SELA BREJŠN

Andaluzijska bajka

Za knjige.club obradila
Sweet

Knjige.club
2
 Uz srdačan osmeh i uz izraz lica koji je otkrivao iskreno
žaljenje, Delisijana Senora je gurnula dokumenta ka klijentu
banke, Pedru Rodrigezu.
- Žao mi je, gospodine Rodrigez! - rekla je, okrećući ekran
kompjutera ka svom sagovorniku. - Precizno sam pregledala
vaše platežne sposobnosti, i utvrdila da ne ispunjavate
uslove za dobijanje kredita! Evo, možete i sami da se uverite u
hronologiju vaših uplata, kao i isplata! Ako se nešto u tom
smislu bude promenilo, u nastupajućem periodu,
nećemo oklevati da vam izađemo u susret!
- Ko si ti, glupačo, da odbijaš moj zahtev?! - neočekivano
se prodrao Pedro Rodrigez, nakon čega je ustao sa stolice i
preteći se nagnuo ka Delisijani. - I ko ti je, uopšte, dozvolio da
odlučuješ o tuđim sudbinama?! To je posao za muškarce, a ne
za žene! Strpao bih ja tebe u kuhinju, gde bi jedino mogla da
odlučuješ o tome koje ćeš jelo da kuvaš!
- Izlazite! - Delisijana je neustrašivo zaobišla svoj sto, kako
bi otvorila vrata kancelarije. - Ako budete nastavili da mi
pretite, zatvorićemo vam vrata banke za sva vremena!
- Nemam nameru da izađem, dok ne ostvarim ono po šta
sam došao! Pozovi mi šefa kreditnog odeljenja, da sa njim
razgovaram o svom zahtevu!
- Ja sam šef kreditnog odeljenja! - ciknula je Delisijana,
tražeći, položajem ruke, od Rodrigeza da napusti njenu
kancelariju. - Dobili ste odgovor na svoj zahtev! Ovde
više nemate šta da tražite!
- Ne znam ko ti je dao zvanje šefa... - mrmljao je Pedro
Rodrigez, skupljajući svoje papire. - Više ti priliči mesto
poslušnice u kuhinji. Ili u spavaćoj sobi - dodao je, nakon
što ju je odmerio na krajnje nepristojan način.
- Napolje!!! - Delisijanin vrisak, koji je otkrivao jačinu
njenog besa, je naveo Rodrigeza da napusti kancelariju.

Knjige.club
3
 Nekoliko kolega je, tek tada, dotrčalo do nje, kako bi videli
da li joj je bila potrebna pomoć. Ona ih je, i ne pogledavši ih,
besno odgurnula, i zaputila se ka kancelariji direktora banke.
Prošla je pored njegove sekretarice a da joj se nije ni javila,
iako su imale blizak odnos. Takođe je propustila da pokuca na
vrata direktorove kancelarije, već ih je jednostavno otvorila.
- Sada je dosta! - uzviknula je, skidajući službenu
legitimaciju sa gornjeg dela uniforme. - Dajem otkaz! - objavila
je, bacajući pred direktora banke, Ramosa Riveru, svoju
legitimaciju. - Odlazim da se spakujem i nećete me više videti
u banci! Moj neiskorišćeni godišnji odmor smatrajte za
dvonedeljni otkazni rok! Zbogom!
- Delisijana, sačekaj! - Ramos Rivera je spretno skočio i
postavio se ispred Delisijane, sprečavajući je da izađe. - Reci mi
šta se dogodilo? Da li si ponovo imala sukob sa
nekim nepristojnim klijentom?
- Da, Ramose! Ponovo sam, odnosno, po stoti put sam
imala sukob sa nekim klijentom! I po stoti put sam čula kako
bi na mom mestu trebalo da radi neki muškarac, i kako bi ja
trebalo da se bavim isključivo kuvanjem! Dobila sam uvrede,
pretnje i preporuku da se manem šefovanja i prihvatim se
mesta poslušnice u spavaćoj sobi!
- Već smo razgovarali o tome, Delisijana... Uprkos tome
što živimo u dvadeset i prvom veku, neki muškarci su zadržali
razmišljanja svojih predaka iz kamenog doba. Vreme je da se
pomiriš sa tim.
Delisijana je uputila Ramosu oštar, prekoran pogled.
- Ni ti nisi ništa bolji, Ramose... I ti si najobičniji
primitivac! Dobro sam upamtila šta si mi govorio one večeri,
nakon proslave... Žao mi je što te tada nisam tužila za
seksualno uznemiravanje.
- Bio sam pijan, hej! Uostalom, nismo bili na poslu, već u
restoranu!
- Varaš se ako ne primećujem kako me, svaki put,
odmeravaš. Kako mi zuriš u grudi, i to pred klijentima. Kako si
dvosmislen, kada mi se obraćaš... I tebe mi je dosta!!!

Knjige.club
4
 Pokušala je da izađe, ali ju je Ramos bukvalno ščepao u
zagrljaj.
- Idi na godišnji odmor i razmisli o svemu... Ti si moj
najbolji ekonomista. Ne želim da te izgubim...
- Odmakni se! - pripretila mu je Delisijana. - Ne pravi se
da znaš šta ja radim i kako ja radim... Kladim se da i sada, u
stanju mog rastrojstva, razmišljaš o tome kakav sam
veš obukla...
- Sve i da je tako, ne vidim u tome ništa loše - branio se
Ramos Rivera. - Ja sam punokrvni muškarac, a ti si najlepša
devojka koju sam ikada video. Nije tajna da mi se dopadaš i da
maštam o tebi.
- A ti se meni gadiš! - ponovo je kriknula Delisijana. - Kako
se usuđuješ da mi se obraćaš sa toliko nepoštovanja?! Ti si moj
nadređeni! Ti si direktor! Trebalo bi da budeš uzor svim
zaposlenima! Zamisli šta bi se dogodilo ako bi svi počeli da
se ponašaju isto kao i ti! Da li to možeš da zamisliš?!
- Mislim da preteruješ i da...
- Ti si preterao, Ramose! Banka nije noćni klub, a
zaposlene službenice nisu konobarice u drumskoj kafani, koje
dozvoljavaju da im kamiondžije zure u dekolte zbog bakšiša!
- Ja zurim jedino u tebe... - Ramos Rivera kao da nije znao
da bi trebalo da ućuti, da se Delisijana nalazila na ivici nerava.
Prišao joj je, sasvim, i zagledao joj se u usne.
- Možda i nije loša ideja da odeš iz banke... Tada bih, bez
pravnih posledica, mogao da ti se udvaram...
- Pod uslovom da ti dozvolim da me ikada više vidiš... -
nadovezala se Delisijana tiho, sa pritajenim besom u glasu. - A
to se svakako neće dogoditi.
Sva se tresući od jačine doživljenog stresa. Delisijana je
izašla iz Ramosove kancelarije. Ponovo je samo prošla pored
njegove sekretarice, ignorišući to što ju je ona pratila upitnim
i zabrinutim pogledom.
Otišla je u svoju kancelariju i u rekordno kratkom roku
pokupila lične stvari iz fioka radnog stola. Bez reda ih je
potrpala u torbu, a jedan deo i u običnu kesu.

Knjige.club
5
 Ništa i nikoga nije videla pred sobom dok se kretala ka
izlazu iz banke. Ostavila je za sobom kolege, kojima je svakako
dugovala objašnjenje, ipak, dala je sebi za pravo da ode bez
pozdrava.
Bila je previše uznemirena i plašila se da bi mogla da kaže
nešto neprimereno, nešto što bi je ovenčalo lošom uspomenom.
Obećala je sebi da će svima poslati pisma na
elektronske adrese, uz izvinjenje za to što je tako naglo otišla,
što ju je nakupljeni bes naterao da bezglavo izjuri napolje.
Kada je sela u kola, otkrila je da se tresla čitavim telom.
Znala je da nije bilo poželjno da vozi u takvom stanju, ipak,
startovala je motor, vođena snažnom željom da se što pre
udalji od banke.
Samo je jedna osoba mogla da je smiri, u stanju takvog
rastrojstva. Njena majka...
Vozila se čitavih sat vremena, kroz saobraćajnu gužvu
koja je vladala na ulicama Madrida, do njenog stana. Ta vožnja
ju je samo podsetila na to koliko je nedozvoljeno mnogo
vremena provodila u kolima, nervirajući se zbog semafora,
zastoja, loših vozača, i onih koji su joj svirali, kako bi
joj skrenuli pažnju na sebe.
U nevelikom stanu svoje majke je postala svesna toga da
ju je gušio mali prostor, da joj je smetala visina, da joj je
nedostajao dodir sa zemljom, sa otvorenim nebom, sa
zracima sunca i svetlošću meseca.
- Ne mogu više... - požalila se majci, nakon što se smestila
u fotelju na njenoj terasi. - Moram nešto da promenim...
- Šta se dogodilo? - interesovala se zabrinuto Konsuela
Sonora. - Još uvek traje radno vreme... Zašto si otišla sa posla?
- Zato što sam ponovo doživela maltretiranje! - uzviknula
je Delisijana besno, prisetivši se onoga što joj se dogodilo sa
Rodrigezom, ali i sa Ramosom Riverom. - Ponovo mi je
sugerisano da mi je mesto u kuhinji i ponovo me je direktor
uvredio svojim nametljivim ponašanjem! Ne mogu i ne želim to
više da trpim! Dala sam otkaz!

Knjige.club
6
 - Uh! - Konsuela Sonora je ispustila uzvik iznenađenja. -
Pretpostavljam da je ta reakcija ishitrena, da ćeš već sutra
razmišljati na drugačiji način...
- Ne, neću, majko - odvratila je Delisijana ubedljivo. -
Moja odluka nije doneta ishitreno. Ja sam nezadovoljna svojim
poslom već mesecima unazad. Kao što sam nezadovoljna i time
što živim u stanu, na desetom spratu. Uvek sam pod stresom,
uvek sam u zatvorenom prostoru, osećam da se gušim,
da nemam vazduha! Zaista mi je dosta svega! Svega! I posla, i
nezadovoljnih klijenata, i rivalski nastrojenih kolega, i
pohotnog direktora, i lažnih prijatelja, i gužvi, i buke, i
saobraćaja, i kolektivne histerije! Želim da sve to napustim!
Sve!
- Oh, bože... - Konsuela Sonora je stekla potpuni uvid u
stanje, u kome se njena ćerka nalazila. - Doneću ti jednu
jabukovaču.
- Bolje dve! - zatražila je Delisijana, rešena da tu noć
provede kod majke.
Nije joj se odlazilo u prazan stan, u kome je mogla da
računa sa neprekidnim prisećanjem na ono Što joj se dogodilo
toga dana. Želela je da to zaboravi, da sve zaboravi, da prestane
da se truje sa njoj nevažnim ljudima, sa vraćanjem na
neprijatne situacije.
Prihvatila je Čašicu sa rakijom, napravljenom od jabuke, i
odmah je halapljivo otpila jedan gutljaj.
- Ah, kako je dobra...! - zadovoljno je uzviknula, nakon što
joj je rakija skliznula niz grlo. - Koliko je stara? Sigurno deset
godina.
- Da, toliko... - potvrdila je Konsuela, uz setan uzdah.
- Rođak Hoze Ferdinand je zaista majstor za pečenje
rakije. Kako je on, majko? Jesi li u kontaktu sa njim?
- Jesam. Povremeno se čujemo telefonom. On je, naime,
prošle godine napustio svoj voćnjak i prešao da živi u dom za
stare, u Sevilji.
- O?! - uzviknula je iznenađeno Delisijana. - Zašto se
tamo preselio?!

Knjige.club
7
 - Zato što je star, dušo - odgovorila je Konsuela. - Više nije
u stanju da vodi računa o voćnjaku, a ni o sebi. Dobra vest je
da je potpuno zadovoljan uslovima koje ima u domu.
Konačno nije usamljen, kao što je to bio u izolovanom
voćnjaku.
- Eto... - promrmljala je Delisijana, otpijajući novi gutljaj
rakije. - Neko beži od usamljenosti, a neko tome teži... Možda
bi mogle da posetimo rođaka Hoze Ferdinanda, majko. Sedam
se da nas je mnogo puta ugostio u svom voćnjaku, kada sam ja
bila mala. Obožavala sam da trčim između sadnica jabuka, ali
i da ih jedem. A ti si pravila najbolju pitu od jabuka!
- Nigde ne rađaju tako dobre jabuke, kao u tom voćnjaku,
u Osani.
- Konsuela se nostalgično prisetila.
- Prava je šteta što ga, sada, niko ne obrađuje.
Delisijana je naglo pogledala u svoju majku.
- Voćnjak rođaka Hoze Ferdinanda niko ne obrađuje?
- Ne, nažalost. On nema svoju porodicu.
- Ali, zašto ne proda voćnjak?
- Zato što niko ne želi da ga kupi. Znaš i sama da je
izolovan, i da je kuća, u okviru voćnjaka, veoma stara.
- Ta stara kuća je čvršća, udobnija i bolje izolovana od bilo
kog stana u gradu! - pobunila se Delisijana. - Sedam se kako
je leti bila prohladna, a zimi topla! Ja sam volela da spavam u
onoj garaži, u kojoj je odlagao gajbice sa ubranim jabukama.
Da li se sećaš toga?
- Tačno, ti si volela tamo da spavaš - potvrdila je Konsuela.
- Nisi se plašila ni mraka, ni toga što garaža nije mogla da se
zaključa. Oduvek si bila neustrašivo dete.
Delisijana je zatvorila oči kako bi se prisetila mirisa tek
nabranih jabuka, nepreglednog prostranstva voćnjaka u
Osani, buđenja u tišini, kao i spokoja zvezdanih noći.
- Ja ću da kupim voćnjak rođaka Hoze Ferdinanda! -
izjavila je, sva nadahnuta tom neočekivanom idejom.

Knjige.club
8
 ***
- Polako, Delisijana! - opomenula ju je majka. - Mogu da
prihvatim to što si dala otkaz, jer si se predugo žalila na uslove
rada u banci, na odnos klijenata prema tebi, kao i na
nimalo profesionalno ponašanje direktora Rivere! Ipak, Madrid
je prepun banaka! Sa svojim kvalifikacijama ćeš lako pronaći
novi posao!
- Madrid je prepun svega, majko, svega što me guši! - svoju
izjavu, Delisijana je dopunila time što se uhvatila za grlo. -
Zgrada, automobila, asfalta, betona, ljudi...! Željna sam tišine,
samoće, svežeg vazduha! Smučilo mi se to da se svakoga dana
šminkam, da oblačim tesnu odeću i nosim visoke potpetice! U
voćnjaku bih mogla da hodam bosa i da nosim šortseve sa
pojasom od lastiša! Udisala bih svež vazduh, radila na
otvorenom prostoru i, što je najvažnije, nikome ne bih
polagala račune! Dosta mi je toga da mi nadređeni budu ljudi
manje sposobni od mene!
- Delisijana... - Konsuela Sonora je, iako vidno
uznemirena, pokušavala da zvuči pribrano. - Ti si
ekonomista, a ne agronom. Ne znaš ništa o gajenju jabuka...
- Naučiću! Internet je pun informacija o svemu, pa i o
gajenju jabuka! Uostalom, rođak Hoze Ferdinand bi mogao da
mi prenese sve svoje znanje!
- Hajde da više ne govorimo o ovome! - predložila je
Konsuela. - Došla si iznervirana i mogu da pretpostavim da ti,
u stanju u kome se nalaziš, ideja o bekstvu izgleda privlačno!
- Ja nisam sklona donošenju ishitrenih odluka, majko -
podsetila ju je Delisijana. - Dugo se, već, u meni gomila
nezadovoljstvo zbog života kakav vodim. Osećam se
veoma sputano. Radim ono što moram, a ne ono što volim.
Gubim sebe. Postala sam rob navika. Povlađujem
drugima, dok sebe zanemarujem. Nisam srećna. Moram nešto
radikalno da promenim u svom životu.
- Da, ali, odlazak u Osanu...! Znaš li da sve devojke, koje
tamo žive, žude za tim da dođu u Madrid i imaju sve ono, što ti
imaš?!

Knjige.club
9
 - Neka dođu. Eto, jednoj od njih bih mogla da prodam svoj
stan.
- Nameravaš da prodaš svoj stan?!
- Pa, potreban mi je novac za kupovinu voćnjaka, zar ne?
- Zašto ga, za početak, ne bi iznajmila? Mislim, ako već
ozbiljno razmišljaš o tome, mada se iskreno nadam da je ovo
samo trenutno nadahnuće, koje će te već sutra napustiti.
- Iznajmiti, kupiti... To su tehnički detalji. Ono što je važno
je da ću se tamo preseliti. Uzgajaću i prodavati jabuke!
Vremenom bih, čak, mogla da naučim i da pečem rakiju! A, ako
bude interesovanja, pravicu i prodavaču sokove, kao i kolače! I
kompote! Biću u dodiru sa prirodom i povratiću svest o
sopstvenom postojanju!
- Šta god to značilo... - nadovezala se Konsuela Sonora
skeptično.
Delisijana joj je uputila dug i poman pogled.
- Nisi fer, majko... - ozbiljno joj je poručila. - Dok je otac
bio živ, stalno smo odlazili na izlete u prirodu... Pogledaj svoj
stan... Pun je cveća! Imaš i akvarijum i papagaje! Ja odavno
želim da nabavim psa, ali me moje, gotovo celodnevno
radno vreme, sprečava da to učinim! Ja postojim samo kao
službenica banke, dok su svi drugi aspekti moje
ličnosti potpuno zanemareni!
- Ti nisi službenica banke, već si rukovodilac kreditnog
odeljenja - podsetila ju je majka. - Uložila si mnogo truda i rada
da bi došla na tu funkciju.
- A sada mi je potrebno još više truda i rada da bih se na
toj funkciji održala! Znaš li koliko mojih kolega misli kako im,
više nego meni, pripada to radno mesto?! Smučile su mi se
njihove prozivke, kao i njihovi pokušaji da me ospore! Neću da
se osećam kao gladijator u areni, u kojoj se vode bitke na život
i smrt! Odbijam da robujem tome!
- Niko nije veći rob od ljudi, koji se bave uzgojem voća ili
povrća - upozorila ju je majka. - Dovoljna je jedna suša, pa da
sav trud propadne.
- Koliko je meni poznato, rođak Hoze Ferdinand ima
odličan sistem navodnjavanja...
Knjige.club
10
 - Ko zna u kakvom je to stanju, sada...
- Sve se može popraviti...
- Jasno ti je da će ti biti potrebna nečija pomoć?
- Zaposliću nekog meštanina, koji se razume u odgoj
jabuka - Delisijani se sve činilo lako ostvarivo.
Njena majka je duboko i gromko uzdahnula.
- Ne znam šta da ti kažem, Delisijana... Odlaziš u neko
selo, u Andaluziji, u najboljim godinama... Odnosno, u
godinama, u kojima bi trebalo da razmišljaš o udaji i o rađanju
dece... Koga ćeš da upoznaš u Osani?
- Onoga, ko mije suđen - odgovorila je Delisijana
nepokolebljivo. - Ako mi je suđeno da se udam, budući muž će
mi, spletom nebeski vođenih okolnosti, ušetati u dvorište. Ako
ne, biću sama. I ovde sam sama.
- Da, ali, ovde imaš udvarače!
- Od kojih i želim da pobegnem! - usprotivila se Delisijana.
- Nazovi me komplikovanom ili probirljivom, kako god hoćeš,
ali, ja zaista tražim nekog posebnog muškarca, mama.
Pravog muškarca. Nekoga, ko je dovoljno čvrst, na koga mogu
da se oslonim. Nekoga, ko ima snažnu ličnost. Ko
je nepotkupljivo svoj.
- Uh... - Konsuela Sonora je odmahnula glavom. - Bojim
se da ćeš ti ostati usedelica, a da ću ja ostati bez unuka...
- Ako je to naša sudbina, moraćemo da je prihvatimo -
zaključila je Delisijana, ispunjena entuzijazmom kakav odavno
nije osećala.
***
Realizaciju svojih planova, Delisijana je otpočela
posetom rođaku Hoze Ferdinandu. On je provodio mirne dane
u domu za stare, smeštenom na obroncima
Sevilje. Usamljeništvo je zamenio životom u velikoj zajednici
svojih vršnjaka. Bio je zbrinut i, po sopstvenom
priznanju, veoma srećan.
Dodatno ga je obradovalo to što je Delisijana izrazila želju
da otkupi njegov voćnjak. Njega je mučilo to što je napustio

Knjige.club
11
svoje imanje, o kome se više niko nije brinuo. Ostavio
je otključanu kapiju i poručio meštanima da slobodno beru
jabuke. Nije želeo da one trule i propadaju, s obzirom na to da
su veoma bogato rađale.
Svoj dolazak u Sevilju, Delisijana je iskoristila za posetu
Osani i za obilazak voćnjaka. Iznenadila se kada je otkrila da
je voćnjak izgledao isto, kao u doba njenog detinjstva. Hoze
Ferdinand nikada nije ni krio nedostatak želje za promenama,
za modernizacijom.
Kuća mu je bila pretrpana stvarima i vapila je za
renoviranjem, ipak, bila je čvrste građe, sa dobro
očuvanim krovom. Čak je i garaža mogla da se, kao nekada,
koristi za spavanje.
Sve to nije brinulo Delisijanu. Imala je dovoljno novca i
volje da čitavo imanje preuredi u skladu sa svojim potrebama.
Čak se i radovala tome što će sama da kreči zidove i igra
se izborom boja.
Osmeh joj je igrao na licu dok je, bosa, obilazila voćnjak.
Mogla je da zamisli sebe na tom mestu.
Iznova se uverila da je tišina bila opojna, da je pogled, na
tom blagom uzvišenju, bio umirujući.
Kada je ubrala jabuku i zagrizla je, znala je da je donela
dobru odluku.
S obzirom na to da je imao minimalne potrebe, Hoze
Ferdinand se lako dogovorio sa Delisijanom oko visine iznosa,
koji je potraživao za voćnjak. Težio je jedino
osećanju sigurnosti, što mu je dobijeni iznos novca obezbedio.
Nakon potpisivanja kupoprodajnog ugovora, Delisijana je
nekoliko dana uzastopno odlazila kod Hoze Ferdinanda, kako
bi od njega saznala sve o gajenju jabuka.
I sam željan toga da nekome prenese svoje znanje, ali i da
voćnjak vrati u život, Hoze Ferdinand je nesebično informisao
Delisijanu o svemu što je trebalo da zna.
Pohvalio je Delisijaninu odlučnost i dobru volju, ipak,
savetovao joj je da uzme pomoćnog radnika, i to onog koji je
imao iskustva, koji je znao sve o uzgoju jabuka.

Knjige.club
12
 Po povratku u Madrid, Delisijana je pokrenula postupak
svog preseljenja u Osanu. Iselila se iz stana, regulisala račune,
kupila je prekrivače i zavese za svoju novu kuću, kao i
jednostavnu, sportsku odeću. Zamolila je majku da joj
pomogne oko sređivanja kuće, ali i da joj pravi društvo u tim
prvim danima.
Napustila je Madrid bez žaljenja, bolno svesna toga da,
nikome posebno, nije imala da se javi.
Zapustila se u Osanu sa uverenjem da ju je tamo čekao
bolji, sadržajniji i smisleniji život, lišen stresa, umora
i nedostatka slobodnog vremena.
Narednih nekoliko dana, Delisijana i njena majka su
sređivale kuću, garažu, kao i dvorište. Upoznavale su se sa
meštanima koji su svakodnevno dolazili po jabuke. Kako nije
želela da im uskrati ono, što im je Hoze Ferdinand omogućio,
Delisijana je uvela pravilo da svako može da odnese onoliko
jabuka, koliko i njoj ubere. Tako je i ona mogla da raspolaže
sa njima, a da ne gubi vreme i snagu za branje.
Radoznalosti radi, napravila je nekoliko pita od jabuka i
odnela ih u lokalnu poslastičarnicu. Već narednog dana je
dobila porudžbinu za novu količinu pita. Njih nisu kupovali
meštani, već oni turisti koji su, na putu za Granadu i ostale
gradove u Andaluziji, prolazili kroz Osanu.
Ohrabrena time, Delisijana je bila nestrpljiva da krene sa
pravljenjem sokova i kompota. Dobro je proučila recepte, dok
se u Sevilji snabdela potrebnim aparatima, posuđem i flašama.
Ništa joj nije bilo teško. Uživala je u tome što je većinu
stvari mogla da obavlja u dvorištu, pod vedrim nebom. Gotovo
ju je fasciniralo to što bi se, odmah po izlasku iz kuće,
našla napolju. Čitav život je, po izlasku iz stana, ulazila u
hodnik, potom u lift, pa u novi hodnik, pre nego što bi se našla
na prometnoj ulici.
Pričinjavalo joj je ogromnu radost to što je imala dvorište,
što je počela da ga uređuje i ulepšava, što je sve radila u svoje
vreme, na svoj način. Bez pravdanja drugima, bez slušanja i
sprovođenja njihovih naređenja, bez gunđanja nezadovoljnih
klijenata.

Knjige.club
13
 Majka joj je pravila društvo i pomagala joj je dok je
obavljala grublje poslove, ali je zbog svojih obaveza morala da
se vrati u Madrid. Pre nego što je otišla, priznala je
Delisijani kako je i ona sama počela da, njenu odluku o
kupovini voćnjaka, smatra za ispravnu. Nije znala šta je,
njenoj ćerki, budućnost mogla da donese, ali je, bar tih dana,
ona bila neprekidno nasmejana, odlično raspoložena i prepuna
ambicionih planova.

Knjige.club
14
 II

Okrenuta samo onome što je bilo lepo, u čemu je

pronalazila duševnu dobit, Delisijana je revnosno radila na
imanju, koje je zamenilo svoj zapušteni izgled za
ambijentalno prijatan. Kuću je potpuno dovela u red, a kada je
osposobila garažu za stanovanje, dala je oglas u kome je nudila
posao za pomoćnog radnika.
Preko novina, društvenih mreža i polepljenih oglasa je
tražila nekoga ko bi, u početku, bar, živeo sa njom na imanju i
radio na održavanju voćnjaka. Nudila je odličnu platu, ipak,
nekoliko dana se niko nije pojavio, niti joj je pokucao na vrata.
Rešena da ne bude obeshrabrena, već puna vere,
Delisijana je nastavila da se raspituje kod meštana Osane, i da
ističe ono što je, kao poslodavac, nudila. Meštani su želeli da
joj izađu u susret, najviše zbog toga što su poštovali njenog
rođaka, Hoze Ferdinanda, međutim, niko nije mogao da joj
preporuči odgovarajuću osobu.
Visoko obrazovani ljudi, sa znanjem iz poljoprivrede, su
radili po većim andaluzijskim gradovima. Mladima je bila
privlačna plata koju je Delisijana nudila, ali niko nije želeo da
radi preko čitavog dana, i to teške fizičke poslove.
Ni stanovanje u garaži, renoviranoj i sasvim udobnoj, nije
bilo prihvatljivo mladima, naviknutim na komfor.
Nekome će baš ovo što ja nudim biti potrebno, Delisijana
nije prestajala da veruje u to. Taj neko će posedovati znanje,
fizičku snagu i biće zadovoljan smeštajem u garaži. U njoj se
nalazio krevet, orman, radni sto, mali frižider, kao i rešo. Toalet
je bio mali, ali je posedovao i tuš sa slivnikom.
Idealno za nekoga ko nije mario za luksuzom, i ko je veći
deo vremena provodio napolju.
Nakon što je učinila sve što je bilo u njenoj moći, po
pitanju angažovanja pomoćnog radnika, Delisijana je njegov
dolazak prepustila višim silama. Ona se bavila
usavršavanjem recepta za pitu od jabuka,
pravljenjem kompota i kašastih sokova, ali i razradom plana
koji se ticao pečenja rakije.
Knjige.club
15
 Meštani su joj, prema dogovoru, donosili jabuke koje bi
ubrali, a ona je jedan deo slagala u burad, da bi mogla da peče
rakiju. Ništa od svega što je radila joj nije
predstavljalo problem. Uživala je u tome što je sama
raspolagala svojim vremenom, što je radila ono što je volela.
Jednoga dana, dok je mesila brašno za pitu, ugledala je
na kapiji svog imanja visokog, crnokosog muškarca. Istog
trenutka joj je zaokupio svu pažnju i naveo je da ga
posmatra netremice.
Izazvao je bezbroj veoma prijatnih utisaka u njoj. Najpre
time što je delovao veoma upečatljivo. On svakako nije bio
muškarac pored koga je bilo ko mogao da prođe, tek tako.
Izdvajao se iz mase svojom visinom, snagom mišićavog
tela, licem na kome je bio jasan izraz intelektualnosti.
Nosio je majicu, farmerke i veliku platnenu torbu. Hodao
je lagano, bez imalo napora. Kokteli od kapljica znoja su mu,
sa čela, klizili niz snažan vrat.
Kada se približio, Delisijana je pomislila kako je izgledao
ozbiljno. Previše ozbiljno, čak. Kruto lice, bez osmeha, kao da
je predstavljalo carstvo tame. Ličio je na neukroćenog vuka,
predvodnika čopora. Onog, koji je uvek išao prvi, izlažući
se opasnostima.
Čitav stav tela mu je odisao upozorenjem, ipak, Delisijana
se ni malo nije uplašila.
Naprotiv.
Poželela je da mu se dopadne, zbog čega je spustila pogled
niz svoje telo. Sa žaljenjem je konstatovala kako nije izgledala
nimalo reprezentativno u širokom kombinezonu od teksasa i
kratkoj majici. I toga dana je, kao i svakog drugog, od
preseljenja u Osanu, nosila kosu skupljenu u rep, dok je na
lice nanela jedino sloj hidrantne kreme.
Ni sama ne znajući zbog čega, prisetila se reči koje je,
uoči napuštanja Madrida, izgovorila svojoj majci: ako mi je
suđeno da se udam, budući muž će mi, spletom nebeski
vođenih okolnosti, ušetati u dvorište.
Bez imalo zazora je uzela u obzir upravo tu mogućnost. Da
je nepoznati posetilac mogao da konkuriše za status njenog

Knjige.club
16
muža. Bilo je previše koincidencije u njegovom dolasku
na imanje. Previše, da bi se to smatralo slučajnošću.
Ne preostaje mi ništa drugo, nego da dolazak ovog
intrigantnog muškarca proglasim za sudbinu, zaključila je
Delisijana, izlazeći iz kuće. U tome nije videla ništa
ishitreno. Ona je imala dovoljno iskustva sa muškarcima, da bi
umela da proceni i prepozna onog, sa kojim je mogla da stupi
u ljubavnu vezu.
***
Delisijana je dobila potvrdu opravdanosti svojih
očekivanja, u odnosu na svog posetioca, kada mu se približila.
Osetila je jačinu erotičnosti koja mu je izbijala iz tela, i
prepoznala je njegovu ne samo fizičku, već i mentalnu snagu.
Nimalo je nije pokolebalo to što je nepoznati delovao
nepristupačno, kao da je imao oklop oko sebe. U sebi je imala
dovoljno nežnosti, kojom je mogla da savlada njegovu
divlju prirodu.
- Dobar dan! - vedro je uzviknula, pružajući nepoznatom
ruku. - Ja sam Delisijana Sonora! Vlasnica ovog imanja!
Nepoznati je vidno ustuknuo, ali je ipak pružio ruku.
- Ja sam Hernan Demario! - predstavio se i odmah potom
zatražio potvrdu: - Vi ste vlasnica?
- Tačno! Da li ste došli da se prijavite za mesto pomoćnog
radnika?
- Zavisi. Gde vam je suprug?
- Nema ga. Nisam udata.
- A otac? Gde vam je otac?
- Preminuo je pre nekoliko godina.
- Žao mi je što to čujem. Imate li brata?
- O čemu se ovde radi, gospodine Demario?! - upitala je
Delisijana, povišenim tonom. - Koliko shvatam, tražite da
razgovarate sa nekim muškarcem! E, pa, ovde sam
sama! Nemam ni brata, ni oca, ni muža! Sve to vas ne bi trebalo
da se tiče! Ako želite da konkurišete za radno mesto, uđite da
obavimo razgovor o vašim kvalifikacijama!
Knjige.club
17
 - Ne želim - odvratio je Hernan mimo. - Doviđenja,
gospođice Sonora!
Nakon što je to izgovorio, Hernan se ležernim koracima
zaputio ka izlazu sa imanja.
U Delisijani su eksplodirala sećanja na sve muškarce koji
su osporavali njene sposobnosti, koji je nisu
dovoljno poštovali, i kojima je bio primamljiviji njen dekolte, od
fakultetske diplome.
Potrčala je za Hernanom i stala pred njega, sprečavajući
ga da izađe sa imanja.
- Koji je vaš problem, gospodine Demario?! Da li ste
ženomrzac, ili ste, jednostavno, primitivac?! Zar vas niko, još
uvek, nije obavestio da je ovo dvadeset i prvi vek, i da su
žene odavno pravno i zakonski izjednačene sa muškarcima?!
Sposobne smo isto koliko i vi!
- Ne morate ništa da mi dokazujete, gospođice Sonora -
poručio joj je Hernan, gledajući negde preko nje. - Zaboravite
da sam dolazio.
- Ja sam magistar ekonomije! - Delisijana je nastavila da
viče za njim. - Bila sam rukovodilac kreditnog odeljenja u
jednoj banci u Madridu, što znači da sam obrazovana i
organizovana! Svakoga dana učim o tome kako se
upravlja ovolikim imanjem! Renovirala sam kuću, pomoćne
prostorije i pokrenula biznis! Potpuno sama! Bez
pomoći muškarca! A vi mi sada okrećete leđa zato što moje telo
luči estrogen, umesto testosterona! Uviđate li koliko je to
pogrešno?!
- Uviđam. Ipak, ja imam pravo da grešim.
- Nemate, ako time povređujete mene!
- Prestanite da me pratite, gospođice Sonora.
- Ovo je moje imanje! Imam pravo da idem gde god želim!
- U pravu ste - konstatovao je Hernan, ubrzavajući korak.
Kada je prošao kroz kapiju i našao se izvan imanja, nije se
ni osvrnuo ka Delisijani. Ostavio ju je da zuri za njim, očajna i
besna, istovremeno.

Knjige.club
18
 Pokušavala je da smisli kako bi mogla da navede Hernana
da ostane na imanju. Svi instinkti su joj govorili da bi bio
odličan pomoćni radnik, uprkos tome što nije krio
svoje stavove o ženama.
Njoj, na kraju, i nije bio potreban pomoćni radnik
modernih shvatanja, već onaj koji se razumeo u posao, koji je
bio snažan i spreman da prihvati sve njene uslove.
Uz sve to, Hernan Demario ju je provocirao kao muškarac.
Slutila je njegove brojne potencijale, sputane iz ko zna kojih
razloga.
Preplavilo ju je razočarenje kada je shvatila da se Hernan
sve više udaljava, da joj izmiču sve šanse da ga bolje upozna i
zadrži na imanju.
A onda se dogodilo nešto neočekivano.
Na makadamski put je, iz niskog žbunja, pred Hernana
iskočilo štene. Malo, kratke dlake boje čokolade, i očigledno
veoma gladno. Cvilelo je na sav glas, tako da Hernan nije
odoleo da ga uzme u ruke.
Okrenuo se i pogledao ka Delisijani. Nimalo ga nije
iznenadilo to što je otkrio da je ona gledala za njim, nevoljna da
prihvati to što je odlazio.
Noseći štene u ruci, zaputio se pravo ka njoj.
- Imaš li mleka? - jednostavno ju je upitao, rešen da se
pobrine za štene.
***
Slika, koju je Hernan odavao, onako visok i krupan, sa
bespomoćnim štenetom koje je oprezno držao na dlanu,
dodatno je uverilo Delisijanu u to da je trebalo da ga zadrži.
Na imanju, pored sebe.
Upravo je dobila potvrdu onoga što je i sama osećala, a to
je da je taj, naizgled hladnokrvni muškarac, imao veoma meko
srce. U protivnom bi prošao pored gladnog šteneta, ni ne
osvrnuvši se ka njemu.
S obzirom na to da se nalazila usred spremanja pite,
Delisijana je imala toplog mleka u kuhinji. Sipala ga je u plitku
činiju, u nadi da će štene moći samo da ga jede.
Knjige.club
19
 I ona i Hernan su postali zabrinuti kada su shvatili da je
štene nastavilo da cvili pored činije sa mlekom. Nije ga ni
omirisalo. Tada mu je Hernan premazao njuškicu sa mlekom,
što je urodilo plodom. Nakon što se oblizalo, štene je najpre
radoznalo pomirisalo mleko, a potom je i počelo da ga pije.
Delisijana je gromko odahnula i nasmejala se, dok je
Hernanovo lice zadržalo isti, kameni izraz.
- Može li da ostane kod tebe? - upitao je Delisijanu,
očigledno spreman da krene.
- Može. Svakako sam želela da nabavim psa.
- Mislim da je u pitanju mužjak. Daj mu neko lepo ime.
- Evo, sada imam nekog muškog roda na imanju! -
Delisijana je požurila da mu to kaže. - Razmisli da nam se
pridružiš.
- Ne insistiraj - poručio joj je Hernan, izlazeći iz kuće. - To
nije damski.
- Juče sam raznosila đubrivo po bašti! Ni to nije bilo
damski, ali je bilo potrebno i korisno!
- Mene je uzaludno zadržavati. Nisam neko ko se obazire
na tuđe molbe.
- Odnosno, nisi neko ko se obazire na molbe jedne žene? -
ispravila ga je Delisijana.
- Shvati to kako hoćeš - odvratio je Hernan, uz ravnodušno
sleganje ramenima.
Ostavši bez argumenata, kojima bi ga zadržala, Delisijana
ga je pustila da ode.
Trenutak kasnije se, po prvi put od dolaska u Osanu,
osetila usamljeno.
Imala je punu svest o tome da bi njen život postao
ispunjeniji i kompletniji uz jednog muškarca, kakav je Hernan
Demario bio. Izazivao je u njoj osećanje sigurnosti,
uprkos tome što je izgledao opasno, poput čoveka kome nije
bilo preporučljivo stati na put.
Uostalom, on je pobegao upravo kada je saznao da je živela
na imanju sama. Da je želeo da je povredi, ostao bi i iskoristio
tu situaciju.
Knjige.club
20
 Delisijana nije znala da li je trebalo da je zasmeje ili rastuži
utisak da Hernana žene baš nimalo nisu zanimale, da je bežao
od njih, čak. Nije delovao kao čovek koji je bio u ljubavnoj vezi.
Na kraju, došao je sa namerom da se zaposli i da živi na
izolovanom imanju, u slabo naseljenom delu Andaluzije.
Nikada neću saznati njegovu priču, zaključila je
Delisijana, ne uspevajući da potisne žaljenje zbog toga.
Raspoloženje joj je popravilo štene koje je, nakon što se
najelo, mimo zaspalo. Delisijana ga je prenela na udobni jastuk
i dugo ga je mazila, pitajući se da li je sanjao svoju
majku. Možda je umeo da pije mleko, ali je definitivno i dalje
sisao.
Trebalo joj je više i vremena i truda da završi započete
poslove. Razvezla je pite onima koji su ih naručili, a onda se
vratila kući, u nameri da provede popodne u besciljnom
odmaranju.

Knjige.club
21
 III

Po dolasku večeri se, držeći štene u krilu, smestila u

udobnu ljuljašku na tremu. Bila je udubljena u posmatranje
neba posutog zvezdama, kada je čula da ju je neko dozivao
sa kapije.
Učinilo joj se da je to bio Hernanov glas. Iznenadila ju je
jačina radosnog očekivanja, sa kojim se zaputila prema kapiji.
Prepoznavši Hernana, preplavio ju je talas istinske sreće.
- Doveo sam ostatak porodice! - požurio je da je obavesti,
kao da je slutio da je ona njegov ponovni dolazak na imanje
tumačila na svoj način.
Pružio joj je kraj kanapa od koga je napravio privremeni
povodac za kerušu, pored koje je trčkaralo štene istovetno
onom koje je nekoliko sati ranije našao na putu.
- Oh, pa to je Pepeova majka! - uzviknula je Delisijana
uzbuđeno, mazeći pomalo uplašenu kerušu.
- Dala si štenetu ime Pepe? - procedio je Hernan zajedljivo.
- Moj ženski mozak je jedino to ime uspeo da smisli! -
odvratila mu je Delisijana istim tonom.
Potom je, ne obraćajući pažnju na Hernana, odvezala
kerušu i pozvala je da je sledi.
Da je ona zaista Pepeova majka, postalo je jasno posle
njihovog susreta. Oboje su skakali od radosti, njuškali se i
kevtali. Keruša je odmah legla i pozvala svoje štence da
šišaju, što su oni rado i učinili.
Posmatrajući ih, Delisijani su krenule suze na oči. Bila je
vidno raznežena scenom porodičnog ujedinjenja.
- Ako sada plačeš, šta će da se dogodi kada ti, na primer,
vremenske nepogode upropaste sav rod jabuka? - upitao ju je
Hernan, kome se ni uglovi usana nisu pomerili dok
je posmatrao pse. - Ili ako drveće napadne neka bolest? Ili ako
ti neko obere sva stabla, tokom noći?
- Zato i tražim pomoć, kako bih izbegla da se loše stvari
dogode i kako bih se lakše izborila sa nepredviđenim problemima.
- Ovaj posao nije za tebe, u svakom slučaju.
Knjige.club
22
 - Jeste, za mene je - odvratila je Delisijana odlučno. - Samo
mi je potrebna pomoć.
Nakon što je to izgovorila, Delisijana je ustala i otišla u
kuhinju. Tamo je svoju večeru sipala u tanjir, u nameri da
je ponudi keruši, dok je za Hernana i sebe napravila sendviče.
Iznela ih je na poslužavniku, sa čašama punim soka od
jabuka.
Hernan je probao sok i potom ispio celu čašu.
- Da li si ga sama napravila?
- Jesam - potvrdila je Delisijana, spuštajući tanjir sa
hranom na pod.
- Osećam da u njemu ima još nečega, sem jabuka...
- Ima šargarepe.
- Odličan je - pohvalio ju je Hernan, uzimajući sendvič. -
Dobra si domaćica - prokomentarisao je, nakon progutanog
zalogaja.
- Ako budeš prihvatio posao, svakoga dana ću ti spremati
hranu - najavila je Delisijana, ne hajući za tim što je zvučala
snishodljivo i molećivo.
- Dogovoreno! - Hernan je neočekivano prihvatio,
nastavljajući da jede sendvič.

***

Delisijana je teškom mukom sputala svoje uzbuđenje. Tek

je tada postala svesna jačine želje da Hernan ostane sa njom,
da joj pomogne u vođenju imanja, ali i da joj omogući da
ispita opravdanost svojih ženskih pretenzija prema njemu.
Intrigirao ju je verovatno više nego ijedan drugi muškarac.
Slutila je da nije bio svakidašnji, da se po mnogo čemu
razlikovao, ali i da je krio neku priču, ne preterano vedru i lepu.
Jasno je osećala teskobu njegovog postojanja. I znala je da
joj neće biti lako sa njim, ipak, to nimalo nije pokolebalo njenu
želju da ga bolje upozna, da pokuša da mu se približi.

Knjige.club
23
 - U redu... - izgovorila je to polako, praveći se da je
pribrana. - Trebalo bi da uradimo intervju o
tvojim kvalifikacijama.
- Šta te zanima? - upitao je Hernan, dovršavajući svoj
sendvič.
- Da li se, i u kolikoj meri, razumeš u odgajanje jabuka?
- Prilično se razumem.
- Za početak mi reci kakvu vrstu zemljišta zahtevaju
jabuke?
- Duboka zemljišta, peskovito-ilovastog sastava. Potrebno
je da u njemu bude prisutna izvesna količina humusa, kao i
mineralnog đubriva. Jabukama najviše prijaju blago kisela
zemljišta, koja nemaju previše fiziološki aktivnog kreča.
- Čime se, kako i kada vrši đubrenje? - Delisijana je
postavila drugo pitanje, vešto sakrivši koliko ju
je impresionirao Hernanov odgovor na ono koje je prvo
postavila.
- Prihranjivanje azotom se obavlja mesec dana pre
cvetanja jabuka, a potom i neposredno posle cvetanja. U jesen
se, posle berbe plodova, nanosi mineralno đubrivo.
- Kada se jabuke beru i kako se čuvaju? - Delisijana je
nastavila da postavlja pitanja, već dovoljno uverena u to da se
Hernan odlikovao svim potrebnim znanjem.
- Za određivanje berbe su važna dva stepena zrelosti
jabuka. Tehnološka i fiziološka. Prva nastupa kada
plodovi dostignu najbolje karakteristike, potrebne za dalju
namenu, a druga kada je plod najkrupniji, i kada semenke, u
povoljnim uslovima, mogu da proklijaju. Za različite
sorte jabuka su potrebni različiti uslovi čuvanja. Preporučuje
se čuvanje plodova u hladnjači sa kontrolisanom atmosferom i
visokom vlažnošću vazduha. Ako ne postoji
mogućnost čuvanja jabuka u hladnjači, onda ih je potrebno
potopiti u rastvor bogat kalcijumom.
- Neću te dalje ispitivati, jasno je da se u odgajanje jabuka
razumeš bolje od mene - priznala je Delisijana. - Smem li da
znam gde si stekao svo to znanje?
- Na poljoprivrednom fakultetu.
Knjige.club
24
 - Šta jedan inženjer poljoprivrede radi u Osani i zašto
pokušava da se zaposli kao pomoćni radnik?
- Šta jedan magistar ekonomije radi u Osani i zašto
pokušava da uzgaja jabuke? - Hernan je uzvratio pitanjem.
- Smučio mi se rad u banci i život u velikom gradu. Koja
je tvoja priča?
- Isto takva.
Lažeš, Delisijana je zaustila da mu poruči. Ipak, uzdržala
se na vreme.
Sve i da je Hernanu stavila do znanja kako sumnja u
njegov odgovor, on ga ne bi promenio. Bio je previše zatvoren,
previše nedostupan.
Govorio je preko volje, uzdržano i hladnokrvno. Izbegavao
je kontakt očima. Krio je u sebi mnogo toga, što je Delisijana
želela da sazna.
Pored toga što je bio zagonetan, nepristupačan i
tajanstven, Hernan nijednog trenutka nije pogledao Delisijanu
kao ženu. Uprkos tome što je bila nonšalantno odevena, u
odeći koja nije mogla da verno dočara kao izvajane linije njenog
tela, izgledala je veoma lepo. Visoka, vitka, graciozna, sa licem
savršenih crta, prirodno kestenjastom i zdravom kosom,
i stavom koji je ukazivao na borbenost i zrelost.
Ni ona nije bila svakidašnja devojka, ipak, Činilo se kao
da Hernan nije bio svestan nijedne od njenih brojnih čari. Kao
da ga baš nimalo nije zanimala.
Muškarci iz Osane su joj svakodnevno upućivali
komplimente, a oni slobodni su pokušavali da joj se udvaraju.
Devojke su pokazivale zavist, jer su je doživljavale
kao konkurentkinju, jer je privukla svu pažnju slobodnih
momaka.
Hernan Demario je ostajao potpuno imun na njenu lepotu,
kao i na druge kvalitete. Ponekad je izgledalo kao da je ni ne
primećuje. Kao da je bivstvovao u nekom svom
svetu, udaljenom daleko od mesta na kome se nalazio.
U Delisijani se brzo stišalo početno uzbuđenje, zbog
Hernanovog pristanka da radi na imanju. Postala je
frustrirana, a pomalo i zabrinuta. Slutila je da će, vremenom,
Knjige.club
25
njeno interesovanje za Hernana rasti, a da će on uvek ostajati
i gluv i šlep u odnosu na nju, da će je ignorisati i navoditi je da
se oseća nevažno i nevidljivo.

Knjige.club
26
 IV

Sve Delisijanine slutnje su se, tokom nastupajućih dana,

obistinile. Hernan se držao upadljivo distancirano, u odnosu
na nju. Gotovo da joj se uopšte nije obraćao, a kada je bilo
nužno da se o nečemu dogovore, izbegavao je da je pogleda.
Radio je neprekidno, od jutra do mraka. Sve ono što je
Hoze Ferdinand propustio da, zbog starosti, uradi za imanje,
Hernan je to učinio. Popravio je sistem za navodnjavanje
stabala, orezao je sve drveće, obezbedio je skladište za jabuke.
Brao ih je i njima punio burad, zbog rakije.
Nije imao nikakve primedbe na smeštaj u garaži, niti na
hranu koju mu je Delisijana pripremala. Uglavnom je ćutao, a
takođe je izbegavao da razgovara sa meštanima, koji su i dalje
dolazili da beru jabuke.
Povlačio bi se, kad god bi mu se neko obratio.
Upadljivo je bežao od devojaka i žena, posebno od
plavokose Palmire, konobarice, koja mu se uporno i napadno
udvarala.
Delisijana bi osetila nemir svaki put, kada bi Palmira došla
da bere jabuke. Od prvog trenutka ju je procenila kao devojku
koja je vrebala budućeg mladoženju. Nije krila da joj se Hernan
dopadao i javno je govorila o svojim ambicijama da ga zavede.
Ona je u Hernanu videla zgodnog i privlačnog muškarca u
punoj snazi, dok je njegova ćudljiva priroda nimalo nije
zanimala. Površna kakva je bila, uporno je tvrdila da je samo
pitanje dana kada će Hernan uvideti da bi, njih dvoje, mogli da
budu dobar par.
Da su okolnosti bile drugačije, Delisijana ni na trenutak
ne bi posumnjala u mogućnost da Hernan prihvati Palmirino
udvaranje. Međutim, uzela je u obzir da je on bio prilično
usamljen. Ni sa kim nije razgovarao, čak ni telefonom. Niko ga
nije posećivao, niti je on nekuda odlazio.
Bilo je za pretpostaviti da mu je nedostajalo žensko
društvo, uprkos tome što se ponašao kao da ga žene baš
nimalo nisu zanimale.

Knjige.club
27
 Delisijana se ponekad, u posebno toplim danima, odevala
prilično oskudno, ipak, nijednom nije primetila da ju je Hernan
posmatrao. To je bilo toliko očigledno, da je počela da sumnja
u dejstvo svojih ženskih čari. Gotovo sa nostalgijom se prisetila
brojnih situacija u kojima su joj se muškarci udvarali i
udeljivali joj komplimente.
Izgledala je, po sopstvenoj proceni, bolje nego ikada. Koža
joj je, na svežem vazduhu, prodisala, postala je prokrvljena i
dobila lepu nijansu. Zahvaljujući tome što je bila fizički
aktivna, telo joj se zateglo i poprimilo nove, mišićave linije.
Uvek je izgledala odmorno i sveže, najviše zbog toga što je
dobro spavala, i što je mogla da se posveti pripremanju zdravih
obroka.
Bila je vredna i puna elana. Širila je mrežu prodaje svojih
proizvoda. Odlično se slagala sa meštanima, kao i sa poslovnim
saradnicima.
Igrala se sa štencima i njihovom majkom. Trčala je za
njima po dvorištu, ili se pravila kako beži od njih.
Mogla je da čestita sebi na tome što se odluka o preseljenju
u Osanu pokazala kao ispravna.
Ipak, sa protekom vremena ju je sve više mučilo to što ju
je Hernan ignorisao. Ponekad je sricala utisak i da ju je svesno
izbegavao. Da je bežao od nje.
Odbijao je da obeduju zajedno, ili da, po završetku
poslova, sede na tremu. Obraćao joj se u krajnjoj
nuždi. Nijednom joj se nije osmehnuo, niti joj uputio lepu reč.
I on se igrao sa štencima, i delio je svoje obroke sa njima.
Svakoga dana je ručno prao radnu odeću, iako mu je Delisijana
nudila da uključuje veš mašinu.
Nije ni slutio da je, svojim osobenjačkim ponašanjem, sve
više budio znatiželju u Delisijani. Da ju je sve više intrigirao i
navodio je da razmišlja o njemu.
Ali i da mašta...
***
Jačinu svojih frustracija i neispunjenih ženskih
čežnji, Delisijana je postala prinuđena da prizna majci, s
Knjige.club
28
obzirom na to da je sve češće, tokom njihovih
razgovora, ispoljavala nervozu. Kako se na imanju sve odvijalo
u najboljem redu, Delisijana više nije imala izgovora, kojima bi
opravdala to što je često zvučala neraspoloženo.
Plašila se majčinog nerazumevanja i njene osude, ali se,
uprkos tome, hrabro upustila u razgovor sa njom.
- Postoji nešto što, već dve nedelje, krijem od tebe, majko...
- počela je, lišena svakog stida.
- Oh, bože! - uzviknula je Konsuela Sonora. - Slutila sam
da nešto nije u redu! Planirala sam, čak, i da te iznenadim
svojim dolaskom, jer si ti uporno odbijala da mi kažeš o čemu
se radi! Sada si me strahovito uznemirila! Nadam se da si
zdrava?!
- Jesam. Ako ne računamo to da sam, najverovatnije,
izgubila razum.
- Ti?! To ne liči na tebe! Šta se dešava, Delisijana?
- Zaljubila sam se.
- Ni to ne liči na tebe - konstatovala je Konsuela, uz uzdah
olakšanja. - U koga si se zaljubila?
- U Hernana.
- U pomoćnog radnika?!
- On je poljoprivredni inženjer, majko.
- Zašto bi radio kao pomoćni radnik, ako je to tačno?
- Zašto ja, kao magistar ekonomije, pečem rakiju i pravim
pite?
- Svi znamo tvoje razloge. Koji su njegovi? - Konsuela je
postavila logično pitanje.
- Ne znam. Niko ne zna. Hernan je potpuno hermetičan.
Uglavnom ćuti, govori samo kada mora. Odbija svaki moj
pokušaj da mu se približim. Preciznije, odbija bilo
čije pokušaje.
- Baš je čudan... Čime te je, u tom slučaju, privukao? -
ponovo je Konsuelino pitanje bilo na mestu.
- Verovatno upravo tim zagonetnim ponašanjem... Pitam
se šta je to što krije, što drži zaključano u sebi. Šta ga je
napravilo tako ćutljivim, nepoverljivim i distanciranim?
Knjige.club
29
Zaista žudim za tim da ga bolje upoznam. Vidim da ima
nežnosti u sebi, po tome kako se igra sa štencima. Potom, on je
obrazovan čovek. Veoma je vredan, radi neprekidno od jutra do
mraka. Uredan je i pristojan. Na kraju, snažno me privlači...
Maštam o njemu... Vrckam pred njim, u pokušaju da
mu skrenem pažnju na sebe!
- Šta radiš?! - Konsuela Sonora je zatražila da joj ćerka
ponovi ono što je izjavila.
- Da, majko. Znam da tek to ne liči na mene. Dok sam
radila u banci, izluđivalo me je to što su me muškarci bezočno
odmeravali pogledima, ne skrivajući ono o čemu su razmišljali.
Želela sam da postanem neprimetna! A sada, kada sam
neprimetna pred Hernanom, sada me to povređuje!
- Objasni mi, molim te, kako to vrckaš pred njim!
- Ne vrckam bukvalno, već nosim majice bez grudnjaka,
na primer. I neprimereno kratke suknje. I tesne šortseve. I...
Oh, bože! - Delisijana se sva stresla od neprijatnosti. -
Ponašam se kao mačka u doba parenja! - prezrivo je
konstatovala.
Njena majka je coknula sa neodobravanjem.
- Nije ni čudo što te taj Hernan neće, kada mu se tako
bezočno nudiš. Muškarci vole da love svoj plen. Da se trude
kako bi ga osvojili. Ono, što im je na dohvat ruke, im nije
nimalo privlačno.
- Hernan je muškarac u najboljim godinama, majko, i u
punoj je snazi. Kako je moguće da ne razmišlja o meni kada
legne da spava? Tako sam mu blizu.
- Možda si i previše blizu - nadovezala se Konsuela. -
Možda ga tvoje vrckanje odbija.
- Tek da budem jasnija, ja to ne radim očigledno. Već,
onako, suptilno. Nisam ni dosadna ni nametljiva. Za razliku od
nekih drugih devojaka...
- Zar se taj Hernan dopada i drugim devojkama?! -
začudila se Konsuela Sonora.
- Tačnije, dopada se svim devojkama. Već sam ti rekla
da odlično izgleda. Deluje neosvojivo i mislim da to provocira

Knjige.club
30
žene. A najviše izvesnu Palmini, koja upadljivo obleće oko
njega...
- Da li mi se čini, ili si ti ljubomorna na nju?
- Jesam, ljubomorna sam! - priznala je Delisijana. - Plašim
se da bi njena upornost mogla da urodi plodom! To zaista ne
bih podnela!
- Nešto me zanima, Delisijana... Umeš li da razlikuješ
povređenu žensku sujetu, od pravih osećanja? Jasno mi je da
te taj Hernan fizički privlači i da te frustrira njegovo odbijanje.
Ipak, koliko sam shvatila, ti ga ne poznaješ. Kako si, u
tom slučaju, mogla da razviješ neka osećanja prema njemu?
- Pitanje ti je sasvim na mestu, majko... I sama često
razmišljam o svemu tome. Tačnije, o tome jedino i razmišljam.
I to po čitave dane! Posao obavljam nekako rutinski, s obzirom
na to da teče bez problema. Pogled mi se često zaustavlja
na Hernanu. Ne znam gotovo ništa o njemu, ali ga slutim.
Verujem mu. I kao što sam ja došla u Osanu da bih se sklonila
od ljudi, verujem da se i on rukovodio sličnim motivima.
- Ti si došla u Osanu kao vlasnica imanja, sa kapitalom i
razrađenim poslovnim planom. Hernan je, koliko sam shvatila,
došao sa jednom torbom. Gde je njegov kapital? Zar ga nije
stekao, dok je radio kao inženjer? Zašto, na kraju, nije tražio
posao u svojoj struci?
- Ni ja ne radim posao u svojoj struci, majko - podsetila ju
je Delisijana.
- Tačno... Čudno je kako su se, vama dvoma, putevi
ukrstili.
- Možda to nije čudno... Možda je, jednostavno, u pitanju
sudbina...
***
Poslednja osoba koju je Delisijana želela da vidi, nakon
razgovora sa majkom, bila je Palmira. Trebalo joj je vremena da
shvati i sagleda sve ono što je izgovorila, da se preispita i odluči
kako da nastavi da živi sa svojim osećanjima. Bila je
dotučena uverenjem da joj ta osećanja nikada neće biti
uzvraćena, zbog čega se nalazila na ivici plača.
Knjige.club
31
 Nije želela da je bilo ko vidi u takvom stanju, najmanje
Palmira, koju je smatrala svojom suparnicom.
- Zdravo, Delisijana! - pozdravila ju je Palmira, uz
izveštačeni osmeh.
I njoj je, njen nepogrešivi ženski instinkt, poručio da je
Delisijana zainteresovana za Hernana. Smatrala ju je za
ozbiljnu konkurentkinju, s obzirom na to da je Delisijana
bila lepša od nje, i da je bila vlasnica imanja na kome je Hernan
radio.
Ipak, sve to je nije obeshrabrilo. Bila je odlučna da se sa
neposustajućom upornošću udvara Hernanu, za koga je bila
spremna i da se uda.
- Dobrodošla, Palmira! - Delisijana joj je uzvratila pozdrav,
uz škrt osmeh. - Kako si?
- Pitaj me to kada budem odlazila! Moj odgovor će da zavisi
od Hernana, odnosno, od njegove reakcije na moje udvaranje!
Ako ga bude prihvatio, biću odlično!
- Interesantno je to što, hm, ne kriješ svoje ambicije -
procedila je Delisijana, neuspešno se praveći da je ravnodušna.
- Zašto bi ih krila? - upitala je Palmira začuđeno. - Ne
radim ništa loše, time što pokušavam da osvojim muškarca
koji mi se dopada!
- Pa, ako tako gledaš na stvari...
- Šta misliš, Delisijana, kakve su mi šanse?
Svoje pitanje, koje nije predstavljalo ništa drugo do
provokaciju, Palmira je propratila značajnim namigivanjem.
Delisijani se oteo kiseli osmeh, jasan izraz njene nemoći
da ostane imuna na Palmirino drsko ponašanje.
- Mislim da se svaka upornost na kraju isplati - rekla je
neodređeno, moleći se u sebi da se, ono što je izgovorila, ne
pokaže kao tačno u Palmirinom slučaju.
- U pravu si! Odoh da potvrdim tu teoriju!
Upadljivo njišući bokovima, Palmira se zaputila ka
voćnjaku, i ubrzo se izgubila među njegovim stablima.
Delisijana je grizla sopstvene usne, dok ju je čekala da se
vrati. Posmatrala je izlaz iz voćnjaka kroz poluprozime zavese
Knjige.club
32
na kuhinjskom prozoru. Poslednje što je želela, bilo je da
Hernan i Palmira primete da ih je ona pratila, kako bi otkrila u
kom pravcu se njihov odnos razvijao.
Neznatno je odahnula kada je zatekla uobičajenu sliku.
Hernan je izlazio iz voćnjaka, sa korpom prepunom jabuka,
dok je Palmira trčala pored njega i pokušavala da ga zasmeje.
On je nije gledao, niti je reagovao na ono što mu je pričala.
Odneo je korpu sa jabukama do Palmirinog automobila i potom
se vratio u voćnjak.
Sve to nije obeshrabrilo Palmiru, koja je dotrčala do
Delisijane.
- Hernan je rekao da će da razmisli o mom pozivu na
večeru! - objavila je ushićeno. - Ne mogu to da dočekam! Jedva
čekam da ostanem nasamo sa njim!
Vidno uznemirena zbog onoga što je čula, Delisijana je
iznenađeno izdigla obrve.
- Izgleda da si pronašla put do Hernanovog srca, Palmira
- promrmljala je, trudeći se da zvuči neutralno.
- Trenutno me više zanima put do njegovog tela, a ne do
srca! - bila je iskrena Palmira. - Hernan je najmuževniji
muškarac koga sam ikada upoznala! Tako je masivan i snažan!
Imam nepristojne misli o njemu!
I ja, takođe, nadovezala se Delisijana u mislima.
I ja, još jednom je potvrdila, moleći se u sebi da Hernan
ostane imun na Palmirino upadljivo zavođenje.

Knjige.club
33
 V

Povećanje obima posla primoralo je Delisijanu da donese

odluku o kupovini polovnog kombija za prevoz veće količine
jabuka. Objasnila je Hernanu kako se plaši pogrešnog izbora
pri kupovini, i zamolila ga je da krene sa njom.
Kada je on to prihvatio, početnu radost je smenila
zabrinutost. Do Granade, u kojoj se nalazio veliki salon sa
polovnim automobilima, je trebalo da se voze bar tri sata. I
to sedeći jedno pored drugog, verovatno u mukloj tišini.
Pretpostavila je da će, u tim okolnostima, Hernan biti
potpuno opušten i nonšalantan, dok će se ona tresti od
napetosti.
Posle razgovora sa majkom je preispitala svoja osećanja
i razmišljanja o Hernanu, ali je uvek dolazila do istih
zaključaka: da se zaljubila u njega i da je želela da se i on
zaljubi u nju.
Za početak je bilo poželjno da ga navede da se bolje
upoznaju, bar, međutim, Delisijana je slutila da će Hernan
nastaviti da odbija svaki njen pokušaj približavanja.
Insistirala je da ona vozi do Granade, kako bi joj bar vožnja
zaokupila pažnju. Uz Hernanovu dozvolu je pustila radio, a
onda je pevala, ponovo zbog velike želje da umanji napetost u
svom telu.
Prema očekivanju, Hernan je bio potpuno miran. Činilo se
da je jedino telom bio prisutan u automobilu, a da je duhom
bio daleko od tog mesta.
Ali, gde...?
Delisijana nije mogla ni da nasluti.
Iznenadilo ju je to što je, sa prodavcima automobila,
razgovarao veoma opširno. Bilo je očigledno da je želeo da
naprave najbolji izbor, po najpovoljnijoj ceni.
Dug razgovor sa jednim od prodavača, usmerio ga je na
licitaciju koja se odvijala toga dana, licitaciju kompanije koja
se selila na drugi kraj zemlje i u tu svrhu rasprodavala
svoj inventar.

Knjige.club
34
 Pored nekoliko automobila, prodavao se ijedan kombi.
Hernan je procenio da se on, od svega što su do tada pogledali,
nalazio u najboljem stanju. Delisijana je ponudila vlasnicima
cenu, a kako je niko nije oborio, ona ga je kupila.
- Hoćeš li ti da voziš kombi do Osane? - Delisijana je to
predložila Hernanu, pružajući mu ključeve.
- Hoću - potvrdio je, kratko i jasno, prema svom običaju.
- Kreni kada budeš želeo. Ja sam planirala da malo
prošetam i odem negde na ručak.
- Malopre smo prošli pored jednog restorana, u kome se
na dnevnom meniju nalazi paelja sa morskim plodovima.
Odavno je nisam jeo.
Bio je to posredan poziv Delisijani da ručaju zajedno, što
je nju veoma iznenadilo.
Prihvatila je da odu tamo, iskreno se pitajući hoće li uspeti
nešto da proguta, sedeći pored Hernana koji joj je, u biserno
beloj majici, izgledao privlačnije nego ikada pre.
Primetila je da mu je kosa porasla i da mu je gotovo
dodirivala ramena. Lice mu je bilo preplanulo, tako da su mu
sive oči posebno dolazile do izražaja, baš kao i besprekorno
zdravi i beli zubi.
Seli su u baštu restorana i odmah naručili paelju, kao i
mineralnu vodu.
- Nisam znala da voliš paelju - počela je Delisijana, u nadi
da će privoleti Hernana makar na bezličan razgovor. -
Priznajem da ne umem da je pravim. To je zato što već
deset godina živim sama, a paelja se nikada ne pravi u malim
količinama.
- Možda smo mogli da kupimo sve namirnice i napravimo
paelju u tvojoj kuhinji. Ja, za razliku od tebe, od svih jela
najbolje nju pravim.
Hoćeš, dakle, da pričaš o hrani, konstatovala je Delisijana
u sebi.
Mogu jato.
- Koje vrste morskih plodova obično koristiš za paelju?

Knjige.club
35
 - Gambore, lignje, dagnje i tunjevinu. To je moja dobitna
kombinacija.
- I? Kako glasi recept?
- Jednostavnije je nego što misliš. Potreban je veći tiganj,
u kome se, na maslinovom ulju, prvo proprži crni luk. U to se
doda crvena i zelena paprika, grašak i beli luk. Nakon
dinstanja se zalije sokom od paradajza. Tada se ubacuju
morski plodovi, kao i pirinač. Po potrebi se doliva bistra riblja
supa, kao i začini. Na kraju je nezaobilazan sok od limuna. I
šafran, da ne zaboravim.
- U pravu si, to zaista ne zvuči komplikovano.
- Ti si dobra kuvarica. Siguran sam da bi umela da
napraviš i dobru paelju.
- Baš lepo! - Delisijana nije odolela da zvuči zajedljivo. - Ja
sam dobra kuvarica, ali sam, očigledno, loše društvo za stolom!

***
- Ne bi trebalo da te vređa to što ne obedujemo zajedno -
Hernan joj je mirno poručio.
- Zar? Svakoga bi to vređalo. Naročito jer nisam zarazna i
ne mljackam dok jedem.
- Možda ja mljackam, pa tebe štitim, na taj način.
Delisijana se tu, pred Hernanom, suočavala sa
definitivnom potvrdom svoje zaljubljenosti u njega, ipak,
nije mogla da dozvoli da joj se ruga.
- Mogu da prihvatim to da ne obeduješ sa mnom, Hernane,
ali ne i da me praviš budalom! - oštro mu je poručila. - Oboje
znamo da me izbegavaš, kao da sam prenosilac neke opasne
zaraze!
- Sve to ne bi trebalo da te dotiče - ponovo je Hernan ostao
potpuno neuzdrman.
- U pravu si! - Delisijana je nastavila da se služi ironijom.
- Mi, ljudi, uopšte nismo društvena bića! Oh, pardon, mi ljudi
jesmo, ali ti nisi!
- Po tebi ispada da sam nečovek, ako nisam društven.
Knjige.club
36
 - Ja ne znam ko si ti, Hernane, šta si ti, i kakav si ti! Ne
znam ništa o tebi!
- Znaš da sam stručnjak za poljoprivredu, da radim sve
što se od mene zahteva, i više od toga. To bi trebalo da ti bude
dovoljno.
Ali nije, zavapila je Delisijana bolno u sebi.
Nije!
Stegla je pesnice, kako bi obuzdala potrebu da skoči na
Hernana i prodrmusa ga, u silnoj potrebi da dopre do njega.
Slutila je da ga ni to ne bi izmestilo iz stanja
potpune hladnokrvnosti prema njoj, i nedostatka i najmanje
potrebe da joj se približi.
Ne samo kao ženi, već kao ljudskom biću.
- Hoćeš li da odem za drugi sto, kako bi obedovao sam? -
nije odolela da svoje pitanje oboji sarkazmom, kada je kelner
spustio ogroman tiganj sa paeljom pred njih.
- Ne preteruj - Hernan je ponovo bio uvredljivo kratak.
Počeo je da jede sa velikim apetitom, dok se Delisijana
borila da proguta svaki zalogaj. Bila je gladna, ali
je, istovremeno, imala čvor u želucu.
Plakalo joj se od besa, od nemoći. Plakalo joj se i od
ljubavi, čiji se intenzitet nije smanjivao, uprkos svemu.
- Zašto ne jedeš? - upitao ju je Hernan, kada je primetio
da je dugo žvakala svaki uzeti zalogaj. - Hoćeš li da naručimo
nešto drugo?
- Ne, nema potrebe. Ali hvala ti što brineš - ironično se
iscerila.
- Uopšte ne brinem. Samo se pitam da li da zamolim
kelnera da mi spakuje ono što ne pojedemo.
- Vidim da je za mene zaista bolje da ne obedujemo
zajedno - prokomentarisala je Delisijana ogorčeno.
- Za tebe je bolje da ne praviš dramu oko mene - ispravio
ju je Hernan.
- Zar dramom smatraš ljudsku potrebu da te bolje
upoznam?
- Ako ne delimo tu potrebu, onda se pravi drama.
Knjige.club
37
 - Ti si surov čovek!
Po prvi put, Hernan je pogledao u Delisijanu sa nekakvom
emocijom u očima.
Mračnom emocijom.
- Očigledno je da ne znaš kako izgleda kada je neko surov.
Budi srećna zbog toga.
Prestao je da jede, obrisao usta i ustao od stola.
Delisijana je znala da je preterala. Pozvala je kelnera i brzo
regulisala račun. Potrčala je za Hernanom, ali se nije usudila
da mu bilo šta kaže. Videla je da ga je optužila za nešto što nije
smela. I što ga je veoma povredilo.
Gorko se kajala zbog toga. Ona, na kraju, nije ni mislila
da je Hernan bio surov. Tu optužbu mu je uputilaubesu, kao i
u nekoj vrsti samoodbrane.
Tokom čitavog toka vožnje do Osane je plakala. Iako je
Hernan, na početku puta, vozio tek kupljeni kombi ispred nje,
ona ga je pretekla, kako je ne bi video da plače.
Po dolasku naimanje se brzo povukla u kuću. Neko vreme
se pitala da li je, ipak, trebalo da se izvini Hernanu, ali je na
kraju odustala od toga.
Morala je da se pomiri sa tim da je distanca među njima
postala još veća, i još teže savladiva.

Knjige.club
38
 VI

Delisijana se, u nastupajućim danima, obraćala Hernanu

u krajnjoj nuždi, i to kratkim i preciznim uputstvima. Dobro je
pazila da on ne primeti koliko je bila nesrećna zbog toga što je
njihov odnos postao još površniji, što im je
komunikacija postala još siromašnija.
Hernan se uvek ponašao na potpuno isti način, nezavisno
od toga kako mu se Delisijana obraćala. Činilo se da mu je
potpuno odgovaralo to što je ona prestala da ga uvlaci u
razgovor, što je prestala da pokušava da dopre do njega.
I dalje se smejao jedino kada bi se igrao sa štencima. Tada
je pokazivao da je umeo da bude nežan, da primi i pruži ljubav.
Kad god je to mogao, sklanjao se od ljudi koji su dolazili
na imanje, kako bi brali jabuke. Uvek bi se prihvatao nekog
posla, koji nije podrazumevao boravak u voćnjaku.
Meštani su ga, vremenom, prihvatili kao takvog, jedino mu
Palmira nije davala mira. Ona ga je, jedina od svih, pratila po
imanju i neumorno pokušavala da mu se nametne.
Delisijana je bila uverena da Palmira nije bila žena po
Hernanovom ukusu, ipak, osetila bi nemir svaki put kada bi je
ugledala na imanju.
Jedne pozne večeri je Delisijanin nemir eskalirao...
Vratila se iz Roheda, mesta udaljenog oko dve stotine
kilometara od Osane, gde je prodala sveže jabuke, ali i kašaste
sokove za koje je, u međuvremenu, obezbedila sve neophodne
papire. Bila je umorna, gladna i žedna, ipak, po dolasku kući
je prvo otišla u kupatilo gde se istuširala i oprala kosu.
Na polusuvo telo je obukla belu haljinu od tankog platna,
pre nego što je, sa flašom piva u ruci, izašla na trem.
Volela je da sedi na tom mestu i da posmatra kako noćna
tama prekriva imanje. Osećala se potpuno bezbedno, najpre
zbog Hernanovog prisustva, potom i zbog keruše, koja je
reagovala na svaki šum.
Upravo je ona podigla uši i zalajala, skrećući Delisijani
pažnju na to da se neko nalazio na imanju.

Knjige.club
39
 - To sam ja! - oglasila se Palmira, kako bi umirila psa.
Izronila je iz mraka sa pogužvanom odećom i raščupanom
kosom. Oblizala je usne i pobedonosno pogledala u Delisijanu.
- Upravo sam se malo, hm, rvala sa Hernanom... - objavila
je to sa ogromnim zadovoljstvom u glasu.
- Zvučiš kao da bi trebalo da ti čestitam na tome -
procedila je Delisijana, jedva sputavajući bes koji je prosto
kuljao u njoj.
- Pa i trebalo bi! - složila se Palmira. - Već sam ti priznala
da mi se Hernan dopada i da ga želim samo za sebe! Čini se da
sam na dobrom putu da ga i dobijem!
- Izgleda da se i ti dopadaš Hernanu, s obzirom na to da
ste se, hm, rvali - zaključila je Delisijana poraženo.
Krv joj je ključala od besa, dok se pitala šta je to Hernan
pronalazio u Palmiri. Šta mu se to dopadalo kod nje? Zašto je
njoj posvetio svoju mušku pažnju?
- Nadam se da te, ovim, nisam ugrozila? - Palmira je
karikirano ispućila usne, prikrivajući to da je, u stvari, uputila
Delisijani provokaciju.
- Nisi, naravno! - slagala je Delisijana. - Hernan je radnik
na ovom imanju. Nas dvoje imamo strogo službeni odnos i
nameravamo da tako i ostane.
- Utoliko bolje za mene! - uzviknula je Palmira, uz
značajno namigivanje.
Ubrzo je otišla, ostavljajući Delisijanu u stanju potpunog
rastrojstva.
Jedino što je mogla da uradi, bilo je da popije još jedno
pivo.
A potom još jedno.
Kako je bila gladna, pivo je počelo brzo da deluje na nju.
U dovoljnoj meri da se, bez razmišljanja, zaputi ka
Hernanu, za koga je verovala da joj je dugovao odgovore.

Knjige.club
40
 ***
Delisijana je bila pripita, ali pritom i veoma svesna svojih
namera. Morala je da sazna zbog čega je Hernan nije želeo,
zbog čega ju je, uskraćivanjem pažnje, navodio da sumnja u
sebe, svoju lepotu i svoje vrednosti. Zbog čega ju je toliko
mučio i navodio je da bude silno frustrirana?
I šta je, na kraju, pronašao u Palmiri, lokalnoj konobarici,
poznatoj po tome što je, kao žena, imala lošu reputaciju?
- Hernane! - uzviknula je, koliko ju je grlo nosilo.
Uprkos tamnoj noći i svojim zamagljenim zenicama,
ugledala je Hernana na vratima garaže. Stajao je tamo, čvrst
poput stene, zbog čega je ishitreno bacila praznu pivsku
flašu ka njemu.
- Ti bezosećajni, ravnodušni lažovu...! - uzviknula je,
neznatno se teturajući od dejstva alkohola.
Bila je pijana, besna i razočarana, ipak, izgledala je
nestvarno lepo.
Krajevi haljine su joj lelujali oko vitkih nogu dok se,
posuta zvezdanom prašinom, hrabro kretala ka
Heraanu. Vetar joj je mrsio kosu i lepio tanki materijal haljine
uz njeno vretenasto telo. Iako pripita, sva je bila
ukrašena snažnim osećanjima, kao i namerom, jačom od
svakog straha.
- Proklet bio... - procedila je Delisijana, kada je sasvim
prišla Heraanu. - Rekla mi je Palmira šta ste radili... Sada je
jasno kakav je tvoj ukus, u stvari!
- Pijana si - kratko je procedio Hernan, sve više opijen time
što je Delisijana izgledala kao nestvarna, noćna vila, koja je
iznedrila svoju lepotu samo za njega.
- Jesam! - priznala je ona stisnutih zuba. - Ali bar nisam
lažov! Ja tebe nisam lagala, Hernane! Ti mene jesi!
- Palmira te je lagala - poručio joj je, sve teže odolevajući
grčevima požude, koji su mu potresali telo.
- Zar?! Ne verujem ti! - vikala je, upirući prstom na
Hernana.

Knjige.club
41
 - Šta hoćeš, Delisijana? - upitao ju je, iako je jasno čitao
poruke njenog razgolićenog tela, baš koliko i
njenih razgolićenih osećanja.
- Znaš ti dobro šta ja hoću...
- Onda ćeš to i da dobiješ! - najavio je Hernan mračno.
Uhvatio je Delisijanu za ruku, cimnuo je ka sebi i odveo je
do kreveta. Bacio ju je na njegovu površinu i zadigao joj haljinu
sve do vrata.
Oči su mu gorele opasnih sjajem dok joj je gledao grudi i
istovremeno skidao pantalone. Kada ju je čvrsto uhvatio za
bokove, Delisijana se uplašila da će biti oštar poput sečiva.
I bio je.
Iz dubine joj je dopro krik, koji joj se rasprsnuo u grlu.
Taj krik joj je rezao grlo, a Hernan joj je lomio telo. Snažno
se zarivao u nju, naglim, osvajačkim jurišima. Obrušavao se na
nju nezadrživo, i potpuno bezlično. Nije je poljubio, niti
pomazio, već joj je stiskao bokove, kako bi je uzimao što
većim zamasima. Činilo se da je, nadahnut divljom snagom,
mogao da ukroti i sam vetar, ne samo njene bokove.
Nezadrživo joj je drobio telo, udarcima koji su postajali
sve brži i sve jači. Uprkos tome što je bila potpuno osvojena i
pokorena, Delisijana se nalazila u vihoru erotskog ludila.
Uzbuđenje koje je osećala je bilo neizdrživo. Telo joj je drhtalo
od stotina malih potresa koji su se, posle izvesnog vremena,
stopili u jedan.
Uz vrisak ispunjenja se izvila i zarila nokte u Hernanove
podlaktice, rado podnoseći njegove najmoćnije, finalne udare.
Dugo ju je tresla orgazmička groznica, a kada je ona
uminula, telo joj je obuzeo osećaj neizrecivog blaženstva.
Poželela je da to stanje, u kome se nalazila, potraje večno.
Poželela je i da ga podeli sa Hernanom, međutim, on nije bio tu.
Pružala je ruke na sve strane, tražeći ga.
Pokušala je da otvori oči, ali nije uspela. Bila je previše
malaksala. Kao da joj je Hernan oduzeo svu snagu.
Neosetno je utonula u san. Nije se probudila ni kada ju je
Hernan odneo na rukama u kuću, spustio je na krevet i pokrio
čaršavom. Nastavila je da u snovima lebdi na oblacima lepote i
Knjige.club
42
slasti, sa kojih nikada nije želela da se spusti na zemlju,
i zakorači u realnost.

Knjige.club
43
 VII

Sunce se nalazilo visoko na horizontu, kada se

Delisijana probudila. Nekoliko trenutaka je bila potpuno
dezorijentisana i bez znanja o tome gde se nalazila.
Kada je pokušala da ustane, bol i težina u glavi su je naveli
da se vrati u ležeći položaj. Čvrsto je zatvorila oči, kako bi
savladala nalet vrtoglavice.
Potom je osetila strahovitu žeđ i konstatovala je da su joj
usta bila potpuno suva.
A onda...
Onda se setila prethodne večeri...
Bila je sa Hernanom...
Ili je to, samo, sanjala?
Možda su joj, zaostali efekti pijanstva, pravih konfuziju u
glavi?
Nejasne slike, u kojima je videla Hernana nad sobom, su
se smenjivale sa sumnjom da se to, uopšte, dogodilo.
Mogla je da se zakune da ga je, i dalje, osećala na sebi.
U sebi.
Zgrčila se i duboko uzdahnula, jer se prisetila kako ju je
energično ispunjavao, istina rutinski, ali ipak na način koji joj
je omogućio da doživi vrhunac zadovoljstva.
Ali, ako se to zaista dogodilo, zašto se probudila u svom
krevetu? Kako je tu dospela? Zar je sve prespavala? I da li je,
uopšte, protekle večeri napuštala svoj krevet?
Potreba za dobijanjem odgovora ju je navela da ustane.
Tek se tada suočila sa svim simptomima svog mamurluka.
Koliko sam piva popila, zapitala se. Setila se da nije
večerala i da je pila pivo na prazan stomak.
Zato je, toga jutra, bila veoma gladna.
Dugo se tuširala, a onda je halapljivo pojela tost premazan
puterom. Sipala je kafu u veliku šolju i izašla napolje.
Ugledala je Hernana kako popravlja gajbe, na kojima su
se odlomile letve. Mogla je da se zakune da je, prethodne noći,
Knjige.club
44
bila sa njim. Da ju je uzimao besnom snagom, dajući joj ono
što je sve vreme, u stvari, tražila.
Telo joj je postalo prokrvljeno i zasićeno. Osećala je to.
Ipak, nije mogla da odbaci mogućnost da ju je njena čežnja
zavarala, da je konstruisala lažne slike i sećanja, kako bi se
umanjila.
Šta se, zaista, dogodilo?
Kada je prišla Hernanu, postalo joj je jasno da od njega
neće dobiti odgovor. Prema svom običaju, bacio je brz i
nezainteresovan pogled ka njoj. Nijednim gestom nije otkrivao
to da ju je, prethodne noći, nemilosrdno osvajao.
Stala je pred njega, zbunjena i raznežena. Pomislila je
kako bi, najviše od svega, volela da joj Hernan prizna da su
vodili ljubav, ili da su imali seks, šta god. Samo da zna,
da stoprocentno bude sigurna u to da ga je imala, da mu je
pripala. Da se ono, čega se kao kroz maglu sećala, stvarno
dogodilo.
Pogledom mu je ljubila lice, vrat, ramena. Želela je da ga
dodirne, da on dodirne nju. Ne samo da je uzima, žestoko, već
da je razgali svojom nežnošću.
Veoma brzo je shvatila da ništa, od svega za čim je žudela,
neće dobiti. A posebno ne odgovore, po koje je došla.
Hernan ju je ignorisao. Radio je započeti posao vrlo
predano, kao da mu je sam život zavisio od toga.
- Upravo uviđam da postoji nešto gore od onoga, što sam
ja sinoć uradila - počela je, boreći se sa osećajem potpune
poraženosti. - Sećam se da sam bila ljubomorna na Palmiru, i
da sam se zbog toga napila... Da sam došla kod tebe, kako bih
te pitala čime te je ona privukla... Ne sećam se šta si mi
odgovorio.
- Rekao sam ti da te je Palmira lagala. Van razuma je da ti
budeš ljubomorna na nju, zbog bilo čega.
- Hvalila se da je imala nešto sa tobom...
- Laž.
- Hoćeš li to da tvrdiš i za naše vođenje ljubavi?
- San.
Knjige.club
45
 - Molim?
- Sanjala si to.
- Kao što sam rekla, postoji nešto gore od toga što sam bila
ljubomorna na Palmiru, što sam se napila, i što sam došla kod
tebe kako bih te pitala zašto ti se ona dopada a ne ja. To, kako
se ti sada ponašaš, je gore od svega. Ja sam iskrena, bar, i
spremna da priznam svoje slabosti.
Hernan je duboko uzdahnuo i prestao da radi.
- Neka bude da sam loš. Razlog više da se ne napijaš zbog
mene.
- Pa, tome nemam šta da dodam! - uzviknula je Delisijana
samoironično. - Zaista ne bi trebalo da mi se nijedan nerv
potrese zbog tebe! Ja ne znam ni ko si ti! Ne znam zbog čega si
podigao te zidine oko sebe! Ono što znam je da nisi dovoljno
muško da bi priznao šta se sinoć dogodilo!
- Nemam šta da priznam.
- Neka ti bude! - procedila je Delisijana, nalazeći se na ivici
suza. - Neka ti bude... - ponovila je, okrećući mu leđa.

***
Gušila se u suzama kada je ušla u kuću. Produžila je do
kupatila, kako Hernan ne bi čuo njene glasne, nekontrolisane
jecaje.
Kako sam dovela sebe u ovo stanje, upitala se, zagledana
u svoj tužni odraz u ogledalu. Potpuno sam promenila život, u
cilju njegovog poboljšanja, a sve je postalo gore! Mnogo, mnogo
gore!
Ništa, što je doživljavala u Madridu, bilo privatno ili
poslovno, nije moglo da se poredi sa onim što joj je
Hernan uskraćivao. Ništa je nije toliko bolelo koliko njegovo
odbijanje, njegova ravnodušnost, njegova hladnokrvnost.
Delisijana je proživljavala pravu malu agoniju dok je,
uplašena od budućih dana, pokušavala da ukroti svoje suze.
Jedino što su, ti dani, mogli da joj donesu, bilo je još bola i još
emotivnih povreda.

Knjige.club
46
 Bilo je nužno da se zaštiti, međutim, nije znala kako. Po
prvi put se suočavala sa neuzvraćenim osećanjima,
neuzvraćenom ljubavlju. Uvek je ona bila ta koja je
odbijala druge, koja je odlazila, koja se nije obazirala na tuđe
suze. Nikoga namerno nije povređivala, ali nikoga nije ni tešila.
Uvek je, međutim, bila otvorena i iskrena, za razliku od
Hernana.
- Mrzim ga! - bilo je prvo što je rekla svojoj majci, kada ju
je pozvala telefonom.
Znala je da je to učinila u pogrešnom trenutku, pre nego
što je uspela da se smiri i da smisli šta bi, dalje, mogla da čini.
Konsuela Sonora je duboko uzdahnula, sagledavajući
stanje u kome se njena ćerka nalazila.
- Radi se o Hernanu, zar ne? - lako je pretpostavila.
- Ponovo me je ponizio... Neprekidno mi to radi! Zašto?!
Ništa mu nisam skrivila! Nisam zaslužila da bude tako ohol
prema meni! Nisam!
- Baš si se zaljubila... - konstatovala je Konsuela
zabrinuto. - Rekla bih da taj Hernan poseduje neku
dijaboličnu privlačnost. Kako, u suprotnom, da razumem to
što si ga zavolela?
- Tako što sam glupa! - Delisijana je nastavila da cvili. - Ili
se radi o tome da sam ovde, u Osani, počela da patim od
nedostatka samopoštovanja! Možda sam, ipak, previše
izolovana ih previše usamljena?!
- Da li si sigurna da osećaš nešto prema Hernanu,
Delisijana? Možda ti je zanimljiv zato što te je odbio.
- Radi se o tome da me nije odbio...
- O?! Zar ste, vas dvoje, imali nešto?
- Jesmo. Nismo. Ne znam...
- Ne znaš? Koliko mi je poznato, imaš dovoljno ljubavnog
iskustva, da bi umela da proceniš šta si podelila sa nekim
muškarcem.
- Tačno, ipak, Hernan nije bilo koji muškarac... On mi ne
dozvoljava da shvatim šta se dogodilo! Odnosno, on poriče da
se bilo šta dogodilo! Ja sam bila pijana i... Sa druge strane,
Knjige.club
47
možda sam, zaista, sve sanjala... Možda me je sopstvena
podsvest zavarala i dozvolila mi da odsanjam ono, što na javi
želim više od svega.
- Kako je moguće da ne znaš da li si imala seks sa nekim,
ih nisi? - Konsuela Sonora je postavila logično pitanje.
- Ja znam... Moje telo zna... Ipak, Hernan se ponaša kao
da sam sve umislila... On poriče da smo bih zajedno...
- Taj čovek se baš trudi da te odbije od sebe...
- Upravo tako.
- A da li se trudio dok ste, mislim, ako ste...?
Delisijana je zatvorila oči, i jasno oživela osećaj
kompletnog posedovanja, koji joj je Hernan priuštio. Podario joj
je osećaj vrhunskog zadovoljstva, uprkos tome što ju je voleo
rutinski, ne razmišljajući previše o njoj i njenom uživanju.
- Želim da se sve ponovi - izjavila je Delisijana, umesto
odgovora. - Ali drugačije... Nežnije, prisnije, sa učešćem
emocija...
- Ah, tako...! Rekla bih da se taj Hernan ponaša isto i u
postelji, i u životu. Distancirano.
- On ima nešto u sebi, majko... Neku dobrotu koju čuva
ko zna za koga...
- Verujem da je tako, da ga ti ne bi zavolela da je zaista
loš.
- Hernan nije dobar ni prema sebi. To se vidi prema tome
kako živi. Kao da se kažnjava...
- Ko zna zbog čega se on zaposlio kod tebe, Delisijana...
Da li ti je palo na pamet da Hernan od nekoga, ili od nečega,
beži?
- Jeste, majko. Mnogo različitih scenarija mi je prošlo
glavom. Najgore od svega je što sa Hernanom ne mogu da
razgovaram ni o jednom od njih. Ništa mi ne bi priznao.
- Pretpostavljam da ne dolazi u obzir da mu daš otkaz? -
Konsuela je to oprezno predložila. - Vidim da se mučiš pored
njega, da te dovodi i do suza i do besa.
- Ne bi bilo fer da ga kaznim zato što sam se ja zaljubila u
njega, a on u mene nije.
Knjige.club
48
 - Baš si obzirna. Pozdravljam takvo razmišljanje. Ipak,
brinem za tebe, Delisijana. Da nisam ugovorila razne obaveze,
došla bih malo do tebe.
- Ništa se ne bi promenilo, veruj mi. Ovo moram da resim
sama.
- Želim ti da uspeš u tome - poručila joj je majka,
završavajući razgovor.

Knjige.club
49
 VIII

Moram da ohladim glavu, bila je misao koju je Delisijana,

u nastupajućim danima, neprekidno ponavljala sebi. Kad god
bi ugledala Hernana, podsećala je sebe na to da je on nije voleo,
da je nije želeo, da ju je upadljivo izbegavao. Činio je to na
uvredljiv način, nimalo ne hajući za tim što je ona, do tada,
uporno pokušavala da mu se približi. Što mu je priznala svoja
osećanja, što mu je poverila svoje čežnje.
Da bi se zaštitila, i ona je počela da izbegava njega. Dobro
je pazila da im se putevi ne ukrste. Posao je trpeo zbog
nedostatka njihove komunikacije, ipak, ona je pristajala na tu
žrtvu.
Hernan se i dalje smejao jedino sa štencima, dok bi sa
meštanima, koji su dolazili po jabuke, razmenio tek po
nekoliko veoma šturih rečenica. Nikada nikuda nije odlazio.
Delovao je pomireno sa životom kakvog je vodio.
Bilo je trenutaka kada je Delisijana, njihov susret i
saradnju, i dalje smatrala za igru sudbine.
Previše koincidencija ju je upućivalo na to.
Počela bi da razmišlja o njima, a onda bi sebi sugerisala
da je sve bilo uzaludno. Put do Hernanovog srca je,
jednostavno, bio zatvoren. On nije pokazivao ni najmanju želju
da ga otvori, da dozvoli nekome da mu se približi.
Na kraju, mnogo puta joj je sugerisao da ne očekuje nešto
od njega. U tom smislu je bio pošten.
Jedino što je Delisijana mogla da mu zameri, ticalo se
njegovog odbijanja da prizna šta se dogodilo one večeri, kada je
došla kod njega. Ona sama je, istovremeno, pokušavala da
se priseti svega, ali i da potisne bilo kakvo sećanje na tu noć.
Mučila bi se dugo, sve dok se ne bi prisetila date zapovesti, da
mora da ohladi glavu i da se zauvek odrekne ideje o ljubavi sa
Hernanom.
U tome je pronalazila jedini spas za sebe.
Nalazila se u istom delu voćnjaka sa Hernanom, kada im
se Palmira pridružila.

Knjige.club
50
 Prema svom običaju, bila je histerično dobro raspoložena.
I uprkos tome što je Delisijana znala da je glumila, nije mogla
da ostane imuna na nju. I dalje se plašila njenog dejstva na
Hernana. Ona je bila od onih žena koje su muškarci izbegavali,
ali kojima bi se, povremeno, posvećivali, da bi ih na kraju
oženili. Iz navike, osećanja dužnosti, ili ko zna čega.
Zato Delisijana nije bila nimalo srećna zbog toga što je
ugledala Palmiru. Pored toga što je bila uporna i nametljiva,
Palmira je bila i prilično zgodna. Nosila je tesnu odeću i
bestidno je otkrivala svoje obline.
Delovala je vulgarno, ipak, i to je, ponekad, ponekim
muškarcima, moglo da bude primamljivo.
- Ostaviću vas dvoje golupčića da se siti ispričate! -
uzviknula je Delisijana ironično, prekidajući započeti posao.
Jednostavno je otresla dlanom o dlan i udaljila se.
Palmira je došla za njom brže nego što je to očekivala.
- Da li si znala da Hernan ima zubobolju? - upitala ju je
zabrinuto.
- Imaš li neki lek za njega?
- Hernan nema zubobolju, Palmira - odgovorila je
Delisijana hladno. - Izmislio je to, kako ne bi morao da
razgovara sa tobom.
- Gluposti! Zašto bi Hernan bežao od toga da razgovara sa
mnom?!
- Šta ti misliš?
- Ja mislim da to nije tačno! Da si ti ona koja laže!
- Neka bude da si u pravu. Evo, daću ti lek protiv bolova,
pa ga odnesi Hernanu!
Obradovana time što će, prema sopstvenom uverenju, da
pomogne Hernanu, Palmira mu je odnela lek.
- Već sam popio jedan, hvala - odbio ju je Hernan, odlazeći
dublje u voćnjak.
- Delisijana tvrdi da te ne boli zub, već da ti je to izgovor
kako ne bi razgovarao sa mnom! - povikala je Palmira za njim,
odbijajući da Hernanovo ponašanje tumači kao njegov pokušaj
da je izbegne.
Knjige.club
51
 - Mudra žena - bilo je sve što je Hernan prokomentarisao,
pre nego što se još više udaljio.
Povređena i besna, Palmira je domarširala do Delisijane.
- Izgleda da si bila u pravu! Hernan je izmislio da ga boli
zub! To znači da je najobičniji lažov!
- Između ostalog - nadovezala se Delisijana mimo.
- Ko zna ko je on, u stvari! Možda je neki kriminalac, koji
se krije od policije!
- Možda - ponovo je Delisijana bila kratka i nevoljna da se
sa Palmirom upušta u analiziranje Hernanove ličnosti.
- On ne zaslužuje našu pažnju, Delisijana! - zaključila je
Palmira, očigledno spremna da se odrekne ambicija koje je
imala prema Hernanu. - Verovatno bi trebalo da ga se klonimo!
- Jedino bi ti trebalo da ga se kloniš, s obzirom na to da si
se rvala sa njim, je li...
- Obe znamo da se to nije dogodilo - priznala je Palmira
poraženo, nakon čega je napustila imanje.
Sada znam, nadovezala se Delisijana u mislima, uz uzdah
istinskog olakšanja.

***
Nakon što se pomirila sa tim da joj je Hernan, kao
muškarac, bio nedostupan, Palmira je prestala da dolazi na
imanje. Delisijana je rado dočekivala sve meštane koji su
dolazili kako bi ubrali jabuke, posebno decu koju bi
obavezno poslužila pitom i sokovima. Deca su se igrala sa
štencima i njihovom majkom, uz mnogo cike i smeha, tako da
je na imanju vladala vesela i prijatna atmosfera.
Kada bi ostajala sama sa Hernanom, Delisijana je teško
pronalazila razloge za radost. Sve ono, što ju je na
početku života na imanju, činilo srećnom, više nije moglo da je
oraspoloži.
Da, volela je da pije prvu jutarnju kafu na tremu, u miru
i tišini, sa svešću o tome da je raspolagala svojim vremenom.
Ostvarila je mnoge poslovne kontakte i počela da zarađuje
Knjige.club
52
novac. Razvijala je svoj mali biznis, ali je i dalje, zbog velikog
broja stabala u voćnjaku, bila u mogućnosti da ljudima
poklanja jabuke. Nosila je udobnu odeću i često
hodala bosonoga. Upijala je mirise i zvuke prirode. Obožavala
je svoje pse. Bila je zdrava i vitalna, i izgledala je bolje nego
ikada pre.
Ipak, neprekidno je bila potištena, neprekidno je žudela za
Hernanom, neprekidno se pitala zbog čega ju je izbegavao,
navodeći je da pati zbog neuzvraćenih osećanja.
Pratila bi njegovo kretanje po imanju, a onda se smejala
sebi zbog toga. Ljubila je pogledima muškarca koji je okretao
glavu od nje. Smatrala je to neprihvatljivom slabošću.
Sa protekom vremena, Delisijana je izgubila sve kontakte
sa ljudima, sa kojima se družila ili sarađivala u Madridu.
Mnoge od njih je lako i brzo zaboravila, i bila je uverena da su
i oni zaboravili nju.
Međutim, na svoje ogromno iznenađenje, otkrila je da ju
je jedan čovek pamtio...
U danu, u kome nije očekivala nikakva iznenađenja, na
imanju se, bez najave, pojavio nekadašnji direktor banke u
kojoj je radila, Ramos Rivera.
Izašao je iz automobila, koji je parkirao pred kapijom,
noseći u rukama korpu sa cvećem. Kretao se polako ka kudi,
razgledajući sve oko sebe.
Zastao je sa nelagodnošću kada je keruša zalajala na
njega. Bilo je to prvi put da ju je Delisijana čula da preteći laje.
Obično se radovala ljudima koji su dolazili na imanje, a mnogi
od njih su joj donosili pseće poslastice.
Delisijana je izašla na trem, kako bi je umirila i omogućila
Ramosu da bezbedno uđe u kuću.
- Tebe je vredelo tražiti po andaluzijskim selima,
Delisijana Sonora! - uzviknuo je uzbuđeno Ramos, kada je
odmerio Delisijanu. - Izgledaš bolje nego ikada pre! Ovaj seoski
život ti, očigledno, veoma prija!
- Najviše od svega mi prija to što sam napustila banku i
grad - ispravila ga je Delisijana, nevoljno preuzimajući korpu
sa cvećem, koju joj je Ramos pružio.
Knjige.club
53
 - Zar ti sve to baš nimalo ne nedostaje?! Ti nedostaješ
meni!
- Da li si zato došao? - upitala ga je Delisijana, moleći se
u sebi da je Ramos samo u prolazu, da je nije potražio kako bi
nastavio da joj se udvara, kao što je to činio dok su radili u
banci.
- Jesam! Tebe nije lako zaboraviti, Delisijana! Ostavila si
veliku prazninu za sobom! Sa svakim danom sam sve više
uviđao da si ti posebna devojka. Tako drugačija od drugih. I
lepša od svih...
Ramos Rivera je odmerio Delisijanu na pohotan način, kao
što je nekada činio, što se njoj ponovo nije dopalo. Uznemirio
ju je sjaj Ramosovih očiju, u kojima se ogledala naglo
probuđena strast.
Uznemirenom ju je činilo i to što keruša, koja je ostala
pred vratima kuće, nije prestajala da laje, kao da je slutila
dolazak opasnosti.
Delisijana se odmakla od Ramosa i pozvala ga da sedne za
tipezarijski sto.
- Hoćeš li da probaš sok koji pravim? - upitala je, zaputivši
se ka frižideru.
- Tako sam srećan što te vidim, Delisijana... - mrmljao je
Ramos, zastavši joj iza leđa. - Iskoristio sam prve slobodne
dane kako bih te potražio... Moram da te dodirnem i uverim se
da ne sanjam...
- Kod mene se ništa nije promenilo, Ramose! - Delisijana
mu je oštro poručila, odgurnuvši njegovu ruku od sebe. - I dalje
ne želim da imam bilo šta sa tobom! Ako si došao sa idejom da
ti padnem u zagrljaj, slobodno se odmah vrati u Madrid!
- Priznajem, došao sam ovde sa tom idejom... - Ramos je
nastavio da odmerava Delisijanu, čineći da nelagodnost u njoj
sve više raste. - Ona se još snažnije učvrstila u meni kada sam
otkrio da si se prolepšala... Sada izgledaš tako prirodno,
pomalo divlje... Kao mačka, koju bi trebalo pripitomiti...
Uhvatio ju je za ruke i grubo je privukao sebi.

Knjige.club
54
 - Priznaj da si usamljena na ovom izolovanom imanju i da
ti je potrebno malo ljubavi... - dahtao je, približavajući svoje
lice njenom.
- Pusti me! - kriknula je Delisijana, pokušavajući da se
otrgne iz Ramosovog zagrljaja. - Od tebe mi ništa nije potrebno!
Gubi se sa mog imanja!
- Sada se samo malo, u stvari, pretvaraš... Zar ne, lepa
Delisijana?
Koristeći snagu, Ramos je brutalno stegao Delisijanu u
nameri da je poljubi. Već je ozbiljno bio savladan svojom
potrebom za njom. I mislio je kako je prirodno to što je želeo
da toj potrebi, koja je dugo sazrevala u njemu, udovolji.
Vozio je satima, nadajući se drugačijem dočeku. Bio je
besan kada je otkrio da mu se Delisijana baš nimalo nije
obradovala.
Potpuno je izgubio razum kada ju je ugledao preplanulu,
sa raspuštenom kosom, odevenu u laganu, letnju haljinu,
ispod koje se naziralo njeno telo. Ono ga je dozivalo
svojom lepotom, tako da se potpuno oglušio na to što se
Delisijana opirala.
Gurnuo ju je na zid i oholo se nasmejao kada je ona
iznova, kroz vrisak, zatražila da je pusti. Verovao je da je bila
sama na imanju, i da nije imala nikoga, ko bi je spasio.
Tražio je od Delisijane da mu se prepusti dok ju je obesno
ljubio po vratu i ramenima, i istovremeno joj šakama gnječio
telo. Pritiskao ju je svom težinom, tako da Delisijana nije mogla
da ga odvoji od sebe.
U jednom trenutku ju je obuzela panika pri pomisli da će
se dogoditi najgore. Tada je počela da preklinje Ramosa da je
pusti, ali je njega to još više ohrabrilo u pokušaju da je
privoli na seksualni odnos.
Nekako je uspela da ga ogrebe po licu, što je Ramosa
razjarilo. Podigao je ruku, kako bi je udario, međutim, upravo
tada je Hernan uleteo u kuću.
Savio je Ramosu ruku, kojom je nameravao da udari
Delisijanu, iza leđa, ali tako jako da mu je izazvao ogroman bol.
Potom ga je izveo iz kuće, a onda ga je udario nekoliko puta po
Knjige.club
55
licu. Oborio ga je na zemlju, gde je nastavio da ga šutira, ne
hajući za to što je on jaukao.
Kada se i keruša ustremila na Ramosa, u nameri da ga
ugrize, Hernan ga je podigao na noge i odgurao ga do
automobila.
Smestio ga je na sedište, uneo mu se u lice i procedio: -
Odlazi odavde i više se ne vraćaj!
Ramos nije čekao da mu se dva puta to kaže već je, iako
poluslep od krvi koja mu se sa čela slivala u oči, startovao
motor i u velikoj brzini se udaljio od imanja.

Knjige.club
56
 IX

Nakon što se uverio u to da je Ramos otišao, Hernan je

požurio da obiđe Delisijanu. Zatekao ju je ispred prozora, kako
zuri u oblak prašine koji je Ramos podigao.
Čitavo telo joj se treslo od doživljenog stresa. Toliko, da su
joj i zubi cvokotali. Kada je pokušao da je dodirne, vrisnula je i
odgurnula ga od sebe.
- Želim da ti pomognem, Delisijana...
- Hernan joj se obzirno obratio. - Hoću da znaš da si sada
bezbedna...
- Nije mi potrebna tvoja pomoć!
- kriknula je ona, očigledno ne uviđajući da je opasnost, u
kojoj se do tada nalazila, prošla.
- Mislim da bi ti prijalo da popiješ malo vode... - procenio
je Hernan, krećući ka frižideru.
- Ne pravi se da znaš šta mi je potrebno! - Delisijana je
nastavila da urla na njega. - Ti ništa ne znaš o meni! Ništa!
- Znam da nisi zaslužila da ti se ovo dogodi... Nijedna žena
tako nešto nije zaslužila...
- Nisam zaslužila ni da me ignorišeš, pa ti to ipak Činiš! -
optužila ga je Delisijana, u kojoj je tuga počela da smenjuje
strati.
- Ako te ignorišem, to ne znači da mi nije stalo do tebe...
- Ha! Lepu si laž smislio, kako bi me utešio! - narugala mu
se Delisijana. - Ponovo te molim da me ne praviš budalom! Ne
moraš da me voliš, ali nemoj ni da me lažeš!
- Ne lažem te... - Hernan joj je nežno poručio, nakon čega
je stao pred nju.
Ispružio je ruku i dlanom joj obrisao suze. Nije ni trepnuo
kada ga je ona ošamarila.
- Žao mi je što ti se ovo dogodilo... Ne sputavaj bes u sebi...
Kao ni suze...

Knjige.club
57
 - A ti nemoj da mi govoriš šta da radim! - Delisijana je i
dalje odbijala da prihvati Hernanovu nežnost, jer nije verovala
u to da je bila iskrena.
- Onda mi ti reci šta bih mogao da uradim, sada, za tebe...
- Već sam ti rekla! Pusti me! Odlazi!
- Ne mogu to. Ni ti mene ne bi pustila.
- O, da, bih! Ti sve rešavaš sam, zar ne?!
- Tačno. Ja sam usamljenik. Ali ti nisi. Dođi... - meko ju
je pozvao, šireći ruke u zagrljaj.
Delisijana je tada grunula u silovit plač. Ostavši bez snage,
gotovo da je pala na pod. Hernan ju je na vreme prihvatio, a
onda ju je prislonio na svoje grudi i celu je obuhvatio rukama.
Veoma prisno i utešno ju je stezao i njihao u zagrljaju, dok
je ona plakala, dok se kroz taj plač oslobađala nakupljenog
straha. U jednom trenutku je i ona zagrlila Hernana, jer je
osetila da je bio iskreno zabrinut za nju, da je iskreno želeo da
joj pomogne.
Hernan je to iskoristio i odveo je do kauča. Udobno ju je
smestio i odmah seo do nje. Ponovo ju je uzeo u zagrljaj, a
takođe je počeo da je mazi po kosi.
- Ne dozvoli da taj napad traje unedogled, Delisijana... -
brižno joj je sugerisao. - Isplači se, a onda pokušaj da ga
zaboraviš... Ako to ne učiniš, postaćeš doživotna žrtva
svog napadača...
- Želim da ga prijavim... - izjavila je Delisijana, kadaje
smisao Hernanovih reči u potpunosti dopro do nje. - Taj nitkov
mora da ide u zatvor!
- Ko je on?
- Direktor banke u kojoj sam nekada radila. Oduvek mi se
udvarao. Drznuo se da me potraži tako daleko od Madrida.
Hoćeš li da svedočiš za mene, Hernane?
- Hoću - potvrdio je Hernan, nakon kraćeg ćutanja.
Poljubio je Delisijanu u čelo, a kada j e ona podigla glavu
i pogledala ga, izvadio je maramicu iz džepa i pružio joj je.
- Hvala ti - prošaputala je, brišući se. - Sada možeš da
ideš.
Knjige.club
58
 - Mogu, ali neću - odvratio je, iznova je privlačeći u
zagrljaj.
Delisijana se, držeći glavu prislonjenu uz Hernanove
grudi, iznova rasplakala. Plakala je, tada, zbog svoje
neuzvraćene ljubavi, zbog toga Što joj je Hernan bio tako blizu,
a, istovremeno, i tako daleko. Nedostižno daleko.
- Da li smo, one noći, vodili ljubav, Hernane? - usudila se
da ga to upita.
- Jesmo - priznao joj je.

***
Ona se naglo odmakla od njega i zbunjeno ga pogledala.
- Zašto si se pravio da nismo?
- Zašto se i sada pravim da sam ravnodušan prema tebi?
- Zar, ovaj, zar nisi ravnodušan? - zatražila je odgovor
prepuna nade.
- Ni najmanje.
- Ali...
Delisijanu je, u dobijanju novih odgovora, sprečilo to što
joj je Hernan utisnuo na usne poljubac lak poput svile. Bio je
to njihov prvi poljubac. Kada su vodili ljubav, jedino su
im prepone bile spojene. Čvrsto, ali pritom i potpuno bezlično.
U Hernanu je tada dominirala sirova strast, lišena
emocija. Međutim, to se promenilo.
Dok se sve više nadnosio nad njom, u Hernanovim očima
su plesale vamice emocija. Želeo je da joj se preda, ne samo da
je uzme.
Dozvolivši ljubavi da je svu preplavi, Delisijana se podatno
izvila prema Hernanu, privlačeći njegovu glavu svojoj. Nikada
joj ništa nije donelo toliko zadovoljstva koliko
razmenjeni poljupci sa Hernanom. Imala je utisak kao da se
ljubila po prvi put. Toliko su se ti poljupci razlikovali od
svih, koje je do tada razmenila sa svojim ljubavnim partnerima.

Knjige.club
59
 Ljubav je bila ta koja je donosila razliku. Ljubav je bila ta
koja je donosila slast. Koja je dovodila do toga da joj se, od
razmenjenih poljubaca, u telu probude gejziri želja.
Kada se Hernan oslobodio odeće, Delisijana je osetila kako
i njemu želja vibrira kroz vlakna trbušnih mišića. Rastvorila je
kolena i pozvala ga da se smesti u gnezdo njenih želja.
Ubrzo je snažno pulsirao u njoj, lečeći je od svega što joj
je ikada izazvalo suze.
Poveo ih je na put koji je vodio ka ljubavnom beskraju,
dozvoljavajući da ga obuzme ludost gubitka kontrole.
Podigao je Delisijanu na ruke i odneo je u spavaću sobu.
Tamo ju je neumorno voleo neutoljivom glađu do kraja tog
dana, i tokom čitave nastupajuće noći. Činilo se da nije mogao
da je se zasiti, s obzirom na to da je nije ispuštao iz zagrljaja.
Neprekidno ju je ljubio, grlio i dodirivao. Pretraživao je
njene dubine, upravo onako, kako joj je najviše prijalo.
Umeo je da bude uspavljujuće nežan i spor, ali i vihorno
silovit i brz. Imao je mnogo iskustva, u šta se Delisijana uverila
po raznovrsnosti ljubavnih poza, tokom kojih joj je izmirivao
telo svojom snagom.
Priuštio joj je bezbroj ograzmičkih drhtavica, bezbroj
eksplozivnih kulminacija uzbuđenja.
Odvojio se od nje tek kada je shvatio da ju je potpuno
iznurio svojom ljubavlju, kada mu je zaspala na ramenu.
Onda je ustao i izašao iz kuće. U velikoj brzini je spakovao
svoje stvari i napustio imanje.
Nije se ni osvrnuo kada je zatvarao kapiju, iako je keruša
cvilela, sluteći da je odlazio zauvek.

Knjige.club
60
 X

Nakon dubokog i okrepljujućeg sna, Delisijana se

probudila u pozno poslepodne. Umesto na napad Ramosa
Rivere, zbog koga je pretrpela ogroman strah, Delisijana se
prvo setila svega što je doživela sa Hernanom.
To sećanje ju je ispunilo ogromnom srećom, koja se
uvećala kada je pomislila da ju je mnogo toga lepog tek čekalo
sa Hernanom. Tokom njihovih neumornih,
maštovitih ljubavnih igara, stekla je utisak da je i on nju voleo,
da nije bio inspirisan samo njenim telom, već i onim što
je osećao prema njoj.
Život joj se učinio nezamislivo lepim. Konačno je imala sve
što je želela, i više od toga!
Imala je nameru da se brzo istušira i da potraži Hernana,
za koga je pretpostavljala da je radio u voćnjaku, ali je shvatila
da su je ljubavni žigovi, otisnuti po čitavom telu,
značajno usporavali. Gotovo da se zacrvenela zbog onoga što
su Hernan i ona radili tokom noći, onoga što joj je
ostavilo modrice po telu.
Uprkos tome, želela ga je ponovo.
Istuširala se, obukla haljinu na golo telo i izašla iz kuće.
Primetila je da je keruša ležala kod kapije, da je delovala tužno,
i dajoj nije ni potrčala u susret.
Pomislila je da se nešto dogodilo štencima, a onda ih je
videla kako se bezbrižno igraju oko dvorišne česme.
Zastala je i napregla sluh.
Već sledećeg trenutka joj je postalo jasno da je bila sama
na imanju.
Silno se uznemirila dok je hodala ka garaži. Bila je sva
obuzeta crnom slutnjom, koja je kulminirala kada je shvatila
da nigde nije bilo Hernanovih stvari.
To je značilo samo jedno...
Da je otišao...

Knjige.club
61
 - Ne...! - Delisijana je promuklo kriknula, hvatajući se za
glavu. - Ne ostavljaj me... - nastavila je da cvili, osvrćući se oko
sebe.
Iako joj je već bilo potpuno jasno da je Hernan otišao, nije
bila spremna da to prihvati. Krenula je u voćnjak i čitavog ga
obišla, nadajući se da će ugledati Čoveka koga je volela.
Bez snage je klonula na zemlju, potpuno savladana
tugom, očajem, ali i brojnim pitanjima kojima je, dobro je to
znala, bilo suđeno da ostanu bez odgovora.
Ni sama nije znala koliko dugo je ležela zgrčena na travi,
prepuna neverice i bola. Nije imala nikakvu želju da ustane.
Ignorisala je to što je ležala na tvrdoj zemlji, što je bila žedna, i
što je postojala mogućnost da je neko od meštana zatekne
u takvom stanju.
Srećom po nju, prva ju je ugledala Aranča Mendoza,
ozbiljna i krajnje pristojna devojka, koja je povremeno dolazila
po jabuke. Ona joj je pomogla da ustane i da ode do kuće. Tamo
joj je skuvala kafu i naterala je da popije veliku čašu vode.
- Da li patiš zato što je Hernan otišao? - tiho ju je upitala,
kada joj se Delisijana zahvalno osmehnula.
Bilo je to pitanje koje je navelo Delisijanu da se trgne iz
stanja potpune obamrlosti.
- Kako ti znaš da je Hernan otišao?
- Moj otac ga je video jutros, rano, na autobuskoj stanici.
Rekao mije da je nosio putnu torbu.
- Kuda je otišao?! - interesovala se Delisijana, spremna da
traži Hernana do kraja sveta.
- Za Sevilju.
- Hvala ti, Aranča... - izgovorila je Delisijana sa uzdahom.
- U pravu si, prilično me je uznemirilo to što je Hernan otišao,
i to bez pozdrava.
- Da li ste se posvađali? - Aranča je naivno pretpostavila.
- Tako nešto - Delisijana je namemo ostala neodređena.
- Možda će da ti se javi, kada stigne tamo, kuda je krenuo?
- Možda - potvrdila je Delisijana, iako je čitavim bićem
slutila da joj se Hernan nikada neće javiti.
Knjige.club
62
 Ali, zašto...?
To nije mogla ni da pretpostavi.

***
Odmah po Arančinom odlasku, i Delisijana je počela da se
pakuje. Plašila se onoga što je samoća, u narednim danima,
mogla da joj donese.
Zato je odlučila da ode kod svoje majke, u Madrid.
Pred polazak je obavila tek jedan telefonski razgovor, i to
sa mladićem koji bi se, prilikom svakog svog dolaska na
imanje, najviše od svih igrao sa štencima. Zamolila ga je da
svakodnevno hrani pse u njenom odsustvu, i za tu uslugu mu
je obećala novčanu nadoknadu.
On se gotovo obradovao toj slatkoj obavezi, a kako mu je i
novac bio potreban, obećao je da će posebno voditi računa o
psima. Delisijana je imala još posla za njega, ali je odlučila da
ga o tome obavesti po dolasku u Madrid.
Dok se vozila ka aerodromu u Sevilji, pogledom je tražila
Hernana. Razum joj je govorio da je on otišao daleko, verovatno
tamo gde niko nije mogao da ga pronađe, ali nije mogla da
prestane da očekuje da ga vidi.
Previše je to želela, previše joj je to bilo potrebno.
Kratak let od Sevilje do Madrida provela je kao u bunilu.
Nije mogla da dočeka da uđe u stan svoje majke kako bi, bar
na trenutak, prestala da se pita zbog Čega je Hernan otišao.
I to onda, kada su jedno drugom izjavili ljubav. Kada se
ona uverila u iskrenost njegove ljubavi. Kada joj je, na sve
moguće načine, pokazao da je voli.
Ošamućena od fizičkog, koliko i od mentalnog umora,
Delisijana je bez snage uronila u zagrljaj svoje majke. Imala je
potrebu da plače, da se kroz plač oslobodi bola koji ju je gušio,
ali joj suze nisu dolazile na oči.
Njena patnja je bila toliko jaka, da ju je držala
zarobljenom. Nije joj dozvoljavala da je se oslobodi.

Knjige.club
63
 - Šta je taj Hernan sada uradio? - upitala ju je majka,
nakon što je iznela pred nju hranu i piće.
- Otišao je - hrapavo je izgovorila Delisijana, vrteći šolju sa
kafom u ruci.
Bila je gladna, ali nije mogla da jede. Plašila se da neće
moći ni da spava. Opravdano se pitala kako će, uopšte,
nastaviti da živi. Kako, kada je prerano izgubila svoju
ljubav, čoveka koga je volela?
- Gde?! I zašto?!
- Ne znam. Otišao je bez pozdrava. Krišom, dok sam
spavala.
- Sada je sasvim jasno da taj čovek nešto krije! Možda je i
bolje što je otišao!
- Nije bolje! - odvratila je Delisijana ubedljivo. - Ja ga
volim, majko. I on mene voli.
Konsuela Sonora je iznenađeno izdigla obrve.
- Zar ti je to priznao?
- Jeste, priznao je. A i pokazao je. Na nezamislivo mnogo
načina.
- Tek mi sada ništa nije jasno - priznala je Konsuela
Sonora, odmahnuvši rukom. - Kada smo pre dva dana
razgovarale telefonom, požalila si mi se da ste Hernan i ti i dalje
na distanci. Da oboje dobro pazite da vam se ne ukrste ni
putevi, ni pogledi. Kako je došlo do toga da postanete
ljubavnici?
- Do toga je došlo sticajem okolnosti - počela je Delisijana,
svesna da nije mogla da prećuti majci istinu o Ramosovom
napadu, s obzirom na to da je , već te večeri, želela da ga
prijavi policiji. - Sticajem veoma ružnih okolnosti. Naime, juče
sam doživela da budem napadnuta u sopstvenoj kući, a
Hernan me je spasio.
Naglo prebledevši, Konsuela Sonora je rukom prekrila
usta.
- Šta ti se dogodilo, Delisijana?! Da li si povređena?!
- Ne, nisam povređena. Hernan me je spasio na vreme.

Knjige.club
64
 - Znaš li da sam, od tvog preseljenja u Osanu, neprekidno
brinula o tvojoj bezbednosti?!
- Mene niko, od meštana Osane, nije napao, majko. To je
učinio Ramos Rivera.
- Direktor banke?! - uzviknula je Konsuela Sonora
šokirano. - Šta je on tražio na imanju?!
- Potvrdu da je neodoljiv, eto šta je tražio - odgovorila je
Delisijana prezrivo. - Ramos je, sve protekle godine, koliko mi
se udvarao, odbijao da prihvati moje odbijanje. Došao je na
imanje nadajući se da sam usamljena, i raspoložena za
njegovo društvo. Kada sam ga odbila, postao je agresivan.
- Koliko agresivan? - interesovala se Konsuela suznih
očiju.
- Dovoljno da me prilično uplaši. Preživela sam zaista
ogroman stres. Međutim, Hernan me je prilično, hm, efikasno
izlečio. Nakon što je izudarao Ramosa i oterao ga sa imanja,
pokazao je iskrenu brigu za mene. Bio je vrlo nežan. Prijala mi
je njegova uteha, i to što sam shvatila da mu je stalo do mene.
Utešni zagrljaji su se pretvorili u vatrene, i... To je potrajalo
čitavu noć...
- Ako je sve bilo tako idilično, zašto je Hernan otišao,
Delisijana? -
Konsuela Sonora je postavila pitanje koje se samo
nametalo.
Delisijana je skrušeno slegla ramenima.
- Ne znam... Zaista ne znam...
- Taj čovek od nečega bezi... Ili od nekoga... Moraš da
priznaš da je mnogo toga, u vezi sa njim, obavijeno velom tajne.
- Priznajem. Ja ne znam gotovo ništa o Hernanu, sem toga
da ga volim, i da mu verujem. Žao mi je što mi nije ostavio ni
najmanju šansu da se borim za njega, za nas.
- Hoćeš li da pokušaš da ga pronađeš?
- On ne želi da bude pronađen.
Tek je tada, kada se suočila sa izvesnošću trajnog
rastanka od Hernana, Delisijana gorko zaplakala. Dočekala je
taj plač sa olakšanjem, s obzirom na to da joj je tuga, do tada,
Knjige.club
65
stezala grudi tako jako, da joj je oduzimala dah. Čitavo telo
joj se nalazilo u grču, glava joj je bila preteška, pričinjavalo joj
je ogroman napor da drži oči otvorene.
A kada je počela da plače, činilo se kako nikada neće
prestati.
Smirila se tek kada je shvatila da je veoma rastužila svoju
majku, toliko, da se i ona sama rasplakala.

Knjige.club
66
 XI

Uprkos tome što je doputovala u Madrid kako bi u njemu

lakše podnosila svoju tugu, dogodilo se upravo suprotno. Kada
se Delisijana probudila, narednog jutra, i shvatila da se
nalazila daleko od imanja, preplavilo ju je osećanje
ogromne praznine i pustoši.
Na imanju bi, ma kuda bi pogledala, pronalazila tragove
Hernanovog boravka. Krevet, u kome je spavao, je mirisao na
njega. Završeni poslovi su svedočili o tome koliko je bio
vredan, dok su započeti čekali na to da se vrati...
Delisijana je postala veoma uplašena kada je sagledala
koliko se loše osećala. Nakon što je napravila uspešan životni
preokret i dokazala, i sebi i drugima, da je sposobna, doživela
je sebe kao slabića, bez snage, bez motiva ili entuzijazma.
Ustala je iz kreveta tek da ne bi, strah koji ju je gušio,
prenela i na svoju majku. Ipak, Konsuela je lako procenila u
kakvom stanju joj se ćerka nalazila. Smišljala je šta bi mogla
da joj kaže, ali nije pronalazila adekvatne reči.
I njoj samoj je bilo jasno da je Delisijana volela Hernana
svim srcem, i da je nastavak daljeg života mogla da zamisli
jedino sa njim. Strepela je za njeno zdravlje, jer je Delisijana
već počela da pokazuje znake depresije.
Tako tužna, bezvoljna i demotivisana, Delisijana je smogla
snage da ode u policijsku stanicu. Tamo se predstavila i
ispričala šta se dogodilo u Osani, uz jasnu nameru da
podigne tužbu protiv Ramosa.
Iskusnom detektivu, Luisu Sančezu, je bilo potpuno jasno
da je Delisijana govorila istinu. Čim je sela nasuprot njemu,
procenio je da je bila ozbiljna, odgovorna, i rešena da dokaže
ono, o čemu je govorila.
- Za šta vi, u stvari, gospođice Sonora, optužujete
gospodina Riveru? Za pokušaj silovanja, fizički napad ili za
ugrožavanje lične bezbeđnosti?
- Da li mogu da ga tužim za sve te stavke? - upitala je
Delisijana. - Kada je Ramos Rivera nasrnuo na mene, sve što
ste naveli je moglo da se dogodi. Moja bezbednost je
Knjige.club
67
svakako bila ugrožena. Pokušavala sam da urazumim Ramosa,
međutim, u jednom trenutku sam zaista pomislila na najgore.
Strahovito sam se uplašila.
Delisijana je pričala tečno, sve dok je sećanja nisu
savladala. Tada je brada počela da joj se trese, a oči su joj
se ispunile suzama.
- Žao mi je što ste imali to iskustvo, gospođice Sonora -
poručio joj je detektiv, Luis Sančez, saosećajno. - Nijedna žena
ništa slično ne bi smela da doživi.
- Zato i podnosim prijavu protiv Ramosa. Kako mu više ne
bi palo na pamet da, svoje nezadovoljene muške frustracije,
zadovoljava agresijom.
- Gospodin Rivera je bio vaš direktor, ipak, sve vreme
govorite o njemu kao o Ramosu? - primetio je detektiv.
- Nas dvoje smo počeli da radimo u banci na početnim
pozicijama. Tada smo bili izjednačeni i oslovljavali smo se
ličnim imenima. Nakon što smo oboje napredovali, to se nije
promenilo.
- Rekli ste da vas je gospodin Hernan Demario odbranio
od Ramosa Rivere?
- Tačno. Utrčao je u kuću u trenutku, u kome je Ramos
zamahnuo rukom da me udari.
- Jasno vam je da je on jedini svedok ovog incidenta. Da
će od njegovog svedočenja da zavisi ishod vaše prijave. U
suprotnom bi bilo vaša reč, protiv reči Ramosa Rivere. A
dotični, koliko shvatam, uživa veliki ugled.
- To nimalo nije tačno - pobunila se Delisijana. - Dotični
je poznat po tome što flertuje sa ženama. Siguran sam da je, sa
mnogima od njih, prešao granicu. Na kraju, prilično je
izudaran i bez sumnje i dalje ima mnogo ožiljaka i modrica.
- U redu! - uzviknuo je Luis Sančez, otvarajući svoju radnu
svesku. - Dovoljno sam čuo! Privešćemo gospodina Riveru na
informativni razgovor, a takođe ćemo pozvati i vašeg svedoka,
kako bi dao izjavu!
- Odlično... - promrmljala je Delisijana. - Pozovite ga... Ako
uspete da ga nađete...
Luis Sančez je naglo pogledao u Delisijanu.
Knjige.club
68
 - Molim? Kako to mislite? Zar ne znate gde je gospodin
Hernan Demario?
- Ne, ne znam - priznala je Delisijana, zureći tupo u jednu
tačku.
- On je, koliko sam shvatio, radio kod vas na imanju u
Osani kao pomoćni radnik?
- Tačno.
- I, onda je otišao? Bez pozdrava i bez ostavljanja kontakt
adrese?
- Upravo tako.
- Imate li ideju zašto je to učinio? - interesovao se detektiv,
ubacujući podatke o Hernanu u policijsku arhivu.
Trenutak kasnije je iznenađeno izdigao obrve.
- Da li ste znali, gospođice Sonora, da je Hernan Demario
bio optužen za silovanje, da je proveo dve godine u zatvoru, i
da je oslobođen nakon što je osoba, koja ga je prijavila,
povukla tužbu?

***
Dobijene informacije su izazvale u Delisijani bumu
reakciju. Odjednom se razbudila, odjednom je postala
potpuno svesna toga gde se nalazila.
Pogledala je u detektiva, a potom u kompjuterski ekran.
Onda su kockice počele da joj se slažu u glavi...
Jedna po jedna...
Počev od dana u kome je Hernan, inženjer poljoprivrede,
došao na izolovano imanje da radi kao pomoćni radnik.
Konačno je sve postalo mnogo jasnije...
I zašto je Hernan bio nepristupačan, i zašto je izbegavao
ne samo njeno, već društvo svih žena, zašto je negovao svoje
usamljeništvo i, na kraju, zašto je otišao.
Plašio se novih incidenata, novih prijava... Ako je bio lažno
optužen, očigledno je izgubio poverenje u žene.

Knjige.club
69
 A boravak u zatvoru ga je, i to je pretpostavila, koštao
posla, novca, prijatelja, možda i kompletne imovine.
- On je nevin! - uzviknula je Delisijana, spremna da brani
Hernana svim raspoloživim sredstvima. - Da ga poznajete,
znali biste to! Na kraju, da ste ga videli, bilo bi vam jasno da on
ne mora nikoga da siluje!
- Jasno mi je to. Ovde je njegova fotografija. Vidim da je
zgodan momak. Potpuno mi je jasno da je nevin, s obzirom na
to da je tužba protiv njega povučena.
- Zato je Hernan otišao! Nije želeo da bude uključen u novi
incident, makar i kao svedok!
- Pred licem pravde, on je nepravedno optužen čovek,
kome ova država duguje priličnu sumu novca, za to što je, ni
kriv ni dužan, odležao dve godine u zatvoru!
- Hernan me je odbranio od Ramosa! Prebio ga je i oterao!
Zaslužio je moju zahvalnost!
- Verujem, ipak... Gospodin Demario nema adresu, niti
kontakt telefon. Ne znamo kako da dođemo do njega.
- Insistiram da, nezavisno od toga, pozovete Ramosa
Riveru na informativni razgovor! Nemam nameru da povlačim
tužbu, uprkos tome što je jedini svedok nedostupan!
- Pa, Ramos Rivera to ne mora da zna, zar ne? - detektiv
Luis Sančez je to tiho izgovorio. - Možemo da mu kažemo da je
Hernan Demario već dao svoju izjavu.
- Ramos Rivera mora da bude kažnjen za ono što mi je
uradio, kao i da bude sprečen da, ništa slično, ne učini
nekoj drugoj ženi!
- Potpuno se slažem sa vama, gospođice Sonora! -
nadovezao se detektiv.
- Da li, ovaj... - počela je Delisijana, spremajući se da
krene - da li Hernan ima rođake u Madridu? - nije odolela da
upita.
Luis Sančez je kratko oklevao, a onda je ispisao adresu na
pačetu papira.
- Daću vam adresu Laure Demario. Ona je Hernanova
sestra.

Knjige.club
70
 - Hvala vam, gospodine Sančez! - uzviknula je Delisijana
zadovoljno, rešena da, odmah po izlasku iz policijske stanice,
poseti Hernanovu sestru.

***
Hodala je mehanički, kroteći misli i suzbijajući emocije,
sve do parkinga, na kome je ostavila svoj automobil. Tek kada
je ušla unutra, dozvolila je da joj glava nemoćno klone na grudi.
Sve ono što je preživljavala, od svog preseljenja iz Madrida
u Osanu, se pokazalo kao pretežak bremen. Pored izazova
sveukupne životne promene, kao i nužnosti
savladavanja brojnih veština i znanja, zaljubila se u muškarca
koji nije pokazivao ni najmanje interesovanje za nju. Trošila je
mnogo energije na pokušaje da mu se približi, pokušaje na koje
je on ostajao ravnodušan. Kada ju je, savladan požudom,
načinio svojom ljubavnicom, odbio je da joj to
prizna. Pretrpelaje napad od Ramosa, od čega ju je prožeo
strah do samih kostiju. Verovala je da je dobila iskupljenje
za sve nakon što je ludo i satima dugo, vodila ljubav sa
Hernanom. Uzdigao ju je do zvezdanih visina, a onda ju
je, svojim odlaskom, bacio u živo blato.
Kada je Hernan otišao bez pozdrava, Delisijana je mislila
da, ništa gore od toga, nije moglo da joj se dogodi. Prevarila se.
To, što je saznala da je bio žrtva lažne optužbe, ju je
gotovo uništilo.
Strahovito ju je zabolela nepravda, sa kojom se Hernan
suočio, nepravda koja gaje, očigledno, potpuno
izmenila. Naterala ga je da bude oprezan toliko, da se
ustručavao da primi i pruži ljubav. Taj oprez ga je i naveo da
ode, ko zna gde, i ko zna koliko daleko.
Delisijanu je potpuno savladalo žaljenje zbog onoga što je
Hernan doživeo. Zamislila ga je u zatvoru, nevino optuženog, u
ćeliji sa rešetkama, zatvorenog, sputanog, poniženog. Nije
mogla, a da ne muči sebe, pitanjima da li je bio gladan, i žedan,
i željan sunčeve svetlosti. Da li je bio bezbedan, na kraju? Kako
se borio sa gorčinom, besom, izolovanošću od svojih najbližih?

Knjige.club
71
 Pitala se kakav je bio, pre tih ružnih epizoda. Koliko ga je
boravak u zatvoru oštetio?
Nemoćna da sva ta pitanja zadržava u sebi, Delisijana se
odvezla do kuće, u kojoj je stanovala Hernanova sestra. Bila je
to velika, luksuzna kuća, u otmenom kraju grada.
Kolena su joj klecala dok je hodala prilaznom stazom.
Plašila se onoga, što je Hernanova sestra mogla da joj kaže. Šta
ako ni ona nije mogla da dopre do njega?
Stavila je na lice naočare za sunce i pozvonila. Vrata joj je
otvorila vitka, tamnokosa žena, koja ju je ljubopitljivo
pogledala. Ličila je na Hernana, zbog čega je Delisijana jedva
savladala nalet suza.
- Dobar dan! - nekako je uspela da zvuči vedro. - Ja sam
Delisijana Sonora! Izvinjavam se zbog svog nenajavljenog
dolaska! Da li ste vi Lama Demario?
- Jesam. Odnosno, Demario je moje devojačko prezime.
Nakon udaje sam preuzela prezime svog supruga. Fuentes.
- To znaci da... Da ste vi Hernanova sestra?
Laura Fuentes je odmerila Delisijanu sa neskrivenom
znatiželjom.
- Čula sam kako se zovete, ali ne znam u kakvoj ste vezi
sa mojim bratom?
- Odlično pitanje - Delisijana je to izgovorila sa gorkim
osmehom. - Ne znam da li vam je poznato da je Hernan, neko
vreme, radio u Osani. Tačnije, bio je zaposlen na mom imanju,
na kome uzgajam jabuke.
- Mislite, na imanju vašeg supruga?
- Ne. Ja sam vlasnica imanja. Hernan je radio za mene, i
to veoma predano.
- Čudno - prokomentarisala je Laura, šire otvarajući vrata.
- Izvolite, uđite!
Pozvala je Delisijanu da se smeste u trpezariju, gde ju je
poslužila limunadom i kolačima.
- Ne znam kako da protumačim to što je Hernan prihvatio
da živi na imanju sa slobodnom ženom - priznala je Laura,

Knjige.club
72
držeći se pomalo kruto. - On... Više voli da sarađuje
sa muškarcima.
- Danas sam saznala zbog čega je to tako.
Laura Fuentes je progutala knedlu i učinila neodređen
pokret rukom. Videlo se da ju je, započeta tema, i dalje činila
uznemirenom.
- Saznali ste da je, zbog lažne optužbe za silovanje, bio u
zatvoru?
- Ne znam sve detalje te gnusne priče, ali mi je veoma teško
palo i ono što sam Čula - priznala je Delisijana, očiju prepunih
suza. - Hernan sve to nije zaslužio... On je najbolji čovek koga
sam ikada upoznala...
- Vi... - počela je Laura Fuentes sa oklevanjem. - Vi nešto
osećate prema mom bratu?
- Da! - potvrdila je Delisijana, bez imalo ustezanja. - Volim
ga! I imam poverenja u njega! I neka zna da ću ga čekati na
imanju, ostajući vema svojoj ljubavi prema njemu! Došla sam
da vas zamolim da mu to kažete, ako vam se bude javio!

***
Preko izraza lica Laure Fuentes je preleteo izraz krivice,
koji je pokušala da maskira tako što je ustala od stola, kako bi
i za sebe sipala limunadu.
- Hernan se veoma retko javlja, tek da bi se raspitao o
mom sinu, Alehandru. Ipak, kada to bude učinio, svakako ću
mu preneti vašu poruku.
- Da li biste vi njega mogli da pozovete? - interesovala
se Delisijana, prepuna nade. - Sada?
- Ne. Žao mi je. On nema mobilni telefon. Uvek me zove sa
javnih govornica.
- Zašto je Hernan prekinuo vezu sa vama, gospođo
Fuentes, i sa svojom porodicom? - Delisijana nije odolela da to
upita. - Zašto je napustio Madrid i odrekao se svoje profesije?
- Zato što smo mu svi okrenuli leđa - priznala je Laura, ne
skrivajući samoprezir.
Knjige.club
73
 Delisijana je, u šoku, širom otvorila oči.
- Hoćete da kažete da ste svi poverovali u to da je on učinio
ono za šta je optužen?
- Dokazi, za koje se kasnije utvrdilo da su bili lažirani, su
nepogrešivo svedočili o tome da je Hernan kriv. Potom, ta
devojka, koja ga je optužila... Ona... Ona je ćerka uticajnog
političara. I... I rođena sestra mog supruga.
- Oh, bože! - uzviknula je Delisijana, uviđajući da Hernan
nije imao nimalo šanse da dokaže svoju krivicu. - Šta se, u
stvari, dogodilo? Pretpostavljam da je Hernan odbio tu devojku,
koja ga je optužila za silovanje?
- Vidim da dobro poznajete Hernana, gospođice Sonora. I
jasno je da ga volite. Sve ste pogodili. Naime, Manuela, sestra
mog supmga, se zaljubila u Hernana čim ga je ugledala.
Dogodilo se to na mojoj veridbi sa njenim bratom. Od tada
je, prilikom svih porodičnih okupljanja, pokušavala da mu se
udvara. Razmažena, kakva je bila, i naučena da sve dobija,
teško je podnosila njegovo odbijanje. Iskoristila je porodični
boravak u vikendici da iscenira silovanje. Njen otac se potrudio
da lažira dokaze. Moj suprug je, prirodno, stao na njihovu
stranu. A ja na njegovu.
Da je mogla, Delisijana bi počela da vrišti na sav glas.
Zamislila je Hernana, nepravedno optuženog, kako se suočava
sa borbom da dokaže svoju nevinost, koliko i sa
izdajom porodice. Mogla je da pretpostavi da su mu, s obzirom
na sve to, i prijatelji okrenuli leđa. Da je izgubio posao, novac,
ugled, sve.
Poželela je da ga snažno zagrli i poruči mu da mu ona
veruje, da če mu uvek verovati, da ga voli, i da če ga uvek voleti.
I odlučila je da će ga tražiti, sve dok ga ne pronađe.
Posebno tada, kada je shvatila da nije otišao sa imanja
zato što je nije voleo, ili zato što se pokajao što su postali
ljubavnici, već zato što se plašio da će mu i ona, kao i svi
drugi, okrenuti leđa. Da će i ona posumnjati u to da je bio
nepravedno optužen.
Ustala je, svesna jačine otpora koji je osećala prema
Hernanovoj sestri.

Knjige.club
74
 Naterala je sebe da je pogleda i ljubazno joj se osmehne,
kada je ustala od stola.
- Hvala vam što ste me primili u svoju kuću, gospođo
Fuentes, i što ste mi sve ovo ispričali. Učinićete mi ogromnu
uslugu ako prenesete Hernanu ono, što sam mu poručila.
- Gospođice Sonora! Delisijana... - dodala je Laura
Fuentes molećivim glasom. - Kada se sve to događalo, ja...
Morala sam da mislim na svoje dete...
- Da ste mislili na svoje dete, postupili biste časno -
poručila joj je Delisijana čvrsto. - Uzeli biste u zaštitu svog
brata i potrudili se da jedna lažljivica bude kažnjena. Vi ste, u
čitavoj toj aferi, mislili isključivo na sebe. Išli ste linijom manjeg
otpora. Bilo vam je lakše da se složite sa suprugom i njegovom
porodicom, kako biste zadržali svoj komfor.
- Vaše optužbe bi bile na mestu da nije postojala
mogućnost da se suprug razvede od mene, i dobije starateljstvo
nad našim sinom!
- I tada biste, svom detetu, bili majka. Časna majka.
Ovako ste majka koja je izdala njegovog nedužnog ujaka. To je
sramota koja će da vas prati kroz čitav život. A kada vaše dete
odraste, nemojte da se iznenadite ako odluči da napusti i vas,
i vašeg supruga. Jednoga dana će sigurno saznati istinu. Ako
volite svoje dete, molite se bogu da ono bude dovoljno
pravedno, i da se, u odnosu na sve vas, postavi onako kako
zaslužujete.
Laura Fuentes se, proteklih nekoliko godina, a posebno od
kada je dokazana Hernanova nedužnost, suočavala sa
strahovitom grižom savesti, koliko i sa komentarima ljudi koji
su samo uvećavali njen osećaj krivice. Međutim,
Delisijanine reči su je pogodile najviše. Ona ju je, tim rečima,
raskrinkala i ogolila, i skrenula joj pažnju na ono, čega
se najviše plašila: budućnosti, u kojoj će, svom sinu, morati da
prizna istinu.
Htela je da oda Delisijani priznanje na tome što joj je
ukazala na suštinu, i da joj kaže kako je bila srećna što je
volela njenog brata, kao i da izrazi očekivanje da je i on voleo
nju.

Knjige.club
75
 Za sve to nije imala dovoljno snage, ali ni dovoljno
smelosti, tako da ju je pustila da ode, uz obećanje, dato samoj
sebi, da će učiniti sve kako bi je ponovo povezala sa Hernanom.

XII

Po izlasku iz kuće Laure Fuentes, Delisijana je odlučila da

prestane da tuguje i plače, da prestane da strepi, kao i da se
pita šta bi budućnost mogla da joj donese. Postala je rešena da
prizove Hernana snagom svoje ljubavi, kao i snagom vere u to
da će, njih dvoje, ponovo biti zajedno.
Umesto sumornim mislima, ispunila se optimizmom i
nadom. Izgovarala je u sebi molitve i kreirala mentalne slike u
kojima je trčala Hernanu u susret.
Odbacila je sve ono što je moglo da je udalji od uverenja
da će, veoma brzo, ponovo biti srećna u Hernanovom zagrljaju.
Majci je ispričala sve ono što je saznala toga dana, ali joj
je, odmah potom, saopštila da ništa neće umanjiti njenu ljubav
prema Hernanu, niti veru u ono što je ta ljubav mogla da joj
donese.
Dovoljno iskusna da zna koliku su snagu imale pozitivne
misli, Konsuela Sonora je podržala Delisijanu u nameri da
neguje svoju ljubav, i da očekuje da će ona da se realizuje.
A nakon što se uverila u to da je Delisijana prestala da
tuguje i počela da priziva sreću, sugerisala joj je da se vrati na
imanje.
Dan uoči povratka u Osanu, Delisijanu je pozvao detektiv
Luis Sančez, kako bi je obavestio da je Ramos Rivera, pritisnut
strahom od Hernanovog svedočenja, priznao svoje nedelo. Sud
mu je, u zamenu za to priznanje, ali i zbog dogovora
sa tužilaštvom, odredio uslovnu kaznu u trajanju od pet
godina.
Zadovoljna time što će Ramos, zbog policijskog dosijea, u
budućnosti dobro paziti na svoje ponašanje, Delisijana je
potpuno zaboravila na doživljenu neprijatnost.
Ostavila ju je u prošlosti, a ona se okrenula budućnosti.

Knjige.club
76
 Vratila se na imanje gde je, svakoga dana, iščekivala
Hernanov povratak.
Pored toga što je ponovo počela da pravi pite, sokove i vrši
pripreme za pečenje rakije, Delisijana je počela i da priprema
kuću za život sa Hernanom. Naručila je da joj se, iz Sevilje,
doveze ogroman bračni krevet, kao i orman. U Osani je
dokupila sve ono što joj je bilo potrebno za život udvoje. Setila
se i da kupi smrznute morske plodove, sa idejom da Hernanu,
u danu njegovog povratka na imanje, pripremi paelju.
Svake noći je, sedeći na tremu, u društvu kemše i štenaca,
gledala u nebo i putem zvezda slala poruke ljubavi Hernanu,
vemjući da će tu rezonancu njegovo srce modi da čuje ma gde
da se nalazio.

***
Od dana, u kome je Hernan lažno optužen za silovanje,
njegova sestra, Laura Fuentes, je potpuno blokirala svoja
osećanja. Kako ne bi dolazila u konfikt sa suprugom i
njegovom porodicom, zaledila je svoju sestrinsku naklonost.
Dobro je pazila da joj ta potisnuta osećanja nikada ne izbiju na
površinu.
Plašila se šta bi se, u tom slučaju, dogodilo.
Plašila se sa pravom.
Kada se Hernan javio telefonom, u Lauri je kulminiralo sve
ono što je potiskivala, sve ono što se plašila da proživi. Gorko i
neutešno je zaplakala, klonuvši na pod.
Bila je sama kod kuće, tako da nikome nije morala da
objašnjava šta ju je nateralo na toliki plač, i oduzelo joj snagu
u nogama. Toliko, da nije mogla da stoji.
Prisetila se svega što je Hernan preživeo, kao i svega onoga
što mu je ona, kao sestra, uskratila. Istovremeno je shvatila da
se niko od onih, koji su ga lažno optuživali, nije pokajao zbog
toga. Svi su se, i dalje, ponašali kao da je Hernan bio kriv, i na
posredan način su tražili od Laure da bude na njihovoj strani.
Ona je pristajala na tu igru, jer su svi bili protiv Hernana.
Onda je upoznala
Knjige.club
77
 Delisijanu, pred kojom se postidela, pred kojom su joj se
otvorile oči.
Uplašen od mogućnosti da se nešto strašno dogodilo,
Hernan je uspaničeno dozivao Lauru, moleći je da mu kaže
zbog Čega je toliko plakala. Ona, koja je uvek bila uzdržana
prema njemu, koja se držala rezervisano i formalno.
- Ne brini, Hernane, brate... - Laura je pronašla snage da
to izgovori.
- Ništa se strašno nije dogodilo. Naprotiv, dogodilo se nešto
lepo...
- Lepo?! Zašto, u tom slučaju, plačeš tako očajno i tužno?!
- Zato što se tako osećam! Konačno smem da priznam da
se tako osećam! I ne samo sada, već godinama unazad! Oprosti
mi, Hernane, molim te! Oprosti mi!
- Oh, bože... - uzdahnuo je Hernan.
- Sada sam još više zabrinut...
- Ne budi! Budi srećan zato što si voljen! Upoznala sam
Delisijanu, Hernane! Došla je kod mene, kako bi te pronašla!
Poručila je da te voli, da ti vemje, i da će te čekati na imanju! Idi
kod nje, Hernane! Idi, brate! Delisijana je prava žena za tebe!
- Da li je ona saznala...? - počeo je Hernan, nakon kratkog
ćutanja.
- Jeste. Sve je znala, i pre nego što je došla kod mene. Ja
sam, jedino, mogla da joj priznam svoju sramotu, i svoj greh,
koji sam počinila prema tebi! Oprosti mi, Hernane! Ispala
sam sebična i slaba! A sada je tome kraj! Hoću da se razvedem
i da prestanem da se pretvaram kako sam srećna! Nisam
srećna! Nisam!
- Polako, Laura... - opomenuo ju je Hernan. - Za početak
hoću da znaš da mi ništa ne duguješ. Tačno je da sam bio
tužan zbog nedostatka tvoje podrške, ali sam razumeo zbog
čega je ona izostala. Ne donosi nikakve nagle odluke u takvom
stanju. Prvo se smiri. Za početak je važno to da si prestala da
živiš u laži. Svi oko tebe će to da primete, makar ti ne izgovorila
nijednu, jedinu reč. Možda će tada i oni da požele da prestanu
da žive u laži. Vidiš kako je Delisijana delovala na tebe.

Knjige.club
78
 - U pravu si! Da, potpuno si u pravu! - Laura je uspela da
se nasmeje. - Istina je uvek jača od laži! Kao što je ljubav jača
od mržnje! Reci mi šta osećaš prema Delisijani, Hernane!
Nadam se da je voliš, koliko ona voli tebe?!
- Verovatno i više. Zbog nje se osećam kao da ponovo
živim.
- Ali, zašto si je, u tom slučaju, napustio?
- Plašio sam se da joj otkrijem istinu o sebi... Ubilo bi me
njeno nepoverenje...
- Nepotrebno si se plašio. Delisijana odlično zna ko si ti, i
kakav si. Kao što je, veoma brzo, shvatila i kakva sam ja...
- Dobro je da su se stvari promenile. Sada gledaj u tom
pravcu, umesto u ono, što je prošlo.
- Imam li tvoj oproštaj, Hernane? - Laura je bojažljivo
upitala. - Nisam ga zaslužila, ipak...
- Svako ko izrazi žaljenje zbog svojih grešaka i odluči da
se promeni, zaslužuje oproštaj. Znaj da sam ti sve oprostio.
- Hvala ti, Hernane, brate... - prošaputala je Laura,
savladana novim naletom suza. - Želim ti svu sreću ovoga
sveta...
- I ja tebi! - nadovezao se Hernan, završavajući razgovor.

***
Po tome što je keruša, sa štencima, provela čitavo jutro
pored kapije, u stanju napetog iščekivanja, Delisijana je znala
da će se Hernan uskoro pojaviti na imanju. Čekala ga je
opušteno, sasvim sigurna u to da će ga njena ljubav dozvati,
da će njena vera trijumfovati nad svim preprekama.
Nimalo nije sumnjala u to da će ga, veoma brzo, ugledati
kako prilazi imanju, ipak, kada se to dogodilo, zaplakala je od
sreće. Toliko je plakala, da je propustila da vidi sa koliko
radosti su psi potrčali ka Hernanu, i sa koliko radosti ih je on
dočekao. Oči su joj bile toliko ispunjene suzama, da joj je vid
postao potpuno zamagljen.

Knjige.club
79
 Umila se nad sudoperom, popila čašu vode i izašla iz kuće.
Do pucanja puno ljubavi, srce joj je snažno tuklo u grudima
dok je gledala kako joj se Hernan približava. Videla je da je i
on bio uzbuđen, i prepoznala je znake oklevanja na njemu.
Zato mu je prišla, čvrsto ga zagrlila i prošaputala: - Volim
te...
- I ja tebe volim... - poverio joj je Hernan, kada je uspeo da
savlada nalet emotivnog naboja, od koga je potpuno zanemeo.
- Više te neću pustiti da odeš... - pripretila je Delisijana
mazno, zahvalna zbog toga što se Hernan vratio, i što joj je
izjavio ljubav.
- Ne želim da odlazim od tebe, Delisijana. Gde bih išao? Ti
si moj život! Gde god da si ti, tu je moja kuća!
Preplavljeni emocijama, Delisijana i Hernan su razmenili
nekoliko poljubaca, isprekidanih njihovim uzdasima. Mnogo
toga su imali da povere jedno drugom, mnogo toga da podele,
mnogo čega da se oslobode.
- Trebalo je da mi kažeš šta ti se dogodilo... - Delisijana je
to nežno zamerila Hernanu, uživajući u sigurnosti i toplini
njegovog čvrstog zagrljaja. - Poštedeo bi me velike patnje...
- Nisam smeo da rizikujem... Posebno na kraju, kada se
ulog toliko povećao... Žao mi je što si patila, najdraža, ipak,
siguran sam da je meni bilo mnogo teže. Ja sam morao da
krijem svoju prošlost, ali i to koliko si me privlačila, koliko
sam ti se divio i, na kraju, koliko sam te zavoleo...
- Eto, a ja sam bila uverena u to da me ne primećuješ! Čak
sam pokušavala da te zavedem neprikladno tesnom
i oskudnom odećom!
- Sve što si pokušala, uspela si i da ostvariš! - Hernan se
nasmejao samom sebi. - Ja sam se pravio da te ne primećujem,
ali me je telo bolelo od čežnje za tobom! Ti si najlepša devojka
koju sam ikada video, Delisijana! Ludo sam te želeo, sve vreme,
baš kao što sam, sve vreme, osećao poštovanje prema
životu koji si povela na imanju! Napustila si život kakvom
mnogi teže, da bi imala slobodu, da bi bila u kontaktu sa
zemljom, sa suncem, sa prirodom! Nisi se ustezala da zasučeš
rukave, da vučeš, kopaš, nosiš, i sve si radila sa osmehom!

Knjige.club
80
Nikome nisi uskratila voće, svako je mogao da dođe i da ubere
koliko god mu je jabuka potrebno! Praviš najukusnije pite
i najzdravije sokove! Predstavljala si, od samog početka, veliko
iznenađenje za mene!
Delisijana je tada šaljivo ošamarila Hernana i
prodrumusala mu ramena.
- Zašto tek sada čujem sve te stvari o sebi?! Vapila sam za
tvojim priznanjima, za lepim rečima, za bilo kakvom potvrdom
toga da me primećuješ!
- O, da... - promrmljao je Hernan, spuštajući ruke nisko
ispod
Delisijaninih leđa. - Primećivao sam te, još kako...
Ponovo su se poljubili, i oboje se, istovremeno, prisetili
divnih sati tokom kojih su mahnito vodili ljubav.
- Šta bi bilo da nisam, sticajem okolnosti, saznala za ono
što ti se dogodilo, Hernane? Zar me zaista nikada ne bi
potražio?
- Hajde da ne razmišljamo o tome - predložio je Hernan. -
Ostavićemo sve ružno iza sebe! Ipak, zanima me kako si
saznala za to da sam bio lažno optužen za silovanje?
- Po tvom odlasku sa imanja sam otputovala u Madrid,
kako bih bila sa majkom, ali i kako bih prijavila Ramosa
Riveru. Dežurni detektiv u policijskoj stanici mi je, nakon
što sam te navela kao svedoka, rekao za tvoj dosije. Malo je reći
da sam bila užasnuta. Neopisivo mi je žao što si morao da se
suočiš sa takvom nepravdom, Hernane. Ne smem ni da
zamislim kroz šta si sve morao da prođeš, zbog jedne
frustrirane bogatašice.
- Za tebe je zaista bolje da to ne zamišljaš. Uglavnom, bilo
mi je pakleno teško. Najteže mi je palo to što su se svi okrenuli
protiv mene. Ljudi se uvek priklanjaju onima, kojih se plaše.
- Da, to je paradoks - Delisijana je uzdahnula, prisetivši
se svog razgovora sa Laurom Fuentes. - Čini mi se da je tvoja
sestra svesna toga da ti je nepravedno okrenula leđa.
- Jeste, svesna je. Zatražila mi je oproštaj, prilikom našeg
jučerašnjeg telefonskog razgovora. Priznala mi je da se

Knjige.club
81
priklonila porodici svog muža zbog sopstvene slabosti. Prenela
mi je tvoju poruku i rekla kako misli da si prava žena za mene.
- Jesam li? - Delisijana je to nepotrebno upitala,
umiljavajući se.
- Znaš da jesi... - potvrdio je Hernan, iznova joj utiskujući
na usne dug i topao poljubac. - Volim te, Delisijana! Ti si
izlečila sve moje tuge, i sve nanete mi nepravde! Godine, koje
su pred nama, će me navesti da izbrišem iz sećanja godine koje
su iza mene!
- Potruđiću se da ti život bude kao bajka! - obećala je
Delisijana, obavijajajući Hernanu ruke oko vrata. - Onakav,
kakav i priliči jednom heroju, vitezu i princu!

Za knjige.club obradila
RokoPrč

Knjige.club
82