Albert Ellis, Ph.D i Robert A. Harper, Ph.

VODIC U RAZUMAN ZIVOT

Prevod
Gordana Miljević

1
ZAHVALE

Veoma smo zahvalni Dr J. Corsini, Dr Frances Harper Corbett, Rhodi Winter

Russel i Brooking Tatum na korisnom doprinusu koji su nam dali u vidu
vrednih komentara i sugestija na rukopis ove knjige.
Takođe smo zahvalni Robert H. Mooru na nesvakidašnjem doprinosu
revidiranom izdanju knjige, jer bez njegovog izuzetnog podsticaja i pomoći,
prevod dela na E-prime verovatno nikada ne bi bio završen. Potpunu
odgovornost za sadržaj knjige, naravno, snose auotori.

2
Sadržaj
UVOD REVIDIRANOM IZDANJU ................................................................................................................4
1. KOLIKO SAMOTERAPIJA POMAŽE?................................................................................................ 10
2. OSEĆATE SE ONAKO KAKO MISLITE .............................................................................................. 16
3. RAZUMOM DO KONSTRUKTIVNIH OSEĆANJA .............................................................................. 20
4. KAKO STVARATE EMOCIJE ............................................................................................................. 24
5. KAKO DA RAZMIŠLJANJEM REŠITE EMOCIONALNE PROBLEME .................................................... 33
6. PREPOZNAVANJE I SUPROTSTAVLJANJE NEUROTIČNOM PONAŠANJU ........................................ 39
7. PREVAZILAŽENJE UTICAJA PROŠLOSTI .......................................................................................... 50
8. DA LI SU VAŠI RAZLOZI UVEK RAZUMNI? ...................................................................................... 56
9. ODBIJTE DA SE OSEĆATE OČAJNO NESREĆNO .............................................................................. 68
10. SAVLADAVANJE PRETERANE POTREBE ZA TUĐIM PRIHVATANJEM.......................................... 78
11. ISKORENJIVANJE PRETERANOG STRAHA OD NEUSPEHA .......................................................... 89
12. KAKO DA PRESTANETE OPTUŽIVATI I POČNETE ŽIVETI ............................................................. 98
13. KAKO DA, IAKO FRUSTRIRANI, NE BUDETE DEPRESIVNI ......................................................... 107
14. KONTROLISANJE SOPSTVENE SUDBINE ................................................................................... 119
15. SAVLADAVANJE ANKSIOZNOSTI .............................................................................................. 125
16. POSTIZANJE SAMODISCIPLINE................................................................................................. 135
17. REVIZIJA PROŠLIH LIČNIH ISKUSTAVA ..................................................................................... 143
18. PRIHVATANJE REALNOSTI ....................................................................................................... 150
19. PREVAZILAŽENJE INERCIJE I KREATIVNO ANGAŽOVANJE ....................................................... 157
20. ŽIVETI RAZUMNO U NERAZUMNOM SVETU ........................................................................... 165
21. RACIONALNO-EMOTIVNA TERAPIJA ILI RACIONALNO BIHEVIORALNI TRENING DANAS ........ 170
22. LITERATURA:............................................................................................................................ 185

3
UVOD REVIDIRANOM IZDANJU
Knjigu Vodič u razuman život smatramo donekle revolucionarnom. Kada
je prvi put izašla, 1961, čitalačkoj publici je predstavljena kao jedna od prvih
knjiga koju su napisali renomirani, iskusni psihoterapeuti, a koja je
pokazala ljudima kako da se efikasno bave sopstvenim problemima. To se
dogodilo nekoliko godina pre objavljivanja Eric Bemove knjige Koju igru igraš;
a mnogo, mnogo pre popularnih knjiga kao što su Ja sam OK, ti si OKi Kako biti
najbolji prijatelj samom sebi.
Čak i nešto ranije, predvideli smo nadolazeći trend popularnih knjiga
osamopomoći, jer je jedan od nas (A.E.) 1957. objavio HowtoLive with a
Neurotic (Kako živeti s neurotičarem), 1960. The Art and Science of Love
(Umetnost i nauka ljubavi), a zajedno smo napisali Creative Marriage
(Kreativan brak) - neposredno pre pisanja knjige Vodiču razuman život,
1961. Međutim, ove ranije knjige su se bavile samo određenim vidovima
ljudskih teškoća i nisu obuhvatale širi raspon emocionalnih problema. Uz to,
nov sistem racionalno-emotivne terapije (RET), koji je nastao početkom 1955,
samo je delimično predstavljen. Vodič (naziv, koji su tokom proteklih
petnaest godina od milja usvojile hiljade čitalaca i stotine terapeuta), je s
lakoćom prevazišao naša ranija dela i prerastao u najautoritativniju i najviše
citiranu knjigu iz RET-a za široku javnost. Zajedno sa Reason and Emotion
in Psychotherapy (Razum i emocija u psihoterapiji), koja je uglavnom
namenjena profesionalnim terapeutima, Vodič je postao (što sa
zadovoljstvom pominjemo) klasika iz ove oblasti. Godinama dobijamo
bukvalno hiljade pisama i verbalnih poruka koje dokazuju koliko je knjiga
pomogla mnogim osobama sa blažim ili ozbiljnijim teškoćama. Dosta
terapeuta je klijentima preporučuje kao dopunsku literaturu. Mnoštvo
načela i formulacija koje ona sadrži koristi se u tuđim radovima doslovce, ili
pak parafrazira, sa ili bez pominjanja autora. Ne zameramo, jer naša
zamisao se produžuje: uzeti najmudrija opažanja i ideje o "ljudskoj prirodi" iz
prošlosti i sadašnjosti - a naročitoiz donekle zanemarenih filozofskih dela
Epiktetusa, Markusa Aureliusa,Džona Djuia i Bertranda Rasela - i učiniti ih,
uz odgovarajuće revizije i dodatke, lako dostupnima nesrecnim ljudima
današnjice.
Takođe verujemo u edukativne aspekte psihoterapije, u okvirima
racionalno-emotivne teorije i prakse. RET se ne drži striktno uobičajenog
medicinskog modela poremećaja, čija suština je u tome da se emocionalni
problemi sastoje od obolenja, odstupanja ili zabluda koje mogu biti izlečene
ako osoba spolja, terapeut, autoritativno kaže pojedincu šta treba da uradi
za popravljanje svog stanja. RET se ne pridržava ni donekle, sličnog modela
uslovljavanja (zajedničkog psihoanalitičarima i klasičnim bihevioristima),
koji tvrdi da su poremećaji stvoreni usled dejstva ranih uticaja i da, prema
tome, spoljna, roditeljska figura - terapeut - treba ponovo da ili uslovi i
uspostavi, pa tako na izvestan način prisili osobu na nov obrazac ponašanja.
Umesto toga, RET primenjuje humanistički, edukativni model koji dokazuje
da ljudi, čak i u najranijem detinjstvu, imaju mnogo više izbora nego što su
spremni da prepoznaju;da se većina njihovog "uslovljavanja" zapravo sastoji
od samo-uslovljavanja i da im terapeut, učitelj, pa čak i knjiga mogu pomoći
da jasnije sagledaju sopstveni dijapazon alternativa i na osnovu toga sami
odaberu da uče i uvežbavaju način za odbacivanje većine svojih ozbiljnih

4
samo-stvorenih emocionalnih teškoća. Sa svoje strane RET se trudi da
razvije širok raspon edukativnih metoda kojima ljudima pokazuje kako i gde
se ponašaju samoosujećujuće i na koji način to mogu promeniti. Od samih
početaka primenjujemo ubičajene metode rada za individualnu i grupnu
terapiju (male grupe). Uz to, na radionicama za više učesnika, na
predavanjima, javnim demonstracijama terapije, preko video i
magnetofonskih snimaka, kroz priče, knjige, brošure i druge vidove masovne
komunikacije ljudi uče šta to (na žalost i bez potrebe) čine da se osećaju loše
i šta bi umesto toga mogli učiniti da sami sebi emotivno pomognu.
Iako stotine psihoterapeuta u Americi i drugde, u većoj ili manjoj meri,
u radu s klijentima primenjuju RET metode i iako su ti terapeuti tokom
poslednjih dvadeset godina pomogli hiljadama ljudi, izgleda da se tokom
istog ovog perioda pet ili deset puta toliko ljudi značajno promenilo čitajući
Vodič, druge brošure kao i knjige iz RET-a. Opet: dobro! Smatrali bismo
sjajnim kada bismo mi i ostali autori mogli da održimo i nastavimo ovako
koristan trend i kada bi, konačno, izbacili psihoterapeute iz prakse (što je
malo verovatno u najbližoj budućnosti, o čemo ćemo govoriti nešto kasnije).
U međuvremenu, i dalje ćemo nastojati da radimo na tome.
Vratimo se sada na novo izdanje Vodiča. Potrudili smo se da ga
dopunimo još jednim značajnim i, po našem mišljenju, veoma
revolucionarnim aspektom. Od početka, što pokazuje osvrt na prvo izdanje
knjige, RET se razvija kao forma "semantičke terapije." Dr Donald
Meihenbaum i drugi istraživači naglašavaju ovaj aspekat; a mi se slažemo s
tim. Od samog početka ističemo da je jedinstvena osobina ljudi da, za razliku
od životinja, sami sebi govore razne razumne i nerazumne stvari. Njihova
uverenja, stavovi, mišljenja i filozofije većinom (ali ne i isključivo) uzimaju
formu unutrašnjeg dijaloga. Shodno tome, jedna od najmoćnijih i
najelegantnijih metoda koju ljudi mogu koristiti za menjanje, a posebno za
modifikovanje sopstvenih samoosujećujućih emocija i sabotirajućih
ponašanja, sastoji se od jasnog sagledavanja, razumevanja, preispitivanja,
menjanja i suprotstavljanja sopstvenim unutrašnjim tekstovima. Ova teorija,
koja je iznesena u prvom izdanju Vodiča, delovala je krajnje revolucionarno.
Od tada su je potvrdile bukvalno stotine naučnih istraživanja koje su
uglavnom radili klinički, eksperimentalni i socijalni psiholozi. Većina tih
istraživanja nije povezana s psihoterapijom, a gotovo sva pokazuju da, ako
direktno ili indirektno navedemo ljude da izmene svoja uverenja ili mišljenje
o nečemu, njihove emocije i ponašanje će se takođe značajno promeniti.
Lepo, ali nakon desetogodišnjeg praktikovanja RET-a i, nakon što su
nam prijatelji koji se bave semantikom, ukazali da smo svoju metodu učinili
efikasnijom primenom nekih od učenja Alfreda Korzybskog, ponovo smo
proučili ideje vodilje opšte semantike i uverili se u istinitost ovog gledišta.
RET uistinu nastavlja tamo gde je Korzvbski stao, zauzimajući se za
korišćenje semantičkih metoda, jer su se one često pokazale najuspešnijim
pri ublažavanju emocionalnih teškoća. Otkrivši ovo, počeli smo svesno i
intenzivnije da pomažemo klijentima u menjanju njihovih semantičkih formi
i navika, a time i njihovih razmišljanja, emocija i ponašanja.
Na primer? Evo nekoliko uobičajenih slučajeva.
Kada klijent (na individualnoj ili grupnoj terapiji) kaže: "Moram više da
se posvetim poslu," ili "Ne bi trebalo da mrzim svog partnera," često ih

5
prekinemo rečima: "Mislite", "Bilo bi bolje da se više posvetite poslu," ili "Bilo
bi vam draže da ne mrzite svog partnera."
Kada klijent kaže, "Ne mogu da prestanem da brinem," ili "Za mene je
nemoguće da držim dijetu," nastojimo da ih navedemo na preinačenje izjave
u: "Mogu da prestanem da brinem, ali do sada nisam pokušao," i "Izuzetno
mi je teško da držim dijetu - ali ne i sasvim nemoguće!"
Kada čovek izjavi: "Uvek loše prođem na svim društvenim skupovima,"
navodimo ga da promeni uzjavu u: "Na većini društvenih skupova obično (ili
često) loše prođem."
Kada ljudi tvrde: "Biće užasno ako izgubim posao!" ili "Grozno je kada
te odbiju!" pokušavamo da ih navedemo da, umesto toga, kažu i pomisle:
"Bilo bi mi jako nezgodnoda izgubim posao," ili "Mislim daje odbijanje
neprijatno."
Kada klijenti kažu "Ja sam loš čovek, jer se ne ponašam kako treba,"
ili "Ja sam bezvredna osoba zato što tako loše postupam sa Smitom,"
pomažemo im da umesto toga izgovore: "Žalosno je kada se neodgovarajuće
ponašam, ali to me ne čini lošim čovekom". Ili: "Prema Smitu se ponašam
nemoralno i loše, ali me zbog toga niko ne može legitimno proglasiti ni
vrednom ni bezvrednom osobom."
Kada ljudi smatraju i tvrde: "Ja sam životinja," učimo ih (kako je
Korzybski pokazao): "Tačnije bi bilo da kažete: "U nekim aspektima ponašam
se kao životinja, ali uglavnom nastupam kao ljudsko biće, a ne kao neka
primitivna životinjska vrsta.'" A kada izjave, "Ja sam loš u matematici,"
navodimo ih da umesto toga kažu: "Do sada se baš nisam pokazao u
matematici, ali to ne znači daje nemoguće da se u budućnosti popravim."
Kada čovek smatra i tvrdi: "On je krvoločna crnčuga." ili "On je
pokvaren Amerikanac," pokušavamo da ih uputimo u preciznije izražavanje:
"On je rođen i vaspitan kao crnac i ponekad se ponaša krvoločno, ali drugi
crnci se ne ponašaju tako." i "Odrastao je u Americi i često se, verovatno
zbog lošeg vaspitanja, ponaša pokvareno, ali drugi ljudi sličnog porekla i
vaspitanja nisu takvi, ili su to u mnogo manjoj meri."
Kada klijent insistira: "Potrebna mi je ljubav!", trudimo se da ga
usmerimo da umesto toga izjavi: "Jako sam željan ljubavi, ali mi nije
apsolutno potrebna da bih preživeo i osećao se relativno zadovoljnim." Ako se
klijent žali: "Moram imati visok životni standard i ne mogu da podnesem
kada to nije tako," pokušavamo da ih dovedemo do uverenja: "Veoma bih
želeo i voleo da imam visok životni standard i neprijatno mije kada ga
nemam, ali sigurno mogu podneti i takvu situaciju!"
Ako klijent saopštava: "Trebalo bi da racionalno razmišljam,"
pomažemo im da izjave: "Najverovatnije bih se osećao bolje kad bih
racionalno razmišljao." A kada izgovaraju zapovesti poput: "Ne kradi,"
nastojimo da ih navedemo da takve komande preformulišu u: "Ako želiš da
živiš medu ljudima i sa njima, obično je mnogo bolje i pametnije da ne
kradeš, jer ti ne bi bilo drago da drugi potkrada tebe, a krađe i provale bi ti
mogle stvoriti vrlo ozbiljne probleme."
Kada ljudi kažu: "To me čini anksioznim" ili "Ti me ljutiš", pomažemo
im da izgovore "Ja sam sebe činim anksioznim povodom toga", i "Ja sam
sebe razbesneo povodom tvog ponašanja."

6
 Ukoliko koriste izraze kao : "Ja sam OK, ti si OK," nastojimo da
umesto toga kažu: "Moj izbor je da prihvatim činjenicu da živim i uživam u
tome, iako često grešim; a prihvatam i činjenicu da ti živiš i da imaš pravo
na svoju egzistenciju i sreću, čak i ako se povremeno nedolično ponašaš i
činiš stvari koje mi se ne dopadaju." Kada neko izjavi: "Dopadam se sam
sebi," ukazujemo im kako bi bilo bolje i realističnije da umesto toga kažu
nešto kao: "Dopada mi se što živim i moj izbor je da nastavim svoju
egzistenciju, izbegavam bespotreban jad i težim ka maksimalnim krat-
koročnim i dugoročnim zadovoljstvima."
Iz gornjih primera možete videti da RET neprestano (između ostalog)
naglašava semantički pristup za razumevanje, ublažavanje i otklanjane
ljudskih teškoća. Upravo zbog toga je logično što smo nekoliko godina radili
na ideji da efikasnost RET-a povećamo prevođenjem nekih osnovnih tekstova
(i pisanjem novih) na E-prime. Alfred Korzybski preporučuje, u Science and
Sanity (Nauka i zdrav duh), (prvo izdanje - 1933), da izbegavamo "jeste" za
identitet i "jeste" za predviđanja - uprkos tome što ni sam u svojim radovima
ne izbegava ovu formu izražavanja! Jer kada, na primer, tvrdimo "Ruža je
crvena," u ovu tvrdnju je ugrađeno nekolikojakih implikacija, i to: (1) crveno
je "prirodna" ili uobičajena boja svih ruža; (2) ruža o kojoj pričamo je cela
crvena; (3) ona će uvek da bude potpuno crvena; (4) sadrži neku vrstu
intrinzične crvene suštine; i (5) ako nije crvena, ni u kom slučaju nemamo
pravo daje zovemo ružom.
Korzybski u Nauci i zdravom duhu kaže da, kada koristimo "jeste" za
identitet, "na izvestan način svojim nervnim procesima imitiramo životinje.
Zbog pogrešne evaluacije prekomerno koristimo niže centre i ne možemo da
ispravno 'razmišljamo.' Previše smo emotivni; lako se zbunimo, zabrinemo,
uplašimo ili obeshrabrimo; ili postanemo isključivi, dogmatični." Prilično
revolucionarna tvrdnja za 1933! I verovatno sasvim tačna.
Ohrabreni primerom Roberta H. Mura, stalnog člana nastavnog
osoblja Floridskog ogranka Instituta za racionalno življenje u Clearwateru, i
uz njegovu saradnju (on je krajnje strpljivo pročitao svaku reč ovog
revidiranog izdanja, i to najmanje dva puta), revidirali smo ovo izdanje
Vodiča, na E-prime, formu engleskog jezika koju je smislio D. David
Bourland, Jr. na osnovu sugestija Korzybskog. Naziv E-prime potiče iz
semantičke jednačine: E prime = E minus e; pri čemu E predstavlja sve reči
standardnog engleskog jezika, a e sve oblike glagola to be (biti): kao što su:
je, sam, bio je, biva, itd. Iako Bourland, očigledno, prilično alergičan na
publikovanje svojih ideja, još nije objavio ništa detaljnije oE-prime, ipak u
jednom sažetom članku navodi izvesne prednosti njegovog korišćenja:
1. Kada koristimo E-prime, oslobađamo se izvesnih pitanja koja su
besmislena i na koja u suštini nema odgovora. To su pitanja:
"Kakva je moja sudbina?"; "Ko sam ja?" (Kada dobro razmislite,
videćete daje Bourland u pravu, jer na ova pitanja nema razumnog
odgovora kakav može da se dobije na pitanja tipa: "Šta mi se sviđa?",
ili "Koje misli i osećanja imam?")
2. Korišćenjem E-prime elegantno eliminišemo neke dvosmislene fraze
kao stoje: "Znamo daje to prava stvar za tebe." U ovim frazama "je" ima
formu predviđanja.

7
 3. Upotrebom E-prime, identifikujemo inače nepoznate osobe, autore
određenih ideja, pnicipa i gledišta. Ako kažemo: "Otkriveno je da...",
teško možemo da znamo ko je to otkrio... Bilo bi bolje da se kaže:
"Džons je, proučavajući polarne medvede, otkrio da..." Ako kažemo, "U
tome je stvar," rekli smo nešto izuzetno nejasno i besmisleno. Bolje je
reći: "Ako i dalje budeš kasnio na posao, ubeđen sam da će te šef
otpustiti."
4. Kada koristimo E-prime, proširujemo svest o sopstvenom lingvističkom
okruženju i tako lakše iznalazimo načine za njegovo poboljšavanje.
"Roditelji su bili izvor svih mojih problema i još uvek su", je opravdanje
za vaše prošlo i sadašnje ponašanje. Ako, umesto toga, obelodanite: "U
detinjstvu su me roditelji stalno i oštro kritikovali. Ja sam to vrlo
ozbiljno shvatao i uvek sam se osećao jako loše i bezvredno. I danas
se, kad god me kritikuju osećam nesposobnim i promašenim i, prema
tome,još uvek sebe smatram bezvrednim," jasno implicirate šta možete
i šta bi trebalo da uradite da prekinete i izmenite sklonost ka
samoobezvredivanju.
5. Primenom E-prime, eliminišemo notu svršenosti, konačnosti, i
neodređenosti koju unosimo ili impliciramo korišćenjem glagola "biti."
Time izbegavamo "jeste" kao predviđanje, pogrešne tvrdnje i
prekomerne generalizacije poput" Ruže su crvene"- kojima se implicira
da sve ruže uvek moraju da budu crvene.
6. Ako se dosledno pridržavamo E-prime i izbegavamo sve oblike "biti",
oslobađamo se apsolutističkih, samoispunjavajućih proročanstava kao
"Ja sam neuspešan čovek," jer ova rečenica koja nije u E-prime,
implicira (1) Uvek doživim neuspeh; (2) I ubuduće ću uvek i isključivo
doživljavati neuspeh; (3) Svet je užasnut mojim neuspesima i zbog
njihću da budem kažnjen i, verovatno zauvek, proklet.
Iako Korzybski nije posebno insistirao na korišćenju E-prime, uočio je
njegovu potencijalnu korist za ublažavanje onoga što on naziva ludost, a što
mi danas obično nazivamo emocionalnim poremećajem. On je takođe izmislio
strukturalno diferencijalni metod koji je usko povezan sa E-prime. Dr Džon
G. Lin je 1935. primenio taj metod u lečenju dva hronična alkoholičara i,
naučivši ih opštoj semantici, uspeo. Wendel Džonson, profesor psihologije i
specijalista za lečenje patologije govora, takođe je jedan od prvih koji je
koristio opštu semantiku pomažući ljudima da reše emocionalne probleme.
Od 1950, u RET-u koristimo srodne metode, uključujući naše insistiranje,
koje je prisutno (još iz prvog izdanja Vodiča) na menjanju unutrašnjeg
dijaloga. Donald Mošer je to naglasio u svom članku "Da li su neurotičari
žrtve svojih emocija", objavljenom u.Etc, A Review of General Semantics,
1966. Dr Maksi C. Moltsbi, Jr., vrsni terapeut RET-a i bihevioralno-
emocionalne terapije, poslednjih nekoliko godina takođe ističe važnost
semantičke edukacije u radu s ljudima koji imaju emocionalne poremećaje.
Kao logičan nastavak ovog procesa i za pospešivanje razvoja struk-
turalnog diferencijala Korzybskog u načinurazmišljanja, u ovom izdanju
Vodiča smo dosledno primenjivali E-prime. Ja (A.E.) sam, u najnovijem
izdanju Kako živeti s neurotičarem naglasio da se korišćenjem E-prime pisani
tekst ne može potpuno osloboditi svih vrsta prekomernih generalizacija. Ali,
u tome se daleko odmaklo i pokazalo se da ima mnogo praktične koristi! U

8
ovom trenutku ne možemo tvrditi ili dokazati da će ljudi, kada steknu
naviku da misle i govore tom vrstom jezika, automatski steći tendenciju da
znatno manje (bilo previše ili premalo) emocionalno boje ili tumače stvarnost
i da se ponašaju razumnije i manje samoosujećujuće. Ali, ostajemo pri ovoj
hipotezi!
Knjiga sadrži još mnoge druge značajne revizije RET-a: njih je, u stvari,
toliko da smo najglavnije naveli u posebnom poglavlju Vodiča. Ovde ćemo
samo kratko navesti da smo, tokom revizije Vodiča, u brojnim slučajevima
eliminisali apsolutističke tvrdnje (uključujući i veliki broj trebalo bi i mora)
koje su nepromišljeno ostavljene u originalnom izdanju. Bitno smo
modifikovali koncepte RET-a o ljudskoj vrednosti i bezvrednosti. Jasno
razlikujemo odgovarajuće i neodgovarajuće forme emocija. Bitno izoštravamo
razliku između osuđivanja ili proklinjanja sopstvenih postupaka i osuđivanja
i proklinjanja nas samih zbog njih. Mnogo više nego u prvom izdanju Vodiča
stavljamo naglasak na samostalno uvežbavanje mišljenja i aktivnosti.
Takođe navodimo solidan broj novih racionalnih postupaka, kao što su
racionalno – emotivne tehnike imaginacije Dr Maksi C. Moltsbi Jr., kojima je
mnogo poboljšana efikasnost RET-a.
Dakle, sve ovo je na mnogo načina doprinelo ovom, bitno
modernizovanom, značajno razrađenom i obimno revidiranom izdanju Vodiča
u razuman život. Smatramo da su bukvalno sve efikasne tehnike iz prvog
izdanja zadržane. Ali, mnogo, mnogo je dodato! Čitajte - i uverite se sami.

DR ALBERT ELLIS
Direktor, Institut za
Napredna Istraživanja
Racionalne Psihoterapije,
New Vork City

DR ROBERT A. HARPER
Psiholog i psihoterapeut,
Washington, D.C.

9
 1. KOLIKO SAMOTERAPIJA POMAŽE?
Ljudi nam često kažu: “Hajde da pretpostavimo da vaši principi
racionalno-emotivne terapije stvarno funkcionišu. Pretpostavimo da stvarno
možete, kao što tvrdite, naučiti svako razumno ljudsko biće da se ni zbog
čega ne oseća očajno nesrećnim. Ako smatrate da to stoji, zašto ne napišete
knjigu o svojim teorijama i date nam je na itanje? Tako bismo uštedeli jako
mnogo vremena, neugodnosti i para za psihoterapiju.”
Obično oklevamo.
Naglašavamo da samoterapija ima određenja ograničenja. Bez obzira
koliko jasno definisali principe samopomoći, ljudi ih često pogrešno shvate ili
izobliče. U njima vide ono što žele, a ignorišu njihove najkorisnije aspekte.
Preterano pojednostavljuju stvari, izbacuju većinu ako, i, a, ali a s rezervom
navedene kriterijume za poremećaje, nekritično primenjuju na gotovo sve
ljude u svim situacijama.
Još gore, hiljade ljudi imaju puna usta psiholoških, moralnih,
društvenih i ostalih principa u koje, kako hrabro tvrde, veruju. „Prosto ne
znam kako da vam zahvalim,“ govore i pišu, „na vašoj predivnoj knjizi! Čitam
je ponovo i ponovo i neizmerno mi pomaže.“ Ali kada dublje i šire uđemo u
korespodenciju ili razgovor, otkrivamo da često nisu uradili ništa u skladu
sa pomno obrađenim uputstvima iz naše „predivne knjige“ – a stvarno se
ponašaju sasvim suprotno od naših predloga.
Intenzivna psihoterapija ima jedinstvenu prednost u odnosu na gotovo
sve druge forme rekonstruktivnog učenja: omogućuje sistematsku i
periodičnu proveru da li je klijent primio terapeutovu poruku. Negde u ranoj
fazi terapije, aktivno-direktivan racionalan psihoterapeut (za razliku od
pasivnih ortodoksnih psihoanalitičara ili nedirektivnih terapeuta sa kojima
se, uz dužno poštovanje i od sveg srca, ne slažemo) jasno vam ukaže da, ne
samo da stvarno imate problem, već i da, ako želite krenuti zdravijim putem,
treba da sagledate svoja neracionalna razmišljanja i postupke, da sesvesno i
namerno suprotstavite sopstvenim nelogičnim idejama i počnete da mislite
racionalnije i manje samoosujećujuće.
"Dobro," izjavljujete nakon relativno kratkog perioda racionalno
emotivne terapije (RET), "Mislim da prilično dobro znam o čemu se radi.
Pokušaću da uradim kako kažete i uhvatim se u koštac se glupostima koje
mi stvaraju emocionalne teškoće." I stvarno se trudite, i uskoro (možda već
na sledećoj seansi) prijavljujete značajno poboljšanje. Saopštavate, na primer
(ovo smo čuli od jednog klijenta): "Slušaj, ovo mi se stvarno sviđa! Uradio
sam baš onako kako ste mi rekli. Umesto da se, kao obično, pravdam ženi
kada me napada zbog odlaska na terapiju, tvrdeći da se tamo verovatno
žalim na nju, i da bacam pare bez veze, setio sam se šta ste rekli. Pitao sam
se: "Šta ona misli da dobija svojom ljutnjom? Kladim se da, baš kako je
doktor rekao, ljutnjom zapravo maskira slabost i verovatno se oseća jakom
kada mene napada. Ali ovaj put neću ozbiljno shvatiti njenu ljutnju niti se
nervirati zbog njene slabosti.' I nisam. Nisam dozvolio da me to muči."
"Fino!" odgovorio sam, misleći daje ovaj klijent stvarno počeo da uči
kako da preispita svoje ideje o sebi i supruzi i da se racionalnije ponaša. "I
tada, pošto niste dozvolili da vas to muči, šta ste uradili, kako ste postupili
prema ženi?"

10
 "O, ništa lakše! ".odgovara klijent, "Ponovo sam rekao samom sebi -
baš kako ste me vi, doktore, uputili da radim: "Slušaj, više ne dam da se ova
umobolna žena ovako ponaša prema meni. Dovoljno dugo sam trpeo. Sada
mije dosta.' I stvarno sam joj pokazao. Nisam se, kao obično, uplašio i
istresao sam sve što mislim o njoj; rekao sam joj da se ponaša apsolutno
šašavo, kako se i vi slažete da mi ona zagorčava život i da ću joj, ako nastavi
s tim, razbiti nos. O, bože, stvarno sam joj pokazao! Baš kako ste mi rekli."
"Ja? Ja sam vam to rekao?" zapanjeno sam upitao. I tokom nekoliko
narednih seansi, pažljivim ponavljanjem i korišćenjem primera usklađenih
sa njegovim nivoom razumevanja, pomogao sam mu da konačno shvati šta
samja stvarno mislio. Naravno, korisno je da nauči kako da proveri i ispita
ženine motive i da njene optužbe ne prima suviše ozbiljno. Ali, takođe može
naučiti da ne optužuje nju (ili bilo koga drugog) za određeni način
ponašanja, i potruditi se da prihvati i oprosti njenu zajedljivost i da joj,
dobronamemo, pomogne daje se oslobodi. Konačno (u stvari, posle tri i po
meseca jednonedeljnih seansi racionalno-emotivne terapije), naučio je da
misli i da se ponaša racionalnije. Do toga smo došli tek posle mnogo
ponavljanja, njegovih povremenih vraćanja u stare šeme posle kojih su
usledila dodatna objašnjenja, njegovo vraćanje na eksperimentalne pokušaje
primene svog viđenja mojih instrukcija, pa opet još popravki i doterivanja...
Jedna od glavnih prednosti intenzivne psihoterapije leži u njenoj
repetitivnoj, eksperimentalnoj, proverljivoj i praktičnoj prirodi. Nijedna
knjiga, propoved, članak, serija predavanja, ma koliko jasna i precizna, nije
u stanju da to u potpunosti pruži. Shodno tome, mi, autori ove knjige,
nameravamo da nastavimo da radimo individualnu i grupnu terapiju i da
obučavamo psihoterapeute. Sviđalo se to nama ili ne, ne možemo realno
očekivati da se većina ljudi oslobodi svojih ozbiljnih teškoća, nepotrebne
anksioznosti i agresivnosti bez izvesne doze intenzivnog, direkmog kontakta
sa kompetentnim terapeutom. Bilo bi divno da prevladaju lakši oblici
terapije! Ali priznajmo: to je teško očekivati.
Kako to izgleda sa klijentovog gledišta? Većini emocionalno
poremećenih osoba, malo ili uopšte ne koristi čitanje i slušanje materijala
namenjenog da im pomogne u borbi protiv tih poremećaja. Ipak, nekim
ljudima takav materijal izuzetno pomaže. Navodim primer pedesetogodišnjeg
inženjera koji me je posetio nakon čitanja moje knjige Kako živeti s
neurotičarem. Čovek je oženjen evidentno psihički poremećenom ženom i,
tokom dvadeset osam godina braka, suočio se s gomilom velikih problema.
Rekao mije da se, sve dok nije pročitao knjigu, neprestano ljutio na ženu
zbog njenog ponašanja. Nakon drugog čitanja knjige, ljutnja je gotovo
potpuno nestala i njihov život je postao mirniji (premda ne i potpuno srećan),
a on se efikasnije i konstruktivnije posvetio zaštićivanju njihvih troje dece od
posledica i uticaja majčinog nepredvidljivog ponašanja.
"Jedan odlomak iz knjige mi je naročito pomogao," izjavio je. "Nakon
višestrukog iščitavanja tog dela, kao da se sva moja ljutnja prema ženi
prosto magično istopila. To me je impresioniralo."
"Koji je to odlomak?" pitao sam ga.
"U poglavlju u kojem pišete o tome kako živeti s osobom koja ima
ozbiljne probleme, stoji: "Znači ovako. Džons se svako veče napije i pravi
larmu. Kako očekujete da se pijanac ponaša - trezno? To me je stvarno

11
prodrmalo. Zapitao sam se: Kako očekuješ da se tvoja luda žena ponaša -
razumno? I to je delovalo! A od tog časa - možete li da verujete, ponašam se
bitno dugačije - i razumnije."
Koliko sam mogao da primetim, stvarno se, primivši k srcu ovo
saznanje, nmogo racionalnije ponašao, uprkos tome šta su - tehnički - i on i
knjiga pogrešno postavili stvari. Jer ne postoji osoba, stvor pijanac - samo
čovekkoji se često opija ili pijano ponaša. I niko nije lud - postoje pojedinci
koji se sumanuto ponašaju. Korišćenjem izraza kao luđak i pijanac pravimo
površne generalizacije. Podrazumevamo da osoba koja suviše pije, uvek i
samo to čini, i da će se osoba koja se sumanuto i ludo ponaša, neizbežno
uvek ponašati upravo tako.To je pogrešno! "Pijanci" mogu da se otrezne -
ponekad zauvek. A "luđaci" mogu da nauče kako da se ponašaju razumnije.
Ipak, Čitaocu knjige Kako živeti s neurotičarem je jedna stvar postala
jasnija: da od ljudi koji se konzistentno opijaju ne očekujenio trezvenost; niti
da od onih koji se često ponašaju nenormalno ne očekujemo zdravije i
razumnije postupke. Ako su nam očekivanja drugačija, ignorišemo realnost.
Drugi slučaj je još spektakularniji. Bivši klijent, recimo Bob Smit,
proveo je godinu i po dana u duševnoj bolnici pod dijagnozom paranoične
shizofrenije. Poslednjih pet godina ima stalno zaposlenje i sjajno mu ide. Ne
samo da brine o svojoj porodici, već ulaže mnogo truda i vremena da bi
pomogao drugim problematičnim osobama.
Ali, Bob Smit ima svoje probleme. Par godina ne razgovara s
roditeljima (koji, kako bi se i moglo očekivati, imaju sopstvene teškoće),
razmišlja o razvodu i pažljivo izbegava sklapanje novih poznastava i
razgovore o raznim intimnim ili "nezgodnim" situacijama. I u nizu drugih
situacija se ponaša defanzivno i ozlojeđeno.
Evo prekretnice: nekoliko nedelja pošto je slučajno pročitao članak
"Nepristojan intervju s Albertom Ellisom" u specijalizovanom časopisu
"Realist", i pronašao neke od glavnih radova iz racionalno-emotivne terapije
objavljenih u profesionalnim časopisima, Bob Smit je prošao kroz misaone
promene raspoloženja "kakve nikada ranije nije osetio." Odjednom je shvatio
jednostavnu činjenicu: "Ne uznemiravaju nas ljudi i stvari. Pre će biti da mi
sami sebe onespokojavamo uverenjem da nas oni mogu uznemiriti."
Ova spoznaja, ili kako je Bob Smit naziva "formula protiv nesreće",
ašto je njegovo pojednostavljeno tumačenje principa navedenih u prvom
važnijem napisu o RET-u, značajno je promenila njegov život. Gotovo odmah
je počeo da govori s roditeljima, odnosi sa ženom su se bitno popravili i
počeo je da razgovara o stvarima od čijeg pukog pominjanja se godinama, sa
strahom uzdržavao.
Ne samo da je postigao neverovatnu deblokadu sopstvenog
razmišljanja i delovanja, već je počeo da se obraća drugima, da štampa i
distribuira letke, piše pisma i pokreće niz drugih akcija nadajući se da će
one pokrenuti "lančanu reakciju" interesovanja za racionalno življenje.
Ubeđen je da će se građenjem lanca, podsticanjem značajnih osoba i
državnika na zdravorazumsko i čisto razmišljanje, navođenjem ljudi da
prestanu da se muče verovanjem da im drugi ljudi i događaji stvaraju
probleme, napraviti ogroman korak ka svetskom miru. Bez obzira da li u
ovome ima pravo ili ne, samom sebi je sigurno pomogao da usvoji čistiji i
ispravniji način razmišljanja, a time i produktivniji i mirniji život.

12
 Znači i vi to možete. Sa ili bez prethodnog psihološkog obrazovanja,
možete da pročitate ili čujete novu ideju, svesno i namerno se potrudite da je
primenite u razmišljanjima i postupcima i da unesete zadivljujuće promene
u svoje živote. Naravno, ovo niti može, niti hoće svako. Ali neki mogu; a neki
hoće. Hoćete li vi?
U istoriji postoji nekoliko izuzetnih primera ljudi koji su trezvenim
razmišljanjem promenili sebe i pomogli drugima da se promene. Takav je, na
primer Zenon iz Citiuma, briljantni filozof iz trećeg veka pre nove ere, osnivač
grčko stoičke filozofske škole. Grčki filozof Epikur; frigijac Epiktetus; Rimski
vladar Marko Aurelije; Holandski jevrejin Baruh Spinoza. Ovi i mnogi dnigi
vrsni racionalni mislioci su, pročitavši dela ranijih filozofa (Heraklita i
Demokrita, između ostalih) i, nakon sopstvenog dubokoumnog razmišljanja,
s entuzijazmom prihvatili filozofska učenja, radikalno različita od svojih
prvobitnih uverenja. Dodatnu potvrdu našoj teoriji daje i činjenica da su oni
živeli i postupali u skladu sa svojom filozofijom.
I sve to, podsećamo vas, bez pomoći današnje, recimo, formalne
psihoterapije. Naravno, priznajemo da su ovi ljudi bili izuzetni - i da
zauzimaju posebno mesto u ljudskoj istoriji. Ali, shvatili su snagu tuđeg
razmišljanja i iskoristili je za sopstveni zdraviji život.
Mogu li, dakle, osnovne promene ličnosti nastati kao rezultat nečeg
drugog, a ne samo intenzivne psihoterapije? Većina savremenih autoriteta to
odlučno pobija. Tako su Sigmund Frojd, Oto Rank, Vilhelm Rajh, Karl
Rodžers i Hari Stak Salivan čvrsto ubeđeni da su izvesni dugotrajniji
terapeutski uslovi neophodni za izazivanje osnovnih promena ličnosti. Ali ovo
jednoglasno mišljenje, u najboljem slučaju, dokazuje samo međusobnu
saglasnost navedenih autoriteta.
A naša pozicija? Osobe s poremećajima ličnosti obično imaju uporne,
duboko ukorenjene i dugotrajne probleme za čije rešavanjeje često
neophodna psihoterapijska pomoć. No, nipošto uvek. Do temeljne promene
stavova i obrazaca ponašanja ne dolazi zbog jednog jedinog zahteva. Mnogi
uslovi i zahtevi, poput onih koje navode već pomenuti terapeuti, mogu da se
pokažu krajnje poželjnima. Ali, moguće je da do poboljšanja dođe dok osoba
na izvestan način prolazi kroz značajna životna iskustva, ili sluša o
iskustvima drugih, ili intenzivno razmišljao sebi, ili razgovara sterapeutomuz
čiju pomoć ponovo gradi osnovne stavove o sebi i drugima.
Prema tome, nemojmo, uprkos svim ograničenjima, odbacivati
samoterapiju. Retki su oni koji je dovedu do kraja. Ali ima ih. I oni su u
stanju da je uspešno koriste.
Na izvestan način, samoterapija je zaista neophodna za sve osnovne
promene ličnosti. Čak i uz kompetentnu i adekvatnu terapijsku pomoć, bez
uporne i snažne samoanalize, rezultati su najčešće površni i kratkotrajni.
Klijentima, u bračnoj terapiji i savetovanju, često objašnjavamo da im naša
uputstva i saveti pomažu u prevazilaženju emocionalnih teškoća zbog
prihvatanja ili samostalne primene onoga što čuju od nas.
Preciznije: Premda efikasan terapeut uči ljude kako da jasno misle, on
nikada ne može i da misli za njih. Čak i ako ih savetujemo šta da urade u
datoj životnoj situaciji, i to im stvarno pomogne, cilj nam je da ih navedemo
na samostalno razmišljanje, jer će u suprotnom, uvek zavisiti od nas ili
nekog drugog.

13
 Ovo znači da se terapija, u suštini, uglavnom bavi podučavanjem
klijenata efikasnoj samoanalizi: kako posmatrati i otkrivati svoja osećanja i
postupke, kako o njima suditi objektivno, a ne moralistički ili pretencizno. I
još: kako postići da, istrajnim trudom i vežbom, bez nepotrebnog
opterećivanja tuđim željama, ostvare ono što sami najviše žele. Klijenti
nalaze daje samoanaliza ne samo važna, već bukvalno neophodna za
uspešmi terapiju.
Naročito u RET-u, klijente na individualnoj i grupnoj terapiji
podstičemo na intenzivan rad između seansi. Dajemo im konkretne domaće
zadatke - preuzimanje rizika, zamišljanje neuspeha bez neadekvatnih,
pratećih osećanja, ili menjanje načina razmišljanja u izvesnim važnim
situacijama. Takođe ih učimo tehnikama samokontrole: samonagrađivanju i
pohvaljivanju zbog dobrog postupka i kažnjavanju (ali ne proklinjanju) zbog
lošeg postupka. Pokazujemo im kako da tokom nedelje, u mnogim
situacijama, a ne samo na terapijskoj seansi, opovrgnu iracionalno
razmišljanje. RET (poput mnogih drugih terapija) dosledno uključuje
samoanalizu i rad na samom sebi, a ovu vrstu aktivnosti smatra integralnim
delom terapijskog procesa.
Ovo nas dovodi do jedne od glavnih svrha pisanja ove knjige. Nadamo
se da će knjiga doći do ruku mnogih ljudi koji nikada nisu imali terapijsku
pomoć (iako bi mnogima bila više nego dobrodošla), i da će nekima od njih
pomoći da jasnije razmišljaju i efikasnije postupaju u vezi sa svojim ličnim
problemima. Takođe se nadamo da će milionima onih koji idu na neku vrstu
terapije poslužiti kao korisna dopunska literatura.
Tokom psihoterapije, kao i u bračnom savetovalištu, ljudi nas stalno
pitaju: "Šta bi nam od literature, tokom terapije, bilo od koristi? Da li vi
preporučujete neku literaturu kao dopunu svom terapijskom radu?"
Odgovarajući na ovo pitanje, predlažemo određene knjige, a na kraju ovog
rada dajemo bibiliografske reference.
Pošto mi, svakako, radimo naročitu vrstu terapije (RET), i pošto većina
objavljenog materijala iz područja samoanalize tek delimično obuhvata neke
od principa RET-a, napisali smo (i revidirali) ovo delo i sada nudimo knjigu
koja prevazilazi dva ranija i manje opsežna rada iz ovog područja - Kako
živeti s neurotičarem i Kreativan brak. 0 racionalno emotivnoj terapiji
detaljno govorimo u knjigama Razum i emocija u psihoterapiji, Razvoj preko
razuma i Humanistička psihoterapija: Racionalno-emotivni pristup. U ovoj
knjizi uglavnom objašnjavamo principe RET-a i konkretno opisujemo njihove
aspekte u smislu samopomoći.
Ponovo upozoravamo one koji žele da sebi konkretno pomognu ovom
knjigom: Nijedna knjiga, uključujući i ovu, ne može izlečiti sve vaše
emocionalne probleme. Pošto u vašem ličnom poimanju i situacijama uvek
ima nešto jedinstveno, knjiga ne može da nadomesti lični kontakt sa
savetnikom ili terapeutom. Međutim, dobra knjiga može dopuniti ili ojačati
terapiju, i podstaći veoma plodotvornu samoanalizu.
Još jedno upozorenje. Upamtite da svaki jezik ima svoja ograničenja.
Zato što mi, kao i drugi autori iz oblasti mentalnog zdravlja, koristimo izraze
poput "kreativnost," "sreća," "ljubav," "zrelost," i "rešavanje problema,"
nemojte naprečac doneti zaključak da vam nudimo istu staru otrcanu
poruku koju ste odavno razmotrili i odbacili kao praktično bezvrednu.

14
Naizgled, neke od stvari koje iznosimo mogu zvučati kao ortodoksni
stoicizam, "pozitivno razmišljanje," "hajde da se pomolimo za najbolje," ili
druge utopijske parole. U stvari, ne! Potrudite se da pročitate načela protiv
nesreće koja su prezentovana u ovoj knjizi, a zatim pokušajte razmišljati i
delovati u skladu s njima. S punim poverenjeni očekujemo da ćete i vi, poput
mnogih naših klijenata, otkriti da "tu nečeg ima."
Dakle, mi ovde iznosimo naš plan za jasno razmišljanje i racionalno
življenje. Pažljivo ga pročitajte, uzimajući u obzir sva naša i vaša ograničenja!
Bez obzira koliko bila dobra pravila za život koja mi nudimo, ono što izgleda
lako i jednostavno kada se čita, može da se pokaže teškim i komplikovanim
za usvajanje i primenu. Nemojte da očekujete da će se, zato što ste pročitali i
razumeli neke od praktičnih sugestija za bolje funkcionisanje, u životu tako i
desiti. Neće! Da biste se promenili, predstoji vam velik posao otkrivanja,
preispitivanja i blokiranja samoosujećujućih obrazaca ponašanja i učenje
novih, primenljivih načina razmišljanja, posmatranja, osećanja i delovanja.
Pa, srećno vam razmišljanje!

15
 2. OSEĆATE SE ONAKO KAKO MISLITE
"Dr Harper, to što vi kažete, naizgled, deluje ostvarljivo i razumno.
Stvarno bi me oduševilo da ljudi funkcionišu tako jednostavno kako vi
tvrdite. Ali, iskreno govoreći, ono što vi i Dr Ellis nazivate teorijom racionalne
terapije, kada se malo dublje zagrebe, ispada veoma površno,
antipsihoanalitički i liči na priručnik za univerzalno rešavanje problema
dopisne, drugorazredne škole psihologije."
Govornik, Dr B., prisustvao je jednom od mojih predavanja o
postavkama i teoriji racionalno emotivne terapije koje sam držao prosvetnim
radnicima. Ima istine u njegovom mišljenju. Neke od naših ideja o RET-u
zvuče površno.
I definitivno su suprotne stajalištima ortodoksne psihonalize - iako se
preklapaju sa učenjima Alfreda Adlera, Karen Horni, Hari Stek Salivana,
Eriha Froma, Erika Berna i "ego psihologa."
Pa ipak, nisam mogao, a da se s njim ne upustim u diskusiju - ne zato
što sam mislio da mu mogu promeniti mišljenje, jer se još nije našao onaj ko
može da razbije predrasude profesionalnog psihoterapeuta; ili što sam goreo
od želje da ga spustim na zemlju (jer luksuz istresanja sopstvenog
nezadovoljstva na druge, kako ćemo videti kasnije u ovoj knjizi, ne pruža
nikakvo zadovoljstvo osobi sklonoj racionalnosti), već zato što sam smatrao
da su njegove opaske upotrebljive za demonstriranje osnovnih principa RET-
a.
"Pretpostavljam da se vaša osnovna zamerka našoj teoriji zasniva na
stavu da se emocije u velikoj meri preklapaju sa mišljenjem i uverenju da ih
ne možemo promeniti (iako ja tvrdim da možemo), ako promenimo način
razmišljanja. Da li sam shvatio suštinu?"
"Da. To dokazuju eksperimentalni i klinički nalazi dobijeni tokom
poslednjih pedeset ili stotinu godina."
"Možda. Ali, pokušajmo na trenutak zaboraviti tih stotinu godina
dokazivanja i usredsrediti se na nekoliko poslednjih minuta. Maločas, dok
sam govorio o RET-u, imali ste izvesna intenzivna osećanja, zar ne?"
"Naravno! Osećao sam da se idiotski ponašate i da ne bi trebalo da
prosipate takve gluposti."
"Dobro," rekao sam, a u publici je raslo uzbuđenje i žagor. "Ali takođe
ste," insisitirao sam, "neposredno pre nego šta ste ustali i napali me, doživeli
još jednu emociju, zarne?
"Nisam siguran na kakvu vrstu emocije mislite?"
"Pa, sudeći po vašem neujednačenom i povišenom glasu, bilo vam je
makar malo neprijatno da ustanete i pred kolegama iznesete svoje anti-
Harpersko mišljenje. Da lije moja procena pogrešna?"
"Hm..." Moj protivnik je oklevao nekoliko trenutaka, tokom kojih se na
licima ostalih učesnika pojavila simpatija prema meni. "Ne - niste savim
pogrešili. Bilo mi je neprijatno neposredno pre nego što sam progovorio i dok
sam izgovarao prvih nekoliko reči; ali sada više nije."
"U redu. Znači, upravo kako sam i pretpostavio. Tokom mog govora
imali ste dve emocije: ljutnju i anksioznost. I sada, u ovom času, nema ni
jedne? Je li tačno?"

16
 "Apsolutno. Nisam više ni ljut, niti mi je neprijatno - iako mi vas je
možda žao što uporno branite neodrživu poziciju." Pogodak! Ponovo je osvojio
podršku publike.
"Dobro. Možda ćemo se vašim sažaljenjem pozabaviti kasnije. Ali,
hajde da se za trenutak vratimo na ljutnju i anksioznost. Da li grešim ako
pretpostavim da se u pozadini vaše ljutnje nalazi niz ovakvih rečenica: "Ovaj
idiot, Harper - zajedno sa onom budalom Elisom - izgovara neponovljive
budalaštine! Trebalo bi ga zakonom kazniti što nas takvim nebulozama
gnjavi na ovakvom naučnom skupu?"
"Tačno! Kako ste pogodili?" Ponovo osmesi simpatije. Nastaviosam:
"Moja klinička intuicija! U svakom slučaju, imali ste tu misao i ona vas
je učinila ljutim. Teza racionalne terapije se upravo bazira na tome: Vaša
misao - 'Dr Harper, ne samo da priča nebuloze, već to ne bi trebalo da čini -
je pravi izvor vaše ljutnje. Nadalje, verujem da vi, u ovom času, više ne
osećate ljutnju, jer ste prvobitnu misao zamenili drugom, koja je bitno
različita, naime: 'Oh, dobro, ako je Dr Harper u zabludi i veruje u te gluposti,
i ako jadnik želi da ostane pri tome, to je njegov problem." A ova nova misao,
kako bismo utvrdili Dr Ellis i ja, je osnova vašeg trenutnog osećanja koje ste
tačno opisali kao 'sažaljenje.'"
Pre nego štoje moj protivnikprogovorio, umešao se drugi slušalac:
"Pretpostavimo da ste tačno utvrdili izvore Dr B-ovih osećanja ljutnje, pa
onda sažaljenja. A štaje s anksioznošću?"
"I ovde ostajem pri teoriji racionalno-emotivne terapije," odgovorio sam,
"Anksioznost se pojavila ovako. Dok sam ja govorio, a on stvarao ljutnju
misleći kako se užasno ponašam i kako to ne bih smeo, Dr B. je sebi govorio i
nešto ovakvo: 'Čekaj samo da Dr Harper završi! Ima da mu kažem nešto što
će svima pokazati njegov idiotluk (i svi će videti koliko sam pametan). Daj da
razmislim kako da ga zgromim, čim mi se pruži prilika.'
"I zatim, pretpostavljam, Dr B. je smišljao i proveravao rečenice,
odbacujući jedne i smišljajući druge, kojima bi najbolje mogao obezvrediti
moje stanovište. Međutim, Dr B. nije samo smišljao rečenice i fraze, birao
oružje protiv mene, već se takođe pitao: "Šta će pomisliti ostali? Da li će
misliti da se ponašam isto tako glupo kao i Harper? Da li ću ih pridobiti
svojim šarmom? Da li će posumnjati da sam ljubomoran na njegov i Elisov
uspeh s klijentima i na njihove knjige? Da li će mi stvarno koristiti ako mu
se javno suprotstavim?"
"Pretpostavljam daje ovim unutrašnjim dijalogom Dr B. stvorio svoju
anksioznost. Je li tačno, Dr B?"
"Nije sasvim pogrešno." moj protivnik je priznao, pocrvenevši kao rak.
"Ali zar gotovo svako sebi, pre nego što javno progovori o ma čemu, ne
postavlja ta pitanja?"
"Sigurno," spremno sam se složio. "I verujte mi, ovde sam koristio vaš
unutrašnji dijalog samo kao primer za ono što bukvalno svi činimo. Ali ovo
savršeno dokazuje moj glavni stav: da smo, upravo zato što sebi govorimo
takve stvari, anksiozni pre nego što počnemo da govorimo pred većim
auditorijumom. Zato što sebi kažemo (a) 'Mogao bih da pogrešim i da se
obrukam pred kolegama' i, znatno važnije (b) 'A smatram da bi bilo užasno
da pogrešim i javno se obrukam.'

17
 "Upravo zato što sebi govorimo ove užasavajuće rečenice gotovo u
istom trenu počinjemo da osećamo anksioznost. Inače, kada biste u sebi
izgovorili samo rečenicu (a), a umesto (b) rekli sami sebi sasvim različitu
rečenicu, koju možemo nazvati (b'), naime, 'Ne valja. Ako pogrešim i
obrukam se, to mi se baš neće dopasti, ali to ipak ne znači da to moram da
smatram užasnim' - kada bismo to rekli sami sebi pod (b'), gotovo nikada ne
bismo bili anksiozni."
"Ali pretpostavimo," ponovo se oglasila ista osoba koja je postavila
pitanje o Dr B.-ovoj anksioznosti, "da ste ispravno uočili način na koji je Dr
B. stvorio svoju anksioznost. Kako, u terminima vaše teorije, objašnjavate
njeno nestajanje?"
"Opet, veoma jednostavno. Sakupivši dovoljno hrabrosti da progovori
uprkos samogenerisanoj anksioznosti, Dr B. je otkrio da, iako se donekle
obrukao, to nije bio kraj sveta, i ništa užasno se zapravo nije dogodilo. U
najgorem slušaju, otkrio je da sam se odbranio od njegovog napada i dok je
deo publike bio na mojoj, neki su verovatno držali njegovu stranu. I tako je
donekle izmenio svoj unutrašnji dijalog u nešto kao:
"Oh, dobro. Harper me još uvek ne shvata i ne vidi svoje greške. Neki
se i slažu s njim. Pa neka! Uvek se nađe neka lakoverna budala, kako sam i
očekivao. Iskoristiću svoj trenutak, ustrajati sa objašnjavanjem svog
stanovišta, pa i ako ne pridobijem sve, ostajem veran sebi."
"Ovim novim, anti-užasavajućim uverenjem, DrB je razbio prethodno
stvorenu anksioznost i sada oseća, kako je ranije verovatno tačno izjavio, pre
sažaljenje nego ljutnju. Tačno?"
Moj protivnik je opet, za trenutak, oklevao, a onda odgovorio: "Mogu
samo ponoviti da ste dokazali kako ste delimično u pravu. Ali nisam još
potpuno ubeđen."
"To nisam ni očekivao. Samo sam hteo da vas, korišćenjem vašeg
sopstvenog primera navedem da detaljnije porazmislite o ovome i da ostale
slušaoce podstaknem na isto. Možda racionalna psihoterapija ima, kako vi
kažete, površnosti i banalnosti. Vas profesionalce jedino molim da iskreno
isprobate da li stvarno funkcioniše."
Bilo mije jasno da svog protivnika još nisam ubedio u ispravnost i
čvrstinu svog stanovišta, ali je sada nekoliko drugih slušalaca bilo
oduševljeno spoznajom da ljudske emocije nemaju magičnu, nezavisnu
egzistenciju, niti misteriozno izviru iz nesvesnih potreba i želja. Pre će biti da
gotovo uvek direktno proizilaze iz ideja, misli, stavova ili uverenja i radikalno
se mogu izmeniti modifikacijom procesa razmišljanja.
Kada smo, u dnigoj polovini 50-ih, počeli da razmišljamo i pišemo o
racionalno-emotivnoj terapiji, bilo je jako malo istraživačkog materijala kojim
bi mogli potkrepiti ideju da ljudi ne postaju uznemireni, već da sami sebe
uznemiruju kada se na tački B usrdno predaju iracionalnom uverenju o
onome što im se dešava (Aktivirajući događaji ili Aktivirajuća iskustva u
životu) na tački A. U ono vreme se područjem kognitivne psihologije, koja se
tek formirala, bavilo jako malo psihologa koji su, kao Magda Arnold smatrali
da su emocije povezane s mišljenjem. Od tada je na stotine
eksperimenatajasno demonstriralo: ukoliko eksperimentator navede osobu,
pošteno ili prevarom, da prometu misaoni tok, bitno se menjaju ponašanje i
emocije. Dokazi da osećamo onako kako mislimo, stalno se gomilaju i

18
postojano reafirmišu radovima mnogih istraživača, uključujući Rudolfa
Amhajma, Ričarda S. Lazanisa, Donalda Majhenbaumana, Stenlija Šahtera i
mnogih dnigih.
Sve nas ovo vraća na osnovnu tezu knjige, da ljudi mogu živeti
ispunjene, zadovoljne, kreativne i emocionalno zadovoljavajuće živote,
disciplinovanjem sopstvenog razmišljanja. Naredne stranice, na ovaj ili onaj
način, potvrđuju ovo osnovno racionalno-emotivno stanovište.

19
 3. RAZUMOM DO KONSTRUKTIVNIH OSEĆANJA
"Šta podrazumevate pod inteligentnom organizacijom i disciplinovanjem
razmišljanja?" često nas pitaju klijenti, prijatelji i kolege.
Odgovor: "Upravo to. Baš kako kažemo."
"Ali, ako kažete da ljudi mogu živeti maksimalno pune, zadovoljne,
kreativne i emocionalno zadovoljavajuće živote pomoću disciplinovanja
sopstvenog razmišljanja, onda taj 'život' zvuči kao hladna, intelektualna,
mehanička i, iskrene rečeno, prilično neprijatna avantura."
"Možda je tako! Ali ne zvuči li to tako zato što su se naši roditelji,
nastavnici (i terapeuti) svim sredstvima trudili da nas ubede kako "istinski
živimo" i "dobijamo maksimum od života" samo preko jakih "emocionalnih"
doživljaja? Nisu li romanopisci i dramaturzi, racionalizovanjem nekih
sopstvenih 'emocionalnih' ispada, širili sumnjivu ideju da, sem ako se iz
dubina teške depresije ne popnemo do visina manične radosti i zatim opet
padnemo u ponor očaja, ne možemo tvrditi da smo istinski 'živi'?"
"Ma hajde! Ne preterujete li pomalo?"
"Verovatno da. A vi?"
"Ne. Sigurno se ni vi, u privatnom životu, ne ponašate uvek kao
hladnokrvne, sveznajuće osobe koje guše emocije i nikada ne osete ni tugu,
ni bol, ni veselje, ni ushićenje - ili bilošta?"
"Nadamo se da ne. A raznim dokazima iz prošlosti, svedočenjima
supruga, devojaka, prijatelja i kolega s posla možemo to i da dokažemo. Ali,
da li je neko ikada dokazao da je dobro organizovano, racionalno
razmišljanje nespojivo sa intenzivnim emocijama?"
"Još uvek nas niste ubedili. A vi, racionalno emotivni terapeuti niste
uradili ništa čime bi to opovrgli. Čime možete opovrgnuti naše mišljenje da
nas racionalnost čini suviše hladnima?"
"Mi ne moramo da opovrgavamo vašu hipotezu. Osnovni naučni
principi kažu da osoba koja postavlja hipotezu treba i da je dokaže, a ne da
očekuje da je neko drugi, ko u nju sumnja, opovrgne. Vi polazite od
pretpostavke da, ako je moguće da razum sprečava intenzivne emocije (i mi
definitivno priznajemo daje to moguće), onda to i mora da bude tako. Kada i
kako ćete to i dokazati?"
"Ovo ima smisla," često se slože naši ispitivači. "Ne znači da
racionalnost nužno sprečava intenzivne emocije, ali zar obično ne vodi ka
tome.?"
"Mi to nismo primetili. Racionalnost obično blokira neodgovarajuće,
dezorijentišuće ili "samoosujećujuće" emocije. Jedan od glavnih principa
RET-a, zasnovan na saznanju da mišljenje stvara emocije, kaže da preciznije
i jasnije razmišljanje smanjuje učestalost i trajanje neodgovarajućih
emocija."
Na ovom mestu naši ispitivači često komentarišu: "Znači, vi praktično
prihvatate naše optužbe. Upravo ste izjavili da racionalno razmišljanje i
intenzivne emocije ne mogu koegzistirati i da prvo uvek potiskuje drugo."
Ni pomena o tome! Neopravdano ste rečju "intenzivno" - koju mi nismo
upotrebili,zamenili naše reči 'neodgovarajuće, dezorijentišuće i
samoosujećujuće.'"
"Kakva glupa smicalica! Zar to nije jedno te isto?"

20
 "Nije uvek. Intenzivne emocije sasvim odgovarajuće i realno prate
ostvarenje neke od vaših vrednosti. Dakle, imate veliku želju da nekog volite,
pronađete odgovarajući objekat ljubavi (osobu suprotnog pola) sa osobinama
koje visoko vrednujete, i intenzivno volite tu osobu. Posle toga, svoju ljubav
izražavate veoma konstruktivno, simpatijama i pažnjom u komunikaciji sa
tom osobom, i gradite temelje stalne veze ili braka. Vaša ljubav može imati
pozitivne rezultate: navodi vas da bolje i marljivije radite u svojoj struci. S
druge strane, samoosujećujuća i dezorijentišuća ljubav retko ima takve
rezultate."
Skeptici dodaju: "Znači vi držite da, iako su dezorijentišuće emocije
mahom inkompatibilne sa racionalnim razmišljanjem, odgovarajuće emocije i
racionalnost su kompatibilni.Je li tačno?"
"Da. Mi smatramo da uporno i dosledno racionalno mišljenje rezultira
jačanjem osećanja zadovoljstva. Zbog ljudske prirode ono, ako se valjano
koristi, pomaže ljudima da se oslobode pogubnih emocija - a naročito
dezorijentišuće panike i besa. Tada do izražaja dolaze vrlo ugodne emocije i
težnje. Čak nam i neprijatne emocije, kao što su intenzivna tuga i žaljenje,
pomažu da se osećamo bolje i ostvarimo više želja. Jer, kada ih pravilno
prihvatamo i koristimo kao signal da nam je u životu nešto krenulo loše i da
bi to trebalo popraviti, pomažu nam da se oslobodimo neželjenih doživljaja i
događaja (poput neuspeha i odbacivanja) koji su nas i doveli do tuge i
žaljenja."
"Veoma zanimljivo. Ali ovo je i dalje vaša hipoteza. I, kao što ste sami
ranije mudro primetili, sada je na vas red da dokažete valjanost svog
stanovišta."
"Tačno. I dokazećemo ga iznoseći na stranicama ove knjige gomilu
kliničkih, eksperimentalnih, ličnih i drugih podataka. Ali najznačajniji i
jedinstven dokaz jeste da ga sami proverite."
"Ko - mi?"
"Da - vi. Ako zaista želite da vidite da li teorije koje ćemo izneti imaju
vrednost za vas, od srca vam savetujemo da zadržite svoje, za sada,
odgovarajuće skeptično razmišljanje ali da ga, probe radi, povremeno
zamrznete i pružite sebi šansu da na sopstvenom životu isprobate naše
racionalno stanovište. Odaberite neko područje koje vas nepotrebno satire
(neki stid, krivicu ili grandioznost koja vas muči) i isprobajte, ali stvarno
isprobajte neke od naših formula za razmišljanje i oslobodite se tih štetnih
emocija. Nemojte da prihvatate naše tvrdnje zdravo za gotovo. Isprobajte
naše ideje. Proverite kakve rezultate ćete postići."
"Zvuči pošteno. Možda ćemo pokušati."
"Onda OK. Hajde da iznesemo neke dokaze koji podržavaju naše
osnovne teorije o racionalnom razmišljanju i odgovarajućoj emocionalnosti."
Na ovom mestu obično objasnimo neke od osnovnih principa
racionalnog življenja.
Kako smo već istakli, ljudske emocije proističu iz razmišljanja. Da li to
znači da vi možete, ili treba da razumom upravljate svim svojim emocijama?
Ne sasvim.
Ljudsko biće ima četiri osnovne funkcije, koje su neophodne za
opstanak i sreću: 1. Percepciju i čula - vid, ukus, miris, dodir, sluh; 2.
Osećanja ili emotivnost - ljubav, mržnju, strah, osećanje krivice ili

21
utučenosti. 3. Kretanje ili delovanje - hodanje, jedenje, plivanje, penjanje
itd.; 4. Rezonovanje ili mišljenje- pamćenje, maštanje, postavljanje hipoteza,
donošenje zaključaka, rešavanje problema.
Obično, ni jedna od ovih funkcija nije izolovana od drugih. Uzmimo,
pre svega, percepciju. Kada percipirate ili osetite nešto (na primer, vidite
jabuku), istovremeno razmišljate o tome (procenjujete da lije dobra za jelo); u
vezi s tim imate neka osećanja (da lije želite ili ne); i tendenciju da nešto
uradite (daje uzmete ili bacite).
Slično tome, ako se krećete ili radite (na primer, podignete grančicu),
takođe percipirate svoju radnju (na primer, gledate i dodirujete grančicu);
razmišljate o datom činu (zamišljate šta biste mogli da uradite s tom
grančicom); i povodom toga imate izvesne emocije (sviđa vam se ili ne).
Zatim, ako razmišljate o nečemu (na primer, ukrštenici), istovremeno
nastojite daje vidite; imate osećanja o njoj (privlači vas ili ne) i preduzimate
nešto u vezi s njom (uzimate olovku da biste je resili).
Dakle, funkcionišemo celovito - simultano percipiramo, delujemo,
razmišljamo i osećamo. Naša četiri osnovna sistema za odnos sa svetom ne
rade odvojeno, na način da jedan počinje tamo gde dragi staju. Oni se u
velikoj meri preklapaju i predstavljaju različite aspekte istog životnog
procesa.
Prema tome, mišljenje, sem što se sastoji od bioelektričnih promena u
mozgu, pamćenja, učenja i rešavanja problema, takode uključuje, a u
izvesnoj meri i mora da uključi - senzorno, motorno i emocionalno
funkcionisanje.
Prema tome, umesto da na uobičajeni neodređeni način kažemo:
"Džons razmišlja o ovoj zagonetki," možemo preciznije primetiti da "Džons
percipira-deluje-oseća-i-misli o ovoj zagonetki. Džonsovo funkcionisanje u
vezi sa zagonetkom je verovatno pretežno usmereno na njeno rešavanje, a tek
uzgredno na posmatranje, manipulisanje i emotivne reakcije. Dakle, možemo
reći da on razmišlja o zagonetki bez posebnog naglašavanja da je on takođe
percipira, emocionalno doživljava i deluje u odnosu na nju. Ali, ne treba da
zaboravimo da Džons (kao ni bilo ko) u stvari nikada ne razmišlja, sem za
sekund ili dva, isključivo i jedino o zagonetki.
Pitanje: Pošto posedujemo četiri osnovne životne funkcije i ne možemo
istinski razdvojiti mišljenje od percepcije, delovanja i osećanja, zašto ga u
racionalno-emotivnoj terapiji stavljamo na prvo mesto?
Odgovor: Zbog razloga koje ćemo ubrzo objasniti. Ali, najpre da
naglasimo da emocije, a ne mišljenje, danas predstavljaju glavni problem u
ljudskom životu. Ranije su se, u poređenju s dragim životinjama, a u cilju
opstanka, ljudska bića bavila problemom usavršavanja percepcije, delovanja
i razmišljanja. Danas, nakon otkrića naočara, radara, aviona, elektronskih
računara i dragih pomagala za percepciju-delovanje-mišljenje, ljudska bića
superiorno vladaju zemljom i bukvalno teže ka osvajanju drugih svetova.
Jedino je još u sferi emocija napredak začuđujuće spor. Uprkos
fantastičnom fizičkom napretku, emocionalna zrelost ili sreća nije nmogo
veća nego u prošlim vekovima. Naprotiv, na izvestan način, ljudi su
detinjastiji, emocionalno razuzdaniji i mentalno poremećeniji.
Naravno, napredak postoji. Na polju dijagnostike i psihoterapije je
zabeležen značajan pomak u razumevanju i identifikaciji emocionalnih

22
poremećaja. Biohemija nam je, zahvaljujući upotrebi lekova, neurološkim
istraživanjima, metodama biofidbeka i drugih tehnika, dopunila znanje o
tome kako ljudi sami sebi stvaraju probleme i šta možemo da uradimo da im
pomognemo da vrate emocionalnu ravnotežu.
Ipak, naš prevashodni problem odnosi se na kontrolisanje ili menjanje
emocija, jer tako se ublažuju gotovo univerzalne teškoće. A ovo nas dovodi
do pitanja: Kako prići razumevanju emocija i staviti ih u svrhu
konstruktivnog služenja ljudskim interesima?

23
 4. KAKO STVARATE EMOCIJE
Kakouopšte definišemo i tumačimo emocije?
Stotine učenih knjiga i radova je pokušalo da pruži odgovor na ovo
pitanje - na žalost, još uvek nemamo ništa sigurno i izvesno. Dozvolite nam
da pokušamo da rasvetlimo ovo zbunjujuće pitanje, bez pretenzija ka
savršenom odgovoru.
Emocije se smatraju životnim procesom, ili funkcijom, koja je u sprezi
sa percipiranjem, delovanjem i razmišljanjem. Javljaju se kao kombinacija
naizgled suprotnih, a u stvari usko povezanih stvari. Poznati neurolog, Stenli
Kob dao je donekle tehnički opis, sugerišući (kako interpretira Džon Reid):
Termin "emocija" kao termin kojim se označava (I) dato
introspektivno afektivnostanje, o kojem posredno doznajemo
interpretacijom; (2) ceo sistem unutrašnjih fizioloških promena, koje
(idealno) pomažu uspostavljanju ravnoteže između organizma i okoline; i
(3) razni obrasci vidnog ponašanja, koje stimuliše okolina i koji
podrazumevaju stalnu interakciju sa okolinom, izraz fiziološkog stanja
uzbuđenosti (2) ili manje ili veće psihološke uznemirenosti (1). (Emocija
nije) mentalni status ličnosti, ni sklop statičnih kvaliteta izdvojenih iz
takvog stanja, ni hipotalamička reakcija sa jakim pražnjenjem
autonomnog nervnog sistema, ni obrazac ponašanja posmatran strogo
objektivno, ni određena stimulus situacija, iako postoji izvesno
emotogeničko značenje za određene stvari, niti čitava serija istih, ako se
posmatra kao zbir koji čini celinu. Emocija predstavlja akutnu
uznemirenost, obuhvatajući značajne somatske promene, doživljene kao
slabije ili jače agitirano stanje. Na osnovu toga izvode se zaključci koji
imaju različit stepen eksplicitnosti, o značenju onoga što se događa. I
osećanje, i ponašanje kojim se ono izražava, kao i unutrašnja fiziološka
reakcija na stimulus situaciju, čine međusobno povezanu dinamičku
celinu koja (sačinjava) emociju. Prema tome, emocija je istovremeo
fiziološka, psiliološka i socijalna, jer se druga osoba, u civilizovanom
svetu, najčešće javlja kao najjači emotogenički stimulus.
Pitanje: Da li Dr Kobovu definiciju emocije definitivno i potpuno
prihvataju svi savremeni psiholozi i neuropsihijatri?
Odgovor: Ne. Horas Ingliš i Ava Ingliš u svom Sveobuhvatnom rečniku
psiholoških termina ističu da još uvek ne možemo definisati emociju bez
citiranja nekoliko suprotnih teorija. Većina stručnjaka se ipak slaže da
nijedna emocija nema jedan jedini uzrok ili proizvod. Emocije se pobuđuju
trosmernim procesom: prvo, preko neke vrste fizičke stimulacije posebnog
emotivnog centra u mozgu (koji se zove hipotalamus) i neuronske mreže u
našem telu (koja se zove autonomni nervni sistem); drugo, preko percipiranja
i delovanja (što tehnički nazivamo senzomotoričkim procesima) i treće, preko
naših htenja i razmišljanja (stručno, konotacija i kognicija).
Normalnojedanaši emotivni, kao i perceptivni, motorički i misaoni
centri pokazuju izvestan stepen pobudljivosti i prijemčivosti (ekscitacija i
receptivnost). Stimulus određenog intenziteta deluje na njih, uzbuđuje ih ili
guši. Taj stimulus možemo direktno usmeriti na emotivne centre (u
neuobičajenim slučajevima) - na primer električnim draženjem delova mozga
ili davanjem stimulativnih ili depresivnih lekova, koji deluju na delove mozga
ili na autonomni nervni sistem. Ili (što je uobičajeno) podražaj dolazi

24
indirektno, posredstvom percepcije, motorike ili razmišljanja, te tako
delujemo na centralni nervni sistem i moždane puteve koji se spajaju sa
emotivnim (hipotalamičkim i autnomnim) centrima i deluju na njih.
Dakle, ako želite kontrolisati svoja osećanja, to možete izvesti na tri
glavna načina. Pretpostavimo da se osećate veoma uzbuđenim i želite da se
smirite. Na svoje emocije možete delovati direktno, električnim ili
biohemijskim sredstvima - uzimanjem barbiturata ili pilula za smirenje. Ili
drugo, to možete uraditi preko svog perceptivno - pokretačkog
(senzomotornog) sistema - na primer, izvođenjem vežbi za relaksaciju,
plesom, posezanjem za "primalnim krikom," ili joga tehnikama disanja. Ili
treće, možete se suprotstaviti svom uzbuđenju voljnim misaonim procesom -
premišljanjem, razmišljanjem, misaonom auto-desenzitizacijom, ili
ponavljanjem (u sebi) snurujućih ideja.
Koja kombinacija ova tri sredstva kontrole emocionalnog stanja je
najefikasnija za bilo koji dati slučaj, u velikoj meri zavisi od stepena vašeg
uzbuđenja i od toga u kom smeru i koliko jako želite da promenite ili
kontrolišete svoja osećanja.
Pitanje: Ako imamo na raspolaganju tri efikasne metode za kontrolu
emocija, zašto vi ističete samo jednu u RET-u i u racionalnim životu?
Odgovor: Iz više razloga. Prvo, mi nismo specijalisti iz biofizike ili
medicine i zato smatramo da farmakološke, biolektrične ili druge fizikalne
metode ne spadaju u naš delokrug rada. Ponekad klijente upućujemo
lekarima, fizioterapeutima, maserima ili drugim specijalistima za fizikalne
metode lečenja; smatramo daje korisno kombinovati neke od tih metoda s
RET-om. Ali one nisu u našem domenu.
Drugo, nimalo ne sumnjamo u to da izvesna somatska sredstva za
smanjivanje tenzije i promene ljudskog ponašanja - kao na primer joga ili
bionergetika - povremeno blagotvorno deluju. Ali skeptični smo prema
univerzalnom dejstvu koje im se često pripisuje. One se uglavnom baziraju
na skretanju pažnje, jer pomažu ljudima da se usredsrede na telo, umesto
na luckaste misli i fantazije kojima se truju. Shodno tome, one donose
olakšanje, a ne izlečenje, pomažu ljudima da se osećaju bolje, a ne da im
bude bolje i retko izazivaju suptilne misaone promene.
Smatramo veoma verovatnim da biofizičke i senzomotorne tehnike
kojima se utiče na emocije, sem ako nisu kombinovane sa misaono-voljnim
metodama, imaju ograničeno dejstvo. Ljudima se može pomoći da savladaju
depresiju lekovima i tehnikama relaksacije. Ali, ako ne srede misli i ne nauče
ceniti svoju egzistenciju, ponovo će, kada prestanu da uzimaju lekove ili rade
vežbe, pasti u depresiju. Za izazivanje dubokih i trajnih emocionalnih
pramena bukvalno je neophodno menjanje načina razmišljanja.
Osobe s emocionalnim teškoćama posebno podstičemo da same sebi
pomognu, a ne da se suviše oslone na ono što drugi (biohemičari, lekari ili
psihoterapeuti) mogu uraditi za njih. Poželjno je da, u mnogim slučajevima,
potraže tuđu pomoć zbog izlaska iz stanja prevelike ili premale emocionalne
uzbudenosti. Ali, što manje zavise od lekova ili gimnastičkih sprava, tim
bolje. Naše racionalno-emotivne metode, kojima ih navodimo da misle za
sebe, u idealnom slučaju, vode u nezavisnost. Jednom kada nauče i izvesno
vreme održe racionalnost, potrebna im je minimalna ili nikakva spoljna
pomoć.

25
 Dakle, mi se ne protivimo kontroli uništavajućih emocija lekovima,
relaksacionim tehnikama (kao što su tehnike Edmunda Jakobsena ili J.H.
Šulca i W. Lutea), terapijom kretanja, joga vežbama ili drugim somatskim
pristupima. Verujemo da ove tehnike mogu pomoći. A mi podučavamo, kako
ćemo kasnije pokazati, mnogim metodama emotivne, dramske, imaginativne,
samokontrolišuće i bihevioralne modifikacije. Više od ma koje druge
terapijske škole, RET primenjuje sveobuhvatan, gotovo eklektički, višeslojan
prilaz terapiji.
Svakako, smatramo daje za temeljne i trajne promene poremećenih
osećanja neophodno temeljno racionalno razmišljanje i testiranje realnosti,
jer ogroman deo emotivnog doživljavanja (iako ne celokupan)
proizilazidirektno iz razmišljanja.
Pitanje: Priznajemo da biolektrični, farmakološki i senzomotorni putevi
menjanja emocija imaju ograničenja. Ali, zar racionalni pristup svesnom
razmišljanju nije podjednako površan? Nisu li psihoanalitičari odavno
utvrdili činjenicu da podsvesni procesi kreiraju veći deo emocionalnog
ponašanja? Kako možemo naučiti kontrolisati i menjati misli koje su kreatori
naših osećanja, ako su one duboko zakopane u našoj podsvesti?
Odgovor: Dobro pitanje! Na njega ne možemo kratko odgovoriti. U ovoj
knjizi ćemo pokazati da se ono što ortodoksni frojdovci i mnogi drugi
psihoanalitičari nazivaju "duboko podsvesnim mislima", u ogromnom broju
slučajeva javlja kao, kako je Frojd prvobitno govorio, predsvesna misao. Ove
misli i osećanja nisu neposredno dostupni našoj svesti. Ali, možemo prilično
lako naučiti kako da ih prepoznamo i izdvojimo polazeći od ponašanja koje
izazivaju.
Čvrsto verujemo da, bez obzira na emocionalni problem, možete
naučiti da uočite cerebralne signale koji postojano stoje iza vaših emocja i
motivišu ih - i da tako dešifrujete "podsvesne" poruke koje sami sebi šaljete.
Onda kada jasno sagledate, shvatite i počnete osporavati iracionalna
uverenja koja stvaraju neodgovarajuća osećanja, vaša "podsvesna" misao će
se probiti u svest, a vaša moć emocionalne samokontrole bitno će ojačati.
Dosta s obećanjima! Ponovo naglašavamo da velik deo onoga što
nazivamo emocijom proističe iz određene vrste - iskrivljenog, predubeđenog,
ili krajnje procenjivačkog - mišljenja. Ono što mi obično nazivamo
mišljenjem, sastoji se od relativno hladnokrvne procene situacije, objektivnog
poređenja njenih mnogih elemenata i donošenja zaključka kao rezultata ovog
analitičkog procesa.
Prema tome, kada razmišljate, posmatrate parče hleba, primećujete da
je jedan deo buđav i setite se da vam je pozlilo kada ste jednom prilikom
pojeli buđav hleb, vi odsečete nezdrav deo i pojedete ostatak. Ako su vaše
emotivne reakcije neadekvatne, gledaćete isto parče hleba, a sećanje na
ranije iskustvo je toliko snažno ili iskrivljeno da će vam se hleb ogaditi,
bacate ga i ostajete gladni.
U ovom slučaju, pri stvaranju emocija, razmišljate toliko koliko i onda
kada samo mislite o hlebu. Ali, vrsta razmišljanja je drugačija -razmišljanje
je toliko obojeno predubeđenjem o neugodnom iskustvu, da se odvija na
iskrivljen, preterano generalizovan i neefikasan način. Pošto se, tokom
"razmišljanja", osećate relativno smireno, koristite maksimum raspoloživih
informacija - informacije da buđav hleb donosi neprijatnost a zdrav

26
prijatnost. Zbog uzbuđenja koje doživljavate "stvarajući emocije" skloni ste
da koristite samo deo raspoloživih informacija - da buđav hleb ima neugodne
kvalitete.
Mišljenje ne znači odsustvo emocionalnosti; niti emocije znače
odsustvo mišljenja. Kada razmišljate, obično ste manje opterećeni
prethodnim iskustvima nego onda kada ste "emotivni." Zbog toga ideteka
tome da upotrebite više raspoloživih informacija, pa ćete biti fleksibilniji
prilikom donošenja odluke.
Pitanje: Pripazite malo! Nakon podele ljudskog ponašanja na četiri
procesa -percipiranje, kretanje, razmišljanje i osećanje, sada govorite o
"misaonom" i "emotivnom" čoveku kao da ranije niste ni napravili ovu
podelu.
Odgovor: Tačno! Ne postoji isključivo misaona ili emotivna osoba, jer
svi simultano percipiramo, delujemo, razmišljamo i osećamo. Međutim, da se
poslužimo našim prethodnim terminima, neki ljudi percipiraju, deluju,
razmišljaju i osećaju, a drugi percipiraju, deluju, razmišljaju i osećaju. Ovi
dnigi misle na drugačiji način od prvih zato što kod njih osećanja
preovlađuju. Kod prvih pak, zahvaljujući smirenijem i otvorenijom tipu
kognitivnog procesa, razmišljanje preovlađuje. Ipak, svi ljudi razmišljaju i
stvaraju emocije.
Još važnije: Svi osećamo, ali mnogi imaju uglavnom odgovarajuća, a
mnogi pak neodgovarajuća osećanja. Jer, bez obzira koliko iskreno i
autentično doživljavate intenzivna osećanja, ona nisu sveta i samosvojna;
fizičke manifestacije emocionalnog pražnjenja koje su veoma popularne u
novije vreme, često u tom pogledu zavode ljude.
Vi ne doživljavate osećanja tek tako; niti samo osećate (bez ikakvog
razloga). Doživljavate osećanja zato što stvari procenjujete kao dobre ili loše,
povoljne ili nepovoljne u odnosu na odabrane ciljeve. A osećanja vas
motivišu i pokreću da preživite i osećate se srećnim (ili nesrećnim) dok
preživljavate.
Na primer, smatrate dobrim živeti, a lošim izgubiti život. Zato
izbegavate da otplivate suviše daleko, vozite prebrzo, skačete sa visokih
stena i konzumirate otrovnu hranu. Kada ne biste imali ovaj stav i osećaj,
koliko dugo biste preživeli?
Takođe osećate, opredelivši se za život, da neka zadovoljstava više
volite od drugih; da više težite ka produktivnoj aktivnosti nego ka lenjosti; da
birate efikasnost umesto neefikasnosti; da volite kreativnost; da uživate u
angažovanju na ostvarenju dugoročnih planova (stvaranje privatnog
preduzeća, pisanje romana); i da želite bliske odnose s drugima. Skrećemo
vam pažnju da sve istaknute reči uključuju emocije bez kojih ne biste
doživeli zadovoljstvo, radost, uspešnost, kreativnost i ljubav. Osećanja vam
ne pomažu samo da biste preživeli; ona vam pomažu i da živite srećno.
Znači, osećanja imaju važan cilj ili svrhu - obično vaš opstanak i
sreću. Kada vam pomažu u ostvarenju tih ciljeva, nazivamo ili odgovarajućim
emocijama. Kada blokiraju vaše osnovne ciljeve nazivamo ih
neodgovarajućim. RET vam pokazuje kako da postavite jasnu razliku između
odgovarajućih emocija (kao što su na primer realna tuga i nezadovoljstvo)
kada ne postignete ono što želite i neodgovarajućih ih samoosujećujućih
emocija (kao što su depresija, samoobezvređivanje i bes) u istoj situaciji.

27
 Po istom principu RET vam pomaže da napravite razliku između
racionalnog i iracionalnog mišljenja. Smatramo da racionalno mišljenje
obično izaziva nastanak odgovarajućih, a iracionalno neodgovarajućih
emocija. Šta zovemo racionalnim mišljenjem? Onu vrstu mišljenja koja vam
pomaže da (1) preživite i (2) postignete ciljeve ili vrednosti koje ste odabrali za
prijatan, vredan i zadovoljan opstanak.
Dr Maksi Moltsbi u uvodu informacione brošure o Udruženju
racionalnih mislilaca (ART - grupa za samopomoć koju čine ljudi koji žele da
nauče i prenesu svojim sugrađanima osnovne principe RET-a) navodi:

Racionalno razmišljanje ima sledeće četiri karakteristike: (1)

Zasniva se, primarno, na objektivnoj činjenici koja se suprotstavlja
subjektivnoj proceni. (2) Ako se rukovodimo prema njemu,ono
najverovatnije rezultira očuvanjem života i tela, a ne preranom smrću ili
ozleđivanjem, (3) Ako se oslanjamo na njega, lakše i brže definišemo
lične, životne ciljeve. (4) Ako ga primenjujemo, sprečavamo nepoželjne
lične i/ili sredinske konflikte.

To isto važi i za racionalno-emotivno mišljenje.

Moltsbi takođe ističe da racionalno mišljenje (5) smanjuje unutrašnje
konflikte i nemire.
Možda će stvari postati malo jasnije ako kažemo da većina onoga što
nazivamo emocijom uglavnom obuhvata: (1) izvesnu vrstu prinudnog
razmišljanja -vrstu koja je snažno prožeta ili iskrivljena prethodnim
percepcijama ili iskustvima; (2) intenzivnu telesnu reakciju kao štoje
osećanje ugode ili mučnine i (3) tendenciju ka pozitivnoj ili negativnoj akciji
u vezi s događajima koji su naizgled pobudili intenzivno razmišljanje i
njegove emotivne ekvivalente.
Drugim rečima: "Emocija" prati vrstu moćne, žestoke ili
neargumentovane misli; a "mišljenje" podrazumeva relativno smirenu, jasnu,
promišljenu vrstu rasuđivanja. Dakle, jednu jabuku upoređujemo sa
drugom, možemo promišljeno zaključiti da jedna jabuka deluje čvršće, ima
manje nepravilnosti i lepšu boju i da će zato biti mnogo ukusnija. Ali, ako
imamo iskustvo da nepravilne jabuke donose veći užitak (ako smo, na
primer, osvojili jednu takvu na nekoj zabavi i kao nagradu dobili poljubac od
atraktivnog pripadnika suprotnog pola); ili ako imamo prethodno loše
iskustvo sa savršenim, jabukama (prejeli smo ih se i bilo nam je loše), mogli
bismo uzbuđeni, naprečac i neargumentovano - znači emotivno, zaključiti da
su nepravilne jabuke bolje i poslužiti se takvom.
Dakle, čini se da su mišljenje i emocije usko povezani i da se ponekad
razlikuju samo utoliko što mišljenje podrazumeva smireniji, manje
aktivnosti-orijentisan način diskriminisanja; a emocija obuhvata uzbuđeniji,
somatskiji i aktivnosti-orijentisaniji način ponašanja.
Pitanje: Da li stvarno smatrate da sve emocije proizilaze direktno iz
misli i da ni pod kojim uslovima ne mogu egzistirati bez razmišljanja?
Odgovor: Ne, to niti smatramo niti kažemo. Emocija može nakratko
egzistirati bez misli. Neko vam, na primer, stane na nogu i vi odmah,
spontano osetite ljutnju. Ili, čujete neku pesmu i odmah osetite toplinu i

28
uzbuđenje. Ili čujete da vam je prijatelj umro i osetite tugu. Pod ovim
uslovima možete doživeti emociju bez prethodnog ili pratećeg razmišljanja.
Ipak, možda čak i u ovim slučajevima u deliću sekunde pomislite:
"Ovaj što me je nagazio ponaša se kao neandertalac!" ili "Ova muzika
prekrasno zvuči!" ili "Strašno je štoje umro!" Možda ćete tek nakon ovih
munjevitih i "podsvesnih" misli početi doživljavati emociju.
U svakom slučaju, pod pretpostavkom da na samom početku nemate
nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za vašu emociju, ona nikada ne
opstaje bez misaonog potkrepljenja. Jer, ako ne mislite nešto kao: "Ovaj
trapavi neandertalac mora da pazi kuda gazi!" ili "Kako se samo usudio da
me nagazi!" nagažena noga prestaje da boli, a s bolom nestaje i emocionalna
reakcija.
Naravno, ako vam stalno staju na istu nogu, permanentan bol održava
vašu ljutnju. Ali, ako bol prestane, emocionalnu reakciju održavate pomoću
neke vrste razmišljanja. Kojim bi čudom, inače, ljutna mogla dase održi?
Slično je i s prijatnim osećanjima. Ako nastavite slušati određenu
muziku i time produžujete doživljaj, osećanja topline i uzbuđenja opstaju. Pa
čak i tada će vam biti teško da održavate svoja osećanja, ako ne mislite
recimo ovako: "Ova muzika je veličanstvena!"; "Oh, kako mi se dopada ovaj
zvuk!"; "Kakav sjajan kompozitor!" itd.
U slučaju smrti bliskog prijatelja ili rođaka lako se oneraspoložite, jer
gubite kontakt s nekim koga ste iskreno voleli. Ali čak i u ovom slučaju teško
održavate osećanje tuge ako prestanete s prisećanjem: "Stvarno je užasno što
ga više nema!" ili "Kako je mogla umreti tako mlada?" ili nešto slično.
Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati,
za zadržavanje emocije je obično neophodno obnavljanje evaluativnog
mišljenja. Kažemo "obično", jer emotivni ciklus pobuđen reakcijom na neki
fizički ili psihološki podražaj, može funkcionisati pokretan sopstvenom
snagom.
Lekovima ili električnim impulsima može se delovati direktno na
nervne puteve kojima se šire emocije (ćelije hipotalamusa ili autonomni
nervni sistem) i održati pobuđeno emocionalno uzbuđenje. Dakako, direktna
stimulacija centara u kojima se rađaju emocije obično nije trajna. Vi to činite
stimulišući sami sebe mislima koje pobuđuju uzbuđenje.
Pitanje: Ako prihvatimo da misaoni proces obično prethodi ljudskim
emocijama, prati ih i održava, da li se taj misaoni proces mora bukvalno
sastojati od reči, fraza i rečenica koje ljudi "sami sebi govore"? Da li se
celokupno razmišljanje sastoji od autoverbalizovanja?
Odgovor: Možda ne. Nije nam namera da zauzmemo apsolutistički
stav. Ipak, praktično svi kada sazremo, očigledno, sva važna razmišljanja, a
shodno tome i stvaranje emocija, sprovodimo unutrašnjim dijalogom ili
internalizovanim rečenicama.
Ljudska bića, jedine životinje koje poseduju moć govora, od najranijeg
detinjstva uče da misli, percepcije, osećanja formulišu rečima, frazama i
rečenicama. Obično nalaze da je tako lakše nego razmišljati u slikama,
zvukovima, jedinicama dodira ili drugim mogućim sredstvima.
Za ilustraciju ove sklonosti navodimo primer muškarca kojeg
intervjuišu za novi posao (na tački A, njegovo Aktivirajuće iskustvo). Pre ovog

29
razgovora, često sam sebi govori (na tački B, njegov Sistem uverenja) nešto
ovako:
"Pitam se da li ću dobiti ovaj posao... Voleo bih da ne moram na
razgovor, jer mi se to ne dopada, a mogli bi i da me odbiju... Ali, ako ne odem
na razgovor, sigurno neću dobiti posao... Sem toga, šta mari i ako me
odbiju? Znači suštinski nemam šta da izgubim... A ako uopšte ne pokušam,
gubim mnogo više... Bolje je da odem na razgovor, završim s tim i vidim da li
će me primiti."
Govoreći sebi ove rečenice ovaj muškarac razmišlja, jer u svakom
praktičnom smislu rečenice konstititišu njegovo razmišljanje. A ove rečenice
možemo nazvati racionalnim uverenjima (rU) jer mu pomažu da ostvari
vrednosti koje želi - posao koji traži. Prema tome, on doživljava odgovarajuće
emocionalne posledice (na tački C) - odlučnost da dobije posao; pozitivnu
akciju da ide na razgovor i osećanja razočarenja i nezadovoljstva, ako bude
odbijen.
Međutim, ako ista osoba sama sebi stvori neodgovarajuće emocionalne
posledice (C), ona to čini izgovaranjem drugačijih rečenica koje sadrže
iracionalna uverenja (iU):
"Pretpostavimo da odem na razgovor, ispadnem budala i ne dobijem
posao.:. To bi bilo užasno... Ili pretpostavimo da odem na razgovor, dobijem
posao i pokažem se nesposobnim... Grozno! Ispao bih ništarija!"
Govoreći sebi ovakve rečenice i ubacujući iracionalne negativne ocene
"To bi bilo užasno!" ili "Grozno! Ispao bih ništarija!" čovek sa racionalnog
razmišljanja prelazi na iracionalnu ocenu situacije u kojoj traži posao. Dakle,
vidimo da u svakom praktičnom smislu, njegove unutrašnje misaone ocene
stvaraju emotivne reakcije. Oseća ih u stomaku, u telu; ali ih uglavnom
stvara u glavi.
Dakle, čini se da pozitivne ljudske emocije, poput ljubavi i ushićenja,
često prate pozitivne unutrašnje rečenice (na primer: "Ovo mi prija!") ili
rezultiraju iz njih, a da odgovarajuće negativne emocije (poput nezadovoljstva
i razočarenja) prate racionalne rečenice ili rezultiraju iz njih (na primer "Ovo
me frustrira i ne prija mi!". Neodgovarajuće negativne emocije (depresija i
bes) rezultiraju iz iracionalnih rečenica, kao "Ovo je stvarno užasno! Zbog
toga se osećam kao gnjida!" Bez upotrebe ovako snažnih rečenica - na
određenom svesnom ili nesvesnom nivou - prosto ne bismo doživljavali
mnogo emocija.
Pitanje: Ako ovo što kažete stoji, kako to da tek nekoliko pripadnika
psihološke profesije jasno uviđa da su mišljenje i stvaranje emocija usko
povezani i da emocije uglavnom proističu iz unutrašnjeg govora? Je li to
prosto neznanje?
Odgovor: Delimično, da. Mnogi ljudi, uključujući psihologe i psihijatre
se prosto ne trude da se pažljivije pozabave takozvanim emocijama te im
tako njihova ideološka osnova ostaje nepoznata. Drugi ih pažljivo
posmatraju, kao na primer klasični psihoanalitičari, ali samo u svetlu
određene unapred stvorene dogme. Određeni rigidni Frojdovci, ne priznaju
mogućnost razumevanja i menjanja emocija praćenjem i menjanjem rečenica
koje ih stvaraju ništa više nego što rigidni fundamentalisti priznaju bilo čije
tumačenje Bibilije, osim sopstvenog, rigidnog.

30
 Mi, ovozemaljski, tvrdimo: Možete da promenite svoja razmišljanja i s
njima povezane emocije praćenjem i menjanjem čvrstih uverenja koja čine
podlogu tih emocija. Tvrdimo, preciznije, da nepotrebno stvarate
neodgovarajuće emocije - kao šta su depresija, anksioznost, bes, krivica - i
da u velikoj meri možete izbeći ovako stvorene i održavane emocije ako
naučite da jasno mislite i, na osnovu takvog mišljenja, efikasno postupate.
Pitanje: Mogu li se sve negativne emocije eliminisati kontrolisanjem
mišljenja?
Odgovor: Teško. Mnogi emocionalni izlivi, poput napada tuge ili straha,
gotovo spontano prate izrazitu osujećenost ili gubitak. Prema tome, ako vam
umre voljen roditelj ili dete, neminovno osetite veliku tugu ili žaljenje.
Ove vrste emocija koje su zasnovane na jasnoj pretnji vašem boljitku,
verovatno imaju biološke korene, a izviru iz primitivnog procesa bol-
zadovoljstvo. Teško da bismo preživeli bez takvih negativnih osećanja.
Određene negativne emocije u velikoj meri doprinose opstanku.
Shodno tome, ako ne osetite nezadovoljstvo, tugu, žaljenje, zlovolju, nemir,
frustraciju ili razočarenje kada ste gladni, ozledite se ili doživite poraz, da li
ste motivisani da se klonite neprijatnosti i dalje gradite svoju egzistenciju?
Da li bi bolje prošli od onih koji su vrlo nezadovoljni kada ne dobiju ono što
im je potrebno?
Mnoge emocije, štaviše, značajno i pozitivno utiču na ljudsko zdravlje i
sreću. Nije da vas baš radost, doživljena slušanjem dobre muzike,
posmatranje prelepog zalaska sunca ili uspešno obavljanje teškog posla
bukvalno održavaju u životu. Ali, egzistencija bi, lišena takvih osećanja,
stvarno bila dosadna i neinspirativna.
Znači, svako ko nastoji da kontroliše ljudske emocije van svakodnevne
egzistencije laća se sumnjivog posla. Uspeh u takvom poslu vodi ka
dehumanizaciji ljudske vrste i čovekov život čini besmislenim.
Stari filozofi koji su težili ka doživljavanju stanja čiste "duše" ili čistog
intelekta, oslobođenog svih "sirovih" emocija, u stvari su propovedali
nadljudsko, robotsko ponašanje. Kada bismo postigli takvo "superiorno"
stanje mogli bismo poput nekih savremenih kompjutera efikasno rešavati
izvesne probleme, ali ne bismo doživeli ni trunku zadovoljstva ili prijatnosti.
Ko bi poželeo takvu "nadljudsku" egzistenciju?
Pitanje: Znači, oslobađanje sveta od emocija ili zamena emocija
intelektom vama apsolutno ne pada ne pamet? Tačno?
Odgovor: Prilično tačno. Ako išta želimo to je da pomognemo mnogim
inhibiranim i apatičnim osobama da dožive više iskrenih i pravih osećanja,
da im emocije budu intenzivnije. Apsolutno podržavamo snažne emocionalne
doživljaje. Mi smo naprosto protiv neopravdano negativnog,
samoosujećujućeg, jako preterenog emocionalisanja koje sabotira
egzistencijalne ciljeve i radost življenja.
Takođe podržavamo vaše napore da iskreno, otvoreno i neprocenjivački
dođete u kontakt sa svojim osećanjima - sve dok izbegavate perfekcionizam.
Jer, ono što stvarno i iskreno osećate često nije moguće precizno odrediti. Na
primer, naljutili ste se na prijatelja koji vas je ostavio na cedilu. Zatim
stvorite osećaj krivice zato što ste ga omrzli. Tada se, svesno i namemo,
prisetite njegovih grešaka prema vama, potpuno se razjarite te tako

31
zamaskirate ili potisnete krivicu. Šta u ovom slučaju stvarno osećate:
ljutnju? krivicu? odbrambenu mržnju? Šta zapravo?
Ko to može apsolutno precizirati? Da, ponašate se kao ljudsko biće,
veoma povodljivo. Da, lako vam je pojačati ili prikriti svoja osećanja. Da, na
vaša raspoloženja deluje alkohol, lekovi, hrana, reči i raspoloženja drugih i
obilje drugih uticaja. Ove činjanice dokazuju da se, svakog časa, možete
osećati nabilo koji način koji odaberete i da sva vaša osećanja (samo zato što
ih iskreno doživljavate) poseduju realnost i autentičnost. Ali ni jedno nije
super-realno ili apsolutno "pravo."
U svakom slučaju poželjno je da prepoznate vaša osnovna osećanja,
najiskrenije i najtačnije što možete. Da li, u određenim trenucima, osećate
ljubav, mržnju, nezainteresovanost, ljutnju ili odlučnost, brigu, anksioznost
ili bezbrižnost? Kako to možete odrediti? Velikim delom potpunim
prihvatanjem samog sebe sa svim svojim osećanjima; jasnim razlikovanjem
"dobrog" i "lošeg" u emocijama od "dobrog" i "lošeg" u vama samima.
RET vam, u velikoj meri, može pomoći da dođete u dodir sa svojini
osećanjima, da upoznate njihov intenzitet, pomažući vam da se prestanete
meriti po tome da li imate (ili nemate) osećanja. Racionalna filozofija vam
najpre daje izbor da se prihvatite sa svojim osećanjima - čak i s onim lošima
- depresijom ili mržnjom. Tek tada stvarno možete pokazati interesovanje i
radoznalost za svoja osećanja. Možete reći samom sebi: "Prosto (umesto:
"Užasno") me zaprepašćuje što se ja, u suštini inteligentna osoba, ponašam
tako glupo i negativno!" Možete uvideti da sami birate stvaranje
samoobezvređujućih osećanja i da, isto tako, možete odabrati da ih
promenite, ako uistinu želite poraditi na tome.
Takođe možete odvojiti svoja odgovarajuća osećanja (samopotvrđujuća)
od neodgovarajućih (samoobezvređujućih). Videćete razliku između zdravog
osećanja nezadovoljstva svojim delima i nezdrave užasnutosti istima. Možete
razlikovati razočarenje i iskazivanje razočarenja oko tuđeg ponašanja od
besa zbog takvog ponašanja i zahtevanja da seto ponašanje promeni.
Drugim rečima, racionalno-emotivno razmišljanje, vam pomože da
slobodnije i otvorenije posmatrate svoja osećanja, priznajete njihovo
postojanje, prihvatate sebe sa njima, utvrđujete njihovu adekvatnost i na
kraju, da odaberete osećanje koje želite da imate i koje vam pomaže da od
života dobijete veće parče željenog kolača. Izrazito racionalne metode
Racionalno emotivne terapije vam, pradoksalno, omogućuju bolji kontakt sa
sopstvenim osećanjima i pomažu vam da sebi dozvolite više raznovrsnijih
emocionalnih reakcija no ikada ranije.

32
 5. KAKO DA RAZMIŠLJANJEM REŠITE EMOCIONALNE PROBLEME
Mnogi psihoterapijski klijenti su teške mušterije, ali dole predstavljena
dama zaslužuje prvo mesto. Uprkos svim mojim (A.E.) naporima da joj
dokažem kako sama kontroliše svoju sudbinu, pod uslovom da u to veruje,
nalazila je niz različitih opravdanja, izgovora i kontraargumenata za moje
tvrdnje.
"Znam da ste mnoge klijente naučili kako da rukovode svojim
osećanjima", govorila je, "ali ja to prosto nisam u stanju. Možda ja
funkcionišem drugačije. Možda oni imaju nešto što meni nedostaje."
"Da, možda imaju nešto što vama nedostaje," složio sam se. "Nedavno
pronađene zapušače za zatvaranje rupa u glavi. A ja sam im pokazao gde da
ih nađu. Zašto mi je toliko teško da to vama pokažem?"
"Da, zašto? Bog zna da se trudim da shvatim ono što mi govorite."
"Hoćete reći da Bog zna da mislite kako se stvarno trudite da shvatite.
Možda upravo tu leži problem - ubedili ste sebe da se trudite da shvatite
kako vas opterećuju gluposti koje sami sebi naturate. I pošto ste ubeđeni da
se trudite, ne vidite nikakav razlog da to stvarno i uradite. Onda se lako
predajete i zapravo ne pokušavate da išta shvatite. Dakle, kada bih samo
uspeo da vas navedem da radite na otkrivanju i menjanju svojih
"samoosujećujućih" internih rečenica, ogromna ljutnja prema majci i bratu
iščilila bi iznenađujuće brzo."
"Ali, kako mogu raditi na nečem takvom? To mi deluje krajnje
nedefinisano."
"Samo deluje, jer se zapravo i ne trudite da se time pozabavite: da
uočite sopstvena uverenja i proverite njihovu pozadinu. U stvari, postupak
podseća na sviranje klavira ili igranje tenisa - a rekli ste mi da ste u tome
jako dobri."
"Oh, ali to je nešto sasvim drugačije. Igranje tenisa podrazumeva
fizičku aktivnost. Nije ni nalik na razmišljanje ili bes, ili nešto slično."
"Ah, sad sam vas uhvatio!"
"Kako to mislite?" upitala me je. Da nije tragična, nasmejala bi me
njena uplašenost od pomisli da sam je možda zaskočio i da će se možda
morati odreći svoje neuroze.
"Kažete da igranje tenisa podrazumeva nešto fizičko. Na prvi pogled,
sigurno. Zahvaljujući voljnoj mišićnoj aktivnosti očiju, šake i ruke loptica
prelazi mrežu. I, svesni pokreta svojih mišića i putanje loptice, o celom
procesu razmišljate kao o fizičkom, gotovo mehaničkom."
"Mislim li pogrešno?"
"Da! Pretpostavimo da vam protivnik dodaje lopticu. Trudite se da mu
je vratite, po mogućnosti tamo gde je ne može presresti. Dakle, trčite za
loptom (koristeći noge), nišanite (koristeći ruke), udarate (koristeći ruke i
zglob). Ali, šta vas navodi da trčite ovamo ili onamo, da ispružite ruku ili
zglob okrećete ulevo ili udesno?"
"Šta me navodi...? Pa, možda oči. Vidim loptu tu ili tamo. Vidim gde je
želim smestiti i prema tome se krećem."
"Dobro. Ali, da li gledate pomoću neke magije? I da li vaš pogled
nekom čarolijom usmerava noge ovamo, ruke tamo, a zglobove pak levo ili
desno?"

33
 "Ne, nema tu nikakve čarolije. To proizilazi iz..." Klijentkinja zastaje,
zbunjena.
"Da li postoji mogućnost," pitam je ja, "da li postoji mogućnost da time
upravljate razmišljanjem? Posmatrate kako loptica ide u onom i ovom
smeru, smišljate kako daje najbolje lansirate u ovaj ili onaj ugao, a zatim
osmišljavate neophodne pokrete - ruku ispružiti jače, a zglob postaviti
udesno, i tako dalje?"
"Hoćete reći da moje radnje nisu toliko mehaničke i fizičke koliko
mislim; da ih, zapravo, usmeravam mišljenjem? Hoćete reći da svo vreme
igre samoj sebi govorim šta da uradim; da pružimruku u onom smeru ili
okrenem zglob na ovu ili onu stranu? Mislite li na to?"
"Dakle, nije li to objašnjenje za ono što se stvarno dešava tokom
igranja takozvane fizičke partije tenisa? Zar vi, svakog trena igre, stalno ne
usmeravate ruku da uradi ovo, a zglob ono? Ne postižete li to realnim,
temeljnim i usklađenim razmišljanjem."
"Kad razmislim, a moram priznati da nikada pre nisam o tome
razmišljala, pretpostavljam da je tako. Nikada nisam obraćala pažnju na to!
Sve to, stvarno, sve je stvar uma. Neverovatno!" "Da, neverovatno! Čak je i
ova pretežno "fizička" igra u stvari mentalni proces. Igrajući je, stalno radite -
ne samo fizički (trčanje, pružanje ruku, okretanje zgloba), već i mentalno
(razmišljate i planirate svoje poteze). Upravo mentalna aktivnost doprinosi
boljem kvalitetu vaše igre. U stvari, najznačajnije radnje tokom igranja tenisa
su misaone radnje. Je li tačno?
"Ovako posmatrano, jeste. Smešno. A ja sam igru smatrala čisto
fizičkom aktivnošću. Tek sada mi je jasno šta podrazumevate pod radom na
promeni uverenja i menjanju emocija. Kao u tenisu, radim na menjanju
položaja, udarca i drugih stvari. I da, baš kao što kažete, stvaran rad se
odvija na misaonom, a ne na mehaničkom nivou."
"Upravo tako. Dakle, ako mi uspe da vas navedem da metod koji
primenjujete u tenisu, upotrebite za menjanje uverenja kojima kreirate svoje
uznemirujuće i nesređene emocije, vaša životna igra bi krenula na bolje istim
tempom i istim kvalitetom kao vaš tenis."
Nakon ovog prodora, mnogo lakše sam naveo svoju, do tada tvrdoglavu
klijentkinju, na menjanje uverenja i emocija.
Vratimo se na glavnu temu. Prihvatajući ljudske emocije kao poželjne,
postavlja se jedno važno pitanje: Da li morate trpeti neodgovarajuće emocije,
kao što su trajna anksioznost ili neprijateljstvo?
U većini slučajeva, ne. Povremeno možda imate trajnija, odgovarajuća,
negativna osećanja: na primer, ako trpite neprestan bol ili neprijatnost i zato
ste duže vreme tužni, žalosni i neraspoloženi. U takvoj situaciji osećanja
radosti ili bezbrižnosti sigurno ne bi bila odgovarajuća.
Većina trajnih negativnih osećanja, krajnje neopravdano, proizilazi iz
zamišljene ili fantazijama pojačane neprijatnosti ili bola. Na primer, dete vam
je umrlo i vi, nedeljama i mesecima odgovarajuće tugujete. Ali, kako nedelje i
meseci prolaze, prelazeći u godine, a vi i dalje mozgate o nesreći koja vas je
zadesila i užasavate se njome. To je još neopravdanije. "Koji užas," stalno
vrtite po glavi, "daje moje deteumrlo! Na svetu nema pravde, jer se ugasio
život tog nevinog, mladog stvorenja. Užasno! Nije trebalo da umre! Ne mogu
da podnesem pomisao da ga više nema!"

34
 Prirodno je da, u takvim okolnostima, nikada sebi nećete dozvoliti da
zaboravite smrt svog deteta. U stvari, neprestano se podsećate daje dete
umrlo, da vas je zadesilo više od nesreće i da život ne sme tako okrutno
postupati prema vama. Dakle, ne samo da ćete stalno biti tužni; takođe ćete
sebe dovesti u depresiju. Ovu vrstu trajne negativne emocije nepotrebno
stvarate. Ona proizilazi iz vaših pogrešnih i nerazumnih uverenja o tome
kako bi stvari trebalo da se događaju. Prema tome, možete je eliminisati
pravilnijim razmišljanjem.
Kako smo došli do ovog zaključka? Prostim proširavanjem nekih od
prezentovanih koncepata mišljenja i stvaranja emocija. Jer, ako trajna
negativna emocija rezultira iz vašeg razmišljanja,vi možete odabrati šta ćete
razmišljati i kako ćete se osećati. Ovo je jedna od glavnih prednosti vaše
ljudskosti: Po pravilu, možete izabrati da mislite o ovom ili o onom; a ako
sebi postavite cilj da živite i uživate u životu jedan način razmišljanja ide u
prilog tom cilju, a drugi način razmišljanja (i stvaranja emocija) će da ga
sabotira. Prirodno je i poželjnije, dakle, da odaberete prvi, a ne drugi način
razmišljanja.
Naravno, možete izabrati da izmenite, odgurnete, sklonite ili potisnete
praktično svako negativno razmišljanje. Ali, da li time postupate mudro ili
racionalno? Na primer, možete izabrati da ignorišete činjenice o prevelikom
zagađenju, nezaposlenosti ili prenaseljenosti u vašem gradu; i, odabravši
izbegavanje, izabrali ste da ne osećate tugu, žalost ili frustraciju zbog ovih
neprijatnih činjenica (sve dok vas one direktno ne pogađaju). Ali, da li
izbegavanjem negativnog načina razmišljanja kakvim stvarate žaljenje zbog
zaista nesrećnih zbivanja, naročito dugoročno gledano, uistinu doprinosite
boljem životu i sreći samog sebe, svojih bližnjih ili ostalih članova zajednice?
Sumnjamo.
Mnoga trajna negativna razmišljanja i osećanja, prema tome,doprinose
samoočuvanju i sopstvenom boljitku. Druga pak ne. Naučite da ih
međusobno razlikujete i prema tome postupate.
U svakom slučaju, ako trajno osećanje obično proizilazi iz vašeg
svesnog ili nesvesnog razmišljanja (naročito iz internalizovanih rečenica),
retko se radujete ili tugujete zbog stvari koje se dešavaju izvan vas. Pre sami
sebe činite srećnim ili tužnim percepcijom, stavovima ili unutrašnjom
verbalizacijom o ovim spoljnim događajima.
Ovaj princip koji smo u novije vreme ponovo otkrili terapijski radeći sa
stotinama klijenata, prvi put se pojavio u radovima nekolicine starih grčkih i
rimskih filozofa, a posebno čuvenog stoika, Epictetusa, koji je u prvom veku
stare ere napisao u Enhiridionu: "Ljude ne uznemiravaju stvari, već način na
koji ih posmatraju." Mnogo vekova kasnije, Vilijam Šekspir ovu misao
parafrazira u "Hamletu": "Ne postoji ništa ni dobro ni zlo, već ga mišljenje
takvim čini."
Za potvrdu i ilustraciju navedenog uzmimo slučaj Džeraldine, veoma
inteligentne i uspešne tridesettrogodišnje klijentkinje, koja me je (R.A.H)
posetila šest meseci posle razvoda. Iako se nesumnjivo osećala nesrećnom i
potištenom živeći u braku sa neodgovornim i zavisnim suprugom, razvod je
nije učinio srećnijom. Bivši suprug je neumereno pio, jurio druge žene i
stalno menjao zaposlenja. Ali, kada je došla na terapiju, još uvek je sumnjala
u ispravnost svoje odluke o razvodu. Pitao sam je:

35
 "Zašto mislite da ste pogrešili razvodeći se?"
"Zato što razvod smatram pogrešnim," odgovorila je, "Smatram da
jednom sklopljeni brak treba da traje zauvek."
"Pa vi ne pripadate veri koja to propoveda. Vi ne verujete da je brak
sklopljen i zapečaćen božanskom rukom i voljom, zar ne?"
"Ne, ja čak ni ne verujem u Boga. Ja prosto osećam da je loše razvesti
se i smatram se krivom zbog toga. Posle razvoda se osećam još jadnije i
bednije nego u braku."
"Ali, razmislite odakle potiču vaša osećanja o neispravnosti razvoda.
Smatrate li ih urođenima? Smatrate li da se ljudska bića rađaju sa
senzorima, poput onih za ukus ili miris, koji im signališu kako da razlikuju
dobro od lošeg? Senzori za okus vam kažu staje slano, slatko, gorko ili
kiselo. Da li vam osećanja kažu štaje dobro ili loše?"
Mlada žena se nasmejala. "Ovo zvuči prilično luckasto. Ne, ja ne
smatram da imam urođena osećanja za dobro ili zlo. Stekla sam ih učenjem."
Uočivši dobru startnu poziciju, krenuo sam tamo gde se manje
direktivni i manje racionalni terapeuti često plaše da čačkaju. "Upravo tako,"
rekao sam, "Morali ste ih naučiti. Kao i sva ljudska bića, krenuli ste u život
sa sklonostima za učenje, uključujući i sklonost ka učenju jakih predrasuda
kao što su ove o razvodu. A naučeno se može odučiti ili modifikovati. Uprkos
tome što nemate religiozan stav o nemoralnosti razvoda, negde ste tu ideju
usvojili - verovatno od roditelja, nastavnika, iz knjiga ili filmova. A usvojena
ideja jednostavnim rečima kaže:
"Samo loši ljudi se razvode. Ja sam se razvela. Znači, ja sam loš čovek.
Da, moram priznati sopstvenu pokvarenost! Kakva nevaljala, užasna, grozna
osoba!"
"Zvuči zastrašujuće poznato," izjavila je uz gorak osmeh.
"Sigurno," potvrdio sam, "Neke rečenice kao ove verovatno vam se vrte
po glavi, inače se ne biste osećali ovako uznemireno. Stalno ispočetka
ponavljate istu litaniju. Onda, verovatno započinjete ovakvu priču:
"Pošto sam uradila ovu strašnu stvar - razvela se, zaslužila sam
prokletstvo i kaznu zbog tog užasnog čina. Zaslužujem da se sada osećam
jadnije i nesrećnije nego dok sam živela s onom ništarijom od muža."
Žalosno se nasmešila, "Opet tačno!"
Nastavio sam: "Tako se, naravno, osećate nesrećnom. Svako ko dobar
deo budnih sati provodi misleći o sebi kao o užasnoj osobi i o tome kako
zaslužuje nesreću zbog sopstvene ništavnosti (obratite pažnju na ovaj
zatvoren krug), neminovno se oseća bedno. Kada bih ja sada, na primer,
počeo da govorim sebi kako ništa ne valjam, jer nikada nisam naučio da
sviram violinu, klizam ili pobeđujem u igri "pljuvanja u dalj", neprestano
ponavljanje ovih besmislica bi me brzo dovelo do depresije.
Tada bih, u nastavku, mogao zaključiti kako stvarno zaslužujem da se
osećam nesrećnim, jer sam, napokon, imao prilike da naučim da sviram
violinu ili da postanem šampion u "pljuvanju u dalj", a ja sam ih prokockao.
I pogledaj u kakvu bezvrednu ništariju sam se pretvorio! 0, Bože, prava
ništarija!"
Sada se klijentkinja već zabavljala slušajući kako satirički ističem
svoje prokletstvo. "Namerno zaglupljujem stvar." rekao sam, "Ali sa ciljem -

36
da vam pokažem kako ste vi postupili jednako glupo počevši
onakorazmišljati o razvodu."
"Počinjem da shvatam na šta mislite," izjavila je, "Stvarno sebi govorim
takve rečenice. Ali, kako da prestanem? Zar se razvod i sviranje violine ili
"pljuvanje u dalj" ipak bitno ne razlikuju?"
"Sigurno. Ali, da li vas razvod čini iole užasnijom, gorom ili
bezvrednijom nego mene to što nisam naučio da sviram violinu?"
"Pa, verujem da se slažete da sam ozbiljno pogrešila kad sam se udala
za tako neodgovornu osobu kakav je moj suprug. A možda sam mu, da sam
se ponašala zrelije i mudrije, mogla pomoći da odraste."
"OK, slažem se. Stvarno ste, na prvom mestu, pogrešili kad ste se
udali za njega. A to ste, vrlo verovatno, uradili jer u to vreme niste zrelo
razmišljali. U redu, napravili ste grešku, neurotičnu grešku. Ali, da li to
znači da zaslužujete kaznu i da ostatak života morate živeti sa svojom
greškom?"
"Ne, valjda ne. Ali šta je sa odgovornošću žene prema mužu?
Mislite li daje trebalo da ostanem s njim i da mu pomognem da
prevaziđe svoje probleme?"
"Veoma lepa, ponekad čak i korisna, misao. Ali, zar mi niste rekli da
ste pokušali da mu pomognete, a on čak nije hteo ni priznati da ima
problem? Zar niste rekli da se žestoko protivio svakoj vašoj terapiji tokom
braka, a kamoli njegovoj ili zajedničkoj?"
"Da, tako je. Već i samo pominjanje reči psiholog ili bračno
savetovalište dovodilo ga je do besa. Nije ni pomišljao da tamo potraži pomoć
ili da to meni dozvoli."
"Znači, jedina stvar koja vam ostaje jeste da izigravate njegovog
psihologa, a u vašem stanju teško da bi to imalo neke efekte. Zašto gaziti
samu sebe? Pogrešili ste u izboru muža. Nakon udaje dali ste sve od sebe da
ispravite tu grešku. Blokirani ste, uglavnom stavom vašeg supruga, ali delom
i zbog sopstvenog nezadovoljstva i sobom i njime. Tako konačno izlazite iz
takvog braka poput svake relativno razumne osobe. Dakle, kakav ste to
zločin počinili? Zašto insistirate na samookrivljavanju? Pogrešnosmatrate da
vas nesrećna situacija čini jadnom i potištenom. Da li to čini situacija - ili
vaša verbalizacija i interpretacija situacije?
"Počinjem da vas shvatam. Iako mi bračna situacija nikada nije bila
sjajna, izgleda da mi govorite da se ne moram toliko mučiti i gristi zbog toga.
Dopada mi se vaš stav."
"I meni - i često ga primenjujem na sopstveni život. Ali, sada da vam
pomognem da ga i vi usvojite, ne zato jer ga seja pridržavam, već zato što
vam može pomoći da vas loš brak i još uvek teška situacija oko razvoda ne
satru. U stvari, stvarno vam mogu pomoći da usvojite takvo gledište tako da
vas više nikada ništa previše ne muči ili opterećuje."
"Vi to stvarno mislite, zar ne?"
"Mislim, dođavola - ubeđen sam u to!"
I tako je, nakon daljih par meseci racionalno-emotivne terapije mlada
žena, u izvesnoj meri, stekla dato uverenje. Ranije samooptužujuće
verbalizacije o sopstvenoj nesposobnosti i užasu propalog braka počela je
zamenjivati konstruktivnim unutrašnjim rečenicama. Najednom od naših
poslednjih susreta saopštila mije: "Znate, juče ujutro sam se pogledala u

37
ogledalo i rekla samoj sebi: 'Džeraldin, ličiš na srećno, prilično pametno,
veoma zrelo i sve uspešnije dete. Sve mi se više dopadaš.' A onda sam se od
srca nasmejala."
"Lepo," odgovorio sam, "Ali, Džeraldin, nemojte krenuti putem
procenjivanja sebe i visokog mišljenja o sebi zato što bolje postupate. Jer
onda ćete ponovo, kada i ako ne postupite dobro, morati o sebi misliti loše.
Nastojte da se držite ovoga: "Sviđa mi se što se mnogo bolje ponašam,", a ne
"Volim sebe zbog svog dobrog ponašanja!"
"Da, razumem vas," odgovorila je, "Drago mi je što ste me na to
upozorili. Na žalost, lako se upuštam u samoprocenjivanje. Ali, boriću se
protiv toga!"
Ova klijentkinja je otkrila da njena osećanja nisu proizvod neuspešnog
braka ili razvoda već vrednovanja same sebe u odnosu na date "neuspehe."
Kada je izmenila vrstu misli (ili unutrašnjih rečenica) kojima se hranila,
osećanja depresije i očaja zamenjena su tugom i žaljenjem, a ova
odgovarajućanegativna osećanja dala su joj dodatnu motivaciju za menjanje
živome situacije. Svi klijenti, ne shvate tako brzo kao Džeraldina da sami
uzrokuju svoja depresiju zbog razvoda, niti tako brzo dolaze do odluke da
prihvate sami sebe. Ponekad su im potrebni meseci ili godine terapije pre
nego što donesu tu odluku. Ali, upornost i njihova i terapeutova nesumnjivo
pomaže!
Ako ljudska bića, teoretski, mogu kontrolisati negativne misli i
emocije, a u stvarnom životu to često izbegavaju i ostaju s osećanjem
nepotrebnog jada, postavlja se pitanje: Zašto? Šta ih sprečava u efikasnom
razmišljanju i stvaranju adekvatnih emocija?
Osnovne barijere efikasnom mišljenju i stvaranju emocija su:
(1) Neki ljudi imaju intelektualna ograničenja za pravilno
razmišljanje; ili (2) Dovoljno su inteligentni za pravilno razmišljanje, ali
prosto ne znaju kako se to radi. Ili (3) Dovoljno su inteligentni i obrazovani
za jasno razmišljanje, ali zbog svoje haotičnosti ili neurotičnosti ne mogu
odgovarajuće iskoristiti sopstvenu inteligenciju. U našim prethodnim
knjigama: "Kako živeti s neurotičarem" i "Psihoanaliza i psihoterapija: 36
sistema", konstatovali smo: neuroza se, u suštini, sastojiod glupogponašanja
pametnih ljudi.
Drugim rečima: Ljudi koji pate od neurotičnog ponašanja poseduju
potencijalne sposobnosti, ali ne shvataju način i stepen svog
samoosujećivanja. Ili, svesni su da štete sami sebi, ali iz nekog iracionalnog
razloga istrajavaju u samosabotirajućem ponašanju. Pošto polazimo od
pretpostavke da ti ljudi poseduju potencijalne sposobnosti, a ne urođenu
maloumnost, takođe pretpostavljamo da se njihovi emocionalni problemi
javljaju ili zato što ne znaju kako, ili znaju kako, ali ne pokušavaju
razmišljati jasnije i ponašati se manje samoosujećujuće.
Ako je tako, šta mogu da urade? U sledećem poglavlju pokušaćemo da
objasnimo kako da prepoznate i suprotstavite se neurotičnom ponašanju.

38
 6. PREPOZNAVANJE I SUPROTSTAVLJANJE NEUROTIČNOM
PONAŠANJU
Smatramo da jasno razmišljanje vodi ka stvaranju odovarajućih
emocija.
Glupost, neznanje i uznemirenost blokiraju jasno razmišljanje i
izazivaju prejake ili preslabe emocionalne reakcije. Kada se ljudi ponašaju
inhibirano ili im bukvalno pena ide na usta,aneliče na totalne glupane,
obično ih nazivamo neurotičarima. Evo nekoliko primera.
Dvadesetdvogodišnji mladić tvrdi da ne želi da završi stomatološki
fakultet, jer mu se neki predmeti ne dopadaju i njihovo izučavanje mu teško
pada. Shodno tome, odlučuje da prekine studije i zaposli se.
Dubljom analizom njegovih razloga ubrzo smo otkrili da mu se
stomatologija zapravo dopada, ali ima otpor prema fakultetu jer: (1) roditelji
gapritiskaju da diplomira i to mu je odvratno; (2) ne slaže se dobro sa
kolegama i oseća se nepopularnim i (3) nije siguran da poseduje veštinu i
spretnost ruku koje su neophodne za zubarske poslove.
Ovaj mladić sabotira sopstveneželjejer nema uvid, ili ignoriše svoje
osnovne, nesvesne motive. Polazi od svesne premise da mu se "normalno" ne
sviđaju određeni predmeti. Ali nakon direktne provere (jedna od glavnih
tehnika racionalno-emotivne terapije) ubrzo priznaje (prvo terapeutu i, što je
važnije, samom sebi) da se užasno plaši dominacije roditelja, mogućnosti da
ne stekne poštovanje kolega i, konačno, neuspeha u zubarskom poslu.
Prema tome, "prirodna" odvratnost prema izvesnim predmetima potiče iz
veoma "neprirodne" unutrašnje filozofije: "Oh, Bože! Uvek ću ostati ljigava
poltrončina, ako ne steknem očiglednu nezavisnost, popularnost i
kompetentnost".
Kada, tokom RET-a ovaj mladić uvidi svoja iracionalna uverenja i
kada, štoje možda još važnije, dovede u pitanje i pobije svoje strahove, vrlo
verovatno će odlučiti da se vrati studijama i poradi na svojim problemima sa
roditeljima, u socijalnim situacijama, kao i onim koje ima sam sa sobom.
Prema tome, u stanju je da se zapita: "Kako zapravo moji roditelji mogu
dominirati mnome, ako im ja to ne dozvoljavam? I zašto smatram strašnim,
zašto se moram smatrati ljigavkomako im dozvoljavam da i dalje
dominiraju?" Može opovrgnuti i svoje zastrašivanje: "Zašto bi bila užasna
mogućnost da ne postanem popularan medu kolagama ili da nikada ne
budem najbolji zubar na svetu? Ona jeste neprijatna, ali zašto bi bila
užasna?" Ovakvim opovrgavanjem, izazivanjem, preispitivanjem sopstvenih
iracionalnih (i empirijski nedokazivih) uverenja, može obuzdati nesuvislo
razmišljanje i preterane emocionalne reakcije - poput bezrazložne
anksioznosti i povlačenja - ka kojima ta uverenja vode.
Jedna klijentkinja je imala isti problem, ali bolji uvid. Ova
dvadesetdvogodišnjakinja je znala da voli i želi nastavnički poziv, ali ništa ne
preduzima da mu se posveti jer sumnja u svoje sposobnosti. Takođe sluti da
samu sebe kažnjava zbog prošlogodišnjeg promiskuitetnog seksualnog
ponašanja. Uprkos uvidu u sopstvena skrivena uverenja i dalje radi protiv
sebe i ponaša se na neurotičan način.
Klijentkinja ne shvata da njeno samopodcenjivanje i seksualna krivica
proizilaze iz neznanja i pogrešnog razmišljanja. Razlog za početni osećaj

39
manje vrednosti nalazi se u prihvatanju krajnje kritičkih stavova starije
sestre koja ljubomorno nije želela da mlada sestra ima lepo mišljenje o sebi.
Zatim je klijentkinja, prihvativši neproverenu pretpostavku o svojim
ograničenim intelektualnim sposobnostima, počela izbegavati školske
obaveze i time "dokazivati" da ih stvarno nema - i time pojačavati nedostatak
samopouzdanja, već stvoren zahvaljujući starijoj sestri.
Štaviše, seksualni promiskuitet ove dame proistekao je upravo usled
nedostatka samopouzdanja. Smatrajući se beznačajnom, ubeđena da se
muškarcima ne dopada, poslužila, senajlakšim sredstvom - svojim telom za
osvajanje njihove naklonosti. Krivicu zbog promiskuitetnosti bazirala je na
fiktivnoj ideji, preuzetoj od starije sestre da su predbračna seksualna
iskustva grešna i pravi zločin pred Bogom.
Iako je, naizgled, klijentkinja bila svesna da se kažnjava zbog svog
promiskuiteta i da zato sabotira svoje profesionalne želje, uvid u sopstvenu
neurozu bio je tek delimičan. Nije ni uočila, ni shvatila lažnost i iracionalnost
dveju svojihpolaznih premisa: (1) Nemam uspeha u školi, a svi ljudi koji nisu
dobri đaci, bezvredni su; i (2) Zaslužujem kaznu zbog grešne
promiskuitetnosti.
Kompletnije razumevanje sopstvenog samoosujećujućeg ponašanja
vodi ka dalekosežnim promenama u razmišljanju i ponašanju. Prvo sam joj
(A.E) pomogao da preispita vezu između školskog uspeha i takozvane lične
vrednosti i da shvati da takva veza ne postoji. Postalo joj je jasno da ne
postoji način za precizno procenjivanje totaliteta - suštine ljudskosti i da
takvim globalnim procenjivanjem pre štetimo nego pomažemo sami sebi. To
joj je omogućilo da prihvati samu sebe (zato što tako sama odlučuje), bez
obzira da li će uspeti u školovanju ili ne, i da uživa u životu čak i ako doživi
poraz. Paradoksalno, ali uobičajeno, razumevanje i usvajanje veštine
bezuslovnog samoprihvatanja pomoglo je klijentkinji da se konstruktivnije
posveti učenju (jer još uvek želi, ali ne smatra apsolutno nehophodnim
nastavnički poziv) i da dobije bolje ocene.
Drugo, pomogao samjoj da pobije takozvanu grešnost svog promis-
kuiteta i da shvati, iako je možda pogrešila, (upuštajući se u odnos s
muškarcima koje nije volela), da je to ne čini droljom koja zaslužuje
prokletstvo zbog počinjenih grehova. Odustavši od svoje filozofije moralnog
zgražavanja i samokažnjavanja, otklonila je osnovne motive za sabotiranje
sopstvenog truda i olakšala rad na ostvarenju željenog cilja -nastavničkog
poziva.
Slučaj ove klijentkinje, a možda i većine ostalih koji dolaze na terapiju,
ilustruje razliku između onoga što mi nazivamo Uvid br. 1, Uvid br.2 i Uvid
br.3. Pod Uvidom br. 1 podrazumevamo relativno konvencionalnu vrstu
razumevanja koju je Frojd prvi jasno postulirao: oroba je svesna da ima
problem i da su ga neki uzroci izazvali.
Dakle, mlad budući zubar, čiji smo slučaj opisali na početku ovog
poglavlja, zna da ima problem s fakultetom, ali kao uzrok uzima svoju
odbojnost prema određenim predmetima, a ne anksioznost zbog društvenog i
profesionalnog neuspeha. Pošto ne zna pravi izvor svog problema, nema ni
razumnu meru "uvida."
Mlada buduća nastavnica ima više uvida jer, ne samo da priznaje
neuspešnost u odabranoj profesiji, već zna ili sluti da (1) joj nedostaje

40
samopouzdanja i (2) pokušava da se kazni zbog ranije promiskuitetnosti.
Pošto su joj poznati neki od motiva neproduktivnog ponašanja, ima izvesnu
količinu "uvida" - ili ono što mi nazivamo Uvid br. 1. Međutim, njen Uvid br.
1 je delimičan pošto zna da joj nedostaje samopouzdanje, ali ne shvata da ga
izazivaju njene sopstvene verbalizacije: "Moja starija, prestroga sestra smatra
da sam loša i pokvarena. Kakav užas ako je to tačno! Možda i jeste. U stvari,
sigurna sam da je u pravu i da nikada neću uraditi ništa valjano i ispravno!"
Ova mlada žena takođe prepoznaje krivicu i kajanje zbog predbračnih
avantura. Ali nije svesna da krivica i kajanje izviru iz ovih rečenica: "Mnogi
ljudi promiskuitet smatraju grešnim. Ja sam bila promiskuitetna. Prema
tome, moram se smatrati grešnom." Ili: "Ljudi se mahom slažu da oni koji
greše zaslužuju kaznu za svoje grehe. Ja sam grešila vodeći ljubav s
muškarcima do kojih mi nije bilo stalo. Prema tome, treba da se kaznim tako
što se neću truditi da postanem dobra nastavnica, iako bih to volela."
To znači da ova klijentkinja definitivno poseduje visok stepen Uvida br.
1. Međutim, on je maglovit i neodređen tako da se opravdano može smatrati
delimičnim. Uvid br.2; postoji u veoma maloj meri, jer taj uvid podrazumeva
jasnu spoznaju da iracionalne ideje, koje smo naučili ilistekli u ranijem
periodu života, još uvek postoje i to uglavnom zatošto ih stalno obnavljamo -
i na svesnom i nesvesnom planu marljivo radimona njihovom održavanju.
Dakle, klijentkinja uporno ponavlja: 'Nije trebalo da imam promiskuitetne
odnose. A za okajanje svojih grehova i zasluživanje sreće u životu, moram se
oprati i dobiti oproštaj neprestanim kažnjavanjem zbog počinjenog dela. "Bez
ove vrste neprestanog samopotkrepljenja, njene ranije ideje (uključujući i
one preuzete od starije sestre) bi se sigurno ugasile same od sebe. Prema
tome, Uvid br.2 - kojeg na početku terapijenije bilo u dovoljnoj meri, sastoji
se od njene jasne spoznaje da nije dozvolila gore navedeni proces gašenja i
da mu se još uvek aktivno opire.
Uvid br. 3 je još uvek daleko van njenog domašaja jer se sastoji od
iskrenog uverenja, "Sada, kada sam stekla Uvide br. 1 i 2, i potpuno shvatila
kako i čime održavam i potkrepljujem svoje uverenje u iracionalne ideje u
koje toliko dugo verujem, svoje teškoće neću eliminisati nikako drugačije do
upornim, trajnim i aktivnim radomna menjanju dotičnih ideja."
Konkretnije, tek kada klijentkinja stekne Uvide br. 1 i 2, može preći na
Uvid br. 3: "Zapanjujuće je što sam sebe toliko ubedila da nije trebalo da
imam promiskuitetne odnose i da se moram kažnjavati zbog počinjenih
grešaka. Sve dok verujem u ove gluposti kako mogu osećati bilo šta sem
samoobezvređivanja i depresije? Dakle, najbolje da uporno opovrgavam i
pobijam ova besmislena uverenja sve dok ih se potpuno ne oslobodim!"
Zajedničkim terapijskim radom postigli smo da ona stekne sva tri važna
uvida. Zahvaljujući njima i odgavarajućem, prilagođenom terapijskim radu
uspela je, tokom naredne godine, da reši svoj osnovni problem. Ne samo da
se zaposlila kao nastavnica i to vrlo uspešna, već je nastavila, bez osećanja
krivice, da uživa u predbračnom seksu, uprkos sestrinim žestokim
kritikama.
Drugim rečima, držimo da gotovo svako neurotsko ili samosabotirajuće
ponašanje proizilazi iz neke vrste bazičnog neznanja ili nedostatka uvida.
Iako se ljudska bića neurotično ponašaju zbog izvesnih biofizičkih razloga
(ozbiljna hormonalna neravnoteža ili dugotrajna nesanica), takve situacije su

41
relativno retke. U svakodnevnim uslovima svoje teškoće stvaraju sami
idejama kojih se, svesno ili nesvesno, pridržavaju.
Prema tome, kao u dva ovde navedena slučaja, ljudi možda znaju da
imaju otpor prema učenju izazvan pobunom protiv pritiska roditelja. Ili se
nesvesno protive školovanju ne znajući da pozadinu tog otpora čini pobuna
protiv roditelja. Ili, možda znaju da se kažnjavaju zbog određene seksualne
krivice. Ili se kažnjavaju nesvesni da to čine zbog takve vrste krivice.
U svakom slučaju, bez obzira da li su ljudi svesni svojih iracionalnih
ideja ili ne, teško da bi se - bez njih - ponašali neurotično. Prema tome, da
mladi, budući zubar nije stvorio toliki iracionalan strah od roditeljske
dominacije i neuspeha u karijeri ne bismo smatrali ni malo neobičnom
njegovu želju da napusti školovanje, zaključujući da je mladić realno
sagledao sve činjenice i razložno postupio u skladu s njima. A daje buduća
nastavnica racionalno prihvatila sestrino mišljenje o svojoj bezvrednosti i
pametno se kažnjavala zbog svojepromiskuitetnosti, složili bismo se daje
bolje da odustane od nastavničkog poziva i posveti se, recimo, prostituciji.
Ali, mi ne nalazimo opravdanje za izraženi osećaj promašenosti i
neuspešnosti, uverenje u sopstvenu bezvrednost, nepromišljeno prihvatanje
tuđih optužbi i samoobezvređujuće tendencije. Ne zato što se to smatra
apsolutno pogrešnim ili zlim, ili zato štoje u suprotnosti sa Božjim ili
nebeskim zakonima, već prosto zato što se, pragmatično posmatrano, gotovo
uvek pokaže da su takva osećanja i uverenja samoosujećujuća i da nas bez
razloga, sprečavaju da ostvarimo mnoge željene ciljeve ili stvari.
Uz to, samoobezvređujuće emocije i uverenja potiču iznerealnih
prekomernih generalizacija koje je nemoguće naučnoverifikovati. One sadrže
čarobne, demonske formule koje su apsolutne po definiciji i nedokazive. Ako,
na primer, kažete samom sebi: "Ovde nisam uspeo (npr. da osvojim devojku
ili dobijem unapređenje) i nalazim daje to nepovoljno i žalosno," iznosite
činjenicu (ili hipotezu) koja se može empirijski potvrditi ili opovrgnuti: zato
što vi (i drugi) možete utvrditi da li ste stvarno doživeli neuspeh i koje su
njegove eventualne negativne posledice (u odnosu na vaše lične ciljeve).
Međutim, ako sebi kažete, "Pošto u ovome nisam uspeo, smatram daje
to grozno i da sam ništarija," iznosite činjenicu (ili hipotezu) koja se ne može
empirijski potvrditi ili opovrgnuti. Jer grozota, termin koji, u suštini, nije
moguće definisati zapravo ne znači "vrlo nepovoljno". To znači, više od 100
procenata nepovoljno, žalosno, štetno ili nezgodno. A da li bilo šta iz ove
kategorije stvarno postoji? Uz to,ako neuspeh smatrate groznim, to znači da
ga ne možete podneti i da nije trebalo da vam se desi.
Ali, naravno, neuspeh se možepodneti; malo je verovatno da univerzum
insistira dane trebate i ne smete imati neuspeh!
Zatim, hipoteza da vas neuspehčini ništarijom znači: (1) na nesreću,
doživeli ste neuspeh; (2) Pošto posedujete urođenu, suštinsku bezvrednost,
pretplaćeni ste da uvek i samo doživljavate neuspehe; i (3) zaslužujete
prokletstvo (prženje u nekoj vrsti pakla) zbog neuspešnosti. Iako je empirijski
moguće podržati prvo od ova tri značenja, drugo i treće sunedokazivi - sem
proizvoljnim odrednicama.
Prema tome, iako možemo potvrditi vaše neuspevanje u jednoj (ili više)
stvari, ne možemo potvrditi vašu opštu etiketu gubitnika. Možete se usrdno i

42
uporno nazivati gubitnikom (čak i s "velikim G"). Ali ova etiketa predstavlja
zavaravajućiu, štetnu preteranu generalizaciju.
Ili, drugačije rečeno: Neodgovarajuće, destruktivne emocije kao što su
intenzivni bes, depresija, krivica ili anksioznost - rezultiraju iz vaših (svesnih
ili nesvesnih) predrasudnih, detinjastih, besmislenih ideja i gotovo
neminovno vode ka neefikasnom, samosabotirajućem ponašanju koje
nazivamo neurozom. Kada se ponašate na neurotičan način imate na
raspolaganju nekoliko metoda za ublažavanje i prevazilaženje svojih teškoća.
Tako možete promeniti posao ili bračni status; otputovati na godišnji odmor;
posvetiti se određenoj delatnosti; raditi na realizaciji profesionalnih ciljeva i
karijere; konzumirati dovoljne količine alkohola, marihuane, heriona,
sedativa, antidepresiva ili drugih lekova; priključiti se novoj religiji ili sekti;
ili isprobati druge diverzivne taktike.
Gotovo svaka ili sve ove diverzije privremeno vrše posao jer vas, u
suštini, kada ste iracionalno vezani za određeni sklop ideja koje provociraju
teškoće (zvaćemo ih "x"), navode da se okrenete ka nekom drugom sklopu
ideja (nazvaćemo ih "y"). Sve dok razmišljate o "y", a ne o "x" idejama,nije
vam toliko loše.
Na žalost, ovakvom vrstom diverzije se retko rešavaju vaši suštinski
problemi. Jer,bez obzirakoliko energično ili koliko često se okrećete ka"y"
idejama, zapravo još uvek verujete u "x" ideje i niste ih odbacili.
Značisklonost vraćanju neurotskom ponašanju izazvanom idejama "x" veoma
je izražena.
Uzmimo, na primer, Gospođu Janus. U dobu od tridesetosam godina
još uvek važi za atraktivnu i sposobnu ženu. Kada po ceo dan ne leži, pateći
od stravične migrene ili se divlje svađa sa suprugom i dvoje dece
tinejdžerskog doba, ona je šarmantna drugarica, domaćica i zabavljačica.
Dakle, da se smiri i donekle ublaži jake migrene, G-đa Janus se naliva
alkoholom, guta sedative i strasno se uključuje u rad sekte "NewSpiritism"
(Novi duh) koja veruje u reinkarnaciju i propoveda daje život u ovoj tužnoj
dolini suza preludij za večni Novi Život koji treba da dođe.
Ovo je maltene uspelo. Pošto je uglavnom bila poludrogirana i
intenzivno posvećena svom duhovnom preobražaju, ostajalo joj je malo
vremena za nerviranje, agresivnost, svađanje ili bežanje u migrenu. Ali,
kadadejstvo alkohola ispari i ona se ponovo nađe u realnom svetu, sa
potrebom da reši svoje ovozemaljske probleme neurotski simptomi se vraćaju
punom merom. U stvari, nije u stanju da obuzda svoju agresivnost prema
okolini tako daje čak i novostečenim duhovnim prijateljima počelo da smeta
njeno ponašanje i postepeno su je sklanjali sa visokih funkcija koje su joj, na
početku, oduševljeno poverili. Videvši daje čak i ova nova grupa napušta, G-
đa Janus postaje još besnija i dolazi do ivice nervnog sloma.
Konačno dolazi kraj. I, više grubom silom no blagim ubeđivanjem, muž
je dovodi na terapiju izjavivši da će se, ako ona ne preduzme nešto da
pomogne samoj sebi, on i deca spakovati i otići od nje. Već nakon nekoliko
seansi se pokazalo kako je duboko ubeđena da joj, pošto su u detinjstvu
roditelji bili veoma strogi prema njoj i često su je kažnjavali, ostatak sveta
duguje potpuno suprotan tretman. Smatra da svi njeni bliski prijatelji, a
naročito muž i deca, treba da se podastru i polomekakobijoj život učinill
lakim, jer je to pravedna kompenzacija zanepravedno teško detinjstvo.

43
 Kada bi, u običnim životnim situacijama, otkrila da bliski rođaci i
prijatelji ne dele njene ideje da treba da joj služe, neobuzdano bi se naljutila
zbog (prema njenom mišljenju) njihove bezosećajnosti i nepravednosti i dala
bi sve od sebe da im te "gnusne nepravde" nabije na nos. Kada je sve bilo po
njenoj volji - što se retko dešavalo - osećala se sjajno. Ali, kada bi bila
nemoćna ili frustrirana, osećala se jadno i trudila se da se od toga odbrani
čineći druge podjednako jadnima.
Alkohol i sedativi su joj često pomagali da se izvesno vreme "dobro
oseća" i tada joj sve životne "nepravde" ne bi izgledale toliko crno. A
sektaška, spiritualna gledišta koja su obećavala sve najlepše u drugim
životima, takođe su je privremeno odvraćala od sakupljanja nepravdi. Ali,
prirodno, takve diverzije nisu dugotrajne, niti mogu izmeniti njeno čvrsto
uverenje da svet treba da bude prijatnije, lagodnije mesto i da njeni bliski
prijatelji treba daje obeštete za užase prošlosti, brinući o njoj i služeći je u
sadašnjosti.
Za godinu i po individualne i grupne racionalne psihoterapije pomogao
sam joj (R.A.H.) da prvo stekne Uvid br. 1: naime, da njena ekstremna
agresivnost i napadi migrene imaju koren u njenom, a ne tuđem ponašanju i
da proizilaze iz iracionalne filozofije: "Pošto sam patila u prošlosti, sada ljudi
treba da me tretiraju sa bezuslovnom dobrotom."
Pošto sam pomogao G-đi Janus da uvidi stvarne uzroke svog
neurotskog ponašanja, doveo sam je, uz pomoć ostalih članova njene
terapijske grupe, do Uvida br. 2 i 3: "Sada kad shvatam da svoje teškoće
sama stvaram stalnim ponavljanjem rečenica o životnoj "nepravdi" i
"nepoštenju" bolje da uporno opovrgavam, preispitujem, napadam i menjam
takve rečenice. Jer, ne samo da sam se ubedila i ubeđivala kako ljudi prema
meni postupaju loše i nepošteno – štoje ponekad i bilo tačno - već sam se
ubedila daje takva nepravda užasna i ne smeda postoji. Dakle, štaje čini
užasnom? Ništa, naravno. Nije ugodno, jer ne dobijem uvek ono što želim. Ali
zar je to užasno? Jedino ako to sama tako definišem!
"I zašto ljudi ne smeju biti neljubazni prema meni? Ne vidim razlog
zašto ne bi smeli - iako mogu da smislim mnogo razloga zaštoja to ne bih
volela! Ako me ljudi ne tretiraju onako kako želim, to je loše! Ali, pametnije je
da se ubedim kako, uglavnom brinući sama o sebi, mogu voditidobar i
srećan život."
Stekavši Uvide 2 i 3 - da neprestano obnavlja svoju zahtevnu filozofiju
i daje korisnije da nastavi rad na menjanju te filozofije i emocija ka kojima
ona vodi - smanjila je piće na jedno do dva dnevno, prekinula sa sedativima i
prestala da se ljuti na muža, decu i prijatelje, čak i kada bi oni (kao sva
nesavršena ljudska bića) stvarno bili neljubazni ili nefer prema njoj. Veće
prihvatanje realnosti uz odbijanje da tu istu realnost čini mračnom i ružnom
kao pre, doveli su do slabljenja njenog spiritualizma i vere u reinkarnaciju.
Na jednoj od poslednjih seansi je izjavila: "Zašto da se opterećujem krajnje
hipotetskim drugim životima, sada kad znam kako da ovaj život učinim
ugodnim?"

44
 DODATNA RAZMIŠLJANJA O PREPOZNAVANJU I NAPADANJU
NEUROTIČNOG PONAŠANJA

Robert H. Moore
Florida Branch, Institue for Rational Living, Inc.
Clearwater, Florida 33516

Da li je neurotično ponašanje uvek vezano za nelogično razmišljanje?

Ne sasvim. Vi, na nmogo načina, postupate logično, iako to može biti
neurotično.
Kako to? Dakle, čak i trajno neurotično ponašanje retko proizilazi iz
apsolutno nelogičnog razmišljanja. Obično radite ono što smatrate najboljim
za sebe. Kao član ljudske rase, reagujući na određenu situaciju, u suštini
činite isto što i svi drugi: Na tački A (vaš aktivirajući doživljaj) svojom
senzornom aparaturom sakupljate maksimum mogućih informacija. Na tački
B (vaš sistem uverenja) obrađujete, procenjujete, razmatrate i analizirate
prikupljene informacije. Na tački C (vaše emocionalne ili bihevioralne
posledice) reagujete "iz stomaka" i skloni ste da preduzmete nešto u vezi sa
aktivirajućim doživljajem.
Za primer uzimani klijentkinju, iz perioda mog psihoterapijskog rada u
Pensilvaniji, koja mi je na jednoj od početnih seansi saopštila da je upravo
dobila pismo kojim je devetnaestogodišnja kćerka obaveštava daje u dragom
stanju (tačka A). Tada su suprug i ona celo veče raspravljali nije li, ne daj
Bože, devojka zatrudnela pre venčanja kojeje obavljeno nekoliko meseci
ranije, i zaključili da bi bilo strašno ako se to stvarno dogodilo pre udaje
(tačka B). Žena se zbog toga jako uzbudila i spremala se da napiše kćerki par
oštrih reči o ljudima koji tako olako shvataju bračnu zakletvu (Tačka C).
Dakle, da lije postupak moje klijentkinje logičan! Sigurno! Da li
ćerkina trudnoća samo par meseci nakon venčanja i sistem vrednosti, na
osnovu kojih je obrađena postojeća informacija, omogućuju ikakvu drugačiju
"logičnu" reakciju? Iskoristio sam tu reakciju da joj pokažem kako
uznemirujuća osećanja (poput moralne osude kćerke ili ljutnje prema njoj)
logično potiču iz procesa evaluacije (na tački B). Moja klijentkinja ima čvrsto
uverenje da je predbračni seks grešan - i ovo uverenje determiniše njenu
reakciju povodom sumnje u početak kćerkine trudnoće. Drugačije uverenje -
na primer, da predbračni seks ima značajnu ulogu u životu mladih
ljubavnika - izaziva, opet logično, sasvim drugačiju reakciju povodom iste
situacije.
Vratimo se vama: čak i kada reagujete "iz stomaka", ili odlučite da se
oslonite na "intuiciju," ili postupite imupulsivno, bez razmatranja svih
raspoloživihdokaza, ponašate se tako jer ste procenili, ispravno ili
neispravno, da možete sebi dopustiti takvu reakciju. Odlučili ste da je
nagađanje bolje od pažljivog razmatranja i, prema tome, odabrali da
postupite "intuitivno" ili "impulsivno."
Bukvalno, sve vaše trenutne ili "spontane" emocionalne reakcije
nastaju na isti način. Na tački A, uočavate šta se dešava oko vas. Na tački B,
procenjujete da lije situacija na A ugodna ili neugodna. Ali procenu na B
obavljate brzo, munjevitom brzinom stečenom usled mnogobrojnih

45
ponavljanja iste scene, pa makar samo u mašti. Tada, na tački C,
emocionalno reagujete.
Iako vam se to možda ne dopada, vi ste u suštini mislilac, račundžija.
A većinu svog razmišljanja posvećujete sticanju ili očuvanju ugodnosti,
zadovoljstva ili oslobađanju od bola: potrazi za kratkoročnim ili dugoročnim
hedonizmom. Kako, onda, uspevate ovim, naizgled "logičnim" postupkom, da
Često postupite tako neurotično? Da li ste intelektualno inferiorni? Ili patite
od nekog oštećenja mozga?
Ni slučajno! Kao i dragi takozvani neurotičari, teško da patite od
urođene mentalne retardacije ili moždanog oštećenja; sposobni ste da na
osnovu datih premisa donosite zaključke. Štaviše, vaše fundamentalne
premise izgledaju ispravno jer verovatno polazite od istih osnovnih vrednosti
i ciljeva kao i većina dragih ljudi - obezbediti razumno srećan život i živeti
bez bespotrebnih muka. Zatim, tipično,(kako je Dr Maksi C. Moltsbi Jr.
uočio) sabotirate svoje osnovne ciljeve na jedan ili više značajnih načina:

1. Pogrešno percipirate realnost.

2. Ozbiljno ugrožavate sopstvenu bezbednost.
3. Usporavate sopstveni napredak ka odabranim ciljevima.
4. Često osećate jači unutrašnji nemir od onog kojeg bi mogli
bez teškoća podneti.
5. Stvarate bespotrebne konflikte sa drugim članovima vaše
zajednice.

Pažljivo proučuvanje ovih kriterijuma će vam pomoći da definišete

svoje samoosujećujuće ili neurotično ponašanje. Ali zašto, ponašajući se
neurotično, činiteove, po vas štetne stvari - naročito ako u mnogim drugim
situacijama razmišljate jasno i reagujete savršeno? Ko vas na to tera?

Sami. Kako? Opet, na nekoliko specifičnih načina:

1. U vezi pogrešnog percipiranja realnosti: Izražavajući prirodnu
tendenciju ka logičnom ponašanju – razmišljate o stvarima, izvlačite
zaključke i postupate u skladu sa tim zaključcima – polazite od nekih
"loših" podataka ili pogrešnih informacija i zatim nesmotreno donosite
– pravo ko strela – neminovno pogrešan zaključak na osnovu
pogrešnih premisa. Tako, polazeći od pogrešne premise da onome ko
vam je blizak uvek i samo vi treba da budete na prvom mestu, i
primetivši da se to ponekad ne dešava, možda pogrešno zaključujete
da ta osoba želi da vam "smesti" ili da vas čak i fizički ozledi. Polazeći
od toga, ponašate se logično (samoodbrambeno), ali i nerealno i
neurotično, kad se branite od zamišljenog "napada" na sebe.
Ne radimo li to svi ponekad - skačemo sa pogrešnih informacija ili
lažnih premisa na neispravne zaključke? Tačno! Ali onda obično otkrijemo
svoju grešku, promenimo brzinu i presaberemo se. Sabrano (neneurotično)
zamenimo pogrešne premise, korigujemo razmišljanje i, shodno tome,
revidiramo plan akcije.
Međutim, ako postupate kao pravi "neurotičar" teško menjate
ponašanje - jer po pravilu, uopšte ne prihvatate, ili prilivatate tek malo novih
informacija na osnovu kojih možete doneti zaključak. Uz to, realnost

46
posmatrateu tako iskrivljenom svetlu da ne shvatate zašto svi drugi ne misle
kao vi. Veoma ste uspešni u izbegavanju pažljivog preispitivanja nekih od
svojih pogrešnih pretpostavki, tako da odolevate promeni ponašanja čak i
kada vas "logičan" zaključak vodi ka očigledno samosabotirajućim
postupcima.
Nadalje, kada se ponašate neurotično,"vidite" mnogo više ili manje od
onoga što bi objektivan posmatrač uočio na video snimku datog događajaKao
gotovu činjenicu uzimate ono o čemu većina tek nagađa - kao, na primer,
tuđe motive za određeno ponašanje?Mogućnost pretvarate u izvesnost.
Osobu, mesto ili stvar često ne odvajate od svoje procene ili interpretacije. A
tipično je da donosite dogmatske sudove o valjanosti i pravednosti mnogih
stvari na koje nailazite.

2. U vezi neurotskog ugrožavanja sopstvene sigurnosti: Kada pokazujte

sklonost ka nesrećama, pušite do trovanja nikotinom, jedete toliko da
srce i ostali vitalni organi počnu da otkazuju, vozite kola brzinom
iznad svih dozvoljenih granica, ili stvarno pokušate samoubistvo,
pokazujete nerazumno ili ueurotsko ponašanje. Samopovređivanje i
pokušaji samoubistva ne moraju uvek ukazivati na iracionalnost ili
ludilo. Ali, ako vas vaši nagoni snažno vuku u tom smeru, bilo bi
dobro da, u najmanju ruku, ozbiljno porazmislite o mogućnosti da
vam emocionalna neuravnoteženost ugrožava egzistenciju; a savetujem
vam da hitno potražite najbližeg racionalno-emotivnog terapeuta!
3. U vezi usporavanja sopstvenog napretka ka odabranim ciljevima: Da li
ova vrsta neurotskog ponašanja takođe sadrži logične elemente?
Neosporno, da. Jer, neprestana jurnjava za uspehom, ili čak nekim
vitalnim rekreacionim aktivnostima može biti veoma stresna; a
postavljanje odeređenih barijera ovakvoj vrsti stresa vašoj "ludosti"
daje notu racionalnosti. Međutim, kada seponašate neurotično skloni
ste ka postavljanju tako velikih barijera da je vaš napredak ka
odabranom, važnom cilju krajnje usporen, ili potpuno zaustavljen.
Pre nekoliko godina moja koleginica i prijateljica, Debi P. proglašena je
najboljim studentom generacije što, definitivno pokazuje njenu sposobnost i
ambicioznost. Ista žena se kasnije izuzetno mučila da organizuje svoje
poslove i definiše prioritete. Ne samo daje imala problema da definiše lične
ciljeve, već je naročito sabotirala aktivnosti vezane za odabrano zanimanje
socijalnog radnika. Iako je, prividno, želela da se usavrši u tom podničju,
strahovi i anksioznost su je toliko ometali da često nije bila u stanju da obavi
ni informativni razgovor sa klijentom. Izbegavala je društveni život, a na
molbu da iznese nešto na stručnom sastanku prosto bi se skamenila.
Jednom je, u mom prisustvu, paničnu pobeglaiz prostorije jer joj je neko
"zapretio" da će je fotografisati.
Mnogi neurotičari kao što je Debi ispleli su tako gustu mrežu
neaktivnosti i inhibicija da, tek uz velike teškoće, možemo utvrditi da su
nekada imali vredne ciljeve i ambicije.
4. U vezi vašeg osećanja unutrašnjeg nemira jačeg nego što ga možete bez
teškoća podneti: Umesto neurotskog povlačenja od ciljeva, poslova i iz
odnosa koji vas opterećuju, možda se upuštate u sve te aktivnosti - ali,
upuštajući se unjih, plaćate visoku (i nepotrebnu) cenu u ličnim

47
 konfliktima i unutrašnjem nemiru. Dakle, dok se probijate ka
doktoratu ili mestu predsednika velike korporacije, možete razviti
neurotsku tendenciju ka konstantnom doživljaju jake ljutnje, duboke
povređenosti, snažne anksioznosti, žestoke mržnje, nejasne strepnje i
silne depresije.
Tada, umesto da izrazite intenzivnu anksioznost, ljutnju, depresiju i
druge emocionalne neugodnosti, usmeravate ih ka sebi, ka svom telu i
možete zaraditi neki od psihosomatskih poremećaja - čir na želucu, visok
pritisak, nesvestice, osip, migrenu, alergije ili malaksalost. Takođe možete
uleteti u riskantnu avanturu privremenogublažavanja svojih neugodnosti
alkoholom, raznim lekovima, izlivima besa, uranjanjem u posao, opsesivnim
promiskuitetom ili raznim drugim oblicima bekstava.
5. U vezi stvaranja bespotrebnih konflikata sa dragim članovima vaše
zajednice: Kada, iz bilokograzloga,osećate emocionalnu opterećenost
gotovo vam je nemoguće daje podnosite u samoći već je skoro uvek - i
vrlo spremno! - delite saprijateljima i saradnicima. Vaš bračni drug,
ljubavnik, i drugi vama bliski ljudi, bivaju uključeni i postaju, u
izvesnoj meri, žrtve vaših neurotskih osećanja i postupaka. Pri tome,
pošto im se ne sviđa takvo ponašanje, a često imaju i sopstvene
emocionalne probleme, odnos je loš - i oboje gubite.
Kada članovi vaše porodice i prijatelji postanu znatno uključeni u vaše
probleme, često njih identifikujete kao " uzroke" tih problema. Skloni ste da
verujete kako vaša neprijatna osećanja ili samoponižavajuće ponašanje
potičudirektno iz vaših međusobnih odnosa ili iz njihovih "pogrešnih" ili
"glupih" postupaka.Tada se osećate prevarenim ili iskorišćenim i zaključujete
da je njihova "bezosećajnost" stvorila vaše probleme (depresiju, anksioznost,
agresiju, itd.). Pa čak i ako ponekad ispravno dijagnostikujete njihovu
neurozu, neosnovano verujete da su ove teškoće valjano opravdanje za vaše
neurotično ponašanje.
"Ali, kako mogu da osećam bilo šta sem depresije kada on stalno pije
po kafanama?", nedavno me pitala jedna mlada žena. "Kadanebi toliko pio,
nikada ne bih padala u depresiju!"
"Naravno da pijem," odgovorio je suprug. "Ko i ne bi, kada mu žena
pred nosom i pred očima svih prijatelja i poznanika flertuje? Ne bi li svaki
muškarac, koji voli svoju ženu, a ona se tako ponaša prema njemu, počeo da
pije - ili da radi nešto još gore?"
Ovaj par je došao na terapju, bukvalno pred razvodom, nakon tri
godine braka, od kojih su poslednje dve proveli u gotovo neprestanim
svađama. Oboje su svoje reakcije na "otkačeno" ponašanje onog drugog
smatrali potpuno "prirodnima." Ona je čvrsto verovala daje muževljevo
pijenje čini depresivnom. On je bio ubeđen da ga ženino otvoreno flertovanje
tera u kafanu. Oboje su bili sigurni u to da se ponašanje onog drugog mora
promeniti, kako bi se on ili ona osećali ili ponašali drugačije. I, kako se
moglo i očekivati, duboko su zabrazdili međusobno se okrivljavajući
zasopstvene neurotske reakcije. Pri dolasku u savetovalište, oboje su razvod
smatrali neminovnošću.
Pre dolaska na racionalno-emotivnu terapiju nijedno od njih nije ni
znalo, ni shvatalo da neodgovarajuće partnerovo ponašanje zapravo nije ni
tolikodalekosežno, niti bilo koga prisiljava na neurotične reakcije. Oboje su

48
prihvatili popularno, iako veoma pogrešno, uverenje da ti izazivaš moje
emocionalne probleme. Ovo uverenje ih je, potpuno razumljivo, dovelo do
sukoba - prilično tipičan primer neurotskog ponašanja koje inkorporira ili se
hrani elementom iz sopstvenog okruženja, u ovom slučaju, bračnim
partnerom.
Slično tome, za svoje neurotske postupke možete lako okriviti nežive
elemente iz svoje okoline: aparati ne furikcionišu onako kako bi trebalo;
planovi se ne ostvaruju prema utvrđenom rasporedu; vaš novi, skup
automobil, iznenada i bez valjanog razloga, štuca i kašljuca; poreske vlasti
su odbile vaš jasno obrazložen zahtev za dobijanje poslovne ili zdravstvene
olakšice; na javnim mestima muzika trešti iz sve snage uprkos vašoj alergiji
na toliku buku. U svim ovim slučajevima,kao i u mnogim drugim, možete
elegantno okriviti sudbinu ili više sile za apsolutno nefer odnos prema vama.
A čineći tako, ne samo da ste se neurotično ozlojedili zbog neke svakodnevne
smetnje, već ste se toliko naoštrili i ozlovoljili da reakcija sama aktivno
produbljuje vaše teškoće s drugima i često vam stvori više problema od
originalnog povoda.
Dakle, neuroza vas napada na mnogo različitih načina i oblika. Ako
njene razne manifestacije prepoznate kao neurotične i potpuno pruhvatite
činjenicu da vi sami (a ne drugi, društveni uslovi ili loša sudbina)
stvaratesvoju uznemirenost, imate odličnu priliku da shvatite i rešite svoje
probleme, a ne da ih plašljivo opravdavate ili bespotrebno živite s njima.
Odbacivanje izgleda lako. Izaći na kraj s neurozom je, na prvi pogled, teže –
ali se daleko više isplati.

49
 7. PREVAZILAŽENJE UTICAJA PROŠLOSTI
"Priča o tome kako ljudi sebe čine emocionalno bolesnim svojim lošim
životnim filozofijama, zvuči sasvim dobro," često govore naši kritičari. "Ali
štaje s važnim uticajima prošlosti koje ni na koji način ne možemo
kontrolisati? Šta ćemo, na primer, sa Edipovim kompleksom, stečenim u
detinjstvu, ili sa činjenicom da su nas roditelji odbacili. Nisu li nas, od
samog početka, ovi događaji poremetili? I kako ih prevazići sada, ako se
uglavnom bavimo menjanjem sadašnje filozofije?"
Dobra pitanja, ali za njih se, u svetlu racionalno-emotivnog pristupa
menjanju ličnosti, lako nalazi odgovor.
Pozabavimo se prvo Edipovim kompleksom. Pretpostavimo da su
frojdovci bardelimično u pravu kad veruju da određene osobe, ako ne sve, u
detinjstvu imaju Edipov kompleks i trpe emocionalna oštećenja. Možemo li,
ipak, čisto racionalnim napadom na sadašnju filozofiju tih ljudi, prevazići
štetne efekte njihove rane porodične romanse?
Možemo, zaista. Pre svakog detaljnijeg objašnjenja razmotrićemo
nastanak takozvanog Edipovog kompleksa. Dečačić Harold žudi za majkom,
mrzi oca, oseća krivicu zbog svojih seksualnih želja prema majci i plaši se da
će ga otac kastrirati. Zbog toga se kasnije, celog života plaši starijih
muškaraca te, ili odbija da se takmiči s njima (na primer, u poslu), ili se
svesrdno trudi da im se dodvori i tako stekne njihovu naklonost (kao, na
primer, pasivan homoseksualac). Očigledno, takva osoba pati od prilično
klasičnog Edipovog kompleksa.
Pretpostavimo čak, kao ortodoksni Frojdovci, daje, u prvom redu, ovaj
čovek stekao Edipov kompleks jer ga je seksualni instinkti (id) neminovno
gurao u strastvenu žudnju prema majci pa je, zahvaljujući sili superega
(savesti), osetio krivicu zbog svojih incestuoznih osećanja te omrznuo sebe i
svog oca. Čak i ako se to dogodi (a u našem društvu obično nije tako, jer
očigledno mnogi dečaci ne osećaju seksualnu žudnju prema svojim majkama
niti su ljubomorni na očeve), postavlja se pitanje: Da li dečakova Edipovska
naklonostznači isto što i Edipov kompleks?
Odgovor: Ni u kom slučaju.
Takozvani kompleks se sastoj i od lanca negativnih ideja o nesrećnom
sklopu činjenica. Dakle, ako Džon izgleda fizički slabiji od Hernija, možemo
konstatovati njegovu fizičku neadekvatnost ili inferiornost. Ali, ako Džon ima
kompleks inferiornosti to znači: (1) daje svestan svoje slabosti u poređenju s
Henrijem i (2) da se, zbog svoje fizičke slabosti, smatra bitno manje vrednom
osobom. Tvrdnja pod (1) predstavlja konstatovanje činjenice, a pod (2)
prekomernu generalizaciju o datoj činjenici. Džonov kompleks je pod (2) a ne
pod (1).
Toliko o Edipovom kompleksu. Harold možda "prirodno" i "normalno"
žudi za svojom majkom i donekle je ljubomoran na oca. Ali ako, istovremeno
sa osećanjem žudnje ljubomore, nema uverenje da je, zbog tih osećanja
manje vredan kao osoba, radi se samo o Edipovskoj naklonosti a ne o
kompleksu.
Ako Harold stvarno pati od klasičnog Edipovog kompleksa, možemo
biti prilično sigurni da, pored priznavanja seksualnih sklonosti prema majci,
Harold veruje: (1) majka, otac i ostali ljudi moraju da ga prihvate; (2) počinio
je užasno delo seksualno žudeći za majkom: (3) ukoliko njegova sklonost

50
bude otkrivena, doživeće oštru kritiku javnosti (4) stvaran seksualni odnos s
majkom, incest, jedan od najstrašnijih grehova, dovodi do teških pravnih i
drugih teškoća; (5) čak i ako nikada ne počini incest, puko razmišljanje o
takvom činu predstavlja užasan zločin protiv roditelja i ljudskog društva; (6)
ako otac ikada otkrije njegove seksualne želje prema majci, preduzeće
užasne represalije, možda čak i kastraciju; i (7) dešavanje bilo koje od ovih
stvari ga pretvara u užasnu osobu.
Hoće li se Haroldova uverenja o seksualnoj žudnji prema majci
obistiniti ili ne, nije važno sve dok ili se on čvrsto drži. Prema tome, nije mu
neophodno roditeljsko ili tuđe prihvatanje jer može sasvim dobro da se snađe
i bez njega. Možda mu ni seksualni odnos sa majkom neće stvoriti ozbiljne
probleme. Niti će ga otac kastrirati ako otkrije njegove incestuozne ideje. Nije
važno. Sve dok Harold veruje i prihvata ove "istine", biće sklon ozbiljnim
emocionalnim poremećajima.
Iako, dakle, Haroldova Edipova naklonost ili želja možda ima biološku
osnovu (ili verovatno, po Frojdovcima, navire iz njegovog ida), Edipov
kompleks ne proizilazi iz tih želja već iz njegovih misli i stavova o njima. A te
ideje i stavove je dobrim delom naučio kroz komunikaciju s okolinom u kojoj
je ponikao.
Ako, dakle, Harold želi da izleči svoj Edipov kompleks i neurotske
simptome (kao stoje strah od drugih muškaraca) do kojih gotovo redovno
dovodi, ne mora izmeniti svoju incestuoznu želju (što je gotovo nemoguće)
već modifikovati sopstvene ideje. Ne mora prestati da žudi za majkom već
napustiti stav da ga ta strastvena žudnja čini užasnim zločincem.
Još važnije, da bi se oslobodio svog Edipovog kompleksa, Harold ne
mora ni izmeniti, ni potpuno shvatiti istoriju svoje Edipovske sklonosti. Bolje
da stekne Uvide br. 1, 2 i 3 u sadašnje ili još uvek prisutne stavove prema
incestu. Pretpostavimo, na primer, daje nekada žudeo za majkom i,
nesposoban da se suprotstavi vršnjacima iz susedstva, plašio se da će ga
otac "kastrirati" - ne zato stoje počinio užasan zločin incesta, već zato što
smatra da zbog svoje nesposobnosti "zaslužuje" kaznu. Pretpostavimo dalje
da se, kasnije u životu, kada je odrastao i ojačao, više ne plaši dečaka iz
susedstva a, samim tim, strah od "kastriranja" zbog "bezvrednosti" i
"slabosti" prestaje.
Ako, pod ovakvim okolnostima, Haroldsada stekne uvid usvoje prošle,
strahove od kastriranja i Edipov kompleks, dobija malo korisnih informacija
o samom sebi: pošto prvobitni kompleks više ne egzistira u staroj formi,
podaci o njegovom poreklu su mu danas potpuno beznačajni i nezanimljivi.
Ako, međutim, Harold još uvek nosi rudimente datog kompleksa, možemo
pretpostaviti da neke od iracionalnih ideja, koje su uzroci kompleksa, još
uvek postoje u njegovoj glavi.
I kada bi uspeli Haroldu skrenuti pažnju na ove preostale ideje i
navesti ga da stekne Uvide Br. 1, 2 i 3 vezane za njih, stvarno nije
važnodalipotpuno pamti,shvata ili radi na svojim originalnim
iracionalnostima (što je, po Frojdovoj teoriji, neophodno za izlečenje).
Znači bez obzira kako ga secirali, ako bilo koji kompleks još uvek
postoji u meri koja nekog opterećuje u svakodnevnom životu, možemo slutiti
da dotična osoba još uvek čuva određene besmislene ideje u vezi s njim. Te
sadašnje ideje su bitne, bez obzira na originalne ideološke izvore

51
kompleksa.Ovo objašnjava zašto toliko nmogo ne-frojdovski orijentisanih
psihoanalitičara - kao što su Alfred Adler, Erih From, Karen Horni, Oto Rank
i Hari Stek Salivan - naglašava analiziranje sadašnjih klijentovih problema i
odnosa, a ne mračnih detalja iz njihove prošlosti.
Kao još jedan dokaz za gledište da iskustva iz prošlosti nisu vitalna za
razumevanje i suzbijanje sadašnjih teškoća uzmimo primer materinskog
odbacivanja. Pretpostavimo da majka stalno kritikuje i odbacuje svoju malu
kćerku; "zbog toga" devojčica počinje da se smatra odvratnom i
nesposobnom; zato odbija da se prihvati određenih poslova; na kraju se
oseća još nesposobnijom.
Takva osoba ima ozbiljne teškoće. Ali, da li zbog činjenice da je majka
ne prihvata ili zbog sopstvenih ideja o tome?
Uglavnom, zbog ovog drugog. Posmatranja Dr Normana Garmezija, Dr
Lorenca Kastera i drugih, pokazuju da prosta činjenica majčinog odbacivanja
nije nužno štetna, da u našem društvu velika većina odbačene dece izraste u
ljude bez izraženih poremećaja. Istraživanja sprovedena u drugim sredinama
takode pokazuju da se deca, odbačena i kažnjavana u detinjstvu, razviju u
normalne odrasle osobe. U vezi s tim Lili E. Peler piše:

Imala sam prilike da posmatram arapsku decu u ruralnim

područjima Palestine i Egipta gde se apsolutno ne vodi računa o deci, a
deca stalno trpe posledice promena raspoloženja odraslih; gde se
neobraća pažnja na njihove želje i potrebe i doživljavaju se kao napast.
Ako roditelji nisu grubi prema deci, zato će se već pobrinuti buljuk braće
i sestara i ostala mnogobrojna rodbina. Pa ipak, ova deca ne postaju
neurotična zbog nedostatka ljubavi.

Ono što, u našem društvu, čini roditeljskoodbacivanje štetnim, nije

odbacivanje samo po sebi (iako, priznajemo, ono nije korisno ni dobro za
dete), već sklop ideja koje gotovo svi steknemo u vezi s njim. Ove ideje,
sveprisutne u bajkama i dečijim pričama,uključuju mišljenja da (1) roditelji
moraju pokazati ljubav i prihvatanje i užasno se ponašaju ako to ne rade; (2)
ako vas majka odbaci, treba da se smatrate bezvrednim: (3) ako nemate
nikakve vrednosti, ima da stalno doživljavate neuspeh u važnim poslovima;
(4) ako doživite neuspeh, počinili ste strašan zločin kojiponovo dokazuje
vašubezvrednost; i (5) ako, zbog straha od neuspeha, izbegavate određene
poslove i nikada ih ne naučite valjano obavljati, to opet pokazuje da nikada
niste ni posedovali neke sposobnosti i, ponovo upućuje na vašu bezvrednost.
Ideje poput ovih, koje su uprkos svojoj nepouzdanosti i sumnjivosti,
široko rasprostranjene u našem društvu, stvarno maksimalno ocrnjuju
majčinsko odbacivanje i neprijatnu situaciju pretvaraju u veoma
traumatičan događaj. Sumnjamo da bi se, nepodržano ovakvim idejama,
majčinsko odbacivanje pokazalo tako osakaćujućim kako često jeste.
Po istom principu, bez traumatizirajućih ideja o stvarima koje im se
dešavaju, bilo bigotovo nemoguće da se ljudi osećaju jako povređenim zbog
bilo čega, izuzev fizičkog napada. Jer, sem fizičke ozlede, čime vam drugi
ljudi ili stvari mogu izazvati osećaj jakog bola?
Naravno, ljudi vas mogu vređati, oponirati vam, pokazivati da vas ne
vole, huškati druge protiv vas. Ali, sem uskraćivanja hrane, odeće, krova nad

52
glavom ili neke druge fizičke udobnosti, sve drugo čime vasmogu jako
pozlediti podrazumeva korišćenje negativnih reči, stavova ili ideja. A one
prodiru u vas i vređaju vas, jerih puštate davas bockajusvojim žaokama.
Pretpostavimo da vas prijatelj ružno ogovara; ili vas prekoreva; ili
huška druge protiv vas; ili napiše članak u kojem vam daje etiketu podlaca.
To su sve reči ili gestovi, a ni jedna rečiligestvas, sami po sebi, ne povređuju,
sem ako vi ne smatrate da to čine, ako ne pustite ili učinite da boli. Da li,
onda, radite u svom najboljem interesu, ako se ni najmanje ne obazirete na
ogovaranja? Ili, ako vas apsolutno ne uznemiruju ružne stvari, koje on ili ona
pišu o vama?
Nipošto! Ovakav tip ekstremnog odsustva obazrivosti ili uključenosti,
svojevremeno pogrešno preporučivan od strane Epictetusa i drugih stoika,
uzdrmava našu čvrstinu i postojanost. Zašto? Zato što obazrivost i
uključenost imaju niz očiglednih prednosti koje, nadamo se, niste stoički (i
neosećajno) odbacili.
Obazrivost vam (zajedno sa pažnjom i oprezom) pomaže da preživite.
Ako, prilikom prelaska ulice, ne pazite na saobraćaj ili ne vodite računa da
jedete kada ste gladni, koliko dugo ćete živeti?
Obazrivost vam omogućuje da sprečite neprijatne i unesrećujuće
događaje. Ako se ne obazirete na tuđe ružne i pokvarene postupke, kako ćete
uspeti da dobijete ili zadržite dobar posao?
Obazrivost doprinosi vašem uživanju. Kada ne biste vodili računa o
tome šta govorite ili činite, da li biste stekli dobre prijatelje, našli
odgovarajućeg seksualnog partnera ili sačuvali ljubavnu vezu?
Obazrivost doprinosi socijalnom blagostanju zajednice u kojoj ste
odabrali da živite. Kada ne biste osećali socijalnu uključenost, da li biste
pazili da ne zagađujete okolinu, da vozite po propisima ili da ne maltretirate
decu?
Dakle, u svakom slučaju pokazujte obazrivost i brigu za svoje
ponašanje i njegove efekte na druge. Ali radite protivpreterane obazrivosti ili
anksioznosti jer one znače nešto sasvim drugačije!
Drugim rečima: Možete iskusiti dve osnovne vrste bola: (1) Fizički bol,
kada vas, na primer, jako boli glava, udarite se u palac ili vas boli stomak; i
(2) psihološki ili mentalni bol koji doživljavate zbog odbacivanja, frustracije ili
nepravde. Fizički bol uglavnom ne možete kontrolisati, jer ga nanosi spoljna
sila (neko vas udari, padne na vas i slično); i, kada doživite fizičku povredu,
normalno je da izvesno vreme osećate bol i nezadovoljstvo.
Međutim, čak i u slučaju fizičkog bola, imate određen stepen kontrole
nad svojom neugodom. Ako vas boli glava, i ako stalno sebi govorite kako
vam je loše i kako nije pošteno što vas toliko boli, verovatno pojačavate i
produžujete svoju neugodnost. Ali, ako sa istovetnom glavoboljom, kažete
sebi da možete podneti taj bol i da vam se dešava neprijatnost poznata
milionima drugih, moguće je da bol oslabi ili prestane.
Fizički bol i nezadovoljstvo ne znače isto, iako se značajno preklapaju.
Možetetrpetiprilično jak bol, a da se ne osećate jako nesrećno; ili se zbog
umerenog bola osećate izuzetno jadno. Znači, vaše nezadovoljstvo ne stvara
samo bol sam po sebi, već i vaš stav o njemu.

53
 Nad drugom vrstom bola, psihološkom ili mentalnom neprijatnosti,
imate mnogo više kontrole zato štoje vaš stav prema takvom bolu glavni
uzrok doživljene neprijatnosti i nezadovoljstva.
Prema tome, ako vas, na nesreću, ljudi nazovu lašcem ili podlacem,
teoretski možete izabrati da li da ih ozbiljno shvatite ili ne. Ako ih, ceneći
njihovo mišljenje, ozbiljno shvatite, biće vam žao što im se ne dopadate. Ako
izaberete da ih prihvatite previše ozbiljno i smatrate da morate osvojiti
njihovo poštovanje, verovatno stvarate osećanje posramljenosti i depresije.
Ako ih uopšte ne uzmete ozbiljno i zaključite da niti lažete, niti se ponašate
podlo i da vas nije briga šta oni misle, nema šanse da vas njihovo
vređanjerastuži ili ozlojedi.
Kada se osećate povređenim ili psihološki ili mentalno napadnutim,
ovo osećanje stvarate obezvređivanjem sopstvene ličnosti zbog takvih
napada. Pretpostavimo da vas ljudi nazovu lažovom i, pošto želite da vas
cene, žao vam je što vas smatraju nepopravljivim lašcem. Međutim, ako se
složite s njima i, ne samo primetite tu svoju osobinu, već se osećate krivim
zbog nje, tada ćete se osećati povređenim ili prezirati samog sebe. Uz to,
onda kada zbog laganja prezrete sebe, svoju sveukupnost, stičete naglašenu
sklonost za uočavanje svojih drugih loših osobina, od kojih neke možda čak
ni ne posedujete! Samopuzdanje, samoprocena i samopoštovanje su vam
toliko oslabili da nalazite nepostojeće ilipreuveličavate postojeće mane.
Ako s druge strane, potpuno prihvatate samog sebe i uzdržavate se od
svake vrste samopodcenjivanja, verovatno razmišljate ovako: "Kako me mogu
nazvati lažovom kada izuzetno retko lažem? Pogrešno su me procenili! Da
vidim kako da im dokažem da retko lažem."
Ili, ponekad, mislite ovako: "Čini mi se da su u pravu. Slagao sam i
bolje da to priznam, a najbolje je da to više ne činim ako želim steći tuđe
poverenje. Dakle, vreme je da prekinem s tim glupim lažima i dokažem da
sam sposoban za iskrenu i poštenu komunikaciju."
Dakle, kada osećate tugu ili žaljenje, nije isto kao kada se osećate
povređenim. Tuga i žaljenje predstavljaju odgovarajuća osećanja, a
povređenost - ne. Ljudi vas mogu lako osujetiti ili vam naneti štetu svojim
rečima, gestovima ili stavovima. Ali kad god se osetite povređenim, njihovim
rečima pridajete magično značenje koje one zapravo nemaju. U stvari, sami
sebe "povređujete" čineći ih neprikosnovenima ili neosporivima.
Ilustracije radi, pretpostavimo da vas vaša bliskaprijateljica, prema
kojoj ste godinama bili izuzetno korektni i pažljivi, optuži za sebičnost i
nekorektnost i zlobno vas izgrdi. Kažete sebi: "Osećam se strašno i
povređeno njenim ponašanjem. Strašno."
Besmislica! Mnogo preciznije rečeno, ona vas je osujetila,
frustrirala ili oštetila. Jer, zbog njene zlobe ostali ste bez izvesnih
privilegija i doživeli nekoliko stvarnih neprijatnosti.
Ali, vaša "povredenost" se zapravo sastoji od vašeg
samoobezvređivanja. Stvarate je besmislenim razmišljanjem: "Osećam se
glupom zbog svoje dobrote prema njoj! Ne mogu da podnesem da o meni
misli tako loše! Mora da sam stvarno ništarija kada ona tako misli! Šta će
drugi pomisliti kada čuju za šta me moja bivša prijateljica sada smatra? Ne
mogu da podnesem da me vide tako poniženog i osramoćenog!"

54
 Šta ove misli čini besmislenim? Nekoliko stvari: l. Teško da ste budala
ako se ponekad ponašate nerazumno. 2. Možete podneti prijateljičino loše
mišljenje o vama, iako vam se ono ne dopada. 3. Čak i ako ona sada misli da
ste bezvredni, vi se s tim ne morate složiti. 4. Ako i ostali stvarno zaključe da
ste se obrukali pošto vas ona sada prezire, definitivno možete podneti i
njihovo mišljenje. Ako se suprotstavite i energično konfrontirate svoje
besmislene hipoteze, vaše osećanje povređenost će sigurno brzo nestati.
Ostaće samo osećaj uskraćenosti i nezadovoljstva.
Prema tome, možete razlučiti odgovarajući i neodgovarajući psihološki
bol (ili negativna osećanja). Kada vam se desi nešto loše, dobro bi bilo da
pobudi zainteresovanost i zabrinutost – znači odgovarajuću tugu
razočarenje, žaljenje, kajanje, frustraciju ili nezadovoljstvo. Ali, nemojte da
vas to prekomerno zabrine ili da mu pridate preveliku važnost - znači
neodgovarajuću paniku, samoobezvređivanje, anksioznost, depresiju ili bes.
Frojdovski sistem i drugi psihoterapijski pravci, koji ističu ogroman
uticaj prošlosti, pogrešno smatraju da deca, u ranom detinjstvu, moraju
imati grandiozne zahteve zbog kojih cvile i moljakaju te se, shodno tome,
osete izuzetno povređenima i bezvredni ma kada ih roditelji odbiju ili
ignorišu. Ne moraju; iako često odaberu osećanje povređenosti, ne zbog
nepravednosti roditelja, već zbog nerealnog insistiranja da se roditelji uvek
ponašaju pravedno. Postoji obilje dokaza da, u ranom detinjstvu, neka
osetljiva deca dosledno sakupljaju nepravde, a mnoga druga to ne rade.
Čak i kada mala deca čvrsto reše da se uzrujaju, da osete izuzetnu
povređenost i ljutnju, kada im se nešto uskrati ili onemogući, ostaje im da,
odrastajući, naprave još jedan važan izbor: da li će ostati detinjasti ili ne.
Jer, odrastajući, deca uče ne samo, da su gestovi i reči neprijatni (donose
neugodnosti), već i da ne povređuju (izazivaju samoobezvređivanje).
Uglavnom mogu da odaberu da veruju u istinost prvog ili lažnost drugog.
Ako prihvate učenje ove knjige, gotovo uvek mogu da naprave uspešan izbor.
Bez obzira kakva da je bila vaša prošlost ili koliko su vam roditelji i
nastavnici pomogli daseosećatenespokojnim, ostali ste takvi jer još uvek
verujete u neke od nerealnih i iracionalnih ideja koje ste na početku usvojili.
Prema tome, da biste se uspokojili, potrebno je samo da uočite i obratite
pažnju na svoje iracionalne indoktrinacije i da energično uporno radite na
oslobađanju, odnjih. Saznanje o tome kako ste se prvi put neurotizirali
donekle pomaže, ali teško da je potpuno ozdravljujuće.
Emocionalno nespokojstvo, sve u svemu, potiče iz određenih
iracionalnih uverenja. Vaš zadatak sastoji se u otkrivanju osnovnih
nerealnih ideja kojima ste izazvali svoje nespokojstvo; u jasnom
sagledavanjuzabluda i nelogičnosti na kojima se zasnivaju; i, na osnovu
boljeinformisanosti i jasnijeg razmišljanja, menjanje predstava koje
potkrepljuju i uporno kreiraju vaše nespokojstvo.

55
 8. DA LI SU VAŠI RAZLOZI UVEK RAZUMNI?
Priznajmo, ljudima je teško da pravilno misle i valjano emocionalno
reaguju. Bez obzira koliko oštroumni ili obrazovani, veoma im je lako,
strahovito lako, da se ponašaju kao budale. I to, ne jednom ili dva puta, već
stalno! Da, gotovo uvek.
Možemo li onda nazivati ljudska bića uistinu misaonim stvorenjima?
Da, možemo. Ljudi poseduju najneverovatnije pomešanu kombinaciju
zdravog razuma i čudnovate nerazumnosti. Naravno, oni čine i činiće čuda
svojim mentalnim procesima i toliko su odmakli od svojih najbližih
životinjskih srodnika (čovekolikih majmuna) da su i moroni inteligentniji od
najbistrijih životinjskih predaka.
Da, ljudi odrastaju kao visoko razumna bića, koja se koriste svojim
mozgom. Ali, imaju i jaku tendenciju da se ponašaju na krajnje nerazuman,
čudan, dogmatski način. Normalno je i prirodno da naginju ka detinjastom,
povodljivom, sujevernom, ekstremnom i očigledno idiotskom ponašanju
naročito u kontaktima sa pripadnicima svoje vrste. Čak i kada znaju da se
ponašaju samoosujećujuće i savršeno besmisleno, kada znaju da bi se
osećali srećnije i zdravije ponašajući se drugačije, toliko im je teško da
izgrade, i izvesno vreme održe, određeni nivo zdravog i razumnog ponašanja,
da to retko čine i ponovo upadaju u nezrele reakcije.
Evo tipičnog slučaja. Kada sam (R. A.H.) u svojoj kancelariji prvi put
video Marlo Lang, sreo sam izuzetno atraktivnu i inteligentnu
dvadesettrogodišnju ženu, uspešnu sekretaricu predsednika velike
korporacije. Poštoje završila samo srednju školu, počela je da radi s
devetnaest godina i, zahvaljujući prijatnom izgledu, uglađenom ponašanju,
inteligenciji i vrednoći ubrzo se, sa mesta jedne od dvadeset devojaka u
daktilobirou, uzdigla do najodgovornijeg sekretarskog mesta u kompaniji.
Međutim, ljubavni život joj nije bio tako uspešan. Sa dvadeset godina
je srela starijeg muškarca, nakon zabavljanja od nekoliko nedelja počela da
živi s njim, šokirala se saznanjem daje oženjen i da nema nameru da se
razvede i popila veliku količinu pilula za spavanje. Prijateljica ju je našla i
hitno prebacila u bolnicu, gde joj je ispran stomak, tako daje zadlaku ostala
u životu.
Sasvim romantično, mlad lekar, Džejk Golden, koji joj je isprao
stomak, zaljubio se u nju i počeli su da izlaze. Mesecima je odbijala njegovo
udvaranje jer je, nakon iskustva s prvim ljubavnikom, sve muškarce
smatrala "pokvarenima." Drugim rečima, ova izuzetno inteligentna žena je, s
iznenađujućom lakoćom, napravila jednu od elementarnih i besmislenih
grešaka logičnog razmišljanja - apsurdno prekomemo generalisanje. Pošto ju
je jedan ljubavnik izneverio i prevario, sve potencijalne ljubavnike je svrstala
u kategoriju jednako neodgovornih osoba.
Njeno nelogično razmišljanje išlo je još dalje. Uz izuzetno strpljenje i
razumevanje, mlad lekar se borio protiv Marlinih generalizacija i konačno je
ubedio daje stvarno voli i želi da se oženi njome. Nevoljko je pristala, ali joj je
stvarno laknulo kada su venčanje odgodili za godinu dana - dok on ne završi
fakultet i položi lekarsku zakletvu, iako je znala daje Džejk voli i daje krajnje
pouzdan, osećalaje - zapravo čvrsto je verovala, uprkos posvemašnjem
nedostatku dokaza, da njemu možda zaista nije stalo do nje.

56
 Uz to štoje sebi govorila da se prvi ljubavnik samo pravio da mu je
stalo do nje i da to možda i Džejk čini, Marlo je takođe ubedila sebe u
sledeće: "Prvi ljubavnik me ostavio, ne zbog svoje neodgovornosti, već zato
što je konačno otkrio ono štaja znam celog života: da nemam nikakve
vrednosti. A pošto sam ja tako bezvredna, a Džejk ima očigledne vrednosti i
niz dobrih osobina, nemoguće je da mu je toliko stalo do mene koliko misli.
Čim me, kao i njegov prethodnik, nakon nekoliko meseci raskrinka - i njemu
će ostanak sa mnom biti besmislen i onda će me ostaviti. Dakle, najbolje je
da sačekamo godinu dana sa venčanjem, jer će me do tada potpuno
razotkriti, ostaviti, i tako poštedeti užasa vančanja i razvoda."
Tako je "rezonovala" Marlo, izuzetno inteligentna i efikasna žena. Uz
ovakvo magijsko razmišljanje u potaji je očekivala raskid zaruka za koji je
znala da će se dogoditi čim je Džejk razotkrije.
Zatim je usledio sledeći logičan korak u ovom nelogičnom lancu misli.
Kada je Marlo ipak zaključila da može da ima poverenja u Džejka i da ga voli,
postala je izuzetno ljubormorna i posesivna. Ako bi samo deset minuta
zakasnio s posla, napravila bi mu scenu. Ako se ljubazno nasmešio
pacijentu, sestri, službenici u bolnici, optužila bi ga za flertovanje.
Ovde ponovo vidimo produžetak Marlinog neracionalnog razmišljanja.
Pošto ju je jedan čovek šutnuo i drugi bi to mogao da uradi. A poštoje bilo
očigledno daje Džejku zaista stalo do nje, kako ona može da bude apsolutno
sigurna da zaslužuje njegovu ljubav? Uz to, pošto jesama prilično neodlučna
(zbog opštih sumnji u muškarce, Džejka i samu sebe), kako da zna, kako da
bude sigurna u njegovu odlučnost?
Misli poput ovih prolazile su Marlinom glavom i stvarale duboko
osećanje nesigurnosti koje, u ljubavnim odnosima, neizbežno dovodi do
intenzivne ljubomore.
Džejk je, shvativši daje Marlina ljubomora manifestacija nesigurnosti,
trpeo njena opsesivna optuživanja i konačno je uspeo daje navede da se
podvrgne psihoanalizi - na koju je Marlo išla tri puta nedeljno tokom dve
godine. Većina seansi je bila posvećena Marlinom detinjstvu i otkrivanju
činjenice da se, iako je volela svog oca i bila njegovo najmilije dete, često
plašila kako će on otkriti da ona nije dobra, odbaciti je i preneti svu ljubav
na stariju sestru. Marlin analitičar je smatrao daje ovaj rani obrazac
ishodište i uzrok Marlinog kasnijeg odnosa prema prvom ljubavniku i
Džejku. Marlo se uglavnom slagala s njim i nakon analize se osećala nešto
bolje. Ali izvlačenje podataka iz detinjstva nije uticalo na njenu ekstremnu
ljubomoru i posesivnost. Sa velikim gađenjem i očajanjem prekinula je
psihoanalizu.
Sada se već i Džejk obeshrabrio i počeo da sumnja u mogućnost
srećnog braka s Marlo. Međutim, svestan njenih suicidalnih tendencija,
odlučio je da joj, pre raskida, obezbedi psihoterapijsku negu; insistirao je da
pokuša makar nekoliko terapijskih seansi sa mnom. Nakon pet seansi, kada
smo počeli aktivan rad na njenom osnovnom iracionalnom razmišljanju,
Džejkjoj je saopštio daje primoran da raskine njihovu vezu i bukvalno je
ostavio pred mojim vratima.
Možete zamisliti kakva je to bila seansa. Marlo se, uprkos sedativima
koje je uzela u toku razgovora sa Džejkom, na početku ponašala histerično.
Nakon prvih petnaest minuta, posvećenih njenom smirivanju, izjavilaje:

57
"Dakle, znam šta mi je sada činiti. Moram da završim onaj posao koji
odlažem tri godine."
"Mislite samoubistvo?" pitao sam. "Da."
"To je, naravno, vaše pravo. Ali, da li biste hteli," nastavio sam gotovo
šaljivim glasom, "da mi kažete zašto planirate da presečete svoj vrat kada
možete lepo da ostanete ovde i da sami sebe mučite narednih pola veka?"
Na osnovu velikog iskustva sa potencijalnim samoubicama, otkrio sam
da se dobar protunapad često sastoji od otvorenog razgovora o njihovim
namerama, direktnog i uz izvesnu dozu ležernog humora - onako kako ja
razgovaram o mnogim preozbiljnim pitanjima na svojim racionalno-
emotivnim seansama. Kao racionalni terapeut, takođe imam dubokolično
uverenje da, iako život ima niz vrednih aspekata, drugi imaju pravo da misle
drugačije, i smatram da svako, uključujući i moje klijente, ima privilegiju da
odluči o nastavku ili prestanku sopstvenog života.
Prema tome, ja se ne uznemirim kada neko preti samoubistvom već se
ovom iracionalnom mišlju bavim na isti način kao i ostalim nesuicidalnim
uverenjima. Dakle, moji klijenti vide da ja znam da oni ozbiljno razmišljaju o
samoubistvu, da im ne negiram pravo da to urade, ali i da usrdno želim da
ponovo razmisle o određenim aspektima života i da provereda li stvarno žele
da umru.
Vratimo se Marlo. "Znam da imam pravo da oduzmem sebi život,"
izjavilaje. "I pošto smatram da nema smisla dalje živeti, nameravam da to i
uradim. Život je velika prevara. Ne mogu verovati niti se osloniti ni na koga.
Stvari uvek jednako završavaju."
"Kako to? Samo zato što su vas dva ljubavnika zaredom napustila?
Kojeg li ogromnog zaključka iz žalosne mrvice dokaza!"
"Uvek isto - za mene je sve uvek isto."
"Besmislica! Kako inteligentna žena poput vas može da veruje u tu
glupost? Ne nalazim nikakvu sličnost između vašeg prvog ljubavnika, koji
vas je napustio jer nije želeo da se suoči sa odgovornušću razvoda i ponovne
ženidbe, i Džejka, koji vas ostavlja jer ste se, najblaže rečeno, ponašali kao
pravi gnjavež. Ne leži li rešenje (ako zaista želite da rešite problem održavanja
sigurne veze sa muškarcem kojeg izaberete) u tome da se vi ne ponašate kao
gnjavež, a ne u tome da od svih muškaraca na svetu zahtevateda vas ne
razočaraju?"
"Ali, kako da znam da Džejk to nije planirao od samog početka, isto
kao i Torvald, moj prvi momak? Kako da znam da nije namerno uzeo sve što
sam mogla da mu dam i tada me ostavio pred samo venčanje."
"Sigurno ne znate. Ali situacija izvesno nije takva kakvom je vi
predstavljate. Meni ne. Sem toga, pretpostavimo da ispravno gledate na
situaciju i daje Džejk stvarno, kao i njegov prethodnik, planirao da vas
seksualno iskoristi i onda ostavi pred oltarom. Pa? To bi sigurno pokazalo da
se i on, upravo kao Torvald, poneo neetički. Ali zašto od toga praviti svoj
problem? Zašto bi to bio razlog da vi prospete svoj mozak po svom
prekrasnom persijskom tepihu?"
"Ali ako nikomene mogu verovati," Marlo je skoro zacvilila, "kakomogu
da se nadam da ću ikada biti srećna?"
"Nikome?" nepopustljivo sam nastavio, "Nikako ne shvatam kako, za
sada, dva čoveka u životu mogu da budu isto što i svi ljudi. Hajde da

58
priznamo, u vašu korist, da su se Torvald i Džejk pokazali kao istinski
pokvarenjaci. Da lije tako široka generalizacija nužna?
Ako se dve devojke za redom, koje ste angažovali kao pomoć u poslu,
pokažu nepouzdanima, da li ćete zaključiti kako je apsolutno nemoguće naći
nekog pouzdanog saradnika?"
"Ne, mislim da neću. Shvatam šta mislite."
"Pa čak i ako priznamo, ponovo u skladu s vašom tvrdnjom, da ste
imali nesvakidašnju nesreću da uzastopce sretnete dva muškarca koja su se
odvratno ponela prema vama, da li ovaj impresivan spisak zlosrećnosti
ukazuje da u celom životu nećete doživeti ništa drugo do prevaru i da je
najbolje da odmah, jednom i zauvek, okončate taj proces?"
"Čini mi se da ni Džejka, ni to što sam ga izgubila ne smatrate vrednim
pažnje," izjavila je Marlo (sada već gotovo pribrano).
"Nipošto. Ne bi li bilo prikladnije reći da vi samu sebe i gubljenje same
sebe ne smatrate vrednim pažnje?"
"Hoćete reći da moja ovolika potresenost i ideja da sve defintivno
okončam, pokazuju kako smatram daja nisam dovoljno vredna da živim?"
"Dakle, da li ste? Donekle me podsećate na ženu kojoj se sudi zbog
prebrze vožnje. Sudija pita: 'Kako to, gospođo, imate petoro dece, od jedne do
osam godina, a izjavili ste da vam je muž umro pre tri godine? 'Gospodine
sudijo,' žena odgovara, 'moj muž je umro - ne ja!' Ova žena, očigledno,
smatra da je život vredan življenja uprkos tome što je muž nepovratno otišao.
Prihvatila je samu sebe. A vi?"
"Ali kako ja mogu da prihvatim sebe kada, i sami vidite, to niko drugi
ne radi, kada me muškarac za muškarcem odbacuje? Ne pokazuje li
tonešto?"
"Da, to pokazuje nešto o vama - da smatrate daje presudno da vas
drugi, naročito muškarci koje odaberete, prihvate pre nego što vi odlučite da
prihvatite samu sebe. Ovo pokazuje da se stalno procenjujete, da se vaša
samoprocena zasniva na tuđim potvrdama i da neprestano nelogično
govorite samoj sebi: 'Pošto nemam nikakvih vrednosti, mogu da se smatram
vrednom samo ako to drugi potvrde, a pošto me dva muškarca za redom
nisu dovoljno volela da me i ožene, to dokazuje ono što već dobro znam: da
nemam nikakve vrednosti.' Vidite li kako se vrtite u krugu?"
"Hm. Dajte da to ponovim. Govorim i uvek sam govorila samoj sebi:
'Vredna sam i mogu da smatram život vrednim življenja, ako i kada čovek
kojeg odaberem iskreno mari za mene." A onda, kada otkrijem da me niko ne
voli toliko koliko sam mislila da me voli, odmah zaključujem: 'Da, naravno
da me ne voli. Jer, kao što dobro znam, nemam nikakve vrednosti i kako bi
neko uopšte stvarno i voleo bezvrednu osobu poput mene?' Hm. Ako ja to
stvarno sebi govorim, to jeste kretanje u krugu."
"Pa, ne radite li to?"
"Izgleda tako, zar ne? Moraću da bolje razmislim o tome."
"Upravo to i želimo: da vi razmislite o ovakvoj vrsti razmišljanja. I da o
tome više razmišljate van ove prostorije. I dok razmišljate o tome, posvetite
koju misao i drugom aspektu istog problema."
"Kojem aspektu?" pitala je Marlo. Sada se, sticajem okolnosti, toliko
konstruktivno posvetila samoj sebi da nikome ne bi palo ni na kraj pameti

59
daje to ona osoba, koja je, pre pola sata, razmišljala da skoči kroz moj
prozor.
"Razmišljajte, ako hoćete," odgovorio sam, "o ogromnim zahtevima koje
postavljate ljudima, kao štoje Džejk, sa kojima ulazite u vezu. Upravo zato
što se, u suštini, smatrate bezvrednom, i verujete da vam je potrebna njihova
potvrda da biste bili "vredni," nije da ih samo molite, kako pogrešno mislite,
da se prema vama ponašaju na određen način, većto od njih zahtevate."
"Ja zahtevam da me Džejk podržava, bez obzira kako se premanjemu
ponašam ili šta činim?"
"Da. Da bi zadovoljili svoju potrebu za ogromnim priznanjem,
očekujete da se on kruto pridržava vaših predubeđenja o tome kako se čovek
koji namerava da vas oženi mora ponašati. Kada se ne ponaša tačno onako
kako vi smatrate da treba - a Bog vam je svedok da ste upotrebili sva
postojeća sredstva da utvrdite da li se stvarno tako ponaša - odmah ga
proklinjete i njega nazivate pokvarenjakom i podlacem. Konačno,
istrajavajući u svojim nerazumnim zahtevima i prisiljavajući ga da se okrene
od vas, 'dokazali' ste sebi da mu ne možete verovati. Naravno, vi u stvari,
samo 'dokazujete' svoju zavisnost od njegovih i tuđih priznanja. Još jedna
runda kružnog razmišljanja."
"Mislim da mi treba njegova podrška. Tada ga prisiljavam da se
prilagodi mojim takozvanim potrebama. On to ne čini jer ga kinjim. Zatim
zaključujem, ' Pošto on smatra da ga kinjim, to dokazuje da nemam nikakve
vrednosti i da mi treba on, ili neko drugi, da me hrabri i da meni, jadnici,
pomogne da preživim u ovom okrutnom svetu.' Pobogu, ja to stvarno držim u
sebi svo vreme, zar ne?"
"Da! I sve dok ne uspemo da uglavnom verujete u sebe, kako je
moguće očekivati da verujete ljudima poput Džejka? Sve dok ne uspete da
uvidite da nije katastrofa, već prosto neprijatnost ako vas ljubavnik napusti,
nemoguće je očekivati da se prema tom ljubavniku ponašate na način koji on
ne smatra napornim i teškim?"
I tako je tekao naš dijalog. Na kraju seanse, ne samo da se smirila, već
je počela da pokazuje vidne znake novog načina razmišljanja o sebi koje je
vodilo ka većem samoprihvatanju nego pre. Želeo bih da mogu dakažem
kako je rezultat mnogih narednih seansi i mnogih sati njenog samostalnog
razmišljanja bio srećan brak sa Džejkom. Uprkos upečatljivom poboljšanju
stavova i razmišljanja, Džejku je već bilo dosta svega i viđali su se tek s
vremena na vreme. Ali, nije prošlo ni godinu dana i Marlo je našla novog
mladića od kojeg je imala mnogo realnija očekivanja, na kojeg je bila manje
ljubomorna i s kojim je ostvarila dobar brak.
Vratimo se glavnoj tenu: Zbog svojih ljudskih osobina, Marli je bilo
veoma lako da se ne snalazi u ljubavi, iako se u svim drugim oblastima
ponašala krajnje inteligentno i efikasno. Nije joj bilo teško da pravi preterane
generalizacije, neopozive tvrdnje o sospstvenoj bezvrednosti i uverenje da od
ljubavnika samo želi određene stvari onda kada u stvari zahteva bezuslovnu
ljubav. Ovoj izuzetno ineligentnoj mladoj ženi predstavljalo je nešto najlakše
da pravi ove elementarne logične greške.
Zašto? Jer se ponašala ljudski. Zato što ljudska bića imaju deset ili
dvanaest godina detinjstva tokom kojih su zavisna i ne uspevaju napraviti
dobru razliku između razumnog i nerazumnog ponašanja. Zato što, kada

60
tehnički izađu iz detinjstva, ova iskustva deluju na njih i u kasnijem,
odraslom životu. Zato što, bez obzira koliko "sazreli" teško im je da
objektivno posmatraju sopstveno ponašanje i odnose s drugima. Zato što
poseduju jake biološke tendencije da sami sebe čine anksiozinim i
agresivnim, pa čak i kada takvim osećanjima sabotiraju svoje želje. Zato što
ih porodica i okolina, od detinjstva nadalje, usmeravaju da se u mnogim
važnim stvarima ponašaju popustljivo, povodljivo i konformistički. Zato što
kao ljudska bića imaju moćne tendencije (ne instikte, već, po Abe Maslovu,
instiktoidne tendencije) prema navikama, inerciji, traženju uzbuđenja,
ćudljivosti i negativizmu koje često ometaju produktivno razmišljanje i koje
im pomažu da skliznu u samoosujećujuće postupke čak i kada "znaju" šta bi
bilo bolje da urade.
Posebno u odnosima prema drugima, ljudi pokazuju tendenciju
nerazumnosti. Jer, prosečno inteligentnom ljudskom biću je često gotovo
nemoguće napraviti razliku između razumnih i besmislenih načina
društvenog ponašanja. Kada biste živeli sami na pustom ostrvu verovatno
vam ne bi bilo teško da se uglavnom ponašate razumno.
Ali, ne živite na pustom ostrvu. I, dopalo vam se to ili ne, prinuđeni ste
da se prilagodite društvu. Pa ipak, istovremeno bi bilo dobro da uspete da
doživite sebe, ako želite da ostvarite svoje naume, steknete društvenu
nezavisnost i individualnost - da uspete u osećanju sebe.
Činiće vam se da je veoma teško iole uspešno ostvariti ova dva
suprotna cilja. U stvari, možete otkriti daje nemoguće ostvariti bilo šta sem
krajnje nedorađene, privremene rešenosti da budete svoji i da se istovremeno
dobro slažete s drugima.
Uzmimo, na primer, relativno jednostavnu situaciju u kojoj ste u
društvu sa grupom od sedam ili osam prijatelja. Pretpostavimo da su svi
inteligentni i obrazovani. Pretpostavimo, takode, da vi nemate nikakvih
ozbiljnih mana.
U svakom slučaju, nalazite se u nekoj vrsti individualno-društvene
mešavine. Ako nagovarate ili prisiljavate članove grupe da razgovaraju o
stvarima koje vas najviše interesuju, nekima će brzo postati dosadno i
odvratno vaše "držanje banke." Ali, ako se ne umešate u razgovor koji teče
između dnigih, verovatno ćete dobar deo večeri presedeti ćuteći.
Ako, tokom razgovora o stvarima u kojima imate jasne stavove, te
stavove iskreno iznesete, vrlo je verovatno da će se neki članovi grupe osetiti
povređenim, uvređenima ili ljutima. Ako pak predostrožno ćutite, ili s
krajnjim oprezom iznosite svoja duboka uverenja, sami ćete osetiti
frustraciju ili iritiranost.
Iako nastojite da saslušate i pristojno omogućite svakom članu grupe
da kaže šta želi, neki ljudi nisu toliko pristojni i monopolizovaćerazgovor
kada dobiju reč i verovatno će vas, na kraju, prisiliti da ništa neprogovorite o
nekoliko stvari koje smatrate važnima i koje ste žarko želelida
prodiskutujete. Ako, međutim, bez okolišenja prekidate razgovor izjavom o
nečemu što vi imate na umu, ostali će se osetiti izguranima iogorčeno
pomisliti da, tokom večeri, za sebe nisu dobili dovoljno prostora.
Uistinu, ne možete da pobedite - ne sasvim. Bez obzira šta radili, nema
savršenog rešenja. Čak i ako se u ovako jednostavnoj situaciji,ponašate
onako kako vi želite, neki članovi će se osetiti osujećenima i postaćete im

61
antipatični. A, ako se ponašate onako kako mislite da bi se to drugima
dopalo, shvatićete da su vaše osnovne potrebe zanemarene i vama će drugi
postati antipatični. Sem ako se, pukim slučajem, vaše želje ne podudaraju sa
željama svih ostalih članova grupe (krajnje neverovatan slučaj!) nekoje - vi ili
oni, frustriran. Kao posledicajavlja se, vaše ili tuđe jasno nezadovoljstvo, da
ne pominjemo anksioznost ili ljutnju.
Stvari se, naravno, dodatno komplikuju ako vam je preterano stalo šta
drugi misle o vašim postupcima. Jer, ako vam je jako važno da ostali članovi
grupe imaju dobro mišljenje o vama, polomićete se od truda čineći ono što
oni od vas traže, umesto da radite ono što sami želite. Zatim ćete mrzeti sami
sebe zbog sopstvenog servilnog ponašanja, a njih zato što su mu bili svedoci.
Ili ćete da uradite ono što želite - a onda se mučiti brinući da li im se još
uvek dopadate.
Ovako prekomeran stepen brige o tuđem prihvatanju predstavlja vid
neuroze. Ali, čak i bez manifestacije neurotičnih osećanja ili postupaka,
pravljenje jasne razlike između nečega što biste vi želeli da radite i onoga što
bi bilo poželjnije u grupnoj situaciji često je veoma teško, a rezultati su
donekle obeshrabrujući. Jer, vi hoćete ono što sami želite. A takođe vam je
stalo daje drugima ugodno s vama i da odobravaju vaše postupke - nešto
sasvim različito od bilo kakve neurotične potrebe za priznanjem. Prema
tome, stalno se osećate razapetim između dve konfliktne želje i teško da će
vam uspeti da trajno rešite ovaj konflikt.
Sve ovo je najjednostavnija vrsta socijalne situacije. U
komplikovanijem odnosu pojedinac -grupa, stvar postaje još zamršenija.
Naime, u izrazito takmičarskim grupama poput škole, gde većina učenika
nastoji da prodre do prestižnih fakulteta, ili u preduzećima u kojima
zaposleni međusobno sarađuju na dobijanju dobrog posla u jakoj
konkurenciji ostalih preduzeća istovremeno se međusobno boreći za bolji
položaj ili proviziju - biće vam mnogo teže da uradite ono što želite (1) zbog
zadovoljenja sopstvenih ciljeva i (2) zbog sticanja i očuvanja tuđe naklonosti.
Prema tome, videćete daje, u gotovo svakoj socijalnoj situaciji, veoma
teško održati razuman, "srednji" kurs, bez odstupanja od sopstvenih ukusa,
preferencija i načina izražavanja, ako idete ka tome da izbegavate ozbiljne
sukobe s ostalim članovima grupe. Nemoguće je unapred proračunati
najrazložniji ili najrazumniji nastup u takvim grupama tako da ćete, s
menjanjem uslova, povremeno prilagođavati svoj nastup. Shodno tome, kada
se prvi put nađete u nekoj grupi, najbolje je da izvesno vreme ćutite i pustite
ostale da kažu šta imaju. Kasnije ćete možda poželeti da iskoristite svoje
pravo na govor uprkos tome što bi prethodni govornici najradije nastavili sa
svojom pričom. Na kraju ćete možda zaključiti daje pametno pružiti drugima
još jednu šansu da progovore. No, kada i gde povući granicu između
sopstvenog aktivnog učešća i kulturnog prihvatanja tuđeg, nemoguće je
unapred tačno i precizno utvrditi jer to zavisi od niza različitih grupnih i
individualnih faktora.
Dakle, najbolje je da prihvatite da su samoizražavanje i socijalno
prihvatanje podjednako poželjni za svakoga. Iako izvestan oblik hedonizma,
težnja ka ugodnosti ili ostvarenje sopstvenih kreativnih ideja, deluju kao
sjajni životni planovi, kreativan hedonistički životni plan uključuje, i ne može
da zaobiđe, izvestan stepen brige za druge. Jer, ako brinete isključivo za

62
sopstveno dobro i bezobzirno gazite preko drugih, pre ili kasnije će se dobar
deo onih koje ste pregazili naći na putu vašem "dobru.''
Prema tome, dobro je da u vašu ideju osopstvenom dobru uključite
izvestanstepen dobra drugih.
Slično tome, ako ste uglavnom usredsređeni na trenutna zadovoljstva -
ako se pridržavate principa kratkotrajnog hedonizma - neizbežno ćete
sabotirati mnogapotencijalna buduća uživanja. "Živi za danas, jer sutra
možeš da umreš," zvuči kao zdravo razmišljanje - ako je sasvim izvesno da se
može desiti da umreš sutra. Međutim, danas najčešće doživimo dobru
starost od sedamdeset ili osamdeset godina; a vaše sutra će se pokazati
tužnim ako živite samo za danas. Istovremeno, ako živite samo za sutra,
učinićete da vam život danas bude preoprezan i siv; i tako ćete opet,na duži
rok, osujetiti svoje ciljeve.
Dakle, razum se pokazao teškim gospodarom. Otkrićete da nije
apsolutno dobar ili siguran kao standard ponašanja, i da je izuzetno teško
povući preciznu granicu između razumnog i nerazumnog ponašanja. Štaviše,
u ekstremnim slučajevima, racionalnost možete učiniti krajnje iracionalnom
i to zbog nekoliko razloga:

1. Ranije smo naglasili daje izvestan stepen emocionalnosti neophodan za

čovekov opstanak i verovatno bi se pokazalo nerazumnim, odnosno
"samoosujećujućim", da nikada nemate jake, prilično negativne
reakcije - poput želje da povredite ili čak ubijete nekoga ko vas
namerno izaziva.
2. Ljudski ukusi i preferencije, često dosta "nerazumni" ili "bez osnova,"
daju životu dosta zadovoljstva i zanimljivosti. U izvesnom smislu se
ponašate "nerazumno" kada ste obuzeti sakupljanjem markica,
potpuno se posvetite usrećivanju svog bračnog partnera, ili deset sati
dnevno slušate muziku. Ali, mnogi ljudi iz ovih "iracionalnih" ili
"emocionalnih" zanimacija izvlače ogroman, bezbolan užitak. "Čist
intelekt," ako tako nešto uopšte postoji, sigurno bi se pokazao krajnje
efikasnim, ali isto tako dosadnim (bez užitka). "Afekti" (jedan od
starijih naziva za emocije) je dobio ovo ime jer deluje (engl = to affect)
na vas -navodi vas da živite svoj život i uživate u svojoj egzistenciji. Bez
neke vrste osećanja ili emocije ljudski život može da traje, ali je
neizrecivo sumoran.
3. Ekstremno korišćen razum ponekad kreira neefikasnost i
samosabotiranje. Ako svaki put kada vezujete pertlu ili jedete hleb,
zastanete da biste razmislili da li radite "pravu" stvar ili je radite na
"najbolji" način, razumno razmišljanje će vam više smetati nego
pomoći i pretvorićete se u krajnje promišljenu, ali nesrećnu,
osobu.Ekstreman ili opsesivno-kompulzivan "racionalizam" uistinu je
iracionalan; "prava" racionalnost povećava i doprinosi ljudskoj sreći.
4. Apsolutno racionalan život podseća na mehaničko bitisanje - hladno,
bez osećanja, poput mašine. On ubija kreativnost i ispoljavanje
mnogih ljudima dragocenih stvari, naročito na polju umetnosti,
književnosti i muzike.
Sve ove optužbe ekstremne racionalnosti imaju određenu valjanost.
No, one takođe imaju kvalitet zastrašivanja i stalno se dovode do iracionalnih

63
ekstremnosti. Kada se svedu na suštinu, najčešći uzrok im je strah od
nepoznatog. Uprkos tome što trenutno, visoko neurotično stanje mnogih
"iracionalista" sadrži izrazitu neprijatnost i anksioznost, oni barem znaju
granice svojih teškoća. Naravno, nije im poznat stepen neprijatnosti koji bi
mogli doživeti kada bi živeli racionalno, i (sasvim iracionalno) plašeći se da bi
takva neprijatnost mogla da prevaziđe onu koju već imaju, od racionalnosti
stvaraju zlokobno strašilo koje im služi kao izgovor da se i ne potrude da žive
racionalnije.
Ili ovako: Svesni da im sadašnje iracionalno stanje nije ugodno, ali
svesni i da razmišljanje i logično delovanje zahtevaju ulaganje velikog truda i
vremena, labilne osobe, zbog sopstvene lenjosti, radije smišljaju argumente
protiv racionalnosti nego da je eksperimentalno primene na svojživot.
Na primer, jedan od mojih klijenata je pružao velik otpor racionalnom
pristupu svojoj teškoj anksioznosti i kompulzivnom jedenju i iskreno je
priznao svoj otpor.
"Plašite li se da ćete se, ako preuredite svoj život na način o kojem smo
razgovarali, pretvoriti u neku vrstu racionalne mašine-čudovišta?"
"Da, na izvestan način," odgovorio je.
"Dobro. Hajde da se sada pozabavimo vašim strahom od toga da će vas
terapija pretvoriti u mašinu, na način na koji bi se bavili bilo kojom od vaših
briga. Navedite mi dokaze za ovaj strah. Navedite mi osobu koju poznajete i
koja je toliko racionalna da naizgled ne uživa u životu i ponaša se poput
kompjutera."
"Pa, ne znam tačno. Ali, moram da priznam da se vi ponekad tako
ponašate. Neverovatno ste efikasni. I retko vas nešto uzbudi ili razljuti.
Izgleda da vas čak ni moj plač, tuga ili jecanje ne pomera. A to je neobično i,
za mene, pomalo bezosećajno."
"Da li to dokazuje da sam ja hladnokrvan i stravično nesposoban da
uživam u životu ili osetim radost?"
"Ne sasvim. Ali, plašim se da bih ja mogao izgubiti sposobnost da se
radujem kada bih se ponašao tako hladnokrvno i objektivno poput vas."
"Ah, to je sasvim druga stvar! S jedne strane ste vi, osećajući se
stvarno poraženo i jadno zbog svoje izuzetne anksioznosti i kompulzivnosti; a
s druge strane sam ja, koji se, kako ste sami rekli, gotovo nikada ni oko čega
ne nerviram. Ako je vaš opis tačan, očigledno je da nisam preterano
nesrećan. A ipak se plašite da ćete, ako postanete smireni poput mene,
magično postati nesrećni ili, u najmanju ruku, izgubiti sposobnost da se
radujete. Je li to tačno?"
"Da. Nekako tako osećam."
"Hoćete zapravo da kažete da verujete u tako nešto. Ali, ipak vas
pitam: Kakve dokaze imate za svoje uverenje? Da li ste eksperimentalno
pokušali da se, barem nekoliko dana ili nedelja, ponašate tako smireno kao
ja? Da li ste se tokom tog eksperimenta, na svoje zadovoljstvo - ili bolje
nezadovoljstvo - uverili da bi se, ponašajući se na taj način, osećali gore,
nesrećnije, nego sada?"
"Ne, nisam."
"Zašto onda, eksperimenta radi, ne pokušate? Napokon,ako
eksperiment ne uspe, uvek se možete vratiti u svoje sadašnje, depresivno
stanje. Ako se nekako, trudeći se da se ponašate racionalnije,počnete

64
pretvarati u kompjuterskog monstruma, uvek možete povratiti onoliko
iracionalnosti koliko želite. Nikakvim ugovorom se ne obavezujete da
iracionalno zadržite hladnokrvno"racionalno" ponašanje, ako vaš
eksperiment uistinu pođe u tom smeru. Međutim, koliko ja mogu da vidim,
pošto do sada niste čak ni pokušali da budete racionalni, i pošto očigledno
patite zbog sadašnjeg iracionalnog načina života, izmišljate sablasti kao
opravdanje za izbegavanje opasnosti, ili onoga što smatrate opasnim, u
menjanju sebe."
"Želite reći da se ljudi poput mene toliko jako plaše menjanja svog
načina života da izmišljaju lažne i preuveličane razloge protiv toga?"
"Upravo tako. Čak i ne isprobavši nov pristup, protiv njega imaju
toliko mnogo krajnje teoretskih i izmišljenih razloga da sami sebi nikada i ne
daju priliku da makar vide kako to funkcioniše."
"Dakle, vi smatrate da moje teškoće, u ovom času, nisu rezultat mog
iracionalnog ponašanja, već odbijanja da makar i pokušam da budem
racionalan i uverenja da ću se, ako to pokušam, pretvoriti u
hladnu,bezosećajnu mašinu?"
"Tačno. Zašto ne pokušate i vidite šta će da se desi?"
Stvarno se potrudio da se odupre svojoj kompulzivnoj potrebi za jelom
i ozbiljno je preispitao sopstvena iracionalna uverenja – uzroke razarajuće
anksioznosti. Nekoliko nedelja kasnije, kada je dobro uznapredovao u tom
smeru, oduševljeno me je obavestio:
"Ne samo da sam prestao da jedem kada nisam gladan - što sam
redovno radio pre početka terapije s vama, već sam prvi put u ko zna koliko
godina počeo sa pravom dijetom i već sam oslabio četiri kilograma. Siguran
sam da ću ovako i nastaviti, jer sada shvatam da sam pomoću jela bežao od
svoje osnovne, blesave fiksideje; da sa životnim problemima i zamkama ne
mogu da se suočim sam, bez neprestanog tetošenja od strane roditelja,
supruge pa čak i sopstvene dece.
Želim da kažem još nešto. Uz slabljenje moje kompulzivne potrebe za
jelom i bledenje nekih od mojih strahova od samostalnosti, nisam se
pretvarao u mašinu bez emocija - čega sam se toliko plašio pre samo par
meseci. Naprotiv! Mnogo sam emotivniji, na pravi način, i pun poleta da na
posao odlazim skoro pevajući. U stvari, jutros sam zaista zapevao, prvi put
nakon ko zna koliko godina. Zapanjio sam se, i osluškujući svoj glas, u sebi
rekao: "Boga mu! Onaj dasa Harper ima pravo! Ako pevanje pri odlasku na
posao ilustrue koliko mehaničkim me ovaj racionalno-emotivni terapijski
obrok čini, mislim da bih mogao da pojačam dozu svog racionalnog
razmišljanja i naučim cvrkutati poput slavuja! Mehanički-lalamehanički -
sviđa mi se da se ponašam kao takva vrsta robota!"
Ovaj klijent je počeo da shvata da racionalni pristup ne podrazumeva
jednostran, krut oblik racionalnosti. Racionalan, po definiciji, koja se
primenjuje u današnjem socijalnom kontekstu, znači: razložan; ne glup niti
luckast; razuman; koji vodi ka efikasnom rezultatu; koji proizvodi željeno
dejstvo uz minimum troškova, gubitaka, bespotrebnih napora ili neprijatnih
nuspojava.
Prema tome, ljudski razum uključuje odgovarajuću emocionalnost,
dobro rutinsko funkcionisanje i sve ostalo što doprinosi stvaranjuuspešnog,
minimalno anksioznog života. Racionalno življenje nije samo sebi cilj. U život

65
unosimorazum kada koristimo svoju glavu da bi doživeli više srećnijih i
uspešnijih dana i godina u kojima se aktualizuje naše ja. Ponašati se
racionalno, znači ponašati se (i osećati se) veselije.
Termin racionalnost, onako kako ga mi koristimo, razlikuje se od
perfekcionizma ili apsolutizma. Iako sebe smatramo prilično racionalnima,
ne smatramo se zakletim racionalistima. Racionalizam tvrdi da su razum ili
intelekt, a ne čula, pravi izvor znanja. Mi u ovo ne verujemo. Poput većine
savremenih naučnika i empiričara, smatramo da je znanje usko povezano sa
razmišljanjem i pod njegovim uticajem je. Ali, smatramo da ono u suštini
proizilazi iz percepcija i da se validira njima: dokazima koji uključuju čula
dodira, mirisa, vida, sluha i ukusa.
Neki zakleti racionalisti, poput Ajn Randa i Nataniela Brandena,
smatraju da je razum apsolutan i kao takav neophodan i dovoljan za
razlikovanje dobrog i lošeg, zdravog i bolesnog ponašanja. Mi se s tim ne
slažemo; ja (A.E.) sam napisao kompletnu knjigu kritkujući nedostatke i
propuste objektivizma Randove i Brendenove filozofije.
Ako seprema razumu ne odnosimo kao prema Apsolutnom Carstvu, ili
jedinoj svrsii cilju, već ga, razumnije, smatramo sredstvom za ostvarenje cilja
povećanja ljudske sreće - a naročito smanjenja anksioznosti, depresije,
neprijateljstva i ostalih emocionalnih prepreka za sreću - izbegavamo zamku
prekomerne racionalnosti. Ekstremna, preterana ili dogmatska
"racionalnost" je kontradiktorna. Čim razum dovedemo do samoosujećujućih
ekstrema i pretvorimo gaudogmatizam, to više nijerazum. Tada se on
pretvara u antirazum.
Neke pristalice RET-a optužuju da postupaju "suviše racionalno" i da
uče svoje klijente da se ponašaju pretežno mehanički i neemocionalno.
Možda ima nešto istine u ovim optužbama. Ako je to tako, onda ovi terapeuti
racionalno-emotivnu terapiju ne rade dobro. Korisnu definiciju racionalnog
mišljenja dao je Dr Maksi C. Moltsbi, psihijatar koji primenjuje i podučava
RET (ili obučava u racionalnom ponašanju) i koji je osnovao grupu za
samopomoć "Udruženi racionalni mislioci" (Associated Rational Thinkers -
ART) koja ima svoje klubove širom Amerike. Već smo ranije pomenuli da Dr.
Moltsbi navodi pet glavnih karakteristika racionalnog mišljenja. Kada
racionalno razmišljate, (1) vi izvodite svoju misao iz objektivnih činjenica koje
stoje nasuprot subjektivnom mišljenju; (2) ako postupate u skladu sa svojim
razmišljanjem, to će verovatno rezultirati očuvanjem života i zdravlja; (3) ono
vam pomaže da brže definišete svoje životne ciljeve; (4) stvara minimum
unutrašnjih konflikata i potresa; (5) ako postupate u skladu s njim, sprečiće
vas od ulaženja u nepoželjne konflikte s onima s kojima živite ili se družite.
Ako praktikujete ovakav vid racionalnog razmišljanja, nećete se uplesti
ni u kakve mehaničke reakcije, prekomerno intelektualizovanje ili
emocionalnu hladnoću. Termin racionalno ima različito značenje za različite
ljude. Nama on znači: promišljeno, efikasno i nesamoosujećujuće.A ljudske
emocije, osetljivost, kreativnost i umetnost smatramo racionalnim
zanimacijama - sve dok ih ne dovedete do toliko iracionalnih ekstrema da
sabotirate svoje življenje i druge oblike zadovljstva.
Slučaj, opisan na prethodnim stranicama, pokazuje da kada se ljudi
plaše racionalnosti i jasnog razmišljanja kao metoda prekomerne kontrole i
bespotrebneinhibicije, oni racionalnost ne definišu na način primenjen u

66
ovoj knjizi (a nama deluju prilično iracionalno).Ili se možda plašeodstupanja
od postojećeg iracionalnog ponašanja te se stoga bune protiv "racionalnosti."
U tom slučaju racionalizovanjem blokiraju svoje racionalno razmišljanje.
Racionalizovanje podrazumeva smišljanje naizgled racionalnih ili
prihvatljivih objašnjenja za postupke, ponašanje, ili želje, obično bez svesti o
tome da ta objašnjenja ne mogu da se održe. Prema tome, racionalizovanje,
ili opravdavanje ponašanja, ispada suprotno racionalnom razmišljanju o
njemu.
Slično tome, intelektualizovanje, koje u filozofskom smislu
podrazumeva rezonovanje ili razmišljanje, u psihološkom smislu prekomerno
ističe intelektualna zanimanja i smatra ih superiornim u odnosu na sve
ostalo - na primer matematika je važnija od pisanja pozorišnih komada ili
muzike.Psihološki, intelektualizovanje takođe znači da o svojim
emocionalnim problemima razmišljate toliko detaljno i pod takvim pritiskom
kao da poričete njihovo stvarno postojanje i kao da ih želite prenebreći, a ne
pokušati da ih rešite.
Iako, prema tome, principi učenja racionalnog ponašanja i racionalnog
života, kako im samo ime kaže, daju veliku prednost maksimalno
racionalnom životnom pristupu, oni ne podržavaju racionalizovanje ili
intelektualizaciju. Zdrava i razborita osoba razmišljanjem izlazi iz
emocionalnih teškoća. Ali, racionalizovanje ili intelektualizovanje
samoosujećujućih, neurotičkih postupaka samo doprinosi njihovom
beskrajnom ponavljanju. Mi ne želimo da spekulišemo sa racionalizacijom i
intelektualizacijom na bilo koji način; a česte optužbe protivnika da
zastupamo racionalizovana i intelektualizovana "rešenja" za ljudski život,
doživljavamo kao njihov problem.

67
 9. ODBIJTE DA SE OSEĆATE OČAJNO NESREĆNO
Svako ko pokuša da vam da recept za trajno dobro raspoloženje govori
besmislice i neistine. Pa ipak, mi drsko tvrdimo: Možemo da vas naučimo
veštini pomoću koje se (bukvalno) nikada nećete osećati očajno nesrećno.
Da li smo kontradiktorni? Tako izgleda, ali u stvari nismo. Sreća, ili
pozitivna osećanja zadovoljstva, veselja ili ushićenosti se obično javljaju kao
nusproizvod onoga što činite i ne možete ih lako izazvati pomoću recepta. Šta
vi kao jedinstvena ličnost radite i koliko zadovoljstva iz toga dobijate, u
velikoj meri zavisi od vaših ličnih naklonosti - a njih neko drugi ne može lako
predvideti. Možda obožavate šetnju u pirodi; a možda je mrzite. Možda jedva
čekate da vodite ljubav sa svojim bračnim partnerom; ili to smatrate
neprijatnom bračnom obavezom. Kako vam mi onda možemo reći šta bi vas
moglo razveseliti?
Naravno, možemo vam veoma odgovorno reći šta nas ili nekogdrugog
veseli, ali ne možemo predvideti, bez proveravanja i ispitivanja,šta vas čini
izuzetno zadovoljnim. Možemo vam obazrivo saopštiti neštouopšteno, recimo
da bi vas posvećenost poslu ili ostvarenje nekog vitalnoginteresa moglo
usrećiti. Ali kakav posao ili koji interes vama donosizadovljstvo, to iskreno ne
znamo. Jedino vi, analizom sopstvenih pokušaja i grešaka, možete razumno
odgovoriti na ovo pitanje.
Ako vam ne možemo reći kako da postanete srećni, možemo li vas
poučiti kako da se ne osećate bezrazložno nesrećnim? Paradoksalno, da.
Iako se ljudi neizmerno razlikuju u stvarima koje im donose pozitivno
ispunjenje, sličnost u načinima na koje sebe čine nesrećnima i depresivnima
je ogromna. A mi vam, kaopsiholozi koji su radili s mnogo nesrećnih ljudi,
možemo gotovo doslovce ispričati kako sebe činite beznadežno nesrećnima - i
kako da prestanete s tim.
Možda se pitate da li mi to tvrdimo da ne možete biti opravdano
nesrećni? Nije baš tako. Tvrdimo da vi prosto veštački stvarate ogromnu
količinu emotivnog bola, patnje, jada i užasa. U stvari, jedina trajna
i"nepodnošljiva'' patnja, koju prihvatamo kao legitimnu i opravdanu, jeste
ona koja proizilazi iz dugotrajnog i neublaživog fizičkog bola. Bukvalno, sve
ostale produžene agonije bespotrebno fabrikujete sami.
"Ma nemojte, doktore," protestujete, "Ne mislite valjda da ni kada mi
umre majka, kada me ostavi muž ili kada izgubim dobar posao - da čak ni
tada ne moram da se osećam užasno jadno ili utučeno?"
"Da, mislimo upravo tako. Smatramo da, bez obzira šta vam se desi,
uz izuzetak trajnog, upornog fizičkog bola, nije neohodno da sami sebe
užasavate ili dovodite do depresije. Ali ubeđeni smo da, pod izvesnim
uslovima, nalazite daje poželjno da stvorite (ili dozvolite sebi) osećanje
izrazite tuge ili ljutnje."
"Kakve su to gluposti? Smatrate da depresija nije neophodna, a da je
tuga poželjna? Ozbiljno!"
"Da, ozbiljno! Najbolje je da priznamo da su osećanja nezadovoljstva
varijabilna i da ih svesno ili nesvesno izazivamo - ili odaberemo da se tako
osećamo. A pošto, govoreći sebi glupe i iracionalne tvrdnje, nepotrebno
proizvodimo sopstvena osećanja depresije i malodušnosti, možemo izabrati
da odmah zaustavimo ova osećanja osporavanjem filozofije pomoću koje ih

68
stvaramo i da takvu filozofiju zamenimo inteligentnim i realnim stavovima iz
kojih proizilazi zadovoljstvo."
"Stvarno. Stvarno!!?"
Da, stvarno, ali pre no što se obeznanite od neverice, da malo
pojasnimo termine "srećan" i "nesrećan." Možda tada nećete misliti da smo
toliko ludi kako vam se na prvi pogled čini.
U rečniku je termin nesrećan široko definisan kao: tužan;
jadan;kukavan; potišten. Ovo je, međutim, tek pola priče. Nesreća se, u
stvari,sastoji od barem dva različita elementa: (1) osećanja tuge,
žaljenja,iritiranosti, nezadovoljstva ili kajanja, jer niste dobili ono što ste
želeli iliste dobili ono što niste želeli; i (2) drugog, i sasvim različitog,
osećanjaanksioznosti, depresije, stida ili besa jer(a) se smatrate osujećenim
ili sprečenim i (b) glupo ste sebe ubedili da ne treba i ne smete da budete
osujećeni i da su stvari užasne i grozne, jer se to dogodilo.
Drugim rečima, jad se sastoji od dva veoma različita dela: (1) težnje,
želje ili sklonosti ka ostvarenju određenog cilja ili namere, i osećanja
razočarenja i razdraženosti ako u tome ne uspete; i (2) zahtevanja,
insistiranja, i obavezne nužnosti ostvarenja tog cilja ili namere i osećanja
gorčine, besa, anksioznosti, očaja i malodušnosti kada se to ne desi.
Shodno tome, pravimo razliku između zdravog osećanja tuge ili
razdraženosti kada ne dobijete ono što nedvosmisleno želite i nezdravog
osećanja depresije ili besa koje proizilazi iz vašeg detinjastog opiranja da
prihvatite svet sa frustracijama i gubicima i iz vašeg jadikovanja datakonešto
apsolutno ne sme da postoji. Ako odaberete da ostanete pri prvom osećanju,
osetićete odgovarajuće (a ponekad i duboko) razočarenje ili tugu zbog
gubitka osobe ili stvari do kojih vam je stalo. Ali, ne morate istovremeno
odabrati da osetite neizrecivu preplavljenost i depresiju zbog istog gubitka.
Možete, takođe, zdravorazumski odabrati da povodom spleta frustrirajućih
okolnosti budete izuzetno nezadovoljni. Ali ne morate nerazunmodabratl da
osetite neobuzdan bes ili uzrujanost zbog istog spleta frustracija.
Dok osećanje gubitka ili tuge predstavlja odgovarajuću reakciju na
doživljen gubitak, panika i depresija to nisu. Zašto? Postoji nekoliko važnih
razloga:
1. Kada vam se nešto neprijatno desi na tački A (vaš aktivirajući doživljaj
ili Aktivirajući događaj), na tački C (emocionalne posledice) osetite
tugu ili žaljenje, jer na tački B (vaš sistem uverenja) kažete sebi:
"Gubitak ove osobe ili stvari smatram žalosnim (ili neprijatnim ili
frustrirajućim)." Ovo predstavlja logičnu činjenicu koja semože
empirijski potvrditi, odnosno racionalno uverenje (rU), jer možete da
dokažete (u svetlu sopstvenog sistema vrednosti na osnovu kojeg želite
da ostanete živi i srećni) da neprijatnost ili šteta uistinu proizilaze iz
navedenog gubitka. Prema tome, ako izgubite posao ili bračnog
partnera, ovaj gubitak će vam doneti niz neprijatnosti. Zaključiti: "Baš
dobro!" i biti srećan zbog toga, čini vam se krajnje glupavim.
2. Vaša osećanja anksioznosti ili depresije - koja mogu da se kreću od
blage do ekstremne potištenosti - predstavljaju drastično različitu
vrstu emocionalne posledice (tačka C). Potiču iz vašeg iracionalnog
uverenja (iU): "Gubitak ove osobe ili stvari smatram užasnim ili
strašnim."Ali, izrazi užasno ili strašno, u ovom kontekstu bukvalno

69
 nikada ne znače žalosno ili štetno već mnogo više od toga. I, (ako
pažljivo razmislite o tome), videćete da više od toga ne može realno da
postoji. Bez obzira koliko jako, jako nesrećnim smatrate gubitak
bračnog partnera ili posla, on je ipak samo nesrećan. Čak i ako ga
smatrate izrazito, naročito ili posebno nesrećnim, još uvek ga ne
možete proceniti nečim više od toga. A izraz užasno, kada vodi ka
panici ili depresiji, zapravo znači - razmislite samo, ne uzimajući naše
tvrdnje zdravo za gotovo! - neizmemo više nego nesrećno. On ima
magično,dodatno značenje,koje nema empirijsku podlogu (naravno,
nikakvu drugu sem one koja je već uključena u terminenesrećan,
štetan, frustrirajući ili neprikladan). Ako se mudropridržavate pravila
Korzybskog i opšte semantike i izbegavate upotrebu generalnih i
nadređenih apstrakcija koje ne možete precizno povezati sa realnošću,
praktično nikada nećete doživeti štetne emocionalne efekte poput
depresije i besa.
3. Možda unošenje termina poput nesrećno, nepovoljno ili nezgodno u
rečnik ili sistem uverenja, a eliminacija izraza užasno, strašno deluje
kao jezička smicalica.Ali topredstavlja mnogo više od smicalice! Jer,
ako ubedite sami sebe kako je "hlađenje" vašeg partnera prema vama
izuzetno nesrećna okolnost u to uverenje unosite jaku implikaciju da
biste bili vrlo srećni kada bi uspeli da ga ponovo okrenete prema sebi -
kao i to da biste bili podjednako srećni ostvarenjem zadovoljavajuće
veze s nekim drugim. Shodno tome, ocenivši ovaj događaj kao
nesrećan, motivisani ste da uradite neštouvezi s njim: na primer, da
ponovo osvojite partnerovu ljubav, da nađete nekog drugog; ili da
uživate, najviše što možete, u svojoj slobodi. Ali, ako se ubedite kako je
"hlađenje" vašeg partnera užasno, najverovatnije nećete daite ništa ili
jako malo u vezi s tim, sem štoćete: (a) beskrajno mozgati o užasu tog
čina; (b) optuživati sebe zbog stvaranja ove užasne situacije; (c) ubediti
sebe da ste suviše potišteni da preduzmete bilo šta što bi vam vratilo
partnera ili dovelo do veze s nekim drugim; (d) zahtevati da vam neko
magijom ili višom silom nekako vrati ljubav vašeg partnera; (e)
nerazumno predskazati kako nikada više nećete naći dobrog muža; (f)
za sve apsolutno krivite sebe i usrdno sami sebi "dokazujete" da
ništarija poput vas ne zaslužuje poštovanje; i (g) na druge načine
ubeđujete sami sebe kako vas je Demon Užasa nepovratno uhvatio u
svoje kandže i da nemate snage da pomognete sami sebi ili da se
nosite s takvim magijskim, neuhvatljivim, zlim demonom.
Vaše gledanje na bilo kakav Aktivirajući doživljaj ili događaj kao na
užasan, strašan ili grozan stvara iluziju da njime apsolutno ne možete
da upravljate i da ste preslabi da bi se nosili sa užasom vascelog
postojanja, koji stvara strahotekojima vas neprestano muči. Bez obzira
koliko nesrećnim ili nepovoljnim vam neki događaj izgleda,
najverovatnije još uvek imate sposobnosti da ga promenite ili da se
nosite s njim. Ali ako ga smatrate istinski užasnim odričete se gotovo
svake kontrole koju biste mogli imati nad njim (ili nad sopstvenim
reakcijama prema njemu), i potpuno se prepuštate njegovom
zamišljenom užasu.

70
4. Ako ste iskreni prema samom sebi, priznaćete da, kad god neki
gubitak ili osujećenje smatrate užasnim, u stvari mislite da zato što je
nepovoljno da tako nešto, ne sme i ne treba da postoji. Ne samo da
postojanje događaja smatrate nepoželjnim, već mislite da vladajuće sile
nisu smele da vam ga nametnu. Ne mislite da bi bilo boljeda ovaj
događaj ili proces ne postoji zato štoje neugodan; smatrate da on
apsolutno ne sme da postoji! Razmišljanje u mora, i treba terminima
potvrdilo se kao nerealno i nelogično iz više razloga:
a) Koliko je nama poznato, naučno je dokazano da u svetu ne postoji
apsolutno treba i mora. Možete s pravom izjaviti: "Ako želim
dapreživim, moram dobro voditi računa o svom zdravlju," zato što vaše
moranije apsolutnoveć uslovljeno ciljem ka kojem težite. Ali, ako
kažete: "Moram da preživim, vodio računa o zdravlju ili ne," ili
"Moramda vodim računa o zdravlju bez obzira da li želim da preživim
ili ne," iznosite apsolutno tvrdnje kojima tražite postojanje posebnog
kosmičkog zakona koji propisuje da, pri svakom, ustavu, vi morate da
preživite ili vodite računa o svom zdravlju. Takav zakon (koliko je
nama poznato) ne postoji. Viste ga dogmatski izmislili.
b) Kada predano verujete u svako treba i mora, postupate neverovatno
grandiozno i prisvajate svemoguću moć kakvu nemate. Jer vaša
tvrdnja, "Meni ne sme da se dogodi da me muž ostavi i zato smatram
užasnim to što me je ostavio," zapravo znači, "Pošto ja neizmerno
mnogo želim da me muž voli on to naprosto mora da čini." Dakle, ima
li ovo smisla? Da li vi, stvarao, upravljate osećanjima svog supruga (ili
ma kog drugog)? Da li se vi, uistinu, smatrate Kraljicom nad
kraljicama ili Majkom božjom? Puno sreće!
c) Kada god izjavite da nešto mora da postoji, a toga u stvari nema,
samosebe nerazumno opovrgavate. Ako vas ljudi stvarno moraju voleti
i stalno biti s vama, tada neprikosnoven kosmički zakon kaže da oni
nemaju drugog izbora i da su obavezni da delaju u vašu korist. Ali,
kada uočite da vas oni više ne vole, i to proglasite užasnim, očigledno
je da ste ubeđeni da vas oni moraju voleti. Kako je uopšte moguće da
se ovakvo kontradiktorno stanje održi? Ako moraju da vas vole, onda
to očigledno i čine (jer im sudbina tako nalaže); a ako su to sada
prestali da rade, moranjeje neodrživo.Ne možete istovremeno
nepokolebivo tvrditi da ljudi moraju da vas vole, a ne vole vas. Sve što
mora da postoji očigledno i postoji. Shodno tome, vaša polazna tvrdnja
moranja očigledno nema validne osnove. Da ima, nikada ne biste imali
problema na ovom planu!
d) Ako malo bolje razmislite, videćete da vam svako vaše revnosno
postavljeno mora stvara dobru dozu anksioznosti, jer veoma je
verovatno da ono za šta kažete da morada postoji, u stvari (naročito
pod nekim uslovima) ne postoji - i onda seosećatc poraženo. Ako
tvrdite, "Ljudi me uvek moraju iskreno voleti," postavljate stvari na
takav način, ne samo što ćete se neizmerno rastužiti i kajati kada se to
ne dogodi, već ćete osetiti neizmernu poraženost i očajanje kada
izgubite njihovu naklonost. Jer, ova izjava uistinu znači: "Ako ikad
prestanu da me vole, (1) Pokazuje se da sam potpuno nezanimljiva
osoba; (2) Posle toga, nema nikakve šanse da na bilo koji način

71
 prihvatim samu sebe ili uživam u životu. Tako! Ako uistinu verujete u
ove gluposti, ne samo da deo svoje sreće uslovljavate ljubavlju drugih
prema vama, već rizikujete celokupnu egzistenciju i bukvalno sve
mogućnosti da budete srećni, ako se desi da prestanuda vas vole. Ne
samo da rizikujete svoje odnose s niimaveć takođe (zahvaijujući glupim
definicijama u svojoj glavi) rizikujete sebe, svoju celokupnu sadašnju i
buduću sreću. Svesni ogromne kazne koja sledi - da ćete nastaviti
gubiti sebe ako izgubite njih - gotovo uvek ćete se opteretiti strašnom
brigom (a ne odgovarajućim interesovanjem) za dobre odnose s njima.
Stvari dodatno pogoršavate, jer kada jednom usvojite doboko uverenje:
"Ljudi me uvek moraju iskreno voleti, ne samo da ste sebi pripremili
neprijatnu trnovitu postelju ako vas ne budu voleli, već ležite u njoj i kada
vas vole. Zato što, kad kažete sebi: "Oh! Ljudi me stvarno vole! Divno! To me
čini izuzetnom osobom!" trenutak kasnije neizbežno pomišljate: "Ali šta, ako
me sutra ne budu voleli? Užasno! Pokazaće se da sam obična, bezvredna,
prazna ljuštura!" Dakle, čak i kada dobijete ono što smatrate da morate
dobiti, nikada neće prestati da vas uznenuruie mogućnost da to u
budućnosti izgubite. Jer u ovom našem promenljiom svetu uvek postoji
velika verovatnoća da ćete to izgubiti. Na primer, oni koji su danas u vas
ludo zaljubljeni, sutra će možda umreti; odseliti se na drugi kraj zemljine
kugle; doživeti ozbiljne fizičke i emocionalne probleme; zaljubljenost će
prirodno prestati; osećanja mogu da im se promene usled mnoštva razloga.
Kako onda možete neopterećeno živeti sa svakim "mora", povodom tuđe
naklonosti prema vama?
Dakle, vidite kako doživljavate adekvatnu duboku potištenost i tugu
usled gubitka voljene osobe ili stvari i kako doživljavate neadekvatnu
depresiju, očajanje i samoobezvredenost kada vam je očajnički stalo do
izgubljene osobe ili stvari. Smatramo daje nesreća, ukoliko uključuje prva
navedena osećanja, opravdana i zdrava. Ali nesrećnost u smislu užasavanja,
katastrofiziranja i zastrašivanja samog sebe, je nezdrava i neopravdana.
Depresiju i očaj ne stvarate na osnovu Aktivirajućeg doživljaja koji imate, (na
tački A) već svojim sistemom uverenja (na tački B). S obzirom da,
nesumnjivo, imate na raspolaganju određen izbor uverenja,
možetedaodlučite da se priklonite realnosti i stvari procenjujete kao žalosne i
neprijatne, a ne da prekoračujete realnost apsolutističkim definisanjem
nečega kao užasnog i strašnog. Uistinu posedujete izuzetno mnogo kontrole
nad svojim osećanjima. Pod uslovom da jasno vidite šta tačno činite da biste
ih izazvali i pod uslovom da ste voljni da uradite nešto razumno da ih
promenite!
Nakon ove tvrdnje, želimo da naglasimo kako ne verujemo da je bilo
koje ljudsko bićeu stanju da se izvesno vreme neprekidno oseća savršeno, ili
kompletno ili zanosno srećno. Frenetično traganje za bilo čim savršenim, u
stvari, gotovo neizostavno donosi teške frustracije i nezadovoljstva. A ljudska
bića nisu stvorenja koja bukvalno u svemu postižu savršenstvo, naročito ne
savršenu sreću. Zbog stalno promenjivih fizičkih i fizioloških doživljaja ljudi
su izloženi mirijadi iratacija, bolova, neugodnosti, bolesti, dosada, napetosti i
ostalih situacija koje stvaraju neprijatnost. Ovom knjigom nastojimo da
pokažemo kako mogu da prevazidu mnogo svojih mentalnih i emocionalnih
hendjkepa.Ali nesve!

72
 Na primer, gotovo uvek možete savladati i pobediti hroničnu depresiju.
Ali, efikasno savlađivanje je, velikim delom, moguće zato što je depresija
uporno prisutna i zato što imate dovoljno vremena da o njoj razmišljate,
nađete joj poreklo u svojim mislima i opovrgnete razmišljanja kojima ste se
(svesno ili nesvesno) bavili da biste je stvorili i održali. S druge strane, ne
možete lako savladati prolazna negativna osećanja, jer ih osećate "u letu" i
možda nećete; imati dovoljno dugo vremena da ihanalizirate i otklonite.
Čak i borbu protiv trajno prisutne psihološke muke ne možete sasvim
dobiti. Ako ste neraspoloženi zbog neke nerazumne ideje koju uočite,
analizirate i odbacite, ona se retko kada zauvek gubi ipovremeno se vraća.
Dakle, nužno je da stalno ponavljate analiziranje i odbacivanje. Na primer,
možda ste stekli apsurdnu ideju da ne možete živeti bez poštovanja od strane
određenog prijatelja i, verujući u ovu glupost, stvarate sebi neizmerno mnogo
neprijatnih osećanja i potištenosti. Zatim, nakon mnogo temeljnog
razmišljanja, konačno napuštate tu ideju i smatrate daje sasvim moguće da
zadovoljno živite i bez poštovanja tog prijatelja. Konačno ćete, međutim,
verovatno otkriti da povremeno, potpuno spontano, obnavljate neosnovanu
ideju da vaš život nema vrednosti ako vas ovaj ili onaj prijatelj ne poštuje. I
ponovo ćete se prihvatiti posla oko izbacivanja ove "samoosujećujuće" ideje
izglave.
Slobodni smo dodati da će vam oslobađanje od sopstvenih
"samoosujećujućih" uverenja ići sve lakše, što duže u tome istrajete. Ako
dosledno otkrivate i opovrgavate svoje pogrešne životne filozofije otkrićete
kako njihov uticaj slabi. Na kraju, neke od njih gotovo potpuno izgube svoju
razornu moć. Ne baš sasvim, jer jednog dana vam se možda ponovo,makar
na kratko,u glavi pojavi ista idiotska misao s kojom ste sesvojevremeno
izluđivali, i opet je morate opovrgnuti i prevazići.
Svako je sklon da gaji nekoliko snažnih ideja koje stvaraju
emocionalne poremećaje. Kao ljudskom biću vam je,biološki, lako razmišljati
na taj način. Socijalno, živite u okruženju koje vas podstiče na iracionalno
razmišljanje.
Ilustracije radi, pozabavimo se idejom o tome da morate da postignete
izuzetan uspeh. Vrlo je moguće da, poput većine ljudskih bića, imate
urođenu težnju ka maksimalno dobrom: da vozite najbrže, žanjete
najobilnije, popnete se najviše. Robert Vajt je vešto pokazao da ljudi strašno
vole upravljati problemima, drugim stvarima i odnosima. Imajući u vidu
prednost koju takva težnja ima za opstanak ljudske vrste, opravdano je
smatrati je delimično urođenom.
Ovoj moguće urođenoj tendenciji možemo dodati svesno naučenu
kompetitivnost, sadržanu u gotovo svim kulturama, i razumećemo snažnu
potrebu i obuzetost uspehom prisutnu kod većine ljudi koji su ponikli u
takvim kulturnim sredinama. Prema tome, ako ste odrasli u takmičarskom
društvu i padnete u depresiju, ako ne postignete željeni uspeh,
suprotstavljanje sopstvenim (i društvenim) standardima ići će veoma teško.
Jer, vi se racionalno odupirete i borite protiv karakteristika ili stavova koji su
doboko usađeni u vašu "prirodu."
Naravno, teško ne znači nemoguće. Naravno, teško će vam pasti da
razumno razmišljate i postupate u nerazumnom svetu. Naravno, imaćete
muka da razumno osmislite svoj izlazak iz okolnosti koje, su vas godinama

73
nerazumno pritiskale. Dobro, to vam teško ide. Ali,i slepom čoveku je teško
da nauči Brajevu azbuku, paralizovanom daponovo nauči koristiti mišiće, ili
savršeno normalnoj osobi da vežbana trapezu, igra balet ili dobro svira
klavir. Tvrd orah!Ali, ipak ga možete slomiti.
Mnogi kritičari racionalnog pristupa življenju smatraju "neprirodnim"
očekivanje da ljudiuvek i dosledno postupajuiracionalno. Smatraju da to nije
svojstveno primarnoj prirodi čoveka. U tome ima istine. Jer osobi koja se
rađa i raste uz obilje iracionalnih tendencija korišćenje moći razuma za
prevazilaženje takvih tendencija deluje. "neprirodno."
Međutim, podjednako "neprirodnim" možemo proglasiti nošenje cipela,
primenu kontracepcije, učenje stranih jezika, vožnju kola i još gomilu drugih
stvari koje su u suprotnosti sa urođenim tendencijama i ranim vaspitanjem.
Takođe možemo i da postavimo pitanje: Koliko pameti ima osoba koja kruto
sprovodi samo savršeno "prirodno" ponašanje?
Nikada neću zaboraviti mladu i potencijalno atraktivnu ženu kojuje
doveo prijatelj zato štoje odbijala da na bilo koji način vodi računa o svom
telu ili fizičkom izgledu i sa dvadeset tri godine već je pokazivala ozbiljne
znake gojaznosti, zapuštenosti i starenja. Na moje pitanje, zašto ne vodi
računa o sebi, kada čak i prijatelj (kojeg voli i za koga želi da se uda) nije
zadovoljan njenim izgledom i preti da će je ostaviti ako ne preduzme nešto u
vezi s tim, odgovorila je:
"Ali, da li bi to bilo pošteno? Treba li da se pretvaram, uz dobru odeću,
šminku i slične stvari da sam lepša nego što stvarno jesam? Da li bih ostala
verna samoj sebi - ili Džonu? Zar ne bi on, u stvari, znao da u suštini ne
izgledam onako kako izgledam i zbog toga me još više prezirao? Ako me ne
može prihvatiti ovakvu, bez elegantne odeće i ulepšavanja, ako me ne može
prihvatiti u istinskom stanju, kakva je to vrsta ljubavi kojuoseća prema
meni?"
Uložio sam mnogo truda da dokažem ovoj ženi kako, bez obzira na
prijatelja i njegovo mišljenje o njenom izgledu, postoji nekoliko jakih razloga
zbog kojih bi, sebe radi, bilo dobro da vodi računa o svom telu i izgledu. Na
primer, zbog zdravlja i sopstvenog estetskog doživljaja koji dobija gledajući se
u ogledalo, a tu su i prednosti prilikom zapošljavanja.
Bezuspešno. Uporno se vraćala na ideju da bi njeno ponašanje, kada
bi se trudila da izgleda lepo, bilo veštačko i neprirodno.
Bio sam na rubu iracionalnog besa i došlo mije da joj kažem kuda da
se nosi sa svojim osećanjem "integriteta" - da ode u manastir i završi posao!
Ipak, razum je prevladao. Po dvadeseti put podsetio sam sebe da
nemogu da je proglasim prljavušom, već veoma zbunjenom,
defanzivnomosobom koja, zbog ogromnog suštinskog straha, tvrdoglavo
brani svojukontradiktornu poziciju, preterano ubeđena kako nije u stanju da
od njeodstupi. Takode sam sebi rekao da ne dovodim u pitanjesopstvenu
vrednostčak i ako na kraju ne uspem da joj pomognem da izmeni
svojusamosabotirajuću filozofiju: ostvario bih još jedan dobar, premda na
žalostneuspešan pokušaj; a mogu i da naučim nešto iz svog "poraza." Tako
samse vratio terapijskom pobijanju.
"Slušajte," rekao sam, "suviše ste inteligentni da biste verovali u ove
besmislice koje servirate i sebi i meni."
"Kako to mislite, besmislice?" prilično ratoborno me upitala.

74
 "Upravo tako kako sam rekao, besmislice.Ai vama je već u izvesnoj
meri jasno šta želim da kažem. To vidim iz vašeg pomalo neprirodnog
mrštenja. Ali, da budem jasniji, stalno tvrdite kako ne možete uraditi ništa
veštačko i neprirodno čime biste popravili svoj izgled, jer bi vas to učinilo
nepoštenom. Zar ne?"
"Da, upravo to stalno ponavljam - i, bez obzira složili se vi sa mnom ili
ne - ja tako i mislim."
"Možda; ali nisam baš sasvim siguran. Hajdeda vašu tvrdnju
podvrgnemologičnoj analizi i proverimo da li će se održati. Odbijate da
koristite šminku i nosite atraktivnu odeću, jer to smatrate neprirodnim.U
redu. Štaje sa čašama za vodu, noževima, viljuškama, kašikamai ostalim
priborom zajelo. Da li i njih smatrate neprirodnim?"
"Pa, na izvestan način, da. Ali to nije smisao mog stava."
"Ne, to nije besmisao vašeg stava. Ali, koji je "smisao" vašegstava?"
Naravno, nije mi mogla odgovoriti. Ponovo je, neodređeno i okolišeći,
izjavila kako prosto misli da nije u reduiprirodnoda se ulepšava, ali daje
nekako prirodno i u redu da koristi pribor za jelo. Video sam da ovo ne vodi
nikuda i prekinuo sam je:
"Slušajte. Zašto mi uporno servirate ove besmislice? Zašto umestotoga
ne pokušamo zajednički otkriti zašto vi termine ispravno i prirodnone
koristite dosledno: zašto upotrebu jednog sredstva, na primer nošenje
naočara, smatrate OK, a upotrebu drugog, dobro sašivene odeće, ne? Ranije
smo konstatovali da obično inteligentno postupate. Znači sigurno postoji
neki razlog za ovu nedoslednost. Znate li ga?"
U početku nije priznavala svoju nedoslednost. Ali, nisam se predavao i
nastavio sam da joj ukazujem na nedoslednost u postupcima.
Tunedoslednost sam uzeo kao činjenicu a ne kao temu za diskusiju i rekao
sam joj da možemo da razgovaramo o tome zašto je, a ne da li je nedosledna.
Konačno je pokazala spremnost da razgovara o načinu na koji upada u
kontradikciju. Tada sam rekao:
"Nije mi želja da pokušam da vas ubedim kako su razlozi
vašekontradiktornosti isključivo abnormalni ili patološki. Mnogo terapeuta
praktično insistira na tome daje patologija u pozadini svega što klijent čini.
Međutim, u racionalno emotivnoj terapiji, mi tragamo za nekim od
normalnih razloga koji ljude navode da čine stvari kojima ugrožavaju
sopstvene ciljeve."
"Dakle, vi smatrate da, ako dosledno odbijam da se koristim veštačkim
pomagalima za poboljašavanje svog izgleda, za to imam i zdravei nezdrave
razloge?"
"Tačno. Uzmimo očigledan zdrav razlog. Ranije ste rekli da, ako vas
mladić ne prihvata takvom kakvi ste, bez veštačkih pomagala, to nije prava
ljubav. Dakle, ovaj stav je delimično tačan. Jer, ako vas on voli samo zbog
stvari koje činite da biste lepo izgledali, takva ljubav je površna, verovatno
neće trajati i s pravom možete reći samoj sebi: Kome treba takva ljubav?"
"Da - kome?"
"Dobro. Prema tome, razumno razmatrate do koje mere je mudro voditi
računa o svom izgledu da vas on ne zavoli i voli samo zbog pojave. I ovaj
razlog za odbijanje korišćenja sredstava za ulepšavanje, dok istovremeno
koristite naočare i pribor za jelo, zvuči zdravo. Ali, kada isti razlog

75
predimenzionišete i odbijate da koristite sredstva za ulepšavanje za
zadovoljavanje sopstvenih estetskih i zdravstvenih potreba, vreme je da
potražimo neprirodne razloge za vašu nedoslednost."
"Kao na primer?"
"Kao na primer potisnut strah da vam, čak i ako se trudite da lepo
izgledate, to neće uspeti jer, zapravo verujete da nikakvi napori ili trud u
ulepšavanju ne mogu prikriti vašu ružnoću. Ili strah da se, čak i ako uspete
da izgledate lepo ipak nećete udati za svog momka; jer možete da prestanete
da mu se dopadate bez obzira kako izgledali."
"Ali, zar nije moguće da mu ne budem privlačna bez obzira šta
uradila? Nije li moguće da mu se dopadam, a da me ipak ostavi?"
"Oh, sigurno. Naravno. Opasnost da će nam pokušaj pridobijanja
nečije naklonosti ili postizanja određenog cilja propasti uvek postoji. Pa šta?"
"Ali, zar ne bi bilo užasno da držim dijetu, lepo se oblačim i doterujem
i ipak izgubim ljubavnika?"
"To sigurno nije užasno – sem ako vi to takvim ne učinite. Naravno,
tako nešto bi vam bilo neprijatno, ili frustrirajuće, ili bi vas jako rastužilo. Ali
zašto biste to smatrali užasnim? Da li biste zbog toga umrli? Da li bi se
zemlja otvorila i progutala vas? Da li bi vas to onesposobilo da pronađete
drugog momka, ili da se bavite drugim ugodnim stvrimačak i ako ne postoji
prikladna zamena?"
"Ne znam. Ne znam šta ću raditi ako stvarno izgubim Džona."
"Evo, sada ste tačno odredili vaš,problem. Ubedeni ste, sasvim
pogrešno, ali defintivno, da bi izgubiti Džona bilo užasno, i da ne biste znali
šta da radite sa sobom ako se to desi. I uz takvo uverenje, prevođenjem
nelagode i frustracije u užas, kreirate baš taj isti "užas". Zbog uverenja da
bez Džona ne biste mogli živeti uspešno činite izvesnim da stvarno ne biste
mogli."
"I zato što verujem da bi izgubiti Džona bilo užasno, a znam da to
može da se desi bez obzira štaja uradila sa svojim izgledom, ja se namerno
trudim da ne uradim ništa čime bih mogla da ga zadržim? Unapred se mirim
s tim da ga neću moći zadržati da bih izbegla eventualnu agoniju
ostavljenežene.
"Tačno.Vaša želja za Džonom je sasvim razumna - jer pretpostavljamo
da on poseduje osobine koje vam potpuno odgovaraju.Ali, onda nerazumno
kažete samoj sebi da ga, pošto ga želite, morate imati i bićete razoreni ako se
to ne desi. Zatim "logično" unapred odustajete od pokušaja da ga zadržite
kako biste se zaštitili od kasnije patnje. Ili, preciznije, postavljate izuzetno
teška pravilaigre - poput vašeg odbijanja da koristite kozmetička sredstva.
Polazite od pretpostavke da, ako nastavlja da vas voli, uprkos tako
nemogućim pravilima, voleće vas zauvek i nikada vas neće ostaviti."
"Ali, zar je to toliko nerazumno?"
"Da - jer se praktično nikada ne ostvari. Kao i strah da će kućna
pomoćnica kupiti loše povrće, pa zbog toga zahtevate da doktorira ekonomiju
i domaćinstvo pre nego štoje zaposlite. Kakve su šanse da nađete osobu sa
doktoratom iz domaćinstva spremnu da radi za platukućne pomoćnice?"
"Jasno mije šta mislite. Šanse da nađem takvu kućnu pomoćnicu
suviše nego minimalne, bez obzira koliko ja to želim. Analogno, šanse da

76
zadržim ljubav svog prijatelja su gotovo nikakve, ukoliko nastavim da
mupostavljam ovako nerazumne zahteve?"
"Tačno. Dakle, umesto da zahtevate da on izmeni svoje osobine, pri
čemu čvrsto ostajete pri sopstvenom neurotičnom insistiranju na njegovoj
apsolutnoj ljubavi prema vama, zar ne bi bilo bolje da dobro promislite i
svojski se potrudite da izmenite sopstvenu ludu potrebu za apsolutno
sigurnom ljubavi?"
"Hmmm. Nikada ranije nisam o tome tako mislila."
"Ali, emocionalni poremećaj uglavnom nastaje kada prvobitno zdravu
željuza priznanjem (i želju za dobijanjem priznanja za osobine koje nisu tako
površne kao dobra odeća ili vitak stas) pretvorimo u nezdrav zahtev za
priznanjem i odbijanje da bilo šta uradimo kako bismo to priznanje i stekli.
Razmislite o tome još malo i biće vam još jasnije."
I, stvarno je razmislila; počela je da drži dijetu i da vodi računa o svom
izgledu; odnosi sa prijateljem su se bitno poboljšali. Ovaj slučaj uglavnom
pokazuje da se liudi istovremeno ponašaju i razumno i nerazumno. Često
postupaju i inteligentno i glupo, promišljeno i povodljivo, lako se s lakoćom,
gotovo automatski, predstavljaju kao stvorenja koja se racionalno ponašaju,
s jednakom lakoćom se predstavljaju i kao poluidioti. Racionalno življenje,
kao i svi drugi vidovi života, opstaje kao proces, pokušaj koji stalno traje,
eksperiment, a ne kao proizvod ili konačan rezultat!
Drugačije rečeno: Odrasli često pokazuju sklonost ka nezrelim,
detinjastim postupcima. Jedna od suštinskih osobina njihove ljudskostije
upravo sklonost greškama. I pošto poseduju tu sklonost, s izuzetnom
lakoćom se upuštaju u površna razmišljanja, fanatično se predaju religiji i
dragim predrasudama zbog kojih doživljavaju neodgovarajuća osećanja.
Ali ako je ljudima lako da se ponašaju detinjasto, to ne znači i da se
moraju tako ponašati. Mogu da nauče da misle i da se koriste zrelim,
dubokim razmišljanjem. Dakako, time neće dostići stanjeapsolutne sreće i
zauvek se osloboditi tuge i razočarenja.
Uprkos tome ljudi mogu, uz mnogo rada i napora i napora, da nauče
kakoda nikada (dopro, skoro, nikada) tokom dužeg perioda ne padnu u
očajnu depresiju ili jad. Ima li rezona tražiti išta više?

77
 10. SAVLADAVANJE PRETERANE POTREBE ZA TUĐIM
PRIHVATANJEM
Nekoliko moćnih, iracionalnih i nelogičnih ideja blokira put ka
neuznemiravanom i spokojnom životu. Jedna od njih, koju ćemo nazvati
Iracionalnom idejom broj 1, je ideja da morate - da, baš morate - biti voljeni i
prihvaćeni od svih ljudi koji su vam značajni.
" Ali," požurićete da komentarišete, "Ne insistira li većina psihologa na
tome daje ljudima potrebno prihvatanje i da bez njega ne mogu srećno
živeti?"
Da, insistiraju. Pogrešno! Ljudisilno žude za prihvatanjem i bili bi
mnogo manje srećni da gauopštenedobiju. Uz to, usavremenom društvu,
većina ljudi ne bi opstala bez neke količine priznanja. Jer, ko bi im inače
iznajmio ili prodao mesto za stanovanje, snabdevao ih hranom ili odećom?
U svakom slučaju, odraslima priznanje nije potrebno u smislu
neophodnosti. Prema definiciji reč potreba (engl. Need) vuče poreklo iz
srednjoengleske reči nede, anglosaksonske nead i indoevropskog izraza
nauto koji znači srušiti se od iscrpljenosti (isto značenje nalazi se u gotskom
terminu naus, ili leš). U engleskom ima značenja: nužnost; prisila; obaveza;
nešto štoje nužno potrebno za život i sreću.
Pošto ljudi mogu da žive u izolaciji, a da ne umru niti da zbog toga
budu neizdrživo nesrećni, i pošto mogu da žive u socijalnoj grupi, a da im
mnogo ne smeta to što ih ostali članovi gnipe ne simpatišu, očigledno je da
nekim ljudima nije potrebno prihvatanje. Postoje i pojedinci koji čak ne žele
ljubav. Ali većinažena i muškaraca zapravo želi prihvatanje onda
kadadefanzivno tvrdi da im ono nije potrebno. Stalo im je i žele da budu
prihvaćeni i zadovoljniji sukada dobiju određenu dozu priznanja ka kojem
teže. Ali preferencije, htenja i želie nisu potrebe ili nužnosti. Mi bismo voleli
da nam se žudnje ostvare; ali nam nije zaista nužno potrebno.
U psihološkoj literaturi se pojavila poprilična konfuzija u vezi ljudskih
potreba, jer su pomešani zahtevi dece i zahtevi odraslih. Deci je, zbog veoma
očiglednih razloga, potrebna tuđa nega, naročito roditeljska, za zdrav i
zadovoljan rast i razvoj. Deca neće nužno uvenuti zbog grdnje ili nedostatka
ljubavi. To su dokazali Harold Orlanski, Lili Peler, Viliam Sjuel, Lorens
Kasler i drugi psiholozi i sociolozi. Ali deca bukvalno zavise od drugih i ne
mogu da obezbede ni hranu, ni odeću, ni sklonište, niti moguda se odbrane
od bolesti, ako odrasli ne brinu o njima.
Nadalje, deci je teško da se sama zaštite od tuđih verbalnih kritika.
Ako im drugari ili staratelji govore da su bezvredna, deca nisu u stanju da
sama sebi kažu; "Baš me briga za njihovo mišljenje. Ja znam da je moj život
vredan". Deca su prijemčiva i prihvataju tuđa negativna mišljenja, i tim
prihvatanjem sebe psihološki oštećuju.
Međutim, nema potrebe da se odrasliponašaju kao deca. Ako njihovi
bližnji ne brinu o njima, obično uspevaju da se snađu i da izmole, pozajme ili
ukradu ono što im treba. A, ako ih neko grubo kritikuje ili omalovažava, u
stanju su da razmisle i da se zapitaju: "Zašto Džontvrdi da sam ništarija?
Koje motive za to ima?Koliko istine ima u tome?"

78
 Čak i kada odrasli smatraju da je Džonova kritika njihovog
ponašanja na mestu, još uvek se mogu zaštititi od tog napada izdvajanjem
između ostalog, nekoliko stvari:
1. "Dobro, možda Džon neke moje osobine smatra lošim i zato ne želi da
mi bude prijatelj, ali Smitu i Rodžersu se, po svemu sudeći, sviđa moj
stil. Dakle, ako Džon neće da se druži sa mnom, ostaju mi oni."
2. "Možda se Džonu i Smitu ne sviđa način na koji ja radim; možda su u
pravu što se tiče moje neefikasnosti. Ali, ja ipak mislim da je moj način
najbolji, za mene najugodniji i više volim da meni bude bude ugodno
nego da radim onako kako bioni hteli."
3. "Možda Džon i Smit imaju pravo u vezi mog pogrešnog izražavanja i
možda bi mi koristilo da naučim da lepše govorim. Ipak, ako nikada ne
počneni da govorim pravilno, to ne znači da sam ništarija, već samo
osoba koja loše govori."
4. "Možda Džon i Smit imaju pravo kada kažu da sene razumem u
muziku. Zašto im onda ne priznam da je tako i vidim da li će mi
pomoći da to stanje ispravim. Ali ako smatraju sam šljam zbog
nedostatka muzičkog(i drugih) obrazovanja, donose preuopštene ocene
o meni i ja takve generalizacije ne moram da uzmem za ozbiljno."
Postoji mnogo načina, sličnih ovima, da odrasli prihvate
neodobravanje drugih, pomire se s tim, urade nešto povodom toga i prođu
relativno nepovređeni. Možda nikada neće naučiti da im se svidi
neodobravanje ili negativna kritika; ali, definitivno, mogu naučiti da ih
tolerišu i iskoriste za sopstveno dobro.
Uzmimo slučaj mog (R.A.H.) klijenta Erla Temza, izuzetno inteligentnog
četrdesetpetogodišnjaka koji je, prema sopstvenim rečima, uložio ogromnu
količinu energije u sticanje tuđe ljubavi.
Majka, udovica, kovala gaje u zvezde, preterano mazila i navela da
veruje kako, zbog svojih naročitih i dragocenih talenata, zaslužuje najbolje
od života. Zahvaljujući realnim sposobnostima i šarmu lako je osvajao
naklonost i divljenje svojih drugara, nastavnika i (kasnije) poslovnih
partnera. Na početku!
Nevolje počinju kasnije. Jednom osvojivši naklonost drugih, Erl je,
otkrio da ljudi - naravno - imaju i druga posla sem da ga neprestano hvale i
da mu se dive. Njihova početna oduševljenost bi počela da bledi i tada bi se
polomio da nekim novim uspehom, dosetkom ili žrtvom podigne opalo
oduševljenje. Ovakve žrtve prinete na oltar ljubavi, kada se i isplate, nemaju
dugotrajne efekte. Vremenom, ljudi bi se umorili, ne bi imali vremena ili im
je Erl postao suviše dosadan za izlive oduševljenja ili pohvala na kakve je
navikao kod majke. Kada bi to primetio prosto bi pobesneo i, proglasivši ih
glupim i sebičnim, požurio da stekne nove i, po mogućnosti, uviđajnije
prijatelje.
Od dvadeset pete do četrdesete godine, Erl se solidno snalazio tražeći i
jureći za obožavanjem i uspelo mu je da prođe kroz tri braka i bezbroj
poslovnih i ličnih veza. Tada je Mama umrla, ostavivši mu veliko nasledstvo.
Poslovi su strmoglavo krenuli nizbrdo i on se odao piću. Većinu novca je
spiskao na vrlo riskantne poslove i dobročinstva usmerena ka sticanju
naklonosti. Ranije, kada ne bi dobio očekivano priznanje ili bi stvari na bilo
koji način pošle naopako, tu je bila Mama da mu pomogne, uteši ga i ubedi
daje on stvarno izuzetna osoba. Sada nije imao ništa sem anestetičkog
dejstva alkohola.

79
 Kada je, po savetu specijaliste za lečenje alkoholičara, Erl došao na
terapiju, odigrao je jednu od svojih tipičnih šarmirajućih igara. Čak i u
situaciji kada mu je pomoć očajnički potrebna, nije znao za drugi način
ponašanja. Potpuno i intenzivno ubeđen da mora biti prihvaćen i da mu je to
apsolutno neophodno, prema meni se ponašao na osnovu istih standarda
kao i prema drugima i bacio svoju dečačku udicu na potpuno isti način kao i
svih proteklih, gotovo četrdeset, godina.
Neki psihoterapeuti bi, ne sumnjajući,reagovali na Erlovu igru traženja
pomoći upravo onako kako on hoće, i silno se potrudili da ovom jadnom
sredovečnom paćeniku daju ljubav koja mu je "potrebna." Narednih pet do
deset godina bi mogli provesti negujući ga i tetošeći kako bi se osetio
"stvarno" željenim i cenjenim, ubeđeni da će konačnoprevazići svoju
preteranu želju za prihvatanjem i stati na sopstvene noge. Sumnjamda bi im
to ikadauspelo. Jer, Erl je delovao kao rupabez dna u koju bi mogla da se
ulije sva moguća briga i pažnja i još uvek ne bi bilo dovoljno.
Moja psihoterapijska gledišta i reakcije se drastično razlikuju. Osetivši
da bi bilo kakva pohvala samo potkrepila Erlovu nerazumnu ideju da mu je
ona strahovito potrebna, nisam uradio ništa u tom smislu. Umesto toga,
odlučno sam mu izneo životne činjenice, čvrsto ostavši pri tome da mu
prihvatanje nije neophodno, da može živetibez njega i bezobzirno mu
predočiožalosnerezultatenjegovedvadesetogodišnje kampanje za pridobijanje
drugih i osvajanje njihove naklonosti.
Erl se žestoko borio. Citirao je psihološke radove da dokaže kako je
prhvatanje stvarno neophodno. Pribavio je mišljenje lekara da s njim treba
postupati obazrivo. Pretio je da će da prekine s terapijom i vrati se alkoholu.
Koristio je svaku priliku da mi dokaže moju bezosećajnost i ubeđivao me
kako bih sigurno uživao iskorišćavajući bespomoćne udovice i siročad. Bez
uspeha. Ostao sam nepokolebljiv. Jednom prilikom sam izjavio:
"Ne vredi. Ovo ne pali! Možda se ponašam bezosećajno.
Moždasvakidanbijem svojuženu i otimam deci slatkiše. Ako to i radim, to
jemoj problem. Vaš problem je u tome da vi još uvek mislite kako vam je
ljubav neophodna kada je, poput većine nas, želite. A smatrate da vamtreba,
jer ovako bespomoćni, bez ljubavi ne možete da vodite računa o sebi. Dakle,
stvarno se ponašate kao krpa. Zato što ste ubeđeni da vas morajuvoleti,
smatrate da će vas samo ljubav i jedino liubav spasiti od bespomoćnosti koja
je gora od smrti.
Neće. Voleo bih kada bih nekoga iz vašeg života - ne sebe, već nekoga s
kim vi živite - mogao navesti da vas voli onako kako vi zahtevate - samo da
vam pokažem da to ne bi funkcionisalo. Jer vi bi se i u takvim okolnostima i
dalje osećali bespomoćno. Pošto nikada niste ništa učinili sami za sebe,
nikada ne biste dokazali da možete sami sebi da pomognete pa bi se i dalje
osećali bespomoćno.
Ali, nepokolebljiva i hladna stvarnost jeste, dopalo vam se toili ne,
daverovatno nikada nećete naći nekoga ko bi vas voleo onako kako vi
zahtevate. Čak i kada bi ga našli, tada bi se plašili da on ne umre, ili da vas
ne ostavi, ili da počne da vas voli manje nego pre - pa bi i dalje bili grozno
zabrinuti i uznemireni. Ne, osnovno rešenje vašeg problema sastoji se od
odbacivanja ideje da morate biti prihvaćeni da bi se mogli smatrati dostojnim

80
sreće. Ako se opirete odbacivanju te ideje, nastavićete da pijete, dovešćete
sebe do bankrota i radićete sve ono što rade izuzetno anksiozne osobe.
Dakle, izaberite! Da li da zadržite uverenje da morate biti voljeni -i
kraljevski propadnete ili da počnete s prihvatanjem ideje da, bez obzira
koliko je ugodno biti cenjen i prihvaćen, to nije vaša potreba. Ovo drugo vam
daje šansu da obnovite svoju razorenu egzistenciju."
Erl je bio težak klijent; tek nakon mnogo, mnogo seansi uspelo mu je
da odbaci svoju preteranu potrebu za prihvatanjem i odluči se za
svrsishodan život. To je bio težak posao, ali nas dvojica smo ga obavili. Dve
godine nakon prve seanse, kada smo se poslednji put videli, nije više pio,
poslovi su mu dobro išli i prvi put u životu bio je sa ženom zato štoje on voli,
a ne samo zato štoje njoj stalo do njega.
Nije li slučaj Erla Temza ekstremni primer osobe kojoj "treba" ljubav i
prihvatanje? Da, na izvestan način. On jeoštra i precizna ilustracija teme
ljubav-"potreba" koja se vrti u životima miliona ljudi. Čak i blaži oblik ovakve
"potrebe" izaziva mnogo jada i nesreće.
Zašto se ljudi, koji insistiraju na tome da im je tuđe prihvatanje
neophodno, ponašaju iracionalno? Iz nekoliko razloga:
1. Zahtevati da vas bukvalno svako koga smatrate važnim voli je
perfekcionistički, neostvariv cilj.Ako osvojite ljubav,
devedesetdevetorice, tu je stoti, pa sto prvi i tako dalje.
2. Čak i akozahtevate ljubav od određenog broja ljudi, obično u tome ne
uspete kod svih. Neki od njih, zbog sopstvenih ograničenja, nisu u
stanju da vole bilo koga. Drugima se nećete dopasti zbograzloga koji
su apsolutno van vaše kontrole (na primer, zato što su vam oči plave, a
ne smeđe). Neki će pak imati negativan stav prema vama zbog neke
greške koju ste davno napravili ili zbog niza drugih razloga.
3. Kada ste ubeđeni da vamje ljubav apsolutno"potrebna," bićete skloni
da brinete o tome koliko mnogo i koliko dugo će vas odabrane osobe
voleti. Vašem rođaku ili šefu jeste stalo do vas, ali da li im je stvarno
dovoljno stalo? Ako im je, pak, dovoljno stalo, da li će ta ljubav trajati
sutra, prekosutra ili godinu dana? S takvim mislima,vašem
nespokojstvu i brigama u vezi ljubavi nema kraja!
4. Ako vam je ljubav uvek potrebna, uvek se morate ponašati kao neko
ko se može voleti. Ali, ko može da udovolji tom zahtevu? Čak i kada
obično posedujete osobine vredne ljubavi (napr. ljubaznost) nemoguće
je pokazivati ih uvek i prema svakome.
5. Kada bi vam, teoretski, pošlo za rukom da uvekosvojite naklonost onih
čiju ljubav "trebate," za to bi potrošili toliko vremena i energije da vam
je praktično ne bi preostalo nizašta drugo. Neprekidno traganje za
prihvatanjem znači živeti za ono što drugi misle i žele od vas, a ne za
sopstvene ciljeve. Obično to podrazumeva ulizivanje i kupovanje tuđeg
prihvatanja po cenu jeftine prodaje sopstvenih želja i vrednosti.
6. Ironijom sudbine, što je vaša potreba za ljubavlju veća, to će manje
ljudi pokazivati sklonost da vas poštuju i brinu za vas. Čak i kada im
se dopada briga i pažnja kojom ih obasipate, možda će vas prezirati
zbog te slabosti i prestati da vam se dive. Takođe, vaš preteranitrud da
dobijete priznanje može da smeta i iritira druge toliko da im postanete
neizmerno dosadni, a samim tim i manje zanimljivi.

81
7. Osećati se voljenim, jednom kada steknete ljubav, može da bude
dosadno i tegobno, jer ljudi koji vas vole često polažu pravo na vaše
vreme i energiju. Aktivno voleti nekog predstavlja kreativan i
zaokupljujući čin. Ali, preterana potreba za ljubavlju ozbiljno blokira
iskazivanje ljubavi i njeno doživljavanje. Zvuči neprirodno, ali
preterana potreba za ljubavlju sabotira ljubavni odnos, jervećina osoba
koje zahtevaju intenzivnu i trajnu ljubav nemaju ni vremena ni
energije da se posvete rastu i razvoju onih čiju ljubav zahtevaju.
8. Preterana potreba za ljubavlju gotovo uvek prikriva osećanje sopstvene
bezvrednosti ili je praćena njime. Osoba s takvom potrebom
neprestano govori samoj sebi: "Bez ljubavi, ostajem običan bednik i
nesposobnjaković, apsolutno nesposoban da sam sebe zaštitim i
odbranim u ovom svetu i zato moram da obezbedim brigu, pažnju i
ljubav drugih koje mi trebaju." Ovakvo preterano traženje ljubavi često
prikriva osećanje bezvrednosti koje se nalazi u pozadini te stoga ne
preduzimate ništa da bi obradili i prevazišli to osećanje. Što više
"uspeha" imate u ostvarenju naizgled benignog, a u stvari opakog cilja
da morate biti neizmerno voljeni, to ćete manje težiti da ga eliminišete.
Nastavićete da se indoktrinirate glupom idejom da ne možete
upravljati, svojim životom i da ne možete dobiti više onoga što vi
stvarno želite.
U svetlu gore navedenih obrazloženja, životu možete prići promišljeno i
racionalno, odbacivanjem težnje da pridobijete kompletnu i neprikosnovenu
ljubav praktično svih onih čiju ljubav želite. Celishodnije je da prihvatite
sebe (potrudite se da otkrijete sopstvene fundamentalne želje i vrednosti) i da
seaktivno okupirate i zainteresujete za ljude, stvari i ideje izvan samoga
sebe. Jer, paradoksalno, obično nađete sebe kad se izgubite u spoljnim
aktivnostima i ciljevima, a ne tražeći se pukim prevrtanjem misli u glavi.
Zen Budizam i dragi pravci meditacije rešenje ovog problema vide u
napuštanju preterane potrebe za poštovanjem i prihvatanjem (i drugim
zemnim zadovoljstvima) i usredsređivanju na doživljaj jedinstva sa
svemirom. Meditirajući o stapanju sa svemirom (a ne opotrebi za "samim
sobom" ili potrebi za velikom ljubavlju) moguće je da privremeno doživite
veliku opuštenost i smirenost. Ali, ovo "rešenje" životnih problema je
ograničeno jer (1) privremeno je; (2) uključuje neprirodno odricanje od
sopstvene prirode i individualnosti; (3) podstiče iluzije tipa: "Sada znam
tajnu svega," pri čemu ne postoji nikakva "tajna u svemu;" (4) odvraća vas od
nalaženja konkretnijeg rešenja, a naročito od sprečavanja
samouznemirajućih demonizacija, zastrašivanja i traganja za čudotvornim
lekom protiv svih boljki.
Takozvana transpersonalna psihologija izgleda kao (slikovito govoreći)
uništavanje kukolja paljenjem žita; pokušaj da se oslobodite svojih problema
oslobađanjem od samog sebe, od sopstvene jedinstvenosti.Nasuprot tome,mi
podržavamo krajnje personalnu i, u velikoj meri, individualističku filozofiju:
otkriti šta vi stvarno želite u životu i dati sve od sebe da to i postignete. A to
se, dobrim delom, može postići, napuštanjem shvatanja da vam treba tuđe
prihvatanje ili da tuđa dobronamernost uopšte nema nikakvog značaja.
Prihvatanje samog sebe i posvećivanje spoljašnjim aktivnostima su
ciljevi koji se međusobno nadopunjuju. Jer, ako stvarno sledite svoje

82
suštinske porive, bez preteranog opterećivanja time šta drugi misle o vama,
ostaće vam tako malo vremena da brinete zbog sebe i o sebi da ćete se,
bukvalno, osećati prinuđenim da potražite atraktivna interesovanja van
samog sebe. Po istom principu, ako usmeritc energiju na spoljne aktivnosti i
ako se aktivno posvetite dragim ljudima i stvarima, prirodno je da ćete manje
brinuti o tome šta dragi misle o vama i zbog toga više ceniti sopstvene
vrednosti.
Drugačije rečeno, ako se s entuzijazmom posvetite dugoročnom
hedonizmu - aktivnostima koje, dugoročno gledano, smatrate poželjnima i
ugodnima - nesumnjivo prihvatate samog sebe jer radite ono što stvarno
želite, a ne upravljate se pogrešno prema onome što neko dragi misli da
bitrebalo da uradite.
Klijenti i saradnici nas često pitaju: "Razumem da prihvatanje samog
sebe, a ne preterana potreba za tuđom ljubavi, predstavlja realističniju
orijentaciju. Ali kako mi to pomaže da zavolim druge ljude? Ako mije sve
manje i manje stalo do tuđeg odobravanja i prihvatanja, hoće li mi pasti
teško i suvišno da uopšte obraćam pažnju na njih - da se prema njima
odnosim s ljubavlju."
Ne, iz nekoliko razloga. Prvo i najvažnije, ako preterano trebate ljubav,
bićete toliko zauzeti njenim sticanjem da su vaše šanse da cenite svoj izbor
ili zavolite nekog jednake šansama narkomana za slobodan i samopouzdan
stav prema svom snabdevaču.
Drugo, ako odustanete od svoje preterane potrebe za ljubavlju, uvećini
slučajeva ćete zadržati jaku želju za prihvatanjem i naklonošću drugih.Ljudi
često pogrešno pretpostavljaju da, ako nemaju preteranupotrebu za
ljubavlju, ni ljubav koju osećaju nema vrednosti. Nipošto.Možete bezbrižno
uživati u dobrom romanu ili predstavi čak i ako nemate potrebu za tim.
Zašto onda ne biste mogli uživati u bliskim odnosima i tragati za njima bez
uverenja da vam od njih zavisi život.
Treće, kada se oslobodite zahteva za dobijanjem ljubavi,
kvalitetnijećete da volite. Jasnije ćete videti privlačne osobine drugih,
prestaćete daih mrzite ako vam odmah ne udovolje, uvidećete šta vam se
zapravo sviđa u uzajamnom odnosu; rizikovaćete prepuštanje ljubavi, čak i
kada ste svesni da dotična veza možda neće potrajati; spokojno i slobodno
ćete dadoživljavate i da eksperimentišete s ljubavlju, jer ste shvatili da, ako
možda i izgubite voljenu osobu, nikada nećete izgubiti sebe.
Evo još jednog čestog pitanja: "Ako voleti pruža više od preterane
potrebe za ljubavlju, da li se zbog toga treba odreći svih težnji za
prihvatanjem i poštovanjem?"
Odgovor: Naravno da ne znači. Potpuno žrtvovanje ili apsolutno
odricanje od želje za prihvatanjem jednako je besmisleno kao i opsednutost
sticanjem poštovanja. Razlozi su:
1. Ponašate, se sasvim normalno kada želite da s nekim podelite svoje
jedinstveno shvatanje života i kada želite da ono i drugima bude
privlačno. Nema tog ljudskog bića koje ne dobija izvesno zadovoljstvo
iz odnosa sa drugima.
2. Želeti prihvatanje drugih predstavlja jedan od suštinskih elemenata
svakog stremljenja; nije ljudski ne stremiti ni prema čemiu. Hindu
mislilac, Bagavad-Gita, kaže da je jaka osoba "indiferentna prema časti

83
 i pogrdi, vrućini i hladnoći, zadovoljstvu i boli. Oslobođena je svakog
vezivanja i pripadanja." Tek malo izdvojenih pojedinaca može ovo
smatrati vrednim idealom. Ali, sumnjamo da ga većina može ikad
dostići. Uložiti toliko napora da biste se oslobodili psihološkog bola na
način kojim se istovremeno lišavate svih zadovoljstava nama ne izgleda
suviše racionalnim. Ako hoćete, uložite sva sredstva da biste se
oslobodili svojih ekstremnih, nerealnih, samoosujećujućih stremljenja,
ali ne i stremljenja samog po sebi.
3. Praktično posmatrano, ako žarko želite različite stvari - na primer
materijalna dobra ili više slobodnog vremena - korisno je da
steknetepriznanje ili poštovanje izvesnih osoba - roditelja, nastavnika,
šefova. Iako ste mudro eliminisali preteran zahtev za tuđom ljubavi,
zadržite izvesnu razumnu količinu težnje da vas članovi vaših
društvenih grupa prihvate.
Ako uzmemo da preterana potreba za tuđom ljubavlju ometaostvarenje
vaših ciljeva, a daje izvesna želja za prihvatanjem eminentnorazumna,
dolazimo do pitanja: Kojim putem krenuti da bi se postiglaravnoteža po ovom
pitanju?
Prvo i najvažnije, priznavanjem svoje preterane potrebe za ljubavljuu
mnogim slučajevima, neprestanim trudom da uočitetu potrebu na delu; i da
je onda napadate, preispitujete i opovrgavate.
Dobra ilustracija borbe protiv preterane potrebe za ljubavlju vidi se iz
sledeće grupne terapijske seanse. Tri mlade žene su se žalile da ih muževi ne
vole baš uvek. Kad god bi primetile nedostatak ljubavi, jedna bi redovno pala
u depresiju, druga bi se naljutila na muža i na ceo svet, a treća počela da se
osvrće za drugim muškarcima.
Sve tri su, nakon razgovora o svojim problemima sa ostalim članovima
grupe, priznale da imaju ogromnu potrebu za ljubavlju. Jedna od njih je
pitala grupu: "Dobro. A kako da prevaziđem svoju potrebu za ljubavlju i da
se sačuvam od padanja u depresiju kada je ne zadovoljim?"
Jedan od muških članova grupe je dobacio: "Kako? Lako! Treba samo
da vidiš šta smeta tvom suprugu i da to prestaneš da činiš. Zbog toga će te
ceniti i voleti više nego sada - naročito ako si ti fina prema njemu kada je on
grub prema tebi."
"Oh, ne," upala je žena koja se ljuti kad god suprug ne pokazuje da je
neizmerno voli, "to uopšte ne bi rešilo problem. Ako si samo bolja prema
onima koji te ne vole, čak i ako uspeš da osvojiš više ljubavi, ništa nisi
uradila za sebe. I dalje ti treba, ili misliš da ti treba, njihova ljubav. Istog
časa kada ti je ponovo uskrate, vraćaš se tamo odakle si i pošla. Dakle, ovaj
plan ne može da funkcioniše."
"Dobro," javila se ona koja je započela razgovor, "To sam isprobala
puno puta, i često mije uspelo da ljubaznim i finim ophođenjem navedem
Džonija da mi pokaže više ljubavi. Ali, to nije trajno. Još uvek me ne voli svo
vreme. A onda opet strmoglavo padam u svoju rupu. Slažem se s Filis da
ovaj plan ne valja."
"Shvatam šta hoćeš da kažeš," rekao je muškarac koji se prvi uključio.
"Čini mi se da sam napravio grešku. Naučiti bolju tehniku za navođenje
drugih na ljubav prema nama ne rešava situaciju. Važno je da dođeš do toga
da ti drugi nisu neophodni."

84
 "Kako to misliš?" oglasio se drugi muškarac, "Kako je moguće da
nemaš potrebu za drugima?"
Prvi muškarac se nasmejao. "Dobro pitanje, ali ne mogu daodgovorim
na njega."
"Hajde da ja pokušam," reče druga žena. "Prestaneš da ubeđuješ samu
sebe kako su ti stvarno potrebni i neophodni - je 1' tako?"
"Možeš li to preciznije objasniti?" oglasio se još jedan član grupe.
"Mogu pokušati," odgovorila je, "Dakle ovako. Već sam vam rekla da
prvo obamrem uvek kada me suprug popreko pogleda - a onda se strašno
naljutim na njega. A ponekad, poput Mabel, počnem da razmišljam o drugim
muškarcima, iako znam da neću ništa preduzeti u tom smeru. Ali, izbacimo
ovo 'uvek kada.' Nekada sam se tako osećala 'uvek kada on.' Uvek bih prvo
obamrla, a zatim se stravično naljutila, kada me Džim ružno pogleda ili na
dnigi način pokaže da me ne voli upravo onog trena kada ja poželim njegovu
ljubav. Ali sada mi se to dešava veoma retko i stvari sumnogo bolje."
"Šta si uradila da to popraviš?," pitala je prva žena.
"Oh, da. Tu sam skoro zalutala. Počela sam sa izjavom da bih svaki
put, kada se Džim ne bi ponašao kao večno zaljubljen suprug, prolazila
kroz pravi pakao. Ali onda kada mu, s vremena na vreme, očigledno nije bilo
stalo do mene i kada sam osetila kako moje nezadovoljstvo buja, počela
sam da govorim samoj sebi: 'Dobro. Dakle, baš ovog trena nije ludo
zaljubljen u mene. Pa šta? Da li to znači da je došao smak sveta? Da li mi je
stvarno neophodno njegovo obožavanje i odanost svake bogovetne sekunde?
Naravno, da nije. Sigurno da bi bilo lepokada bi mi iskazivao ljubav uvek
kada to poželim. Ali, zašto ne bih mogla biti spokojnai onda kada to ne čini.
Pa, mogu i hoću.' Ispostavilo se: da mito uspeva. Na žalost, ne baš uvek.
Rekla sam već da se ponekad strahovito razbesnim ako mene pomiluje onog
trena kada mislim da to želim. Ali to je mnogo, mnogo ređe nego inače. I,
tako mi boga, čvrsto sam rešila da to ubuduće još više proredim."
"Drugim rečima," oglasio se prvi muškarac, "sada opovrgavaš i
preispituješ svoju preteranu potrebu za ljubavlju, ne stalno, ali dovoljno
često. Da lije smanjuješ na taj način?"
"Da," uzvratila je. "Borba je žestoka i naporna, ali ne odustajem od
preispitivanja i opovrgavanja."
Znači, i vi to možete. Ako imate preteranu potrebu za ljubavlju; ako
priznate daje imate; i ako istrajete u njenom preispitivanju, osporavanju i
opovrgavanju, ona će na kraju, i to vrlo brzo, početi da slabi. Jer, prisetite
se: ona ostaje vaša potreba; vije održavate.
Ostale metode, koje možete upotrebiti za savlađivanje i minimiziranje
neumerenih potreba za ljubavlju, uključujući ovo:
1. Pitajte sebe šta vi želite da uradite, a ne štabidrugi od vasželeli.I
upitajte se, povremeno: "Da li ovo činim ili ne činim zato što ja tako
želim? Ili ponovo nesvesno pokušavam da udovoljim drugima?"
2. Boreći se za ono što stvarno želite, rizikujte, posvetite se tome,
netrudite se da po svaku cenu izbegnete greške. Nema potrebe za
bezumnom upornošću: ali, ubedite sebe da, akovas ljudi, zbog
eventualnog neuspeha ismeju i kritikuju, možda oni imaju problem.
Sve dok vi učitenasvojim greškama, kakvu bitnu razliku unosi to što
oni misle?

85
3. Usredsredite se na davanje, umesto na dobijanje ljubavi. Pokušajte da
shvatite kako napredan i poletan život ne čini pasivno primanje već
delovanje, angažovanje, otvorenost prema drugima. Isto kao što sebe
prisiljavate da svirate klavir, idete svakog dana na posao, vežbate jogu,
možete navesti sebe da volite druge. Ako postupatenaovaj način,
vašapreterana potreba za ljubavlju će najverovatnije oslabiti.
4. Iznad svega, sticanje liubavi nemojte mešati sa svojom ličnom
vrednošću. Ako već morate imati doživljaj sopstvene unutrašnje
(intrinzične) vrednosti kao ljudskog bića (što ne preporučujemo jer
smatramo da svaka vrsta samoprocene, bilo da je ona pozitivna ili
negativna, donosi štetne rezultate), najbolje je smatrati da tu vrednost
posedujete zahvaljujući svojoj suštini, svojem postojanju, svojoj
životnosti, a ne zbog onoga što radite da biste je "stekli." Bez obzira
koliko vas drugi poštovali, koliko vas cenili zbog koristi koju od vas
imaju, time vam pružaju, kako objašnjava Dr Robert S.Hartman,
spoljnu (ekstrinzičnu) vrednost, ili vrednost koju vi predstavljate za
njih. Oni vam ne mogu, voleći vas, dati intrinzičnu vrednost - ili
vrednost koju vi predstavljate za sebe. Ako intrinzična vrednost uopšte
postoji (u šta ozbiljno sumnjamo jer suviše podseća na krajnje
nedefinisan pojam Kantove stvari po sebi), imate je zato što ste
odabrali, odlučili da je posedujete. Ona egzistira isključivo zbog vašeg
određenja. Osećate se "dobrim" ili "zaslužnim" zato što vi smatrate da
ste takvi, a ne zato što vam bilo ko, na bilo koji način, daje tu vrstu
intrinzične vrednosti.
Ako uistinu možete da usvojite ovu nadasve važnu istinu - da nema
potrebe da procenjujete sami sebe, svoju suštinu (i da možete odabrati da se
smatrate intrinzično vrednim samo zato što ste sami tako odlučili) - na putu
ste da se oslobodite preterane želje za prihvatanjem. Zato što vam treba- ili
mislite da vam treba - tuđe priznanje, ne zbog praktičnih prednosti koje bi
moglo da vam donese, već zato što svoju vrednost kao ljudskog bića
nerazumno definišeteu terminima njegovog dobijanja, ili ne dobijanja od
drugih. Onda kada prestanete s ovako, luckastim definisanjem, preterana
želja za tuđim priznanjem obično ispari (iako jaka želja da se dopadnete
drugima ostaje). Slično tome, ako se oslobodite preterane želje za
priznanjem, neće vam biti previše teškodaprestanete sa samoprocenjivanjem
svoje ličnosti. Iako ćete i dalje procenjivati mnoge od svojih osobina nećevam
biti teško da prihvatite samog sebe prosto zato što ste živi i što mrdate - i da
isključivo zbog toga "zaslužujete" da postojite i vodite maksimalno moguće
prijatan život.
Za potkrepljenje poslednjeg navoda o ljudskoj vrednosti, uzećemo
slučaj Herberta Fliša, četrdesetogodišnjeg uspešnog biznismena, koji je,
nakon osam seansi reacionalno emotivne terapije, shvatio da su maltene svi
njegovi postupci tokom svih četrdeset godina života proistekli iz preterane
potrebe da osvoji priznanje roditelja, supruge, dece, prijatelja, pa čak i
sopstvenih radnika. Na devetoj seansi je postavio pitanje:
"Ako sam vas pravilno shvatio, vi smatrate da ću, ako prestanem da se
trudimdadobijemsvačije priznanje i počnem da radimono što sam želim (a što
ne ugrožava moje sopstvene krajnje ciljeve) voleti samog sebe jer ću se
smatrati vrednijim?"

86
 "Ne." odgovorio je terapeut, "Radeći na razvoju sistema racionalno-
emotivne psihoterapije, ja i moji istomišljenici, smo došli do saznanja da je
pojam vrednosti jednako nelegitiman kao i njegova suprotnost bezvrednost; i
da, u stvari, čim krenete da razmišljate u terminima lične "vrednosti,"
istovremeno automatski razmišljate u terminima lične "bezvrednosti."
Prema tome, ako se danas smatrate "vrednim" zato što ste efikasni,
donosite mudre odluke, ili imate sjajne zamisli, sutra ćete se verovatno
smatrati "bezvrednim" jer ste manje efikasni, niste doneli mudre odluke ili
vam ništa pametno ne pada na um."
"Ali, zar ne bih bio bezvredan kada nikada ni u čemu ne bih imao
uspeha?" upitao je klijent.
"Ne, definitivno ne. Čak i kada ste mentalno defektni i ne funkcionišete
normalno, možda nećete dobiti ekstrinzičnu "vrednost" -naime, drugi neće
smatrati da ste poželjno društvo ili radnik - ali, intrinzično, za sebe možete
imati toliko "vrednosti" koliko i bilo koja druga, od vas iole uspešnija osoba.
Drugim rečima, imate "vrednost" ako ste ubeđeni da ona postoji u vama. Ali,
ako verujete, što je očigledno, da vas neuspešnost čini "bezvrednim," onda
ćete se upravo tako i osećati."
"Znači, ako mislim da vredim, onda vredim, bez obzira koliko mi loše
ide."
"Da - sem što je, kako sam već rekao, sam pojam "vrednosti" opasan
jerimplicira pojam "bezvrednosti." Isto kao što pojam raja implicira pojam
pakla. Zapravo, uobičajena upotreba ovih izraza govori da imati"vrednost"
zapravo podrazumeva skoro isto što i ponašati se božanstveno i besprekorno
- kao u raju; a "bezvrednost" - ponašati se đavolski i pakleno. Zar ne?"
"Na izvestan način, da. Shvatam šta mislite," odgovorio je klijent.
"Štaviše, ako ste usvojili pojmove "vrednosti" i "bezvrednosti" i,
uprkostome,uspeli da izbegnete ekstremno samorangiranje prema njima,
nećete prestati da se opterećujete različitim stepenima "vrednosti." Prema
tome, bićete skloni ovakvim izjavama: "Danas sam se pokazao izuzetno
vrednim; juče sam bio manje vredan; nadam se i molim da sutra imam više
vrednosti.
"Ovakav koncept "vrednosti" (a, samim tim, i nedostatka vrednosti ili
niže vrednosti) sa sobom nosi iracionalne i nepoželjne aspekte krivice,
samoprezira, samookrivljavanja, stida, ljutnje, neprijateljstva i ostalih
samosabotiraiućih emocija. Protiv-koncept, da se "vrednost" ne stiče kroz
uspešnost, niti "bezvrednost" zbog neuspešnosti, već da prosto postojite (bez
obzira koliko taj koncept većina ljudi teško shvata i prihvata)
bezbednoeliminiše predstavu intrinzičke "bezvrednosti" i samoosuđivanja."
"O ovome moram dublje razmisliti," izjavio je klijent. "Ali, čini mi se da
tu ima nečega. Ipak, kako se ovo uklapa u samoprihvatanje?"
"Povezanost sa samoprihvatanjem je najvažnija. Jer, samoprihvatanje
znači potpuno prihvatanje samog sebe, svoje egzistencije, svog prava na život
i na stvaranje što srećnijeg života za samog sebe - bez obzira kakve su vam
lične karakteristike ili dostignuća. To nije isto što i samovrednovanje,
samopouzdanje ili samopoštovanje. Jer, svi ovi termini impliciraju da možete
da prihvatite samog sebe zato što ste u nečemu jako dobri ili zato što ste
omiljena osoba. Međutim, samoprihvatanje prosto znači da prihvatate sebe
zato što živite i zato što ste odlučili da sebe prihvatite. Samo bi relativno mali

87
broj talentovanih, inteligentnih, kompetentnih ili veoma omiljenih osoba
mogao imati samopoštovanje ili samopouzdanje. A samoprihvatanje može
dostići svako, ako tako sam odluči.
"Da li samoprihvatanje znači da se smatram vrednim ili da zaslužujem
da živim i uživam u životu bez obzira šta činim.?"
"Da, iako nam se ne sviđaju reči vredan i zaslužan pošto impliciraju
procenjivanje - to jest, da morate nešto da uradite (ili da se uzdržite od te
radnje) da bi se osećali "vrednim" ili "zaslužnim." Kada posedujete
samoprihvatanje, donosite minimalne pretpostavke osopstvenoj (ili tuđoj)
vrednosti ili ceni."
"Koje minimalne pretpostavke?"
"Nekoliko: Prvo, postojite. Drugo, vrlo je verovatno da možete,
produžujući svoju egzistenciju, dobijati više zadovoljstva nego boli i samim
tim je činiti poželjnijom za življenje. Treće, u znatnoj meri možete sami
doprinetismanjenju svog jada i povećanju zadovoljstva. Četvrto, vi odlučujete
- a to je suština samoprihvatanja - da se trudite da živite i radite na tome da
svoju egzistenciju učinite maksimalno moguće ugodnom i bezbolnom. Ili,
drugim rečima, izabraliste da osnovna svrha vaše egzistencije bude
kratkoročni (ovde i sada) i dugoročni (budući) užitak. A ne postizanje uspeha
radi, njih samih, ni dobijanje priznanja, ni dokazivanjesvoje vrednosti kao
osobe, niti odlazak u raj, već obično, prostozadovoljstvo!"
"Dakle, umesto da nastavim da se pitam kakve su moje vrednosti,kako
da se dokažem, kojim izuzetnim činom da impresioniram druge ilikako da se
izdignem do plemenitih visina, bilo bi korisnije da postavimpitanje: "Kako,
pobogu, da izbegnem bespotrebnu muku i jad i otkrijemono u čemu stvarno
uživam?" i da to onda uradim. Je '1 to?"
"Tačno to! Kao cilj svoje egzistencije postavili ste sadašnje i buduće
zadovoljstvo na bilo kakav vama svojstven i bezbolan način koji sami
eksperimentalno otkrijete."
"Mislite da tada mogu da se opustim, uživam i prihvatim samog sebe i
svoju egzistenciju kao mnogo poželjnije. Ali, uprkos tome, moja egzistencija
neće biti"vrednija" – već samodinamičnija i srećnija, zar ne?"
"Ispravno. I, nadajmo se, da senećete okrivljavati ili kažnjavati kad god
- kao nesavršeno ljudsko biće - negde pogrešite ili postupite nepromišljeno.
Prihvatićete sebe zajedno sa svim svojim luckastim mislima, osećanjima,
percepcijama ili postupcima, a korišćenje iskustva, stečenog iz ovakvih
nepromišljenih postupaka, pomoći će vam da se radujete, i ubuduće
racionalnije ponašate. Postoji li veći stepen prihvatanja samog sebe (a kroz to
i potencijalnog prihvatanja i tolerisanja drugih ljudi) koji biste mogli da
imate?"

88
 11. ISKORENJIVANJE PRETERANOG STRAHA OD NEUSPEHA
Ako se prepustite preteranoj potrebi za ljubavlju, stvorili ste sebi
dovoljno jada za ceo život. Ako želite da budete još jadniji, bez po muke
možete ovome dodati još jednu idiotsku misao - naime, Iracionalnu ideju br.
2: Ideja da morate da postanete i budete apsolutno kompetentni, adekvatni i
uspešni, ili umereniju, ali još uvek nerazumnu varijantu: Ideja da makar u
jednoj važnoj oblasti iskažete vrhunsku kompetenciju ili talenat.
Nekolicina naših klijenata pruža sjajan, ali istovremeno i tragičan,
primer ekstremnog straha od neuspeha i nekompetencije, koji redovno muči
sve one koji veruju u gore navedene ideje. Klijentkinja broj 1, briljantna i
talentovana žena, veoma uspešna u samostalnom radu - pisanju i
komponovanju, odbila je da učestvuje u bilo kakvim grupnim događajima,
plašeći se da će biti gora od ostalih članova grupe. Uz to, svoja muzička i
literarna dela retko zapisuje, već ih drži i obrađuje u glavi i tako izbegava
rizik da se potpuno otkrije.
Klijentkinja broj 2, natprosečno obrazovana žena, od straha da nije u
stanju da vodi prikladnu konverzaciju sa gostima u svojoj kući, celo veče
provodi u grču, praktično ne progovarajući ni reči. Međutim, u tuđim
kućama, oslobođena odgovornosti domaćice, vodi vrlo zanimljive razgovore.
Klijent br. 3, dvadesetpetogodišnji lekar, ne uživa u seksualnom
odnosu, jer se koncentriše isključivo na dokazivanje svojih seksualnih
sposobnosti. Eventualni, drugi orgazam iste večeri mu donosi užitak, jer ga
doživljava kao konačnu potvrdu svoje seksualne moći.
Klijentkinja br. 4, tridesetogodišnja nastavnica, se plaši daje
potencijalni partner ne može zaštititi od eventualne uvrede nekog trećeg na
javnom mestu. Ako bi se tako nešto dogodilo (a, naravno, nikada nije)
osećala bi se beskrajno poniženom i propala bi u zemlju.
Klijent br. 5 se plaši razmišljanja o sebi tokom terapijske seanse: zato
što bi i to, kao i mnoštvo drugih stvari koje je probao, moglo propasti, jer on
možda ne razmišlja kako treba. Zbog toga ne radi na svojoj terapiji.
Ovi primeri, tipični za stotine pojedinaca s kojima smo radili,
predstavljaju ljude uplašene od neuspeha na nekom poslu ili zadatku,
kojima obično uspeva da izbegnu rad na ostvarenju svojih ciljeva, jer
neuspeh smatraju najstrašnijim od svih mogućih zločina. A, toliko mnogo
takvih osoba poznajemo, ne samo zato što dolaze na terapiju već zato što se
viđaju na svakom koraku. Samo se osvrnite oko sebe i videćete ih!
Ideja da je ljudska vrednost proporcionalna uspešnosti i postignućima
i daje, ako nisi kompetentan ili adekvatan, najbolje da se zavučeš u ćošak i
umreš, sadrži nekoliko iracionalnosti:
1. Očigledno,bukvalno niko nije kompetentan i nenadmašan u svemu i
skoro niko ne može da se pohvali savršenom adekvatnošću i
uspešnošću. Čak je i Leonardo da Vinči imao nmogo nedostataka, a
svakako i svi ostali smrtnici, uključujući i autore ove knjige. Postati
prvi i najbolji u određenoj oblasti je izuzetno teško, jer se milioni
drugih trude da urade to isto. Cilj opšte uspešnosti sadrži
perfekcionističke elemente koji vas osuđuju na ozbiljno razočarenje.
2. Uspešnost, sem po proizvoljnoj defeniciji, nije u vezi sa vašom
intrinzičnoni vrednošću. Ako mislite da ste "bolji"ili "značajniji"
zbognekog postignutog uspeha, možda se privremeno osećate

89
 "vrednijim."Ali, postignutim uspehom svoju unutrašnju vrednost niste
pomerili ni za jednu jedinu jotu; niti ste neuspehom unizili svoje ja.
Postizanjem ovog ili onog uspeha možete postići veće zadovoljstvo ili
veću efikasnost. Ali, ako " vam ide bolje" ne znači i da ste "bolja
osoba."Iskazujete se kao "dobri," "vredni,""zaslužni," ako već želite da
koristite ove neprikladne termine, samo zato što postojite, zato što
živite. Uzdizanje "ega" materijalnim i drugim uspesima zapravo znači
da pogrešno mislite kako ste bolji nego ranije. Većina onoga što
zovemo "ponosom" zbog zasluga je zapravo lažan ponos. Glupo
uverenje da bez zasluga nemate vrednosti uz isto tako glupo uverenje
da vas zasluge čine vrednom osobom.
3. Tehnički govoreći, vi "niste" jedna određena stvar. D. Dejvid Burlend,
Jr., stručnjak za opštu semantiku, naglašava da je korišćenje bilo
kojeg oblika glagola "biti" neprecizno. Vi "niste" mesar, pekar, voskar.
Vi "ste" samo, ako ste već bilo šta, ljudsko Biće koje se bavi raznim,
različitim poslovima - ali i mnogim drugim stvarima. Ja, Alber Elis,
"nisam" psiholog - pošto, uprkos tome što dobar deo vremena
provodim radeći posao psihologa, dosta vremena provodim pišući,
držeći predavanja, putujući u razne gradove u kojima održavam
psihološke radionice, seminare imaratone. Ja, Robert A. Harper,
takođe "nisam" psiholog - pošto, uz to što se bavim psihologijom,
radim u vrtu, trčim i šetam psa, dobar deo vremena, u kojem najviše
uživam, provodim sa svojom suprugom Mimi, čitam, pišem, putujem,
držim govore i radim niz drugih stvari. Ako se identifikujete sa
određenom ljudskom aktivnošću ili čak procenjujete sebe na osnovu
nje stvorićete iluziju da vi, kao osoba, vredite onoliko koliko i ta
aktivnost. Ima li to smisla?
4. Iako uspeh donosi određene prednosti, fanatična odanost
nemilosrdnom božanstvu uspeha podrazumeva i neprijatnosti. Ljudi,
lakomi na uspeh, često sami sebe guraju preko granica sopstvene
fizičke izdržljivosti; tolerišu ili izazivaju mučna stanja koja su mogli da
izbegnu da nisu toliko rešeni da uspeju; oni retko nalaze dovoljno
vremena za opuštanje i uživanje u onom što rade, ili za kompletniji
život. Prekomeran rad ih bukvalno, može ubiti. Ako uistinu uživaju da
rade više od većine drugih ljudi, divno; neka stvaraju šesnaest sati na
dan - što ja, Albert Elis, volim, a ja, Robert A. Harper, baš i ne.
5. Frenetična borba za uspeh obično odražava preteranu potrebu za
nadmašivanje drugih, za pokazivanjem da možete da radite jednako
dobro kao oni, ako ne i bolje. Ali, viostajete vi, i nećete egzistirati kao
"vi" (radeći ono što vi sami želite), ako morate da nadmašite druge.
Kakve vezezapravo, drugi imaju s vama? Ako oni imaju inferiornije
karakteristike, da li to vasčini imalo boljom osobom. Ako vas
nadmašuju u ovoj ili onoj delatnosti, da li to vas čini
nesposobnjakovićem ili propalicom? Uzajmna veza između drugih i
vaše jedinstvenosti postoji samo u vašoj glavi – u vašim mističnim
idejama. Ako, magijskim praznoverjem, mislite da vaša "vrednost" kao
ljudskog bića zavisi od ispoljavanja i poređenja vaših osobina prema
drugima, skoro uvek ćete se osećati nesigurno i "bezvredno." Vaši
postupci biće dirigovani spolja i odvojeni od onoga što vi sami želite

90
 uraditisa svojom jedinom ovozemaljskom
egzisteiicijom.Imaćetesamoprekorna uverenja, kao: "Radujem se i
prihvatam sebe samo ako radim jednako dobro ili bolje od drugih."
6. Ako neumereno žudite za uspehpm i strepite zbog neuspeha, plašićete
se preuzimanja rizika, pravljenja grešaka, promašaja ili bavljenja
mnogimstvarima kojima stvarno želite da se bavite. Insistiranjem na
izuzetnim dostignućima sebi ostavljate samo vrlo uzak izbor tj.:
(a)dagrešite i zbog toga očajavate ili (b) da odbijete da uradite nešto iz
straha da ne pogrešite i da zbog toga mrzite sebe. Nerealno visok
stepen aspiracije osuđuje vas ne samo na neuspeh, već i na strah od
neuspeha – što ima mnogo štetnije dejstvo od neuspeha samog.
Najčešći i najgori primeri da strah od neuspeha može da bude
pogubniji od neuspeha samog su impotencija i frigidnost. U
svojimprethodnim knjigama "The Art and Science of Love" (Veština i umeće
ljubavi), "Creative Marriage" (Kreativan brak) i "The Sensuous Person"
(Senzualna osoba), naveli smo da neuspeh u seksu možete doživeti zbog niza
razloga, koji uključuju umor, bolest, zabrinutost zbog neke druge stvari,
ravnodušnosti prema seksualnom partneru ili straha od trudnoće. Međutim,
često se dešava da razvijete duboko ukorenjeno osećanje nesposobnosti i da,
nakon prvog neuspeha, kažete samom sebi: "Verovatno ću stalno doživljavati
neuspeh, jer sam, u suštini, toliko nesposoban da nema šanse da uspem."
Bez obzira na razlog vašeg prvog seksualnog neuspeha, verovatno će ih
biti još zbog straha od neuspeha. Prema tome, možda stalno sebi govorite:
"Blagi Bože! Prošli put sam ispao šonja, a možda ću opet. Kakva bruka,
strahota i neprijatnost ako pred partnerom stalno budem takav!"
Ako seksu prilazite sa takvom zastrašujućom i katastrofičnom
filozofijom, impotencija i frigidnost vam često ne ginu. Pre svega,
usredsređujete se na strah zbog nesposobnosti, a ne na seksualno
uzbuđenje i stimulaciju. Drugo, i još gore, zatrovali ste se idejom da
verovatno nećete moći. Zbog svega toga, prestravljeni ste od iste situacije u
kojoj želite da reagujete opušteno, erotično i s uživanjem. Ovo ne liči na
slanje vrele krvi, već ledene vode u genitalije!
Šire posmatrano, možete se pokazati impotentnim ili
nesposobnim u bilo kom pogledu, akoodsebe uporno zahtevate uspešnost.
Jedan od mojih (A.E.) klijenata je u detinjstvu pokazivao prirodan talenat za
atletiku i igrao fudbal bolje od bilo kog dečaka u kraju. Ali, kada je počeo da
se poredi sa starijim i talentovanijim sportistima, počeo je da toliko brine i
da se sekira zbog šutiranja i driblanja, da je izgubio svako interesovanje za
fudbal i prestao ga igrati. Poštoje istu stvar ponovio i u drugim oblastima, na
kraju se plašio da proba bilo šta novo i, kada je prešao tridesetu, nije
pokazivao nikakvo pravo interesovanje ni za šta, uveren da ga nikakva
mentalna ili fizička aktivnost ne može zainterosavati i zaokupiti.
Kao ekstremni primer straha od neuspeha, evo slučaja iz moje (R.A.H.)
kartoteke. Radi se o tridesetčetverogodišnjem službeniku koji je uporno
gubio erekciju. Izjavio je:
"Znam da moj strah od neuspeha izaziva impotenciju, ali kako da se
ne plašim? Ne želim neuspeh. Zaista ga smatram užasnim. Osećam se
nesposobnim trudeći se da vodim ljubav sa Dženi, a ne mogu čak ni da

91
uđem u nju. Stvarno smatram da je to užasno, i kako mogu sebi reći da
nije?"
"Ali, hajde da vidimo zašto to nazivate užasnim," odgovorio sam. "Već
ste mi rekli da možete zadovoljiti Dženi milovanjem klitorisa i da se ona,
nakon tako postignutog orgazma, oseća relaksirano i srećno. Tačno?"
"Da. Ali štaje sa mnom. Gde je moje zadovoljenje?"
"Trenutak; doći ćemo i na to. Dakle, 'strahota' vaše impotencije, kako i
sami shvatate, odnosi se na to što vi niste zadovoljeni polnim odnosom.
Ispravno?"
"Dakle, ne baš. Ne sviđa mi se da Dženi misli kako sam impotentan. A,
dođavola, ni ja baš nisam srećan s takvim mišljenjem o sebi.
"Ah, dakle tu ima više od pukog žaljenja zbog gubitka sopstvenog
zadovoljenja. Izgleda kao da sebi govorite: "Propuštam svo uživanje i
zadovoljstvo seksa, a to je stvarno bolno!" Ova izjava je istinita i empirijski
dokaziva, jer vi stvarno mnogo propuštate. Ali, dodali ste i krajnje neodrživu
rečenicu: "Dženi me nesumnjivo smatra šonjom ili ko zna čim. Možda u meni
čuči latentni homoseksualac! To bi tek bilo užasno! Koja grozna bruka." Da li
vam kroz glavu prolazi nešto slično?"
"Otprilike."
"Dakle, zar nemate onda prilično očigledno rešenje za svoj problem?"
"Uh - pa, pretpostavljam. Da izbacim iz glave sve netačne rečenice i
zadržim samo istinite. To?"
"Tačno to. Prestanite govoriti sebi kakav užas i blamaža vas čekaju ako
niste uspešni u krevetu, da to znači da ste homoseksualac - a to tek
smatrate strašnim. I vratite se istini – da vam promiče mnogo
radostiizadovoljstva koju seks pruža –radite na popravljanju tog stanja
stanja koncentrišući se na svoju ženu i užitak koji zajedno ostvarujete."
"Ali šta da, radeći na tome, kažem Dženi? Da li da razgovaram s njom
o tom pitanju?"
"Svakako. Sledeći put, kada rešite da vodite ljubav, recite joj nešto
slično ovome: 'Slušaj, draga, moj terapeut smatra da se problem nalazi u
mojoj glavi i sastoji od gluposti s kojima se punim, savetuje da, za početak,
indirektnije pristupimo seksu, zaboravimo na koitus kao krajnji cilji
koncentrišemo se na uživanje jedno u drugom. To može biti ugodno iskustvo,
anismo koncentrisani na to da li imam erekciju ili ne. Miluj mena način koji
je tebi i meni ugodan, a ja ću tebe maziti tako da nam oboma bude
prijatno.A, to već znaš, pobrinuću se da budeš zadovoljena ovakoilionako.
Onda, kaže on, ako prestanemo da brinemo da li imam ili nemam erekciju,
moje telo će se samo pobrinuti za sebe i ubrzo ću postati potentniji nego
ikad. Ali, najvažnija stvar ostaje: Uradioja nešto tokom koitusa ili ne, ipak
možemo neizmerno uživati u seksu. A, ako se koncentrišemo na ovo,
možemo rešiti većinu naših problema."
"Pažljivo sam vas saslušao i, to što ste rekli, zvuči dobro, iako pomalo
ludo. Zar se Dženi i ja ne foliramo ako kažemo da nas je baš briga da li ću ja
imati erekciju ili ne?"
"Da, ako se zaluđujete uverenjem da erekcija uopšte nije važna. Ona
jeste važna. Ali nije najvažnija ili jedino važna, kako vi to zamišljate. Dženi je
već demonstrirala da, kao praktično sve žene, može doživeti orgazam i bez
vaše "tvrdoće." A siguran sam da vi, takođe, možete dobiti mnogo više užitka

92
kada niste potpuno svesni svoje potencije. U stvari, mnogi moji klijenti
uživaju u odnosu čak i kada ne dođe do koitusa. Naravno, stoji da bi Dženi i
vi više uživali uz vašu normalnu erekciju. Ali, još uvek možete uspešno
zadovoljiti jedno dnigo čak i kada je nema.
"Ako prestanete da kopulaciju smatrate neophodnom i počnete na nju
gledati kao na jako poželjnu, verovatno ćete uskoro imati zadovoljavajući
odnos. Ali upamtite: Nemojte ovome prići neiskreno, pretvarajući se da u to
verujete. Nema efekta ako folirate sami sebe rečima: "Pretvaraću seda
uživam u milovanjima i poljupcima, jer će mi to pomoći da postignem
erekciju, a onda mogu ući u koitus.' Zaista ubedite sebe, stvarno verujte da
nije užasno čak i ako nikada ne dođe do koitusa, već da je to prosto
nepovoljna okolnst i neprijatnost."
"Dakle, mogu pokazati samom sebi da, iako želim koitus, on mi nije
neophodan. Mogu da uverim sebe da uživanje u našem seksualnom odnosu
znači više od same kopulacije."
"Tačno. Ako se koncentrišete na zadovoljstvo i užitak, gotovo je sigurno
da će vam i kopulacija uspeti. Ali ako se koncentrišete na kopulaciju,
verovatno nećete imati nikakvo zadovoljstvo."
Iste večeri, nakon ovog razgovora, moj klijent se seksualno približio
svojoj supruzi, dugo su razgovarali onako kako sam mu ja predložio, i prosto
se trudio da uživa, a ne da postigne erekciju. Prvi put u nekoliko godina, ne
samodaje uživao, već mu je erekcija trajala dvadeset minuta i doživeo je
najlepši seks u životu.
Ovde opisana metoda bavljenja seksualnim problemima (koju smo mi
zamislili i razvili 1950) razlikuje se ali i preklapa sa metodama koje su prvi
predložili Masters i Džonson. Jer, oni su, na osnovu dugodišnjeg
eksperimentisanja i kliničkog rada sa osobama koje su imale seksualne
probleme, jasno shvatili da ovi problemi nastaju, ne zbogvaspitanja u ranom
detinjstvu ili incestuoznih želja prema roditeljima, već zbog strahaod
neuspeha. Na primer, impotentan muškarac svoj ego ili vrednost procenjuje
na osnovu sopstvene sekusalne moći; neprestano proverava (pre, tokom i
posle koitusa) kako se drži; i zahvaljujući tome odvaja se od stvarne
aktivnosti koja mu je na dohvatu - seksualnog provoda.
Primetivši da prevelika usredsređenost na užas neuspeha vodi ka
seksualnoj nemoći, Masters i Džonson su razradili razne tehnike, a naročito,
kako su to sami nazvali, senzitivni fokus, kako bi seksualne partnere naveli
da se koncentrišu na druge stvari: a naročito na sopstveno i partnerovo
fizičko uživanje. Ovo je izuzetno uspešno u velikom broju slučajeva; i, nakon
terapije kod seksualnih terapeuta koji primenjuju Masters-Džonsonove
metode, ranije nemoćne osobe prestaju da strepe i počinju da uživaju u
predigri, samom seksualnom činu i postigri.
Racionalno-emotivni terapeuti često koriste senzitivni fokus -naročito
na način opisan u The American Sexual Tragedy (Američka seksualna
tragedija) koju sam (A.E.) prvi put objavio 1954., pre nego što su Masters i
Džonson počeli sa svojim istraživanjima. Ali, u RET-u su u igri i dva druga
pristupa, koje oni i njihovi učenici zanemaruju. Prvo, terapeut uči ljude da
se, ako imaju teškoća sa "zagrevanjem" ili doživljavanjem orgazma, voljno
usredsrede na seksualno uzbudujuće stimuluse. Drugo, i važnije, uče
uobičajen način RET razstrašivanja: kako potpuno prihvatiti sebe bez obzira

93
na eventualni neuspeh. Ako, što se često događa, prihvate ovo drastično
različito stanovište, i nauče kako da se okane samoponižavanja, a da pri tom
potpuno prihvate činjenicu kako im izvođenje nije efikasno, oslobađaju se
većine potreba za uspešnošću a u samom seksu više eksperimentišu i
uživaju. Istovremeno, terapeut pomaže i opštemiskorenjivanju procesa samo-
kažnjavanja tako dastrahovi od neseksualnih poraza blede i javljajuseuspesi
i na drugim planovima.
Ideja da morate biti kompetentni i dorasli u svim važnim pitanjima
svodi se na predstavu da sebe treba da smatrate nadčovekom, a ne samo
čovekom; ako nije tako onda ste niži od čoveka - neka vrsta inkarnacije
đavola. Ovu bezumnu ideju nemilosrdno propagiramo u svojim domovima,
školama, knjigama, novinama, filmovima, oglasima, TV emisijama i drugim
medijima. I druge kulture uče svoje pripadnike da se moraju isticati u
mnogim stvarima; ali verovatno ni jedna to ne potencira toliko kao naša.
Iako se RET često neopravdano optužuje za suviše racionalan (što
znači suviše mehanički ili bezosećajan) pristup, ona je jedna od
najhumanijih terapija ikada stvorenih. Jer, jezgro filozofije RET-a je
protivstav gledištu navedenom u prethodnom paragrafu. RET
upornoponavlja i zastupa stanovište da ljudi prosto egzistiraju kao ljudska
bića. Nemaju nadljudskih karakteristika, niti ikada degradiraju u podljude.
Ako potpuno, zaista potpuno, prihvatite svoju ljudskost i svoju pogrešivost, i
odustanete od svih aspiracija na neku vrstu božanskog trona na kojem bi
ponosito sedeli i s visine gledali na nas ostale, obične smrtnike, moraćete se
debelo pomučiti da vas bilo šta emocionalno poremeti. Samo vaše tvrdoglavo
insistiranje na grandioznosti, na zahtevu da postanete bolja (ili svetija) osoba
od ostalih čini da morate uspeti u raznim stvarima. As takvimmoram vi ste
emocionalno razbijeni!
U šta, umesto u ove gluposti, vi, kao osoba koja misli i prihvata
realnost, možete da verujete i kako da postupate u odnosu na
kompetentnost i postignuće?
Pre svega, prebacite naglasak na ono što radite, a ne na to da sve
stvari morate uraditi savršeno dobro. Ne kažemo da nikada nećete poželeti
da se pokažete izuzetnim.Hoćete, i to često: jer time dobijate više
materijalnih bara, usluga, naklonosti. To je prijatno! Ali ne i neophodno.
Zatim, težite ka zadovoljstvu i uživanju, a ne ka postignuću. Ovo dvoje
često ide ruku pod ruku: što bolje igrate tenis, to više uživate u igri. Aliako
uživate samu onome u čemu ste dobri, tada očigledno govoritesamom
sebi:(1) "Ovo mi se sviđa, jer mi prosto leži," i (2)"Ovo mi se sviđa, jer stalno
dokazujem da sam u tome bolji od drugih."
Prva rečenica je apsolutno opravdana, ali druga nije. Uzdizanje
ega,dokazivanjem superiornosti nad drugima u bilo čemu, potiče iz
lažnogponosa zasnovanog na ideji da ništa ne valjate ako ne nadmašujete
druge. Ova vrsta "uzdizanja ega" traje koliko i vaša uspješnost u onome što
radite i, na kraju krajeva, zahteva od vas savršen učinak i apsolutnu
superiornost nad drugima.
Ako želite da se ponašate istinski racionalno i samoispunjavajuće, pokušajte
da uživate u igranju igre, a tek povremeno u pobeđivanju.Konkretnije,
pokušajte poboljšati sopstveni rad i nemojte se opterećivati nadmašivanjem
drugih.Prihvatite činjenicu da možetebiti uspešni u nekim, ali ne i u svim

94
okolnostima i da, čak i kada ostvarite željeni naum, ne dostižete savršenstvo.
Održavajte visok, ali ne i nerealan nivo aspiracije. A, ako vam ne pođe za
rukom da ostvarite ono što želite, pokušajte da osetite samo razočarenje, ali
ne i očaj; žalite zbog neuspeha, ali ne vrednujte sebe prema njemu.
Ako problemu dostignuća pristupite na racionalan način, verovatno će
vam ići bolje ako ne gajite preteranupotrebu za uspehom. Jer, naučićete da
prihvatate svoje promašaje i greške,umesto da sezbognjih kočite od straha,
kao i da ih koristite za za poboljšanjebudućih pokušaja.Shvatićete da vežba,
više od ma čega, smanjuje greške i poboljšava učinak. Takođe ćete,ne plašeći
se grešaka, više rizikovati i oprobavati se na poslovima koje bi inače pokušali
izbeći.
Ako poželite da se osposobite za neki projekat, profesiju ili aktivnost, i
bez samoprekorevanja prihvatite sebe čak i ako bi vaša nastojanja propala,
trudićete se da dostignete svoj maksimum, a ne opšti maksimum, i nećete
praviti grešku ulaganja sopstvenog "ega" u taj posao. Pošteno ćete se truditi
da savladate zadati materijal, a možda i da ovladate sobom. Ali, nećete ići za
tim da dokažete kako ste bolji čovek, čak i ako radite boljedrugih.
Dvadesetpetogodišnji fizičar je došao na terapiju kod mene (R.A.H.)
zbog straha da postaje neuspešan. Objektivno, išlo mu je veoma dobro i
delovao je ne normalno, već supernormalno. Ne samo da je vrlo mlad
doktorirao već je, uz to, igrao u univerzitetskom fudbalskom, košarkaškom i
bejzbol timu. Smatranje za dobro građenog, muževnog i lepog muškarca. Već
u dvedestpetoj godini, kolege su ga priznavale za jednog od vodećih fizičara u
državi. Evo čoveka koji ima gotovo sve - ali se, uprkos tome, oseća krajnje
nesrećnim.
"Ceo problem," izjavio je na jednoj od prvih seansi, "leži u mojoj
lažnosti. Živim na osnovu lažnih pretenzija. I, što duže to traje, što me ljudi
više hvale i ističu moje uspehe, to seja sve gore osećam."
"Šta podrazumevate pod svojom lažnošću?" pitao sam ga. "Čini mi se
da ste na jednoj od prethodnih seansi rekli kako je vaš rad proveren u
neutralnoj laboratoriji i da tamošnji stručnjaci smatraju da su vaše ideje
revolucionarne. Mogu li se ti stručnjaci tako lako prevariti?"
"Oh, ti podaci i moje interpretacije su sasvim verodostojni. Ali izgubio
sam tako mnogo vremena. Mogao sam to uraditi mnogo bolje! Evo, jutros
sam sedeo u kancelariji, zurio u prazno i ništa nisam uradio. To mi se često
događa. Takođe, kada stvarno radim na nekim problemima, nerazmišljam
onako jasno i precizno kako bi trebalo. Pre neki dan sam sebeuhvatio u
grešci kakvu ni brucoš ne bi napravio. A, kada sam se trudio da napišem
predavanje za regionalni stručni skup, potrošio sam silno vremeza nešto što
bi trebalo da obavim za sat ili dva."
"Niste li prestrogi prema sebi?"
"Ne, ne mislim tako. Sećate li se da sam vam pričao o knjizi koju želim
da napišem za široku publiku? Dakle, već tri nedelje je nisam ni pipnuo. A
tako nešto bi trebalodaradim levom rukom dok desnom pišem naučni rad.
Čuo sam da su ljudi poput Alberta Ajnštajna i Roberta Openhajmera u
intervjuima govorili stvari koje su dvostruko bolje od ovoga što ja mukotrpno
spremam za tu prokletu knjigu!"
"Možda. Možda još uvek niste toliko dobri kao nekolicina izuzetnih
ljudi iz vaše struke. Ali, procenjujete sebe po najperfekcionističkijim

95
standardima koje sam od ma koga čuo u proteklih, recimo, nekoliko meseci.
A o perfekcionizmu slušam svaki bogovetni dan! A vi, sa dvadeset i pet
godina imate doktorat iz teške oblasti, odličan posao, dobar rad u toku, i,
verovatno, odličan stnični rad kao i dobru popularnu knjigu na pomolu. I
samo zato što još niste dostigli nivo jednog Openhajmera ili Ajnštajna vi
sebe nemilosrdno napadate."
"Pa, zarne bih trebao da budem mnogo bolji?"
"Ne,zašto biste do đavola trebali? Koliko ja vidim, vi ste do sada već
mnogo uradili. Ali vaša glavna teškoća – glavni uzrok vašegsadašnjeg
nezadovoljstva - su vaši perfekcionistiški kriterijumi samoprocene. Izdvojili
ste jednog fizičara, poput Ajnštajna ili Openhajmera, poznatog poistinski
neprocenjivom doprinosu nauci, i kukate što niste tako dobri kao on. Zatim,
pravite, poređenjeizmeđujednog, relativno nekreativnog periodasa
periodimasvojenajveće, grozničave kreativnosti. Proučavanje procesa
kreativnosti - kreativaca poput Openhajmera, Ajnštajna, Njutna i Ruteforda -
ukazala su na neujednačenu aktivnost. Niko, mislim stvarno niko nije stalno
ni jednako kreativan. U stvari, možda upravo onda kada u dokolici, zuri kroz
prozor i očigledno gubi vreme, kreator izvlači, kombinuje i prevrće ideje od
kojih može da nastane njegov najbolji proizvod."
"Možda. Ali to ne dokazuje da iz mog zurenja kroz prozor nastaju
majstorska dela."
"Tačno; ne dokazuje. Ali, pretpostavimo da stvarno gubite neko vreme
zureći kroz prozor. Zašto je to užasno? Zašto vi morate da radite tako
savršeno, tako produktivno?"
"Pa, neophodno mije da stvaram. Trebada iskoristim svoje potencijaleu
potpunosti da bih prestao da se osećam kao varalica."
"Zašto? Čemu žurba? Šta vas prisiljava na to? Pretpostavimo da
stvarno posedujete ogroman talenat - ravan Njutnovom ili
Ajnštajnovom.Znači li to da morate funkcionisati besprekorno, kao neka
nezamislivo savršena misaona mašina koja izbacuje maksimalno moguć broj
sjajnih ideja sve dok se ne ugasi? Možda bi bilo lepo da ste takvi i sigurno bi
to unapredilo nauku. Ali, čemu moranje? Ako uživate u maksimalnom
iskorišćavanju svog kreativnog potencijala, dobro. Ali, ovo
samoprekorevanje, ovo stalno guranje samog sebe do apsolutno krajnjih
granica – da li vi to smatrate ućivanjem?"
"Znači, vi ne mislite da sebi ili čovečanstvu dugujem iskorišćavanje
svih svojih kreativnih potencijala."
"Ne, ne misljm. Ako išta dugujete sebi to je potpuno uživanje, ne samo
na trenutak, već veći deo života. A, ako savršena, maksimalnaproduktivnost
predstavlja najbolji vid dugoročnog uživanja, dobro. Ali, predstavlja li? Zar
ne bi bilo daleko mudrije - a, na duže staze i produktivnije - da radite
prilično blizu svojih potencijalnih kapaciteta umesto da se trudite da
postignete savršenstvo! I, nečini li vam se boljim, i za sebe i za društvo, da
težite ka sopstvenom zadovoljstvu u nauci, a ne ka nadmašivanju drugih,
čemu očigledno stremite!"
Vodili smo tešku, mada terapeutsku bitku. Ali, na kraju se klijent
složio da je opsednut težnjom za savršenim uspehom i da bi mogao
"olabaviti" nastojanja da apsolutno zavlada svojom oblašću. Na jednoj od
poslednjih seansi je rekao:

96
 "Trudio sam se da dam maksimum od sebe kao da mi od toga zavisi
život. Sada još uvek nastojim da svaki svoj projekat završim najbolje što
znam – aline smatram da me neuspeh automatski pretvara u kriminalca.
Ako ono najbolje što umem nije dovoljno, šteta; ali prihvatam to kao svoje
najbolje. Od kada sam prestao sa samoprekoravanjem i samogonjenjem,
mnogo sam efikasniji i mnogo više uživam u svom radu. Ako danas mogu
obaviti ono što sam naumio, tako ću i uraditi. Ako se desi da to ne mogu
završiti danas, setim se da postoji i sutra. A, ako neke od stvari koje želim da
uradim, nikada ne okončam, šteta. Jednom ste mi rekli da nisam ni Bog ni
anđeo i sada stvarno prihvatam svoja ljudska, ovozemaljska ograničenja."
Da lije, ovakvom vrstom terapije, čovečanstvo izgubilo potencijalnog
genija? Nipošto. Od kako je počeo da uživa u svom radu, ovaj mlad fizičar je
u nauci postigao više nego ranije. Štaje izgubio? Svoj perfekcionizam i
očajanje.
Mi se ni na koji način ne protivimo težnji ka majstorstvu ili izuzetnim
dostignućima. Ljudi, obdareni izuzetnim moždanim vijugama prosto osećaju
težnju da iskoriste svoj mozak i stvore nova, superiorna umetnička, naučna,
industrijska dela. Neka se tako osećaju što duže! U njihovom slučaju,
maksimalna sreća prati kreativan trud. Sve dok ne insistiraju na
perfekcionističkoj filozofiji: ni trenutak izgubljenog vremena.
Ponekad kažemo klijentima: Možete naći nekoliko valjanih razloga za
odluku da se popnete na najvišu planinu na svetu. Zato što, na primer,
volite planinarstvo; oduševljava vas izazov koji taj vrh predstavlja; ili želite da
uživate u pogledu s vrha. Ali, vaš razlog za osvajanje tog vrha može da bude i
loš: da pijuckate po onima dole.

97
 12. KAKO DA PRESTANETE OPTUŽIVATI I POČNETE ŽIVETI
Suštinu ove emocionalne teškoće možemo odrediti jednom rečju:
optuživanje - ili osuđivanje. Kada biste prestali, stvarno prestali, osuđivati
sebe, druge, zlosrećnu sudbinu videli biste da je, bukvalno, nemoguće
emocionalno se opteretiti bilo čime. Iz prethodne rečenice možda možete da
izbacite – bukvalno.Ali, verovatno često optužujete sebe i druge, pokazujući
sklonost da se tvrdoglavo držite Iracionalne ideje br. 3: Ideja da kada se ljudi
prema vama ponašaju nepristojno i nepravedno, treba da ih okrivljujete,
osuđujete i smatrate zlim, pokvarenim ili lošim osobama. Ova ideja, osnovno
polazište značajnog dela ljudskog ponašanja i međusobnih odnosa, nema
validnosti ni racionalnosti iz nekoliko važnih razloga:
1. Ideja da određene ljude možemo markirati kao zle ili pokvarenepotiče
iz prastare teološke doktrine o slobodnoj volji. Iako ne možemo
apsolutno tačno izjaviti da ljudska bića nemaju, nikakvu slobodu
izbora, novija otkrića pokazuju da posedujui relativno malo slobodne
volje, u smislu teološkog tumačenja ovog termina. Prema Frojdovom
mišljenju, potvrđenom brojnim israživanjima, ljudska bića poseduju
genetsku ili urođenu sklonost za određenu vrstu ponašanja -
uključujući sklonost ka učenju ili uslovljavanju. Kada se, zahvaljujući
urođenim ili uslovljenim sklonostima,orijentišu u "dobrom" ili "lošem"
smeru i usvoje razmišljanja koja potkrepljuju upražnjavanje
određenihobrazaca ponašanja, veoma im je teško (ali ne i nemoguće)
da se promene. Pod takvim okolnostima, okrivljavati ihili osuđivatiza
greške i propuste koje čine, podrazumeva da im se nepravedno
pripisuje apsolutna sloboda koju prosto nemaju u pogledu izbora
ponašanja.
2. Ideja da ljudi ispadaju "loši" ili "pokvareni" zbog svojih pogrešaka
potiče iz druge pogrešne koncepcije: naime, koncepcije da se "dobro" ili
"loše," ili "moralno" i"nenormalno"ponašanjemoželako definisati i
prepoznati, tako da pametni ljudi odmah vide da li se ponašaju
"ispravno" ili "pogrešno."Filozofske i psihološke rasprave su, tokom
proteklog veka, ponovo pokazale da je moralnost relativan pojam, bitno
različit u zavisnosti od mesta i okolnosti. Čak i ljudi na istom mestu su
retko apsolutno saglasni u ocenjivanju istinski "dobrog" ili "lošeg."
Džozef Flečer i razni drugi teolozi dokazuju da se moralnost može
posmatrati kao situaciona, a ne apsolutna kategorija. Većina ljudi,
koja teoretski "poznaje" ili prihvata određene standarde za "dobro"
vladanje, s lakoćom i nesvesno racionalizuje sopstveno ponašanje i
nalazi "dobre" razloge za "pogrešne" postupke. Ako ljudska bića
kažnjavamo zbog njihovih problema u definisanju i prihvatanju
"dobrog" ponašanja, postupamo nerealno i nepravedno.
3. Čak i kada se saglasimo u pogledu standarda za "loše postupke," ne
možemo ispravno optuživati ljude za nepoštovanje datih standarda.
Bolje je da navedemo "one koji greše" da sami sebi kažu: (a) "Počinio
sam loše ili nemoralno delo;" i (b) "Prema tome, kako da se popravim i
izbegnem takva dela u budućnosti?" Ali, okrivljavanje i osuđivanje za
pogrešne postupke navodi na sasvim drugačije izjave: (a) "Počinio sam
loše ili nemoralno delo." i (b) "Tako nešto dokazuje da sam prava
ništarija."

98
 Onda kadaljudi usvoje koncept osuđivanja i potcene sebe zbog grešaka
koje čine,razvijaju sklonost da se smatraju bezvrednim ili
neadekvatnim (umesto prosto u zabludi, ponašajući se neetički). Tada
(da se ne bi obezvredili) odbijaju da priznaju svoje greške u ponašanju,
ili čak ponašanje u celini. Drugim rečima: zahvaljujući verovanju da je
grešiti za osudu ili kaznu, ljudi pokazuju tendenciju da se smatraju
bezvrednima, i opsednuti svojim grehovima, oni negiraju neispravnost
svojih dela, ili potiskuju saznanje o njima. Ne pada im na pamet
relativno jednostavan čin popravljanja sopstvenog ponašanja, jer su
(zbog samookrivljavanja) suviše zauzeti samokažnjavanjem ili
negiranjem sopstvenih grešaka. Zato tadaosuda ili krivica, umesto ka
otklanjanju grešaka, često vode kadaljnjoj nemoralnosti, hipokriziji, i
izbegavanju odgovornosti.
4. Ljudi koji usvoje filozofiju samooptuživanjaza počinjene greške toliko
se plaše eventualnih, budućih grešaka da se odriču eksperimentisanja,
ulaženja u rizik i prepuštanja životu.
5. Okrivljavanje sebe ili drugih za počinjene "grehove" vodi ka
prenebregavanju zdrave etike. Normalno je da se ponašate etički, i da
bez potrebe ne povređujete svoje bližnje i to ne zato što smatrate da ste
ništarija ili "grešnik" ako niste moralni, već zato što tako povređujete i
sebe i njih. Ako bezrazložno ugrožavate prava drugih, oni sami, ili
njihovi prijatelji ili rođaci, vratiće vam milo za drago. Izbegavanje
plaćanja danka za takve postupke doprinosi uspostavljanju
anarhističkog, nepravednog sistema u kakvom, u normalnim
okolnostima, ni vi ne biste želeli da živite. Prema tome, vi se zbog
sopstvenog interesa ponašate moralno, u skladu sa zakonima vaše
društvene zajednice; a ne zato što neki arbitrarni ili priznati Bog ili
konvencija kažu da tako treba.
6. Okrivljavanjem se pogrešna dela brkaju sa grešnom suštinom. Ali, bez
obzira koliko zlih dela neko počinio ne znači da je on zauvek, urođeno
zao, jer danas ili sutra može da se promeni i ne počini više ni jedno
zlodelo. Isto kao što se ljudi koji ne postižu uspehe ne pretvaraju u
večnegubitnike, već su prosto osobe koje često podbacuju, oni koji
često greše ili postupaju nemoralno nikada ne postaju prokazani
grešnici. Ljudski (dobri ili loši)postupci proizilaze iz njihove
egzistencije, ali oni ne čine tu istu egzistenciju. Intrinzična vrednost
pojedinca je stvar proizvoljne definicije. Ili, ako stvarno postoji, nema
nikakve bitne veze sa nečijom ekstrinzičnom vrednošću ili vrednošću
koju on ili ona imaju za druge. Nazvati čoveka kriminalcem, beštijom
ili zlikovcem implicira da se on, zbog loše prošlosti mora, po svojoj
prirodi, i dalje baviti kriminalom; a to niko ne može dokazati. Jednom
kad ljude proglasimo nepopravljivim grešnicima pomažemo im da
steknu uverenje kako su nepopraivljivi - da ne mogu prekinuti sa
lošim ponašanjem, ni sada ni ubuduće.
7. Optuživanje drugih znači osećanje besa i neprijateljstva prema njima.
Osećanje besa reflektuje vašu grandioznost. Besom, u suštini,
govorite: (a) Ne sviđa mi se Džonovo ponašanje i (b) Zato što se to meni
ne sviđa, on ne srme tako da se ponaša. Ova druga rečenica
predstavlja grandioznost non sequitur: jer, zašto Džon ne bi smeo da

99
 se ponaša na određen način samo zato što se to vama ne dopada!
Ponašate se nerealno i kao Bog ako verujete dabi Džonovoponašanje
trebalo da bude drugačije, samo zato što vi tako želite.
8. Okrivljavanje sebe ili djrugih ne vodi samo ka besu, kako smo upravo
naveli, već ka nizu neprijatnih posledica koje bes nosi. Čak i ako ste u
pravu povodom procene Džonovog ponašanjakao lošeg ili nemoralnog,
uverenjeda on ne sme ine treba da se ponaša loše i bes koji sledi teško
da će ga sprečiti da i ubuduće tako postupa (u stvari, može ga samo
podstaći da u tome istraje samo zato što vi to mrzite, a on zauzvrat
mrzi vas). To ćevas skoro uvek uzrujati, stvoriti vam čir na stomaku ili
visok pritisak i skrenutivassastvarnog problema: kako, odlučno i
efikasno, navesti Džona da se više ne ponaša loše? Fizički obračuni,
dvoboji, teške kazne, međunarodni ratovi - u stvari, bukvalno svaki
oblik ljudske nehumanosti prema drugim ljudima koji možete zamisliti
- često proizilaze iz grandioznog i nekritičnog optuživanja drugih za
postupke koji se (možda ispravno) smatraju pogrešnima. No, kao što
dva zla ne čine jedno dobro, tako i bes prema drugima
predstavlja,sigurno najgori način za prevaspitavanje prekršitelja.
9. U svojim knjigama "Sex Without Guilt" (Seks bez krivice) i "Growth
Through Reason" (Rast pomoću razuma) naglašavamo da ćete, ako bez
dvoumljenja okrivljujete druge za ono što (često proizvoljno) smatrate
lošim postupcima, iste standarde primeniti na sebe i završiti sa
impozantnim samoprezirom. Nedostatak opraštanja za druge često
rađa nedostatak samoopraštanja, uz odgovarajuće perfekcionističke
stavove prema sopstvenim neuspesima i propustima.
Podcenjivanjedrugih zbog počinjenih grešaka stvara podcenjivački stav
prema čitavoj ljudskoj rasji uključiijući i samog sebe.
10. U svetlu gore pomenutih argumenata, kvalifikacija poput
"Postao sam pokvarenjak (ili nitkov, ili varalica, ili uštva) jer sam
uradio onu nepoštenu stvar" predstavlja nenaučan i nedokaziv
zaključak. Iako seponašanjeuistinu može oceniti "pokvareno", "ljigavo,"
"podlo," "traljavo" ili "nemoralno" - jer ga možete objektivno posmatrati
i uveriti se u njegove loše posledice - to ne znači da ste vi, kao osoba,
bezvredni. Jer definicija "Pretvorio sam se u pokvarenjaka!" ne
pretpostavlja da deo ili većina vaših postupaka loša. Ona zapravo
sadrži nad i podznačenja koja glase koja glase (a) loše si postupio, (b)
uvek ćeš tako raditi i tako jedino možeš, (c) zaslužuješ najgore moguće
prokletstvo, jer si dozvolio sebi da tako uradiš. Dok prva od ove tri
stavke može da stoji, druga je nedokaziva, a treća apsolutno
proizvoljna, nedokaziva i pogubna.
Slučaj Gospođe i Gospodina Smarta poslužiće kao ilustracija za
tendenciju okrivljavanja i samookrivljavanja. Oni su došli na terapiju
uglavnom zbog velike međusobne netrpeljivosti i uglavnom sam (A.E.) radio s
oboje istovremeno. G. Smart, novinar, je stekao svetsku slavu za istinite i
objektivne članke o međurasnoj napetosti i sukobima u svom rodnom gradu
na jugu Amerike. Veliki, poznati dnevni list ponudio mu je primamljiv,
prestižan i dobro plaćen posao. Nakon konsultacije sa suprugom (koja je
izrazila svoja strahovanja i razloge protiv, ali ne i definitivno protivljenje),
odlučio je da prihvati ponudu.

100
 Gospodin Smart je sam otputovao u velik grad da nađe odgovarajući
smeštaj za porodicu: i tu počinju nevolje. Otkrio je da daleko gora kuća na
severu košta dva puta više od iznosa koji su investirali u svoju prostranu i
komfornu kuću na jugu. Pošto nisu raspolagali nekom većom ušteđevinom,
iznajmio je velik stan "da imamo gde da živimo dok tražimo kuću."
Ostatak priče je verovatno poznat ljudima koji imaju dobre plate, ali
žive u velikim gradovima sa visokim troškovima života. Velika kirija, skuplja
hrana, odeća i drugi troškovi uskoro su pojeli Smartom povišicu; a rekreacija
i porodični izlasci u restorane, "neophodni" zbog života u skučenom prostoru
stvorili su dodatne finansijske teškoće.
Povrh životnih teškoća, Gospodin Smart se sve više razočaravao u nov
posao. Imao je administrativne obaveze, za koje nije bio obrazovan i koje ga
nisu ni interesovale. Direktori novih novina hvalili su se liberalnim
izveštavanjem po staroj tradiciji, ali u praksi, kad god bi neki novinar
pokušao da nešto slobodno napiše, prigovarali su da će se pobuniti dobri
oglašivači i povući svoje reklame.
Kada je došao na terapiju, bračni par Smart je bio na ivici očaja. Činilo
se daje profesionalna i porodična sreća izgubljena zauvek. Gospođa Smart je
optuživala supruga da se neodgovorno poneo prema svom poslu i da mu nije
stalo ni do nje nido dece. Gospodin Smart je krivio samog sebe zbog
pogrešne procene novog posla i lošeg ekonomisanja. Suprugu je optuživao za
nekooperativnost, frigidnost i loše vaspitanje dece.
Jedna od prvih seansi s ovim parom tekla je ovako:
Ona: A da bi sve bilo još gore nego što već jeste, Doktore, počeo je čak
da posle posla ide u kafanu i pije. Više nije dobar novinar pa mora da se
pravi takvim, sedeći s društvom u kafani i tvrdeći da bi jedino on mogao
stvarno dobro pisati o borbama na Misisipiju.
On: Ovih dana mije kod kuće gore nego bilo gde drugde. Zašto da
trčim kući i po stoti put te slušam kako mi pridikuješ da sam se pretvorio u
pravu ništariju.
Terapeut: Jasne su mi vaše međusobne zamerke i pritužbe. Hajde,
samo diskusije radi, da za sada pretpostavimo da vi Gospodine Smart pravite
neke stvarno glupe, sebične i zlobne greške.
Ona: Nisam rekla "zlobne." Mislim da ne razmišlja o tome dovoljno da
bi postao zloban. Ali, slažem se s ostalim atributima.
On: Naravno da se slaže. I s još nekoliko odabranih pogrda, kada bi
ovog časa mogla da ih smisli. Nije joj teško da ih izbaci na hiljade.
Terapeut: OK. Hajde da prihvatimo da je vaš suprug, Gospođo Smart,
napravio nekoliko stvarno grubih grešaka. Mogli bismo smisliti niz
opravadanja za njih. Na primer, uz dosadašnje iskustvo nikako nije mogao
da zna koje nevolje ga u novom gradu očekuju, pa su zato njegove greške
sasvim opravdane. Ali, odbacićemosve olakšavajuće okolnosti i prosto
konstatovati daje napravio seriju glupih grešaka - da ih i dalje čini,
uključujući i sedeljke sa drugarima. Dobro: pa šta onda?Dakle, pogrešio je.
Kakvu korist vi imate od toga što ga kinjite i optužujetezbog tih grešaka?
Koje dobro proizilazi iz vašeg optuživanja?
Ona: Ali, ne očekujete valjda da mu dodelim medalju ili nešto slično za
takvo idiotsko ponašanje? Ili za dodatno sipanje ulja na vatru ovim slabićkim

101
bežanjem od problema u alkohol? Ne očekujete valjda da ga, kao dobra
ženica, tešim i ohrabrujem da pravi još više sličnih grešaka?
Terapeut: Ne, ne baš to. Iako biste se mogli iznenaditi, kada biste to
stvarno pokušali, koliko bi vaši ironični predlozi koristili. Ali, nećemo od vas
tražiti da idete tako daleko. Uzevši za gotovo da je vaš suprug napravio
ozbiljne greške, kako će vam pomoći optuživanje? Da li je zbog vašeg
optuživanja postao pažljiviji? Da li je zbog toga ljubazniji prema vama? Da li
ste vi zbog toga srećniji?
Ona: Ne, ne mogu da tvrdim ništa slično.
Terapeut: Niti će ono ikada imati takve efekte. Jer što više krivite svog
supruga, ili ma kog drugog - to se on više brani i šanse da prizna svoje
greške, naročito vama, sve su manje. Trenutak ranije smo se u to uverili:
kada ga kritikujete, on se brani poznatim i uobičajenim načinom -
sarkazmom: od optužbi se brani kontraoptužbama.
Ona: Moram da priznam da mu to dobro ide!
Terapeut: Da, ali ko to ne radi? I što se više kontraoptužbama brani od
vaših kritika, to je manje sklon da se suoči sa stvarnim problemom kao na
primer: "Dobro, hajde da razmislim. Ovaj put sam zabrljao; šta da
preduzmem da se to ubuduće ne dogodi?" Uz to, što više on prihvata krivicu
koju mu prebacujete, i omalovažava samog sebe na način na koji to vi radite,
osećaće se sve nesposobnijim da se nosi sa stvarnim problemom, čak i kada
ga je svestan. Jer, razmišljaće ovako: "Žena ima pravo. Kako sam mogao
napraviti takvu glupost, kao neka apsolutna budala! Apsolutno tačno! I kako
takav idiot da se iščupa iz kaše koju je sam zakuvao? Tačno: ja sam
izgubljen slučaj. Bolje i da se ne trudim, jer ću samo još više zabrljati.
Najbolje je da se pošteno napijem i zaboravim na sve, jer ionako nemam
sposobnosti da rešim problem."
On: Pogodili ste pravo u sred srede! Upravo to mi prolazi glavom! A
kome i ne bi, ako mu žena non-stop trubi kako živi sa notornom budalom i
nesposobnom šeprtljom?
Terapeut: Tačno. Ko ne bi? Skoro svaki pripadnik naše kulture bi. I svi
do jednoga greše.
On: Greše? Ali, upravo ste rekli kako je prirodno da se tako osećam
kada me žena ovako maltretira.
Terapeut: Da - statistički prirodno, jer većina supruga se u ovakvoj
situaciji ponaša slično. Ali to ipak ne dokazuje da ispravno postupaju ili da
se moraju tako ponašati.
On: Šta sam drugo mogao da uradim? Šta drugo vi očekujete od
mene?
Terapeut: Ne bih očekivao ništa sem ovoga što ste uradili. Ali, da sam
vas naveo da usvojite jednu ili dve nove misli, nadao bih se da nećete
postupiti onako kako jeste i kako bi se ponela većina muževa, tj. da
prihvatite suprugine otužbe i sami sebe kažnjavate zbog njih.
On: Na kakve nove ideje mislite?
Terapeut: Na primer, misao da ne morate prihvatiti tuđe negativno
mišljenje o sebi i upotrebiti ga protiv sebe - čak i ako u tom mišljenju ima
nešto istine.
Ona: Ali, kako možeš da ga ne prihvatiš, ako si svestan da si pogrešio?

102
 Terapeut: Jednostavno. Primenjenjući ono što nazivamo A-B-C
teorijom racionalno emotivne terapije. A (aktivirajući događaj ili aktivirajući
doživljaj), u vašem slučaju, odnosi se na vaše greške, nesnalaženje i ženino
optuživanje zbog njih. C (emocionalna posledica) se odnosi na činjenicu da
se osećate kao poslednja budala i opijate se do besvesti. Vidite A, njene
naizgled opravdane optužbe i C, vaš naizgled opravdan stid, i kažete sebi:
"Pa, A prirodno vodi do C. Ona me s punim pravom optužuje za
nesposobnost i užasno ponašanje."
On: Ali, zar u ovom slučaju, A uistinu ne vodi ka C? Zar ne treba da
priznam svoje greške i osećam se krivim zbog njih? Kako inače da se
promenim?
Terapeut: Ne, vi mislite da A vodi direknio i automatski ka C.
Međutim, između A i C dolazi B - vaša uverenja vezana za A. Ta uverenja (B)
proističu iz vaše opšte životne filozofije, koju (kao i vaša supruga) olako
konstruišete i koju ste naučili u ovom nerazumnom društvu - filozofiju da
treba da krivite sebe (ocrnjujete ili proklinjete sve ljudsko u sebi) za svaki
pogrešan potez, za svaku ozbiljnu grešku. Zato, kada vas supruga, na A,
verbalno bičuje i secka na komadiće vi (na B) njene kritike interpretirate kao
tačne i objektivne i slažete se s njenom hipotezom da, ne samo da postupate
grozno i ništavno već ste zbog toga, do poslednje pore, samo jedna odvratna
ništarija. Tada, kao direktan rezultat vašegsistema uverenja, nastupaju
emocionalne posledice (na C): između ostalog, smatrate se beznadežnim
slučajem, odajete se piću i ostalim samoosujećujućim emocijama i činovima.
On: Ali, još uvek pitam: Zar njene kritike na A nisu objektivno
opravdane?
Terapeut: Ne. Bile bi objektivne kada bi vam ona, na A, nedvosmisleno
skrenula pažnju na konkretne pogrešne postupke i greške. Ali, njena kritika
se nebavi time. Najpre vas podseti na vaše propuste i greške, a onda kaže:
Nisi smeo da omaneš, ti nesposobnjakoviću! Nemaš pravo da tako glupo
grešiš."Ali, ljudi imaju pravo da greše. Iako vam se često nedopadašto
grešite, vaša ljudska priroda vas na to navodi, ali zbog toga ne postajete
bezvredna ličnost.
Ona: "Znači, korisnije je da mu skrenem pažnju na konkretne greške i
pomognem da ih u budućnosti izbegne?"
Terapeut: "Tačno. Njegove greške pripadaju prošlosti. Sada: Šta možete
uraditi da popravite sadašnjost? S kojim realnim stvarima se oboje možete
suočiti danas za bolje i drugačije sutra? Šta oboje možete naučiti iz svojih
grešaka? Čime sada možete i sebi i deci život učiniti ugodnijim i veselijim?"
On: "Postaje mi jasno na šta mislite. Ako ništa drugo, mislim da mogu
prestati da se ponašam kao noj gurajući glavu u čašu."
Ona: "Za ovo tvoje, ja dajem jedno svoje obećanje. Prestaću da te
kinjim zbog prošlih grešaka - uključujući i grešku što si nas dovukao ovamo
da sav prljavi veš prostremo pred doktorom, kako sam mislila. Drago mi je
što sam došla. Sada, kada racionalnije posmatram stvar, stvarno razumem
zašto si to uradio, zašto si odabrao loš stan i zašto si napravio sve ostale
greške. Mislim da se ni ja baš nisam ponela kao anđeo."
On: "Ohoho! Šteta što nemam kasetofon da snimim ovu istorijsku
izjavu! Ali i ja sada shvatam zašto sam pravio te idiotske poteze i zašto si se
ti tako pogano ponašala! Da smo makar pola vremena, koje smo potrošili na

103
okrivljavanje sebe i drugih, posvetili bavljenju stvarnim problemima odavno
bismo ih resili!"
Terapeut: "Vidite. Zaboravite okrivljavanje i optuživanje već mislite
bolje o sebi i jedno o drugom. Hajde da se sada pozabavimo konkretnim
načinima na koje ćete ubuduće izbeći optužbe i okrivljavanja i posvetiti se
stvarnom rešavanju problema. Sukobi i problemi će se i dalje pojavljivati, ali
ni jedan neće izgledati nerešiv."
Uspeli su. Za nekoliko meseci Gospodin Smart je našao posao u
manjem gradu, kupio (u dogovoru sa suprugom) malu kuću i gotovo sasvim
prestao da pije. U pismu, koje sam primio od Gospođe Smart, pisalo je:
"Džejms se savršeno snašao na novom poslu i niže uspeh za uspehom. Ako
niste pročitali njegovu seriju članaka o sindikatima na Severu, javite mi i
biće mi zadovoljstvo da vam ih pošaljem. Kuća je prekrasna - pravi dom. Svi,
deca i mi, smo našli mnogo novih prijatelja. Deci se dopada škola, a meni
kuća i kraj u kojem živimo. I, iako su nam, verovatno, svima ostale neke
predrasude, volimo jedni druge. Šta ste ono rekli o optuživanju? Nikad čula
za tu reč. Hvala i pozdrav."
"Ne želimo da ostavimo utisak kako se svi ili većina bračnih problema
brzo i lako rešavaju terapijskom intervencijom, upućivanjem klijenata u A-B-
C emocionalnih poremećaja i navođenjem učesnika da izmene svoj B -
sistem uverenja. To bi bilo divno! - ali, nažalost, nije tačno. Većina
bračnihpartnera prosto nikada neće priznati da sami stvaraju svoje zlovolje i
probleme i ostaju pri tome da ih bračni drug čini takvima. Drugi pak,
priznaju svoje greške i krivice, ali im je izuzetno teško da izmene svoj sistem
uverenja. Naravno, u knjigama poput ove, kao model uzimamo slučajeve u
kojima klijenti vrlo brzo uoče i shvate svoj A-B-C po RJET-u i usrdno rade na
menjanju sebe. Međutim, nemojte se čuditi ako se lično suočite sa ogromnim
teškoćama pri otkrivanju i menjanju svog iracionalnog sistema uverenja.
Gotovo svi ljudi veoma lako usvajaju iskrivljeno i loše mišljenje o sebi i
svojim bližnjima, a ponekad treba izuzetno mnogo terapijskih intervencija i
samostalnog vežbanja pre usvajanja preciznijeg, objektivnijeg načina
razmišljanja i racionalnijeg ponašanja u svrhu menjanja sopstvenog ili
bračnog "samosabotirajućeg" ponašanja.
Kako otkriti kada osuđujete sebe i druge? Kako se baviti i suprotstaviti
iracionalnim pretpostavkama koje stoje iza tog osuđivanja? Nekoliko stvari:
1. Kad god osetite depresiju ili krivicu, verovatno se na nekom nivou
osuđujete. Nastojte da pronađete konkretnu misao kojom ulazite uovo
samoosuđivanje. Ona obično izgleda ovako: (a) "Ovo sam pogrešno
uradio" i (b) "Ovom greškom dokazujem da sam loš i bezvredan." Ove
rečenice možete zameniti sa: (a) "Verovatno sam ovde sasvim
promašio." (b) Ljudi često greše," (c) "Da vidim gde sam i kako pogrešio
i potrudim se da ispravim tu grešku, kako se sledeći put ne bi
ponovila."
2. Sama odluka da ubuduće ispravite svoje greške najčešće nije dovoljna.
Uspeh na klavirskom koncertu nećete postići samo zahvaljujući odluci
da postanete dobar pijanista. Do vrhnskog sviranja klavira, skidanja
težine i ispravljanja grešaka možete doći samo radom, vežbom i
uvežbavanjem - bukvalnim prisiljavanjem samog sebe da istrajete na
novom putu.Prema tome, ako želite da se ponašate moralno i

104
 poštenoostaje vam da se bukvalno prisilite na pošteno, odgovorno i
nepovređujuće ponašanje prema drugima. Ubedite samog sebe da ćete,
iako vam jeza trenutne i kratkoročne ciljeve lakše da se ponašate
neodogovonio i nepošteno, dalekosežniju i potpuniju korist i sreću
postići moralnim ponašanjem.
Racionalna moralnost proizilazi iz brige o sebi. Ne stičete jegovoreći
samom sebi: "Pogrešio sam; postajem ništarija i kriminalac; prema
tome, moram prestati da grešim."Stičete je govoreći ovako: "Pogrešio
sam. Ako nastavim tako ugroziću sopstveniboljitak i doprineti
stvaranju sveta u kakvom ne želim da živim; prema tome, bolje da
izmenim svoje ponašanje." A da bi se oslobodili samooptuživanja nije
dovoljan samo Uvid br. 1 - "Smatram se ništarijom, jer su me roditelji
proglasili takvim i glupo sam im poverovao."Već i Uvid br.2 - "Još uvek
verujem u tu budalaštinu, jer sad sam ja sam tako odabrao." Zatim,
dolazi Uvid br. 3 - "Da bi prestao da se smatram dežurnim krivcem i
bezvrednom osobom, najbolje je da poradim na opovrgavanju
sopstvenih pretpostavki i preduzmem konkretne akcije protiv svojih
"samouništavajućih"uverenja."
3. Možete da naučiteda pravite razliku između odgovornosti i krivice.
Odgovorni ste za svoje postupke jer ste ih uradili, a teoretski ste mogli
da ih ne uradite. Ali,ne znači da se, zbog nekog neodgovornog
postupka morate smatrati bezvrednom i ništavnom osobom -da se
legitimno optužujete i proklinjete.
4. Pokušajte da napravite razliku između stvarnog i prividnogpogrešnog
ponašanja. Na primer, predbračne seksualne odnose mnoge religiozne
i društvene grupe smatraju pogrešnim i nedopustivim. Ali, da li vi tako
mislite? Da li vi verujete da, bespotrebno i definitivno, sebi ili nekom
drugom nanosite štetu takvim odnosima? Nemojte, bez razmišljanja,
neko ponašanje prihvatati kao nemoralno ili pogrešno već, najbolje što
možete, utvrdite zašto i po čemu bi ono bilo loše. Ako vam se čini
mudrim da poštujete određena pravila, uprkos tome što ne verujete u
njihovu vrednost, onda se (da biste izbegli određene sankcije) potrudite
da ih poštujete. Ali, ako se ne slažete s određenim običajima, a to
neslaganje vasnina koji način ne ugrožava, svim sredstvima se
suprotstavite ili ih tiho ignorišite - sve dok ovaj vid pobune suviše ne
ugrozi vašu dobrobit.
5. Kada konstatujete svoju ljutnju ili neprijateljstvo, ne poričite svoju
grandioznost i perfekcionizam. Ako vam se tuđe ponašanje ne dopada
ili vam smeta, verovatno imate odgovarajuća osećanja. U ovom slučaju
bi više voleli da neko posmtra drugačije i razočarani ste ili frustrirani
kada to ne čini. Ali, ljutnja se rađa iz misli: "Ne sviđa mi se šta Dik
radi i zato on to ne sme da čini," za razliku od: "Ne sviđa mi se šta Dik
radi; da vidim kako da ga navedem ili mu pomognem dase ponaša
drugačije.'' U ovakvim situacijama, zaskočite svoju grandioznost i
prisilite se da prihvatite Dika sa njegovim nemilim postupcima, te time
poništite okrivljavanje i bes koji samistvarate.
Ako, primenjujući gornje tehnike, ustrajno napadate i suprotstavljate
se tendenciji optuživanja sebe i drugih, nećete postati svetac ili Buda. U
nmogim prilikama vam se i dalje, definitivno, neće dopadati sopstveno i tuđe

105
ponašanje. Ali, umesto da se kuvate u sopstvenom sosu, imaćete mnogo veće
šanse da izmenite ono što vam se ne dopada. Grešiti je ljudski, opraštati
mudro i realno.

106
 13. KAKO DA, IAKO FRUSTRIRANI, NE BUDETE DEPRESIVNI
Izgleda daje devedeset devet procenata svih ljudi zapleteno u mrežu
potpuno pogrešnog shvatanja da se moraju osećati depresivno i jadno kada
su frustrirani. Čak i najsavremeniji psiholozi podržavaju poznatu Dolard-
Milerovu hipotezu koja glasi: frustracija nužno vodi ka agresiji. I oni, poput
biliona laika i na hiljade psihologa, gotovo stoprocentno greše.
Hipoteza fnistracija-agresija proizilazi iz Iracionalne ideje broj 4: Ideja
da stvari moramo smatrati groznim, užasnim, strašnim i katastrofalnim
kada doživimo frustraciju, nepravedan tretman ili odbacivanje. Ova ideja se
pokazala pogrešnom zbog nekoliko razloga:
1. Iako osujećenje svojih želja i namera neosporno smatrate neprijatnim i
nesrećnim, to ne doživljavate kao katastrofu ili užas, sem ako o tome
ne mislite na taj način. Kada stvari krenu loše, možete da birate
između dve konstatacije: (a) "Ova situacija mi se ne dopada. Da vidim
šta bih mogao da uradim daje promenim. A, akojeinepromenim, stvari
stoje loše, ali ne i katastrofalno." Ili (b) "Ova situacija mi se ne dopada.
Ne mogu da je podnesem. Izluđuje me. Ovo ne treba da se dešava.
Naprosto mora da se promeni jer inače nema načina da budem
srećan." Ova druga konstatacija izaziva u vama potištenost,
samosažaljenje, depresiju ili neprijateljstvo. Prva izjava vas vodi do
osećanja neraspoloženosti i žaljenja, ali ne nužno do utučenosti ili
ljutnje.
2. Premda deca najčešće teško tolerišu bilo koju količinu frustracije,
odrasli to zasigurno mogu tolerisati. Deca funkcionišu ovde i sada.
Ona ne mogu predvideti da se prisutno osujećenje verovatno neće
stalno ponavljati u budućnosti. Ne možemo od njih očekivati filozofski
pristup doživljenoj frustraciji. Ali, to ne važi za odrasle. S izuzetkom
mentalno poremećenih osoba, odrasli ljudi mogu da nađu rešenje za
prisutnu frustraciju; mogu da promene okruženje; mogu filozofski
prihvatiti trenutno prisutne prepreke i tegobe ako ih, za sada, nije
moguće ukloniti.
3. Ako sami sebe učinite - baš učinite - užasno uzrujanim ili depresivnim
zbog frustracije, gotovo neizostavno blokirate svaki efikasan pristup
njenom uklanjanju, što više vremena provedete žaleći se na svoju
jadnu sudbinu, besneći na one ili ono što vas frustrira, stežući zube od
očaja, postajete manje efikasni u otklanjanju prepreka i izlaženju na
kraj sa onima koji vas ometaju. Čak i kada ispravno procenite da vas
neko drugi neopravdano blokira u ostvarenju želja - zašto bi to bilo
toliko strašno? Tačno je da je to nepošteno i nemoralno. Ali ko kaže da
ljudi ne smeju postupati nepošteno i nemoralno - iako je lepo kada to
ne rade?
4. U slučaju neizbežne i nerešive frustracije - na primer, smrti bliske
osobe koju ni na koji način ne možete oživeti - besmisleno se izluđujete
zbog tog gubitka. Dakle, život vas je oštetio! Da li će vam jadikovanje i
kuknjava vratiti voljenu osobu? Da li će vam proklinjanje zle sudbine
stvarno poboljšati raspoloženje? Zašto, umesto toga, odgovorno i zrelo
ne prihvatite neizbežno, ma koliko ono bilo neprijatno za vas?
Pretpostavimo da ovo stvarno predstavlja uistinu tužan splet okolnosti.

107
 Ali kako (sem putem vaše sopstvene vrhovne naredbe) to ispada
užasno!
5. Dopalo vam se to ili ne, prosto je bolje prihvatiti realnost ako je ne
možete izmeniti. Realnost postoji; možete je smatrati lošom jer sadrži
nesreće i frustracije, ali ne i katastrofalnom. Sve dok živite i relativno
ste zdravi, vi ste gospodar svoje sudbine, vlasnik svoje duše. Realnost
može blokirati i osujetiti vaše ciljeve. Ponekad vas može i ubiti. Ali ne
može vas potpuno poraziti. Samo vi možete da porazite samog sebe -
ako verujete da ono što postoji ne bi smelo da postoji, ili da se morate
osećati depresivno, ako vam nešto smeta ili vas tišti.
Evo nekoliko ilustrativnih slučajeva. Meri Manahan se na svakoj našoj
(sa A.E.) seansi žali daje suprug ne voli, da joj nikada ništa nije pružio i daje,
zbog svega toga, pravi nitkov. Koliko sam mogao videti, ove pritužbe su bar
donekle opravdane, jer Tim Manhan nipošto ne predstavlja savršenog
supruga i verovatno bi se i druge žene žalile na njegovu nepažnju i
nerazumevanje. Iako sam to priznao Meri, odbio sam da se upecam na njene
žalopojke. Tada se naljutila na mene.
"Ali, slušajte," uzviknula je, "Upoznali ste Tima i priznajete kako se
često prema meni ponaša bezobzirno i nepažljivo - naročito sada u trudnoći,
kada mi je potrebno više pomoći. Kako možete reći da nemam prava da se
Žalim?"
"Ne, ja to nisam rekao," mirno sam odgovorio. "Imate potpuno pravo da
se žalite, ako to želite, kao i da izvršite samoubistvo ako vam se tako hoće.
Ali ako nastavite sa ovom kuknjavom koja traje već nekoliko nedelja, mogli
bi isto tako i da sebi prerežete grkljan. Jer ovo što činite svodi se na isto. Svo
vreme sami sebi podižete pritisak. Kako to doprinosi vama i vašoj nerođenoj
bebi?"
"Ali, vi kao da ne shvatate. On me čini nesrećnom. On se stalno grozno
ponaša, ne ja."
"Tačno: loše se ponaša. Ali vi postupate još gore - prema samoj sebi.
To je razlog više da, upravo zbog toga što vam on ne čini dobro svojim
postupcima, prestanete da m maltretirate samu sebe. A, u poređenju sa
štetom koju sami sebi nanosite, on se ponaša skoro kao anđeo. Dakle,
kovam zaista nanosi bol? Vi."
"Ali, kako da ganateram da prekine s takvimponašanjem? Po mom
mišljenju to predstavlja pravi problem."
"Da-povašem mišljenju. Ali, ja mislim da se problem sastoji od: prvo -
kako da viprekinete s vašim sadašnjim ponašanjem? Tek tada bi možda
imali priliku da pomognete njemu da se promeni."
"Šta želite da kažete? Kako moje drugačije ponašanje može da promeni
njega?
"Vrlo jednostavno. Kažete da vas suprug voli mnogo manje nego što
biste želeli i da se prema vama ponaša mnogo gore nego što biste hteli. S
ovim se slažem pošto sam se i sam, iz razgovora s njim, uverio da vas ne voli
dovoljno i ne postupa lepo prema vama."
"Evo! Čak se i vi slažete da loše postupa prema meni."
"Da, čak i ja. Ali, što ste vi gori prema njemu zato štoje on zao
prema vama, to će on postati još bezosećajniji. I što ga više optužujete za
nedostatakljubavi prema vama, to će vas sve manje voleti. Ako uistinu želite

108
da bude bolji prema vama – što stalno govorite, ali ništa ne preduzimate u
tom smislu - tada vi njemu dajte više ljubavi i pažnje -naročito onda kada se
on ponaša odvratno i nepažljivo. Jer, ako ljudskom biću pružate ljubav i
nežnost onda kada ono to ne ispoljavasvojim postupcima, ono će iz vaših
delazaključiti, da ga najverovatnije stvarno volite. A ako, ni pod takvim
okolnostima ne postane nežniji i ljubazniji prema vama, onda se plašim da
vam ništa neće pomoći da ga privolite."
"Ali on je prvi počeo da se loše ponaša prema meni, zar ne?"
"Nijebitno.Akoseon loše ponaša prema vama, a vi ga onda zbog toga
kritikujete, on će se, kao što se i dešava, ponašati sve gore. U stvari,
verovatno će i zaboraviti daje prvi počeo sa nepažnjom i nemarom i tvrdiće
da se ponaša tako zato što mu stalno "zvocate."
"Upravo to i tvrdi!"
"Vidite i sami da ne možete pobediti igrajući kao do sada. Ali, ako
promenite pristup, i povratite njegovu ljubav svojom povećanom nežnošću,
onda barem imate šanse da vas stvarno zavoli."
"Ali, da lije to pravedno?Da lija moram tako dase ponašam, nakon
svega što mi on čini."
"Ne nije pravedno. Pa šta! Ipak: šta, umesto "zvocanja"možete da
uradite da vas suprug voli? Kada ćete prekinuti sa"to-mora-biti-pravedno"
besmislicom i uraditi nešto da vam život bude pravedniji."
Kao i obično, bilo je teško s ovom klijentkinjom, i par puta je ogorčeno
htela da napusti terapiju. Ali, zahvaljajući snazi čiste logike, konačno sam
pobedio i stvarno se potrudila da nekoliko nedelja bude nežnija i prijatnija
prema suprugu iako se on, po običaju, ponašao kabadahijski. Tada se desilo
nešto nalikčudu; samo posle četiri seanse, došla je sa sasvim drugačijom
pričom:
"Ne znam kako vam je uspelo da tako dobro procenite Tima," izjavila
je, "ali pogodili ste tačno u cilj. Deset dana se ponašao kao najgora
vucibatina, odbijao je da mi pomogne čak i u težini kućnim poslovima,
ostajao do kasno u kancelariji i čak nagovestio da se viđa sa jednom od
svojih biviših devojaka. Iako sam, u početku, to osećala kao nož u rani,
stegnulasam zube, i rekla samoj sebi (isto ono što ste mi vi nebrojeno puta
ponovili): "Dobro, on je i dalje namćor. Ali, to me neće ubiti. Ne sviđa mi se
to, ali ne znači da se moram utopiti u sopstvenim suzama." Nisam mu rekla
ni reč prekora, maksimalno sam se trudila da sve bude prijatno, i umesto da
izbegavam seks, odlučila sam da se više nudim. Dakle, trebalo je da vidite
iznenadnu promenu! Sada pravo s posla dolazi kući, ponekad mi donese
cveće, toliko je brižan zbog mog stanja da prosto ne mogu doći k sebi od
neverice. Pretvorio se u sasvim drugačiju osobu. Kakva promena u odnosu
na vreme pre par nedelja! Svaka vam čast, doktore. Čim sam počelada radim
za ljubav koju želim od Tima, počela sam i da je dobijam. Mnogo boljenego
da svo vreme kukam nad svojom užasnom frustracijom!"
Slučaj Majre Benson predstavlja još jedan dobar primer kako promena
načina razmišljanja pomaže osobi da prevaziđe duboko ukorenjeno osećanje
frustracije i bola. Majra je došla na terapiju (kod R. A.H.) kada ju je, nakon
dve godine zabavljanja, mladić ostavio i verio se s jednom bogatašicom. Bila
je krajnje utučena, s osećanjem da život više nema nikakvog smisla i da
nikada niko neće moći zameniti tog čoveka. Pokazao sam dužno

109
razumevanje, ali sam nepokolebljivo istrajao u stavu da sama sebi glavu
puni glupostima i da će, za nekoliko meseci, nesumnjivo voleti nekog drugog
u istoj meri kao i ovog bivšeg.
"Ali, vi kao da ne shvatate," žalila se Majra. "On me je ostavio. Ne samo
što sam ga volela, već sam celu svoju budućnost isplanirala s njim i oko
njega. Ništa više nema smisla. Sve što radim, gde god idem, čak i sve o čemu
se trudim da razmišljam naprosto je pusto i prazno bez njega." I posegnula
je, dvanaesti put u ovoj seansi, za kutijom papirnih maramica.
"Šteta," rekao sam. "Ali ovo se očigledno dogodilo. Vaša veza je
završena. Tu nema nikakve sumnje. Gotovo je; kraj; tačka; nema više. Kakvu
imate korist od tugovanja i padanja u depresiju zbog toga? Time ga sigurno
nećete vratiti."
"Znam. Ali vi ne..."
"Da, mislite da ne shvatam. Ali, jastvarno shvatam; a vi, po
svemusudeći, ne shvatate. Vi ne shvatate, ili bolje rečeno,nećete da shvatite
da vaša veza zaista jeste završena i da ne možete da uradite ništa pod milim
Bogom da bi ona ponovo počela. Naročito ne shvatate ili nećete da shvatite
da jedina pametna stvar koju u ovom času možete da uradite, leži u
razmišljanju o tome šta ili kodrugi može da vas zainteresuje ili privuče. Nema
koristi od beskrajnog ponavljanja "da je život bez Roberta beskrajno prazan"
- i tako ga činiti pustim i praznim. Ako počnem da govorim sebi kako je svet
užasno prazan bez starog, dobrog Lindona Džonsona i ako to ponavljam
dovoljno često i dovoljno tužno, toliko ću se rastužiti zbog starog Lindona i
svoje jadne malenkosti koja prosto ne može da živi bez njega."
"Vi mi se podsmevate!"
"Da, donekle – što je mnogo bolje od onoga što vi sami sebi činite ? - vi
sebe uništavate. Nisam izmislio ovu priču o depresij i koja trajegodinama
posle događaja koji ju je izazvao. Pre neki dan sam radio s
pedesetčetverogodišnjim klijentom koji je bukvalno plakao pričajući o svojoj
majci. A znate li kada je njegova draga mama umrla? Pre dvadeset pet
godina, a koliko juče za njega. Autentična emocija? Duboka ljubavprema
dobroj, staroj majci? Apsolutno. Ali, jadničak je održava aktivnom
neprestano ponavljajući u svojoj glavi: "Mamajeumrla. Koji užas, koja
strahota! Kakva dlvna dobra, požrtvovana žena! A mrtva – otišla zauvek.
Jadna Mama. Jadan ja, siroče bez majke! Koja strahota!"
"Pa dobro, morate da priznate," osmehnula se Majra kroz suze, "da ja
ipak nisam toliko zabrazdila."
"Niste – još. Ali verovatno hoćete, ako nastavite da se trujete
glupostima o nezamenjivom Robertu, o tome kako vam nema života bez
njega. Ako želite da pođete za plemenitim primerom mog
pedesetčetvorogodišnjeg klijenta i njegove premile, pokojne majke (i,
naravno, mene i mog predragogpokojnog Lindona Džonsona), siguran sam,
skoro sam apsolutno ubeđen da ćete narednih dvadeset pet godina sebi
trubiti kako je prava nepravda - užas - katastrofa to što vas je Robertostavio
i zauvek opustošio vaš jadni život. To sigurno možete da postignete ako
nastavite da govoritesamoj sebi ove besmislice. S druge strane, ako odlućite
da, umesto tavorenja u malodušnom žaljenju, izgradite zanimljiv i ugodan
život, to možete postići govoreći sebi drugu vrstu rečenica i učeći se da u njih
verujete i po njima postupate."

110
 "Ponašate se stvarno kruto i nemilosrdno. Rugate se mom
autentičnom jadu poredeći ga sa bolesnim tugovanjem jednog starca za
svojom majkom i sa sopstvenom ciničnom izmišljotinom o neprežaljenom
Lindonu Džonsonu."
"Da, pravim šegu, jer sam, na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu s
ljudima, uvideo daje ljudima izuzetno teškoda, po izlasku iz ove sobe,
nakonmog karikiranja njihovih preteranih potreba, nastave svoje
katastrofiziranje s istim intenzitetom i doslednošću. Ima smisla da izvesno
vreme osećate tugu i ogorčenje zbogRobertovog odlaska. To je naročito
suvislo i pametno ako, uz moju pomoć, želite da što objektivnije i što
kritičnije, analizirate čime ste možda sami doprineli tome da vas Robert
ostavi. Ali, bespomoćno sedeti i prevrtati u glavi misli o neizrecivom užasu, o
stravičnoj katastrofi koja vas je zadesila jerRobert više nije s vama, ima
smisla koliko i moja dva primera.Znači, Robert vas je napustio. Dakle: šta vi
možete da uradite da bez njega uživate u životu? Prestanite da kukate nad
nepoštenom stvarnošću. Ona postoji, takva kakva je. Da vidimo šta vi
možete uraditi da biste je učinili boljom."
Pošto sam ustrajao na pobijanju Majrinih iracionalnih preokupacija
doživljenim gubitkom, počela je da svoje verbalne umotvorine, koje su je
održavale u depresiji, zamenjuje drugačijim rečenicama. Ubrzo je razvila
nova interesovanja, anagažovala se u novim aktivnostima, stekla nova
poznanstva. Život joj se više nije činio pustim i praznim. On se sam
posebinije suštinski promenio; ali ona je počela da ga drugačije tumači.
Upravo u tome leži sva mudrost.
Šta, konkretnije, možete preduzeti kada se suočite sa realnim,
životnim frustracijama, uključujući moguće nepravde i stvarao previše
nesrećnih slučajeva ili nezgoda? Evo nekoliko glavnih načina za nošenje sa
stvarnim teškoćama i neprijatnostima:
1. Kada se nađete u frustrirajućim okolnostima, pokušajte da utvrdite da
li one, same po sebi, predstavljaju stvarnu prepreku ili ih vi tako
definišete. Da li vas vaš nesavršen izgled stvarno sprečava da izlazite
sa pripadnicima suprotnog pola - ili, vi zbog sopstvene nerazumne
potrebe da budete najlepši u celom gradu, sabotirate sve izlaske? Da li
vas je roditeljsko protivljenje izboru određenog zanimanja stvarno
sprečilo da mu se posvetite - ili ste olako odustali, ne boreći se za
njega uprkos njihovom protivljenju, a roditelje možda koristite kao
alibi za eventualne strahove od neuspeha? Kada izbacite sopstvene
negativističke definicije ispitajte kako neka frustracija postaje prepreka
za vaše ciljeve? Prihvatite izazov, ispitajte - uverite se.
2. Ako ste suočeni sa uistinu velikom preprekom i ne nazirete način na
koji bi se situacija mogla promeniti ili kontrolisati, bolje je daje
dostojanstveno i realistično prihvatite. Da - bez gorčine i očaja, otmeno
i dostojanstveno. Još jeEpictetus, pre dve hiljade godina zapisao: "Ko
je, zapravo, nepobediv? Onaj koga neizbežnone poražava!" Šopenhauer
je, mnogo vekova kasnije, slično mislio: "Za utiranje životnog puta
najvažnija je velika količina pomirljivosti." Sidni Smit to kaže ovako:
"Ako (moram) da puzim, puziću zadovoljno; ako (mogu) da letim, leteću
bodro; ali sve dok to mogu da izbegnem, nikada neću da se osećam
nesrećnim." Filozofiju popuštanja i pomirljivosti možete razviti do

111
 iracionalnih ekstrema. Ali, u okvira razumnih granica, ona vam može
koristiti.
3. Odlučite da prevaziđete ozbiljne frustracije koje možete ublažiti ili
eliminisati. Racionalno mišljenje ne uzmiče, stoički ili fatalistički,
predsvakom teškom ili neprijatnom situacijom. Ono ne sadrži filozofiju
pokoravanja ili odustajanja. Savetuje vam da prihvatite neizbežno
samo ako neizbežnost stvarno postoji – a ne i kada možete promeniti
stvari. U tom smislu, ono sledi pravilo Svetog Franje, Reinholda,
Niebura, Anonimnih Alkoholičara i nekih orijentalnih filozofa, koje, u
RET formulaciji glasi: "Neka imam odlučnosti da promenim ono što
mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu promeniti i mudrosti
da razlikujem jedno od dragoga."
4. Kad god vas muče neprilike ili frustracija, postavite sebi pitanje: "Ko
kaže da one ne treba da me muče? Sigurno bi bilo divno da ih nema.
Ali, tu su. To je loše! Ali, da li će me frustracija ubiti? Teško! Da li će
mi smetati i dosađivati? Verovatno! Prema tome, pametnije mi je da se
ne opterećujem i uzrujavam - sam sebi stvaram nervozu i osećaj
potištenosti i tako, umesto jedne, dobijam dve muke." Drugim rečima,
ubedite sebe da frustracije i iritacije spadaju u normalne životne
pojave; da bukvalno niko ne živi bez njih; da one redovno ne izazivaju
katastrofu, i da posedujete moć razmišljanja pomoću koje možete
sasvim solidno opstati uprkos njihovom postojanju.
5. Štoje veći gubitak ili frustracija, to mu razboritije možete pristupiti.
Gotovo svi ljudi danas (za razliku od drevnih Spartanaca, između
ostalih) uglavnom veruju da osećanje nesreće ili depresije mora biti u
skladu sa doživljenim gubitkom ili frustracijom. Veća frustracija =
dublja depresija. Glupost! Štoje veći vaš gubitak ili frustracija,
pokazaćete sklonost da zbog toga više žalite ili patite. Ali žaljenje i
patnja ne moraju biti isto što i očajna depresija. Depresija se rada iz
vašeg razmišljanja: (a) "Nema više moje voljene osobe ili ne mogu da
dobijem ono što žarko želim. Žalosno!" i (b) Pošto ne mogu da imam
ono što svim srcem želim, život je prema meni grozan, užasan,
katastrofalan i apsolutno nepošten; a ne bi trebalo tako biti!" Dok prvo
od ovih uverenja zvuči razumno, drugo predstavlja notornu glupost.
Razboritim rezonovanjem možete mu se suprostaviti i iskoreniti ga iz
svoje glave.
6. Kada okolnosti uključuju realne životne teškoće, poput fizičkog bola
koji ne prestaje, činiće vam dobro da ne obraćate ili odvraćate pažnju
sa senzacije. Dakle, pokušajte da ignorišetc i zanemarujete bolnu ili
mučnu senzaciju; ili namerno mislite na nešto drugo ili radite nešto
drugo. Ako vas, na primer, muči glavobolja, pokušajte daje zaboravite,
umesto da sebi stalno ponavljate: "Bože, kako me boli glava! To ne
mogu da podnesem!" Ili se možete svesno potruditi da mislite na nešto
ugodno (na primer na sjajan provod od pre neki dan ili na izlet iduće
nedelje). Ili se možete uključiti u neku aktivnost koja vam odvraća
pažnju, poput partije šaha, čitanja ili slikanja. S obzirom da najčešće
nije lako izbiti iz glave doživljaj bola, drugi način - odvraćanje pažnje
svesnim i namernim uključivanjem u ugodne aktivnosti pokazao se
mnogo efikasnijim.

112
 Iako aktivnost odvraćanja pažnje (distrakcija) ne rešava problem
trajno, već privremeno otklanja neugodnost, ipak ponekad uspeva tamo gde
druge tehnike borbe protiv neprijatnosti podbacuju. Pre više godina
impresionirala me je (A.E.) mogućnost ovakve distrakcije, kada sam otkrio da
bol, izazvan bušenjem i brušenjem zuba kod zubara, mogu da eliminišem
ako se (dok mi zubar maltretira zube i vilicu) namerno usredsredim na skoro
doživljeno ugodno iskustvo (naročito seksualno) ili ako, zavaljen u zubarskoj
stolici, komponujem u glavi. Neke klijente, koji su se užasavali odlaska
zubaru, naučio sam ovu tehniku i uspešno su je koristili.
Mnogo kasnije, kada sam, nakon pada niz mračno stepenište u hotelu
u Oklahomi, mesec dana proveo u bolnici, ponovo sam se poslužio takvom
distrakcijom da donekle olakšam fizički bol. Usredsredio sam se na prijatne
fantazije; planirao sam šta ću da radim po izlasku iz bolnice; napisao dobar
deo ovog revidiranog izdanja Vodiča u razuman tivot; i trudio sam se da
stalno budem okupiran - mentalno i manuelno. Ne tvrdim da su mi ove
mentalne diverzije potpuno eliminisale telesne patnje, jer nisu. Ali sigurno su
ih značajno oslabile; a veći deo vremena koje sam proveo u bolnici, gotovo ih
nisam ni osećao.
Korišćenje distrakcije za otklanjanje psiholoških problema može da
ima nepoželjne propratne efekte zato što se ljudi njima samo privremene
uteše i dobiju neko olakšanje, a problem ne reše trajno. Agresivnost prema
drugima, seks, alkohol, marihuana, heroin, pa čak i sedativi im više nego
efikasno pomognu da se trenutno "osećaju sjajno" te su zato ubeđeni da ne
treba da preduzmu ništa drugo za eliminisanje suštinske anksioznosti ili
agresije. Abreagovanje i tehnike katarze korišćene u nekim psihoterapijama
(neki pravci psihoanalize, Rajhovi sledbednici, Geštalt i iskustvena
psihoterapija) takođe elegantno odvlače klijenta od suštinskih problema i
time donose veliko, neposredno zadovoljstvo. Korišćenjem raznih tipova
terapije, u kojima se čovek prepušta uživanju u ugodnim stvarima i
slobodnom izražavanju osećanja, verovatno se postiže isto i uglavnom
pomaže čoveku da se oseća bolje, ali ne i da mu zaista bude bolje.
Tokom ovakvog prepuštanja, klijenti takođe imaju priliku da stvari
posmatraju drugačije nego ranije - na primer, da zadovoljstvo ili pokazivanje
osećanja nije sramotno. Zahvaljujući tome, mogu restruktuirati svoje
samoosujećujuće koncepte i zapravo početi da razmišljaju mnogo
racionalnije. S druge strane, ako distrakciju koriste samo zbog nje same,
mogu joj se potpuno prepustiti i iz nje izvući dodatne nerazumne ideje,
umesto da se bore protiv osnovnih iracionalnosti. U tome leži opasnost
primene ove terapijske metode. Ali, akose koristi pametno stvarno će pomoći,
naročito za ublažavanje fizičkog bola i smetnji čiji izvor ne možete, za sada,
otkloniti.
Međutim, videćete da, sve u svemu, nema lakog načina za zrelo
razrešenje frustracije. Najteži mogući put - ekstremno odbacivanje svih
ovozemaljskih dobara, koji slede katolički mučenici, neke orijentalne sekte i
razni drugi verski fanatici, pretežak je za većinu ljudi i sumnjivo podseća na
mazohizam i nastranost. Za spokojan i miran život poželjan je umereniji
stepen prihvatanja neizbežnih životnih frustracija i neprijatnosti.
Ted Bird može da posluži kao prikladan primer za prednost usvajanja
samodisciplinovanog razmišljanja o frustracijama. Kada sam (R.A.H.) prvi

113
put video Teda, sreo sam se s jednom od najgorih sakupljača nepravdi u
svojoj karijeri. I to očigledno sa dobrim razlogom, jer gaje od osme godine
imućna porodica slala po raznim internatima i dalekim školama. Ostaje malo
mesta za sumnju da ga nisu želeli, od rođenjapa nadalje. Njegovo četvoro
starije braće i sestara, željenija deca, prošli su mnogo bolje i uspeli suu
životu (makar sudeći po njegovoj priči) dok se on zapustio, odao alkoholu,
gubio posao za poslom i ogorčeno optuživao svet koji ga tako loše tretira.
Ted, koji je mnogo čitao o psihoterapiji, naročito o nekim krajnje
friziranim i dramatičnim slučajevima koji se prodaju pod maskom istinitih,
očekivao je da će leći na kauč, a ja ću narednih deset godina sa simpatijom
slušati njegove priče i jadikovke i podsticati ga da izrazi svoje duboko
ukorenjeno neprijateljstvo prema roditeljima i ostatku porodice. Međutim,
prevario se, jer sam odmah preduzeo kontranapad na njegovu kolekciju
nepravdi.
"Dakle, roditelji vas nisu voieli," izjavio sam. "Odbacili su vas i bedno
postupali prema vama. U redu: slažem se. Ali šta vas, pobogu, sada čini tako
ljutim? Da, kao detetu vam je bilo teško. Ali, sada ste odrasli, zar ne? Prema
tome, zašto i dalje kukate nad sobom zbog nečega što u detinjstvu niste
imali? Zašto sa svojim sadašnjim životom ne uradite nešto konstruktivno,
zanimljivo, prijatno? Kakvo zadovoljstvo imate od besciljnog sedenja i
optuživanja roditelja zato što su vas u osmoj godini odbacili? Pošto ste sada -
makar formalno - stekli zrelost, da vidimo možemo li vas navesti da odraslo
razmišljate."
Tedova zgranutost je bila očigledna. "Ali vi sigurno znate-" progovorio
je. "Vi sigurno, kao psiholog, znate da to nije tako jednostavno. Smatram,
čak i na osnovu ograničenog poznavanja vaše oblasti, da se psiholozi
uglavnom slažu u tome da dete, koje je odbačenou ranom detinjstvu ili je
doživelo nešto slično, nikada ne prevaziđe svoju potrebu za ljubavlju. Sem,
možda, uz pomoć dugotrajne psihoanalize. Mislim da meni treba tako nešto.
Na primer, nešto poput onoga što sam čitao kod Roberta Lindnera i Teodora
Reika, gde pacijent, tokom dužeg vremenskog perioda, preživljava i prorađuje
mržnje i frustracije iz prošlosti i shvata šta ga stvarno muči. Zar vi ne radite
takvu vrstu psihoanalize?"
"Ne, više ne. Davno sam radio nešto siično, kada su i mene
impresionirali radovi slični ovima koje ste naveli. Ali, štoje više ljudi dolazilo
na terapiju, što sam ih usrdnije navodio na aktivno proživljavanje prošlih
doživljaja, na žestoke izlive mržnje prema roditeljskim figurama, bivalo mi je
jasnije da se time ništa ne postiže. Naravno, ljudi su to jako voleli i divno se
provodili dok su odigravali svoje prošle frustracije i agresije. Ali, nisu
napredovali. Zato već podosta godina, u saradnji sa Dr Albertom Elisom,
koristim radikalno drugačiji pristup psihoterapiji. I premda ovo,
nekimklijentima, ne izgleda tako dramatično ili prijatno kao ono što sam
ranije radio, nesumnjivo je daleko delotvornije. Doksam koristio stari
terapijski sistem klijenti su mene prosto obožavali. Sada im, veirovali ili ne,
zapravo pomažem da prihvate sami sebe."
"Pa - hm, shvatam šta govorite. Ali, zar uistinu ne mislite da, u
specifičnim slučajevima poput mojeg, obzirom da sam doživeo toliko mnogo
roditeljskog odbacivanja i akumulirao toliko mnogo negativnih emocija u vezi
s tim, treba da to proradim, da se podvrgnem dugotrajnijoj analizi kako

114
bihbio u stanju da prihvatim ovu vrstu racionalnog pristupa koji vi i Dr Elis -
nesumnjivo s punim pravom - podržavate?"
"Ne, ne razmišljam tako. Ortodoksni psihoanalitičari vam možda,
eventualno, mogu dugotrajnim radom pomoći da razrešite svoje osećanje
odbačenosti. Ali, verovatnije je da se to neće desiti. Jer, nakon mnogo godina
provedenih u razglabanju najsitnijih pojedinosti o tome šta su vam tačno
roditelji govorili ili činili u drugoj ili trećoj godini i kako ste vi reagovali na te
reči ili postupke, još uvek vam preostaje da rekonstruišete svoja sadašnja
razmišljanja o frustraciji i odbacivanju i da prekinete s glupostima koje, i
nakon trideset godina, stalno prevrćete po glavi."
"Na kakve gluposti mislite?"
"Ono što ste mi pričali tokom prvih dvadeset minuta seanse i čega se
još uvek očigledno držite; naime, daje odbacivanje, naročito od strane
roditelja, odgovorno za ovaj užas i da, sve dok ne izrazite svoju ljutnju i bes
protiv njega i nekako ne navedete svet da vam omogući onakav život kakav
vam, po vašem mišljenju, još uvek duguje, život nije vredan življenja i
najbolje je okončati ga u alkoholu."
"Ali, zar nije odbacivanje izuzetno pogubno, zar nije doživljaj frustracije
razdiruće bolan?"
"Da - detetu. Dete ne misli logično i ne stara se samo o sebi. Ali vi
možete misliti logično i starati se o sebi - iako se baš ne trudite da to činite.
Celog života maestralno prenebregavate da promenite svoj stav prema
frustrirajućim okolnostima i trudite se samo da promenite okolnosti, ili da
pobegnete iz njih. Napustili ste dosadan posao (umesto da se potrudite da ga
učinite zanimljivijim), ili lutate iz grada u grad (umesto da pokušate
maksimalno iskoristiti mesto u kojem boravite). I još uvek, upravo ovog časa,
nastojite da izbegnete suočavanje sa frustracijom, nagovarate me da vas
natenane podvrgnem višegodišnjoj abreaktivnoj psihoanalizi jer bi vam ona
dala više vremena za čeprkanje po svojoj gorčini i produžila vam luksuz
mržnje prema drugima. Umesto toga preduzmite nešto čime biste se iz
gorčine izvukli, direktno suočili s ljudima i odbacili sopstveno bespotrebno
osećanje neprijateljstva."
"Dakle, vi smatrate da još uvek izbegavam svoje osnovne životne
probleme i suočavanje s njima."
"Pa zar nije tako? Dakle, želite da pomno proučite (i te kako pomno!)
šta su vam roditelji uradili pre trideset godina i kako je ono što su oni uradili
tada uticalo na vaše sadašnje ponašanje. Ali ne želite, čak ni na trenutak, da
makar bacite pogled na ono čime vi sami, dan za danom, stvarate svoje
osećanje blokiranosti i lišenosti."
"Staja to radim, ako smem da pitam?"
"Zašto to sami ne utvrdite? Bolje da ovamo dolazite zbog toga. Zajedno
ćemo se posvetiti glupim rečenicama koje izgovarate u svojoj glavi i koje vas
sada čine i održavaju uznemirenim - umesto da analiziramo rečenice koje su
vam vaši jadni, poremećeni roditelji davno izgovorili."
"Rečenice koje ja sebi govorim?"
"Da, rečenice poput: 'Oh, kakvu strahotu su mi roditelji naneli svojim
odbacivanjem i pristrasnošću prema braći i sestrama! Kako uopšte da
postignem nešto u životu kada su se moji odvratni roditelji tako neljudski
poneli prema meni?' Zar ne vidite koju apsurdnu nelogičnost sadrže ove

115
internalizovane rečenice –njihovim postupcima, tj. davno prošlim
činovimasopstvenih roditelja, dajete magičnu moć; upravljanja vašim
sadašnjim ponašanjem? Ili rečenica slična ovoj: "Bože, užasno je teško ostati
uspravan i boriti se protiv ovozemaljskih frustracija. Život ne bi trebalo da je
takav prema meni!" Zar ne vidite da ovakve gluposti koje sami ponavljate
samo pojačavaju, umesto da ublažuju, stvarne neprijatnosti koje život često
nudi?"
"Hmm. Vi stvarno radite nešto sasvim drugačije od onoga što sam
pročitao u knjigama o psihoanalizi. Prema njima, vaš pristup ne zadire
dovoljno duboko u moje probleme da bi mi pomogao da razrešim ono što me
u suštini muči."
"OK - ako želite da živite prema tim knjigama, poslužite se svojim
pravom. A, akoželite da se podvrgnete dugoj, "dubokoj" psihoanalizi,
sazadovoljstvom ću vas preporučiti nekom od mojih kolega, koji još uvek
veruju u te stvari i koji će vas, rado, obrađivati narednih sedam ili osam
godina. Ali, na kraju balade, opet ćete se morati pomučiti ako stvarno želite
da izmenite svoje ponašanje i unapredite svoju (a ne svetu roditeljsku)
životnu filozofiju."
"Znači, vi smatrate da, ako stvarno zapnem i radim sada, uglavnom ne
misleći na ono što mi se dogodilo u prošlosti i na ogavno ponašanje roditelja
prema meni, mogu relativno brzo izaći iz svojih problema, a da pri tom ipak
duboko shvatim samog sebe?"
"Tačno. U životu se ne može ići dublje od suočavanja sa sopstvenom
filozofijom života - bez obzira kako i gde ste je stekli - i preispitivanja
osnovnih postavki prema kojima živimo. Suštinu vaše filozofije čini ovo:
"Mučio sam se u prošlosti i patio više nego većina drugih ljudi. Zašto onda
da i danas trpim smetnje i uskraćivanja? Zašto prosto ne mogu na sav glas
da objavim koliko opravdano mrzim roditelje, od sada pa do večnosti, da mi
zbog toga bude bolje i da tako magično promenim svet po svom ukusu?'
Zanimljiva filozofija, ali krajnje neefikasna. Kada ćete početi da sazrevate i
gradite realniji, manje samoosujećujući pogled na život?"
"Vi ste oštar čovek, Dr Harpem. Ali, izgleda da bi i meni dobro došla
vaša vrsta čvrstine. Znate, sada kada ste me naveli da razmislim, ipak
jedelovalo nekako veoma lako, nekako suviše dobro ono što piše u knjigama
koje sam čitao – dajeDžonu Smitu ili Džou Vajtu, nakon više godina
provedenih na kauču, iznenada bljesnulo pred očima. Priznali su sami sebi
da su stvarno želeli da zamene oca u majčinom krevetu i svi neurotski
simptomi nestali su kao rukom odneseni. Da, čini mi se, kako ste sami rekli,
da sam tražio čudo. Želeo sam da vi, ili neki drugi terapeut, svojom
ezoteričnom magijom izlečite mene, jadnog i pasivnog, a da ja pri tom ne
mrdnem ni malim prstom u svoju korist. Ispravno ste procenili: psihoanaliza
bi me godinama elegantno čuvala od menjanja i bila sjajan izgovor da se ne
promenim.
"Imam prijatelja, Džima Abramskog, koji, već ko zna koliko godina,
koristi psihoanalizu upravo u tu svrhu. Poslušno četiri do pet puta nedeljno,
posećuje svog analitičara i zivka ga telefonom zbog i najmanje teškoće. A još
uvek pije kao smuk. Kad god ga pitam kako mu ide sa psihoanalizom,
odgovara: "Sjajno; stvarno super. Stalno idemo sve dublje i dublje. Stvarno
duboko. Jednog od ovih dana dodirnućemo samo dno i tada ću saznati šta

116
stoj i iza svega i više se neću osećati ovako zarobljenim." Ali sada, iz ovoga
što ste upravo rekli, vidim da, za nekog poput Džima, nema dna. On zapravo
ne želi da ozdravi - jer to zahteva njegov trud i menjanje."
"Tačno. Sve dok poslušno ide na psihoanalizu, ima savršen izgovor za
neozdravljenje - za neobraćanje pažnje na svoje besmislene verbalizacije i za
izbegavanje mukotrpnog rada na njihovom menjanju. Ali, to je njegov
problem. Šta ćete vi preduzeti povodom svojih gluposti koje uporno
podgrevate, svoje otrcane životne filozofije?"
"Ne želim da vam išta obećam, doktore, jer sam i sebi i drugima dao i
pogazio gomilu obećanja. Ali mogu vam reći ovo iza čega stvamo stojim: Ovaj
put ću pokušati, stvarno ću pokušati. Potrudiću se da dublje zavirim u
samog sebe - ili, kako vi kažete, u svoje unutrašnje rečenice. Mislim da mi je
za ceo život dosta samosažaljevanja, pevanja pesme "vidi-kakvu-užasnu-
stvar-su-mi-uradili-svojom-nebrigom." Isprobaću vaš metod i videti šta će se
desiti."
Ted Bird se narednih šest meseci stvamo svojski trudio, analizirao
svoja uverenja i nalazio u njima sopstvene (a ne roditeljske) gluposti. Bitno je
smanjio piće. Prvi put u životu razmlšljaoje o tome da se skrasi najednom
mestu. Sa tridesetšest godina se vratio na elektrotehnički fakultet, rešivši da
konačno stekne zvanje elektroinženjera koje je godinama želeo, ali ništa
ozbiljno nije preduzeo da ga stekne. U momentu pisanja ove knjige njegov
posao još nije završen. Ali, uprkos dnevnim, manje ili više, neizbežnim
smetnjama i frustracijama, njegov stav prema njima se jako promenio, a
ogorčene žalbe na prošle i sadašnje nepravde skoro sasvim su prestale.
Ovaj slučaj, zabeležen pre više godina, predstavlja tipičnu osobu koja
se radije bavi prošlim, a ne sadašnjimrazmišljanjima i postupcima kako bi
time došla do magičnog "uvida," a preko njega do spontanog izlečenja. Ovi
istorijski i "dubinski" pristupi su i dalje popularni, delimično zato što
ljudima, koji odano veruju u njih, omogućuju izbegavanje preuzimanja
potpune odgovornosti za svoje sadašnje ponašanje i ne zahtevaju aktivan rad
na menjanju svojih postupaka ili samog sebe. Oni misle i nadaju se da će im
se javiti spontana želja da nešto preduzmu, a onda će s lakoćom i uživanjem
obavljati sve ove sada frustrirajuće stvari. Zapravo, istina leži na drugoj
strani: što se ljudi mukotrpnije trude da obave mnoge dosadne, ali vredne
zadatke (kao studiranje), tek tada im ti poslovi poslovi postaju laki i ugodni.
Kada se istorijski orijentisan Frojdovski pristup kombinuje sa fizički
abreaktivnim Rajhovskim pristupom, klijenti doživljavaju moćnu
kombinaciju raznih pražnjenja. Primalna terapija Artura Janova i druge
vrste vrištećih i ispražnjujućih terapija predstavljaju, donekle sablaznujuće
primere za taj pristup. Neuravnoteženi pojedinci im prvo daju objašnjenje za
probleme, koji su nastali jer su ih roditelji "povredili," "razbesneli," ili
"obespokojili" tokom ranog detinjstva; užasni ožiljci od tih "povreda" su još
uvek tu i klijenti ih moraju potpuno spoznati i izbaciti ih iz svog sistema. Oni
su zapravo odabrali da u toj dobi osete povređenost ili bes; i još uvek biraju
da nastave sa prvobitnimcmizdrenjem, zahtevanjem i komandom da se svet
pretvori u apsolutnoprijatno, nežno mesto.
Zatim, pobornici terapija vrištanjem tada, detinjasto insistirajući na
tome da lišenost ostaje strašna i užasna, skreću sa odrastanja i usvajanja
zrelih pogleda na realnost. I nastavljaju sa infantilnim provalama besa,

117
ponosni na njih. Šanse za podizanje veoma niskog praga tolerancije na
frustraciju se smanjuju i oni celog života ostaju detinjasti. Možda im
vrištanje, cmizdrenje i slično pomažu pri sticanju asertivnosti, ali im
istovremeno realno štete.
To ne znači da ovakve terapije nemaju nikakve vrednosti: one ponekad
stvarno pomažu. One sadrže moćne kognitivne elemente (na primer: "Mogu
da se promenim vrišteći do besvesti."), asertivne elemente ("Odlučan sam u
tome da kažem kako se ja osećam i postignem ono što ja želim"), vežbe
kojima se leči stidljivost ("Shvatam da jadikovanje iz sveg glasa izgleda
glupavo, ali to me ne čini notornom budalom") i druge filozofske aspekte koje
njihovi propagatori često ignorišu. Iskazivanje i otkrivanje osećanja može
predstavljati važan deo terapije – ako je praćeno zrelijim stavom koji vam
pomaže da izmenite upravo ona osećanja koja prepoznajete i izražavate.

118
 14. KONTROLISANJE SOPSTVENE SUDBINE
Većina ljudi troši toliko vremena i energije u pokušaju da uradi
nemoguće, to jest da izmeni i kontroliše ponašanje drugih, pogrešno verujući
kako ne mogu uraditi ono što je sasvim realno - izmeniti i kontrolisati
sopstvene zamisli i postupke. Čvrsto se drže i retko dovode u pitanje ono što
nazivamo Iracionalnom idejom br. 5: Ideja da emocionalne muke nastaju
zbog spoljnih pritisaka i da smo gotovo nemoćni da kontrolišemo ili izmenimo
svoja osećanja.
Ova ideja nema smisla zbog nekoliko razloga. Pre svega, drugi ljudi
vam ne mogu ništa, sem, u najgorem slučaju, da vas fizički povrede ili
osujete u nečemu. Većina bola koji vam "izazivaju" (naročito osećanja užasa,
panike, stida, krivice i neprijateljstva) u stvari nastaje zato što njihove kritike
ili neslaganja pohvatate preozbiljno; zato što neopravdano govorite sebi kako
ne možete podneti njihovo neslaganje, niti, zadovoljno živeti bez njihovog
prihvatanja.
Čak i spolja nanesena fizička povreda - kao kada vam saksija slučajno
padne na nogu – najčešćeneće izazvati mogoproblema ako filozofski
prihvatite neprijatnost te ozlede, i prestanete sa neprestanim ponavljanjem
samotužbalice, "Oh, kakva grozota! Oh, zašto me to tako užasno muči!" U
ovom slučaju nemate apsolutnu kontrolu. Izvesni, spolja izazvani događaji,
neizbežno izazivaju određene smetnje i neprijatnosti,bez obzira koliko ih
filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je jednom primetio: "Svakog onog koji
tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da trideset šest sati
provede na snežnoj mećavi, bezodeće i hrane."
Ipak, vi zaista posedujete solidnu sposobnost za minimiziranje fizičkog
bola, ali ne i za njegovo kompletno eliminisanje. A, kada biste samo hteli
daje iskoristite, raspolažete i bukvalno apsolutnom sposobnošću za
eliminisanje neodgovarajućeg emocionalnog i mentalnog bola.
Kontrolisanje neprijatnih osećanja koja sami stvarate ne odvija se lako
i samo od sebe. Naprotiv, kao što stalno naglašavamo, kada se rodite i
odrastete u jednojdruštvenoj sredini, postaje vam izuzetno lako da sami sebe
povređujete, mučite sebe, primate k srcu tuđe reči i postupke zbog kojih se
uporno prekomerno uzbuđujete ili padate u depresiju. Ali (na to stalno
skrećemo pažnju svojim klijentima) ma koliko vam lako polazi za nikom da
sami sebe emocionalno povredite, možete, ako se potrudite, prisiliti sebe da
to više ne činite pa će vam na duže staze biti lakše, a na kraće isplativije.
Uzmimo, na primer, svakodnevnu konstataciju: "Džeri me nazvao
glupačom i time me jako povredio."
"Ne!", odmah ubacujemo. " Nemoguće je da vas Džeri povredi time što
vas je nazvao glupačom. Ni njegove reči vas ne mogu povrediti. Vi, zapravo,
sami sebe povređujete kada, čuvši šta vam Džeri govori, u sebikažete nešto
ovakvo: "Oh, grozno je što me je Džeri nazvao glupačom! Ja ne postupam
glupo i on to nije smeo da kaže!" ili: "Oh, strašno! Možda stvarno postupam
glupo i on to primećuje. Kakav užas ako ostavljam utisak glupe žene!" I,
naravno, ne povređuju vas Džerijeve reči, većvaš stavprema njima. Jer, ništa
vas ne sprečava da u glavi konstatujete sledeće:"Džeri smatra da se stalno
ponašam glupavo. On ili greši, što znači da stvari posmatra s predubeđenjem
i neobjektivno, ili je u pravu, što znači da bih semogla potruditi da se
ponašam inteligentnije ili da prihvatim samu sebe ikada napravim neku

119
glupost.U svakom slučaju, Džeri maksimalnogeneralizuje kada me
proglašava glupačom jer to znači da se uvek i u svakojsituaciji glupo
ponašam. A njegova implikacija ili konstatacija da sam loš čovek zbog svojih
gluposti nije ispravna. Čak i da stalno pravim gluposti- to sam opet ja; to me
neće pretvoriti u gnjidu."
Zatim, klijenti često izjavljuju: "Ne mogu da podnesem kada mistvari
loše idu."
Opet ih brzo prekidamo: "Šta vam znači to da ne možete da podnesete?
Naravno da možete! Možda to odbijate - nepromišljeno sepovlačeći iz
situacije, onda kada bi ostajanjem u njoj verovatno popravilistvari. Ili -
kukajući unaokolo daje to grozno i da tako nešto ne bi smelo dapostoji,
bandoglavo povećavate svoj jad koji zapravo podnosite. Ali,očigledno se
nećete raspasti na sastavne delove zato što ste se našli u tako neprijatnom
spletu okolnosti. Bez obzira koliko vam se takve okolnosti nedopadaju, nema
sumnje da ih možete podneti. Dakle, zašto ne oslušnete ove gluposti koje
sami sebi govorite, rešite da dostojanstveno izdržite teške okolnostidoktraju,
ali i da se svojski potrudite da ih promenite ili otklonite?"
Još nešto: Kada ljudi kažu da ne mogu kontrolisati svoja osećanja,
obično smatraju da su se upravo tada, tog časa, toliko uzbudili da su
funkcije autonomnog nervnog sistema toliko pojačane (što se manifestuje
hiperaktivnošću znojnih žlezdi, visecralnim reakcijama i srčanim ritmom)da
ih je nemoguće odmah dovesti pod kontrolu. Tačno. Ali, ako utroše malo
vremena i energije i prisile se da obrate pažnju na internalizovane rečenice,
kojima sami sebe uznemiruju i privremeno izbacuju svoj autonomni nervni
sistem van kontrole, otkriće na kraju da mogu ponovo dovesti svoja osećanja
pod kontrolu – ponekadčak u iznenađujuće kratkom vremenu.
Ironično je da, u vezi s ovim, ljudi sebi upućuju kontradiktorne
poruke, a da pri tome bolje rasuđuju i pomažu sebi. Na primer, u primalnoj
terapiji, Džo Džons sebi govori: (1) "Ako ispoljim svoja osećanja, mogu ih
podneti." i (2) "Pre nekoliko godina, majka me je toliko povredila da to ni
danas ne mogu podneti." Ali akočvršćeveruje u (1) nego u (2), priklanja se
kontrolisanju sopstvene sudbine i može profitirati iz terapije. Ispoljavanje
osećaja povređenosti (abreagovanje) ima slabije dejstvo od menjanja ideje o
sopstvenoj sposobnosti za podnošenje te popvređenosti i kontrolisanje
osećanja u vezi s njom.
Meni (R.A.H.) je bio izuzetno zanimljiv slučaj Rika Šula, koji je prvih
nekoliko nedelja tvrdio da apsolutno ne može kontrolisati svoje česte i
duboke depresije, jer ga one kompletno obuzmu pre nego što ih i postane
svestan; a onda je toliko depresivan da mu se ništa ni ne preduzima protiv
tog stanja.
"Potpuno razumem sve što govorite o obraćanju pažnje na izjave
kojima sam stvaram svoju depresiju," jednom prilikom je izjavio Rik. "Ali ne
razumem kako se to dešava u mom slučaju. Vi očigledno ne shvatate da ja
nesvesno stvaram svoju depresiju. Kako onda mogu da je svesno prepoznam
i sprečim da se razvije pre nego što se pojavi,?"
"Ne možete," odgovara terapeut. "Barem ne u početku. U početku
možete analizirati svoju depresiju tek kada se pojavi i tada spoznati da ste je
izazvali govoreći sebi neku besmislicu. Ako potražite tu besmislicu, sigurno
ćete je naći - jer ona nije jedna od hiljadu letećih, nesvesnih misli već se

120
sastoji od nekoliko osnovnih iracionalnosti, koje možete lako otkriti pomoću
principa RET-a i emocionalne edukacije."
"Znači, ako iz ma kog podsvesnog razloga osetim depresiju, mogu u
sred tog osećanja zastati i reći sebi da ga sam izazivam. A tada mogu
potražiti konkretne izreke kojima ga stvaram."
"Upravo tako. To će vam biti teško, naročito u početku; ali, u svakom
slučaju, vi to možete. Na primer, uzmimo neki nedavni slučaj. Kada ste
poslednji put doživeli depresiju?"
"Hmm. Da vidim. Pa, juče. Bila je nedelja, kasno sam ustao, neko
vreme čitao novine i slušao radio i iznenada osetio kako me obuzima snažna
bezvoljnost i depresija."
"Zar se pre toga nije desilo još nešto, osim čitanja novina i slušanja
radija?"
"Ne, ne mogu da se setim. Hajde da razmislim. Ne - a, da. Ništa
značajno. Ali, pomislio sam da pozovem svoju prijateljicu, a onda odustao od
toga."
"Zašto ste odustali?"
"Pa, obično se viđamo svake subote. Ali ove subote je izašla s nekim
drugim. Naravno, to mi se nije dopalo; ali, s obzirom da ja sigurno neću daje
oženim, ne mogu je sprečiti da viđa druge, potencijalne kandidate za udaju.
U svakom slučaju, razmišljao sam daje pozovem te nedelje i da se vidimo
posle podne. Ali -", Rik je zastao.
"Ali-?"
"Pa-. Pa, znate, setio sam se da je možda njen partner proveo noć kod
nje i da bi joj bilo neprijatno daje baš tada pozovem i-"
"Oh. Prilično je očigledno šta ste složili u svojoj glavi i tako izazvali
depresiju, zarne?"
"Hmmm. Vidim na šta ciljate. Pomislio sam ovo: "A šta ako je onaj
muškarac još uvek kod nje? Šta ako joj je s njim bilo tako lepo da mene više
ne želi ni da vidi? Šta ako je on bolji ljubavnik od mene? Gospode, kakva
strahota!"
"Da: vrlo očigledno. Kakva strahota ako se on pokazao kao bolji
ljubavnik i ona vas ostavi zbog njega. Kakav ćete kreten ispasti! Zar niste
pomislili upravo to?"
"Izgleda da ste pogodili pravo u centar. Upravo to sam pomislio. I
plašio sam se daje pozovem - plašio sam se onoga što bih mogao saznati.
Plašio sam se da me je otpisala - što znači da stvarno ništa ne vredim. Nije
nikakvo čudo što sam pao u depresiju!"
"Da - nikakvo čudo. Shvatate li kako ste, "nesvesno," izazvali svoje
tegobe i stvorili svoju depresiju? Shvatate li kako ove "nesvesne" misli
dovodite u svest i kako ih brzo možete izdvojiti i videti šta sami sebi
govorite?"
"Samo tako, postavljajući sebi pitanja kao malo pre? Sagledavajući
rečenice koje sam sebi govorim, ovako kako me učite? Znači da pod
"nesvesim" zapravo podrazumevam one stvari na koje ne obraćam pažnju, ali
ih u svakom slučaju govorim sam sebi. Je 1' tako?"
"Tačno tako. Obično to smatramo nesvesnim. Možda, ponekad, imamo
zaista nesvesne misli - ili misli koje potiskujemo, jer ih se stidimo, pa se
trudimo da ih namerno zaboravimo i više ih ne možemo lako prizvati u svest.

121
Ovo se smatra jednim od najvećih Frojdovih otkrića: postojanje potisnutih
misli i osećanja. Nažalost, Frojdje vremenom otišao predaleko smatrajući da
bukvalno sve nesvesne misli nastaju zbog potiskivanja i da su nedostupne
svesnoj analizi. To je greška! Otkrićete da se većina vaših takozvanih
nesvesnih misli može lako "osvestiti" - samo ako pročeprkate malo dublje."
"Dakle, ako se nesvesno "udepresivim", mogu relativno brzo otkriti
kojim mislima sam izazvao tu depresiju - i tada se osloboditi depresije?"
"Da - iako, kako sam već rekao, to često ide teško. Jer jednom kada se
depresija ustoliči, što ste i sami primetili, nemate volje da bilo šta
preduzmete protiv nje; prosto želite da ostanete depresivni. I, ako se ne
borite protiv tog osećanja aktivnim traganjem za skrivenim samoporukama
kojima ste stvorili depresiju, ostaćete u tom stanju. Dakle, na izvestan način,
možetebirati između dva zla, neograničeno dugo ostati depresivni; ili naterati
sebe, protiv volje, na borbu protv osećanja depresije tragajući za mislima
kojima ste ga izazvali. Priznajem daje to težak izbor. Ali, ako odaberete borbu
protiv svojih negativnih osećanja, štoje manje od dva zla, na kraju će vaša
životna filozofija sazreti, ređe ćete padati u depresiju i lakše ćete se izvlačiti iz
tmurnih raspoloženja kada ih ponekad nesvesno izazovete."
Rik me pažljivo slušao. Na sledećoj seansi se pojavio pun entuzijazma.
"Dakle, doktore," izjavio je, "izgleda da mije ovaj put uspelo. Doveo sam sebe
do jedne od onih starih, nesvesnih depresija, ali sam se i izvukao iz nje."
"Dobro. Ispričajte mi kako."
"Pa, ovako. Rekao sam vam za svoju prijateljicu koja izlazi s drugim
muškarcem. Videli smo se prošle nedelje i, pre nego što sam se snašao, rekla
mije: 'Rik, razvedri se. Zašto si tako mračan? Izgledaš kao pogrebnik!'
Gospode! To me je ošinulo kao munja. Istog trena sam shvatio da se još uvek
opterećujem onim što se dogodilo prošle nedelje i da se moje neraspoloženje
primećuje, a to me iznenada još više oneraspoložilo. U roku od pet minuta,
našao sam se na ivici samoubistva.
"Na svu sreću, u glavi su mi odzvanjale vaše reči: 'Kad počne da vas
obuzima depresija, razmislite šta ste to rekli samom sebi i time dovelisebe u
to stanje.''OK,' pomislio sam, 'štami se to motapo glavi i čini me depresivnim
i shvatio sam istog trena, što se moglo i očekivati. Najpresam pomislio: 'Ona
je ponovo sa mnom, ali kako da znam da li to stvarno želi? Možda bi radije
bila s onim tipom od prošle nedelje. Gospode, to je strašno ako želi njega, a
ne mene?' Zatim, nakon onog komentara o mojoj namrgođenosti, složio sam
ovu priču: 'Dakle, gotovo je. Ne samo da joj je onaj drugi draži od mene, već
smatra da se ponašam kao baksuz. Posle ovoga, garantovano više neće hteti
da ima išta sa mnom. A to definitivno potvrđuje nisam ni za šta.'"
"Stvarno ste se dobro počastili, zar ne! I to dvostrukom dozom."
"Slobodno to ponovite, doktore. Divno sam se sredio. Ali, konačno sam
doskočio samom sebi - da, stvarno doskočio! Pomislio sam: "Vidi šta sam
sebi pričaš. Baš kako doktor kaže. Gospode, kakva nebuloza! Pretpostavimo
da joj se onaj drugi dopada više od mene - šta to stvarno govori o meni? I
pretpostavimo da joj se ne sviđa moje namrgođeno lice. Da li to dokazuje da
su sve moje šanse kod nje beznadežno izgubljene? Hajde da prekinem da se
trujem ovim glupostima i povratim svoju staru ljubaznost i duhovitost. Tek
se tada mogu uveriti jesam li joj stvarno draži od onog drugog. A, ako
odabere njega, to je neprijatno, ali ne i fatalno. Preživeću!'

122
 "Dakle, možete li da poverujete, doktore? U roku od pet minuta -možda
i manje - načisto sam savladao depresiju. Ranije bi uvek takvo stanje
preraslo u dugotrajnu bezvoljnost uz migrenu i sve ostalo. Ali, ovaj put ne.
Opušteno sam se šalio i ćaskao sa svojom prijateljicom u roku od par
minuta. Taj dan smo se proveli bolje nego ikada ranije i rekla mi je kako više
ne želi da se viđa s onim dnigim, jer joj je sa mnom tako lepo i zabavno.
Znate, doktore, sada čak razmišljam i o braku. Ali, ono glavno je u meni.
Rekli ste da mogu kontrolisati svoje gnusne depresije, i nek ide dođavola ako
to ne uradim. Mislim daje to najbolje što mi se ikada dogodilo."
I tako je jedna osoba naučila da prati sopstvena razmišljanja i
povremeno kontroliše svoja depresivna osećanja. U istu svrhu možete
koristiti i ove tehnike:
1. Kada doživite stvarnu fizičku povredu, lišavanje, bol ili bolest, možete
se potruditi da eliminišete ili ublažite ove neprijatne okolnosti; ili, ako
se ne mgu ublažiti, da ih filozofski prihvatite i svesrdno pokušate da ih
ignorišete; ili, skrenete pažnju s njih baveći se nečim drugim. Umesto
da sebi govorite: "Zašto mi se dešava nešto ovako užasno,"možete reći
sebi (i drugima), "Stvarno je nezgodno što sam u tako neprijatnoj
situaciji. Ali, samo nezgodno!"
2. Kada doživite emocionalni napad spolja, prvo proverite motive svojih
napadača i verodostojnost njihovih navoda; itekakoobiektivno utvrdite
da su njihovi napadi opravdanimožete pokušati da izmenite svoje
ponašanje u skladu sa njihovim kritikama ilida prihvatite sopstvene
nedostatke i nezadovoljstvo koje oni izazivaju kod drugih.
3. Kada vas, iz bilo kog razloga, savlada anksioznost, ljutnja, depresija ili
krivica, pođite od saznanja da ta osećanja ne izazivaju drugi, već
upravo vi sami svojim iracionalnim unutrašnjim govorom. Čak i usred
tih osećanja, uglavnom ste u stanju da objektivno posmatrate svoje
ideje i predstave, izdvojite iracionalnosti (sva treba i mora, koja ste vi
nepravedno utkali u njih) i energično ih opovrgnete i suprotstavite im
se.
Vi ste gospodar svog života. Ne možete očekivati apsolutno zadovoljstvo
u svako doba, niti da će vas zaobići fizički bol ili neki oblik lišavanja.
Ali, možete se poštedeti ogromne količine mentalnih i emocionalnih
briga - ako verujete da to možete i ako radite na tome.
4. Takođe možete kontrolisati svoje opsesivne "poroke." Misao o
neophodnoj potrebi za pušenjem ili hranom možete dovesti u pitanje i
pretvoriti u jaku želju koju ipak možete suzbiti. Džosef Deniš, u svojoj
sjajnoj knjizi Stop Without Quitting (Prestati bez odustajanja),
pokazuje kako i samu želju, a da ne govorimo i potrebu, za cigaretom
možete modifikovati prisiljavajući se da što češće razmišljate o svim
glavnim stvarimakoje vam "pušenje" i "nepušenje" znači. Dakle, obično
vam pušenje znači samo opuštanje, koncentraciju, relaksaciju i
uživanje - a zaboravljate na ostala reakna značenja: mučninu, trošak,
bolest i smrt. Ako dosledno i uporno imate na umu sve karakteristike
pušenja, drugačije ćete misliti i osećati povodom pušenja. RET koristi
Denišovu tehniku referentnih pojmova, poput "pušenje" i "ostavljanje"
(ostavljanje su okoreli pušači skloni tumačiti jedino sodvratnošću) i za
mnoge druge emocionalne probleme. Koristeći referentne pojmove, u

123
stanju ste da vidite šta vam oni stvarno znače i tako izmenite svoje
semantičke koncepte iosećanja vezana za njih.

124
 15. SAVLADAVANJE ANKSIOZNOSTI
Klijenti i saradnici često pokušavaju da ospore naš pristup jednom
specifičnom problemu, smatrajući da racionalno emotivna terapija tu ne
deluje i ne pogađa cilj. "Možda opravdano tvrdite," kažu nam, "da većina
teškoća proističe iz iracionalnih uverenja kojima se hranimo i da njihovim
menjanjem možemo prevazići naše teškoće. Ali, šta je s anksioznošću? Kako
da nju kontrolišemo ili menjamo pobijanjem i opovrgavanjem sopstvenih
pretpostavki? Nemoguće je bitno uticati na anksioznost, bez obzira koliko
racionalno joj pristupili."
To je glupost! Anksioznosti se može pristupiti i kontrolisati je logičnim
rasuđivanjem, jer se, u suštini, sastoji od Iracionalne ideje br. 6: Ideja da se
zbog stvari koje deluju opasno ili zastrušujuće moramo sekirati i učiniti
anksioznima.
Ne tvrdimo da realni ili racionalni strahovi ne postoje. Oni sigurno
postoje. Pri prelasku izuzetno prometne ulice, poželjno je plašiti se
mogućnosti da vas neka kola ne obore i voditi računa o sopstvenoj
bezbednosti. Strah ove vrste ne predstavlja samo normalnu ljudsku
tendenciju, već i nužnost za samoočuvanje. Bez odgovarajućeg straha ili
brige za sopstvenu bezbednest, dani na ovom svetu bi vam bili odbrojani!
Ipak, strah i anksioznost se razlikuju. Anksioznost, u smislu kojem
ovaj izraz koristimo ovde, sastoji se od preterane brige, preuveličanog ili
nepotrebnog straha. Najčešće se ne odnosi na fizičke povrede ili bolesti, već
na mentalne "povrede" ili "rane." U stvari, verovatno 98 procenata takozvane
anksioznosti čini preterana briga o tome šta neko drugi misli o nama. A ovu
vrstu anksioznosti, kao i preteran strah od telesne povrede, smatramo
nepotrebno samoosujećujućim zbog nekoliko razloga:
1. Ako nešto deluje istinski opasno ili zastrašujuće, raspolažete sa dva
pametna pristupa: (a) da ustanovite da li to nešto stvarno sadrži
opasnost i (b) ako sadrži, da uradite nešto praktično da otklonite
postojeću opasnost ili (ako ništa ne može da se uradi) da se pomirite s
činjenicom da opasnost postoji. Jadikovanje ili užasavanje nad
nezamislivim strahotama potencijalne ili stvarne opasnosti ne menja
situaciju, niti vas čini spremnijim da se s njom nosite. Naprotiv, što se
više uzrujavate, vaša sposobnost za tačnu procenu i borbu protiv
opasnosti skoro uvek postaje sve manja.
2. Jednog dana vas mogu zadesiti određene nesreće ili bolesti (na primer,
avionska nesreća ili rak). Nesrećno je ako se to zaista desi. Ali, sem
preduzimanja razumnih preventivnih koraka, kojima se štitite od
takvih, eventualnih malera, obično ništa više ne možete da uradite.
Briga, verovali ili ne, nema magičnu moć da vas štiti od nesreće.
Naprotiv, ona često povećava mogućnost nesreće ili oboljenja, jer briga
iscrpljuje i "troši" osetljive osobe. Prema tome, što se više plašite
lančanog sudara, verovatnoća da ga dožtvite progresivno raste.
3. Pretpostavljeni katastrofalni izgledi mnogih potencijalno neprijatnih
događaja se preuveličavaju. Smrt se smatra nečim najgorim što vam se
može dogoditi - ali, pre ili kasnije, svi umiremo. Ako duže vreme trpite
neizdrživu fizičku bol (kao kod neizlečivog raka kada više ni lekovi ne
deluju) uvek možete izvršiti samoubistvo. Ispada da bukvalno sve
nevolje koje vas mogu snaći - kao gubitak voljene osobe ili samoća -

125
 kada se stvarno dese, nisu toliko užasne kao što ste ih vi zamišljali,
iscrpljujući se brigom. Ono najgore u vezi sa gotovo svim
"katastrofama" proizilazi iz vašeg preuveličanog uverenja o njihovoj
strahoti, a ne zbog stvarnih strahota date nesreće.
Život sadrži bezbroj nevolja za svakog od nas; ali prave katastrofe
(zatvorske torture ili prirodne katastrofe u kojima strada na hiljade
ljudi) se retko dešavaju. A "grozote," "užase" i "strahote" stvaraju
zamišljeni demoni - koje smo nerazumno stvorili u svojim glavama i
zapravo ih ne možemo ni definisati ni dokazati. ."Užas" ne znači nešto
veoma nesrećno ili izuzetno nepovoljno. On znači (ako pošteno zavirite
u svoja osećanj a) nešto što mislite da je gore od nesreće i van domena
ljudskih patnji. Naravno ništa takvo ne postoji; čak ni vaše najusrdnije
uverenje u isto ne može ga otelotvoriti. Uz to, nešto "užasno" ili
"grozno" zapravo znači vašu predstavu o nečemu kao (a) neuobičajeno
strašnom i (b) što ne bi smelo ili ne bi trebalo da postoji zato što je
vama toliko strašno ili neprijatno. Iako prvi deo ovog uverenja, tj. da
vam je ta stvar ili postupak izrazito neprijatan, možete lako dokazati,
drugi deo, tj. da zbog toga apsolutno ne sme postojati, ne možete
dokazati. Zapravo, ako postoji zakon Univerzuma koji kaže da
Aktivirajući događaji (na tački A) koje smatrate izuzetno neprijatnima
(na tački B) ne smeju da postoje (na tački C) onda A i C apsolutno ne
mogu koegzistirati. Dakle, kada dogmatski zaključujete da se (a) takvi
događaji ne smeju dogoditi, a (b) neminovno (i to je užasno) se
dešavaju, očigledno verujete u nemoguće. Ako prihvatite stvarnost - i
prestanete, u svojoj glavi prepravljati nepromenljive zakone
Univerzuma - možete prihvatiti očiglednu činjenicu da ono što postoji,
postoji - koliko god vam se to postojanje činilo neprijatnim i
nezgodnim. Prema tome, ništa stvarno ne postaje "strašno," "užasno,"
ili "grozno."
4. Briga se, sama po sebi, razvija u jedno od najmučnijih stanja. Većini
nas bi bilo bolje da nas nema, nego da "živimo" u njenim kandžama.
Ako se nađete u stvarnoj, neizbežnoj opasnosti od ucene, povrede, ili
smrti, bolje je da se iskreno suočite s tim problemima i prihvatite sve
nevolje koje oni sobom nose, nego da živite u panici. Više bi vam se
dopalo da ste u zatvoru ili da uopšte ne živite, nego da stalno trčite,
krijete se i gušite obuzeti snažnom snažnom anksioznošću.
5. Sem mogućnosti fizičke povrede ili akutnog lišavanja, čega drugog se
stvarno možete bojati? Dobro, ljudi se ne slažu s vama i ne vole vas.
Neki vas možda bojkotuju ili blate svojim pričama, kvare vam ugled.
To je ružno, neprijatno, nezgodno! Sve dok doslovce ne gladujete, ne
odete u zatvor ili pretrpite telesne povrede zbog nenaklonosti drugih
ljudi, zašto stavljati sebe na muke zbog onoga što se dešava u njihovim
glavama? Ako prestanete da brinete i uradite nešto povodom tuđeg,
eventualnog neodobravanja, verovatno ćete ga osujetiti. Ako sebi ničim
ne možete pomoći, to je loše. Ovaj put, aduti su vam izbijeni iz ruke!
Zašto dodatno otežavati životnu igru jadikujući i grizući se zbog njenih
nepravdi? Ne cmizdrite – delujte!
6. Iako malom detetu, koje tako reći ne upravlja svojom sudbinom,
mnoge stvari deluju užasno zastrašujuće, odrasle osobe obično imaju

126
 veću kontrolu nad svojim životima i mogu izmeniti istinski
zastrašujuće okolnosti ili, ako im to ne pođe za rukom, filozofski
naučiti da žive bez paničenja zbog tih okolnosti. Odrasli ne moraju
održavati reaktivirajuće strahove koje su nekada imali, a koji više
nemaju opravdanje.
Slučaj Gospođe Džejn Borengard ilustruje glupo održavanje dečijih
strahova. U detinjstvu je pokorno prihvatala sadističkog oca, koji ju je
žestoko kažnjavao i za najmanje suprotstavljanje. Onda se ona (ubeđena da
ne zaslužuje bolji tretman) udala za sličnog sadistu, živela s njim deset
godina - sve dok se muževljeva psihoza nije razvila toliko da je smešten u
duševnu bolnicu.
Znači, u detinjstvu i u prvom braku je živela pod istinski
zastrašujućim okolnostima. Ali, u drugom braku - s Gospodinom
Borengradom-nije. Jer teško da bi mogla naći blažeg, ljubaznijeg partnera.
Ipak, osećala je neverovatnu rastrojenost i na terapiju je došla u pravom
paničnom stanju. Pošto je završila psihologiju, stručno mi je obrazložila svoje
simptome:
"Izgleda da se ponašam poput Pavlovljevih pasa. Očigledno sam se
uslovila da na svakog ko mi je blizak reagujem sa strahom i strepnjom, sa
pokornošću i prikrivenom ljutnjom, i neprestano se vraćam tim starim
uslovljenim reakcijama. Iako se moj suprug ponaša kao najnežniji čovek na
celom svetu, a obe kćerke kao ljupke lutke, živim u stalnom, opštem strahu.
Kad zvono zazvoni pas slini jer zna da sledi hrana. Dakle, pozvoni mi i gušim
se od straha - čak i ako više nema sadizma koji bi sledio od oca ili bivšeg
muža. Dovoljno je prisustvo bilo kog člana porodice, sa zvonom ili bez njega,
da se sva ukočim od straha."
"Možda vam to izgleda kao uslovljavanje," rekao sam, "ali meni sama
reč 'uslovljavanje' deluje toliko uopšteno i neodređeno da zapravo maskira
konkretnije procese koji su u toku. Hajde da detaljnije proučimo te
takozvane uslovljene procese. Prvo, da vidimo šta se obično događalo s ocem
i prvim suprugom."
"Toliko bi se razljutili zbog neke sitnice koju sam, ili nisam, uradila da
sam registrovala tu ljutnju i ono što proizilazi iz nje - neku vrstu oštre kazne
za mene. Onda sam, prirodno, kada god bih videla da počinju da se ljute,
počela da se užasno plašim kazne koja sledi. Tada bih, ili pobegla, uspaničila
se ili ih molila da me odmah istuku i da se rešim tog užasa."
"Dobro; izgleda mi kao solidan opis. Ali, izostavili ste jedan važan deo
procesa."
"Šta?"
"Dakle, rekli ste da su se naljutili i znali ste da će vas kazniti; i onda
vas je obuzela panika. Ali, drugi deo procesa - deo u kojem znate da kazna
sledi - olako ste preskočili. Verovatno hoćete da kažete da ste percipirali
njihovu ljutnju i tada, u deliću sekunde, rekli samoj sebi nešto kao: 'Blagi
Bože! Evo ga opet, ljuti se na mene ni zbog čega. Grozno! Nepošteno! Koja
sam ja bespomoćna, bedna jadnica uz ovako nepravednog oca (ili muža) koji
me tako zlostavljaju, a preslaba sam da se zaštitim!' Zar niste, primetiviši da
otac ili vaš prvi muž počinju da se ljute, u sebi izgovorili nešto slično?"
"Da, mislim da jesam. Naročito s ocem. Govorila sam sebi kako je
užasno što ja imam takvog oca, a Minerve Skanlan, moja najbolja prijateljica

127
ima onako ljubaznog, ležernog tatu koji nikada ne viče na nju, nikada je ne
bije niti kažnjava. Toliko sam se stidela što imam takvog oca. Smatrala sam
da je moja porodica grozna - tako grozna da ne bih volela da ni Minerva, ni
bilo ko drugi sazna koliko su svi užasni prema meni."
"A s prvim mužem?"
"I s njim, takođe. Jedino se tada nisam toliko stidela njega već udaje
za njega. Kada god bi se naljutio i okomio na mene, rekla bih u sebi: 'Kako
sam mogla da budem toliko glupa da se udam za nekog takvog? I to posle
svega što sam doživela kod svojih! Da svesno i dobrovoljno ponovim istu
grešku! A i dalje sam s njim, a trebalo bi da skupim snagu da ga ostavim, pa
makar radila sve i svašta da prehranim decu. Kako sam mogla napraviti
takvu glupost!"
"Dakle, ovako. Vidite li da ne samo da postoji stimulus (ljutnja vašeg
oca i prvog muža) i uslovljena reakcija (vaš jak strah od kazne) već što je još
važnije imamo i vašu samookrivljujuću interpretaciju strahote stimulusa.
Teorijski, mogli ste u glavi izgovoriti ovo: "Evo ga, stari, blesavi tata se opet
ljuti i sprema se da me nepravedno kazni. Nezgodno; ali mogu da preživim to
kažnjavanje i, kada odrastem, odem od njega i živim u nenasilnoj sredini."
Međutim, uglavnom ste sebi govorili sledeće: 'Zaslužujem svaku osudu jer
potičem iz tako nastrane porodice i ne mogu se suprotstaviti ovom matorom
podlacu.' A za prvog muža ste mogli reći nešto u ovom smislu: 'Ne valja:
pogrešila sam kad sam se udala za ovog sadističkog manijaka, ali imam
snage da ga napustim umesto da se prepuštam njegovim iživljavanjima.' Ali,
ponovo ste rekli: "Ja ne valjam" jer sam napravila takvu grešku i udala se za
ovu budalu; a sada nemam ni snage ni pameti da ga ostavim.'"
"Hoćete reći da ni očevi, ni muževljevi postupci - ljutnja nakon koje
sledi kazna - nisu uslovili moje poniženje, već da su za to odgovorne moje
neopravdane interpretacije njihovih postupaka."
"Da, vaše delimično neopravdane interpretacije. Jer, naravno da ste,
dok ste živeli s roditeljima, egzistirali kao devojčica koja realno trpi očevo
fizičko zlostavljanje; i bez obzira šta govorili sami sebi, doživljavali ste realnu
opasnost, tako da bi odsustvo određene kličine straha bilo emocionalno
neodgovarajuće."
"Ali, stvari su išle drugačije u mom prvom braku."
"Da. Ali i u prvom braku ste mogli imati razloge za strah, jer se vaš
suprug ponašao psihotično i bukvalno je bio u stanju da vas ubije u nastupu
besa. Ali i sami ste ranije naglasili da ste ga mogli ostaviti - nešto što niste
mogli da uradite kao devojčica koja živi s roditeljima. Dakle, većinu
takozvanog uslovljenog straha u braku proizveli ste sami, pogrešno govoreći
sebi da niste u stanju da se izborite s tom situacijom, da, prvenstveno, nije
trebalo da se udate za njega i da, ostajući s njim, pokazujete svu svoju
ništavnost. Da ste izgovarali drugačije i pametnije stvari, ubrzo biste ga
napustili – ili možda ostali s njim, ali oslobođeni zastrašenosti zastrašenosti."
"Znači,'uslovljavanje'predstavlja neku vrstu maske za ono što
uglavnom činimo sami sebi?"
"Da, jako često. Što se tiče Pavlova, ne zaboravite da je on uslovljavao
pse spolja; da je apsolutno kontrolisao da li će ili neće dobiti svoje parče
mesa kada zvono zazvoni. A, što se tiče vašeg oca, osobe koja je mnogo viša i
jača od vas, i on je, kada bi se razljutio, uglavnom kontrolisao da li ćete ili ne

128
dobiti batine. Ali, ne sasvim! Jer da ste, dok ste živeli s ocem, imali drugačije
i bolje filozofsko gledište (što polazi za rukom tek retko kojoj maloj devojčici)
mogli ste da (za razliku od Pavlovih pasa) znatno izmenite situaciju. Prema
tome, mogli ste nekako uticati na oca i navesti ga da kazni jednog od vaše
braće ili sestara umesto vas. Ili ste se mogli potruditi da bukvalno pobegnete
napolje skoro svaki put kada znate da se sprema da vas kazni. Ili ste se
mogli poslužiti nizom drugih trikova i smicalica da izmenite ili ublažite efekte
očevog ponašanja. Ali, zbog vaše tadašnje, loše životne filozofije - čijem je
usvajanju, priznajemo, doprineo vaš otac - pasivno ste se povinovali
njegovim ispadima i uz to okrivljavali samu sebe zato što imate takvog oca i
morate da mu se pokoravate. Iako je situacija sadržavala elemente koji
podstiču na strah, vi ste doprineli da ona postane definitivno stravična."
"Shvatam šta mislite. A u braku sam postupila još gore. Tu se uopšte
nisam morala pokoravati, ali sam sebe prosto prisilila na to svojom, kako
biste vi to nazvali, lošom životnom filozofijom i opet dovela sebe do
prestravljenosti."
"Tačno. Iako ste, u odnosima s ocem, sami proizveli ograničenu
količinu takozvane uslovljenosti, u odnosima sa suprugom ste odgovorni za
veliku većinu te uslovljenosti. Umesto da se elegentno razuslovite - priznavši
sebi koliko je nerazumno trpeti maltretiranje vidno poremećenog čoveka -
uradili ste upravo obrnuto i marljivo poradili na još jačoj uslovljenosti."
"A moje sadašnje stanje sa drugim mužem?"
"Vaše sadašnje stanje još čvršće dokazuje teze o kojima smo
razgovarali. Jer setite se Pavlovljevog eksperimenta - kada posle zvona nije
usledila hrana, psi su se ubrzo razuslovili i prestali da luče slinu, jer su
nekako shvatili ili dešifrovali da zvono i hrana više ne idu zajedno. Analogno
tome, kada bi vaše iskustvo s ocem i prvim suprugom, tiranima,
predstavljalo slučaj klasičnog uslovljavanja, onda bi nekoliko godina života s
osobom koja vas pazi kao malo vode na dlanu dovelo do postepenegog
razuslovljavanja."
"On je stvarno neverovatno nežan i blag."
"Ali, rekli ste da vas samo prisustvo supruga ili kćeri dovodi do
panike."
"Da, to ne mogu da razumem, ali se prosto dešava."
"Mislim da možete razumeti, ako dublje razmislite i prestanete da sebe
ubeđujete da vas, prošla iskustva "automatski" uslovljavaju. Pošto ponašanje
vašeg supruga očigledno ne potkrepljuje vaš ranije naučen strah, koji još
uvek aktivno egzistira, ond vi sami činite nešto čime ga potkrepljujete i
održavate aktivnim."
"Stvarno tako mislite?"
"Da - sem ako ne verujemo u neku vrstu Čarolije. Ako ste, kao što smo
upravo konstatovali, makar delimično stvorili prvobitni užasan strah od oca i
kasnije od supruga, uprkos njihovom značajnom doprinosu kontekstu
straha, pod uslovom da vaš sadašnji suprug ne daje nikakav doprinos tom
kontekstu, ko ga, u tom slučaju, osim vas, stvarno održava aktivnim?"
"Hmmm. Shvatam šta mislite. A kojim to svojini izjavama, po vašem
mišljenju, održavam taj strah?"
"Šta vi mislite? Ako počnete da se preslišavate, ubrzo ćete videti."

129
 "Verovatno pričati sebi ono što ste ranije naglasili: da sam uvek
pokazivala slabost i neadekvatnost i da to još uvek činim. I da mi, prema
tome, zaista ostaje nešto čega se plašim - sopstvena slabost."
"Dobar zaključak. Ove stvari se obično kružno razvijaju, upravo kako
ste napomenuli. Prvo vas otac zlostavlja, zatim samu sebe uverite kako ne
možete uraditi ništa da ga u tome sprečite i onda postanete užasno
anksiozni. Ali, kada jednom postanete anksiozni, i bezvoijno pokušavate da
se oslobodite te anksioznosti, počinjete sa samouveravanjem da ni protiv
toga ne možete ništa preduzeti. I onda vas hvata anksioznost od nailaženja
anksioznosti I osećanja nemoći da bilo čime sprečite njeno nailaženje. Lep
ćorsokak!"
"Sasvim. Plašila sam se oca i prvog supruga, a u stvari sam se plašila
same sebe, sopstvene slabosti. A sada se plašim da ne ostanem anksiozna –
da ostanem slaba. I uprkos tome što me ni sadašnji suprug, ni ćerke ne
maltretiraju, plašim se da ne bih mogla pravilno postupiti, ako bi do toga
došlo. Plašim se sopstvene neadekvatnosti - a toliko me je strah od osećanja
zaplašenosti – da sebe gotovo stalno dovodim u panično stanje."
"Upravo tako. Zatim, da pođemo korak dalje, uistinu se toliko
prestravite i, zbog straha, potpuno neodgovarajuće postupite čime se samo
učvršćujete u originalnoj pretpostavci - da vas zbog tolike slabosti i
neadekvatnosti nikada niko ne može voleti, a naročito ne vaš sadašnji
suprug i kćerke."
"Dakle, zapravo počinjem od ogromne potrebe za ljubavlju i straha da
tu potrebu nikada neću zadovoljiti zbog sopstvene bezvrednosti. Tada se
zbog tog straha, neodgovarajuće ponašam. Zatim postajem svesna te
neadekvatnosti i kažem u sebi: 'Ovo dokazuje moju bezvrednost! Zatim, kad
sebi potvrdim svoju bezvrednost, strah da neću zaslužiti ljubav postaje još
jači. I tako dalje, i tako dalje."
"Tačno. A onda, da pođemo još dalje, mrzite sebe zbog sopstvene
slabosti i svoje preterane potrebe za ljubavlju; i kivni ste na sadašnjeg
supruga i ćerke što ne zadovoljavaju vašu preteranu potrebu upravo u onoj
meri koju vi zahtevate - da vam nadoknade sav bes i povrede koje su otac i
bivši suprug iskalili na vama. I tako napunite čašu gorčine - koja vas još
dublje unespokojava."
"Sami ste rekli. Pravi ćorsokak! Ali, šta da sada preduzmem da se
izvučem iz njega?"
"A šta mislite da radite? Ako sebi saopštite rečenice jedan, dva, tri i
četiri koje dovode do zaključka pet, a zaključak pet je krajnje nepoželjan,
kako da ga izbegnete?"
"Poricanjem rečenica jedan, dva, tri i četiri!"
"Da. Kao i ovim: "Znači, kada mi se desi da postanem anksiozna zbog
podsećanja na neku nekadašnju pretnju, koja stvarno više ne postoji, mogu
shvatiti šta se dešava i brzo se smiriti?"
" Ako primenim ovakvo poricanje i opovrgavanje i ustrajem u tome,
nema razloga da i dalje živim u paničnom stanju u koje samu sebe uterujem
toliko godina?"
"Ne, apsolutno nikakvog. Pokušajte i videćete. A ako vam to uspe, a
mislim da hoće, biće to sjajno. A, ako ne uspe, brzo ćemo otkriti kojim
drugim glupostima sprečavate taj uspeh."

130
 "Uglavnom, najbolje je da ostanem pri uverenju da sama kreiram sve
što me uznemiruje ili plaši. U prošlosti to nisam ni mogla, ni znala. Ali, sada
mogu i hoću!"
"Uglavnom da. Povremeno ćete se možda zateći u istinski
zastrašujućim okolnostima - ako ste na brodu koji tone ili u kolima kojima
su otkazale kočnice. Ali ovakvi realni strahovi se retko dešavaju u
svakodnevnom životu; a većina stvari zbog kojih se uspaničimo predstavlja
samostvorene 'opasnosti' koje gotovo u celosti postoje samo u našoj mašti.
Njih gradimo sami. A razgraditi ih možemo analizom i raspetljavanjem svog
zapetljanog, izvrnutog razmišljanja."
"OK. Ovo zvuči logično. Potrudiću se da uradim tako."
Gospođa Borengrad se stvarno potrudila. Nakon nekoliko nedelja ne
samo da više nije osećala strah i paniku u prisustvu ćerki i supruga, već se
osetila sposobnom da radi i neke druge stvari, uključujući držanje
predavanja u društvenom centru - nešto za šta se nikada ranije nije osećala
spremnom i sposobnom. Naučila je, i još uvek uči, da, za razliku od
Pavlovljevih pasa, može usloviti i razusloviti svoja osećanja i reakcije iznutra
i da na stvarnu ili moguću opasnost ne mora reagovati parališućim,
sveobuhvatnim strahom.
Što se tiče Pavlovog rada, ne pridaje se tolika važnost njegovom stavu
da ljudi reaguju mnogo komplikovanije i simbolički su uslovljeni onim što on
zove njihovim sekundarnim signalnim sistemom, mišljenjem, za razliku od
pacova, pasa i zamorčića čije reakcije je lako usloviti prostom bliskošću
nadražaja (na primer zvona) i bezusolovne reakcije (na primer, lučenja
pljuvačke pri mirisanju i probanju hrane). B.F. Skiner takođe govori o
verbalnom i neverbalnom ponašanju, te tvrdi i implicira da se ljudi
uslovljavaju - ili samouslovljavaju - svojom intepretacijom okolnih faktora,
kao i čisto spoljnim promenama u intenzitetu potkrepljenja. Skiner, u
Beyond Freedom and Dignity (Više od slobode i dostojanstva), piše:

Metodološki biheviorizam je ograničen na ono (što možemo

posmatrati) javno; mentalni procesi postoje, ali su zbog svoje prirode van
naučnog razmatranja. "Bihevioristi" u političkim naukama i mnogi logički
pozitivisti u filozofiji zastupaju slično mišljenje. Ali samoposmatranje se
može proučavati i mora se uvrstiti u svaki donekle razuman prikaz
ljudskog ponašanja. Eksperimentalna analiza ponašanja ne samo da ne
ignoriše svest već izuzetno naglašava izvesno kritična pitanja.

Tačno. Ali Skiner ne ide dovoljno daleko. Ja (A.E.) smatram da Skiner

ne daje dovoljnu težinu samopotkrepljenju, što sam i napisao u specijalnom
prikazu ove knjige za časopis Behaviour Therapy:
Ironija je to što je sam Skiner dobio malo podrške za svoje mišljenje o
slobodi i dostojanstvu; ni mene često ne podržavaju u suprotnom mišljenju
da čovek, uprkos nizu spoljnih, ometajućih uticaja, u velikoj meri može da
kontroliše svoju emocionalnu sudbinu. Pa ipak se i Skiner i ja tvrdoglavo
držimo svojih nepodržanih mišljenja. Zašto?... Skiner zanemaruje neke
istaknute činjenice o ljudskim bićima: (1) Čista slobodna volja ne postoji, ali
to ne znači da osoba nema mogućnost izbora. (2) Ponašanje oblikuju i
održavaju njegove posledice, delom zato što "unutrašnje ja" posmatra i oseća

131
posledice ponašanja, i, makar u ograničenoj meri, odlučuje o promenama. (3)
"Unutrašnje ja" definiše određene posledice kao "poželjne" ili "nepoželjne."
Već sam naveo da se Skinerovom mišljenju suprotstavlja većina psihologa,
ali on svoje zaključke smatra "dobrim" i "ohrabrujućim", a odlučuje da
protivljenje (socijalno neodobravanje) ne smatra posebno nepovoljnim. Neko
drugi, ko deli Skinerovo mišljenje, možda će zaključiti da je neslaganje
kolega prejako negativno potkrepljenje da bi se zanemarilo; i, konsekventno
tome promeniće svoje stavove, prestati da ih brani, pasti u depresiju zbog
socijalnog neodobravanja, ili izvršiti samoubistvo. (4) Iako Skinerova
"jednostavnost" ima neke prethodne determinante vezane za uticaj okoline,
on verovatno podržava određene elemente "slobodnog izbora." On sam govori
o "interakciji između organizma i okoline," implicirajući da organizam
značajno interpretira okolinu i manipuliše njom, kao i da okolina oblikuje i
održava organizam. Kompleksni, terapijski pristup ljudima daje određeni
stepen snage i autonomije - i organizmu i okolini. Mislim da i Skiner deli to
mišljenje, ali ga neke od njegovih ekstremnih tvrdnji opovrgavaju.
Generalno govoreći, najefikasniji protivnapad na svoje nepotrebne i
neodgovarajuće anksioznosti možete preduzeti sledeći ove smernice:
1. Pronađite uverenja koja su u pozadini vaših briga i anksioznosti.
Najčešće ćete otkriti da, eksplicitno ili implicitno, sami sebi govorite
sledeće: "Zar neće biti užasno ako,...? i "Nije li grozno kada... ?"
Prisilite se na ovakva pitanja: "Zašto bi bilo toliko užasno ako...? "Da li
bi stvarno bilo grozno kada...? Naravno, ako se ovo ili ono dogodi
možda će ispasti neprijatno, nezgodno ili nesrećno. Ali možete li ikada
empirijski dokazati da je bilo šta, što vam se dešava, stravično ili
užasno! Jer, ruku na srce, pod ovim izrazima ne podrazumevate da bi
vam se moglo dogoditi nešto veoma loše ili stoprocentno loše. Smatrate
da bi to moglo da bude više nego loše – a kako je to moguće?
2. Kada je situacija stvarno opasna - na primer putovanje neispravnim,
starim avionom – logično vam preostaje da (a) izmenite situaciju (na
primer, odbijete let tim avionom) ili (b) prihvatite opasnost kao jednu
od neprijatnih životnih činjenica (prema tome, prihvatite činjenicu da
možete poginuti; da bi bilo krajnje žalosno ako se to desi; i da živeti
punim životom podrazumeva rizikovanje). Ako možete smanijti
opasnost, radite na tome. Ako ne možete, ili smatrate da je korisnije
preuzeti rizik nego ga izbegavati, izbor vam je suženiji i najbolje je da
prosto prihvatite opasnost. Bez obzira kako predstavili opasnost,
neizvesno ostaje neizvesno; i koliko god vi brinuli nećete ga učiniti
manje neizvesnim.
3. Ako je opasnost verovatna, i ne možete preduzeti ništa da je sprečite,
tada realno procenite koliko je izvesno da će se ona stvarno desiti I
realno procenite kakve nevolje će vas pogoditi njenim dešavanjem. Iako
treći svetski rat može izbiti koliko sutra, kolika je verovatnoća da do
njega stvarno dođe? Ako i izbije, koliko je verovatno da ćete vi poginuti
ili stradati? Ako umrete, da li je to stvarno mnogo veća katastrofa od
vaše prirodne smrti za deset ili dvadeset godina?
4. Služite se verbalnim i aktivnim depropagiranjem za prevazilaženje
određene anksioznosti. Pođite od saznanja da ste vi sami stvorili
anksioznost svojim unutrašnjim tvrdnjama, pa im se suprotstavite I

132
 opovrgnite ih. Takođe, naterajte sebe da uradite ono čega se
nerazumno plašite i uporno (određeno i energično) radite protiv tog
straha.
Dakle, ako izbegavate vožnju autobusom, priznajte sami sebi da vaša
prevelika zabrinutost vuče koren iz vaše sopstvene negativne
propagande; iz vaše unutrašnje priče da su autobusi opasni, da vam
se nešto užasno može dogoditi u autobusu, da ne biste mogli da
podnesete kada bi vam se nešto tako strašno dogodilo, itd. Opovrgnite
ovu glupost dokazujući sebi da su autobusi izuzetno bezbedni; da je
jako malo ljudi povređeno vozeći se njima; da možete izaći na kraj s
bilo kakvim neprijatnim događajem, ukoliko do njega uopšte i dođe.
Poželjno je da sebe naterate na što češću vožnju autobusom u toku
koje ćete uporno tražiti dokaze za razuman, stav o vožnji autobusima.
Sto više činite stvari kojih se nerazumno plašite dok istovremeno
protivrečite samonametnutoj anskioznosti, vaša bespotrebna panika će
brže i temeljnije ispariti.
5. Većina anksioznosti je povezana sa strahom od javne bruke, ili tuđeg
antagonizma, ili gubitka ljubavi. Uvek pretpostavite da neki preterani
strah od neodobravanja leži iza vaših naizgled objektivnijih strahova,
pa ga neprestano i snažno opovrgavajte i borite se protiv njega
dokazujući sebi da neodobravanje može doneti štetu, a od "užasa" -
jedino onaj koji ste sami definisali.
6. Ubedite sebe da stalna briga pre otežava nego olakšava mnoge
situacije. Imate mnogo veće šanse da prebrodite svoje iracionalne
anksioznosti ako, umesto zamišljanja "užasa" koji bi vas zadesio kad
se nešto gadno dogodi, kažete sebi kako se glupo, nerazumno i
samoosujećujuće ponašate brinući se zbog te "užasne" stvari.
Međutim, nemojte sebe optuživati ili kriviti zbog bezrazložne
zabrinutosti.
7. Nastojte da ne preuveličavate važnost ili značaj stvari. Vaša omiljena
čaša je prosto čaša koja vam se dopada, što je već Epictetus odavno
primetio. Vaša supruga i deca, ma koliko divni i vama dragi, samo
jusmrtnici. Nema potrebe da zauzmete negativistički, odbrambcni "pa
šta" stav i kažete samom sebi: "Pa šta ako razbijem čašu ili mi žena i
deca umru? Baš me briga!" Jer, bolje je da vodite računa o svojoj čaši i
tako živite veseliji i ispunjeniji život. Ali, lažno precenjujete njihovu
vrednost i nepotrebno se opterećujete njihovim mogućim gubitkom ako
preuveličate stvari i ubedite se, da vam je to jedina čaša na celom
svetu i da bi vam život postao apsolutno jalov i beskoristan bez žene i
dece.
U vezi s tim, imajte na umu da uživati u nečem svim srcem ne znači
da morate katastrofizirati nedostatak toga. Možete svim srcem uživati
u svojoj čaši, deci i ženi i pri tom istinski voditi računa o njima. Ali,
njihov iznenadni nestanak ne mora da bude i koban, iako nesumnjivo
predstavlja težak gubitak i izaziva vaše veliko žaljenje. Ovaj gubitak,
ma koliko bio težak, prosto odnosi nešto što žarko želite i volite – on ne
odnosi vas. Sem, naravno, ako ne insistirate na identifikovanju sebe sa
ljudima i stvarima koje volite; a ovakva vrsta identifikacije spada u
emocionalne poremećaje.

133
8. Skretanje pažnje, kako je već rečeno u prethodnom poglavlju, može
privremeno raspršiti neosnovan strah. Ako leteći avionom, stalno
brinete zbog evenutalnog pada, prisilite se da se koncentrišete na
novine ili knjigu. To će vam verovatno doneti neko olakšanje. Ako
smatrate da loše govorite, energična usredsređenost na sadržaj vašeg
izlaganja, a ne na reakcije publike, često smanjuje vaše brige i tremu.
Međutim, sveobuhvatniji misaoni pristup koji sledi ranije navedene
smernice je mnogo efikasnjji za uklanjanje dubljih i dugotrajnijih
anksioznosti.
9. Korisnu tehniku za smanjenje anksioznosti može da predstavlja
nalaženje porekla vaših sadašnjih strahova i uviđanje da više ne piju
vodu iako su nekada bili sasvim adekvatni. U detinjstvu ste se,
normalno, plašili mnogih stvari; na primer mraka ili svađe s
odraslima, Ali, sada ste odrasli. Mislite na to i stalno pokazujte samom
sebi kako se sada možete upustiti u neke stvari, koje ste mudro
izbegavali pre mnogo godina.
10. Nemojte se sideti zbog anksioznosti koje su još uvek prisutne, bez
obzira koliko vam se glupe činile. Deluje apsolutno neprimereno, znači
pogrešno, da odrasla osoba još uvek pati od dečijih strahova. Ali
neprimereno ili pogrešno ne znači kažnjivo ili za svaku osudu. A, ako
ste drugima nesimpatični zato što, pokazujete anksioznost, to je loše –
ali ne i poražavajuće! U svakom slučaju, priznajte sebi da ste
bespotrebno zaplašeni; otvoreno i direktno, obuzdajte svoje glupe
brige; ali ne posvetite ni trenutka samokažnjavanju zato što ste se
uznemirili i postali anksiozni. Vreme i energiju možete potrošiti na
daleko bolji način.
11. Bez obzira koliko uspešno savlađujete i privremeno uklanjate svoje
anksioznosti, nemojte se iznenaditi ako vam se one ponekad vrate.
Ljudska bića se plaše stvari kojih su se već jednom plašili, iako
uglavnom nisu u stalnom strahu zbog njih. Ako ste se jednom plašili
visine i pobedili taj strah namernim i dobrovoljnim boravkom na višim
mestima, ipak ponekad možete osetiti strah pri pogledu sa visine. U
takvim okolnostima, prosto prihvatite povraćeni strah, ponovo aktivno
radite protiv njega i brzo ćete se uveriti da, u većini slučajeva, on opet
odlazi u zaborav.
U veži s tim, uvek imajte na umu da ste smrtni; da ljudska bića imaju
urođena ograničenja; da ne prevazilaze u potpunosti neutemeljene strahove i
anksioznosti; i da život teče kao neprekidna borba protiv iracionalnih briga.
Međutim, ako tu borbu vodite pametno i nepokolebljivo možete skoro uvek
da se oslobodite od skoro svih svojih bespotrebnih briga. Šta biste više mogli
tražiti?

134
 16. POSTIZANJE SAMODISCIPLINE
Najlakši izlaz iz problema obično se pretvara u uzdržavanje od izazova
života. Pa ipak, bez ikakvih teškoća zaklinjete se u Iracionalnu ideju br. 7:
Ideju da je mnogo lakše izbeći suočavanje sa nizom životnih teškoća i
odgovornosti, nego preduzeti korisnije oblike samodiscipline. Ideja se pokazuje
pogrešnom zbog nekoliko važnih razloga.
Najpre, shvatanje da je najlakši izlaz iz životnih teškoća ujedno i
najbolji u krajnjoj instanci vodi ka izbegavanju delovanja u momentu odluke
- i napetosti u trenucima, satima i danima koji slede nakon te odluke. Ogi
Malik, na primer, živi u uverenju da bi bilo užasno kada bi žena koju
godinama poznaje odbila njegove fizičke nežnosti. Svaki put kada poželi da je
zagrli ili uhvati za ruku, silno se uplaši da će ga odbiti i, birajući "lakši" put,
odustaje od namere. U samom trenutku odustajanja, oseća olakšanje. Ali,
tokom ostatka večeri, a često i narednih dana, prezire proklinje sebe zbog tog
jednog trenutka "olakšanja." Jer, shvatio je da izbegavanje neprijatnih i
teških okolnosti obično izaziva jače konflikte i veće nezadovoljstvo samim
sobom na duži rok.
Uz to, izbegavajući određene životne teškoće, skoro uvek ste skloni da
preuveličate njihove muke i neprijatnosti. Ako bi Ogi Malik rizikovao, zagrlio
svoju prijateljicu i ako bi ga ona stvarno odbila, da li bi ga to uistinu
povredilo toliko koliko on zamišlja? Ako ga ona stalno odbija, hoće li svaki
put biti jednako povređen? Ako bude povređen, da li je sve propalo? Ako
krene težim putem i ako se bori za naklonost te žene, skoro je izvesno da će
otkriti da je odgovor na ova pitanja prilično čvrsto "ne".
Hajde da ponovo pretpostavimo da se Ogi trudi, naiđe na odbijanje i
oseti se povređenim (ili, preciznije, sam sebe povredi prenaglašavanjem
neophodnosti da bude prihvaćen). Čak i u tom slučaju, da li će
samopovređenost izazvana odbijanjem biti gora od samopovređenosti
izazvane odustajanjem? Verovatno neće.
Zatim: Ako Ogi pokuša i ne uspe, sigurno će nešto naučiti iz svog
neuspeha, a ako nkada ne pokuša, nema mnogo šta da nauči. Ako krene
težim putem, možda ga žena koju obožava na kraju prihvati. A ako se to ne
desi, saznanja koja je dobio njenim odbijanjem, mogu mu pomoći da uspe s
nekom drugom ženom.
Pod normalnim okolnostima, ako se Ogi uporno trudi, čak i kada su
mu šanse jako male, na kraju će uspeti kod neke žene. Naprotiv,. Ako
odustane i osudi samog sebe na celibat, život će mu se pretvoriti u klasičan
primer ničeg rizikovanog – ničeg stečenog. Ali, ako se upusti u rizik, dobiće
neku vrstu zadovoljstva. Malo izuzetnih životnih zadovoljstava dobija se bez
rizikovanja. U terminima utroška vremena i energije Ogi ima izbor: ulagati ili
odustati. I što manje ulaže, to manje oživotvoruje svoju egzistenciju.
Slično vži i za negativnu stranu samodiscipline. Ako Dženis, koja želi
da oslabi, odbija da se nosi sa teškoćama dugotrajne dijete, onda ona
očigledno poseže za "lakšim" rešenjem. Ali, dok i dalje uživa u jelu, da li
takođe "uživa" noseći svojih desetak kilograma viška dok posmatra kako
vitkije žene osvajaju zanimljive muškarce, oseća se umornom i "naduvanom"
i rizikuje određene" tegobe koje često prate prekomernu težinu?
Dakle, priča postaje bolno monotona ako se odlučimo za "lakši" ili
nesamodisciplinovan izlaz iz životnih teškoća i odgovornosti. Ili "lakši" put,

135
dugoročno gledano, zapravo ispada teži, ili i dalje deluje lakšim jer traži
manje vremena i energije, ali ujedno donosi mnogo manje zadovoljstva i
radosti.
Neka kao primer posluži slučaj mog (R.A.H.) klijenta Elmera
Pinkhama, inteligentnog i potencijalno uspešnog studenta prava. On se
potpuno prepustio "lako ćemo" životnom stilu i savršeno savladao sve veštine
za izbegavanje rada. Uprkos krajnjem otsustvu potrebnih znanja, umesto da
prione na učenje, on se u svrhu manipulisanja za dobijanje dobrih ocena
posvetio proučavanju ličnih karakteristika svojih profesora - šta im se sviđa,
a šta ne.
Kada je došao na terapiju, imao je vezu sa koleginicom. Ta veza mu je
vrlo teško padala. Rekao je: "Seli se ponaša kao veliko dete, ali je ujedno i
vrlo zavisna osoba. S njom prosto ne mogu imati običnu vezu - ona se
uglavila - apsolutno i bukvalno uglavila u moj stan i moj život. Ja više ništa
ne mogu da uradim ili završim. Nije da sam se pretrgao učeći; ali pored nje
ne radim ama baš ništa. Samo vodimo ljubav, i tačka. I stvarno tačka! Osim
toga, silno me sputava, jer hoće da me ima samo za sebe i na raspolaganju u
svako doba dana i noći tako da skoro ni u toalet ne mogu bez nje. Sa Seli za
petama, nema šanse da ponekad izađem s nekom drugom devojkom koja mi
se dopadne."
"Ako smatrate da veza sa Seli ometa vaš dugoročni plan da završite
fakultet i položite pravosudni ispit i onemogućuje vam više vremena za sebe i
svoj provod, zašto prosto ne promenite nešto u svom odnosu ili je ostavite?"
pitao sam ga.
"Ne mogu ništa da promenim," odgovorio je. "Seli ostaje Seli. Prilepila
se kao pčela na med. Ne ostavlja prostor ni za kakvu drugu vrstu odnosa. Ne
mogu ni da je ostavim - prosto ne mogu da se suočim sa njenim suzama i
histerijom. Bože, cmizdrila bi i kukala nedeljama. A uz ono što zna o meni,
kako sam prepisivao i muvao na nekim ispitima, mogla bi da mi stvori
neprilike. Prosto ne mogu da se izložim neprijatnosti suočavanja s njom i
nagovaranja na rastanak."
"Ali, kako stvari sada stoje, ona vam stvara više problema nego
zadovolistva. Zar ne mislite da se to, dugoročno gledano, isplati, uprkos
teškoćama koje bi imali kad biste je se hteli osloboditi?"
"Da, pretpostavljam. Ali ne bili hteo da to uradim tako. Znate, rado bih
je delimično zadržao. U krevetu je fantastična! Voleo bih da je "konzumiram"
u manjim količinama i da nije stalno tu. Ali, kako da to postignem?"
"Hoćete reći: 'Kako da plivam, a da se ne skvasim?"
"Pa, moglo bi se tako reći. Ali, možda mogu nešto da smislim. Možda
iznađem način da zadržim Seli, ali sa "pola" radnog vremena, tako da mi ne
bude toliko naporna, a i da mogu ponekad izaći i s nekom drugom
devojkom."
"Vidim da ste već nešto smislili. Nesumnjivo, nešto vrlo lukavo. Dakle,
kakav vam je plan?"
"Pa, doktore, ovako. Mislio sam da bi možda vi mogli pozvati Seli i reći
joj da ste dijagnostikovali moje probleme i sve što uz to ide i da joj saopštite
da smatrate kako je najbolje da se odseli od mene i posećuje me par puta
nedeljno i da se ne lepi toliko, ma znate već-. Dakle, mislim da biste vi to

136
mogli srediti s njom tako da ne moram da je se odreknem, da ne gledam
njene suze i ne slušani kuknjavu, a da ipak zadržim najbolji deo naše veze."
"Želite da vam pomognem da na najlakši način sredite stvari sa Seli,
tako da se ne morate sami suočiti ni sa kakvom odgovornošću ili teškoćama,
a da ipak dobijete tačno ono što želite. I hoćete da obradim Seli tako da
prihvati samo pola kašike, dok vama ostaju vaših uobičajenih kašika i po."
"Pa, i Seli bi tako bilo lakše, zar ne? Ne bi bila povređena ili nešto
slično i razumela bi moj položaj. Vi to možete lako srediti. Za vas su takve
stvari sigurno svakodnevni posao."
"Iznenadiće vas da čujete," rekao sam, "da moj svakodnevni posao
podrazumeva nešto sasvim drugačije od izigravanja neke vrste
psihoterapeutskog posrednika, eksperta za "bezbolno" sređivanje stvari i
emocionalnog ucenjivača. Naprotiv, ja pomažem ljudima da se suoče sa
stvarima i da ih obave na teži način - jer, dugoročno gledano, takav način
obično donosi unutrašnju sigurnost i sreću. Kada bih uradio to što tražite od
mene, uskratio bih vam izuzetnu priliku da se, možda prvi put u životu,
istinski potrudite da rešite tešku situaciju i tako dobijete malo vere u to da,
zapravo, možete da se suočite sa teškim situacijama na koje naiđete i da ih
razrešite. Uradivši to, takođe bih pomogao Seli u izbegavanju donošenja
sopstvene teške odluke da li da vas prihvati pod vašim uslovima ili da
nastavi sa ponašanjem velikog deteta, kao do sada. Dakle moj odgovor -
bezuslovno ne. Spreman sam da vam učinim uslugu prisiljavajući vas, ako
mogu, da se ovaj put suočite sa životom i da, za promenu, naučite kako da
se nosite s njim i sa samim sobom i da naučite kako da modifikujete nešto
od svog, očigledno samoosujećujućeg, kratkoročnog hedonizma. "
"Iznenađuje me vaš stav," odgovorio je Elmer, "imate reputaciju
liberalnog psihologa. To mi je reklo nekoliko ljudi sa fakulteta. Uprkos tome,
prodajete mi priču o građenju karaktera, ovu otrcanu glupost o
'dostojanstvenoj, miloj, čistoj, puritanskoj ptičici u Božjoj ruci. Marljivo radi,
ponašaj se kao dobar hrišćanin i Isus će te jednog dana nagraditi mrvicom
hleba!"
"Vaše je pravo da izvrćete značenje mojih reči, ako tako želite. Uprkos
tome, tvrdim: Linija najmanjeg otpora kojom stalno idete, na studijama, u
odnosu sa Seli i u nekim drugim vidovima sopstvenog života, neće vam,
gotovo je izvesno, doneti ono što izgleda najviše želite (a što maestralno
krijete od samog sebe), a to je: sigurnost u radu i istinski kvalitetne odnose
sa drugima. Dopalo vam se to ili ne (a ja mislim da ne), nećete maksimalno
uživati sve dok ne naučite da se suočite sa realnostima i teškoćama ovog
sveta, smislite najbolje načine za njihovo rešavanje, umesto izbegavanja, i da
im prilazite odlučno i hrabro. Ovo vam možda zvuči kao filozofija puritanske
pokornosti, rada u ime rada, i građenja karaktera za spas u raju. Ali ne. To
je samo jedna od čvrstih i hladnih činjenica ovozemaljskog života."
"Možda, ali smatram da mogu da nađem bolji način. Čini mi se da ću
potražiti drugog terapeuta koji nema tako krute poglede. Mora da postoji
lakši put ka sreći od ovoga na kojem vi insistirate."
Elmer se više nije pojavio. Koliko znam, još uvek traga za lakšim
životnim putevima i fleksibilnijim terapeutom koji bi mu pomogao da se
kreće njima. Ipak, slutim da će ga jednog dana život zaskočiti zbog olakog
odnosa prema njemu i samom sebi. Tek tada, ako u njemu ostane dovoljno

137
čvrstine da se pozabavi svojini suštinskim problemima, može da se vrati na
ozbiljnu terapiju. Ja ću verovatno ostati na istoj, staromodnoj poziciji, sa
svojim "karakternim" pristupom životu; i, ako poželi da se vrati, srdačno ću
pozdraviti njegov povratak.
Ako izbegavanje životnih teškoća i sopstvene odgovornosti, u većini
slučajeva, vode ka manje podsticajnim aktivnostima i smanjenju pouzdanja,
usvajanje "težeg" pristupa obično ima više smisla. Preciznije, on obuhvata
sledeće aktivnosti:
1. Iako ne preporučujemo prihvatanje nepotrebnih dužnosti ili
odgovornosti, što čak može da odražava izvestan mazohizam, možete
da identifikujete istinski poželjne aktivnosti i da ih bez uzmicanja i
odlaganja uradite. Poželjne životne dužnosti obično uključuju: (a)
poslove vezane za preživljavanje, kao što je uzimanje hrane, vršenje
nužde i izgradnja skloništa od hladnoće; i (b) poslove, koji nisu strogo
vezani za preživljavanje, ali koj i se obično moraju obaviti za postizanje
željenih ciljeva - na primer, pranje zuba da se spreči kvarenje ili
svakodnevno putovanje ako živite na selu, a radite u gradu.
2. Jednom kada ocenite da je određen cilj neophodan za vaše
preživljavanje ili poželjan za sreću (a ne zato što drugi misle da bi
trebalo da ga postignete), možete uspostaviti samodisciplinu
energičnim samoubeđivanjem i energičnim delovanjem. Posebno,
najpre izdvojite i odlučno nasrnite na svoje glavne nedisciplinujuće
internalizovane verbalizacije: gluposti koje vrtite u glavi "Postoji lakši
način od onog ranijeg;" "Ne verujem da mogu da se kontrolišem," i
"zašto bih morao da se bavim nečim neprijatnim da dođem do
prijatnog cilja kojem težim?" Umesto toga, pokušajte usvojiti
razmišljanja predstavljena ovakvim rečenicama: "Uveriću se da je teže i
neisplativije, naročito na duže staze, obavljati stvari na "lakši način;"
"Kao ljudsko biće, posedujem sposobnost samodisciplinovanja uprkos
težini tog poduhvata." "Dopalo mi se to ili ne, nema načina da
postignem ono što želim bez obavljanja izvesnih neprijatnih i
vremenski zahtevnih poslova."
3. Kao nesavršeno, pogrešivo, ljudsko biće prihvatite činjenicu da će vam
ponekad građenje konstruktivnog pristupa pasti izuzetno teško i da će
vas poznati zakoni inercije vući nazad i silno otežavati vaš početak
konstruktivnog rada. Očekujte ovakve probleme i preventivno
prihvatite činjenicu da ćete često morati uložiti dodatan trud i dodatnu
energiju da kročite na stazu samodisciplinovanja. Jednom kada
prihvatite pranje zuba i rano jutarnje ustajanje zbog odlaska na posao,
ovo će vam biti sve lakše, a ponekad čak i zabavno. Ali na početku,
obično nije tako! Nemojte to ni očekivati. Bilo to lako ili ne, nastavite
sa uveravanjem samog sebe da za postizanje određenih rezultata nema
drugog načina sem discipline. Tužno – aliistinito!
4. Jednom kada pojčnete sa samodisciplinom, često možete sebi olakšati
stvari. Napravite sopstveni redovan raspored ili program: Postavite
podciljeve za svaki veliki projekat koji preduzimate. Precizno definišite
svoje dnevne obaveze: na primer, prisilite se da napišete određen,
unapred utvrđen broj stranica ili da uradite određen broj vežbi.
Odmah sami sebe nagradite za sopstveiiu disciplinu (na primer, častite

138
 se bioskopom nakon što naučite zadatu celinu ili obavite planiran
kućni posao). Iako RET koristi principe samopotkrepljenja od samih
početaka, sada ih koristi mnogo određenije. Koristeći se saznanjima
B.F. Skinera, Dejvida Premaka i Lojda Homa, RET terapeuti često
pokazuju ljudima kako da primene uslovljenu kontrolu, tj. kako da se
nagrade poželjnim ponašanjem (poput čitanja ili dobrog ručka) tek
nakon izvršenja nepoželjnijeg rada (poput učenja). Ova RET tehnika
vam može pomoći u samodisciplinovanju.
5. Čuvajte se sklonosti ka prevelikoj samodisciplini ili najtežih načina za
obavljanje stvari u cilju dobijanja neke magične nagrade za
samokažnjavanje. Većina oblika rigidnog poštovanja pravila, s jedne
strane, ili nefleksibilnog buntovništva s druge, ukazuje na
neselektivnost i i proizilazi iz emocionalnih poremećaja. Prekomerna
samodisciplina pokazuje se jednako samoosujećujućom kao i
izbegavanje potrebne discipline.
Ukratko: može vam pasti teško da se borite protiv normalne tendencije
olakog odustajanja od teških zadataka, odlaganja za sutra onoga što je bolje
uraditi danas i da popustite u samodisciplini mnogo pre nego što ona
automatski razvije svoju snagu i počne da održava samu sebe. U redu, teško
je. Ali, preporučujem vam da se posvetite disciplini ako nameravate da se
suočite sa mnogim odgovornostima, ako želite da postignete dugoročni
hedonizam. Vaši ciljevi i težnje zahtevaju trajnu samodisciplinu. Neprijatno!
Ali kako inače opstati kao ljudsko biće?
Kada smo se prvi put videli, Oskar Džimson je uporno birao
samoosujećujuću alternativu. Oskar, mlad postdiplomac na psihologiji, bio
je jedan od najpametnijih klijenata koje sam ikada imao, ali je uporno
odbijao da uradi doktorsku disertaciju. Smatrao je da ga "njegova prokleta
urođena lenjost" sprečava u bavljenju psihološkim područjem koje ga zanima
i kojem se želeo posvetiti. Pitao me: "Da nije možda moja biološka struktura
takva da ne mogu da se disciplinujem tako lako kao drugi ljudi?"
Nisam progutao njegovu "biološku hipotezu." "Sumnjam," izjavio sam,
"Naročito zato što u drugim aspektima života pokazujete zavidnu
samodisciplinu."
"Mislite na moja predavanja?"
"Da. Pričali ste mi da redovno držite predavanja, da se temeljno
pripremate za svoje časove i da u pripremu svojih predavanja ulažete dosta
vremena i truda. Veoma ste ponosni zbog svog marljivog rada i dokazane
reputacije dobrog nastavnika."
"Da. Stvarno se trudim u tom delu."
"Dakle, gde se onda javlja ovaj koncept "prirodne biološke lenjosti?"
Očigledno, ako možete naporno raditi na pripremi svojih predavanja, možete
isto tako raditi i na pisanju svog doktorata."
"Ali, to nije isto. U učionici odmah dobijam određenu količinu
priznanja ili fidbeka. Studenti me vole i cene ono što radini za njihovo
dobro."
"Nesumnjivo. I siguran sam da zaslužujete njihovo priznanje. Dajete
im nešto što im malo profesora daje i oni to cene."
"Uistinu cene."

139
 "Sjajno. Ali to još uvek dokazuje moj stav – ako želite da marljivo radite
i nagrada za obavljen posao odmah stigne, samodisciplina vam ne
predstavlja nikakav problem. Međutim, kada su nagrada ili priznanje daleko
- tek nakon jednogodišnjeg ili dvogodišnjeg rada na doktoratu možete
očekivati priznanje ili pohvale od svojih profesora, onda idiotski kažete sebi:
'Oh, prosto sam rođen lenj. Ne mogu da se disciplinujem,' pod čime zapravo
podrazumevate ovo: "Nužno mi je potrebno neposredno priznanje i neću da
se disciplinujem ako nemam garancije da ću ga i dobiti.' Sasvim različita
slika, zar ne?"
"Ovo zvuči verodostojno. Ali, da li je jedini razlog za moje odbijanje
rada na doktoratu to što pre započinjanja ma čega zahtevam dobijanje
neposredne satisfakcije u vidu ljubavi i naklonosti?"
"Verovatno ne. Obično ima i dnigih razloga za to što osoba, pametna
poput vas, besmisleno odbija da se disciplinuje u određenim domenima."
"A koji od njih bi se mogli primeniti na moj slučaj?"
"Dakle, pre svega, opšti princip inercije. Ljudima, pa čak i veoma
razumnim osobama, deluje uistinu teško da započnu i rade na dugoročnim
projektima poput doktorata, kada im je savršeno jasno da će proći mnogo
vremena pre nego što okončaju taj projekat i poberu zasluženu nagradu za
svoj rad. Poznato vam je da je malu decu izuzetno teško motivisati za
dugoročnije ciljeve, bez obzira koliko mnogo dobijaju ostvarenjem tog cilja.
Većina odraslih celog života zadržava ovu dečju karakteristiku."
"Znači da sam detinjast - ha?"
"Da, ali ne nužno u izvitoperenom ili abnormalnom smislu. Prosto
posedujete mnogo normalne infantilnosti, i normalno se opirete njenom
odbacivanju. Možda upravo to predstavlja vašu "prirodnu lenjost."
"Da. Ali zar nemamo svi izvesnu količinu toga? I zašto bih je ja imao
više nego drugi?"
"Dakle, za početak, poput većine veoma inteligentnih osoba, veći deo
života akademski ste prolazili više nego dobro. Zahvaljujući svojoj
inteligenciji, otkrili ste da, za razliku od prosečnih učenika, postižete zavidan
uspeh s mnogo manje truda i napora - naročito u osnovnoj i srednjoj školi."
"Imate pravo. Gotovo i da nisam učio u osnovnoj i srednjoj školi, a
ipak sam bio među najboljim učenicima. Čak mi je i na fakultetu išlo lako."
"Upravo tako. Sve do skora, dok se niste upisali na poslediplomske
siudije, nije bilo potrebno da stičete radne navike. A sada, shvativši da imate
oštriju konkurenciju i da disertacija ne može sama da se napiše, bolje je da
ih razvijete. Ali pošto vam je išlo dobro uz minimum školskog zalaganja,
verovamo mislite da je krajnje nefer što dalje tako ne može. Tako dolazimo do
sledeće tačke: vaše pobune protiv rada na doktoratu. Smatrate da ne bi
trebalo da se toliko naprežete."
"Pa, to uistinu predstavlja napor, zar ne? Nikada ranije nisam morao
da radim nešto slično."
"Da, naporno je. Pa šta? Ali ipak vam savetujem da to uradite - da
dobijete priznanje koje vi sada želite. Nikakva količina detinjaste buntovnosti
neće vam stvar olakšati. Upravo obrnuto – kako ste se i sami uverili."
"Tačno. Što više vrdam, to više zaostajem i sve mi je teže da
nadoknadim izgubljeno. Sem toga, profesorima već postajem pomalo
odvratan - a to mi nipošto ne pomaže."

140
 "Nikada ni neće pomoći. Ne samo da vaše vrdanje i odugovlačenje
izaziva odvratnost drugih, na primer profesora, prema vama, već i na vas
samog ima isti efekat."
"Postaću odvratan samom sebi?"
"Ne nužno; u stvari nikada ne morate ponižavati samog sebe, svoju
individualnost ni zbog čega. Ali, odlažući posao, počinjete sumnjati u svoju
sposobnost da ga obavite."
"Hm. Shvatam vas. Ponovo ste me uhvatili. Priznajem da, što više
odlažem rad na disertaciji. Češće pomišljam: "Možda ja i nisam sposoban da
to uradim. Možda to nije posao za mene. Nastava - jeste. I polaganje ispita.
Ali, ovako nešto prosto prevazilazi moje moći."
"Ove misli odgovaraju vašim postupcima. Prvo, odbijate da se
prihvatite posla - zbog uobičajene inercije i neadekvatnih dečijih navika o
kojima smo razgovarali. Zatim, umesto neposrednog priznanja, za kojim
silno žudite i maksimalno se trudite da ga dobijete preko nastave, dobijete
kritike svojih profesora. Onda, kažete sebi ovo: 'Vidi, možda ne mogu da se
disciplinujem,' ili 'Možda nisam sposoban da uradim ovakvu stvar.' Potom,
neprimereno uplašeni od neuspeha i nespremni da proverite svoje negativne
hipoteze, umesto da se suočite s radom na disertaciji vi još više bežite od
njega. Time izazivate još veće nezadovoljstvo profesora i odvratniji ste samom
sebi. Konačno, postajete zarobljenik zlokobnog kruga najgore vrste, jer vaša
prvobitna detinjasta pobuna protiv prijanjanja na posao prerasta u užasan
strah od njega. Završetak puta – i to je praktično kraj vaše karijere – ako ne
prekinete s ovim glupostima i presečete ovaj zlokoban krug."
"Moje ponašanje ste predstavili kao stvarno poremećeno."
"Zar vam se ne čini takvim?"
"Pa - šta da kažem?"
"Bilo kakve reči neće bitno promeniti stanje stvari i vaše postupke
učiniti mudrijim. Suštinsko pitanje: Šta ćete sada preduzeti?
"U vezi moje prirodne inercije, detinjastog bunta, neprimerenih zahteva
za neposrednim priznanjem i razmišljanja da ne mogu da uradim disertaciju
naprosto zato što nisam ni pokušao da se ozbiljno latim posla?"
"Da. Sjajno ste sumirali situaciju. Dakle, šta ćete preduzeti u vezi s
tim?"
"Pretpostavljam da mi ne biste poverovali kada bih izjavio da ću
prestati s ovakvim ponašanjem i odmah se prihvatiti posla na disertaciji?"
"Ne - sve dok stvarno ne počnete s radom. Ali, ne bih ni sumnjao u to.
Jer, savršeno dobro znam da svaka osoba, koja tako dobro kao vi radi u
nastavi, može podjednako dobro raditi i na projektu poput doktorata. Dakle,
ne postavlja se pitanje da li možete, već da li hoćete? Možda, sada kada ste
uvideli sopstvenu nekonzistentnost i samoosujećivanje, možda i hoćete."
"Boga mu, nadam se da hoću."
"Nada je zgodno osećanje; ali nedovoljno jako. Bolje je da odlučite da
prevaziđete svoju detinjastu buntovnost i strah od neuspeha. Aktivno
odlučivanje. A to znači aktivno pronalaženje i energično opovrgavanje onih
argumenata protiv rada i discipline koje vi sami smišljate i kojima se hranite
godinama."
"Opet imate pravo! Akcija je ključna stvar. Videćemo!"

141
 I videli smo. Oskar je u roku od nekoliko nedelja dobio saglasnost za
temu doktorata, odmah počeo sa istraživanjima i nakon godinu dana
odbranio doktorat iz područja eksperimentalne psihologije. Još uvek sjajno
predaje; uz to, od svih ljudi koje poznajem iz tih krugova, on se ponaša
najsamodisciplinovanije i to na svim planovima. Kad god se sretnemo na
psihološkim skupovima, šaljivdžijski zauzme stav mirno i vojnički mi salutira
uzvikujući: "Akcija! Rad! Samodisciplina!" Samo, ne izgleda da se on šali sa
tim.

142
 17. REVIZIJA PROŠLIH LIČNIH ISKUSTAVA
Ispada krajnje naopako da se jedno od najvažnijih psiholoških otkrića
u proteklih sto godina, koje je zajedničko psihoanalitičarima i bihevioristima,
pokazalo veoma štetnim za mnoštvo osoba. Radi se o otkriću da čovekova
iskustva i doživljaji iz prošlosti u velikoj meri utiču na njegove sadašnje
obrasce ponašanja i uslovljavaju ih. Ova delimično mudra i potencijalno
korisna opservacija je iskorištena za kreiranje i održavanje, po nama,
Iracionalne ideje br. 8: Ideje da je prošlo iskustvo sveuticojno i da ono što je
jednom snažno uticalo na vaš život, mora i dalje da određuje vaše sadašnje
emocije i ponašanje.
Gotovo svakog tipičnog radnog dana, imam (A.E.) seanse sa oko
dvadeset individualnih klijenata i još dvadeset u grupi; većina njih veruje da
moraju da se ponašaju na određen način zbog ranijeg uslovljavanja ili ranih
uticaja. Na primer, četrdesetogodišnja atraktivna razvedena žena mi je rekla:
"Prosto nisam u stanju, niti se mogu aktivnije angažovati da upoznam nekog
muškarca, na šta vi pokušavate da me nagovorite, jer ništa slično nisam
nikada u životu radila." Mlada supruga izjavljuje kako bi više volela da joj
suprug izgubi pedeset hiljada dolara u nekom poslu nego da ponovo dobije
otkaz - jer je uverena, na osnovu činjenice da je već imao niz loših
zaposlenja, kako on ne može naći zadovoljavajući posao. Izuzetno lep,
obrazovan i inteligentan dvadesetdvogodšnjak ističe da nikada neće naći
drugu poželjnu devojku, ako ga sadašnja ostavi, jer: "Od detinjstva sam
uslovljen da se plašim kako nisam dovoljno vredan da bilo koga privučem ili
osvojim. Kako onda mogu očekivati da mi tako nešto pođe za rukom?"
I tako, uglavnom svakog radnog dana, srećem brojne klijente koji tvrde
kako je neprijatne, duboko ukorenjene destruktivne uticaje iz prošlosti
nemoguće promeniti, ni sada ni u budućnosti - sem ako im ja, na neki
volšebni način ne pomognem da se oslobode tih razornih uticaja. Obično
odgovaram ovo:
"Glupost! Ma kakvo rano uslovljavanje ili štetne uticaje doživeli u
detinjstvu, njihovi efekti nisu danas prisutni zbog situacije u kojoj su
nastali, već zato što ih još uvek vučete sa sobom, još uvek verujete u gluposti
kojima ste prvobitno indoktrinirani! Pitanje je: kada ćete vi osporiti svoja
sopstvena, često ponavljana uverenja i na taj način razusloviti sebe?" I
počinje energična bitka terapijske dezindoktrinizacije sve dok (obično) ja ne
pobedim, ili (ponekad, nažalost) klijent pobegne od mene i posla koji treba da
preduzme za eliminisanje preuveličanog suda o pogubnim prošlim uticajima.
Poput ovih klijenata, većina ljudi iz naše kulture, očigledno veruje
kako ono što je nekada značajno uticalo na njihov život ili je, u određenom
periodu, delovalo prikladno ili neophodno, zauvek zadržava svoju važnost.
Tako, ubeđeni su da zbog davnašnje nužne poslušnosti roditeljima i danas,
kao odrasli, moraju da ih slušaju. Ili, ako su nekada bili žrtve svoje okoline,
smatraju da je tako i danas. Ili, ne odustaju od davno stečenog i besmislenog
sujeverja.
Čvrsto uverenje u ogromnu važnost prošlosti pokazuje se iracionalnim
zbog nekoliko razloga:
1. Ako još uvek dozvoljavate da doživljaji iz prošlosti utiču na vas, pravite
logičnu grešku prekomerne generalizacije. Ako nešto važi u određenim
okolnostima, teško da ima jednaku važnost u svim okolnostima. Ako

143
 vas je otac maltretirao i iskorišćavao u detinjstvuto ne znači da su svi
muškarci takvi i da ih se trebate čuvati. Ako ste nekada bili preslabi
da se oduprete majčinoj dominaciji to ne znači da zauvek zadržavate
tu slabost.
2. Prepuštajući se prevelikom uticaju prošlih događaja, prestajete da
tražite alternativna rešenja za problem. Retko postoji samo jedno
moguće rešenje za prisutne teškoće. Ako zadržite fleksibilnost
razmišljanja, neprekidno ćete tragati sve dok ne naiđete na očigledno
bolje rešenje. Ali, ako ostajete pri uverenju da prošlost neumitno utiče
na vas i da tako mora biti, skloni ste da posegnete za ranijim, i obično
krajnje neadekvatnim, "rešenjima."
3. Mnoga, u određenom periodu odgovarajuća ponašanja postaju
definitivno neodgovarajuća u nekom drugom periodu. Deca naročito
smišljaju razne načine za rešavanje problema s roditeljima - kao što su
cmizdrenje, durenje ili provale besa kada nešto žele. Ovakvo ponašanje
kasnije postaje neefikasno jer odrasli, sem ako ono ne potiče od dece,
na njega ne reaguju. Prema tome, efikasne metode za rešavanje
problema u detinjstvu su krajnje neefikasne u odraslom dobu.
4. Ako živite pod značajnim uticajem prošlosti, održavate,
psihoanaltičkim jezikom rečeno, transfer - što znači da osećanja koje
ste, svojevremeno, imali prema nekim figurama u prošlosti
neodgovarajuće prenosite na osobe s kojima danas dolazite u dodir.
Tako se, na svoju štetu, bunite protiv šefovih naloga danas, jer vas
podsećaju na neprikosnovene roditeljske naredbe od pre dvadeset
godina. Ovakav transferni odnos često postaje nerealan i jalov.
5. Ako se pokorno ponašate na određen način zato što ste tako činili u
prošlosti, propustićete mnoga nova iskustva koja bi se mogla pokazati
kao izuzetno prijatna. Prema tome, ako se angažujete u sportskim
aktivnostima prosto zato, jer ste kao tinejdžer uživali u njima, možda
se nikada nećete oprobati u umetnosti i otkriti da vam ona možda
pruža više zadovoljstva od sporta. Ili ako odbijate da se isprobate na
poslu knjigovođe zato što ste jednom izgubili slično radno mesto,
možda nikada nećete postati dovoljno kompetentni da uzmete takav
posao i uživate u njemu.
6. Bespogovomo prihvatanje uticaja prošlosti čini vas nerealnim, jer
sadašnjost nije prošlost i bitno se razlikuje od nje. Voziti predratni
Ford današnjim autoputevima bilo bi vrlo opasno, jer stari putevi i
saobraćajni uslovi više ne postoje. Ponašati se prema supruzi, koja
definitivno nije vaša majka, isto kao prema majci, znači stvarati
probleme i teškoće.
Ukratko: Iako prošlost, kako su psihoanalitičari i bihevioristi jasno
uočili, nesporno postoji i u izvesnoj meri utiče na ponavljanje izvesnih
prošlih obrazaca ponašanja, ona ne mora imati ogroman uticaj na vas. Bez
obzira koliko dugo stari obrasci ponašanja trajali, ljudska priroda se može
promeniti - inače bismo, poput svojih predaka, još uvek živeli u pećinama.
Uz to, vaša prošla iskustva nisu toliko nepromenjivo izgradila osnove
vaše ličnosti da vam treba višegodišnja "duboka" analiza za njenu
restrukturizaciju. Ako, uz pomoć bilo kojeg efikasnog terapijskog postupka,
uz uključivanje u intenzivan program psihološkog čitanja, predavanja, i

144
grupnog rada, i uz (pre svega) neprekidno samoispitivanje i proveravanje
sopstvenih osnovnih pretpostavki i razmišljanja, marljivo radite na menjanju
svoje "osnovne prirode," najčešće možete postići zavidne rezultate u periodu
od nekoliko meseci do nekoliko godina.
Stoji da se većina ljudi opire drastičnim promenama u sebi. Zato što
mahom potkrepljuju svoja stara uverenja - stalno ponavljajući sebi kako
crnci stvamo nisu dobri, ili kako je stvamo strašno doživeti neuspeh na
poslu, ili kako svet ne sme da ih prisiljava da rade više nego što mogu. Ali
ove činjenice, ne samo da ne potvrđuju da se "ljudska priroda" ne može
promeniti već govore upravo suprotno. Upravo zato što stalno ponavljamo
iste prošle greške zbog svojih starih uverenja, možemo ih izbeći usvajanjem
novih uverenja. Isto kao što naše sadašnje ponašanje u velikoj meri proističe
iz našeg razmišljanja o prošlim doživljajima, buduće aktivnosti proizilaze iz
onoga što danas činimo. A određenim razmišljanjem i vežbom možemo
uveliko regulisati i kontrolisati naše današnje aktivnosti!
Herold Stover je, došavši na terapiju, odmah izjavio kako se mora
osloboditi svoje teške i preke naravi da bi se žena njegovih snova udala za
njega. "Morate da mi pomognete, Dr Harper," molio me je. "Grejs je izjavila
da će me ostaviti ako samo još jednom planem u njenom prisustvu. Rekla mi
je da ste joj izuzetno mnogo pomogli kada je, pre par godina, neprestano
besnela i ljutila se na šefa. Ako vam ne dozvolim da mi pomognete, ostaviće
me."
"Dakle, mogu samo da uradim najbolje što mogu," rekao sam. "Ili,
bolje rečeno, da pomognem vama da date sve od sebe. Ali, recite mi najpre
kako ste stekli takvu narav?"
Harold mi je tada ispričao tipičnu priču da, od najranijeg detinjstva,
pobesni zbog svake sitnice koja mu se ne dopadne. Za to je dobijao i izvesnu
podršku, jer pamti kako se majka pred drugima hvalila kako bi se njen sin,
još kao beba, zacenio od besa ako bi pokušala da mu da ili uradi nešto što
on ne želi. "Harold se rodio sa sopstvenim mišljenjem," razneženo se sećala.
Izgleda da se majci dopadalo što njen jedinac uvek sprovodi svoju volju.
Za očekivanje je to što je, pod ovakvim okolnostima, Harold usvojio
majčin stav o svojim izlivima besa kao prirodnim, neizbežnim i pomalo
simpatičnim. Svoju žestoku narav je smatrao normalnim i efikasnim
sredstvom za nametanje svojih želja majci, drugima, a naročito relativno
plahim i pokornim ženama. Kako se Grejs nije dala zaplašiti i otvoreno mu
saopštila da će ga ostaviti ako ne prestane da se ponaša kao veliko,
neotesano dete, shvatio je da umesto provala besa mora naći druge načine,
za snalaženje na životnom putu.
Pošto sam Haroldu objasnio poreklo njegovih ispada, on se složio da
više ne optužuje sebe, jer je očigledno da ga je majka trenirala da se ponaša
upravo tako kako se ponaša. U svakom slučaju, samooptuživanje mu ništa
ne pomaže.
"Ali, šta dalje?" pitao me je. "Kako da se, sada kada znam odakle
potiče, toga oslobodim? Nije li gotovo nemoguće osloboditi se nečega što traje
skoro od samog rođenja i toliko dugo predstavlja deo mene i mog
ponašanja?"
"Ne." odgovorio sam. "Istina, imajući u vidu dugotrajnost vaših provala
besa - ili, u stvari, dug period tokom kojeg ste smatrali kako su one sasvim u

145
redu i adekvatne - namučićete se dok ih se ne oslobodite. Dakle, biće teško.
Ali, ako se ne budete borili protiv njih, protiv ovih samoosujećujućih
reakcija, biće vam dvostruko teže."
"Ali, kako? Kako da ih izbacim iz svog sistema?"
"U suštini na isti način na kojih ste ih i uneli u sistem."
"Ali, nismo li maločas konstatovali kako mi ih je majka, svojim
priznanjima i podrškom, ugradila u sistem?"
"Ne, ne sasvim - iako možda izgleda tako. U redu, majka je odobravala
i pohvaljivala vaše provale besa. Ali, vi ste takođe, što je mnogo važnije,
prihvatal ii stalno tražili dodatne potvrde i pohvale. Niste ostali samo pri ovoj
misli: "Ah, evo mama opet pokazuje da se slaže sa mojom provalom besa;
znači u redu je da nastavim tako." Nastavili ste: "Ah, mamu mogu zastrašiti
svojim besom. To važi i za tatu. A prolazi i kod kućne pomoćnice. Dakle, da
vidim: Kad god odmah ne dobijem ono što želim, potražiću ljude slične
mami, tati i Florens i vrištati sve dok to ne dobijem. Znam da to ljudima
smeta, ali šta me briga, ako tako dobijem ono što želim? Jer, ne dobiti ono
što želim smatram stvarno užasnim, naprosto groznim. Milije mi je da
dobijem željeno, pa čak i ako gnjavim ljude i smetam im, nego da ne
dobijem. A, ako neko neće da popusti uprkos mojoj galami i vrištanju, baš
me briga. Prosto ću naći nekoga ko hoće." Da li vam je kroz glavu prolazilo
nešto takvo?"
"Kad sada razmišljam o tome, vidim da ste pogodili samu suštinu.
Podsetili ste me da sam nekad imao mnogo prijatelja. Svojevremeno sam bio
vrlo popularan i omiljen među decom iz komšiluka. Ali, kada sam video da
se neki ne pokoravaju mojim izlivima besa i ne puštaju da stvari budu po
mome, prosto sam ih odbacio i društvo mi se svelo na nekoliko ulizica, koje
su mi u svemu povlađivale i popuštale. Kada malo bolje razmislim, moram
priznati da najpametnija i najhrabrija deca iz susedstva nisu bila među tim
mekušcima. Ali, ipak sam se s ulizicama družio, jer je sve uvek bilo po
mome."
"Svesno i namerno ste žrtvovali neke od svojih najpametnijih i
najsposobnijih prijatelja zbog trenutnog ispunjenja sopstvenih želja i
potreba. Zar niste isti model sačuvali do danas - odbacivanje dugoročnih
ciljeva i sposobnijih prijatelja i okruživanje laskavcima koji, poput vaših
roditelja, čim zapištite ispunjavaju vaše želje?"
"Izgleda tako. Ali još uvek ne vidim kako da se oslobodim ovog modela
ponašanja."
"Već sam rekao - isto onako kako ste ga usvojili. Pošto smo
konstatovali da vaša sklonost provalama besa u najvećoj meri nije nastala
samo zbog tuđeg vaspitanja, već zato što ste vi sami sebe trenirali da birate
lakši i kraći put za zadovoljavanje želja i potreba, sada možete naučiti samog
sebe da nemate provale besa i da dajete prednost dugoročnijim,
hedonističkim ciljevima."
"Znači, ako sam ranije govorio, 'Samo napred, Harolde, padni u vatru i
nateraj ih da ti udovolje,' sada mogu reći ovo: "Prestani s glupostima,
Harolde, i potrudi se da dalekosežnije i duboko značajne ciljeve - na primer,
brak s Grejs - ostvariš ponašajući se kao odrasla osoba, bez provala besa.'
Može li tako?"

146
 "Da. A umesto izjave kojom racionalizujete zadržavanje sadašnjeg cilja
neposredne gratifikacije umesto orijentisanja ka dalekosežnijim ciljevima
(koja zvuči ovako: "Nemoguće je očekivati da se promenim, da se odviknem
od provala besa, ako sam takav od rođenja i ako je to neotuđivi deo moje
ličnosti.") možete izgovoriti ovo: "Bez obzira koliko dugo već imam tu naviku i
koliko ljudi mi je popustilo zbog nje, ona mi sada ugrožava dragocene ciljeve.
Bolje je da se, zbog sebe žestoko potrudim da joj se suprotstavim i ponašam
se drugačije."
"Da li time pokušavate da mi saopštite da gubitak nekih neposrednih
zadovoljstava prestanem smatrati užasnim; da mogu podneti takav gubitak; i
da mije, za veće sopstveno dobro, korisnije da promenim stil ponašanja."
"Da, ali više se posvetite misaonim, a manje mehaničkim promenama
navike. Siguran sam da ćete se, ubuduće, zrelo ponašati ako usvojite ovo
zrelo razmišljanje."
"Ali, pretpostavimo da postupim po vašim savetima, sve bude dobro
izvesno vreme, a onda pokleknem i pobesnim?"
"Moguće je. Sve dok eventualni ispad ne iskoristite kao "dokaz" da
prosto morate imati provale besa i da ih se definitivno ne možete osloboditi,
on će ostati upravo to: mali propust. Ubrzo ćete odustati od ponovnih
bešnjenja i vaši propusti ili ispadi biće sve ređi."
"Sve dok se držim sadašnjosti i radim za drugačiju budućnost, mogu
da zaboravim na dugotrajno negativno uslovljavanje u prošlosti?"
"Tačno. Sve dok, svaki put kada vam se omakne provala besa, kažete
samom sebi: "Evo me opet. Neka glupost koju sam pomislio navela me je na
to. Da vidim šta sam to pomislio? Kako da ovaj ispad iskoristim za
sprečavanje naredne provale besa?" Ako sabrano i koncentrisano analizirate
svoje ispade i internalizovane rečenice koje ih izazivaju, negativno
uslovljavanje iz prošlosti ubrzo će postati pozitivno uslovljavanje iz
sadašnjosti i rešićete svoj problem."
Tako se i desilo. Nakon šest nedelja, Harold mi je saopštio: "Možete li
da poverujete? Grejs i ja smo se verili. Poslaćemo vam formalno obaveštenje
čim ga odštampamo. Ona je insistirala na veridbi. 'Slušaj, mila,' odgovorio
sam joj kada je preksinoć pomenula veridbu, 'svestan sam da proteklih šest
nedelja nisam imao nijednu provalu besa, i, sebe radi, srećan sam zbog toga.
Ali odakle znaš da već sutra neću napraviti ispad?' Odgovorila mije: 'Ne
znam, ali skoro sam ubeđena da nećeš. Meni tvoje provale gneva nisu
smetale toliko koliko tvoj detinjasti moraš-mi-dati-baš-to-što-hoću stav koji
ih je izazvao. A to, tvoj stav, se bitno promenio od kada viđaš Dr Harpera.
Skoro sam potpuno sigurna da se više nećeš vratiti u staru šemu. A, ako se
to ipak desi, uvek se mogu razvesti.' Ovu poslednju rečenicu je popratila
onim svojim, vama dobro poznatim, jedinstvenim osmehom.'"
Grejs i Harold su se venčali; on i dalje čvrsto stoji na zrelim pozicijama
i ne poseže za starim stavovima, tako da su miljama daleko od razvoda.
Imamo mnogo razloga da verujemo da će tako i ostati.
I vi, kao skoro svaka druga inteligentna i marljiva osoba, primenom
nekih od navedenih tehika možete prevazići uticaje svoje prošlosti:
1. Prihvatite činjenicu da u izvesnim pogledima vaša prošlost značajno
utiče na vas. Ali, takođe prihvatite i činjenicu da će danas - sutra biti
juče. Nemoguće je da se u jednom danu pretvorite u potpuno

147
 drugačiju osobu. Ali, promene s kojima započnete danas završiće
potpuno različitim ponašanjem u budućnosti. Novim načinom
razmišljanja i doživljavanja u sadašnjosti, prihvatanjem prošlosti kao
hendikepa, a ne apsolutne blokade, možete radikalno promeniti svoje
sutrašnje (ili prekosutrašnje) ponašanje.
2. Umesto da se moralistički okrivljujete za ranije greške, objektivno ih
priznajte i prihvatite. Samo pomoću takve objektivnosti možete naučiti
da iskoristite prošlost za sopstvenu sadašnju ili buduću korist.
Umesto da automatski ponavljate greške koje ste nekada činili,
smireno utvrdite i ispitajte svoje propuste. Povremeno analizirajte svoje
navike i običaje kako bi odvojili žito od kukolja i (ako je korisno)
shodno tome, izmenili svoj način života.
3. Kada otkrijete da vas izvesno prošlo iskustvo sprečava u ostvarivanju
postojećih ciljeva, uporno i energično se borite protiv njega na
verbalnom i akcionom nivou. Prema tome, ako ste još uvek poslušno
mamino dete i ne uspeva vam da se bavite onim čime želite, možete
ubediti samog sebe: "Ne moram da se ponašam tako. Nisam više dete.
Mogu razgovarati s majkom i reći joj šta stvarno hoću. Ona više nema
stvarnu vlast nada mnom i ne može me povrediti, niti sprečiti da
uradim ono što hoću, sem ako joj ja to ne dozvolim. Ne želim da je
nepotrebno povredujem, ali, ne želim ni da povređujem samog sebe.
Nekada sam mislio da bi suprotstavljanje majci značilo smak sveta.
Glupost - naravno da ne bi!" Na takav način možete pretresti sve
iracionalne uticaje prošlosti. Pokažite sebi njihovu besmislenost: da
vam više štete nego koriste; kako će vam biti bolje ako ih uklonite.
4. Za izazivanje čvrste promene, kontrapropagandu propratite
odgovarajućim akcijama. Svesno i namerno radite protiv uticaja
prošlosti: na primer, prisilite se da se prema majci ponašate na zreliji
način, da rizikujete njeno neslaganje, da kažete i uradite stvari od
kojih ste se ranije prestravljivali. Ako se nikada u živom niste obratili
nepoznatoj osobi, sami otišli na neku zabavu, poljubili devojku na
prvom sastanku, ili uradili neku sličnu, željenu stvar, prisilite sebe,
apsolutno ne dajte sebi mira dok ne uradite jednom, pa još jednom ove
užasne, "stravične" stvari. Bez gluposti! Nemojte samo misliti. Delujte!
Godine prošlih strahova i inercije moguće je prevazići danima ili
nedeljama namerog i upornog vežbanja danas.
5. Sistem samonagrađivanja vam može pomoći u borbi protiv uticaja
prošlosti. Svaki put kada se obratite nepoznatoj osobi, častite sebe
cigaretom ili satom izležavanja; ako to ne uradite, uskratite sebi tu
nagradu. Nagrađujte se za borbu protiv svoje prošlosti; primenite
kaznu za sebe ako se besmisleno povinujete prošlosti.
6. Koristite racionalno-emotivnu imaginaciju. Deset minuta dnevno
živopisno zamišljajte svoj razgovor sa strancem. Pustite da vas obuzme
anksioznost ili stid. Zatim, modifikovanjem svojih misli o "užasnom"
utisku koji tako nešto izaziva kod drugih, osećaj panike pretvorite u
zabrinutost. Uporno vežbajte doživljaj zabrinutosti umesto
anksioznosti u ovoj živopisno zamišljenoj "opasnoj" situaciji.
7. Nadasve, upamtite da je prošlost prošla. Ona nema magijski,
automatski uticaj na sadašnjost ili budućnost. Zbog prošlih navika,

148
menjanje vam pada teže od statičnosti. Jeste teže, ali ne i nemoguće.
Rad i vreme; vežba, pa opet vežba; razmišljanje, zamišljanje i delovanje
- ovo su ključevi koji otvaraju sve prošle poraze i pretvaraju ih u
sadašnje i buduće uspehe.

149
 18. PRIHVATANJE REALNOSTI
Suočimo se s tim: realnost je često ružna. Ljudi se ne ponašaju onako
kako bismo mi želeli. Ovaj svet nije najbolji mogući. Prosto nema ni
polusavršenih rešenja za mnoge ozbiljne probleme i teškoće. Uz to, društvo
često postaje sve gore: sve zagađenije, ekonomski nepravednije, opterećenije
etničkim predrasudama, politički represivnije, prepuno nasilja, sujeverja,
nemarno prema prirodnom blagu, seksističko i ultrakonformističko.
Ali ipak ne morate biti očajno nesrećni. Ne čini surova realnost milione
ljudi depresivnim. A šta ih čini? Njihova nepromišljena privrženost
Iracionalnoj ideji br. 9: Ideja da ljudi i stvari treba da budu bolji nego što
jesu i da morate smatrati strašnim i užasnim ako se ne nađe dobro rešenje
za sumornu životnu realnost. Idiotska ideja - zbog nekoliko razloga:
1. Ne postoji razlog zbog kojeg bi ljudi trebali da budu bolji nego što jesu,
čak iako se odvratno ponašaju. Vaša grandioznost vas navodi na ovu
misao: "Pošto mi se ne sviđa način na koji se ljudi ponašaju, oni ne bi
trebali tako da se ponašaju." Slično tome, iako bi vam se dopalo da se
stvari i događaji ne odvijaju onako kako se odvijaju, oni se ipak
odvijaju tako kako se odvijaju. Opet, nema razloga zašto tako ne sme i
ne treba da se dešava, uprokos tome što vi (i drugi) želite da bude
drugačije.
2. Kada se ljudi ne ponašaju onako kako biste vi voleli, obično njihov
uticaj na vas nije tako poguban, sve dok sami ne počnete tako da
mislite. Ako se supruga ponaša namćorasto ili prijatelji neljubazno, to
vam može smetati, ali ne i uzrujati vas u stepenu koji sami proizvedete
svojom niskom tolerancijom na frustraciju. Slično tome, kada stvari ili
događaji idu loše, to jeste nepovoljno i može imati štetno dejstvo. Ali ne
tako štetno kao kad mislite - ili kakvim ga napravite govoreći samom
sebi - "Ovo ne sme tako da se dešava. Ja to ne mogu podneti!"
3. Pretpostavimo da vas ljudi stvarno povređuju i da su okolnosti stvarno
loše. Ipak, nerviranje zbog toga vam ništa ne pomaže. Naprotiv, što se
više nervirate, to su šanse da poboljšate stanje stvari manje. Prema
tome, ako se razgnevite i planete na svog bračnog partnera zbog
njegovog neodgovornog ponašanja, šanse da se on, naljućen vašom
vikom, ponaša još neodgovornije, samo rastu.
4. Epictetus je još pre dve hiljade godina naglasio da uprkos stvarnoj
moći da, u određenoj meri, menjamo ili kontrolišemo sami sebe (pod
uslovom da dovoljno predano i dugo radimo na modifikovanju svojih
uverenja i postupaka) ne posedujemo sličnu moć za kontrolu tuđeg
ponašanja. Bez obzira koliko mudro savetovali druge, oni su nezavisna
bića i mogu - a, zapravo, kao samostalne jedinke imaju i potpuno
pravo - da vas apsolutno ignorišu. Prema tome, ako se nesrazmerno
uzbudite zbog tuđeg ponašanja umesto da vodite računa o svojim
reakcijama na tuđe postupke nervirate se zbog spoljnih stvari koje su
van vaše kontrole. Ovo podseća na čupanje kose zato što vaš omiljeni
fudbaler, košarkaš ili glumac ne igra onako kako biste vi želeli. Zaista,
ćorava posla!
5. Nerviranje zbog drugih ljudi i događaja obično vas odvlači od vaše,
logično, najvažnije obaveze: vašeg ponašanja, vaših poslova. Ako,
pažljivim i pravilnim negovanjem svoje emocionalne bašte, upravljate

150
 svojom sudbinom, ni najrazorniji događaji ne mogu vas preterano
poremetiti, a možete i doprineti menjanju ljudi i stvari na bolje. Ali,
ako se bespotrebno uzrujavate zbog spoljnih dešavanja, na to ćete
potrošiti toliko vremena i energije da vam gotovo ništa neće preostati
za negu sopstvene bašte.
6. Verovatnoća da postoji apsolutno ispravno ili savršeno rešenje za svaki
životni problem je minimalna, jer malo toga može biti potpuno crno ili
belo i postoji mnogo alternativnih rešenja. Ako opsesivno tragate za
apsolutno najboljim ili savršenim rešenjem, postaćete toliko rigidni i
anksiozni da vam se može dogoditi da propustite maksimalno
zadovoljavajuće kompromisne solucije. Prema tome, ako obavezno
morate gledati apsolutno najbolji TV program koji se emituje u datom
vremenu, verovatno ćete nestrpljivo menjati kanale i nećete odgledati
ni jedan program.
7. Do katastrofe, koja bi po vašem mišljenju, mogla da se desi ako brzo
ne nađete savršeno i apsolumo "pravo" rešenje, retko kada stvarno
dolazi - sem po proizvoljnom tumačenju. Ako mislite da je
katastrofalno doneti pogrešnu odluku (na primer, da se udate za
pogrešnu osobu i razvedete se), verovatno ćete napraviti katastrofu od
toga, onda kada otkrijete svoju grešku. Ako smatrate da je donošenje
iste pogrešne odluke žalosno i neprijatno, ali ne i katastrofalno, dobro
ćete podneti svoju grešku - a verovatno nešto i naučiti iz nje.
8. Perfekcionizam, gotovo po definiciji, predstavlja samoosujećujuću
filozofiju. Bez obzira koliko ste se približili savršenom poslovanju,
životu sa osobom besprekornog ponašanja, ili sređivanju stvari na
takav način da vam ishod bude apsolutno poznat, nikada nećete
stvarno postići svoje perfekcionističke ciljeve. Jer, ljudi se ne ponašaju
kao anđeli; događaji nemaju izvesnost; odluke nisu uvek ispravne. Čak
i ako privremeno postignete savršenstvo, šanse da se zadržite na tom
krajnjem stepenu su ravne nuli. Ništa nije savršeno statično. Život
jeste promena. Dopalo vam se to ili ne, bolje je da prihvatite realnost
takvom kakva jeste - krajnje nesavršena i prepuna pogrešivih ljudi.
Kakva je vaša alternativa? Neprestana anksioznost i očajno
razočarenje!
Uzmimo Laurin slučaj. Laura potiče iz vrlo čvrste i povezane porodice.
Od tri devojčice i dva dečaka otac je voleo najviše nju, a majka druge dve
ćerke - bar se tako činilo Lauri. Otac je umro kada je napunila dvadeset
godina i majka je nasledila veliku sumu novca od osiguranja. Jedan od
Laurinih glavnih problema, koji je uporno iznosila na početnim terapijskim
seansama, odnosio se na njenu preteranu anksioznost u vezi sa majčinom
sposobnošću da mudro raspolaže tim novcem. Po Lauri, majka ga
neumereno troši.
Saslušavši Laurine pritužbe i uočivši njenu nameru da nastavi s
njima, izjavio sam (A.E.):
"Zašto se toliko grizete zbog toga šta vaša majka radi s tim parama?
Napokon, to je njen novac. Otac ga je njoj ostavio. Ona ima apsolutno pravo
da radi s njim šta hoće - da ga baci u vodu, ako joj to pričinjava radost."

151
 "Naravno, svesna sam toga," odgovorila je, "Ali znate, otac je uvek
vodio računa o novcu i finansijama, a majka nikada nije brinula o tome.
Sada to ne ume i ne može odbiti moje pohlepne sestre, braću i rođake."
"Da li vama treba nešto od tog novca za neku posebnu stvar?"
"Ne, ja imam dovoljno. Imam dobar posao sa sjajnim mogućnostima za
napredovanje. Moj zaručnik takođe solidno zarađuje i potiče iz dobro stojeće
porodice. Dakle, meni ne treba ni para od tog novca. Ni parica."
"Pa u čemu je onda problem? Zašto naprosto ne zaboravite na to šta
vaša majka radi s parama i gledate svoja posla? Očigledno da ona od vas ne
traži nikakav savet. A, ako želi da sve pare podeli vašoj braći, sestrama i
porodici, to je njeno pravo."
"Ali kako se može ponašati tako - da olako razbacuje novac koji bi joj
kasnije mogao trebati? I da svima njima daje koliko traže! Pa, dok se okrene,
ostaće bez ičega!"
"Možda! Ali to je njen problem. Sem toga, već ste je upozorili da, po
vašem mišljenju, prebrzo troši novac, zar ne?"
"Naravno. Rekla sam joj to čim sam, par nedelja nakon očeve smrti,
videla šta radi."
"I šta vam je odgovorila?"
"Da gledam svoja posla!"
"I?"
"Ali kako može tako? Užasno greši! Mogu li nekako da je zaustavim?"
"Hajde, časkom, da pretpostavimo da se ona ponaša pogrešno ili glupo
dok ovako troši novac-"
"I te kako!"
"Dakle, mislim da se ne bi svi s tim složili - naročito vaša braća i
sestre. Ali, pretpostavimo da bi se svaka razumna osoba složila s vama.
Dakle? Dakle, ona greši. Ali, zar vaša majka nema demokratsko pravo na
svoje greške? Hoćete li joj oduzeti to pravo?"
"Ali-? Da li je ispravno da postupa pogrešno?"
"Ne, očigledno ne. Ako neko postupa pogrešno, onda postupa pogrešno
i ne može istovremeno postupati pravilno. OK: dakle, ona greši. Ali, još uvek
mi niste odgovorili na pitanje: Ima li svaka osoba, uključujući i vašu majku,
pravo da greši? Ili biste vi želeli da prisilite sve ljude da uvek ispravno
postupaju?"
"Kako to mislite?"
"Dakle, pokušajmo stvari postaviti ovako: Nesporno je poželjno, u
čemu se oboje slažemo, da se ljudi ponašaju dobro, a ne loše; da prave
manje, a ne više grešaka. A ako vaša majka greši u pogledu trošenja svog
novca - što smo akademski prihvatili - onda bi bilo veoma poželjno da
prestane s takvim ponašanjem i uzdrži se od dosadašnjeg načina trošenja.
Ali, pretpostavimo da greši, smrtno greši, trošeći pare na ovakav način i da
prosto ne želi prekinuti s tim - već i dalje loše raspolaže novcem i rasipa ga
na vašu braću, sestre i njihove porodice."
"Ali, treba li tako?"
"Ha, a zašto ne bi treba? Zašto ne bi trebala grešiti, kada to već čini i
činiće ako želi? Zašto ne bi trebala da bude pogrešivo ljudsko biće, kao svi
mi, i da pravi grešku za greškom? Da li biste vi želeli, da li stvarno očekujete
da postupa kao svetica?"

152
 "Ne, nikako."
"Tako kažete, ali da li to stvarno i mislite! Jer, prema vašoj hipotezi,
vaša majka apsolutno greši. A insistirate na tome da ne radi pogrešne, već
samo ispravne stvari. Ali, ona greši u pogledu trošenja para i ne pokazuje
nameru da to popravi. Kako se meni čini, pod ovakvim okolnostima, ona bi
trebalo da se pretvori u neku vrstu bezgrešnog božanstva - odnosno da
prestane da greši uprkos tome što to želi. Vaše reči zapravo odražavaju vaš
zahtev da majka postupa onako kako vi, a ne onako kako ona hoće. Uz to,
zahtevate od nje da želi postupati po vašem, a ne po svom nahođenju. I ne
ostavljate joj nikakvo demokratsko pravo da postupa po njenom nahođenju -
pa ma koliko ono vama, meni ili celom svetu izgledalo loše i pogrešno."
"Ali, ja i dalje kažem: Treba li neko da postupa pogrešno, ako je
moguće da postupa bolje?"
"Retoričko pitanje. Jer, očigledno je da bi se ljudi verovatno ponašali
bolje kada bi to mogli. A kada pogreše u nečemu, to znači da su ili hteli da
urade pravu stvar, a nisu znali kako, ili prosto ne žele da postupe ispravno -
te stoga to i ne čine."
"Ja. . . stvarno ne znam šta da kažem."
"Pa, razmislite još malo o tome i shvatićete da moje reči sadrže istinu,
ali da je vi prosto niste uočili. Pretpostavimo na primer, da se vi ponašate
kao vaša majka, recimo, da radite nešto loše - nerazumno i olako trošite
ogromne količine novca."
"Kada bih tako radila, grešila bih - isto kao što ona greši."
"U redu, pretpostavimo da grešite. Ali, suštinsko pitanje je: Zar ne
biste imali pravo da grešite - pravo na sopstvene greške? Pretpostavimo da
vam u takvim okolnostima majka savetuje da prekinete sa svojom
rasipnošću, vi razmislite o tom savetu, ali ipak nastavite sa razbacivanjem
para. Još jednom: Zar nemate pravo da postupate po svom, a ne po njenom
izboru i da pravite sopstvene greške?"
"Sada mi je jasno na šta mislite, čak i ako postupam krajnje glupo,
kao ljudsko biće, imam aposolutno pravo da radim šta hoću, pa makar moji
postupci izgledali nerazumni i glupi."
"Tačno. Jer, ne zaboravite da ljudi poput vaše majke u stvari nikada
ne misle da rade nešto loše kada greše. Možda to kasnije shvate. Ali ne onda
kada se tako ponašaju. Dakle, kako, sem preko počinjenih grešaka, mogu
videti da su pogrešno postupali?"
"U pravu ste. U stvari, ne postoji drugi način da se uvere u
neispravnost svojih postupaka, zar ne?"
"Ne, ne za praktične svrhe. Oni mogu videti da greše, uglavnom ako im
neko drugi ukaže na to. Ali, ako ne uvide, šta im drugo preostaje nego da
prave svoje greške i onda retrospektivno, shvate kako su pogrešili?"
"Nije li neproduktivno to što prvo treba da postupimo pogrešno, a tek
onda vidimo da smo pogrešili!"
"Jeste - ali, ljudi se tako ponašaju. Uglavnom prvo pogreše, pa tek
onda shvate da su pogrešili. Da su sveci, nesumnjivo bi se drugačije
ponašali. Ali svetost i besprekornost im nisu dati - pogrešivost jeste! Sem
toga, osvrnimo se na prednosti pogrešivosti i naše spremnosti da je
dozvolimo."
"Kakve prednosti?"

153
 "Dakle, kao prvo pogrešivost dovodi do iskustava, ponekad vrlo
dragocenih koje, uz veliku opreznost i manju pogrešivost, možda nikada ne
bismo doživeli. Memoari bi bili dosadno i monotono štivo kada bi se ljudi
ponašali tako nepogrešivo.
"Pa, mislim da bismo se mogli toliko žrtvovati za stvaranje boljeg
sveta."
"Možda. Ali, čujte nešto možda još važnije. Ako bi ljudi manje grešili,
onako kako biste vi želeli da ih prisilite da rade - ne samo ukazivanjem na
greške, već osuđivanjem i kažnjavanjem za greške - da li biste želeli da živite
u takvom fašističkom društvu? Ako biste, na primer, zaista mogli i naterali
majku da prekine sa rasipanjem novca, šta mislite da li bi se njoj i milionima
drugih svidelo to vaše pravilo? Da li bi se vama, na primer, svidelo da vam
ljudi poput vaše majke govore kojom vrstom posla možete da se bavite, za
koga možete da se udate i koliko novca možete da potrošite svake nedelje?"
"Mislim da mi se ovo uopšte ne bi dopalo."
"I ja. A zar vaš predlog ne zahteva upravo to - odabrana grupa
'ispravnih' i pretpostavljeno nepogrešivih ljudi ima moć da daleko većoj grupi
"neispravnih" i pogrešivih ljudi daje precizne instrukcije kako da upravljaju
svojim životima? Da li biste stvarno želeli da živite u takvom diktatorskom i
fašisoidnom društvu?"
"Tvrdite da dozvoljavanje ozbiljnih pogrešaka i ugrožavanje sopstvenih
ciljeva predstavlja cenu koju plaćamo za demokratiju."
"Pa, zar nije?"
"Hm. Nikada nisam razmišljala o tome."
"Ponavljam: Razmislite. Sem toga, obratite pažnju na drugi aspekat
vašeg problema sa majkom."
"Koji?"
"Iako ste stvari prikazali tako kao da majka sebi nanosi štetu, a vi
stojite sa strane posmatrajući njenu samoosujećujuću igru, slutim da
zapravo, ispod toga, možda osećate da ona povređuje vas, odbijajući da igra
vašu perfekcionističku igru."
"Mislite li da ja zapravo želim da me voli isto koliko moju braću i sestre
i da se koristim njenim rasipništvom da bih je na to prisilila?"
"Moguće. Sigurno je, sa vašeg stanovišta, vaša porodična situacija bila
daleko od idealne, naročito nakon smrti oca kojem ste bili najdraže dete.
Sada, pod izgovorom da pomažete majci da racionalnije troši, možda
pokušavate stvari urediti po svojoj želji, donekle udaljiti majku od ostalih
članova porodice i postići 'idealnu' situaciju, tj. onakvu kakva bi ona po
vašem mišljenju trebalo da bude. Zatim, pošto ne možete uspostaviti
'idealnu' situaciju i steći više majčine ljubavi, ne prihvatate realnost i kukate
zbog njenih pogrešnih poteza."
"Ali, zar nije prirodno što želim da budem bliža s majkom i dobijem
ljubav koju mi je svih ovih godina donekle uskraćivala?"
"Da, prirodno je što to želite. Ali, uprkos tome, koristite iskrivljena i
neefikasna sredstva za ostvarenje svojih želja. Ako iskreno prihvatite
realnost činjenice da majka više voli vašu braću i sestre i pokušate da
izmenite tu realnost - recimo, svojim izuzetno lepim i pažljivim ponašanjem
prema majci - idete zdravorazumskim putem. Umesto toga, vi negirate
realnost koju smatrate nepoštenom i nesavršenom - pretvarate se da vam ne

154
smeta majčina veća naklonjenost ostalim članovima porodice - i kritikujete
majku zbog naizgled sasvim drugih stvari. A vaša oštra kritika samo
doprinosi održavanju loše realnosti koju želite da promenite."
"Gnjaveći je zbog načina na koji troši novac, samo je još više odbijam
od sebe i dajem joj povod da se priklanja drugima. Mislite na to?"
"Upravo to. Odbijajući da prihvatite i trpite neveselu realnost svog
porodičnog života, stalno ponavljajući u glavi: "Ona nije pravedna! Ne sme da
bude takva!" samu sebe uterujete u ponašanje koje gotovo izvesno učvršćuje
i otežava tu istu neprijatnu realnost. Međutim, ako za sada, prihvatite
nepovoljnu situaciju u koju vas je majka stavila, svi su izgledi da ćete kao
inteligentna i vredna osoba, uraditi nešto da popravite takvo stanje stvari."
"Uh, stvarno ste mi ovom seansom dali puno materijala za
razmišljanje! Najbolje je da pažljivo razmislim o ovome o čemu smo
razgovarali i proverim da li stvarno radim ovo što vi kažete - svoj
perfekcionizam i neprihvatanje realnosti maskiram brigom za majku zbog
njenog rasipništva."
"Svakako veoma pažljivo razmislite o tome i proverite da li neke od
mojih hipoteza i sugestija odgovaraju vašoj situaciji."
Laura je stvarno dobro razmislila: zaključila je da, uprkos tome što i
dalje smatra da majka greši u vezi s novcem, njeno nezadovoljstvo ima drugi
koren. Prvi put je bila spremna da sasvim demokratski prihvati da majka
ima pravo na sopstvene propuste i greške. Tokom narednih meseci njeni
odnosi s majkom su se neverovatno poboljšali, a majčino lakomisleno
trošenje na neke stvari je prestalo, verovatno zbog njihovih boljih odnosa.
Značajnije je da je Laurin lični život postao bogatiji a odnosi sa zaručnikom
bolji, jer je naučila da njegove greške i mane, zbog kojih se ranije grizla u
sebi, prihvata na manje kritičan način.
Evo nekoliko opštih pravila za suzbijanje perfekcionizama i
grandioznosti i navikavanje na prihvatanje realnosti, čak i kada se ona
pokazuje u svom najgorem svetlu:
1. Kada se ljudi loše ophode prema vama ili prema samima sebi - što je
čest slučaj u našem svetu - zapitajte se da li stvarno treba da se
uzbuđujete zbog toga. Da li vam je stvarno važno šta oni rade? Da li
njihovi postupci stvarno utiču na vaš život? Hoće li se oni promeniti
ako im vi pomognete i uložite ogroman trud u to? Da li želite da svoje
vreme i energiju trošite na pomaganje takvim ljudima? Da li zaista
imatem raspolaganju to vreme i energiju? Ako vaš odgovor na sva ova
pitanja nije neopozivo i čvrsto "da", zar nije bolje da se donekle
distancirate od tuđih nedostataka i grešaka i ponudite, naročito ako se
to od vas traži, odmeren savet i pomoć?
2. Pod pretpostavkom da pomaganje drugima u menjanju smatrate
izuzetno vrednim i važnim, pokušajte da ne žurite i ne pritiskate s tim.
Ako uistinu želite da se neko promeni za sopstveno (pa čak i vaše)
dobro, najviše ćete postići usvajanjem permisivnih, nekritičnih i
prihvatajućih stavova. Potrudite se da stvari gledate sa njihovih, a ne
sopstvenih pozicija. Ako želite, nepokolebivo odbacujte njihove
samoosujećujuće postupke, ali i ne i njih.
3. Čak i kada su ljudi odvratni prema vama, ili vam stvarno nanose
štetu, nemojte ih demonizirati, niti im se svetiti. Dopadalo vam se to ili

155
 ne, ljudi se ponašaju tako kako se ponašaju; detinjasto je verovati da
tako nesmeju da čine. Što ste objektivniji prema njihovoj zloći ili
greškama, to im pružate bolji primer. Takode, što konstruktivniji plan
imate, kojim ih možete navesti da prekinu sa takvim ponašanjem, to
manje ćete se nervirati. Ako, kad naiđete na teške ljude (ili stvari, ili
događaje), stalno mislite kako je to užasno ili strašno, samo ćete
otežati situaciju. Ako, umesto toga, mislite ovo: "Ovo je gadna situacija
- jako gadna! Dakle, tako stvari stoje," barem ćete izbeći osećanje besa
oko neprilika i tako ćete efikasnije moći poraditi na popravljanju
situacije.
4. Neumorno se borite protiv svog perfekcionizma. Ako, kao umetnik ili
proizvođač, želite napraviti gotovo savršeno delo ili proizvod, to je
sjajno. Ali vi sami nikada ne možete da budete savršeni; niti bilo ko
drugi to može postići. Ljudi su uglavnom pogrešivi i nesavršeni; život je
u suštini neizvestan. Stalno traganje za izvesnošću i savršenstvom
podrazumeva: (a) detinjasti strah od života u krajnje neizvesnom i
nesavršenom svetu; i (b) svestan ili podsvestan poriv da nadmašimo
sve druge, da postanemo kraljevi i kraljice znanja i moći, i tako
"dokažemo" svoju apsolutnu superiornost nad svima. Život uz
minimum anksioznosti i agresivnosti nije moguć ako potpuno ne
prihvatite, kako Hans Rajhenbah kaže, da živite u svetu mogućnosti i
verovatnoća i ako ne prihvatite sebe zato što postojite, a ne zato što
postojite kao "bolji" od drugih.
5. Pošto nema savršenih rešenja za probleme i teškoće, bolje je da
prihvatite izvesne kompromise i prihvatljiva rešenja. Što otvorenije
tragate za alternativnim rešenjima za dati problem, to su veće šanse za
nalaženje najboljeg ostvarljivog rešenja. Impulsivan i nestrpljiv izbor se
često pokazuje nedelotvornim. Premišljajte, razmatrajte, upoređujte
alternative koje vam se otvaraju. Trudite se da objektivno sagledate
problem sa svih strana, uz minimum predrasuda i pretpostavki.
Konačno, preduzmite nešto, napravite prvi korak. Ali, neka taj korak
bude eksperimentalan, uz potpunu svest da može, ali ne mora uspeti.
Ako ne uspe, žalosno je, ali ne i katastrofalno. A neuspeh nije ni u
kakvoj vezi sa vašom unutrašnjom vrednošću kao osobe (ako takva
vrednost uopšte postoji). Ljudi mahom, radeći i grešeći - uče istinu o
(krajnje niezvesnoj i nesavršenoj) realnosti kakvu i vi možete da
prihvatite.
6. Pod pretpostavkom da napravite nesavršen izbor između nekoliko
alternativa, vrata za prihvatanje drugih rešenja u budućnosti ostaju
otvorena. Jer, najbolja alternativa danas nije nužno i najbolja
alternativa za sutra. Vaše želje, spoljne okolnosti i ljudi sa kojima
dolazite u dodir podložni su značajnim promenama; a te promene
možete uzeti u obzir kod izbora alternativa. Možete zauzeti, kako to
Džordž Keli zove, stanovište koje vodi ka "programu neprestane
konstruktivne revizije." Ili, po recima Alfreda Korzibskog, vaš životni
plan1 ne mora biti isti kao vaš životni plan2; bolje je da u određenim
periodima života diferencirate svoje želje i ciljeve, kao i najpogodnije
metode za njihovo postizanje.

156
 19. PREVAZILAŽENJE INERCIJE I KREATIVNO ANGAŽOVANJE
Izgleda da nema lakog izlaza iz životnih teškoća i odgovornosti. Pa
ipak, milioni ljudi svim srcem veruju u Iracionalnu ideju br. 10: Ideja da se
maksimum ljudske sreće može postići inertnošću i neaktivnošću ili pasivnim i
neobaveznim "ulivanjem." Ova ideja je iracionalna iz nekoliko razloga:
1. Ljudi se retko osećaju posebno srećno ili živo kada su inertni, sem u
kratkim periodima odmora nakon iscrpljujućih aktivnosti. Iako postaju
umorni i napeti zbog neprekidne aktivnosti, jednako brzo počnu da se
dosađuju i postaju ravnodušni kada sestalno odmaraju. Pasivni
"užici," poput čitanja, posmatranja pozorišne predstave, sportskih
utakmica jesu zabavni i relaksirajući kada ili relativno redovno
upražnjavamo. Ali, neprekidno i isključivo konzumiranje ovakvih
"aktivnosti" postaje zatupljujuće i vodi ka osećanjima nezadovoljstva i
otuđenosti.
2. Većini inteligentnih i otvorenih ljudi potrebne su vitalno zaokupljujuće
aktivnosti da bi bili maksimalno životni i srećni. Možda manje
inteligentni ljudi mogu sedeti dan za danom na suncu, a da im
nikakva druga anagažovanost ne treba za kompletan užitak. Ali,
izuzetno inteligentne odrasle osobe retko duže osećaju entuzijazam i
zadovoljstvo ako nemaju donekle kompleksne, zaokupljujuće i
izazovne preokupacije ili razonode.
3. U izvesnom stepenu, sinonim za ljudsko zadovoljstvo je zaokupljenost
spoljnim događajima i drugim ljudima, ili prema Nini Bul, orijentacija
ka cilju. Začuđujuće je da su neke neodgovarajuće negativne emocije
(poput intenzivne anksioznosti i krivice), kao i neke neodgovarajuće
pozitivne emocije (poput egomanije ili erotomanije) krajnje
zaokupljujuće i uzbudljive, da spašavaju izvesne ljude od dosade i
apatije i tako same sebe održavaju uprkos ozbiljnim nedostacima.
Ljudi s ovim emocijama aktivno učestvuju u živom; i zato se opiru
odustajanju od svoje anksioznosti ili maničnosti. Izgleda da intenzivna
zaokupljenost predstavlja zajednički naziv za praktično sve oblike
životnosti, uključujući i one poremećene.
4. Ono što obično zovemo ljubavlju ili zaljubljenošću, nasuprot želji da
budemo voljeni, predstavlja jedan od glavnih oblika vitalnog
angažovanja. U stvari, tri glavne forme vitalne zaokupljenosti su: (a)
ljubav, ili zaokupljenost drugim ljudima; (b) stvaralaštvo ili
zaokupljenost stvarima; i (c) razmišljanje ili zaokupljenost idejama.
Inercija, pasivnost ili inhibicija sprečavaju vas da se okupirate na
jedan od ova tri glavna načina - a tako i da istinski živite. Živeti, u
suštini, znači raditi, delovati, voleti, stvarati, misliti. Produženo
gluvarenje, besposličenje ili lenstvovanje to negiraju.
5. Iako je, kako smo naglasili u poglavlju o samodisciplini, mnogim
ljudima inicijalno teško da se upuste u vitalno zaokupljujuće
aktivnosti i, u početku smatraju da je lakše sedeti i ne raditi ništa,
kada jednom savladaju početne teškoće i posvete se određenoj
aktivnosti, počinju da uživaju u njoj (a ponekad i u njenim
rezultatima) mnogo više nego što su uživali u svojoj neaktivnosti. Igra
opravdava ulog - ako se dovoljno dugo ostane u njoj.

157
6. Ljudi koji vode lenj, pasivan život i tvrde: "Mene ništa posebno ne
interesuje," gotovo uvek se brane (svesno ili nesvesno) od iracionalnih
strahova, a naročito od straha od neuspeha. Smatrajući neuspeh
strahotom, izbegavaju aktivnosti kojima bi se zapravo želeli posvetiti; i
nakon dovoljno dugog izbegavanja sasvim ozbiljno zaključuju kako ih
te aktivnosti ne zanimaju. Tako odbacuju jedan, po jedan potencijalni
životni interes i na kraju nisu zainteresovani nizašta. Na izvestan
način, ove apatične i ravnodušne osobe osećaju veće nezadovoljstvo od
aktivno anksioznih i agresivnih ljudi. Ovi drugi su, barem zaokupljeni
svojini strahovima i mržnjama.
7. Sigurnost u radu je suštinski povezana sa aktivnošću. Znate da
možete uraditi ono što želite jer ste ranijom aktivnošću dokazali kako
umete da obavite taj, ili sličan posao. Devojka koja nikada nije
pokušala da hoda, teško će steći poverenje u svoju sposobnost
dvonožnog kretanja - ili plivanja, ili jahanja, ili bilo koje mišićne
aktivnosti. Ovim ne poričemo da nam naša kultura nizom zahteva
nameće preteranu želju za uspehom u poslovima i projektima. Zbog
toga velik deo našeg "ponosa" ili "samopouzdanja" zapravo predstavlja
lažni ponos i lažno samopouzdanje koje je nastalo kao produkt
preterane potrebe za uspehom.
Ovde želim (A.E.) da istaknem isto ono što sam istakao u Reason and
Emotion in Psychotherapy (Razum i emocija u psihoterapiji) i Growth
Through Reason (Rast kroz razum): sigurnost u radu ili sigurnost u
ljubavi se stiče putem dokazivanja u akciji da možete uspešno raditi ili
osvojiti ljubav. Slobodno uživajte u tim osćanjima; jer, ako znate da ste
uspešni u poslu ili ljubavi težićete ka daljim nagradama i
zadovoljstvima u tim oblastima. Pazite da sigurnost u radu ili
sigurnost u ljubavi ne mešate sa samopouzdanjem ili sigurnošću u
sebe, jer ono postoji samo po definiciji i predstavlja nepoželjno stanje.
Jer, ako tvrdite: "Osećam sigurnost da mogu postići dobar uspeh u
školi ili na poslu," iznosite proverljivu tvrdnju koju možete emiprijski
dokazati demonstriranjem da uglavnom dobro obavljate svoj posao ili
školske zadatke. Ali, ako izjavite: "Imam veliko samopouzdanje (ili
sigurnost u sebe)," time snažno implicirate da (1) Skoro sve radite
dobro, (2) Zbog toga ste izuzetna ili dobra osoba; i (3) Zbog toga imate
pravo da živite i uživate. Ove hipoteze ne možete dokazati, naročito
poslednje dve.
Znači, bolje je da se svim sredstvima borite za radno ili ljubavno
pouzdanje, a ne za samopouzdanje. Ako samopouzdanje, pouzdanje u
sebe, uopšte postoji, posedujete ga prosto zato jer ste odabrali,
odlučili, rešili da ga imate. Ne morate ga ničim odraditi ili zaraditi.
Zato je bolje prihvatanje sebe, ili samoprihvatanje.
Čak i uz minimum socijalnog vaspitanja, ljudsko biće se razvija kao
vrsta kojoj je bolje da prihvata određene izazove i makar se isprobava
na različitim poslovima da bi se uverila (ili stekla sigurnost) da može
da ih obavi. A filozofija inercije i neaktivnosti, naročito onda kada je
motivisana strahom od neuspeha, blokira razvoj sigurnosti na poljima
rada i ljubavi.

158
8. Za razbijanje obrasca samoosujećujućeg ponašanja neophodna je
aktivnost. Ako imate bilo kakav uobičajen obrazac ponašanja, ili
naviku koja ometa vaše zdravlje, sreću ili odnose sa drugima, a želite
da ih izmenite, najčešće morate energično raditi na tome služeći se i
verbalno-propagatorskim i aktivno-razuslovljavajućim pristupom. Za
ljudski rast i razvoj treba truda i vremena. Što ste inertniji i
neaktivniji, tim više blokirate svoje najjače želje i sabotirate svoje
zdrave ciljeve.
9. Inercija ima tendenciju štetnog akumulisanja. Što se više uzdržavate
od obavljanja određene aktivnosti, naročito zbog anksioznosti, sve se
više navikavate da je ne obavljate. Onda ju je sve teže i teže obaviti. Na
primer, što duže oklevate sa početkom pisanja ili slikanja, a pri tom
stalno mislite kako je to ono što uistinu želite raditi, biće vam teže da
konačno prionete na taj posao. A vrlo često, kako smo već naglasili,
potpuno gubite interesovanje za isto. Ljudi se lako naviknu da čine
dobre i loše stvari. Prema tome, blaga inercija, uz jaka opravdanja i
potkrepljenje, vodi ka jačoj inerciji - i tako dalje, gotovo do
beskonačnosti.
Dokaz za ovo predstavlja stanje kompulzivue homoseksualnosti.
Desetine hiljada mladića svake godine ulazi u to stanje - uglavnom zato što
im ono, u početku, predstavlja "lako" rešenje, ako se uzme u obzir niz
društvenih i ličnih teškoća s kojima se susreću u pokušaju da seksualno
zadovoljstvo ostvare vezom sa nekom devojkom. Nedavna istraživanja
pokazuju da fiksirana ili isključiva homoseksualnost sadrži biološke i
psihološke faktore i da nije uvek znak emocionalnog poremećaja. Druga
istraživanja takođe ukazuju na to da neseksualni poremećaji, uključujući i
ekstremnu kompulzivnost, sadrže biološke predispozicije kao i stečeno
(okolinom nametnuto) uslovljavanje. Dakle, najbolje je da ne isključujemo
niti urođene niti naučene tendencije ka "normalnom" ili "abnormalnom"
načinu ponašanja.
Čak i ako ljudi imaju biološku tendenciju da se ponašaju na određen
način (zapravo, nalaze da je tako lakše), to znači da su kompulzivni pojedinci
izuzetno skloni, ali ne moraju da nekontrolisano sprovode to ponašanje.
Opsesivni žderači su skloni ka žderanju, ali ne moraju da se prežderavaju.
Džek M., kompulzivan homoseksualac, pojavio se na terapiji u
dvadeset petoj godini. Od petnaeste godine ima isključivo homoseksualna
erotska iskustva. Ranije su ga privlačile devojke, ali nije imao hrabrosti da
im priđe, jer se plašio da će ga ismejati zbog bubuljica i nezgrapnih,
dugačkih udova. Lako je našao utehu kod starijih homoseksualaca koji su
ga prihvatili sa svom njegovom "ružnoćom" i sami uspostavili prve kontakte.
Nakon deset godina izuzetno promiskuitetnog homeseksualnog staža,
uz jedno hapšenje i nedavni pokušaj ucene u školi za dečake gde predaje,
Džek je odlučio da pokuša da "postane normalan." Došao je kod mene (A.E.)
znajući da ja, za razliku od mnogih drugih terapeuta, čvrsto verujem u
mogućnost definitivnog oslobađanja od kompulzivne homoseksualnosti.
U početku terapije Džek se usrdno trudio. Pristao je da unese izvesne
drastične promene u svoj način razmišljanja; nije se opirao domaćim
zadacima (uobičajen deo racionalno emotivne terapije) koji su uključivali i to
da se prisili na viđanje sa ženama. Međutim, kada je na red došlo izvršavanje

159
drugog dela domaćeg zadatka - izvesni seksualni dodiri i kontakti sa ženama
- počeo je vrdati i nalaziti razna opravdanja. Izlazio je sa jednom ženom,
Temi, koja je pozitivno reagovala na njegove, na žalost veoma retke, poljupce
ili milovanja.
"Čini mi se jalovim i bespredmetnim," izjavio je tokom naše sedme
seanse, "da se ljubim ili milujem ako za tim ne osećam jaku potrebu. Bez te
potrebe, sve je veštačko i mehaničko."
"Sa ovakvim stavom," odgovorio sam, "verovatno ćeš zauvek čekati.
Kako bi uopšte mogao, sa svojom dugogodišnjom homoseksualnom
prošlošću, da jako poželiš da poljubiš Temi (ili neku drugu ženu)? Kako
možeš jako želeti da jedeš ostrige ako ih već nisi probao, možda i nekoliko
puta, i na kraju otkrio da ti se sviđaju?"
"Ali, mogu jako želeti da ih probam da bih video da li mi se dopadaju."
"Tačno! Ako nemaš glupavi strah od ostriga, verovatno bi želeo da ih
probaš i da vidiš da li ti se dopadaju i da li ćeš nastaviti da ih konzumiraš.
Ali, ti imaš glupavi strah od žena. I sve dok on postoji, zašto bi želeo da ih
ljubiš i maziš?"
"Dobro: ali, kako da se oslobodim tog straha?"
"Isto kao što bi se oslobodio straha od ostriga, da on postoji. Prvo,
ubeđujući samog sebe da ostrige ne predstavljaju ništa užasno, strašno ili
smrtonosno. I, drugo, prisiljavajući se da ih jedeš sve dok konkretnom
akcijom ne dokažeš da se ne dešava ništa strašno ili užasno kada ih jedeš.
Ili, dok ne dokažeš da ti se ostrige stvarno ne dopadaju, ali da se više ne
groziš i ne užasavaš od same pomisli da ih jedeš."
"Dakle, da prosto kažem samom sebi kako nije grozno ljubiti žene i da
ih ljubim, ljubim i opet ljubim?"
"Da. Jer bez obzira koliko dugo ili uspešno obavljao prvi deo
depropagandizacije - deo u kojem tvrdiš kako nije grozno ljubiti žene - ništa
se neće dogoditi dok se ne isprobaš u drugom delu. Svaki put kada imaš
priliku da poljubiš Temi, a to ne uradiš, zapravo praviš propagandu za svoje
strahove govoreći sebi da bi poljubiti je bilo strašno. Drugim rečima, svojom
neaktivnošću pokazuješ ovo: "Strah od ljubljena Temi možda predstavlja
glupost u teoriji, ali me definitivno obuzima u praksi. Neizmerno teško ga je
prevazići!" I ubeđujući se koliko je to teško, zapravo sam sebi otežavaš
oslobađanje od njega."
"Znači, po vašem mišljenju, delima i aktivnostima treba da napadnem
i opovrgnem taj strah kako bih bio u stanju da, u stvari, poverujem u
njegovu apsurdnost. To?"
"Da, to!"
"Ali, osećajući se ovako kako se osećam, prosto se ne mogu usuditi i
poljubiti Temi. Ako se, suprotno svojim fundamentalnim sklonostima,
prisilim na to, moj doživljaj neprijatnosti mogao bi da bude tako snažan da
bi pre sprečio razvoj mojih heteroseksualnih interesovanja nego što bi mu
pripomogao."
"Zašto? Kada bi se plašio plivanja i sam sebi više puta dokazao kako u
tome nema nikakve stvarne opasnosti i da se u plitkom bazenu nikako ne
možeš udaviti, i onda konačno uđeš u vodu, da li bi se taj doživljaj pokazao
tako neprijatnim da ti više nikada ne bi palo na pamet da zaplivaš? Ili bi,
konačno ušavši u bazen, uvideo isto ono u šta si se teoretski, ali

160
nedelotvorno pokušao uveriti - da bazen jeste plitak i da nema šanse da se
udaviš?"
"Čini mi se da bih plivanje jako brzo doživeo kao bezopasno. Ali, da li
je to ravnopravna analogija? Da bih plivao, treba samo da uđem u vodu. Ali,
da bih uspeo da se ponašam heteroseksualno treba da prođem kroz
komplikovan sistem niisli, osećanja i postupaka u kojima se ne osećam kao
ja."
"Tačno. Ali i kod plivanja treba da prođeš kroz komplikovan sistem
misli, osećanja i postupaka pre nego što dobro proplivaš. Ulazak u vodu
predstavlja samo prvi korak. Nakon toga, moraš se navići na dodir vode,
naučiti da je ne gutaš, vežbati pravilne i koordinisane pokrete ruku i nogu,
voditi računa o pravilnom disanju tokom plivanja, i tako dalje. Dok plivaš,
verovamo ti glavom prolazi na stotine misli, imaš stotine osećanja ili radiš
stotine pokreta koji se razlikuju od svega što si ikada doživeo dok hodaš,
jašeš ili plešeš. A ovi pokreti i osećanja postaju deo tebe. Vremenom počneš
da ih voliš. U stvari, mnoge od njih zavoliš tek kada ih potpuno savladaš -
možda nedeljama ili mesecima posle prvog pokušaja. Prema tome, iako ti se
u početku ne dopada plivanje prsnim stilom, jer si najpre naučio plivati
kraul, kada se potrudiš i savladaš umeće prsnog plivanja možda ti ovaj stil
postane najomiljeniji. Plivanje prsnim stilom i naklonost prema njemu tada
postaju deo tvoje plivačke ličnosti. Dakle, ono što ti se u početku čini
stranim, kasnije postaje mnogo prirodnije."
"Kada ovako postavite stvari, one izgledaju lake. Ali, kako da sebe
nateram da poljubim Temi kada to zapravo ne želim?"
"Vrlo jednostavno: prisiljavajući se. Isto kao što bi se prisilio da udeš u
bazen. I, kako sam već rekao, boreći se protiv svoje trenutne besmislice:
stalnog ponavljanja kako bi ispalo užasno kada bi Temi odbila tvoj poljubac,
ili ti dala do znanja da joj se ne dopada, ili se upustila u seks s tobom i onda
te šutnula. Upuštanje u aktivnost znači upuštanje - nema nikakvog drugog
načina."
"Čak i protiv sopstvenih osećanja?"
"Naročito protiv sopstvenih osećanja. Jer tvoja osećanja uglavnom
sadrže arbitrarne strahove. Ti čak ni ne znaš da li bi poljubiti Temi bilo
neprijatno: jedva da si to i pokušao! Ali ono čemu se stvamo opireš i što je u
suprotnosti sa tvojim takozvanim osećanjima, izgleda da se ne odnosi toliko
na ljubljenje koliko na misao da moraš uhvatiti bika za rogove, da moraš
raditi na pobeđivanju svog straha i inercije. Nije li, zapravo ovo protiv tvojih
osećanja?"
"Pa, jeste: sada kada ste me podsetili. Ne sviđa mi se ideja da prolazim
kroz sve te teškoće da bih uživao, ako ikad i uspem da uživam, sa ženom
kada, a vi to dobro znate, od muškaraca dobijam dovoljno uživanja."
"Ha, tu smo! Voleo bi da se promeniš, da uživaš u suprotnom polu -
kada bi to zahtevalo mali ili nikakav trud. Ali pošto to jeste mučno, i stvarno
zahteva ogroman napor i vežbu i pošto, bez ikakvog napora i vežbe, već
nalaziš seksualni užitak sa muškarcima, ne vidiš razlog za menjanje. Upravo
zbog toga tek nekolicina homoseksualaca uspeva da prevaziđe svoj strah od
heteroseksualnosti - a tek nekolicina heteroseksualaca svoju odbojnost
prema homoseksualnosti: jer bi hteli da se to dogodi nekim čudom, samo od
sebe, bez rada i truda!"

161
 "A tako ne ide, zar ne?"
"Ne, ili jako, jako retko. Nema čuda. Nema lakog načina! Valja se dobro
pomučiti da bi se suzbila sklonost ka prepuštanju inerciji i
samoosujećujućim navikama. Stvarno pomučiti! U tvom slučaju, ili ćeš sebe
prisiliti da poljubiš Temi, i da je ljubiš sve dok ne naučiš da uživaš u tome, ili
ostaješ prinudni homoseksualac sa svim pratećim neprijatnostima, do kraja
života."
"Dakle, bez obzira kako se osećao u vezi ljubljenja Temi, ne preostaje
mi ništa drugo nego da se upustim u to?"
"Da. I ne stavljaj naglasak na osećanja u vezi s ljubljenjem, već na
osećanja u vezi sa sobom. Ako stvarno prihvataš samog sebe i želiš da
savladaš svoju samonametnutu ograničenost, potrudićeš se da poljubiš Temi
isto kao što bi se potrudio da proplivaš uprkos iracionalnom strahu od
plivanja. Samo što će ti ljubljenje i seks sa ženama, kada to konačno uradiš,
doneti mnogo, mnogo više zadovoljstva od plivanja!"
I Džek se odvažio na akciju. Na prvom sledećem sastanku s Temi,
odlučio je da ostanu kod kuće (za razliku od prethodnih, kada je jedva čekao
da negde odu) i prisilio sebe, bukvalno se prisilio da je miluje. Silno se
iznenadio kad je otkrio kako joj je koža meka i prijatnija na dodir od kože
većine muškaraca s kojima je imao odnos. A ovaj put je ona njega zaustavila
izjavom da se još ne poznaju dovoljno dobro da bi se upustili u nešto dublje.
Jedva je dočekao sledeći sastanak. Tokom seanse, kojoj je prethodio njegov
prvi ozbiljan pokušaj seksualnog zbližavanja sa ženom, izjavio je:
"Spreman sam da priznam: brzo sam shvatio da ja nisam, a ti jesi u
pravu. Sva moja negativna osećanja protiv ljubljenja s Temi kompletno
potiču iz mog straha i odbojnosti. Shvatio sam to kada sam je prvi put
zagrlio i premro od straha da će me odgurnuti ili, još gore, napraviti neku
podsmešljivu primedbu. Nebrojeno puta sam čuo kako moje sestre
međusobno komentarišu glupavo i tupo držanje svojih momaka i muku koja
im pripadne od njihovih poljubaca i milovanja. Ipak sam stisnuo zube i
nastavio. Kao da čujem vaše reči: 'Vidiš! Osećaš strepnju! Šta ono reče da
nemaš osećanja u vezi ljubljenja Temi?' Onda sam rekao sebi: 'Stvarno
tačno, osećam užasan strah'. Ali, neću ga osećati od sada do večnosti. Nek se
nosi, neću! I zadržao sam je u zagrljaju, privukao bliže, iako mi se činilo da
će mi srce iskočiti. I pre nego što sam se osvestio, na moje totalno
iznenađenje, okrenula se prema meni očigledno spremna na poljubac.
Zamisli! - želi da je poljubi ova stara pederčina! 'Dobro,' prošlo mi je glavom,
'Ja se ovde tresem od straha da će me odbiti, šutnuti kao staru cipelu, a ona
stvarno želi da je poljubim - tako mi svih bogova, iskreno želi!' Nisam više
oklevao ni časka. Zgrabio sam je i dobio nezamislivo sladak i sočan poljubac,
prvi takve vrste u životu. 'Majku mu,' pomislio sam, 'svih ovih godina borio
sam se protiv ovoga i čuvao se od nečeg takvog! Bože, Bože!" Gotovo je s tim.
Dosta jeftine panike i borbe sa sobom. Znam da je igra tek počela i da ima
još mnogo toga da savladam. Znam da ću ponekad morati da se prisiljavam
na nešto. Ali, jednom kada stara inercija počne da se topi - baš kako ste rekli
da će se desiti - stvari postaju neverovatno ugodne i privlačne!"
Džek je nastavio da radi. U toku sledeće godine imao je, pored Temi,
još nekoliko seksualnih avantura sa ženama. Sa svima je izuzetno uživao,
verio se s Temi i radovao se braku s njom. Značajno je izbledelo njegovo

162
seksualno interesovanje za muškarce i sa sigurnošću je smatrao da može
kontrolisati eventualne želje u tom pravcu ili ih, s vremena na vreme, bez
prisile zadovoljiti. Postao je mnogo efikasniji na poslu. Prvi put u životu je
štedeo novac. Otkrio je da oseća mnogo manju odbojnost i prema ženama i
prema muškarcima.
"Odakle mi vremena," izjavio je na jednoj od poslednjih seansi, "da
mrzim druge i nalazim opravdanja za njihovo ugnjetavanje kada sam toliko
zauzet viđanjem s Temi, poslom, obezbeđivanjem sredstava i planiranjem
svoje bračne i poslovne budućnosti. Do đavola s inercijom i pasivnošću.
Šteta što nemam više vremena za traženje nekih drugih zanimljivih projekata
kojima bih se posvetio!"
Prema tome, vidi se da aktivnost, naročito ako je kreativna i intenzivno
zaokupljujuća, predstavlja jednu od uporišnih tačaka ljudskog života. Ako
(svesno ili nesvesno) mislite drugačije i živite u skladu sa filozofijom inercije i
neaktivnosti, sabotiraćete svoja potencijalna zadovoljstva. Podrobnije,
aktivnosti koje možete preduzeti za kreiranje ispunjenijeg života,
podrazumevaju:
1. Trud da razvijete živo interesovanje za osobe ili ideje van samog sebe.
Ljubav prema osobi ima određene prednosti u odnosu na ljubav prema
stvari ili zamisli: zato što vam ljudi mogu uzvratiti ljubav i tako nastaje
divan uzajamni odnos. Ali, ljubav za neku dugoročnu aktivnost ili
zamisao - kao što je poletna privrženost umetnosti ili profesiji - takođe
ima veliku vrednost a, u izvesnom pogledu, može da bude trajnija,
raznovrsnija i angažovanija nego ljubav prema dragoj osobi. U
idealnom slučaju možemo voleti i ljude i stvari. Ali, ako se, naročito
tokom izvesnog perioda, potpuno posvetite jednom ili drugom, ipak
možete dobiti potpuno zadovoljstvo.
2. Pokušajte da pronađete neku osobu ili stvar koja vas može potpuno
zaokupiti zbog nje same, a ne zbog sticanja ugleda ili poena. Divno je i
plemenito voleti sopstvenu decu; ili hendikepiranog mlađeg brata. Ili,
posvetiti se jednoj od humanih profesija, na primer psihologiji,
podučavanju ili medicini. Ali, kao ljudsko biće imate apsolutno pravo
da se "sebično" posvetite najprivlačnijoj osobi u gradu ili uzgrednom
zanimanju, kao što je sakupljanje starih novčića, koje nema veliku
socijalnu vrednost. Verovatno nećete zavoleti nekoga i nešto istinski
duboko sve dok se ne odvažite da postupate prema svojim uverenjima i
odustanete od osvajanja naklonosti drugih angažovanjem u stvarima
koje oni očekuju ili traže od vas.
3. Kada se odlučujete za bilo kakvo polje rada pokušajte odabrati
izazovni, dugoročni projekat ili područje, a ne nešto jednostavno ili
kratkoročno. Većina inteligentnih osoba neće dugo ostati potpuno
zaokupljena jednostavnim seksualnim dokazivanjem, sakupljanjem
maraka, igranjem domina ili držanjem dijete: jer ove stvari mogu
potpuno savladati tokom određenog vremenskog perioda posle čega im
postaju dosadne i neizazovne. Radije odaberite ciljeve poput pisanja
romana, naučnog rada u određenoj oblasti, ili stvaranja i održavanja
kvalitetnog ljubavnog odnosa. Ovakve aktivnosti neosporno jako dugo
ostaju zanimljive i inspirativne.

163
4. Nemojte očekivati brz razvoj vitalnih interesovanja i intenzivne
zaokupljenosti. Zbog inercije, straha od neuspeha, nepoznavanja
stvarnih dometa odabranog područja možda ćete u početku morati da
gurnete sebe, eksperimentalno i energično, u određeno polje aktivnosti
i da se naterate da određen, razuman period vremena ostanete u
njemu pre nego što vas ono stvarno zaokupi i oduševi. Pre nego što
zaključite da vam se odnos sa određenom osobom ili rad na
određenom projektu definitivno ne dopada, napravite iskren i dovoljno
dug pokušaj s tim. Tek tada, ako vas i dalje ostavlja hladnim, potražite
neku dragu preokupaciju.
5. Vodite računa o raznolikosti interesovanja i, uz najvažniju
preokupaciju, angužujte se i na nekim manje važnim stvarima.
Postupajte tako, naročito ako se vaš glavni projekt jednog dana
defintivno završava. Mudro ostavljajte mesta za druge pogodne
alternative. Ljudi se podjednako hrane raznolikostima i velikim
ciljevima; umrtvićete se ako se koncentrišete samo na jednu stvar.
Prema tome, ako unosite raznolikost u literaturu koju čitate, hobije,
grupe kojima pripadate, krug prijatelja, živećete aktivnije i zanimljivije
nego ako rutinski ponavljate jednu te istu stvar.
6. Inerciju i neaktivnost možete savladati otkrivanjem sopstvenih
iracionalnih anksioznosti i agresivnosti koje ih izazivaju. Ako ste
samoosujećujuće inertni, verovamo se uporno držite nekog glupog
uverenja - kao "Lakše mi je i bolje da drugi rade umesto mene" ili "Ne
bi li bilo užasno da napišem roman i on doživi fijasko?" Možete sebe
prisiliti da otkrijete svoje samosabotirajiiće izjave i da ih krajnje
energično i dosledno napadate, preispitujete i opovrgavate sve dok ih
ne zamenite pametnijim, podsticajnijim verbalizacijama.
7. Potrebno je više od samouveravanja. Na kraju je ipak neophodno da se
bukvalno prisilite, ubacite, gurnete u akcije. Često sebe možete
naterari - da, naterati - na neki hrabar čin: suprotstaviti se šefu,
pozvati na ples najlepšu devojku, ponuditi svoju ideju za knjigu
izdavaču. Prisiljavajte sebe na tu aktivnost toliko dugo i toliko često
dok vam sama aktivnost ne postane sve lakša i lakša, pa čak i
prijatna.
8. Džordž Keli je pokazao da tokom izvesnog vremena možemo namerno
prihvatiti određenu ulogu i naterati se da živimo u skladu s njom. Ako
ste uglavnom stidljivi i povučeni, i naterate sebe da se nedelju dana
ponašate kao najotvorenija i najasertivnija osoba koju poznajete,
nakon odigravanja te uloge biće vam lakše da se ponašate manje
povučeno. Što se više prisiljavate da uradite nešto što osećate da
"sigurno" ne možete, ubedljivije ćete dokazati sebi da je to vaše
"sigurno" nestvarno i videti da to nešto možete uraditi.
J.L. Moreno i Fric Perls su u psihoterapiji mnogo koristili igranje
uloga. Džordž Keli igranje uloga smatra važnim zadatkom koji se obavlja
između terapijskih seansi. U RET-u klijentima dodeljujemo domaće zadatke
koji se odnose na preuzimanje rizika, borbu protiv stidljivosti i menjanje
svakodnevne rutine. Uvedite redovno igranje uloga za samog sebe, naročito u
svrhu vežbanja asertivnosti gde se prisiljavate da uradite "opasne" stvari od
kojih inače zazirete i bežite.

164
 20. ŽIVETI RAZUMNO U NERAZUMNOM SVETU
Kroz ovu knjigu se stalno provlači konstatacija da je teško zamisliti
nerazumniji svet od našeg sadašnjeg društva. Uprkos ogromnim tehničkim
dostignućima, novim saznanjima i teoretskoj mogućnosti da svi možemo
živeti u miru i blagostanju, zapravo balansiramo na ivici lokalnog razdora,
svetskog rata, ekonomske nesigurnosti, političke pokvarenosti,
organizovanog kriminala, zagađenja, ekološke propasti, poslovnih prevara,
seksualnog nasilja, rasnih sukoba, radne i upravljačke neefikasnosti,
religioznog fanatizma i drugih manifestacija idiotluka i nehumanosti.
Na ličnom nivou, stanje je jednako loše ili još gore. Niko od nas, ama
baš niko ne može da prođe bez skoro svakodnevnih intimnih sukoba sa
dnigim osobama (šefovi ili službenici, žene ili muževi, deca ili roditelji,
prijatelji ili neprijatelji) koje se ponašaju glupo, neznalački, neefikasno,
provokativno, frustrirajuće, opako ili poremećeno. Svakodnevni život često
više liči na korpu suvih šljiva, nego na korpu prelepog, zdravog i slatkog
voća.
Ipak, ne morate biti depresivni u današnjem svetu. Srećom, zajedno sa
svojom nadarenošću za besmislenost i nerazumnost, takođe posedujete
izuzetan kapacitet za logično razmišljanje. I, kako smo naglasili na uvodnim
stranicama knjige, ako inteligentno organizujete i disciplinujete svoja
razmišljanja i postupke, možete živeti nesumnjivo ispunjavajući, kreativan i
emocionalno zadovoljavajući život uprkos krajnje nezadovoljavajućem svetu i
okruženju.
Ukratko ćemo sumirati osnovne praktične ciljeve navedene u ovoj
knjizi:
Vaše želje i emocije se ne sastoje od misterioznih, nekontrolisanih sila
koje vas teraju da im se pokorite. Iako one imaju duboke, biološke i naučene
korene, te su stoga delimično van domašaja vaše neposredne kontrole, one
su direktno povezane s vašim razmišljanjem i imaginacijom i, shodno tome,
konačna kontrola nad njima uglavnom je vaša. Dok želje i osećanja nižih'
životinja i male dece gotovo u potpunosti zavise od njihovih urođenih potreba
i uticaja okoline, vi, kao odrasla osoba, imate sposobnost za jedinstveno
prekrajanje sopstvenih emocionalnih reakcija i izuzetnu kontrolu sopstvene
sudbine.
Vaše razmišljanje je usko povezano sa vašom percepcijom, postupcima
i željama i ne postoji kao čisto i nezavisno. Iako nad njim ne možete
uspostaviti apsolutnu kontrolu, možete - posmatranjem, analiziranjem,
preispitivanjem i menjanjem internalizovanih rečenica od kojih se ono
uglavnom sastoji - značajno modifikovati i uravnotežiti svoj misaoni proces.
Istovremeno, kontrolišući većinu svojih misli, možete naučiti i da izmenite i
uravnotežite svoje emocionalne doživljaje.
Emocionalni poremećaj, ili neuroza, u suštini predstavlja prepuštanje
nekontrolisanim emocijama: s jedne strane, to znači osećati histeričnu,
prekomernu okupiranost oko određenih ljudi i stvari, a s druge - ponašati se
nezainteresovano i defanzivno. Iako, kao i svi ljudi, verovatno posedujete
biološku predispoziciju da sami sebe uznemirite, takođe učite da mislite na
neosnovan ili iracionalan način. Iako ste potencijalno sposobni za logično i
pravilno razmišljanje i efikasnije kontrolisanje sopstvenog ponašanja, stičete

165
naviku iracionalnog razmišljanja i prepuštanja samoosujećujućem
ponašanju.
Ako želite da kontrolišete svoje emocije i sačuvate se od vođenja
samoporažavajuće, neurotične egzistencije, najbolje je da odbacite glavne
iracionalne ideje koje ste (poput miliona članova ovog društva) razvili prvih
godina života. Ove ideje, nekad adekvatne (sa stanovišta bespomoćnog deteta
ili bebe) mahom su rezultirale iz (1) detinje prvobitne nesposobnosti logičnog
razmišljanja (a naročito iz detinjeg insistiranja na neposrednom zadovoljenju
potreba, a ne na budućem dobitku i nesposobnosti razlikovanja stvarnih od
zamišljenih opasnosti); (2) dečje zavisnosti od planiranja i razmišljanja
drugih; (3) sujeverja i predrasuda usvojenih od roditelja; i (4) indoktrinacije
putem masovnih medija.
Iako ste, odrastajući, verovatno donekle opovrgli i odbacili neke od
svojih iracionalnih premisa, tvrdokorno i defanzivno zadržali ste mnoge
kojima se i danas iznova indoktrinirate. Ova ponavljana propaganda - koja
se nesvesno, ali žestoko svakodnevno odvija u vašoj glavi - uglavnom služi za
održavanje prvobitnih iracionalnosti u živom, uprkos poražavajućim
rezultatima koje donosi. Ali, pažljivom analizom svojih uverenja i sticanjem
potpune svesti o procesu stalne samoindoktrinacije, možete naučiti da
opovrgnete i odbacite iracionalne ideje koje i danas održavate.
Istovremeno, pošto vas je dugogodišnje iracionalno razmišljanje dovelo
do štetnih oblika delovanja ili nedelovanja (impulsivnog okomljavanja na
druge ili anksioznog uzdržavanja od željenih aktivnosti), preporučujemo da
se akciono i misaono suprotstavite svom neprijateljskom ili povučenom
načinu ponašanja. Shodno tome, možete se bukvalno prisiliti da odustanete
od dečijih načina dobijanja zadovoljstva (laganje, krađa, privlačenje pažnje ili
odavanje drogama ili alkoholu) ili da uradite nešto čega se bezrazložno
plašite (kao druženje s ljudima, zabavljanje s devojkama ili mladićima,
konkurisanje za posao).
Ovakav dvosmerni, simultani napad na duboko ukorenjene iracionalne
ideje i samoosujećujuće ponašanje može se pokazati istinski efikasnim. Jer,
energično, direktivno razmišljanje o sopstvenim emocionalnim opterećenjima
ili inhibicijama utire put adekvatnim akcijama ili uzdržavanjima; a snažna
kontra-akcija i ponašanje koje je u suprotnosti sa anksioznošću ili
neprijateljstvom, predstavlja najbolji način za raščišćavanje i oslobađanje od
glupih ideja koje stoje iza njih. Otkrićete da su razmišljanje i delovanje
jednako poželjni i potrebni za napadanje vaših najstarijih i najdubljih
samoosujećujućih tendencija.
Neke od glavnih iracionalnih ideja koje možete snažno i dosledno
napasti, uz namerno i energično prisiljavanje na aktivnosti protiv njih, su:
1. Osporite uverenje da vas svaka, za vas značajna osoba mora voleti ili
prihvatiti zbog bilo čega što radite. Umesto toga, pokušajte da stanete
na sopstvene noge; tuđe odobravanje smatrajte poželjnim, ali ne i
neophodnim ciljem; ozbiljno, otvoreno i spremno razmotrite tuđe
kritike vaših osobina, ne prihvatajući njihove negativne procent vas
kao ličnosti. Uglavnom se trudite da radite ono u čemu vi stvarno
uživate, a ne ono što drugi ljudi misle da treba da učinite.
2. Odbacite shvatanje da morate ispoljiti potpunu kompetentnost,
adekvatnost i uspešnost. Trudite se da radite, ili da radite dobro, a ne

166
 savršeno. Radite na popravljanju sopstvenih, a ne tuđih postignuća.
Ako želite, nastojte da u umetnosti, plesu ili poslovima postignete
uspeh bolji od postojećeg. Ali, ne zavaravajte se idejom da ćete postati
bolja ličnost ako dostignete postavljen cilj. Težite ka uspehu i radite na
njemu u odabranom području. Neuspeh prihvatajte kao nepoželjan, ali
ne i strašan - kao nešto što nema nikakve veze sa vašom suštinskom
vrednošću ljudskog bića.
3. Oslobodite se ideje da ljude možete proglasiti lošima, zlima ili
pokvarenima i da takvi ljudi zaslužuju oštru osudu ili kaznu za svoje
grehove. Objektivno prihvatajte svoje i tuđe greške: kao propuste iz
kojih se uči i koje možete pokušati ispraviti u budućnosti. Otvoreno
priznajte svoju i tuđu pogrešivost i budite spremni na ovu (sopstvenu i
tuđu) mogućnost - zapravo, praktičnu izvesnost - pravljenja brojnih
grešaka i propusta. Naučite da razlikujete preuzimanje odgovornosti za
sopstvene postupke (jer često jeste odgovorni) od zasluženog
prokletstva i osude zbog njih (jer prokletstvo i osudu ne zaslužujete).
Shvatite da optužujući druge ili sebe postupate perfekcionistički i
grandiozno, čime samo učvršćujete, a ne popravljate sopstvene i tuđe
greške. Ne mešajte ljude sa njihovim postupcima, osobu koja se loše
ponaša sa lošom osobom. L.S. Barksdale ističe: Možeš razumno
proceniti postupak jedne osobe, ali možeš li ikad valjano i opravdano
proceniti to nešto što postupa?
4. Odustanite od ideje da vam se dešava nešto strašno, grozno i užasno
kada se stvari ne odvijaju onako kako biste vi to želeli. Kada situacija
izgleda nepovoljno ili neugodno, odlučno pokušajte da je promenite
nabolje. Kada to, privremeno, ne možete da uradite, pomirite se s tim (i
sačekajte, planirajući svoje akcije, trenutak kada ćete moći). Što je veći
vaš gubitak ili frustracija, to mu razumnije možete pristupiti: nastojati
da ga smatrate jako nepoželjnim - ali ne i nepodnošljivim ili
neizdržljivim.
5. Ne prihvatajte hipotezu da su ljudski bol i jad izazvani nečim spolja i
da su vaše sposobnosti da kontrolišete sopstvenu depresiju ili
samosažaljenje male ili nikakve. Umesto toga, shvatite da sami, svojim
iracionalnim razmišljanjem, samopropagandom, stvarate velik deo
svog očaja; i da ga, menjanjem svojih razmišljanja ili unutrašnjeg
govora, možete svesti na najmanju moguću meru. Ako iskorenite
sopstveno iracionalno mora, treba ili ne sme, a svoje detinjaste zahteve
zamenite realističkim preferencijama, retko ćete sami sebe dovesti do
anksioznosti ili uznemirenosti.
6. Izbacite iz glave ideju da ako nešto može biti opasno ili zastrašujuće,
onda morate biti sasvim obuzeti i uznemireni oko toga. Ozbiljno
ispitajte stvarne opasnosti od onoga čega se plašite i utvrdite realnu
verovatnoću da se tako nešto desi ili dovede do užasnih posledica, ako
se desi. Ako želite da živite punim i kreativnim životom, prihvatite
izvesne neizbežne opasnosti i rizike koji su sastavni deo života. Većina
vaših prekomernih briga nastaje iz vaših shvatanja - proizilazi iz vaših
sopstvenih užasavajućih internalizovanih rečenica. Ovakve brige
možete rešiti analizom i opovrgavanjem sopstvenih arbitrarnih

167
 pretpostavki, a posebno opovrgavanjem pretpostavke da uvek morate
zadovoljiti druge i postići natprosečan uspeh.
7. Prestanite bežati od životnih teškoća i odgovornosti. Kratkotrajni užici
ili insistiranje na neposrednom zadovoljstvu predstavljaju nerazuman
pristup životu. Orijentišite se na temeljniji i dalekosežniji pristup
zadovoljstvu i uživanju. Odredite šta biste voleli (a ne morali!) da radite
- i tada, ma koliko vam u početku izgledalo neprijatno - bez zadrške i
oklevanja to uradite. Iako sticanje određenog stepena samodiscipline
može izgledati na prvi pogled kao nepotrebno mučenje, otkrićete da je,
dugoročno gledano, "lak" i nedisciplinovan način teži, nekorisniji a
često i samosabotirajući.
8. Zaboravite ideju da je uticaj prošlosti svevažan i da nešto stoje u
prošlosti snažno uticalo na vaš život, mora da ostavlja trag i pečat dok
ste živi. Dok ozbiljno analizirate svoju prošlost i, dajući sve od sebe,
nastojite da iz nje izvučete vredne pouke, imajte na umu da je vaše
danas već sutra prošlost i da, trudeći se da izmenite današnjicu
stvarate mogućnost za kreiranje radikalno bolje budućnosti.
Neprestano preispitivanje starih pretpostavki i starih navika pomoći će
vam da štetne uticaje detinjstva i adolescencije svedete na najmanju
moguću meni.
9. Odustanite od ideje da bi ljudi i stvari trebalo da budu drugačiji i da
život postaje grozan i užasan ako se brzo ne iznađu rešenja za
popravljanje njegove sumorne realnosti. Dopalo vam se to ili ne,
realnost postoji i najbolje je da prihvatite njeno postojanje pre nego što
se upustite u menjanje. S vremena na vreme, mudro prihvatajte
kompromise i razumna, a ne savršena i sigurna rešenja za životne
probleme.
10. Pobijte ideju da maksimum ljudske sreće možete postići inercijom i
neaktivnošću ili pasivnim i neobaveznim "uživanjem." Usrdno nastojte
da se zaokupite nekom osobom ili stvari van sebe samog -
angažmanom koji vas istinski interesuje, a ne nečim čime ćete steći
priznanje. Kada se posvećujete bilo kom poslu, pokušajte da odaberete
izazovne, dalekosežne projekte. Prisilite sebe da određenim aktom
hrabrosti preuzimate rizike, delujete protiv sopstvene inercije, kako
biste sebe zaista oživeli.
Zaključujemo. Vodeći računa da nepotrebno i bezrazložno ne
povređujete druge, dosledno se trudite da ostanete vi. S jedne strane, iz
sopstvenih interesa posvetite se onim delatnostima koje će vama doneti
najviše zadovoljstva tokom relativno kratkog životnog veka; a s druge strane,
posvetite se ljudima i stvarima van sebe zato što vama istinski prijaju. Vaša
najvažnija preokupacija se, bez ikakvog stida, može sastojati od ispunjenja
sopstvenih želja i humanošću prožetog interesovanja za samog sebe. Ako
posedujete istinsko interesovanje za samog sebe, obično imate i veliku dozu,
kako to Alfred Adler zove, socijalnog interesovanja, jer (l) vaši sopstveni
interesi, čim odlučite da živite u društvenoj zajednici, podrazumevaju
uzimanje u obzir interesa drugih članova zajednice; zato što (2) posedujete
racionalno interesovanje za samog sebe (a ne iracionalnu egocentričnost),
prirodno nalazite zadovoljstvo u pomaganju i negovanju drugih osoba.

168
 Dakle, ovo su neka od suštinskih pravila za zdrav i pametan život -
život zasnovan na znanju i razumu, posvećen poduhvatu da se snagom
razuma i razmišljanja najbolje postiže veoma zadovoljavajuća emocionalna
egzistencija. Da li vam primena ovih pravila apsolutno obezbeduje vođenje
maksimalno kreativnog i srećnog života? Ne uvek; jer, kako smo u ovom
tekstu nekoliko puta naglasili, neki značajni unutrašnji i spoljašnji faktori
ostaju van domašaja naše kontrole.
Nesreće i fizičke tegobe zaista se dešavaju. Spoljne okolnosti ponekad
donose velike frustracije. Rat i pošasti, nasilja i razaranja još uvek, čak i u
ovoj eri prosvećenosti, pokazuju svoje odvratne zube. Ali ljudski duh, jednom
oslobođen neznanja i licemerja, poseduje zavidnu elastičnost. Bez obzira
koliko ponekad bio slomljen ili savijen, on ipak može odbaciti stege
nepromišljenosti i konvencionalizma i uzdići se iznad nekih od najtežih
ograničenja i teškoća.
Vi, kao ljudsko biće, potencijalno posedujete taj duh. Ako odlučno
stremite ka razmišljanju, borbi, delovanju, verovatno ga možete maksimalno
dobro iskoristiti. Ako, preduzevši dobro usklađene radnje preispitivanja
sopstvenih osnovnih premisa i teranja sebe na akciju protiv
samoosujećujućih obrazaca naviknutog ponašanja, još uvek osećate da vas
opterećuje jaka anksioznost ili agresivnost, mogli biste možda potražiti
profesionalnu pomoć. U takvim okolnostima svakako pođite na intezivnu
terapiju - čak i malo terapije može se pokazati izuzemo korisnim.
Ako smatrate da niste previše emocionalno blokirani ili uznemireni i
da bi mogli koristiti racionalni pristup živom prikazan u ovoj knjizi,
pokušajte da vidite šta možete da postignete radom, radom, i (da,
beskrajnim) radom na sticanju takvog racionalnog prilaza. Želimo vam sreću
- i razboritost!

169
 21. RACIONALNO-EMOTIVNA TERAPIJA ILI RACIONALNO
BIHEVIORALNI TRENING DANAS
Kako smo obećali u uvodu, sada ćemo detaljnije obraditi neke od
ranijih primera za glavne dopune i poboljšanja racionalno emotivne terapije.
Ja (A.E.) sam zamislio ovaj sistem početkom 1955. i prvi rad na tu temu
prezentovao na sastanku Američkog udruženja psihologa u Čikagu, 1956.
Od tada je RET pretrpeo mnogo manjih i nekoliko velikih promena čiji smo
autori bili ja i moji dugogodišnji saradnici - naročito Dr Robert A. Harper, Dr
H. Jon Geis, Edvard Garsia, Dr Viliam Knaus, Dr Džon M. Gulo, Dr Pol A.
Hok, Dr Donald H. Meihenbaum, Dr Dženet L. Volf, Dr Arnold A. Lazarus, Dr
Aron T. Bek, i - stoje najznačnije Dr Maksi C. Moltsbi Jr. Pre nego što se
ustalila kao RET nazivali smo je racionalna terapija (RT), semantička
terapija, kognitivno-bihevioralna terapija (CBT), i (popularno) trening
racionalnog ponašanja (RBT). Mi (i ostali) je smatramo suštinskim delom
novog pokreta koji daje prednost kognitiv-no-bihevioralnoj terapiji; raduje
nas što bihevioralni terapeuti, koji primenjuju i kognitivne metode, koriste
RET, ili nešto vrlo slično RET-u, zajedno sa ortodoksnijim načinima za
modifikovanje ponašanja.
Možemo li nabrojati glavne promene i revizije RET-a od njenog
nastanka? Sigurno! Na primer:

SUZBIJANJE APSOLUTISTIČKOG RAZMIŠLJANJA

RET se bavi svim vrstama iracionalnosti, nelogičnosti, sujeverja i

nerealnih tvrdnji u koje ljudi pobožno veruju i koriste ih na samoosujećujući
način. Ali, tokom vremena sve jasnije primećujemo da, iako preuveličano,
nelogično i neosnovano razmišljanje često dovodi do, izvesnog stepena
emocionalne nestabilnosti, apsolutističko ili magijsko razmišljanje ima
pogubnije posledice i leži u osnovi ozbiljnijih i širih poremećaja. Prema tome,
ako ste čvrsto uvereni: "Bolje da svoj posao uradim savršeno, jer ću inače
verovatno dobiti otkaz.", osećaćete određenu anksioznost i nesigurnost. Jer,
kako možete očekivati da ga uradite savršeno?! Vaša tvrdnja, "Najverovatnije
ću dobiti otkaz," je po svemu sudeći neosnovana; ali vaša uverenost u nju
verovatno doprinosi osećanju prekomerne, a ne samo uobičajene
zabrinutosti za posao.
Ako dogmatski verujete, "Moram se pokazati savršenim na poslu, jer
ću inače sigurno dobiti otkaz, a to bi bilo užasno! stvarate sebi još veći
emocionalni problem. Jer: (1) Iako ne možete navesti nijedan razlog zašto se
morate pokazati savršenim, verovanje da morate će vas dovesti do
ćorsokaka: učiniće vas mahnitim u pogledu savršenog obavljanja posla i time
vas navesti da posao uradite upravo nesavršenije. (2) Uverenje da ćete
sigurno dobiti otkaz, ako se ne pokažete savršenim na poslu ne samo da je
malo verovatno, već i potpuno nedokazivo, a samo povećava vašu
anksioznost. (3) Uverenje da bi bilo užasno da dobijete otkaz u velikoj meri
povećava patnju koju pripisujete gubljenju posla i čini vas još nekritičnijim i,
stoje ironično, uplašenim od užasa koji ste izmislili, a koji ne možete
emprijski dokazati.

170
 U svojoj kliničkoj praksi neprestano nalazimo da bukvalno sva
osećanja koja smatramo emocionalnim poremećajima proizilaze iz
"moračenja": iz tri pobožna treba i mora koje ljudi zamisle, a onda se muče
njima: (1) "Moram imati uspeha jer se inače nužno pretvaram u groznu
osobu" - vodi ka osećanju neadekvatnosti, bezvrednosti, nesigurnosti,
samoprezira, anksioznosti i depresije. (2) "Morate se prema meni ophoditi
ljubazno, pošteno i obzirno; ako tako ne postupate spadate u kategoriju
pokvarenih ništarija" - vodi ka osećanju besa, zlovolje, neprijateljstva i
prevelike buntovnosti. (3) "Svet i društvo moraju mi život učiniti lakim i
pružiti ono što želim, bez mnogo problema ili neprijatnosti; ne mogu da
podnesem kada se ovaj užasan svet ne ponaša tako!" - vodi ka niskoj
toleranciji na frustraciju, ka izbegavanju, samosažaljenju i inerciji. Nijedno
od ovih "moračkih" ubeđenja ili premisa ne bi izdržalo empirijsku proveru ili
dokazivanje. Sva tri odražavaju apsolutizam i dogmatizam. Svako vodi ka
gotovo neizbežnim emocionalnim teškoćama i samosabotirajućem
ponašanju. Sva tri ubeđenja rezultiraju nekim oblikom akutnog ili hroničnog
jadikovanja. A jadikovanje zbog svojih, tuđih ili opšteljudskih mana i
propusta predstavlja jedan od glavnih elemenata onoga što obično, možda
eufemistički, nazivamo neurozom ili emocionalnim poremećajem.
RET terapeuti i studenti, poput onih koje edukujemo na našoj klinici i
radionicama pri Institutu za napredna istraživanja u racionalnoj
psihoterapiji u Njujorku (i u njegovim regionalnim centrima), uče da brzo
otkriju sve implicitne ili izrečene apsolutizme - treba, mora, nužno je,
neophodno je, obavezno je, neizbežno je - koje koriste za samouz-
nemiravanje i da ih aktivno i energično opovrgnu. Osobe sklone samouz-
nemiravanju, RET takođe uči da otkriju svoje preostale nelogičnosti i
iracionalnosti i da ih iskorene i odustanu od njih. No, naročito im pokazuje
da oni, uglavnom, imaju vrlo određena moračenja; nudimo im parolu: "Traži
treba! Traži mora! koja im pomaže da skoro odmah nađu glavni misaoni izvor
svojih "emocionalnih" problema i da ga uklone.

ODUSTAJANJE OD SAMOOCENJIVANJA

U prvim radovima o RET-u, kao što su Howto Live with a Neurotic

(Kako živeti s neurotičarem) i prvom izdanju Vodiča za razumni život, učili
smo ljude da sebe ili svoj ego ne vrednuju u terminima svojih rezultata ili
dostignuća - da ne misle, recimo: "Mogu se smatrati dobrim, jer sam dobar
prema drugima," ili "Smatram se lošim, jer se ponašam nesposobno," već da
svoju "dobrotu" ili "ljudsku vrednost" zasnivaju isključivo na činjenici da žive
i postoje. Prema tome, opravdano mogu sami sebi reći: "Dobar sam, jer imam
život."
Ovo je izgledalo kao veoma praktično rešenje za problem ljudske
vrednosti, jer su ljudi koje smo naveli da prihvate taj stav, kasnije prihvatali
sami sebe prosto zbog činjenice što žive i gotovo nikada se nisu
omalovažavali ili smatrali bezvrednima. Na žalost, kako smo istakli u
kasnijim radovima o RET-u, naročito Reason and Emotion in Psychotherapy
(Razum i emocija u psihoterapiji), ovo "rešenje" se nije uvek pokazalo
održivim, jer su neki bistri klijenti imali primedbu: "Zašto me čini 'dobrim'

171
samo to što posedujem život? Zašto ne bih jednako opravdano mogao da
kažem, 'Loš sam jer imam život?"
Dakle, izgleda da su imali pravo! Što smo više razmišljali o ovome,
postajalo nam je sve jasnije da smatrati se dobrim samo zato što živimo
predstavlja tautologiju: predstavlja istinu po definiciji, ali je empirijski
nedokazivo. Delovalo jeste. Ah, pokazalo se krajnje nezgrapnim rešenjem za
problem ljudske vrednosti. Ovo pitanje sam temeljno obradio u svojoj analizi
filozofije Roberta S. Hartmana i zaključio sam (A.E.) da čitav koncept ljudske
vrednosti predstavlja neku vrstu Kantove stvari po sebi; verovatno se nikada
neće empirijski dokazati; i lepo bismo mogli i bez njega u psihologiji i
filozofiji. Drugim rečima, rekao bih: izgleda da ljudi ne poseduju bilo kakvu
"vrednost" ili "cenu", sem prema donekle arbitrarnoj definiciji; i da uopšte
nema potrebe da procenjuju, vrednuju, mere ili ocenjuju "same sebe," svoju
"suštinu," ih sveukupnost. Kada odustanu od takvog ocenjivanja,
samoprocenjivanja ili merenja ega, praktično su eliminisali svoje najozbiljnije
"emocionalne" probleme.
Drugim rečima, RET sada uči da se (ako već insistirate na totalnoj
proceni sebe, ili na "slici o sebi," ili proceni svoje ljudske "vrednosti")
poslužite "rešenjem" koje smo ponudili u prvom izdanju ovog Vodiča. Kažite:
"Volim sebe (ili, bolje, prihvatam sebe) prosto zato što postojim, što živim."
Ovakvo rešenjeje još uvek praktično i pragmatično, a neće vas dovesti do
bukvalno nikakvog emocionalnog poremećaja. Ono deluje!
Elegantniji način (a uz manje filozofske argumentacije) predstavlja
prosto odbijanje da uopšte procenjujete "sebe," svoju "ljudskost," svoj "ego."
Možete reći: "Očigledno postojim - to se može empirijski dokazati. Takođe,
ako tako odlučim, mogu da nastavim svoju egzistenciju. Sve dok živim,
raspolažem mogućnošću da umanjim svoje jade i povećam svoja
(kratkoročna i dugoročna) zadovoljstva. OK: Prema tome, odlučujem da živim
i uživam. Dakle, da vidim kako da najefikasnije ostvarim te ciljeve!"
Ovakvim razmišljanjem možete izbeći svako ocenjivanje samog sebe,
svoje celovitosti i svoje ljudske vrednosti. "Ja" ne dobija ocenu dobar, loš ili
indiferentan. "Ja" nema sliku o sebi. Ali "ja" - ili moj organizam - definitivno
postoji; a ovaj organizam odlučuje da živi i traži zadovoljstvo, a ne bol.
Shodno tome, pošto želite (iako ne morate) da živite zadovoljno, vrednujete
pozitivno ili negativno mnoge ili većinu svojih osobina, dela, postupaka ili
tvorevina. Na primer, svaki postupak koji vodi ka preranom sagorevanju ili
vam omogućuje da živite uz bol i nesreću, ocenjujete kao "loš." A svaki čin
koji vodi ka dugom i ugodnom živom, ocenjujete kao "dobar." Procenjivanje i
merenje ponašanja i dalje postoji i ima važnost. A procenjivanje i merenje
samog sebe, svoje ljudskosti, svoje celovitosti, svog postojanja, skida se sa
scene.
Hoće li vam predstavljati teškoću da usvojite ovakvo nevrednovanje
sebe? U većini slučajeva, hoće. Jer RET pretpostavlja da "normalno" ljudsko
stanje ne uključuje samo procenu sopstvenih postupaka, dela i osobina već i
zamišljanje i procenu "sebe" ili svog "ja". Dakle, verovatno ćete se pomučiti
dok ne uspete da od sebe napravite osobu koja ne procenjuje samu sebe. Ali,
pokušajte! Smatramo da to sigurno (ne savršeno) možete uraditi. A,
savlađivanje ove teške deonice - za šta vam dajemo instrukcije u ovom
revidiranom izdanju Vodiča i drugim knjigama o RET-u kao Growth Through

172
Reason (Rast kroz razum), How to Master Your Fear of Flying (Kako savladati
strah od letenja), Executive Leadership (Uspešno vodstvo) i Humanistic
Psychotherapy. The Rational-Emotive Aproach (Humanistička psihoterapija:
Racionalno-emotivni pristup) - može da bude zabavno!

DOMAĆI ZADACI

Od samog početka, RET se pojavljuje kao kognitivno - bihevioralni

sistem terapije, pošto smatra da se ljudi retko bitno menjanju ako misaono
ne izmene svoje samoosujećujuće filozofije i delima opovrgnu svoja
iracionalna uverenja. Iako ovo što sada nazivamo bihevior terapijom nije
tada postojalo, RET je nesumnjivo utvrdila neke od njenih najznačajnijih
teorija i vežbi. Jer, RET klijentima dodeljuje kognitivne, imaginativne,
emotivne i radne domaće zadatke. RET ih navodi da rade protiv svojih
strahova; da vežbaju nove načine razmišljanja; da ponekad namerno ostanu
u mučnim situacijama dokazujući sebi kako mogu da ih podnesu. Ona
takođe primenjuje tehnike samostimulisanja - ili operantnog uslovljanja po
teoriji slavnog psihologa B.F. Skinera: podstiče klijente da sebe nagrađuju ili
ohrabruju kada urade razumnu stvar i penalizuju se (ali ne
samooptuživanjem) kada nerazumno postupe.
Dakle, od prvih dana RET-a mi razvijamo i sistematizujemo domaće
zadatke. Poslednjih godina, stavljamo veći naglasak na ovaj vid terapije i prvi
smo počeli sa primenjivanjem in vivo desenzitizacije. Dakle, ako se klijent
plaši odlaska u društvo često preporučujemo postepenu seriju odgovarajućih
aktivnosti: prvo - samo prisustvovanje nekom socijalnom skupu; drugo -
neobavezno ćaskanje sa nekoliko ljudi na takvom skupu; treće - stvarao se
potruditi da se bolje upozna jednu od prisutnih osoba; četvrto - zakazivanje
sastanka s tom osobom na nekom drugom mestu; peto - organizacija
redovnog viđanja s tom osobom; itd.
Pri korišćenju samostimulisanja ili operantnog uslovljavanja držimo se
nekih pravila koje su postavili B.F. Skinner, Dejvid Premak, Lojd Hom i
nagrađujemo i penalizujemo, ne samo postupke već i misli, emocije i domaće
zadatke. Prema tome, ako klijent odbija da preispita svoja iracionalna
uverenja, možemo mu predložiti da odredi sebi nagradu (na primer: seks,
hranu, muziku ili druženje) kada se redovno bavi takvim preispitivanjem i
penal (čišćenje kuće, pisanje dosadnog izveštaja, ili novčani prilog
organizaciji koju preziru) kada to izbegne. Samopotkrepljivanje ili
samonagodba se veoma često koristi u RET-u.

SUZBIJANJE SAMOPROKLINJANJA

Od samog početka, kao što smo naveli u prvom izdanju Vodiča, RET
naglašava značaj uzdržavanja od optuživanja samog sebe (i dragih) zbog
slabih ili loših rezultata ili postupaka. Ostajemo pri tome sada. Ali shvatili
smo da reč optuživanje ima izvesna ograničenja. Jer kada kažemo, "Ne
optužuj samog sebe zbog toga što si nešto uradio loše.", vi možete našu
izjavu interpretirati kao da znači: "Bolje da ne kažem da sam loše postupio,
jer sam to zapravo prilično dobro uradio." Ali, najverovatnije niste postupili
dobro i stvarao jeste uradili nešto loše. Prema tome, lažete samog sebe. Ili,

173
umesto toga, možete priznati da ste postupili loše i reći sebi ovako: "Oh,
izgleda da sam se loše ponašao. Ali zašto bih tu grešku smatrao ozbiljnom?
To ionako nije važno." U tom slučaju, verovatno se nećete jako potruditi da
ispravite svoju grešku ili da je ubuduće izbegavate.
Naravno, mi bismo stvarno voleli da otvoreno priznate i potvrdite kada
pogrešite, ako ste stvarno pogrešili; da shvatite da takvim ponašanjem sebi
nanosite štetu; i da je najbolje što možete uraditi povodom toga da
maksimalno proredite ili potpuno izbegavate ovakvo loše ponašanje. Prema
tome, sada u RET-u nastojimo da klijentima prenesemo ovo: "Da, loše ste
postupili i postizaćete žalosne rezultate sve dok se tako ponašate. Ali
nemojte ni pod kakvim uslovima, kinjiti samog sebe, svoju celokupnu ličnost
zato što ste napravili grešku. Nemojte se ni na koji način proklinjati i
demonizirati, bez obzira koliko puta ili koliko ozbiljno grešili. Vaši postupci
verovatno predstavljaju nešto glupo ili kažnjivo; ali nema opravdanja da sebe
proklinjete, ponižavate ili demonizirate (proglašavate za demona ili đavola)
zato što ste ih učinili."
Prema tome, umesto izraza samooptuživanje, RET sada koristi izraz
samoponižavanje, samoproklinjanje, samoocrnjivanje. Jer ljudi pogrešno
veruju da treba da se optužuju zbog lošeg postupka; kada bismo se
preciznije izražavali rekli bismo da postupak, a ne osoba zaslužuje optužbu.
Pošto ponižavanje, proklinjanje i demoniziranje imaju jaču i mističniju
konotaciju od optuživanja, a s obzirom da se RET naročito suprotstavlja
svakom šikaniranju ličnosti (što je, zaista, magijski koncept), sada koristimo
ove izraze umesto manje rigoroznog termina optuživanje.

RAZLIKOVANJE ODGOVARAJUĆIH I NEODGOVARAJUĆIH EMOCIJA

U prvom izdanju How to Live with a Neurotic (Kako živeti s

neurotičarem) i A Guide to Rational Living (Vodič u razuman život) pogrešno
smo naveli i implicirali da je opravdano osećati tugu, žalost ili nesreću, ali
ako su ta osećanja veoma jaka onda se ponašate neurotično. Sada shvatamo
da ova razlika ne stoji: jer se čak i izuzetna tuga ili nezadovoljstvo mogu
pokazati potpuno adekvatnim pod pretpostavkom da imate neobično jake
želje ili sklonosti koje su stalno osujećivane. Dakle, ako se nađete na pustom
ostrvu s još samo jednim ljudskim bićem koje odbija svaki odnos ili
komunikaciju s vama, sigurno da možete sasvim odgovarajuće osećati jaku
frustraciju i nezadovoljstvo zbog toga.
Ekstremna tuga ili nesreća, međutim, nisu isto što i depresija,
očajanje, stid ili osećaj poniženosti. Opravdano je praviti razliku između prve
i drage grupe negativnih osećanja. Čak 99 % nesreće ne čini 1 % depresije.
Ova dva osećanja su na različitim emocionalnim kontinuumima; i uprkos
tome što depresija retko postoji bez uzastopne frastriranosti, tuge ili nesreće
ova osećanja lako opstaju bez depresije. Uz to, dok se frustriranost, tuga ili
nesreća pojavljuju kao sasvim odgovarajuća osećanja - pod pretpostavkom
da nešto jako želite, a to vam je uskraćeno - depresija, očajanje, stid i
samoponiženost (kao i neprijateljstvo, bes i niska tolerancija na frustraciju)
gotovo nikada nisu odgovarajući i najbolje je da ih se oslobodimo.
Da li je ovo samo prosto nagađanje? Mislimo da nije. Ako se potrudimo
da strogo definišemo termine koje koristimo - što je krajnje poželjno u

174
psihologiji i psihoterapiji - frustriranost, žaljenje i tuga izgleda da nastaju
kada smo sprečeni da dođemo do nečega što želimo ili nam se to nešto
veoma dopada. Prema tome, ako kažete: "Veoma bih voleo da se upišem na
taj fakultet," i padnete na prijemnom ispitu, normalan zaključak bi bio:
"Šteta što nisam uspeo da se upišem na taj fakultet i ispunim svoju želju. Da
vidim kako bih to mogao da postignem sledeće godine; ili, ako to uopšte ne
mogu postići, razmisliću kako da živim razumno srećno i bez prednosti
fakultetske diplome." Nakon ovakvog razmišljanja i evaluacije najverovatnije
ćete osetiti frustriranost, žaljenje i tugu - ponekad vrlo intenzivnu.
Depresija, očajanje, stid i samoponiženje proizilaze iz drugačijeg ili
dodatnog sklopa uverenja, konkretno: "Apsolutno se moram upisati na taj
fakultet." Kada padnete na prijemnom, logično - zbog svog nerazumnog
moram - zaključujete: "Užasno je što sam pao! Ne mogu da podnesem ovaj
poraz! Nikada neću uspeti. Ovo samo dokazuje da sam obična nula od
čoveka!" Takvim jakim iracionalnim, apsolutističkim uverenjima činite sebe
depresivnim, očajnim, postiđenim i sa osećajem manje vrednosti. Iako su
sasvim iskrene i autentične ove emocije vam štete i zato ih zovemo
neodgovarajućim, neopravdanim i samoosujećujućim.
Činjenica da je "prirodno" ili "ljudski" osetiti depresiju (na tački C, vaše
emocionalne i bihevioralne posledice) kada ste pritisnuti gadnom situacijom
ili Aktivirajućim doživljajem (na tački A), ne čini ta osećanja "normalnim" ili
"zdravim." Niti činjenica da lako izazivate te emocije, čvrsto i nepokolebljivo
verujući (na tački B, vaš sistem uverenja) da Aktivirajući doživljaj ne sme ili
ne treba da postoji, znači da nemate kontrolu nad svojim iracionalnim
uverenjima i da ih ne možete odbaciti. Možete ih prepoznati, priznati i
minimizirati. A ako to ne uradite, i dalje ćete stvarati i imati ta jaka
neodgovarajuća osećanja. Neodgovarajuća zato što depresija, na primer,
obično uključuje ekstremno nezadovoljstvo, inerciju, uverenje da se ne
možete izmeniti i da situacija mora ostati tako grozna. Neodgovarajuća i zato
što vam oduzima vreme i energiju koju biste inače mogli iskoristiti za
menjanje svojih uverenja kojima stvarate istu tu depresiju, kao i neprijatnih
i štetnih aktivirajućih događaja koje pogrešno smatrate uzrokom tih svojih
emocija.
Dakle, RET ima jasno definisanu teoriju o odgovarajućim i
neodgovarajućim, razumnim i nerazumnim mislima, osećanjima, postupcima
i ponašanjima. Ona polazi od premise da bukvalno sva ljudska bića imaju
izrazitu želju za životom, relativnom srećom i odsustvom bola. Ako poseduju
ove osnovne vrednosti (koje su sami odabrali i nije neophodno da ih imaju),
svaka misao, ideja, stav, uverenje ili filozofija koja ih ozbiljno sabotira ili
ugrožava smatra se iracionalnom, nerazumnom; analogno, svako osećanje ili
postupak koji sprečava ostvarenje ovih vrednosti smatra se
neodgovarajućim. Suprotno tome, racionalne, razumne ideje potpomažu
odabrane ljudske vrednosti opstanka i sreće; slično tome, odgovarajuća
osećanja i postupci vam pomažu da vodite zadovoljan život. Jasnim
diferenciranjem svojih odabranih bazičnih vrednosti i shvatanjem da je
razumno podržavati ih, a nerazumno osujećivati, podstičete odgovarajuće, a
ne neodgovarajuće stvaranje emocija i ponašanja.

175
 KORIŠĆENJE EMOTIVNIH I AFEKTIVNIH METODA

Od samog nastanka RET se uvek držala kognitivno-emotivno-

bihevioralne teorije i prakse. To naravno, rade i sve ostale psihoterapije, ali
RET je primenjuje na eksplicitniji, određeniji način. Najpre smo je zvali
racionalna terpija (RT) da bi naglasili njen, verovamo, najsvostveniji
elemenat: njene ubeđujuće, edukativne, logične, filozofske aspekte. Ali u
vreme pisanja prvog izdanja Vodiča već smo promenili ime u racionalno-
emotivna terapija (RET), da ukažemo kako se tu radi ne samo o kognitivnom,
već i o velikom udelu emocionalnih i bihevioralnih aspekata.
Tokom godina smo nastojali da više naglasimo i primenimo
emocionalne aspekte RET-a. Klijentima smo svesno i namerno demonstrirali
ono što Karl Rodžers zove bezuslovnim pozitivnim stavom, ili potpunim
prihvatanjem kao ličnosti, bez obzira na manifestno neodgovarajuće ili
nemoralno ponašanje. Koristimo velik broj vežbi za izazivanje emocija koje se
koriste u grupnoj i individualnoj terapiji, i u tu svrhu smo sastavili
specijalne vežbe za preuzimanje rizika, suprotstavljanje stidu ili za određene
vrste ličnih kontakata. Mi ne pomažemo ljudima samo da prepoznaju svoja
"negativna" osećanja ili da dođu u kontakt s njima - na primer sa
anksiozuošću, krivicom, i agresivnošću - već im pomažemo da snažno,
nepokolebljivo i energično misle, emotivno reaguju i postupcima deluju
protiv takvih osećanja, kada ona imaju štetne posledice. Dozvoljavamo sebi,
kao terapeutima, topla, nežna osećanja prema nekim klijentima, sve dok ih
time ne odvlačimo od bezuslovnog prihvatanja samih sebe i odbacivanja
očajne potrebe za našim (ili bilo čijim) prihvatanjem ili ljubavlju. Koristimo,
sada kao i ranije, naročito u nekim grupnim procesima, energičan i direktan
metod konfrontacije i ne oklevamo da klijentima kažemo i pokažemo kako
lažu sami sebe ili kako neke od njihovih ideja predstavljaju notorne gluposti.
Često pomažemo klijentima da se odvaže na emocionalne odnose s drugima,
kako u redovnim ili maratonskim grupama, tako u svakodnevnom životu. S
vremena na vreme, potpuno svesno primenjujemo suportivne metode
individualne i grupne terapije.
Osnovna razlika između RET -a drugih terapija koje koriste emotivne i
afektivne pristupe, leži u svrsi za koju se te metode primenjuju, Racionalno-
emotivni terapeuti često koriste iste emocionalne postupke kao i drugi
terapeuti. Ali, mi ih koristimo da pomognemo ljudima da naprave stvarne
promene na bolje, a ne da se samo ili uglavnom osećaju bolje: da izmene
svoje fundamentalne filozofske premise i da sebe dovedu do toga da ih
praktično ništa, ni sada ni ubuduće, ne može preterano uzrujati. To ne znači
da postaju neemotivni. Emotivne vežbe ili tehnike retko koristimo samo za
pobuđivanje emocija, za deblokiranje potisnutog osećanja zato što dovode do
ugodnih senzacija, ili prosto zato što "deluju." Koristimo ih kao deo paketa
dalekosežnog kognitivnog i edukativnog procesa: da pomognemo ljudima u
rekonstruisanju svojih glavnih misaonih postulata. Dosledno se bavimo
ljudskim emocijama, ali dobro pazimo da ih ne mistifikujemo.

176
 KORIŠĆENJE TEHNIKA IMAGINACIJE

Već smo naveli da RET oduvek insistira na aktivnom učešću, na in

vivo domaćim zadacima: navodimo ljude da se konkretnom aktivnošću
suprotstave svojoj anksioznosti, opsesiji, prisili, inhibiciji i ostalim
poremećajima. I u prvom izdanju Vodiča povremeno preporučujemo tehnike
imaginacije: zamišljate kako ste u stanju da uradite nešto i time izmenite
svoj stav i sami sebi pomognete da uradite željenu stvar. Od tada, delimično
ohrabreni radovima Džozefa Volpa, Arnolda Lazarusa, Tomasa Stampfla i
Džozefa Kotela, mnogo više koristimo tehnike imaginacije. Konkretno, Dr
Maksi C. Moltsbi, Jr. je zamislio tehniku racionalno-emotivne imaginacije; a
ja (A.E) sam je razradio i doprineo da postane jedna od najčešće korištenih i
najefikasnijih metoda iz RET i RBT terapijskog repertoara. U članku o
racionalno-emotivnoj imaginaciji, koji je objavio Institut za napredna
istraživanja iz racionalne psihoterapije, Dr Moltsbi i ja smo je ovako
prikazali:

Želite li da racionalnije razmišljate i manje se emocionalno

opterećujete? Isprobajte ove tehnike racionalno-emotivne imaginacije
(REI).

NEGATIVNA IMAGINACIJA

Predstavite sebi, ili što živopisnije i intezivnije zamislite konkretan

neprijatan Aktivirajući događaj (A) koji vam se dogodio ili očekujete da vam
se uskoro dogodi. Intenzivno zamišljajući dati događaj, pustite da se pojave
izrazita neprijatna osećanja - na primer, anksioznost, depresija, stid ili
neprijateljstvo - na tački C (Emocionalne posledice). Dođite u kontakt sa
ovim uznemirujućim osećanjem i na kratko mu se potpuno prepustite.
Nemojte ga izbegavati: naprotiv, suočite se i osetite ga!
Nakon što stvarno neko vreme osećate ovu uznemirujuću emociju,
nateraj te sebe - da, naterajte se! - da duboko u sebi izmenite to osećanje
tako da umeste njega osetite samo jako razočarenje, žaljenje, nezadovoljstvo
ili iritaciju, a ne anksioznost, depresiju, krivicu ili agresivnost. Nemojte
misliti da to ne možete - jer možete. Kada god na tome radite možete da
dođete u dodir sa svojim najneprijatnijim osećanjima i da se naterate da ih
izmenite i osetite drugu vrstu emocija. Definitivno posedujete sposobnost za
to. Dakle, pokušajte, koncentrišite se - i uradite to!
Kada ste to sebi dozvolili, naterali se da osetite jedino razočarenje ili
iritiranost, pogledajte šta ste u svojoj glavi uradili da se dovedete do ovih
novih, odgovarajućih osećanja. Ako pažljivo i pošteno analizirate, videćete da
ste na izvestan način izmenili svoj Sistem Uverenja (ili Sistem Budalaština)
na tački B, a time izmenili svoje Emocionalne posledice na tački C, tako da
sada osećate žaljenje ili nezadovoljstvo, a ne anksioznost, depresiju, krivicu
ili bes. Potrudite se da jasno sagledate šta ste uradili, koje važne izmene ste
uneli u svoj sistem uverenja. Postanite potpuno svesni svojih novih Uverenja
(B) koja stvaraju emocionalnu posledicu (C) u vezi sa neprijatnim
Aktivirajućim događajem (A) koji zamišljate ili o kome fantazirate.

177
 Ako ne dođe do promene vaših uznemirujućih osećanja uprkos trudu
da doživite odgovarajuće emocije, nastavite da zamišljate isti neprijatan
doživljaj ili događaj i uporno radite u sebi sve dok ne uspete da izmenite ta
osećanja. Ne odustajte! Vi stvarate i kontrolišete svoja osećanja. Vi ih možete
izmeniti.
Kada uspete da osetite zabrinutost umesto anksioznosti, razočaranost
svojim ponašanjem umesto stida nad sobom, nezadovoljstvo tuđim
karakteristikama, a ne bes prema ljudima koji ih imaju, i kada tačno vidite
koja uverenja ste promenili da biste se osećali loše ali ne i emocionalno
rastrojeni, ponavljajte taj proces. Dovedite sebe do nerviranja; zatim taj
osećaj zamenite nezadovoljstvom; tada pogledajte šta ste uradili u glavi da
izmenite svoja osećanja; a onda to vežbajte svaki put ispočetka. Vežbajte sve
dok vam ne uspe da s lakoćom, nakon zamišljanja izuzetno neprijatnog
događaja na A, osetite krajnju uzrujanost na C, a zatim ovo osećanje
izmenite u razočarenje i vidite šta radite na B i kako menjate svoj sistem
uverenja koji stvara i održava vaša osećanja. Ako nekoliko nedelja, samo
deset minuta dnevno, vežbate ovakvu racionalno emotivnu imaginaciju, doći
ćete do tačke da, kad god pomislite na taj neprijatan događaj ili se on
stvarno dogodi, lako i automatski osetite nezadovoljstvo, a ne jaku
emocionalnu uznemirenost.

Primer za ilustraciju:

Pretpostavimo da na A (vašem aktivirajućem događaju) niste dobro

obavili posao i šef ili pretpostavljeni vas je zbog toga strogo ukorio. Povodom
toga se osećate depresivno i poniženo (na C, vaša emocionalna posledica) i
želite da prevaziđete ova uznemirujuća osećanja.
Nastojte da intenzivno živopisno zamislite sve pojedinosti ovog nemilog
događaja (kako se stvarno dogodio ili će se dogoditi u budućnosti). Dok
intenzivno zamišljate svoj neuspeh i kritike zbog njega, dozvolite sebi da
osetite depresiju i poniženost. Osetite ih! Kraće vreme ostanite u jakom
kontaktu sa svojim emocijama depresije i bezvrednosti.
Sada sebe naterajte - da, naterajte - i dalje živo držeći u mislima sliku
istog neprijatnog spleta okolnosti, da osetite samo razočarenje i zabrinutost.
Ako vam ide teško, trudite se dok ne uspete. Vi možete zamisliti neuspeh i
stvoriti samo osećanja zabrinutosti i razočarenja, umesto depresije i
bezvrednosti. Uradite to!
Kada počnete da osećate samo zabrinutost i razočarenje (a ne
depresiju i bezvrednost), potražite ono što ste rekli samom sebi da biste
izazvali ova nova, odgovarajuća osećanja. Verovamo ćete naići na ovo: "Nije
užasno što grešim i što me kritikuju, iako mi to zaista nije ni zgodno, ni
prijatno. Nije smak sveta ako me šef ili gazda kritikuju, iako mi se to ne
dopada i voleo bih da ih mogu sprečiti. Mogu da podnesem svoje greške, iako
uopšte ne želim da ih činim. Iako su moji postupci loši i zavređuju žaljenje,
to ne znači da sam ja ništarija i pokvarenjak."
I dalje živo zamišljajući ove događaje, počnite vežbati usvajanje ovih
racionalnih uverenja. Ostanite sa odgovarajućim emocijama razočarenja,
žaljenja, zabrinutosti i nezadovoljstva - a ne depresije ili bezvrednosti.

178
 POZITIVNA IMAGINACIJA

Ako želite da primenite pozitivnu imaginaciju i razmišljanje, zamišljajte

ili izmišljajte, što živopisnije i intenzivnije, konkretne detalje nekog
neprijatnog Aktivirajućeg doživljaja (A) koji vam se dogodio ili vam se može
dogoditi u budućnosti. Ako želite, situaciju na A možete zamisliti u njenom
najgorem izdanju - najgorem koje ste ikada doživeli ili ćete doživeti. Na tački
C (emocionalne posledice), dozvolite sebi osećaj izražene neprijatnosti i
prepustite mu se (na primer, anksioznost, depresiju, postiđenost ili bes).
Dođite u kontakt, i kraće vreme potpuno doživite ta uznemirujuća osećanja.
Osećajući se uznemireno na C, obratite pažnju na ono što sebi govorite
na tački B (vaš Sistem Uverenja ili Sistem Budalaština) da biste sami sebe
uznemirili. Kada jasno sagledate ova Uverenja, opovrgnite ih na D ("D" za
disputing - opovrgavanje, engl.), onako kako učite tokom racionalno
emotivne terapije ili na treningu za racionalno ponašanje.
Sada, kada ste svesni ovih iracionalnih Uverenja i energično ih
opovrgavate, intenzivno zamislite kako biste se osećali i ponašali nakon
njihovog odbacivanja i usvajanja racionalnih Uverenja o onome što vam se
dešava na A. Intenzivno zamislite sebe u situaciji da (1) ne verujete u svoja
iracionalna, već u racionalna Uverenja o neprijatnim događajima koji vam se
dešavaju na A; (2) Na C imate odgovarajuća osećanja nezadovoljstva i
razočarenja, a ne neodgovarajuću depresiju ili agresivnost; (3) na E
postupate promišljeno, a ne rastrojeno;
Vežbajte ovaj proces tako što ćete prvo zamisliti nešto neprijatno ili
nezgodno; zatim se učinite depresivnim, besnim ili drugačije uznemirenim
povodom toga. Zatim pronađite Iracionalna Uverenja pomoću kojih stvarate
ove poremećaje; onda poradite na izmeni tih uverenja. Tada intenzivno
zamislite kako ste već odbacili stare ideje i osećate se i postupate u skladu
sa svojom novom racionalnom filozofijom. Završite osećajući se samo stvarno
zabrinuto i nezadovoljno, a ne depresivno ili agresivno.

Primer za ilustraciju:

Na A (Aktivirajućem događaju ili iskustvu) ponovo pretpostavimo da

niste dobro obavili posao i da vas je šef ili pretpostavljeni zbog toga strogo
ukorio. Povodom toga se osećate depresivno i poniženo (na C, vaša
emocionalna posledica) i želite da prevaziđete ova uznemirujuća osećanja.
Nastojte da intenzivno živopisno zamislite sve pojedinosti ovog nemilog
događaja (kako se stvarno dogodio ili će se dogoditi u budućnosti).
Intenzivno zamišljajući svoj neuspeh i kritike zbog njega, dozvolite sebi da
osetite depresiju i poniženost. Osetite ih! Kraće vreme ostanite u jakom
kontaktu sa svojim emocijama depresije i bezvrednosti.
Sada aktivno potražite Iracionalna Uverenja (na B) pomoću kojih
stvarate uznemirujuća osećanja i uverite se da ste ih stvarno otkrili. Ne
odustajte prerano! Držite se hipoteze da vaša Uverenja stvaraju vaša
osećanja i ne odustajte dok ne otkrijete ta Uverenja - posebno mora i treba,
koja ona gotovo neizostavno sadrže.
Verovamo ćete otkriti da vaša Iracionalna Uverenja imaju ovakav tok:
"Smatram užasnim svoj neuspeh i pretrpljenu kritiku! Ako šef nastavi da me

179
kritikuje, gotovo je s mojim poslom, s mojim životom, jer više nikada neću
dobiti dobar posao ili naći zadovoljstvo u radu. Ne mogu da podnesem
neuspeh i kritiku! Ako tako nastavim, samo dokazujem da sam apsolutna
ništarija i propalica, zauvek nesposobna da uspe u ma čemu!"
Naterajte se da vrlo jasno sagledate svoja Iracionalna Uverenja. Tada
ih energično i uporno opovrgavajte (na tački D), sve dok ne shvatite da
nemorale verovati u njih, da ih se možete odreći i da se možete bolje osećati
u vezi ružnih i neprijatnih stvari, neuspeha i kritika koje vam se dešavaju na
A. Zamislite sebe, najjasnije moguće, kako stvarno imate radikalno drugačije
mišljenje neuspehu. Na primer: "Ne moram misliti daje doživeti neuspeh
pretrpeti kritike nešto užasno. To je prosto neprijatno i nezgodno. Ako šef
nastavi da me kritikuje, verovatno neću izgubiti posao, ali ću stalno biti
prozivan, zato što ga ne obavljam dobro. Ako ipak izgubim posao, verovatno
ću naći drugi, a mogu dosta i naučiti iz ovog lošeg iskustva. Iako mi se ne
dopada, niti će mi se ikada dopasti da doživljavam neuspeh i trpim kritike, to
sigurno mogu da pod¬nesem1. Čak i ako nastavim da doživljavam neuspehe,
to samo znači da imam određene nedostatke i da ne mogu biti onoliko
uspešan koliko bih želeo, ali ne i da sam ništarija i propalica koja je
apsolutno nesposobna da uspe u ma čemu."
Zamišljate kako ste ubeđeni u ovo i, takode, što živopisnije zamislite
da odgovarajuće reagujete na šefovu kritiku; tražite bolje rešenje za problem
sopstvene neuspešnosti; moguć gubitak posla smatrate rešivim problemom,
a ne katastrofom; samog sebe apsolutno i potpuno prihvatate bez obzira na
neuspeh i nesnalaženje na poslu. Vežbajte ove pozitivne misli i predstave,
sve dok lako i automatski ne osetite razočarenje, zabrinutost i
nezadovoljstvo, umesto depresije i samoobezvređivanja.

SAMOPOTKREPLJENJE

Već smo naveli da će vam svakodnevnih deset minuta vežbanja

pozitivne ili negativne imaginacije tokom nekoliko meseci verovatno koristiti.
Naročito vam mogu pomoći ako očekujete da se dogodi neka neprijatna ili
riskantna situacija (na primer izlaženje na težak ispit) i plašite se
anksioznosti ili depresije kada do te situacije stvarno dođe. Ako nekoliko
dana ili nedelja pre određenog datuma, energično primenjujete ove REI
metode, najverovatnije ćete otkriti da se bez poteškoća, anksioznosti ili
depresije koje biste inače doživeli, suočavate s datom situacijom.
Ako uglavnom izbegavate domaće zadatke, kao stoje REI, a želite da se
podstaknete na njihovo izvođenje, možete koristiti metode operantnog
uslovanjavanja ili samostimulisanja (autori B.F. Skimier, Dejvid Premak,
Marvin Goldfrajd i drugi psiholozi). Odaberite neku aktivnost u kojoj veoma
uživate i koju gotovo svakodnevno upražnjavate - na primer čitanje, jedenje
čokolade, gledanje televizije, masturbiranje ili druženje s prijateljima.
Koristite ovu aktivnost kao potkrepljenje ili nagradu, dozvoljavajući sebi da
joj se posvetite samo onda ako ste tog dana najmanje deset minuta vežbali
REI i to, naravno, posle vežbe. Inače, nema nagrade!
Uz to, možete se penalizovati svaki dan kada najmanje deset minuta
ne radite REI. Kako? Terajući se da obavite neki posao koji vam je vrlo
neprijatan - da pojedete nešto neukusno, date novčani prilog organizaciji

180
koju mrzite, ili sat vremena razgovarate s osobom koja vam je krajnje
dosadna. Možete se dogovoriti sa nekom osobom ili grupom da vas kontroliše
i da vam pomogne da stvarno sprovedete penale koje ste sebi odredili.
Naravno, RET možete redovno koristiti i bez samopotkrepljivanja. Ali,
videćete da je efikasnija ako je koristite uz nagrade odmah nakon vežbe ili
penala koje primenjujete zbog preskakanja vežbe.

VEŽBA ZA OPOVRGAVANJE IRACIONALNIH UVERENJA

Uopšteno, RET uči ljude da traže, otkrivaju i opovrgavaju svoja

iracionalna uverenja. U tu svrhu, nudimo im konkretna, verbalna i
štampana, uputstva za opovrgavanje iracionalnih uverenja. Ovo uputstvo
napisao sam ja (A.E.) i u celosti ga objavljujemo:
Ako želite da povećate svoju racionalnost i smanjite
iracionalnost, možete najmanje deset minuta dnevno posvetiti vežbi,
postavljajući sebi sledeća pitanja i pažljivo razmišljajući o adekvatnim
odgovorima. Zapišite svako pitanje i odgovor ili ih snimite na
kasetofon.
1. KOJA IRACIONALNA UVERENJA ŽELIM DA OPOVRGNEM I
DA IH SE OSLOBODIM?
PRIMER: Ja moram imati ljubav osobe do koje mi je stvarno stalo.

2. MOGU LI RACIONALNO PODRŽATI OVO UVERENJE?

ODGOVOR: Ne.

3. KOJI DOKAZI POKAZUJU NETAČNOST OVOG UVERENJA?

PRIMER: Mnogo indikacija govori daje pogrešno uverenje da ja
moram imati ljubav osobe do koje mi je stvarno stalo:
a) Nema prirodnog zakona koji kaže da neko do koga mi je stalo
mora da me voli (iako bi bilo divno da me voli!)
b) Ako ne dobijem ljubav jedne osobe, mogu je dobiti od neke druge
i s njom naći sreću i zadovoljstvo.
c) Ako mi niko, koga ja volim, ne uzvraća ljubav, ipak mogu naći
zadovoljstvo u prijateljstvu, radu, čitanju i drugim stvarima.
d) Ako me neko do koga mi je jako stalo odbije, to jeste nepovoljna i
nesrećna okolnost, ali neću umreti zbog toga.
e) Ako ranije nisam imao mnogo sreće u ljubavi, to ne znači da
sada moram da je imam.
f) Nema dokaza ni za jedno apsolutističko mora. Prema tome,
nema dokaza da moram imati bilo šta, pa ni ljubav.
g) Postoji mnogo ljudi koji nikada nisu ostvarili ljubav za kakvom
žude, a ipak imaju srećan život.
h) Znam da sam u određenim periodima svog života bio nevoljen, a
ipak zadovoljan; znači da najverovatnije ponovo mogu biti srećan
i bez ljubavi.
i) Ako me odbije ili ostavi osoba do koje mi je mnogo stalo, to
možda znači da posedujem neke loše, odbijajuće osobine. Ali, to
nikako ne znači da predstavljam pokvarenu, bezvrednu osobu
koja se apsolutno ne može voleti.

181
 j) Čak i da imam tako loše osobine da me zbog njih niko ne može
voleti, ipak ne moram da se obezvređujem i smatrani ništavnom,
lošom osobom.

4. IMA LI DOKAZA ZA ISTINITOST OVOG UVERENJA?

ODGOVOR: Ne, ne stvamo. Postoje znatni dokazi da ću biti u
nezgodnoj situaciji oštećen, frustriran ili osujećen ako mi osoba
koju duboko volim ne uzvrati ljubav. Prema tome, sigurno bi mi se
više dopalo da ne budem odbijen. Ali nikakva količina neprijatnosti
ne predstavlja strahotu - ipak mogu da podnesem frustraciju i
samoću. One ne čine svet užasnim. Niti me odbacivanje čini
ljudskim šljamom! Dakle, očigledno je da nema dokaza da moram
dobiti ljubav od onoga koga ja iskreno volim.

5. ŠTA JE ONO NAJGORE ŠTO BI MI SE STVARNO MOGLO

DOGODITI AKO NE DOBIJEM ONO ŠTO MISLIM DA MORAM
DOBITI (ILI MI SE DESI ONO ŠTO MISLIM DA NE SME DA MI SE
DEŠAVA)?
ODGOVOR: Ako ne dobijem ljubav koju smatram da moram dobiti:
a) Biće mi uskraćena razna zadovoljstva i pogodnosti koje bih
stekao osvajanjem ljubavi.
b) Osećao bih se oštećenim želeći i dalje ljubav od određene osobe i
tražeći je od drugih ljudi.
c) Možda nikada neću dobiti ljubav kakvu želim i stalno ću se
osećati uskraćenim i oštećenim.
d) Drugi me mogu omalovažavati i smatrati bezvrednim zato što
sam odbijen - a to je neugodno i neprijatno.
e) Možda se okrenem ka traženju zadovoljstava koja su lošija od
onih koja dobijam dobrom ljubavnom vezom; to bi bilo krajnje
nepoželjno.
f) Mogu da uglavnom budem sam; i to bi bilo neprijatno.
g) U životu mi se može dogoditi još niz drugih neprijatnosti i
osujećenja - ali nema potrebe da bilo šta od toga definišem kao
užasno, strašno ili nepodnošljivo.

6. KOJE DOBRE STVARI MOGU DA PREDUZMEM AKO NE DOBIJEM

ONO ŠTO MISLIM DA MORAM DOBITI (ILI MI SE DESI ONO ŠTO
MISLIM DA NE SME DA MI SE DEŠAVA)?
a) Ako mi osoba koju iskreno volim ne uzvraća ljubav, mogu više
energije i vremena posvetiti osvajanju ljubavi neke druge osobe -
i verovatno naći nekoga ko mi bolje odgovara.
b) Mogu se posvetiti nekim drugim ugodnim aktivnostima koje nisu
vezane za ljubav ili zabavljanje, na primer poslu ili umetnosti.
c) Možda može da bude izazovno i zabavno da naučni kako da
živim srećno bez ljubavi.
d) Mogao bih da radim na usvajanju filozofije potpunog prihvatanja
samog sebe, čak i kada ne dobijem ljubav za kojom žudim.

182
 Uzmite bilo koje od svojih iracionalnih Uverenja - svoja mora i treba - i
najmanje deset minuta dnevno tokom nekoliko nedelja posvetite njegovom
aktivnom i energičnom opovrgavanju. Da lakše odvojite tih deset minuta za
ovu metodu racionalnog opovrgavanja, možete se poslužiti metodama
operantnog uslovljavanja ili samonagrađivanja i kažnjavanja, koje su sačinili
B.F. Skiner, Dejvid Premak, Marcin Goldfrid i drugi psiholozi). Izaberite neku
aktivnost u kojoj veoma uživate i koju gotovo svakodnevno upražnjavate - na
primer čitanje, jedenje čokolade, gledanje televizije, masturbiranje ili
druženje s prijateljima. Koristite ovu aktivnost kao potkrepljenje ili nagradu
dozvoljavajući sebi da joj se posvetite samo onda ako ste tog dana najmanje
deset minuta vežbali opovrgavanje i to, naravno, posle vežbe. Inače, nema
nagrade! Uz to, možete sebe penalizovati svaki dan kada najmanje deset
minuta ne radite na opovrgavanju. Kako? Terajući se da obavite neki posao
koji vam je vrlo neprijatan - da pojedete nešto neukusno, date novčani prilog
organizaciji koju mrzite, ili sat vremena razgovarate s osobom koja vam je
krajnje dosadna. Možete se dogovoriti sa nekom osobom ili gnipom da vas
kontroliše i da vam pomogne da stvarno sprovedete penale ili nagrade koje
ste sebi odredili. Naravno, na opovrgavanju možete redovno raditi i bez
samopotkrepljivanja. Ali, videćete daje efikasnije ako sepraktikuje uz
nagrade i penale koje slede odmah nakon vežbanja, odnosno za izbegavanje
vežbanja.

PRIMENA EDUKATIVNIH TEHNIKA

RET oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili

medicinski model psihoterapije. RET smatra da ljudska bića prirodno i lako
iskrivljeno misle, neodgovarajuće emocionalno reaguju i ponašaju se
samoosujećujuće; i da je, shodno tome, najbolje koristiti sve moguće
edukativne načine za upečatljivo, intenzivno i dosledno podučavanje
drugačijeg pristupa.
Prema tome, RET se oslanja na primenu niza različitih edukativnih
mera. Koristimo se obimnom literaturom i tražimo od klijenata da pročitaju
određene RET članke i knjige, kao što su How to Live with Neurotic, ovaj
Vodič, i Humanistic Psychotherapy: The Rational-Emotive Aproach. Dajemo
im obrasce i upitnike koje popunjavaju između individualnih i grupnih
seansi i koje zajednički pregledamo (i ispravljamo) na seansi.
Podstičemo ih da svoje seanse snimaju na kasete i da snimak
preslušaju nekoliko puta pre naredne seanse. Ponekad tražimo da naprave
kartice sa racionalnim izjavama i da ih nose sa sobom ili zalepe na ogledalo;
mogu napisati ili crtežom prikazati osnovne RET principe. Imamo igre i
procedure koje mogu koristiti da bi ostali u RET teoriji i praksi. Učimo ih
vežbama koje mogu primenjivati na seansi i izvan nje. Delimo snimke
racionalno-emotivnih predavanja, intervjua i seminara koje mogu preslušati
zbog sticanja potpunijeg uvida u RET ideje. Posedujemo video snimke i
filmove RET predavanja, inervjua i terapijskih seansi.
Dakle, edukativni postupak primenjujemo na niz različitih načina.
Verujenio da budućnost psihoterapije uopšte, a Racionalno emotivne terapije
posebno, leži u razvoju još boljih metoda emocionalne edukacije, kako bi
"poremećene" i "neporemećene" osobe svih uzrasta naučile da pravilnije i

183
jasnije razmišljaju o sebi i svetu uopšte. Čak predlažemo da, na kraju
krajeva, termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin
psihoterapija.

PRIKUPLJANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA

Kada smo započeli RET, bazirali smo svoju terapiju na ograničenom

broju istraživanja u kognitivno-bihevrioralnoj terapiji, koja su sprovedena do
sredine 1950-ih. Bilo ih je tek šačica! Od tada, možemo slobodno reći,
urađen je impozantan broj istraživanja koja su potvrdila i ojačala RET teoriju
i praksu. Ja (A.E.) nekoliko poslednjih godina sakupljam taj materijal i
nadam se da ću uskoro objaviti obimnu bibliografiju radova i knjiga o
racionalno-emotivnoj i kognitivno-bihevioralnoj terapiji.
Deo te bibliografije obuhvata više stotina istraživanja koja izrazito
potkrepljuju RET teoriju: a naročito teoriju da će subjekti, koje suptilno i
iskreno navedemo da izmene svoja uverenja, stavove, mišljenja ili filozofije,
istovremeno (gotovo automatski, bitno - a često i dramatično) izmeniti svoje
emocije i ponašanje. Mnogi prominentni eksperimentalni, socijalni i klinički
psiholozi, uključujući Džeralda Dejvisona, Džeroma Franka, Ričarda
Lazanisa, O'Hobart Mourera, Donalda Majhenbauma, Stenlija Šalitera i
Stjuarta Velinsa, objavili su istraživanja koja potvrđuju ovu tvrdnju.
Drugi deo RET bibliografije obuhvata rezultate kliničke evaluacije.
Gotovo svi pokazuju da racionalno-emotivni postupci, ili slične kognitivno-
bihevioralne terapijske metode, znamo više pomažu ljudima nego
neterapijski kontrolni postupci; a da su klinički rezultati RET-a podjednako
dobri i bolji od rezultata drugih terapija, kao što su klijentu usmerena i
klasična bihevior terapija. Ove evaluacione studije nastale su na osnovu
eksperimentalnih istraživanja mnogih eminentnih naučnih radnika,
uključujući radove D.E. Burkheda, A. Elisa, VV.R. Maesa i R. A. Hajmana,
Donalda Majhenbauma, Maksi C. Moltsbija, Jr., K.L. Sarme, G.L. Tafta,
Larija Trekslera i Harvija Cingla.
Pošto se RET teorija i praksa prezentuju u specifičnim i konkretnim
terminima, a mi obično tražimo nedosvmislene i jasne definicije fraza koje
koristimo, to je čini atraktivnom za eksperimentalne provere. Prema tome,
možemo pouzdano predvideti još velik broj studija i istraživanja o RET
teorijskim i kliničkim aspektima. Sjajno! Konačno, ni jedan terapijski sistem
koji ne pobudi i ne izdrži rigoroznu eksperimentalnu proveru, nije vredan
primene. Pozdravljamo i očekujemo daljnja testiranja RET postupaka na
svaki moguć način! U međuvremenu, zašto ih vi ne isprobate na sebi?

184
 22. LITERATURA:
Adler, Alfred: Superiority and Social Interest, Edited by H.L. and R.R.
Ansbacher, Evanston III.: Northwestern University Press, 1964
Understanding Human Nature. New York: Greenberg, 1927.
Alberti, R.E. and Emmons, M.L. Your Perfect Right: A Guide to Assertive
Behavior. San Luis Obispo, Cal.: Impace, 1971.
Ansbacher, H.L. and Ansbacher, R.R.: The Individual Psychology of Alfred
Adler, New York: Basic Books, 1956.
Ard, Ben N., Jr. Treating Psychosexual Dysfunction. New York: Jason
Aronson, 1974.
Counseling and Psychoterapy. Palo Alto, Cal.: Science and Behavior Books,
1966.
Ard, Ben N., Jr., and Ard, Constance C, eds. Handbook of Marriage
Counseling Palo Alto, Cal.: Science and Behavior Books, 1969.
Amheim, R. Visual Thinking, Berkeley, Cal: University of California Press,
1969.
Arnold, Magda. Emotion and Personality, New York: Columbia University
Press, 1960.
Bach, George R. and Deutsch, Ronald M. Pairing. New York: Avon, 1973.
Bach, George R. and Wyden, Peter. The intimate Enemy, New York: Avon,
1971.
Bannister, D. and Mair, J.M.M. The Evaluation of Personal Constructs. New
York: Academic Press, 1968.
Barksdale, L.S. Building Self-esteem. Los Angeles: Barksdale Foundation,
1974.
Beck, A.T. Depression. New York: Hoeber-Harper, 1967. "Cognitive Therapy."
Behavior Therapy 1 (1970): 185-200
Bedford, Stewart. Instant Replay. New York: Institute for Rational Living,
1974
Berne, Eric: What Do You Say After You Say Hello? New York: Grove Press,
1974.
Bone, Harry. "Two Proposed Alternatives to Psychoanalytic Interpreting." U
Use of Interpretation in Treatment, edited by E. Hammer, pp. 169-96. New
York: Grane & Stratton, 1968.
Bourland, D. David, Jr. "A Linguistic Note: Writing in E-Prime." General
Semantics Bulletin 32, 33 (1965, 1966): 111-14. "The Semantics of a Non-
Aristotelian Language." General Semantics Bulletin 35 (1968): 60-63. "The
Un-isness of Is." Time, May 23, 1969, p. 69
Buli, N,. "An Introduction to Attitude Psychology." Journal of Clinical &
Experimental Psychopathology 27 (1960): 147-56.
Burkhead, David E. "The Reduction of Negative Affect in Human Subjects: A
Laboratory Test of Rational-Emotive Therapy." Ph.D. Thesis, Western
Michigan University,, 1970.
Burton, Arthur, ed. Operational Theories of Personality, New York: Brimer
Mazel, 1974. Casler, Lawrence. Is Marriage Necessary? New York: Human
Science Press, 1973.
Cautela, Joseph R. "Treatment of Compulsive Behavior by Covert
Sensitization" Psychological Record 16 (1966): 33-41.
Cobb, Stanley. Emotions and Clinical Medicine, New York: Norton, 1950.

185
Criddle, William D. "Guidelines for Challenging Irrational Beliefs." Rational
Living 9 (1) (Spring, 1974): 8-13.
Danysh, J. Stop Without Quitting. San Francisco: International Society for
General Semantics, 1974.
Davison, Gerald C, and Neale, John M. Abnormal Psychology: An
Experimental-Clinical Approach. New York: Willey, 1974.
Davison, GeraldC., and Valins, Stuart "MaintenanceofSelf-attributedand
Drug-attributedBehavior Change." Journal of Personal and Social Psychology
11 (1969): 25-33. Dewey, John. Human Nature and Conduct. Ne\v York:
Modern Library, 1930.
DiLoreto, Adolph. Comparative Psychotherapy. Chicago: Aldine-Uierton,
1971. Dorsey, John M. Illnessor Allness. Detroit,: Wayne State University
Press, 1965.
Ellis, Albert. The American Sexual Tragedy. New York: Twayne, 1954. Rev.
ed. New York: Lyle Stuart and Grove Press, 1962. The Art and Science of
Love,Nevv York: Lyle Stuart, 1960. Rev. ed., New York: Lyle Stuart and
Bantam, 1965.
"Cognitive Aspects of Abreactive Therapy." Voices: The Art and Science
ofPsychotherapy 10(1) (1974): 48-56. New York: Institute for Rational Living,
1975.
Disputing Irrational Beliefs (DIBS). New York: Institute for Ra¬tional Living,
1974.
"Emotional Education at the Living School." In Counseling Children in
Groups, Edited by Merle M. Ohlsen, pp. 79-94. New York: Holt, Rinehart &
Winston, 1973. Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1974.
Executive Leadership: A Rational Approach, New York: Citadel Press, 1972.
Growth Through Reason. Palo Alto, Cal.: Science and Behavior Books, 1971.
Hollywood: Wilshire Books, 1974.
Healthyand UnhealthyAggression, New York: Institute for Ration¬al Living,
1974.
Homework Report. New York: Institute for Rational Living, 1972. How to Live
with a Neurotic. New York: Crown, 1957. Rev.ed, 1975. How to Master Your
Fear of Flying. New York: Curtis Books, 1972. Humanistic Psychotherapy:
The Rational-Emotive Approach. New York: Julian Press, 1973. New York:
McGraw-Hill Paperbacks, 1974. Is Objectivism a Religion?New York: Lyle
Stuart, 1968.
"Is Psychoanalysis HarrnfulT Psychiatric Opinion 5(1) (1968): 16-124. Also:
New York: Institute for Rational Living, 1969. "My Philosophy of
Psychotherapy." Journal of Contemporary Psychotherapy. 6(1) (1973): 13-18.
Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1974.
"TheNo-Cop-out Therapy." Psychology Today 7(2) (July, 1973): 56-52.
Reprinted: Nevv York: Institute for Rational Living, 1973.
"Outcome of Employing Three Techniaues ofPsychotherapy." Jour¬nal of
Clinical Psychology 13 (1957): 344-50. "Psychotherapy and the Value of a
Human Being." In Value and Valuation: Essays in Honor of Robert S.
Hartman, Edited by J.W. Daviš, pp. 117-39. Knoxville: University
ofTennessee Press, 1972. Reprinted: New York: Institute for Rational Living,
1972. "Psychotherapy Without Tears." In Tvvelve Therapists, Edited by
Arthur Burton, pp. 103-26. San Francisco: Jossey-Bass, 1972. "Rational-

186
Emotive Theory." In Operational Theories of Personality, Edited by Arthur
Burton, pp. 308-44. Nevv York: Branner Mazel,
"Rational-Emotive Therapy." In Current Psychotherapies, Edited by R.
Corsini, pp. 167-206. Itasca, 111.: Peacock, 1973/ "Rational-Emotive
Therapy." In Four Psychotherapies, Edited by Leouard Hersher, pp. 47-83.
New York: Appleton-Century-Crofts, 1970.
Reason and EmotioninPsychotherapy. New York: LyleStuart, 1962.. The
Sensuous Person: Critique and Corrections. New York: Lyle Smart,, 1972.
New York: New American Library, 1974. Suppressed: Seven Essays
Publishers Dared Not Print. Chicago New Classics House,, 1965.
Ellis, Albert and odiers. A Bibliography ofArticles and Books on Rational-
Emotive Therapy and Cognitive-Behavior Therapy. New York: Institute for
Rational Living, 1975.
Ellis, Albert and Gulio, John M. Murder and Assassination. New York: Lyle
Smart, 1972.
Ellis, Albert and Harper, Robert A. Creative Marriage. New York: Lyle Smart,
1961. Hollywood: VVilshire Books, 1973 (under the title AGuide to
Successful Marriage).
Ellis, Albert; Krasner, Paul and VVilson, Robert Anton. "Impolitelnterview
vnthDr. Albert Ellis." Realist. 1960, No.. 16. 9-11; 1960, No. 17, 7-12.
Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1970.
Ellis, Albert; VVolfe, Janet L. And Moseley, Sandra. How to Raise cm
Emotionally Healthy, Happy Oiild. Hollywood: VVilshire Books, 1972.
English, H.B., and English, Ava C. A Comprehensive Dictionary of
Psychological andPsychoanalytical Terms. New York: Longmans, Green,
1958.Epictetus. The Works of Epictetus. Boston: Little, Brown, 1899. Also
see Hadas, Moses.
Frank, Jerome D. Persuasion and Healing. Rev. Ed. Baltimore: Johns
Hopkins University Press, 1973. Frankl, Viktor E. Mans Search for Meaning.
New York: VVashington
Square Press, 1966. Freud, Sigmimd. CollectedPapers. New York: Collier
Books, 1963. Frornm, Erich, TheArt of Loving. New York: Bantam,, 1963.
Garcia, Edward and Pellegrini, Nina. Homer the Homely Hound Dog.:
New York: Institute for Rational Living, 1974. Garmezy, Norman and
Neuchterlein, Keith. "Invulnerable Children: Fact
and Fiction of Competence and Disadvantage." Mimeographed.
Minneapolis, 1972.
Gillete, Paul and Hornbeck,*Marie.Depression: A Laymans Guide to the
Symptoms and Cures. New York: Outerbridge& Lazard, 1973. Ginott,
HaimG. BetweenParentandCfiild, New York: Macniillan, 1965. Glasser,
VVilliam. Reality Therapy. New York: Harper, 1964. Goldfried, Marvin R.:
Decenteco, Edwin T. and VVinberg, Leslie.
"Systematic Rational Restnicturing as a Self-control Techniaue."
Behavior Therapy, 5 (1974): 247-54. Goldfried, Marvin R., and Merbaum,
Michael, Eds. Behavior diange
Through Self-control. New York: Holt, Rinehart& Winston, 1973. Goodman,
David and Maultsby, Maxie C, Jr. Emotional Well-being
Tlirough Rational Behavior Training, Springfield, 111: Charles C.
Thomas, 1974.

187
Greenwald, Harold. Decision Tlierapy. New York: Wyden, 1974. ed.
Active Psychotherapies. New York: Atherton, 1967. Grossac, Martin.
YouAreNotAlone. Boston: Marlborough, 1974. Hadas, Moses, ed. Essential
WorksofStoicism. New York: Bantam, 196.2. Harper, Robert, A. Tt\e New
Psychotherapies. Englewood Cliffs, N.J.:
Prentice- Hali, 1975. Psychoanalysis and Psychotherapy: 36
Systems. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, 1959. Harper, Robert A. and
Stokes, VValter S. Forty-five Levels to Sexual
Understanding and Enjoyment. Englewood Cliffs, N.J.:
Prentice-Hall, 1973. Hartman, Robert S. The Measurement ofValue.
Carbondale, III: Southern
Illinois University Press, 1967. Hauck, Paul A. OvercomingDepression.
Philadelphia: VVestminster Press,
1973. Overcoming Frustration and Anger.Philadelphia:
VVestnunster Press, 1974. The Rational Management of Children,
New York: Libra, 1967. Reason in Pastoral Counseling.
Philadelphia: VVestminster Press, 1972. Hayakawa, S.I. LanguageinAction.
New York: Harcourt, Brace& VVorld,
1965.
Herzberg, Alexai\dtr. Active Psychotherapy. New York: Grune & Stratton,
1945.
Honune, Lloyd: How to Use Contingency Contracting in tlie Classroom
Champaign, 111.: Research Press, 1969. Horney, Karen. Collected Writings.
New York: Norton, 1972. Hoxter, A. Lee. "Irrational Beliefs and Self-concqn
in Two Kinds of
Behavior." Ph.D. Thesis, University of Alberta, 1967. Jacobsen, E. You Must
Relax. New York: Pocket Books, 1958. Janov, A. The Primal Scream, New
York: Dell, 1970.
Johnson, VVendell, People in Quandaries. Nevv York: Harper, 1946. Jones,
Richard G. "A Factored Measure ofEllis Irrational Belief System,
with Personality and Maladjustmem Correlates." Ph.D. thesis,
Texas Technological University, 1968. Jung, CG. The Practice
ofPsychotherapy. Nevv York: Pantheon, 1954. Kelly, George. Clinical
Psychology and Personality. Nevv York: Wiley,
1969.
The Psychology of Personal Constructs. Nevv York: Norton, 1955 Kiev, Ari. A
Strategy for Daily Living. Nevv York: Free Press, 1973. Knaus, William J.
Rational-Emotive Education: A Manual for Elenientary
School Teachers. Nevv York: Institute for Rational Living, 1974. Korzybski,
Alfred. Science arid Sanity. Lancaster, Pa.: Lancaster Press,
1933.
Kranzler, Gerald. You Can Otange How You Feel. Eugene, Ore.: author,
1974.
Laughbridge, Stanley Theodore. "A Test of Irrational Thinking as ItRelates to
Psychological Maladjustment.." Ph.D. tiiesis, University of Oregon, 1971.
Lazarus, Arnold A. Behavior Therapy and Beyond. Nevv York:
McGrovv-Hill, 1971. Lazams, R.S. Psychological Stress and Coping Process.
Nevv York:

188
McGravv-Hili, 1966. Lembo, Jolm M. Help Yourself. Niles, III: Argus
Communications, 1974. Levvis, W.C. Why People Change. Nevv York: Holt,
Rinehart & VVinston,
1972.
Lindner, Robert. PrescriptionforRehellion. London: Gollancz, 1953. Low,
Abraham A. Mental Health Through Will~Training. Boston:
Christopher, 1950. Lovven, Alexander. The Betrayal of the Body. Nevv York:
Macmillan,
1966.
Lynn, John G. "Preliminary Report of Two Cases of Psychopathic Personality
with Chronic Alcoholism Treated by the Korzybski Method." hi General
Semantics. Nevv York: Arrovv Editions, 1938. Reprinted: Lakevill, Conn.:
Institute for General Semantics, 1970.
MacDonald, A.P., and Games, Richard G. "Ellis Irrational Values." Rational
Living. 7(2) (1972): 25-28.
McGill, V.J. ErnotionandReason. Springfield, 111: CharlesC. Thomas, 1954.
Maes, Wayne R., and Heimann, Robert A. The Comparison of Three
Approaches to the Reduction of Test Anxiety in High School Students.
VVashington, D.C.: Office of Education, 1970.
Marcus, Aeurelius, "The Tlioughts of the Emperor Marcus Aurelius Antonius.
Boston: Little Brovvn, 1900. Also see Moses Hadas
Maslovv, A.H. Motivation andPessonality,, 2nd ed. Nevv York: Harper, 1970.
Tovvard a Psychology of Being. Princeton: Van Nostrand, 1962
Masters, VVilliam and Jolmson, Virginia E. Human Sexual Inadequacy.
Boston: Little Brovvn, 1970. Maultsby, Maxic C. Jr. More Personal
Happiness Through Rational Self-
counseling. Lexington, Ky.: Author, 1971
Help Yourself to Happiness. Nevv York: Institute for Rational
Living, 1975.
How and Why You Can Naturally Control Your Emotions. Lexi-ngton, Ky.:
Author, 1974.
"Systematic WiittenHomeworkinPsychotherapy." Rational Living. 6(1) (1971):
16-23. Maultsby, Maxie C, Jr. and Ellis, Albert. Techniques for Using
Rational-Emotive Imagery (REI). Nevv York: Institute for Rational Living,
1974.
Maultsby, Maxie C, Jr., and Hendricks, Allie. Five Cartoon Booklets
illustrating Basic Rational Behavior Therapy Concepts. Lexington, Ky.:
Author, 1974.
Maultsby, Maxie C. Jr. and Hendricks, Allie. You and Your Emotions.
Lexiugton, Ky.: University of Keutucky Medical Center, 1974.
Meehl; Paul E. Psychologists Opinion as to the Ejfects of Holding Five of Ellis
"Irrational Ideas." Minneapolis: Research Laboratory of the Dept.. of
Psychiatry, University of Minnesota, 1966.
Meichenbaum, DonaldH. Cognitive BehaviorModification, Morristovvn, N.J:
General Learning Press, 1974.
Cognitive Factors in Behavior Modification: Modifying What Clients Say to
Themselves. Waterloo, Canada: University of Water-loo, 1971.
Merrill, M.G. "ThereAreNoAbsolutes." ART in Daily Living 1(4) (1972): 6-9
Meyer, Adolf. The Commonsense Psychiatry of Dr. Adolf Meyer. New

189
York: McGravv-Hili, 1948. Mischel. W. "Tbward a Cognitive Social Leaming
Reconceptualization of
Personality." Psychological Revievv 30 (1973): 252-83. Moreno, J.L. WhoShall
5'«rwve?Washington, D.C.: Nervous and Mental
Disease Publishing Company, 1934.
Morris, Kenneth T., and Kanitz, H. Mike. Rational-Emotive 7herapy.
Boston: Houghton Mifflin, 1975. Mosher, Donald. "Are Neurotics Victims of
Tneir EmotionsT ETC: A
Review of General Semantics23 (1966): 225-34. Mowrer, O.H. "Preparatory
Set (Expectancy) - A Deteminant in
Motivation andLearning"PsvchologicalReview45(1938):62-91 Orlanskv,
Harold. "Infant Care andPersonality." Psychological Bulletin
46(1949): 1-48
Paul, G. L. Insight versus Desensitization in Psychotherapy. Stanford.:
Stanford University Press, 1966. Pavlov, I.P. Essays in Psychology and
Psychiatry. New York: Citadel
Press, 1969.
Peller, Lili E. "The Childs Approach to Reality." American Journal of
Orthopsychiatry 9 (1939): 503-13 Perls, F.C. Gestalt Therapy Verbatim,
Lafayette, Cal. Real People Press,
1962.
Philips, E. Lakin. Psychotherapy. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, 1956.
Premack, David. "Reinforcement Theory." hi Nebraska Symposium on
Motivation, edited by D. Levine, Lincoln, Neb.: University of
Nebraska Press, 1969. Rado, Sandor. Adaptational Psychodynamics:
Motivation and Control.
New York: Science House, 1969. Rank, Otto. MU TherapyandTruth
andReality. New York: Knopf. 1945. Reich, VVilhelni. Character Analysis.
New York: Oregon Instimte Press,
1949.
Reichenbach, Hans. The Rise of Scientific Philosophy. Berkeley:
University of California Press, 1953. Reik, T. Ustening with the ThirdEar.
New York: Rinehart, 1948. Rimni, David C, and Masters, John C. Behavior
Therapy. New York:
Academic Press, 1974. Rogers, C.R. On Becorring a Person. Boston:
Houghton Mifflin, 1961. Rokeach.Milton. Beliefs, Attitudes and Values. San
Francisco:
Jossey-Bass, 1968. The Nature of Human Values. New York: Free
Press, 1973.
Russell, Bertrand. TheConauestofHappiness. New York: Bantam, 1968.
Russell, Philip. "An Empirical Test of Rational-Emotive Therapy." M.A.
thesis, Unviersity of Kentucky, 1972. Selter, A. ConditionedReflexTherapy.
New York: CapriconiBooks, 1949.
Schacter, Stanley. Emotion, Obesity, and Crime. New York: Academic Press,
1971.
Schultz, J..H. and Luthe, W. Autogenic Training. New York: Gnme &
Stratton, 1959.
Sewell, W.H., Mussen, P.H. andHarris, C.W."Relationshipsamong Child
Training Practices." American Sociological Review 20 (1955) 137-48.

190
Sharma, K. L. "A Rational Group TherapyApproach to Counseling Anxious
Underachievers." Ph.D. diesis, University of Alberta, 1970. Shibles, VVarren.
Emotion. Whitewater, Wis.: Language Press, 1974. Shulman, Lee M. and
Taylor, Joan K. When to See a Psychologist. Los
Angeles: Nash, 1969 Skimier, B.F. BeyondFreedomandDignity. New York:
Knopf, 1971. Stampfl, Thomasand Levis, Donald. "PhobicPatients: Treatment
withthe
Leaming Approach of Implosive Therapy." Voices 3(3) (1967): 23-27.
Sullivan, H.S. Conceptions of Modem Psychiatry. VVashington, D.C:
William Alanson White Foundation, 1947. Taft, G. L "A Study of the
Relationships of'Anxiety and Irrational Ideas."
Ph.D. thesis University of Alberta, 1965. Thonie, F.C. Principles ofPersonality
Counseling, Brandon, Vt.: Journal of Clinical Psychology Press, 1950.
Thorpe, G.L. "Short-term Effeaiveness of Systematic Desensitization,
Modeling and Behavioral Rehearsal, and Self-Instructional
Training in Facilitating Assertive-Refusal Behavior." Ph.D. thesis,
Rutgers University, 1973. Tillich, Paul. The CouragetoBe. New York: Oxford,
1953. Tosi, Donald J. Youth: Toward Personal Growth, a Rational-Emotive
Approach. Columbus, Ohio: Merrill Publishing Co., 1974. Trexler, Larry D
"Rational-Emotive lherapy, Placebo and No-Treatment
EJfects on Public-speaking Anxiety." Ph.D. thesis, Temple University, 1971.
Valins, Smart."CognitiveEffectsofFalseHeart-rateFeedback" Journal of
Personality and Social Psychology 7 (1966): 400-8.
Valins, Stuart and Ray, Alice A. " Effects of Cognitive Desensitization on
Behavior." Journal of Personality and Social Psychology 7(1967): 345-50.
Velten, Enmiett C. "The Induction of Elation and Depression Through
Reading." Ph.D. Thesis, University of Southern Califomia, 1967.
Walling, Connie. "An Argument against the Desirability of Theoretically
Presupposing Calm Indifference in Undesirable Life Situations."
ART in Daily Living 1(2) (1972): 3. Watzlawack, Paul; VVeakland, John and
Fisch, Richard. Change. New
York: Norton, 1974. Weekes, Claire. Hope and Help for YourNerves. Nevv
York: Havvthorn,
1969.
PeacefromNervousSuffering. Nevv York: Havvtfiorn, 1972. Wiener, Daniel N.
A Practical Guideto Psychotherapy. Nevv York: Harper & Row, 1968.
Wiener, Daniel N. and Stieper, D.R. Dimensions of Psychotherapy.
Chicago: Aldin, 1965. Wolberg, Levvis R. The Techniaue of Psychotherapy.
2nd ed. Nevv York:
Grune Stratton, 1968. Wolfe, Janet L. "How Integrative Is Integrity TherapyT
Counseling
Psychologist 3(2) (1973): 42-49.
"Short-TermEjfects ofModeling/BehaviorRehearsal, Modeling/Be-havior
Rehearsal-Phts-Rarional Therapy Placebo, and No Treat¬ment on Assertive
Behavior." Ph.D. Thesis, Nevv York University, 1975.
" What to Do Until the Revolution Comes: AnA rgument for Womens
Tfierapy Groups." Paper presented at Womens Conference,
Madison, Wis.: November, 1973. Wolpe, Joseph. Psychotherapy by
Reciprocal Inhibition. Stanford:

191
Stanford University Press, 1958. Wolpe, Joseph and Lazanis, Amold.
Behavior Therapy Techniaues. Nevv
York and London: Pergamon Press, 1966. Young, Hovvard S. A Rational
Counseling Primer. Nevv York: Institute for
Rational Living, 1974.
Understanding and Overcorting Anger. Nevv York: Institute for Rational
Living, 1975. Zimbardo, R.G. The Cognitive Control of Motivation. Chicago:
Scott, Foresman, 1969.
Zingle, Harvey W. "Therapy Approach to Counseling Underachievers." Ph.D.
diesis, University of Alberta, 1965.

192