VEČNA PLIMA STRASTI

1. poglavlje

ta ste, pobogu, izgubili na mom brodu? Elena Kalderon stezala je meku

Š krpu, kojom je polirala šank u gornjem salonu. Autoritativan muški glas
odisao je hladnoćom, zahtevajući odgovor. Ne dižući pogled s posla, Elena je
tačno znala čiji je to glas.
Alesandro Koreti.
Nije trebalo da bude tu!, pomislila je. Već godinu dana iznajmljivao je
luksuznu jahtu svojim dobrostojećim prijateljima.
- Samo čistim - objasnila je tonom dobro obučenog brodskog osoblja, ne
usuđujući se da ga pogleda u oči.
- Šalite se?
- Nipošto - prstima je kucnula blistavo ispolirani drveni šank. - Glavni
stjuard kaže da je površina šanka od skupocene tikovine i mora se redovno
polirati.
Moram delovati ubedljivo, grozničavo je pomislila Elena. Ono što se pre
šest meseci dogodilo među njima tokom jednog jedinog plesa ne znači
apsolutno ništa i može se pripisati vinu, muzici i romantičnom ambijentu.
Osvrnula se. Stajao je... napola u seni, na ulazu u salon. Ali prepoznala ga je i
u polutami pa joj je srce bubnjalo u vratu.
Alesandro Koreti, čovek koji je okrenuo njen život naglavačke jednim
plesom, neodoljivo ju je privlačio iako je osećala da je čak opasniji od njenog
lažljivog, nasilnog bivšeg verenika, koji je, kako je u međuvremenu otkrila,
bio upleten i u kriminalne radnje.
Kad je napustila Nikola, nije se usudila da se obrati policiji iz straha od
njegove uticajne porodice. Ipak, nije se mogao porediti sa Alesandrom iz
uticajnog klana Koreti, koji je iznad svakog zakona.
Kad joj je prišao, presekao joj je dah, a srce je počelo da joj tuče kao
mahnito. Osećala je istu onu čežnju koja ju je pre šest meseci bacila u njegovo
naručje, jer se potajno nadala da je on dobar čovek, koji uliva osećaj
sigurnosti uprkos rasprostranjenom mišljenju.
 - Tvoje glumatanje nije me zavaralo ni na tren - zarežao je. - Uostalom, nisi
mi odgovorila na pitanje, Elena.
Dakle, prepoznao me je.
Ipak, to nije bilo jedino što ju je zaintrigalo. Generalni menadžer firme
’’Koreti medija” delovao je potreseno, kosa mu je bila zamršena, a cipele
prljave. Na sebi je imao izgužvani smoking i pocepanu elegantnu košulju,
koja je otkrivala preplanula prsa. Oko mu je bilo gotovo zatvoreno modricom,
na bradi se isticao otok, pri čemu čak ni rascepljena usna nije mogla da zaseni
tu urođenu aristokratsku lepotu. Pogled njegovih tamnozelenih očiju ostao je
strog i prodoran.
Elenu je najviše začudilo to što ju je prepoznao posle toliko vremena i još
na ovako neuobičajenom mestu.
- Nisam unajmljena da glumim već da radim na palubi - smireno je
objasnila.
- Malo sutra ti radiš!
- Nego kako? - upitala je strožim tonom pokazujući svoju uniformu,
suknju na falte i crnu polo majicu s amblemom jahte na grudima. Na
stopalima je imala praktične brodske mokasine.
Alesandro je prekrstio ruke na grudima, gnevno je odmeravajući od glave
do pete. Nije bilo ni traga vatrenoj žudnji, od koje je pre šest meseci čitavim
telom podrhtavala.
- A u kom svojstvu ovde radiš? Kao čistačica? - upitao je
uvredljivim tonom.
Dok joj je polako prilazio, Elena je stisnula zube, teškom mukom
potiskujući nagon da pobegne. Kako uspeva da izgleda tako dobro i pored
neuredne odeće i uočljivih povreda?
- Ja sam brodska stjuardesa, a čišćenje spada u moja zaduženja.
- Razume se. A kada si osetila potrebu da dizajnerske krpice i visoke
potpetice zameniš ovakvim poslovima? - cinično se nasmešio. - Verovatno si
pukim slučajem završila upravo na ovoj jahti.
- Nisam znala da je tvoja - barem ne u trenutku kad se javila na oglas za
zaposlenje. I kad je uvidela da će je, ako bude radila kao konobarica u
restoranima duž sicilijanske obale mnogo lakše pronaći. Sada je zažalila što
nije poslušala intuiciju i pobegla čim je čula ime vlasnika. - Bila sam već
nedelju dana na otvorenom moru kad sam saznala čija je jahta. Rečeno mi je
da je retko koristiš.
- Kakva apsurdna ideja da neko poželi da razbije dosadu ovakvim poslom!
Alesandro je stajao tik pred njom, srećom, s druge strane šanka, sa šakama
položenim na ispoliranoj tikovini. Pomislila je kako bi bilo naći se
zarobljenom između tih snažnih ruku.
- To je ozbiljan i pošten posao - rekla je.
- Hoćeš reći, za ozbiljnu i poštenu ženu?
Nije znala šta ju je više naljutilo: to što ju je povredio pogrešno je
procenivši, ili to što je rumenim obrazima odavala povređeni ponos. Zapravo
je on uopšte ne poznaje. Osim iznenađujuće međusobne privlačnosti tokom
dobrotvorne priredbe pre šest meseci, ništa ih nije vezivalo. Nije znao ništa ni
o sramotnoj ulozi koju je trebalo da odigra na nagovor svog tadašnjeg
verenika niti o perfidnom planu koji je Nikolo osmislio.
A ona je bezmalo završila kao saučesnica u toj podloj obmani! I danas se
stidela toga, kao i svoje nerazumne reakcije na Alesandra, koji nije nimalo
bolji od njenog bivšeg verenika.
Obojica su bila tvrdokornog kova, poticala iz sličnih porodičnih struktura i
za postizanje ciljeva koristila isto oružje: brutalnost i iskorišćavanje. Tokom
šest meseci, koje je provela bežeći, Elena je iz štampe i sa interneta saznala
dovoljno o Koretijevima da bi znala da je s njim oprez najbolja taktika.
Pogotovo što nije mogla da nasluti šta on zna o raskidu veridbe svog
ogorčenog rivala Nikola Falka i o njegovoj odbegloj verenici.
- Ne iznenađuje me to što nemaš visoko mišljenje o meni - hladno je
primetila. -Ali ljudi se menjaju.
Odmahnuo je glavom.
- Ne menjaju se ljudi, već okolnosti.
Rado bi mu protivrečila, ali donekle je bio u pravu.
- Ako me ne želiš na palubi svoje jahte...
- Ne želim da tu ostaneš.
Progutala je knedlu oborivši pogled.
 Moraće da zauzda svoj temperament. Jedan telefonski poziv u Nikolovu
vilu i... gotova je. A ta raskošna građevina nadomak Napulja zamalo da joj
postane novi dom! Alesandro bi je verovatno sa ogromnim guštom upotrebio
kao oruđe u sukobu s njenim bivši verenikom. Između njegove i Nikolove
porodice generacijama vlada bespoštedno rivalstvo.
Saberi se!, naredila je sebi. Prestani da sliniš nad njim i smisli novi plan.
- Ako je tako, razume se da ću otići - prividno je popustila. - Ali sad smo
na otvorenom moru...
U očima mu je zaiskrio opasan sjaj.
- Nadam se da umeš da plivaš.
- Nažalost, nikada nisam naučila - slagala je, izazovno se osmehnuvši. -
Hoćeš li me podučiti?
- Mislim da ću se snaći bez jednog čamca za spašavanje - razmišljao je
naglas, ignorišući njen pokušaj flerta. - Sigurno ćeš brzo doveslati do kopna.
Sredozemno more nije baš toliko veliko... relativno.
Bože, kako može da mi se sviđa tip koji namerava da me otisne prema obali
u majušnom čamcu za spašavanje? Možda zato što, uprkos neurednom izgledu
i modrici na oku podseća na rimskog boga? Poludela si!, prekorila je sebe. Ne
zaboravi da je podjednako beskrupulozan kao nasilni Nikolo. Ali zašto ga se
onda ne bojim?
- Nećeš me baciti preko palube - rekla je samopouzdano.
Vazduh među njima najednom se naelektrisao. Napeta atmosfera podsetila
ju je na onaj sudbinski ples kad ju je Alesandro privukao sebi stežući je čvrsto.
Pogledala ga je u oči i jednostavno je znala...
Iz njegovog pogleda zaiskrilo je nešto mnogo opasnije od besa. Taj izraz
budio je u njoj uspomene na žudnju. Mora se odmah pribrati.
- Predlažem praktičnije i manje dramatično rešenje. Zašto me ne bi
iskrcao u najbližoj luci?
Alesandro se nasmejao.
- Očito nisam bio dovoljno jasan...
Zadrhtala je pod njegovim pogledom, ali ne od straha.
- Žena Nikola Falka ovde nije dobrodošla. Ni na ovoj jahti, ni na mom
ostrvu, a pogotovo ne u mojoj blizini. Ili ćeš otplivati do obale ili ćeš odveslati
u spasilačkom čamcu. Izbor prepuštam tebi.
- Ah, shvatam... - umesto da se uspaniči, Elena je počela da uživa. - Treba
da mi se revanširaš - trudila se da zvuči ravnodušno. - Odbila sam te, pa ćeš
me sad baciti preko palube. Muškarci poput tebe očito nemaju drugog načina
da se osvete za povređeni ego.
- Muškarci poput mene... - muklo je ponovio, kao da izgovara najgrđu
psovku.
Tek sada je primetila koliko je bled i umoran. Ni po koju cenu ne sme mu
popustiti, inače je gotova.
- Ti si Koreti - ledeno ga je podsetila. - Oboje znamo šta to znači.
- Najam brodova i besplatni časovi plivanja? - turobno se našalio fiksirajući
je mrkim pogledom.
- To je nepravedno prema zločinačkom sindikatu koji zoveš svojom
familijom - uzvratila je smešeći se. - A pritom svi dobro znaju da je na Siciliji
to sinonim za...
- Tako je, sad se sećam - presekao ju je usred rečenice. - Apsurdni napadi
na nečiju ličnost uža su ti specijalnost. Moraš naći novu temu da ne bi
dosadila svojoj publici, Elena.
Iako se nije pomerio, osećala se sateranom u ugao. Ponovo je čula grube,
uvredljive reči, kojima su se međusobno počastili one noći u raskošnoj balskoj
dvorani u Rimu. I ponovo je osetila zastrašujuću vatrenu stihiju, koja ju je
progutala pod prodornim pogledom njegovih očiju.
I tada joj je, kao i danas, bilo teško da mu odoli. Srce joj je udaralo u rebra.
Ako sad pogreši, rizikuje da je Nikolo pronađe. Ako dopusti sebi da podlegne
Alesandru Koretiju, posle svih ovih meseci i svega što se od onda dogodilo...
Ponovo je pribegla sarkazmu pokušavajući da prikrije šta oseća. - Dobro,
neću više da stojim na putu tvom samosažaljenju - odloživši krpu za poliranje,
obišla je oko šanka i uputila se prema izlazu. - Ionako je savršen dan
za kupanje, zar ne? U tako malom moru sigurno neću odmah potonuti samo
zato što ne umem da plivam...
- Elena, stani.
Ignorisala ga je pošavši uza stepenice.
 - Treba li da te uhvatim i zadržim? - smireno je upitao. - Ko zna kuda bi to
vodilo? - tim rečima prikovao ju je u mestu. - Ovde nema nikoga da nas
odvrati od nečeg zbog čega ćemo se kasnije sigurno pokajati. Što me podseti
na nešto... - u dva krupna koraka stigao je do nje. - Smem li ti čestitati, sinjora
Falko?
Snagom volje uspela je da ostane pribrana i da ovom arogantnom čoveku
ne saspe istinu u lice. Zapravo ga uopšte nije poznavala i nikako mu nije
smela verovati.
Setila se svojih roditelja, nežne, drage majke i slabog, bolesnog oca. Šta li
njih dvoje misle o njoj posle Nikolovih laži? Sklopila je kapke. Najednom joj
se u mislima ukazalo mirno seoce iz kojeg je potekla, smešteno na ogromnoj
steni, visoko nad morem, poput lastinog gnezda. Tamo je sve izgledalo kao i
pre stotinu godina. Volela je to mesto, koje je zaslužilo da bude sačuvano. A
ona mu je to mogla pružiti. Čitav problem ionako je nastao zbog njene
sebičnosti. Pobegla je od Nikola i povratak nije dolazio u obzir.
- Ne - muklo je uzvratila. - Još uvek ne.
- Ah... onda ti je ta velika čast ostala uskraćena?
Njegov sarkazam pobudio je u njoj potrebu da ga isprovocira. Okrenula je
glavu i nasmešila mu se u lice. - Zaista ne mogu da zamislim veću čast od te.
- Naravno da ne možeš, pa si uoči venčanja uzela slobodne dane da bi se
zaposlila kao brodska stjuardesa. I to upravo na mojoj jahti i baš u sezoni kad
su evropske luke krcate.
- Često sam se kajala što pre studija nisam pauzirala godinu - rekla je. -
Ovo mi je prilika da nadoknadim propušteno.
- A šta će biti kad se okonča tvoja uzbudljiva avantura? - njegov duboki
glas odavao je notu ironije. - Hoće li se mala pobegulja poslušno vratiti pred
oltar da zapečati svoju sudbinu i da ostatak života provede kao odana žena
Nikola Falka?
Nije želela s njim da priča o bivšem vereniku, pogotovo ne o planiranom
venčanju, na koje ju je upozorio još one večeri. Time je u njoj pobudio
trunčicu nade... ali ovde nije bilo reči o njoj i Alesandru Koretiju, već o njoj i
njenom bivšem vereniku.
- Razume se - potvrdila je Elena.
 Alesandro se nasmejao.
- Što se tiče paklenih venčanja, ja sam svoju kvotu ispunio. Koliko juče, to
mi je eksplodiralo u lice. Moja draga nevesta se na metar od oltara
predomislila - doslovce ju je probadao pogledom. - Ali kladim se da će tvoje
venčanje biti još gore.
Elena nije želela da razmišlja ni o njegovom ni o svom venčanju. Ponovo je
morala da obuzda jezik. Alesandro joj nije ni prijatelj ni verenik, a ni sigurna
luka za kojom je čeznula. Zašto joj je bilo teško to da shvati?
- Žao mi je... zbog tvog venčanja.
- Meni nije - prizvuk samoprekora privukao joj je pažnju. - Svakako ne
onako kako bi se očekivalo. I ne iz pravih razloga.
Ispravivši ramena, Alesandro je prišao Eleni toliko blizu da je na koži
osetila njegov dah. Stojeći stepenik iznad njega, mogla bi ga poljubiti.
- Reci mi zašto si zapravo ovde? - upitao je sasvim drugačijim tonom, bez
traga ironije i poruge. - I poštedi me bajki o odmorima i avanturama. Ne
zaboravi da dobro znam kakav si tip žene.
- I to mi ti kažeš - trudila se da ne zvuči povređeno. - Očito si zaboravio da
znam ko si.
- Pogrešan odgovor - ležerno je uzvratio.
Zakolutala je očima. - Ako ćemo iskreno, nije trebalo da saznaš da sam na
palubi tvoje jahte. Samo me iskrcaj u najbližoj luci i time je sve rešeno.
Za trenutak se činilo da će prihvatiti taj predlog, ali je odmahnuo glavom.
- Sumnjam... - promrmljao je, zagledan u njene usne.
- Alesandro... - zastala je kad su im se pogledi sreli. Srce joj je preskočilo.
- Nikada me nije špijunirao niko tako privlačan i nevešt kao ti, Elena - tiho
je izgovorio.
- Špijunirao? - ponovila je preneraženo. - Ja... tebe?
- Zašto bi se inače udala za životinju poput Falka? - podigao je ramena u
sicilijanskom maniru. - Očito si žena koja krije mnoge tajne, lepotice s
krupnim nedužnim okicama... Verovatno bi najbolje bilo da te držim na oku.
Njegov osmeh nije odavao ni trun romantike i Elena je osetila da joj srce
tone. Izgleda da je u ozbiljnom problemu, a ponovo je Alesandro Koreti
razlog.
 2. poglavlje

A lesandro je odahnuo tek pod tušem pod vedrim nebom, ispred svoje
luksuzne spavaće sobe. Tu prostranu kuću na plaži smatrao je domom.
Sagradio ju je po svojim zamislima na malom ostrvu, koje je bliže obali
Sardinije nego Sicilije. Tu nije bilo važno ko je i kojoj porodici pripada.
Sklopio je oči prepuštajući se blagotvornom dejstvu tople vode. Želeo je
samo da zaboravi... skandal, bekstvo Alesije Batalje s venčanja, čime je propao
dogovor između njihovih porodica, a ponajpre svog mrskog rođaka Matea,
Alesijinog ljubavnika. Zaborav je trebalo da proguta i alkoholom natopljenu
proteklu noć.
Njegovo modro lice, cinični komentari karabinjera kad se jutros probudio u
pritvorskoj ćeliji... Obe te okolnosti ne idu u prilog imidžu generalnog
menadžera ’’Koreti medije”. U glavi mu je bolno bubnjalo ne samo od drskih
pitanja i zlih insinuacija reportera. Poput lešinara opkolili su jutros hotel u
kojem je njegov brat Santo hteo da ga smesti čim ga je izvukao iz pritvora.
Želeo je da zaboravi sav taj haos koji su mu priredili neverna verenica i
omraženi rođak. I da ne lupa glavu time kako će sve ponovo dovesti u red.
A povrh svega tu je još i Elena...
Te izražajne plave oči, duga plava kosa... Najpre je primetio njenu kosu.
Sad je kraća i crnom trakom skupljena nisko na vratu. Ni neugledna brodska
uniforma nije umanjila njenu prirodnu lepotu i gracioznost. Elena je visoka i
vitka, ali sa naglašenim oblinama. One noći na dobrotvornom balu nosila je
predivnu haljinu do poda, s dubokim izrezom na leđima, koji se završavao
samo koji centimetar iznad zadnjice. Toliko nage, svilenkaste kože... i sada je
ta žena iz snova tu, na njegovom ostrvu. Alesandro je zadrhtao osećajući da
mu napetost zahvata telo. Isto je bilo i onomad u Rimu kad ju je ugledao. Nije
se sećao čak ni razloga svog prisustva na tom mestu. Sećao se samo Elene.
- Oprezno, brate! - rekao mu je Santo primetivši njegovo zanimanje. U tom
trenu Elena je stajala na dva metra od njih, okružena mnoštvom poznatih
muškaraca. - Zar ne znaš kome ona pripada?
- Meni - nemoćan da odvoji pogled od nje, Alesandra je obuzeo osećaj da
je vreme stalo. Kao da je naslutila njegovo interesovanje, Elena je podigla
glavu i osvrnula se oko sebe, a onda su im se pogledi sreli. Osetio je titraj
duboko u utrobi.
Ona pripada meni!, prošlo mu je kroz glavu. Samo meni.
U tom trenu bio je uveren u to. Obećanje dato dedi na samrti da će se
oženiti radi poslovne dobrobiti familije nije imalo ništa s tim. Ni njegova
verenica Alesija Batalja nije gajila nikakve iluzije o tom braku.
Ovo je bilo nešto sasvim drugačije...
A onda je ugledao muškarca uz Elenu. Nikolo Falko, ta hulja, posesivno ju
je stisnuo oko struka. Alesandro je tiho opsovao. Između klana Falkovih i
njegovog dede Salvatorea Koretija pre mnogo godina u Napulju izbio je
sukob. Nikolo je sebe smatrao globalnim igračem, ali u Alesandrovim očima
bio je bezobzirni kriminalac.
Nije moguće da ta žena... njegova žena iz snova ima bilo kakve veze s tim
izrodom.
- Sudeći po glasinama, njenom ocu pripada neeksploatisano priobalno
zemljište u Laciju, severno od Gaete - objasnio mu je Santo. - Stari je
nasmrt bolestan i Nikolo želi da se domogne tog poseda. Udvara se kćerki, jer
će po venčanju dobiti zlatni miraz. Dakle, situacija slična tvojoj.
Alesandro je grčevito stezao čašu šampanjca.
- Nisam iznenađen time što svinja kakav je Falko samo prljavim
trikovima može da odvede ženu pred oltar - potom je iskapio čašu.
Santo je slegnuo ramenima.
- Kao i obično, njegove metode donose uspeh... - Alesandro je mrko
pogledao brata, pa je ovaj ležerno dodao: - Zaista ćeš se oženiti Bataljom
žrtvujući se za porodicu?
Santo je jedini na svetu mogao tako da priča sa Alesandrom, koji je od
dedine smrti postao glava familije, što je značilo da mu je dobrobit porodice
sada na prvom mestu. Nameravao je da se oženi Alesijom Bataljom iz osećaja
obaveze, ne iz računa. Ne kao Nikolo Falko.
- Spreman sam da ispunim dužnost, a i ti treba da usvojiš takav stav s
obzirom na probleme s kojima se...
 - Smiri se, brate - prekinuo ga je Santo. - Nemoj mi držati propoved!
U tom trenu orkestar je zasvirao i Alesandro je ućutao. Neodoljivo ga je
privlačila ta žena plave kose i tela dostojnog boginje... ali nije želeo da se
upušta s nekim ko je u bilo kakvoj vezi sa omraženim Falkom.
Trebalo je da se okrene, ode i zaboravi tu ženu. Pa ipak, plesao je s njom i
time zapečatio svoju sudbinu. A sada je Elena ovde.
Kad ju je ugledao na jahti, najpre je pomislio da halucinira, ali njegovo telo
znalo je bolje: po njemu se razlila vrelina, kao i pre šest meseci kad ju je prvi
put dotaknuo. Kad ju je na podijumu privukao sebi klizeći rukom niz njena
leđa... Dah joj se ubrzao, kao i njemu...
Najednom ga je preplavilo bolno sećanje na zavodljivo slatku toplinu i
miris njenog tela. Neutoljena glad još uvek je divljala u njegovim venama.
Onomad je razum pobedio. Ubedio je sebe u to da će je zaboraviti. Bože!
Silno se trudio da tako bude, a bio je i zasut poslovnim obavezama.
Predstojalo mu je venčanje i s tim u vezi planirano renoviranje luke,
zahtevan projekat, koji je po dedinoj želji trebalo da ujedini posvađane grane
porodice.
- Ti ćeš okončati te proklete razmirice - rekao mu je Salvatore. - Brat
protiv brata, rođaci u sukobu, to nije pravo.
Glasno uzdahnuvši, zavrnuo je slavinu i posegnuo za peškirom. Dok se
proteklih meseci budio iz čežnjivih snova, progonjen parom nebeskoplavih
očiju, trudio se iz sve snage da zaboravi Elenu. Osećanja koja su ga obuzela na
plesnom podijumu u Rimu bila su apsurdna.
Njegov pokojni otac Karlo pripisivao je sve strahote koje je počinio svojoj
vreloj krvi: avanture s drugim ženama, sumnjive poslove i nasilne ispade. I
njegova majka Karmela pravdala je svoje neshvatljive postupke sličnim
argumentima. Njena avantura s Karlovim bratom Benitom urodila je plodom,
Alesandrovom sestrom Rozom. Gadilo mu se sve to.
Ugovoreni brak s Alesijom doživljavao je kao izlaz u bolju budućnost, koji
će najaviti kraj epohe dekadencije u istoriji familije Koreti, ogrezle u bolu,
prevarama i nasilju. Pošlo bi mu to za rukom da mu Alesija Batalja nije
osujetila planove.
Bio je užasno besan na svoju nevernu nevestu. A kako bi tek reagovao da je
prema njoj gajio duboku ljubav?
 Da je uopšte sposoban za takva osećanja Alesandro je otkrio one večeri kad
je sreo Falkovu verenicu. Elena mu se od prvog trena uvukla pod kožu i od
onda je gospodarila njegovim mislima i osećanjima iako budućnost s njom
nije bila moguća.
Tiho opsovavši, obavio je peškir oko bokova i vratio se u kuću. Želeo je što
pre da zaboravi činjenicu da budućnost dinastije Koreti i dalje zavisi od
korumpiranog političara, njegovog nesuđenog tasta Antonija Batalje. I više
nije morao da misli na sve to sada kad mu se sudbina konačno smilovala.
Elena Kalderon. Alesandra nije zanimalo u kakvoj su je misiji Falkovi
poslali njemu. Najvažnije je da je ona tu, na njegovom ostrvu, u njegovoj kući
na plaži...
Zatekao ju je napolju kako sedi na ležaljci, nogu privučenih uz grudi, i
kako usredsređeno zuri u more. Kad se osvrnula, kao da je neko odvrnuo
slavinu sećanja: žudnja, glad, ubeđenje da pripada samo njemu... sve joj se to
u trenu vratilo.
Delovala je nesigurno i ranjivo kad ga je pogledala, pa ga je za tren obuzela
silna potreba da je zaštiti, prožeta željom da mu poveri najintimnije tajne, jer
je želeo da shvati zašto se ona udaje za tog nitkova Falka. Kako je onda u
Rimu mogla da oseća isto što i Alesandro, u šta ni trenutka nije sumnjao, i da
se onda vrati tom kriminalcu? Nijedna žena pre nje nije tako gospodarila
njegovim mislima i osećanjima. Ako želi da je se reši, imaće je. I potom će
je zaboraviti...
Na ostrvu nije bilo znatiželjnika, govorkanja, ni glasina. Niko nikada neće
saznati. A kakvu god zaveru da su Nikolo i ona skovali protiv njega, neće mu
nauditi ako on to ne dozvoli.
Dakle, nema razloga da ne učini ono za čim je dugo žudeo...
- Savetovao sam ti da se komotnije obučeš - zagledao se u njenu
uniformu. - Zašto me nisi poslušala?
- Nisam htela - smireno je odgovorila.
Prišao je bliže ležaljci.
- Želiš li da ti strgnem odeću sa tela?
Prošla ju je prijatna jeza od tog zadirkivanja i postidela se svoje reakcije.
Odlično se sećala njegovog dodira na nagoj koži svojih leđa i gotovo je
zastenjala od čežnje. Činilo joj se da čuje baš onu muziku uz koju su plesali,
da oseća magičnu privlačnost među njima... Nevoljno je odmahnula glavom.
- Ne? - kao da ju je milovao dubokim toplim glasom. - Sigurno?
Po zlobnom izrazu njegovih očiju znala je da je začikuje.
- Hvala, nema potrebe!
Alesandro se glasno nasmejao. Ležerno odeven, vlažne tamne kose s
dvodnevnom bradom podsećao je na pirata. Povrede na licu samo su pojačale
takav utisak. Niko nema pravo da bude tako besramno privlačan!, pomislila je
dok joj je puls divljao. Mora obuzdati svoje srce inače će izgubiti sve što znači
ljudima koje voli.
Bio joj je isuviše blizu, mameći njena čula opojnim zavodljivim mirisom.
Kako da mu odoli?

Elena nije sumnjala u to da će Alesandro njenu slabost iskoristiti protiv nje.

Sad je jedino bilo važno da ne zaboravi svoje sirote roditelje, kao i da spase
svoje rodno mesto.
A samopoštovanje? Stisnula je usne oborivši pogled. Samopoštovanje je
žrtvovala kad je naivno podlegla Nikolovom laskanju, moći ubeđivanja i
lažima. Nema pogrešne odluke bez posledica, a sad joj upravo predstoji
izazov.
- Nešto bi svakako trebalo da znaš - rekao je uzgred, kao da govori o
vremenu. - Ovog puta nećeš mi uteći.
- Je li to pretnja? - ledeno je upitala.
Ponovo taj arogantni, samouvereni osmeh.
- Ako te to pali...
Pogledi su im se sreli i dok joj je srce tuklo u grlu, podigla je obrvu.
- Ako šef to kaže svojoj radnici, to je seksualno uznemiravanje, zar ne?
- Ukoliko je to jedina prepreka, smatraj da si otpuštena. Neće biti teško
pronaći zamenu za tebe, pogotovo ako se ima u vidu tvoja sasvim drugačija
misija...
Rastrzana između oduševljenja i zaprepašćenja, Elena je podsetila sebe da je
pred Koretijem, najstarijim sinom i glavom porodice, korumpiranim i
podmuklim.
- O da, to sam smetnula s uma... - promrmljala je trudeći se da uskoči u
ulogu koju joj je dodelio. - Smatraš me špijunom, zar ne?
- Tako je.
- I kakve bi mi razorne informacije mogao ponuditi?
Uozbiljio se.
- Nikakve, pošto sam te prozreo. Ali to, nažalost, nećeš moći da preneseš
svom ljubavniku Nikolu budući da smo na pustom ostrvu.
Stresla se od ledene jeze na pomen Nikolovog imena.
- Kakva šteta! - uzviknula je podrugljivo. - Uprkos brižljivoj kamuflaži,
uspeo si da me razotkriješ i osujetiš moj savršeni plan. A koji je moj naredni
korak?
Alesandro se razvedrio, bilo mu je drago što ju je razljutilo. - Pristup
podacima u mom kompjuteru, razume se. Ali moram te upozoriti da
su zaštićeni komplikovanim sistemima. Ako te zateknem u blizini svojih
rokovnika, grdno ćeš se pokajati.
Uprkos vedrini njegovog tona, upozorenje je shvatila ozbiljno.
- Očito si sve lepo prokljuvio, ali zašto bih ja upravo tebe...
Osmeh mu je zgasnuo.
- Tvoj verenik nije bio slep kod očiju one večeri pre šest meseci - rekao je
prišavši joj tako blizu da joj je zastao dah. - A nisam bio ni ja.
Za tren je zaboravila sve oko sebe. Žarki pogled tih tamnozelenih očiju
prodirao joj je u dušu budeći u njoj silnu potrebu da mu se bez rezerve poveri.
Nehotice se prisetila njihovog kobnog susreta one noći...
- Kaži mi svoje ime - drsko je zahtevao neznanac dok ju je vešto vodio po
podijumu, ne upitavši je prethodno želi li da pleše s njim.
Pogledom ju je obeležio osvojivši je kao nagradu. Poveo ju je kroz salu
ne ostavljajući mesta sumnji ili pogrešnim zaključcima.
 Dok joj je Nikolo donosio piće, Elena je ubedila sebe da neće imati ništa
protiv jednog plesa pred tolikim svedocima. Iako je znala da se zavarava, to je
nije zabrinjavalo.
Bio je tako neodoljiv! Neverovatno privlačan, nadasve muževan i
pripadao je njoj. Bez daha je osluškivala ustreptale otkucaje svog srca, svakim
atomom svog bića osećajući njegove dodire, osećajući se kao da se iz letnje
vreline strmoglavila u ledenu vodu.
- Kako ti je ime?
- Elena... - prošaputala je. - Elena Kalderon.
- Elena... - kad ga je ponovio, njeno ime zvučalo je kao ljubavni stih. - Ja
sam Alesandro.
Potom su skladno plesali, kao da su oduvek vežbali. Gledao ju je kao da je
jedina žena u dvorani... na čitavom svetu. Sklopila je oči prepuštajući se
opojnom osećaju da je rođena samo za ovaj tren.
Samo za njega.
Posle ovog plesa ništa više neće biti kao pre, a najgore od svega jeste to što
nije pokušala da se otrgne iz neznančevog naručja, a on se nije zaustavio samo
na plesu...
- Ne smeš se udati za njega - zagledao joj se pravo u oči, pa je zadrhtala
čitavim telom umesto da protestuje zbog te drske izjave.
- Ko ste vi? - muklo je upitala. -1 otkud vam pravo da tako pričate sa
mnom?
- Alesandro Koreti. Znaš zašto sam to rekao, jer osećaš isto što i ja.
- Koreti... - osetila je da je prožima zla slutnja.
Alesandro je nije pustio kad je htela da se udalji.
- Ne možeš se udati za njega! - ponovio je. - Upropastiće te.
U tom kobnom trenu skrenula je pogled ugledavši Nikola kako je posmatra
sa ivice podijuma. Krvnički izraz njegovih crnih očiju izazvao je talas ledene
jeze u njenom telu.
- Kako se usuđujete? - prosiktala je. - Dobro znam ko ste vi!
- Ko sam ja?!
 - Nikolo mi je ispričao sve o vama i vašoj porodici.
Alesandro se gorko nasmejao.
- Mogu da se kladim!
- Koretijevi su horda nasilnih bandita! - vatreno je citirala reći svog
verenika. -Kriminalci i... sramota naše lepe Sicilije!
- A Nikolo je besprekoran i pošten čovek, koji ima prava na takav sud, je li
- lica mrkog kao olujno nebo, govorio je ledenim i ubedljivim tonom.
- Ne mislite valjda ozbiljno kad kažete da je moj verenik, čovek kog
volim...
- Nemoj mi mazati oči - grubo ju je prekinuo. - Ne možeš biti toliko naivna
- lagano se odmaknula od njega i gotovo je briznula u plač primetivši mrenu
razočaranja u tim fascinantnim zelenim očima.
- Osim ako ti skupe vile, brzi automobili i nakit znače više od istine...
Zašto bi se pitala otkud novac za sve to?
- Prestanite!
- Neznanje je verovatno najbolja zaštita.
Te reči pogodile su je u srce. - Uopšte me ne poznajete i tako će ostati.
Jedva čekam da mi Nikolo Falko ukaže čast da me uzme za ženu. Nikada se
ne bih upuštala s nitkovom kakav ste vi!
U deliću sekunde ugledala je povređen izraz na njegovom licu, a onda se
suočila s ledenim prezirom. Naklonivši joj se, Alesandro Koreti ju je
otpratio do ivice podijuma da bi potom nestao u mnoštvu.
Nije moguće da osećam tugu zbog neznanca koga nikada više neću videti,
ponavljala je Elena u sebi nakon što je Alesandro otišao.
- Ne sećam se... - rekla je ustajući s ležaljke i prilazeći drvenoj ogradi, koja
je terasu debla od plaže. - Tako je davno bilo.
- A zašto si onda pocrvenela? - podrugljivo je upitao.
Okrenula se, i dalje joj je bio previše blizu.
- Ne špijuniram te! - naglo je skrenula s teme. - A da zaista strahuješ od
toga, mogao si me ostaviti na jahti. Ja...
Zaboravila je šta je htela da kaže. Najednom se nešto promenilo. Njegove
tamne oči plamtele su opasnim žarom.
- Alesandro... - bila je greška izgovoriti to ime. Pogled mu je potamneo i
poprimio izraz od kojeg joj je već uzavrela krv još brže prostrujala. - Zaista
sam slučajno dospela na tvoju jahtu.
- Lažljivice.
Stomak joj se zgrčio. Moraće da ga potuče njegovim oružjem.
- Zovi me kako ti volja, ali to ništa ne menja. Sreli smo se jedan jedini put,
odavno. I to nije uspomena koje se rado sećam.
- Prokleta mala lažljivice... - mrmljao je prilazeći joj sve bliže. Osetila je
njegov dah na licu. Ruke i tela su im se dodirnuli.
Kao i onda na podijumu kad ih je oboje progutala vatrena stihija.
Plavetnilo neba i mora, blistavo sunce i ostatak sveta utonuli su u tminu
zaborava. Konačno!, pomislila je.
- Ništa ti nisi zaboravila - prošaputao joj je Alesandro. - To te progoni u
snovima. Ja sam te noćima proganjao, lepoto, slobodno priznaj.
Povukla je ruke i odmaknula se od njega. Naravno da ga je želela,
koliko god opasna bila ta želja. I proteklih šest meseci plaćala ju je izolacijom
bežeći s posla na posao, stalno u strahu da će je Nikolo otkriti. Ali ako je već
okajala posledice tog prekršaja, zašto ga onda ne bi počinila?
- Proganjao? Pa nismo mi duhovi - pogledala ga je izazivački se
osmehnuvši. - Mogu ti to i dokazati.
Alesandro ju je privukao sebi. - Samo izvoli - snažno ju je uhvatio
za zadnjicu podižući je uvis. Elenine meke, osetljive grudi privile su se uz
njegovi mišićava prsa. Kad se pomerila, Alesandro je tiho opsovao, pažljivo je
spuštajući na ogradu i nameštajući joj se između butina.
Jednom rukom pridržavao joj je leđa, a drugom je podigao njenu bradu.
Elena je kroz izmaglicu primetila da je ostala bez cipela, a potom je
zažmurila osećajući samo njega.
- Pogledaj me - zahtevao je.
Uprkos grubom tonu, doslovce ju je milovao glasom pa ju je oblilo
rumenilo nelagode. Sve bi učinila za njega, prestravljeno je shvatila. Polako je
podigla kapke susrevši se s pogledom punim trijumfa i požude.
 Konačno... Nije znala je li to izgovorila naglas.
- Drži se! - naredio je obuhvatajući joj lice obema rukama i silovito
osvajajući njene drhtave usne poljupcem. Zagrlila je predajući se zanosnom
osećanju o kojem je sanjala svake noći u poslednjih šest meseci.
Zastenjao je od zadovoljstva. Konačno je njegova! Elena mu je uzvratila
poljubac s toliko strasti i predanosti da je nadmašila čak i najsmelije fantazije,
u kojima ju je poljupcima kažnjavao za to što ga je začarala, što nije mogao da
je zaboravi.
- Još... - stenjao je zavlačeći ruke pod njenu suknju. - Želim da osetim tvoju
kožu. Želim te! - jednim potezom povukao ju je sa ograde i preneo do
ležaljke. Čvrsto ga držeći oko vrata i privlačeći sebi, Elena mu nije dopustila
da se uspravi.
- Molim te... nemoj prestati.
Nastavio je da je ljubi gladno, silovito.
- Prokleta odeća! - zarežao je podigavši njenu majicu. Udahnuo je,
iznenađen time što ona ne nosi grudnjak.
- Bože, kako si lepa! - gotovo pobožno je usnama obuhvatio bradavicu
milujući je jezikom, da bi potom prešao na drugu dok ju je hitro oslobađao
ostatka odeće. Konačno je ležala pred njim... naga i spremna.
Nekoliko sekundi bio je pod snažnim utiskom njene lepote, ali kad se
željno izvila ka njemu, više mu nije bilo spasa. Dok joj je milovao najintimnija
mesta i iznova osvajao meke i podatne usne, ona mu je grozničavo trgala
odeću s tela žudeći za direktnim kontaktom. Alesandro se nasmejao
odmaknuvši se od nje. Sve vreme je gledajući u oči, brzo je svukao pantalone i
bokserice.
Osetila je da joj rumenilo obliva obraze. Sarkastično se nasmejao.
- Ah, plaha devica...
- Ne pričaj uludo - promrmljala je. -Dođi.
Alesandro ju je silno želeo. Njen vrisak od miline prigušio je vrelim
poljupcem, rukama joj obuhvativši zadnjicu. Konačno ga je osetila u sebi,
čvrstog i snažnog. Najpre lagano, a zatim sve jače, usklađujući ritam s vatrom
koja se silovito razbuktala među njima.
 Osluškivao je njen vreli isprekidani dah i osećao oštre nokte na leđima, bio
je preplavljen osećajem trijumfa. Pogleda prikovanih jedno za drugo,
kretali su se u divljem ritmu plesa naslade stapajući tela u jedno. Čvrsto
držeći Elenino ustreptalo telo, Alesandro je uzviknuo njeno ime.
Dugo je potrajalo dok se povratila. Dosad je to radila samo u erotskim
snovima, samo u mašti, a to nije bilo ni nalik ovome što je upravo doživela.
Pridigla se da ga pogleda. Sklopljenih očiju, s rukom na čelu i lenjim
osmehom na usnama, njen ljubavnik je bio neshvatljivo privlačan. Osećala je
silnu slabost, ali je istovremeno svakim atomom svog bića treperila od slatkog
ispunjenja.
Pokušala je da ustane s ležaljke, ali je osetila topli dodir njegove ruke na
leđima. Kako je moguće da taj lagani dodir ponovo rasplamsa plamen strasti
tamo gde bi se očekivao utrnuti žar? Zar je mislila da će je taj jedan put
izlečiti od čežnje i gladi?
Alesandro je prstima plesao po njenoj preosetljivoj koži. Mučenički je
sklopila kapke shvatajući koliko je pogrešila kad je poverovala da je među
njima bilo više dima nego vatre.
- Dođi...
Pre nego što je okrenula glavu, oko usana joj je zaigrao osmeh, koji je
utrnuo čim se suočila s njegovim ozbiljnim, ispitivačkim pogledom. Pružio je
ruku i vrhovima prstiju opisao trag od njenih usana preko nežnog vrata do
punih grudi, koje je obuhvatio.
- Alesandro... - preklinjala je ne znajući preklinje li ga da prestane ili da je
ponovo uzme.
Privukao ju je na široka, mišićava prsa, pa je bez daha osluškivala snažne,
ujednačene otkucaje srca svog ljubavnika. Opojni osećaj sigurnosti i mira
obuzeo ju je na tren, ali izmešan sa sumnjama u varljivost tog osećanja, jer je
duboko u sebi znala da to uobražava.
Alesandro ju je strasno poljubio i Elena je instinktivno uzvratila
obećavajući sebi da će sad ostati pribrana. Ali to nije bilo moguće, jer uopšte
nije bila spremna na taj poljubac sa ukusom ljubavi, nežnosti i predanosti,
kojim ju je dirnuo duboko u dušu.
Ovoga puta ljubio ju je i uzimao polako, odgonetajući sve njene skrivene
želje, rušeći sve brižljivo podizane barijere. Elena se osećala ogoljenom,
ranjivom i istovremeno zadovoljenom i ispunjenom.
 3. poglavlje

K ad se Elena probudila, sunce je već zalazilo za horizont pretvarajući

more u priviđenje rumenila i zlata. Alesandro nije ležao do nje.
Žurno se uspravila posegnuvši za laganim svilenim ogrtačem. U sutonu je
ugledala Alesandra za stolom kako je posmatra, s čašom vina u ruci. Na sebi je
imao samo komotne crne platnene pantalone.
S te razdaljine je njegovo mišićavo, zategnuto telo delovalo još
privlačnije. Pogledavši mu u lice, zagrcnula se. To je ponovo bio Alesandro
Koreti iz one noći u Rimu. Sećala se tog pogleda: mračan, turoban, zatvoren.
Kao da se i on prisetio toga, ali i prezira koji je osećao prema njoj.
Progutala je knedlu ispravljajući ramena. Bolje je tako, to je ono što si
želela, neubedljivo je pomislila. Polako mu je prišla.
- Sedi - zvučao je hladno i bezlično, poput šamara u lice posle onog što su
upravo doživeli zajedno. Na kamenom stolu stajali su tanjiri sa hranom. -
Sigurno si gladna.
I bila je. Alesandro se upadljivo ležerno zavalio u pletenu fotelju ne
skidajući pogled s nje. Iako je očekivala njegov prezir posle svega što se desilo,
iako je znala da je on još uvek smatra Nikolovom verenicom, nije očekivala
da će je to toliko zaboleti. Ipak, nije smela to da mu pokaže.
Prisilila je sebe da se osmehne dok je sedala na stolicu prebirajući
pogledom po hrani na stolu: sir, sveže voće, mirisne zlatnožute kukuruzne
lepinje, namaz od crnih maslina, pržene slane girice i morski plodovi.
Probala je crveno vino. Sklopljenih očiju otpila je veći gutljaj umirujući
stid i bol. Očajnički se trudila da ostavi utisak da je sve u redu.
- Nije loše - pohvalila je vino tek da bi nešto rekla.
Osećala je da nije dorasla ovakvim okolnostima. Nikolo ju je oblačio u
moderne haljine, obasipao nakitom, ali ona ni za tren nije zaboravljala da je i
dalje Elena Kalderon, obična devojka iz pospane provincije, potomak dugog
niza ubogih ribara. Znala je da ju je Nikolova milost uzdigla iz siromaštva,
kao i da je to učinio u svrhu ostvarenja svog cilja.
 Alesandro ju je i dalje pomno posmatrao budeći u njoj nervozu.
- Koreti koji je ostao bez reči? - pokušala je da ga prene. - Baš neobično.
- Rasvetli mi nešto... - grub, beskompromisan ton zaledio joj je dušu. -
Kada se odavde budeš vratila svom vereniku, kakvu ćeš mu priču servirati?
Hoćeš li mu reći šta smo radili?
Elena je prebledela kao krpa, prstima grčevito stežući čašu.
- Ali možda je baš to ono što ga pali. Možda uživa u tome da zamišlja
svoju verenicu na vrhuncu ekstaze u naručju drugog? - oči su mu sijale poput
užarenog ugljevlja. - Je li to neka vaša igra, u kojoj sam ja poslednji u nizu
pokusnih kunića koji ništa ne sluti? Jesi li ti municija kojom on gađa
neprijatelja i čijim se ranama kasnije zajedno smejete?
Elena je ogorčeno čestitala sebi uspešnu strategiju: dobila je upravo ono što
je tražila, a možda i što je zaslužila? Uveravala je sebe da joj njegovo mišljenje
ništa ne znači. Naprotiv, što dublje u njegovim očima potone, to će se
sigurnije osećati, jer mu tako bar neće pasti na um ideja da javi Nikolu gde je
može naći.
Otpivši još jedan gutljaj vina, odlučila je da uživa u tom gorko-slatkom
trijumfu.
- Moj verenik je čovek s mnoštvom pasija - promuklo je rekla, zadovoljna
opasnim sjajem koji je zablistao u njegovom pogledu.
- A ne smeta ti kakvom to tebe čini?
Mirno mu je uzvratila pogled, odlučna u nameri da ne pokaže koliko ju je
time povredio.
- Smatraš li me kurvom? - opet se osećala obnaženom, nezaštićenom... na
šta će očito morati da se navikne u njegovoj blizini.
- Ili je ovo možda osmišljeno kao čin osvete za ono u Rimu? - upitao je
Alesandro.
- Nisam ja uredila sve ovo - omaklo joj se. Moraće da zauzda jezik.
Alesandro ionako nije prvi muškarac koji je smatra kurvom. Kristalno jasno
sećala se Nikolovih ponižavajućih reči u Rimu.
- Bila sam savršeno srećna na jahti, ali ti si baš morao da se pojaviš i da
pokvariš sve, baš kao i pre šest meseci kad... - prestrašeno je rukom poklopila
usta. Ne sme dozvoliti da je uzdrma, ali kako da bude smirena kad u njoj
besne osećanja?
- Slobodno nastavi - podstaknuo ju je. - Šta sam to još pokvario?
Na jedvite jade uspela je da se osmehne i pogleda ga u oči.
- To mi je bio prvi bal u životu, prvo veće u Rimu, osećala sam se kao
princeza... - trudila se da zvuči bezbrižno, donekle čežnjivo. - Ti si sve
upropastio.
- Fantastično! Kladim se da nemaš pojma kakvu si katastrofu ti onda
izazvala? Ti si poput zemljotresa iza koga ostaje samo krš i pepeo. Jesi li
svesna toga?
Pretrnula je. On ne može znati šta si zamalo dozvolila da se desi, pokušala
je da umiri sebe, grubo spustivši čašu na sto.
- Ne znam šta hoćeš od mene!
- Mislio sam da je to očigledno - grubo je odgovorio. Oko usana mu je igrao
sarkastičan osmeh, koji je dobro poznavala. -Želim tebe, Elena. Tada i sada.
Neka nam je Bog u pomoći!
Upravo u tom trenu crveno sunce konačno je utonulo u more i, kao
magijom, terasu su obasjali skriveni izvori svetlosti. Elena je kršila ruke u
krilu tonući u bol i očajanje. Alesandrov žarki pogled samo je sve pogoršavao.
- Šta je? Nema pažljivo smišljenog odgovora? - rugao se. - U šta god da
pokušavaš sebe da ubediš, draga, znam da ti je isto kao i meni.
Odlučno je odmahnula glavom, ali nije mogla da ga laže gledajući ga u oči.
- Da, želela sam te od prvog trena - priznala je. - I nikada to sebi neću
oprostiti.
Samo na delić sekunde činilo se da je iznenađen, a odmah zatim na lice mu
se vratio ledeni, nedokučivi izraz nagoneći je na pomisao da zaista ništa na
svetu ne može da ga uzdrma, pogotovo ne neki mali, beznačajni zemljotres.
- Svaka čast, Elena... - zabolela ju je poruga u njegovom glasu. - Čini se da
prvi put otkad se znamo govoriš istinu.
Oborila je pogled. Sećanje na neizdrživu čežnju za nečim čega nije moglo,
nije smelo da bude, pretilo je da je savlada. Nedavno su doživeli neverovatnu
bliskost, bar telesnu... Najednom joj je snažan grč stegnuo utrobu: nisu se
zaštitili tokom odnosa!
- Nismo se zaštitili - osluškujući odjek svojih reči, osetila je da joj se koža
ježi.
Alesandro je ćutao gledajući je mračno i odbojno.
- Ja sam čist - rekao je, čime ju je postavio na mesto koje je sama sebi
namenila.
- Zašto bih ti verovala na reč? - upitala je prividno ležerno.
Iznenadilo ju je što ga je to pogodilo. - Smatraš me lažovom? - grubo je
uzvratio.
Prezrivo se nasmejala. - Ti si Koreti.
Mešavina besa i bola zaiskrila mu je u očima i Elena gotovo da je zažalila
zbog svojih reči. Ali onda se pribrala. Ne bi trebalo da je brine ako ga je
povredila. Ipak, morala je da zagrize usnu da mu se ne bi izvinila.
Nezaštićeni seks sve je promenio: ako zatrudni, Alesandro je nikada neće
vratiti Nikolu. Gotovo da je prasnula u smeh shvativši da je sad zaista
bezbedna, baš kao što se od početka osećala uz Alesandra.
- Mogla bih zatrudneti - prošaputala je umirući od stida. Ali mora tu novu
poziciju iskoristiti. Nikolo je nikada neće tražiti ovde, na privatnom ostrvu
omraženog neprijatelja.
- Poznate su mi posledice nezaštićenog seksa - ledeno je uzvratio. - Zašto se
nisi čuvala?
- Nisam bila jedini učesnik, zar ne?
Opsovao je dok je Elena uzela parče hleba, namazala ga premazom od
maslina, zavalila se u naslon i jela kao da nema nikakve brige.
- Neće biti tako strašno - rekla je posle duže tišine. - Nikolo ionako neće
primetiti razliku.
Alesandro je prebledeo.
- Samo preko mene mrtvog podmetnućeš moje dete njemu! - besno je
prosiktao. - Ili preko tebe mrtve!
Elena ga je pogledala smešeći se i mrzeći sebe zbog toga, ali nije joj
preostalo ništa drugo.
 - Možda bi prvo trebalo da sačekamo mesec dana? Plus deset dana da
budemo potpuno sigurni.
Zatitrao mu je mišić na obrazu. - Četrdeset dana na ovom ostrvu, sama sa
mnom.
To se moglo shvatiti kao izjava ili kao naredba, ali Eleni se činilo kao dar s
neba. Ipak, Alesandro ne sme naslutiti da je njena uloga lakomislene
turistkinje zapravo varka. Nehajno se nasmešila.
- Ili da te SMS-om obavestim o rezultatu?
- Zaboravi!
Zavalila se u naslon i sklopila oči.
 4. poglavlje

B olje bi bilo da je nikada nisam dotakao, nikada ljubio te meke usne,

nikada pod prstima osetio baršunasti dodir njene kože, nikada se izgubio
u njoj...
Ta će ga žena dovesti do ludila! U snu i na javi, stalno mu je bila pred
očima, vitkih butina obavijenih oko njegovih bokova, savršeno usklađena u
ljubavnoj igri, kao da je stvorena baš za njega.
Istovremeno nije shvatao zašto se kao tinejdžer toliko zagrejao za nju
uprkos svemu što je o njoj saznao. Omađijala ga je, pretvornom smernošću
toliko ga je izludela da je potpuno zaboravio na zaštitu. A potom je svoju
bezbrižnost pretvorila u sredstvo iznude. Možda joj je to od početka bila
namera?
Ni to saznanje nije smanjilo njegovu želju da je ima. To je bolesno,
dekadentno i to će ga dokrajčiti.
- Ne gledaj me tako - rekla mu je kada su posle noći pune strasti ležali
pored bazena pod jutarnjm suncem. Pritom nije skretala pogled sa engleskog
časopisa, koji je donelo njegovo vredno i diskretno osoblje. - Znam šta misliš
o meni. Poštedi me tog mrkog pogleda.
Trudio se da ignoriše činjenicu da je majušni crveni bikini otkrivao
gotovo sve njene draži.
- Ovo što gledam jedino je što te može zaštititi od posledica mog
trenutnog raspoloženja - progunđao je. - Na tvom mestu bio bih zahvalan na
tome.
- A šta bi bilo ako bi se prepustio tom raspoloženju? - upitala je
neustrašivo. - Prezireš li me i više nego inače? Samo napred, ne uzdržavaj se.
Samo zahvaljujući odličnoj samokontroli uspeo je da se savlada. Očito je
potpao pod uticaj ove predivne vile i jedino na šta je mogao da misli bio je
osećaj tog božanstvenog tela pod njegovim prstima. Sve ostalo činilo se
beznačajnim.
Alesandro je ustao, udaljio se od nje nekoliko koraka i zagledao u zeleni
travnjak, koji se graničio s prostranom terasom, protežući se do kamenite
obale. Kasno prolećno i rano letnje rastinje promaljalo je cvetne glave ka
suncu. Nedaleko odatle bili su zasadi plantaža pomorandži i limuna, kao i
stabala badema i maslina.
A u središtu tog maloj raja na zemlji: Elena.
Sreća njena što mu se klonila s puta posle šokantne vesti o mogućoj
trudnoći, jer je bio van sebe od besa, gnevan na sebe, pogotovo kad je shvatio
da će do rešenja problema biti ovde zatočeni. Dok je utapao frustraciju u
alkoholu, činilo mu se sve verovatnijim da je Elena to isplanirala, kao i da ga
je još uvek špijunirala po nalogu svog perfidnog verenika.
Pa dobro, sama je započela tu igru pa sad neka živi s posledicama.
- Očekujem da mi se pridružiš za večerom! - zapovedio je narednog jutra
čim je ušla u trpezariju. - I to svake večeri bez izuzetka.
Očito nimalo impresionirana njegovim tonom, ušetala je i, smešeći se, sela
za sto.
- Tvoja očekivanja nisu moj problem, Alesandro - ljubazno mu je
odgovorila, a zatim je nasula jaku indonežansku kafu u šoljicu. Obline je krila
pod tirkiznim kaftanom, koji joj je dosezao do članaka.
Svidela mu se njena potreba da se pred njim pokriva, jer je ukazivala na
strah koji se trudila da ne pokaže.
- To je cena 40-dnevnog zatvora, koji si mi nametnula na mom sopstvenom
ostrvu - objasnio je.
- A šta ako mi je ta cena previsoka?
Zadrhtala je pod njegovim ledenim osmehom. - Veruj mi, alternativa koja
mi je na umu još manje bi ti se svidela.
Podigavši obrve, odložila je šoljicu na sto. - Kao što sam rekla, nije mi
problem da odem odavde i da ti kasnije javim ishod našeg malog problema -
hladno ga je podsetila. - Zašto da se svakodnevno izlažem tvojim patetičnim
napadima?
- Ili se možda bojiš da nećeš uspeti da se uzdržiš, princezo? - izazivao ju je.
U očima joj je zaiskrila varnica gneva.
- Ne bih rekla - ležerno je uzvratila. - Želela bih... - zastala je
odmahnuvši glavom.
- Budi oprezna sa željama, draga, mogle bi ti se ispuniti - Alesandro se vrlo
dobro sećao sumanutog pulsa i bolnog bridenja u slabinama, koje je ta mala
svađa izazvala u njemu.
To je bilo pre dva dana, a tek jutros je dvosatnim besomučnim treningom u
bazenu uspeo da pobedi svoju slabost. Ali ni to nije pomagalo. Još uvek je
svakim otkucajem srca želeo Elenu Kalderon.
Pogledao ju je krajičkom oka. S terase je prešla na cvetnu poljanu i sedela je
na prostirci na travi, sklopljenih očiju, zabačene glave i lica okrenutog suncu,
baš kao i nežno cveće oko nje. Delovala je tako... čisto i varljivo nevino.
Kratka bledožuta haljinica otkrivala je vitke, preplanule ruke i noge.
Namerno to radi, gnevno je zaključio lutajući pogledom sa zamamnih
usana do sjajne kose. Zašto takvu lepotu mora da prati tolika podlost?
Prokletstvo! Trudio se da ignoriše tupi bol u grudima. I činjenica da je
Nikolova verenica bila spremna da legne u krevet s njim trebalo je da
mu ogadi Elenu za svagda.
Žalosno i kukavno nasleđe njegovih roditelja iznova mu je dokazivalo da je
život dovoljno komplikovan i bez mešanja u tuđe veze. Nije mogao da shvati
zašto je svesno srljao u probleme? Zaista je bio sit svega!
Veći deo prepodneva proveo je čitajući brojne poruke i mejlove, koji su
svakodnevno pristizali, ali umesto da na njih odgovori, prebacio je to na svog
asistenta naloživši mu da ga ubuduće poštedi svega i da mu se javi samo u
slučaju nužde. Prekore i preklinjanje članova svoje porodice da se javi i vrati
ostavio je bez odgovora. Jedino je Santu pisao i to samo zbog bratovljeve
iskrene brige.
Silno je želeo da se izgubi, da ništa više ne vidi, ne čuje i ne oseti. Nikada
više! Nikakav osećaj obaveze da glumi spasioca svoje familije ni čežnja za
ženom koja to ne zaslužuje i koja ga je iskorišćava za svoje perfidne planove...
Ništa više ne želim da osećam!
Ali to je pusta želja koja se nikada neće ispuniti. Zašto onda ne bi odvezao
ruke tom mračnom demonu koji je oduvek čučao u njemu i s kojim se oduvek
borio?
Svrstavajući ga u istu kategoriju sa svojim ogavnim verenikom, Elena je
pokazala da je zainteresovana za opasne igrice. Zašto joj ne bi pružio ono što
je tražila? Verovatno je došlo vreme da prihvati sebe onakvim kakav jeste:
pravi Koreti, samoživ i bezosećajan, od rođenja preodređen za razvratan
život. Isto kao i njegov otac, koga je upravo zbog toga prezirao...
 5. poglavlje

H oću da spavam s tobom - ležerno je izgovorio Alesandro stojeći kraj

prozora trpezarije, leđima okrenut njoj. - Sada...
Elena se ukočila, drhtavim rukama odloživši viljušku na sto. Tek što se
navikla na duge i napete večere udvoje. Potajno je uživala u međusobnom
peckanju oko sitnica i slabosti, koje su otkrivali jedno o drugome.
Te večeri mnogo su se razlikovale od onih koje je provela u Nikolovom
društvu. On je uvek vodio glavnu reč, a njoj je preostajalo da ga zadivljeno
sluša i da bude srećna što je baš nju odabrao za ženu. Navikla se i na
sumnjičavi pogled kojim ju je sledio na svakom koraku, kao i na neskriveni
prezir i neobuzdani bes kad bi nešto pogrešila. Odlično se sećala bezdušne
hladnoće tamnih očiju pre nego što joj je pokazao svoje pravo lice...
Elena je verovala da ju je sve to dovoljno pripremilo da ležerno izađe na
kraj s ćudima i osobenostima muškarca koji joj već šest meseci nije izbijao iz
glave. Ali, kako se ispostavilo, Alesandro je bio potpuno drugačiji od Nikola.
Ili je možda ona bila drugačija uz njega?
- Kao što znaš, jednom sam se upustila u to - rekla je nesigurnim tonom. -
I znaš s kakvim posledicama - ni pomišljala nije da će seks, posle one prve
noći, ponovo dospeti na dnevni red. Kad bi im se pogledi sreli, delovao je kao
da bi pre umro nego je dotaknuo, a Elena je govorila sebi da treba da bude
zahvalna na tome.
- Mogla bih zatrudneti - podsetila ga je trudeći se da odagna tu zastrašujuću
pomisao. - Vidi nas: dvoje neznanaca zatočenih protiv volje, koji misle
najgore jedno o drugom. Nije baš idealna postavka za romantične trenutke
udvoje i zato, hvala, radije ne bih.
- Trpezarijski sto je dovoljno velik i stabilan - nastavio je on, okrećući se
njoj. U tim tamnozelenim očima gorela je žudnja. - Sve što treba da učiniš
jeste da se nagneš nad njim.
Puls joj je podivljao i Elena je nehotice zamislila tu pozu: nagnuta, u
slatkom iščekivanju.
- Očito si večeras više popio - promrmljala je brišući usne salvetom, u želji
da mu pokaže da joj ne drhte ruke. Ne sme zaboraviti zašto je ovde.
- Misli tako ako ti je lakše - lenji osmeh u deliću sekunde katapultirao ju je
u Rim. Njegova uzbuđujuća blizina i neodoljivi smešak dotakli su joj svaki
nerv u telu. - Ne moram popiti ni kap da bih te želeo, princezo.
- Sve je to lepo i krasno, ali ne možeš me imati - prezrivo je odgovorila.
I dalje se smešio.
- Zašto? Ionako si već prevarila verenika.
Šokirala ju je lakoća kojom je uspevao da je povredi. Uostalom, sama ga je
navela na to da misli loše o njoj. Ali umesto da bude zadovoljna svojom
strategijom, bila je povređena. Ipak, neće mu to pokazati.
- Ne želim da ponavljam - teatralno je zevnula. - Postaje mi dosadno.
Alesandro se glasno nasmejao. - Suverena i savršeno pribrana, je li? - rugao
se. - Ali tvoja je želja za mene zapovest. Nadasve sam maštovit i
dosetljiv. Očas posla naći ću ti neku razonodu.
Odjednom ju je obuzeo osećaj kao da je stala u živi pesak. Grozničavo je
mozgala kako da se spase.
- Znači, tako je jednostavno? Treba da pucnem prstima i ti ćeš priskočiti
ma šta ja tražila?
- Apsolutno - videlo se da ga silno zabavlja ova situacija, ali su mu oči i
dalje plamtele od žudnje. - Kao glina sam u tvojim rukama...
- Zašto mi je teško to da zamislim?
- Nije li to baš ono što želiš? - upitao je, pomno je gledajući. - Zar nismo
samo zato još uvek ovde na ostrvu? Ti si tražila, a ja sam pristao.
Što pre se mora odmaknuti! Trebalo bi da se zaključa u sobu da ne bi
podlegnula njegovom razornom šarmu. S hladnim, bezobzirnim Alesandrom
mogla je izaći na kraj, ali na ovo nije bila spremna.
Ustala je sa stolice trudeći se da smireno odšeta do vrata.
- Neću te juriti po kući, Elena. - njegov glas pogađao ju je u dušu. - Osim
ako me to ne zamoliš. Možda te to pali? Da vičeš ”ne” i da se, kao, opireš dok
mi se podaješ? Da te lišim odgovornosti i poštedim kajanja?
Najednom ju je obuzela malaksalost. Nije mogla ni koraka dalje. Tražeći
oslonac, rukom je napipala dovratak. Iskušenje da se okrene i baci mu se
naručje postalo je nepodnošljivo.
- Nisam...
- Dosta! - stresla se od tog dubokog glasa. - Dosta je bilo laži. Ne u vezi sa
ovim.
Lagano se okrenula. Skrštenih ruku, Alesandro nije delovao nimalo ležerno
ni opušteno, već kao ratoborni vladar usred bojnog polja, siguran u
predstojeću pobedu.
- Nemam volje da igram takve igre - pokušala je da se izvuče.
- Naravno. Već si zaboravila da si baš ti sve ovo upriličila? - pružio je ruku
pozivajući je da priđe.
Arogantan, samouveren gest bezmalo ju je naveo da se pokori. Pribrala se u
poslednjem trenutku.
- Ne! - uzviknula je odmahujući glavom.
- Prestani da nam mažeš oči. Pogledaj se: tvoje očajanje i žudnja gotovo da
se mogu opipati. Nikakvo čudo kad te proganjaju erotske fantazije pa ne
možeš da spavaš.
- Rekla sam ”ne” - nažalost, ni sebi nije zvučala ubedljivo.
Alesandro se vedro nasmešio.
- Bojiš se da zatražiš, da zamoliš? Ili te sprečava lažni ponos? Šta god da je u
pitanju, princezo, mogu da čekam...
Shvatila je da neće biti lako da ga ignoriše, da zaboravi sve to što je rekao,
da potisne erotske prizore koje joj je neshvatljivo lako prizivao u njenu svest.
- Samo je pitanje vremena - doviknuo je za njom kad se konačno
pokrenula.
Noći su bile najgore. Satima se prevrtala u krevetu trudeći se da ne misli na
Alesandra... uzalud. Pamtila je svaki pokret, uzdah, šapatom izgovorenu reč.
Ni dugo željeni kratki san nije joj donosio olakšanje jer ga je sanjala
živopisnije nego na javi.
Ni danju nije bilo bolje. Stalno je susretala njegov gladni pogled, svesna
činjenice da bi jedna reč bila dovoljna da se oboje strmoglave u plamen strasti
koji među njima nikada nije zgasnuo.
Sve vreme morala je da se drži uloge koju je sebi skrojila: hladnokrvne,
sračunate ledene princeze, nemoralne fatalne žene, kakvom ju je Alesandro
smatrao. I što je duže trajalo to mučno pretvaranje, to se više pribojavala da
postaje nalik na ženu koju glumi.
A to je bilo tako... ponižavajuće. Šta bi bilo ako bi popustila i predala mu
se? Čim se strah od trudnoće ispostavi neutemeljenim, oteraće je od sebe.
Uostalom, kad dobije ono što želi, Alesandro je verovatno neće koristiti kao
sredstvo u borbi protiv omraženog neprijatelja.
Alesandro je probudio nešto dotad nepoznato u njenoj duši, pa je reagovala
na njegov šarm i čak pomislila da se uz njega može osećati sigurnom,
zaštićenom, bezbednom.
Sada, pošto je prekoračila granicu i doživela strast u njegovom
naručju, osećala se gore nego ikad. Više se nije borila protiv snova i fantazija,
već protiv uspomena. Još uvek je na usnama osećala ukus njegove kože i znala
je da ga se nikada ne bi zasitila. Mrzela je sebe zbog te slabosti, a opet ništa
nije mogla da učini.
- Pričaj mi o sebi - zatražio je Alesandro nekoliko dana kasnije, pred
kraj još jedne otegnute večere, koju su ćutke pregurali. - Hoću celu priču o
Eleni Kalderon. Pretvaraćemo se da ne primećujemo seksualnu tenziju, a ti
me zabavljaj maštovitim lažima o svom idiličnom detinjstvu.
Nabola je viljuškom komad grilovane ribe i stavila ga u usta, žvaćući s
guštom. Potom je odložila viljušku i zavalila se u naslon.
- Zaista je bilo idilično... - potvrdila je čudeći se snažnom i neobjašnjivom
nagonu da mu se poveri. - Bila sam srećno i voljeno dete.
Namrštio se pogledavši je preko stola kao da je rekla nešto neshvatljivo.
Kakvo li je bilo njegovo detinjstvo? Nemoj da ga uzdižeš do statusa tragičnog i
neshvaćenog junaka, opomenula je sebe, jer on to definitivno nije.
Uprkos tome, nastavila je blagim tonom. - Moji su roditelji puni ljubavi i
razumevanja - pomisao na to da ih je ostavila na cedilu bolno joj je stezala
srce. A sad više nije mogla da odgovara ni na majčine mejlove. - Život s njima
bio je dobar i lep.
- Očito ne dovoljno dobar - sarkastično je zaključio. - Jer, entuzijastično si
se predala viziji ispunjenog života uz Nikola Falka.
 Stisnula je zube. - Nemaš pojma o čemu pričaš.
- Novac, automobili, kuće, nakit... - nabrajao je bez emocija. - Sve što
olakšava pristup visokom društvu u Rimu. Za to si morala samo dušu da
prodaš, zar ne?
- Sita sam diskusija o Nikolu - rekla je mršteći se. Činilo joj se da je na
tankom ledu, ali ponovo se javio nagon da mu poveri sve, bez obzira na
posledice. - A kako je tebi bilo?
- Moje je detinjstvo bilo je manje idilično - gorko se osmehnuo.
Ponovo ju je obuzelo saosećanje kad je primetila da se povlači iza visokog
i neprobojnog zida. Zamislila je Alesandra kao dečačića tamne kose,
ozbiljnog pogleda i mekih, prkosnih usana... Siroti dečko!, nehotice je
pomislila. Odrastao je u toj užasnoj familiji.
Lice mu se smrklo dok ju je pažljivo posmatrao. - Je li bilo dovoljno
ćaskanja da konačno prestanemo da se natežemo? - muklo je upitao nagnuvši
se napred. Od njegovog gladnog pogleda prošla ju je jeza. - Molim te...
izgovori konačno tu reč!
Uzavrela krv prostrujala je njenim žilama, ali nije mogla to da izgovori.
Odmahnula je glavom.
- Šta je posredi? - upitao je. - Prvi put u krevetu sa mnom računa se kao
poslovni potez, još jednom značilo bi da varaš voljenog Nikola?
- Poslovno? - zbunjeno je ponovila, a zatim je uzdahnula setivši se. - Ah,
da, misliš na špijuniranje tokom rakošne večere? Hajde onda da te suočim s
rezultatima svojih tajnih delatnosti: dosad sam uspela da otkrijem da kod tebe
radi zaista odličan kuvar...
- On ne zaslužuje tvoju lojalnost, Elena.
- Nećemo više o Nikolu. Zašto za promenu ne bismo pričali o tvojoj
verenici?
- Šta o njoj ima da se kaže? - zbunjeno je pitao kao da ju je potpuno
zaboravio, što nije bilo daleko od istine. - Ona nije vredna pomena... nikada
to nije bila.
- Lep kompliment. Nikakvo čudo što te je napustila.
Videla je da mu se lice u trenu smrklo, pa je zažalila zbog svog komentara.
Mrzela je sebe osećajući da svakom sarkastičnom rečju vređa i njega i sebe.
- Alesija Batalja me je ostavila pred oltarom ponizivši me na najpodliji
način. Slutim da se iza toga krije osveta, koju uopšte ne shvatam.
- Ponekad se ljudi jednostavno odljube - diplomatski je
prokomentarisala rumeneći pod njegovim prodornim pogledom.
- Trebalo je da to bude ugovoreni brak. Ljubav nema apsolutno ništa s tim.
Osetila je silno, neobjašnjivo olakšanje.
- I čudiš se što se predomislila u vezi sa tim... aranžmanom? - vedro je
upitala. -Zašto bi danas iko pristao na ugovoreni brak? Zvuči kao garancija za
doživotnu patnju.
- Misliš, za razliku od romantične ljubavi dva savršeno usklađena srca? -
uzvratio je, cinično je odmerivši. - Večiti ciklus ljubomore, nepoverenja,
emocionalne manipulacije? Šta te navodi na pomisao da razumni ljudi žele da
grade život na tako trošnim osnovama?
- Ljubav nije stvar racionalne odluke, već iskreno, duboko osećanje koje
omogućava da u drugome pronađeš... - zastala je da se sabere. - Ljubav je bar
nešto... istinsko, stvarno!
- Baš kao i sporazum - uzvratio je Alesandro, koga je zabavljao njen žar. -
Ali s tom prednošću da je neoboriv u sadržaju i dodatno zagarantovan
zakonom.
Frknula je odmahnuvši rukom. Više nije mogla da se zaustavi.
- Možda u svemu tome nisi ništa više od kolateralne štete. Verovatno nisi
bio u prvom planu...
- Ostavila me je pred oltarom - podsetio ju je. - Ili možda misliš da je
htela da nasamari svog oca, članove porodice, prijatelje i važne goste?
- Može biti...
- Nisam raspoložen za spekulacije o sebičnim motivima Alesije Batalje -
presekao ju je. - Činjenice govore za sebe. Kad te već toliko zanimaju
neobične veridbe, zašto ne analiziraš sopstvenu?
U trenu se uozbiljila. - Već sam više puta rekla da ne želim da pričam o
Nikolu.
- Pričajmo onda o tebi. Osim ako mi konačno ne dopustiš da uradim ono
što...
- U redu, šta želiš da znaš?
- Tip je pravi gad, a ipak si pristala da se udaš za njega. Najviše me iritira to
što, uprkos očiglednoj slabosti karaktera, nisi žena koju je lako obmanuti.
Zašto onda?
Postojao je, naravno, samo jedan ubedljiv odgovor na to pitanje.
- Jer sam... - nakašljala se. Jer sam ga volela, zamalo je izgovorila. Mora
biti opreznija. - Jer ga volim - oči su mu zaiskrile odajući, na njeno
zadovoljstvo, da mu je to teško palo, kao što je i njoj bilo teško to da izgovori.
- A ne zbog skupog sportskog automobila ili raskošne vile - nije se obazirala
na podsmeh u njegovom pogledu. - Sladak je i neverovatno osećajan.
- Sladak! - gotovo se stresao od odvratnosti. - Osećajan...
- Rekao mi je da mu se život promenio otkad me je ugledao - nemilosrdno
je nastavila vraćajući se u vreme kad je Nikolo bio savršeno
šarmantan džentlmen, privlačan neznanac u njenom rodnom seocetu. -
Poklonio mi je buket cveća koje je sam nabrao, pozvao me u šetnju i posle
izveo na večeru jer nije mogao da podnese pomisao na to da se naše druženje
tako brzo okonča. Bilo je lako zaljubiti se u njega - bar taj deo nije bio laž.
- Rođeni prevarant! Znači, prvo te je smekšao, a potom osvojio lažnim
dečačkim šarmom.
Još uvek se stidela što se lako dala uloviti u mrežu laži. - To mi kaže neko
za koga je sramni sporazum solidna osnova za brak.
- Za razliku od Nikola Falka, ja igram otvorenih karata. Alesija nije pristala
na brak zato što sam joj bio sladak, već na izričitu želju svog oca i zato što bi
uz mene komfornije živela. Naše situacije se, dakle, suštinski razlikuju.
- To je tačno - potvrdila je uz osmeh. - Pogotovo što ja ne očekujem da će
me Nikolo ostaviti pred oltarom.
Nekoliko trenutaka odmeravali su se kao ljuti protivnici. Elena se trudila
da ignoriše jezu koja joj je zahvatila čitavo telo. Alesandro je prvi prekinuo
muk bučno ustavši od stola, koji je obišao, pa joj je položio ruke na ramena.
- Zaljubi se u mene i pobraću ti čitavu livadu cveća... - prošaputao joj je na
uho.
 - Ne... - gotovo je preklinjala.
- Skinuću ti mesec i zvezde s neba da bih dobio ono što želim - nastavio je
zavukavši joj prste pod kosu da joj nežno masira vrat. - Samo zatraži, učiniću
sve. I onda ću ti pokazati ljubav drugačiju od tvog romantičarskog kiča, a toga
nećeš moći da se zasitiš kao ni ja...
Rekao je ’’ljubav”, a mislio ’’seks”. Naravno da je to znala, ali... čim su
njegove usne izgovorile tu magičnu reč, bila je bespomoćna.
- Tvoj život nikada više neće biti isti, Elena, to ti obećavam - Alesandro ju
je podigao na noge. Ispravno tumačeći njen pogled, lagano je odmahnuo
glavom. -Ne, nemoj opet da bežiš.
- Ali moram ići... - promrmljala je ne pomičući se.
- Osim nas i osoblja na ostrvu nema nikoga. Niko neće videti šta radimo,
draga. Niko nikada neće otkriti - milovao ju je glasom. - Niko te neće nazvati
lažovom kad svom vereniku budeš servirala maštovitu priču.
- Ja ću znati da je laž - mirno je rekla.
Izraz lica ostao mu je nepromenjen, samo je pogled postao stroži. - Kao da
oboje ne znamo na koju je stranu usmerena igla tvog moralnog kompasa.
- Nije u tvom smeru - rekla je, na šta se on podrugljivo osmehnuo.
- Jedna laž odgovara mi kao i druga, princezo - privukao ju je sebi. Trebalo
je da se odupre, ali se nije pomerila. A kad je gladnim poljupcem osvojio
njene usne, spremno mu je uzvratila.
Konačno! Njegove usne na njenim, meke i pune obline uz njegova čvrsta
prsa. Ali to nije dovoljno. Alesandro ju je snažnije zagrlio ljubeći je takvom
silinom kao da im oboma život od toga zavisi.
Moja!, trijumfalno je pomislio. Predivna je, tako mu savršeno pristaje u
naručju. Silina njegovog uzbuđenja rasla je sa spoznajom da je ona jasno
oseća.
Gospode Bože! Mora je imati... sada i ovde!
Drhtavim prstima podigao je njenu crnu majicu otkrivajući oble grudi, koje
Elena očito nikada nije sputavala dosadnim grudnjacima. Masirajući tvrde
bradavice, šaputao joj je nerazumljive reči. Napustila ga je pribranost i sad je
bio rob goruće požude.
 Stenjući, usnama je obuhvatio ružičastu bradavicu, pa se nasmešio kad joj
se oteo težak uzdah pre nego što se izvila unazad naslonivši se dlanovima na
sto. Disala je plitko, isprekidano, i bila je toliko privlačna da bi umro ako je
konačno ne bi uzeo.
Rukom je odgurnuo posuđe u stranu pa je okrenuo Elenu.
- Alesandro... - prošaputala je kad ju je presavio nad stolom. Pogled na
njenu zanosnu zadnjicu dodatno mu je raspalio maštu. Nežno joj je zavukao
ruke pod suknju i, obuhvativši njene bokove, natenane joj je svlačio gaćice
niz butine.
- Alesandro...
Njegovo je ime sa njenih usana zvučalo je poput pesme, čežnjive molbe i
obećanja...
Podrhtavajući čitavim telom, premeštala je težinu s jedne noge na drugu,
pritom izazovno kružeći bokovima. Time je raspršila poslednje rezerve
njegove samokontrole. Konačno je mogao da se prepusti teškom mukom
zauzdavanoj strasti. Stenjući, žurno se oslobodio odeće, prethodno iz džepa
izvadivši kondom, koji je navukao pre nego što je uronio u Elenu.
- Alesandro! - instinktivno je uskladila ritam s njegovim.
- Pripadaš meni! - promuklo je uzviknuo na vrhuncu ekstaze. - Samo meni!
Nije znao koliko je vremena prošlo dok je došao sebi. Elena je bila mirna
pod njim, obraza prislonjenog uz površinu stola. Čitavim telom osećajući
njene plitke udahe, nevoljko se odvojio od nje. Nije se pomerila ni kad se
obukao.
- Elena...
Teškom mukom otvorila je kapke, polako se pridigla i obukla izbegavajući
njegov pogled. Kretala se usporeno, razbarušena kosa zastirala joj je lice.
- Je li sve u redu? - zabrinuto je upitao.
Pogledi su im se sreli, a onda je pogledala u stranu.
- Da - nakašljala se da povrati glas. -Naravno.
Nije mu zvučala ubedljivo, pa joj je rukom podigao bradu. Nešto u dubini
njenih očiju izmamilo mu je psovku.
- Sigurno?
 Okrenula mu je leđa. - Prestani da me ispituješ - osvrnula se oko sebe kao
da nešto traži, a onda se nesvesno rukama obgrlila povlačeći se u sebe. - Sve je
u najboljem redu.
Osetio je čudnovat nagon da je privuče sebi i ugreje, pa je to učinio. Srce
mu je snažno udaralo kad je položio ruku na njenu glavu privukavši je uz svoj
vrat. Nije znao šta oseća, jer sve to nije imalo nikakvog smisla. A ipak je
ljuljuškao Elenu poput malog deteta u naručju osluškujući njeno disanje.
- Nema potrebe to da činiš - odmaknula se od njega.
Alesandro nikada nije bio toliko zbunjen. - Elena...
- Nemoj! - njen uzvik delom je bio poziv u pomoć, a delom naredba.
Pogodio ga je u dušu izvlačeći mu tlo pod nogama. - Znači, mogu da te
uzmem kad god poželim? - grubo je upitao mrzeći sebe. - Kad mi se ćefne? -
morao se odbraniti protiv podmuklog otrova koji se izlivao iz njega. - I ti ćeš
uvek tvrditi da je sve u redu?
Okamenjena lica i stisnutih usana, gledala ga je očima koje su blistale
čudnovatim sjajem. Bolelo ga je to što je video. Bol se pretakao u bes.
- Znači, šta god da ti uradim, nikada me nećeš moliti da prestanem?
Zurila je u njega, pa je slegnula ramenima. - Slobodno nastavi, Alesandro,
ako ti to pričinjava zadovoljstvo.
Nije zvučala ni ljutito ni povređeno, a Alesandro se osećao postiđenim... i
odbačenim.
- Znam da me nimalo ne poštuješ i to ne kriješ.
- Ti sebe ne poštuješ! - iznervirano je uzvratio, tek sad primetivši suze koje
je s mukom potiskivala. Najednom se zgadio nad sobom. - Elena...
- Više puta nazvao si me kurvom, a sad si počeo i da me tretiraš kao takvu -
presekla ga je. - Šta to o tebi govori? Kako to deluje na tvoje samopoštovanje?
Iako mu je u duši besneo orkan, smireno je stajao pred njom. Činilo mu se
da je pogledom prodirala do skrovitih odaja njegove duše, koje ni sam nije
pohodio iz straha da ga živog ne proguta njihova destruktivna tmina.
A to ne sme dopustiti, nikada!
- Kao da u tebi postoje dve žene, jedna od onih meni dobro znanih, koje bi
se iz računa udale za čoveka poput Nikola Falka, da bi potom taj izbor
opravdale pričom o romantičnoj ljubavi - oborila je pogled. - Ali ona druga
Elena... - glas mu je postao dublji i blaži. - Ona druga...
Kad ju je prvi put video, mislio je da je ona žena za kojom je očajnički
čeznuo i toliko ju je želeo da mu je njena veza s Nikolom bila nevažna. Žena
koju je poveo do podijuma za ples samo da bi je držao u naručju, žena koju je
nazvao svojom i pre nego što joj je znao ime. žena koja je povremeno izlazila
na površinu, kao u ovom trenu... I koja postoji samo u mojoj mašti! Nikada
nije postojala niti će ikada postojati.
- Ljudi su kompleksni i ne možeš ih svrstavati u kategorije - tiho je
primetila. - A istinski ćeš ih upoznati samo ako ti to dopuste.
- Ili ako, poput tebe, ne kriju kakvi su.
Ponovo je oborila glavu i Alesandro je znao da se predala.
- Predstava je završena... - prošaputala je potvrđujući njegov utisak. -
Pobedio si, Alesandro.
Umesto da ga to obraduje, osećao se praznim, nemoćnim do te mere da
nije imao snage da je zaustavi kad je otišla. Pre nego što je napustila
prostoriju, u njenim očima ogledale su se rezignacija i tuga. Kao pesnicom u
stomak pogodila ga je spoznaja da je Elena žalosna i da je on kriv za to. Videla
je u njemu monstruma, koji namerno želi da je povredi gonjen mračnim
nagonom.
Kao da mi je zavirila u dušu i prepoznala tu tminu koje se i sam užasavam...
Činilo se da će mu prsa eksplodirati. Zar se zato čitavog života borio protiv
svog nasleđa? Samo da bi mu na kraju ipak podlegao? Ne sme to dopustiti! Ali
kako da savlada demona u sebi?
 6. poglavlje

D ođi u moju sobu! - naredio joj je iste noći.

Elena je sedela u gostinskoj sobi, sklupčana u naslonjaču pored
otvorenog prozora. - Mislila sam da sam zatvorila vrata - promrmljala je.
- Jesi li me razumela? To odsad važi za svaku narednu noć koju ćemo
provesti na ostrvu. Završena je igra mačke i miša, za koju oboje znamo da si je
izgubila.
I s te udaljenosti osećala je njegov sveži miris. Uprkos zapovednom tonu,
bio je pristupačniji i nekako čudnovato napet.
Očekuje da mu pružim otpor, najednom je shvatila. Spoznala je to po
prodornom pogledu tih tamnozelenih očiju. Osetila je da je preplavljuje talas
slabosti. Bila je sita neprekidne borbe protiv svojih osećanja i žudnje za ovim
muškarcem. Prekraćivanje vremena u krevetu Alesandra Koretija nije najgora
sudbina koja bi je mogla zadesiti.
- U redu.
Za trenutak je u sobi zavladao muk. - Šta si rekla?
- Da se slažem s tvojim predlogom - ustala je iz naslonjača. - Pobedio si.
Podigla je glavu da ga pogleda u oči, iz kojih je iskrila neskrivena žudnja.
- U čemu sam to pobedio? - najednom je upitao.
Uzdignute glave, hrabro se suočila s njegovim ciničnim pogledom.
- Dobio si sve što želiš - rekla je, tiho se nasmejavši još mračnijem izrazu
njegovog lica. - Zar od početka nisi priželjkivao moju kapitulaciju? Trebalo bi
da se raduješ.
- Trudiš se da me poniziš? - upitao je. - Ako je tako, upozoravam te,
princezo: uzalud se trudiš.
Progutala je knedlu. Moraće čvrsto da drži srce u svojim šakama, jer ako
bude slomljeno, ko zna da li će preživeti. Lagano mu je prišla njišući
bokovima i gledajući ga pravo u oči. Njegov gladni pogled pomogao joj je da
se unese u ulogu fatalne žene. U tom trenu imala je više snage i
samouverenosti nego u svim proteklim mesecima. Uživala je u
pogledu privlačnog muškarca, koji ju je pretvarao u božanstvo koje hoda
zemljom. Zastala je pred njim.
- Misliš li da će ti to poći za rukom, princezo? - promuklo je upitao. - Tvoja
kapitulacija i pokušaj da me zavedeš odmah posle diskusije o
međusobnom poštovanju?
- Sam odgovori na to pitanje, Koreti - i dalje ga je gledala u oči. - Kao i na
to zašto si i dalje pun nepoverenja prema meni iako sam pristala na sve što si
tražio.
- Iskreno, ne zanimaju me tvoji motivi, važno je da dobijem ono što želim.
Možeš li da živiš s tim?
- Kao što sam rekla, pobedio si. A pobednik uvek određuje pravila, zar ne?
- Apsolutno - pružio je ruku prislonivši vrhove prstiju na ustreptali puls na
njenom vratu, a zatim se, milujući je, lagano spustio do nežne punoće njenih
grudi pod spavaćicom. - Trebalo bi da me se plašiš.
- Užasno se plašim - prošaputala je znajući da to nije tačno. Osećala se
sigurno i prijatno kao nikada u životu. I Alesandro je to znao, videlo mu se po
očima.
- Želim da znam ko je od nas dvoje veća budala...
Tiho se nasmejala. - Niko ti nije rekao da paziš šta želiš, Koreti? I šta bi
uradio kad bi to saznao?
Umesto da odgovori, silovito ju je privukao u naručje, snažno i gladno je
stežući uza se. Obema rukama obuhvatio joj je zadnjicu, podigao ju je i poneo
u svoju sobu. Elena je ugledala njihov odraz u ogledalu: Alesandrova
mišićava, široka leđa i nad jednim ramenom njeno rumeno lice sa očima
tamne od žudnje.
I tog je trena čitavim telom počela da drhti, ali ne od straha.
Alesandro je nogom zalupio vrata, pa je u nekoliko koraka prišao krevetu,
na koji je žurno spustio svoj slatki teret. Više nije bilo pitanja ni predigre,
obuzela ih je potmula strast.

Upravo to sam želela, prisetila se Elena nedelju dana kasnije dok je stajala
pod tušem pod vedrim nebom, s pogledom na more. Zatim je sklopila oči
pružajući lice toplom mlazu vode, koja je spirala tragove još jedne ljubavne
igre.
Nije bilo mesta na njenom telu koje Alesandro nije osvojio usnama.
Uzimao ju je s neutoljivom glađu, koja se graničila sa očajanjem. Dobro je
poznavala taj osećaj nezasitosti, koji je i nju čvrsto držao.
Ovo je osećaj kad imaš sve za čim ti srce žudi, uveravala je sebe. Treba da
bude presrećna. Uprkos tome, nije uspevala da potisne sećanja na ono veče u
Rimu kada su plesali. Setila se neshvatljive napetosti među njima, nade da je
pronašla muškarca za kojim je čitavog života čeznula. Ta je nada i dalje tinjala
u skrovitom kutku njenog srca. Čak i ovde, čak i sada, kao slutnja svega što je
među njima moglo da bude.
Znala je da joj takve misli donose bol, a ipak je neprestano razmišljala o
tome kako bi bilo kad bi ovo magično vreme na ostrvu bilo lišeno mračnih
stega laži i nepoverenja, kad bi njegovi nežni poljupci zaista nešto značili.
Prestani da maštaš!, naredila je sebi. Ovde si da glumiš kurvu, koju u tebi
vidi. A kako se ispostavilo, bila je donekle talentovana za tu ulogu.
Isključila je tuš, posegnula za peškirom i, ne napipavši ga, zagledala se u
Alesandrove oči. Srce joj je poskočilo pre nego što je počelo žestoko i bolno
da bubnja.
- Koliko me već gledaš?
- Ne dugo.
- Zar nisi hteo da džogiraš?
- Već jesam, i to veliki krug - nasmešio se.
- Mora da sam pod tušem duže nego što sam mislila - osećala se zatečenom.
Mora prestati da luta u zabranjene dubine duše, gde može samo da tuguje za
nemogućim i neostvarljivim.

- Kako stoje stvari sa... - pitao ju je jednog popodneva dok su ležali na

prostranom krevetu trudeći se da dođu do daha. - Jesi li trudna? - milovao ju
je po nagom stomaku, nežno je gledajući. Grlo joj se stegnulo. Da bi prikrila
koliko je potresena, počela je ponovo da ga zavodi, što je, razume se, vodilo
željenom rezultatu.
 - Uskoro ćemo to otkriti - odgovorila je čim je uskočila u svoju ulogu. - A
onda možemo prestati da se zavaravamo da nas vezuje bilo šta osim pukog
seksa.
Uputio joj je čudan pogled, a zatim ju je privukao sebi i nežno počeo da je
ljubi.
Sad joj je prišao da je uvije u meki peškir, ali ona se otrgnula i utrčala je u
spavaću sobu. Bacila se na ogromni krevet. Ništa nije bilo onako kako je
zamišljala. Alesandro nije bio čovek koga je tražila pod strogom,
neprobojnom maskom. I ni nalik na Nikola, pod čijim se blistavim šarmom
krio zao, osvetoljubiv karakter. To ju je naročito pogodilo, jer je morala
da prizna da se prevarila u proceni Alesandra Koretija.
Osim arogancije, njime je vladala i iznenađujuća saosećajnost, nežnost.
Naslućivao je svaku njenu želju udovoljavajući joj.
Varaš se!, ubeđivala je sebe. Isti je kao Nikolo, možda i gori, jer se krije pod
prividom nežnosti i brižnosti. Ipak, nikako nije uspevala da se otrgne lažnom
osećaju sigurnosti uz njega. Očaravao ju je i tome nije mogla da se odupre.
- Šta ti je? - upitao ju je.
Njegov zabrinuti glas naterao joj je suze na oči, ali nije smela pokazati
slabost. Zato se osmehnula pružajući mu ruke.
- Dođi... - promrmljala je.
- Jednom ćeš me doći glave, princezo! - dozvolio je da ga Elena povuče na
dušek, pa ju je stisnuo u naručje.
- Naricaću ti na sahrani - obećala je ljubeći ga po vratu.
Nasmejao se. - Teško ćeš to izvesti, jer definitivno neću umreti sam -
potom ju je poljubio i doneo blaženstvo potpunog zaborava, bar za neko
vreme.
Alesandro je izašao pred kuću i protegnuo se pre nego što je produžio
prema bazenu, uz koji je Elena volela da provodi prepodneva. Opružena na
ležaljci, s časopisom u rukama, delovala je opušteno i neodoljivo.
A njega je bolela glava od višesatnog preganjanja sa tvrdoglavim
pomoćnikom.
- Bar još nedelju dana, Đovani! - uzviknuo je kad mu je asistent servirao
vest o još jednoj porodičnoj krizi. Neka se snalaze. Sit je vađenja kestenja iz
vatre umesto njih. - Na odmoru sam. Kaži im da se sami pobrinu za to ili neka
sačekaju da se vratim.
- Ali, gospodine Koreti... Pozivi su sve učestaliji i hitniji.
- Onda počnite da zarađujete svoju ogromnu platu! - spustio je slušalicu
mučen grižom savesti. Uprkos ili upravo zbog svog kukavičkog bekstva od
odgovornosti, posle tog razgovora nije mogao da se smiri, što se videlo po
njegovom krutom držanju dok je koračao ka bazenu.
Usporio zašavši pod senku suncobrana, pod kojim je Elena mirno listala
modni časopis. To ga je, iz neshvatljivih razloga, još više iznerviralo.
Protekla je još jedna nedjelja, a on još uvek nije raskrstio s njom. Ali ideja
o skorašnjem povratku uobičajenoj životnoj rutini delovala mu je odbojno.
Sve se u njemu bunilo protiv uskakanja u svoju mrsku ulogu. Više nije želeo
da se bori s vetrenjačama, da bije izgubljene bitke protiv glasina o svojoj
familiji. Sve mu se to gadilo kao i onog dana kad je pobegao na jahtu.
Bio je sit i Elenine distanciranosti, kojom ga je sprečavala da joj se približi.
Znao je da se u njoj krije mnogo više od onog što je pokazivala i za tim je
čeznuo. Želeo je da mu poveri najskrivenije tajne svoje duše, da je bolje
upozna. Želeo je... Elenu i neće ga zadovoljiti ništa manje od toga.
- Prošlo je 35 dana - usiljeno je izgovorio čekajući da ona podigne pogled
s magazina. - Znači li to da smo već dobili odgovor?
- I ja tebi želim dobro jutro - osmehnula se, ali naslutio je napetost iza
tog bezbrižnog osmeha. - Ne, mislim da bi trebalo sačekati još nekoliko dana
da budemo sigurni.
Ćutke su se promatrali dok su među njima prštale varnice, ali bilo je tu još
nečeg mnogo značajnijeg. Pomerivši se na ležaljci, pogledala ga je tako da se
istog trena uzbudio. Dražesnim gestom čupkala je resice tesnog šortsa dok je
drugom rukom namerno malo podigla rub kratke majice. Potom ga je pozvala
da sedne pored nje. Bolelo ga je čitavo telo dok se odupirao nagonu da joj
udovolji i prepusti se uživanju koje je i sam silno želeo. Ali trenutno mu
to nije bilo dovoljno. Neće joj dozvoliti da tu eksplozivnu međusobnu
privlačnost koristi kao štit.
- Voleo bih da vidim šta bi bilo ako bismo, za promenu, ostali odeveni -
promrmljao je, ležerno je pogledavši. - Šta misliš da bismo otkrili?
 - Da smo jedno drugom potpuni neznanci - hladno je uzvratila, ali su
njene predivne oči za nijansu potamnele.
- Nisam ubeđen u to - otegnuto je rekao ugledavši titraj panike u
njenom pogledu. - Šta kriješ od mene, princezo?
Njen cinični smeh zvučao je histerično. - Šta bih krila od tebe? Već si uzeo
sve. Nema više ničeg da se otkrije.
- Da, upoznao sam tvoje telo... čak veoma dobro, baš kao što ti je bila
namera. Ali šta je sa ostatkom?
Zbunjenost i nesigurnost smenjivale su joj se na licu otkrivajući mu da je
bio u pravu. - Šta te se to tiče? - mirno je upitala. - Dobio si šta si hteo.
- Hoću sve! - tako je silovito uzviknuo da se trgnula. Čak ni to neće biti
dovoljno, došapnula mu je podsvest. Zaustavivši dah, gledao ju je kako skida
majicu. Stežući šake, skrenuo je pogled u stranu. Dugo je potrajalo dok se
okrenula prema njemu, a onda je prvi put ugledao pravu Elenu. Konačno!
- Znao sam - njegov promukli glas zvučao je zadovoljno. - Znao sam da te
ima pod tom blistavom fasadom.
- Šta hoćeš od mene, Alesandro? Preostalo nam je još samo nekoliko
dana. Zašto moraš da ih upropastiš?
- Hoću ženu, koju sam sreo u Rimu, a ne igračku za seks.
- Ne zavaravaj se, Koreti. Naravno da to želiš, kao i svi muškarci tvoga
kova.
’’Muškarci tvoga kova”. Hoće li ikada uspeti da izbegne kletvu porodičnog
imena?
- Svejedno mi je da li me mrziš, Elena - procedio je kroz zube. - Ali želim
da ovo među nama bude iskreno i da nešto znači.
- Iskreno? I to kažeš ti, koji si bezmalo ušao u brak iz interesa?
- Iz osećaja obaveze - mirno ju je ispravio požnjevši podrugljivi smeh. Ona
me ismeva!
- Mora da misliš da sam užasno naivna. Ti si Koreti.
Prezir i prokletstvo u jednoj reči, poput kletve s njenih usana, kao i sa
usana ostatka sveta. Više nije mogao da to mirno prihvata. Roditelji su ga
koristili kao šahovsku figuru u svojoj bolesnoj igri. Deda je manipulisao njime
odmalena. A onda je Elena ušetala u njegov život i oslobodila tminom
zagušeno srce i dušu jednim jedinim, nezaboravnim plesom... a sad ga je
mrzela, prezirala. Sam se za to pobrinuo.
- Savest će te doći glave, sine - govorio mu je otac. - Čini te slabim i
otvorenim za napade.
Alesandru je bilo svejedno dok god nije bio sličan ocu. A Elena ga je
osudila na osnovu imena, a pojma nije imala ko je zapravo Alesandro Koreti,
pa joj je to i rekao.
- Ali ceo svet zna ko...
- Sit sam okajavanja tuđih grehova! - presekao ju je podigavši ruku. -
Čitavog života trudim se da postupam ispravno, ali kao da to ništa ne znači.
Da, hteo sam da se oženim Alesijom Bataljom to po želji mog dede...
- Koji ni sam nije bio svetac, svi to dobro znaju.
- Nije, ali je bio i ostade moj deda. I šta god mislila da znaš o njemu i
njegovom životu, ja mu dugujem svoj. Kako bih mogao da ne ponesem deo
duga?
- Tako što ćeš se prodati najboljem ponuđaču? - cinično je uzvratila.
Opasan sjaj zatitrao mu je u očima.
- Ko mi to kaže!
Lice joj je u trenu prebledelo da bi se odmah potom zažarilo rumenilom
stida. Mrzeo je sebe zbog toga. Čak i ako bi pokušao sve da joj objasni, Elena
nije mogla niti je želela da ga shvati. Uprkos toj žalosnoj spoznaji, više nije
mogao da se zaustavi.
- Planirani projekat sanacije luke Palermo, koji bi bio osiguran venčanjem
sa Alesijom, obezbedio bi budućnost svim frakcijama porodice Koreti, i to na
legalan način. Osim toga, to bi ponovo približilo zavađene grane familije -
smireno je objasnio. - Ne vidim kako bih se i zašto protivio tako velikom
koraku u pravom smeru. Oduvek sam bio spreman da ispunim obavezu
prema porodici i još uvek sam spreman to da učinim.
Odmahnula je glavom. Prokletstvo! Zašto joj je bilo šta rekao?
- Sve sam to već čula - slegnula je ramenima. - Večita borba za pravdu i
istinu, teret porodičnog imena na plećima, dužnost i obaveza. Žalopojka kojoj
sve stihove znam - ciničnim pogledom zadala mu je udarac u utrobu. - Ali
kad mi je Nikolo to izdeklamovao, poverovala sam mu.
 7. poglavlje

N ikolo Falko! Opet i opet...

- Tvoj voljeni Nikolo je lažov i prevarant! Ne bi bio u stanju da
prepozna istinu ni kad bi ga udarila po nosu! - prasnuo je.
Elena se ukočeno podigla s ležaljke. - Neću se spuštati na taj nivo, Koreti.
- Pobogu, zar ništa ne shvataš? - gubio je kontrolu. - Bilo bi tako lako dići
ruke i biti čovek koga svi u meni vide! Ma šta radio i za šta se borio, svako
misli da ima pravo da me unapred osudi! Čak i ti!
Stajao joj je tako blizu da je osećala njegov dah. Drhteći, izdržala je
njegov pogled.
- Uprkos tome, nisi u stanju da mi odoliš, zar ne, princezo? A dobro
znaš kakav je čovek Nikolo, jer si zahvaljujući njemu dospela na moje ostrve.
Ne zanima me kakvu ste prljavu igru smislili, ali nikada više nemoj moje
porodično ime povlačiti po blatu. Ti ponajmanje imaš pravo na to!
- Ovde sam samo zato da sačekam i vidim da li je naša lakomislenost
urodila neželjenim plodom, koji nijedno od nas ne želi! - uzvratila je. - Muka
mi je od pomisli na to da smo rizikovali da donesemo novi život u ovu
odvratnu atmosferu mržnje i gorčine. Neću... više ništa... od svega ovoga... -
glas joj se slamao. Primetivši da se zateturala, poželeo je da je privuče sebi, ali
sprečio ga je njen strahom natopljeni pogled. - Ne... ne mogu da dišem!
Alesandro joj je pružio ruku, a ona je odmahnula glavom. Gledali su se
nekoliko trenutaka a onda... Nije znao kako se to desilo, ali najednom su
stajali isprepletenih prstiju, kao one večeri na podijumu za ples. Elena je
uzdahnula, konačno zaplakavši... naslonjena na njegova prsa dok ju je on
šapatom tešio. Drugom rukom nežno joj je milovao leđa dok su njeni jecaji
jenjavali.
Odmaknula se od njega i obema rukama obrisala je suzama orošeno lice, a
mu se zagledala u oči.
- Nisam kurva - izgovorila je. -1 nisam verena s Nikolom Falkom. Pre šest
meseci pobegla sam od njega, jer me je udario... Od tada se krijem.
 Zbunjeno je zurio je u nju. Čitav svet oko Alesandra počeo je da nestaje
ostavljajući samo Elenu i ono što mu je upravo otkrila... kao i značaj tog
otkrića. Nije verena, nije kurva i nije špijun. Srce mu je muklo razbijalo u
grudima.
- Time što sam ti to rekla rizikujem sve što mi u životu znači - smireno je
nastavila, ali osetio je njenu napetost. - Molim te, Alesandro, dokaži mi da si
onakav kakav tvrdiš da jesi... - glas joj je utihnuo.
- Ja... Koreti?
Elena se nasmešila, stoički izdržavši njegov pogled. - Čovek koji želi da
učini ono što je ispravno - blago je rekla. - Koji je spreman da preuzme
odgovornost i obavezu. Ako je sve to istina, budi to što jesi, budi ti.
- Dođi - rekao je.
Još uvek slaba i omamljena, pošla je za njim. Poveo ju je na malu
natkrivenu terasu na platou uz plažu, podigao ju je i spustio u viseću stolicu
sajlama okačenu o drvo.
- Čekaj me tu.
Izdala je svoju porodicu i svoje selo. Ostavila ih je na cedilu odavši tajnu
koju je čuvala proteklih meseci. A opet, predala se varljivom osećaju da je
konačno ušla u sigurnu luku.
Alesandro se vratio noseći vlažni peškir, nagnuo se nad njom i brižljivo joj
obrisao obraze natopljene suzama. Zatvoreni izraz na njegovom licu bolno joj
je stegnuo srce. Odloživši peškir, seo joj je do nogu.
- Počni - rekao je - hoću sve da znam.
Misli su joj se rojile u glavi dok je očajnički tragala za izlazom iz klopke.
Ali prekasno je za povlačenje posle onog što mu je priznala. Kad su suze
presušile, najednom je shvatila da joj je Alesandro postao važniji od sopstvene
porodice i sela iz kojeg je potekla.
- Pričaj mi šta se dogodilo - rekao je ljubazno. - Šta ti je uradio?
Osećala se kao da joj život zavisi od onoga što će izgovoriti pred ovim
čovekom, koji joj je postao toliko blizak.
- Moji su preci od davnina obični ribari. A onda se moj pradeda venčao
sa imućnom naslednicom iz Fendija. Njeni roditelji preklinjali su je da ga
napusti, ali je ona to odbila. Zato su mom pradedi isplatili njen miraz, iako
on, kao ponosan čovek, nije hteo da uzme taj novac. Ali prababa ga je ubedila
da njime kupi zemlju duž obale. Tako porodica nije zavisila isključivo od
ribolova, za razliku od ostalih seljana. Od onda je zemlju nasleđivao najstariji
sin.
Zastala je, pogleda uprtog u more, kao da je na horizontu tražila to malo
selo na rubu stene, gde je znala svaku kuću, svako drvo i žbun, svaki ribarski
brod u luci.
- Toj zemlji je u međuvremenu sigurno enormno porasla vrednost -
primetio je Alesandro.
Neveselo se nasmejala. - Jeste, a moji roditelji imaju samo mene.
- Znači, zemlja tebi pripada?
- Moj otac je veliki tradicionalista. Zemlja će, u slučaju moje udaje posle
očeve smrti, na dan venčanja biti prepisana na ime mog supruga.
- Ah... shvatam! Nikakvo čudo da te Nikolo vidi kao otelotvorenje svog
sna.
Trgnula se na te reči, ali ih nije komentarisala.
- Prošlog leta mom ocu je dijagnostikovan tumor na mozgu. Operacija
nije moguća. Ako bude imao sreće, lekari su rekli da će poživeti još godinu
dana, a to vreme se bliži... Jedne večeri, mesec dana posle te strašne vesti, na
putu kući, na ulici mi se obratio privlačan neznanac.
Alesandro je stisnuo usne opsovavši.
Drhtavim prstima sklonila je pramen sa čela. - Do tog trena sebe nisam
smatrala naivnom - promrmljala je. - Ipak sam završila studije prava i
spremala sam se da preuzmem obaveze i odgovornost u porodičnoj firmi.
Svakako nisam bila neiskusna devojka sa sela! - zaključila je gotovo prkosno.
Smatrajući se boljom od ljudi iz sela, superiornijom čak i u odnosu na
svoje roditelje, nesumnjivo je zaslužila tog šarmantnog, imućnog neznanca,
koga joj je sudbina zasluženo namenila!
- Već sam ti rekao da je Nikolo Falko lažov i prevarant!
- Poverovala sam u svaku njegovu reč - tiho je priznala. - U sve njegove
velike snove i planove o tome kakav bismo tim iz snova zajedno bili -
zadrhtao joj je glas. - Da me voli...
- Prokletnik te je uhvatio u trenutku slabosti i smotao - zagrmeo je
Alesandro.
- Nisam ti verovala onomad u Rimu! - prasnula je. - Bila sam sigurna da
lažeš. Uostalom, ti si Koreti, a njima se ne može verovati. Pa ipak, potresle su
me tvoje neosnovane tvrdnje. Više nisam imala mira. Noću sam se, dok je
Nikolo spavao, šunjala po vili posvuda tražeći dokaze za tvoje klevete.
Zatekao me je dok sam pregledala njegov laptop, ali ne pre nego što sam
pročitala čitav niz mejlova s detaljnim planovima za priobalni deo, kojim će
raspolagati zahvaljujući braku sa mnom.
Prisećajući se tog nemilog trenutka spoznaje, osetila je mučninu. - Nikolo
je hteo da izgradi luksuzni hotelski kompleks, kojim bi moje mirno
selo pretvorio u turističku atrakciju. Svi koji tu žive generacijama su ribari i
to je jedini pristojan prilaz vodi u okolini.
Odmahujući glavom, stisnula je usne setivši se te noći i mračne kuhinje u
kojoj je pronašla Nikolov laptop na stolu. Sedela je sklupčana na stolici i
stomak joj se bolno zgrčio kad je ugledala Nikola u dovratku. Zurio je u nju,
ništa je ne pitajući. Ledena jeza spustila joj se niz kičmu od tog pogleda.
- Pitala sam ga šta to treba da znači. On je znao da mi ne želimo da
prodamo niti da gradimo na toj zemlji, da bismo sačuvali mir i spokoj našeg
seoceta.
- I kako je glasilo njegovo objašnjenje? - turobno je upitao.
- Udario me je - bila je to preslaba reč za šok, neshvatanje, a potom
razdirući bol koji je osetila pre nego što se sručila na kameni pod.
Alesandro se nije pomerio, ali je njegovo lice poprimilo zastrašujući izraz.
Puls joj je divljao dok je rukama čvrsto stezala kolena uz grudi. Svejedno joj je
da li joj Alesandro veruje, ubeđivala je sebe u to. Roditelji joj nisu poverovali.
- Tako me je snažno udario da sam sa stolice pala na granitni pod. Nazvao
me je kurvom. Tvojom.
Besno je opsovao. - Kad je to bilo?
- Nekoliko dana posle bala. Nakon... - ućutala je.
- Da, nakon što nas je video kako plešemo.
 - Besneo je govoreći da je dovoljno zlo to što mora da se oženi mnome zbog
zemlje, ali da ga izložim ruglu besramno se bacajući u naručje njegovom
najljućem neprijatelju... Shvatila sam da je trebalo da držim jezik za zubima.
Izašao je iz kuhinje i ostavio me na da ležim na podu.
- Elena...
Podigla je ruku da ga zaustavi. Mora mu sve ispričati. Osećala je da je
važno da Alesandro sve sazna.
- Naravno da sam otišla iako sam se potajno nadala da je to bio
nesporazum. Nisam verovala da je u stanju da me namerno povredi. Mislila
sam da je bio pripit i da nije shvatio šta je uradio. Pobegla sam roditeljima,
kao i obično kad me nešto muči... Zagrlili su me, govorili su koliko me vole i
optuživali su sebe za to što sam tako sebično, razmaženo dete, koje ne
prihvata obaveze. Saosećajno su mi rekli da prestanem da pletem strašne
priče čim nešto nije onako kako želim, da treba da budem srećna što sam s
Nikolom, koji toleriše moju ćudljivost i egoistične ispade, da svaku nevestu
isprva muče sumnje, ali da će posle venčanja sve doći na svoje mesto. Silno
sam želela da im verujem, činilo mi se to jednostavnijim od prihvatanja onoga
što mi se dogodilo te noći.
Alesandro je seo pored nje u viseću stolicu i, uprkos njenom
negodovanju, privukao je u naručje. - Nastavi.
- On... ismejao me je kad sam ga nazvala - počela je da se guši. -
Ponavljao je da sam veštica, kurva... I zahtevao je da odmah dođem u njegovu
vilu, jer ću, u protivnom, zažaliti. A njemu je svejedno da li će nevesta na
nogama ili u kolicima prići oltaru.
Alesandro ju je privio uza se ispunjavajući je osećajem snage i zaštite koju
joj je pružao.
- I to sam mu poverovala - tiho je dodala.

Odavno je prošla ponoć kad je Alesandro izašao na terasu spavaće sobe. San
mu nije dolazio na oči. Nije bio u stanju da razmišlja. Elena mu je ponovo
preokrenula život naglavačke i trebalo je da se izbori s tim.
- Zašto mi sve to nisi ranije ispričala? - upitao ju je dok je sunce zalazilo za
horizont. Još uvek su sedeli jedno uz drugo u visećoj stolici.
 - Nikada mi ne bi poverovao.
- Možda ipak bih - dok je to izgovarao, znao je da je bila u pravu.
Stisnuo je šake opsovavši sebi u bradu. Da nije bio toliko okupiran svojim
povređenim ponosom i tminom u duši, spoznao bi istinu, koju je osetio u
svakom njenom poljupcu i dodiru. Još u Rimu je to znao, posle samo jednog
pogleda u te predivne oči.
Tada nije smeo da je ostavi samu na podijumu za ples, jer ju je izručio na
milost i nemilost Nikolu! Odgovoran je za pakao koji je Elena proživljala!
Iza leđa ju je osetio kako mu prilazi pre nego što ga je obgrlila oko nagih
bokova prislonivši obraz uz njegova leđa.
- Nisam želeo da te probudim – rekao je.
- I nisi.
Okrenuo se pogledavši je obasjanu bledom mesečinom. Delovala je
smireno i opušteno. Silno je želeo da je zaštiti od svega na svetu, pa i od sebe.
- Šta će sad biti? - tiho je upitala.
Slabašno se osmehnuo. - Prvo ću ti se izviniti za sve - prošaputao je. - A
zatim...
Poljubac je bio je bar onoliko nežan i strastan kao prvi.

Satima kasnije, kad se probudila sama u prostranom krevetu, Elena se

protegnula prisećajući se Alesandrove nežnosti i njegovih milovanja. Setila se
prisnog ritma koji ih je nezaustavljivo vodio potpunom zadovoljenju, a onda
su, iscrpljeni, utonuli u san.
Sve je bilo poznato, a opet nekako sasvim drugačije. Nasmešila se. Bilo je
gotovo kao da...
Odagnavajući opasne misli, ustala je iz kreveta da pođe u kupatilo, ali ju je
vrtoglavica primorala da se uhvati za krevet. Preplavila ju je slabost. Stomak
joj se prevrtao, bubnjalo joj je u glavi. Čak su joj i grudi bile napete i otežale.
Gotovo kao da... zadržala je dah.
Utrnulih udova, pošla je u kupatilo, gde su se potvrdile njene slutnje.
Vratila se u sobu, kao u transu, oblačeći na sebe prvo što joj je dopalo šaka.
Bila je to Alesandrova košulja, koja joj je dosezala do kolena.
- Svejedno mi je!
Srce joj je preskočilo otkucaj kad je čula Alesandrov iznervirani glas iza
leđa. Lagano se osvrnula ugledavši ga u dovratku, s mobilnim uz uho.
Klimnuo joj dok je bespomoćno stajala.
Ponovo se sve promenilo...
I dalje su joj kolena klecala kad ga ugleda, kad im se pogledi sretnu, čak i
posle svega što se odvijalo ovih nedelja. Nije želela da razmišlja o značenju
svega toga... a nije ni morala, jer je to već znala.
- Koliko puta treba da ti ponovim, majko? - grmeo je. - Sve to nije ni u
kakvoj vezi sa mnom. Sami se potrudite da to rešite -iznervirano je prekinuo
vezu i bacio mobilni na krevet.
- Desilo se nešto loše?
- Kako se uzme. Još jedan skandal u klanu Koretijevih, koji me, srećom,
nimalo ne dotiče iako će dovesti do spekulacija. Alesija Batalja je trudna -
doslovce je ispljunuo tu reč.
- O... Pa ja to, srećom, nisam.
Neko vreme Elena je slušala bučne otkucaje svog srca. Bojažljivo je preko
ogromnog kreveta potražila njegov pogled suočivši se s nedokučivim
izazovom.
- Sigurno? - strogo je pitao.
- Sasvim - nije znala šta je očekivala, ali definitivno ne žaljenje. Srce joj se
stegnulo, jer je osećala kao da su izgubili nešto vredno.
- Pa to je dobra vest - grubo je rekao.
Klimnula je glavom ne usuđujući se bilo šta kaže.
- To bi trebalo da nas raduje, zar ne?
Trudila se da zauzda bol koji joj je razdirao utrobu. Nije smela tako da se
oseća, jer je ljubav na prvi pogled, naposletku, samo mit, plod romantične
devojačke mašte. Odrasli ljudi donose razumne, promišljene odluke i ne gube
glavu za neznancima... pod sjajem kristalnih lustera, na podijumu za ples u
balskoj sali.
 Mesecima je sebe ubeđivala u to, a ipak joj se upravo to dogodilo. I sada je
stajala tu, u sebi oplakujući dete koje nikada neće roditi.
Neka mi je Bog u pomoći! Volim Alesandra Koretija!
- Da... - promrmljala je. - Zaista moramo biti srećni.
 8. poglavlje

U osvit četrdesetog dana Alesandru su pristigla tri mejla, u kojima ga je

Đovani izvestio o tome gde i kada će se spustiti helikopter da ih vrati na
Siciliju. Ali on još uvek nije bio spreman da napusti svoj raj.
Međutim, ako se sad ne bude vratio, ’’Koreti medija” će pretrpeti štetu
koja nikada više neće moći da sanira. Kao generalni menadžer i glava firme,
osećao se odgovornim za opstanak i uspeh i preduzeća i zaposlenih.
Uostalom, mora se pozabaviti problemima u porodici pre nego što se
međusobno pokolju. Svakodnevne histerične poruke koje mu je majka
nagomilavala u govornoj pošti nisu slutile na dobro.
Ali kako da napusti Elenu sada kad je poznaje u pravom svetlu? Sve se
promenilo, ali on još uvek nije bio načisto šta želi u vezi s njom i ta ga je
nesigurnost dovodila do ludila. Morao ju je ubediti da ostane na ostrvu.
- Zašto bih ostala ovde? - upitala je, hladno se osmehnuvši. - Dogovorili
smo se...
- Taj smo dogovor postigli dok sam mislio da si verena s Nikolom -
iznervirano ju je presekao. - Ali ti to nisi.
- Mnogo je važnije to što nisam trudna. Nevažno je šta si mislio do juče.
- Misliš li da te još uvek traži? - pritom se u sebi tresao od besa kolebajući
se između potrebe da zavrne šiju Falku i goruće želje da odnese Elenu u svoju
sobi i da od nje iznudi obećanje da će ostati s njim.
- Znam da me traži. Svakodnevno mi šalje mejlove da se ne bih osećala
sigurnom - licem joj je preleteo avetinjski osmeh. - Posao na tvojoj jahti
spasao me je da mu ne dopadnem šaka. Tek kasnije saznala sam da mi je bio
za petama kad me je neprijatna slutnja navela na to da naprasno napustim
Kefalu.
- Zar zaista misliš da ću te tek tako pustiti da odeš iako znam da te taj
prokletnik još uvek progoni? - turobno je upitao.
- O tome odlučujem ja - rekla je.
 - Znaš da bih te mogao prisiliti da ostaneš? Niko ne dolazi na ovo ostrvo
niti ga napušta bez mog izričitog odobrenja.
- Nećeš to učiniti, Koreti - cinično se nasmešila.
Poljubio joj je nadlanicu. - Ti si insistirala na tome da to bude četrdeset
dana - podsetio ju je. - Ostaje nam još jedna sedmica.
Smešeći se, odmahnula je glavom. - Prošlo je vreme za igre.
- Četrdeset dana, princezo... molim te! - nije prepoznao vlastiti glas. -
Ostani.
Elena ga je gledala u oči, kao da je ne dotiče tolika promena u njegovom
ponašanju. Usrdno se nadao da će je nagovoriti.
- Dobro, četrdeset dana - popustila je kad je već gotovo izgubio nadu. - Ni
dana duže. Ne možemo doveka ovako.
- Zašto? - izletelo mu je. I tek što je to izrekao, u glavi mu se pomaljao
primamljiv plan. - Ja ne bih imao ništa protiv.
Reči koje je nameravala da izgovori iščezle su pred naletom strasti kad su
njegove usne dotakle njene.

Ali i ta poslednja sedmica proletela je kao na krilima.

Alesandro je prišao prozoru zagledavši se u morsko plavetnilo. Osetio je
Elenino prisustvo u sobi i pre nego što ju je čuo... po ubrzanim otkucajima
srca, gorko-slatkom grču u grudima i slabinama.
- Jesi li spremna? - upitao je ne osvrćući se. Kako će podneti da je izgubi a
tek ju je pronašao? - Helikopter će sleteti svakog trena.
- Spakovala sam se.
Zabio je ruke u džepove. Znao je da mu ona stoji iza leđa, osećao je to. I
nije znao šta bi još mogao reći. Znao je samo to da više ne može trpeti
napetost. Kad je čuo prepoznatljivi zvuk helikoptera, okrenuo se i pogledao ju
je u oči. Učinio je to dovoljno brzo da primeti izraz jada u njenim očima,
nalik na onaj koji je i sam osećao.
- Ostani sa mnom!
- Da ostanem? Ovde? Ne možemo se zauvek kriti od sveta, koliko god to
primamljivo zvučalo. Vreme je da se vratimo kući, Alesandro.
- Pođi sa mnom u Palermo - Osluškujući odjek svojih reči, znao je da će
Elenin pristanak usloviti izvesnim komplikacijama, ali nije ga bilo briga za to.
Samo mu je ona bila važna. Uhvatio bi se ukoštac i sa đavolom samo da je ne
izgubi.
- Znaš da to nije moguće.
- Elena! Ne mogu te prisiliti, a definitivno te neću preklinjati na kolenima!
Pođi sa mnom...
- To nije fer - prošaputala je bespomoćno.
- Nemoj da se ovako završi! Bar u ovom trenutku priznaj sebi da među
nama postoji nešto što ne smemo izgubiti. Za ime Boga... pođi sa mnom,
Elena! Kako ćeš podneti da me napustiš?
U njenim očima pročitao je sve što nije mogla da mu prizna, ali nije mu
bila dovoljna spoznaja da oseća isto što i on. Treba to da mu kaže. Prošla je
sekunda, dve i najednom je shvatio: bitka je izgubljena.
- Ja... nisam dobar čovek, Alesandro. A nisi ni ti. U suprotnom se nikada
ne bi desilo ono u Rimu. Bila sam verena i ti si to znao. Oboje smo zgrešili.
Zašto to nećeš da priznaš?
Odmahnuo je glavom. - Znam da mi ne veruješ jer sam Koreti. Znam da od
mene očekuješ najgore - kiselo se osmehnuvši, pružio je ruku i vrhovima
prstiju dotakao njene drhtave usne. - Pa ipak, pođi sa mnom u Palermo. Veruj
mi.
- Veru sam odavno izgubila - duboko je uzdahnula - ali poći ću s tobom.
Osećaj trijumfa preplavio mu je telo. Čvrsto je stisnuo njene ruke.
- Kaži mi: zašto? - oči su joj potamnele. - Kaži mi, želim to da čujem od
tebe.
Pod prstima je osećao njen ustreptali puls.
- Jer... ne mogu podneti da te napustim - prošaputala je. - Ne još.
Dok su leteli helikopterom, Elena je pustila zbrkanim mislima na volju, a
Alesandro se sa svojim pomoćnikom dogovarao o poslu. Oči su je pekle
gledajući kako se čarobno rajsko ostrvo lagano gubi u daljini.
Dosad je imao njeno telo, a danas je zatražio i njenu dušu.
 Kada je helikopter sleteo na krov kule ’’Koreti medija”, Elena je hodala za
Alesandrom i njegovim asistentom, koji su pričali o poslu.
- Sinjorina Kalderon i ja ćemo najpre otići na ručak - rekao je Alesandro
tonom kakav Elena dotad nije čula.
- Oprostite, gospodine Koreti! - Đovani se zaljuljao kao da ga je neko
ošamario. - Vaša porodica... problem s Bataljom... - glas mu je utrnuo pod
Alesandrovim strogim pogledom. - Uskoro ističe rok za ugovor za sanaciju
luke.
- Navratiću kasnije u kancelariju, Đovani.
Stomak joj se zgrčio. To je očito pravi Alesandro Koreti, generalni
menadžer firme, koji svima uliva strahopoštovanje. Najstariji sin i naslednik.
- Oprostite - promrmljao je asistent pognute glave. - Čekaću vas posle
ručka.
- Ako nešto treba da potpišem, obavićemo to u liftu - krupnim
koracima prilazio je liftu, a Đovani je uzeo mobilni da naloži da ih automobil
dočeka i odveze do Alesandrovog omiljenog restorana.
Alesandro je u liftu, dok su se spuštali u prizemlje, potpisao neka
neodložna dokumenta. Elena se čudila što je potpisivao ne gledajući sadržaj
teksta, ali on je zastao, nezadovoljno kuckajući hemijskom po papiru.
- Ovo su neprihvatljivi uslovi, a to i vi i Di Rosi zasigurno znate -
progunđao je.
- Uverio me je da ste se složili s njima - odgovorio je asistent.
- Ni slučajno! Pošaljite to nazad. Ako Di Rosi ima problema s tim, nek mi
se obrati.
Lift se zaustavio da Đovani izađe na jednom od gornjih spratova, pa su
nastavili dalje sami. Elena je ubeđivala sebe da nema razloga za nervozu dok
ju je Alesandro, ležerno oslonjen o zid lifta, posmatrao.
- Kaži mi, šta te je uznemirilo?
- Vidim da si značajna ličnost. Uživaš li u tom statusu? - podigao je obrve,
ali Elena nije završila. - Kakav je osećaj snagom reči prisiljavati odrasle ljude
da skaču kroz vatreni obruč?
- Hoćeš da kažeš da sam neotesan ili me samo smatraš lošim šefom?
 - Ako se na taj način ophodiš prema saradnicima, ne bih želela da ti
budem neprijatelj iako... - hladno se osmehnula. - Donekle sam to već osetila
na vlastitoj koži.
Alesandro se tiho nasmejao. - Za to ti još dugujem izvinjenje, princezo.
Svako treba ozbiljno da razmisli pre nego što ukrsti mač s tobom.
Iznenadilo ju je divljenje u njegovom glasu. - Siroti čovek verovatno se
zaključao u toaletu i sad roni krokodilske suze.
Alesandro se grohotom nasmejao. - Samo da znaš, taj siroti čovek teši
se tako što svake godine kupi novi ’’maserati”. Sumnjam da plače zbog visine
svojih prihoda. Hodi, princezo...
Taj je glas poznavala. Preplavila ju je žudnja. - Na tvom smo radnom mestu
- podsetila ga je forme radi, polako mu prilazeći. Kad ju je poljubio, svejedno
joj je bilo gde su i koliko je moćan čovek koji ju je poljupcima ostavljao bez
daha.
- Ah, Elena... - prošaputao je. - Šta da radim s tobom?
- Misliš, uopšte ili ovde u liftu?
- Ovo drugo mi već daje ideju - privukao ju je sebi da joj pokaže koliko je
želi. - Iziskuje izvesne akrobatske veštine, ali nije neizvodljivo...
Zvonak zvuk najavio je da su stigli u prizemlje pa je pokušala da se
odmakne, ali je on nije pustio.
- Šta je bilo, princezo? - ponovo ju je obuzela vatra. - Nećeš mi pokazati
koliko si gipka?
Ponovo su se poljubili zaboravljajući na sve oko sebe...
A onda je sve eksplodiralo pred njima. Uzvici i blicevi osvestili su Elenu u
trenu. Paparaci su nadirali sa svih strana. Krv joj se zaledila kad je shvatila šta
se događa. Još uvek prislonjena uz Alesandrova široka prsa, nedvosmisleno je
otkrivala prirodu svoje veze s prvim čovekom firme ’’Koreti medija”.
A time je razoreno sve za šta se toliko dugo očajnički borila.

Elena je besciljno kružila po Alesandrovom penthausu, koji je obuhvatao

poslednja tri sprata poslovne kule ’’Koreti medija”. Prostorom je dominirao
očaravajući moderan spoj stakla, čelika i granita, ali u njemu nije nedostajalo
prijatnih boja niti osećaja komfora: persijski tepisi zastirali su podove, a
otvoreni kamini obećavali prijatnu toplinu. Po zidovima su visila umetnička
dela, a nameštaj tamnih tonova odavao je muževni ukus.
Elena nije obraćala pažnju na penthaus, jer se očajnički borila da zauzda
paniku.
- Naravno da će videti fotografije! - ponovila je. - Možeš se kladiti u to.
Alesandro je sedeo u kožnom naslonjaču, turobno zureći u displej tableta.
Učinio je sve što je mogao da spreči štetu. Čim su se liftom popeli u penthaus,
naredio je ljudima iz obezbeđenja da budu na oprezu.
- Lešinari! - zagrmeo je kad su vrata lifta zatvorila.
Ali bilo je prekasno. Šteta je načinjena, i on je to dobro znao. Elena je bila
prestravljena.
- Zar ne shvataš?! - viknula je. - Nikolo će videti fotke i znače gde sam! Šta
misliš, koliko će mu trebati od Napulja do Palerma? Dva sata?
Bila je bleda kao krpa. Šest meseci akumuliranog straha i adrenalina
prokuljali su iz nje.
- Neće se usuditi da mi stane na put - odgovorio je on da je umiri. -
Nikolo Falko je bedna kukavica.
- Možda ga, za razliku od mene, ne shvataš ozbiljno!
- Elena...
Mrzela je osećaj slabosti, koji bi je prožeo kad god je izgovorio njeno
ime tim tonom, navodeći je da se pouzda u njega.
- Jesi li svestan činjenice da nekim stvarima ne možeš upravljati? - grubo
je upitala.
- Ako time aludiraš na ljude iz obezbeđenja... Obično nema propusta,
samo...
- Pojma nemaš koliko je Nikolo osvetoljubiv. Strpljivo će vrebati priliku i
umeće da je iskoristi. To je jedino u šta sam apsolutno sigurna!
Alesandra su te reči pogodile kao šamar.
Elena se trgnula čuvši opaku psovku koju je procedio pre nego što je skinuo
sako i tresnuo ga na pod. I dalje je ostavljao utisak nemilosrdnog tajkuna,
spremnog da se po cenu života uhvati ukoštac sa svakim problemom. To je
muškarac koji je osvojio njeno telo, srce i dušu.
Ali nije je voleo.
Šta bi se desilo ako bih se zaista uzdala u njega?, zapitala se posmatrajući
njegov strogi profil.
U tom trenu podigao je pogled s tableta i razvukao lice u grimasu.
- Neće ti se dopasti. Postavili su fotke na internet. Stoperica je pokrenuta.
Nikolo je možda već na putu za Palermo.
- Moram da odem - objasnila je. -Ovog trenutka!
- Smem li pitati kuda? Imaš li konkretan plan?
- Svejedno je kuda ću otići, samo što dalje odavde.
Odgurnuo je tablet u stranu i provukao prste kroz kosu. - Bojim se da nam
preostaje samo jedan izlaz. Moraćeš da se udaš za mene.
 9. poglavlje

S rce joj je preskočilo otkucaj dok je stajala kao ukopana.

Na njen preneraženi pogled odgovorio je sleganjem ramenima, kao da
nije reč o ozbiljnom životnom pitanju. - Po mom mišljenju, to je jedini
način da potučemo Falka njegovim oružjem.
Za razliku od nemira u njenoj duši, Alesandro je odisao apsolutnom
kontrolom, bezmalo zračeći smirenošću i zadovoljstvom.
- Bežanje očito nije mnogo pomoglo, zar ne? - nastavio je da cementira
svoju veličanstvenu ideju. - Kada bi se to završilo?
- Smrću mog oca. Posed bi bio privremeno u mojoj nadležnosti. Neću
dozvoliti da Nikolo ponovo manipuliše mnome.
- Već si zaboravila njegovu pretnju da će te, ako treba, i u kolicima
dogurati do oltara? On nikada neće odustati. Verovatnije je da će te udarcem
u glavu poslati u komu da bi bez prepreka obavio venčanje.
- Znači, priznaješ da mi od njega preti opasnost!
- Udaj se za mene.
- Ne... ne mislim da je to ispravno rešenje.
- Zato što si iz praktičnih razloga protiv braka? - grubo je upitao. - Ili
možda preferiraš da te za kosu odvlače pred oltar? Falko ti ne može nauditi
ako si moja žena. Čim se udaš, bezbedna si. Posed će iz tvojih ruku preći u
moje i time je problem rešen.
- Na dan našeg venčanja... - izustila je kao u transu, trudeći se da pronađe
smisao u svemu što joj se proteklih minuta svalilo na glavu: strah, pretnja,
panika, pomisao na bekstvo, ponuda braka i osećaj da se njen život, zajedno s
neostvarenim snovima, rastače i iščezava.
- Ti odlučuješ, Elena.
Da li je zaista tako?
- Znam da gajiš rezerve prema Koretijevima, ali sve što treba da učiniš
jeste da pristaneš i time okončaš ovo ludilo. Jednostavno je.
 To što je Alesandro od nje tražio sve je samo ne jednostavno, osećala je
to svakim atomom svog bića. Bila je kao paralisana. Ipak, u trenu kad je htela
da mu kaže kako će iz ovih stopa napustiti i njega i Siciliju, shvatila je da to
ne bi mogla da učini. Još uvek ga je želela bez obzira na to da li će mu biti
ljubavnica, kurva ili supruga, bez obzira na to da li bi joj uzvratio ljubavlju.
Ništa se nije promenilo. I dalje je bila ona naivna, samoživa devojka sa sela,
koja je dopustila da je hulja Nikolo Falko zaslepi lažnom pažnjom, da bi zatim
poklonila srce neznancu, za koga je morala znati da je gori i od njenog bivšeg
verenika.
- Razmisli o jedinom praktičnom rešenju - ohrabrio ju je posežući za
tabletom. - Nikud ne žurim.
Može li prihvatanjem njegove ponude da stavi na kocku porodični posed,
budućnost svog rodnog mesta, a sve to u očajničkoj nadi da je Alesandro bolji
čovek nego što je isprva mislila?
Samo zato što ga volim?
Okrenula se i prišla prozoru. Nazirala je Palermo kroz veo suza.
- Kako bih odolela ovoj romantičnoj bračnoj ponudi? - izgovorila je s
prigodnom mešavinom vedrine i ležernosti, koju je tokom proteklih nedelja
dovela do savršenstva.

Kasno te noći Alesandro je zastao u dovratku svoje spavaće sobe

gledajući Elenu kako čvrsto spava, sklupčana na ogromnom krevetu. Ako bi
je sad probudio, spremno bi se okrenula njemu... topla, meka i podatna, kao i
nebrojeno puta tokom proteklih nedelja.
Ali noćas je sve bilo drugačije. Elena je pristala da mu postane žena.
Moja supruga!
Ni pomislio nije da će joj ponuditi brak, ali čim je to izgovorio, Alesandro
je znao da je to jedino prihvatljivo rešenje.
Želeo je da bude s njom... legalno.
Postojalo je objašnjenje za ono što je trenutno osećao, ali Alesandro nije
želeo da misli o tome. Bar ne dok ne se ne osigura da je Elena njegova zauvek.
Teškom mukom otrgnuo je pogled s nje i vratio se u radnu sobu, seo je za
pisaći sto i namršteno osmotrio brdo papira, koje mu je Đovani isporučio.
Umesto da otvori fasciklu na vrhu i upozna se s njenim sadržajem,
zagledao se u uramljenu sliku na svom stolu. Bila je to porodična fotografija s
bakinog rođendana. Hteo je da je se reši. Njegov deda Salvatore, matori
prevarant, arogantnog pogleda usmerenog pravo u kameru, držao je za ruku
svoju ženu. Izgledao je upravo onako kako je živeo u unukovom sećanju, kao
da mu smrt ništa ne može.
Bili su tu još i otac i stric, u tom trenutku zavađeni na krv i nož. Sa ženama
i decom stajali su svaki sa svoje strane uz majku, koja je oduvek važila kao
prava glava familije i vezivni element između konkurentskih frakcija u
porodici. Njen je rođendan bio je jedina prilika kada su se svi odazivali na
poziv Tereze Koreti pretvarajući se da su normalna familija.
Alesandro je uzdahnuo uzimajući fotografiju sa stola. I stric i četvorica
rođaka toliko su ličili jedan na drugog da su se razlikovali samo po načinu na
koji su krili svoje istinske namere. Ali, u suštini, svi su bili isti, neodvojivo
utkani u tapiseriju nasilničke prošlosti porodice žigosane beskonačnim
razmiricama i ogorčenim suparništvima.
Ponekad je zavideo svom nezakonitom polubratu Anđelu, koga, naravno,
nije bilo na fotografiji, i koji nije odrastao pod okriljem familije. Time je bio
pošteđen mnogo čega.
Između Alesandra i njegovog brata Santa stajala je njihova sestra Roza, a do
nje njihovi roditelji: Karlo, bodar i arogantan kao i poslednjeg dana svog
života, i majka Karmela, bezvremena i puna gorčine.
- Nisi smeo tako dugo da odsustvuješ! - prebacila mu je danas oko podneva.
- Time si pokazao koliko si slab. Zavukao si se kao životinja da ližeš rane jer ti
je rođak preoteo nevestu. I nemoj mi reći da ćeš tek tako preći preko uvrede!
Naša porodična čast nalaže...
- Porodična čast? - ledeno je ponovio. - Na tvom mestu ne bih uzimao tu
reč u usta, majko.
Karmela je naglo udahnula, kao da ju je povredio grubom primedbom. Ali
Alesandro je dobro poznavao ženu koja ga je rodila i dobro je znao da je
imuna na bol, kao i da je na svaki udarac uzvraćala svađom.
- Isti si otac! - prosiktala je pogađajući ga u slabu tačku. - Hladan,
bezobziran i iskvaren do srži pod tom blistavom fasadom! Ali oboje znamo
kuda to vodi, zar ne?
Vratio je fotografiju na sto. Svega mu je bilo preko glave. Zar je zaista isti
otac? Silno se nadao da nije.
Karlo se nikada nije koristio istinom dok god je bolje prolazio s lažima i
prevaranta. Takođe se nije služio argumentima za ubeđivanje kad bi mu
iznuda i sila garantovale brži rezultat. I činilo se da ga pritom okrvavljene
ruke ni najmanje ne muče.
Alesandro je mrzeo svog oca. Nehotice mu se pred očima pojavila usnula
Elena. Ona zaslužuje bolje. Nisu je odgajali kriminalci kao njega.
Udario je pesnicom po stolu. Njegova je majka je u pravu, isti je otac! I on
je pokušavao da manipuliše Elenom, kao i Nikolo pre njega. Ne mora da se
uda za njega da bi se osećala sigurnom. Ipak je studirala pravo i mogla bi da
okupi tim advokata, koji bi Nikolu vezali i ruke i noge, a njenom voljenom
rodnom seocetu pomogli da opstane.
Pa iako je sve to sebi priznao, Alesandro nije želeo da povuče svoju bračnu
ponudu, jer bi ga Elena mogla napustiti. Stoga će učiniti nešto drugo da bi
dokazao i sebi i njoj da nije ni nalik svom ocu. Elena će se osećati zaštićeno i
bezbedno uz njega. Zato se mora pobrinuti da ga nikada više ne poredi s
huljom Nikolom Falkom. Koliko god mu to teško padalo, držaće ruke podalje
od nje sve dok ne postanu bračni par.
Zahvaljujući ekspresno izdatoj specijalnoj dozvoli za brak, Alesandro
Koreti i Elena Kalderon su četiri dana docnije postali muž i žena.
Venčali su se u pola jedanaest pre podne, u malom mestu van Palerma,
pred nepoznatim matičarem i svedocima, takođe neznancima, koji su stajali
iza njih, da bi potom s primetnim olakšanjem otišli čim ih je Alesandro
bogato nagradio. Sve je završeno za dvadesetak minuta.
Pred baroknim ogledalom u luksuznom apartmanu, koji je Alesandro
rezervisao, Elena se divila svom odrazu. I zanosnu venčanicu i dragocenu
bisernu nisku dobila je od svog supruga, koji je očito znao šta je lepo.
Izgledala je veoma elegantno... ni nalik na sebe, što je bilo normalno, jer je
Elenu Kalderon zamenila sinjora Koreti.
Alesandro je postao njen suprug, ali on je ne voli...
Prožela ju je prijatna jeza kad je ugledala njegov odraz u ogledalu iza
njenog ramena. Izgleda da je konačno završio telefonski razgovor. Čim su ušli
u mladenački apartman, oglasio se njegov mobilni. Odazvao se na poziv i nije
ga bilo pola sata.
- Šta misliš, kad bi trebalo da se razvedemo? - slabašno je upitala. - Imaš li
na umu neki datum?
Pošto nije odgovorio, podigla je oči ugledavši mračan izraz na njegovom
licu.
- Nije prošao ni sat vremena otkad smo se venčali, Elena.
Za tren joj se učinilo da mu je glas natopljen bolom, ali sigurno je to
umislila.
- To je rezultat razumne odluke, kako si mi objasnio, pa nema potrebe da
se pretvaramo duže nego što je neophodno, zar ne?
- Predlažem da tu temu ostavimo po strani - uzvratio je skamenjena lica.
- Shvatam! Ne znaš kako da mi saopštiš da bi poništenje bilo jednostavnije
rešenje.
Srdito se nasmejao otišavši do vrata da ih zaključa. Potom je prišao svojoj
ženi, položio joj ruku na rame i okrenuo je sebi.
- Upozorio sam te, princezo...
Obazrivo je zavukao ruke pod rub venčanice, spretnim pokretom svukao
joj je svilene gaćice niz butine i nasmejao se primetivši da mu Elena pomaže
da ih se reši. Zastenjala je osetivši njegove snažne ruke na zadnjici. Zagrlila ga
je oko vrata i već u narednom trenu osetila je pod leđima nisku sofu, na kojoj
joj je Alesandro nedvosmisleno razjasnio svoje mišljenje o poništenju upravo
sklopljenog braka.
- Pripadaš meni, Elena! Moja si žena, zauvek, i zato nikada više ne pominji
razvod.
Zazvonio je njegov mobilni. Teškom mukom odvojio se od nje da se javi.
Elena je ustala i, kao omamljena, potražila gaćice navlačeći ih drhtavim
rukama.
- Sve u redu? - osmehnuo se kad je sela do njega po završenom razgovoru.
- Naravno. Pošto razvod nije opcija, onda u obzir dolazi poništenje.
Opsovavši sebi u bradu, odgurnuo ju je i ustao sa sofe.
 - O tome možemo diskutovati u automobilu, na povratku za Palermo -
zarežao je. - U jedan mi predstoji važan sastanak, koji nikako ne smem
propustiti.
- Onda idem da se presvučem u nešto udobnije - rekla je gledajući kako
njen suprug besno napušta apartman.
U automobilu ipak nisu razgovarali jer je njegov mobilni neprestano
zvonio. Saopštila je suprugu da bi volela da prošeta i uživa u toplini junskog
sunca, a on ju je ovlaš poljubio i požurio prema liftu.
Utonula u misli, silno se prepala kad ju je neko udario u rame. Refleksno se
izvinivši, sklonila se u stranu da bi u narednom trenu pretrnula od straha.
- Nikolo...
Njena noćna mora najednom se pretvorila u grozomornu javu. Ruku
prekrštenih na grudima, pred njom je stajao bivši verenik, s pretećim kezom
na usnama.
- Elena... - glas mu je bio varljivo blag. - Konačno sam te pronašao.
Iako je znala da nešto mora učiniti, Elena je nepomično stajala, strahom
prikovana za mesto.
- Zaista si mislila da mi možeš uteći?
Panično je pogledala prema liftu, ali vrata su se odavno zatvorila za
Alesandrom. Elegantno uređeni hol bio je sasvim pust.
- Ti si obična, beskorisna kurva. Izvukao sam te iz tvog smrdljivog
ribarskog sela i napravio damu od tebe. A kako si mi zahvalila?
Elena je odlučno ispravila ramena shvatajući u tom trenu da Nikolo uopšte
nije tako visok i opasan kakvog ga je pamtila. Ta spoznaja ulila joj je
neslućenu snagu. Nešto se promenilo. Ona se promenila.
- Ništa ti nisi uradio za mene, već samo za sebe - smireno je uzvratila. -
Stalo ti je samo do moje zemlje. I digao si i ruku na mene.
- Kurvo! - prosiktao je. - Duguješ mi tu zemlju! Uveo sam te u visoko
društvo, a onda si dopustila tom prokletom Koretiju da te odvuče!
- Nije me odvukao! I on me nikada nije udario.
Nikolo je prezrivo frknuo. - Samo bih još nešto voleo da znam. Koliko si
dugo njegova kurva? I nemoj mi prodavati maglu da ste se u Rimu prvi put
sreli.
Zgađeno je odmahnula glavom ne nameravajući da mu odgovori.
- Udario si me, slagao si i obmanjivao i mene i moje roditelje. I još se
usuđuješ da...
- Nemoj misliti da ćeš se lako izvući! - nazivi kojima ju je potom počastio
bile su najgore reći koje u životu čula. Smučilo joj se kad se setila da je nekada
mislila da ga voli. - Kako se tvoj žigolo oseća dok skuplja krhotine koje su za
mnom ostale?
Kad se okrenula da ode, Nikolo ju je zgrabio za zglob.
- Zna li on to, Elena? - zarežao joj je u lice. - Bojim se da Alesandro Koreti
nije ljubitelj robe iz druge ruke.
Najednom je osetila olakšanje. Ni bol u zglobu ni Nikolove opake uvrede
nisu dopirale do nje. Više nije bio u stanju da joj ulije strah. Više nije morala
da beži od njega, nikada više.
Zapravo se sve okončalo one noći u Rimu kad je ugledala Alesandra,
samo što tada nije mogla da prizna sebi da se zaljubila u neznanca posle samo
jednog plesa.
- A možda se i varam u vezi s njim - nastavio je Nikolo. - Inače se sigurno
ne bi oženio tobom, zar ne? Očito je i njemu stalo samo do te zemlje! Nije ti
bilo čudno što je venčanje obavljeno krišom i naprečac, a na prethodno
neuspelo venčanje pozvao je pola Evrope? O da, sve znam, ali čini se da je
tebi ponešto promaklo. Osvesti se, Elena! Jedina razlika između mene i njega
jeste to što on ima dovoljno novca da kupi sve i što je veštiji lažov od mene.
- Nema svrhe da tuguješ za tom zemljom, Nikolo - ležerno je rekla. -
Izgubio si je onog trena kad si me udario. Pusti me.
Učinio je to. Konačno je bila slobodna!
- Odmakni se od moje žene, Falko!
Trgnula se na Alesandrov ledeni glas iza leđa, a Nikolo je ustuknuo kao da
ga je neko udario u prsa.
- Ostavi nas nasamo.
Pokušala je da se pobuni, ali reči su joj zamrle na usnama kad je shvatila da
je njen Alesandro nestao, a zamenio ga je nasilan čovek mračnog lica. U tom
trenu osetila je da joj se ježi koža na vratu.
- Alesandro, molim te... on nije vredan toga - prošaputala je.
Nikolo se napeto nasmejao, na šta se Alesandrovo lice još više smrklo.
- Odvezi se gore liftom, Elena - taj duboki mukli glas nije pripadao
muškarcu koga je volela. - Idi!
Znala je da ne može da dopre do njega, ali mora li da prihvati da se
prevarila u njemu? Ako jeste, onda mu je možda ipak stalo samo do te zemlje.
Elena se opirala to da prihvati, ali suočena s ubojitim izrazom na njegovom
licu, najednom se sve činilo mogućim. Okrenula se i otišla je bez reči, očiju
užarenih od suza.
Želeo je da ubije Nikola Falka. Ništa mu ne bi pričinilo veće zadovoljstvo
nego da ovoj hulji sve kosti polomi...
- Čestitam, Koreti! Zadivljen sam kako si smotao kurvicu.
Njegov otac bi u ovom trenu udarcem smrskao Falkovo koleno. Alesandro
je sa četrnaest godina prvi put gledao kako Karlo Koreti sprovodi teror nad
dužnicima koji kasne sa isplatama. I sad se teškom mukom kontrolisao da ne
sledi očev primer.
- Čuvaj se, Falko! Govoriš o mojoj ženi - muklo je uzvratio.
- Zašto si se njome oženio? Zbog rivalstva, samo zato što je bila moja?
Alesandro je zaškrgutao zubima. Oko usana mu je zatitrao nemilosrdan
osmeh. - Nemoj da te više zateknem blizu nje, inače ne garantujem za
posledice...
Mržnja je blesnula u očima njegovog sagovornika. - Bez brige, čim završim
s kurvom...
Alesandro ga je pesnicom ućutkao. Osetio je da se Nikolov nos mrvi pod
njegovim zglobovima pre nego što se prokletnik, bolno jauknuvši, skljokao na
asfalt, gde je u agoniji ječao.
Alesandrovim venama teklo je dovoljno krvi Koretijevih da je mogao da
uživa u tom prizoru.
- Sledeći put neću biti ovako ljubazan - rekao je, a zatim se uputio prema
liftu.
 - Žao mi je što te je ta hulja dotakla... - osorno je zarežao kad je ušao u
penthaus, gde je Elena sedela na sofi. Delovala je tako ravnodušno, kao da
nije srela Nikola, dok je Alesandro još uvek kipteo od besa. - Neće se više
ponoviti.
- Nije me povredio - mirno je rekla. - Zar nisi bio na sastanku?
- Otkazao sam ga, pa sam sišao dole da te povedem na svadbeni ručak - bilo
ga je stid što se toga nije pre dosetio.
Elena je posmatrala svog supruga kako prilazi baru da otvori bocu
rashlađenog šampanjca. Napunivši dve čaše, vratio se do sofe.
- U naše ime - pružio joj je kristalnu čašu.
- Za... budućnost - otpila je gutljaj, pa ga je pogledala. - Jesi li ga udario?
- Jesam - priznao je. - Ali nisam ga ubio, kako sam nameravao.
- Neću tvrditi da to nije zaslužio.
Mrzeo je taj ledeni, uzdržani glas. To nije bila njegova Elena, žena koju je
znao i voleo.
- Pitam se šta ti je rekao što te je toliko razbesnelo.
Otpio je velik gutljaj šampanjca.
- Nazvao te je kurvom.
- Ah...
I dalje je delovala kao da je ništa ne dotiče. Poželeo je da je protrese ili
poljubi... ili oboje.
- Znači, u redu je samo ako ti to kažeš?
- Za ime Boga, Elena! - odložio je čašu. - Ja...
- Hoćeš li mi dosuti još šampanjca? - primio je praznu čašu opsovavši sebi
u bradu. - Imamo li danas još nešto u planu?
- Osim svadbenog ručka zbog kog sam otkazao važan sastanak? -
progunđao je odnoseći obe čaše do bara gde je svoju naiskap dovršio. - Šta ćeš
sledeće reći da bi me ubedila da te susret s Falkom nije potresao? - napunio je
čaše i vratio se do nje. - Možda ćeš ponovo načeti diskusiju o prokletom
razvodu?
- Ja... ne znam šta da kažem.
Kad je video kako joj se oči pune suzama, poželeo je da kazni sebe za tu
nepromišljenu grubost. - Oprosti, dušo, pravi sam idiot! Da li te je taj nitkov
ipak povredio?
Odmahnula je glavom. Prišao joj je privukavši je u naručje.
- Šta onda nije u redu? - blago je upitao zažmurivši od muke kad mu je
zazvonio mobilni. Na tren su oboje zadržali dah. - Kaži mi šta te muči.
- Bolje se javi... sigurno je nešto važno.
Izvukao je mobilni iz džepa i zagledao se u displej.
- Opet moja familija - vratio je mobilni u džep.
Nežno se odvojila od njega i odlučno je ustala sa sofe.
- Moram u kupatilo - čim je krenula, zvonjava je utihnula.
- Vidiš! - trijumfalno je uzviknuo. - Neke stvari se reše same. Uostalom,
ma šta da kažem ili uradim, razmirice među Koretijevima verovatno se
nikada neće okončati.
- Hoće - smireno je uzvratila - kad ih ti budeš okončao. Jesi li pokušao sve
što je u tvojoj moći?
- Sigurno nisam - priznao je, jer su mu u poslednje vreme druge stvari
bile na srcu. - Uostalom, nisam siguran da to zaslužuju.
- Tvoja porodica možda ne, ali zato ti... - ponovo mu se oglasio mobilni. -
Javi se, Alesandro. I učini ono što je ispravno, za njih i za sebe - uputila mu je
dug, žalostan pogled, pa je zatvorila vrata.

Elena je rano po podne uhvatila let iz Palerma za Napulj. Tamo je iznajmila

automobil kojim se odvezla u rodno selo. Putovanje je finansirala novcem
koji je zaradila kao brodska stjuardesa na Alesandrovoj jahti, a ne od sume
koju je, uz kreditnu karticu na svoje novo ime, pronašla u velikoj koverti
naslonjenoj uz čašu za šampanjac nakon što je izašla iz kupatila. Alesandro joj
je ostavio i kratku poruku od koje su joj suze potekle niz obraze.
"Oprosti, princezo, ali poslušaću tvoj savet i otići ću da vidim šta mogu
učiniti za svoju porodicu. Uz malo sreće, neće potrajati duže od sat-dva.
Potom ću biti samo tvoj... obećavam! Alesandro”
Shvatila je da su sve njene odluke u proteklih šest meseci bile uslovljene
strahom. Strepeći da ne razočara roditelje, plašeći se da će izgubiti Alesandra,
čoveka koji od početka nije krio da je se gnuša, a uprkos tome spavao je s
njom iako je dobro znala koliko je prezire. Potom se čak i udala za njega...
opet iz straha od Nikolove osvetoljubivosti. Nikolo Falko možda jeste
odvratan i prezira vredan nečovek, ali... Bez njega bi verovatno i danas bila
obična seoska devojka, koja miriše na ribu...
Precenila je sebe i izgubila. Bilo je vreme da se vrati kući i zamoli roditelje
da joj oproste nadmenost, nepromišljenost, samoživi akt bekstva, koji joj
je doneo samo nesreću. I posed, za koji se svim silama borila, bio je izgubljen.
Sklopila je kapke primoravajući sebe da se pomiri s tom gorkom istinom i
da prihvati poraz. Nadala se moleći Boga da ne stiže prekasno.
 10. poglavlje

A lesandro je sedeo u svojoj kancelariji. Mobilni mu je neprekidno zvonio, a

on ga je istrajno ignorisao, kao i novosročenu ponudu za planirano
renoviranje luke, koju mu je Đovani ostavio na stolu. Sve je bilo savršeno
formulisano i pravno obezbeđeno. Trebalo je samo da potpiše. A potom mu,
naravno, preostaje da ubedi Alesijinog oca, korumpiranog ministra privrede,
da taj projekat odobri. Umesto da radi, zurio je u brdo hartija na stolu.
Alesandro je ustao iz teškog kožnog naslonjača i počeo nervozno da hoda
po ogromnoj kancelariji.
Zastao je pred ogromnim prozorima zagledavši se u Palermo pod sobom.
Njegov rodni grad prošaran zracima sunca podsećao je na umetničko delo:
zanosno lep, a istovremeno iskvaren. Siromašne četvrti graniče se s
predivnim vrtovima i parkovima, sakralne građevine s normanskim i
vizantijskim elementima nadvisuju šarene tržnice, elegantne šoping-molove i
fragmente nekadašnjih gradskih zidina. Sve su to nemi svedoci najrazličitijih
uticaja, od Feničana do sveprisutne mafije.
To je njegova domovina i, za razliku od svog brata, nikada nije poželeo da
je napusti. Sicilija mu je bila u krvi, a Palermo ključ svega što on jeste. On je
Koreti, šta god to značilo.
Često je padao u iskušenje da krene očevim stopama: da, gladan moći,
bezobzirno gazi preko leševa. U slučaju Eleninog ogavnog bivšeg verenika, taj
nagon bezmalo ga nije savladao. Ali žena koja je osvojila njegovo srce
zaslužuje muža boljeg od običnog kriminalca.
To je Alesandra navelo da se zamisli i da se zapita da li je njegovo prezime
uistinu kletva ili pak izazov i prilika za sve njih da se promene i postanu
konstruktivni.
Alesandro je tog jutra odlučio da ne ide putem manjeg otpora, kojim je išao
njegov otac, jer taj put vodi u propast. A sad je krajnje vreme da to dokaže.
Ime Koreti neće više biti sinonim za nedela. To je Alesandrova dužnost i
obaveza prema živim članovima familije.
Odlučno se vratio do pisaćeg stola, odgurnuo pripremljeni ugovor u stranu
i uzeo mobilni da obavi dva važna poziva i da ponudi, ako ne maslinovu
grančicu u znak pomirenja, onda svakako novi početak. On, njegov polubrat
Anđelo i rođak Mateo ne moraju biti monstrumi samo zato što su im očevi
ogrezli kriminalci.

U malom planinskom selu, visoko nad morem, Elena se na prstima išunjala

iz roditeljske kuće. Tiho je zatvorila vrata za sobom da ne remeti mir svog
obolelog oca.
Napolju ju je dočekalo sivo jutro zastrto plastom magle. Vlažan vazduh
spustio joj se na lice. Elena je zadrhtala stežući jaknu oko sebe, pre nego što se
uputila strmom kamenom popločanom stazom. U duši je osećala pustoš.
A roditelji su joj se silno obradovali prethodnog popodneva. Otac joj se
blaženo osmehnuo, kao da mu je stigao anđeo s neba. Nije morala da sluša ni
optužbe ni prekore, ali majka je plakala kad je mislila da je niko ne gleda.
Elena je bila postiđena i zahvalna. I užasno iscrpljena. Neprestano se borila
s mučno-slatkim sećanjima na Alesandra, kao da još uvek nije izvukla pouku
iz svog iskustva.
Uske uličice i izlizane kamene stepenice... Elena je znala svaki stepenik,
svaki konopac za veš okačen između uskih granitnih kuća, koje su prkosile
zubu vremena. Ovo je bio njen dom, tu je pripadala. A ipak se osećala kao
stranac. Proći će s vremenom!, energično je rekla sebi. Samo je dugo bila
odsutna.
Duboko utonula u misli, nije primetila čoveka koji joj je preprečio put, pa
se sudarila s njim.
- Oprostite... - promrmljala je, a zaustavio ju je čvrst stisak na ručnom
zglobu. Trebala joj je večnost da prihvati ono što su njeno telo i srce već znali.
Alesandro je tu.
- Šta... hoćeš? - zagrcnula se.
Njegovo lice odavalo je iznenađenje. - Napustila si me.
- Morala sam da se vratim kući - objasnila je da ne bi poklekla pred
nagonom da mu obavije ruke oko vrata i... - Šta te se to tiče?
- Ti... si... me... napustila - glas mu je treperio od besa.
 Podigla je bradu.
- Je li reč o posedu? Nisi morao da dolaziš samo zbog toga. Preda mnom
više ne moraš da se pretvaraš.
Oči su mu opasno zaiskrile pa je ustuknula. Alesandro nije kao Nikolo.
Nikada je ne bi povredio, bar ne telesno. - Iskreno, preko glave mi je nevesta
koje me napuštaju na dan venčanja - prišao joj je.
- Ne ovde - povukla ga je u usku uličicu, koja vodi do osamljenog
stenovitog platoa nad lukom.
- Šta si time mislila, Elena?
- Mesto mi je ovde, tu pripadam -ispružila je ruku pokazujući oko sebe. -
Ovo sam ja...
Prodorno ju je posmatrao, a potom je rukom posegnuo u džep i izvukao
debelu kovertu.
- Ovo je za tebe.
- Jesu li to... papiri za razvod? - jedva je izgovorila.
- To je dokument o prenosu vlasništva - osorno je rekao ne skidajući
pogled s nje. - U njemu se odričem prava da raspolažem posedom tvoje
porodice i prenosim ga na tebe.
Prstima je grčevito stezala kovertu pokušavajući da shvati šta je upravo
rekao.
- Predlažem da proveriš datum sastavljanja ugovora. Potpisao sam ga pre
tri dana.
Potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije shvatila da joj je zemlju vratio pre
njihovog venčanja.
- Ja...
- Hteo bih samo jedno da razjasnim, za slučaj da postoji nesporazum:
nikada nisam bio zainteresovan za tu prokletu zemlju. Želeo sam tebe, Elena!
U njenoj duši vladao je takav nemir da ju je sprečavao da prihvati ono što je
i sama odavno naslućivala. Ali Alesandro je ne voli, uvek će je nehotice
povređivati. On ništa ne zna o njenim pravim osećanjima.
- Ne znam šta da kažem.
 - Ne moraš ništa - ponovo je posegnuo rukom u džep, pa joj je na dlan
položio oba prstena koja je odložila na noćni stočić u penthausu.
- Ja... ne želim ih!
- Ali pripadaju ti. Isto kao i odeća koju si ostavila. Ako ih ne želiš, prodaj ih
ili zakopaj u bašti. Meni nisu od koristi.
Svaku tu grubu reč osetila je kao udarac u lice, a ipak ga nije mogla kriviti.
Napustila ga je bez reči objašnjenja. Nervozno premećući kovertu u rukama,
prisilila je sebe da se nasmeši. - Cenim tvoj velikodušni gest više nego što bih
to rečima mogla iskazati - promrmljala je.
- Pobogu, Elena! Od tebe tražim samo malo poverenja. Mislio sam da smo
se međuvremenu zbližili, da se bolje razumemo i...
- Sve što nas je vezivalo bio je seks - smireno ga je prekinula.
- Lažljivice... još uvek pokušavaš oboje da nas lažeš? Među nama nije bilo
samo seksa, princezo. Postoji nešto posebno, nešto elementarno što nas
povezuje, i znaš to isto kao i ja.
- Ne možeš... - Alesandro joj je nežno prislonio prst na usne. - Ako zaista
čezneš za nečim istinskim, za iskrenošću, kao što tvrdiš, moraš mi bar pružiti
priliku da dokažem da sam muškarac kakvog u meni želiš da vidiš.
Elena se povukla korak unazad nadlanicom dodirnuvši usne. Oči su joj
ratoborno zaiskrile. - Definitivno nisi podmukao i loš kako sam isprva
verovala - procedila je kroz zube. - Ali jedini način komunikacije koji neguješ
odvija se u krevetu...
- Dosta priče! - besno ju je presekao. - Nemoj to meni da prebacuješ kad se
tvoje shvatanje konverzacije svodi na bežanje od mene umesto suočavanja sa
mnom!
- Ti... jednostavno me ne razumeš! - prebacila mu je. Osećala se kao da je
upala u vlastitu zamku. Haos u njenoj duši eskalirao je u paniku. - Onomad u
Rimu... toliko sam se zaljubila u tebe da sam bila spremna da zaboravim sve
drugo! Raskinula sam veridbu, ostavila roditelje i selo na cedilu. Odrekla sam
se sebe samo da bih bila s tobom. To nije ljubav, Alesandro, to je opsednutost!
Shvati, to je bio samo seks!
- Samo napred, Elena, nož je već duboko u rani. Hoćeš li ga još jednom
okrenuti? - gnevno je zarežao.
 Odmahivala je glavom stežući šake. - Nikada nije trebalo da se sretnemo!
Duboko je udahnuo, a onda mu je lice poprimilo blag izraz. Srce joj je
poskočilo otkucaj kad su se nežnošću ispunila njegove tamnozelene oči.
- Ja bih to nazvao ljubavlju na prvi pogled - tiho je rekao. - I ti si je osetila
čak i ako to još uvek nisi spremna da priznaš, princezo.
- Zašto mi to radiš? - slabašno je prošaputala. - Kako možeš tako da se
pretvaraš...
Ućutala je kad ju je Alesandro uhvatio za ramena i snažno pretresao.
- Volim te, Elena! - viknuo je tako glasno da se odjek njegovih reči dugo
orio odbijajući se o stene. Ali možda je to čula samo u svojoj glavi. Ili u srcu...
- Volim te svim srcem i dušom! - lice mu je bilo toliko blizu njenom da
je razaznala svoj odraz u tamnom zelenilu njegovih očiju. - I to od trena kad
si ušla u balsku salu.
- Ali...
- Nije bilo predbračnog ugovora kad sam ti pred oltarom rekao ”da”. Nije
bilo sporazuma ni očekivanja. Oženio sam se tobom jer više ne mogu da
živim bez tebe, Elena... ni sekunde! Ne mogu i neću da poričem svoje mračne
strane, ali neću im dozvoliti da prevagnu! Možeš mi pomoći u tome.
Nemoćno je odmahnula glavom.
- Oboma nam je suđeno da povređujemo jedno drugo, kako to ne shvataš?
Tako je bilo od početka.
- Koga pokušavaš da ubediš u to, princezo? Mene ili sebe? Prestani da se
boriš protiv osećanja. Voleo sam te još dok ti ni ime nisam znao. I ti si osećala
isto prema meni. Moraš samo da pokušaš da veruješ sebi... a ja ću ti pomoći.
Hoćeš li pokušati?
Elena je dugo ćutala pa je klimnula glavom.
- Onda kaži to, princezo.
 - Volim te. Volim te, Alesandro... - ponovila je ono što je mesecima krila. I
bila je presrećna jer je znala da će se njena beba roditi.

KRAJ

Marta