Милорад Павић

Звездани плашт

астролошки водич за неупућене

ISBN 978-86-6397-002-1

© Јасмина Михајловић, 2011.

MMXVI
ОТКРИЈТЕ СВОЈУ ПРОШЛОСТ НА ВРЕМЕ
И ЊОЈ ИСТИЧЕ РОК УПОТРЕБЕ

Архондула Далона Нехама

ЗА РОЂЕНЕ У ЗНАКУ „ЛАВА” И „РАКА”
 Лав

- Ствар се у животу своди на то да ли код куће имаш златну кашику, или

немаш златну кашику - волео је да каже један мој школски друг.
Звучи невероватно, али ми смо у сиромашној професорској породици
наследили једну златну кашику. Припадала је мом деди Николи, чије
иницијале је носила, потом једном од мојих стричева и најзад мени. Није
личила на кашику из руске изреке којом се куса кавијар. Била је шиљата,
једна ивица била јој је наоштрена тако да се могла у случају потребе
користити уместо ножа. Имала је, као луле од морске пене, своју кутију с
месинганим дугметом. И деценијама лежала у мојој фиоци.
Пред овај рат, док су се јувелирске услуге још тражиле, однео сам је
једном београдском златару на поправку. Испустио сам је и нагазио, па је
требало монограм мало поправити. Пошто је то сређено, нисам је више
вратио у фиоку. Решио сам да је користим. Уствари, можда сам предосећао
страшну беду која ће нас све захватити, па сам и нехотице решио да одсад
носим златну кашику са собом. У једном џепу држао сам кутију с лулом, а у
другом кутију са златном кашиком. И употребљавао је по гостионицама на
опште чуђење конобара и гостију. Тада сам и иначе већ залазио у некакву
животну шикару, како Руси кажу, што дубље у шуму, то више дрва. Те
године било ми је двадесет шест и престао сам да читам књиге. Сем једне.
Била је објављена 1892. на немачком и носила назив „Звездани плашт цара
Хајнриха Другог”...
Али, да се вратим својој причи. Код поменутог златара који ми је
поправио кашику видео сам веома лепу касу бечке израде с краја 19. века.
Била је тешка скоро једну тону, боје слонове кости с позлаћеним ивицама.
Механизам јој је још увек савршено радио. Питао сам одакле му и он ми је
рекао да ужива у томе да скупља и препродаје старе касе. Посетио сам га у
једној раскошној вили на Сењаку и он ми је показао три касе различите
старости и величине. Две су биле отворених врата и видела се
унутрашњост постављена сомотом, трећа је била затворена.
- Шта је у овој трећој? - упитао сам.
 - То нико не зна. Забрављена је.
- Зашто је не одбравите? Он исписа корацима крст на земљи стружући
помало док је вукао ноге устрану и рече:
- Шалите се? Та каса је купљена без кључа и тако без кључа се и продаје.
- Колико стаје?
- Колико и ове друге.
- Зар то није сувише за касу без кључа? - упитах га, на шта се он исцери.
- Није - рече ми - размислите мало. Шта се обично скрива у касе?
Дакле, с касом добијате и тајну. И ко зна шта још у тајни...
- Купујем! - узвикнуо сам и одмах платио и однео касу. Набавио сам
динамит, потурио га и развалио браву. Унутра је био сребрни прстенчић с
рубином и једна ствар која је прилично променила моју судбину...
Била је то позлаћена плочица у коју је био урезан део неба са
констелацијама Рака и Лава. Уз сваку звезду била је исписана по једна реч
грчким писменима. Али називи звезда нису били они опште познати, које
сам и сам давно научио. Била су то, како изгледа, нека алтернативна, тајна
грчка имена звезда.
Женски прстен сам натакао на лулу, а плочицу сам носио собом и
повремено је разгледао док пушим. - Да ли је на њој била нека порука? -
питао сам се.
После неколико дана синуло ми је да би имена звезда можда требало
схватити као да су речи у реченици. И да је небо некакав буквар из којег би
требало срицати и ишчитати неку лекцију срочену од звезданих имена.
Али, како? Био сам потпуно неписмен за ту небеску азбуку.
Лако сам се присетио шта значи „Лав” чије је сазвежђе било приказано
на једној страни плочице. „Лав” је пети знак зодијака и одговара летњем
месецу: између 23. јула и 22. августа. Сунце се враћа у ово сазвежђе као
својој кући. „Лав” је огњени, мушки, позитиван и активан знак и није
лабилан. Главна звезда му је Регулус...
Имајући све то на уму питао сам се како и с којег краја неба почети
срицање? Као да „Лав” гута имена звезда? Почео сам да сричем служећи се
речником класичног грчког језика. Није ишло. Тада сам се сетио да изнад
„Лава” постоји и једно мање сазвежђе звано „Мали лав”. И оно је било
урезано у плочицу. Као и неколико околних небеских тела. Све сам то узео
у обзир и опет није ишло. Онда сам кренуо обрнутим поступком, од звезде
која се данас зове Денебола (Beta Leonis) и налази се у репу Лава. Њено
тајно грчко име било је „Дел” што значи „ретко”, „неучестало”. Од те речи
почело се одмотавати небеско клупче моје плочице. Текст на њој у
преводу с грчког поручивао је углавном следеће:
Ретко ко зна да међу људским сновима постоји Сан важнији од свих
осталих досад одсањаних и још неодсањаних снова на Земљи. Он је
најстарији и једини је битан сан. Тај Прасан зове се „Осми мост”. То је
гомила камења, неколико набацаних балвана и поред њих поток...
Укупно нешто око педесет имена звезда срочених према плочици из
касе толико је дало. Не више. Пошто ми је ствар изгледала недоречена,
кренуо сам да тражим наставак у сазвежђу „Рака” које је било уписано с
друге стране плочице са тајним именима звезда тог јата. „Рак” је гледао у
„Лава” као да хоће да га уштине својим клештима, а „Лав” му је плазио
језик. Сазвежђе „Рак” и у њему звездани рој „Презепе” дали су наставак
приче, и ту се показало да је „Рак” био мудрији од „Лава”, или се бар то
могло назрети из његовог дела приче:
Камење лебди у ваздуху тако да можеш да помериш који хоћеш, а да се
остали не обруше, балване у сну можеш да премешташ, али почевши од
доњих, а испод потока можеш да прођеш као испод моста. То је заправо
осми мост који везује Небо са Земљом. Он је одавно срушен, остао је само
у сновима људи. Мало даље поток се претвара у водопад, али тај слап пада
нагоре, ка небу и звездама. По тој води као преко моста може се сићи са
неба на земљу. Ко усни тај сан нека подигне руку, нека захвати у сну од те
воде и нека се напије. И моћи ће да сиђе. Моћи ће да се врати с Неба на
Земљу.
Ситнијим словима на плочици је било угребано на данашњем грчком
језику следеће:
„Само реткима је дато да усне Сан свих снова, Сан над сновима, али не
пре но што им се да знак”.
Данима и недељама потом записи са плочице нису ми силазили с ума.
Нисам никада раније сањао „Сан над сновима” описан на плочици или
уписан у звезде, али сам помишљао да бих можда могао да га усним.
Уместо тога сањао сам једно двапут неки парк иза капије од кованог гвожђа
и у њему на белој клупи ћелаву девојку намирисану парфемом unisex
„Black Bvlgari”.
- Дакле, засада ништа - закључих.
Почео сам ипак да живим на опрезу, мотрећи неће ли се неки знак
указати да ме упозори на долазак Сна. Или бар да ми укаже на неки
поступак или понашање који би ме упутили ка Сну. Једнога дана свратих
код „Три шешира”. Изабрах своје омиљено место крај прозора који гледа
на калдрму Скадарлије, извадих лулу и златну кашику положих поред
тањира. Наручио сам пасуљ са сланином и салату зачињену чајем. И све
сам се и нехотице обазирао кроз прозор крчме. Однекуд, осећао сам се као
да нисам у Београду, него да тај пасуљ једем негде у Шапцу. Вирим кроз
прозор и заклео бих се да кроз завесицу видим трг код шабачке цркве.
Колико год пута да сам погледао кроз прозор, видео сам исто - нигде није
било Скадарлије и њене калдрме, него лепо трг и црква у Шапцу окупана
Сунцем. Кад изађем, међутим, све се вратило на место и ја сиђем по
скадарској калдрми и одем кући. Увече лежим, мислим о догађају и
слушам како сат на зиду касни у откуцајима за ударима мог срца.
- Е, овде некога ђавола има - помислим ујутру - мораћу ствар да узмем
у своје руке. Седнем у кола и одем у Шабац. У крчми на тргу наручим за
ручак пасуљ на сланини и салату зачињену чајем. Извадим златну кашику и
почнем да кусам. У по ручка одједном бацим поглед кроз прозор, и
скаменим се. Напољу, где мора да је шабачки трг, тече нека река, а на
месту цркве је мост. Лепо се види мост. И чак ми је однекуд познат. А
поред моста, као што то бива, путокази. Али, путокази нису на српском,
него на немачком језику. И мени одједном сину.
- Па то је Хајделберг! Ту сам боравио једно време на студијама!
Ни данас не знам како сам из Шапца стигао кући, у Београд и како сам
и када решио да одем у Хајделберг. Тада су летели авиони, није било као
ово сада, кад ти кажу чим питаш: како си? да је то неучтиво питање, или
одвале: - Данас боље него сутра!
У Хајделбергу имао сам једну пријатељицу и јавио сам јој се. Заказали
смо нешто као састанак у крчми „Код моста”. Дошао сам мало раније, јер
она ће ми се придружити тек после вечере. Сео сам уз онај чувени прозор
кроз који је не знам који знаменити професор са Хајделбершког
универзитета, чини ми се неки Рус, Чижевски, видео ђавола. Увек га је
видео кроз тај исти прозор и показивао колегама који су с њиме седели,
али они ђавола у прозору нису никада видели. Извадио сам лулу, златну
кашику и отворио јеловник. Запалих, зазвеча као прапорац прстенчић с
рубином.
- Као да сам на коњским тркама - помислих. И почех да бирам на којег
коња да се кладим. Да почнем са сочивом у земљаном лонцу, које овде
одлично готове, нисам се решио. Одаберем, наравно, пасуљ са сланином и
салату зачињену чајем. Зато сам и дошао. Једем своју вечеру и гледам кроз
прозор. Али, напољу и даље се види хајделбершки камени мост и ја појмим
да сам овде омашио.
 - Какво је ово сад обрнуто чудо? - помислих - узалуд сам потегао чак
овамо у Хајделберг. Скупо ће да ме дође овај пасуљ.
Тада се у прозору уместо ђавола појави моја пријатељица и убрзо седе
до мене задихана, с мало осмеха на уснама и ветра у сузама. Око врата
висио јој је веома леп мушки џепни сат.
- Имаш леп сат - рекох јој.
- Хоћеш га? - упита она, отвори поклопац и напудериса нос. Била је то
пудријера која изгледа као сат.
- Имаш леп прстен на лули - додаде она.
- Хоћеш га? - Нећу. Да си хтео мени да га поклониш, не би чекао да
кажем ово што сам рекла.
Она ме пољуби уснама с мирисом дима, наручисмо пиво и ја јој се
појадах. Све о прозорима. Али сам прећутао позлаћену плочицу. Када сам
испричао цео свој пут, од златара до Скадарлије, од Скадарлије до Шапца,
од Шапца до Хајделберга, закључих:
- То што ми се догађа нема никаквог смисла.
Она се закикота и рече:
- То што ти се догађа једноставно је објаснити. Просто ко serbische
Bonensuppe. Хајде да узмемо у обзир теологију. Ђаво је прошлост и
наравно, стварност човечанства. Њега једино нема у будућности. Тамо је
само Бог. У будућност ђавола уводи човек корак по корак. Ако кроз овај
прозор може да се види ђаво, то јест прошлост и наравно, што је
уобичајено, садашњица, зашто под одређеним околностима не би могла да
се види и будућност? Ја мислим да кроз те прозоре које помињеш ти видиш
своју будућност. А што се смисла тиче, зар си толико глуп да мислиш да ће
твоја будућност имати неког смисла? Боље хајдемо одавде...
Те ноћи лежећи крај своје пријатељице сањао сам опет неки парк иза
капије од кованог гвожђа с позлатом и у њему на белој клупи ћелаву
девојку намирисану парфемом unisex „Black Bvlgari”.
Идућег дана док је моја пријатељица била на послу, шврљао сам
Хајделбергом, чекајући време да ухватим воз кући. Попео сам се у дворац
и најзад сишао да ручам у крчми „Код моста”.
И тада се деси нешто као чудо. Сетих се да сам и у Београду и у Шапцу
пасуљ наручивао за ручак, а не за вечеру. По дану, а не ноћу. И тако опет
наручих пасуљ на сланини и салату зачињену чајем. Хотимице исто оно
што и на почетку пута, код „Три шешира”. Чим сам окусио ручак, из
прозора нестаде мост, изгуби се река, осетих се као да се пасуљ у мојим
устима више не зове Serbische bonensuppe, него „la faséole”, да га не једем
у Хајделбергу, него негде у Француској. Кроз прозор се лепо видео парк иза
дивне капије од кованога гвожђа с позлатом. Био је сав окупан у сунцу. И
ту на јави, ако се то тако може назвати, одмах познадох који је то парк и
где се налази. Био је то парк Монцеау у париском XVII арондисману...
Нисам имао времена да се поздравим с пријатељицом, јер како сам
могао знати којим ритмом откуцава оно време у јелима, од којих се саздаје
погонско гориво будућност? Зато сам хитао. И зато свратих у једну радњу
где су нудили мајушне играчке од биљура. Купих једног стакленог лава
жутих очију, Индијанца с перјем, црног бивола и два крилата Ероса. Све
стаде у кесицу од јуте и ја то оставих у стану своје пријатељице. Ако се
построје правим редом стаклићи су јој испоручивали љубавну поруку на
њеном језику: „Лиебе”.
Дан касније био сам у Паризу и у XVII арондисману изнајмио собу
обложену плавом хартијом са златним ружама. Чим сам се сместио
истрчах у парк Монцеау, који се налазио у близини, али је он већ био
затворен за тај дан. Морао сам доћи поново. Нисам упао у грешку да пасуљ
у оближњој кафани наручим за вечеру, него га наручих сутрадан за ручак.
Седим у Паризу крај парка Монцеау, једем златном породичном кашиком
пасуљ и салату зачињену чајем и нестрпљиво вирим кроз прозор. Али тамо
и даље стоји само Парц Монцеау и око њега се шири окупан сунцем
париски XVII арондисман. И тек када сам најзад ушао у парк и кренуо
главном стазом, одједном схватих да је мој подухват уствари доживео
неславни обрт. У парку Монцеау ништа се није десило. Ни тог ни следећег
дана. Баш ништа што би личило на неки знак, наговештај, знамење или бар
упозорење да долази „Сан над сновима”. Неколико дана седео сам у
оближњој крчми и наручивао пасуљ и салату зачињену чајем, а потом и све
друго што се могло наћи у јеловнику. Ништа није помагало. Кроз прозор
крчме се видело оно исто што се тамо, иза прозора у стварности и
налазило, то јест парк Монцеау.
Обесхрабрен и без пара продао сам породичну златну кашику, ушао у
тај уклети парк и сео на једну белу клупу не знајући шта и куда даље. Мој
пут се завршио у слепој улици. Ослонио сам лактове о колена, склопио
шаке пред лицем ко да се молим и оба кажипрста гурнуо у нос. Да ли ми се
све само причињавало?
 Рак

Врло леп младић током разговора извади лулу и запали. На лули је

женски прстен с рубином.
Старији господин има браду подрезану у виду српа и седу косу у боји
месечине. Једва приметно је рошав.
Госпођица је ошишана до главе, њен мирис је unisex Bvlgari.
(Догађа се у париском парку Монцеау и у оближњем хотелу. На белој
клупи у парку седи врло леп младић. Ослонио је лактове о колена, склопио
шаке пред лицем као да се моли и оба кажипрста гурнуо у нос. Наилазе
госпођица и старији господин, уоче га, нешто се сашаптавају пролазећи,
затим се врате, старији господин скида шешир, и седају до младића.)
ГОСПОЂИЦА: Допустите да се представимо. Господин је писац из
иностранства, ја сам његов преводилац. Додуше...
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Додуше?
ГОСПОЂИЦА (снебивајући се): Додуше, могу вам рећи у поверењу,
шапуће се да он преписује туђе романе. Али ја не верујем. Ја верујем у
њега. Господин много чини за мене, иначе бих се изгубила у овом свету где
све лети некуд унапред. А ја, ја волим понекад да се враћам. Господин би
желео да Вам се обрати с једном молбом.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Да?
ГОСПОЂИЦА: А, не, нисте схватили! Господин и ја нисмо љубавници.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Не?
ГОСПОЂИЦА: Не! Постоји између нас нешто попут плиме и осеке
узајамне привлачности, али ништа више. Сваку плиму поништи убрзо
осека. У томе и јесте ствар! Који сте ви знак?
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: „Лав”.
ГОСПОЂИЦА: Ви нисте из наше приче, али бисте могли да нам
помогнете.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Где?
 ГОСПОЂИЦА: То није проблем. Проблем је како.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Тако ? А који сте ви знак?
ГОСПОЂИЦА: „Рак”.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Cancer. Rekstacenzija alfa, гранична вредност 7х
55 м - 9х 20 м, деклинација делта, средња вредност + 20. Знак најчистије
воде. Четврти по реду од знакова у зодијаку. То је у првом летњем месецу,
ту је Месечева кућа. То јест, ви сте водени, женски, пасиван и кардинални
знак. Ваше омиљено биље је рузмарин. Ваше зодијачко сазвежђе налази се
северно од небеског полутара...
СТАРИЈИ ГОСПОДИН (тапше): Браво!
(Старији господин дуго шапуће на уво госпођици и она то на уво сасвим
кратко преводи врло лепом младићу)
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Ја вас, а ви њега? И то истовремено? Не.
(Госпођица опет прима шапатом поруку, коју шапне младићу).
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Он вас, а ви ћете мене? Нее.
ГОСПОЂИЦА (прими следећу поруку шапатом и наглас је преведе):
Сендвич? Не долази у обзир!
(Поново јој шапће старији господин, она хоће да шапне превод на ухо
врло лепом младићу, али овај је спречи у томе)
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Знам, знам већ. Ја вас, а он мене. Нееее!
ГОСПОЂИЦА (Поново порука шапатом коју госпођица преведе):
Господин предлаже: ја њега, а он вас.
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: А како би било ја и вас и њега? Или он и вас и
мене?
ГОСПОЂИЦА (Запрепашћена преводи. Старији господин тапше и
шапуће одговор, који госпођица преводи): А има ли господичић још неку
комбинацију?
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Има.
ГОСПОЂИЦА: Коју?
ВРЛО ЛЕП МЛАДИЋ: Да од мене примите као накнаду за ваш труд око
овог господина један поклончић. Овај прстен с моје луле.
ГОСПОЂИЦА: Прстен? За мене? А шта треба да урадим?
(Младић јој натиче прстен с рубином на руку и нешто шапуће на ухо.
Она збуњено и полако устаје с клупе и запути се стазом ка излазу из парка.
На клупи остају само старији господин и врло леп младић. Кратак тренутак
неизвесности. Устаје и младић, у знак поздрава скида шешир. Придружује
се госпођици, узима је под руку и одлазе заједно остављајући старијег
господина самог на клупи. Мало касније у будоару са плаво - златним
цветовима по зиду, љубавна сцена после које обоје падају у сан. Она се
буди и прича свој сан)
Замисли, сањала сам да камење и балвани лебде у ваздуху тако да
можеш камен да додирнеш оздо, а испод потока можеш да прођеш као
испод моста. Мало даље поток се претвара у водопад, али тај слап пада
нагоре, ка небу и звездама. Подигла сам руку у сну, захватила од те воде из
потока, са његовог дна и напила се...
ЗА РОЂЕНЕ У ЗНАКУ „ШКОРПИЈЕ” И
„ВОДОЛИЈЕ”
 Шкорпија

У времена и ва дни благоверних и свеблагонарочитих, христољубивих и

самодржавних деспота Стефана и Грга, у месецу черешњару, у Звижду, где
се Дунав чује ноћу, а Месец никад не види, би затечен плавар Прохор
Гомац како обљубљује кћер Чељадина Авранезовића, а на уду му као на
прсту огроман прстен печатњак са словом „Г”. За казну ударише му у нос
брњицу ко крмку да више не саблажњује женскиње, узеше му чакшире и
ловачки нож с дршком од зечије ноге и голог најурише из села.

- Колико пута си била с њиме? - питао ју је после брижно отац. Кћи

Чељадина Авранезовића Филипа којој је Гомац био први и последњи, како
је веровала, слага да је било само једном. А било је два пута.
Први пут, једнога јутра Прохор је упита пролазећи:
- Умеш ли да музеш козе?
- Умем - рече одважно Филипа.
- А јеси ли музла и јарце?
На то Филипа обори очи и климну потврдно главом.
- А човека још ниси?
Филипа одречно заврте главом.
- А би ли мене измузла ? - упита Гомац и она је музла док из њега не
истече млеко.
- Шта ти је то? - упита она.
- Семе.
- А где ти је орање?
- Ти си орање. Жена је орање. Жена - то су крв и млеко. Завађени крв и
млеко. Несмешани. Само мушко семе може да их помири и смеша.
Показаћу ти како. То је нешто као молитва.
 Тада Гомац натаче на свој уд огроман прстен печатњак и раздевичи је.
Тако је то било први пут. Други пут их ухватише и раставише.
Отада Филипа је свако вече, уместо да једе, неутешно ронила сузе за
својим драганом. Најпре се исплакала у грне с рибљом чорбом, па сутра у
тањир с папулом, затим у попару с луком и најзад у чанак цицваре. Тада
једне вечери обриса сузе косом, поједе коприву кувану с овчетином и реши
да напише свом љубавнику писмо. Филипа Авранезовић имала је година
колико прстију на рукама и једној нози, још увек је сањала да сиса матер,
која је на јави одавно била покојна. Била је лепа ко ускршње јаје и
неписмена, али је чула у песмама које јој је казивала баба, да кнежеви и
кнегиње, уопште узев грамотни, понекад и заљубљени момак и девојка,
пишу једно другом писма. „Ситне књиге”, како је то називао свет. Сећајући
се тога најчешће у постељи пред спавање, Филипа једне ноћи усни свету
Петку која дође у манастир Далшу и из неке велике књиге за једну ноћ
научи Филипу да чита. И пред буђење обећа да ће је наредних ноћи
научити и да пише.
Просто не верујући у своју срећу Филипа отрча ујутру у манастир и
дотле је досађивала једној одавно познатој јој инокињи што је
послуживала у тамошњој писарници, док је ова не одведе у малу келију
изван манастирских конака. Ту јој показа справе за писање, пера, ножеве,
мастила, неисписану и исписану хартију. Све је то инокиња приправљала на
трему келије, где је књиге преписивао неки дијак са Свете Горе. И тада се
ту, на трему, деси нешто страшно, у исти мах усхићујуће и поразно.
На запрепашћење не зна се да ли веће монахиње или саме Филипе
Авранезовић, Филипа из рукописа течно прочита реченицу:
„Но сгласије тме к свету ни једино же, ни причестија верну с
неверними”
(„Но сагласија таме к светлости нејма, ни причестија верноме с
невернима...”)
Чим је схватила да може да чита, Филипа настави као опчињена и
пошто је налетела на повест о првим љубавницима, Адаму и Еви, није
могла да се заустави и прекине читање док не сазна крај причице.
Устрашена од свега тога, ударила је у плач, али ју је инокиња утешила и
испратила кући.
Отад Филипа се сваке ноћи молила да јој Света Петка опет дође на сан
и да је научи писању. Али Света Петка не дође. Девојка потражи инокињу
из Далше и упита је:
 - Зашто ми Света Петка више не долази на сан?
- Ми смо сви слуге греха, па то не можемо знати - узврати монахиња. -
Света Петка види будућност, а ми је не видимо.
Тако је Филипа остала да и даље ко пре у постељи ноћу у мислима
саставља увек исто писмо свом прогнаном драгану. Писмо је било о Адаму
и Еви, то јест о Филипи и њеном вољеном лепотану који је, такође
неписмен, лутао негде с брњицом у носу.
„Бог нас је створио спојене у једно биће - писала му је она у мислима из
своје постеље. - Створио нас је као једно биће, а затим, да се не осећамо
усамљени, он нас је расцепио. Тада је наишла змија и почела да нас
искушава. Жалили смо се на њу Богу, али је он рекао: Сатана ће сам
одговарати за оно што чини, а ви пазите шта ћете ви чинити. Није се тада
још знало ко си ти, а ко ја, то јест није се тада још разликовало ко је Адам,
а ко Ева, ко је од нас двоје мушко, а ко женско. Сатана нас је намамио да
окусимо од јабуке, од плода с дрвета познања добра и зла. Оно од нас двоје
које је прво загризло јабуку, постаде Ева, то јест ја, а оно које је потом
загризло и окусило семе јабуке, постаде Адам, то јест, ти, љубави моја.
Јесмо ли заувек растављени?...”
- Нисмо! - узвикну с врата Прељуб Авранезовић, син Чељадинов и брат
Филипин, који се тог тренутка беше вратио из рата и који као да чу
сестрине мисли. Његов изненадни долазак преплаши и Филипу и оца. Има
година и по како је Прељуб отишао као најамник у Влашку и сад се враћао
хром како га нису у рат испратили. Негде у Ердељу жиле су му под коленом
пресекли, па сад отац и сестра не знају враћа ли се из војне ко вампир или
ко жив човек. Гледају га запањено, кувају му чај од глога, а Мрс (како су га
монаси из манастира прозвали, јер никад није постио), седи под полицом с
грнцима, врео, сув ко дреновина и ровашена ока. Седи и слуша ватру на
огњишту. Веровало се да Мрс разуме шта ватра говори. Као што неки шире
око себе воњ, он је око себе ширио страх. Одједном, Мрс избаци из уста
звиждук од пет аршина, и рече:
- Шта велите, да вам ја испричам један сан? Додуше, снови се у рату не
препоручују. Завезеш се у сан миљама, па док се вратиш, оде глава, те ти
ни узми ни остави, нема више буђења. А ми у бици смо и ручали и
вечерали не прекидајући да се тучемо. Зато ја радије на ратишту не
спавам, него пловим по туђим сновима. У једном таквом, ко зна чијем сну,
присни ми се ова наша соба и ово огњиште, и ја се чудим откуд по туђим
сновима, чак тамо у Влашкој, наша кућа и ово огњиште. Било како му
драго, тек мени се ту на лицу места уручи неко зелено писмо прошивено
жутим концем. А у њему, ни узми ни остави, стоји, веле, нека велика тајна.
Гурнем га ја на полицу међу ове грнце и тигање и пробудим се. Чим сам се
нашао на јави сетих се да сам у сну заборавио зелено писмо. А како је сан
туђ, бринем хоћу ли опет баш у њега потрефити. Како да се нађе сан и у
њему писмо, кад је сан туђ? Брзо, брзо, пре но што сам се расанио, опет
запловим по оним сновима, одем до полице с грнцима и тигањима и узмем
зелено писмо. Било је тамо где сам га претходно оставио. Покидам печате
и рашијем жуте конце и из писма испадне велика тајна. Читам ја - а по
томе и знам да то није мој сан, него неко други чита у сну, јер ја као што
знате, не знам да читам. Тек, лепо у писму стоји да војвода у Голубачкој
кули, кир Јеремија има над постељом стакло за огледање, у углу икону
свете Параскеве, а под патосом благо скривено. Ако се стане тако да се у
огледало ухвати икона Свете Параскеве, на правом си месту. Под ногама и
простирком ћеш осетити капак под којим је ћуп с дукатима... Али ствар је
ни узми ни остави. Мора се војвода Јеремија најпре убити да би се благо
узело. А војвода је лукав ко исоп, најлукавија биљка. Не знају ни Угри ни
Срби, ни Турци шта мисли. А народ зна да он има такву жуту зделу од
печене земље из које руча и вечера и која поплави ако се у њу отрована
чорба успе. Тако му нико мушки не може доћи главе...
Код тих речи брат превали очи на Филипу и додаде:
- Али, пазите, добро наученоме женскоме чељадету није то тако тешко,
ако се има на уму да Јеремија воли да унајми млађе и лепше женскиње да
му се нађу у ложници око постеље као рубљарице и шваље... Ја то знам јер
сад сам се унајмио код војводе Јеремије. Овако кљаст не могу му у војсци
служити, али ваљаћу му на други начин. А ваљаћу и вама двома. Пази се,
Филипа, ја ово за твоје добро говорим!
На те речи Филипи се од страха прекиде конац од шића у руци. Брат јој
тада приђе и просикта: - Ја знам што ти и не сањаш. У овој земљи поданици
смо два завађена деспота, а за живу главу не можеш сазнати кога су од два
турска цара људи против којих се бијеш. Једни говоре да су овога, цара
Мусе, а други онога, цара Сулејмана. Па ти види којој ћеш ордији радије. А
с оне стране Угри вребају да пређу воду. Носе из Влашке глад. Дакле, војске
долазе, а женско се од војске не може сакрити ко ни огањ у конопљу. Знаш
шта ће ти радити. Мораћеш и што не можеш. Па ти бирај. Хоћеш ли њима,
а они су овде за дан два, или за годину највише, јер Угри већ граде тврђаву
Светоме Владиславу с оне стране Дунава. Или ћеш господину Јеремији у
чардак на Голупцу, у свилену постељу. А остало ћу ја да те научим. Ко што
је мене арапски хећим са Јашкура научио...
И тада забрави Мрс Авранезовић своју сестру Филипу у одајицу и рече:
 - Сестро моја невесто, два дана и једну ноћ стрпи се без ића и пића. А
после ћеш све схватити.
Трећега јутра Мрс Авранезовић донесе сестри Филипи бледој од несна
и нејела једну белу ружу и у стакаоцу кандила живу шкорпију.
И исприча јој.
Ти си рођена у средњем јесењем месецу, у осмом знаку, а то је
„Шкорпија” када је Бог рата у својој кући. Шкорпија је водени, женски
знак. Главна звезда њеног сазвежђа је Антар. Ако шкорпију бациш у
ватрени обруч, убиће сама себе. Урезан знак шкорпије видела си као
поскурник на дрвеним печатима. А сада ево живе шкорпије. Замисли да је
то војвода Јеремија. А од стакла замисли да су уста Јеремијина. И сада га
пољуби и пусти да у пољубац као обично истече мало твоје пљувачке...
Тада Мрс Авранезовић омота сестрину косу око руке и натера је да
пљуне у стакло с шкорпијом. За неколико тренутака на њине очи од оне
женске пљувачке шкорпија црче.
- Ту лежи твоја моћ - рече брат престрављеној Филипи - сада од нејела
имаш отровну пљувачку. И отровна ће бити док не окусиш први гутљај воде
или вина. Али ту моћ можеш повратити када год зажелиш. Одвешћу те
сутра у голубачку кулу, тражи да те приме за рубљарицу уз постељу
војводину, лепа си, допашћеш му се и примиће те. Немој ништа окусити
два дана и једну ноћ и када потом пољубиш војводу Јеремију, црћи ће као
ова шкорпија. А даље је јасно. Све као у сну. И пази, што Грци кажу,
најважнија ствар у животу је смрт...
 Водолија

Једнога јутра уочи Светога Илије монаси манастира Далше украј

Дунава нађоше младића голог, лепог и крвавог где лежи пред конаком
обезнањен. Опраше га ракијом, видеше да му је у нос као крмету ударена
брњица и тако познаше да је од оних што јуре туђе женскиње. Пустише га
да преноћи у штали, а ујутру један инок Светогорац даде му стару кошуљу
и посаветова га да не покушава сам да скида брњицу. Иначе, оде и нос...
Младић је запањено гледао над собом иночки осмех пун зелених, црвених
и плавих зуба, јер их је писар и нехотице чачкао пером којим украшава
заглавља књига.
- Иди уз Дунав док не наиђеш на прву чесму - говорио му је монах - крај
чесме је ковачница и у њој један поткивач који таквима ко ти уме да скине
брњицу, а да не раскине нос. Када те све прође, пусти брке и неће се видети
да си ровашен. А сад буди с Богом и убудуће памет у чизме.
- Што у чизме? - нађе се момак у чуду, иако није имао чизама и одмах
ућута јер га и то мало речи заболе. А инок узврати.
- Ош пасо, нејма ти овде више ни стојишта ни пасишта...
На гласомет низводно од Голубачке тврђаве има крај Дунава извор
топле воде. За душу некоме ту је крај пута подигнута чесма. Лула чесме
изливена је од меди у облику мушкога уда што увис избацује колутиће
топле воде. Златастог врха углачана од додира многих алчних усана,
блиста чесма мокра на сунцу. А ноћу, кад нема месечине, жене нероткиње
крадом пристају уз чесму и примају топлу воду у се ко лек, не устима, но
ко што би мушко примиле. Јер жена не жедни ко човек само на један, но на
два начина.
У ковачници до тог извора једнога јутра уклонише младићу брњицу с
носа и он се уми и напи с чесме. До зиме нарасли су му густи црни бркови
којима је могао да чеше нос покрећући их лево и десно. Био је опет леп ко
раније, али без пребијене паре. У подграђу Голупца ноћивао је на неком
тавану у старим наћвама, а то је дрвено корито за мешење хлеба. Лежи он
тако и слуша како напољу на мразу јабуке заостале по гранама циче и
пуцају кроз ноћ. Једне вечери пробуди се осетивши кроз ледену месечину
на лицу нечији осмех. Отвори очи и угледа у углу човека ослоњена о
димњак.
- Како се зовеш? - упита непознати.
- Прохор - узврати младић и препаде се тек сада, али непознати му даде
знак да настави да спава. И поче да мрмља нешто што је Прохор онако
дремован једва чуо, иако се по свему судећи односило на њега:
Рођен си у другом зимском месецу, у једанаестоме знаку, а то је
„Водолија”. Сазвежђе му је у близини небеског полутара Оно је у власти
планете Урана и његов прстен оставиће трага на теби. Од воде очекуј и
најбоље и најгоре. Имаћеш среће у пословима с водом скопчаним, али ти и
смрт предстоји од воде. Умрећеш без ране лежећи наузнак. Прославићеш
се ако преживиш 25. годину, али не одмах, јер вама рођеним у знаку
„Водолије” који је ваздушни, мушки, делатан знак, слава долази споро...
Током приче Прохор се расани, устаде, протеже се и уступи у наћвама
топло место незнанцу. Овај одмах захрка и Прохор му претражи у трен ока
све џепове у нади да ће наћи нешто, јер је био без пребијене паре. Али, не
нађе ништа и помисли.
- И овај је ко ја, то јест, ко црквени миш.
Али, претражујући га, опази да су рите на незнанцу уствари остаци
војничког одела. Уљез је био ислужени војник.
Ујутру међутим, чим незнанац отвори очи виде се да му је једно око
ровашено. У једном оку сунце у другом месечина помисли Прохор, и
упита:
- Како се зовеш?
- Мрс. Кратко и јасно.
И тада му незнанац понуди у знак захвалности што га је пустио у наћве
доручак у оближњем свратишту.
- Ту има нека замка - помисли Прохор - зове у крчму, а нема чиме да
плати.
Ипак одоше, при чему Прохор одмах опази да незнанац осетно храма.
Слатко се наједоше јарећих ушију с репицом и када је дошло време да се
измири рачун, Прохор се поребарке поче прикучивати излазу како би
лакше утекао. Али га на вратима незнанац сустиже, завуче руку у
Прохоров џеп и извади из њега на запрепашћење младићево сребрник.
Када је платио, Прохор га упита:
 - Откуда сребрник у мом џепу?
- Ставио сам свој сребрник у твој џеп да га сачувам, јер сам знао да ћеш
моје џепове претрести док спавам.
- А откуда ти сребрник?
- Нешто сам продао.
- Шта може бивши, ислужени војник да прода?
- Тебе.
- Откад ја толико вредим?
- Мени не вредиш, али војводи Јеремији вреди такав ко ти. А ја радим
што кир Јеремија тражи.
И војник одведе Прохора у Голубачку тврђаву. Најпре се попеше
стрмим степеништем до улаза. Изнутра се видело да град голубачки има
један донжон и једну кулу с мерзерима над Дунавом, а четири куле с копна.
Палата војводе Јеремије, господара замка, гледала је на воду. Под једном
од кула, оном крај улаза сместише Прохора у одају с великим ватриштем и
с постељом прекривеном овчијим руном. Огроман леген стајао је у углу.
- Имаћеш два посла, један у миру и један у рату - рече му човек који га
је довео. У рату, као плавар, бићеш на лађама, да браниш Голубац, јер Угри
товаре на шајке с друге стране реке топове, за случај ако треба да с воде
ударе на град. Кад опале дрхти мозак у глави и риба у Дунаву. А у миру
мораћеш да провериш сву послугу пре но што се унајми да ради у тврђави
за војводу. И мушко и женско. За мушке и сам знаш како ћеш. Снађи се.
Но, нарочито је важно да ти кажем како је наређено да се провери
женскиње. Прво, да не унесу отров, оружје или нешто слично у
господареву ложницу. Јер, женскиње тамо понајвише има приступ. А
господар и воли да буде окружен шваљама и рубљарицама. Али, ту и јесте
чвор. Ових година спустила се с војском на Дунав француска болест и
шпански ветар и ти ћеш морати са сваком слушкињом пре но што је
припустиш у војводску постељу да легнеш и да је провериш да кир
Јеремији не пренесе неку пошаст. Тако господа по дворовима данас раде.
Јеси ли разумео?
- Ништа нисам разумео - узврати Прохор пренеражен.
- А зашто ти не радиш код војводе те послове? - додаде он, на шта
војник дуну у шаку, па помириса. Поглед му се некако скрати пре но што
ће одговорити:
- Имам ја шта да радим код војводе. А тај посао не могу обављати овако
ружан и хром, јер господар неће да му се женскиње пре но што му падне у
постељу престрављује, јер онда им, каже војвода, коса заудара на слепе
мишеве. Зато је тражио неког чисменог лепотанчића ко што си ти да их
најпре повали, а да оне не вриште. Некога ко их неће престравити... Има
на Дунаву довољно мушких које ја и војвода престрављујемо...
Тако је почела Прохорова нова служба. У почетку није имао много
посла. Пошто се опасао и поткресао своју чекињу показа се збиља лепотан
и по, с косом ко ловорово лишће, а у кајику изађе међу најбоље плаваре на
Дунаву. Као да му се отворише очи. Једним је оком гледао у себе, а другим
видео кроз ноћ. Доби неку веселост и окупи око себе чамџије, веслаче,
сплаваре, морнаре с Понта и крманоше. Убрзо је знао по имену све на реци
што носи жуљ од весла или крме. Била му је највећа казна да буде сам.
Волео је друштво, лако је трошио што заради и лако за трошак зарађивао.
Али је држао до тога шта ће војвода о њему мислити. Иако је волео да
забави свет, чувао је свој независан положај у тврђави. Момке који су се
хтели унајмити код кир Јеремије, проверавао је увек на исти начин. Код
Голубца би их укрцао у чамац и отиснуо низ матицу Дунава. Оне који би се
вратили у чамцу примао је у службу, а оне који би се враћали пешке
обалом, јер нису могли довеслати узводно, враћао је у село за чобане. Са
женскињем које је долазило да тражи службу у палати, дакле у одајама
војводе Јеремије, поступао је на разне начине. Било их је од сваке руке.
Било их је из Метохије од дванаест до четрдесет година, пребеглих из
турске царевине, Бугарки ружних, а поштених, било је неспретних а
вредних Немица из Трансилваније, лепих и крадљивих Влахиња и Јеђупки
лењих и похлепних. Неке би отерао још с врата, некима би као коњима на
сунцу загледао зубе, а шта је чинио с онима које је припуштао у своју одају
с ватриштем и огромним легеном, нико не зна. Само се знало да је налагао
да му се кувају велике количине чаја од жалфије и пун казан тог чаја
допреман му је у одају. Ту би девојке преноћиле с Прохором и ако би и
после ове провере биле припуштене кир Јеремији на чардак или у палату,
Прохор с њима никада више не би спавао, није се ни обазирао на њих, као
да не постоје.
И војвода је био задовољан Прохором. Дваред је чак послао слугу да
однесе у Прохорову одају купицу вина с војводине трпезе. Прохор би тада
попио вино, са дна чаше узео сребрник који му је на тај начин слао кир
Јеремија и враћао купицу по слузи. То је било све. Самог војводу, кир
Јеремију, Прохор није никада видео...
Имао је доста слободног времена, ишао је понекад у цркву, у храм
Ваведења пречисте, волео је да долази на ону чесму, да ту у сенци липа
седи, да се умива, да гледа жене како пију, да се шали с њима, или да их
плаши лажима с оне стране Дунава и истином с ове стране. Понекад је
сањарио о томе да ће се прославити, као што му је прорекао оне прве ноћи
Мрс, али није могао поверовати да ће му смрт доћи од воде, коју је волео.
Слушајући како се гргољ топлог извора меша с хуком леденог Дунава
понекад би отегао песму, али тихо, као да пева некоме у себи:
„Орао се вијаше над градом Смедеревом,
Никторе не ћаше с њиме говорити...”
Али, није тако с песмом потрајало.
Те године угарски краљ Жигмунд хтеде узети Голубац од Јеремије, али
овај не даде. Опреми своје људе и лађе и посла на другу страну Дунава, да
нападну Угре, а угарском краљу поручи да је он Голубац купио од деспота
Стефана Лазаревића за 12.000 дуката с по једном деспотовом главом
искованом на сваком дукату. Ако угарски краљ хоће Голубац, нека му
пошаље 12.000 дуката са својом главом на сваком, па ће га добити. Иначе
не. Радије ће град дати турскоме цару. Тако рече Јеремија, а Прохор који
беше с осталом голубачком посадом прешао на лађи реку и ушао у чарке с
Угрима, задоби тешку рану. Хитац из самострела погоди га у препону. Нису
они тамо затекли само Угре, него и Лехе и Влахе, чак и Литванце. У општој
пометњи и клању војводини људи једва стигоше да убаце рањеног Прохора
у чамац и отисну га од обале низ реку. Поподне нешто пре пет часова, кад
нема кише, ветар по имену „Праскавац” тера једно време Дунав узводно од
Лепенског вира ка Голупцу. Тада се може каиком пловити и уз ток реке. То
је знао Прохор, те му тај ветар спасе главу. По том ветру он довесла натраг
у Голубац више мртав него жив.
Лежао је недељама под јагњећом кожом и јечао. Говорио је као да једе,
а у хлебу остављао крваве угриске. У детињству једна од баба научила га је
да ноћу, ако у соби, или у чамцу има нечастивих, треба да у мислима
начини круг око себе, заправо око постеље или чамца и да се тако заштити
од зле силе. Сада је лежећи у мислима стварао круг око ране у своме бедру.
Као да штити рану од злих духова. Постепено је тај круг из вечери у вече
смањивао и тако сабијао бол гушећи рану. Најзад је тај бол угушио. Као да
је Прохор сам зли дух. И тако је оздравио. Али, боље да није. Остадоше
последице од рањавања. Он изгуби мушку моћ за свагда.
Унесрећен и преплашен, реши Прохор да ствар прикрије. Да би могао и
даље војводи проверавати шваље, он се досети јаду и унесе у своју одају
још једну постељу. Ноћу крадом скиде бронзану лулу са оне чесме на
Дунаву, донесе је у Голубац и на нову постељу, у којој иначе није спавао,
причврсти ју као пету ногу. Али озго и нагоре окренуту. Преко ње пребаци
овчије руно и тако је могао рубљарице и шваље проверавати и даље као да
није озлеђен. У том кревету лулу с чесме објахао би, па би се нашла
усправљена уз његов пупак, таман где треба кад се девојка завуче под руно
и полегне по њему. Наравно да су оне одмах опажале обману, али тада је
већ било касно и Прохор за то није хајао. Важно је било да је он могао увек
рећи да је своју дужност према господару извршио и да их је проверио.
Уосталом, није било много нових.
Једног поподнева ветар „Праскавац” донесе под град голубачки девојку
која се пријави као нова шваља. Када угледа Прохора она се пренерази. А
он нареди да се кува чај и уведе је у одају с ватриштем и легеном. Чим
приклопи врата, он јој рече:
- Боље да знаш шта мора бити и да ти то рекнем унапред, ко и свакој
другој пре тебе. Да се не опиреш. Морам те проверити пре но што одеш у
ложницу господару. Наредио је да пре њега морам да преноћим са сваком
од његових нових рубљарица.
На те речи она поче да дрхти, а он јој смаче оглавље - разви бошчу, и
под њом откри тепелук од срме перважен уплетњацима од одрезане косе.
Под свим тим указа се њена права коса и у пунђи игла са јантарним зрном
на врху. Он извуче иглу и баци је пред огњиште.
- То не смеш унети у кулу - рече. - Толиком иглом може се неко
усмртити.
Потом јој извади чешаљ из косе и расплете кику. Замириса тешка коса
по соби и из ње испаде ниска парица и струк босиока. Он се маши оне ниске
парица и провери да која од њих није истањена толико да може коме жиле
на руци пререзати. А она га већ грли и плаче. Он јој скиде гвоздени прстен
са руке, омириса га и једном кашиком вешто извади бисер из лежишта да
види нема ли под њиме отрова. Када се увери да нема, врати опет бисерно
зрно на место, зубима учврсти метал око њега и стави девојци прстен
натраг на руку. Скиде јој ђердан с врата и задржа рекав да се њиме може
живо чељаде у трен ока удавити. А она му свеједнако прича нешто о Адаму
и Еви и гледа га као замађијана.
Потом јој разреши кожно ремење спутано око чарапа и изу је. Тада из
једне везене чарапе испаде нож са дршком од зечије ноге.
- Шта ће ти то? - упита он и одвоји нож на гомилу са иглом и ђерданом.
- Хоћеш да убијаш?
- Нећу. То није мој нож. То је твој нож и враћам ти га. Зар се не сећаш?
Он јој се загледа у очи, али не показа да је разумео шта она говори.
 Без речи смаче јој јелек спучен под прсима само једним прапорцем
место дугмета. Одмота јој појас и баци. Раздреши јој хаљину и свуче са ње.
У порубу хаљине намириса листић лоћике, а она стаде нага насред собе.
Само јој остадоше на ушима обоци као минђуше дуге до рамена. Показа се
да је жбунић под пупком обојила варзилом, а варзило је једина боја коју
мртви разазнају на овом свету. То беше нешто као белег да је неки
покојник може и после смрти познати. Али Прохор не обрати пажњу на то,
него је над легеном опра у чају од жалфије.
Потом јој олиза сисе, прекрсти сваку по триред језиком и повуче ју на
себе под овчије руно у постељи. Она полеже по њему, обезнањена од
страсти, али је упорно избегавала да га пољуби машући главом лево-десно.
Када је он присили да га целива у уста и када је онај водолија, или пета
нога кревета проби, она страшним криком прострели ноћ тако да се од
њенога гласа угаси свећа у ложници.
- Добро је, чиста си - прошапута он који час касније - сутра можеш да
одеш војводи. Свако јутро будићеш га мирисом топлог, тек испеченог
хлеба с мирођијом. Он тако воли. А и ти ћеш му се свидети, јер воли жене с
више сиса но гузица и радије оне с горком од оних са слатком пљувачком.
Сад иди и мисли на то да је само преко Месеца човеку дато да види Сунце.
Само преко жене човек сазнаје ко је и да ли је човек...
То су биле последње речи које је младић на постељи с пет ногу изрекао
у свом животу. Следећег јутра Прохор је у тој постељи лежао мртав. На
узнак, без ране, са свећом тутнутом у шаке. Леп и с две сребрне паре на
очима.
Неколико часака раније један хроми, ислужени војник је скинуо
бронзану лулу с постеље на пет ногу и наредио да се врати на чесму с које
је била узета, али окренута тако да с ње вода капље надоле. Затим је опет
сео уз покојника да га чува бојећи се да мрца мачка не прескочи. Утом из
манастира Далше стиже и један инок и седе уз војника. Овај га дочека
неким као укрпљеним осмехом и рече режући нокте ножем:
- Тако вам је то, часни оче. Ја као војник знам да постоји доба године
када се верује у Бога и доба године када се у Бога не верује. А што се овога
лепотана овде тиче, њега нико никада неће видети старог. Зато се може
рећи да је најважнија ствар у смрти живот. На пример, ткиво твоје смрти,
часни оче, саздано је у целости од твог живота. Без твог живота те смрти не
би било...
Инок из Далше се прекрсти и рече:
- Броје се дани смрти, сине мој, а не дани живота. Дани твоје смрти када
се саберу и израчуна се колико их је, што претекне, тај остатак, то је твој
живот...
У том часу озго из палате допре сладак мирис тек испеченог хлеба с
мирођијом.
ЗА РОЂЕНЕ У ЗНАКУ „ОВНА” И
„ЈАРЦА”
 Ован

Некада судбине нису читане само помоћу књижица као што су „вечити
календари”, „рожданици”, „сановници”, „хороскопи”, „трепетници” или
„планетари”, него и из такозваних „ручница”. „Ручница”, или „пистик” је
назив за рукописне азбучнике посебне намене, који су давно били у
употреби у Грчкој, Египту и Шпанији. Потом су се раширили и на друга
подручја. Реч „пистик” у старословенском значи прави, непатворен, а
дошла је из грчког. Она означава списак речи-кључева којима се могу
предвидети снови. Супротно много распрострањенијим „сановницима” или
„тумачима снова”, који на основу снова тумаче јаву, „пистици” на основу
јаве тумаче снове. Некада се то очигледно сматрало исто тако важним. Ти
древни „азбучници” су готово заборављени, иако су много старији од
„сановника”. „Сановник” је уствари изврнута рукавица ових древних
рукописних свитака или, касније, књижица. Уместо да као „сановник” на
основу снова прорекне јаву, „пистик” вам на основу јаве прориче шта ћете
сањати. „Пистици” су, као што је речено, помагали да се створи мапа сна и
компас за кретање кроз снове који вас води с циљем да се на основу
догађаја на јави сан предвиди и да се у њему не залута. Такође су служили
да се уоче и ишчитају везе између особа рођених у истом или сродном
зодијачком знаку. Зато је сваки од оваквих азбучника сачињавало једно
туце свитака, за сваки зодијачки знак по свитак.
Ниједан „пистик” није у целости сачуван до данас. Уз одломке разних
„пистика” сачувано је и нешто као упутство за употребу, које гласи:
„Сан има две капије, улазну кроз коју се пада у сан и излазну кроз коју
се из сна враћа у јаву. ’Пистик’ помаже да се контролише капија кроз коју
се из јаве улази у сан, а ’Сановник’ капија која из сна води натраг у јаву.
Пад у сан може бити одлазак у неповољном правцу, од којег после зависи и
буђење... Постоји пет падова у сан. Најважнији су други и онај пре
четвртог, који није трећи. То падање у сан пре четвртог пада увек
недостаје, али постоји...”
Овај и други одломци који су допрли до нас писани су на различитим
језицима, на катареусу, ладину и на руској рецензији старословенског.
Можда и назив „поџепница” из раног XVIII века обухвата поред
рукописних песмарица профане садржине, поред сановника и „пистике”,
илити „ручнице”. Овде се наводи модерна, реконструисана верзија за особу
рођену у знаку „Овна”:
АУТОМОБИЛ - Ако на јави купујете ципеле, то значи да ћете уснити да
купујете мали плави аутомобил „Голф” (мањи од оног који већ имате) и то
не себи, него неком другом.
БУЂЕЊЕ - Пре три милиона година у васиони се догодио инцидент
космичких размера и уписан је у сећање свих небеских тела. Сва зодијачка
сазвежђа носе на својим путањама тај тренутак уцртан у своју меморију и
у часу када се опет нађу на месту на којем их је инцидент затекао, „сећају”
га се. То сећање пројектују и на Земљу. Под импулсом тог небеског сећања
на инцидент људи се буде из сна усред ноћи као у шоку. При таквим
буђењима доживљавају тренутке просветљења и страха. Међутим, та
буђења не доживљавају истовремено сви, јер катаклизма није уписана у
меморију различитих сазвежђа Зодијака истовремено. У часу инцидента
сазвежђе „Овна” например, није се налазило на истом растојању од
средишта инцидента као сазвежђе „Шкорпије”, па тај импулс није могао
бити уписан у њихове меморије у исти мах. Таква буђења са просветљењем
и страхом разликују се од осталих буђења као двожучно јаје од
једножучних јаја. Ако у часу таквог двожучног буђења замислите неку
жељу, на пример, пожелите да се венчате, то ће вам се испунити, али у сну.
ВРЕМЕ - Постоји концентрат времена као што у хемији постоји
концентрат киселине. Ако то осетите око поднева, а да тај осећај није
изазван глађу, сањаћете да сте жена дугих црних власи и зеленог погледа.
ГРАД - По старом веровању кад год пређете неки мост што води ка
граду у сну ћете чути да вам неко шапуће једно име. Шапутаће вам га
вашим гласом, али ће то бити име вама непознато. Обратите пажњу и
упамтите то име, јер ваш глас ће вам рећи како се зове ваш суђеник.
ДУГ - Писац и песник из XIII века Теодосије повремено долази на свет
да чује како једна девојка у XVII веку чита песму „Слово љубве” од деспота
Стефана Лазаревића написану у XV веку (мртви не могу да читају, они
могу само да чују шта други читају). Девојка није могла због тога да
прекине читање и упишала се у кревет читајући књигу од које није могла
да се одвоји. Ако се и вама догоди да се упишате у кревет читајући, то је
знак да неко у сну слуша ваш глас док казујете стихове којим враћате један
прадавни дуг:
 човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?
...
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи...

ЂАКОН - По старом веровању ако сретнете ђакона, у сну ћете куповати

брзину. Негде на некој улици ви, или неко вама близак, платићете је
страним новцем. Ако не дође до таквог сна, покушајте поново када на јави
опет сретнете ђакона.
ЕКСЕР - Древни вам „пистик” саветује да добро ослушкујете око себе.
Као што је познато, ексер се ставља у јело да оно на ватри не изгуби боју.
Ако покусате такву „клин чорбу”, у сну ћете имати посету; од посетиоца
видећете само мушке ципеле Массимо Германи. Али отада стално ћете
сањати да у сну чујете кораке у тим ципелама.
ЖЕЂ - Ако жеђате ноћу, то је скоро увек знак да ће вам се јавити у сну
неко ко ноћу не пије воду.
ЗВЕЗДАНИ ПЛАШТ - Ко у Музеју Диоцеза у Бамбергу види звездани
плашт цара Хајнриха II (умро 1024. године), или слику тог плашта, по
којем су извезена сазвежђа и друге појаве са астролошким значењем,
усниће куповину прстена. Куповина ће бити обављена негде веома високо,
са тог места пуца поглед на 23 километра неке реке. Приликом куповине
нећете бити сами.
ИГЛА У ПЛАСТУ СЕНА - Пласт сена поред пута ће вам донети сан који
има веома сложено значење. Свако падање у сан траје неколико стотина
година. Човек је много старији него што уме да рачуна. Зато тражити и
пронаћи себе у сну је исто као тражити иглу у пласту сена. Уместо себе
наћи ћете у сну само тамно мушко одело са сивим пругама. Убудуће
стално ћете у сну тражити власника одела.
ЈАБУКА - Понуђена и прихваћена јабука предсказује да ћете имати у
сну кишу. Отићи ћете у том истом сну с неком непознатом, али за вас
важном особом, да гледате венчанице. У сну се неће знати за чије су
венчање. Бираћете их, и допашће вам се једна сребрна као од плеха.
КУМ - Немојте никад рећи: „Што да му идем на погреб? Неће ни он
мени доћи на сахрану.” Уколико то учините, он ће вам засигурно доћи на
сахрану, али ви то нећете моћи да видите. Само ћете сањати да вам је
дошао на свадбу као венчани кум. Закићен струком рузмарина.
ЛАЊСКИ СНЕГ - Ако нагазите на лањски снег чућете у сну трубаче.
Свираће песму „После рата, с мало наде кроз кишу...”
ЉУЉАШКА - Ко види женско чељаде на љуљашци, сањаће да обува
чарапе проткане сребрном мрежом.
МАРС - Планета владар у сазвежђу „Овна”, које је предмет ове
„азбучнице”. Ако ставите прстен или огрлицу с алем-каменом (што је
Марсов драгуљ) уснићете мушку свечану кошуљу без дугмади. Кошуљу за
XXI век, која се закопчава на „чичак”.
НЕПРИЈАТЕЉ - Људи обично мисле да су им непријатељи свуда на
свету непријатељи. Али, није тако. Тај исти ко вам је непријатељ овде, на
једној тачки Земље, у Европи на пример, не мора вам бити непријатељ на
некој другој тачки, рецимо, у Аргентини. Пошто се непријатељи крију,
покушај да откријеш тачку где ти непријатељ није више непријатељ и ту ће
се он сам открити. Ако прочитате овај текст, то неће изићи на добро.
Непријатељ ће бити пред вашом кућом. Уснићете рат у којем ће 77 дана
падати бомбе и 60 мостова биће срушено. Ко не оћути идући мостом преко
воде, неће моћи у рај, нити ће моћи с неба на земљу.
ЊИВА - Ко пређе пешке преко њиве усниће девојку којој сваке године
боје по један нокат више у црвено. Најпре на ногама. Тако да увек зна
колико јој је година. Док не одрасте. Она ће на рукама носити чипкане
рукавице проткане ситним огледалима као неком крљушти; те рукавице ће
вас мотрити с безброј очију.
ОВАН - То је први знак зодијака и одговара првом пролећном месецу,
Сунце пролази кроз овај знак између 21. марта и 20. априла, а Марс је овде
владар. Ован је ватрени, мушки активан и кардинални знак. Његово
зодијачко сазвежђе налази се на северном небу. Ако нађете новчић са
искованим знаком зодијака и натписом Ариес (Александрија, 155. пре нове
ере) уснићете да неком мушкарцу бирате афтер схаве лосион. (Не треба
изгубити из вида да ова „азбучница” предвиђа снове онима који су рођени у
знаку „Овна” а односи се на одређени начин и на њихове парњаке, оне
рођене у знаку „Јарца”, па се и један и други знак називају „рогати” знаци).
ПАСУЉ - Набавите две врсте пасуља, бели и жути, увек лањски и
оставите да се преко ноћи у води са наном раскваси. Добавите сува
димљена ребра и сланину сушену на 15 или 20 метара висине (што је виша
сушница то је боље)... Главицу црног лука и чен два белог препеците на
плотни, оцедите пасуљ, налијте воду у лонац, додајте пасуљу препечену
црвену паприку и онај лук. Убаците у лонац сланину са сувим ребрима. Не
заборавите да треба додати алеве паприке и мало чаја с медом. Ако све то
обавите, сањаћете један грчки пољубац (од оних што се дају преко рамена),
или један француски (с челом на бради) или два руска (с угризом).
РАСКРШЋЕ ТРИ ПУТА - Ко се нађе на раскршћу три пута и не зна којим
треба да продужи, имаће у сну посету. На сан ће му доћи свети ратници
насликани у манастиру Манасији (XV век). Њихови прсти нису обавијени
око дршке сабље иза штитника, него обухватају сечиво. Сваки удар сабљом
на непријатеља, нанеће и њима самима рану.
САТУРН - Кад год најпре обујете леву ципелу, па десну рукавицу, то
значи да ће вас у сну морити растанци, спутавања, тешкоће, губици, страх,
противљења, одлагања, отуђеност, усамљеност, хладноћа, окорелост,
шкртост, завист. И старост која се издалека смеје претећи штапом кроз две
ноћи, кроз ноћ вашег сна и кроз ноћ сневача чије ужасе сањате. Јер ти
ужаси које сањате нису ваши. Они припадају неком ко је рођен у знаку
„Јарца” па је у власти планете несреће, Сатурна.
ТЕСТИЈА - Тестија с писком у облику мушког уда предсказује вам сан у
којем неког по сваку цену морате да нађете. Тражићете га, али нећете
знати како да га препознате. Нећете знати како изгледа. Овај сан ће се
понављати.
ЋУК - Ако чујете ноћу ћука, слушајте колико ће пута да се огласи без
прекида. Толико вам је година остало да живите. Исте вечери сањаћете
поново да тражите некога кога не можете да препознате. Али, овога пута у
сну ће вам се разјаснити да тај непознати, којег још нисте нашли, боји свој
раздељак у наранџасто. Упамтите то. Ваљаће вам у неком другом сну.
УЛИЦА РИГЕ ОД ФЕРЕ - Ако прођете ноћу овом улицом доћи ће вам
на сан неко непознат с киме ћете остарити. Неко кога ћете неизмерно
волети. Неко ко ће ноћу знати ваше мисли и жеље само по пуцкетању
ваших костију у мраку.
ФИЛОН АЛЕКСАНДРИЈСКИ - Ако прочитате ову реченицу: „Филон
платонизује, или Платион филонизује” уснићете да изнајмљујете на један
дан нешто као пустињски шатор са пет стубова.
ХРАМ - Ако уђете око поноћи на градску капију, ма и ону на
Калемегдану, из XV века, сањаћете да се венчавате у манастиру Манасији с
човеком којег никада раније нисте срели чак ни у сну. Хватаће вас ужас од
тога што нећете знати како изгледа све док вам не подигне вео с лица да
вас пољуби.
 ЦИПЕЛЕ - Ако на јави купујете аутомобил, то значи да ћете у сну
купити женске ципеле од белог платна с црним крзненим врхом као за
венчање.
ЧЕШЉАЊЕ - Према древном обичају можете да постите петком, а да се
чешљате суботом. То ће предсказати да ћете у сну најзад наћи особу коју
сте одавно тражили, особу која боји раздељак у наранџасто. Постаће вам у
сну љубавник. Ако вам овај сан не пође за руком, поновите пост и
чешљање.
ЏАНАРИКА - Ако берете шљиве џанарике биће вам у сну хладно и доћи
ће вам на сан неко рођен у знаку „Јарца”.
ШУМА - Обратите пажњу ако видите две птице да слећу у шуми на
грану. Једна кљуца воће од ове, друга од идуће године. Прва ће певати, а
друга не. Ту другу ћете уснити. Ни у сну неће певати, али ће погледом
зауставити ваш ручни сат као што се чини пред венчање.
 Јарац

- Будало, престани да чекаш - говорио сам себи током свих 77 недеља

док су падале бомбе на град. Али док ти бомбе падају на главу не можеш да
мислиш. Ни да спаваш. Пет стотина тридесет девет ноћи нисам спавао. Јео
сам јабуке место да спавам. Све те ноћи провео сам у довртаку своје собе у
улици Риге од Фере, јер моја кућа нема подрум. После сам чуо да је
требало да стојим у углу собе. У довратку се стајало у другом светском
рату, а сада током Нато напада стоји се у ћошку. Нисам могао да верујем
да ми се то стварно догађа. Иако се све то могло предвидети. Јер, ја сам
рођен у знаку „Јарца” (Kapricornus).
Зодијачко сазвежђе „Јарац” налази се јужно од небеског екватора. Јарац
је десети знак Зодијака, одговара првом зимском месецу, Сунце пролази
кроз овај знак између 21. децембра и 19. јануара. „Јарац” је земљани,
женски, негативан (пасиван) знак. Зато сам рекао да се све ово могло и
предвидети. Рођени у знаку „Јарца” имају најнезгоднију планету владара
од свих небеских знакова. Сатурн, моја планета-владар, звезда несреће,
злоћуди небески створ у мој живот је изручио уз товар Нато бомби неке
полурођаке старце што смрде на укварене лекове, непрепознатљиве очеве,
претке-битанге, сирочиће, курате наследнике. Долазили су и одлазили
провидни ко чаша. А мени остаде на поклон изванредно памћење, које
незајажљиво уписује у свој рабош сиромаштво, самоћу, дуготрајне
предострожности, тугу, лешеве, мамурне мржње, ратарско порекло, масу и
тежину ствари које сам непогрешиво разазнавао око себе, укључујући масу
и тежину крстарећих ракета које су ми летеле над главом. Станујем на
Дорћолу, у соби где се брујање авиона уселило прве ноћи бомбардовања и
ту остало заувек као у неком музеју звука.
Ујутру загазисмо у рат ко будала у порту да игра шоркапе. Преко ноћи
јефтине ствари постадоше скупе, а скупе појевтинише. По дану излазили
смо на улицу као кртице, бели од страха и несна да видимо је ли још ту
Кнез Михајлова улица и ја сам почео да уочавам излоге у које никада
раније нисам загледао.
Идем тако улицом Цара Лазара и никако не могу да се сетим ниједне
позоришне представе коју сам видео пре рата. Тада ме привуче излог са
скупом женском обућом. Одмах уочих, не знам зашто, једне ципеле од
белог платна с црним крзном на врху. То је била раскошна женска свадбена
обућа, прилично уврнута, са четвртастом потпетицом. Очи ми остадоше у
излогу. Да се разумемо, нити сам трансвестит, нити имам у виду женидбу.
Ја и нисам неко за ким би се поломили. Савете и псовке на једно уво
примим, а на друго испустим, обећавам много, а испуњавам мало. Воду
ноћу не пијем. По коси ми се види да ми је душа тужна. Личим на мајку
свим данима сем празника. Укратко, и лепе капе ми лоше стоје. Ако се у
јулу оженим, писано ми је да ћу бити срећан. А ја не знам да ли ћу до јула
бити жив. Упркос томе, некако необјашњиво су ми се допале беле венчане
ципеле с црним крзненим врхом. После сам још једном или дваред,
прошао онуда да их видим. И био страховито погођен, када једнога дана
ципеле нису освануле у излогу.
Како пише у астролошким приручницима ја у суштини имам и друге
пориве, сем оних што ме уназађују, као што су: постојаност, издржљивост,
темељитост, чврстина. Ваљда се стога јавио у мени нагон самоодбране. Као
у неком пркосу свему што ми је претило, почео сам за време
бомбардовања да кувам, што раније никада нисам умео. Риба није
долазила у обзир, јер је Дунав био загађен осиромашеним уранијумом и
живом из бомби. Зато узех на пијаци две врсте пасуља, бели и жути, лањски.
Узех сува димљена ребра и сланину сушену на 20 метара висине јер, што је
виша сушница, то је боља сланина... И тако падају бомбе, ваздушним
ударима Нато разара рафинерију у Панчеву, а ја кувам. Пасуљ сам оставио
да се преко ноћи у води са наном раскваси. Главицу црног лука и чен-два
белог препекох на плотни, оцедих пасуљ, налих га водом, ставих у лонац,
додајући пасуљу препечену црвену паприку и онај лук. А Панчево гори.
Убацих у лонац сланину са сувим ребрима. Нисам заборавио да треба
додати алеве паприке и мало чаја с медом... И све сам то површио у једном
даху, као да сам већ одавно томе вичан, а пасуљ је испао сладак, што се
каже, свака кашика као пољубац.
Затим једнога дана прођох улицом Змаја од Ноћаја. Тамо има једна
продавница с венчаницама. Залепих се уз излог немогући да одвојим око
од неке сребрне венчанице, готово металног прелива. Уз њу су ишле
рукавице до лаката протестантске мркосиве боје посуте ситним
огледалцима ко очима...
Тада се тргох, рекох у себи - шта ће ми све те женске андрамоље? Боље
да гледам своја посла. Моја планета, Сатурн, по својој суштини је хладан и
сув небески камен. Један приручник објављен на немачком 1816. године
бележи да је то планета дана, мушка, непријатељско небеско тело,
господар човековог животног доба од 69. до 98. године. Зло које чини
долази споро и дуго траје. С обзиром на све то, нисам видео неку будућност
пред собом. Па нисам био спреман ни да штедим новац. Конзервативан,
какав сам иначе, ја се одадох једном пороку, који није тражио велики
напор.
Захвати ме манија бесциљних куповања. Власти нису допуштале да се
радње у току рата затварају, сем у време ваздушних узбуна. Тако продавци
нису знали шта да раде са скупоценом робом коју нико није куповао, као
што управама радњи није падало напамет да је под бомбама повлаче у
складишта. Тако се то продавало у бесцење. У Чика Љубиној улици узех
један мушки after shave мирис који је ударао на лубенице, а Chez Nicola’s
мушко свечано одело са сивим пругама и једну кошуљу из XXI века без
дугмади, само на „чичак” закопчавање. Мало даље купих литар уља
искрслог усред несташице и од истог уличног продавца један плави „Голф”
десет година стар који је пре бомби коштао 3000 марака, а сада под
бомбама 100. На новом Београду у кули с које се најбоље видела свака
ракета која падне на град, на 16 спрату код јувелира „Ненада Раце”
одабрах један мушки прстен. А затим ми се толико допао један женски
(више од оног мушког) да купих и њега. Цене су биле „ратне”, збуњене. Као
и ја.
Док ти бомбе падају на главу не можеш ни да мислиш ни да спаваш, а
некмоли да водиш љубав. Те вечери ја ипак задремах и неки чаробан
женски глас поче да ми чита у полусну између две узбуне нешто древно и
слатко, нешто као љубавну песму. Нарочито су слатки били сугласници и
једносложне речи. Они су миловали и дражили моју слузокожу, а не мој
слух. Готово да сам осећао на себи пљувачку оне која шапуће стихове.

човекове бити саме

обнову и разиграње
достојно ко да искаже?
...
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи...
 Сутрадан реших да купим неку књигу. На једној дасци за глачање рубља
распродавала је у Кнез Михајловој улици књижара „Плави јахач” своје
залихе. Одабрах књижицу о манастиру Манасији с лепим сликама фресака
Светих ратника и купих је за 2 динара. Све књиге на дасци за пеглање биле
су по 2 динара комад. Али код куће једва да сам отворио књигу, а наиђе
нови ваздушни удар.
Те ноћи срушише и спалише зграду телевизије. Бдео сам до зоре
затворен у стан с мокрим чаршавима на прозорима и преко лица. Једва се
одбраних од смрдљивог дима који је са својим мирисом на сагорелу
филмску траку пао по Дорћолу.
Ујутру обојих раздељак у наранџасто као што сам видео да раде будисти
и реших да напустим град. Могао сам сести у кола и отићи у једну суседну
земљу на аеродром (с којег су сваке ноћи узлетали авиони који нас
бомбардују) и тамо узети авион у било ком правцу сем кући. За то ми није
била потребна чак ни виза те земље. Али, нисам то учинио. Осетио сам
необјашњиву потребу да одем у неки манастир. Аутопут који води на Југ
био је разорен негде иза стотог километра, тако сам њиме могао стићи до
манастира Манасије из XV века, који се налазио нешто ближе. Купио сам
за немачке марке бензин на улици у једној пластичној канти од 20 литара
која је претходно била скувана тако да није више садржавала 20, него 18
литара пошто се после кувања скупила. Било ми је жао да оставим ново
одело и кошуљу па их обукох. Натукох лаковане ципеле Massimo Germani
купљене у једној од мојих бесмислених набавки у Чумићевом сокачету. Да
не би смрделе на кожу ја их запраших оним after shave мирисом на
лубенице и у џеп стрпах она два прстена и књижицу о Манасији купљену
дан раније. Било је још јутро и ја кретох надајући се да неће одмах после
ноћног предузети и дневни напад. На излазу из града зауставише ме неки
Цигани трубачи показајући прстима да иду на Југ и ја их примих у кола
наредивши им да успут не свирају.
Издалека кроз шум кише угледасмо пред зидинама манастира Манасије
разапету шатру пуну људи и трубачи, које сам довезао, одмах ударише у
свирку. „После рата, с мало наде кроз кишу...” затрешта на сав глас.
- Ово је нека свадба - помислих - зар и у рату, па свадба?
Тада, на улазу у храм, срете ме са рузмарином у запучку један од мојих
школских другова. Запањих се, јер се ширио глас да је погинуо у рату.
- Откуда ти овде? Дошао на свадбу? Збиља, ко се жени? - рекох.
- Ти би, брате, хтео шале да збијаш с нама , како ко се жени? - рече он и
поведе ме кроз гомилу у цркву.
 Тамо је стајала млада. Нешто ме прободе и ја бацих поглед најпре на
њене ципеле. Биле су од белог платна с крзненим црним врхом. Чарапе су
биле проткане сребрном мрежом. На њој је била сива венчаница као од
плеха и рукавице посуте ситним огледалцима ко очима. На руци јој опазих
сат који се био зауставио...
Тек када свештеник рече: „сада можете пољубити младу”, ја се најзад
прибрах и подигох вео. Тада јој први пут угледах лице. Ошину ме зелени
поглед.
- Два руска пољупца с угризом! - шапну ми она пружајући усне.
ЗА РОЂЕНЕ У ЗНАКУ „СТРЕЛЦА” И
„РИБА”
 Стрелац

- Тело у палати, а душа у штали - мислио је мазгар и слуга о своме

газди, кир Спиридону Властару, трговцу свилом. А кир Спиридон звао је
свог мазгара Јупитер мислећи:
- Као што Јупитер влада над својим сазвежђима, тако и овај влада над
балегом мојих мазги...
Укратко, кир Спиридон био је човек лак на сузу и тврд на пару и није га
било брига шта о њему мисле мазге и мазгари. Волео је ракију дудовачу и
старио од ветра с Карпата који доноси зубобољу. Знао је да бибер није љут
на исти начин ујутру као увече и да се исто мирисно уље не носи на свадбу
и на погреб. Мислио је да је свака љубав права, имао две жене и једну
наложницу, тридесет година за ушима и исто толико златника у кеси. Робу
је добављао с Босфора, а преносио малим караваном који се састојао од
поменутог мазгара и три мазге. Једна је била бела, а две црне. У трговину
је кретао обично на Марковдан из Сент-Андреје низ Дунав. Враћао се у
септембру који има највећи број срећних дана у години. Како 1719. није
спадала међу срећне године, а и лањски рат се још димио, ту годину је
прескочио и кренуо по свилу следеће године. И тада пуче његова несрећа
ко када пукне топ.
На конаку у Београду код цркве свете Петке заиска му милостињу неки
слепац. Сујеверан ко гавран, кир Спиридон се маши ћемера, али просјак
одби новац. То изненади кир Спиридона и наврди га да се побоље упозна са
разлогом одбијања милостиње.
- Па рашта онда просиш, кад нећеш паре? - упита он.
- Био сам трговац, путовао сам као ти с мазгама и кириџијама, носио
мирисе и зачине, кад ме пресретоше харамије, опљачкаше и хтедоше
убити, али се смиловаше. Уместо да ме усмрте, ставише једну сабљу у огањ
и кад се сечиво усија, махнуше ми сабљом испред очију, а очи ми беху пуне
суза, јер се тада сетих једних очију које више нећу видети. И сада памтим
како ми сузе зацврчаше кад им оно ужарено гвожђе прође наблизу. Тако
ме ослепеше да их не препознам и не поткажем властима... Отада просим
очи од цркве до цркве и молитву од вида очињег, но нисам је до сада ни од
кога испросио. И овамо дођох да нађем своје очи...
- А твоја молитва не помаже?
- Не помаже.
- Добро, ако нађем успут молитву од исцељења очију, даћу ти је, када се
вратим.
- Да како ја овако слеп могу знати кад ћеш се ти вратити и у који ћеш
дан овуда проћи?
- Доћи ћу натраг о Крстовдану. Но путу рока нема, те ако прођем раније
или касније, па се тада не састанемо, зачепркаћу ти молитву од вида
очињег под онај камен у порти цркве, да је можеш узети кад наиђеш. Само
подигни камен и молитва ће сама прхнути куд треба, то јест, на небо.
Тако се растану. Али кир Спиридона од тог разговора ухвати страх.
Побоја се да и њега не пресретну лопови, те се на конаку у манастиру
Дечанима одлучи да остане, а мазгара и мазге да отисне даље на Босфор
саме. Али, новац који је имао уза се не смеде поверити мазгару. Зато ноћу
крадом запрета у гужвице сена дукате и натера своју белу мазгу да их
прогута. Скоро сав свој иметак повери он тако мазги, а на један каиш уреза
поруку „Распори белу мазгу и пошаљи ми за тај новац товар свиле у боји
црвца.” Каишем опаса свог неписменог мазгара „Јупитера” с налогом да
каиш преда кир Спиридоновом добављачу у Цариграду.
А сам остаде у Дечанима, задужбини грађеној у спомен исцељења очију
једног ослепелог краља. И од дуга времена, поче да се распитује за
молитву којом се вида вид.
Мазгар и мазге имали су међутим, миран пут. Чуваран какав је био,
мазгар није водио мазге, него их је терао пред собом и успут скупљао
њихову балегу у једну зобницу и сушио је да му се на зиму нађе као огрев.
Тако идући за белом мазгом, опази он на своје запрепашћење да у сваком
њеном измету има по дукат. Скупљао их је док не нађе двадесет и пет
дуката и пресрећан стиже у Цариград. Ту одмах купи сокола и овај му на
Златном рогу налови рибе. Када се мазгар најео рибе, он добављачу кир
Спиридона уручи, ко што му је наређено, каиш. Овај прочита шта на каишу
пише, распори белу мазгу, али како у њој не нађе ништа, не даде свилу,
него се мазгар врати газди у Дечане празних руку. Кир Спиридон којем је
скоро сав мал тако пропао удари у кукњаву, почупа оно мало косе што је
имао под капом небеском, продаде мазге, отпусти мазгара и крете кући
пешке готово просећи. Тако и не дође у Београд о Крстовдану како је
намеравао и обрекао слепцу, него много, много касније.
 - Путу рока нејма - помисли слепац чекајући узалуд кир Спиридона с
молитвом. Била је јесен, месец са највише срећних дана у години, лишће је
бојило у жуто и црвено воде Дунава, било је време да се кир Спиридон
враћа из трговине. Но, кир Греасима не беше. Сачекао слепац Крстовдан,
па по Крстовдану један дан и једну ноћ, а затим мишљаше да је трговац
можда већ прошао, и оставио му под каменом обећану молитву. Напипа
слепац онај камен у порти цркве. Како га подиже, нађе тамо он две
молитве, а не једну. Навреше му сузе на очи и он кроз те сузе прогледа. Ван
себе од среће врати се он трговини и ту му све за руком пође ко никад.
Трговао је мирисним уљима и путовао опет ко пре царским друмовима за
царски град и натраг. Враћајући се тако натоварен робом стиже он и до
цркве Свете Петке у Београду, где му један слепац затражи милостињу.
Маши се трговац ћемера, али слепац одби новац, но заиска молитву од
вида очињег. Трговац се упрепасти. По гласу познаде он кир Спиридона од
којег је преклане заискао исту такву молитву када је овај на путу за
Цариград овуда пролазио.
- Зар твоја молитва не помаже? - упита трговац кир Спиридона.
- Не помаже - узврати кир Спиридон - ја сам за тебе молитву још
ономад у манастиру једном узео, али сам због своје несреће одоцнио па ме
на путу и зима ухватила. Када дођох овамо хтедох ону молитву од вида
очињег, коју сам за тебе донео, да спустим под камен. Но како дигнем
камен да под њега шапнем молитву, тако ослепим.
- Значи, молитву која је мене излечила ниси ти под камен спустио, него
неко пре тебе - рече тада трговац слепоме кир Спиридону.
- Неко пре мене - узврати кир Спиридон очајно.
- Е, тај, који је пре тебе под камен спустио молитву, ма ко био, није
оставио само једну молитву, но две. Ту другу молитву ја ћу ти дати, али ти
она не може вид вратити, јер није од очију. А за шта је та молитва, и то ћу
ти рећи.
И седоше бивши и скорашњи слепац уз мазге и мазгаре, обедоваше и
тада трговац мирисима рече кир Спиридону:
- Ти си рођен у знаку „Стрелца”. То је девети знак зодијака, одговара
последњем јесењем месецу, Сунце пролази кроз овај знак између 22.
новембра и 20. децембра. Твој белег је ватрени, мушки, активан и
променљив знак. Твоје сазвежђе налази се на јужноме небу и млечни пут
кроза њ најлепше блиста...
Баш зато, „Стрелац” ако промаши, као ти што си промашио, губи свој
циљ. Но немој падати у очај. Јупитер, добра и правична планета влада у
твоме знаку као у своме дому. Он је чувар твоје судбине и може ти помоћи.
А помоћи ћу ти и ја. Јер ја знам, ти трговац више не можеш бити, слеп не
може новце бројати, но слепима је њух најоштрији, па ћеш ми помагати и
читаћеш мирисе, тумачићеш ми шта поручују и шта траже мирисна уља и
масти. Миломирисне смоле и соли, благоуханије трава и дах цветова су
обећања која увек и од нас нешто траже. Сваки мирис је непрочитано
писмо ако не схватиш на време шта он тражи у твом животу. А што се
молитве тиче, она гласи:
Душа на Истоку, срце на Западу,
Јупитеру, помози!
Чим изговориш ту молитву, од данас за годину сваки дан ћеш бити
млађи за три дана. То ће се десити тако, што ће твоја планета те дане
живота узети од некога ко је као и ти у њеној власти, а то значи у знаку
„Рибе”.
 Рибе

Прво писмо

Subject: Коса опрана чајем

Драги господине професоре,

Пишем Вам, јер с вама никада нисам спавала. Када вам је потребно да
се изјадате и потражите савет, такве особе су добродошле.
Ви се мене сигурно не сећате, мада сам била ваша студенткиња две
године. Можда ћете ме се сетити кад вам кажем да сам ја она црнка која
Вам је на првој години студија пришла и рекла:
- Ти си најграциознија жена коју сам икад видела. Лебдиш док ходаш...
Без обзира на то, ја и данас памтим вашу реченицу: „Књижевност води у
будућност читалац, а не писац”. Сећам се предавања које сте нам одржали
о „парним” и „непарним” стиловима у уметности и књижевности. Рекли сте
тада да у сваком тренутку историје постоје на сцени једне културе бар три
стила који се преклапају, узајамно оснажују или сукобљавају: јесен једног
стила на измаку, пролеће другог стила који тек настаје и лето стила који је
у том тренутку на врхунцу и влада уметничком сценом. Још сте рекли да
нови стил (једно „пролеће”) који тежи да победи онај водећи стил („лето”)
увек користи искуства стила који му није непосредно претходио, користи
начине стила на заласку (једне „јесени”). Јер, упозорили сте нас, и
„пролеће” и „јесен” имају нарав супротну нарави „лета”...
Сада знате да се нисам лажно представила, па могу да пређем на ствар.
Драги господине професоре, хтела сам да вас питам неке ствари на које
немам одговор. Када жена почиње да стари? Да ли се умире од онога од
чега се стари? Однедавно, мени се дешавају невероватни случајеви.... У мој
стан и у мој живот уселила се болест. Потпуно непозната болест. Ако је то
уопште болест. Да не бих мислила на њу, купила сам руменило за усне у
десет различитих боја и почела да сликам. По један пољубац на хартији у
свакој боји од сребрне до љубичасте и ето цвета. Шаљем Вам место
поздрава неколико тих сличица.
Све је почело некако уочи Нато бомбардовања Југославије, дакле у
марту 1999. године. А можда и раније, но нисам обраћала пажњу. Требало
је да одем у Нови Сад неким послом. Оперем косу чајем и седнем у кола.
Дан сунчан, Дунав заобишао Фрушку гору и иде ми у сусрет. Али, чим
дођем до новосадског моста, још у Петроварадину видим ја да преко моста
нећу моћи да пређем. Не знам тачно зашто, али знам, преко реке ми нема
прелаза, па како год да окренем. И нећете веровати, сви остали пређоше
мост, а ја окренем кола и вратим се у Београд необављена посла. Данас тог
моста више нема, срушиле га бомбе и сада ни други не могу тамо преко
воде. Али зашто ја нисам могла још тада, кад није било ни авиона ни
бомби?
На томе није остало. Ствар се поновила на неки чудан, изокренут
начин. Требало је да одем у биоскоп с једним пријатељем. Заказали смо у
четвртак у шест пред Малим Одеоном и ја сам дошла, право с посла, али
се он није појавио, што не личи на момке с којима излазим. Јесте да су му
очи ко ровита јаја, али никада се није десило да не дође. Међутим,
телефоном се јавио и питао зашто нисам дошла да идемо у биоскоп.
- Зар није требало да се нађемо прекјуче у четвртак? - упита он.
- Јуче је био четвртак - узвратих.
- Није, погледај новине.
Стварно, у новинама је писало како он каже. Али, то није помогло.
Његов четвртак каснио је за мојим четвртком 24 часа. И то не само његов,
него и свих осталих око мене. Ужас!
Ишла сам испред свих у мом граду некуд унапред. Нисам баш одмах
могла да израчунам колико. Као да читав један народ око мене касни, моје
јуче је, изгледа, њихово сутра. Као да сам по три дана дневно испред
осталих. Ако је то тачно, ако преваљујем три дана дневно, они око мене у
2000. годину ући ће са 1000 дана закашњења, дакле, 1000 дана после мене.
Чија ће нова година бити тачна? И докле ће то њихово кашњење, или моје
брзање трајати? Професоре, ја сам обична девојка, волим музику до даске
која се слуша језиком, док спавам на себи имам само мелодију „Шеснаест
дана и 50 ноћи”. Мој пољубац се осећа на мокро сребро, а ја миришем, да
извин’те, на пужеве, као све жене. Зашто се баш мени ово дешава?
Помозите!
 Одговор на прво писмо

Subject: Време у тетрапаку

Драга моја Т.,

Примио сам ваше сличице. И писмо. Судећи по свему вама је

поремећен проток времена. Шта значи тај поремећај схватићете ако
време замислите као тетрапак. Као што у тетрапаку добијате млеко, тако у
некој врсти тетрапака вам је дато и време. Једно ћоше се отцепи да би се
дошло до садржине, а остала три ћошета остају заптивена. Шта спречава
млеко да исцури на ону једну рупу када га отворите? Докле год је рупа
тетрапака окренута ка небу, земљина тежа спречава млеко да исцури.
Исцуриће једино ако се окрене наглавце. Ваше време пак, спречава
Вечност да исцури на ту једну рупу. Али, ако неко отвори још једну рупу на
вашем тетрапаку, шта ће се десити? Ваше млеко, односно ваше време ће
да цури. Дакле губићете га и онда, када га ви сами не користите.
Кажете да осећате како вам време брже отиче. И кажете да се то и на
вама види. Брже се умарате и имате мање енергије него раније.
Претпоставимо зато да је неко отворио још једну рупу на вашем тетрапаку
и сиса ваше време. А сам тетрапак се пуни брже него иначе Вечношћу.
Треба открити ко је крадљивац времена. Ко пије ваше време. Потом ће се
можда ствар разјаснити.

Поздравља Вас некада ваш професор Л.

Друго писмо

Subject: Да ли је моје јуче ваше данас?

Драги професоре,

Како наћи крадљивца? И јесам ли ја једина која жури, док сви око мене,
заједно са својом државом касне све више и више? Да ли постоји још неко
коме се ово догађа? Да ли и ви журите, или је моје јуче ваше данас? Као да
постајемо кастинско друштво у којем свака каста живи у својој одвојеној
стварности. И у свом одвојеном времену. Не верујући да постоје и туђа.
Чија је стварност она права, невиртуална? И чије је ово време у којем ја
живим? Бојим се...

Одговор на друго писмо

Subject: 13 кухињских језика

Драга моја Т.,

Постоји древно учење исковано у служби теологије о 13 кухињских

језика. То су они подељени људима у Вавилонској кули. На тим језицима
људи су се први пут завадили и тако изгубили истину. Према том учењу
људска мисао никада није праволинијска, али постаје једносмерна улица
чим је дотакне било који од тих 13 језика. Зато, да би се мисао схватила, да
би се одгонетнуло њено право значење, треба је превести тринаест пута на
разне језике. Тада ће у међузначењу да се јави истина. Истина, дакле, не
лежи у језику, него у међусмислу разних превода истог текста.
Ту лежи и мој савет. Сетите се ко би могао бити ваш непријатељ.
Разговарајте, или путем писама ступите у додир са 13 особа на које
сумњате да могу бити узрок ваше нелагодности, да могу бити крадљивци
вашег времена. Поставите им у том разговору, или у писмима, исто,
унапред смишљено питање. Ако вам одговоре, у међузначењу и
међупростору тих одговора заблистаће истина као млечни пут међу
звездама. Онај од ваше тринаесторице који ту заједничку, општу истину
погоди, скрива своју истину. И то је ваш човек, то је крадљивац вашег
времена.

Треће писмо

Subject: Међузначење

Драги професоре,
 Тринаесторици својих пријатеља или непријатеља, ако хоћете,
поставила сам једно исто питање. Одговори се разликују од случаја до
случаја, од језика до језика. Један ми је рекао да му је срце на Истоку, а
душа на Западу, другом су и срце и душа на Западу, трећи и срце и душу
држи на Истоку, четврти ни на Истоку, ни на Западу, итд. Свих 13 одговора
убацила сам у компјутер и он ми је срочио међузначење. Оно гласи:
Душа на Истоку, срце на Западу.
То међузначење, или боље неко средње значење, није нико погодио. Да
ли се то може протумачити као да међу онима с којима сам општила
постављајући поменуто питање, нема крадљивца мог времена, па нема ни
лека?

Одговор на треће писмо

Subject: Којим путем је слетела ваша душа?

Драга Т.,

У ком знаку сте рођени?

Четврто писмо

Subject: Лечење времена

Драги професоре,

Рођена сам у знаку „Рибе” (Писцес); то је дванаести и последњи знак у

зодијаку, одговара трећем зимском месецу, Сунце пролази овим знаком
између 18. фебруара и 20. марта. Ја сам водени, женски, пасиван и
променљив знак. Као што знате, сазвежђе „Рибе” налази се у близини
полутара. Тим сазвежђем влада планета Јупитер.
То је све у вези с вашим питањем. Ваљда ће помоћи у лечењу мог
времена. Хвала унапред. Ваша Т.
 Одговор на четврто писмо

Subject: Јупитер на делу

Драга Т.,

Формула до које сте дошли трагајући за међузначењем речи својих

саговорника постоји већ вековима. Почетком XVIII столећа коришћена је
у Подунављу у грађанској средини као молитва Јупитеру за дуг живот.
Може се, дакле, рећи да виновника ваше невоље треба тражити у даљој
прошлости, а не у садашњици. Може бити да су ваши дани потрошени, или
ако хоћете, украдени још пре три века. Онај ко их је потрошио морао је
бити у власти Јупитера као и Ви. А то значи да је био рођен у знаку „Рибе”,
или у знаку „Стрелца”. По свој прилици био је трговац. На неки начин саме
речи молитве упућују на то. Путовао је с Истока на Запад и са Запада на
Исток. Уз то треба имати на уму да је и новац у власти Јупитера.
Но немојте се сувише бринути због свега што вам се десило. Можда то
што вам се догађа и није тако лоше. Јупитер је добра и правична планета и
неће вас одвећ оштетити. Онај коме је Јупитер доделио ваше дане сигурно
је био у већој невољи него Ви. С друге стране, срећа је да сте открили да
ваш тетрапак цури, да вам се краде време и живот. Можда није на домет
сазнати да ти краду време. Бар пре осталих знате на чему сте. Могли бисте
рећи да Вас је Јупитер начинио видовитом. Али, не! Ви и такви ко Ви,
немате потребе да будете видовити, Ви сте већ у будућности. Но, сигурно
да таквих видовитих, а покрадених има и осим Вас.
Помислите на то да је много горе оно што се дешава нама осталима.
Можда неко свима сиса време ко крв, само ми остали то не примећујемо,
јер су нам погледи зарђали. Можда то ми живимо са закашњењем од три
дана на дан, с пуно брзих сенки око себе. Многи можда то уопште никада
неће открити, а време цури, знали они то или не. И то време нам можда не
краде (као вама) неки торбар који је живео пре триста година, него нам га
сиса неко ко живи данас.
Дакле, Ви сте уза све губитке у бољем положају од мене. Хиљаду дана
бити у будућности пре других вреди да се плати по цени од три дана на дан.
А сада нешто о старењу. Данте и Пушкин кажу нам да живот има две
половине. Данте говори о „средини животног пута”, а Пушкин зна да
постоји „окука наших година”. Нису нам рекли када је то. По мом осећању
то је негде око четрдесете године. Тада човек почиње да хвата равнотежу:
што на једној страни губи, на другој добија. И то тако траје све док не
престанете да губите. А онај ко престане да губи, престаје и да добија. Круг
се затвара. Дакле, не умире се од оног, од чега се стари...
ЗА РОЂЕНЕ У ЗНАКУ „ДЕВИЦЕ” И
„БЛИЗАНАЦА”
 Девица

- Треба да откријеш своју прошлост на време, јер и њој истиче рок

употребе - помисли једне вечери неостварена пијанисткиња Архондула
Далона Нехама. Тек тада се распитала и из породичних предања о пореклу
наследства које јој је припало, дознала следеће.
Њен деда Нехама, један од београдских банкара у време Краљевине
Југославије, живео је до Другог светског рата у Господар Јевремовој
улици. Један балкон тог стана гледао је на Дунав, а други на мали конак с
почетка XIX века у којем је основан универзитет, а потом, у овом веку,
музеј посвећен оснивачу тог универзитета, једном писцу и члану
слободнозидарске ложе. Из тог стана у Јевремовој улици првих дана
немачке окупације Београда 1941. године побегао је Нехама с породицом
у Албанију, која је тада била под италијанском окупацијом. То му је
спасило главу, јер италијанске власти нису тако жестоко прогониле Јевреје
као немачке. Чим су се после окончања рата вратили у Београд, Нехама је
отишао у Јевремову улицу, у свој бивши стан, где је затекао нове станаре
које су власти уселиле. Представио се, рекао да је ту некада, пре рата, он
становао и да је у стану оставио нешто своје. Замолио је да га на часак
оставе самог у највећој соби и после неколико тренутака изишао, захвалио
љубазним укућанима и отишао заувек. У углу собе био је пред бекство у
Албанију сакрио под једну дашчицу паркета део породичног накита, док је
други део понео собом. Сада се вратио по свој накит, у скровишту под
патосом нашао га како га је оставио и узео.
Завештао га је својој будућој унуци, ако је буде, с налогом да себи купи
или сазида кућу. Нехама је био ожењен Гркињом из Солуна, али су после
рата живели на Кипру. Ћерка му се ту удала за неког пијанисту, Грка, а
унука Архондула је пошла очевим стопама с жељом (више родитељском но
својом) да и сама постане пијаниста. Као уметничко име узела је презиме
свог деде, којег никада није упознала и накит намењен куповини куће.
Међутим, то име је потрајало дуже од музике у њој, коју је убрзо
напустила. У Београд је никада нису одвели, студирала је у Атини, а после
стално живела на Кипру. Од Моцарта остало јој је само сећање на додир
прстију са слоновачом клавирских дирки. И једна чудна студентска
причица са Конзерваторијума о лествици љубавног страха. Испричали су
јој да у Естрамадури пред једном кућом постоје степенице страха,
двокраке, као камене мердевине. Ако би жена или човек са љубавним
страхом у срцу ступио на те степенице, страх би у њему растао све до
осмог степеника, уствари одморишта са којег се улази у кућу. Ако не бисте
хтели да уђете у ту кућу с нараслим љубавним страхом у срцу, требало је да
продужите и да с друге стране сиђете низ други крак и ваш би страх током
силаска полако јењавао и најзад после силазних седам степеника ишчезао.
Рекли су јој да су те степенице само имитација музичке лествице, коју
свако ко осети љубавни страх може да отпева у мислима: до - ре - ми - фа -
сол - ла - си - до, када ће његов страх досегнути врхунац, а затим, чим би
почела лествица да се пева надоле, од највишег ка најнижем тону, страх би
почео да опада и сасвим би се изгубио на крају... Када је донела одлуку да
напусти музичке студије, Архондула је села за клавир, одсвирала лествицу
нагоре кроз две октаве, и тек у трећој страх од ове одлуке је досегао
врхунац. Тада је одсвирала лествицу на доле: до - си - ла - сол - фа - ми - ре
- до и заувек залупила поклопац свог клавира. Убила је страх од музике у
себи за свагда.
Када се тако њена каријера уметнице завршила с осећањем промашаја,
почела је све чешће у часовима доколице да машта о дедином завештању,
да замишља каква и где би требало да буде њена кућа и покушавала је у
мислима да је намести на најлепши начин. С временом, замишљала је све
невероватније ствари, куће од стакла, салоне у којима место простирки
леже по поду троструки мириси, подводне палате, итд. Отуда јој се
отворило око за отмену дрвенарију и мудро отесан камен. Обожавала је
Гаудијеву архитектуру и још више његове ентеријере. Покушавала је у
Барселони да купи нешто од Гаудија, али се то није могло остварити. Као
сведочанство о њеном боравку у Шпанији постоје два Архондулина писма
о Гаудију послата електронском поштом једном пријатељу, који их је
окачио на Интернет и сада се та писма могу наћи и прочитати на адреси:
WWW.KHAZARS.COM под насловима „Гаудијеве штале” и „Гаудијеве
спаваће собе”.
Занимање за грађевинарство донело је Архондули и једно лепо ново
пријатељство. Неку Агату, која је помало учествовала у њеним маштањима,
а када је Архондулина каријера уметнице пропала, Агата јој је предложила
да с мисли пређе на дело. Да почне с тражењем стварне куће негде на
Средоземљу, уместо у сновима.
- Нађи кућу за онога о коме сањаш - рекла јој је пријатељица.
 Архондула није имала баш много среће у љубави, после два три
безначајна удварања, била је девица још увек. У часовима када би пожуда у
њој расла, стављала је огледалце у рубље под хаљином не би ли привукла
суђеника, али се ништа није догађало. Утолико чешће је, увече у мислима,
место да гради и намешта куће, сањала о неком мушкарцу чијим именом
би могла свакога јутра да се умије. У сличном положају била је и Агата.
Тако су две пријатељице почеле заједно да путују и заједно да трагају за
кућом у коју би се сместио Архондулин будући суђеник.
Агата се показала као пријатан сапутник, била је исто толико
неостварени архитекта колико Архондула неостварени музичар и тако су
нашле заједничку стазу. Обилазиле су острва у Средоземљу и разгледале
куће које су биле на продају. Око тога је било и посла, који је Агата
одлично организовала. Међутим, са Агатом се понекад дешавало нешто
чудно. Архондула је приметила да Агата на махове тешко говори. Не би се
могло рећи да је то било муцање. Неке слогове у реченици Агата је отезала
као да се ачи, али то није било свесно. Звучало је готово као кад се поје у
грчкој цркви. Или је то понекад личило на дикцију глумаца у јапанском Но
театру. Једном, Архондула је упитала пријатељицу шта то ради језиком док
прича и зашто све то и тако, али ова није умела да одговори. Сматрала је
да разговара као сав остали свет и Архондула је поверовала да Агата своје
говорне мане, ако се то тако може назвати, није свесна.
Треба рећи да је ово замуцкивање или повремено отезање у говору
нарочито долазило до израза у друштву.
Што је више света било око њих, Агата је све чешће испољавала свој
особен начин говора. Као да је за свакога коме би се обраћала, имала и да
одмуца неку реч или реченицу. Већина на то није обраћала пажњу, али
понеко би застао у разговору, чудно погледао Агату и дубоко се замислио,
или побегао.
Њихови послови око куће ишли су споро, али добро. Једном приликом
Агата је дознала за неког архитекту који се у једном селу оштећеном од
земљотреса подухватио да пројектује нове куће сељацима. Било је то
далеко на Северу Балкана. Архитекта је знао да свака кућа пече своју
ракију. Према укусу те ракије који се разликовао од имања до имања,
могло се просудити и све друго не само о ономе ко је пече, него и о
његовој породици, начину живота и наклоностима. Полазећи од
различитих укуса ракије архитект Куцина, како се градитељ звао,
пројектовао је различите куће. Сваком сељаку саградио је другачију
управљајући се по укусу, јачини и боји пића које тај сељак производи и
пије.
 Једном другом приликом Агата се јавила својој пријатељици
телефоном с вешћу да ће тог лета допловити на једној јахти до грчког
острва Хидра чувени мексички архитекта и да ће Агата тамо да им уговори
сусрет с њиме. Можда би он могао Архондули да понуди кућу какву она
сања. У том тренутку Агата је била у Ларнаки, а Архондула код куће у
Никозији. Поруку је Архондула једва разабрала, јер су Агатина уобичајена
отезања појединих слогова у говору била веома изражена. Морала је
неколико пута да преслуша траку.
Најзад се договорише да се нађу на аеродрому у Ларнаки 22. маја 1999,
да отуда у 12.45 часова одлете у Атину, па потом да бродом „Летећи
делфин” стигну на Хидру. Али, Архондула је закаснила на лет, тако да је на
већ уговорени састанак одлетела само Агата у нади да ће јој се на Хидри
придружити пријатељица првим наредним летом.
Није се тако догодило. Авион са Агатом је пао и нико се од путника није
спасао. Архондула је то сазнала још на аеродрому, и потпуно избезумљена
од вести, вратила се кући. Махинално је пустила телефонску траку да чује
поруке и прво што је чула био је глас њене покојне пријатељице. То је била
она већ раније остављена и прочитана порука којом јој је Агата заказивала
састанак на аеродрому за 22. мај 1999. Архондула је седела и слушала
речи са траке као да је без тела.
Сада је одједном почела другачије да чује поруку. Звучало је то помало
као нека молитва. Неко други ко би то слушао, а није био посвећен, не би
схватио шта је. Али неко посвећен, ко је знао код, пратио би само те
наглашене слогове речи и повезивао их тако да се може ухватити скривени
смисао. Архондула није на тај начин умела да слуша. Зато је пустила
поново траку и почела да бележи само отегнуте слогове. Добила је у
Агатиној поруци другу, тајну поруку:
Кад те убију, или умреш, тек после 40 дана схватиш шта ти се десило,
дотле не знаш да си мртав. Током тих четрдесет дана дакле, можеш све да
радиш и радиш све као да ниси мртав. За све то време теби се чини да
живиш као пре, ти једеш, пијеш, имаш пожуде, водиш љубав, или путујеш
као да си и даље жив. А онда, четрдесетог дана ослепиш за овај свет. И то је
крај.
Откривши ову поруку Архондула се упита није ли Агата несвесно
емитовала овакве поруке у свет око себе. И тада донесе одлуку. Отићи ће
на Хидру да се сретне са чувеним архитектом с којим је њена покојна
пријатељица заказала сусрет. Отићи ће због Агате, а не због тог јебеног
архитекте. Јер, ако је тајна порука њене пријатељице била тачна, тамо ће
се можда појавити и Агата, не знајући да је мртва. Она, према својим
сопственим прорачунима, неће знати да је мртва све до 30. јуна, па ће
можда моћи на неки начин да присуствује сусрету између Архондуле и
архитекте, који је сама заказала.
- Такав сусрет утроје нећу пропустити ни по коју цену - помисли
Архондула, али за сваки случај у новинама прочита свој хороскоп за
сутрашњи дан. Тамо је писало:
„Девица ( Virgo), шести знак Зодијака, одговара последњем летњем
месецу, Сунце пролази кроз ово сазвежђе између 23. августа и 22.
септембра. Ту је Меркур владар. Девица је земљани, женски, пасивни и
променљив знак. Сазвежђе Девице у којем је главна звезда Спица налази се
северно од небеског полутара. Ако сте рођени у овом месецу имаћете
насмејано лице и непостојане мисли, знак рођења носићете на срцу. Много
ћете искати, а мало давати... Окренути сте љубави и романтичном
маштању. Преиначење живота имаћете у 28. години, што ако преживите,
дубоку старост ћете дочекати. Највећа срећа вам је у јуну, али ће то неко
други присвојити. Повољна прилика за пут. Добре вести из иностранства.
Избегавајте непозната, мрачна места”.
- Молим вас, резервишите ми за сутра једну карту Ларнака - Атина
авионом и једну за брод „Летећи делфин” Атина - Хидра - рече Архондула у
слушалицу.
 Близанци

- Јесте ли ви госпођица Архондула Нехама? - упитао ме је још пре но

што сам сишла с брода „Летећи делфин” непознати човек на обали. Стајао
је у луци Хидре с неким дечачићем на левом рамену.
Испоставило се да ме је чекао. Знао је да тражим састанак са чувеним
архитектом из Мексика и помогао ми да се сместим на острву. Звао се
Димитрис Хермер и телефоном му је пре седам дана била најављена моја
посета. Био је полу Грк и имао јувелирску радњу на обали у којој је поред
накита продавао и лутке моје величине дивно очешљане, набељене и
нарумењене, које су уместо тела и удова имале хаљине од свиле, рукавице
и чарапе. Одмах ме је фотографисао с тим луткама наместивши их да ме
грле и ја сам у трен ока дознала о њему све што треба знати о некоме с
киме ћете се још сретати. Умео је на свим језицима да рачуна и да мери
дужине и тежине. Једном годишње, увек четвртог јуна, дозвољавао је да из
његове радње украде ко шта хоће. Наравно да је за ту прилику остављао
откључане само оне стаклене фиоке с накитом који је унапред био спреман
да жртвује. Свет је крао, а он се правио да не види.
- Нешто се мора и боговима дати - говорио је. Био је омиљен на острву,
волела су га деца, коцкари и лопови, увек је умео да се нађе путницима
намерницима. Није живео од радње. Живео је од трговине ливадским
пужевима о којима је причао чаробне приче. Имао је у Албанији творницу
за прераду пужева, које је јефтино добављао из Југославије и потом
замрзнуте скупо извозио по свету. Имао је слуха за песму и игру, знатне
дипломатске способности и био одличан посредник при купопродаји
некретнина. Живео је на Хидри, јер ју је волео и ја сам се полако
навикавала на то острво забрањено за аутомобиле, брдовито, пуно ружних
мачака и магарећих степеница грађених за четири, а не за две ноге. Биље
опојно мирише, кроз мреже хладних и врелих мириса лете скакавци
крупни као врабац, и ударају ненаштимована црквена звона.
У ветру са Пелопонеза миришу егејске соли и јежи се врат како се само
врат на једној жени може најежити, расте у вама пожуда, а око вас чују се
петлови хермафродити који уместо да вас пробуде кукурикањем, кокодачу
као да су снели јаје. Доле, у луци, мазгари - једини превоз на острву - ваде
сваки час из бисага својих мула мобилне телефоне који зврје и уговарају
нове послове. Такси постоји само у виду чамца и ти бродићи обилазе
острво, или пловећи напоредо прекрцавају путнике с једне палубе на
другу...
Димитрис ми је одмах рекао да ће ми утаначити сусрет са мексичким
архитектом на крстарењу које припремају неки његови пријатељи. Један
мексички пар, власници огромне јахте која је већ била усидрена у луци и
архитекта спремали су се на крстарење по Кикладским острвима.
Крстарење је требало да траје десетак дана и Димитрис је већ са великим
жаром припремао тај пут. Поред њега и мене, био је позван на брод и неки
лекар, на којег се још увек чекало.
Тај лекар, једини путник који је још недостајао, био је давнашњи
пријатељ Димитрисов, живео је у Београду и радио у једној тамошњој
болници. Али је кад год може долазио на Хидру да крстари са Димитрисом
и његовим пријатељима по Егејском мору. О њему се сада на острву, где су
га сви знали од пре, шапутало са ужасом, јер у Југославији беснео је
ваздушни рат, Нато је бомбардовао Београд и Србију и Димитрис је, кад год
се могло, телефонирао пријатељу забринут за његов живот. Он ми је и
испричао појединости о доктору. Чим је почело бомбардовање позвао га је
да се склони код њега на Хидру, али лекар није могао да напусти дужност у
болници усред рата. Убрзо потом једна крстарећа ракета коју су лансирале
Нато снаге, погодила је зграду до болнице у којој је радио лекар и
уништила део болнице. Лекара су једва извукли испод рушевина и он је
отишао кући ошамућен осећајући контузију. Исте ноћи са запрепашћењем
на телевизијском програму CNN видео је у вестима о најновијем ноћном
бомбардовању Београда снимак који је начинила камера на једној
крстарећој ракети док ова тражи пут ка свом циљу. Тај циљ био је приказан
на нишанској справи ракете и био је заправо балкон на горњем спрату неке
зграде, кроз чија врата је ракета требало да улети и изнутра разори здање у
часу када се пред TV камером ракете укаже прави балкон у Београду и
подудари са сликом мете на нишанској справи. Са ужасом лекар је
препознао балкон и видео удар ракете, чији се снимак угасио чим је
погодила циљ разоривши и део болнице. Као да је присуствовао снимку
сопственог стрељања. Било је то 28. маја 1999. наноћ.
Звучало је невероватно, али тај лекар, Димитрисов пријатељ, требало је
да нам се придружи на крстарењу по острвима Киклада током јуна месеца.
Пошто је рат у Југославији био завршен и Нато престао са ваздушним
ударима на Београд, лекар је могао да изађе из земље. Димитрис му је
организовао путовање комбијем преко мађарске границе до Пеште, а
одатле авионом до Атине. Позвао ме је да тог јутра заједно попијемо кафу
код „Пирата” у луци и потом смо дочекали његовог госта. Довезао га је
„Катамаран”, брзи бродић скакавац, који плови на ваздушном јастуку.
Лекар се појавио на мосту с лулом у блиставо белим зубима. Смејао се
кроз бркове боје дувана „Три калуђерице”. За те бркове Димитрис је у
шали говорио да ће их лекар једном попушити у недостатку крџе.
Димитрис и лекар се пољубише трипут, а затим се упознасмо. Лекар извади
лулу из уста, пољуби ме покровитељски у шишке при чему мало дима
његове луле оста у мојој коси и најежи ми се врат. Онако, на женски начин.
Мирис његове луле имао је густу, слатку поставу...
Сада је крстарење могло да почне. Јахта је носила холандску заставу,
имала је десет дивних кабина и два члана посаде, укрцала је госте и није
испловила одмах, него нам је на сидришту послужена мексичка вечера у
бродској трпезарији, јако заљућен жути пасуљ, тортиља са авокадом и
млевеним месом, лоптице траве и текила.
- Могла бих да се храним само мирисима! - рекох доктору. - Има их
посних и мрсних.
- Да, овде можете доручковати мирисе - узврати он - рецимо ровито јаје
са течним мирисом алге који чују рибе, па све то зачините кашиком даха
Беладоне који виде мачке...
Поред Димитриса на броду смо били: власници јахте, доктор, ја и веома
леп архитекта, који је изгледао много млађи од своје славе, и који је, на
чаробни начин, свако јутро и у свакој новој кошуљи изгледао као неко
други. Позајмљено туђе одело на њему би свакако одмах изгледало двапут
скупље но на власнику.
Димитрис је био у дебелој мајици са сребрним пужем место минђуше
на уху. Замислио је све појединости крстарења и збивања на јахти. Више но
њени власници управљао је овом пловидбом.
- Он је наш психопомп - рече смејући се лекар, којем је прве вечери за
столом било одређено место крај мене. Он изненада дохвати моју руку,
посоли ми длан, олиза га и дрмну на искап једну чашу текиле.
Тада видех да и други за столом лижу со с дланова (додуше, својих, а не
туђих) и пију текилу. Лекар нали и мени чашу текиле, посоли свој длан и
пружи ми да га лизнем. Ја се збуних и не хтедох му олизати длан, на шта он
олиза со са свог длана и превуче тим сланим језиком ивицу моје чаше.
- Може и тако - додаде - али, има и трећи начин. Но, тај је за касније...
Али, шта ви радите на овом, броду?
 - Чекам да се наврши четрдесет дана - извалих ја.
- Чекате некога?
- Да, имам овде заказан састанак са неким.
- С неким младићем?
- Не, с једном пријатељицом. Требало је заједно да дођемо, али је авион
пао и она је погинула. Пре месец дана отприлике.
- И ви њу још увек чекате. Да није мало чудно?
- Јесте, али она је веровала да човек 40 дана после смрти још увек није
свестан да је мртав, као што 40 дана после рођења није свестан да је жив.
Зато мислим да би она још могла да се појави... Уверена да је све као пре...
У том часу Димитрис удари виљушком о чашу и устаде да нам објасни
стазу путовања и како ћемо се забавити и провести време на броду током
десет наредних дана. Међу осталим стварима, најважније и најпривлачније
било је коцкање, које је Димитрис припремио и препоручивао са посебном
пажњом.
Сваке вечери, сви сем посаде, обавезивали су се да учествују у игри
покера. Али, покера посебне врсте. Улози, добици и губици били су
ограничени на занемарљиве своте, али је уведено додатно правило у игри.
Испадање из даљег учешћа у коцки. Онај коме би се то десило, имао је
следећег јутра у првој луци на коју јахта стигне да се искрца с брода и да се
врати на Хидру, где ће сачекати остале да заврше пловидбу. Ово правило је
било једини услов учешћа на крстарењу и вредело је и за мексички пар,
дакле, за власнике јахте, који би и сами морали да привремено напусте
свој брод у случају да испадну из игре.
- Ако прихватате овај услов - закључи Димитрис - да испијемо текилу!
Тако ја испих своју текилу осетивши на рубу чаше со са докторовог
језика. А јахта уздрхта и нечујно исплови ка острву Китносу.
- Моја пријатељица Агата се ипак није појавила - шапнух доктору. - Но,
ако је њена порука тачна, има времена да се накнадно јави на броду све до
четрдесетог дана од пада оног авиона. А четрдесети дан пада 30. јуна...
Видећемо.
Кад устадосмо од стола Димитрис ме упозна са мексичким архитектом.
Овај климну главом гледајући кроз мене у мрак над водом и рече:
- Сви који спавају, укључујући биље и животиње, налазе се у истом,
заједничком свету. У истој, заједничкој кући. Чим се пробуде, свако је у
свом посебном издвојењу. У свом посебном брлогу...
 Био је трештен пијан.
Када се отрезнио и појавио идуће ноћи пресвучен за вечеру изгледао је
као неки странац на броду. Чак му је и телесни воњ био другачији но
претходног дана.
Разгласише да је време да се започне Димитрисов покер. Само
Димитрис није играо. Поделише нам карте, уложисмо колико је ко хтео,
али дељења нових карата није било. Уместо тога пређосмо у трпезарију у
којој нас изненади сто постављен за вечеру и у дубоким тањирима већ
усута рибља чорба. Карте смо, према Димитрисовом упутству, носили
собом кријући их једни од других. Ја сам имала два пуба, осмицу херц,
двојку и даму. Отарасих се двојке. Могла сам се надати трилингу пубова,
ако при следећем вучењу будем имала среће. Али није било много изгледа
да ће се за вечером делити нове карте онима који то затраже. Сели смо где
је ко хтео и почесмо да кусамо чорбу. Одједном архитекта рече:
- Удвостручавам улог!
Тада и ја открих у чему је ствар. На дну сваког тањира била је слика
једне карте. У сваком тањиру друге. Шпил карата у нашим рукама био је
допуњен картама насликаним на тањирима. Тањир је вредео као додатно
извучена карта. Ко је хтео ишао је даље, ко не, одустајао је. Тиме се игра и
завршила. Ја сам на дну чорбе открила да имам у тањиру једну седмицу
херц и бацила своје карте на сто, као и остали. Херчева седмица крај
осмице значила је пољубац.
- Бар нешто - помислих.
Архитекта је имао тањир у којем је био насликан каро кец и с два кеца
која је већ донео у трпезарију имао је трилинг кечева и покупио нам паре.
Очигледно, карте и тањире је будно надзирао Димитрис и ствар је текла
глатко, без подвала. Тако се дешавало и следећих вечери. Али, 25. јуна,
када укотвисмо јахту близу Пароса, догоди се први пут да неко испадне из
игре. Испадање из игре било је унапред објашњено - ко у тањиру не буде
нашао слику карте, него неку другу шару, испадао је. И морао је да се
ујутру искрца с брода.
Те вечери села сам поред доктора. Држали смо своје карте левом
руком, а десном јели чорбу, када одједном лекар пожури с јелом и на дну
његовог тањира уместо карте, коју је очекивао, указа се насликано једно
звездано јато. На средини тањира писало је:
„Близанци (Gemini) трећи знак Зодијака, одговара последњем
пролећном месецу, Сунце пролази кроз овај знак између 21. маја и 21. јуна.
Меркур је овде у својој кући. Близанци су ваздушни, мушки, активан и
променљив знак. Зодијачко сазвежђе „Близанци” налази се на северном
небу и има две скоро истоветне звезде по којима је добило име - то су
Кастор и Полукс...”
У круг око овог текао је други натпис:
„Онај ко се под овим знаком роди, биће леп, хитар, завидеће му се, свој
белег носиће на глави и на ноктима. У априлу имаће сваке неугодности, у
мају да не једе месо зечје, празилук и петлову главу...”
„Близанци” су били докторов знак.
Ствар се у трен ока разгласи, покер и вечеру некако на брзину
отаљасмо, а Димитрис пусти најлепшу музику коју је понео на брод.
Цезарију Евору и Марију Прадеру. Почесмо да играмо на месечини. Ја са
власником, доктор са власницом јахте, дамом средњих година бујних груди
у које се он потпуно утопио. Затим архитекта узе власницу брода, а мене
Димитрис. Из трпезарије зачу се доктор који је на клавиру тихо пратио
музику уз коју смо играли, а за тим одједном он поче да удара по диркама
лествицу. Код друге лествице застаде и полако поче да силази низ тонове и
ја се сетих лествице љубавног страха. И уздрхтах.
Димитрис ми рече:
- Назепшћете, идите унутра.
- Прошли пут нисте ми објаснили који је трећи начин да се посоли
текила! - рекох улазећи у трпезарију.
Доктор се насмеја, приђе столу са прибором за јело, лизну сланик и
загрли ме. Вечерњи, опојни мирис чкаља са обале клизну по води до нас.
Играла сам у докторовом сланом пољупцу све док се нисмо нашли у
његовој кајути потпуно једно у другом. Било је чудно изгубити невиност са
женским гласом Марије Прадере у уху.
Ујутру, Димитрис је искрцао доктора на обалу... Доктор је био под
наочарима за сунце. Као да није најбоље видео. Уместо да се и ја искрцам с
њиме на Парос, што сам жарко желела, уђох у своју кабину и погледах
календар. Био је 26. јун 1999. Доктору се тог датума навршавало 40 дана
од удара оне бомбе у Београду. И ја се опет сетих Агате. Ако не она, њена
порука била је присутна на броду. На стравичан начин.
Једне од следећих вечери, 30. јуна, готово да се нисам изненадила када
сам на дну свог тањира уместо слику неке карте угледала звездани рој
мојег зодијака - „Девице”, што више нисам била. Ујутру је требало и ја да
се искрцам са брода. Испала сам из игре. Били смо на домак острва
Андроса.
- Нисам ли ја ипак узлетела са Агатом у оном авиону Ларнака - Атина,
који је пао пре 40 дана? Да ли је могуће да сам већ 40 дана мртва, а да то
нисам приметила? Зар нема могућности да човек провери такву ствар? Да
ли и ја слепим као доктор?
Увече у кабини узела сам Библију, ставила длан на лево око и
прочитала десним место одабрано на дохват - 38 псалм, стих десети. Затим
сам покрила дланом десно око и прочитала левим место из „Прве књиге о
царевима” (6,38). Када сам уклонила руку с ока, схватила сам да је
будућност људског тела само прошлост његове душе. Била сам потпуно
слепа. Слепа за овај свет.
И тада ми се указала први пут у пуној јасноћи она кућа коју сам целог
живота тражила онаква у каквој сам жудела да живим. Имала је над
улазом натпис:

Архондулина кућа

није имала прочеље, уместо зидова два вештачка ветра усмерена један
против другог држала су између себе уклештена улазна врата. Ветрови су
били тако снажни да кроз њих нисам могла пружити руку, баш као да су
зид. Били су, наравно, провидни, оба исте снаге тако да се на месту њиховог
судара указивала само права црта. У кући десно од улаза падао је потпуно
гладак водени зид. Та вода није била само зид. Била је и купатило. Пред
њом је стајала клупа. Лево од улаза дизала се преграда од ватросталног
стакла иза које је био ватрени зид до саме таванице. На средини ватреног
зида био је отвор за пећ где се готовило јело, а испред ње трпезаријски сто
са осам столица. У дну те прве просторије поплочане каменом дизало се
целом ширином степениште начињено од земље и застрто место тепиха
травом. Степениште ме је одвело на спрат где су као на ливади расле једна
јабука и један лимун. Између њихових стабала на цвећем обраслој земљи
лежала је постеља. Била је застрта звезданим плаштом од броката на којем
је извезено десет звезда из сазвежђа „Девице”. Иза постеље дизао се
травнати зид и на њега је био окачен велики рам без слике. Из рама (то
јест, из зида) су расли мажуран, дивља мирођија, зелена метвица и
краставичја трава. Легла сам и чекала. У трену када су прозрачни кров
моје куће надлетеле звезде из констелације „Девица” светлост сваке од њих
пала је с неба право на звезду парњакињу извезену по плашту. Тада сам
склопила очи и чула сам како су нада мном јабука и лимун процветали.
Прича се слаже као што јабука и лимун дозревају. Семе по семе, боја по
боја.
ЗА РОЂЕНЕ У ЗНАКУ „БИКА” И „ВАГЕ”

Пред вама је нека врста „уради сам” хороскопа. Пошто се овде може
бирати, најбоље би било да читатељка почне ову причу одељком „Минотај
мрзи будућност”, а читалац одељком „Глава на тањиру...” Овде, дакле,
постоји женска и мушка мапа читања, или боље рећи, израчунавања
хороскопа. Што се краја тиче, можете сами да га удесите. Али, о том
потом.
 Минотај мрзи будућност

- Ти збиља ниси чула за Минотаја?

- Не - рекох, али дубоки женски глас који је изговорио ово чудно име
заувек је остао да звони у мом уху. Дуго сам то име чула са погрешним
нагласком како га је тада изговорила моја пријатељица.
- Није могућно да ти ништа не знаш о Минотају!
- Шта би требало да знам?
- Како шта? Човек је заљубљен у тебе већ пола године.
- Па шта? Што не каже?
- Спрема се да каже. Зна напамет сва јела која волиш, вина која пијеш и
све боје косе које носиш. И не само то. Он купује навелико намештај.
- Какав намештај?
- Намештај за ваше будуће брачно гнездо.
- Зезаш!
- Не, већ је одабрао кухињу са месинганим хватачем паре и брачни
кревет је пре неки дан допремио у свој стан у Париској улици.
- Никад чула.
- Е, па чућеш.
- Како кажеш да се зове тип?
- Минотај.
- Какво је то име?
- Не знам. Ваљда вуче неко грчко порекло. Али пази, то је чудан сват.
Свој сан може да одапне на неког као стрелу. Понекад на улици распознаје
пролазнике који никад неће имати 50 година. Он зна све твоје кројеве и
бројеве и већ за тебе купује игле за косу и шешире од сламе. Има полицу
пуну књига које ти волиш...
Толико ми је рекла пријатељица. Убрзо потом примила сам од
Минотаја нешто као љубавно писмо. Оно је гласило:
 „Ти си ’Вага’, Libra. Површина 538, rektascenzija Alfa: средња вредност
15 х. То је седми знак Зодијака, сазвежђе Јужног неба, одговара првом
јесењем месецу. Вага је ваздушни, мушки, активан знак. Венера царује у
твоме знаку... Ја сам женски знак. Али и у моме знаку Венера царује...”
Природно да сам се бојала првог сусрета с Минотајем. Испоставило се
да се Минотај није бојао. Пришао ми је једне вечери и моје очи
променише боју под његовим погледом. У његовом стану нашла сам по
једну хаљину у свом броју за свако од четири годишња доба. Пред
огледалом затекох избор белила, руменила и мирисних уља по мом укусу.
Испоставило се да је знао да уз црну одећу стављам Фрагонаров „Индијски
сан”, знао је да уз црвено користим брзе мирисе, као што је „Yves Saint
Laurent”, а за бело, мушку подврсту мириса „Alchimie”... Преда мном
његов осмех се расплину и одлете на Дунав, а његова моћна истина уђе у
мене као нож. Ја, која сам дотле имала брзе снове, а спор живот, нисам
стигла ни да поруменим од стида, а већ сам се нашла у његовој постељи. У
том загрљају за неколико тренутака разболела сам се и оздравила,
огладнела и наситила се. Тек потом црвенило ми обли образе и сливајући
се низ врат сиђе кроз рукаве и ја то руменило угледах на својим прстима...
Личио је на неког голобрадог чобанског бога. Коса му је била густа ко
тесто, сапињао ју је низ врат у облику лире. Умео је ногом миша да улови и
понекад се појављивао носећи о пасу ловачки троножац на склапање. Знао
је да гледа у пупак и чудно је звиждао увлачећи ваздух. Тим дубоким и
спорим звиждуком могао је да залечи женску главобољу. Свирао је у хегеде
као примаш и водио ме сваког седмог у месецу у Болеч, где је нагонио
чопор Циганчица да нам свирају на виолини, иако оне то не воле, јер
женски прсти после ћеманета не умеју више да краду. Причао ми је
понекад да постоје сити и гладни часовници као што има ситих и гладних
љубави, а увече, читао ми је наглас у постељи књиге за које је непогрешиво
погађао да ће ми се допасти. Ишли смо у исту, Саборну цркву, али ја сам
свеће палила зими, а он лети.
- Ништа превише! - говорио је.
И то као да се испунило. Наша срећа дуго је трајала. Али, пре но што
сам стигла да заборавим погрешан изговор његовог имена, једне вечери
НАТО је почео да бомбардује. Од сваке експлозије слике и иконе падале су
са зидова. И тада се десило оно најгоре. Да ли вам се догодило да свратите
у продавницу по жвакаћу гуму, и док сте се окренули нестао вам је ауто?
Са алармним дугметом под прстима јурите ноћу дуж затворених гаража
где сумњате да су вам сакрили кола и притискујете пред сваким вратима
своје дугме у нади да ће се ваше возило одазвати из мрака. Тако и ја идем
дуж улица Минотајеве душе и тражим његову љубав, али ње више нема. На
Минотаја не иду ни буве, ни ваши, ни заразе, али наша љубав у њему је
болесна откако падају бомбе. Не Минотај, он је здрав, он је ту, са мном,
него његова љубав. Он се понаша као пре, на њему околина не примећује
промену, али он сам, где год да се нађе, увек има осећај да је пре времена
стигао, или да касни. Откад је рат, он непогрешиво на дну сваког мог
француског парфема осећа подлогу од мачјег измета, који је ту да учврсти
све остале састојке мириса и обезбеди им трајање, али не би требало да се
примети. Може се рећи да Минотај њуши обрнутим редом но остали свет.
То је зато што је изгубио љубавно памћење. Пред нама је будућност коју
Минотај мрзи, над нама страховито гладна вечност у виду невидљивих
авиона, а за нама Минотајева преобучена сећања. Његове очи одједном су
остариле. У њима није страх него мржња. Мржња на будућност. Минотајева
љубав постала је порозна и почела да пропушта општу мржњу на
будућност која је завладала око нас усред сваковечерњег страха од
сутрашњице. Ја, његова љубавница међутим, окренута сам још увек
сутрашњици и тако се разилазимо. У његовој мржњи на будућност нема
места за љубав, па ни за мене у њој. Дању смо и даље ишли на посао у своја
надлештва, а ноћу смо седели код куће и покушавали да спавамо и да
водимо љубав под бомбама. Али то није више ишло. Љубав је нежна биљка,
љубав је увек млађа од нас, а ми смо, и не осетивши то, почели према њој
да се односимо грубо. Занемаривали смо нашу љубав, прећуткивали је,
одлагали, заборављали, као да смо хтели да је повредимо, осакатимо, чак
убијемо пре но што нас убију. А однекуд смо сматрали да она треба да
преживи упркос свему томе. У први мах сам помислила да је болест љубави
нека од оних болести које трају онолико дана колико година болесник има,
али, нажалост, није било тако. Мислила сам, понекад, болест ко болест, то
је вежба за старост. Једна старост у малом. Међутим, ово није била бољка
ко друге болести. Бомбе су погађале право у Минотајеву и моју љубав.
Тада сам решила да је спасем. И на томе настојим свакодневно.
Ево како сада живимо. Сваке вечери пред огледалима вежбам да
променим свој осмех. И променила сам га тако да сад може да уједе. Пред
кућом је велики плакат са ускршњим јајетом на средини. С једне стране
јајета Минотај ми је прочитао натпис: I believe in God! а с друге: They
believe in bombs! Пошто завршимо с радом у надлештвима, налазимо се
Минотај и ја у Калемегданском парку, у оном делу што гледа на Саву. Код
споменика захвалности Француској на којем је неко написао кречом:
„Преместити на гробље!”... Ако Минотаја нема, даље идем сама. Силазим
низ мале степенице у Париску улицу, пролазим поред негдашње француске
амбасаде на којој стоје спрејом извучена слова: „Корзика република”,
силазим до угла где је некада, у трећем веку, било Аелиусово римско
купатило, од којег већ вековима више нема ни трага, чак ни извора што га
је напајао. Спуштам се поред Шведске амбасаде падином што води ка реци
и скрећем у једну високу зграду.
- Шта има ново? - питам Минотаја улазећи у стан.
- Да ли је питао за мене? - одговара Минотај гледајући одсутно у моју
љубичасту хаљину, коју је некад толико волео.
- Зар не знаш да јесте? - узвраћам на то, а он одрешито каже:
- С тим даље ићи нећемо...
Ја обилазим сто, износим вечеру, вино и суво грожђе, седам и ћутим
неколико тренутака. Тада одједном главу спуштам у тањир и почињем да
плачем. Кроз јецаје говорим му:
- Зар те је страх да и на делу будеш онакав исти какав си био кад се у
теби жеља заметала? Ко кукавица живиш пуштајући да твоје „Хоћу” служи
твојем „Не смем” попут оне бедне мачке из приче...
- Молим те ћути! - узвраћа он - Смем ја оно све што доликује
мушкарцу. Ко сме више од тога, није човек!
- Каква те је онда звер нагнала да овај подухват подмећеш мени?
Он једно време седи непомично као да не чује моје јецаје, а затим се
подиже са свог места, стаје иза наслона моје столице и ту стоји. Плачући и
даље ја кажем:
- Пре ни час, ни место нису били погодни, па си ипак хтео обоје да
подесиш, да би се наш чин остварио, а сада су се, ево, стекли сами од себе
обоје, а подесивши се, тебе су укочили и раздесили...
Тада ја устајем, размичем једну завесу и одводим га за руку у спаваћу
собу, смештам га у постељу, покривам га као дете и тихо на ухо, да га
успавам, певам Баха. Минотајев грудни кош изгледа као да садржи дрвени
костур чамца, који се лагано раскриљује и скупља. Из постеље он гледа у
мене као да сам виолончело обучено у женску кошуљу.
Преко неба над Калемегданом плови на запад око две стотине
километара тишине избраздане противавионским пројектилима који лове
„Томахавк”. На нашој згради стоји графит: „Пролеће је, а ја живим у
Југославији”.
 Глава на тањир или шетач у кабаници од
козје длаке

- Рођен сам као мушко, а умрећу од рака дојке - помислих осећајући

како се око мене хвата ноћ као бол. Стајао сам на стази Калемегданског
парка и гледао како на Саву силази прозрачни сумрак. Као да га доноси
један брод који је пловио реком. По граду су се осветљавали прозори -
најпре на неочекиваним местима, па све чешће. Упалила се светлост у сату
на торњу Саборне цркве, осветлио се прозор моје трпезарије. Она је на
четвртом спрату у равни шеталишта Калемегданске тврђаве где сам стајао.
Све се лепо видело. У трпезарију је ушла девојка у љубичастој хаљини и
почела да износи вечеру на сто. Села је на своје место и почела нешто да
чека. После неколико часака погледала је на ручни сат и изашла на
прозор. Као да неког тражи погледом овде, на шеталишту наспрам
прозора, где сам ја стајао. Тада се огласила сирена обзнањујући ваздушну
опасност. Скоро истовремено нешто је погодило једну зграду и видео сам
како књиге излећу кроз прозор као птице. Ужурбано сам сишао малим
степеништем у Париску улицу. Прошао сам поред старог римског купатила
ослушкујући воду и прочитао у ходу један стих са камене плоче коју је
поставио Aelius Tertius:

Alma lavacrorum de saxis decido limpha...

Затим сам прошао крај Шведске амбасаде и ушао у зграду на савској

падини. Узео сам лифт и притиснуо насумице дугме. Направа ме је
изручила тачно где треба и испод звона које сам притиснуо, прочитао сам
сопствено име.
Врата ми је отворила девојка у љубичастој хаљини с речима:
- Шта има ново?
- Хтео сам нешто да те питам - рекох. - Са Калемегданског шеталишта
види се свака појединост у овој соби. Замисли сада да неки од шетача
застане и погледа кроз овај прозор. Ено, један у кабаници од козје длаке
управо гледа овамо. Шта ће он видети? Младић, то јест ја, седи за
постављеним столом, а девојка у љубичастој хаљини, а то си ти, износи
вечеру, вино и грожђе. Неким изнемоглим покретом ти ћеш затим сести и
гледати преда се као у неком очају. Уместо да се прихватиш јела,
бризнућеш у плач и спустити главу у тањир. И тако сваке вечери. Ја ћу
седети непомично као да ме се то не тиче. Тада ћеш ти опет нешто
познато, хиљадама пута већ речено, казати кроз сузе, на шта ћу ја полако
устати, обићи сто и стати иза наслона твоје столице. И тек тада и ја ћу
нешто рећи. Али сваке вечери рећи ћу исто. На то ће се твоја рамена још
више затрести можда од плача, а можда од речи које ми по ко зна који пут
упућујеш још увек с главом у тањиру. Потом ћемо обоје отићи из
трпезарије и кроз неку завесу ишчезнути у побочној просторији...
Све то шетач у кабаници од козје длаке лепо може да види. И ако се он
сутра поново задеси на истој стази предвече, када се по кућама пале
светлости, па ако му поглед опет падне на наш прозор, шта ће угледати?
На пролећном ветру листови опали од удара бомби узлећу као велике жуте
птице. Или од удара ракета птице падају с грана као лишће. А тамо, у
трпезарији на запрепашћење шетача све ће се поновити. Од речи до речи.
У длаку једнако збивањима из претходног дана. Да не поверујеш...
Како би требало шетач у кабаници од козје длаке, или ко други на
његовом месту, да разуме ове увек исте загонетне призоре које му ми
уприличујемо поново сваке вечери? Реци ми, зар није доста те комедије? С
тим даље ићи нећемо.
Девојка у љубичастом свој блистави поглед угаси на мени и рече:
- Глупости! Шетача на калемегданској стази нема кад сирене огласе
ваздушне ударе. Шетачи су или на неком од мостова на рок концерту са
знаком „таргет” под брадом, или у подрумима. А што се нас тиче, рећи ћу
ти и то.
Јеси ли некад видео како орао лови зеца? Зец бежи у кривудавој линији
и његова скретања су непредвидљива. У ствари, зец има наде да утекне док
има маште да кривуда, тако да се орао сваки пут залеће у празно. Кад зецу
пресахне машта, он истога часа изгуби свој телесни воњ и почне да бежи у
правој линији. Тада га орао неминовно хвата. Тако, као зец, умире и љубав.
Она умире када јој пресахне машта и кад изгуби свој особени мирис... У
овој трпезарији под бомбама се тако нешто дешава...
- Не - узвратио сам - промисли мало! Зар те тај понављани призор не
подсећа на нешто друго, нешто већ виђено? Добро познато. Ова наша
трпезарија могла би се схватити као позориште, а нас двоје као да у њој
припремамо неку представу.
- Какву представу? - упита она жудно. Жудније но што се могло
очекивати с обзиром на околности.
- То је Шекспир. Ако не верујеш, узми књигу и провери. „Макбет”, први
чин, сцена седма...
 Љубав која је свакога јутра годину дана
старија

Наравно, Минотај има право. Наш разговор у трпезарији јесте био

Шекспир. „Макбет”, први чин, сцена седма.
Ја сада покушавам да испод оног свог осмеха који уједа, спроведем над
Минотајем поступак који би се условно могао назвати лечење. Лечење
наше оболеле љубави, која је свакога јутра годину дана старија. Како се
љубави не лече по болницама и хируршким дворанама, обратила сам се
врачима.
Неке начине лечења већ сам окушала и одбацила као неделотворне.
Упркос свим мојим напорима Минотај ме више не познаје и заборавио је
чак и моје име. Мисли да сам му слушкиња, сестра или нешто тако. Више
не чује шта му говорим. Под бомбама на мене њему се више не диже. А ни
на неку другу жену. Ко је проденуо свој живот кроз срце као конац кроз
иглене уши, разумеће зашто ја чиним све могуће да Минотаја вратим себи.
Ко није протнуо свој живот кроз срце као кроз иглене уши, неће разумети.
Начин који сада примењујем, једва да сам могла замислити када сам
почела да га видам. То више и не личи на лечење у уобичајеном значењу
речи. То је спор и мукотрпан посао. Циљ оне вежбе са Шекспиром био је да
се Минотај бар током те вежбе измести из своје мржње на будућност и
пребаци у било које друго време и место, у овом случају Макбетово. То би
био први корак на путу његовог повратка натраг ка мени. Корак од мржње
ка љубави.
Али ствари нису кренуле глатко. Пре неки дан коначно се показало да
кура са Шекспиром није довољна. На јави више нисам могла да утичем на
њега. Ближа сам му док спава, него док је будан. Није ни чудо. На јави
Минотај је почео да прати из сата у сат ратна збивања. Ујутру је куповао
новине - „Политику”, „Блиц” и „Данас” па је упоређивао њихове извештаје
о бомбардовању. Увече је на телевизији хватао наизменично BBC, Студио Б,
хрватске канале, CNN или БК. Ноћу је пратио радио вести Студија Б и
вести које су се могле добити преко електронске поште, у касне сате радио
Црне Горе или сајтове War against Yugoslavia INET и CNN на интернету.
Био је ван себе слажући даноноћно коцкице. Спавао је са бубом
транзистора у уху. Умео је тачно напамет да каже шта је, где и када
порушено од мостова до села. Нисам више знала како да га ишчупам из тог
двоструког рата, рата који је буктао око нас и рата који се као у разбијеном
огледалу понављао у њему. Бојао се пожара у суседству који би захватио и
нас, или још више отровних облака који су се дизали изнад разорених
постројења у Панчеву, или еколошке катастрофе ако Нато бомбардује
Барич.
Морала сам да пређем на додатни поступак који мој врач зове „лечење
сновима”.
У сну нико нема име. Зовни уснулог туђим именом, ако је мушко
можеш и женским, пробудиће га твој глас, а не његово име. Зато велики
уплив на сањача имају речи које му се казују пошто је заспао и изгубио
име, дакле, речи убачене право у сан. У зависности од тога шта му се
шапуће или чита док спава, његови снови се мењају. У томе је лежала
могућност да се Минотај промени бар док је ван јаве. Тако сам почела
сваке друге вечери, чим заспи, да расклапам неку књигу и да му читам.
Тихо, скоро на ухо, пазећи да га не пробудим, читала сам му по једну
страницу. Као лама што чита над умирућим своју књигу, седим увече ја над
уснулим Минотајем и читам наглас нашој љубави која умире. А напољу над
нама шиште ракете. Кад их погоди противавионска артиљерија, чује се као
да се у небу цепа огромни метални рупичасти саг. Ако ударе близу, Минотај
се буди и моја вежба је пропала. Ако не, надам се да му је у уху нешто
остало. Кап људске речи, уместо кап нечије смрти. Морала сам да
натрапам на текст који ће неким мени незнаним стицајем околности
оживети и покренути у Минотају нашу уморну љубав, његов успавани
љубавни нагон. То је била игра на срећу. Укратко, препоручено ми је да му
читам приче о чувеним паровима. Не само љубавним.
Читала сам, дакле, док су падале бомбе на Београд, на Земун, Нови Сад,
на Сомбор, Ниш, на Косово, Приштину, на Црну Гору... Читала сам
надохват руке препуштајући случају да нам помогне, легенде о Путифару
и његовој жени, о Абелару и Хелоизи, о Давиду и Голијату, о Гогену и Ван
Гогу, о Гетеу и Хелдерлину, о Вуку и Мини Караџић, његовој кћери, о
косовском кнезу Лазару и царици Милици, о Тесли и његовој мачки.
Читала сам Кавафија, Златоустог, Кортасара, Јована Дамаскина, Калвина,
Достојевског, или светог Ћирила. Читала сам на српском, на енглеском,
грчком или руском. Језик у ствари није био важан. У сну човек разуме све
језике, сан је предјезичка институција. Тако је то трајало око две седмице.
У међувремену оборени су мостови у Новом Саду на Дунаву и разорена
зграда некадашњег Централног комитета на ушћу Саве. Минотај је чуо
пророчанство да ће у Београду бити најтеже између два снега и стално је
пратио временска предвиђања у нади да ће се пролеће окренути (као што
је било априла 1941) и да ће опет пасти снег. Али, сијало је сунце. Он и
даље на мој очај није показивао знаке заинтересованости за мене ни на
јави ни у сну. Под трбухом му је бујао огроман жбун косе тако да је мокрио
као кроз траву, али штива у њему нису покренула никакав љубавни
прохтев. Јер и у случају умирања љубави, исто је као и у случају смрти
човека - умрли одлучује хоће ли слушати ламу који му чита књигу, или не.
Високо над нама јавља се још једна, нова, досада неупотребљена ноћ,
девичански чиста, мирисава и пуна Натових болида и древних звезда које у
новом мраку први пут светлуцају као људске мисли. Тамо је негде међу
њима и Минотајева мисао. Како је открити невидљиву? Како је вратити
мени? Пред нашим очима с друге стране реке велика кугла светлости
бешумно слеће на земљу, а за њом долази громогласна експлозија из које
израста велико дрво дима. Оно се брзо и наочиглед грана и расте ка небу
кроз ноћ.
 Звезда у огледалу

Пет година Минотај је у сну носио браду, али је на јави није носио.
Остајала је ван јаве као што су и снови остајали у њему. Није волео да их
се присећа. Ипак, негде 12. априла испричао ми је најзад један сан.
Ухватила сам се за то као за сламку спасења у нади да бих можда тако
могла да пратим има ли учинка мој рад, или не. Те ноћи док је спавао
читала сам му Борхеса, „Пешчану књигу”. Ујутру, рекао ми је:
Сањао сам да сам у Торонту. Један од чланова крунског савета из
Канаде и још неко упознаше ме са Борхесом. Био је стидљив и златан као и
у књигама. Путовали смо авионом некуда. У једном тренутку пресавио је
једну новчаницу на којој је у средини круга било написано „Сангрија”,
потписао ми се на новчаници и дао ми је као неки аутограм. Напоменуо је
да је „Сангрија” име једне крчме...
Тако је гласио Минотајев сан. Била сам ужаснута. Минотајев сан био је
обичан плићак, уместо да преобрази сањача, ослушкивао је бомбе и
сирене, био у полујави и памтио чак и име аутора читаног текста. Нисам
одустала, али мој очај се почео ширити.
Минотај дуго потом није хтео ујутру да исприча снове. Пио је млеко и
незаинтересовано слушао одјаву ваздушне опасности, гледао како жваћем
своју косу, како закопчавам стаклену пуцад вечерњих рукавица, или како
бојим нокте у гами својих чарапа.
Његово стање се погоршавало. Није више било наде да ће се сетити мог
имена, што би био први знак његовог прездрављања и враћања мени. Ипак
нисам одустајала. Све док ми једнога јутра он опет не исприча један сан.
Претходне ноћи читала сам му на ухо док је спавао биографију Ел Грека и
повест о његовој жени, Јеврејки. Оно што је Минотај од тога у сну начинио
било је следеће:
Сањах да сам у Толеду у порти неке велике цркве. Ноћ је у мојем сну.
Под луковима порте упаљено безброј свећа и светиљки. Неки је празник и
ту се сјатила гомила. Има продаваца. Једна девојка ми показује лепе
пешчане сатове. Нуди ми да купим два.
 - Зашто два? - питам.
- Иду у пару. Један је брз, а други спор.
- Како то?
- Онај брзи је напуњен речним, а онај спорији, сланим морским
песком...
Не знам да ли сам их купио...
Захватио ме је очај. Неуспех се поновио. Минотају се није враћало
љубавно памћење и моја читања нису му катапултирала снове некуд ван
болести његове љубави.
Али, то није било оно најгоре. Болест је прешла са његове душе на
његово тело. Три дана није одлазио на посао јер се није осећао како ваља.
Затим је једне вечери дошао кући уместо с посла из болнице. Имао је руку
у завоју. Био је на рок концерту на савском мосту. Испричао ми је шта им
се десило. Мост је био пун света када се појавила на небу крстарећа
ракета. Као огромна светлећа риба пливала је кроз ваздух зачуђујуће
споро. Јасно су видели како се приближава мосту. Застала је један тренутак
над њиховим главама као да оклева, а затим је одабрала други правац и
отишла преко Дунава да разори рафинерију у Панчеву. Била сам ужаснута
и мислила да је Минотај повређен на мосту. Али, он је рекао да су га тог
јутра у надлештву где је имао ратни распоред и дежурство, „угризла” врата
лифта. Када сам му превила рану, показало се да му на мишици недостаје
комад меса. Мислим да се од страха на мосту био ујео за мишицу. Када сам
га упитала шта то има да значи, само се насмејао. Почела сам да га
надзирем и док спава. Једне вечери, док су на Београд падале НАТО бомбе
чији је рок употребе истекао 1997. (како смо касније прочитали на
њиховим уломцима) он је у кревету пре но што ће заспати ставио палац у
уста и сисао га као дете. У последњем тренутку схватила сам шта се
дешава. Крв му је потекла из уста и ја сам једва успела да му истргнем
палац из чељусти. Његова болест, његова болесна мржња на страшну
будућност, давала је плодове. Минотај део по део једе самога себе.
У најмрачнијем куту наше собе блиста Месец ухваћен у огледало. И
поред њега једна лажна звезда. То је обавештајни сателит, који називају
„Мама”. За разлику од правих звезда, он не трепери. И сваке ноћи пошто
изда упутства за бомбардовање, „Мама” се огледа у мојој соби.
 Слике на ноктима

Нисам знала куда да се окренем, сем да наставим с гатањем. Али и ту је

остало мало могућности. Било ми је јасно да имам само још једно,
последње средство, исто тако опасно по Минотаја као и по мене. Али,
можда спасоносно. Они који су упућени, поверили су ми да најмоћније
магичне формуле могу бити обични новински огласи. Ако се с њима
поступи на одређени начин. И дали су ми три таква упозоривши да су
опаснији од куге, опаснији од невидљивог F 117. Њихов садржај уопште
није био важан. Важно је било нешто што је скривено у њима, што се не
опажа на први поглед, али се у свести онога коме се читају склапа у моћну
и делујућу целину као што се F 117 не може видети са земље, али се јасно
види с неба. Требало је, дакле, напустити неделотворна књижевна штива и
прочитати у Минотајев сан та три огласа оним редом којим најбоље умеш.
Но, знала сам, уколико их прочитам погрешним редоследом, прети
опасност да се и сама разболим. Ако се то деси, никада више нећу моћи да
почнем од почетка с лечењем Минотајеве љубави, јер више неће само она
бити болесна, него и ја. А ту је крај.
Ипак сам једне вечери одлучила да окушам то последње средство.
Седели смо у склоништу. На улазу је нека девојчица написала кредом:
„Нисам печурка да растем у подруму”. Спремила сам као обично марамице
натопљене раствором соде бикарбоне за случај да опет погоде нешто што
ће почети да пече и штипа за очи и нос. Имала сам уза се и она три огласа
и чим је Минотај заспао полако сам му их прочитала један за другим на
ухо. Читала сам их редом који сам одабрала насумице као да бацам три
коцке у његов сан. Призивала сам неку непознату силу у нади да ће хтети
да нам помогне. Циљ је био да ме Минотај усни и да се сети мог имена.
Било би довољно да ме се сети бар једном. Ако би то учинио, лечење би
успело.
Огласе сам прочитала овим редом:

*
 Ми, овлашћена фирма купујемо полован лифт за 1-3 особе, до III
спрата, или у замену нудимо фиберглас мрежу против инсеката. Мрежа је
невидљива, одлично пропушта ваздух, рок трајања неограничен. Монтажа
по договору. Ако то не одговара, нудим у замену за речени лифт аутобус
без мотора, расходован, погодан за викендицу, пчелињак или ауто отпад.

Тајност загарантована. Паметан, мужеван животни професионалац, 43

год., тражи способну, организовану, коректну, скромну, младу партнерку,
ради организованог заједничког исељења у иностранство.

Но 1. међу сликарима израђује типичне америчке нокте са разним

украсним елементима, надограђује - прст 8 динара. Сликање светаца и
светитељки или српских владара, уметнички рад 50 динара по нокту.
Тетовирам на грудима фреске из Студенице и Старог Нагоричана.
Није било потребно да чекам до јутра да бих закључила да ли се нешто
десило или не. Одмах сам, при летимичном погледу на уснулог Минотаја
схватила да су огласи као неке бајалице, или молитве, почели бурно да
делују. Успела сам да неког или нешто дозовем. Било је то као нека
ерупција енергије. Минотајев породични џепни сат који сам носила о врату
иако је стао још у прошлом веку, одједном је прорадио. Минотај показа
нагле знаке изузетне узбуђености, али је она одмах ишчезла и потом све
скрете на неку другу страну. У суноврат. Минотај није успео да се сети ко
сам. Иако сам у Минотајеве снове дозвала неку моћну онострану силу,
било је јасно да нисам погодила прави редослед огласа.
Мој погрешни корак дохватио је и мене и уздрмао ме. Моја љубав
постаде порозна, пропуштала је мржње на сутрашњицу које су царовале на
све стране. Осетих да само ја у том више милионском мноштву којем
припадам, не мрзим будућност. Страховито се уплаших од тога. Више него
од бомби и ракета уплаших се од самоће која ми је због тога претила.
Знала сам да човечанство има само једну будућност. Увек и одувек само
једну и да нема резервне будућности. Како сам је могла мрзети? Али сада
сам и сама одједном почела да увиђам како је у ствари та будућност
одвратна и какве нам све ужасе доноси. Будућност је штала у којој лежи и
прежива страх - мислила сам. Сетих се да сам видела по пијацама у
Београду хрпе дивне зелене салате коју нико не купује у страху да је
озрачена бомбама са осиромашеним уранијумом. Тада јасно чух да се моја
садашњост расцепила надвоје и ја заборавих како се зовем.
Гледала сам запањено у непознатог човека који је спавао преда мном у
неком подруму. Нисам више знала ко је, ни зашто сам ту. А он је у сну
говорио:
- Зар не видиш? Свему је крај. Свршио се и век и брак и рат...
Побегох из те куће уз Париску улицу, поред римског купатила које је
жуборило на месечини... Била сам у грозници. Протрчах Кнез Михајловом
улицом у којој су зјапили излози разваљених културних центара
Француске, Немачке, Енглеске и САД. На зиду америчког културног центра
писало је фломастером: „Американци, мрзим да мрзим, али сами сте
хтели”. Ваздух у ноздрвама ми је горео. А горео је и Београд око мене
смрдећи на барут и запаљене каблове. Над главом ми пролете пројектил
испаљен из неке подморнице у Јадранском мору. Имао је мигавце и
прошао између две зграде на путу ка својој ловини, ка једној
вишеспратници која је лежала негде у улици Кнеза Милоша. Тада осетих
глад. Неодољиву глад. И стрпах палац у уста...
 БОГ ПРИЧЕ

Прича увек има свога бога. Свака. И најгора. Ја сам бог ове приче. Мој
глас сте већ чули на почетку казивања. Од телесног састава живих бића
најдуже траје после смрти управо глас. Ово је, дакле, само мој глас. Сам ја
одавно нисам више међу живима. Живео сам у Атини пре близу 2000
година. Био сам многобожац и судија, па постао хришћанин и списатељ.
Звали су ме Ареопагит, а потом и Псеудоареопагит. Не знам како сам умро.
То мртви не памте. Али сам после чуо од живих какав ми је био крај. То
што сам био писац нема везе са овом причом. Ја њу не пишем. Ја се
усељавам у њу, или још боље, проћи ћу кроз њу да бих нешто обавио.
Наиме, у причу ме је неко дозвао. Једна жена очајна због љубави која је
почела да болује у њеном човеку. Она је тражила помоћ и ја сам ту. Сваке
вечери у време када сирене огласе узбуну, стојим на калемегданском
шеталишту у својој кабаници од козје длаке и посматрам њу и њеног
љубавника у њиховој трпезарији. Она погрешно мисли да ме је дозвала
својим бајалицама, басмама и гатањем уз помоћ новинских огласа. Није
тако било. Имала је моћ да неког дозове зато, што је жарко желела помоћ,
а дозвала је мене зато што се зове исто као ја. Стога сам могао да јој се
одазовем и зато сам сада у овој причи. Покушавам да им помогнем.
Но, она је нешто погрешно учинила дозивајући ме. И сада се разболела
уз његову и њена љубав. Зато ћу у његове снове послати мало свог
охлађеног, двадесет векова старог сна, не би ли се њено име очистило од
његовог. Јер, то је једини начин да једна оболела љубав оздрави и да се
извида. Љубав уствари страда зато што се имена љубавника узајамно боре
за превласт. Треба их очистити једно од другог. То су два звука који се
узајамно потиру. Један звук треба спрати са другог звука. Ако хоћеш љубав,
мораш очистити од свог имена име онога кога волиш. Ко то учини, спашће
љубав. Њему, Минотају, то неће бити лако.
Минотај је рођен у знаку „Бика” (Taurus), а то је, како ви данас кажете,
други знак зодијака, одговара другом пролећном месецу. Сунце пролази
кроз овај знак између 21. априла и 21. маја, Месец је у овом знаку
егзалтиран, док Венера овде влада. „Бик” је земаљски, женски, пасиван и
фиксни знак. Његово сазвежђе на северном небу са главном звездом
Алдебаран има у свом подручју и слободне звездане ројеве Плејаде и
Хијаде... Да би спасао своју љубав Минотај ће морати мушку природу своје
драгане да очисти од своје женске природе.
Да им помогнем, ја ћу у његовом сну помешати њихова имена (као што
су они у животу учинили) и пружићу му прилику да очисти њено од својег.
Да не би он који је обестрашћен и њено име заразио својим. Можда ће тада
чути то некад вољено име уместо својег, оног које му сада стално бруји у
ушима, као сваком смртном. Да одстрани познато како би му се указало
непознато, то јест, Истина или Љубав. Чим је ослови по имену, пробудиће
своју љубав. Јер, ословити по имену, значи пробудити...
Ево, дакле, шта сам му послао у сан и шта он о томе сну бележи:
 МИНОТАЈЕВ САН

Да ли си видео некад неког од оних вештака што баце камен увис, па га

погоде другим каменом? Ја сам ноћас био онај први камен и био погођен
другим. Сањах да брзо старим. И одједном у мој сан као драги камен бачен
из праћке улете огромном брзином и снагом нечији туђи сан. И страховито
га потресе. Као огромни метеор кад удари о Земљу и пробуди вулкан... Био
је моћан и пун енергије и скоро ми је трајно разорио дух. Мој сан је од тог
туђег сна пуцао по свим шавовима и распадао се у лету од тог
величанственог странца који је протутњао кроз сва моја ранија сневања и
силовито се зауставио и угнездио у мени ове ноћи. Али то није био
непријатељски чин. Био је то сан свеобухватне љубави и милосрђа и чак се
у њему могао назрети лек од њега самога, лек који је могао мој сан
исцелити од тог туђег сна. Био је то моћан сан који прашта другом сну.
Имао сам, дакле сан, али, како са сновима бива, брзо сам га изгубио.
Једва да се свега могу сетити. Али добро памтим да су ти страни комади
сна били страховито хладни као да долазе од некога ко није више жив. По
томе су се разликовали од мојих топлих и живих снова. Али, када се
пренух, ту разлику више нисам могао сачувати у сећању. И више на јави не
разликујем који део сна је мој, а који није. Ево дакле, шта је остало од сна
после буђења.
Одсањах, дакле, да сам стар и да сам оглувео и то сам познао по томе
што су ми се губили из домашаја слуха одређени гласови. У почетку само
гласови А, па Д или Н. Нисам више могао чути реч „дан”. Тако сам и
приметио да ми старост односи слух. На томе је остало једно време, а
потом сам изгубио из слуха гласове И, О, С... Моје се глувило развијало.
Био сам нагнан на одузимање.
Ми знамо да с тим имају посла они који праве статуу од природне
громаде камена, па одузимају клесањем све сувишне наслаге које су
препрека чистом виђењу скривенога лика. Једино тим одузимањем они
саму собом износе на видело скривену унутра лепоту.
Нисам, ипак, много бринуо у почетку. Али када се моје глувило
зауставило на гласу Ј, и када сам био лишен слуха само за седам гласова,
те даље нисам уопште глувео, почео сам да се питам куда ме такво
делимично, рекао бих, усмерено глувило води? Шта оно значи?
Но, треба имати на уму следеће: тражити невиђењем и непознањем
значи видети и познати оно што је изнад виђења и познања. Невиђење и
непознање, није ли то заиста видети и познати?
И тако сам се одлучио да установим да ли ми слова која не чујем нешто
посебно казују. Мислио сам да ми то неко однекуд шаље неку поруку.
Тај случај је попут онога кад се смарагд, очишћен од земље прилепљене
уз њега, сам од себе појави као скулптура, то јест, украс.
Сасвим касно схвативши ствар, саставио сам списак гласова које не
чујем. И почех да их премећем трагајући за поруком. За то ми је било
потребно неколико дана, али у сну то није много, јер се у сну не рачунају
ноћи.
И најзад сам сричући и премећући тих седам гласова који недостају
мојем слуху, који дакле, недостају у мом животу и у моме сну, на своје
запрепашћење и ужас, открио, или пре наслутио, једно име. Име утолико
кобније, што у сну, као што се зна, нема имена. Али постојале су тешкоће.
У то име били су умешани неки туђи гласови које сам одлично чуо, и они
су заглушивали моје глувило, то јест, моје сећање и поруку гласова које
више не чујем.
Ја нисам више могао чути то име и кад би било изговорено, јер сам баш
за њих био глув, могао сам чути само оне друге гласове који не спадају у
њега...
А било је то име некога кога сам некада највише волео и добро
познавао, па заборавио. Нисам дакле, више могао чути име своје највеће
љубави иако сам жудео да га се сетим. И нико ми га више (онако глувом)
није могао рећи. Видео сам је у сну лепу како жваће своју косу. Седела је у
својој лепоти као у брзоме чуну. Сав сам био намазан њеним густим
погледом који је цурио низ мене. Знао сам да је рођена у знаку „Стрелца”
пре но што је одапео стрелу. Али њеног имена и ко је она, нисам могао да
се сетим. То нечујно име трептало је преда мном пре буђења као звезда
падалица која се потписује у мом прозору. Али то име је замагљивала она
ледена твар која ту не спада, неки туђи сан који је боравио у мом сну те
ноћи. Сновиђења неког мени непознатог човека, испречила су се између
мене и моје љубави. Сада када сам будан, знам да бих могао да се сетим тог
за мене пресудног имена када бих из свога сна успео да уклоним ону туђу
ледену излучевину... Зато и бележим све ово. Можда ће неко моћи да
одагна тај страни заслепљујући зрак из мојег сна, да нечујне гласове
оплеви од оних туђих чујних, како би се јасно указало име које је од мене
било сакривено - име моје љубави које моје глувило покушава да ми
дошапне.
 ЕПИЛОГ

Драги читаоци, време је да се упитате куда вас је одвео бог приче? Зар
се нећемо вратити у рат? Одмах да кажем, нећемо. Наша тема је љубав, а
не рат. У овој причи Венера је владар. Као што планета Венера влада
сазвежђима јунака ове приче који су рођени у знаку „Бика” и „Ваге”.
Уз то, сада се треба сетити да су јунаци ове приче и такви какви су,
болесни и несрећни, присилно обестрашћени, приморани бомбама да
намрзну будућност, ипак у бољем положају од вас. У вашем свету, где је
увек више лепоте него љубави, вас нема ко да избави. Њих има ко. Мирне
душе ви сада можете да се умешате у ову повест; кад не умете себе,
излечите барем Минотаја и његову девојку. Он не зна да треба из свога сна
да избаци своје име. Уклоните га из Минотајевог сна и откријте му оно што
је у сну остало - прочитајте му и обзнаните име његове љубави! И
спашћете њихову везу.
Али, ако вам се више свиђа, љубавнике можете да оставите тамо где су,
то јест, у рату и у једној тужној причи...
 О ПИСЦУ

Милорад Павић (15. октобар 1929. – 30. новембар 2009). Знак зодијака
„Вага”, подзнак „Шкорпија”, по астечком хороскопу „Змија”.
Српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности 17-19.
века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона,
професор универзитета. Био је редовни члан Српске академије наука и
уметности од 1991. године, и члан „Société Européenne de Culture” и
српског ПЕН-а.
На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је
објавио књигу песама Палимпсести 1967. године, па Историју српске
књижевности барокног доба 1970, затим Војислав Илић и европско
песништво 1971. године. Другу књигу песама Месечев камен објављује
1971, а прву збирку прича Гвоздена завеса 1973. Следе књиге прича: Коњи
светога Марка (1976), Руски хрт (1979), Нове београдске приче (1981),
Душе се купају последњи пут (1982).
Павић је домаћу и светску славу стекао романом Хазарски речник који
је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи
критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога
века. У другом роману Предео сликан чајем (1988) аутор нуди узбудљиво
дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман
Унутрашња страна ветра, па Последњу љубав у Цариграду (приручник за
гатање) 1994. Шешир од рибље коже (љубавна прича) појављује се 1996,
Стаклени пуж (приче са Интернета) 1998, Кутија за писање 1999, и
романи Звездани плашт (астролошки водич за неупућене) 2000. и Уникат
2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу.
М. Павић је један од најчитанијих савремених писаца са Балкана,
преведен на тридесет шест језика у више од три стотине издања. Од стране
стручњака из Европе, САД, Израела и Бразила, Милорад Павић је
номинован за Нобелову награду у књижевности.