Свадбени обичаји

( Горња Расовача – Прокупље )

Казивач: Радмила Стојчевић

Видео запис: Radmila (1).mov

13. март 2011. године

Прокупље

Радмила Стојчевић: Раније се девојке удавале преко наводоџије. И наводаџија

доведе момка код девојке... Да се виде! Прво, сад, да л' се свиђају један другоме. Момак
је дош'о код моје куће и ту смо се вид'ли. Поседео је мало, попио кафу, с наводаџију и
онда отишли су... Он је отиш'о код своје куће. И ја сам остала, то је тако било, месец дана
је било и после се појавио тај момак што је долазио. 'Оће да дође да... Да ме вери. И, с тим,
договорили смо се, родитељи његови и моји, кад да дође, који дан и то тако, била је
недеља. То је све био уговор. Били смо дошли да купимо ствари у... У град. И…Tако
после, долазе... Ујутру износи се дарови шта је девојка спремала, да се види, да виду.

* (Где се износе?)

Радмила Стојчевић: Износи се у двориште, то све шарено, черге, ћилими, све што
сам спремала за два'ес' једну годину то се све изнело и... И лепо изгледа кад долазе прос...
Просци.

* (Кад уђу у двориште?)

Радмила Стојчевић: Кад уђу у двориште. Они од капије певају песме, свирачи иду
и младожења иде напред. Иду браћа, иде свекрва, иде... Заове, иду снаје и то тако, иду.
Лепо се дочекају пријатељи и то тако, улазе сви. Има с наше стране гости исто. Раније је
било у собе, није било као сад по кафане! То што је најближе, то је... То се је звало. 'Е л'
није имало места да... То су велике собе биле и тако... Сви се... Све...

*(До колико људи?)

 Радмила Стојчевић: Па... Фф... Имало је до педесет, шес'ет госта и то тако. Све
оно што је најближе било. И кад дође време већ да се пријатељу, да девојка уђе, да се
поздрави са младожењу, онда... Иде прво моја другарица, она напред иде. Почне од... Од
његови. Од мајку, од оца и... Девери, све то тако, најближњи. Она иде прво, онда идем ја
по њу. И то љубимо руке... На сви гости. И кад дође време... Раније се нису љубили
младожења и невеста него само се рукували. И то тако се заврши, све то лепо. Е, после се
дарују, дарује се свекрва, девери и сви они што су најближњи и то... невеста даје дарови.
Дар се износи напоље. То, кад, да виду људи на тепсију, то се све наређа, све што се
спремило, имало је раније и тканице, и чарапе, и пешкири, и све везеније, то и све то, све
виси и наводаџија на... На главу ту... Тепсију и то све виси и то лепо...

* (А што тепсија?)

Радмила Стојчевић: Па тако се наређав све оне ствари које су, што... Што сам
спремила. И лепо је. Игра коло.

*(Да народ види шта си...)

Радмила Стојчевић: Да народ види шта сам... Спремила!

* (Шта носиш у нову кућу.)

Радмила Стојчевић: Шта уносим у нову кућу и то... Тако је било, обичај је такав
био!

* (А шта си носила? Је л' обичај био да се носи ношња или...?)

Радмила Стојчевић: Па, ја сам носила... Сукњу сам носила, лепу сукњу... Џемпер
леп... Раније се носил... Ишло се и гологлаво и мараме и то тако било, али... Што си имао,
оно што је најновије, то се обукло. Што мож' да буде боље. И тако. Није... Шта си имао –
то си носио! Ал' углавном је било лепо! Нека невеста дође и мараму забради, стави
цвећку, закити се са цвеће којо има и то тако. Ношња тако била, раније тако било, није као
сад.

* (А је ли, овај, је ли тад прстеновање?)

 Радмила Стојчевић: Није тад прстевовање било него кад је требало, договорили
смо се, то су, то је све завршена прошевина, ми смо испратили младожењу и његови сви
ти који су дошли. И они су отишли кући. И после два месеца је, смо се уговорили за... Кад
ће буде свадба.

* (А у међувремену је л' сте се виђали?)

Радмила Стојчевић: Јесте, он је долазио. Повремено је долазио младожења...

* (Сам или са родбином?)

Радмила Стојчевић: Па... Сам је долазио кад је већ...

* (Вереник?)

Радмила Стојчевић: Кад сам се већ, кад смо већ дарови променили и то тако. Они
су мени донели дарови, ја сам њима дала и то тако се изменило. Није к'о... Да ти да бурму
као сад што дају бурме и то. То је тако било. И кад... Смо се договорили за свадбу... После
два месеца је била та свадба. Лепо исто долазе... Ови... Али, пре тога, кад треба да наиђе
младожења, сватови кад наилазе, треба невеста да прегледа младожењу кроз прстен. Или
бурму. Било шта има, на пример.

* (А који јој је већ поклонио или неки прстен који већ има?)

Радмила Стојчевић: Који сам имала, на пример.

* (А зашто?)

Радмила Стојчевић: Па, тако је обичај да га прегледа, да... Да буде веран, да не...
Да се не одвајају, да... Да буду један за другога.

* (А да он то види или да не види?)

Радмила Стојчевић: Да не види! Не може младожења да види, само ти кроз

прозор прегледаш га кроз онај прстен како они иду сватови, и...И тако. А ону робу што
коју треба да невеста обуче, ову... Венчаницу и све тај вео, то треба све да се измери на
неку паланзу...Или кантар.
 * (Шта? Кантар?)

Радмила Стојчевић: Кантар. Да. Да не...Шта знам? Тако старије жене оне то
знале, и то тако кажу и... Само да се повуче да не би... Ватале неке мађије. Шта ја знам? То
се...

* (Против урока?)

Радмила Стојчевић: Против урока! Да! Да ! И то само повуче, не мора да гледа

кол'ко има она гардероба, и то тако. И ... И то је све после завршено. Невеста се облачи.
Облачи је другарица, дотерује је, ле... Да се обуче у венчаницу све, вео, све то. И...

* (А сватови су већ стигли?)

Радмила Стојчевић: Сватови су стигли. Сватови улазе. Невеста улази касније, кад
треба она грабена погача да... Да се граби преко невестину главу. Треба грабена погача да
се ломи тамо... У кућу. Где су гости.

* (А каква је та грабена погача? Обична погача... ?)

Радмила Стојчевић: Обична погача, ал' грабена! Није обична, баш као... Умешена
за... За то!

* (За ту сврху.)

Радмила Стојчевић: То доносе они отуд. Девер доноси.

* (А они доносе?)

Радмила Стојчевић: Да, девер донесе погачу. И та се погача ломи, ти... Дођеш
тамо код девера и... Они мету мараму преко главу и они одозго ломе ону погачу. Они који
су ту близо сви, кој' ... Грабена погача се звала то! Грабена...

* (Па, грабе.)

Радмила Стојчевић: Да! Граби се погача, и сви хоће да узму понеко парче и...

* (А шта то значи?)
 Радмила Стојчевић: Па, ето тако. Која је девојка, који су момци да се грабив'
један за другога.

* ( Аха.)

Радмила Стојчевић: И тако. * (Смеје се.) И то кад се заврши. После иде невеста
даље, да се облачи, да се припрема да полази... За младожењу! 'Е л' раније није се ишло...
Него тад, нема... До свадбу нема кретање код... Младожењу. Да се узму, па да се враћа и
то. Него, тад, од свадбу полази у ту кућу, другу 'де улази и ...

* (И нема враћања.)

Радмила Стојчевић: Нема враћања. * (Смеје се.) И, кад треба да се...

Поздрављамо. Моји родитељи, брат и... Сестре, и то, нај ... Најужи. Сви смо се
поздравили, сели смо у... Чезу. Раније су чезе биле, фијакер, ко је шта имао. И кад треба да
се... Да седне и младожења. Кад смо сели, кад смо требали да пођемо, они зову... Невесту
да се окрене! Код очеве... Одакле излази.

* (Да се окрене ка кући, ка њима?)

Радмила Стојчевић: Да... Мојој кући да се окренем кад пођем. Они зову!

* (А што?)

Радмила Стојчевић: Па, ето тако. Шта знам. Сад... Тако је обичај, да... Да се
окрене! Ако се окрене, каже, деца ће личу на...На...

* (На младу и на њене... ?)

Радмила Стојчевић: На младу и... То тако, знаш? Тако се то...

* (А младожења зна за то ? Је л' ... ?)

Радмила Стојчевић: Младожења зна, он стиска за... За врат те стисне, не да ти да

се окрећаш, ал' ипак сам се ја окренула!

* (Еее!!!)
 Радмила Стојчевић: * (Смеје се.)

• • •

Видео запис: Radmila (2).mov

Радмила Стојчевић: Кад смо стигли у Прокупље, свекрва је дочекала снајку. И ...
Понела је сито, да да снајки, да баца снајка жито... Ту је имало... Шећер, јабука... И то
снајка да све избаца...

* (Где? У двориште?)

Радмила Стојчевић: У двориште, ту, гости има около чезу, ту. Гледа народ,
свирачи свирају. И снајка треба да баци сито на кров. Кад све то избаца из сита. Ако се
оно сито задржи на кров, значи добро је, снајка остаје доживотно са тог ... Момка.

* (У кућу.)

Радмила Стојчевић: У кућу.

* (А ако ... ?)

Радмила Стојчевић: А ако некол'ко пут пада, док се не задржи мора да га баца!

* (Мора да буде упорна?)

Радмила Стојчевић: Упорна мора да буде да остане на кров! И тако. И после

снајка обуче, почне свекрву, свекрву да обуче у ... Прво кошуљу, па сукњу, кецељу...

* (То су дарови? Она њу дарује?)

Радмила Стојчевић: Да, дарује је снаја свекрву. И... Мараму. И после тога свекрва
дарује шта има снају. И то кад заврше, силазе се... У двориште доле, из чезу.

* (А све време су у чези?)

 Радмила Стојчевић: Све време у чезу, то је тако било, мора да стоје оне у чезу, а
народ је доле.

* (Да гледа?)

Радмила Стојчевић: Да гледа народ! И кад време већ, онако дође да гости... С
тим, моји гости, девојкини гости остају код своје куће! Код девојкине куће. А момкови
код његове. Је л' раније...

* (Значи, две свадбе?)

Радмила Стојчевић: Две свадбе! Раније нису заједно се правиле свадбе него
сваки код своје куће прави весеље. 'Е л' то су собе биле, места није било, нема много
места и тако. И, увече, младожења и невеста мора да седу за сто. До кума, старог свата
и девера и сви остали гости и... Да поседају и после почиње весеље. Веселу се. А с тим,
терају невесту да пева! И шта ће, невеста која зна пева, која не зна, ништа!

* (Ћути.)

Радмила Стојчевић: Ћути! 'Е л' такав је обичај! И то иде весеље, кад већ да
с'... Да с'... Почне оно, вечера се поставља, све то кад се заврши, и после дарови...
Дарује се кум, стари сват и девер!

* (То све млада... ?)

Радмила Стојчевић: То све млада дарује! И тако се то све заврши у весељу

до... До зору. Докле се може! Весеље се...

* (А младини родитељи?)

Радмила Стојчевић: Младини родитељи, они су код своје куће!

* (А је л' долазе они ?)

Радмила Стојчевић: Е! Младини родитељи долазе после у... Четвртак! То је

у... У гости долазе код своју ћерку! То је таки обичај. Донесу ти дарови што је она
добила тамо, код оца. Они донесе ћерки дарови.
 * (Оно што је, се... ?)

Радмила Стојчевић: Оно што су, што је добила тамо, код своје куће.

* (Аха, од своје родбине.)

Радмила Стојчевић: Од своје родбине је они донесу дарови, шта је имало и

тако. И ту нај... највише жене су долазиле, 'е л' то је... А мушкарци су мање ишли. Ту је
до пе', шес', седам, дођу! Више нису! И то се изгостује ту, с пријатељи, са ...

* (А како се зове тај састанак, пријатељење?)

Радмила Стојчевић: Па то се зове зове, дођу у првиче код ћерку и зета.

* (Првиче као први... ?)

Радмила Стојчевић: Као први ... Као прва гозба! Е! Тако! И тако то се
завршава, после ...

* (Нормалан живот...)

Радмила Стојчевић: Нормалан живот! Идеш даље! И тако.

● ● ●

* (Пре три године казивала ми је о својој свадби. Постоје извесне разлике у та два
казивања. То нас доводи у ситуацију да, уз помоћ очигледног примера, увидимо коју
улогу имају варијанте и варијантност у усменом казивању, чак и у случају као што је овај.
Казивач је исти, различито је само време казивања (период од три године), као што су
различите околности у којима се разговор води.

У првој варијанти казивање је подстакнуто фотографијом са венчања, казивач је

млађи, па је и казивање обимније. У другој варијанти изостају неки догађаји и обичаји.
Има извесних непоклапања ( у првој варијанти наводи да јој је младожења дао прстен пре
свадбе, у другој каже како није).

Интересантно је да се казивач није сетио да је већ говорио о истом догађају.

Ниједног тренутка, пошто сам затражила од ње да ми говори о својој свадби, (ни пре, ни
после, као ни у току снимања), она се није побунила. Понашала се као да јој по први пут
постављам питања.

Због тога у ову теренску збирку укључујем и ту варијанту.)

● ● ●

23. март 2008.

Прокупље

* (Баба, ово је твоја слика са венчања?)

Радмила Стојчевић: Да, јесте.
* (Како си ти упознала деду?)
Радмила Стојчевић: Па, упознала сам деду преко... Мог... Оца... Он је био мајстор,
колар, имао је једног момка који је учио занат код њега и... Тај момак је мене питао...
Каже: „И, Радо, је л’ ’оћеш да се удајеш ти? Је л’ имаш намере?”
„Па”, кажем, „ако... Испадне нека прилика, може да буде!“

* (Колико си имала година?)

Радмила Стојчевић: Имала сам двајес’ једну годину.
* ( Је л’ то било много? Са колико година су се девојке удавале тад?)
Радмила Стојчевић: Па, није много било, баш је то на време, те године и... Ја
кажем, и он каже: „Добро, ја сам ти наш’о једну прилику, ако хоћеш да доведем момка
да... Да се видите?”
„Па, може... Доведите...”
И он је довео тог момка... И ми смо се вид’ли ту. Дош’о је код наше куће, код мог
оца ту. Причали су они и... Исто и ја сам им скувала кафу. Попили су заједно... И тако...
Он је погледао, мислим, мене по...

* ( Је л’ то деда био? То деда?)

 Радмила Стојчевић: Деда, да! Он је гледао, онако... Каква сам и... Исто и ја њега,
онако,и... Није то много трајало и он је отиш’о... Код своје куће и то је... Тако је било...
Прошло је неко време... То је тако остало, мислим, вид’ли смо се и тако је остало! Није...
Нисмо ништа... Контактирали.

И мој отац је отиш’о код његовог пријатеља, да погађа кола!

* ( А где то? У селу или...?)

Радмила Стојчевић: У село, Ново Божурно, код Прокупља.

* ( Аха.)

Радмила Стојчевић: И... Ту су се они скупили... Његов брат, тај... Мој супруг,
будући и... Ту су почели нешто од женидбе, од... Шта ја знам, ту помињали су и... Они,
наводно, ... ’оће да се жени! Свиђам му се ја... И... „Добро”, каже, „Може!”, каже, „Али”,
каже, „тра...Тражи кућу!” Тражи макар два оделења да, пошто, тако се раније тражило и
спаваће собе и...

* ( Мираз?)

Радмила Стојчевић: Мираз! Кој’ шта има! И ту се он, мој отац, мало... ’Е л’ ми
нисмо били баш неки... Били смо мало... По сиромашни! И он...

* ( А чиме се бавио деда?)

Радмила Стојчевић: Деда се бавио са...

* ( Твој отац?)

Радмила Стојчевић: Мој отац се бавио... Он је правио кола ова воловска... То је

тад тако било, иш’о је да погађа тако, по села... И код њега су долазили, то је добар
мајстор био у то време. Ту је био један, само један његов, будући, што га је њега учио и
мој отац исто. И, и тако се они ту договорили... ’Ајде, пристао некако... Од тугле, на
пример, да се направи та два оделења, пошто...

* ( Од чега?)
 Радмила Стојчевић: Од тугле.Од земљу!

* ( Аха,аха!)

Радмила Стојчевић: То је раније тако било! Тугларе! Куће!

* ( Уместо цигала?)

Радмила Стојчевић: Уместо цигле – туглара! ’Ајде, добро, пристао је то, некако,
’ајд’ ће се направи то. И... Тако су они се договорили сас тог момка и... Он долази увече,
ја то немам појма, ништа! Кући дош’о, ја... Већ сам се... Легла сам да спавам! То је било
вече! И он, отац, долази, каже: „Видо,”, каже, „ја сам удао”, каже, „Лалу!” Пошто он мене
тако звао! Ја с... Од Рад, Раду, Радмилу „Лало” ме звао! Тако су ме звали сви моји! И
стричеви и сви моји ту који су ми најближи.

Ништа, ја ћутим. Ништа, шта ћу ја... Само то сам чула и... То је тако и... Ујутру
устајемо и мој отац прича, и они се договорили да ја дођем, да ми дођемо са мог оца и са
мајку у Прокупљу да... Видимо, да... Да ме види свекрва, да видим кућа шт... Каква је та, и
да нешто... Да ми купи нешто! Да... Да се зна!

* (Да обележите то...)

Радмила Стојчевић: Да обележи, даб(р)оме, и да се договоримо кад ће да... Да
буде та прошевина. Да се ми... Веримо!
* ( Добро.)
Радмила Стојчевић: И ми смо сутрадан отишли тако у Прокупљу. Вид’ли смо
свекрву, има... Два девера сам имала и две заове и то. Ја сам њима... Допала сам им се и...
Отишли смо у продавницу, купили шта смо купили...
* ( Је л’ ти тад деда нешто купио?)
Радмила Стојчевић: Деда ми купио. Он...
* ( Шта ти је купио?)
Радмила Стојчевић: Он је радио тад. Био је запошљен. Радио је у „Фиаз”. И купио
ми је за хаљину и купио ми неке ситнице и то тако. И... Одма’ смо се договорили да буде
прошевина одма’ у недељу, следећу! А ми смо пре, око четвртка ишли, а следећу, одма’
следећу недељу прошевина да буде. И то тако... Смо се договорили. Тако смо се ми
упознали, је л’ ја нисам њега ни знала и тако. И увече... С према недељу, моји браћа од
стричеви, мој брат рођени исто, увече, а то нико није ни знао, на пример, што... Што је то
решено да се ја удајем! То се тако пре... Није много причало! Љубав се није водио и то...
Тако... Се удавале девојке, преко... Стари! И преко наводаџије. И јуру прасићи, кољу се и...
То као село, свако село каже: „Шта ли се ово ради?”, каже, „Сигурно се Ра...Ра...Рада
удала!” То нико није знао до... У... До недеље. Кад су оно наи... Наилазили про... За
прошевину да... Да се веримо, е тад се је све чуло, иде музика, лепо то све... И све се
родбина, то све се скупило, то хармуникаш и... Пре се износили дарови по двориште, то се
ређале черге, ко је шта имао, пуно двориште, то се шарени, милина! Лепота била! Цело
двориште све у черге, у ћилими,то се ткало пре!

* ( Је л’ си ткала ти некад?)

Радмила Стојчевић : Јесте, ткала сам и ја и моја мајка је ткала и тако. И... Taко
кад већ су се сместили гости сви то, већ дошло време да... Момак... Да... Да прстен! Да ме
вери са прстен! И тако он мени даје прстен, али... Раније то није било, не дају... Мени не
дају да, кад ми да прстен, да се пољубимо!
* ( Аха.)
Радмила Стојчевић: Је л’ то није раније било! Мене вучу назад! Да се не љубимо,
а његов зет од сестре, он па њега гура напред! И некако се изљубисмо ту и тако то беше...
Он мени дао прстен, ја њему после дарови и тако смо разменили дарове и...
* ( А какви су дарови? Који су дарови били?)
Радмила Стојчевић: Дарови су били, знало се пре, кошуља, чарапе... За
младожењу све шта треба... Пешкири, све то, мали дарови. Тад се размену дарови, он мени
прстен, ја њему дарови! И тако је то било.
И то с... Се лепо изгостовало, лепо... И ја сам остала код мојега оца и даље! Они су
отишли код своје куће, младожења... И после смо се договарали кад ћемо свадбу, кад
ћемо... То је било... После два месеца, то је било око...

* ( Кад је била твоја прошевина?)

 Радмила Стојчевић: Моја прошевина... Ми смо се вид’ли најпрви пут, то је кад је
дош’о по мене, да ме види, то је био два’ес’ девети новембар. Е после месец дана, значи ту
је негде било око... Половину... Шта ја знам! Не могу баш да упамтим тачно, али свадба је
треб... Била један’естог фебруара. Кад смо се узели, је л’ ја сам... Нисам ишла код њега
пре свадбе! Него кад је свадба била тад... Два’ес’... Један’естог фебруара била свадба... То
смо се тако договорили и они...

* ( Па, кол’ко је прошло од веридбе до свадбе?)

Радмила Стојчевић: Па, рачунајте,од два’ес’ деветог новембра, децембар,

значи...Па, скоро два месеца ни... Сам била запрошена, скоро два месеца сам запрошена
била!

* ( И...?)

Радмила Стојчевић : И после смо се договорили за ту свадбу како ћемо и шта

ћемо и... Исто и тад се куповала... Купи собе спаваће, шифоњери,шта ја знам, то тако било
пре! И тако... После... Кад су дошли сватови, ја сам седела у моју собу, да... Али треба
младожења да се прегледа на... Са прстен да... Прегледам младожењу,кад наилазу сватови
по девојку!

* ( А што?)

Радмила Стојчевић: Па, шта знам, такви обичаји!

* ( Па, шта значи то?)

Радмила Стојчевић: Па, да се врти младожења око... Девој... Око девојку!

* (Само, значи, твој да буде и да...)

Радмила Стојчевић: Па, ничији више! Е то је то! То је тако било!

* (А кроз који прстен? Веренички?)

Радмила Стојчевић: Па, тај што ми он дао! Што ми он дао на...На прошевину
прстен, кроз њега сам га прегледала!
 И после кад сам...Кад су се гости сви сместили у собе, пре, раније било у собе! Није
било к’о сад што има по кафане и то. И ја, обучем се у народну ношњу и идем да се
поздравим са сви гости, у собу!

* (А каква ти била народна ношња?)

Радмила Стојчевић: Па, била ми је бе... Бељавка та, срмено јелече, бела кошуља,
бела марама, кецеља везена, чарапе обичне, ципеле...

* ( Ципеле, не опанци?)

Радмила Стојчевић: Не! Не опанци! Него ципела била и то тако сам се обукла и
ту је имала, док, кад смо то завршили са тај поздрав... И после грабена погача била... Ме...
Ја сам се на... Метли су ми мараму на главу и ја преко онај сто сам се нагнла и они преко
моје главе крше ту грабену погачу.

* ( Што?)

Радмила Стојчевић: Па, тако је обичај! Сви узму од то по парче! Кој’ кол’ко
дофати! Од ту грабену погачу...И тако се то заврши... Кобајаги, кад узме девојка од ту
грабену погачу или момак, грабу се момци или девојке за... За девојку и за момка и то
тако...

* ( Да,да...)

Радмила Стојчевић: Ал’ највише нагињају момци и девојке да узимају од те

погаче, грабене.То деверска погача!

* (То девер доноси?)

Радмила Стојчевић: Девер доноси погачу и... И девер купује ципеле, после
папуче, кад треба да... Да се спремам, да облачим венчаницу... Девер ставља пару у ту...
Ципелу... Мора прво пара да се стави...

* ( Што?)
 Радмила Стојчевић: Па, да испроба да л’ јој одговара та ципела, па... Он је окрене
нао... Наопако, ја је окренем налице како треба да је обујем, трипут тако мора!

* ( А што?)

Радмила Стојчевић: Да се испроба ципела.

* ( А што?)

Радмила Стојчевић: Па, тако обичаји били!

* ( Да ли одговараш?)

Радмила Стојчевић: Да ли...Да! Тако били обичаји и тако... Ја то... После обучем
венчаницу, имала сам једна што ме ту дотер... Дотеривала венчаницу, косу, вео, исто тако,
нашминкала, та моја... Једна рођака... И тако то се заврши...

И после излазимо полако, изводи ме мој... Мој брат, са пешкир. Њему пешкир на...
Преко њега и он мене, ја њега за подруку и брат ме изводи напоље, да излазимо, да
полазимо... Где сам се удала! И ти обичаји се... Дарује се после ташта, дарује се свастика...
Младожења дарује ташту, свастику, шурњају и ту се љубив и то... А раније се... Исто
шурњаје приносу код младожењу, приноси или јаја или приноси му и... Они се љубу...

* ( А што?)

Радмила Стојчевић: Па, тако обичај! Мора шурњајка да принесе јаја пред
младожењу... Пржена јаја и... Да он узме то и да... Кад му она пружи јаја мора да се
пољуби шурњаја са... Са младожењу. Али младожења, неки младожења, ’оће да се лепо
онако пољуби, а неки, па, окрене образ да га пољуби шурњајка! И ту после испадне нека
свађа!

* ( Брука...)

Радмила Стојчевић: Брука! То је брука била пре тако! Кад младожења окрене
образ да га шурњајка пољуби! Али то се некако смири, нема везе... И све тој се заврши и
већ када полазимо за... Сватови да полазе, већ се завршава свадба... У чезу се ја попнем,
поздрављамо се са... Са моји... Моји родитељи, са браћу, сестре, са стричеви, стрине и
браћа још ту, од рођаци...

* ( Они остају ту?)

Радмила Стојчевић: Они остају ту. Моји остају ту, а ње... Његови долазе за
Прокупље. Је л’ није, није пре било заједничка свадба, него сваки своји гости гостује. И ја
кад, већ да седнем да полазим, у чезу да седнем и... Обичај је, ако се окре... Да те зо... Зову
твоји да се окренеш, ако се окренеш, деца ће личу на... На моји!

* ( На младу?)

Радмила Стојчевић: На младу, на... Да! Али, ако ти не да младожења, да се не

окренеш, нема везе...

* ( Личе на...)

Радмила Стојчевић: Личу на њега!

* ( Аха.)

Радмила Стојчевић: И тако је било. Богами ја се окрену, па сад... * (Смеје се).

Беше шта беше! Није био у... Упоран! И тако је то... Дођемо ми и овамо нас чекају.
Свекрва нас чека и ја исто дарујем свекрву ту... Она се попне и она у чезу, и ја у чезу и
дарујем ја свекрву све, од, што кажу, од чарапе до... До мараму! Све! И сукња, и кошуља,
и марама, и све, и тканице и све... И све то! Све што иде за... Та одећа... За свекрву! А она
мени даје сито, да ја оно... У сито има жито, има јабука, има шећер-коцке, шта ја знам, ја
то све избацам! Народ около, гледају младу каква је, свадба је... Кад већ оно све избацамо,
из оно сито, ја бацим оно сито на кућу! Да... Ако се оно сито задржи за... На кућу, не падне
доле, добро је! Ако се не задржи, некол’ко пут га мора бациш!

* (А што?)

Радмила Стојчевић: Ако се не задржи, значи млада неће се задржи! Ал’ моје се
задржа! Моје се задржа на ту кућу! И то тако... После игранка била, док се онако већ
видело било. После сви улазе унутра,у кућу, сватови сви улазе... Гости који су дошли
сви... И млада и младожења мора да седу за сто! Да седу са гостима. И ми седимо као сви
остали гости, тако је било у... У град! У село то није било, али у град јесте било!

* (А шта је у селу?)

Радмила Стојчевић: У селу нису седели младожења и невеста за сто.

* (Него?)

Радмила Стојчевић: Онако! Нису... У своју собу, мислим! А у град, обавезно,

невеста и младожења седу са гостима. Таки су обичаји њини били! И терају невесту да
пева!

* (Па, је л’ си певала?)

Радмила Стојчевић: Јесам!

* (Шта си певала?)

Радмила Стојчевић: Па, певала сам песме ове што певам, што се певале тад!

* ( Шта си певала ти?)

Радмила Стојчевић: Па, ја сам певала... Па, има пуно песме, знала сам песме,
млада сам била, певала сам... По свадбе сам ишла, мој отац волео кад идемо негде на
весеље, он мене терао: „’Ајде,Лало, да запеваш песму!”, ја певам... И певала сам... Све
песме, пуно песме! „’Ајде млада да пева!”, ’Ајде,’ајде ће певам!

Док се то већ... Овај.. .Завршило то даровање, вечера, све то и после сваки код своје
куће и ми да одмарамо и тако... Тако сам се ја удала!

* ( Је л’ да?)
Радмила Стојчевић: Па...
* ( А... Како то... ? Кад су дошли деда Петроније и баба Вида код тебе?)
Радмила Стојчевић: Мој отац је дош’о, дошли су, то је било недеља свадба, они
су дошли у четвртак, долазе у „првиче”, код...
* ( Шта је „првиче”?)
 Радмила Стојчевић: Па, у „првиче”, код пријатељи, тако се звало!
* (А што „првиче”?)
Радмила Стојчевић: Па, у „првиче”, први гости!
* (Аха...)
Радмила Стојчевић: Тад су они дошли! Мешају се гости, у четвртак долазе...
Долази шурњајка, долази мајка, отац, ујак, било ко! Долазе, доносе ти ствари што сам ја
добијала у село, код моји. Они доносе ствари и то тако... Дарови доносу, то што сам
добијала на свадбу и тако... Тако се то пре... Радило!

Свадбени обичаји

( Прокупље – Горња Коњуша )

Казивачи: Биљана и Предраг Цветковић

Аудио запис: Biljana i Predrag.mp3

2. мај 2011. године

Прокупље

* (Моји саговорници су Биљана и Предраг Цветковић из Прокупља. Ов...

Слободно! )

* (Смејемо се.)

Предраг Цветковић: Ја сам Предраг.

Биљана Цветковић: Ја сам Биљана.

* (Овај разговор водимо у њиховом породичном дому у Прокупљу. И до малочас

смо разговарали о вашој свадби... Па би могли поново, сада када сн... Овај... Рекордујемо
овај разговор. Мене интересује шта можете да ми кажете о вашој свадби, колико се то
разликује, свадбени обичаји колико се разликују из перспективе младе и младожење од
перспективе вас као сватова у... На нечијој туђој свадби. Колико можете да видите?
Колико не? Колико се пропусти? )

Биљана Цветковић: Па, овако, могу да кажем... Значи, ја могу да причам о себи,
оно што сам ја радила... Как... Како сам се ја спремала, значи, као за младу. Ми смо се
венчали '85. године, то значи пре двадесет и шест година.

Ја сам из једног села које се зове Горња Коњуша, у Топлици је. И сваки крај има
неки свој обичај. Ми смо правили свадбу седмог јула, у Коњуши, у селу, односно моји
родитељи, они су желели да то буде горе, горе је то била, тата је позвао пуно својих
пријатеља, рођака и то је, овај, била једна велика барака у дворишту, подигнута. Он је
позвао своје рођаке... Позвао је своје рођаке буклијом се то... Тако се то каже, то је једна
чутурица која је напуњена водом...Која је... Пардон! * (Смеје се.)

* (Водом?)

Биљана Цветковић: Пардон! Напуњена ракијом. Која је окићена са једном

јабуком, она се веже за ту чутурицу, та јабука, она... На њој има пуно ситних новчића...

* (На јабуци?)

Биљана Цветковић: На јабуци. И онда кад он иде да позива своје рођаке, он са

том буклијом иде која је окићена још неким и цвећем, пешкирима и тако. И кад се иде да
се позива за свадбу онда се то тако наздрави, попије, овај, онда се та чутурица допуни том
ракијом.

* (Ко допуњује?)

Биљана Цветковић: Допуњује... Ракијом допуњује...

Предраг Цветковић: Домаћин.

Биљана Цветковић: Домаћин куће који се позива.

* (А који се позива! Значи, не носи... ?)

 Биљана Цветковић: Не, овај... Тата је, рецимо, носио ту чутурицу, али тамо где
оде, кога оде да позове они допуне ту...

* (Они!)

Биљана Цветковић: Овај... Чутурицу ракијом. Онда се ту стави неки пешкир,

стави новац, стави неко хеклан(о)а нека салветица, која касније служи да би се окитила
кола кад се иде у сватове.

* ( На дан свадбе?)

Биљана Цветковић: На дан свадбе, кад с'... Кад долазе сватови на дан свадбе. Е
сад, шта ја могу да кажем? Ја, значи, та припрема за нев... Ка...?

* (За младу, за невесту.)

Биљана Цветковић: За младу... То је, вероватно, * (Смеје се.) к'о и свуда.

* ( Шта... Шта подразумева? Подразумева посебну хаљину. Ко купује хаљину?

Млада? Младини родитељи? Свекрва?)

Биљана Цветковић: Па, код нас...

* ( Младожења?)

Биљана Цветковић: Код нас... Код мене, значи, хаљину купује... Ми смо
куповали... Младожења купује! Младожења и свекрва од... са младом, значи.

* ( Добро. То је дар млади?)

Биљана Цветковић: То је дар младој која куп... Значи, купује се венчана хаљина...
Ја сам за своју свадбу имала токицу, ка... Капицу, тока. То је као оне црногорске капе, то...
Токе.

* ( Аха! Разумем!)

Биљана Цветковић: Тако. У селу, са тим велом... Да, вео је био. Овај, и то,
спремам се, као млада ја се облачим, спремам у сс... Соби, мојој девојачкој. И, овај,
моменат кад сватови стижу, то је лепо! То је л... То је лепо, зато што сватови стижу... Са
сиренама, окићени...

* ( Музиком, вероватно?)

Биљана Цветковић: А сватови су, значи, младожења долази са својим

родитељима, са својом...

* ( Вероватно, кум?)

Биљана Цветковић: Родбином... Са... Пре свега, кумом, старим сватом, значи... И
долазе пред кућу, моју. Е сад! Мој отац, он је... Направи... То... Тако се то прави у
младиној кући! На једној високој мот... Високом дрвету, не знам... * (Смеши се.)... Пет
метра! * (Смеје се.)... Не, не могу да знам, пет... Много високо једно дрво где се... Веже та
јабука...

* ( Добро.)

Биљана Цветковић: Увеже се баш онако добро! * (Смеје се.) И ту се на капији

венац исплете вече пре, девојачко вече, исплете... Исплету девојке венац, рођаке младине
и то се закачи на капију. И та, то дрво са јабуком! И онда кад долазе сватови, младожења,
он... Младожења има, задужи неког ко ће да скине ту јабуку. Е сад! Значи...

Предраг Цветковић: А скида је пушком!

Биљана Цветковић: Скида се пушком, значи.

* (Пушком?)

Предраг Цветковић: Гађа је.

Биљана Цветковић: Да. Гађа се, гађа се пушком. И потребно је, значи, да би уш'о
у двориште младино...

* (Аха! Не може да уђе у двориште док не...)

Биљана Цветковић: Не може, да, да. Не може док се јабука не обори. То је тако
било.
 * (Е сад, вероватно, постоји нека зачкољица ту. Ил' је јабука што ситнија, ил' је
дрво што дуже... ?)

Биљана Цветковић: Е сад ту... Или... * ( Кроз смех прича.) Мој тата је направио
што мању јабуку и уплео је у ш... У много жица!

Предраг Цветковић: У жицу!

Биљана Цветковић: Тако да је баш било јако, јако тешко Предрагу, овај, да, да... *
( Смеје се, гледа у супруга.)

Предраг Цветковић: Али сватови су били спремни, па су понели јаку пушку, тако
да су скинули јабуку. * ( Смеје се.)

* ( Аха! Скинули су је брзо, тако да... )

Биљана Цветковић: Па су разбили јабуку! Е то је , значи, овај, значи, сватови сви

чекају испред капије, док тај који је задужен да скине јабуку је не скине. Е онда се отвара
капија...

* ( Онда се отвара капија? )

Биљана Цветковић: И, овај, моји, моји родитељи дозвољавају да сватови уђу у

двориште.

* ( Добро.)

Биљана Цветковић: За то време ја сам била у тој својој соби, је л' да, где сам
чекала, овај, обучена, спремна. Оно што ја знам, а много не знам, јер не видим шта се
догађа у дворишту, али... Пред вратима моје собе...

* ( Добро.)

Биљана Цветковић: ... Је био... Су била моја браћа. А имам их пуно!

* ( Смеје се.) И сада, овај, они не пустају никог док младожења... Са својим, сад,
својим братом, који је девер на свадби, значи...

* (Девер?)

Биљана Цветковић: Девер мој је Предрагов брат… Не, не дође да купи младу, да
купи младу.

* ( Да купи?)

Биљана Цветковић: А то је... Да би могао мене из собе да изведе...

 * ( Добро.)

Биљана Цветковић: Овај, да ме преузме од мог брата он је...

* ( Односно, браће.)

Биљана Цветковић: Да. * (Смеје се.) Од, од мог брата, онда ту, ту је добро, оно...

Предраг Цветковић: Погађање!

Биљана Цветковић: Како се то каже? Погађање! Овај... Девер каже: „ Ја дајем

толико.“ *( Прича кроз смех.) Брат мој није задовољан, тражи више, не да сестру џабе,
мислим, и тако. То тако траје, то погађање...

*( То више симболично или ... Или стварно може да дође до расправе?)

Биљана Цветковић: Па... *(Смеје се.)

Предраг Цветковић: Па, није се десио, кол'ко ја знам, такав случај. Више је
симболично то.

Биљана Цветковић: Да. То углавном буде симболично...

Предраг Цветковић: Део обичаја! Део обичаја да се млада откупи од... Од брата!

Биљана Цветковић: Од... Од брата! *( У исти глас говоре, допуњују једно друго.)

Е... Сад како? Гости су већ оно смештени у тој бара... Бараци, која је... Окићена!
Мислим, то ... Код нас су, у селу, то се, пошто је то...

*( Кад се... Кад се диже та барака? Је л' то барака од шаторског крила, од чега?)

Биљана Цветковић: Па...

Предраг Цветковић: То су биле чврсте бараке.

Биљана Цветковић: То су...

Предраг Цветковић: То су биле бараке, оне с... Лимених елемената.

*( Аха.)

Биљана Цветковић: Да, да!

Предраг Цветковић: Чврста барака била! Само је кров био од шаторског крила.

Биљана Цветковић: Да. Оне су, значи, баш је оно окићена за то. Оне се ките исто
вече пред, кад је и девојачко вече, значи, кад се пле... Плете венац за капију. Овај, онда се
окити барака, шта знам, поставе се ти столови, гости су већ сви сели, је л' да, унутар те
бараке. Е кад мени, овај, кад се, значи, девер погоди са мојим братом, он онда...

*( Коначно.) *( Говорим да бих је мало насмејала.)

Биљана Цветковић: Да! *(Кроз смех.) Изводи мене!

*( Добро.)

Биљана Цветковић: А... Не могу да се сетим где си... *( Гледа у Предрага).

*( Где си био ти?) *( Занимљив и духовит тренутак, кад „млада“ не може да се

сети где је био младожења. Ја се не обраћам Предрагу кад кажем: Где си био ти?;
Ситуација је таква да ја, заправо, најједноставније речено, схватам њену шаљивост у том
тренутку и зато говорим.)

Предраг Цветковић: *( Кроз смех.) Па, ја сам ту. Иза тебе!

*( Сви се смејемо.)

Ја сам чекао да они заврше погодбу и...

Биљана Цветковић: Да, девер младу,је л' , девер...

Предраг Цветковић: Девер, девер те откупи и...

Биљана Цветковић: Да.

Предраг Цветковић: И пре... У, овај, изводи те из твоје собе...

Биљана Цветковић: Да.

Предраг Цветковић: И предаје мени!

Биљана Цветковић: Да. Предаје младожењи и, у ствари...

*( Добро. Установили смо. ) *(Сви се смејемо.)

Биљана Цветковић: Ја излазим руку под руку, значи, с једне стране држим девера
под руку, с друге стране држим будућег супруга под руку, односно, Предрага! *( Смеје
се.)

*( Добро.)

Биљана Цветковић: Е тако, то је из куће. И... Улази се у ту бараку, где су, већ оно,
гости сви смештени, је л' да, седе, чекају. Музика, веселе се и тако. Онда, овај, како иде? *(
Окреће се према Предрагу, пита га за помоћ.)
 Је л' иде одмах... Да! Кад уђемо у бараку, ми се, онда, са свим гостима редом
поздрављамо.

*( Добро.)

Предраг Цветковић: И... и предају се поклони.

Биљана Цветковић: Да. И п... Поклони се предају, ко... Мислим, значи... Са

младенцима се, овај...

*( Ко је шта спремио?)

Предраг Цветковић: Да.

Биљана Цветковић: ... Поздрављају гости и пре... Предају поклоне у... У виду, не
знам, коверти, новца, не знам, пакета, шта је ко спремио. И тако. Онда ми седнемо, је л' ,
у...

Предраг Цветковић: Чело софре.

Биљана Цветковић: У, у сст...че... Значи, сто, у врх... У челу бараке, како то... *(
Смеје се.)... Где, где обично се напише: „Срећни младенци“, то се све окити...

*( Углавном, највидније место?)

Биљана Цветковић: Највидније место, јесте.

Предраг Цветковић: Да могу сви да нас виде и...

Биљана Цветковић: *( Допуњује га, говоре истовремено.) Да... Да могу сви...

Предраг Цветковић: ... Ми све да видимо!

Биљана Цветковић: *(Кроз смех.) Да,да! И тако... Онда, шта ... То је значи... Тај...

*( Је л' постоји још, још нешто од обичајног дела на тој... На, на свадби? Или се ту
са поздрављањем и предајом дарова завршава?)

Биљана Цветковић: То је...

Предраг Цветковић: То је био ... То је био део свадбе који се, овај, одржао у... У
Биљином родном месту.

*( Добро.)

Предраг Цветковић: Пошто смо ми свадбу, главну, правили у Београду, касније,

за недељу дана...
 *( Значи, правили сте две свадбе?)

Предраг Цветковић: Да. Ово је била, као свадба коју је правио Биљин отац и... Је
л' је било пуно гостију, је л' има пуно пријатеља, пуно комшија који нису могли да иду за
Београд.

*( Добро.)

Предраг Цветковић: Тако да су они правили... Део свадбе, ту! Е после се ишло за
Београд. Сад, у Београду, нисмо имали услова за друго... Свадба је била у кафани...

*( Добро.)

Предраг Цветковић: Није било много обичаја, зато што су... Исто то, иста та
процедура, гости су већ били смештени...

*( Једноставно, није било простора?)

Предраг Цветковић: ... Поздрављало се са гостима... Није било простора за неке

обичаје... Те врсте који се одржавају код младожењине куће.

Биљана Цветковић: Пецо, допунићу те. У селу... Да ли... Пуштена је јабука...

Предраг Цветковић: Добро, то се пушта... То је, да...

Биљана Цветковић: Ја сам то заборавила. Значи, ми се јесмо поздравили са

гостима...

*( Добро.)

Биљана Цветковић: ... Кад смо ушли у бараку...

*( Добро.)

Биљана Цветковић: ... И сели. Али, не знам, рецимо, на пола... Весеља...

*( Весеља?)

Биљана Цветковић: Тако. Ондак се пусти јабука, то је и... И онда, онда гости дају
новац...

Предраг Цветковић: То је исто део, неки део који иде за младу и младожењу.

Биљана Цветковић: То се, значи... Шта је то пустити јабуку? Значи, на једном

послужавнику...

*( Добро.)
 Биљана Цветковић: Стави се хекална нека гарни... Мислим...

*( Миље?)

Биљана Цветковић: Миље. И ту се стави једна велика јабука, црвена, је л' да?

*( Добро.)

Биљана Цветковић: И то је то. Јабука која се пуста за младенце. И онда гости,

углавном се ту стављао нов... Новчани прилог, ко је ... Ко је поклон донео у виду новца,
коверти, тако.

*( Добро.)

Биљана Цветковић: Е, онда, та јабука иде и, овај, сви спустају ту... Тај новац, на
том великом послужавнику. Онда је то касније, рецимо, ... Мој отац то...

*( А чега је симбол та јабука?)

Биљана Цветковић: Па, т... Та јабука је симбол... Среће... Симбол...

*( Зато што сте рекли да је баш црвена, па ме баш интересује... )

Биљана Цветковић: Као... Као кад...

*( Да ли је... Баш мора да буде црвена или... ? )

Предраг Цветковић: Она има, она има, она је симболична, само што ми баш не
знамо... То је, то су стари обичаји!

Биљана Цветковић: Јабука, то је, значи...

Предраг Цветковић: Има симбол неки, али ми баш не знамо.

Биљана Цветковић: ... Симбол весеља, симбол среће... Јабука је здравље, мислим,
симбол...

*( Добро.)

*( Укључујем се да је подржим, јер Предраг одмахује руком. Вероватно зато што је

он већ рекао да не зна шта јабука значи, а Биљана се збуњује док покушава да објасни.)

Биљана Цветковић: Значи, она се пуста, јер гости који су дошли, они су дошли
зато што желе, зато што желе да млади буду срећни, да буду здрави, да буду... Ето! Јер
јабука је и симбол... Како сад да кажем? Породичног тог...

*( Благостања?)
 Биљана Цветковић: Да! То је... То је... Симбол, јабука, бар, то је свугде, углавном,
ја мислим по целој Србији да се та јабука... Пуста.

Предраг Цветковић: Отприлике се свуда... Пушта јабука, али...

Биљана Цветковић: Да!

Предраг Цветковић: ... Има она неко симболично значење, право, само ми не
знамо баш тачно.

*( Добро.)

Предраг Цветковић: То је стари обичај!

*( Већ сте малопре рекли да је стари. Ко је вама уопште говорио те оби... Ко је вама
казао, на пример, за ту јабуку? Ето, каже, не знам, Ваш отац, Ваша мајка или... Пос...)

Предраг Цветковић: Па, знаш како? То има...

*( Да ли постоји неко... ?)

Предраг Цветковић: Постоји неко ко је задужен... У виду домаћина свадбе.

Биљана Цветковић: Да!

*( А да то није... ?)

Предраг Цветковић: Који, отприлике, води све те протоколе.

Биљана Цветковић: Е, то!

Предраг Цветковић: И он зна, рецимо, он каже: „Сад ћемо да пустимо јабуку.

Сад ће младенци да се поздраве са гостима. Сад ће ово.“ Он је...

*( А то није обавезно неко од родитеља младенаца?)

Предраг Цветковић: Не, не!

Биљана Цветковић: Не!

Предраг Цветковић: То...

Биљана Цветковић: Родитељи задуже...

Предраг Цветковић: Има... Родитељи задуже домаћина свадбе.

Биљана Цветковић: Свадбе.

*( Аха.)
 Предраг Цветковић: И он је...

Биљана Цветковић: Значи, постоји домаћин.

Предраг Цветковић: ... Протокол – мајстор, што би рекли оно. Води, води све
протоколе на свадби. И он је задужен за све протоколе на свадби. Значи, то обично, буде
човек који је добро...

*( Добро познаје обичаје?)

Предраг Цветковић: ... Упознат са обичајима.

Биљана Цветковић: Да.

Предраг Цветковић: Обично таквог, таквог човека, неког старијег, нађу. И који је
већ, можда има искуства у вођењу тих протокола. Тако да, увек, на свакој свадби, постоји
домаћин свадбе... Који води све протоколе и... И који се слуша! Значи...

*( Који се слуша. Значи, ако он каже: „Сад иде јабука.“)

Предраг Цветковић: „Сад иде јабука.“ – Тад иде јабука!

*( Сад иде јабука.)

Предраг Цветковић: Он каже: „Сад младенци треба ово...“

Да се поздраве, рецимо, с гостима. Они се поздраве. Сад треба да се кум обрати,

стари сват. Све по његовом протоколу и по његовом наређењу се то ради, је ли, домаћин
свадбе је главни на свадби.

*( Аха. А добро, а Ви сте поменули малочас обичаје који се код младожење изводе,
али нисте имали простора. Је л' Ви знате који су ти обичаји? Без обзира на то што на вашој
свадби њих није било.)

Предраг Цветковић: Па, ево, овако, значи... Кад млада дође то, знам део обичаја,
значи, кад млада дође код младожење кући, дочека је свекрва, је л' тако? И... Обичај је да
се, овај, накоњће дигне... Обично се одабере јед... Мало дете које се зове накоњће, да се
дигне, ја не знам... Биљо, због чега се то ради то?

Биљана Цветковић: Због... *( Смешка се.) Порода.

Предраг Цветковић: Е, због порода...

*( А је л' битно да буде мушко дете, женско дете?)

Биљана Цветковић: Јако изузетно, баш мушко...

 Предраг Цветковић: Баш се бирају мушка деца!

*(Аха.)

Предраг Цветковић: Отприлике, баш мушка деца се бирају за то. То је по нашим

старима, знаш, мушка деца су најважнија! Е!

*( Добро.)

Предраг Цветковић: И тако. Па се баца с... Сито са житом на кућу. На кров. Е,

пошто сам ја живео у згради, ми нисмо имали где то да...

*( Добро.)

Предраг Цветковић: Али, отприлике, то су ти обичаји, млада се уноси преко

прага, то, то је све... То су све они општи обичаји који се, отприлике, свуда у Србији
спроводе.

*( Добро. Значи, нешто што је уобичајено?)

Предраг Цветковић: Уобичајено, да. С тим, што ми нисмо имали услова за то све,
живели смо у стамбеној згради, тако да... Сито је било много, овај, далеко да се баци, *(
Смеје се.) пети спрат.

*( А шта значи, овај, да је на пример, био нижи... Нижи кров?)

Предраг Цветковић: На кров се баца сито, то је... И да... И важно је да се за...

Кол'ко се ја сећам, да се задржи...

Биљана Цветковић: Богатство и... Да...

Предраг Цветковић: Да се задржи сито, кад се баци, на крову. Да остане на крову,

да не падне доле.

Биљана Цветковић: На крову и да је, значи, брак дуговечан.

*( Аха.)

Биљана Цветковић: Значи, то, млада улази у ту кућу и преузима, кроз то жито,
значи, тај... Кроз то сито, а у ситу је жито! Пшеница (... ?), овај, прво свекрва кад дочека
младу, она је, она баца жито преко мла... Преко снахе, је л'? И, онда јој пружа то сито.
Онда и млада баца жито на све стране, је л' да, и онда баца то сито преко...

*( На кров?)

Биљана Цветковић: Односно, на кров. Да. И потребно је то, као, да би тај брак...
 *( Био дуг...)

Биљана Цветковић: То симболизује, овај, дуг и да млада преузим... Долази у ту

кућу и преузима сутра, ту кућу, то домаћинство, мислим и тако.

*( Разумем. А преношење преко прага? Знате можда шта то значи?)

Предраг Цветковић: Па, баш и не знам. *(Сви се смејемо.) То су неки обичаји

који...

Биљана Цветковић: Па, претпостављам...

*( Овај, мене интересује, пошто сте Ви рекли да сте из села, да ли... Код Вас је била
само та, 'ајде назовимо је женска свадба, вероватно сте били на некој мушкој свадби... Да
ли у селу младожења уносио младу преко прага? Је л' то обичај наш, из села, или је то,
'ајде рецимо, прозападњачки? Да ли...?)

Биљана Цветковић: То је прозападњачки. Код нас у селу то није, пошто сам, овај,
брат се мој женио, значи, није уносио младу преко прага. То је више... Западњачки обичај.

*( Добро, значи нешто што је...)

Предраг Цветковић: Прихваћен обичај код нас.

Биљана Цветковић: Ето прихваћен. Али, рецимо, у мом селу... У мом селу,
уопште, у мом крају тога није било да, да... Уноси младожења младу преко прага. Него,
ето, у... Значи, улази у ту кућу тако што прво баца то сито...

*( Сито и... )

Биљана Цветковић: Односно, прво накоњће...

*( Прво накоњће?)

Биљана Цветковић: Прво накоњће окреће, овај, три, три пута га диже увис, лупка
мало по гузи. *( Смеје се.) И онда, овај, преузима од свекрве...

*( Сито? )

Биљана Цветковић: Сито. Баца ту пшеницу и баца сито на кров куће. И тиме
млада улази у ту кућу...

*( Тиме је млада ушла? Добро.)

Биљана Цветковић: Јесте. Јесте.

 *( Поменули сте и девојачко вече. Осим кићења бараке и, поменули сте венац,
постоји ли не... Неко посебно правило, 'ајде да га тако назовем, ко то ради? То морају да
буду само девојке, не могу да буду удате жене или, да ли нам... Девојачко вече је, је л' има
мушкараца? На пример, брат младе?

Биљана Цветковић: Па, на мом дево... На мојој девојачкој вече... Вечери је био,
била су, била је моја фамилија, значи био је и брат, биле су моје сестре, биле су другарице,
али ки... Праве венац и ките венац за капију, девојке.

*( Само девојке?)

Биљана Цветковић: Баш девојке. Не, не, удате жене, него девојке.

*( Добро.)

Биљана Цветковић: Значи...

*( Због нечег посебног или...? Мислим, је л' знате због чега је то баш тако?)

Биљана Цветковић: Па, ја не знам стварно да л' је то...

*( Или је то протокол – мајстор наложио? Да тако кажем...)

*( Смејемо се.)

Предраг Цветковић: Не, не, то су обичаји код нас и отприлике свуда...

Биљана Цветковић: Не, то код... Углавном мушкарци не ките.

Предраг Цветковић: ... И кићење сватова и то смо заборавили...

Биљана Цветковић: Ритуали. Да.

Предраг Цветковић: ... И то раде девојке. Значи, неудате.

Биљана Цветковић: Да.

Предраг Цветковић: То је неки обичај који, вероватно, има своје значење, али ми
га не знамо, али се код нас подразумева! Да, да младе, овај, девојке, неудате, ките и
сватове кад долазе, а и ... И праве венце, праве... Све што се тиче тог кићења, прављења
цвећа, то раде девојке неудате.

Биљана Цветковић: Да. Јер на... Јер, на пример, кад смо... Кад се брат мој женио,
онда смо ишли по снаху у Лесковац. И, значи, кренули смо из села тако што су сва кола,
сви аутомобили били окићени, значи, то су све радиле... Радиле сестре моје... Ја, са мојим
сестрама, јер брат нам се жени. Свака, сваки ауто је био окићен цвећем, стављен пешкир...
Било је, па добро, 'ајде, значи стотину...
 *( Све то са буклије, вероватно?)

Биљана Цветковић: Да. Има и са буклије и плус, то се купи и за... за ту намену.

*(За ту... Ту...)

Биљана Цветковић: Дабоме. Ту има и вежених пешкирића, салветица, мислим,

то... И то, тако и остане сутра оном ко иде у сватове. И...

Предраг Цветковић: Чија кола закитиш, њему и остаје.

Биљана Цветковић: Иду у сватове они који иду по младу.

*( Њему остаје то?)

Предраг Цветковић: Па, да.

Биљана Цветковић: Значи, сватови су они који иду по младу и... Мислим,
младожења са својим сватовима иде по младу. Тако да смо ми, на пример, овај, све наше
сватове, сестре млађе су окитиле сва... Сватове са цветићима, који се праве од рузмарина,
гранчица рузмарина, и направљени лепи цве... Цветићи од... Раније је то било украсних,
оних... Тракица од...

*( Трака?)

Биљана Цветковић: ... Украсних папирића, уз, у... У саставу са рузмарином, са

гранчицама рузмарина. Младожења, зна се, за њега посебно, овај, бели цвет, стављен са...

Предраг Цветковић: Са рузмарином.

Биљана Цветковић: Дабоме. Исто са рузмарином...

*( Али се разликује од осталих?)

Биљана Цветковић: Да! Разликује.

Предраг Цветковић: Да, да! Њему је бели.

Биљана Цветковић: Значи, а мла... Младожења по младу иде, значи, најважнији

су кум и стари сват. Стари сват је увек, бар у нашем делу, у Топлици, стари сват је ујак,
младожењин ујак.

*( Младожењин ујак.)

Биљана Цветковић: Значи, да. Младожењин...

*( А девер је младожењин брат?)

 Биљана Цветковић: А девер је младожењин брат.

Предраг Цветковић: Девер је младожењин брат.

Биљана Цветковић: Значи, ту су... Значи, иде се, кум, стари сват, девер...

Предраг Цветковић: И девер.

Биљана Цветковић: И кад се колона формира, по младу, то обично иде, значи...

Како се зове? Онај што носи барјак?

Предраг Цветковић: Барјактар.

Биљана Цветковић: Барјактар је први!

*( Први.)

Биљана Цветковић: Значи, први ауто који носи барјак...

Предраг Цветковић: А барјактар обично седи у колима са старим сватом или

ујаком.

Биљана Цветковић: Ето.

Предраг Цветковић: Значи, барјактар је обично, ујаков син.

*( Ујаков син?)

Биљана Цветковић: Да.

Предраг Цветковић: Да. Барјактар.

Биљана Цветковић: Значи...

Предраг Цветковић: Значи, ст.. Син старог свата, ако има сина.

Биљана Цветковић:... Стари сват, па иде кум, па, отприлике, трећи ауто иде
младожења и тако се и враћају! Значи, млада... Значи, прво иде барјактар, па кум, па иде
млада са младожењом и...

Предраг Цветковић: А после онај редослед даље није битан.

Биљана Цветковић: *( Смеје се.) Да.

*( Није... Није важно, је л'?)

Предраг Цветковић: Сватови иду у низу.

Биљана Цветковић: Да,да! Колона сватова...

 *( А која је улога барјактара?)

Предраг Цветковић: Носи барјак! *(Кроз смех.)

Биљана Цветковић: Носи барјак и предводи. Он носи барјак...

Предраг Цветковић: И предводи колону.

Биљана Цветковић: И предводи колону. Сватове.

*( Добро.)

Предраг Цветковић: Он иде на челу колоне са...

Биљана Цветковић: Он је на челу колоне.

Предраг Цветковић: ...Са заставом или барјаком. Зато се зове барјактар.

*( Добро.)

( Прокупље – Горња Коњуша )

Казивач: Биљана Цветковић

Аудио запис: Biljana.mp3

2. мај 2011. године

Прокупље

Биљана Цветковић: Другог дана свадбе... У принципу, млада не би требала да

спава дугачко, * ( Смеје се. ) него да устане раније! Другог дана долазе њени родитељи. И
то су пријатељи. Сад, младожења, са својим оцем иде, и музиком, иде прво по старог
свата, пошто је стари сват најважнији сват на свадби! Значи, иде музиком, по старог свата,
доводи га кући. Па, онда, иде музиком по кума, доводи га кући и чекају се пријатељи, да
стигну пријатељи, младини...

* ( Родитељи?)
 Биљана Цветковић: Родитељи, да. Младини родитељи, кад стигну, они доносе...
Корпицу! У којој је велико клупко, обично црвеног конца...

* ( Добро.)

Биљана Цветковић: Вуница и тако, са иглама! И то се предаје пријатељима. То је

као... Знак помирења! Да су се они помирили, сложили што је... Што су... Је ћерка
њихова...

* ( Што је млада прешла?)

Биљана Цветковић: ... Да, дошла у... У ту кућу! И онда, другог дана се исто тако...

* ( Слави, вероватно?)

Биљана Цветковић: * ( Кроз смех.) Слави! Да! Дуго слави! Е, сада, на пример, кад
се... Кад се један мој брат од ујака женио, моја бака, која је осамдесет девет година
живела, она је знала с... Баш пуно тих ...

* ( Обичаја?)

Биљана Цветковић: ... Обичаја. Па је тако, рецимо, она зету на свадби, а зет је од
младожењине сестре муж!

* ( Добро.)

Биљана Цветковић: Он је, другог дана је , као његов дан! Он је... Он је ... И
војвода!

* ( Војвода? )

Биљана Цветковић: Значи, војвода! То је као нешто, његов дан! Он, тог дана, на
пример, све сватове... Ујутру, прво млада... Поведе младу, па, онда, овај, ту с... Као... Носи
се мала беба! То с... Узме се лутка нека! Тако увије, то војвода ради, увије ту лутку као
бебу, ето, бепче се родило, после прв...

* ( Прве брачне ноћи?)

 Биљана Цветковић: Да! Свадбеног весеља, па ујутру, ето, вече. И онда се ту пије
врућа! А врућа је ов... Кувана ракија! И ту се исто, тако, дарује... Новац, углавном, новац.
Ко кол'ко има тако стави на...

* ( Уз ту бебу?)

Биљана Цветковић: Уз ту бебу!

* ( А проноси је војвода?)

Биљана Цветковић: Вој... Војвода носи и води... Шурњају. Она је... Млада је њему
шурњаја!

* ( Добро.)

Биљана Цветковић: Е! И, онда, то је моја бака стара знала те обичаје, она је то

тако говорила... Онда је, на пример, био обичај... Кад тај војвода окрене волујска кола,
окрене точак, на точак!

* (Добро.)

Биљана Цветковић: Значи, преврне их, па окрене их на точак и... Седне свекрву
на точак! И онда је окреће! На тај точак окреће свекрву... * ( Смеје се.)... Све док неко не
плати, а обично, овај, зет треба да плати да се...

* ( Свекрву или ташту?)

Биљана Цветковић: Ташту! Пардон! Окрене... Ташту...

* ( Рекли сте зет...)

Биљана Цветковић: Да, да, да! И онда зет треба да плати да ташта...

* ( Сиђе са тог точка? )

Биљана Цветковић: Сиђе са тог точка. То је, тако... То је нешто што сам ја
запамтила, тако да...
 * ( Је л' то у неку сврху увесељавања или... Или има неки посебан значај? Зашто
баш војвода то ради? Пошто су, кол'ко сам могла да видим...)

Биљана Цветковић: Па, војвода то, јер је... Као другог дана је војвода највеселији,
јер је он, овај, ето... Млада која је дошла у ту... Ту кућу, њему је шурњаја. И то је...

* ( Да. И он је највеселији због тога што...)

Биљана Цветковић: И онда је он највеселији што је, као шурњаја је њему

најближа и...

* ( Аха. Разумем.)

Биљана Цветковић: Зет шурњају највише воли и тако. Онда, он, овај, тако прави...

* ( Забавља, у принципу, сватове?)

Биљана Цветковић: Забавља, дабоме. Дабоме.

* (Добро.)

Биљана Цветковић: Тако да... Шта још може, на пример? Сећам се... Кад с... Како
сад то иде? То је Предраг... На пример, Предраг је био... Кад се мој брат женио, он је зет...

* ( Он је био војвода?)

Биљана Цветковић: И он је био, овај, војвода! И на... На пример, он је... Кад смо
ишли по младу, он је, овај, њему је бака стара рекла да обуче једну стару као кецељу! Па
је, онда, не знам, ставио, пошто смо ишли у Лесковац, а то је крај познат по па...
Паприкама, и * ( Говори кроз смех.)... Онда је он закачио венац суве паприке око врата...

* ( Око врата?)

Биљана Цветковић: И тако је, с тим, цео дан био, и он је највеселији, јер је...

* ( Јер је добио...)

Биљана Цветковић: Млада је њему шурњаја, а то је, они су најближи један

другоме род, и тако!
 * ( Добро. Разумем. Он је, значи, венац паприке носио као симбол њеног родног
места.)

Биљана Цветковић: Њеног, дабоме.

* ( Зашто кецеља?)

Биљана Цветковић: Па, кецеља, као... Он сад...

* ( Њега као веселог, као луде или како?)

Биљана Цветковић: Не. Он, он... У смислу... Сад он ће да слуша све што та
његова шурњаја њему каже, он ће њој да буде покоран, он ће да слуша...

* ( Аха! Аха!)

Биљана Цветковић: Мислим, то... То је кецеља.

* ( То је кецеља. Добро.)

Биљана Цветковић: Кецеља. Проста, она женска, кухињска кецеља. Мислим,

навучена преко. Ето! То... То би било то! Сад... Чега још могу да се сетим?

* ( А, овај, причали сте о својој свадби и о томе како нисте много тога могли да
видите у дворишту, свом дворишту...)

Биљана Цветковић: Да.

* ( ... Девојачком дворишту, док сте се Ви спремали. Јесте ли присуствовали, не

знам, ето, ишли сте, вероватно, тад... Тад сте Ви били у улози оног ко чека да се јабука
скине са, овај...)

Биљана Цветковић: Да. Кад смо ишли по... По...

* ( По Вашу... По братовљеву будућу жену?)

Биљана Цветковић: Да, да! Будућу жену.

* ( А како је тад то изгледало?)

 Биљана Цветковић: Па, тад смо... Исто смо ишли у... Били смо у граду, и то, у
Лесковцу то није... То... Стамбене зграде исто и...

* ( И опет није било...?)

Биљана Цветковић: Није,није, није било тог... Али, у принципу, стојиш и чекаш
док се јабука не... * (Смеје се.) Не обори и... Не можеш да уђеш! Све док, док се то не
обори и... И не да ти отац од младе, да кажем, „Е, извол'те сад , сватови, можете да уђете!“

Мислим, све док он не каже, ми чекамо испред, док се они не... * ( Смеје се.)... Не
договоре, овај...

* ( И не купе младу? Јесу л' и тамо куповали младу?)

Биљана Цветковић: Да! И тамо смо! То, то је бар, у сушт... Уопште, у овом делу...
Јужне Србије тај обичај, мислим. Купује се млада...

* ( Да се купује млада?)

Биљана Цветковић: Да.

* ( А цвеће? Симболика цвећа? Ре... Малопре сте рекли да се све повезује са

младим, неудатим девојкама.)

Биљана Цветковић: Јесте.

* ( Нисмо поменули бидермајер. Коју улогу има бидермајер? Мора ли да буде од

неког посебног цвећа? Је л' то избор и жеља посебна младе? Која је симболика тог бацања
преко рамена? Зашто баш с леђа?)

Биљана Цветковић: Па... Кад сам ја... Ја кад сам се удавала, мени је бидермајер
правила кума, у Београду. То је било са неким белим ружама. И ја сам и то ба... Е, да! То
сам, рецимо, заборавила... Јесте то био Београд, ми смо то правили у ресторану Филмски
град на Кошутњаку, али су тамо имали један леп обичај. Значи, кад... Сватови, пре уласка
у ресторан, тамо је било исто окићено... Онај улаз... На капија... Онај венац је стајао.

* ( Добро.)
 Биљана Цветковић: И они су нас ту дочекали са орасима и медом.

* ( Орасима и медом?)

Биљана Цветковић: Да. То, то је, рецимо... То, то је у Београду било. То је, значи,
ја сам, ми смо се тако, прво послужили, овај...

* ( Зашто ораси и мед?)

Биљана Цветковић: ... Орасима и медом. Па, то је... Претпостављам, ораси и мед
су... И здра... Љубав! Симболизују љубав и...

* ( Као нешто што је слатко, па... ?)

Биљана Цветковић: Да! Да! Овај, то је, то је! Значи, ми смо тако ушли, и то само
ми. Само, значи, младенци.

* ( Само младенци?)

Биљана Цветковић: Јесте. Јесте. Онда, на пример, сечење те младеначке торте...

То иде, то се... Секу заједно младожења и млада! Држе... Нож... Руком...

* ( Руком? Заједно?)

Биљана Цветковић: Једно, друго, заједно! Секу и онда иде први... Прва кашичица
се... Младожења да млади, млада да младожењи да...

* ( Младожењи...)

Биљана Цветковић: ... Поједе ту, то прво парче те младеначке торте. А кад смо...
Кад с... То, то је... Да, то је у Београду. А кад смо у Лесковцу били... То је, опет, тамо тај
д... Југ! Они су... Они су имали... Не могу да се сетим. Они су нас, нису могли сви, пошто
је то стамбена зграда, то, ни...Нису могли сви, него је доста гостију чекало ван!

* ( Да.)

Биљана Цветковић: Значи, тамо се прија... Сватови, је л' да, овај, отишли исто то
тако по младу. Ушли... Тамо је исто, значи, окићено...
 * ( Откупили је?)

Биљана Цветковић: Дабоме, купили... Зет. Не! Девер! Девер је, овај, купио младу.
Е, сећам се лепо, кад смо полазили, они су... Мајка, она изла... Код њих излазила је прва и
ми полазимо, испраћа...

* ( Своју кћер?)

Биљана Цветковић: Своју кћерку. И она је тражила да се пева песма, и то је

познато тамо, у њиховом крају: „ Станите, сватови, где водите моје дете, моје једин...“,
Нешт... Дет... „ Стан'те, сватови, где водите дете моје једино?“, тако нешто, мислим. Знам
да смо сви плакали... * ( Смеје се.) Одводимо младу...

* ( И ви који водите...?)

Биљана Цветковић: Па смо плакали, и ми који водимо младу смо плакали!

Мислим, то је тако. И то је... То је специфично тамо за то њихово (... ?)

* ( У лесковачком крају?)

Биљана Цветковић: Да, лесковачко. То, то сам запамтила! Мислим, сад...

* ( А, опет ћу да Вас питам за бидермајер...)

Биљана Цветковић: А, да! За бидермајер!

* ( Јесте ли бацали?)

Биљана Цветковић: * ( Кроз смех говори.) И ја сам бацала бидермајер и... А ја

сам, кад се, значи, мој брат женио и снаху смо ми доводили, ја сам правила њој бидермајер
од неких црвених пупољака руже... И то... Млада, значи, носи сво време са собом. И на
венчању и после венчања, кад излази из општине, и ја сам бацала исто кад сам, значи,
изашла из општине, после венчања. Ја сам бацила преко рамена бидермајер. То с... Обично
стану младе девојке, оне, овај, да хватају...

* ( Да хватају...)
 Биљана Цветковић: ... Бидермајер. Која... Ко га... Која ухвати, као, буде следећа
која ће да се уда.

* ( Која ће да се уда.)

Биљана Цветковић: И, и, мислим, не трчи нико други да хвата, нити мушкарци...

* ( Ни удате, ни мушкарци.)

Биљана Цветковић: ... Ни удати, него само... Само, значи, девојке. То је за

бидермајер. Не могу да се... * ( Показује ми главом и рукама да не зна више. )
 Свадбени обичаји

( Доња Речица)

Казивач: Драгана Спасковић

Аудио запис: Dragana (1).mp3

2. мај 2011. године

Прокупље

* ( Мој саговорник је Драгана Спасковић из Доње Речице. Разговор водимо у

Прокупљу, у њеном породичном дому. Ви следеће године славите златну свадбу, педесет
година брака. Већ сте четрдесет девет година у браку. Како сте се упознали са Вашим
супругом? Је л' сте из истог места?)

Драгана Спасковић: Из школе. Ми смо из школе. Заједно били у школу и из

школе смо почели, помало к'о деца и најзад смо ишли три и по године. И кад смо требали
да се узмемо не дају једни, не дају други, ал' љубав победи!

* ( Родитељи нису дали?)

Драгана Спасковић: Нису дали. Његови, отац ме није хтео, моји ме нису хтели
дају ту, зато су три брата, и... Могло је на боље место да буде! И најзад су пристали!
Дошли су да ме испросе, свекар, свекрва, младожења, наводоџија и још једног човека
повели...

* ( А зашто наводаџија ако сте се већ знали?)

Драгана Спасковић: Па, ето, нешто тамо њима годило, шта... Тако пре било
време. И...

* ( Морао је да буде међу тим... ?)

 Драгана Спасковић: Да. И дошли су увече и, погађају се к'о за стоку!

* ( У овом тренутку долази до „комешања“ у публици. Драганина снаха, унук и

унука почињу да се смеју, па и сама Драгана. Наредни минут разговарамо, баш тако, кроз
смех, или бар са осмехом на њеном лицу. Снаха је изашла из собе. Тек касније се враћа.)

* ( Како?)

Драгана Спасковић: Свекар тражи сто хиљаде, намештај и машину! Два'ес' пет
кошуље, два'ес' и дес... Мушке и десет женске!

* ( А зашто тако?)

Драгана Спасковић: Тако. К'о за стоку се погађа! Тако било пре!

* ( Је л' то мираз или...?)

Драгана Спасковић: Па, као, то је мираз. Да.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: И тако, кад је било, и тамо, 'вамо... Докле се пристадоше сто
хиљаде паре, намештај и машина.

* ( А те силне кошуље, пешкири?)

Драгана Спасковић: И то! Све! Све дарови, то морало да буде!

* ( А кад то млада даје?)

Драгана Спасковић: На свадбу.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Све за свадбу то треба! Е, сад, они су ме испросили, верио

ме, дао ми прстен, тој, верио ме, испросили ме, пријатељили се и седели свуноћ и ујутро
отишли, кад (... ?) сам сваког даривала...

* (Чиме?)
 Драгана Спасковић: Ћилим. Ћи... Ћилим сам дала свекру, кошуљу, тканице,
чарапе, е, марамицу свекру. Свекрви кошуљу, чарапе, исто тако и њој кошуљу...

* ( А младожењи?)

Драгана Спасковић: Младожењи дар! Башчалук, велики дар. То се гледало...

* ( Шта је башчалук?)

Драгана Спасковић: ... Што више да има у онај башчалук!

* ( А шта је башчалук?)

Драгана Спасковић: А шта је башчалук? То је стољњак, сине.

* ( Аха.)

Драгана Спасковић: А звао се башчалук. То је стољњак. И у њега смо трпали, па

ста... До сто дара, кој' кол'ко има. Имала сам сто пет дара, ситни', за њега! Ту је...

* ( Каквих ситних?)

Драгана Спасковић: Ту је био и везено, и хеклано, и... Ту је биле и чарапе и

рукавице, и тканице, и кошуље, и јелече и то све тако за младожењу, и то било пуно, и
постељине, то све...

* ( То се дарује тад? На прошевини?)

Драгана Спасковић: Тад! На прошење, то се да на сви скупа. И они што су дошли

по кошуљу огрну и све су огрнути то! И...

* ( Све време док седе? )

Драгана Спасковић: Сс... Кад пођу кући тад се дарује!

* ( Аха.)

Драгана Спасковић: Кошуљу му стави, огрне овде, превеже, 'е л' тканице, коме
шта, и они оду.
 * ( А зашто мора то да се види? Зашто...?)

Драгана Спасковић: Е, то да се види све, излази се, 'е л' иду низ село, певају,
веселу се и то све народ долази код нас. Најзад су, кад смо се пријатељили, кад су ме
верили, довели су музику. Хармоника свира, играње, певање, и фамилију смо звали. Оно
ближње само мало, није то било млого! Ја сам тако испрошена! И, месец дана сам седела
к'о девој... Они сутрадан отишли и доле частили код њи'! Ја то нисам ишла. Месец дана
сам ја седела прошена млада!

* ( Код куће своје?)

Драгана Спасковић: Код моји, код моји, да. Нисам ишла. Кад се решила свадба,
после месец дана, они су позвали, од кућу на кућу, за... Све са здравицу се ишло и звало се
за свадбу.

* ( Какву здравицу?)

Драгана Спасковић: Узне се ибрик! *( Обраћа се снахи.) Како се каже другачије,

не знам, Горице, ибрик. И тај ибрик се накити, са цвеће и јабука се једна стави, на тај
ибрик, и стави се пешкир, газда стави. И после он, кога год зове, стави паре. Ко је ситно
имао он стави у јабуку ситно набоде, ако је крупна она, има иглица, наниже се, и то се
тако давало. И , обавезно, поклон. Стави се пешкир, кошуља, стољњак, ко шта има! Стави
ту поклон.

* ( А шта је у ибрику?)

Драгана Спасковић: Ракија!

* ( Ракија?)

Драгана Спасковић: Ракија! Пуна ракија! И он, кад зовеш, ти зовеш за свадбу,
кажеш кад је свадба. И он, кад после, допуни ти с његову ракију ибрик, онај пун.

* ( Ахам.)

Драгана Спасковић: И тако... Бар... Како га зову овде сад? Бартак...

 * ( Буклија га зову.)

Драгана Спасковић: Буклија, бартак! А ми ибрик смо га звали, сад.

* ( Ибрик?)

Драгана Спасковић: Па, тако се звало.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Е, и сад, то... И...

* ( Је л' су се сви гости звали тим ибриком или само посебни?)

Драгана Спасковић: Све! Кога год зовеш да ти дође на свадбу идеш да га зовеш
са ибрик!

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Свакога! Прво кум, старејко, девер зову се! После редом
зовеш.

* ( После редом?)

Драгана Спасковић: Да!

* ( Није битно. Битно...)

Драгана Спасковић: Није битно!

* ( ... Значи, прво буде кум...)

Драгана Спасковић: Најпре се зове кум! Старејко и девер! Они троје, најпре кум
иде. И после, зову се ови други. Сви своји, који имаш своји ту. Пре се свадбе нису правиле
у бараке и у кафане! Него имају сељаци, пре биле куће велике на подруми, па по једну
собу има'у велику! И то све укруг имало столови, и кол'ко мож' да му стану свата, он
толико зове. И та свадба тако била. Е, сад, овај, кад треба да дођу по мене, они су дошли,
свадба, сватови. Јесте да сам у село ту, ал' нема везе, неко у чезе, неко пешки, неко... Тако
се дошли, а за мене дошла чеза!
 * (Чеза?)

Драгана Спасковић: Коњи, чеза! И ту су дошли они, ручак се спрема код нас, ту
је било весеље, ту је народ! Било лепо код моји и они... Деверица ми је донела вео, донела
ми...

* ( Ко је деверица?)

Драгана Спасковић: Која... Која се звала да је деверица! Која ти је деверица

главна! Кум, старејко и девер! Онај девер кој' ти је, он ти доноси... Е, то, ве... Овај венац и
вал!

* ( А тај, тај венац се зове деверица? То није особа? )

Драгана Спасковић: Не. Не! Жена се зове деверица која је деверица!

* ( Жена?)

Драгана Спасковић: Сад можда ти то снимаш...

* ( Шта је она? Деверу је она...?)

Драгана Спасковић: ... Да ти не причам? А?! И тако, девер, то је главни...

* ( Ако! Испричајте! )

Драгана Спасковић: Онај, онај, сине, ко је девер, мали девер, он носи пешкир.
Млада га дарује. Видела си кад, ено, пешкир што носи.

* ( Знам.)

Драгана Спасковић: Е, његова мајка!

* ( Његова мајка?)

Драгана Спасковић: Она доноси, деверица, погачу младој. Доноси мараму белу,
доноси обућу, папуче, нешто се доноси.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Ко је... И то, донесе она и донесе, е то... Вал... Вео... Е, то, вал
и венац, до... Донесе она! И враћа се после...
 * ( Је л' то има неко посебно значење?)

Драгана Спасковић: Па, да! И после она то, ако, где је узела на зајам, вратиш га!
Ако ти купила остаје код тебе.

* ( А је л' то значи нешто? Је л' то само дар ил' има неко посебно значење?)

Драгана Спасковић: Па, значење!

* ( Зашто баш... Зашто баш погача? Зашто баш обућа?)

Драгана Спасковић: Ааа, погача па се ломи преко младу! Млада стоји, и сад се то
ради, а и тад се то радило још више! Стави... Стане дол... Млада и... Девер је прстенује.
Узне прстен, купио девер прстен...

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: ... И прстенује је на... (...?)... Ставља јој на прсти, прича,
прстењује. И после, ето, овај, она ставу гу ону мараму на главу и м... Погачу над њу горе!

* ( А зашто је ломе?)

Драгана Спасковић: Ломе је... И сад се то ради! Ломи се погача, то је грабена

погача се зове!

* ( А што?)

Драгана Спасковић: Па, што се грабе!

* ( Што се зове баш тако?)

Драгана Спасковић: Кој' гу, то се над њу сломи, па то кој' шта уграби, само летив
парчићи редом, сваком ко уграби ту погачу! * ( Показује рукама како се баца погача по
соби.)

* ( По соби?)

Драгана Спасковић: И то се зове грабена погача!

 * ( А је л' значи нешто то ко ухвати?)

Драгана Спасковић: То... То значи! И ту грабену погачу једу момци, девојке да се

грабу за њи', момци и девојке да се грабу!

* (Аха! То, то значи.)

Драгана Спасковић: То се најпре даје младима! Да! А свако то узме једе... Та

грабена погача, то деверица умеси! И она понесе!

* ( То она посебно?)

Драгана Спасковић: Посебно је донесе она, не месив газде у кућу! И она донесе
то. И то, овај, по мене кад су то дошли, ја сам шила белу хаљину, некад... У Прокупље с'
шило, појма немам ни где сам шила! Белу, креп сатин хаљину до земљу, то сам шила, знам
била ми је... Хаљина.

* ( А ко Вам је... Ко Вам је платио материјал?)

Драгана Спасковић: Свекар! Е, свекар, кад је требало пред свадбу, једно недељу
дана, свекар ме је во... Довео и свекрва овди, моји пошли, младожења да купимо за мене
одело! То се каже и „да се кроји одело девојки“! И кројили су ми, купили су ми... Како ти
опишем мараму, и сад се зове мара... Не знам како се зове марама, прекрстаљка и марама
се зове, не знам. Она велика што деца се увијају и жене, вид'ла си, преко кичму оно што...

* ( Као појас?)

Драгана Спасковић: Као појас, оне велике мараме! То се купи обавезно снаји!
Купи се кишобран.

* ( Зашто кишобран?)

Драгана Спасковић: Тако. Нека мода. Кишобран је био! И та марама обавезно и

одело. Купиш то... Купи ти, овај, прво ти... Купили ми џемпер, па ми купили сукњу, па
ципеле, па чарапе, па доњи веш. Све ти купи свекар. То се кроји одело! Зове се иде, води
снају да кроји одело! И он све купи то! Свекар! И... Кад буде, овај, све заврши то, после
сам' хаљину још белу. И ту хаљину на свадбу ја носим!
 * ( Значи, то они опремају?)

Драгана Спасковић: То они оп... Нема рукавице, ташне, то нема! То није било
раније, него, ето, кишобран обавезно има и та марама велика. Сутра за децу увијаш кад
буде, такво било време. И скројив ти они то... И свадба, била је лепа свадба, дошли с чезу,
ја... Кад треба да се изађе, а невеста, наместена лепо, и изађе кад се прстењујем, то са ту
мараму и погача кад се (...?) тад се са сви поздрављам редом! Невеста иде и поздравља се,
оно у собу што село.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: А кад, овамо после, ми изађемо, они ми ставе ов... Вал...
Овај, кад сам, кад ставим вал на главу и хаљину кад се обучем за ово доле, и после изађем
напоље, одигра се коло напоље. Седне се у чезу с младожењу и право код њега! Свако...

* ( И нема ту весеља, овај, да...?)

Драгана Спасковић: Весеља, весеља! Свадба, свирачи, игранка, кол'ко 'оћеш!

Ка... Све то весеље и све лепота! И тако сви скупа дођемо код његове куће!

* ( И Ваши родитељи крећу?)

Драгана Спасковић: Не! Само његови гости! Наши гости остали код моји!

* ( Је л' они тамо остају да се... Славе или... ?)

Драгана Спасковић: Они тамо се веселе, славе они, пију, једу, веселу се, има
музика и код нас, а има и доле. И ми доле, код њи' свр... Отиднемо... Кад стигнем доле,
најпре свекрва, ја у чезу сам, и свекрва, ето, сиђем. И свекрва ми да накоњче. Да ми неко
мало дете, ако имамо своје, ако не чијо до'ватиш дете неко у двориште! И то ти да
накоњче! И ти то детенце трипут подизаш, окрећаш га и подижеш га трипут и на, ето,
најзад га пољубиш и ако не плаче, кад га удариш по дупенце оно мора се расплаче! И ... И
иде...

* ( А зашто...Зашто...?)
 Драгана Спасковић: И, дар, њему купиш поклон неки. Ако је мало оделце,
дуксерицу, блузицу...

* ( Је л' може да буде мушко, женско дете?)

Драгана Спасковић: Мушко! Женско не може! Само мушко дете се подиже.

* ( А зашто?)

Драгана Спасковић: Не знам. Таки обичај. Подиже се мушко дете, то је накоњче!

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: И после си... Ето, свекрва узме шећер и прегриземо заједно
један шећер коцку.

* ( Заједно?)

Драгана Спасковић: Прегриземо заједно. Из уста! * ( Показује ми, као да држи

коцку шећера и гризе је.)

* ( Шта то значи?)

Драгана Спасковић: А ја у уста ставим, она с њена приђе и пола она, пола ја,
прегриземо тај шећер.

* ( А шта значи то?)

Драгана Спасковић: Да се волимо, кобајагим! Да смо к'о шећер, шта ја знам, и

вода, шта ја знам?! И најзад сад, свекрва, до... Дође ће ме, ето, овај, узнем ја и о... Ал'
обучем... Прво, подиза ме свекрва! Узне свекрва њену 'каницу, некад се носило, и преко
мене и у'вати, подигне ме трипут.

* ( Зашто?)

Драгана Спасковић: Па, не знам. И тако ме свекрва подигне! И после, одатле кад
ме она подигне, ја облачим сад њу, ја сам понела поклон, дар за њу!

* ( Добро.)
 Драгана Спасковић: Ставим гу кошуљу преко њу. Вежем кошуљу, свекрву. Па,
јој, се су... Сукњу облачим, па 'канице, па чарапе јој закачим овде. * (Показује на појас.)
Па, марамицу на кук, па мараму, завијем гу врз њену мараму! Не скида њену!

* ( Да.)

Драгана Спасковић: Врз мараму и тако сиђемо... И ... Сад, која има зета узнев
младу, зет из кола, ето, унесе гу у кућу тамо и свекрва тамо седи на столиче, и сад, она
седи на столиче свекрва. И снајка гу седне, приђе поред грнци, где се кува јело.

* ( Ахам.)

Драгана Спасковић: И снајка кобајаги промеша, посоли са со, кобајаги мало

снајка... А на врата док је пошла она јој даје хлеба цео, стави под мишку и маст намаже
доле, намаже горе праг!

* ( А зашто то?)

Драгана Спасковић: Не знам. И унесе тај 'леба унутра снајка, и после седне гу
свекрви у крила! Свекрва се'и на столицу малу, ону треношку, оне мале!

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Она седне, снајка и седи. И сад, приђе отуда зет, свекрвин
зет!

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: И он узме тестију оне, воду и: „Трас!“ Разби... Сломи је под
ба... Под ову ... Она рипну, упишала се,она, кобојаги! Рипне снајка, рипне свекрва и
усправу се! Упишала се свекрва, упишала се, то је зебанција! Ето тако! И после, овај, одеш
овамо ништа, после свадба, весеље сву ноћ!

* ( А ја сам слушала о томе да млада подиже накоњче и да после тога баца жито на
кров. Јесте (ли) Ви бацали жито... Сито, сито?)
 Драгана Спасковић: А, јесте! Да! Ето, заборавила сам! Сито и у сито има жито,
шећер, бомбоне, стави се у жито, једна јабука и цвеће. И то снајка, е то, да гу свекрва, она
држи, заборавим, и она узима и баца, баца жито свуд, свуд, свуд и најзад, баци јабуку...
Вара, вара, вара, вара и баци је сунце 'де излази, према сунцу.

* ( А зашто?)

Драгана Спасковић: Ту јабуку. Е! Тако.

* ( А сито? Је л' баца?)

Драгана Спасковић: А сито баца на кров! Ако... Сад га бацају! Раније кад сам ја
била сито се није бацало. Не! Ми то раније нисмо бацали сито, него бацаш док бацаш,
после пружиш тамо неком сито, узме и 'ајд'!

* ( Аха! Није... Није се бацало?)

Драгана Спасковић: Није се бацало. А сад бацају, на кров! А ми нисмо бацали.

Не! Код нас то није било. Да се баца...

* ( Добро, и шта се деси пошто, пошто изађете из куће? Пошто сте помињали да је
зет бацио ону воду... )

Драгана Спасковић: Да и упишала се свекрва! После изађемо напоље и играмо

коло, све. У собу се ред води, тамо у собу сели гости, сва својта се скупила, села. Преноси
се мезе, док... Па, ручак, па све редом, пије се, весели се... снајка поигра мало у авлију, па
отиду у собу њену, 'де је њена собица. Ћути, седи, шта ће? Нема 'де снајка више!

* ( А, овај, је л' било тако лако и једноставно узети младу из родитељског дома?
Овај... Пом... Нисте поменули... Ја сам слушала о томе како морају младожењини да купе
младу. Да је, овај...)

Драгана Спасковић: Пре се није куповало. То сад! Пре није!

* ( А шта је са оним обичајем пуцање у јабуку... ?)

 Драгана Спасковић: Е, то кад наиђе сватови! Кад сватови наиђу, сине! И сад, (...
?) неки, зна се ко је, кажу да понесе пушку. А јабука се дигла код девојку, јабука
подигнута високо и марамица...

* ( Је л' се код Вас подизала јабука?)

Драгана Спасковић: Јесте. Имала је јабука, и имала је, е то, горе, марамица. И сад,
каже се кој' ће да пуца! И тај понесе пушку и пуца, да обаљи јабуку. И мора обаљи! Пуца,
пуца, док ј' обаљи! Мора да је обаљи!

* ( Иначе?)

Драгана Спасковић: (...?) Падне и ништа! Ето то. И после улазе у двориште. Док
не пукне, не обаљи јабуку, он у двориште не улази!

* ( Не могу да уђу?)

Драгана Спасковић: Не. Не улази се. И тако, ето, још не знам... Да л' то обичај?

Пре нису ишли момци и девојке да разговарају, да иду, да се воле, то није било и...

* (Смеје се).

Разговарали су момци и девојке! Ми смо имали раније седељке се звало, прела. Е сад, ми
кад, девојке, има свака свога момка! Није да нисмо имале момци!

* ( Да?)

Драгана Спасковић: И, ишло се... Пре имало много сабори се звали... Нема, ето,
кад буде, те Петровдан, те литије лети, те буде, на пример, Свети Илија, те Блага Марија,
те то се зову сабори! Сад, у којо село има сабор, идемо све девојке. И иду момци и девојке
заједно, ал' само дању! И иду два и два, два и два, иду до сабор! Кад ће на од сабор да
крену, мора да буде за видело кући! Исто иду два и два! Разговарав ко има девојку! Кој
нема иде онако!

* ( Ал' морају сви преко дана...)

 Драгана Спасковић: Ал' мора за видело, залазак сунца да си кући! То морало тако
да буде! Није смело. И да, те седељке пре није имало к'о сад куповно да носиш, него се све
плело и прело! Прела се...

* ( Мислите на одећу?)

Драгана Спасковић: ... Конопља! На одећу, сине! Конопља се прела! Имала је,
конопља се звала, као... Сад што кажу дрога конопља! Ја тако не знам, ја сам цео век
конопље прела и сејала! А да л' је дрога, да л' није, немам појма ја то! Ал' није то та
конопља, сигурно! Имало је семе конопље, и ми то посејемо сад, посејемо па... Велико
место, богами, посејемо, кол'ко ова соба можда, можда и к'о цела дневна! Посејемо
конопље и кад узру, ми оберемо, па их повежемо и, ето, отерамо и', да и' , ето, овај, у
Топлицу! Да и' потопимо,ми. То смо потопили у Дреновац, горе код Мале Плане, из
Речицу у Малу Плану код Дреновац, потопимо конопљу у воду, у Топлицу.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Није биле јаке Топлице. И набацаш ко... То, колци, камења,
то добро покријаш, песак! Да ги не однесе вода кад наиђе велика! Има и' однесе вода! И
оне седу седам дана. У воду. Седми дан су оне потопиле, и идемо да и' вадимо! Кола и
краве и право у Топлицу... Тад смо знале да се купамо у Топлицу, ал' обучене! Голе нико
није био, него обучен све! И то повадимо те конопље. И изнесемо, те се пресушу мало.
Оне беле, беле, лепе! Није што су, оне биле зелене, а после беле, у воду! И то се однесе у
село, отера се у кола, и то се рашири, рашири, свуд редом рашири да се суши!

* ( Да се суши.)

Драгана Спасковић: И кад се оне, сине, осуше, имала је, трлица се звала, и то ми
имамо, и ето, овај, то смо млатили, туцали, туцали, све истуцали и остане само, као онај,
не знам да л' си видела, ову тежину што је... Кад правив воду, па она... Она што се, оно
завијају, кад уводе воду!

* ( Добро?)

Драгана Спасковић: Па се везује она...

 * ( А као кучина?)

Драгана Спасковић: Као кучина! То је та кучина! То је та кучина! И од то

направимо ми ту кучину и, ето, увлачимо и предемо, предемо на те седељке! То предемо
ми! И сукње се носиле од тога. И носиле се, ето од тога и кошуље и панталоне... Мислим,
старији људи, младе по нису! И од тога! И то се имало, то били, ето, чаршави, то ни било
пртено, то сламарице биле пуне са сламу и са шушке, то није била, ето, имало лепота кај
сад! И одозго ... * ( Смеје се.)... Губери!1 Ткало се и покривало, тако била мода!

* ( Шта су губери?)

Драгана Спасковић: Да. Па, черге! Одозго...

* ( А черге!)

Драгана Спасковић: Као јорган! Јорган није био постојао, нити се знало за јорган!
Но то. И тако смо то, ту. Е, на ту седељку, кад ће да буде, зна се: Кад се прави седељка на
сред село, 'де има раскрсница, у с... У цело село 'де има раскрсница...

* ( Да?)

Драгана Спасковић: Идемо ми поподне, кад буде, скупимо се девојке, па и понеки

момак пође. И наберемо дрво у шуму, наберемо, наберемо нарамци! Па, кад ставимо на
раме, ки... Да носимо к'о магарићи! И донесемо то дрва и с... Бацимо ту на гомилу, на сред
село! А од ове конопље што смо, то пре имао, пуздер се звао, па подложимо!

* ( А шта је то?)

Драгана Спасковић: То је... Као дрвца! Исто од то што се преломило што од... Од
кучину! И сас то подлажу и оно све... Е, сад! Ложи се на средину! А наоколо све наседав
на мале столице девојке, жене, младе које су, дођу. Има... Али, дођу и момци! Која има
момка, клекне поред њу тамо и разговарав, позади њи'! Је л' унутра не може! И тако
предемо, предемо, по сву ноћ, на седељку. Певамо, певамо, препевујемо, певамо! Циркус!
До дван'ес' сата, од дван'ес' свак' иде кући.

1 Смеје се, јер је надимак њеног мужа и свекра био губер.

 * ( Свако иде кући?)

Драгана Спасковић: Да. То је на млого места у село, није на једно место то да

има! А момци... Па, момци не иду млого, но ова дечурлија, овија, ето... Они, то, по
пе'шеснаес' године, види' ги иду од једно место до друго и 'де је боља, 'де има боље
девојке, 'де је лепше! Знаш како, деца! И тако смо то ишли! И с то смо се облачили, с то
смо живели, није к'о сад! И ткало се! Чували смо и овце! Плели смо, и сукње плетене, и
чарапе плетене, и панталоне, и то све (...?), тако је, ткало се. Био разбој, па се то ткало,
радило! Није к'о сад готово, нема!

* ( А кад с...Овај, сад причате девојке, а као удата жена, је л' сте могли да
присуствујете тим саборима? Или... Или бар тим прелима?)

Драгана Спасковић: Могли смо! Увек! Могло се... Увек присуствује! Увек могло
да се иде и младе и, ето, да присуствују, седу, преду, па морају! Биле су то и молбе! Које
жене не мож' да постигну, имају пуно људи, па не мож' да постигну да раде! Да испреду!
За панталоне, за ово... Оне зову молбу! И сад, зовну на молбу, и тако, гледав 'де има
девојке више, и зовне девојке, скупи газдарица, и ми кудељу у руке и вретена и право код
ње!

* ( Код ње?)

Драгана Спасковић: И тамо предемо, причамо, смеју се, давале ни, кувају зрнца
од кукуруз, овај, некад, једно време правише неки питу, кој' 'оће... Чај нам кувају... Кафа
није била! Него чајеви. Ку... Само кукуруз је био куван, то смо јели. Мало некад питу
понеко направи, печенке печу, бундеве....Печенке, како кажете? Ето! И то, с то смо
седели, прели. Е, сад, кад дођ... Док седив, док седу, кад не, пођу кући и иду. Ја кад сам... *
( Смеје се.)... Ратко је мој положио за ковача тај дан кад његова мајка то с... Скупила. Она
има... Имала три сина, мужа и бабу стару! Нема ко, она не може да стигне, она је звала
молбу! И кад смо ми били код њи' на молбу и ја се ... (...?)... Увече дошла ја до капију с
једну девојку...

* ( Је л' сте били удати за њега?)

Драгана Спасковић: Нисам! „Добро вече! Сретње ви је у кућу!“ Зебавам се ја!

 „Добро вече! Сретње ви је у кућу!“ * ( Мало глуми себе, као враголасту девојку.)

А он га нема, он отиш'о да полаже за ковача. Он полагао... Овај, то... Овај, он има

положено, као вишу... Ову, средњу школу! И ја сад... И кад он дође... * ( Смеје се.)... Овај,
после... А нисмо говорили, јер смо се посвађали!

* ( Вас двоје?)

Драгана Спасковић: Вас двој... Њи' двоје! Кад да он дође, са сви се поздрави,
мора и с мене, нема 'де, предем му за панталоне! И ту се помирисмо! И кад увече, ће ме
испрати он до кућу! А све уз асфалт! А ја с ту девојку идем до кућу. Одвео ме до капију,
кад се вратио, татко шамар – трас! Па, га ударио! Па, каже...

* ( Ваш отац?)

Драгана Спасковић: Ње... Његов отац!

* ( Аха.)

Драгана Спасковић: Па, каже, он, каже: „Њен отац је послао“, каже, „Поштено и
људски, а ти ли да гу испраћаш?!“

И добио ћутек! * ( Смејемо се.) Један шамар од оца. И то смо се смејали. И кажем
ти, ето, тако се ишло раније! Нема... Није се... Ноћу се није смело иде, само дању! Да
разговараш нико ти не брани, а ноћу не. Кад буде зими, правимо, ето, ми то, сад то нема!
Крушка 'де има, имала једна крушка, велика горе у 'едну ливаду, па направимо љуљашку!
Па, наређамо ланци, ланци, па кад се љуљнеш, по два'ес' метра, три'ес' летиш! Ко сме! Па
се скупимо, девојке, момци, у једну кућу, па се прстењујемо с прстени, па се игра...
Играмо.

* ( Како се прстењујете? )

Драгана Спасковић: Ставимо прстен међу руку и ти овако држиш руке...

* ( Показује длан преклопљен дланом.)... И они иду од једно до друго, од једн... Е,

сад, онај други пита: „'Ајд' ти потреви!“ Мора потревив код кога је прстен! Ако потреви,
иде он редом, ако не, овај и даље иде, све док не потреву код кога је прстен!
 * ( Аха. То је игра нека?)

Драгана Спасковић: Игра нека била, као ви сад што скитате по овија кафићи, по
то нема! Ето, така нам је игра, љуљашке, гађа... Ето, лопту играмо, гађали смо се тако са
снег. Тако било време. Није било скитање! А већ ноћу никако!

* ( Добро.)

( Доња Речица)

Казивач: Драгана Спасковић

Аудио запис: Dragana (2).mp3

2. мај 2011. године

Прокупље

* ( Ко припрема младу за... За свадбу? Је л' постојало девојачко вече, момачко вече?
)

Драгана Спасковић: Па, па девојачко вече није неко постојало. Добро, дођу мало
овако девојке, ал' није имало музика, није имало вечера, онако дођу мало...

* ( Је л' се плете венац у младином... Младиној кући?)

Драгана Спасковић: Па...

* ( За младину капију?)
 Драгана Спасковић: Па, сад плету, раније то толико није било.

* ( А на Вашој свадби?)

Драгана Спасковић: Плете се! Ма, јок, то се раније млого није ни плело! А с... С...
Ето! Није се плело.

* ( А код младожење?)

Драгана Спасковић: Код младожењу се није пле... Није то, венци на капије, то
није имало раније. То је само имало овако, ето тај, застава је имала, тај барјак. То. Барјак,
знао се кој' носи и тај иш'о први, мислим, у сватове кад се иде. Е, то. Увече се скупу
момци, девојке, дођу код њега и спремала се вечера, код младожењу.

* ( Да?)

Драгана Спасковић: И тамо прави, цветови прави, киту за ту, овај, барјак ките. И
тако. Код ње... А код нас то није било да китимо ми. Правили су цветови мало, али, ето,
овај, киту се...

* ( Какви цветови? За...)

Драгана Спасковић: Цветове за...

* ( За кошуљу или... За сватове или како?)

Драгана Спасковић: За сватове, сине! Цветови за сватови се правили!

* ( И код девојке и код младожење?)

Драгана Спасковић: И код младожење! Закити се, кад пође сватов' од младожењу,
па после и код девојку се ките! И, овај, ките се и горе...

* ( А како се кити барјак?)

Драгана Спасковић: А барјак! Па, раније имала је 'на хартија, што се кити са
хартију! Црвена, плава, бела хартија.

* ( Као трака? Украсна?)

 Драгана Спасковић: Као украсна! Па се направи, па проста је била, (...?)... Само у
боју! И, овај, направе звездице и стављају свуд редом по онај барјак! На вр' ставе јабуку и
пешкир, горе.

* ( Зашто јабука и зашто пешкир?)

Драгана Спасковић: Е, па, ви...

* ( Је л' знате?)

Драгана Спасковић: Знамо. Јабука се ставља, она на вр' горе, зашиљи се, шиљат
горе, у вр'...

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: И стави се та јабука и пешкир. И сад, кој' није барјактар, он

узме јабуку и узме пешкир да... И остави. Ако... Младо... Ето... Не остави, него заборави да
узме! Он остави, украду ови овамо, 'де је девојкини, украду му, а за... Барјак се ставља,
кад стигне, он се ставља на кућу!

* ( Чију кућу?)

Драгана Спасковић: Девојкину.

* ( Добро.)

Драгана Спасковић: Кад стигне барјак, он се стави под стреју, на кућу горе! Баш
под стреју! Стави се пред кућу тако, и то вес... Сла... На... Ето, свадба! Ал' ко н' заборави
да узме то, узму му ови... Девојка која ће да игра са барјак! И сад, то оставио...Е, сад,
младож... Тај који је барјактар мора спреми паре! И сад девојка, ето кад дође, и он, кад
треба већ да пођу сватови, девојка узима барјак...

* ( А је л' та девојка с младине стране?)

Драгана Спасковић: С младине! С младине!

* ( Аха!)
 Драгана Спасковић: Та девојка узме, с младине, барјак и игра са њега! И сад, не
да му да, докле... Кад... Да пође, док не плати! Кол'ко тражи, намир... Докле... Па, погађају
се, тамо, 'вамо, док се намири! И кад се намире, пољубу се. Он да њој паре, она му да
барјак!

* ( Барјак.)

Драгана Спасковић: Е! Сад мора да му врати јабуку и пешкир, ако је скинула!

Она! Ако он... Ет... Он скинуо, он стави сам! Кад пође.

* ( А ако је скинуо неко други?)

Драгана Спасковић: А, ако... А, не може други да скине! Само мо... Ето, овија.

* ( Само девојка која игра и... )

Драгана Спасковић: Са девојкине стране која игра девојка. Да.

* ( А он мора да узме барјак натраг? Он мора да плати... )

Драгана Спасковић: А мора да врати барјак! Мора! Он, опет, иде први! Он мора
барјак да врати!

* ( Без барјака не може да крене?)

Драгана Спасковић: Не мож'! Без барјак се не излази из двориште! Да!

* ( А ко је барјактар? Је л' се бира неко посебно? Је л' младожења бира кога... Ког
'оће?)

Драгана Спасковић: Бира ког 'оће! Младожења! Ког 'оће тога зове за барјактара!

* ( Је л' он мора да буде ожењен, момак, неожењен...?)

Драгана Спасковић: Код нас били момци! Ов'... Видим, и неки носили жењети,
код нас момци! Само момци! Био један његов рођак из мај... Са мајкине стране. А и тај ме
тражио да се удам за њега!

* ( Ето!) * (Смејемо се обе.)

 Драгана Спасковић: Чувам овце, он каже: „Боље узни мене јединца него њега три
брата! “ Реко': „Ја, бре, комшија“, а он ради, учи код мог стрица једног ту, мислим, у
фамилију, за... Овај, как' се... Колара!

* ( Ахам.)

Драгана Спасковић: И он ка'... Реко': „Ја нећу се удам за тројицу, него за једнога!“
И смејем се увек. Кад! Чувамо овце и ја плетем рукавице! И ја њему мерим, мерим, све
оне рукавице по мерку ги му исплетем! И кад ми био барјактар ја њему дам те рукавице на
поклон! (...?) Свекрва: „Шта ће да дамо на Цеки?“

Реко': „Па, да му дамо“, вик... , „ нане“, реко', „ ове рукавице?“

„Ако! Ако!“

А мислим се, ја сам ги све мерила на руке, па морам да му ги дам!

* ( Смејемо се обе.)

И тако, зебанције било. И...

* ( Је л' он мора да иде први у колони?)

Драгана Спасковић: И он први иде. Да!

* ( А како иде? Мислим, је л' су тад постојала...?)

Драгана Спасковић: Чезе! Чезе! Није било...

* ( И он је био у... ?)

Драгана Спасковић: Коњи! Чезе! Па, да! Ако нема њихово, плати да га неко вози.
И у чезу иде прво он, са заставу, са барјак!

* ( А ко онда иде?)

Драгана Спасковић: Па, после младожења и невеста до њега!

* ( А кум и стари сват?)

 Драгана Спасковић: После они иду, по ред. Позади.

* ( Иза младе и младожење?)

Драгана Спасковић: Иза младу! Само барјактар иде напред, па млада, па после
ови. И тако. Па нама у село било, по млого није имало ни чезе, ни коњи, но оно само који
морали! Пешке ишли више.

* ( Сви су ишли пешке? )

Драгана Спасковић: Па, у село тако, да. До пола село. Ја сам из вр' села, Ратко из
сред села!

* ( Значи, добро, нисте били далеко? Могли сте и пешице? )

Драгана Спасковић: Могло је пешице. Па, нисмо много далеко, да.

* ( А малопре сте поменули, добро, кума, кум, вероватно је то неко старо кумство...
Младожењиних родитеља кумови?)

Драгана Спасковић: Старо кумство! То, старо, раније се зн... Да, стари! Кумови.

* ( А старејко је стари сват или...?)

Драгана Спасковић: Мај... Свекрвин брат! Од свекрве брат!

* ( Значи, младожењин... ?)

Драгана Спасковић: Ујак рођени, то је старејко!

* ( И то је по правилу тако?)

Драгана Спасковић: Да!

* ( Не може да буде било ко?)

Драгана Спасковић: Не може други! Ујак! То је ујак је главни старејко! И сад кад
се роди мушко дете, каже: „Постао сам старејко!“ – Кад му сестра роди сина! Каже:
„Постао сам старејко!“
 * ( А то је то?)

Драгана Спасковић: То се тако зове, да! Е, то, он, свекрвин брат! Е, кад је девера,
девер мо... Ето, деверица је, свекрова, е то, сестра! То је деверица! Тетка!

* ( Да.)

Драгана Спасковић: Е! Његова! А пошто му, свекар мој није имао, мени била
исто свекрвина сестра. Можда је ту, знаш, оно, обрада, ту, можда, знаш... Био један деда
Тиса без руку ту...

* ( Не знам.)

Драгана Спасковић: Не знаш ти то. Он ми је био девер!

* ( А девер је младожењин брат?)

Драгана Спасковић: А?

* ( Девер је младожењин брат?)

Драгана Спасковић: Не. То је њен син. Која је деверица то је њен син!

* ( Али, у сваком случају је младожењин брат?)

Драгана Спасковић: Не! Не! Која је деверица, жена! Она, деверица, муж гу девер,
стари, њихов је син! Ел унук, ел син, њихов је девер! Деверче што носи пешкир!

* ( Ахм.)

Драгана Спасковић: Е, то је њихов... Њему се стави пешкир. А кад буде, свадба се

заврши, пре се давао поклон млого! Сутрадан кад се растурају кум, старејко, девер,
поклон се даје. Исто се стави, добро, што каже, 'ајд'нек буде стољњак, не мора башчалук
да буде, него стољњак!

* ( Добро.)
 Драгана Спасковић: Он се напуни све. Исто као сад. И даје се куму, старејку и
деверу. Три, све једнаки. И кол'ко има њи' у кућу све се дарује! Сви се дарују! За сви има
поклон унутра!

* ( За сваког?)

Драгана Спасковић: И веже се то у једно.Аха. И то... Изнесе се, и онако, стави се

на кола, са шта дошли, како. И то се дарује обавезно. И сваки гост који је био дарује се! А
т...Пре... Раније није се носило нешто млого! По тањир ти донесе, мараму! Тањир ти
донесе, чашу. На свадбу!

* ( Сватови?)

Драгана Спасковић: Само по једно! Да! Сватови. Код младожењу. 'Е л' ти донео
чашу једну, 'е л' ти донео та... Тањир и чашу, 'е л' ти дон'о шерпицу неку, нешто тако...

* ( Ко је шта имао?)

Драгана Спасковић: Ко шта имао, ал' то се није носио поклон кај сад! Паре, то
није ни било! Него само овако понешто се донесе. А ти сваком мора даш поклон! Неком
рукавице, неком чарапе дајеш, на жене наглавце, како се каже... Неком дајеш, ето,
мараме... Неком дајеш, ето, овај, кошуљу. Коме како треба да се да! По својту! По род!

* ( И испада да су млада и младожења више даровали своје сватове него што су они
добили... )

Драгана Спасковић: Све што има млада изда из кућу, да не остане ништа! Ма,
ништа! То да. Кол'ко се спремала, спремала тол'ке године, кад се, сутра дан, на свадбу, све
да! Ма, нема шта да ти остане! Био глуп народ млого! Све живо смо давали!

* ( То је... Је л' то био мираз? Спрема? Како се то, уопште, звало?)

Драгана Спасковић: Спрема.

* ( А зашто... Зашто је морала млада толико да да?)

 Драгана Спасковић: Па, тако, девојка, спрема се, млада се млого спрема за то да
дарује сви сватови. Ако није спремила кад ви... Ето... Докле се испросила, кад се испроси
месец дана, седи прошена, она искупља друштво, те јој плете и помаже и сама ску... Сама
плете до свадбе.

* ( До свадбе? У сваком случају мора да буде спремна?

Драгана Спасковић: Све док... Да, мора да буде спремна!

* ( Никако не сме да... Да...)

Драгана Спасковић: Не! Да, да.

* ( ... Да испусти неком поклон?)

Драгана Спасковић: Кажем ти, рукавице сам највише плеле за дар, чарапе се
плеле мушке за дар, женске, плело се. Давало се ко... Шуље...

* (Је л' се сваки, баш сваки сват даровао? Мислим, ако је био...)

Драгана Спасковић: Сваки, сине!

* ( ... Ако је био комшија, на пример?)

Драгана Спасковић: Сваки! Сваки! Сваки се даровао! Нема везе што је комшија!
Сваком се да!

* ( Сваком?)

Драгана Спасковић: Сваком се дао дар. Није важно шта. Ако ти дон'о, па био ми
наводоџија – и са њи' лепо живео, ал' мени, нама је, мени стриц, ту фамилија и... Он ми
донео тањир и једну мараму ми донео просту, ето, мене, а Ратку чашу, и дала сам му
кошуљу! Мораш такво... Такво време било.

* (Такво је време било.)

Драгана Спасковић: Да, да. Такво време било. Даривало се тако, давало се и тако.
Сутрадан оти... Који 'де, растура се свадба. Млада није била као сад! Морала је свекру да
пере ноге, свако вече! Свако вече, вечерамо, кад... Кад вечерају сви, млада стоји! Не
вечера. После вечера сама! Кад свекар треба да спава мора му оперем ноге и да обришем и
да легне да спава! Све, било је тако, богами, све, приближно већ кад да родим Мићу, *
(старијег сина, прим. истраж.), бога ми, било је тако! Једно пе' шес' месеци сам му прала,
сигурно, шес' месеци! Кад већ не мог' се савијем, после била сам трудна са Мићка, ја
батали! Ако не мог' да му оперем овако, пренесем му столицу, па му ставим лавор на
столицу, пусте му остале! Па, му ставим... * ( Кроз благи смех прича)... Па, стави ноге! Па
му и' оперем, па мора и да му и' обришем! Ви'иш како био глуп народ?!

* ( Је л'то било неко неко... Неписано правило? )

Драгана Спасковић: Поштовање!

* ( Поштовање?)

Драгана Спасковић: Као поштовање неко. Ето, тако било, то је као неко
поштовање. Ја сам то радила, будала!

* ( А са свекрвом какав је однос био? Мислим, је л'... Је л' постојало исто тако неко
правило... ?)

Драгана Спасковић: Па, шта ћу правило? Ја, с моју свекрву, кад сам отишла
свекрва се направи да је болесна! Ја сам месила, невеста, од први дан, црепуљу и саџак и
месим, од први дан сам месила и спремала! Она болесна, те то се оженио Ратко пре војску,
што је болесна, он оде у војску! Само сам била три месеца с њега, септембра отиш'о у
војску! Кол'ко? Мај, јуни, јули, септембра оде у војску! И ја сам била остала...

* ( Колико дуго?)

Драгана Спасковић: Две године! Он није две године, он два'ес' један месец
служио, само се три месеца скинуло од две године њему. Е, а после се све мање и мање
служило! А он је служио, шездес' друге је отиш' о, шездес' треће, е, после шездес' четврте
кад дош'о. Шездес' друге отиш'о у војску, септембра. Трин'естог маја смо се узели, а
септембра отиш'о у војску. И кад је навр' шес' месеци он био у војску, Мића се родио. И,
овај, да, он је седео две године у војску, а ја се... Слуга! Без ајлука служим. Свекар,
свекрва, баба, два девера! Све си морала ти једина!

* ( Шта значи без ајлука ?)

Драгана Спасковић: Па, тако. Служиш, мужа немаш, а седиш, мораш сви да
слушаш, не смеш да кренеш! Мора све да слушаш!

* ( Не смеш ништа да кажеш?)

Драгана Спасковић: Ма, ништа не смеш! Задња рупа на свирајку! У продавницу

нисам смела отиднем! Нигде! Свекра сам имала строгога, строгога! Кад га видиш да оде уз
асфалт навише, знај да одоздо ће да дође! Неће одозго никако! То је био један лопов,
мангуп! И тако да... У продавницу у село нисам никад отишла, у продавницу!

* ( Је л' сте Ви и тад живели у... У истом селу где су Вам били родитељи? Је л' сте
могли до родитеља да одете?)

Драгана Спасковић: Па, кад га... кад питам! Све питам! „Је л' да идем да и'
видим?“ – „Не може.“

Кад ти, не може, не може. Кад ти да, да, кад не, не може. И не мож' да отиднеш!

* ( Је л' су они могли код Вас да долазе?)

Драгана Спасковић: Могли! Они могу! То нема проблема, долазили су кад

могли. Пошла ми сестра за Прокупље, девојка је била, да иде и тражи ми кишобран, ће
киша. А пре смо ишли и пешице, нисмо ишли на аутобуси, није имао аутобус. Кад се
Мића родио, тад је прерадио аутобус у Речицу. И она ће иде, тражи кишобран, ја питам с...
Не питам мужа, но питам свекра! И он каже: „ Не може.“ И нисам јој дала. Нема, не може.
И нисам дала сестри. И тако.

Е, после кад је Ратко отиш'о у војску, умре ми отац. Мића се родио три'естог марта,
(...?) отац ми умро деветог априла. У четерес' три године ми отац умро, млад. И свекар
мени не да да ставим црно за оца! Реко': „ Па, нећ' те ни питам!“ Гре', не гре'! И тако...
Било. И сад ја, болес'ан ми, и прође ми брат јадан и пит... Каже: „ Рек'о ти тате да идеш
горе! Он... Млого му тешко, рек'о да одеш до горе.“ И ја питам свекра, нисам се породила:
„ Д' идем да видим тату?“

Каже: „Не може, сваки дан уз пут, низ пут!“ И нема. И умре отац и не видо' га
више! Одмах потом, даде ми зор, ја у болницу, породи' се. Ја из болницу, он у болницу,
умре ту у болницу,и нисам га вид'ла више! Оца! Каже: „Не може. Да идеш уз пут, низ пут,
сваки дан?“ И не да ми!

* ( Углавном, његова је главна реч била?)

Драгана Спасковић: Његова главна! Сабор у село, ли... Ето, литије, сабор! Нигде
не да д' идемо, нико ни не долази! Да спремамо ручак! Ми спремамо, али за нас. Нико ни
не долази! А цело село, гости, гости, гости! Знаш кол'ко у село имало гости! Код сваког
иду! Сваки спреми и свуд иде, ручкови! Марковдан, Мала Госпођа, Литије – три сабора у
Речицу била која се ишла! И ми га питамо, ја, Ратко, док био још ту, док није отиш'о у
војску, да идемо пред цркву, сабор.

„Да идемо, тате?“

Каже: „ Не може!“ Каже: „Било мука да се узмете, узели сте се! Седите кући! Не
мож' да идете!“ И не даде! Про... А наша кућа, поред сам асфалта! Гледаш како народ
пролази, омладина, нагор', надол'! Село пуно народа! Ти гледаш кроз прозор, нема, не
излазиш!

* ( Не смеш да изађеш?)

Драгана Спасковић: Не може, не да! Тако био скот велики! Није дао да изађемо.
* ( Чује се смех њеног унука и унуке.) Боже ме опрости, био млого гадан ми свекар! Није
дао да идемо! И не идемо, седимо у собу! А... Плачемо, седимо, шта ћемо? Не смеш д'
изађеш! Рек'о : „Не може!“ И он отиш'о из кућу! И сад ти не смеш да идеш више, што би
га молила, он нема га кући. Он отиш'о, 'ватио негде, а ти не смеш да изађеш. Млого био
строг!

* ( А Ви сте рекли да сте се одселили после у неко друго село због...)

Драгана Спасковић: Да. После пет...

 * (... Због посла Вашег супруга.)

Драгана Спасковић: Да.

* ( Је л' сте се одселили само вас двоје са децом, не знам или...)

Драгана Спасковић: Са децом.

* (... Или са њима?)

Драгана Спасковић: Па, истерао нас он из кућу!

* ( Како?) * ( Драганин унук се поново насмејао. И Драгана се смеје, чини се као да

и њу забавља та прича сада.)

Драгана Спасковић: Па, тако. Он нас истерао из кућу, о... Раздвајао нас, није нас
мог'о раздвоји! И после, истерао нас. Ратко к'о ковач је отиш'о, мајстор, тамо. К'о ковач је
он отиш'о. Ја седела код мајку месец и по, па са све деца код њег'.

* ( Где?)

Драгана Спасковић: У Мршељ! Код Велике Плане једно село, испод Велике
Плане 'едно село! Ако си била за Ајдановац горе?

* ( Нисам.)

Драгана Спасковић: Ниси.

* ( Али отприлике знам где је.)

Драгана Спасковић: Испод Велике Плане прво село је Мршељ. Ту смо ми. Поред
сам асфалт имамо кућу, кућицу имамо тако и сам (...?).

* ( А как... Какви су односи били кад... Кад сте се преселили? Мислим, пошто
кажете да вас је истерао?)

Драгана Спасковић: Па, каки?

* ( Је л' сте после икад отишли тамо?)

 Драгана Спасковић: Па, ишли смо после. Нисмо једно време, па смо ишли после.
Шта ћеш? Мораш.

* ( Је л' сте се помирили?)

Драгана Спасковић: Сво је зло. Па, отишли смо тамо, се'ли смо под кирију.
Мучили се, смо купили плац, направили кућу, мало имали смо своје. Дван'ес' године смо
били у место, горе у село.

* ( А онда сте прешли овде?)

Драгана Спасковић: После смо прешли у Ниш! Одозго право у Ниш. И из Ниш у
Прокупље.

* ( И ту сте сад, већ, скоро тридесет година?)

Драгана Спасковић: И били смо... Па, били смо под кирију две и по године, после
овде три'ес'године већ у нашу кућу смо!

* ( И сад?)

Драгана Спасковић: Супер!

* ( Супер?) * ( Смејемо се.)

Драгана Спасковић: Сад супер! Синови стигли, поженили ги! Добили снаје,
унучићи! И тако. Сад слушамо.

* ( Слушамо.) * ( Са осмехом понављам њене речи и прекидам снимање.)

 О КАЗИВАЧИМА

Драгана Спасковић је рођена 25. децембра 1941. године , у селу Доња Речица
(девојачко презиме Алексић). Завршила је четворогодишњу основну школу у свом родном
селу. Већ 29 година живи у Прокупљу са својим супругом и синовима.

Казивала ми је о свадбеним обичајима 60 – их година 20. века, на територији села

Доња Речица. Оба њена казивања су казивања о проживљеном искуству. Говори ми о
својој свадби, али и о животу на селу у време кад је она била девојка. Поред тога што ми
казује о сеоској свакодневици, помиње и игре које су играли младићи и девојке, али и о
тешком животу младе невесте у новој кући.

Разговарале смо у њеној породичној кући 2. маја ове године и то је био мој први
сусрет са њом. Тему сам јој саопштила непосредно пре разговора и његовог снимања, тако
да времена за посебну припрему није било. Њен унук, посредник, није је посебно
информисао о томе о чему ћемо разговарати. Пре снимања ме само обавештава да се она „
свега сећа“ и да је „хвала Богу, здрава, није јој отишла памет“ , те да је питам било шта, а
она ће да ми одговори, ако зна. Ни пре ни после снимања не говоримо много о оном што
је казала, или ће казати. Разговор које смо водиле у међувремену више се тиче тога да ли
је „лепо и све рекла“, интересује је хоће ли ми користити наши разговори, пита се да ли
може још нешто да ми исприча.

Што се тиче обичаја о којима казује, углавном им не познаје порекло или разлоге.
Живописни су њени описи живота и рада на селу, а често је и духовито њено излагање.

Нисмо разговарале о томе да ли би знала да ми казује о неким другим обичајима

или веровањима. Претпостављам да би, уз адекватну припрему, могле разговарати и на
неку другу тему. Драгана је један од оних казивача који се причајући присећају, притом је
ведра духа и , како кажу њени укућани, увек расположена и насмејана, стога мислим да
бисмо могле да поновимо сусрет.

Радмила Стојчевић је рођена у селу Горња Расовача, 27.јануара 1940.године

(девојачко презиме Прокић). Завршила је четворогодишњу основну школу. Већ 50 година,
од своје удаје живи у породичној кући у Прокупљу, са супругом.

Казивала ми је, у два наврата, о свадбеним обичајима 60 – их година прошлог

века, на територији Топличког округа. Специфичност тих казивања посебно се опажа са
аспекта варијантности у усменом приповедању. Њене варијанте казивања о свадбеним
обичајима настале су у временском размаку од три године. Уочљиве су разлике на плану
садржаја, као и начина излагања.

У оба случаја, међутим, постоје и разлике у казивању пре снимања. Сви тонски
записи имају своју предверзију коју она назива „подсећањем”.

Пред камером случајно изоставља неке детаље које пре снимања истиче као битне
( у казивању датираном 13. марта 2011. неопходно је подсећање на назив и објашњење
првог сусрета младе са родитељима после свадбе, термин првиче, стр. 13). Насупрот томе,
видео запис о свадбеним обичајима (23. март 2008, стр. 15 ) обилује примерима које и не
помиње пре снимања (нпр. Обичај да девер три пута окреће невести ципелу; Обичај да
шурњаја послужује зета...).

Њена казивања поткрепљена су личним искуством. Обичајима о којима говори,

углавном не познаје порекло. Објашњава их реченицама : Тако је било, обичај је такав
био!; Таки су обичаји њини били!; Шта знам? Тако старије жене оне то знале, и то тако
кажу; Па, ето тако. Шта знам. Сад... Тако је обичај.

Казивање о свадбеним обичајима јесте само један сегмент онога што се од ње може
сазнати. Теренска збирка ( у чијем садржају је прва варијанта о свадбеним обичајима, март
2008.) садржи њена казивања о обичајима за Ђурђевдан, Бадње вече и Задушнице, као и
народна веровања о вампирима и омајама. У ту збирку укључени су и текстови народних,
изворних песама које, по сећању, пева. Претпостављам да постоје приче, предања којих се
може сетити, а које досад није казивала.

Биљана Цветковић је рођена у Горњој Коњуши, 20. јула 1959. године (девојачко
презиме Шубарић). Завршила је основну школу у свом родном селу, а онда и средњу
електротехничку школу у Нишу. Тренутно ради као електротехнички специјалиста у
„Телеком“ – у. Живи у Прокупљу са супругом Предрагом.

Предраг Цветковић је рођен у Прокупљу, 16. маја 1955. године. У Београду је

завршио основну и средњу школу, а касније и колеџ у Аустралији. Незапослен је. Са
супругом Биљаном је у браку од 1984. године.

Биљана и Предраг су ми казивали о свадбеним обичајима који су се спроводили

на њиховој свадби, али и на свадбама њихових ближих рођака. Реч је о обичајима из 80 –
их година и то на простору села Горња Коњуша, уз спорадичне примере обичаја из
лесковачког краја.

Пре снимања њих двоје се присећају својих доживљаја са обе свадбе (правили су
девојачку, женску свадбу у Горњој Коњуши, а мушку у Београду). Једино што помињу у
том разговору, а испуштају испред камере, јесте детаљ о војводи. Наиме, на свадби о којој
говори Биљана на снимку Biljana ( диск 1), Предраг је био војвода. Њега и још једног свог
зета Биљанин отац је упрегао у воловска кола, уместо волова, па су они тако орали део
њиве. На моје питање зашто су то радили Предраг даје одговор: „Ма, онако! Није то био
обичај, него смо ми хтели још мало да се нашалимо!“ Биљана је, вероватно, сматрала да о
томе не треба да казује баш из тог разлога. Сматрам да је и овај податак битан управо због
карактеризације лика војводе на свадби, тј. другог дана свадбе.

Интересантне су и подударности, односно разлике о обичајима и уопште,

догађајима на њиховој свадби, које се могу уочити када упоредимо њихово казивање са
казивањем Персиде Цветковић (Персида је Предрагова мајка, односно Биљанина свекрва).
Биљанино и Предрагово излагање о свадби у Горњој Коњуши је опширније, обимније и
садржајније од Персидиног. Постоје и извесна непоклапања, али тичу се детаља, на
пример ко је аранжирао Биљанин бидермајер и сл.
 Биљана јесте дуже и можда више говорила од Предрага, али верујем да једнако
добро обоје познају обичаје о којима говоре. Биљана је склона томе да проналази одговоре
на питања на која, у том тренутку, не може или не уме да одговори. Предраг је
објективнији и смиренији, и код њега се не примећује трема, што је са Биљаном случај.
Обичајима не знају порекло, позивају се на старе људе из села који су, по правилу,
изврсни познаваоци обичаја и веровања.

Постоји могућност да водим са њима разговор и на неку другу тему. Том

приликом, верујем, знали би да ми казују доста о народним веровањима о омајама и
другим демонским бићима. До овог закључка нисам дошла у разговарајући са њима, већ
са посредником, њиховом кћерком.