Horhe Luis Borhes

ISTORIJA VEČNOSTI

Naslov originala
La historia de eternidad

Prevela sa španskog
Krinka Vidaković Petrov

Urednik izdanja
Radivoje Mikić

Glavni i odgovorni urednik

Miličko Mijović
HORHE LUIS BORHES

ISTORIJA
VEČNOSTI
i drugi eseji

NARODNA KNJIGA
ALFA
1999.
 ISTORIJA VEČNOSTI

ISTORIJA VEČNOSTI

I
U poglavlju Eneada koje se bavi ispitivanjem i
utvrđivanjem prirode vremena, kaže se da se pre svega
mora spoznati večnost, jer je ona, kao što svi znaju,
uzor i arhetip vremena. Ta uvodna napomena, utoliko
ozbiljnija ukoliko verujemo u njenu iskrenost, kao da
briše nadu da ćemo ikada razumeti čoveka koji ju je
izneo. Vreme je za nas problem, zastrašujući i težak,
možda najbitniji problem metafizike; večnost, igra ili
propala nada. U Platonovom Timaju čitamo daje vreme
slika večnosti u pokretu; ali taj blagi akord ne može da
pokoleba uverenje daje večnost slika sazdana od mate­
rijala koji se zove vreme. Ta slika, ta prosta reč koja
vrvi ljudskim nesaglasnostima, predmet je istorije koju
želim da napišem.
Primenjujući metod obrnut od Plotinovog (jer bi
on inače bio neupotrebljiv), počeću podsećanjem na
zagonetna svojstva vremena: na metafizičku, prirodnu
tajnu koja mora prethoditi tom ljudskom izumu - več­
nosti. Jedno od tih zagonetnih svojstava, ni prvo po
težini ali ni poslednje po lepoti, jeste ono koje nam
omogućuje da utvrdimo u kom pravcu vreme protiče.
Opšteprihvaćeno mišljenje glasi da se vreme kreće od
prošlosti prema budućnosti. Međutim, isto je tako

5
HORHE LUIS BORHES

logično i oprečno mišljenje iskazano stihom španskog

pesnika Migela de Unamuna:

Noćna reka časova teče

iz svog izvora,
večne sutrašnjice--1

Ova dva mišljenja podjednako su verovatna i

nepodložna proveri. Bredli poriče oba, iznoseći sop-
stvenu pretpostavku: on predlaže da se iz razmatranja
isključi budućnost, jer je ona tek proizvod naše nade, a
onda da se "aktuelno" svede na agoniju sadašnjeg tre­
nutka koji se odmah razlaže u prošlosti. Ovakva vre­
menska regresija obično prati stanja opadanja i utuče-
nosti, kad nam izgleda da je snaga nešto što tek
predstoji... Bredli poriče budućnost; jedna indijska filo­
zofska škola poriče sadašnjost, smatrajući je neuhva­
tljivom. Pomorandža samo što nije pala s grane ili je
već na zemlji, tvrde ovi neobični simplifikatori, ali niko
ne vidi trenutak pada.
Vreme postavlja i druge teškoće. Možda je
najveća pitanje sinhronizacije ličnog vremena pojedinca
s opštim vremenom matematike. Ovaj problem oglasila
je na sva zvona najnovija uzbuna teorije relativnosti,
koje se svi sećaju ili pamte da su je se sećali donedavno.
(Menjajući je malo, ja se nje prisećam ovako: Ako je
vreme duhovni proces, kako je moguće da ga dele
hiljade ljudi ili makar samo dvoje?) Na drugu teškoću
ukazuje elejska škola, koja poriče kretanje. Taj stav

1
Sholastičko shvatanje vremena kao nečega što teče iz mogućeg
u postojeće (sadašnje) slično je ovom shvatanju. Uporedite s Vajt-
hedovim večnim predmetima u "carstvu mogućeg" koje prodire u
vreme.
 ISTORIJA VEČNOSTI

može se sažeti ovako: Nemoguće je da u toku osam

stotina godina protekne četrnaest minuta, jer prethodno
mora proteći sedam minuta, pre toga tri i po, pre toga
minut i tri četvrtine i tako beskonačno, što nameće
zaključak da se onih četrnaest minuta nikad neće ispu­
niti. Rasel pobija ovaj argument time što potvrđuje stva­
rni, pa čak i vulgarni karakter beskonačnih brojeva, koji
su po definiciji dati odjednom, a ne kao "poslednji" član
beskonačne serije. (Raselove neverovatne cifre nago-
veštavaju večnost, jer se ni ona ne može definisati kao
prosti niz njenih članova.)
Nijedna od večnosti koje su ljudi zamislili - no­
minalistička, Irinejeva, Platonova - nije mehanički zbir
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već nešto jedno­
stavnije i čudesnije: večnost je istovremenost svih njih.
Izgleda da se to ne očitava u jeziku svakodnevice ni u
onom začuđujućem rečniku dont chaque edition fait
regretter la precedente. Međutim, metafizičari su mislili
baš tako. Predmeti u duhu su uzastopni, sada je Sokrat,
zatim je konj - čitam u petoj knjizi Eneada - jer se on
uvek usredsreduje na jednu stvar, ne primećujući hilja­
du drugih. Međutim, božanski um obuhvata sve isto­
vremeno. Prošlost je u sadašnjosti isto kao i budućnost.
U tom svetu ništa nije prolazno, sve traje i miruje u
blaženstvu svog načina postojanja.
Pristupam razmatranju ove večnosti, iz koje su
izvedene sve potonje. Plotin istina nije bio prvi koji je
došao do te definicije, jer u jednoj svojoj knjizi spomi­
nje "drevne i svete filozofe" koji su mu prethodili. Ali
on ju je sjajno razradio, sažimajući sve ono što je preu­
zeo od svojih prethodnika. Dojsen ga poredi sa sumra­
kom: sa žarkom svetlošću koja jenjava i nestaje. U Plo-

7
HORHE LUIS BORHES

tinovim delima stiču se sva grčka shvatanja večnosti;

neke je odbacio, druge je razradio do pogubnog savr­
šenstva. Zato stavljam Plotina ispred Irineja, koji zas­
tupa drugu definiciju večnosti: onu čija je kruna troj­
stvo, tri lika u nerazlučivom jedinstvu.
Plotin je s poznatim žarom tvrdio: Svaka stvar
na nebu koja se može pojmiti takođe je nebo, tamo su
zemlja i nebo, tamo su životinje, biljke, ljudi i more. Oni
su prizor sveta koji još nije začet, svaki njegov deo
ogleda se u svakom drugom. U tom carstvu nema stvari
koja nije prozirna. Nema ničega neprozirnog, ničeg
mutnog, jer svetlost se susreće sa svetlošću. Svaka stvar
sadrži u sebi svaku drugu stvar. Sunce je svaka zvezda,
svaka je zvezda i druga zvezda i sunce. Niko tamo ne
može kročiti na tuđe tlo. Ta jednodušna vaseljena, ta
apoteoza asimilacije i prožimanja, još uvek nije več­
nost; reč je o graničnom nebu, koje još nije sasvim oslo­
bođeno broja i prostora. Ovaj odlomak iz pete knjige
nastoji da razradi pojam večnosti i sveta univerzalnih
oblika: Neka ljudi zadivljeni ovim svetom - njegovom
moći, lepotom, poretkom u neprestanom pokretu, vidlji­
vim i nevidljivim bogovima koji ga nastanjuju, demo­
nima, drvećem i životinjama - neka uzdignu svoje misli
ka Stvarnosti čiji je ovaj svet tek odraz. Tamo će otkriti
duhovne oblike večnosti, ne izvedene, već izvorne, i
otkriti i njenog predvodnika, a to je čisti duh, nedo­
stižna mudrost i izvorno Hronosovo vreme koje je pot­
puno. Sve što je besmrtno nalazi se u njemu: svaki duh,
svaki bog, svaka duša. Kuda bi on išao kad su sve tačke
prostora prisutne u njemu. Nema promene, nema nepo-
stojanosti, sve je u stanju blaženstva. Od samog početka
to je potpun svet, kome se ništa ne može dodati. Sve je

8
 ISTORIJA VEČNOSTI

obuhvaćeno jednom jedinom večnošću: vreme oponaša

večnost, kruži oko duha, vazda se odvajajući od pro­
šlosti, vazda žudeći za budućnošću.
Insistiranje na pluralizmu navedenih mišljenja
može nas navesti da počinimo jednu grešku. Idealni
svemir koji opisuje Plotin više se bavi punoćom bića
nego njegovom raznovrsnošću; taj svemir ne trpi ni ple­
onazam ni ponavljanje. To je nepokretni i strašni muzej
platonskih arhetipova. Ne znam da li su ga ikada videle
oči smrtnika (osim možda u intuiciji vizije ili košmara),
ni da li je drevni Grk koji ga je opisao imao prilike da
ga osmotri, ali u svemu tome ima nečeg muzejskog:
nepokretnog, čudovišnog, izveštačenog.... Govorim o
ličnoj viziji koju čitalac može zanemariti; ali ono što
valja da ima u vidu jeste opšta predstava o platonskim
arhetipovima, prvobitnim oblicima ili idejama koje
nastanjuju i čine večnost.
Nemoguće je ovde razmatrati pojedinosti plato-
nističkog sistema, ali možemo izneti nekoliko uvodnih
zapažanja. Mi smatramo da čvrstu i konačnu stvarnost
čini materija - elektroni koji kruže i prelaze zvezdana
rastojanja u samoći atoma; za one koji su u stanju da
vide stvari iz platonističke perspektive, stvarnost je
oblik, vrsta. U trećoj knjizi Eneada čitamo daje materi­
ja nestvarna: ona nije samo praznina koja pasivno odra­
žava univerzalne oblike poput ogledala; oblici je pokre­
ću i nastanjuju, ne menjajući je. Njena punoća svojstve­
na je punoći ogledala, to je iluzija, praznina koja odaje
utisak punoće; to je zapravo avet koja ne može čak ni da
nestane jer ne poseduje ni moć samoukidanja. Bitni su
oblici. Ponavljajući Plotina, Pedro Malon de Čaide
tvrdio je mnogo kasnije: Čini vam se kao da je božan-

9
HORHE LUIS BORHES

skom voljom nastao osmostrani zlatni pečat, na kojem

je na jednoj strani urezan lav, na drugoj konj, na trećoj
orao i tako po jedan lik na svakoj strani; dakle, u vosku
će ostati utisnut lik životinje koja je predstavljena na
zlatnom pečatu, i samo oni likovi urezani na pečatu
mogu ostaviti otisak u vosku. Ali razlika između pečata i
otiska je golema: vosak ostaje bezvredni vosak, dok
zlato ostaje skupoceno zlato. Bića mogu da dostignu
savršenstvo niske vrednosti, svojstveno vosku, a božan-
sko savršenstvo je zlato koje je Bog. Korak dalje i stiže­
mo do zaključka daje materija ništavna.
Po našemu, ovo merilo je loše i nerazumljivo,
ali ga ipak stalno primenjujemo. Jedno poglavlje Sopen-
hauerove knjige ne može se poistovetiti ni s papirom
koji je ležao u kancelarijama Lajpciga, ni sa štampanim
tabakom, ni sa tananim potezima gotskog pisma, ni sa
nizom tonova, ni sa načinom na koji o tom poglavlju
razmišljamo; Mirijam Hopkins je Mirijam Hopkins, a
ne zbir nitrogenskih ili mineralnih sastojaka, ugljenih
hidrata, neutralnih alkaloida ili masti što čine prolaznu
supstancu te lepe srebrne sene ili intelektualne suštine
Holivuda.
Ove su ilustracije dobronamerni sofizmi koji
podupiru trpeljivost prema platonističkoj tezi. Ona se
može iskazati ovako: ljudi i stvari postoje utoliko što
učestvuju u obliku koji ih obuhvata i koji čini njihovu
stalnu stvarnost.
Tražim najpogodniji primer: ptica. Ona se vezu­
je za letenje u jatu, malom veličinom, istovetnim svoj­
stvima, drevnom vezom s polutamom praskozorja i
smiraja dana, jačim zvučnim nego vizuelnim utiscima -
sve to nas navodi da priznamo značaj vrste i gotovo pot-

10
 ISTORIJA VEČNOSTI

punu ništavnost pojedinačnog. 2 Kits ne greši kada dola­

zi na ideju daje slavuj koji gaje očarao onaj isti što ga
je na žitnim poljima judejskog Vitlejema slušala Ruta;
Stivenson ukazuje na jednu jedinu pticu koja guta
vekove: to je slavuj koji proždire vreme. Sopenhauer,
strastveni i lucidni Sopenhauer, dodaje ovo obrazlo­
ženje: čisti telesni trenutak u kojem žive životinje, koje
nemaju svest ni o smrti ni o plodovima pamćenja. A
onda, s osmehom, dodaje: Kad bi me neko čuo kako
tvrdim da je siva mačka koja se sad igra u dvorištu ona
ista koja je skakala i trčala pre pet stotina godina,
verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u
suštini druga mačka, još je veća ludost. Zatim piše:
Suština lava kao bića okrenuta je sudbini i životu tih
zveri. U vremenskoj perspektivi, ona se može zamisliti
kao jedan besmrtni lav koji traje u beskonačnoj smeni
pojedinačnih lavova; njihovo rađanje i umiranje su
samo otkucaji ove neuništive figure. Pre toga je napisao:
Beskrajno trajanje prethodilo je mom rođenju. Šta sam
ja bio tada? Možda bih sam sebi ponudio ovaj filozofski
odgovor: "Ja sam uvek bio ja; drugim recima, ko god je
rekao ja tokom tog vremena, zaista je bio ja, a ne neko
drugi."
Pretpostavljam da čitalac može prihvatiti večnu
suštinu lava i da će osetiti ogromno olakšanje pred tim
jedinstvenim Lavom umnoženim ogledalima vremena.
Ali ne bih očekivao istu reakciju kad je reč o pojmu

2
Vivo, Sin Budnosti, neverovatni metafizički Robinson iz romana
Abubekera Abentofaila pristaje da jede samo one plodove i ribe
kojima njegovo ostrvlje obiluje. Imajući stalno na umu održavanje
vrste, on ne želi da svojom krivicom dovede do osiromašenja sve­
mira.

11
HORHE LUIS BORHES

večne čovečnosti: znam da ga naše ja odbija i da mu vi­

še prija da se ono prenese na ja drugih. To nije dobar
znak; Platon nam predlaže znatno strastvenije univer­
zalne oblike. Na primer, suštinu Stola, apstraktni sto na
nebu: četvoronožni arhetip za kojim žude svi stolari
sveta, koji ga mogu sanjati, ali čiji se san nikad neće
ispuniti. Nisam u stanju da potpuno poreknem ovaj
pojam: bez idealnog stola ne bi bilo ni konretnih
stolova.) Drugi primer je suština Trougla: eminentni
trostrani poligon koji se ne nalazi u prostoru i koji
odbija da se spusti na nivo ravnokrakog, raznostranog
ili ravnostranog trougla. (Ne poričem ni ovo; to su
osnovne geometrijske definicije.) Dalji primeri: suština
Nužnosti, Razuma, Zanemarivanja, Odnosa, Razma­
tranja, Veličine, Poretka, Sporosti, Položaja, Iskaza,
Nereda. Stvarno ne znam šta da mislim o ovim misao­
nim pojmovima koji se uzdižu na nivo oblika; smatram
da ih nijedan čovek ne bi mogao zamisliti a da mu ne
priteknu u pomoć smrt, groznica ili bezumnost. Zabora­
vio sam jedan arhetip koji obuhvata i prevazilazi sve
ostale: to je večnost, čija je rasparčana kopija vreme.
Ne znam da li su čitaocu neophodni argumenti
da bi posumnjao u platonističko učenje. Mogu mu
ponuditi nekoliko: najpre nespojivo nizanje generičkih i
apstraktnih pojmova koji postoje jedan pored drugog
sans gene u repertoaru sveta arhetipova; drugo, rezervi-
sanost onog koji ih je zamislio prema načinu na koji
razne stvari učestvuju u univerzalnim oblicima; treće,
pretpostavka po kojoj aseptički arhetipovi odolevaju
brkanju i promeni. Ovi argumenti nisu neoborivi: samo
su nejasni u istoj meri u kojoj su nejasne vremenske
tvorevine. Stvorene prema uzoru vremena, ove tvorevi-

12
 ISTORIJA VEČNOSTI

ne prenose mane koje bi trebalo da uklone. Može li biti

suštine Lava bez suštine Veličanstva, Crvenog, Grive i
Kandže? Na to pitanje nema odgovora niti ga može biti:
ne očekujmo da lavovstvo sadrži više vrlina od onih
koje krase reč lav bez nastavka -stvo 3
Vraćam se sada Plotinovoj večnosti. Peta knjiga
Eneada sadrži veoma opširan spisak činilaca večnosti.
Tu su Pravda, zatim Brojevi (do kojeg broja?), Vrline,
Postupci, Kretanje, ali nema grešaka i nepravdi, nema
bolesti materije kojom se možda zarazio neki Oblik.
Muzika je zastupljena, ali ne kao melodija, nego kao
Sklad i Ritam. Arhetipovi medicine i poljoprivrede se
ne navode. Takođe nedostaju finansije, strategija, reto­
rika i umetnost ponašanja - mada u vremenu ovi ipak
preuzimaju nešto od Lepote i Brojeva. Nema pojedinaca
ni izvornog oblika Sokrata, nema ni onog izvornog
oblika koji bi bio uzor Uzvišenog čoveka ili Cara;

Ne želim da se oprostim od platonizma (koji deluje hladno kao

led), a da ne iznesem ovo zapažanje, nadajući se da ćete ga vi dalje
razraditi i opravdati: Snaga vrste može nadjačati snagu pojedi­
načnog. Primera koji to ilustruju ima na pretek. Tokom svog de-
tinjstva, provodio sam leto na severu pokrajine. Zanimala me je
valovita ravnica i ljudi koji su pili čaj u kuhinji, ali mojoj sreći nije
bilo kraja kad sam saznao da je to prostranstvo bila "pampa", a ti
ljudi "gauči". Nešto slično se događa maštovitom čoveku kada se
zaljubi. Svojstva vrste (ponovljeno ime, tip, domovina, privlačna
sudbina koju pripisujemo nekom predmetu) mogu da se nametnu
svojstvima pojedinačnog, koje se poima kao predstavnik vrste.
Krajnji primer ovoga jeste čovek koji se zaljubljuje, ne
poznajući ženu koju voli. Mnogo je takvih slučajeva u persijskoj
književnosti. Slušajući opis neke kraljice — kosa joj je poput noći
čežnje i izgnanstva, lice joj je kao radosni dan, grudi kugle od
slonovače koje svoju svetlost pozajmljuju mesecu, njen hod izaziva
zavist antolopa i očajanje vrba, noge tanke kao koplja jedva nose
teška bedra — čovek se u nju zaljubljuje i posvećuje joj ceo svoj
život do poslednjeg daha. To je jedna od tradicionalnih tema
Hiljadu i jedne noći. Treba pročitati priču o Baderbasimu, sinu
Kahrimanovom, ili onu o Ibrahimu i Džamili.

13
HORHE LUIS BORHES

spominje se samo čovek i to na vrlo uopšten način.

Međutim, sve geometrijske figure su zastupljene. Od
boja su navedene samo one osnovne: Pepeljaste,
Purpurne i Zelene nema u toj večnosti. Ako sledimo
poredak od nižeg ka višem, najstariji arhetipovi su ovi:
Razlika, Jednakost, Kretanje, Mir i Biće.
Razmotrili smo jednu večnost koja je siro­
mašnija od sveta. Ostaje da vidimo kako ju je preuzela
crkva da bi joj pripisala obilje koje prevazilazi ono što
su godine u stanju da prenesu.

II
Najbolje svedočenje o prvoj večnosti je peta
knjiga Eneada; druga, hrišćanska večnost, najpo-
drobnije je opisana u Ispovestima sv. Avgustina. Prva
večnost ne može se sagledati mimo platonističke teze; a
druga mimo sveštene tajne Trojstva i rasprava
podstaknutih pojmovima predodređenja i kazne. Pet
stotina folio listova ne iscrpljuju tu temu: nadam se da
ove dve do tri osmine štamparskog tabaka ipak pružaju
neki doprinos njenom razmatranju.
Može se tvrditi, s pristojnom marginom greške,
da je "naša" večnost izkazana u vidu dekreta samo
nekoliko godina pošto je hronično stpmačno oboljenje
usmrtilo Marka Aurelija, a mesto gde je ta zapovest s
vrtoglavim posledicama objavljena bilo je Fourviere,
polje puno rupa, koje je ranije bilo poznato pod
nazivom Forum vetus, a danas po znamenitoj zicari i
bazilici. Uprkos autoritetu biskupa Irineja, coveka koji
je izdao ovu zapovest, ta prinudna večnost predstavljala
je mnogo više od izlišnog svešteničkog ogrtača ili

14
 ISTORIJA VEČNOSTI

crkvenog luksuza: bila je to odluka koja je delovala kao

oružje. Bog Otac je stvorio Reč, a Bog Otac i Reč
stvorili su Sveti duh; gnostici su iz ova dva nepobitna
čina izveli zaključak da je Bog Otac prethodio Reči, a
da su oboje prethodili Svetom duhu. Takav zaključak
podrivao je Trojstvo. Stoga je Irinej objasnio da se taj
dvostruki čin - stvaranje Boga Sina od Oca, a zatim
stvaranje Svetog duha od obojice - nije dogodio u vre­
menu, nego u jednom trenutku koji obuhvata prošlost,
sadašnjost i budućnost. To objašnjenje preovladalo je da
bi kasnije preraslo u dogmu. Na taj način večnost je
javno proklamovana, mada je pre toga jedva mogla da
se prokrijumčari u nekom neautorizovanom platoni-
stičkom tekstu. Jasno razlikovanje i povezivanje triju
(jospodovih hipostaza izaziva danas sumnju, a ista
sumnja prenosi se i na odgovor na ovo pitanje;
međutim, ono što je van sumnje jeste veličina rezultata,
ako ništa drugo ono kao nešto što pothranjuje nadu:
Aeternitas est merum xodie, est immediata et lucida
fruitio rerum infinitarum. Emotivni i polemički značaj
Svetog trojstva takođe je nesumnjiv.
Današnji svetovni katolici smatraju da je Sveto
trojstvo kolegijalno, beskrajno savršeno telo, koje je
istovremeno i beskrajno dosadno; liberalniji ga vide kao
izlišnog teološkog Kerbera, praznovericu koja nastoji da
poništi mnoge napredne tekovine Republike. Trojstvo,
naravno, prevazilazi sve te obrasce. Zamišljeno jednim
potezom, poimanjem Oca, Sina i Duha u jedinstvenom
telu, ono je primer intelektualne teratologije, čudovištva
koje se moglo izroditi samo u strahoti nekog košmara.
Pakao je obično fizičko nasilje, dok ove tri nerazlučive
ličnosti izazivaju intelektualni strah, jer se javljaju kao

15
HORHE LUIS BORHES

nejasna i varljiva beskonačnost, kao niz ogledala koja

su postavljena jedna naspram drugih. Danteova zamisao
bila je da označi Sveto trojstvo prozirnim koncen­
tričnim krugovima različitih boja; Don ga predstavlja
kao znak sazdan od izuvijanih, isprepletenih, nerazmr­
sivih zmija. Toto cosyscat trinitas mysterio, pisao je sv.
Pavle; Sveto trojstvo blista u potpunoj tajni.
Kad se razmatra odvojeno od pojma spasenja,
razlikovanje tri ličnosti u jednoj može izgledati proiz­
voljno. Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne
umanjuje njegovu suštinsku tajanstvenost, mada uka­
zuje na njegov smisao i namenu. Ne priznati Sveto
trojstvo - ili barem Dvojstvo - znači svesti Isusa na
prolaznog Gospodovog predstavnika, na slučajnost
istorije, znači ne priznati da je on neuništivi, stalni
predmet naše privrženosti. Ako Bog Sin nije istovre­
meno i Bog Otac, ni spasenje ne može biti neposredni
božanski čin; ako on sam nije večan, nije večna ni
njegova žrtva silaska na zemlju i umiranja na krstu.
Samo je beskrajna uzvišenost mogla zadovoljiti dušu
izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Džeremi
Tejlor. Na taj način opravdava se dogma, bez obzira što
teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od njih
dvojice i dalje nagoveštava izvesnu hijerarhiju, ne
računajući uopšte kao manu to što se sama dogma
sastoji od običnih metafora. Trudeći se svim silama da
razlikuje članove Svetog trojstva, teologija je došla do
zaključka da nema ničeg zbunjujućeg u tome što je delo
jednog člana Sin, a drugog Sveti duh. Bog Sin večno
nastaje, Sveti duh večno nastaje, tako je Irinej tašto
odlučio da mora biti: to se svodi na zamisao jednog
bezvremenskog čina, jednog osakaćenog zeitloses

16
 ISTORIJA VEČNOSTI

'Zeitwort-dL, koji možemo odbaciti ili pobožno poštovati,

ali ga ne možemo dovoditi u pitanje. Irinej je mislio da
se na taj način ovo čudovište može spasti. I uspeo je.
Zna se daje bio neprijatelj filozofa; mora daje doživeo
zadovoljstvo ratnika kad se dočepao jednog njihovog
oružja i počeo njime da ih tuče.
Prvi sekund vremena za hrišćane se poklapa s
prvim trenutkom Stvaranja - što nas pošteđuje prizora
dokonog Boga koji mota klupče praznih vekova
"prethodne večnosti" (prizor je nedavno rekonstruisao
Valeri). Na nekom zabačenom mestu duhovnog sveta,
Emanuel Svedenborg {Vera Christiana religio, 1771)
video je halucinantnu figuru koja navodno - prema tvr­
đenju žrtava - proždire sve one koji nerazumno i uza­
ludno rasuđuju o tome šta je radio Gospod pre nego što
je stvorio svet.
Počev od trenutka kad ju je Irinej objavio, hriš-
ćanska večnost postepeno se udaljavala od aleksan-
drijske večnosti. Najpre se izdvojila, a potom je polako
prerasla u jedan od devetnaest atributa Božanskog uma.
Čim su postali pristupačni narodnom obožavanju,
arhetipovi su izloženi opasnosti da se pretvore u božan­
stva ili anđele; time nije opovrgnuta njihova stvarnost -
uvek veća i viša od stvarnosti običnih bića ali su svo­
đeni na večne ideje podređene reči Tvorca. Albert
Veliki dolazi do pojma universalia ante res: on smatra
da su oni večni i da prethode Stvaranju, ali samo kao
nadahnuća ili oblici. On ih pažljivo razlikuje od univer­
salia in rebus, istih božanskih pojmova konkretizovanih
na različite načine u vremenu. Iznad svega ih razlikuje
od universalia post res, a to su pojmovi ponovo otkri­
veni induktivnim mišljenjem. Vremenski se razlikuju

17
HORHE LUIS BORHES

od božanskih pojmova samo po tome što nemaju stvara­

lačku moć; sholastika apsolutno isključuje sumnju da
Božanske kategorije ne moraju uvek da se poklapaju s
kategorijama latinskog jezika... No, ovo pitanje mislim
da treba odložiti za kasnije.
Teološki priručnici ne poklanjaju posebnu paž­
nju večnosti. Oni celokupan problem svode na stav da
je reč o istovremenom i potpunom osećanju svih vre­
menskih odlomaka, a potom odmah prelaze na
pročešljavanje jevrejskih spisa u potrazi za lažnim
tvrđenjima po kojima ispada daje Sveti duh loše sročio
ono što komentator iskazuje baš kako treba. To je
njihov cilj kada mašu ovim iskazom nadmenog prezira
ili dugo večnosti, iskazom koji se sam po sebi podrazu-
meva: Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu
godina, a hiljadu godina su kao jedan dan. Ili kad
ponavljaju ime Gospodnje onako kako je saopšteno
Mojsiju: Ja sam onaj što jest, ili pak reči upućene sv.
Jovanu Teologu iz Patmosa, pre i posle viđenja
staklenog mora, crvene zveri sa sedam glava i ptica
koje proždiru telo kapetana: Ja sam alfa i omega,
početak i svršetak.* Obično prenose i Boecijevu defini­
ciju (smišljenu u ćeliji, možda upravo pred njegovo po­
gubljenje mačem): Aeternitas est interminabilis vitae
tota et perfecta possessio, koja mi se više dopada u

4
Tvrdnja da ljudsko vreme ne može da se meri s Božanskim zau­
zima istaknuto mesto u islamskom predanju ciklusa miraj. Zna se
da je čudesna kobila Aburak iznela Proroka do sedmog neba, a da
je on na svakom nebu razgovarao s patrijarsima i anđelima koji su
tu živeli; prošavši kroz Jedinstvo, tako mu je bilo hladno da mu se
srce sledilo i baš tada ga je Gospod potapšao po ramenu. Vinuvši
se u nebo, kobila je kopitom prevrnula vrč pun vode; vrativši se,
Prorok gaje digao. Ni kap vode nije se bila izlila.

18
 ISTORIJA VEČNOSTI

gotovo raskalašnoj preradi Hansa Lasena Martensena:

Aeternitas est merum hodie, est immediata et lucida
fruitio rerum infinitarum. A s druge strane, izgleda da s
prezrenjem pristupaju onoj mračnoj zakletvi anđela koji
je stajao na moru i na zemlji (Otkrivenje, I, 6): / zakle
se onijem koji živi va vijek vijeka, koji sazda nebo i što
je na njemu, i zemlju i što je na njoj i more i što je na
njemu, da vremena već neće biti. Istina, reč vreme u
ovom odlomku verovatno znači zakašnjenje u ispunja­
vanju zaveta.
Večnost je ostala kao atribut beskonačnog Bo­
žanskog uma, a poznato je da su pokolenja i pokolenja
teologa razmatrala taj um prema božanskom liku i
uzoru. Ništa nije tako podsticajno kao rasprava o pred-
određenju ab aeterno. Četiri stotine godina posle Ras­
peća, engleski monah Pelagije izazvao je skandal kad je
tvrdio da nevini ljudi koji umru nekršteni ipak imaju
pristup Carstvu nebeskom. 5 Hiponski biskup Avgustin
pobijao je ovaj stav s prezirom koji su njegovi izdavači
slavili. On je u tom učenju uočio jeresi koje su prezirali
i pravednici i mučenici. Ti jeretički stavovi su sledeći:
pobijanje da smo već s Adamom počinili greh i bili osu­
đeni na muke, zatim neoprostivo zaboravljanje da se te
muke prenose s oca na sina pokolenjima, potom oma­
lovažavanje krvavog znoja, natprirodnog ropca i krika
Onoga koji je izdahnuo na krstu; onda odbijanje tajnih
usluga Svetog duha i ograničavanje Božanske slobode.

s
Isus Hristos je rekao: Pustite da mi deca priđu; Pelagija su optu­
žili da se preprečio između dece i Hrista, otpravivši ih na taj način
u pakao. Poput imena Atanazije (Satanazije) i njegovo ime bilo je
podložno igri reči; govorilo se kako je Pelagije (Pelagius) morao
niti pelag (pelagus) zala.

19
HORHE LUIS BORHES

Taj Britanac imao je dovoljno hrabrosti da se pozove na

pravdu; Svetac - uvek drukčiji i stran - tvrdio je da po
pravdi svi ljudi, bez izuzetka, zaslužuju pakao bez ikak­
vih olakšica, ali da je Bog odlučio da spase pojedince
odabrane shodno njegovoj nedokučivoj slobodnoj volji,
ili kako će kasnije reći Kalvin, ne bez izvesne surovosti:
zato što mu se prohtelo (quia voluit). Reč je o predo-
dređenju. Teološka stidljivost i dvoličnost ograničili su
značenje Kalvinovih reči, te se misli, dakle, samo na
one koji su predodređeni da idu u raj. Predodređenih za
pakao ne može biti: svi osim izabranih idu u večni
oganj, ali tu je posredi Gospodovo prećutkivanje nečeg
što se podrazumeva... Ovo objašnjenje doprinelo je
obnavljanju pojma večnosti.
Pokolenja pobožnih vernika živela su na zemlji
a da im se nikad nije pružila prava prilika da odbiju da
prigrle reč Gospodnju; drska je bila i sama pomisao da
može biti spasenja bez božanskog udela u tome, a ne
manje drsko bilo je odbacivanje tvrdnje da neke muževe
proslavljenih vrlina mogu da zaobiđu blagodeti nebeske
slave (Cvingli je 1523. iskazao nadu da će on deliti raj s
Herkulom, Tezejem, Sokratom, Aristidom, Aristotelom
i Senekom). Proširenje devetog božanskog atributa (a to
je sveznanje) izazvalo je mnoge dodatne teškoće. Dato
je do znanja da taj atribut podrazumeva sveobuhvatno
znanje: drugim recima, znanje prošireno tako da obu­
hvati ne samo stvarno, nego i moguće. Ponovo je nas­
tala potraga za mestom u Svetom pismu koje bi ovo pot­
vrdilo, a onda su pronađena čak dva mesta koja su doz­
voljavala da se doda beskonačnost: prvo je navod iz
Prve knjige o carevima, gde Gospod saopštava Davidu
da će ga ljudi iz Keile predati ako ne napusti grad, što

20
 ISTORIJA VEČNOSTI

on i čini; drugo je navod iz Jevanđelja po Mateju, u

kojem se proklinju dva grada: Teško tebi, Horazine!
Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila
čudesa koja su bila u vama, davno bi se u vreći i u
pepelu pokajali. Uz tu dvostruku podršku ovaj hipo­
tetični glagolski način dobio je pristup u večnost:
Herkul boravi u raju s Ulrihom Cvinglijem jer Gospod
zna da bi se on pridržavao eklesijastičke godine; Hidra
iz Lerne ostaje u progonstvu spoljne tmine jer se smatra
da bi ona verovatno odbila da se krsti. Mi konstatujemo
stvarne događaje, mi takođe zamišljamo moguće (ili
buduće) događaje; ali u Gospoda nema tog razgra­
ničenja jer je ono svojstveno neznanju i vremenu.
Njegova večnost istim potezom (uno intelligendi actu)
beleži ne samo sve trenutke ovog krcatog sveta nego i
sve one koji bi nastali kada bi najmanji trenutak među
njima bio promenjen - i sve one koji su nemogući
takođe. Obilje Njegove večnosti, kombinatorike i pre­
ciznosti prevazilazi vaseljenu.
Za razliku od platonističkih večnosti, čija je
najveća mana suvoparnost, ova večnost rizikuje da
postane nalik na zaključne stranice Uliksa, možda i
nalik prethodnom poglavlju, rizikuje da se pretvori u
golemu zbrku pitanja. Jedna veličanstvena Avgustinova
sumnja ograničila je tu rasplinutost. Njegovo učenje
odbija prokletstvo, makar samo na recima; Gospod
obraća pažnju na izabrane, ne osvrćući se posebno na
proklete. Mada jeste sveznajući, on više voli da se bavi
životima vrlih ljudi. Huan Eskoto Erihena, najviši
velikodostojnik Karla Ćelavog, proslavio se time što je
izvitoperio ovu misao. On je tvrdio da je Bog neodre-
đljiv; propovedao je svet platonističkih arhetipova;

21
HORHE LUIS BORHES

opisao je Boga koji ne primećuje ni grehe ni razna zla;

izneo je učenje o deifikaciji i konačnom povratku bića
(uključujući vremena i đavola) izvornom Božanskom
Jednom. Divina bonitas consummabit malitiam, aeterna
vita absorbebit mortem, beatitudo miseriam. Ova
mešovita večnost (koja za razliku od platonističkih
večnosti obuhvata sudbine pojedinaca; koja za razliku
od pravoslavnih autoriteta odbija svaku nesavršenost i
bedu) doživela je osudu na sinodima održanim u
Valensiji i Langru. De divisione naturae libri B, delo
koje je ovakvu večnost propovedalo, spaljeno je javno
na lomači. To se može smatrati srećnom okolnošću, jer
je privuklo pažnju bibliofila a ovi su se potrudili da
Erihenino delo preživi do današnjeg dana.
Vaseljena zahteva večnost. Teolozi znaju da kad
bi pažnja Gospodnja makar za trenutak zatajila i skliz­
nula s ruke koja sada ovo piše, da bi to što pišem
nestalo kao gromom pogođeno. Stoga oni ponavljaju
misao da se ovaj svet održava neprestanim stvaranjem i
da su reči sačuvati i stvoriti, naizgled oprečne u
značenju, sinonimne s Nebesima.

III
Dovde smo stigli prateći istoriju večnosti hro-
nološkim redom. Bolje reći, ova istorija pratila je neko­
liko večnosti jer je ljudska čežnja stvorila dva uzastopna
i međusobno isključiva sna s tim imenom: jedan je
realistični, i odiše nekom čudnom ljubavlju i čežnjom
za nepomičnim arhetipovima bića; drugi je nomina­
listički, on pobija stvarnost arhetipova u ime sažimanja
svih čestica vaseljene ujedan sekund. Prvi se zasniva na

22
 ISTORIJA VEČNOSTI

realizmu, učenju tako udaljenom od našeg bića da me

navodi da sumnjam u sva njegova tumačenja, uklju­
čujući i moje lično; njemu se suprotstavlja nomina-
lizam, koji potvrđuje stvarnost pojedinačnog i kon­
venciju vrste. Poput spontanog pisca komedije u prozi,
svi smo u nekoj meri nominalisti sans le savoir;
nominalizam je opšta pretpostavka našeg mišljenja, ste­
čeni aksiom. Stoga je svaki komentar izlišan.
Toliko o hronološkom, spornom i trivijalnom
razvoju večnosti. Drevni ljudi s bradom i mitrom u ruci
razmišljali su o njoj javno s ciljem da bace prašinu u oči
raznim jeresima i da odbrane pojam Trojstva, tajno se
nadajući da će nekako zaustaviti i protok vremena.
Živeti znači pratiti proticanje vremena; ništa se ne može
povratiti ni sačuvati osim u vidu večnosti, čitam na
emersonovskom španskom Horhea Santajane. A tome je
dovoljno dodati ovaj zastrašujući odlomak iz Lukrecija,
gde se govori o prividnosti koitusa: Kao žedan čovek
koji u snu žudi za vodom te ispija oblike vode koji mu ne
utoljuju žeđ, tako Venera obmanjuje ljubavnike
prividima, tako da kad pogledaju telo ne osećaju
zadovoljstvo i ništa ne mogu ni dati ni sačuvati, mada
im neodlučne ruke dodirom obuhvataju ceh telo.
Konačno, kada se u telu javi znak sreće, kad je Venera
spremna da zaseje polje žene, ljubavnici se stiskaju, u
žudnji, pritiskaju zub o zub u ljubavnom žaru; ali sve je
uzalud jer niti mogu da se pretvore jedno u drugo niti
da se stope u jedinstveno biće. Arhetipovi i večnost - te
dve reči - obećavaju opipljive nagrade. Ali uzastopnost
predstavlja nepodnošljivu bedu, a suviše veliki apetiti
pohlepni su za vaskolikim trenucima vremena i svim
varijacijama prostora.

23
HORHE LUIS BORHES

Poznato je da se lični identitet zasniva na

sećanju i da gubitak pamćenja pretvara čoveka u idiota.
Umesno je primeniti isti zaključak na vaseljenu. Bez
večnosti, bez tananog i tajnog ogledala koje zadržava
sve ono što je prošlo kroz dušu, univerzalna istorija bila
bi izgubljeno vreme, što bi važilo i za ličnu istoriju sva­
kog pojedinca. Ta misao uporno nas prati i to na veoma
neprijatan način. Ni Berlinerova gramofonska ploča, ni
filmska traka koja se gleda, nisu dovoljne jer su to slike
slika, odrazi odraza. Večnost je plodonosniji izum. Ona
se ne može pojmiti, ali to isto važi i za skromni
vremenski niz. Robovanje večnosti, verovanje da će
potpuno da se izbrišu godine punih gradova, reka,
radosti, malo je verovatna pretpostavka, isto koliko i
ona o njihovom potpunom spasenju.
Kako je nastala večnost? Sv. Avgustin ne ulazi u
to pitanje, mada ukazuje na situaciju koja, čini se, pruža
izvesne odgovore: činioci prošlosti i budućnosti prisutni
su u sadašnjosti. On navodi konkretan primer: prizi­
vanje u sećanje jedne pesme koju znamo napamet. Još
pre početka, pesma je u meni prisutna kao nagoveštaj;
kad stignem do kraja pesme, ona je već u mom
pamćenju; ali dok je kazujem, ona se prostire kroz
sećanje, prateći kazivanje; isto to važi za nagoveštaj,
ono što tek treba da iznesem u daljem kazivanju. Ono
što važi za celu pesmu, važi i za svaki stih, svaki slog.
Važi i za najduži događaj u kojem učestvuje pesma kao i
za pojedinačnu sudbinu koja se sastoji od niza doga­
đaja, važi i za čovečanstvo, koje se sastoji iz mnogih
pojedinačnih sudbina. Ovaj dokaz o tesnoj povezanosti
različitih vremena podrazumeva i pojam uzastopnosti,
što nije u skladu s modelom istovremene večnosti.

24
 ISTORIJA VEČNOSTI

Mislim da je taj model sazdan od nostalgije.

Nesigurni i izgnani čovek hoće u svom sećanju da
obnovi srećne okolnosti koje su mogle biti, neku vrstu
sub specie aeternitas, gubeći iz vida da ostvarenje jedne
od njih isključuje ili bar odlaže ispunjenje svih ostalih.
Pod uticajem jakih osećanja, sećanje se kreće u pravcu
bezvremenosti. Stapamo sve radosti nekog prošlog isku­
stva u jedinstvenu sliku; sumraci raznoliko crvenih
nijansi koje svake večeri posmatram stopiće se u jedin­
stveni sumrak. To isto važi za vizije budućnosti: nade
koje se međusobno isključuju stapaju se bez ikakvih
prepreka. Drugim rečima: večnost je stil želja. (Vero-
vatno u nagoveštaju večnosti - immediata et lucida frui-
tio rerum infinitarum - leži zadovoljstvo nabrajanja.)

IV
Ostaje još samo da iznesem čitaocu svoj lični
pogled na večnost. Po mojoj teoriji, večnost je sirotica
lišena Boga i bilo kog drugog vlasnika, to je večnost
bez arhetipova. To mišljenje saopštio sam u knjizi Jezik
Argentinaca 1928. godine. Prenosim ono što sam tada
napisao; naslov ove stranice je Osećati se u smrti.
"Hoću ovde da zabeležim jedno iskustvo koje
sam imao pre neke večeri: bio je to uzbudljiv događaj,
mada suviše prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati
pustolovinom; s druge strane, suviše nerazuman i senti­
mentalan događaj da bi me podstakao na dublja raz­
mišljanja. Radi se od jednom događaju i reči vezanoj za
njega, reči koju sam prethodno koristio, mada je sve do
tog trenutka nikad nisam bio proživeo celim svojim

25
HORHE LUIS BORHES

bićem. Evo podrobnog opisa tog događaja, kao i vreme­

na i mesta koji svedoče o njemu.
"Prisećam ga se na ovaj način. Prethodne večeri
bio sam u Barahasu, u koji inače nisam zalazio i čija je
udaljenost od mesta koje sam kasnije obišao davala
čudan ton tom danu. Ta noć nije imala nikakvo sud­
binsko predodređenje; pošto je bila mirna, posle večere
sam izašao da se prošetam i prepustim sećanjima. Išao
sam kuda me je slučaj vodio; potrudio sam se da bude
najšira lepeza mogućnosti da ne bih opteretio iščeki­
vanje jednom odabranim i predviđenim pravcem. Šetao
sam, išao kud su me noge vodile; bez druge odluke sem
rešenosti da pešačim avenijama i širokim ulicama, pri-
hvatao sam najtajanstvenije pozive slučajnosti. Tako
šetajući, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve
dalje ka predgrađima, čijih imena uvek želim da se
sećam i koja od sveg srca poštujem. Ne želim da na taj
način označim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam
proveo detinjstvo, već njegovu neposrednu okolinu,
koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlično sam
poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio
blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Naličje
poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretpo-
slednje ulice koje nisam nikad primećivao, onako kao
što ne primećujemo temelje kuće u kojoj živimo ili
nevidljivi kostur u telu. Šetnja me je dovela do jednog
ugla. Udisao sam noć dok su mi misli uživale u
savršenoj slobodi. Osećanje umora pojednostavilo je
prizor koji zapravo i nije bio složen. Njegova tipičnost
činila ga je nestvarnim. Niske kuće nizale su se duž
ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak
siromaštva, kasnije mi se učinilo da su odisale nesum-

26
 ISTORIJA VEČNOSTI

njivom radošću. Bio je to prizor najniže bede i najviše

lepote. Nijedna kuća nije izlazila pravo na ulicu; na
zidovima su bile senke smokava; male kapije - koje su
nadvisivale izdužene linije zidova - delovale su kao da
su sazdane od iste beskonačne materije od koje je bila
sačinjena noć. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije
bila popločana, nego nalik na kolski put, na tlo još neo­
svojene Amerike. U dnu sokaka, prostor već nalik na
pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom
rukom neuređene zemlje, dizao se ružičasti zid koji nije
pružao gostoprimstvo mesečini, nego je zračio unutra­
šnjom svetlošću. Ništa nije moglo izraziti milinu bolje
od te ružičaste boje.
"Stajao sam posmatrajući tu jednostavnost.
Sigurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre tride­
set godina... Pokušao sam da se prisetim tog datuma:
nedavnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj pro-
menljivoj strani sveta. Možda me je pevanje neke ptice
raznežilo jer je i njena pesma bila nežna; ipak mislim da
u toj silovitoj tišini nije bilo drugog zvuka osim bezvre-
menskog oglašavanja cvrčaka. Pomislih: Sada je hiljadu
osam stotina i neka godina, ali to nisu više bile reči sa
približnim značenjem već nešto što je prodrlo duboko u
stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni
posmatrač sveta: bio je to neodređeni strah prožet nauč­
nim razumom, koji filozofsko razmišljanje čini jasnim...
Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode
vremena, nego mi se činilo da sam opsednut nemim ili
odsutnim smislom jedne neverovatne reči: večnosti. Tek
kasnije sam uspeo da odredim to osećanje.
Sada mogu da ga opišem ovako: Taj jasni prizor
istorodnih pojava - spokojne noći, čistog zida, provin-

27
HORHE LUIS BORHES

cijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio

samo sličan slici tog istog ugla od pre više godina; nije
reč o sličnosti ili ponavljanju već o istovetnosti. Ako
uopšte možemo da proniknemo u vreme, uviđamo da je
ono privid: ne možemo da razlikujemo ili razlučimo je­
dan trenutak od privida jučerašnjeg trenutka, drugi
trenutak ne može da se razluči od privida današnjeg
trenutka, jer se u tom procesu svi trenuci razlažu.
"Očigledno je da broj takvih trenutaka dostupnih
ljudima nije neograničen. Ti temeljni trenuci - fizičkog
bola ili uživanja, nastupanja sna, slušanja muzike,
trenuci snažnog osećanja ili jakog gađenja - još su
bezličniji. Mogu unapred da izvedem sledeći zaključak:
život je toliko siromašan da mora biti besmrtan. Ali, mi
ne možemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromaštvo
jer vreme lako možemo da pobijemo na čulnoj ravni, ali
ne i na intelektualnoj, baš zato što se pojam uzasto-
pnosti ne može tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka
nagoveštaj ove misli ostane u obliku anegdote. I neka u
otvorenoj nerešivosti ove stranice ostane pravi trenutak
zanosa i mogućeg predosećanja večnosti, kojim me je ta
noć velikodušno podarila."

*
Namera da dramatizujem interesovanje za ovu
biografiju večnosti naterala me je na izvesna sakaćenja:
pre svega, mnoge filozofe, koji su vekovima razmišljali
o ovome, morao sam da svedem na pet-šest imena.
Radio sam nasumice, koristeći ono što mi je nu­
dila moja biblioteka. Među delima koja su mi bila od
najveće pomoći navodim sledeća:

28
 ISTORIJA VEČNOSTI

Die Philosophic der Griechen, von Dr. Paul Deussen,

l,cipzig, 1919.
Select Works of Plotinus. Translated by Thomas Taylor,
London, 1817.
Passages Illustrating Neoplatonism, Translated with an
Introduction by E. R. Dodds, London, 1932.
La philosophic de Platon, par Alfred Fouille, Paris,
1869.
Die Welt als Wille und Vorstellung, von Arthur Scho­
penhauer, Herausgegeben von Eduard Grisebach, Leip­
zig, 1892.
Die Philosophic des Mittelalters, von Dr. Paul Deussen,
Leipzig, 1920.
Las confesiones de San Agustin, bukvalni prevod na
španski P. Anhela C. Vege. Madrid, 1932.
A Monument to Saint Augustine, London, 1930.
Dogmatik, von Dr. R. Rothe, Heidelberg, 1870.
Enasayos de critica filosofica, Menendez Pelayo,
Madrid, 1892.

29
HORHE LUIS BORHES

KENINGAR

Jedna od "najhladnijih" nepravilnosti koje bele-

že istorije književnosti nalazi se u islandskom pes-
ništvu: to su slike koje se nazivaju keningzima (kenin-
gar). Keningzi su bili rasprostranjeni oko 1000. godine,
u vreme kad su anonimne rapsode, tulire, zamenili
skaldi, koji su više podvlačili svoj lični udeo u nastanku
pesama. Keningzi se obično pripisuju opštem opadanju
pesništva; ali ovo depresivno objašnjenje, bilo daje tač-
no ili ne, pre upućuje na ishod problema nego na njegov
izvor. Za sada ćemo priznati da su ove slike u domenu
narodnog stvaralaštva bile prvi izraz svesnog uživanja u
jeziku.
Počeću od najmanje očiglednog primera: jednog
od mnogih stihova umetnutih u Sagi o Gretiru:
I delija poseče sina Makovog;
i bi oluje mačeva i hrane za gavrane.

Umesno suprotstavljanje dve metafore u tako

uzvišenom stihu - jedne silovite, a druge surove i uzdr-
žane - zavarava čitaoca, navodeći ga na pretpostavku da
je reč o jedinstvenom i snažnom prenošenju utiska
bitaka i njihovih posledica. Međutim, naličje slike
pokazuje nešto drugo. Hrana za gavrane - priznajmo
već jednom - samo je jedna od utvrđenih fraza sino­
nimnih s leševima, isto kao što je oluja mačeva drugi

30
 KENINGAR

izraz za bitku. Keningzi se grade na ovakvim istozna-

čnostima. Jedini cilj ovih primitivnih pesnika bio je da
sačuvaju keninge i da ih primenjuju bez ponavljanja. U
mnogim slučajevima, ove slike omogućavale su rešava-
nje problema stroge metrike, mnogobrojnih aliteracija i
unutrašnjih rima. O njihovoj raspoloživosti i nedosled-
noj upotrebi svedoče sledeći stihovi:

Onaj što šatre potomke divova

Uzdrma snažnog bizona na livadi galebovoj.
I dok je čuvar zvona tužio
Bogovi srušiše morskog sokola.
Grčkom kralju ne beše od velike vajde
konj što trči po hridima.

Onaj koji šatre potomke divova je riđokosi Tor.

Čuvar zvona je propovednik nove vere, ovo je jedan od
njegovih atributa. Grčki kralj je Isus Hristos; pometnja
proizlazi iz činjenice što je to bio jedan od naziva
vizantijskog cara, a Hristos je svakako bio moćniji od
njega. Bizon na livadi galebovoj, morski soko i konj
koji trči po hridima nisu tri zagonetke, već samo jedan
brod. Među ovim tegobnim sintaksičkim formulama,
prva je drugostepena jer je livada galebova unapred data
kao jedna od slika za more... Pošto smo razvezali ove
sitnije čvorove, ostavljamo čitaocu da do kraja razreši
ove stihove koji su pomalo decevante. Saga o Njalu
stavlja ih u plutonska usta Stajnvore, majke skalda
Refa, koja u neprekidnoj tiradi lucidne proze kazuje
kako je veličanstveni Tor hteo da se suprotstavi Isusu,
ali da ovaj nije pristao na megdan. Germanista Nidner
hvali "oprečne" osobine ovih likova; oni su, tvrdi Nid­
ner, zanimljivi za "našu modernu poeziju, koja čezne za
realističnim vrednostima".

31
HORHE LUIS BORHES

Drugi primer su stihovi Egila Skalagrimsona:

Oni koji bojahu vučje očnjake
Rasipahu i meso crvenog labuda.
Soko iz rose na maču
Utoli glad proždirući junake iz doline.
Guje gusarskog meseca
Sprovodile su volju čeličnih.

Stihovi kao što su treći i peti pružaju gotovo or­

gansko zadovoljstvo. Ono što prenose ostavlja nas rav­
nodušnim, a moć sugestije im je ništavna. Niti nas pozi­
vaju na sanjarenje, niti izazivaju slike i osećanja; one
nisu polazna tačka, one su pre ćorsokak. Zadovoljstvo
koje pružaju je minimalno ali dovoljno, a izvire iz raz­
novrsnog povezivanja raznorodnih reči. 1 Možda su ih
tako doživljavali oni koji su ih izumeli, možda su to bili
simboli koji povlađuju razumu. Čelični predstavljaju
bogove; gusarski mesec je štit; guje su krv; soko je gav­
ran; crveni labud je bilo koja krvava ptica; oni koji boje
vučje očnjake su pobednički ratnici. Ali um odbija ova­
kvo jednačenje. Gusarski mesec svakako ne ukazuje na
najhitniju odrednicu štita. Ali je takođe tačno da se for­
mula gusarski mesec ne može zameniti rečju štit, a da se

1
Tražim klasični ekvivalent ovog zadovoljstva koji ni strastveniji
čitalac ne bi pokušao da opovrgne. Navodim znameniti Kevedov
sonet posvećen Vojvodi od Osune, strašnim u galijama, brodovi­
ma i naoružanoj pešadiji. Lako se može potvrditi da u tom sonetu,
izvanredna efikasnost distiha
Frandrijska polja su mu grob
A krvavi mesec epitaf
prethodi svakom tumačenju i zapravo ne zavisi od njega. Isto to
važi za sledeći izraz: vojnički plač, čiji se smisao ne dovodi u pita­
nje, već njegova svrsisnodnost: plač vojnika. Što se tiče krvavog
meseca, bolje je zanemariti činjenicu da je to turski simbol zase-
njen izvesnim gusarskim poduhvatima don Pedra Teljesa Hirona.

32
 KENINGAR

pri tome ne izgubi vrednost stiha. Ako bi svaki kening

sveli na jednu reč, time ne bismo otkrili ništa novo, ali
bismo upropastili pesmu.
Valtasaru Grasijanu Moralesu, isusovcu, mogu se
zameriti perifraze iste ili slične onima svojstvenim
keningu. Pišući na temu leta ili zore, on ih ne pred­
stavlja neposredno, već nastoji da ih opravda i poveže
kao neko ko i sam sumnja u njih. Evo tužnog ishoda
ovog mukotrpnog truda:

U nebeskom amfiteatru
Konjanik dana na Flehelonteu
Podeli junački megdan
S blistavim bikom.
Kopljem udari kao zlatnim zrakom
I pobedi i time zadivi
Gledalište nebeskih zvezda.
-Puno prekrasnih gospi
Što stasitom lepotom iskazuju radost
Sedeći na balkonima zore -
I tad se dogodi čudesna metamorfoza,
Na petama perje izraste,
A vrh glave plamena kresta.
Pred zvezdanim mnoštvom
(Kokošima na nebeskom polju)
Pojavi se žutousti Feb
Među pilićima Tindarejeva jajeta
I bogovi tad prevariše Ledu
I ono što zače bi kao kukavičje jaje.

To što se poštovani otac ushićivao bikovima i

kokošima nije najveći greh ove rapsodije. Njegov
logički aparat gori je od ovog ushićenja: apozicije svih
imenica i glomazne metafore vode ka besmislenoj od­
brani besmislica. Stihovi Egila Skalagrimsona možda su
problematični i zagonetni, ali ono što preovlađuje kod
HORHE LUIS BORHES

ovog neverovatnog Španca jeste konfuzija. Grasijan je

bio dobar prozaista; pisac beskrajno sposoban i vest u
rukovanju književnim jezikom. To dokazuje tok ove
rečenice, koja je potekla iz pera istog autora: U malom
telu Hrizologa živi div duh; kratki Plinijev panegirik
večnošću se meri.
U keningzima preovlađuje funkcionalnost. Oni
određuju predmete ne toliko po obliku, koliko po upo­
trebi. Često uspevaju da ožive sve što dodirnu, bez opa­
snosti od izvrtanja ovog postupka kad dodiruju živi
predmet. Keninga je bilo bezbroj, ali sada su prilično
zaboravljeni: to me je navelo ne ideju da sakupim ovo
uvelo retoričko cveće. Iskoristio sam prvu zbirku, onu
koju je sastavio Snori Sturlison - čuveni istoričar, arhe­
olog, graditelj toplica, genealog, predsednik jedne op-
štine, pesnik, dvostruki izdajnik, obezglavljeni mrtvac i
duh. 2 Njegova zbirka nastala je oko 1230. i to s norma­
tivnim ciljem. Hteo je da udovolji dvema strastima:
umerenosti i kultu starijih. Uživao je u svim keningzima
koji nisu bili previše složeni i ako su bili autorizovani
nekim klasičnim primerom. Prenosim njegovu uvodnu
reč: Ovo uputstvo namenjeno je početnicima koji žele
da izuče pesnički zanat i prošire svoj fond figura
tradicionalnim metaforama, ili pak onima koji žele da
razumeju ono što je pisano kao tajna. Valja odati
priznanje ovim pričama koje su bile dobre za naše
starije, ali je poželjno da ih hrišćani pročiste od trago-

2
Izdajnik je jaka reč. Sturlison je — možda — bio samo fanatik koji
je služio mnogim gospodarima, čovek neverovatno rastrzan sličnim
i oprečnim privrženostima. Na intelektualnoj ravni tako su
postupali i drugi, a ja znam za dva primera: jedan je Fransisko Luis
Bernardes, a drugi sam ja.

34
 KENINGAR

va stare vere. Sedam vekova distance nije ovu diskrimi­

naciju učinilo beskorisnom: ima nemačkih prevodilaca
ovog nemarnog severajačkog Gradus ad Parnassum,
koji ga vide kao Ersatz Biblije, zaklinjući se da je pre­
nošenje norveških anegdota najefikasnije sredstvo po-
nemčenja Nemaca. Doktor Karl Konrad je možda najža­
losniji primer toga. On je autor veoma iskasapljenog
prevoda Snorijeve rasprave i jedne lične brošure koja
sadrži pedeset dve "nedeljne molitve" i još toliko
"nemačkih molitvi", veoma doteranih u drugom izdanju.
Naslov Snorijeve rasprave je Edda Prosaica.
Sastoji se iz tri dela: dva prozna i trećeg dela u stihu,
koji je nesumnjivo inspirisan navedenim epitetima.
Drugi deo obrađuje pustolovine Egira ili Hlera, vrlo vi­
čnog vrača, koji je posetio bogove u tvrđavi Asgard,
poznatoj među smrtnicima pod imenom Troja. Odin je
u sumrak naredio da se donesu uglačani čelični mačevi,
koji svaku drugu svetlost čine nepotrebnom. Hler se
sprijateljio s bogom koji je sedeo do njega, a koji se
zvao Bragi. Ovaj je bio veoma rečit i vest u metrici.
Golemi rog pun medovine išao je iz ruke u ruku dok su
čovek i bog raspravljali o poeziji. Bog je govorio koje
metafore valja koristiti. Prenosim savete sadržane u
ovom božanskom popisu.
Nisam izostavio keninge koje sam već naveo.
Sastavljajući ovaj spisak, osećao sam gotovo filatelisti-
čko zadovoljstvo.

kuća ptica vazduh

kuća vetrova

morske strele: haringe

35
HORHE LUIS BORHES

vepar talasa: kit

drvo sedalica: klupa
šuma pod ustima: brada

zbor mačeva
oluja mačeva
susret izvora
koplja u letu
pesma kopalja bitka
gozba orlova
kiša crvenih štitova
gozba vikinga

snaga luka ruka

noga plećke

krvavi labud lešinar

pevac mrtvaca

onaj koji trese uzde: konj

postolje šlema
ramena stena glava
dvorac tela

kovačnica pesme: skaldova glava

talas roga
plima pehara pivo
kaciga vazduha
zemlja nebeskih zvezda nebo
mesečev put
korito vetrova
jabuka grudi
tvrdi žir misli srce

36
 KENINGAR

galeb mržnje
galeb rana gavran
veštičin konj
3
gavranov bratučed

stene reči: zubi

zemlja mača
mesec lađe
gusarski mesec štit
krov nad bitkom
oblak nad bitkom

led tuče
besna palica
vatra kaciga
zmaj-mač
glodavac kaciga mač
trn bitke
riba bitke
veslo krvi
vuk rana
grana rana

grad lukovih struna strele

guske bitke
sunce domova
propast drveća vatra
vuk hramova

3
Definitum in definitione ingredi non debet je drugo pomoćno
pravilo definicije. Vedra prelamanja kao ovo (i ono koje sledi:
zmaj mača: mač) podsećaju na lukavi postupak onog Poovog lika
koji želi da sakrije neko pismo od policijske znatiželje, te ga nehaj­
no stavlja upravo u pregradak za pisma i ostalu poštu

37
HORHE LUIS BORHES

gavranova slast
onaj koji čini gavranov kljun crvenim
orlova radosnica
stablo kacige ratnik
stablo mača
onaj koji boji mačeve

neman kacige sekira

voljeni hranitelj vukova

domaća crna rosa: pepeo

4
drvo vukova vešala
drveni konj

rosa žalosti: suze

zmaj leševa koplje

guja štita

mač usta jezik

veslo usta

stanište sokolova šaka

zemlja zlatnih prstenova

kitova leđa
zemlja labudova
put jedara more
vikinško polje
livada galebova
lanac ostrva

4
Jezditi drvenim konjem u pakao, čitam u 22. poglavlju dela
Inglinga Saga. U germanskim zemljamam izrazi za vešala su bili
udovica, terazije, borne, finibusterre; neki stari pakosnici iz Nju-
jorka zvali su vešala okvirom (picture frame).

38
 KENINGAR

drvo gavranova
ovas orlova mrtvac
vučja pšenica

vuk plima
gusarski konj
irvas morskih kraljeva
vikinške sanke brod
pastuv talasa
ralo mora
morski soko

kamenovi lica oči

meseci čela

morska vatra
gujino gnezdo
sjaj ruke zlato
bronza nesloge

predah kopalja: mir

dom daha
brod srca
osnova duše grudi
dom smeha

sneg u kesi
led kazana . srebro
rosa terazija

gospodar prstenova
delilac blaga kralj
delilac mačeva

39
HORHE LUIS BORHES

krv stena reka

zemlja mreža

vučji potok
plima pokolja
rosa mrtvaca
znoj bitke krv
pivo gavranovo
voda mača
talas mača

kovač pesama: skald

mesečeva sestra sunce5

vatra vazduha

životinjsko more
tlo oluja zemlja
konj magline

gospodar obora: bik

ljudski rast leto

buđenje guja

brat vatre
povreda šume vetar
vuk užadi

5
U germanskim jezicima koji imaju gramatički rod, sunce je
muškog roda, dok je mesec ženskog. Lugones (Jezuitsko carstvo,
1904) navodi da je u kosmogoniji Guarani-Indijanaca mesec
muškog roda, a sunce ženskog. Drevna japanska kosmogonija
takođe spominje sunce kao boginju, a mesec kao boga.

40
 KENINGAR

Izostavljam drugostepene keninge koji nastaju

kombinovanjem jednog prostog činioca s nekim posto­
jećim keningom - kao na primer, voda palice rana, krv;
onaj koji se zasiti galebom mržnje, ratnik; pšenica
crvenih labudova, leš - i one mitološke prirode: ljubav
patuljaka, sunce; dete devet majki, bog Heimdal. Tako­
đe izostavljam one koji su plod slučajnosti: ona koja
nosi morsku vatru, žena s bilo kakvim zlatnim
nakitom. 6 Od višestepenih keninga, u kojima se proi­
zvoljno nižu zagonetke, navešću samo jedan: oni koji
preziru sneg sa staništa sokolova. Stanište sokolova je
ruka; sneg na dlanu je srebro; oni koji preziru srebro su
muževi koji ga se odriču, velikodušni kraljevi. Kao što
je čitalac mogao zapaziti, postupak koji je ovde prime-
njen odvajkada je poznat prosjacima: valja hvaliti
stidljivu velikodušnost da biste je podstakli. Otuda
toliko različitih izraza za srebro i zlato, toliko lakomih
odrednica za kralja: gospodar prstenova, delilac blaga,
čuvar blaga. Na isti način objašnjavaju se i iskrene slike
kao što je ova Norvežanina Ejvinda Skaldaspilira:

Hoću da ispevam pohvalu

Postojanu i čvrstu kao kameni most.
Mislim da naš gospodar nije tvrdica
s žeravicama na laktovima..

Poistovećivanje zlata i plamena - opasnosti i

sjaja - i dalje je efikasno. Pedantni Snori daje sledeće
objašnjenje: Tvrdimo, s pravom, da je zlato plamen u
rukama ili na nogama zato što je crvene boje, ali izrazi

6
Ako mogu da se pouzdam u De Kvinsijeve podatke {Writings,
jedanaesta knjiga, str. 269), ova poslednja se usput javlja povodom
perverzne Kasandre u onom mračnom Likofronovom pevanju.

41
HORHE LUIS BORHES

za srebro su led, sneg, grad ili inje zato što je ono bele
boje. I dalje: Kada su bogovi uzvratili posetu Egiru,
ovaj ih je primio u svojoj kući (na moru) osvetljavajući
je zlatnim pločama koje su stajale kao mačevi u Valhali.
Od onda se za zlato govori kao o morskoj vatri ili vatri
vode i reka. Skald je dobijao zlatnike, prstene, štitove
ukrašene zlatnim klinovima, mačeve i sekire kao
nadoknadu za svoj trud; u izuzetnim slučajevima dobio
bi imanja i brodove.
Moj spisak keninga nije potpun. Pevači su se sti-
deli bukvalnog ponavljanja te su zato nastojali da iscrpe
sve mogućnosti varijacija. Dovoljno je pregledati one
koji se odnose na brod - i one koji se mogu umnožiti
običnom permutacijom, dodirom zaborava ili
stvaralačke snage. Izrazi za ratnika su isto tako
mnogobrojni. Neki skald je upotrebio izraz stablo mača
možda zato što stablo i pobednik znače isto. Drugi je
rekao hrast koplja; treći, zlatna palica; četvrti, strašna
jela čeličnih oluja; peti, cestar riba bitke. Ponekad je
variranje išlo po nekoj zakonitosti: to dokazuje jedan
Markusov pasus u kojem brod koji se približava kopnu
dobija divovske razmere:

Divlji vepar poplave

Skočio je na kitova leđa.
Medved potopa iscrpeo je
Drevni put jedara.
Bik talasa uzdrmao je
Lanac oko našeg dvora.

Izveštačenost je strast akademskog uma; stil koji

je Snori ustanovio kao normu predstavlja izvitoperenost
i gotovo reductio ad absurdum jedne sklonosti zajedni-

42
 KENINGAR

čke svim germanskim književnostima: to je sklonost ka

stvaranju složenica. Najstariji spomenici ove knji­
ževnosti su anglosaksonski. U Beovulfu - koji potiče iz
vremena oko 700. godine - more je put jedara, labudova
staza, korito talasa, kupalište orlova, put kitova; sunce
je lojanica sveta, nebeska radost, nebeski dragulj; harfa
je drvo veselja; mač je čedo čekića, pratilac bitke, svet-
lost bitke; bitka je igra mačeva, pljusak čelika; brod je
prekomorsko plovilo; zmaj je pretnja sumraka, čuvar
blaga; telo je stanište kostiju; kraljica je tkalja mira;
kralj je gospodar prstenova, zlatni prijatelj čoveka, po­
glavar, delilac blaga. I brodovi iz Ilijade su preko­
morska plovila - gotovo kao prekookeanski brodovi - a
kralj je kralj ljudi. U hagiografijama iz LX veka more je
takođe kupalište riba, put foka, bazen kitova i njihovo
carstvo; sunce je lojanica ljudi, sveca dana; oči su
dragulji lica; brod je konj talasa; vuk je šumski stano­
vnik; bitka je igra štitova, let kopalja; koplje je guja
rata; Bog je radost ratnika. U Zverinjaku kit je čuvar
okeana. U Baladi o Brunanburhu - iz X veka - bitka je
razgovor kopalja, šum barjaka, zajedništvo mačeva, su­
sret ljudi. Skaldi precizno rukuju istim figurama; njihov
doprinos sastojao se u izazivanju poplave novih slika i
stvaranju kombinacija od kojih su potekli složeniji
simboli. Umesno je pretpostaviti da im je vreme išlo na
ruku. Samo u vreme kada je vikinški mesec bio
neposredni ekvivalent štita, mogao je pesnik smisliti
formulu kao što je guja vikinškog meseca. To vreme
zasijalo je na Islandu, a ne u Engleskoj. Zadovoljstvo
pravljenja složenica potrajalo je u britanskoj knjiže­
vnosti, ali u drugom vidu. Čepmenova Odiseja (1614)
obiluje čudnim primerima. Neki su lepi (delicious-fin-

43
HORHE LUIS BORHES

gered Morning - swum the waves); drugi imaju samo

vizuelnu i tipografsku vrednost (Soon as the white -
and - red - mixed -fingered Dame) neki se javljaju kao
zanimljive besmislice: the circularly - witted queen. Na
takve pustolovine navodi susret nemačke krvi i grčkih
izvornika. Ovde spada i jedan germanizator engleskog
jezika koji u delu Word-Book of the English Tongue
predlaže sledeće izmene: da se za groblje kaže lichrest,
za logiku rede-craft, za pravougaonik da se kaže
fourwinkled, za iseljenika outganger, za poru swea-
thole, za depilator hair-bane, za zgodno fearnought, za
postepeno bit-wise, za genealogiju kinlore, za odgovor
back-jaw, za očajanje wanhope. Na ovakve pustolovine
navodi susret engleskog jezika s nostalgičnim znanjem
nemačkog.
Pregledati potpuni spisak keninga znači izložiti
se neprijatnom osećanju da se retko kad srećemo s
izvornom tajnom, a mnogo češće s neprimernom ili
blagoglagoljivom. Pre nego što osudimo keninge, valja
da se podsetimo da prenošenje ovih u jezik koji ne zna
za složenice sigurno uveličava njihove mane. Trn bitke
pa čak i bojni trn ili vojni trn grube su perifraze;
Kampfdorn ili battle-thorn su to isto, ali u manjoj meri. 7
Isto tako, sve dok gramatički saveti našeg Sul Solara ne
naiđu na prihvatanje, stihovi kao što je ovaj Radjarda
Kiplinga:

In the desert where the dung-feed camp-smoke curled....

Kada bi se svaki kening preveo na španski jezik imenicom s

pridevskom odrednicom (domaće sunce umesto sunce domova,
ručni sjaj umesto sjaj ruke) to bi možda bilo najbliže izvorniku, ali
bi bilo manje zanimljivo i najteže — usled nedostatka odgovara­
jućih prideva.

44
 KENINGAR

ili ovaj Jejtsov:

That dolphin-torn, that gong-tormened sea

ostaće neponovljivi i nezamislivi na španskom jeziku.

Ima i drugih apologija. Jedna od očevidnih jeste
da su te neprecizne izraze redom proučavali učenici
skalda, ali ne izdvajajući ih nikad u neke sheme, nego
slušajući ih u vrevi stihova. (Ogoljena formula voda
mača = krv možda je vrsta izneveravanja.) Dalje, ne
poznajemo njihove zakonitosti: ne znamo tačne pri-
medbe koje bi dobar poznavalac keninga uputio na
račun neke dobre Lugonesove metafore. Jedva da nam
je ostala nekolicina reči. Nemoguće je znati kojom su
modulacijom glasa keningzi kazivani, koji ih je izraz
lica pratio, kako su zvučali, s kojom odlučnošću ili
skromnošću su predstavljani. Tačno je da su u svoje
vreme keningzi imali dužnost da zadive i da svojom
upadljivom nespretnošću ushite riđokose muževe vul­
kanskih pustina i fjordova, onako kako ih je ushićivalo
tamno pivo ili borba pastuva. 8 Možda njihov izvor valja
tražiti u tajanstvenoj radosti. Njihova sirovost - ribe
bitke: mačevi možda odgovara nekom starom tipu
humora, šalama stasitih hiperborejaca. Tako se u toj
divljoj metafori, koju ponovo ističem, ratnici i bitke
stapaju na jednom nevidljivom planu i tu se sudaraju,
ujedaju i mrze organski mačevi. Sličan tip imaginacije

8
Reč je o sportu omiljenom na tom ostrvu lave i tvrdog leda: o
borbi pastuva. Izbezumljeni spremnošću kobila i vikom ljudi, oni
su se borili ujedajući se žestoko, ponekad smrtonosno. Aluzije na
tu igru su mnogobrojne. Za jednog kapetana koji se srčano borio
pred svojom damom, pripovedač piše da se borio kao pastuv pred
svojom kobilom.

45
HORHE LUIS BORHES

javlja se u Sagi o Njalu, gde na jednoj stranici stoji:

Mačevi iskočiše iz korica, sekire i koplja poleteše kroz
vazduh, bitka je počela. Oružje ih je gonilo tako žestoko
da su morali da se sklone iza štitova, i opet je bilo
mnogo ranjenih i na svakom brodu bar po jedan mrtav.
Tako je izgledala flota odmetnika Brodira pre bitke u
kojoj je uništena.
U 743. noći Knjige 1001 noći čitam ovo upo­
zorenje: Nemojmo reći da je umro srećni kralj koji
ostavlja naslednika kao što je ovaj: uglađen, mio,
osoben, besni lav, jasni mesec. Slika koja je sticajem
okolnosti iz istog vremena kao i germanski primeri
keninga, ne prevazilazi ove po vrednosti, ali joj je izvor
sasvim drugi. Poređenje čoveka s mesecom ili zveri nije
sumnjivi rezultat jednog umnog procesa: ono izražava
tačnu i trenutnu istinu intuicije. Keningzi su pak
sofizmi, varljive i mlitave vežbe. Evo jednog izuzetka
vrednog pamćenja, stih koji govori o požaru u nekom
naselju, o delikatnoj i užasnoj vatri:

Ljudi gore; sad Dragulj kipti od besa.

I evo zaključne reči odbrane. Slika noga plećke

je neobična, ali još je neobičnija ljudska ruka. Zamisliti
je kao zaludnu nogu koja izvire iz otvora na prsluku,
granajući se u pet prstiju umišljene dužine, znači
pronići u njenu suštinsku neobičnost. Keningzi izazivaju
čuđenje slušaoca, oni nas otuđuju od sveta time što ga
oneobičavaju. Oni su u stanju da izazovu onu lucidnu
složenost koja je ponos, nagrada i izvor metafizike.

1933, Buenos Ajres

46
 KENINGAR

POSTDATA. Pedantni i snažni engleski pesnik Moris

uvrstio je mnoge keninge u svoju poslednju epsku
poemu Sigurd the Volsung. Beležim neke od njih, ne
znajući da li ih je on preuzeo i prilagodio, izmislio ili
uradio i jedno i drugo. Plamen rata, zastava; plima po­
kolja, ratni vihor, napad; svet stena, planina; ratnička
šuma, šuma kopalja, šuma bitke, vojska; tkanina mača,
smrt; Fafnirova strast, ugarak borbe, Sigfridov bes, mač.
Oče mirisa, o jasmine! uzvikuju trgovci u Kairu.
Mautner primećuje da Arapi teže da izvedu svoje figure
iz odnosa otac - sin. Na primer: otac jutra, pevac; otac
pljačke, vuk; sin luka, strela; otac utvrđenja (zaštitnik
pećina), lisica; otac koraka, planina. Još jedan primer
istoga: u Koranu se postojanje Boga najčešće dokazuje
strahom da se čovek mogao roditi iz nekoliko kapi
nečasne vode.
Poznato je da su izvorni nazivi tenka bili land-
ship i landcruiser, suvozemni brod i suvozemna krsta­
rica. Kasnije je prekršten u tenk da bi se zavarao trag.
Izvorni kening bio je isuviše očigledan. Drugi kening je
duguljasti krmak, gurmanski eufemizam kojim su
kanibali nazivali glavnu stavku u svojoj ishrani.
Pokojni ultraista, čiji duh i dalje živi u meni,
uživa u ovim igrama. Posvećujem ih jednoj odličnoj
drugarici iz junačkih dana, Nori Lanž, čija će ih krv,
nadam se, prepoznati.

POSTDATA IZ 1962.
Nekad sam zapisao, ponavljajući druge, da su
aliteracija i metafora fundamentalni elementi stare ger-

47
HORHE LUIS BORHES

manske poezije. Dve godine proučavanja anglosakson­

skih tekstova razuverili su me daje to tako.
Koliko sam mogao da shvatim, aliteracija je bila
pre sredstvo nego cilj. Njena uloga bila je da označi
naglašene reči. Da je' to tako dokazuje aliteracija samo­
glasnika, onih otvorenih, koji su se međusobno dosta
razlikovali. Drugi dokaz je to što stari tekstovi ne sadrže
preterane aliteracije poput a fair field full of folk, pri-
mera koji datira iz XIV veka.
Sto se tiče metafore kao neophodnog elementa
poezije, smatram da su pompa i svečanost složenica pri­
jali slušaocima, a da keningzi nisu prvobitno bili meta­
forični. Tako, na primer, dva početna stiha Beovulfa
sadrže tri keninga (Danci kopalja, dani prošlosti ili dani
godina, kraljevi naroda), koji uopšte nisu metaforični.
Tek se u desetom stihu sreće izraz kao što je hronrad
(put kitova, more). Dakle, metafora nije fundamentalni
element poezije, već kasno otkriće književnosti, što po­
kazuje i prethodni primer.

Među knjigama koje sam najviše koristio, treba

da spomenem sledeće:

The Prose Edda, by Snorri Sturluson, Translated by

Arthur Gilchrist Brouder, New York, 1929.
Die Jungere Edda_ mit dem sogenannten ersten grama-
tischen Traktat, Ubertragen von Gustav Neckel und
Felix Niedner, Jena, 1925.
Die Edda, Ubersetzt von Hugo Gering, Leipzig, 1892.
Eddalieder, mit Grammatik, Ubersetzung und Erlau-
terungen, von Dr Wilhelm Ranisch, Leipzig, 1920.
Volsunga Saga, with certain songs from the Elder Edda.
Translated by Eirikr Magnusson and William Morris,
London, 1870.

48
 KENINGAR

'f'he Story of Burnt Njal, From Icelandic of the Njals

Saga, by George Webbe Dasent, Edinburgh, 1861.
The Grettir Saga. Translated by G. Ainslie Hight,
London, 1913.
Die Geschichte von Goden Snorri. Ubertragen von
Felix Niedner, Jena 1920.
Islands Kultur zur Wikingerzeit, von Felix Niedner,
.lena, 1920.
Anglo-Saxon Poetry. Selected and translated by R. K.
Gordon, London, 1931.
The Deeds of Beowulf. Done into modern prose by John
liarle, Oxford, 1892.

49
HORHE LUIS BORHES

METAFORA

Istoričar Snori Sturluson, koji se u svom bumom

životu bavio mnogim stvarima, sastavio je početkom
XIII veka rečnik tradicionalnih stilskih figura islandske
poezije. Na tom spisku nalaze se primeri kao galeb mr­
žnje, krvavi soko, krvavi ili crveni labud, a sve su to
oznake gavrana; krov kita ili lanac ostrva predstavljaju
more; kuća zuba su usta. Utkane u stihove koji ih pre­
nose, ove metafore izazivaju (ili su izazivale) prijatno
osećanje čuđenja; kasnije shvatimo da ih nikakvo oseća-
nje ne opravdava, te počinjemo da ih smatramo zamrše­
nim i beskorisnim. Utvrdio sam da to isto važi za stilske
figure koje koriste simbolizam i marinizam.
Benedeto Kroče je mogao da optuži pesnike i
govornike XVJJ veka da su "hladni iznutra" i da ih odli­
kuje "malo dovitljiva dovitljivost"; u perifrazama koje
je sakupio Snori vidim nešto što liči na reductio ad
absurdum bilo kojeg nastojanja stvaranja metafora.
Činilo mi se da Lugones i Bodler nisu bili nimalo uspe-
šniji od islandskih dvorskih pesnika.
U trećoj knjizi Retorike Aristotel primećuje da
svaka metafora proizlazi iz intuitivnog opažanja slič­
nosti između dve različite pojave; Midlton Mari posta­
vlja i dva uslova: analogija mora biti stvarna i pretho­
dno nezapažena {Countries of the Mind, U, 4). Kao što
vidimo, Aristotel zasniva metaforu na pojavama, a' ne

50
 METAFORA

na jeziku; tropi koje je zabeležio Snori predstavljaju (ili

izgledaju kao da predstavljaju) ishod umnog procesa
koji ne opaža analogiju, već kombinuje reči; neke od
ovih metafora mogu ostaviti snažan utisak (crveni la­
bud, krvavi soko), ali one ništa ne otkrivaju niti nam do­
čaravaju. Prema tome, one su verbalni predmeti, čisti i
nezavisni poput kristala ili srebrnog prstena. Istom logi­
kom, gramatičar Likofron naziva boga Herkula lavom
trostruke noći; naziv je vredan spomena bez obzira na
tumačenje stručnjaka, ali on ne igra ulogu koju mu
Aristotel namenjuje. 1
U delu I Čing jedan od naziva svemira je Deset
hiljada bića. Pre tridesetak godina moje pokolenje divi­
lo se pesnicima što su potcenjivali mnogostruke kombi­
nacije koje ovaj skup dopušta, da bi se manijački ogra­
ničili na nekolicinu jedinica: zvezde i oči, ženu i cvet,
vreme i vodu, starost i sumrak, san i smrt. Tako korišće-
ne ili iskorišćene, ove metafore svode se na obične trivi­
jalnosti. Osvrnimo se na nekoliko konkretnih primera:
U Starom zavetu (Prva knjiga o carevima, 2:10)
kaže se: Tako počinu David kod otaca svojih i bipogre-
ben u gradu Davidovu. U slučaju brodoloma, dunavski
mornari kazivali su ovu molitvu: Spavam, a onda ću za­
veslati ponovo. Homer u Ilijadi govori o snu kao o
2

Bratu smrti; Lesing ističe da mnogi nadgrobni spo­

menici svedoče o ovom bratstvu. Vilhelm Klem ga je

1
Mislim da isto važi za "trokrilog orla", metaforički naziv strele u
persijskoj književnosti (Browne: A Literary History of Persia, III,
262).
2
Zabeležena je i poslednja molitva feničanskih moreplovaca:
"Majko Kartagine, vraćam ti veslo". Sudeći po novcu iz II veka
stare ere, Majka Kartagine bio je grad Sidon.

51
HORHE LUIS BORHES

nazvao Majmunom smrti (Affe des Todes) da bi zatim

napisao: Smrt je prva mirna noć. Vinji je smrt nazvao
Zemaljskim snom; u bluzu je smrt stara stolica za ljulja­
nje (old rocking chair): ona je konačni san, poslednji
san Crnaca. Šopenhauer u svojim delima ponavlja jed-
načinu smrt-san; dovoljno je da navedem ovu rečenicu:
Ono što je za pojedinca san, to je za vrstu smrt (Welt
als Wille, U 41). Čitalac se već sigurno podsetio Hamle-
tovih reči: Umreti, spavati, možda sanjati, kao i na nje­
govo strahovanje da će snovi smrtnog sna biti košmarni.
Izjednačavanje žena s cvećem isto je tako večno
ili trivijalno; evo nekoliko primera. Ja sam ruža saron-
ska, ljiljan u dolu, govori devojka u Pesmi nad pesma-
ma. U priči o Matu, u četvrtoj "grani" gaelskog Mabino-
giona, neki kraljević čezne za devojkom koja nije s
ovog sveta i onda vrač "bajanjem i opsenama sačini
devojku od hrastovog cveta, žutilovke i suručice". U
petoj pustolovini dela Nibelungenlied, Sigfrid se zagle­
da u Krimhildu za ceo život, i prvo što nam saopštava
jeste da njeno lice blista ružinom bojom. Nadahnut
Katulom, Ariosto poredi devojku s tajanstvenim cvetom
(Orlando, I, 42); u Armidinom vrtu ptica purpurnog
kljuna moli dragu i dragog da ne dozvole da cvet uvene
(Gerusalemme, XVI, 13-15).
Krajem XVI veka Malerb je hteo da uteši prija­
telja kome je umrla kći i njegova uteha sadrži ove čuve­
ne reči: Et, rose, elle a vécu ce que vivent les roses.
Šekspir se u bašti divi tamnocrvenoj boji ruža i belini
ljiljana, ali one su samo senke lepote njegove odsutne
drage (Sonnets, XCVÏÏI). Stvorivši ruže, Bog mi sačini
lice, govori kraljica Samotrakije u jednom Svinberno-
vom delu. Ovaj spisak mogao bi se produžiti u nedo-

52
 METAFORA

3
gled; podsetio bih samo još na scenu iz poslednje Stiven-
sonove knjige, Weir of Hermiston, u kojoj junak pita ima li
Kristina dušu ili je "samo živo biće boje cveta".
Sastavio sam deset primera iz prvog skupa i
devet iz drugog; njihova suštinska istovetnost ponekad
je manje upadljiva od svojstava po kojima se razlikuju.
Ko bi se unapred dosetio da su "stolica za ljuljanje" i
"pocinu David kod otaca svojih" proizašli iz istog izvora?
Ilijada, prvi spomenik književnosti Zapada, spe-
vana je pre tri hiljade godina; umesno je pretpostaviti da
su tokom tih dugih godina sve prisne, neophodne
bliskosti (privid-život, san-smrt, reke i životi koji pro-
tiču i tako dalje) uočene i zapisane jednom ili više puta.
To naravno ne znači da je broj metafora iscrpen; načini
na koji se ove pojmovne veze mogu označiti ili nago-
vestiti zaista su neograničeni. Njihove vrline ili mane
leže u rečima; zanimljiv stih (Purgatorio, I, 13) u kojem
Dante opisuje nebo na istoku, evocira jedan istočnjački
dragi kamen, prozračni kamen čije ime sasvim slučajno
sadrži reč Istok: Dolce color d^orinetal zajfiro je nesu­
mnjivo stih dostojan divljenja, što se već ne može reći
za Gongorin stih (Soledad, I, 6) Na safirskim poljima
pasu zvezde, koji je, ako se ne varam, primer najobič­
nije nezgrapnosti ili preterivanja. 4
Jednog dana ćemo čitati istoriju metafore koja
će nam otkriti u kojoj meri su ove pretpostavke tačne ili
pogrešne.

3
Ista tananost svojstvena je metafori iz čuvenih Miltonovih stihova
(Izgubljeni raj IV, 268-271) o otmici Prozerpine kao i ovim sti­
hovima Rubena Darija: Strogost vremena nije utolila/ beskrajnu
žeđ za ljubavlju / sedokos sam, a još uživam/ u ružičnjacima vrta.
4
Oba stiha potiču iz Starog zaveta: / videše Boga Izrailjeva, i pod
nogama njegovijem kao djelo od kamena i kao nebo kad je vedro
(Izlazak, 24:10).

53
 UČENJE O CIKLUSIMA

Ovo učenje (koje njegov najnoviji pronalazač

naziva večnim povratkom) može se sažeti na sledeći
način:
Broj svih atoma koji čine svet je ogroman, ali je
ograničen, te dozvoljava ograničeni (mada takođe
ogroman) broj permutacija. U ograničenom vremenu
broj mogućih permutacija će se iscrpsti, što znači da će
svemir morati da se obnovi. Majka će te ponovo roditi,
tvoj će kostur ponovo da izraste, ponovo će u tvoje ruke
doći ova ista stranica, ponovo ćeš proživeti sve časove
koji vode ka tvojoj neverovatnoj smrti. Takav je uobi­
čajeni redosled članova ovog argumenta, počev od su-
voparnog uvoda, pa sve do obuhvatnog i zastrašujućeg
raspleta. A on se obično pripisuje Ničeu.
Pre nego što ga pobijem - mada nisam uveren
da sam sposoban da izvedem taj poduhvat - valja zami­
sliti, barem sa distance, nadljudske brojeve kojima se
ovde barata. Da počnem od atoma. Prema računima za
koje pretpostavljamo da su tačni, promer atoma vodo-
nika iznosi jedan stomilioniti deo santimetra. Ta zbu-
njujuće mala sićušnost ne isključuje dalje deljenje:
naprotiv, Raderford je definiše polazeći od shvatanja
Sunčevog sistema, tvrdeći da se atom sastoji od jezgra i
jednog elektrona koji kruži, a koji je sto puta manji od

54
 UČENJE O CIKLUSIMA

celog atoma. Zaboravimo sad jezgro i elektron da bismo

zamislili sićušnu vasionu sačinjenu od deset atoma.
(Jasno je da je reč o skromnoj eksperimentalnoj vasioni:
ona je nevidljiva jer joj mikroskopi ne ulaze u trag, i
nemerljiva jer joj nijedna vaga ne bi pokazala težinu.)
Pretpostavimo takođe - uvek u skladu s Ničeovom op-
štom pretpostavkom - da je broj mogućih permutacija u
ovoj vasioni jednak broju načina na koji se deset atoma
mogu razmestiti, menjajući svoj poredak i položaj. Kroz
koji broj različitih stanja može taj svet da prođe pre
nego što se ostvari njegov večni povratak? Odgovor je
lak: dovoljno je da pomnožimo 1 x 2 x 3 x 4 x 5 x 6 x 7
x 8 x 9 x 10 i okončamo taj dosadni matematički
postupak cifrom 3,628,800. Ako je jedna gotovo bes­
krajno sićušna čestica sposobna da ima takve varijacije,
tvrdnja da je kosmos monoton zaslužuje malo ili nimalo
pažnje. Uzeo sam u obzir samo deset atoma: za dva gra­
ma vodonika neophodno je mnogo više od milijardu mi­
lijardi. Izračunati broj mogućih permutacija za ta dva
grama - drugim rečima, pomnožiti milijardu milijardi sa
svim pojedinačnim brojevima koji joj prethode - poduhvat
je koji prevazilazi granicu mog ljudskog strpljenja.
Ne znam da li je moj čitalac ostao ubeđen; ja
nisam. Bezbolno i bezgrešno baratanje ogromnim broje­
vima nesumnjivo izaziva ono čudno zadovoljstvo koje
prati svaki eksces, ali Povratak ostaje i dalje više-manje
večan, mada podrazumeva znatno duži vremenski peri­
od. Niče bi mogao odgovoriti: "Raderfordovi kružeći
elektroni novina su za mene isto kao i ideja - tako skan­
dalozna za filologa - da je atom deljiv. Međutim, ja ni­
kada nisam tvrdio da promene materija ne podrazu-
mevaju ogromne brojeve; ja sam samo tvrdio da ti

55
HORHE LUIS BORHES

brojevi nisu beskonačni. Ovaj uverljivi odgovor Frid-

riha Zaratustre navodi me da se setim Georga Kantora i
njegove smele teorije skupova.
Kantor razara temelj Ničeove teze. On potvrđuje
savršenu beskonačnost tačaka vasione pa čak i samo
jednog njenog metra ili dela tog metra. Po Kantoru, bro­
janje je samo izjednačavanje dvaju nizova, i ništa više.
Na primer, ako je Anđeo pomorio svu prvorođenčad u
Egiptu osim one u domovima koja su imala crveni znak
na vratima, očigledno je da će broj spašene dece biti
jednak broju crvenih znakova, a koliko je znakova tačno
bilo ne menja stvar. U ovom primeru, količina je neo­
dređena; ali ima skupova u kojima je ona beskonačna.
Skup prirodnih brojeva je beskonačan, ali moguće je
dokazati da neparnih brojeva ima isto koliko i parnih.
Broju 1 odgovara 2; broju 3 odgovara 4; broju 5 odgo­
vara 6, i tako dalje.
Dokaz je nepobitan ali i bezvredan. On se ni po
čemu ne razlikuje od sledećeg: da ima toliko množitelja
broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva uopšte -
ne isključujući sam broj tri hiljade osamnaest i njegove
množitelje. Broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara
6036; broju 3 odgovara 9054; broju 4 odgovara 12.072,
i tako dalje.
Isto važi za stepenovanje saglasno progresiji:
broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara 3018 na kvad­
rat što iznosi 9.108.324, i tako dalje.
Genijalna obrada ovih činjenica nadahnula je
teoriju po kojoj beskonačan skup - drugim recima, bes­
konačni niz celih brojeva - predstavlja skup čiji se čla­
novi i sami mogu razložiti u beskonačne nizove. (Da bi
se izbegle dvoumice, bolje je reći ovako: beskonačni

56
 UČENJE O CIKLUSIMA

skup je onaj koji se može izjednačiti s jednim od parci­

jalnih skupova koji ga čine.) Na tim razređenim broj­
čanim visinama ispada da deo nije siromašniji od
celine: tačno utvrđena količina tačaka kojih ima u
vasioni jednaka je količini tačaka koju sadrži jedan
metar ili decimetar ili najduža zvezdana putanja. Niz
prirodnih brojeva ima pravilan poredak: to znači da
članovi niza moraju biti uzastopni; broj 28 je ispred
broja 29 a iza broja 27. Niz tačaka u prostoru (ili
jedinica vremena) ne može se konstituisati na taj način
jer u ovom slučaju nijedan član nema drugog člana koji
mu neposredno prethodi ili mu direktno sledi. Slično je
s razlomcima kada se redaju po veličini. Koji razlomak
dolazi posle 1/2? Nije 51/100 jer je 101/200 bliži; nije
101/200 jer je 201/400 bliži; nije 201/400 jer ... To isto
važi za tačke u prostoru, tvrdi Georg Kantor. Uvek se
može dodati bar jedna tačka. Dakle, njihov broj je
beskonačan. Svaka tačka "već" predstavlja kraj
beskrajne potpodele.
Dodir lepe igre Kantorove s lepom igrom Zara-
tustre bio je smrtonosan za Zaratustru. Ako se svemir
sastoji od beskonačnog broja članova, onda je to
nedvosmislena potvrda beskonačnog broja permutacija
- čime se poništava nužnost Povratka. On se svodi na
mogućnost čija je verovatnoća jednaka nuli.

II
Negde u jesen 1883. Niče je pisao: Ovaj spori
pauk koji se kreće po mesečini, ova mesečina, ti i ja dok
šapućemo u kapiji, šapućemo o večnim stvarima, zar se
mi nismo već sreli nekad u prošlosti? Zar se nećemo

57
HORHE LUIS BORHES

sresti negde na tom dugom putu koji treperi, zar se

nećemo večno sretati? Tako sam govorio i svaki put sve
tišim glasom, jer sam se plašio svojih misli i onoga što
je stajalo iza njih. Tri veka pre Raspeća, parafrazirajući
Aristotela, Eudem je pisao: Ako verujemo pitagorej-
cima, iste stvari vratiće se u određeno vreme, vi ćete
opet biti sa mnom, ja ću ponoviti ovo predavanje, moja
će se ruka igrati ovim štapom i sve ostalo takođe će se
ponoviti. U stoičkoj kosmogoniji Zevs se hrani svetom:
vatra iz koje se kosmos rađa ciklično ga i proždire da bi
se svet ponovo rodio iz vatre i ponovo doživeo istu sud­
binu. Ponavlja se kombinovanje osnovnih čestica, obli­
kovanje stena, nastanak drveća i ljudi - pa čak vrlina i
mana, pošto kod Grka nije postojala imenica potpuno
lišena telesnog svojstva. Ponavlja se svaki mač i svaki
junak i svaka pojedinačna besana noć.
Kao i druge pretpostavke peripatetičara, i ova
koja se odnosi na opšte ponavljanje vremenom se ras­
prostirala, a njen tehnički naziv, apokatastis, uključenje
u Jevanđelje (Dela apostolska, III, 21) mada s nejasnim
namerama. Dvanaesta knjiga dela Civitas Dei sv. Avgu-
stina sadrži više poglavlja posvećenih suzbijanju ovog
omrznutog učenja. Ti pasusi (koje imam pred sobom)
suviše su zamršeni da bi se lako saželi, ali pada u oči da
je episkopalni bes njihovog autora uperen na dve stvari:
prvo, na pompeznu beskorisnost tog točka, a drugo, na
ruganje Logosu koji navodno umire na krstu kao
cirkusant koji ponavlja istu tačku u svakoj predstavi.
Oproštaji i samoubistva gube svako dostojanstvo pona­
vljanjem; sv. Avgustin je mislio isto o Raspeću. Otuda
je on na tako skandalozan način pobijao teze stoika i
pitagorejaca. Oni su tvrdili da nauka o Bogu ne može

58
 UČENJE O CIKLUSIMA

dokučiti beskonačne pojave i da ovo večno kruženje

kosmičkog procesa služi Bogu da bi ga bolje upoznao i
razumeo; sv. Avgustin ismeva ovo uzaludno kruženje,
tvrdeći da Isus predstavlja izravan put koji nas izvodi iz
tog kružnog lavirinta opsena.
U poglavlju Logike posvećenom zakonu slučaj­
nosti, Džon Stjuart Mil piše da se periodično pona­
vljanje istorije može zamisliti - mada ne i prihvatiti kao
istinito - da bi zatim naveo odlomak iz Vergilijeve
"mesijanske ekloge":

Jam redit et virgo, redeunt Saturnia regna...

Zar je Niče kao helenista mogao da ne zna za

ove "prethodnike"? Kao autor odlomaka o predsokrato-
vcima, zar je mogao da ne zna učenje koje su preuzeli
Pitagorini učenici? 1 Poverovati u to je teško - i bes­
predmetno. Na jednoj nezaboravnoj stranici Niče je tač-
no ukazao na mesto gde se suočio s idejom o večnom
povratku: bila je to neka staza u šumi Silvaplane, blizu
jednog velikog piramidalnog bloka, popodne, jednog
avgustovskog dana 1881 - "na šest hiljada stopa od
čoveka i vremena". To je jedan od trenutaka koji Ničeu
služe na čast. Besmrtan je trenutak, pisao je on, u kojem
sam otkrio večni povratak. Podržavam Povratak u ime
tog trenutka (Unschuld des Werdens II, 1308). Među­
tim, mislim da ne treba da prihvatimo tako očigledno
neznanje, ni da smetnemo s uma ljudsku, veoma ljudsku
težnju da brkamo nadahnuća i sećanja i nepriličnosti

1
Ove nedoumice su izlišne. Niče se 1874. rugao pitagorejskoj tezi
da se istorija ponavlja u ciklusima (Vom Nutzen und Nachteil der
Historie). (Napomena je iz 1953.)

59
HORHE LUIS BORHES

koje čini sujeta. Moj ključ je gramatičke, rekao bih

gotovo sintaksičke prirode. Niče je znao da je Večni
Povratak svojstven pričama, strahovanjima ili zabavama
koje se večno vraćaju, ali on je isto tako znao da je
među gramatičkim licima prvo lice najdelotvornije.
Proroku i doliči samo prvo lice. Da izvede svoje otkriće
iz nekog spisa ili iz dela Historia philosophiae graeco-
romanae, koje su napisali honorarni profesori Riter i
Preler - tako nešto Zaratustra nije mogao sebi da
dozvoli, zbog ugleda ili anahronizma, a možda i iz
tipografskih razloga. Proročki stil ne trpi znake navoda
niti učeno navođenje dela i autora...
Ako je moje telo slično životinji, mesu ovce,
moj ljudski um mora biti sličan mentalnim stanjima
drugih ljudi. Posle mnogo razmišljanja i žaljenja, ipak
sam zaključio da Večni Povratak pripada Ničeu, a ne
nekom pokojniku koga krasi grčko ime. Neću da se
zadržavam na ovome. Migel de Unamuno već je dovolj­
no napisao o stvaranju i preuzimanju ideja.
Niče je tražio ljude koji bi bili u stanju da pod­
nesu besmrtnost. Pišem to koristeći reči zapisane u nje­
govim ličnim sveskama, Nachlass, među kojima su i
ove: Ako zamisliš dugotrajni mir pre nego što se pono­
vo rodiš, kunem se da grešiš. Između poslednjeg tre­
nutka svesti i prvog trenutka bleska novog života nalazi
se "nikakvo vreme" - koje traje koliko i blesak munje,
mada se ni milijardama godina ne da izmeriti. Ako ne­
dostaje jedno ja, onda se beskonačnost može izjednačiti
sa uzastopnošću.
Pre Ničea lična besmrtnost bila je obična zablu­
da nade, nejasna zamisao. Niče je predlaže kao dužnost,
ulivajući u nju nemilosrdnu lucidnost budnosti.

60
 UČENJE O CIKLUSIMA

Nesanica (čitam u jednoj raspravi Roberta Bartona)

strašno rastrojava melanholike, a znamo da je Niče
patio od ovakvog rastrojstva i da je tražio spas u gor­
kom hidratu hlora. Niče je želeo da bude Volt Vitman,
želeo je da se do kraja zaljubi u svoju sudbinu. Služio
se junačkim metodom: iskopao je nepodnošljivu grčku
pretpostavku o večnom ponavljanju, zatim se potrudio
da u ovom mentalnom košmaru pronađe povod za ra­
dost. Tražio je i našao najstrašniju misao na svetu, a
zatim predložio ljudima da uživaju u njoj. Umereni
optimista obično misli da je ničeovac; a Niče ga suo­
čava s krugovima večnog povratka da bi ga na taj način
ispljunuo.
Niče je napisao: Ne treba čeznuti za dalekom
srećom, milošću, blagoslovom, već živeti tako da zaže­
limo da opet proživimo isti život, nanovo i nanovo kroz
celu večnost. Mautner primećuje da pripisati i najmanji
moralni, što će reći praktični, uticaj tezi o večnom pov­
ratku, znači pobijati je, jer bi to bilo isto kao kad bismo
zamišljali da se nešto može dogoditi na drugi način.
Niče bi odgovorio da teza o večnom povratku i njen
prošireni moralni (znači praktični) uticaj, Mautnerovo
mudrovanje kao i njegovo pobijanje Mautnerovog
mudrovanja, i sami predstavljaju nužne trenutke svetske
istorije, koja je delo atomskih kretanja. Mogao bi s
punim pravom da ponovi ono što je već jednom
zapisao: Dovoljno je da učenje o kružnom ponavljanju
bude verovatno ili moguće. I sama mogućnost može nas
protresti i promeniti. Šta sve nije učinila svest da muke
možda mogu biti večnel A na drugom mestu: U trenutku
kad prihvatimo ovu misao, sve se boje menjaju -
drukčija postaje i istorija.

61
HORHE LUIS BORHES

III
Osećanje "da smo već proživeli ovaj trenutak"
ponekad nas navodi na razmišljanje. Pobornici Večnog
Povratka zaklinju se da je taj utisak tačan, tražeći u
ovim složenim stanjima dokaze svog ubeđenja.
Zaboravljaju da sećanje uvodi u igru jednu novinu koja
zapravo pobija njihovu tezu i koja se vremenom usa­
vršava sve dok ne nastupi onaj daleki ciklus kad
pojedinac već može da predvidi svoju sudbinu, svestan
da neke postupke ne bi trebalo da ponovi, već da deluje
drukčije... Pored toga, Niče nikad nije spomenuo
mnemonički dokaz Povratka. 2
On nije spominjao ni konačnost atoma. Niče je
negirao atom; smatrao je da atomistika pruža samo
model svemira sagledanog iz vizuelne i aritmetičke
perspektive... U nastojanju da utemelji svoju tezu, on je
govorio o neograničenoj energiji koja se prostire besko­
načnim vremenom, ali koja nema mogućnost beskonač­
nog broja varijacija. Ne može se reći da nije pribegavao

2
Povodom tog navodnog dokaza Nestor Ibara piše: "II arrive aussi
que quelque perception nouvelle nous frappe comme un souvenir,
que nous croyons reconnaître des objects ou des accidents que
nous sommes pourtant sûrs de rencontrer pour la premiere fois.
Pimagine qu'il s'agit ici d'un curieux comportement de notre
mémoire. Une perception quelconque s'effectue d'abord, mais sous
le seuil du conscient. Un instant après, les excitations agissent,
mais cette fois nous les recevons dans le conscient. Notre mémoire
est déclanchée, et nous offre bien le sentiment du 'déjà vu'; mais
elle localise mal ce rappel. Pour en justifier la faiblasse et le
trouble, nous lui supposons un considerable recul dans le temps;
peut-être le renvoyons-nous plus loin de nous encore, dans le
redoublement de quelque vie antérieure. Il s'agit en réalité d'un
passé immédiat; et l'abîme qui nous en sépare est rr!»i de notre
distraction."

62
 UČENJE O CIKLUSIMA

lukavstvu: prvo nas predupređuje navodeći nas protiv

pojma neograničene energije - "čuvajmo se takvih mi­
saonih orgijanja" - da bi zatim velikodušno priznao bes­
konačnost vremena. Iz istih razloga on voli da pribe-
gava Prethodnoj Večnosti. Na primer: ravnoteža kosmi-
čkih sila nije moguća, jer da jeste, ona bi bila uspo­
stavljena u Prethodnoj Večnosti. Ovaj postupak na prvi
pogled deluje valjano, ali treba ponovo reći da je ta
Prethodna Večnost (aeternitas a parte ante, kako bi
rekli teolozi) samo plod naše prirodne nesposobnosti da
pojmimo početak vremena. Istu nesposobnost imamo u
pogledu prostora. Znači, prizivati Prethodnu Večnost
dođe mu kao prizivati Beskonačnost s Desne strane.
Drugim recima: ako je vreme po intuiciji beskonačno,
takav je i prostor. Ta Prethodna Večnost nema nikakve
veze sa stvarnim proteklim vremenom; ako se vratimo
unazad samo za jedan sekund, vidimo da je ovome
neophodan prethodni sekund, i tako u beskraj. Da bi
oborio taj regressus in infinitum, sv. Avgustin je tvrdio
da se prvi sekund vremena poklapa s prvim trenutkom
Stvaranja - non in tempore sed cum tempore incepit
creatio.
Niče je onda pribegao energiji; drugi zakon ter­
modinamike tvrdi da su neki procesi nepovratni. To-
plota i svetlost su samo oblici energije. Dovoljno je da
uperimo svetlosni zrak na crnu površinu pa da se on
pretvori u toplotu. Ali toplota se ne može vratiti nazad u
zrak svetlosti. Ovaj dokaz deluje objektivno i suvo-
parno, ali istovremeno isključuje "kružni lavirint" Več-
nog Povratka.
Prvi zakon termodinamike tvrdi da je kosmička
energija postojana; drugi zakon, da ona teži rasipanju,

63
HORHE LUIS BORHES

rasulu, mada se njena ukupna količina ne smanjuje. To

postepeno rasipanje energije koja čini svemir jeste
entropija. Kada entropija dostigne krajnju tačku, kad se
izjednače sve temperature, kad nestane (ili bude neutra-
lizovano) delovanje jednog tela na drugo, svemir će
postati haotična vreva atoma. Ta teška i smrtonosna
ravnoteža ostvariće se u dubokom središtu zvezda.
Međusobnim delovanjem svojih činilaca, svemir će se
hladiti, postaće mlak, a zatim mrtav.
Svetlost se gubi u toploti; minut za minutom
svemir postaje nevidljiv. Postaje i lakši. U jednom tre­
nutku sav će se pretvoriti u toplotu, uravnoteženu,
nepromenljivu, ujednačenu toplotu. I to će biti njegova
smrt.

*
Na kraju dodajem jednu završnu nedoumicu,
ovog puta fïlozofske prirode. Prihvatajući Zaratustrinu
tezu, ipak mi ne polazi za rukom da shvatim kako se
dva istovetna procesa na kraju ne podvedu pod jedan
jedini. Da li usled obične uzastopnosti koju niko nije
dokazao? Ako nema arhanđela koji bi vodio knjigovod­
stvo, šta zapravo znači to što smo mi prošli kroz ciklus
broj trinaest hiljada pet stotina četrnaest, a ne kroz prvi
po redu, ili onaj pod brojem dvadeset i dva s
eksponentom od dve hiljade? U praktičnom životu ne
znači ništa - a to vređa mislioca. Ne znači ništa ni za
um - što je već ozbiljna stvar.

1934, Salto Oriental

64
 UČENJE O CIKLUSIMA

Među knjigama koje sam konsultovao za ovaj

rad valja da spomenem sledeće:

Die Unschuld des Werdens, von Friedrich Nietzsche,

Leipzig, 1931.
Also sprach Zaratustra, von Friedrich Nietzsche, Leip­
zig, 1892.
Introduction to Mathematical Philosophy, by Bertrand
Russell, London 1919.
The ABC of Atoms, by Bertrand Russell, London, 1927.
The Nature of the Physical World, by A. S. Eddington,
London, 1928.
Die Philosophie der Griechen, von Dr. Paul Deussen,
Leipzig, 1919.
Worterbuch der Philosophie, von Fritz Mauthner, Leip­
zig, 1923.
La ciudad de Dios sv. Avgustina, u španskom prevodu
Diasa de Bejrala, Madrid, 1922.

65
HORHE LUIS BORHES

KRUŽNO VREME

Imam običaj da se stalno vraćam Večnom

Povratku; sada ću nastojati (oslanjajući se na nekoliko
istorijskih primera) da definišem tri osnovna shvatanja
tog pojma.
Prvo se pripisuje Platonu. U trideset devetom
pasusu Timaja on tvrdi da će se sedam planeta vratiti na
početnu tačku svojih putanja pošto se izjednače brzine
njihovog kretanja: sastavljanje kruga obeležava savr­
šenu godinu. Ciceron priznaje (O prirodi bogova, druga
knjiga) da nije lako izračunati raspon ovog ogromnog
nebeskog razdoblja, ali da ono nikako nije neogra­
ničeno; u jednom od svojih izgubljenih delà on mu
pripisuje dvanaest hiljada devet stotina pedeset i četiri
"jedinice koje mi nazivamo godinama" (Tacit: Dijalog
besednika, 16). Posle Platonove smrti astrologija je
doživela zasluženi procvat u Atini. Opšte je poznato da
ova nauka smatra da je ljudska sudbina uslovljena
položajem nebeskih tela. Nepoznati astrolog, koji je
smišljeno iščitavao Timaja, formulisao je ovaj nepobitni
argument: ako su planetarni periodi kružni, takva mora
biti i univerzalna istorija; na kraju svake platonske
godine ponovo će se roditi isti ljudi koji će imati istu
sudbinu. Vremenom su ove pretpostavke pripisane
Platonu. Lusilio Vanini je 1616. pisao: Ahil će ponovo
ići u Troju; obredi i religije će se preporoditi; ljudska

66
 KRUŽNO VREME

istorija će se ponoviti; sve što je danas, bilo je nekad

ranije; ono što je bilo, biće ponovo; ali sve to na
uopšten način, a ne konkretno (kako tvrdi Platon) (De
admirandis naturae arcanis, dijalog 52). U jednoj bele-
šci prve knjige Religio medici, Tomas Braun je 1643.
zabeležio: Platonska godina - Plato "s year - je razdo­
blje koje se sastoji iz niza vekova, a kada se ona navrši,
sve pojave će se vratiti u svoje pređašnje stanje te će se
vratiti i sam Platon sa svojim učenicima da još jednom
objasne svoje učenje. U ovom prvom shvatanju Večnog
Povratka ključni argument je astrološke prirode.
Drugo shvatanje vezuje se za Ničeovu slavu zato
što je on najpatetičniji izumitelj i propagator ove teze.
Njegova polazna tačka bila je jedna algebarska premisa:
tvrdnja da n broj pojava - atoma prema Le Bonovoj
tezi, energije prema Ničeovoj, jednostavnih tela prema
tezi komuniste Blankija - nema mogućnost neogra­
ničenog broja varijacija. Od tri nabrojane varijante,
najbolje razrađeno i najsloženije je Blankijevo učenje.
Slično Demokritu (Ciceron: Akademska pitanja, druga
knjiga, 40) on pretrpava i vreme i beskonačni prostor
faksimilnim i neuporedivim svetovima. Njegova knjiga
nosi veoma lep naslov Véternité par les astres, a potiče
iz 1872. godine. Znatno joj prethodi jedan lakonski
pisan ali sasvim obuhvatan pasus iz pera Dejvida
Hjuma; nalazi se u delu Dialogues Concerning Natural
Religion (1779) koje je Šopenhauer nameravao da
prevede; koliko mi je poznato, niko do sada nije ukazao
na to delo. Evo doslovnog prevoda: Nemojmo zamišljati
neograničenu materiju kao što je činio Epikur; zami­
slimo da je ona ograničena. Ograničeni broj čestica
nije podložan neograničenom broju transpozicija; u

67
HORHE LUIS BORHES

večnom trajanju, svi mogući položaji i poreci ostvarili

bi se bezbroj puta. Svet sa svim svojim pojedinostima,
čak i onim najsitnijim, bio je stvaran i uništavan i biće
stvaran i uništavan: beskonačno (Dialogues VIII).
Povodom tog neprekidnog niza istovetnih uni­
verzalnih istorija, Bertrand Rasel beleži: Mnogi autori
smatraju da istorija sledi kružnu putanju, da će se
stanje u kojem se svet sada nalazi sa svim svojim i
najsitnijim pojedinostima ranije ili kasnije ponoviti, tj.
vratiti. Kako formulisati tu pretpostavku? Recimo da je
stanje koje sledi brojčano jednako stanju koje prethodi;
ali ne možemo reći da se isto stanje javlja dva puta jer
bi to podrazumevalo kronološki sistem - since that
would imply a system of dating - koji naša polazna
pretpostavka isključuje. Ovo se može uporediti s čove-
kom koji je napravio put oko sveta: on ne tvrdi da nje­
gova polazna i krajnja tačka predstavljaju dva različita
mesta, već dva veoma slična mesta; on kaže da obe
tačke predstavljaju isto mesto. Pretpostavka da se isto­
rija kreće ukrug može se formulisati ovako: sačinimo
skup svih savremenih stanja jednog konkretnog stanja;
u izvesnim slučajevima ceo skup prethodi samom sebi
(An Inquiry into Meaning and Truth, 1940, 102).
Stižem do trećeg shvatanja Večnog Povratka:
mada je manje zastrašujuće i melodramatično, ono je i
jedino zamislivo. Imam na umu shvatanje sličnih, a ne
istovetnih ciklusa. Nemoguće je sastaviti beskrajni spi­
sak autoriteta sklonih ovom shvatanju: mislim na Brah-
mine dane i noći; na doba koje je svoje nepomično
vreme merilo piramidom, dok se njena površina polako
habala dodirom krila ptice koja bi je svake hiljadu i
prve noći okrznula; na Hesiodove zlatne ljude koji se

68
 KRUŽNO VREME

izvitopere u gvozdene ljude; na Heraklitov svet koji je

iz vatre rođen i kojeg vatra ciklično proždire; na
Senekin i Hrizipov svet koji nestaje u vatri da bi se
obnovio u vodi; na Vergilijevu četvrtu bukoliku i
Šelijevu sjajnu preradu; na Knjigu propovednikovu; na
teozofe; na Kondorseovu decimalnu istoriju; na
Frensisa Bejkona i Uspenskog; na Džeralda Herda,
Špenglera i Vika; Šopenhauera i Emersona; Spenserove
First Principles i Poovo delo Eureka... Iz tog obilja
svedočanstava dovoljno će biti da navedem ono koje je
ostavio Marko Aurelije: Čak i da poživite tri hiljade
godina ili deset puta toliko, zapamtite da svaki
pojedinac gubi samo život koji živi sada i da svako živi
samo životom kojeg gubi. Dakle, najduži i najkraći vek
se izjednačuju. Sadašnjost pripada svima; umreti znači
izgubiti sadašnjost koja je veoma kratka. Niko ne gubi
ni prošlost ni budućnost, jer se čoveku ne može oduzeti
ono što on nema. Zapamtite da se sve kreće ukrug i da
će sve proći ponovo istom putanjom, tako da je onom
koji posmatra svejedno da li to posmatra vek, dva veka
ili večno (Misli, 14).
Ako s imalo ozbiljnosti pročitamo navedene reci
(id est, ako resimo da ih ne primimo kao običnu opome­
nu ili moralnu pridiku), uočićemo da one sadrže ili pod-
razumevaju dve zanimljive misli. Prva je: odricanje pro­
šlosti i budućnosti. Šopenhauer iznosi istu ideju u ovom
pasusu: Volja se manifestuje samo u sadašnjosti, a
nikako u prošlosti ili u budućnosti: ove dve postoje
samo kao pojmovi i vezivne karike svesti koja deluje u
skladu s načelima razuma. Niko nije živeo u prošlosti,
niko neće živeti u budućnosti: svekoliki život mani­
festuje se u sadašnjosti (Svet kao volja i predstava, prva

69
HORHE LUIS BORHES

knjiga, 54). Druga je: negiranje bilo čega novoga, po

uzoru na biblijskog Propovednika. Pretpostavka po
kojoj su sva ljudska iskustva (na izvestan način) analog­
na, može na prvi pogled izgledati kao prosto osiroma­
šenje sveta.
Ako se životi Edgara Alana Poa, vikinga, Jude
Iskariotskog i mog čitaoca na tajanstveni način svode na
istu - jedinu moguću - sudbinu, onda se univerzalna
istorija svodi na život jednog jedinog čoveka. Marko
Aurelije nam u suštini ne nameće ovo zagonetno pojed­
nostavljenje. (Odavno sam zamislio jednu fantastičnu
priču u stilu Leona Bloja: neki teolog ceo život posve­
ćuje pobijanju neke jeresi; u zamršenim polemikama
pobeđuje pokretača jeresi, svedoči protiv njega i ovaj
najzad bude spaljen na lomači; tek na Nebu uviđa da
njegov protivnik i on sam čine jedinstvenu ličnost.)
Marko Aurelije utvrđuje analogiju između mnogih
pojedinačnih sudbina, ali ne i njihovu istovetnost. Tvrdi
da bilo koje vreme - vek, godina, jedna noć, možda i
neuhvatljivi sadašnji trenutak - sadrži u sebi sveobu­
hvatnu istoriju. Ukoliko ovu pretpostavku izvedemo do
krajnje tačke, onda je lako možemo pobiti: jedan ukus
razlikuje se od drugog, deset minuta telesnog bola nisu
isto što i deset minuta algebre. Ali kad se primeni na
duže vremensko razdoblje, na ljudski vek, koji po Psal­
mima iznosi šezdeset godina, ova pretpostavka postaje
uverljiva i prihvatljiva. Svodi se na tvrdnju da je broj
ljudskih percepcija, osećanja, misli i promena ograničen
i da ćemo ih iscrpsti pre nego što umremo. Marko Aure­
lije ponavlja: Ko je video sadašnjost, video je sve: sve
događaje koji su se zbili ikada u prošlosti i sve one koji
će se odigrati u budućnosti (Misli, šesta knjiga, 37).

70
 KRUŽNO VREME

U vremenima uspona misao da je ljudsko pos­

tojanje postojana i nepromenljiva veličina može da nas
rastuži i iznervira; u vremenima opadanja (kao što je
ovo naše) ova misao deluje kao obećanje da nikakva
ljaga, nikakva nesreća, nikakav diktator, neće uspeti da
nas osiromaši.

71
HORHE LUIS BORHES

PREVODIOCI 1001 NOĆI

1. Kapetan Barton

U Trstu 1872. godine, u palati s kipovima nagri­

zenim vlagom i drugim umetničkim delima u oronulom
stanju, jedan gospodin, čiji je životni put bio obeležen
afričkim ožiljkom na licu - kapetan Ričard Frensis Bar­
ton, engleski konzul - započeo je rad na svom slavnom
prevodu delà Quitab alif laila ua laila, koje i hrišćani
znaju kao Hiljadu i jednu noć. Jedan od prikrivenih
ciljeva ovog poduhvata bio je da se uništi jedan drugi
gospodin (i taj je imao tamnu, suncem oprženu mavar-
sku bradu) koji je u Engleskoj sastavljao golem rečnik i
koji je preminuo mnogo pre no što je Barton uspeo da
ga upropasti. Zvao se Edvard Lejn. Bio je orijentalista,
autor jednog izuzetno pedantnog prevoda 1001 noći,
koji je istisnuo prethodni Galanov prevod. Lejn je pre­
vodio protiv Galana, Barton protiv Lejna; da bismo
shvatili Bartona, moramo razumeti tu dinastiju zasno­
vanu na međusobnom neprijateljstvu.
Da počnem od njenog rodonačelnika. Poznato je
daje Žan Antoan Galan bio francuski arabista koji je iz
Carigrada doneo strpljivo prikupljenu numizmatičku
zbirku, monografiju o rasprostranjenosti kafe, arapski
primerak Noći i još jednu maronitsku verziju koja izvire
iz pamćenja ne manje nadahnutog od Šeherezadinog.
Toj pomoćnici u senci - čije ime ne želim da prećutim

72
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

jer kažu da se zvala Hana - dugujemo neke priče okos­

nice koje izvornik ne sadrži: priču o Aladinu, o
četrdeset razbojnika, o princu Ahmedu i čarobnjaku
Peri Banu, o budnom spavaču Abulhasanu, o noćnoj
pustolovini Haruna Al-Rašida, o sestrama koje su
zavidele najmlađoj među sobom. I samo nabrajanje
ovih imena navodi na zaključak da je Galan ustanovio
kanon time što je uključio priče koje će vreme učiniti
nezaobilaznim. Kasniji prevodioci - njegovi neprijatelji
- nisu se usuđivali da ih izbace.
Još jedna činjenica je neopoziva. Najzanimljivije
i najbolje pohvale izrekli su čitaoci Galanovog prevoda -
Kolridž, Tomas de Kvinsi, Stendal, Tenison, Po, Nju-
man. Od tada su prošle dve stotine godina i pojavilo se
deset boljih prevoda, ali kad Evropljanin ili Amerikanac
misli na 1001 noć, on misli na taj prvi prevod. Epitet
hiljadu-i-jedno-noćni (hiljadu-i-jedno-noćevni pati od
kriolizma, hiljadu-i-jedno-nokturni od odstupanja) nema
nikakve veze s učenom razuzdanošću Bartona ili
Mardrisa, već s biserima i čarolijama Antoana Galana.
Galanov prevod rađen je reč po reč. Od svih
prevoda, on je najgore napisan, najnepouzdaniji je i
najslabiji, ali je i najčitaniji. Njegovi pažljivi čitaoci bili
su zadovoljni i zadivljeni. Galanovo poznavanje Ori-
jenta, koje nam se sada čini skromnim, bez ikakve sum­
nje je nadahnjivalo svakog ko je udisao burmut ili
smišljao tragediju u pet činova. U godinama između
1707. i 1717. pojavilo se dvanaest krasnih knjiga koje
su prošle kroz bezbroj čitalačkih ruku i bile prevedene
na razne jezike, uključujući hindu i arapski. Kao
anahronični čitaoci dvadesetog veka, mi u ovom prevo-
du osećamo zaslađeni ukus osamnaestog veka, a ne

73
HORHE LUIS BORHES

izvetreli istočnjački miris koji ga je pre dve stotine

godina činio svežim i slavnim. Niko nije kriv za ovo
razmimoilaženje, a ponajmanje sam Galan. U predgo­
voru jednom nemačkom prevodu 1001 noći, doktor
Vajl je tvrdio kako je neoprostivo da Galanovi trgovci
uprte "torbu urmi" svaki put kad ih priča vodi kroz
pustinju. Mogli bismo odgovoriti da je oko 1710.
godine i samo spominjanje urmi bilo dovoljno da se
torba sasvim smetne s uma, ali to je nepotrebno: u to
vreme valise je bila vrsta bisaga u kojima se inače
nosila hrana za put.
Bilo je i drukčijih kritika. U jednom lakomisle­
nom panegiriku koji je preživeo u Morceaux choisis iz
1921, Andre Žid osuđuje prevodilačku slobodu Anto-
ana Galana da bi istovremeno (s iskrenošću koja daleko
prevazilazi njegov ugled) pohvalio doslovnost Mardri-
sovog prevoda, mada je ovaj isto onoliko u duhu fin de
siècle koliko je Galanov prevod u duhu osamnaestog
veka; a uzgred je i manje verodostojan.
Galanove rezerve su svetovnog karaktera; one
izviru iz opreza, a ne iz morala. Prepisujem nekoliko
redova s treće stranice njegovih Noći: Il alla droit r
l'appartement de cette princesse, qui, ne s'attendant
pas r le revoir, avait reçu dans son lit un des derniers
officiers de sa maison. Barton konkretizuje tog neodre­
đenog "officier" navodeći: crni kuvar koji je mirisao na
užeglu kuhinjsku mast i pepeo. Obojica odstupaju od
izvornika, ali na različite načine: izvornik je manje uz­
višen od Galana, ali i manje sočan od Bartona. (Efekat
dekora: u kontekstu Galanove uzdržane proze, recevoir
dans son lit odiše grubošću.)

74
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

Devedeset godina posle smrti Antoana Galana

rođen je drukčiji prevodilac Noći: Edvard Lejn. Svi
njegovi biografi odreda ponavljaju da je bio sin doktora
Teofila Lejna, koji je uživao Herfordsku prebendu. Taj
porodični podatak (i užasni Oblik koji evocira) možda
je dovoljan kao objašnjenje. Arabizirani Lejn proveo je
pet naučnih godina u Kairu živeći "gotovo isključivo
među muslimanima, slušajući njihov jezik, pridržava­
jući se njihovih običaja vrlo strogo, a oni su ga
prihvatili kao svog". Međutim, ni duge egipatske noći,
ni obilne količine crne kafe sa semenom kardamona, ni
česte književne rasprave s doktorima prava, ni cenjeni
muslimanski turban, nfjedenje prstima, nisu uspeli da
potisnu britansku uzdržanost, prefinjenu suštinsku
samoću gospodara sveta. Otuda njegova veoma učena
verzija Noći predstavlja (ili kao da predstavlja) enci­
klopediju okolišnog govora. Izvornik nije profesionalno
besraman; Galan ispravlja povremene grubosti smatra­
jući ih neukusnim, dok ih Lejn lovi i progoni poput
inkvizitora. Njegovo poštenje ne miri se s ćutanjem: on
se opredeljuje za alarmantni hor nota u napetom molu
koji mumla ovakve stvari: Preskačem epizodu zaista
vrednu pokude; izostavljam odbojno objašnjenje; stih
koji sledi je suviše bestidan da bi bio preveden;
prinuđen sam da izostavim još jednu anegdotu; odavde
pa nadalje čitav niz opisa izostavljen je; ovde sledi
priča o robu Buaitu koja nije pogodna za prevod. Ovo
sakaćenje ne isključuje ubistvo: neke su priče izo­
stavljene u celini "jer se ne mogu pročistiti, a da ih pre­
vodilac potpuno ne upropasti". Njegovo odlučno i dos-
ledno odbijanje ne čini mi se nelogičnim: ali ono što
osuđujem je puritanski izgovor. Lejn je majstor da nađe

75
HORHE LUIS BORHES

izgovor, on je nesumnjivi prethodnik najekstrava-

gantnijih holivudskih čednosti. Iznosim nekoliko
primera iz svojih beležaka. U 391. noći neki ribar
odnosi ribu caru nad carevima, a na vladarevo pitanje
da li je riba mužjak ili ženka ribar odgovara da je her-
mafrodit. Lejnu polazi za rukom da ublaži ovaj
neprilični razgovor prevodeći kako car želi da zna koje
je riba vrste, a domišljati ribar odgovara da je to
mešanac. U 217. noći priča se o nekom caru koji ima
dve žene, te je jednu noć provodio s jednom a sledeću s
drugom, tako da su svi troje bili srećni i zadovoljni.
Lejn objašnjava monarhovu sreću prevodeći da je on
"nepristrasno" voleo obe žene... Jedan od razloga za
takav Lejnov postupak je to što je njegov prevod bio
namenjen "salonskom krugu" za konvencionalno
čitanje i uzdržan razgovor.
I najzaobilaznija i usputna aluzija na telo bila je
dovoljna da Lejn zapostavi svoju čast, gubeći je u
zamumuljenim i zabašurujućim formulacijama. To mu
je jedina mana. Kada nije suočen sa ovim iskušenjem,
Lejnova verodostojnost je vredna divljenja. Lišen zad­
njih namera, Lejn je uživao valjanu prednost. Nije se
trudio da ističe varvarski kolorit Noći, što je činio
Barton, niti ga je zapostavljao i potiskivao, što je činio
Galan. Ovaj potonji krotio je Arape da ne bi štrcali u
Parizu; Lejn postupa potpuno agarijanski. Galan se
oglušavao o doslovnu tačnost; Lejn pak opravdava
svoje tumačenje svake sumnjive reči. Galan se pozivao
na jedan neviđeni rukopis i jednog pokojnog maronita;
Lejn navodi izdanje i stranicu. Galan se nije mučio s
beleškama; Lejn ispisuje hrpu objašnjenja koja, kad se
skupe i srede, čine samostalnu dodatnu knjigu. Razli-

76
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

kovati se: to je bila norma koju mu je nametnuo pret­

hodnik. Lejn se nje pridržavao: mogao joj je udovoljiti
samim tim što nije sažimao izvornik.
Zanimljiva polemika između Njumana i
Arnolda (1861-1862) vrednija je pamćenja nego ljudi
koji su je vodili jer je podrobno pretresla vrline i mane
dva osnovna načina prevođenja. Tom prilikom Njuman
je branio doslovno prevođenje, zadržavanje svih
leksičkih osobenosti izvornika, dok je Arnold zastupao
nemilosrdno uklanjanje detalja koji su odvlačili ili
zadržavali pažnju. Ovaj drugi postupak obezbeđuje
prijatan utisak ujednačenosti i ozbiljnosti, dok prvi
otvara vrata stalnom prilivu sitnih iznenađenja. Oba
postupka podređena su samom prevodiocu i njegovim
književnim navikama. Prevesti duh izvornika je tako
golem i sablasan poduhvat da vrlo lako može postati
nedostižan; a doslovan prevod zahteva tako ekstra­
vagantnu preciznost da nema bojazni da će ga iko ikada
izvesti do kraja. Ozbiljnije od tih nedostižnih ciljeva je
zadržavanje ili uklanjanje izvesnih detalja; ozbiljnije od
tog postupka pamćenja ili zaboravljanja je sintaksički
tok. Lejnov tok je lak i miran, kao što priliči otmenom
salonu. Što se tiče njegovog rečnika, mnogi su mu
zamerali zbog mnoštva latinskih izraza koje ne može
iskupiti nikakvo majstorsko skraćivanje. Na uvodnoj
stranici prevoda Lejn se koristi pridevom romantičan,
što bi u ustima bradatog muslimana iz dvanaestog veka
bila neka vrsta futurističkog iskaza. Nedostatak ovakve
senzibilnosti ponekad mu ide na ruku, jer ga navodi na
umetanje veoma običnih reči u otmeni kontekst, što
deluje uspešno mimo njegove volje. Najbolji primer
ovakve saradnje među raznovrsnim recima verovatno je

77
HORHE LUIS BORHES

ovaj: And in this palace is the last information

respecting lords collected in dust. Drugi primer može
biti ova zakletva: U ime onog koji živi, koji ne zna za
smrt niti može umreti: u ime onog ovenčanog slavom i
bezvremenošću. Kod Bartona - povremeno preteče
uvek neverovatnog Mardrisa - ja bih posumnjao u tako
uspešne orijentalne formule; kod Lejna su one tako
retke da moram pretpostaviti da su nehotične, što znači
autentične.
Skandalozna opreznost Galanovog i Lejnovog
prevoda bila je povod za niz šala koje je uobičajeno po­
navljati. Ni ja se nisam libio tog običaja. Poznato je da
su ostali dužni onom nesrećniku koji je video Noć Moći
zaklinjući se rečima jednog đubretara iz trinaestog veka
koga je prevario neki derviš postupcima svojstvenim
Sodomi. Zna se da su oni izvršili dezinfekciju Noći.
Ljudi skloni ogovaranju smatraju da ovi pos­
tupci poništavaju ili narušavaju valjanu naivnost izvo­
rnika. Greše: Knjiga 1001 noći nije (moralno) beza­
zlena; ona predstavlja prilagođavanje starih priča već
prilagođenih ponarodnjenom ili prostom ukusu kairske
srednje klase. Osim u uzornim pričama Sendebara,
bestidnost 1001 noći nema nikakve veze s naivnom slo­
bodom rajskog doba. To su sve spekulacije sakupljača:
cilj priča je da izazovu gromki smeh, a njeni junaci su
nosači, prosjaci i evnusi. Drevne ljubavne priče iz ove
zbirke, onê u kojima se pripoveda o sudbini ljudi u
Pustinji ili gradovima Arabije, nisu bestidne pošto priče
iz predislamskog razdoblja i inače nemaju to svojstvo.
One su strastvene i tužne, a jedan od njihovih omiljenih
motiva jeste umiranje od ljubavi. Prilikom jedne ras­
prave uleme su proglasile da ta smrt nije manje sveta od

78
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

smrti mučenika koji se žrtvuje za veru... Ako prihva­

timo taj argument, Galanova i Lejnova stidljivost može
izgledati kao obnavljanje drevne redakcije.
Znam za jedan još bolji vid odbrane. Izbegavati
erotične scene izvornika nije greh koji Gospod ne
oprašta kad je težište na isticanju čudesne atmosfere.
Izići pred čitaoce s novim Dekameronom komercijalni
je poduhvat nalik na mnoge druge; pružiti im delà kao
što su Ancient Mariner ili Bateau ivre sasvim je druga
stvar. Litman primećuje da je 1001 noć iznad svega
zbirka čudesnih pustolovina. Galanu pripada zasluga
što je ovo mišljenje nametnuo umovima Zapada. To
neka bude jasno. Arapi koji se teže zadovoljavaju
izvornik ne cene u istoj meri: njima su poznati svi ljudi,
običaji, talismani, pustinje i demoni koje priče iz 1001
noći nama otkrivaju.

Na jednom mestu u svojim delima Rafael

Kansinos Asens zaklinje se da može pozdraviti zvezde
na četrnaest klasičnih i savremenih jezika. Barton je
sanjao na sedamnaest jezika, a priča se da se služio s
trideset i pet: semitskih, dravidskih, indoevropskih,
etiopskih... Ovo preterivanje ne iscrpljuje svoju defi­
niciju: to njegovo svojstvo u skladu je sa svim ostalim
njegovim svojstvima, ne manje preteranim. Niko nije
manje podložan hjudibraskom ruganju doktorima koji
su u stanju da ne kažu apsolutno ništa, i to na raznim
jezicima: Barton je imao šta da kaže, a sedamdeset i
dve njegove knjige to i kazuju. Ističem neke naslove
onako kako mi se nižu u sećanju: Goa i Plave planine,

79
HORHE LUIS BORHES

1851; Metodi vežbanja bajonetom, 1853; Lično viđenje

hodočašća u Medinu, 1855; Jezerski predeli Ekvato­
rijalne Afrike, 1860; Grad svetaca, 1861; Istraživanje
brazilskih visoravni, 1869; O jednom hermafroditu sa
Zelenortskih ostrva, 1869; Pisma s paragvajskih bojnih
polja, 1870; Poslednja Tule ili leto na Islandu, 1875;
Ka zlatnoj obali u potrazi za zlatom, 1883; Knjiga o
maču (prvi tom), 1884; Mirisni vrt Nefzanija - posmrt­
no izdanje koje je gospođa Barton bacila u vatru za­
jedno sa Zbirkom epigrama nadahnutih Prijapom. U
ovom spisku može se nazreti pisac: engleski kapetan
koji je strasno voleo geografiju i bezbrojne varijacije
ljudskog življenja. Neću da klevećem njegovu uspo­
menu poredeći ga s Moranom, bilingvalnim i nepo­
kretnim gospodinom koji se do besvesti vozio gore-dole
liftom u jednom bezličnom međunarodnom hotelu i
koji duboko poštuje prizor kofera... Prerušen u avgani-
stanskog hodočasnika, Barton je pohodio svete gradove
Arabije: molio je Gospoda da njegove kosti, kožu, bol­
no meso i krv ne preda Vatri Besa i Pravde; njegove
usne, isušene samumom, ostavile su poljubac na nebes­
kom kamenu koji se obožava u Ćabi. Ta je pustolovina
postala slavna: glasine da je neobrezani čovek, nazrani,
obesvetio svetilište značile bi njegovu sigurnu smrt. Pre
toga, obučen kao derviš, Barton je u Kairu obavljao
medicinske usluge, dopunjujući terapiju primenom
opsenarstva i magije da bi stekao poverenje bolesnika.
Oko 1858. bio je na čelu neke ekspedicije koja je išla u
potragu za nepoznatim izvorima Nila; taj poduhvat
omogućio mu je da otkrije jezero Tanganjiku. Tom
prilikom oboleo je od strašne groznice. Godine 1855.
Somalijci su ga pogodili kopljem koje mu je prošlo

80
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

kroz oba obraza (Barton je bio došao iz Harara, grada u

Abisiniji, u koji je bio zabranjen pristup Evropljanima).
Devet godina kasnije iskusio je zastrašujuće gostoprim­
stvo obrednih kanibala u Dahomeju; po povratku
kružile su glasine (koje je možda sam izmislio, jer je
inače pospešivao njihovo širenje) da je "okusio neke
čudne vrste mesa" - kao onaj Šekspirov konzul koji
nije birao šta će jesti. 1 Više od svega mrzeo je Jevreje,
demokratiju, ministarstvo inostranih poslova i hriš-
ćanstvo. Dve stvari je duboko poštovao: lorda Bajrona i
islam. Usamljenički posao pisanja pretvorio je u nešto
raznovrsno i vredno: počinjao bi da piše zorom u pro­
stranom salonu s jedanaest stolova; na svakom se
nalazio materijal za jednu knjigu - a na ponekom svež
jasmin u čaši vode. Pobudio je više glasovitih prija­
teljstava i ljubavi: među prvima je dovoljno spomenuti
Svinberna, koji mu je posvetio drugu seriju Poems and
Ballads - in recognition of a friendship which I must
count among the highest honours of my life - i ožalio
njegovu smrt u mnogim strofama. Kao čoveku od reči i

1
Aludiram na Marka Antonija, prizvanog Cezarovim obraćanjem:
... on the Alps,
It is reported, thou didst eat strange flesh
Which some did die to look on...
Čini mi se da u ovim stihovima vidim obrnuti odraz zoološkog
mita o bazilisku, zmaju čiji je izgled bio smrtonosan. Plinije
(Prirodopis, četvrta knjiga, paragraf 33) ne govori ništa o pos­
mrtnim moćima ove zmijurine, ali povezivanje pojma gledanja i
pojma umiranja (Vedi Napoli e poi mori) moralo je uticati na
Sekspira.
Baziliskov pogled bio je otrovan; s druge strane, božan­
stvo može usmrtiti čistim sjajem ili zračenjem mane. Viđenje
božjeg lica je nepodnošljivo. Mojsije pokriva svoje lice na gori
Horeb iz straha pred gospodnjim licem; Hakim, prorok iz Hora-
sana, pokrivao se četvorostrukim belim svilenim velom da ne bi
oslepio ljude. Vidi Isaija, VI, 5; Prva knjiga o carevima, XIX, 13.

81
HORHE LUIS BORHES

delà, Bartonu bi pristajala pohvala iz Al-Motenbijevog

Divana:

Konj, pustinja, noć, poznaju me,

i gost, mač, hartija i pero.

Čitalac će primetiti da u prikazivanju Bartona,

počev od ljudoždera-amateur-a do uspavanog poliglota,
nisam izostavio ona njegova svojstva koja sa isto toliko
žara možemo nazvati legendarnim. Razlog je jasan:
legendarni Barton je Barton prevodilac 1001 noći. Bilo
je trenutaka kad sam bio uveren da se korenita razlika
između poezije i proze krije u potpuno različitom išče­
kivanju čitaoca: poezija podrazumeva intenzitet koji
proza ne podnosi. Nešto slično događa se s Bartonovim
delom: ono ima unapred stečeni prestiž s kojim nijedan
arabista nije mogao da se meri. Odgovara mu privla­
čnost zabranjenog voća. Reč je o izdanju ograničenom
na hiljadu primeraka namenjenih onoj hiljadi članova
Bartonovog kluba, izdanju zaštićenom od ponavljanja.
(Ponovno izdanje Lenarda C. Smitersa "izostavlja neke
krajnje neukusne pasuse za kojima niko neće zažaliti";
reprezentativni izbor Beneta Serfa - koji je, navodno,
integralan - zasniva se na tom pročišćenom tekstu.)
Usuđujem se na ovu hiperbolu: iščitati 1001 noć u ser
Ričardovom prevodu neverovatno je iskustvo, jer vam
se čini da čitate ovo delo "u neposrednom prevodu s
arapskog i sa komentarima" Sinbada Moreplovca.
Bezbrojni su problemi koje je Barton rešavao,
ali se oni smišljenim sažimanjem mogu svesti na samo
tri: opravdavanje i širenje ugleda Bartona kao arabiste;
primetno razlikovanje od Lejna; razvijanje zanimanja

82
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

britanske gospode devetnaestog veka za pisanu verziju

usmenih muslimanskih priča iz trinaestog veka. Prvi od
ova tri cilja bio je možda nespojiv sa trećim; drugi ga je
naveo na ozbiljnu grešku, na koju ću odmah ukazati. U
1001 noći ima na stotine distiha i pesama; kao čovek
koji nije u stanju da laže (osim kad je reč o telesnosti),
Lejn ih je preneo u slobodnom ali tačnom prevodu.
Barton je bio pesnik: godine 1880. je štampao Kaside,
evolucionističku rapsodiju koju je gospođa Barton
oduvek smatrala znatno boljom od Ficdžeraldovih
Rubaija... Suparnikovo "prozaično" rešenje izazvalo je
Bartonov prezir. To ga je navelo da prenese ove pesme
u engleski stih - a taj je postupak unapred bio osuđen
na promašaj, pogotovo što je kršio vlastitu normu
potpuno vernog prevoda. Staviše, uho nije prošlo ništa
bolje od logike. Možda ovaj katren spada u njegove
najuspelije prevode:

A night whose stars refused to run their course,

A night of those which never seem outworn:
Like Resurrection-day, of longsome length
To him that watched and waited for the morn. 2

A ovo je verovatno najslabiji:

A sun on wand in knoll of sand she showed,
Clad in her cramoisy-hued chemisette:
Of her lips' honey-dew she gave me drink
And with her rosy cheeks quencht fire she set.

Vredi spomenuti i ovu varijaciju istih motiva Abulbeke iz Ronde

i Horhea Manrikea:
Where is the wight who peopled in the past
Hind-land and Sind; and there the tyrant played?

83
HORHE LUIS BORHES

Spomenuo sam osnovnu razliku između izvor­

nih slušalaca ovih priča i kluba Bartonovih pretplatnika.
Prvi su bili obešenjaci, ljubitelji pripovedanja, nepi­
smeni ljudi beskrajno nepoverljivi prema sadašnjosti,
ali spremni da veruju u čudesa prošlosti; a ovi drugi su
bili gospoda iz Vestenda, skloni afektiranju i erudiciji, a
ne uzbuđenjima ili gromoglasnom smehu. Prvi su po­
zdravljali to što je kit umirao čim bi čuo ljudski glas;
drugi su pak cenili činjenicu što ima ljudi koji zaista
veruju u ubitačnost ljudskog glasa. Neverovatne
dogodovštine opisane u tekstu - nesumnjivo mnogo­
brojne u Kardoanu ili Bulaku, gde se smatraju istinitim
- teško da su mogle imati isti odziv u Engleskoj. (Niko
ne zahteva od istine da bude istinolika ili neposredno
očigledna, retko koji čitalac Životopisa i Prepiske Karla
Marksa prezrivo prigovara simetriji Tuleovih Contre-
rimes ili strogoj preciznosti akrostiha.) Da mu se
pretplatnici ne bi razišli, Barton je počeo da piše duge
beleške koje su objašnjavale "običaje muslimana".
Valja reći da je Lejn već bio zauzeo taj teren. Nošnja,
svakodnevni život, verski obredi, arhitektura, istorijske
ili koranske reference, igre, umetnost, mitologija -
objašnjenje svega toga sadržale su tri knjige Barto-
novog prethodnika. Kao što se može predvideti,
nedostajala je samo erotika. Barton (čija je prva stilska
vežba bio jedan veoma ličan opis javnih kuća u Ben­
galu) bio je i te kako sposoban da ispuni tu prazninu.
Dobar primer ove dugotrajne Bartonove zabave je slu­
čajna beleška u sedmoj knjizi koja je u indeksu duho­
vito označena izrazom capotes mélancoliques. Časopis
"Edinburgh Review" optužio ga je da piše za šljam;
Enciklopedija Britanika pisala je da je integralni prevod

84
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

nedopustiv i da je Lejnov prevod "i dalje neprevaziđen

s gledišta ozbiljne čitalačke publike". Neka nas suviše
ne indignira ova mračna teorija naučne i dokumentarne
nadmoći stečene postupkom pročišćavanja: Barton je
raspirivao taj bes. Pored toga, njegovi komentari preva-
zilaze skromni broj varijacija načina vođenja ljubavi.
On ih enciklopedijski proširuje i gomila, a zanimljivost
ovih beležaka je u obrnutoj srazmeri s njihovom
neophodnošću. Tako, na primer, šesta knjiga (koju
imam pred sobom) sadrži oko tri stotine beležaka,
među kojima valja istaći sledeće: osudu zatvora i od-
branu telesnih i novčanih vidova kažnjavanja; primere
muslimanskog poštovanja hleba; legendu o kapilarima
na nogama kraljice Belkise; izlaganje o četiri simbo­
ličke boje smrti; istočnjačku teoriju i praksu neza­
hvalnosti; obaveštenje da anđeli vole ovčje runo, dok
duhovi vole dorate; sažeti prikaz mitologije tajne Noći
Moći ili Noći nad Noćima; kritiku površnosti Endrjua
Lenga; žučni napad na demokratski režim; spisak
Muhamedovih imena na Zemlji, u Paklu i u Raju;
spomen amalesitskog naroda koji je stasit i dugovečan;
obaveštenje o stidnim delovima tela u muslimana, koji
se kod muškaraca protežu od pupka do kolena, a kod
žena od glave do pete; razmišljanje o tome šta znači
asa'o među argentinskim gaučima; obaveštenje o nepri­
stojnostima prilikom "jahanja" kad je pod jahačem
ljudsko biće, a ne konj; o grandioznom projektu ukrš-
tanja pavijana sa ženama da bi se na taj način odgajila
podrasa dobrih proletera. Kad navrši pedeset godina
života, čovek nosi u sebi niz nagomilanih nežnosti, iro­
ničnih opaski, skarednosti, mnogobrojne anegdote; Bar­
ton je sve to izručio u svoje beleške.

85
HORHE LUIS BORHES

Ostaje ključni problem. Kako zabaviti gospodu

devetnaestog veka pričama u nastavcima koje su nastale
u trinaestom veku? Stilsko siromaštvo Noći dobro je
poznato. Barton na jednom mestu govori o "suvom i
komercijalnom tonu" arapskih prozaista, za razliku od
persijskih retoričkih preterivanja; na drugom mestu
optužuje se Litman, jedan od najnovijih prevodilaca, što
ubacuje reči kao pitati, zamoliti, odgovoriti tokom pet
hiljada stranica koje ne znaju za drugi izraz osim
glagola reći - koji se ponavlja od početka do kraja.
Barton vrši ovakve zamene s ljubavlju. A ni rečnik mu
nije manje neujednačen od beležaka. Arhaizmi se
mešaju sa argoom, jezik robijaša i mornara s tehničkim
izrazima. On se ne stidi čuvene hibridnosti svojstvene
engleskom jeziku: ne zadovoljava se ni Morisovim
skandinavskim tuđicama ni Džonsonovim latinskim
pozajmicama, već samo vezivanjem i prožimanjem
jednih i drugih. Njegov prevod obiluje neologizmima i
tuđicama: castrato, inconséquence, hauteur, in gloria,
bagnio, langue fourrée, pundonor, vendetta, Wazir.
Pojedinačno, svaka reč je tačna, ali njihova upotreba
dovodi do krivotvorenja. Do delotvornog krivotvorenja,
jer ove leksičke - i druge sintaksičke - igre ponekad
oživljavaju inače dosadni tok Noći. Barton ih deli i
šakom i kapom: na početku zvanično prevodi
Sulayman, Son of David (on the twain be peace!); a
kasnije, kad smo se bolje upoznali s njegovim veličan­
stvom, Barton ga preinačuje u Solomona Davidovića
(Davidson). Dok se kod drugih prevodilaca izvesni kralj
označava kao "car Samarkanda u Persiji", kod njega je
to a King of Samarcand in Barbarian-Land; kod drugih,
mušterija je "ljut", a kod njega je to a man of wrath. To

86
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

nije sve: Barton iznova ispisuje - dodajući niz pod­

robnih opisa i fizioloških detalja - početnu priču i kraj.
Tako je Barton 1885. započeo jedan postupak čije kraj­
nje savršenstvo (ili reductio ad absurdum) srećemo
kasnije kod Mardrisa. Englezi su oduvek imali slabije
razvijeno osećanje vremena nego Francuzi: zato je Bar-
tonov heterogeni stil danas manje zastareo od Mardri-
sovog stila, koji se drži svog vremena.

2. Doktor Mardris

Mardrisova sudbina je paradoksalna. Pripisuje

mu se moralna zasluga što je baš on dao najverodo-
stojniji prevod 1001 noći, knjige izvanredne raska-
lašnosti koja je prethodno vesto skrivana od čitalaca
Galanovim lepim vaspitanjem ili Lejnovom puritan­
skom izveštačenošću. Svi poštuju njegovu genijalnu
doslovnost, veoma naglašenu nepobitnim podnaslovom
koji glasi Verni i celoviti prevod arapskog izvornika,
kao i posebnim nadahnućem potrebnim da bi se naslov
formulisao kao Knjiga hiljadu noći ijedne noći. Povest
ovog naslova je poučna; pre nego što se osvrnemo na
Mardrisa, možemo je pretresti.
Mardrisove Zlatne livade i rudnici dragog ka­
menja Masudija sadrže opis jedne zbirke s naslovom
Hezar Afsane, što na persijskom doslovce znači Hiljadu
pustolovina, ali joj je narod dao nadimak Hiljadu noći.
Jedan drugi dokument iz desetog veka, Fihrist, sadrži
prvu priču iz ove zbirke: priču o strašnoj zakletvi kralja
što svaku noć provodi s jednom devojkom koju sutra­
dan šalje dželatu, o Šeherezadinoj odluci da ga zabavlja
čudesnim pričama sve dok ne prođe hiljadu noći i ona

87
HORHE LUIS BORHES

može da mu pokaže tek rođenog sina. Za ovu priču -

tako superiornu nad svima koje su usledile, kao što je
Čoserova o pobožnoj skupini namernika ili Bokačova o
epidemiji - kažu da je mlađa od samog naslova i da je
nastala baš zato da bi ga opravdala... Bilo kako bilo,
prvobitni broj se vrlo brzo popeo s 1000 na 1001.
Otkuda ta dodatna noć bez koje se više ne može, ta
maquette Kevedove poruge - kasnije i Volterove na ra­
čun Pika delà Mirandole i njegove Knjige od mnogih
stvari i još mnogo drugih? Litman to objašnjava konta-
minacijom turskog izraza bin bir, koji bukvalno znači
hiljadu i jedan, a koristi se u značenju mnogi. Počet­
kom 1840. Lejn je predočio jedan lepši razlog: suje-
verni strah od parnih brojeva. Istina je da se pustolovine
spomenute naslovom nisu tu zaustavile. Antoan Galan
je 1704. odbacio ponavljanje svojstveno izvorniku pre­
vodeći Hiljadu i jedna noć, i taj naslov je sad poznat u
svim evropskim zemljama osim u Engleskoj, kojoj se
više sviđa naslov Arapske noći. V. H. Maknoten, izda­
vač i štampar iz Kalkute, objavio je ovo delo 1839, ali
je u svojoj izvanrednoj savesnosti preveo Quitab alif
laila ua laila kao Knjiga hiljadu noći i jedne noći. Ova
novina nastala bukvalnim prevodom izvornika nije pro­
šla neopaženo. Džon Pejn je 1882. štampao svoju Book
of the Thousand Nights and One Night; kapetan Barton
je 1885. objavio svoju Book of the Thousand Nights
and a Night; Ž. Š. Mardris 1899. svoju Livres des Mille
Nuits et Une Nuit.
Tražim pasus koji bi konačno potvrdio moju
sumnju u verodostojnost pripisanu Mardrisu. On se od­
nosi na doktrinarnu povest o Bakarnom gradu, koja u
svim verzijama obuhvata kraj 566. noći i deo 578, ali

88
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

doktor Mardris upućuje (njegov anđeo zaštitnik jedini

zna zašto) na noći 338-346. Ne insistiram; ta neshvatlji­
va izmena idealnog kalendara nije jedini razlog naših
strahovanja. Šeherezada-Mardris priča: Bilo je četiri
kanala kojima je proticala voda. Načinjeni na podu
dvorane, divno su vijugali i svaki kanal imao je korito
različite boje: prvo je bilo od ružičastog porfira; drugo
od topaza; treće od smaragda, četvrto od tirkiza; voda
je svetlucala ovim bojama obasjana blagom svetlošću
koja se probijala kroz svilene zastore prenoseći mekoću
morskog pejzaža na sve predmete i mermerne zidove
dvorane.
Kao primer vizuelne proze poput Slike Dorijana
Greja, prihvatam (čak i veoma cenim) ovaj opis; ali kao
"vernu i celovitu verziju" opisa sročenog u trinaestom
veku ovaj pasus, ponavljam, deluje krajnje uznemira-
vajuće. Iz više razloga. Mardrisova Seherezada opisuje
ovu odaju nabrajanjem detalja, a ne njihovim međusob­
nim delovanjem. Nema ni spomena pojedinosti kao što
je voda koja obasjava okolinu bojom korita ili kakvoća
svetlosti što je propušta svila. A kamoli aluzija na Salon
akvarelista u poslednjoj slici. Evo još jedne male puko­
tine: divno vijuganje nije arapsko, već upadljivo francu­
sko. Ne znam da li su navedeni razlozi ubedljivi; pošto
su meni bili dovoljno uverljivi, priuštio sam sebi muko­
trpno zadovoljstvo poređenja triju nemačkih verzija
Vajla, Heninga i Litmana i dveju engleskih - Lejna i
Ričarda Bartona. Tako sam proverio da izvornik ovog
Mardrisovog opisa glasi: Četiri kanala su se ulivala u
fontanu sačinjenu od raznobojnog mermera.
Mardrisove interpolacije nisu ujednačene. Pone­
kad su bezobrazno anahronične - kao kad bi odjednom

89
HORHE LUIS BORHES

počeo da raspravlja o povlačenju Maršanove misije. Na

primer: Vladali su gradom snova... Sve dokle je dopirao
pogled po tek nazretim horizontima noći, dvorske
kupole, terase, tihi vrtovi pružali su se po bronzanom
prostoru, a kanali obasjani zvezdom granali su se u
hiljadu biljurnih tokova u senci brda dok je u pozadini
metalno more u svom hladnom naručju grlilo odsjaj
nebeske vatre. Galicizam ove druge nije manje upad­
ljiv: Prekrasna tapiserija satkana od tanane vune i
žarkih boja rascvetavala se bez mirisa na livadi bez
sokova, živeći veštačkim životom svojih šumaraka punih
ptica i životinja zatečenih u svoj njihovoj prirodnoj
lepoti i obliku. (Arapska verzija glasi: Sa strane su bile
tapiserije s raznim pticama i životinjama izvezenim
žarkim zlatnim nitima i belim srebrnim filigranom, a s
očima od bisera i rubina. Ko god ih je video, bio je
zadivljen.)
Mardrisa je stalno iznenađivalo siromaštvo
"orijentalne boje" 1001 noći. Upornošću, možda dostoj­
nom Sesila B. de Mila, umnožavao je vezire, poljupce,
palme i mesec. U 570. noći pročitao je ovo: Stigli su do
stuba od crnog kamena u kojem je neki čovek bio
zazidan do pazuha. Imao je ogromna krila i četiri ruke:
dve ruke bile su kao one u Adamovih sinova, a druge
dve kao lavlje šape s gvozdenim kandžama. Kosa na
glavi mu je bila nalik na konjske repove, oči kao
žeravice, a nasred čela bilo je još jedno oko nalik na
oko risa. U njegovom luksuznom prevodu to glasi: Jed­
ne večeri karavan je stigao do nekog stuba od crnog
kamena za koji je lancima bilo vezano neko čudovište.
Mogla se videti samo polovina njegovog tela jer je
druga polovina bila ukopana u zemlji. To što je izra-

90
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

njalo iz zemlje ličilo je na čudovišno stvorenje okovano

paklenim silama. Bilo je crno i golemo kao stablo stare
isušene palme bez lišća. Imalo je golema crna krila i
četiri ruke, od kojih su dve bile nalik na lavlje šape s
kandžama. Kosa, oštra kao griva, bila je nakostrešena i
slična magarećem repu, a tresla se divljački na toj uža­
snoj glavi. U očnim dupljama plamtele su dve crvene
ženice. Iznad čela štrcali su dvostruki rogovi, a u
šupljini na samom čelu bilo je još jedno otvoreno,
nepokretno i nepomično oko koje je sevalo zelenom
svetlošću poput očiju tigrova i pantera.
Malo dalje Mardris piše: Bronza zidova, pla-
meni kamen kupola, otvorene terase, kanali i more, kao
i senke koje su se prostirale prema zapadu, venčavali
su se pod noćnim povetarcem i čarobnim mesecom. Za
čoveka iz trinaestog veka reč čaroban morala je biti
veoma precizna odrednica, a ne obični, frivolni epitet,
kako ga je sigurno shvatao galantni doktor Mardris...
Meni se čini da arapski jezik ne može da pruži "vernu i
celovitu" verziju Mardrisovog opisa, isto kao što se ni
na latinskom ni na kastiljanskom jeziku Migela de Ser-
vantesa ovakav opis ne bi mogao sročiti.
Knjiga 1001 noći obilato koristi dva postupka:
jedan čisto formalan je rimovana proza; drugi postupak
sastoji se u iznošenju moralnih pouka. Prvi, koji su
zadržali Barton i Litman, nadovezuje se na pripove-
dačevo raspoloženje što ga izazivaju: milokrvne lič­
nosti, dvorovi, vrtovi, čini, spominjanje božanstva,
sunčevi zalasci, bitke, zore, početni i zaključni delovi
priča. Mardris ih izostavlja, možda iz samilosti. Drugi
postupak zahteva dve veštine: sposobnost izvanrednog
slaganja apstraktnih pojmova i bezobraznog iznošenja

91
HORHE LUIS BORHES

opštih mesta. Mardris nije umeo ni jedno ni drugo. Iz

odlomka koji je Lejn izvrsno preveo kao: And in this
palace is the last information respecting lords collected
in the dust, naš doktor jedva je iscedio: Nestali su, svi
oni! Jedva su imali vremena da predahnu u senci mojih
kula. Ispovest anđela: Zatočen Silom, optočen Sjajem,
podnosim kaznu onog koji uživa Moć i Slavu, sve dok
me Večni ne izbavi, prenesena je Mardrisovom čitaocu
ovako: Okovan Nevidljivom Silom, ostaću tako dok ne
isteknu vekovi.
Ni čarobnjaštvo nije u Mardrisu naišlo na pomo­
ćnika koji pokazuje dobru volju. Mardris nije u stanju
ni da spomene natprirodno a da se barem ne osmehne.
On, na primer, kao bajagi prevodi: I jednog dana, čuvši
priču o drevnim bakrenim posudama u kojima je bio
neki čudan crn dim đavolskog oblika, kalif Abdelmelik
se strašno začudio, pa je izgledalo kao da sumnja u
stvarnost tih opštepoznatih pojava, te je stoga namernik
Talib ben-Sahl morao da se umeša. U ovom odlomku
(kao i ostali odlomci koje sam naveo, i ovaj potiče iz
Povesti o Bakarnom gradu, koji je kod Mardrisa sači­
njen od impozantne bronze) dobrovoljna naivnost
opštepoznatih i prilično neubedljiva sumnjičavost kalifa
Abdelmelika predstavljaju dva lična doprinosa prevo­
diočeva.
Mardris neprestano nastoji da nadoknadi propu­
ste iznurenih anonimnih Arapa. Stoga ubacuje odlomke
u stilu art nouveau, dobre bestidnosti, kratke komične
interludije, opise ambijenta, simetrije i puno vizuelnog
orijentalizma. Evo jednog od mnogobrojnih primera: u
573. noći poglavar Musa ben Nuseir naređuje svojim
kovačima i stolarima da naprave čvrste merdevine od

92
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

gvožđa i drveta. Mardris (u svojoj 344. noći) menja tu

suvoparnu epizodu dodajući kako su ljudi iz logora
sakupljali suvo granje, gulili ga handžarima, pričvr-
šćivali ga turbanima, kaiševima i kamiljim uzdama,
kožnim kolanima i rukobranima, da bi najzad sačinili
veoma visoke merdevine, koje su prislonili uza zid po­
dupirući ih sa svih strana kamenjem... Uopšteno
govoreći, može se reći da Mardris ne prevodi reči, već
slike: a ta sloboda nije dozvoljena prevodiocu, mada je
podnošljiva kod crtača - koji mogu da dopunjuju crtež
tom vrstom pojedinosti... Ne znam nisu li baš ova
odstupanja, praćena blagim osmehom, prožela Mardri-
sov prevod razdraganom atmosferom koja odiše ličnom
invencijom, a ne mukotrpnim listanjem rečnika koji
obavezuje. Mogu samo potvrditi da je Mardrisov "pre­
vod" pitkiji od svih drugih - osim od Bartonovog pre­
voda bez premca, kojem takođe verodostojnost nije
vrlina. (Kod Bartona se javlja krivotvorstvo druge vrste.
Ono se sastoji u obilatom korišćenju neotesanog engle­
skog jezika obogaćenog arhaizmima i varvarizmima.)

*
Bilo bi mi žao (ne zbog Mardrisa, već zbog se­
be) ako bi u prethodno iznetim dokazima čitalac osetio
neku policijsku nameru. Mardris je jedini arabista čiju
su slavu prenosili književni poslenici, i to s tako go­
lemim uspehom da je postao poznat i među samim ara-
bistima. Andre Žid je 1899. bio jedan od prvih koji su
ga hvalili, a čini mi se da se spisak ne iscrpljuje s
Kanselom i Kapdevilom. Nije mi bio cilj da potko­
pavam to divljenje, već da ga dokumentujem. Hvaliti

93
HORHE LUIS BORHES

Mardrisovu verodostojnost znači mimoići njegovu dušu

i zaboraviti njega samog. Našu pažnju zaslužuje upravo
njegova neverodostojnost, stvaralačka neverodostojnost
srećne ruke.

3. Eno Litman

Kao domovina znamenitog arapskog izdanja

1001 noći, Nemačka se može (tašto) hvaliti da je dala i
četiri revizije koje su izvršili: "bibliotekar, mada Izrae­
lac" Gustav Vajl - ova protivrečnost nalazi se na strani­
cama jedne katalonske enciklopedije; Maks Hening,
prevodilac Korana; književnik Feliks Paul Grève; i Eno
Litman, koji je dešifrovao etiopske natpise iz tvrđave
Aksum. Četiri knjige prve verzije (1839-1842) naj-
prijatnije su za čitanje, s obzirom na to da se njihov
autor - koji je napustio Afriku i Aziju bežeći pred
dizenterijom - trudio da održi ili dopuni istočnjački stil
izvornika. Njegove interpolacije zaslužuju svako pošto­
vanje. Tako, na primer, autor navodi da pridošlice na
jednoj gozbi kažu: Ne želimo da ličimo na sutrašnji dan
koji rasteruje veselje. O jednom gostoljubivom kralju
piše: Vatra koja gori za njegove goste priziva u sećanje
Pakao, a rosa njegove darežljive ruke je kao Potop; za
jednog drugog kralja piše da su mu ruke bile otvorene
kao more. Ova dobra apokrifna poređenja nisu nedo­
stojna Bartona ili Mardrisa, a prevodilac ih je namenio
delovima pisanim u stihu - gde njegova lepa poređenja
mogu biti Ersatz ili zamena izvornih stihova. Što se tiče
proze, koliko mi je poznato, on je prevodio i ovako i
onako, uglavnom dobro, izostavljajući s pravom neke

94
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

pasuse, ali zadržavajući podjednako rastojanje kako od

licemerja tako i od skarednosti. Barton hvali njegov
prevod - "on je u najvišoj mogućoj meri verodostojan,
koliko to može biti prevod popularnog tipa". Nije
uzalud doktor Vajl bio Jevrejin, "mada bibliotekar";
čini mi se da u njegovom jeziku osećam ukus Starog
zaveta.
Druga verzija (1895-1897) zanemaruje čari
kako tačnosti tako i stila. Mislim na prevod koji je
lajpciški arabista Hening uradio po nalogu Universal-
bibliothek Filipa Reklama. To je pročišćena verzija, bez
obzira na to što izdavač tvrdi suprotno. Stil je suvo-
paran, dosledan. Neosporna vrednost ove verzije je
njena dužina. Obuhvaćena su izdanja iz Bulaka i Bres-
laua, osim Zotenberškog rukopisa i Bartonovih Dodat­
nih noći. Hening koji je prevodio ser Ričarda Bartona
bolji je od Heninga koji je prevodio sa arapskog, što
samo potvrđuje Bartonovu nadmoć nad Arapima. Pred­
govor i zaključak knjige obiluju pohvalama Bartonu -
ali se one gotovo poništavaju tvrdnjom da je Barton
prevodio "Čoserovim jezikom koji odgovara srednjove-
kovnom arapskom". Umesnije bi bilo da je ukazao na
Čosera kao na jedan od izvora Bartonovog rečnika.
(Drugi je Rabelais ser Tomasa Urkharta.)
Treća, Greveova, verzija zasniva se na Bartono-
vom engleskom prevodu, koji ona potpuno obuhvata
izuzimajući njegove enciklopedijske beleške. Objav­
ljena je u izdanju Insei-Verlag, pre rata.
Četvrta verzija (1923-1928) nadomestila je
prethodnu. Obuhvata šest knjiga, isto kao i njena pret­
hodnica, a potpisao ju je Eno Litman - čovek koji je
dešifrovao spomenike Aksuma, sastavio spisak 283

95
HORHE LUIS BORHES

etiopska rukopisa iz Jerusalima, sarađivao u "Zeitschrift

fur Assyrologie". Lišen Bartonove sklonosti ka ličnim
digresijama, Litmanov prevod odlikuje se potpunom
iskrenošću. On se ne koleba ni pred najsablažnjivijim
skarednostima: mirno ih prenosi nemačkim jezikom,
upotrebljavajući ponekad latinske izraze. Ne izostavlja
ni jednu jedinu reč, čak ni one koje obeležavaju prela­
zak iz jedne noći u drugu, mada se one tako ponavljaju
hiljadu puta. Lokalni kolorit niti ističe niti potiskuje;
izdavač je smarao za shodno da istakne da se reč Alah
zadržava ne zamenjujući se Bogom. Slično Bartonu i
Džonu Pejnu, on prevodi arapsku poeziju zapadnjačkim
stihovima. Prevodilac naivno iznosi da bi čitaoci, ako
iza obrednog uvoda "Taj i taj izreče ove stihove" usledi
pasus nemačke proze, sigurno bili zbunjeni. Litman
unosi napomene neophodne za pravilno razumevanje
teksta: one su uvek pisane lakonski i ima ih po dvade­
setak u svakoj knjizi. Uvek je lucidan, čitljiv, ujed­
načen. Sledi (tako nam bar kažu) ritam arapskog jezika.
Ako nije reč o grešci u Enciklopediji Britaniki, njegov
prevod je bolji od svih drugih. Čuo sam da se arabisti
slažu s tom ocenom; šta mari što je neki tamo knji­
ževnik - i to iz neke tamo Republike Argentine -
izrazio sumnju u tu ocenu, ograđujući se od nje.
Razlozi koji su me naveli na to su sledeći: pre­
vodi Bartona i Mardrisa, pa čak i Galana, pretpostavlja­
ju prethodno postojanje jedne književnosti. Bez obzira
na vrline i mane, ova svojevrsna delà podrazumevaju
bogatstvo književnog razvoja koji im prethodi. Na izve-
stan način, gotovo neiscrpan razvoj engleske književ­
nosti ogleda se u Bartonovom prevodu: gruba bestid­
nost Džona Dona, golemi rečnik Šekspira i Sirila Tur-

96
 PREVODIOCI 1001 NOĆI

nera, Svinbernova sklonost arhaizmima, prividna eru­

dicija esejista XVII veka, snaga i neodređenost, ljubav
prema burama i magiji. U razdraganom Mardrisovom
prevodu žive zajedno Salamba i Lafonten, Manequi de
Mimbre i ruski ballet. Kod Litmana, koji isto kao
Vašington nije bio kadar da laže, ne nalazimo ništa
osim nemačke čestitosti. A to je malo, veoma malo.
Saobraćanje između Noći i Nemačke moralo je stvoriti
nešto više.
Kako u filozofiji tako i u romansijerskoj knjiže­
vnosti Nemačka je dala fantastičnu literaturu - bolje
rečeno, dala je samo fantastičnu literaturu. U Noćima se
odigravaju razna čudesa koja bih voleo da iskažem
iznova na nemačkom jeziku. Izražavajući moju želju,
imam na umu svesno izazvana čudesa - svemoćne
sluge neke lampe ili prstena, kraljicu Lab koja pretvara
muslimane u ptice, čamdžiju iz bakarnog carstva koji
na grudima ima amajlije i čarobne formule - i ona
normalna čudesa koja proističu iz same prirode zbirke,
potrebe da se upotpuni hiljadu ujedan odeljak. Iscrpivši
sve mogućnosti magije, prepisivači su verovatno pribe-
gavali istorijskim ili verskim opisima čije prisustvo
prenosi utisak verodostojnosti na sve ostalo. Jedno
pored drugog, u istoj knjizi, nalazimo rubin koji leti ka
nebu i prvi opis Sumatre, opis dvorova Abasida i
srebrne anđele koji postoje samo zato da bi dokazali da
Gospod postoji. Ova mešavina je poetična; a mislim da
to isto važi i za izvesna ponavljanja. Zar ne deluje kao
proročanstvo ono što se događa u 602. noći: kad kra­
ljica kazuje kralju priču koja predstavlja njegov živo­
topis? Podražavajući opšti okvir, jedna priča teži da
obuhvati druge priče ne manje dužine: scenu u sceni

97
HORHE LUIS BORHES

kao u Hamletu, umnožavanje priče samom sobom kao

san na kvadrat ili kub. Jedan gust i rečit Tenisonov stih
gotovo definiše:

Laborious orient ivory, sphere in sphere.

Da čudo bude veće, ove neočekivane Hidrine

glave mogu biti opipljivije od njenog tela: neverovatni
Šahrijar, kralj "Kineskih ostrva i Hindustana", prima
vesti od Tarika Benzijada, namesnika Tangera i pobed-
nika u bici kod Gaudaletea... Prostor ispred ogledala
stapa se s ogledalom, maska se nalazi ispod lica i niko
više ne zna ko je pravi čovek, a šta su njegove maske.
To inače i nije važno jer je ova zbirka trivijalna i isto
toliko prihvatljiva kao i izmišljen svet koji raste na tlu
između jave i sna.
Slučaj je rasporedio simetrije, kontraste,
digresije. Šta bi sve uradio čovek, neki Kafka, koji bi
organizovao i istakao ove igre, koji bi ih iznova izmi­
slio u skladu sa nemačkom deformacijom, nemačkim
Unheimlichkeit?

1935, Adroge

U okviru obavezne literature valja navesti sledeće:

Les Mille et Une Nuits, contes arabes traduits par Gal-

land, Paris, s.d.
The Thousand and One Nights, commonly called The
Arabian Nights' Entertainments. A new translation
from the Arabic, by E.W. Lane, London, 1839.

98
 PREVODIOCI 700/ NOĆI

The Book of the Thousand Nights and a Night. A plain

and literal translation by Richard F. Burton, London (?),
n. d. Tomovi VI, VII, VIII.
The Arabian Nights, A complete (sic) und unabridget
selection from the famous literal translation by R. F.
Burton. New York, 1932.
Le Livre des Mille Nuits et Une Nuit. Traduction littérale
et complète du texte arabe, par le Dr. J. C. Mardrus,
Paris, 1906.
Thausend und eine Nacht. Aus dem arabischen tiber-
tragen von Max Henning. Leipzig, 1897.
Die Erzàhlungen aus den Tausendundein Nàchten.
Nach dem arabischen Urtext der Calcuttaer Ausgabe
vom Jahre 1839 ùbertragen von Enno Litman, Leipzig,
1928.

99
HORHE LUIS BORHES

PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

The Approach to Al-Mutasim je roman Mir

Bahadur Alija, advokata iz Bombaja. Filip Gedalja piše
da ovaj roman predstavlja "prilično nezgrapnu kombi­
naciju (a rather uncomfortable combination) musliman­
skih alegoričnih pesama, koje retko kad prestaju da
zanimaju svoje prevodioce, i detektivskih romana, koji
uvek prevazilaze Džona H. Votsona dalje razrađujući
strahote ljudskog življenja u besprekornim brajtonskim
pansionima". Gospodin Sesil Roberts pisao je pre njega
o Bahadurovoj knjizi i tom prilikom zamerio autoru
"dvostruko, providno tutorstvo Vilkija Kolinsa i Farida
ad-din Atara, znamenitog Persijanca iz XII veka". Geda­
lja prenosi tu mirno izrečenu primedbu, ne dodajući joj
ništa novo, osim što to čini uzbuđenim tonom. Dvojica
kritičara u suštini se slažu u tome što ukazuju na
detektivski sklop delà i na njegov mistični under­
current. Takva hibridnost navodi nas na pomisao da
ovaj pisac ima neke sličnosti sa Čestertonom; no kasnije
će se pokazati daje takvo poređenje sasvim neumesno.
Editio princeps romana Približavanje Almota-
simu pojavilo se u Bombaju krajem 1932. godine. Delo
je štampano na papiru koji liči na novinsku hartiju; ko­
rice su kupcu najavljivale da se radi o prvom detektiv­
skom romanu iz pera jednog sugrađanina iz Bombaja.
Za nekoliko kratkih meseci čitalačka publika progutala
je četiri izdanja, svako u tiražu od hiljadu primeraka.

100
 PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

Glasila poput "Bombay Quarterly", "Bombay Gazette",

"Calcutta Review", "Hindustan Review" (iz Alahabada)
i "Calcutta Englishman" nisu štedela pohvale. Bahadur
je potom objavio jedno novo ilustrovano izdanje pod
naslovom The Conversation with the Man Called Al-
Mutasim, dodajući mu lep podnaslov: A Game with
Shifting Mirrors (Igra s pokretnim ogledalima). To iz­
danje nedavno je preštampao Viktor Golanc u Londonu,
dodajući mu predgovor iz pera Doroti L. Sejersove, ali
izostavljajući ilustracije - možda iz najboljih namera.
To je izdanje koje je preda mnom sada; nisam uspeo da
nabavim prvo izdanje, za koje pretpostavljam da je
znatno bolje od ovoga. Razlozi koji me navode na tu
pretpostavku nalaze se u dodatku knjige, gde je u kra­
tkim crtama ukazano na razlike između prvobitne ver­
zije iz 1932. i one iz 1934. godine. Pre nego što ih raz­
motrim i iznesem svoje mišljenje o tome, valja da ukrat­
ko izložim osnovni tok radnje.
Vidljivi protagonista radnje je jedan neimeno­
vani student prava u Bombaju. Poput drugih bogo-
hulnika, on odbacuje islamsku veru svojih roditelja.
Sticajem okolnosti, krajem desete noći meseca muha-
rema, ovaj student nađe se usred uličnog obračuna
između muslimana i Hindusa. To je noć bubnjeva i pri­
zivanja: papirni paliji muslimanske povorke probijaju se
kroz neprijateljski raspoloženu masu Hindusa. S nekog
hinduskog krova poleti cigla; pesnica udara u nečiji
stomak; neko - musliman ili Hindus? - gine i gomila
nogu gazi po tom telu. Tri hiljade ljudi učestvuje u
sukobu: štap se suprotstavlja pištolju, psovka kletvi,
Bog Jedini drugim bogovima. Slobodoumni student je
preneražen, ali učestvuje u tuči. U jednom očajničkom

101
HORHE LUIS BORHES

potezu ubija (ili mu se čini da ubija) jednog Hindusa.

Policijska konjica Sirkara interveniše brzopleto i ne gle­
dajući koga će udariti, vitla bičevima svuda naokolo,
kako gde stigne. Student beži pred konjskim kopitima.
Trči prema najudaljenijim predgrađima. Prelazi preko
dve železničke pruge, ili preko jedne iste dva puta. Vere
se uza zid nekog zapuštenog vrta i ugleda u dnu vrta
kulu. Čopor pasa boje mesečine (a lean evil mob of
mooncoloured hounds) izleće iz mraka ružičnjaka.
Student se penje gvozdenim stepenicama - nekoliko
stepenika nedostaje - i na vrhu, na krovu, ugleda tam-
noplavičasti bunar, a potom naleće na nekog odvratnog
čoveka koji u čučećem stavu prazni bešiku na mesečini.
Taj Čovek mu u poverenju kazuje da je on lopov, da
skida zlatne zube s leševa, koje mazdaisti pokrivaju be-
lim pokrovom i ostavljaju u toj kuli. Govori mu još niz
gadosti, spominje da je prošlo već četrnaest noći od
kada se poslednji put pročistio bivoljom balegom. Priča
mu prilično kivno o nekim konjokradicama iz Guzerata,
o "ljudima koji jedu pse i guštere, koji su gnusni koliko
i nas dvojica". Sviće: dobro uhranjeni lešinari lete sve
niže. Iznureni student tone u san; budi se, vidi sunce
visoko na nebu, a od lopova ni traga. S lopovom je
nestalo i nekoliko tompusa iz Tričinopolja i više srebr­
nih rupija koje je student imao pri sebi. Sećajući se
gonilaca iz prethodne noći, student rešava da se izgubi
negde u prostranstvu Indije. Misli da je dokazao da je u
stanju da ubije jednog idolopoklonika, ali da nije u
stanju da pouzdano utvrdi ko je u pravu - musliman ili
Hindus. Guzeratovo ime ga stalno proganja kao i ime
jedne malka-sansi (žene iz kaste lopova) iz Palanpura,
na koju se bio okomio, svojim kletvama i izlivima

102
 PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

mržnje, onaj lešinar. Zaključuje da predmet mržnje jed­

nog tako krajnje pokvarenog čoveka mora imati i neke
vrline. Ne nadajući se uspehu, student rešava da krene u
potragu za tom ženom. Posle molitve, polazi u sporu ali
upornu potragu. Tako se završava drugo poglavlje
romana.
Nemoguće je snaći se u peripetijama devetnaest
preostalih poglavlja. Broj likova buja vrtoglavo, da ne
govorim o njihovim biografijama koje prevazilaze sve
ono što čovečji um može zamisliti (počev od vrsti
bejbhčasnih radnji pa sve do matematičkih razmišlja­
nja), ni o hodočašću studentovom koje obuhvata gole­
mo prostranstvo Hindustana. Priča počinje u Bombaju,
nastavlja se u ravnici Palanpura, zadržava se jedno
popodne i noć pred jednom kapijom u Bikaniru, sledi
opisom smrti nekog slepog astrologa na đubrištu u
Benaru, bavi se zaverom u kitnjastoj palati Katmandua,
opisuje kako se ljudi mole i bludniče u kužnom smradu
Kalkute, prolazi kroz Mačua Bazar, zadržava se na
opisu svitanja na moru viđenom iz pisarske kancelarije
u Madrasu, opisuje smiraj dana na moru viđen s nekog
balkona u državi Travankor, onda radnja zastaje,
opisuje jedno ubistvo u Indapuru, pa konačno sastavlja
pun krug putanje od mnogih kilometara i godina
vraćajući se u Bombaj, na mesto koje se nalazi samo
nekoliko koraka od vrta sa psima boje mesečine.
Smisao fabule je sledeći: jedan čovek, naš bogohulni
student koga smo upoznali na početku romana, bežeći
tone među najpokvarenije primerke ljudskog roda,
prilagođava im se, nadmeće se s njima u gnusnom
ponašanju. Zapanjen i preplašen, poput Robinsona u
trenutku kada je ugledao otisak ljudske stope u pesku,

103
HORHE LUIS BORHES

odjedanput oseti kako njegovo beščašće počinje da opa­

da: u jednoj od tih gnusnih osoba, on otkriva nežnost,
neko ushićenje, tišinu. "Bilo je to kao da se neki viši
sagovornik uključio u dijalog." Student vrlo dobro zna
da iz pokvarenjaka s kojim je vodio razgovor nije
moglo da izbije otkrivenje; stoga pretpostavlja da se u
sve to umešao neki prijatelj ili prijateljev prijatelj. Raz­
mišljajući ponovo o tome, student dolazi do tajan­
stvenog uverenja: Negde na ovom svetu mora se nalaziti
biće od kojeg potiče ta svetlost; negde na ovom svetu
postoji biće koje je svetlost. I od tog trenutka on živi
samo da bi ga pronašao.
Okosnica priče može se naslutiti: to je uporno
traganje za dušom, traganje koje vodi kroz njene tanane
odsjaje u drugim bićima; u početku je to jedva primetni
trag nekog osmeha ili reči; na kraju je to promenljiva i
sve jača svetlost razuma, mašte i dobra. Sve što ljudi
kod kojih se raspituje znaju više o Almotasimu, božan-
sko osećanje u njemu raste, ali se podrazumeva da se
radi o običnim ogledalima. Sklop romana mogao bi se
opisati kao matematički izveden obrazac: Bahadurov
roman nabijen događajima jeste progresija koja ide od
nižeg ka višem, a dostiže vrhunac pojavom "čoveka
zvanog Almotasim". Njemu neposredno prethodi izves-
ni persijski knjižar, čovek tanane ljubaznosti i ogromne
sreće; prethodi mu i svetac... Nakon mnogo godina, stu­
dent dospeva u prostoriju "u dnu koje se nalaze dveri, u
stvari jeftini pleteni zastori s nekim brojevima, a iza
njih svetlost". Student kuca jedanput i još jedanput,
pitajući za Almotasima. Neki ljudski glas - neverovatni
Almotàsimov glas - poziva ga da uđe. Student razma­
kne zastore. Ulazi. I to je kraj romana.

104
 PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

Ako se ne varam, dobro rukovanje ovakvom

fabulom postavlja pred autora dva osnovna zahteva:
prvo, da osmisli raznovrsne proročke elemente; drugo,
da izbegne da lik nagovešten ovim elementima bude
prosti zbir najavljenih osobina ili neki avetinjski privid.
Bahadur izpunjava prvi zahtev; nisam siguran u kojoj
meri ispunjava i drugi. Hoću da kažem da nečujni i
nikad viđeni Almotasim treba da ostavi utisak stvarne
ličnosti, a ne proizvoljnog zbira suvoparnih superlativa.
U verziji iz 1932. natprirodni činioci u romanu su
malobrojni: "čovek zvani Almotasim" deluje donekle
kao simbol, ali ipak nije lišen izvesnih osobenosti i
ličnih crta. Taj primerni književni postupak se nažalost
nije održao. Verzija iz 1934. koju imam pred sobom
skliznula je u alegoriju: Almotasim je Božji znak, a
junakova podrobno opisana putešestvija predstavljaju
napredovanje duše u njenom mističnom usponu. Ima i
tugaljivih pojedinosti: crnac jevrejskog zakona iz Koči-
na kazuje kako je Almotasim tamnoput; hrišćanin ga
opisuje kako stoji raširenih ruku na kuli; azijski lama
opisuje ga kao čoveka u sedećem stavu "poput lika koji
sam izvajao u mirisnoj masti jaka da bi mu se molio u
manastiru Tesilunpo". Ovi opisi treba da budu izraz
jedinstvenog Boga koji se prilagođava ljudskim razlika­
ma. Čini mi se daje podsticajna snaga ove zamisli goto­
vo neznatna. Što već ne bih rekao za jednu drugu misao:
pretpostavku da i Svemoćni traga za Nekim, taj Neko za
Nekim još višim (ili jednostavno nužnim ili istovetnim)
i tako do kraja, bolje rečeno beskraja vremena ili pak
ukrug. Almotasim je ime osmog vladara iz kuće Aba-
sida, koji je pobedio u osam bitaka, imao potomstvo od
osam sinova i isto toliko kćeri, ostavio za sobom osam

105
HORHE LUIS BORHES

hiljada robova posle vladavine od osam godina, osam

meseci i osam dana; njegovo etimološku značenje je
Onaj koji traga za utehom. U verziji iz 1932. to što je
cilj hodočašća otelovljen u samom hodočasniku oprav­
dalo je na zgodan način teškoće ispunjenja cilja; u ver­
ziji iz 1934. ovaj odnos zamenjen je već spomenutim
neobuzdanim bujanjem teologije. Kao što smo videli,
Mir Bahadur nije mogao da odoli najočiglednijem
iskušenju umetnika: da bude genije.
Čitam ponovo ovo što sam upravo zapisao i bo­
jim se da nisam dovoljno istakao vrline ovog delà.
Njega krase i veoma civilizovane pojedinosti: takva je,
na primer, rasprava u devetnaestom poglavlju iz koje se
može zaključiti da je Almotasim prijatelj jednog od
polemičara koji ne pobija sofizme svog oponenta "jer ne
želi da na trijumfalistički način dokaže daje u pravu".

*
Podrazumeva se da savremenom delu može
činiti čast samo veza s nekim starijim delom jer niko ne
voli da duguje bilo šta svojim savremenicima (kako je
to rekao Džonson). Česte, mada beznačajne, reference
na Homerovu Odiseju u Džojsovom Uliksu i dalje
izazivaju nepromišljeno divljenje kritike, mada mi
nikad nije bilo jasno zašto; veza Bahadurovog romana s
uvaženim Razgovorom ptica Farida ad-din Atara
izaziva ne manje neobjašnjivu pohvalu Londona, pa čak
i Alahabada i Kalkute. I drugih veza ima na pretek.
Neki kritičar istakao je izvesne analogije prve scene
ovog romana i Kiplingovog On the City Wall; Bahadur
to prihvata, ali odgovara da bi zaista bilo neobično kad

106
 PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

se dva opisa desete noći muharema ne bi u nečemu

poklopila... Imajući bolje razloge u vidu, Eliot se seća
sedamdeset pevanja delimično alegorijskog delà The
Faerie Queene, u kojima se junakinja Glorijana ne
pojavljuje ni jedan jedini put. To isto zapaža Ričard
Vilijam Čerč u jednoj svojoj kritici. S krajnjom skro­
mnošću i ja ću dozvoliti sebi da ukazem na jednog
mogućeg dalekog prethodnika: na jerusalimskog kaba-
listu Isaka Luriju, koji je u XVI veku negde rekao da
duša pretka ili učitelja može ući u dušu nekog nesreć-
nika da bi ga utešila ili podučila. Ta vrsta metem-
psihoze zove se ibbur.1

1
U ovom radu spomenuo sam Mantic al-Tayr (Razgovor ptica)
g ersiiskog mističarskog pesnika Farida ad-din Taliba Muhameda
en Ibrahima Atara, koga su ubili vojnici Tule, sina Džingis-kana,
kada su osvojili grad Nišapur. Možda nije na odmet da rezimiram
poemu. Simurg, daleki car ptica, baci jedno pero koje padne usred
Kine; ptice rese da pođu da ga traže jer im je dozlogrdila dota­
dašnja anarhija. Znaju da ime njihovog cara znači trideset ptica;
znaju da se njegov dvor nalazi na planini Kaf, koja okružuje
zemlju. Upuštaju se u gotovo beskrajnu pustolovinu; prolaze preko
sedam dolina i mora; pretposlednja se zove Vrtoglavica; a pos-
lednja Uništenje. Mnogi hodočasnici odustaju; drugi stradaju. Tri­
deset njih stižu pročišćeni ovim iskustvima i tako konačno kroče na
Simurgovu planinu. I onda shvate da su njih tridesetoro Simurg, da
je svaki od njih pojedinačno Simurg i da su svi zajedno Simurg. (I
Plotin - u Eneadama, V, 8, 4 - ukazuje na rajski vid načela
identiteta: Sve što se nalazi na nebu koje se može pojmiti nalazi se
svuda. Svaka stvar pojedinačno je isto što i sve stvari. Sunce je sve
zvezde, svaka zvezda je isto što i sve zvezde i sunce.) Razgovor
ptica preveo je na francuski Garsen de Tasi; engleski prevod uradio
je Edvard Ficdžerald; za ovaj rad konsultovao sam deseti tom
Knjige 1001 noći u Bartonovom prevodu kao i monografiju
Persijski mističari: Atar (1932) iz pera Margaret Smit.
Ova poema nema mnogo dodirnih tacaka s romanom Mir
Bahadur Alija. U dvadesetom poglavlju, reči koje jedan persijski
knjižar pripisuje Almotasimu možda su preterana verzija reči koje
je izgovorio protagonista; ova nejasna analogija i druge njoj slične
možda znače da se identiteti tragaoca i predmeta potrage pokla­
paju; ili možda znače da predmet potrage utiče na tragaoca. Drugo
poglavlje insinuira da je Almotasim onaj "Hindus" koga student
misli daje ubio.

107
HORHE LUIS BORHES

VEŠTINA VREĐANJA

Pažljivo i savesno proučavanje raznih književ­

nih vrsta ostavilo me je u uverenju da ruganje i
ismevanje imaju veći značaj nego što se misli. Ko god
krene da napada (rekoh u sebi) čini to znajući da će se
kasnije naći u ulozi napadnutog i da će "svaka reč koju
izgovori moći da se upotrebi protiv njega", kako stoji u
poštenom upozorenju službenika Skotland jarda. Taj
strah obavezuje ga na naročitu opreznost koju bi inače
prenebregao u drugim prijatnijim prilikama. On će
želeti da se zaštiti, želeće da bude imun, i ponekad će
mu to poći za rukom. Iščitavanje primernih izraza
ogorčenja i nejasnih panegirika Pola Grusaka - da ne
navodimo analogne primere kod Svifta, Džonsona i
Voltera - podstaklo je moja razmišljanja i zamišljanja
na tu temu. Međutim, ona su se raspršila kada sam
digao ruke od zahvalnog čitanja tih pogrda da bih se dao
u istraživanje načina njihovog delovanja.
Odmah sam primetio jednu stvar: da je moja
pretpostavka u suštini tačna, ali da se u njoj krije jedna
tanana greška. Onaj koji se ruga zaista postupa oprezno,
ali je reč o opreznosti kockara koji prihvata opsenarsko
svojstvo špila i njegovo kvarljivo nebo zasuto sazvež-
đima dvoglavih likova. U pokeru vladaju tri kralja koji
ne znače ništa kada se pribegne varanju. Polemičar se
pridržava konvencija u istoj meri kao i kockar. Štaviše,

108
 VEŠTINA VREĐANJA

primeri uličnih pogrda već pružaju ilustrativni uzor

polemičkih mogućnosti. Čovek iz Korijentesa i Esme-
ralde pripisaće istu profesiju bilo čijoj majci i poslaće
svog sagovornika u "jedno mesto" koje ima razne
nazive ili će oponašati jedan prostački zvuk - a prema
jednoj sasvim nerazumnoj konvenciji podrazumeva da
ove pustolovine nikako nisu namenjene njemu, već
njegovim pažljivim i ćutljivim slušaocima. Sve to može
se izraziti bez upotrebe jezičkih sredstava. Gesto vi kao
što su griženje palca ili "uzimanje zida" (Sempson: /
will take the wall of any man or maid of Montague \s.
Avram: Do you bite your thumb at us, sir?) bili su oko
1592. godine zvanična moneta izazivača u Šekspirovoj
tobožnjoj Veroni isto kao i u londonskim pivnicama,
burdeljima i mestima gde su ljudi dolazili da gledaju
borbe mečki. U državnim školama, pritiskanje nosa
palcem i plaženje igrali su istu ulogu.
Uvredljivo značenje reči pas veoma je raspro­
stranjeno. U 146. noći Hiljadu ijedne noći pažljivi čita­
lac saznaće kako je Adamov sin zatvorio lavljeg sina u
neki sanduk bez otvora, kazujući mu sledeću pogrdu:
Sudbina te je srušila i nikakva opreznost te neće podići,
o pustinjski psu.
Polemičarima je svojstvena konvencionalna az­
buka vređanja. Oslovljavanje rečju gospodin, koja se
nepromišljeno i neredovno izostavlja iz usmenog opšte-
nja, postaje uvredljivo na štampanom tabaku. Reč dok­
tor poseduje sličnu ništiteljsku moć. Govoriti o sone­
tima koje je ispisao doktor Lugones znači oduzeti im
svaku književnu vrednost i poništiti ponaosob sve meta­
fore koliko god ih ima. Spomenom doktora umire polu-
božanstvo, ostaje samo tašti argentinski gospodin koji

109
HORHE LUIS BORHES

nosi izveštačene i uštirkane kragne, brije se dva puta

dnevno, a zagrcne li se može i umreti. Međutim, soneti
ostaju, a s njima i muzika koja čeka. (Da bi se nekako
otarasio Getea, neki Italijan je dao u opticaj članak u
kojem ga je neumorno oslovljavao kao il signore
Wolfgang. Međutim, to je delovalo gotovo laskavo jer
je ukazivalo na njegovo nepoznavanje stvarnih argume­
nata protiv Getea.)
Ispisati sonet, dati članak u opticaj. Jezik ima
bogati repertoar delotvornih izraza omalovažavanja.
Polemike obiluju ovom robom široke potrošnje. Reći da
je pisac izmetnuo, zamesio ili izgroktao neko delo isu-
više je lako; priličniji su izrazi vezani za administraciju
i trgovinu, kao na primer: otpraviti, pustiti u promet, iz­
baciti na tržište. Ove suvoparne reči povezuju se s izra­
zima oduševljenja, te ljaga bačena na oponenta ostaje za
sva vremena. Takav je primer jednog trgovca, aukcio-
nara, koji je lupanjem čekića davao znak da je predmet
prodat. Taj je istovremeno bio i recitator i kad god bi se
povela reč o njegovim književnim delatnostima našao
bi se neko ko bi rekao: ene ga, lupa li lupa po Božan­
stvenoj komediji. Ovaj epigram ne pati od preterane
dovitljivosti, ali je njegov mehanizam karakterističan.
Glagol lupati pojačan ponavljanjem daje do znanja daje
dotični gospodin nepopravljivi, prljavi trgovac, te da je
njegovo bavljenje Danteom čista besmislica. Slušalac
prihvata ovaj argument bez ikakve rezerve, baš zato što
nije uobličen kao argument. Da jeste, on bi imao
rezerve prema njemu. Prvo, zato što su recitovanje
stihova i prodavanje robe na javnoj licitaciji dve veoma
slične delatnosti. Drugo, zato što drevni poziv recitatora
(deklamatora) može pružiti više korisnih iskustava

110
 VEŠTINA VREĐANJA

nekome ko se bavi javnim aukcijama jer recitator mora

biti iskusan u baratanju javnom rečju.
Jedan od tradicionalnih satiričnih postupaka
(koji nisu potcenjivali Masedonio Fernandes, Kevedo i
Džordž Bernard Šo) sastoji se u bezuslovnoj inverziji
dva vezana člana. Prema tom znamenitom receptu,
lekara će optužiti da širi zarazu i smrt; pisara za krađu
imovine; glavoseču za doprinos ljudskoj dugovečnosti;
knjige će optužiti da izmišljaju stvari, uspavljuju i
okamenjuju čitaoce; lutajući Jevrejin biće kriv za
paralizu; krojač za nudizam; tigrovima i kanibalima će
se zameriti što ne štede biljni svet. Varijacija ovog
postupka jeste iskaz kojim se povremeno tobože
priznaje ono što se odriče. Na primer: Izrešetani poljski
krevet pod kojim je general izvojevao pobedu. Ili:
Šarmantni novi film genijalnog reditelja Renea Klera.
Kad su nas probudili... Drugi delotvoran postupak
sastoji se iz iznenadnog obrta, kojim se otkriva predmet
opisa. Na primer: Mladi sveštenik lepote, um obasjan
helenističkom svetlošću, čovek izvanrednog, istinskog
ukusa (odnosi se na nekog priprostog bednika).
Nalazimo ga u ovoj andalužanskoj narodnoj pesmi, koja
u sekundi prelazi iz obaveštenja u napad:

Dva 'est i pet palica

ima moja stolica,
hoću l' svakom da opalim
po tvojim rebrima?

Ponovo podvlačim formalnu prirodu ove igre,

uporno švercovanje obavezno zamagljenih argumenata.
Iskrena odbrana neke stvari, sjedne strane, i neuzdržano
ruganje, preterivanje, izražavanje prividne blagonaklo­

ni
HORHE LUIS BORHES

nosti, isprazno hvaljenje, uporno preziranje - ne isklju­

čuju se, ali se dovoljno razlikuju da nikom ne bi palo
napamet da ih izjednačava. Tragam za znamenitim
primerima. Šta čini Grusak u vatrenom nastojanju da
sruši Rikarda Rohasa? Svi pisci u Buenos Ajresu okusi­
li su ovo, a evo, ja to i navodim: Dakle, pošto sam mir­
no saslušao dva-tri odlomka bolnoglagoljive proze iz
knjižurine kojoj aplaudiraju oni koji su je jedva otvorili,
smatram se dovoljno obaveštenim da ne bih morao da
idem dalje, nego da se zadržim, za sada, na sadržaju i
indeksima te obimne istorije nečega što u stvarnosti nije
ni postojalo. Ovo se naročito odnosi na prvi i najsi­
roviji deo te mase (koji obuhvata tri od četiri toma):
natucanje Indijanaca ili meleza... S duhovitom zajedlji-
vošću Grusak savršeno izvodi najviši obred satiričke
igre. Pravi se kao da ovlaš primećuje suparnikove mane
{pošto sam mirno saslušao); daje nam do znanja da ga
obuzima iznenadni bes (knjižurina, masa); iznosi poh­
valu koju odmah pretvara u kritiku (obimna istorija) a
zaključak je u njegovom prepoznatljivom stilu. Grusak
ne pravi nijednu grešku u formi, koja svoju funkciju
izvršava efikasno. Naprotiv, pogrešni su samo razlozi
njegove kritike delà. Kritikovati delo zbog njegovog
obima, insinuirati da nema toga koji bi mogao da
udahne život u tu tvrdu ciglu i završiti priznanjem da ga
ne zanimaju koještarije nekakvih Kineza i meleza - sve
to više liči na odgovor neke sitne duše, a ne Grusaka.
Prenosim još jedan oštri rez istog autora: Zaista
bi nam bilo žao da pojava odbrane doktora Pinjera u
prodaji postane prepreka njenom daljem rasturanju, te
da jedini učinak ovog sazrelog ploda jednoipogodišnjeg
diplomatskog lutanja bude "utisak" ostavljen na kuću

112
 VEŠTINA VREĐANJA

Koni. Ne daj Bože da se tako nešto dogodi. S naše stra­

ne, učinićemo sve da ta tužna sudbina zaobiđe ovo delo.
Ponovo vidimo isto izražavanje žalosti, istu razigranu
rečenicu. Međutim, ponavlja se i neverovatna banalnost
kritike: ismevanje šačice zainteresovanih koje može pri­
vući ovaj spis i ruganje autoru koji je uložio toliko vre­
mena i truda u njegovo pisanje.
Elegantna odbrana ovakvih bedastoća mogla bi
da otkrije mračni koren satire. Prema najnovijim istraži­
vanjima, ona vuče koren iz magijskih kletvi, a ne iz
racionalnih načela. Ona je relikvija čudnih verovanja da
se ozlede nanesene imenu mogu preneti na čoveka
kome ono pripada. Božjem prvorođenom sinu,
pobunjenom anđelu Satanailu, koga su obožavali
bogumili, izbrisana je iz imena rečca U, koja mu je
jamčila krunu, sjaj i proviđenje. Sad on prebiva u ognju
pakla, gde ga posećuje bes Svemoćnog. Kabalisti
preokreću ovu priču te kažu: da je seme drevnog
Avrama bilo neplodno sve dok njegovom imenu nisu
dodali slovo h koje mu je omogućilo porod.
Duboko ogorčen, Svift je namerio da u hronici
putovanja kapetana Lemjuela Gulivera ozloglasi ljudski
rod. Prva putovanja - u sićušnu Liliputansku republiku i
u golemu zemlju Brobdingnag - baš su onakva kako ih
opisuje Lezli Stiven: ona su antropometrički san koji ne
zadire u složenost našeg bića, njegovu vatru, njegovu
logiku. Treće i najzabavnije putovanje ruga se eksperi­
mentalnoj nauci primenom postupka inverzije: Sviftovi
laboratorijski smušenjaci želeli bi da gaje ovce koje
nemaju runa, da upotrebe led u proizvodnji baruta, da
omekšaju mermer da bi od njega pravili jastuke, da kuju
vatru u tanke listove, da koriste materije iz fekalija u

113
HORHE LUIS BORHES

proizvodnji hrane. (Ovo delo sadrži i snažan iskaz o

nevoljama koje nailaze sa starenjem.) Četvrto i pos-
lednje putovanje nastoji da dokaže da su životinje bolje
od ljudi. Tu se opisuje vrla republika razgovornih i
monogamih - što će reći ljudskih - konja, s čitavim
plebsom ljudskih četvoronožaca, koji žive u krdu,
udaraju kopitama o zemlju, zasipaju jedni druge bale­
gom, žvaću ucrvljalo meso i šire smrad. Kao što se
može primetiti, fabula izaziva utisak oprečan od želje­
nog. Sve ostalo je literatura, forma. U zaključku se ka­
že: Ne smeta mi kad vidim advokata, džeparoša, puko­
vnika, budalu, lorda, kockara, političara, siledžiju.
Zaraza jednih reči širi se na druge u ovom dobro osmi­
šljenom nabrajanju.
I još dva zaključna primera. Jedan je znamenita
parodija uvrede, za koju tvrde da ju je improvizovao
doktor Džonson. Vaša supruga, gospodine, prodaje
robu koju švercuje praveći se da radi u burdelju. Drugi
primer je najsjajnija uvreda koju znam: jedinstvenija
utoliko što znamo da je ona jedini dodir njenog autora s
književnošću. Bogovi nisu dozvolili da Santos Cokano
obeščasti vešala time što bi izdahnuo na njima. Iznurio
je beščašće, a on je još živ i zdrav. Obeščastiti vešala.
Iznuriti beščašće. Pribegavajući znamenitim apstrakci­
jama, rekao bih da je grom koji je pukao iz Vargasa
Vile ukinuo mogućnost tretmana pacijenta; ovaj je
postao imuni, mada bledi i drugorazredni - možda čak i
nemoralni - učesnik igre. I najbezazleniji spomen
Čokanovog imena dovoljan je da se neko priseti ove
kletve, koja svojim zloćudnim sjajem zasenjuje sve što
se njega tiče, pa čak i detalje i siptome ove sramote.

114
 VEŠTINA VREĐANJA

Pokušaću da rezimiram šta sam napisao. Satira

sledi izvesne konvencije kao što to čine dijalozi vere-
nika ili soneti Hosea Marije Monera Sansa, koji uprkos
tim konvencijama deluju prirodno. Satirički postupak
sastoji se u nizanju sofizama, ali nema satire ukoliko ih
istovremeno ne prate duhovite dosetke koje pogađaju
pravo u cilj... Zamalo da zaboravim: satira ima i nešto
što je čini vrednom pamćenja.
Evo jednog muževnog odgovora koji prenosi De
Kvinsi (Writings, jedanaesta knjiga, 226). Prilikom neke
teološke ili književne rasprave, jednom gospodinu
protivnik je sasuo čašu vina u lice. Uvređeni gospodin
nije zanemeo, već se obratio čoveku koji gaje uvredio:
Gospodine, ovo je digresija; očekujem argumentaciju
cele priče. (Autor ovog odgovora, izvesni doktor Hen­
derson, umro je u Oksfordu oko 1787, ne ostavivši za
sobom drugu uspomenu osim ovih umesnih reči po
kojima ćemo ga se svagda sećati.)
Jedno usmeno predanje koje sam zabeležio u
Ženevi pred kraj Prvog svetskog rata pripoveda kako se
Migel Servet obratio sudijama koji su ga osudili na
lomaču: Ja ću izgoreti, ali to je puka činjenica. Raspra­
vu ćemo nastaviti u večnosti.

1933, Adrohe

115
HORHE LUIS BORHES

ZID I KNJIGE

He whose long wall the wandering Tartar bounds...

Dunciad, II, 76.

Pročitao sam pre neki dan da je prvi car Ši

Huang-ti bio taj koji je naredio da se podigne gotovo
beskonačan kineski zid; a onda je naredio i da se spale
sve knjige iz doba koje mu je prethodilo. Činjenica da
se oba poduhvata - pet ili šest stotina liga 1 kamena
ugrađenih u zid radi odbrane od varvarskih najezdi i
nemilosrdno uništenje istorije, tj. prošlosti - vezuju za
istu ličnost i da na neki način predstavljaju njene
atribute, zadovoljila me je i u isto vreme uznemirila.
Obe mere razjašnjene su sa istorijske tačke
gledišta. U vreme kada je Hanibal preduzimao svoje rat­
ne pohode, Ši Huang-ti, vladar dinastije Čin, pokorio je
šest kraljevina i ukinuo feudalni sistem; podigao je zid
zato što su zidovi značili bezbednost; spalio je knjige
jer su ih njegovi neprijatelji koristili da bi hvalili
prethodne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvrđe­
nja zadaci su zajednički svim vladarima; Ši Huang-ti se
izdvaja samo po meri u kojoj je oba zadatka izvršio.
Tako bar neki sinolozi tvrde. Međutim, osećam da opi-

1
lig (engl. league) engleska mera za dužinu: na suvu 4,827 km, na
moru 5,565 km. (prim.prev.)

116
 ZID I KNJIGE

sani događaji predstavljaju nešto više od preterivanja ili

hiperbole trivijalnog razmišljanja. Ograditi baštu ili vrt
nije ništa neobično; ograditi carstvo je sasvim druga
stvar. Pored toga, umesno je posumnjati da bi se najtra-
dicionalnija nacija na svetu olako odrekla sećanja na
svoju mitsku ili istorijsku prošlost. Kinezi su za sobom
imali tri hiljade godina istorije (u toku kojih su živeli
"Žuti car", Čuang Ce, Konfucije i Lao Ce) u trenutku
kada je Ši Huang-ti zapovedio da istorija mora početi od
njega samoga.
Si Huang-ti poslao je svoju majku u izgnanstvo
zbog njene razuzdanosti; vođeni istančanim osećanjem
pravde, pravoverni su to tumačili nedostatkom pobož-
nosti; Si Huang-ti je možda hteo da uništi svete knjige
zato što su ga one optuživale; Ši Huang-ti je možda hteo
da izbriše celu prošlost da bi izbrisao jedno jedino
sećanje: sramotu svoje majke. (Isto tako, jedan drugi
vladar, kralj Judeje, naredio je pomor novorođenčadi da
bi ubio samo jedno dete.) Ova pretpostavka nije nezani­
mljiva, ali nam ipak ne kazuje ništa o zidu, naličju ovog
mita. Istoričari tvrde da je Ši Huang-ti zabranio pomi-
njanje smrti, da je tragao za napitkom besmrtnosti, da se
povukao u metaforički dvorac koji je imao onoliko
odaja koliko godina ima dana; ovi podaci potvrđuju da
je zid u prostoru, poput vatre u vremenu, trebalo da
deluje kao magijska odbrana od smrti. Sve pojave
nastoje da ustraju u onome što jesu, pisao je Baruh
Spinoza; možda su car i njegovi vrači mislili da je
besmrtnost unutrašnje svojstvo, te da se jedan zatvoreni
svet ipak može sačuvati od propadanja. Možda je car u
želji da obnovi početak vremena prozvao sebe Prvim da
bi zaista i bio prvi; možda se nazivao imenom Huang-ti

117
HORHE LUIS BORHES

da bi zaista bio Huang-ti, legendarni car koji je izumeo

pismo i kompas. Prema Knjizi obreda, baš je on nazvao
stvari njihovim pravim imenima; u natpisima koji i
danas stoje, Ši Huang-ti se hvalio da će svaka stvar u
njegovom carstvu dobiti ime koje joj odgovara. Sanjao
je da zasnuje besmrtnu dinastiju; zapovedio je da se
njegovi naslednici nazivaju Drugim carem, Trećim,
Četvrtim i tako dalje u nedogled... Spomenuo sam
magiju; ali je umesno pretpostaviti da dva spomenuta
poduhvata, izgradnja zida i spaljivanje knjiga, nisu bila
istovremena. Bez obzira na redosled za koji se
opredelimo, ova pretpostavka pruža sliku vladara koji je
počeo svoju vladavinu rušenjem, da bi je završio
očuvanjem. Ili pak pruža sliku razočaranog vladara koji
je uništio sve ono što je prethodno branio. Ove
pretpostavke su dramatične, ali koliko mi je poznato, ni
jedna ni druga nije istorijski zasnovana. Herbert Alen
Džajls piše da su ljudi koji su skrivali knjige bili
žigosani užarenim gvožđem, a zatim osuđivani da do
samrtnog dana grade golemi zid. Ovaj podatak dopušta
drukčije tumačenje, ako ga već ne potvrđuje. Možda je
zid bio metafora, možda je one koji su obožavali
prošlost Ši Huang-ti osudio da grade građevinu koja je
bila isto tako golema, trajna i beskorisna kao prošlost
sama. Možda je zid bio izazov, ukoliko je Ši Huang-ti
mislio: "Ljudi vole prošlost. I ja i moji dželati nemoćni
smo pred tom ljubavlju, ali će se jednog dana možda
roditi čovek koji će osećati isto što osećam ja, i taj
čovek će uništiti moj zid onako kako sam ja uništio
knjige; izbrisaće sećanje na mene; on će i ne znajući biti
moja senka i moje ogledalo". Možda je Ši Huang-ti
ozidao carstvo zato što je znao da je ono nepostojano,

118
 ZID I KNJIGE

možda je uništio knjige zato što je bio svestan da je u

svetim knjigama ceo svemir i svest svakog čoveka.
Spaljivanje biblioteka i podizanje zida možda su dva
poduhvata koja se međusobno poništavaju.
Postojani zid - koji je prostirao i koji će prosti­
rati svoj splet senki po predelima koje nikad neću videti
- možda postoji kao senka jednog vladara koji je naro­
du, najsklonijem poštovanju prošlosti, zapovedio da
spali svoje sećanje; ova misao će sama po sebi verovat-
no da nam se dopadne nezavisno od pretpostavki koje
dopušta. (Njena se vrlina sastoji u suprotstavljanju stva­
ranja i uništavanja ogromnih razmera.) Uopštavajući
ovaj slučaj, možemo zaključiti da svi oblici sadrže svoje
vrline u sebi samima, a ne u nekoj hipotetičnoj "sadr­
žim". Ovo je u skladu s tezama Benedeta Kročea; Pejter
je još 1877. tvrdio da sve umetnosti teže da se oblikuju
prema muzici, koja je čisti oblik. Muzika, sreća, mito­
logija, lice pošteđeno bora, neka svitanja i neka mesta u
prostoru, sve to nastoji da nam prenese nešto što nije
trebalo da izgubimo, ili nam je već prenelo ili će nam
tek preneti; estetska činjenica je možda nagoveštaj
otkrovenja koje se ne ostvaruje.

1950, Buenos Ajres

119
HORHE LUIS BORHES

KOLRIDŽOV CVET

Pol Valeri je oko 1938. pisao: "Istorija književ­

nosti ne treba da bude istorija pisaca i zbir podataka o
njihovom životu i delu, već istorija Duha kao tvorca i
čitaoca književnih delà. Moguće je napisati takvu
istoriju a da se ne spomene ime nijednog pisca." Nije to
bilo prvi put da je Duh izneo ovu opasku; u selu
Konkord, jedan drugi njegov pisar zabeležio je 1844:
"Reklo bi se da je samo jedan čovek napisao sve knjige
na svetu; njihovo unutrašnje jedinstvo takvo je da nam
ne dopušta da poreknemo da su one delo jednog jedinog
sveznajućeg stvaraoca" (Emerson: Essays, 2, VHJ).
Dvadeset godina ranije, Seli je izneo stav da su sve
pesme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti odlomci
jedinstvene i beskonačne poeme koju pišu svi pesnici
sveta (A Defence of Poetry, 1821).
Ovakva razmišljanja (koja svakako podrazume-
vaju panteizam) otvaraju diskusiju bez kraja i konca;
ovom prilikom ih iznosim sa skromnim namerama:
nastojaću da pratim razvoj te ideje, koristeći raznovrsne
tekstove trojice autora. Prvi tekst je jedna Kolridžova
beleška; nije mi poznato da li je napisana krajem XVHJ
ili početkom XLX veka. Prenosim je doslovce: "Kad bi
čovek u snu posetio raj i neko mu poklonio cvet kao
dokaz da je zaista bio tamo i kad bi taj isti čovek nakon
buđenja ugledao cvet u ruci... šta bi to značilo?"

120
 KOLRIDŽOV CVET

Ne znam kako će čitalac protumačiti ovu zami­

šljenu situaciju; ali ja mislim da je ona savršena. Izgleda
unapred nemoguće da može poslužiti kao polazište dru­
gih valjanih pretpostavki zato što se odlikuje skladom i
jedinstvom terminus ad quern, tj. zato sto je izvedena do
kraja. To je nesumnjivo tako; na polju književnosti, kao
i u drugim oblastima, nema postupka koji ne bi bio
izvor beskonačnog niza uzroka i polazna tačka besko­
načnog niza posledica. Iza Kolridžove misli stoje dre­
vna i opšta maštanja pokolenja ljubavnika koji su cvet
smatrali potvrdom svoje ljubavi.
Drugi tekst koji ću navesti je Velsov roman čija
prva verzija potiče iz 1887. godine. Vels ga je preradio
sedam godina kasnije, u leto 1894. Prva verzija nosila je
naslov The Chronic of the Argonauts (u ovom napu­
štenom naslovu reč chronic koristi se u svom etimolo­
škom značenju); konačna verzija poznata je pod naslo­
vom The Time Machine. Vels u ovom romanu ide korak
dalje, preinačujući jedan veoma stari književni postu­
pak: proricanje događaja koji tek treba da se odigraju.
Isaija vidi propast Vavilona i obnavljanje Izrailja; Enej
vidi vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; pro­
ročica u delu Edda Saemundi vidi povratak bogova, koji
će posle ciklične bitke i propasti zemlje spaziti šaho­
vske figure, one kojima su pre toga igrali, razbacane po
travi novih pašnjaka... Za razliku od proroka posma-
trača, Velsov junak fizički putuje u budućnost. Iznuren,
prašnjav, izmrcvaren, on se najzad vraća u svoje vreme;
vraća se iz jednog dalekog društva koje se razvilo u dve
ljudske vrste povezane mržnjom (u lenje eloi koji žive u
oronulim dvorcima i zapuštenim vrtovima; i u mor-
locks, ljude sviknute na mrak podzemlja, kojima su eloi

121
HORHE LUIS BORHES

glavna hrana); vraća se iz budućnosti kao sed čovek s

jednim uvelim cvetom u ruci. Tako glasi druga verzija
Kolridžove priče. Još neverovatniji od cveta iz raja ili iz
sna jeste cvet iz budućnosti, čiji atomi sada zauzimaju
druge položaje spremni da uđu u nove kombinacije.
Treća verzija koju ću komentarisati je najrazra-
đenija. Smislio ju je pisac znatno složeniji od Velsa,
mada manje obdaren onim prijatnim odlikama koje se
obično smatraju klasičnim. Mislim na autora Poniženja
Nortmorovih, tužnog i zagonetnog Henrija Džejmsa.
Ovaj fantastični roman ostao je nedovršen usled auto­
rove smrti. Naslov je glasio The Sense of the Past, stoje
varijacija ili prerada Velsovog naslova The Time
Machines Velsov junak putuje u budućnost fanta­
stičnim vozilom koje se kreće napred i nazad kroz
vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom;
Džejmsov junak vraća se u prošlost, u XVIJJ vek, s
namerom da se sazivi s tom epohom. (Oba poduhvata
su nemoguća, ali Džejmsov je manje proizvoljan.) U
romanu The Sense of the Past, karika koja povezuje
stvarno i izmišljeno (sadašnjost i prošlost) nije cvet kao
u prethodnim delima, već portret iz XVIII veka, koji na
neobjašnjiv način predstavlja sliku junaka priče. Fasci­
niran ovim platnom, on uspeva da se prenese u vreme
kada je portret naslikan. Među ljudima koje neizbežno
sreće je i slikar; on radi junakov portret sa strahom i
otporom, naslućujući da se u tim crtama, koje će se tek

1
Nisam pročitao roman The Sense of the Past, ali sam dobro
upoznat s analizom ovog delà u knjizi The Destructive Element
Stivena Spendera (str. 105-110). Dhejms je bio Velsov prijatelj; o
tom prijateljstvu opjtirno se govori u Velsovom delu Experiment
in Autobiography.

122
 KOLRIDŽOV CVET

u budućnosti pojaviti, krije nešto neobično i nepri­

rodno... Na taj način Džejms ostvaruje jedinstveni
regressus in infinitum jer se njegov junak, Ralf Pendrel,
prenosi u XVIJJ vek baš zato što je fasciniran starim
portretom, čije postojanje pretpostavlja Pendrelovo pri­
sustvo u XVIII veku. Posledica prethodi uzroku, cilj pu­
tovanja je jedna od njegovih posledica.
Vels verovatno nije znao za Kolridžov tekst;
Henri Džejms ne samo da je poznavao Velsov, nego mu
se i divio. Ukoliko je tačno učenje prema kojem svi
pisci čine jedinstvenog autora, 2 razume se da su takvi
podaci beznačajni. Strogo govoreći, nije neophodno ići
tako daleko; panteista koji tvrdi da je mnogostrukost
autora prividna, nalazi neočekivanu podršku u klasicisti
koji smatra da ta mnogostrukost ima veoma ograničeni
značaj. Ljudima koji misle kao klasicisti nisu važni
autori, nego književnost. Džordž Mor i Džejms Džojs
uključili su u svoja delà tuđe stranice i rečenice; Oskar
Vajld je imao naviku da poklanja svoje argumente
drugima da bi ih oni sami koristili; mada na prvi pogled
ova dva postupka deluju protivrečno, oni polaze od
istog stava prema umetnosti. Od ekumenskog, bez­
ličnog stava... Znameniti Ben Džonson bio je još jedan
svedok dubokog jedinstva Reči koji je poricao
ograničenje subjekta. U nastojanju da osmisli svoj
književni testament i da iznese zaslužene pohvale kao i
pokude njegovih savremenika, Džonson je sveo taj
poduhvat na sastavljanje zbirke izreka svojih pretho-

2
Sredinom XVII veka, panteista i pisac epigrama Angelus Sileus
tvrdio je da su svi sretni ljudi jedno biće (Cherubinischer Wan-
dersmann, V, 7) i da svi hnšcani moraju biti Hristos (nav. delo. V,
9).

123
HORHE LUIS BORHES

dnika: Seneke, Kvintilijana, Justa Lipsija, Vivesa, Era-

zma, Makijavelija, Bekona i oba Skaliđerija.
Na kraju, da iznesem zaključno zapažanje. Oni
koji podrobno prepisuju drugog pisca čine to bez predu­
mišljaja, jer brkaju tog pisca s književnošću, naslu­
ćujući da bi odvajanje od pisca u nekom trenutku
značilo isto što i skretanje s linije razuma i pravover-
nosti. Tokom mnogih godina, verovao sam da jedan
čovek može sažeti gotovo beskonačnu književnost. Taj
čovek bio je Karlajl, Johanes Beher, bio je Vitman,
Rafael Kansinos Asens, bio je De Kvinsi.

124
 KOLRIDŽOV SAN

K O L R I D Ž O V SAN

Jednog letnjeg dana 1797. godine, engleskom

pesniku Semjuelu Tejloru Kolridžu javio se u snu odlo­
mak poeme Kublaj Kan (pedesetak rimovanih i nepra­
vilnih stihova izvrsne prozodije). Kolridž piše da se
nalazio u nekom zabačenom selu u Eksmoru, gde je
provodio dane živeći vrlo povučeno; pošto se nije
osećao dobro, odlučio je da uzme neko sredstvo za
uspavljivanje; san ga je obuzeo samo nekoliko trenutaka
pošto je pročitao odlomak iz Purči, u kojem je bila
opisana izgradnja dvorca Kublaj Kana, cara čiju je slavu
Marko Polo proneo na Zapad. Tekst koji je Kolridž
slučajno pročitao proklijao je i razgranao se u njegovom
snu; snevač je stvorio niz slika i reči koje su ih
prenosile; nekoliko sati kasnije, Kolridž se probudio,
uveren da je spevao ili primio poemu od nekih tri
stotine stihova. Sećao ih se izuzetno jasno i tako je
zapisao odlomak ovekovečen u njegovim delima.
Iznenadni posetilac prekinuo ga je u zapisivanju stihova
i posle toga Kolridž nije mogao da se seti nastavka
poeme. "Na moje veliko iznenađenje i žalost - piše
Kolridž - otkrio sam kako se sećam vizije celine u
opštim crtama, ali sve ostalo, sve osim osam ili deset
nepovezanih stihova, iščezlo je kao što nestaju odrazi u
reci u koju ste bacili kamen. Avaj, te slike više se nikad
nisu povratile." Odlomak koji je Kolridž uspeo da spase
iz zaborava Svinbern je proglasio vrhunskim primerom

125
HORHE LUIS BORHES

muzikalnosti engleskog jezika, dodajući da bi anali­

ziranje ove pesme ličilo na raščlanjivanje duge (meta­
fora je Kitsova). Prevođenje ili rezimiranje pesama čija
je osnovna vrlina muzikalnost, uzaludan je posao, koji
može biti čak i štetan; ali mi ćemo se za sada zadovoljiti
zaključkom da se Kolridžu u snu javila poema nesu­
mnjive i izvanredne lepote.
Ovaj je slučaj izuzetan, ali nije jedinstven. U
psihološkoj studiji o snu, The World of Dream, Hevlok
Elis ga je uporedio sa slučajem violiniste i kompozitora
Đuzepea Tartinija koji je sanjao kako đavo (njegov rob)
svira na violini jednu čudesnu sonatu; probudivši se,
Tartini je prema nepotpunom sećanju zapisao Trillo del
Diavolo. Još jedan klasični primer nesvesnog na delu
jeste slučaj Roberta Luisa Stivensona koji je u snu raz­
radio fabulu za svoje delo Olalla i još jednu knjigu iz
1884 - Jekull and Hide. (U Chapter on Dreams Stiven-
son piše o tom snu.) Tartini je u budnom stanju pokušao
da podražava muziku iz sna; Stivensonu je san pružio
fabule, tj. opšte oblike; bliži Kolridžovom verbalnom
nadahnuću je događaj koji Velečasni Bid pripisuje
Kedmonu (Historia eclesiastica gentis Anglorum, rV,
24). Događaj se odigrao krajem VII veka u misionarskoj
i ratobornoj Engleskoj saksonskih kraljevina. Kedmon
je bio prosti pastir i ne više tako mlad čovek; jedne noći
napustio je neko slavlje jer je znao da bi ga ljudi terali
da peva uz harfu, a on da peva nije umeo. Zato je otišao
u štalu, legao među konje i zaspao. U snu je čuo glas
kako ga zove po imenu, naređujući mu da peva.
Kedmon je odgovorio da ne može jer ne ume, a glas mu
je onda rekao: "Pevaj o početku svega sto je stvoreno". I
Kedmon je ispevao stihove koje nije nikad pre toga čuo.

126
 KOLRIDŽOV SAN

Kasnije se probudio i sećajući se još tih stihova, po­

novio ih je kaluđerima iz obližnjeg manastira Hild.
Pošto je bio nepismen, kaluđeri su mu pročitali odlo­
mke iz Svetog pisma, a on ih je "mrmljao kao produ­
hovljena životinja, pretvarajući ih u milozvučne stihove,
pevajući o nastanku sveta i čoveka, o Stvaranju, Izlasku
dece Izrailjove, njihovom dolasku u Obećanu zemlju i o
mnogim drugim događajima iz Pisma, o Isusovom
silasku na zemlju, njegovim mukama i vaskrsenju, o
pojavi Svetog duha, učenju apostola, o strahoti Sudnjeg
dana, užasu pakla, milini raja, o Božjoj pravednosti i
milosti. Kedmon je bio prvi duhovni pesnik kod En­
gleza; "niko se nije mogao porediti s njim - ističe Bid -
jer njegov učitelj nije bio čovek, već Bog". Mnogo
godina kasnije, Kedmon je prorekao svoj samrtni čas,
koji je dočekao spavajući. Nadajmo se da se posle toga
ponovo susreo sa svojim anđelom negde na nebesima.
Na prvi pogled Kolridžov san može nam izgle­
dati manje čudan od sna njegovog prethodnika. Kublaj
Kan je izvanredna pesma; Kedmonova himna od devet
stihova ne otkriva ništa vredno osim njenog oniričkog
porekla. Kedmon je otkrio svoj poziv u snu; Kolridž je
već bio pesnik pre tog događaja. Štaviše, jedan potonji
događaj beskrajno uvećava čudesnost sna iz kojeg je
proistekao Kublaj Kan. Ako se on zaista odigrao, to
znači da istorija ovog sna počinje više vekova pre Kolri-
džovog doba, prevazilazeći i njega i nas.
Kolridžu se ovaj san javio 1797 (neki kažu
1798), a obelodanio ga je tek 1816. i to u vidu beleške
koja objašnjava i opravdava nedovršenost pesme. Dva­
deset godina kasnije, u Parizu je objavljeno više odlo­
maka prvog zapadnjačkog prevoda jedne od mnogih op-

127
HORHE LUIS BORHES

štih istorija kojima obiluje persijska književnost. Reč je

o Zbirci povesti Rašida al-Dina iz XIV veka. Na jednoj
stranici piše: "Kublaj Kan je sagradio dvorac istočno od
Šangtua i to prema nacrtu koji mu se javio u snu". To je
napisao vezir Hasan Mahmud, potomak porodice Kublaj.
Tatarski car iz XIII veka usnio je dvorac i pre­
tvorio svoj san u javu; engleski pesnik iz XVIII veka, ne
znajući da je to zdanje bilo plod sna, usnio je pesmu o
dvorcu. U poređenju s ovom simetrijom koja povezuje
duše ljudi koji sanjaju preko kontinenata i vekova, čini
mi se da čuda, vaskrsenja i otkrovenja, o kojima govore
verske knjige, nisu ništa ili gotovo ništa.
Koje ćemo objašnjenje prihvatiti? Oni koji una-
pred sumnjaju u natprirodno (a ja sam uvek nastojao da
pripadam tom bratstvu) smatraće da se u povesti ova
dva sna javlja slučajna podudarnost, obrazac iscrtan ig­
rom slučaja, kao što oblaci nekad poprime oblike koji
podsećaju na lavove i konje. Drugi će tvrditi da je pes­
nik nekako saznao priču o caru koji je usnio dvorac, pa
je kasnije izmislio izvrsnu priču o snu-, koja je trebalo
da zabašuri i opravda fragmentarnost i rapsodičnost pe-
sme. 1 Mada je uverljiva, ova pretpostavka navodi nas da
bez dokaza tvrdimo da je postojao jedan tekst nepoznat
sinolozima, u kojem je Kolridž mogao da pročita o
2
Kublaj Kanovom snu pre 1816. Još su privlačnije pret­
postavke koje prevazilaze granicu racionalnih obja­
šnjenja. Na primer, možemo pretpostaviti da se posle
1
Početkom XIX ili krajem XVIII veka čitaoci naklonjeni klasi­
cizmu dočekivali su pesmu Kublaj Kan znatno nepovoljnije nego
mi. Prvi Kolridžov biograf, Trail, napisao je 1884: "Ekstravagantna
onirička pesma Kublaj Kan zanimljiva je pre svega kao psihološki
kuriozitet."
2
Vidi John Livingston Lowes, The Road to Xanadu, 1927, strane
358 i 585.

128
 KOLRIDŽOV SAN

rušenja dvorca duša Kublaj Kana preselila u Kolridža

samo zato da bi Kolridž mogao da rekonstruiše dvorac
recima trajnijim od mermera i metala.
Prvi san obogatio je stvarnost dvorcem; drugi se
javio pet vekova kasnije da bi je obogatio pesmom
(početkom poeme) nadahnutom dvorcem; sličnost
između dva sna upućuje na neku nameru; golema
vremenska razdaljina upućuje na natprirodnog izvršioca
ove namere. Dokučiti namere tog besmrtnika ili
dugovečnog bića znači upustiti se u smeo i isto toliko
besmislen poduhvat, ali je ipak umesno zaključiti da
namera nije izvršena do kraja. P. Gerbijon, jezuita,
utvrdio je 1691. da su od Kublaj Kanovog dvorca ostale
samo ruševine; znamo da je od Kolridžove poeme,
pošto se probudio iz sna, ostalo samo pedesetak stihova.
Takvi događaji dopuštaju pretpostavku da ni niz snova
kao ni niz njihovih ostvarenja nisu privedeni kraju.
Vizija dvorca javila se prvom čoveku u snu i on ga je
sagradio; drugi čovek, ne znajući za svog prethodnika,
usnio je pesmu o dvorcu. Ako je ovaj obrazac zaista
valjan, znači da će jedne noći, pre koje će proteći
vekovi, neki čitalac pesme Kublaj Kan usnuti delo koje
će pretvoriti u mermer i zvuk. On neće znati da su
njegova dva prethodnika možda već dala svoj doprinos
beskrajnom nizu snova. I ključ će se verovatno javiti u
poslednjem snu.
Napisavši sve ovo, nazirem, ili mi se čini da
nazirem, još jedno objašnjenje. Možda je u pitanju
arhetip još uvek nepoznat ljudima, neki večni predmet
koji postepeno prodire u svet; dvorac je bio njegova
prva manifestacija; pesma je bila druga. Bilo ko da ih
uporedi, zaključio bi da su dvorac i pesma istovetni.

129
HORHE LUIS BORHES

VREME I DŽ. V. DAN

U broju 63 časopisa "Sur" (za decembar 1939)

objavio sam nacrt istorije ili uvod u istoriju večnog
povratka. U tom radu mnoge su stvari izostavljene, neke
slučajno, neke ne: namerno sam prešao preko Džona
Dana, ne spomenuvši ga. Večni regressus je njemu pos­
lužio kao polazište učenja o subjektu i vremenu, a šo-
kantnost tog učenja teško je potceniti. Kritika (pa i
samo izlaganje) njegovog učenja prevazišla bi okvir
jedne beleške. Njegova složenost zahteva poseban čla­
nak: ovom prilikom, pokušaću da ga napišem. Na to me
podstiče čitanje poslednje Danove knjige - Nothing
Dies (1940, Faber and Faber) - koja ponovo iznosi ili
sažima argumente iz njegova tri prethodna delà.
Radi se zapravo o jednom jedinom argumentu.
On ne nudi ništa novo; ali zaključci koje autor izvodi iz
njega ukazuju na njegovu drskost i gotovo skandalozni
postupak. Pre nego što ih prokomentarišem, valja da
iznesem nekoliko varijacija njegovih pretpostavki.
Među mnogim indijskim filozofskim sistemima
koje beleži Paul Dojsen (Nachvedische Philosophie der
Inder, 318), sedmi po redu negira da ja može biti pred­
met neposredne spoznaje, "jer da bi se spoznala jedna
duša, neophodna je druga duša koja bi spoznala prvu,
zatim treća koja bi spoznala drugu". Indusi nemaju
smisla za istoriju (drugim recima: pokazuju gotovo

130
 VREME I DŽ.V. DAN

izopačenu sklonost ka razmatranju ideja, a ne imena

filozofa i datuma), ali se zna da je ta temeljna negacija
introspekcije imala za sobom osam vekova razvoja.
Šopenhauer ju je ponovo otkrio oko 1843. "Subjekt
spoznaje", ponavlja on, "ne može kao takav biti pred­
met spoznaje; on samo može biti predmet spoznaje
nekog drugog subjekta koji vrši spoznaju" (Welt als
Wille und Vorstellung, druga knjiga, devetnaesto pogla­
vlje). Herbart se takođe poigrao tim ontološkim umno­
žavanjem. Pre nego što je navršio dvadeset godina, on
je zaključio da ja mora biti beskonačno, jer da bi jedno
ja samo sebe spoznalo, moramo pretpostaviti drugo ja
koje je sebe spoznalo, a to znači da mora postojati i
takvo treće ja (Dojsen: Die Neuere Philosophie, 1920,
str. 367). Ukrašen anegdotama, parabolama, dobrona-
mernim i ironičnim opaskama i dijagramima, to je klju­
čni argument na kojem se zasnivaju Danove rasprave.
U delu An Experiment With Time (dvadeset
drugo poglavlje) on tvrdi da svesni subjekt nije svestan
samo onog što opaža, već i jednog subjekta A koji
takođe opaža, pa prema tome, i subjekta B koji je sve­
stan subjekta A, pa prema tome i subjekta V, koji je
svestan subjekta B... Zatim, ponašajući se kao daje ot­
krio neku tajnu, Dan dodaje da bezbroj subjekata preva-
zilazi tri dimenzije prostora mada su obuhvaćeni bez­
brojnim dimenzijama vremena. Pre nego što razjasnimo
ovaj stav, pozivam čitaoca da ponovo razmotrimo tvrd­
nje iznete u ovom pasusu.
Kao dostojni naslednik britanskih nominalista,
Haksli tvrdi daje razlika između percepcije bola i svesti
o toj percepciji čisto verbalne prirode; zatim ismeva
čiste metafizičare koji u svakoj percepciji razlikuju

131
HORHE LUIS BORHES

"subjekt koji oseća, predmet koji izaziva osećaj i onu

dominantnu ličnost: Ja (Essays, šesta knjiga, str. 87).
Gustav Spiler (The Mind of Man, 1902) priznaje da su
svest o bolu i sam bol dve različite stvari, ali da se one
ne mogu razdvojiti, kao što ne možemo razdvojiti isto­
vremenu percepciju jednog glasa i jednog lica. Čini mi
se da je njegovo mišljenje valjano. Što se tiče svesti o
svesti koju priziva Dan, da bi u svakog pojedinca ugra­
dio vrtoglavu i nebuloznu hijerarhiju subjekata, sklon
sam da poverujem da se radi o uzastopnim ili zami­
šljenim stanjima prvobitnog subjekta. "Ako bi duh",
piše Lajbnic, "morao ponovo da misli ono što je već
jednom mislio, bilo bi mu dovoljno da percipira jedno
osećanje, pa da ga kasnije obnovi u mislima, a zatim u
mislima o mislima, i tako u beskonačnost" (Nouveaux
essais sur l entendement humain, druga knjiga, prvo
poglavlje).
Postupak kojim se Dan služi da bi prečicom sti­
gao do beskonačnog broja vremena manje je uverljiv od
ovoga, a istovremeno je i naivniji. Slično Huanu de Me­
1
ni u delu Laberinto de Fortuna , i Uspenskom u Ter-
tium Organum, on pretpostavlja da budućnost, sa svim
svojim varijacijama i pojedinostima, postoji već sada.
Apsolutna reka kosmičkog vremena ili smrtne reke
naših života teku ka toj pretpostojećoj budućnosti (ili
pak izviru iz pretpostojeće budućnosti, kako tvrdi
Bredli). To kretanje, taj tok, poput svakog kretanja, zah-
teva određeno vreme; onda je neophodno drugo vreme

1
Ova poema iz XV veka sadrži viziju "tri velika točka": prvi je ne­
pomičan i predstavlja prošlost; drugi se okreće i to je sadašnjost;
treći je opet nepomičan i predstavlja budućnost.

132
 VREME I DŽ.V. DAN

koje omogućuje kretanje prvog; zatim treće da omogući

kretanje drugog i tako beskonačno... 2 To je mehanizam
koji nam predlaže Dan. U ovim hipotetičnim ili privi­
dnim vremenima beskonačno obitavaju subjekti nedo­
stupni percepciji, umnožavajući ovaj drugi regressus.
Nije mi poznato mišljenje mog čitaoca. Ne tvr­
dim da znam kakva je stvar vreme (ni da je ono uopšte
"stvar"), ali osećam da tok vremena i vreme predsta­
vljaju jednu zagonetku, a ne dve. Sve mi se čini da Dan
upada u grešku nalik na onu svojstvenu rasejanim
pesnicima kad (recimo) govore o mesecu koji otkriva
svoj crveni krug, zamenjujući u jedinstvenoj vizuelnoj
slici podmet, prirok i dodatak, mada je i dalje reč o
istom, malo zamaskiranom subjektu... Dan je znamenita
žrtva ove loše intelektualne navike na koju je ukazao
Bergson: ona se sastoji u poimanju vremena kao četvrte
dimenzije prostora. Dan tvrdi da budućnost već postoji i
da treba da se prenesemo tamo, ali pod ovom pret­
postavkom budućnost se lako pretvara u prostor, zah-
tevajući drugo vreme (ono se takođe poima kao prostor,
crta, reka), a zatim treće i milionito. Sva Danova delà
podvlače beskonačne dimenzije vremena? s tim što su
sve te dimenzije prostorne. Dan definiše pravo vreme
kao nedostižni, poslednji član beskonačnog niza.

2
Pola stoleća pre nego što je Dan izneo ovu tezu, Šopenhauer je u
jednoj belešci, svojeručno dodatoj njegovom delu Welt als Wille
und Vorstellung, otkrio i odmah odbacio "apsurdnu pretpostavku o
drugom vremenu, u kojem ono prvo teče brzo ili sporo". Beleška je
uključena u drugu knjigu istorijsko-kritičkog izdanja koje je
pripremio Oto Vajs, str. 829.
3 Ovaj izraz dovoljno je rečit. U XXI poglavlju delà An Expe-
riment With Time Dan piše o jednom vremenu koje je perpendi-
kularno u odnosu na drugo vreme.

133
HORHE LUIS BORHES

Koji su to razlozi koji navode na pretpostavku o

već postojećoj budućnosti? Dan nam nudi dva: prvi je
predskazanje u snovima; drugi je relativna jednosta­
vnost koju ova pretpostavka nameće inače zamršenim
dijagramima svojstvenim njegovom stilu. On takođe
nastoji da izbegne probleme neprestanog stvaranja...
Teolozi definišu večnost kao istovremeno i
lucidno sažimanje svih trenutaka vremena, smatrajući je
jednim od Božjih atributa. Zapanjuje Danova tvrdnja da
mi već posedujemo večnost i da snovi koji nam se u
toku noći redovno javljaju potvrđuju da je to tako. On
smatra da se neposredna prošlost i neposredna buduć­
nost ulivaju u snove. U budnom stanju prolazimo kroz
uzastopno vreme ujednačenom brzinom; dok u snu pro­
lazimo kroz područje koje može biti krajnje golemo.
Sanjati znači povezati trenutne utiske s tog putovanja da
bi se sastavila jedna povest ili više njih. Opazimo sliku
sfinge i sliku apoteke, a onda zamišljamo kako se apo­
teka pretvara u sfingu. Zamišljamo čoveka koga ćemo
upoznati sutra, prenoseći na njega usne s lica koje smo
videli sinoć... (Već je Šopenhauer napisao da su život i
san stranice iste knjige; čitati je stranicu po stranicu
znači živeti; prelistavati je, znači sanjati.)
Dan sa sigurnošću tvrdi da ćemo u smrti savla­
dati veštinu rukovanja večnošću. Povratićemo sve tre­
nutke svog života, da bi ih zatim iskombinovali po
volji. Bog, naši prijatelji i Šekspir sarađivaće u tome s
nama.
Pred ovako sjajnom tvrdnjom, svaki autorov
propust deluje beznačajno.

134
 NOVO POBIJANJE VREMENA

NOVO POBIJANJE VREMENA

Vor mir keine Zeit, nach mir wird keine sein,

Mit mir gebiert sie sich, mit mir geht sie auch ein.

Daniel von Czepko: Sexcenta monodisticha sapientum

(1655) i ii

Prolog
Da je objavljeno sredinom XVHI veka, ovo po­
bijanje (ili njegovo ime) potrajalo bi u Hjumovim bi­
bliografijama, a možda bi ga spomenuli Haksli ili Kemp
Smit. Da je objavljeno 1947 - posle Bergsona - ono bi
predstavljalo anahronični reductio ad absurdum jednog
prevaziđenog sistema, ili, što je još gore, beznačajno
mozganje nekog Argentinca koji je zalutao u meta­
fiziku. Obe pretpostavke su uverljive, a možda i tačne;
ma koliko želeo da ih ispravim, ne mogu da na osnovu
svoje rudimentarne dijalektike obećam neki genijalni
zaključak. Teza koju ću izložiti stara je koliko i Zeno-
nova strela ili dvokolica grčkog kralja u delu Milinda
Panha; ako je uopšte ima, novina se sastoji u primeni
klasičnog Berklijevog instrumenta radi njene potvrde.
Berkli i njegov nastavljač Dejvid Hjum imaju u svojim
delima mnogobrojne pasuse koji protivreče mojoj tezi
ili je isključuju; uprkos tome, misl ; da moj zaključak
nužno proizlazi iz njihovog učenj

135
HORHE LUIS BORHES

Prvi članak (A) potiče iz 1944. i pojavio se u

broju 115 časopisa "Sur"; drugi je napisan 1946. i pred­
stavlja revidiranu verziju prvog. Namerno nisam spojio
ova dva članka u jedan zato što smatram da čitanje dva
analogna teksta može olakšati razumevanje jedne slože­
ne materije.
Reč o naslovu. Nije mi nepoznato da je on pri­
mer čudovišnosti koju logičari nazivaju contradictio in
adjecto. Tvrditi d a j e neko pobijanje vremena novo (ili
staro) znači pripisivati mu svojstvo vremena, čime se
zapravo potvrđuje pojam koji treba pobiti. Međutim,
ipak ostavljam taj naslov da bi njegova blaga podsme-
šljivost dokazala da uopšte ne preuveličavam značaj
ovakvih igara reči. Pored toga, naš je jezik tako prožet i
prezasićen vremenom da ove stranice najverovatnije ne
sadrže nijedan iskaz koji ga na ovaj ili onaj način ne
pretpostavlja ili ne priziva.
Posvećujem ove redove svom pretku Huanu
Krisostomu Lafinuru (1797-1824) koji je argentinskoj
književnosti ostavio poneki jedanaesterac vredan spo­
mena i koji je pokušao da izvrši reformu nastave filo­
zofije, nastojeći da je pročisti od teoloških senki i uz­
digne propovedajući s katedre Lokova i Kondijakova
načela. Umro je u izgnanstvu; kao i svi drugi ljudi, i on
je živeo u pogrešnom vremenu.

2 3 . decembar 1946, Buenos Ajres

136
 NOVO POBIJANJE VREMENA

I
U toku života posvećenog književnosti i (povre­
meno) metafizičkim pitanjima, primetio sam ili naslutio
pobijanje vremena, u šta ja lično sumnjam, ali što me
prividnom snagom aksioma pohodi noću i u trenucima
umornog svitanja. Ono je u ovom ili onom vidu prisu­
tno u svim mojim delima: nagoveštavaju ga pesme
"Natpis na bilo kojem grobu" i "Igra" u knjizi Žar
Buenos Ajresa (1923); iskazuju ga dva članka u knjizi
Ispitivanja (1925), strana 46. u Evaristu Karijegu
(1930), priča "Osetiti se u smrti" u Istoriji večnosti
(1936), beleška na strani 24 u "Vrtu sa stazama koje se
račvaju" (1942). Nisam zadovoljan nijednim od nabro­
janih tekstova, čak ni onim pretposlednjim koji je više
intuitivan i patetičan, a manje promišljen i potkrepljen
dokazima. Ovo što sada pišem predstavlja pokušaj da
svim tim tekstovima pružim osnovicu.
Dva su me argumenta navela na pobijanje vre­
mena: Berklijev idealizam i Lajbnicovo načelo nerazgo-
vetnosti.
Berkli {Principles of Human Knowledge, 3) pri-
mećuje: "Svako će priznati da misli, osećanja i ideje
koje oblikuje naša mašta ne postoje bez uma. Isto tako
je jasno da čulni utisci ili ideje utisnute u čula, bez
obzira kako se oblikuju (id est, koji predmet oblikuju),
ne mogu postojati nigde osim u umu koji ih opaža...
Tvrdim da ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga,
dodirujem ga. Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko
od pisaćeg stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti
način osetio ako bih mu se približio ili, pak, da ga na

137
HORHE LUIS BORHES

isti način može osetiti drugi um... Govoriti o apso­

lutnom postojanju neorganskih predmeta, nezavisno od
toga da li ih opažamo ili ne, predstavlja po mom uve-
renju besmislicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu
postojati izvan uma koji ih opaža." Odgovarajući una-
pred na moguće primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje:
"Neki će sigurno reći da nema ničega lakšeg nego da
zamislimo drveće u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne
bilo nikog u blizini ovih predmeta koji bi ih opažao.
Zaista, ništa lakše od toga. Međutim, pitam vas zar niste
u stvari u svom umu oblikovali ideje koje nazivate
knjigama ili drvećem, izostavljajući tom prilikom misao
o nekome ko bi ih opažao? I zar ih niste tom prilikom
izmislili? Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi
ideje: samo pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati
izvan uma". U pasusu 6 Berkli je već bio istakao: "Neke
istine su tako očigledne da je dovoljno da otvorimo oči
pa da ih ugledamo. Jedna od njih je veoma značajna:
Ceo nebeski hor i sve što postoji na zemlji - sva tela
koja čine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan
uma; ne postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli
neki Večni um."
Tako glasi idealističko učenje u recima čoveka
koji ga je osmislio. Nije teško da ga razumemo, ali nije
lako da razmišljamo u njegovim okvirima. Sopenhauer
je u svom razmatranju zaista neke stvari smetnuo s uma.
U uvodnim redovima prve knjige Welt als Wille und
Vorstellung - iz 1819 - on iznosi tvrdnju koja ne pre­
staje da zapanjuje čitaoce: "Svet je moja predstava o
svetu. Čovek koji prihvati ovo kao istinu, nesumnjivo
zna da ne poznaje sunce ili zemlju, već samo oči koje
vide sunce ili zemlju, i ruku koja oseća da dodiruje

138
 NOVO POBIJANJE VREMENA

zemlju." Drugim recima, za Šopenhauera, idealistu,

ljudske oči i ruke su manje prividne od zemlje i sunca.
U prvom poglavlju dodatne knjige objavljene 1844, on
ponavlja istu grešku u još težem vidu: definiše svemir
kao misaoni fenomen, razlikujući "svet u glavi" i "svet
izvan glave". Međutim, Berkli je 1713. navodno citirao
Filona ovako: "Mozak o kojem govoriš je čulni predmet
i kao takav on može postojati samo u umu. Hteo sam da
saznam da li smatraš uverljivom pretpostavku da je
jedna ideja ili stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je
tvoj odgovor potvrdan, kako objašnjavaš poreklo te
izvorne ideje ili uma?" Šopenhauerovom dualizmu ili
cerebralizmu s pravom se može suprotstaviti Spilerov
monizam. Spiler je tvrdio (The Mind of Man, VITI po­
glavlje, 1902) da ženica i površina kože koji čine čulo
vida i dodira, predstavljaju u stvari dva sistema, vizu-
elni i taktilni, tako da odaja koju vidimo ("objektivni
predmet") nije veća od one koju zamišljamo (od "um­
nog predmeta"), niti sadrži ovu drugu jer u ovom slu­
čaju deluju dva vizuelna sistema. Berkli je sa svoje
strane (Principles of Human Nature, 10 i 116) takođe
negirao izvorne kvalitete - tvrdoću i veličinu predmeta
- kao i apsolutni prostor.
Berkli je priznavao kontinuirano postojanje
predmeta, jer kad ih ne opaža pojedinac, opaža ih Bog;
Hjum ga pobija višom logikom (Treatise of Human
Nature, I, 4, 2). Berkli je priznavao lični identitet, "jer
mene ne čine samo moje ideje, već još nešto: aktivno
načelo mišljenja" (Dialogues, 3); skeptični Hjum pobija
ovu tvrdnju, svodeći čoveka na "skup ili zbir percepcija
koje slede jedna drugu neshvatljivom brzinom" (nav.
delo, I, 4, 6). Obojica potvrđuju vreme: za Berklija ono

139
HORHE LUIS BORHES

je "uzastopnost ideja koje teku jednakomerno i u kojoj

učestvuju sva bića" (Principles of Human Knowledge,
98), a za Hjuma "uzastopnost nedeljivih trenutaka"
(nav. delo, I, 2, 2).
Sakupio sam prepiše apologeta idealizma, um­
nožio sam njihove kanonske pasuse, dozvolio sam sebi
ponavljanja i pojašnjavanja, cenzurisao sam Šopenhau-
era (ne bez osećanja nezahvalnosti) samo da bih svom
čitaocu omogućio da pronikne u taj nepostojani misaoni
svet. Svet trenutnih utisaka; svet lišen materije i duha,
ni objektivan, ni subjektivan; svet bez idealne arhitek-
tonike prostora; svet sazdan od vremena, apsolutnog i
jednoličnog vremena Principia; beskrajni lavirint, haos,
san. Sve do slike savršenog raspadanja koju nam pruža
Dejvid Hjum.
Polazeći od idealističkih argumenata, čini mi se
da se može - a možda i mora - ići dalje. Hjum ne doz­
voljava da se govori o obliku meseca ili njegovoj boji;
oblik i boja su mesec; ne može se govoriti ni o opaža­
njima uma jer um nije ništa drugo do niz percepcija.
Kartezijanska tvrdnja mislim, dakle postojim prestaje da
važi; kada kažete mislim, pretpostavljate da postoji neko
ja i tražite načelo; Lihtenberg je u XVIII veku predložio
da umesto mislim upotrebimo bezlično misli se, kao kad
kažemo grmi ili seva. Ponavljam: iza lica ne postoji
skriveno ja koje upravlja postupcima i prima utiske; mi
smo samo niz zamišljenih postupaka i lutajućih utisaka.
Niz? Time negiramo duh i materiju kao kontinuitete,
negiramo i prostor, te mi se čini da gubimo pravo na
potvrđivanje vremenskog kontinuiteta. Zamislimo bilo
koju sadašnjost. Noć na Misisipiju, trenutak u kojem se
budi Haklberi Fin; splav izgubljen u polumraku plovi

140
 NOVO POBIJANJE VREMENA

nizvodno; vreme je možda sveže. Haklberi Fin prepo­

znaje blagi šum vode; rasejano otvara oči; vidi varljivi
broj zvezda, vidi nerazgovetne obrise drveća; zatim
tone u san kao u tamnu vodu. 1 Idealistička filozofija
tvrdi da percepcijama proizvoljno i uzaludno pripi­
sujemo materijalnu supstancu (predmetnost) ili du­
hovnu supstancu (duhovnost); ja tvrdim da je isto toliko
logično misliti da su to sve članovi jednog niza čiji je
početak isto toliko neshvatljiv koliko je nezamisliv
njegov kraj. Idealizam smatra neopravdanim što se na
reku i obalu, koje je Hak percipirao, prenosi pojam
druge predmetne reke ili obale, jer to samo znači da u
već postojeću mrežu percepcija unosimo još jednu
novu; mislim da je isto tako neopravdano prenositi
hronološko određenje: na primer, činjenicu da su se
navedeni događaji odigrali u noći 7. juna 1849, između
četiri i deset i četiri i jedanaest minuta. Drugim recima:
primenjujem dualističke argumente da bih negirao dug
vremenski niz koji idealizam prihvata. Hjum je pobijao
apsolutni prostor u kojem postoji svaki predmet; ja
pobijam jedinstveni vremenski niz u kojem se odvija
uzastopnost događaja. Pobijanje istovremenosti ništa
nije lakše od pobijanja uzastopnosti.
Negiram uzastopnost u velikom broju slučajeva;
u isto tako velikom broju slučajeva negiram i istovre-
menost. Ljubavnik koji misli Dok sam ja bio tako sre-
ćan verujući u vernost svoje drage, ona me je varala
nesumnjivo greši; ako je svako stanje koje živimo

1
Izabrao sam trenutak između dva sna, jedan književni, a ne
istorijski trenutak, samo da bih pomogao čitaocu. Ko sumnja u
pouzdanost ovog primera može uzeti neki drugi primer; možda iz
svog života, ako mu to više odgovara.

141
HORHE LUIS BORHES

apsolutno, njegova sreća nije bila istovremena s njenim

neverstvom; otkrivanje neverstva je drugo stanje koje
ne može promeniti prethodna stanja, mada može prome-
niti sećanje na njih. Današnja tuga nije stvarnija od
jučerašnje sreće. Tražim konkretniji primer. Početkom
avgusta kapetan Isidoro Suares koji je komandovao
peruanskim konjičkim vodom, odlučio je ishod bitke
kod Hunina u svoju korist; početkom avgusta 1824. De
Kvinsi je objavio žučnu kritiku na račun Wilhelm
Meisters Lehrjahre; ti događaji nisu bili istovremeni
(mada sada jesu) jer su oba čoveka preminula, prvi u
Montevideu, drugi u Edinburgu, ne znajući jedan za
drugog... Svaki trenutak je autonoman. Ni osveta ni
oproštaj ni zatvor, pa čak ni zaborav, ne mogu prome­
niti nepovredivu prošlost. Ništa nije manja uzaludnost
nadanja i strahovanja, koji se uvek odnose na buduće
događaje; drugim recima, na događaje koji se neće
desiti nama koji činimo sićušnu sadašnjost. Tvrde da
sadašnjost, taj specious present psihologa, traje između
nekoliko sekundi i delića sekunde; toliko traje istorija
svemira. Bolje rečeno, ta istorija ne postoji, isto kao što
ne postoji ljudski život, pa čak nijedna od njegovih
noći; svaki trenutak našeg života postoji, ali ne i njego­
va zamišljena sveukupnost. Svemir, zbir svega posto­
jećeg, zamišljen je skup isto kao što je zamišljen onaj
koji obuhvata sve konje koje je sanjao Šekspir - jednog,
mnoge, nijednog ? - između 1592. i 1594. Dodajem:
ako je vreme misaoni proces, kako ono može biti zaje­
dničko hiljadama ljudi ili samo dvojici?
Argumentacija prethodnih pasusa, isprekidana i
usporena primerima, može izgledati složena. Tražim ne-
posredniji metod. Zamislimo život u kojem ima mnogo

142
 NOVO POBIJANJE VREMENA

ponavljanja: uzmimo moj život za primer. Ne prođem

pored groblja Rekoleta, a da se ne setim da su tu sahra­
njeni moji roditelji, dedovi i pradedovi i da ću i ja tu po­
čivati; kasnije se setim da sam se toga sećao bezbroj
puta ranije; ne mogu da se šetam predgrađima u samoći
noći, a da ne pomislim kako nam ona prija zato što briše
jalove detalje koje priziva sećanje; ne mogu žaliti za
gubitkom neke ljubavi ili prijateljstva, a da ne pomislim
da mogu izgubiti samo ono što stvarno nikad nisam
imao; svaki put kad prođem pored nekog ugla u južnom
delu grada, setim vas se, Jelena; kad god mi povetarac
donese miris eukaliptusa, setim se Adrohea svog detinj-
stva; svaki put kad se setim Heraklitovog odlomka 91
Ne možeš dva puta ući u istu reku, divim se njegovoj
dijalektičkoj veštini, jer lakoća kojom prihvatamo prvu
misao ("Reka je druga") omogućuje da se neprimetno
provuče i druga misao ("Ja sam drugi") i da se stvori
privid da smo je sami smislili; svaki put kad čujem
nekog germanofila kako napada yiddish, pomislim da je
yiddish pre svega nemački dijalekt s neznatnim eleme­
ntima svetog jezika, hebrejskog. Ove tautologije, i
druge koje ne spominjem, čine materiju od koje je
sazdan moj život. Razume se da se one ponavljaju, ali
ne u tačno određenom vidu; ima razlika u naglasku,
temperaturi, svetlosti i opštem fiziološkom stanju.
Međutim, sumnjam da je broj varijacija beskonačan:
možemo da pretpostavimo da u umu pojedinca (ili
dvoje ljudi koji ne znaju jedan za drugog, ali u kojima
se odvija isti proces) postoje dva istovetna trenutka.
Pošto smo pretpostavili tu istovetnost, umesno je
postaviti ovo pitanje: Zar ta dva istovetna trenutka nisu
jedan te isti? Nije li dovoljan jedan jedini ponovljeni

143
HORHE LUIS BORHES

član pa da se ceo vremenski niz poremeti i zamrsi?

Kada se strasni čitaoci Šekspira jedanput predaju
njegovom stihu, nisu li oni bukvalno Šekspir?
Još nisam proniknuo u etiku sistema koji sam
skicirao. Ne znam da li je on uopšte ima. U petom pasu­
su četvrtog poglavlja rasprave Sanhédrin u Misni, tvrdi
se: božanska pravda znači da onaj koji ubije jednog
jedinog čoveka, uništava svet; ako nema pluralizma,
onaj koji bi pobio sve ljude ne bi počinio veći greh od
usamljenog i prvotnog Kaina, niti bi bio univerzalniji u
uništavanju - to je pravoverno tumačenje, koje može
biti i magijsko. Mislim da je ono tačno. Velike opšte
katastrofe - požari, ratovi, epidemije - predstavljaju
jedan jedini bol prividno umnožen mnogobrojnim ogle­
dalima. To misli i Bernard So (Guide to Socialism, 86):
"Nema na svetu veće patnje od one koju možeš sam da
iskusiš. Ako umreš od gladi, iskusićeš svu glad koje na
svetu ima ili će biti. Ako deset hiljada ljudi umre s
tobom, njihovo učešće u tvojoj nesreći neće učiniti
tvoju glad deset hiljada puta većom, niti će produžiti
trajanje tvog ropca deset hiljada puta. Nemoj dozvoliti
da te ojadi zastrašujući zbir ljudskih patnji; takav zbir
ne postoji. Ni beda ni bol ne mogu se akumulirati."
Uporedi s delom The Problem of Pain, VII, S. S. Luisa.
Lukrecije (De rerum natura, I, 830) pripisuje
Anaksagori učenje po kojem se zlato sastoji iz niza
zlatnih čestica, vatra iz iskri, kost iz sitnih i nevidljivih
koščica; Džosaja Rojs, možda pod uticajem sv. Avgu-
stina, smatra da se vreme sastoji iz vremenskih jedinica
i da "svaka sadašnjost u kojoj se nešto događa takođe
predstavlja uzastopni niz" (The Word and the Indivi-

144
 NOVO POBIJANJE VREMENA

dual, II, 139). Ova pretpostavka u skladu je s osnovnom

tezom koju ovde zastupam.

II
Svaki jezik odlikuje se uzastopnošću; dakle,
jezik nije sredstvo podobno za istraživanje večnog ili
bezvremenskog. Svi oni koji su s negodovanjem pratili
izloženu argumentaciju, možda će pokazati više oduše­
vljenja za spis iz 1928. Već sam ga spomenuo; reč je o
priči koja nosi naslov "Osećati se u smrti":
"Hoću ovde da zabeležim jedno iskustvo koje
sam imao pre neke večeri: bio je to uzbudljiv događaj,
mada suviše prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati
pustolovinom; s druge strane, suviše nerazuman i senti­
mentalan da bi me podstakao na dublja razmišljanja.
Radi se o jednom događaju i reči vezanoj za njega, reči
koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenu­
tka nikad nisam bio proživeo celim svojim bićem. Evo
podrobnog opisa tog događaja, kao i vremena i mesta
koji svedoče o njemu.
"Prisećam ga se na ovaj način. Prethodne večeri
bio sam u Barahasu, u koji inače nisam zalazio i čija je
udaljenost od mesta koje sam kasnije obišao davala ču­
dan ukus tom danu. Ta noć nije imala nikakvo
sudbinsko predodređenje; pošto je bila mirna, posle
večere sam izašao da se prošetam i prepustim se
sećanjima. Išao sam kuda me je slučaj vodio; potrudio
sam se da to bude najšira lepeza mogućnosti da ne bih
opteretio iščekivanje jednim odabranim i predviđenim
pravcem. Šetao sam, išao kud su me noge vodile; bez

145
HORHE LUIS BORHES

druge odluke sem rešenosti da pešačim avenijama i

širokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive
slučajnosti. Tako šetajući, neka ne sasvim strana sila
vodila me je sve dalje ka predgrađima, čijih imena uvek
želim da se sećam i koja od sveg srca poštujem. Ne
želim da na taj način označim sopstvenu sredinu, kraj u
kojem sam proveo detinjstvo, već njegovu neposrednu
okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlično
sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je
bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Naličje
poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretpo-
slednje ulice koje nisam nikad primećivao, onako kao
što ne primećujemo temelje kuće u kojoj živimo ili
nevidljivi kostur u telu. Šetnja me je dovela do jednog
ugla. Udisao sam noć dok su mi misli uživale u savr­
šenoj slobodi. Osećanje umora pojednostavilo je prizor
koji zapravo i nije bio složen. Njegova tipičnost činila
ga je nestvarnim. Niske kuće nizale su se duž ulice i
mada su na prvi pogled odavale utisak siromaštva,
kasnije mi se učinilo da su odisale nesumnjivom rado­
šću. Bio je to prizor najniže bede i najviše lepote.
Nijedna kuća nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima
su bile senke smokava; male kapije - koje su nadvisi­
vale izdužene linije zidova - delovale su kao da su saz­
dane od iste beskonačne materije od koje je bila sači­
njena noć. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila
popločana, nego nalik na kolski put, na tlo još neosvo­
jene Amerike. U dnu sokaka, prostor već nalik na pam-
pu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom
neuređene zemlje, dizao se ružičasti zid koji nije pružao
gostoprimstvo mesečini, nego je zračio unutrašnjom

146
 NOVO POBIJANJE VREMENA

svetlošću. Ništa nije moglo izraziti milinu bolje od te

ružičaste boje.
"Stajao sam posmatrajući tu jednostavnost. Si­
gurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre trideset
godina... Pokušao sam da se prisetim tog datuma: ne­
davnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj prome-
nljivoj strani sveta. Možda me je pevanje neke ptice
raznežilo jer je i njena pesma bila nežna; ipak mislim da
u toj silovitoj tišini nije bilo drugog zvuka osim bezvre-
menskog oglašavanja cvrčaka. Pomislih: Sada je hiljadu
osam stotina i neka godina, ali to nisu više bile reči sa
približnim značenjem, već nešto sto je prodrlo duboko u
stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni
posmatrač sveta: bio je to neodređeni strah prožet nauč­
nim razumom, koji filozofsko razmišljanje čini jasnim.
Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode
vremena; nego mi se činilo da sam opsednut nemim ili
odsutnim smislom jedne neverovatne reči: večnost. Tek
kasnije sam uspeo da odredim to osećanje.
"Sada mogu da ga opišem ovako: Taj jasni pri­
zor istorodnih pojava - spokojne noći, čistog zida, pro­
vincijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio
samo sličan slici tog istog ugla od pre više godina; nije
reč o sličnosti ili ponavljanju, već o istovetnosti. Ako
uopšte možemo da proniknemo u vreme, uviđamo da je
ono privid: ne možemo da razlikujemo ili razlučimo je­
dan trenutak od privida jučerašnjeg trenutka, drugi
trenutak ne može da se razluči od privida današnjeg
trenutka, jer se u tom procesu svi trerr i razlazu.
"Očigledno je da broj takvi1 trenutaka dostupnih
ljudima nije neograničen. Ti temeljni trenuci - fizičkog
bola ili uživanja, nastupanja sna, slušanja muzike,

147
HORHE LUIS BORHES

trenuci snažnog osećanja ili jakog gađenja - još su

bezličniji. Mogu unapred da izvedem sledeći zaključak:
život je toliko siromašan da mora biti besmrtan. Ali, mi
ne možemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromaštvo
jer vreme lako možemo da pobijemo na čulnoj ravni, ali
ne i na intelektualnoj, baš zato što se pojam uzasto-
pnosti ne može tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka
nagoveštaj ove misli ostane u obliku priče. I neka u
otvorenoj nerešivosti ove stranice ostane pravi trenutak
zanosa i mogućeg predosećanja večnosti, kojim me je ta
noć velikodušno podarila."

Među mnogim učenjima koje beleži istorija filo­

zofije, idealizam je možda najstarije i najrasprostra­
njenije. To je primetio Karlajl (Novalis, 1829); bez umi-
šljanja da će se time ovaj beskonačni niz okončati, nje­
govom spisku treba dodati najpre platoniste, za koje su
samo prototipovi stvarni (Noris, Juda, Abravanel,
Gemistus, Plotin); teologe, koji smatraju da sve što nije
božansko mora biti slučajno (Malbranš, Johan Ekhart);
moniste, za koje svemir predstavlja samo ispraznu odre­
dnicu apsolutnog (Bredli, Hegel, Parmenid)... Idealizam
je star koliko i metafizičko mišljenje: njegov najubojitiji
apologet, Džordž Berkli, bio je u punom naponu u
XVTfl veku: nasuprot Šopenhauerovoj tvrdnji (Welt als
Wille und Vorstellung, II, 1), njegova zasluga ne sastoji
se u otkrivanju ovog učenja, već u pronalaženju
argumenata koji ga potkrepljuju. Berkli je te argumente
uperio protiv materije; Hjum ih je primenio na svest.

148
 NOVO POBIJANJE VREMENA

Ali, najpre bi trebalo da rekapituliram razne etape ove

dijalektike.
Berkli je negirao materiju. To nikako ne znači
da je negirao boje, mirise, ukuse, zvuke i dodire; ali,
negirao je da pored tih percepcija, koje čine spoljni svet,
postoji nešto nevidljivo, nedodirljivo, što bi se nazivalo
materijom. Negirao je da ima bolova koje niko ne
oseća, boja koje niko ne vidi, oblika koje niko ne
dodiruje. On je smatrao da pripisivanjem materijalnog
karaktera percepcijama, vi u stvari svetu dodajete još
jedan nepojmljivi i suvišni svet. Verovao je u prividni
svet stvoren čulima, ali je istovremeno smatrao da
materijalni svet (recimo Tolandov) predstavlja njegovo
prividno udvostručavanje. Izneo je sledeće zapažanje
(Principles of Human Knowledge, 3): "Svako će
priznati da misli, osećanja i ideje koje oblikuje naša
mašta ne postoje bez uma. Isto tako je jasno da čulni
utisci ili ideje utisnute u čula, bez obzira kako se
oblikuju (id est, koji predmet oblikuju), ne mogu
postojati nigde osim u umu koji ih opaža... Tvrdim da
ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga, dodirujem ga.
Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko od pisaćeg
stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti način osetio
ako bih mu se približio ili, pak, da ga na isti način može
osetiti drugi um... Govoriti o apsolutnom postojanju
neorganskih predmeta, nezavisno od toga da li ih
opažamo ili ne, predstavlja po mom uverenju besmi­
slicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu postojati
izvan uma koji ih opaža." Odgovarajući unapred na
moguće primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje: "Neki će
sigurno reći da nema ničega lakšeg nego da zamislimo
drveće u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne bilo nikog u

149
HORHE LUIS BORHES

blizini ovih predmeta koji bi ih opažao. Zaista, ništa

lakše od toga. Međutim, pitam vas zar niste u stvari u
svom umu oblikovali ideje koje nazivate knjigama ili
drvećem, izostavljajući tom prilikom misao o nekome
ko bi ih opažao? I zar ih niste tom prilikom izmislili?
Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi ideje: samo
pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati izvan
uma". U pasusu 6 Berkli je već bio istakao: "Neke istine
su tako očigledne da je dovoljno da otvorimo oči pa da
ih ugledamo. Jedna od njih je veoma značajna: Ceo
nebeski hor i sve što postoji na zemlji - sva tela koja
čine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan uma; ne
postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli neki
Večni um." (Berklijev Bog je sveprisutni posmatrač koji
čini svet koherentnim.)
Učenje koje sam izložio doživelo je pogrešna
tumačenja. Herbert Spenser je smatrao da ga pobija
(Principles of Psychology, VIII, 6) pretpostavkom da
ako izvan svesti ništa ne postoji, onda svest mora biti
beskonačna u vremenu i prostoru. Ovo prvo je tačno
ukoliko smatramo da je svako vreme u stvari vreme
koje neko percipira, ali je netačno ukoliko smatramo da
to vreme nužno mora obuhvatati beskonačni broj
vekova; ovo drugo je nepotrebno jer je već Berkli
(Principles of Human Knowledge, 116; Siriš, 266) u
više navrata pobijao apsolutni prostor. Još je teže
razumeti grešku koju čini Šopenhauer (Welt als Wille
und Vorstellung, II, I) tvrdeći daje, po idealistima, svet
cerebralna pojava; međutim, Berkli je prethodno tvrdio
(Dialogues Between Hylas and Philonus JJ): "Mozak o
kojem govoriš je čulni predmet i kao takav on može
postojati samo u umu. Hteo sam da saznam da li

150
 NOVO POBIJANJE VREMENA

smatraš uverljivom pretpostavku da je jedna ideja ili

stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je tvoj odgovor
potvrdan, kako objašnjavaš poreklo te izvorne ideje ili
uma?" I zaista, mozak je isto onoliko deo spoljnog sveta
koliko i sazvežđe Kentaur.
Berkli je negirao postojanje predmeta iza čulnih
osećaja; Dejvid Hjum je pobijao ideju da postoji subjekt
iza percepcije promena. Prvi je negirao materiju, dok je
drugi negirao duh; prvi nije želeo da pripisujemo meta­
fizički pojam materije nizu uzastopnih utisaka, dok
drugi nije želeo da pripisujemo metafizički pojam sub­
jekta nizu uzastopnih mentalnih stanja. Ovakva razrada
Berklijevih argumenata tako je logična da ga je sam
Berkli predvideo, kako je primetio Aleksandar Kembel,
nastojeći čak da ga zadrži jednim kartezijanskim ergo
sum: "Ako su tvoja načela valjana, ti sam nisi ništa
drugo do sistem promenljivih ideja koji se ne oslanja ni
na kakvu supstancu, jer je isto toliko besmisleno
govoriti o materijalnoj supstanci." To govori Hylas u
trećem i poslednjem Dijalogu, predupređujući Dejvida
Hjuma. Hjum to potvrđuje (Treatise of Human Nature,
I, 4, 6): "Mi smo skup ili zbir percepcija koje slede
jedna drugu neshvatljivom brzinom... Um je nalik na
pozorište u kojem se percepcije pojavljuju, iščezavaju,
vraćaju i kombinuju u beskonačnim varijacijama. Neka
nas ova metafora ne zavara. Percepcije čine um te ne
možemo nazreti ni mesto gde se scene odvijaju, ni
materijal od kojeg je pozorište sazdano."
Polazeći od idealističkih argumenata, čini mi se
da se može - a možda i mora - ići korak dalje. Po Berk-
liju, vreme je "uzastopno nizanje ideja koje teku jedno­
lično i u kojem učestvuju sva bića" (Principles of Human

151
HORHE LUIS BORHES

Knowledge, 98); a za Hjuma, "uzastopno nizanje nedelji-

vih trenutaka" (Treatise of Human Nature, I, 2, 3). Među­
tim, ako smo negirali materiju i duh kao kontinuitete,
ako smo negirali i prostor, čini mi se da nemamo prava
da izuzmemo vreme. Izvan percepcije (prave ili pretpo­
stavljene) materija ne postoji; duh ne postoji izvan
mentalnog stanja; onda ni vreme ne postoji izvan trenu­
tne sadašnjosti. Uzmimo kao primer jedan najjednosta­
vniji mogući trenutak: recimo, san Čuang Cua (Herbert
Elen Džajls: Chuang Tzu, 1889). Pre nekih dvadeset i
četiri veka, ovaj čovek sanjao je da je leptir. Kad se
probudio, više nije znao da li je bio čovek koji je sanjao
da je leptir ili leptir koji je sanjao da je čovek. Ali,
zaboravimo na buđenje. Razmotrimo samo san; ili,
jedan od njegovih trenutaka. "Sanjao sam da sam leptir
koji leti vazduhom, ne znajući ništa o Čuang Cuu", piše
u drevnom tekstu. Nikad nećemo saznati da li je Čuang
Cu video vrt nad kojim mu se činilo da leti ili pokretni
žuti trougao, koji je nesumnjivo bio on sam, ali znamo
da je to bila subjektivna slika i da je prizvana sećanjem.
Po teoriji psihofizičkog paralelizma, ta je slika morala
da bude povezana s nekom promenom u nervnom
sistemu snevača; Berkli bi rekao da u tom trenutku nije
postojalo telo Čuang Cua, niti je postojala tamna odaja
u kojoj je on sanjao, osim u vidu percepcije u
božanskom umu. Hjum još više pojednostavljuje ovaj
događaj. On smatra da u tom trenutku nije postojao duh
Čuang Cua, postojale su samo boje sna i pouzdanost da
je bio leptir. Ta pouzdanost postojala je kao trenutni
član "skupa ili zbira percepcija" koje su četiri stotina
godina pre Hrista činili um Čuang Cua; te percepcije
postojale su kao n članovi jednog beskonačnog vremen-

152
 NOVO POBIJANJE VREMENA

skog niza, između n -I i n + I. Za idealističku filozofiju

nema druge stvarnosti osim mentalnih procesa; pripi­
sivati predmetnost leptiru izgleda kao uzaludno udvo-
stručavanje sveta; pripisivati neko ja tim procesima
izgleda kao još veće preterivanje. Ta filozofija priznaje
da postoje snevanje i percepcije, ali ne priznaje
postojanje sna, a kamoli snevača; govoriti o objektima i
subjektima isto je što i prepustiti se nejasnoj mitologiji.
Dakle, ako je svako psihičko stanje samo sebi dovoljno,
ako je vezivanje svakog od njih za predmetnost ili neko
ja nepotrebno i uzaludno umnogostručavanje, s kakvim
pravom mu kasnije možemo određivati mesto u
vremenu? Čuang Cu je sanjao da je leptir i tokom tog
sna on nije bio Čuang Cu, već leptir. Ako ukinemo
prostor i ja, kako možemo povezivati te trenutke s
trenucima buđenja i s feudalnom epohom kineske
istorije? To ne znači da nikad nećemo saznati, makar
približno, datum toga događaja, bilo kog događaja na
svetu, stran samom događaju, kao nešto što je izvan
njega samog. Čuang Cuov san je poslovična priča u
Kini; zamislimo da jedan od njenih mnogobrojnih čita­
laca sanja najpre da je leptir, a kasnije da je Čuang Cu.
Zamislimo da je nekom slučajnošću koja nije isključena
taj san bio tačna kopija Čuang Cuovog sna. Polazeći od
te istovetnosti, valja se zapitati: zar ta dva istovetna tre­
nutka nisu jedan te isti trenutak? Nije li dovoljan jedan
jedini ponovljeni član pa da se istorija sveta poremeti i
zamrsi, i da se potvrdi da ta istorija u stvari ne postoji?
Pobijanje vremena pretpostavlja negiranje dveju
stvari: uzastopnosti članova nekog niza i sinhronizma
članova dvaju nizova. Zaista, ako je svaki član apsolu­
tan, njihovi se odnosi svode na svest o postojanju tih

153
HORHE LUIS BORHES

odnosa. Jedno stanje prethodi drugom ako je svesno

svoga prethodnog položaja; stanje G je istovremeno sa
stanjem H samo ako je svesno te istovremenosti. Nasu­
prot onome što tvrdi Šopenhauer 2 u svojoj tabeli funda­
mentalnih istina (Welt als Wille und Vorstellung, JJ, 4),
svaki vremenski odlomak ne ispunjava istovremeno ceo
prostor, jer vreme nije sveprisutno. (Razume se da na
ovom nivou diskusije prostor više ne postoji.)
Meinong u svojoj teoriji spoznaje smatra da se
mogu spoznati imaginarni predmeti: oni koji pripadaju
četvrtoj dimenziji, da tako kažemo, ili su nešto nalik na
Kondijakov senzibilni kip, Lokovu hipotetičnu životi­
nju, kvadratni koren iz -1. Ako su razlozi koje sam iz-
neo valjani, znači da u taj magloviti svet spadaju mate­
rija, ja i spoljni svet, opšta istorija, naši životi.
Pored toga, izraz pobijanje vremena višeznačan
je i neodređen. Može se odnositi na Platonovu i Boetije-
vu večnost kao na dvoumljenja Seksta Empirika. Ovaj
potonji (Adversus mathematicos, XI, 197) pobija pro­
šlost koja je već bila, zatim budućnost koja još nije, tvr­
deći da je sadašnjost i deljiva i nedeljiva. Nije nedeljiva
jer bi u tom slučaju bila lišena početka koji bi je
povezao s prošlošću kao i kraja koji bi je povezao s
budućnošću; ne bi imala ni sredinu jer ono što nema
početak i kraj ne može imati ni sredinu; ali nije ni
deljiva jer bi se u tom slučaju sastojala iz jednog delà
koji je već bio i drugog koji tek treba da bude. Ergo,
ona ne postoji, a pošto ne postoje ni prošlost ni
sadašnjost, vreme kao takvo ne postoji. F. H. Bredli

2
To je pre s v e g a tvrdio Njutn: "Svaka čestica prostora je v e č n a . svaki
nedeljivi trenutak trajanja je sveprisutan." (Principia, UJ. 4 2 )

154
 NOVO POBIJANJE VREMENA

aktualizuje i razrađuje taj problem, primećujući sledeće

(Appearance and Reality, IV): ako se sadašnjost može
podeliti u druge sadašnjosti, ona znači nije manje
složena od vremena; ali ako je nedeljiva, onda je vreme
samo odnos među vanvremenskim pojavama. Dakle,
ovakva razmišljanja negiraju delove da bi zatim
negirala celinu; ja negiram celinu da bih potvrdio svaki
pojedinačni deo. Dijalektikom Berklija i Hjuma stigao
sam do Šopenhauerovog stava: "Volja se manifestuje
samo u sadašnjosti, a nikako u prošlosti ili budućnosti;
prošlost i budućnost ne postoje osim kao apstraktni
pojmovi neophodni svesti, kao racionalnom načelu, radi
povezivanja raznih činilaca. Niko nije živeo u prošlosti
i niko neće živeti u budućnosti: sadašnjost je oblik
svekolikog života, svojstvo koje mu nikakva sila ne
može oduzeti... Vreme je kao krug koji se beskonačno
okreće: silazni luk je prošlost, uzlazni budućnost; na vr­
hu je nedeljiva tačka koja dodiruje tangentu i to je sada­
šnjost. Nepokretna kao tangenta, ova skučena tačka
obeležava dodir objekta, koji se manifestuje kao vreme,
sa subjektom, koji nema oblik i nije dostupan spoznaji
jer predstavlja uslov spoznaje" (Welt als Wille und
Vorstellung, I, 54). Jedna budistička rasprava iz V veka,
Visuddhimagga (Put čistote) ilustruje ovo učenje jed­
nom stilskom figurom: "Strogo govoreći, život jednog
bića traje koliko jedna ideja. Kao kolski točak koji se
okreće i pri tom dodiruje zemlju samo u jednoj tački,
tako i život traje koliko i jedna ideja" (Radakrišnan:
Indian Philosophy, I, 373). Drugi budistički tekstovi
tvrde da se svet uništava i obnavlja šest hiljada pet stoti­
na miliona puta dnevno i da je svaki čovek samo privid
koji na vrtoglav način čini niz trenutnih i pojedinačnih

155
HORHE LUIS BORHES

ljudi. "Čovek prošlog trenutka - tvrdi se u Putu čistote

- živeo je, ali više ne živi, niti će živeti; čovek budućeg
trenutka će živeti, ali nije živeo niti živi sada; čovek
sadašnjeg trenutka živi, ali niti je živeo niti će živeti"
(nav. delo, I, 407). Taj stav možemo uporediti s ovom
Plutarhovom mišlju (De E apud Delphos, 18): "Čovek
jučerašnjice umro je u čoveku sadašnjice, čovek dana­
šnjice umire u čoveku sutrašnjice."
And yet, and yet... Negiranje vremenske uzasto-
pnosti, negiranje ja, negiranje astronomskog svemira, to
su sve izrazi prividnog očajanja i prikrivene utehe. Naša
sudbina (za razliku od Svedenborgovog pakla i pakla
tibetske mitologije) nije zastrašujuća zato što je
prividna, nego zato što je nepovratna i čvrsta kao čelik.
Vreme je materija od koje sam sazdan. Vreme je reka
koja me nosi, ali reka sam ja; tigar koji me rastrže, ali
tigar sam ja; vatra u kojoj gorim, ali vatra sam ja.
Nažalost, svet je stvaran; i ja sam Borhes, nažalost.

BELEŠKA UZ PROLOG

Nema rasprave o budizmu koja ne spominje

apologetsko delo Milinda Panha iz II veka. Ono sadrži
razgovor između Menandera, kralja Bahtijane, i kalu-
đera Nagasene. Nagasena kazuje da isto kao što kraljev­
ska kola ne čine točkovi, ni sedište, ni osovina, ni ruda,
ni jaram, tako ni čoveka ne čine materija, oblik, utisci,
misli, instinkti i svest. On nije kombinacija ovih delova,
ali ipak ne postoji mimo njih... Posle višednevne
rasprave, Menander (Milinda) prihvata budističku veru.
Ovo delo preveo je na engleski Ris Dejvids,
(Oxford, 1890-1894).

156
 BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

Značenja koja ima reč dragulj - nešto maleno a

skupoceno, tvrdo ali i tanano, koje se prenosi izuzetno
lako, nešto jasno ali istovremeno i nedokučivo, cvet
godina - sasvim su opravdana. Ne znam kako bi se bo­
lje opisao Ahilov paradoks, koji tako mirno odoleva že­
stokim pokušajima opovrgavan]a već dvadeset i tri
veka. Čini mi se da ga zaista možemo proglasiti besmrt­
nim. Postojano zračenje tajne koje ovakva ustrajnost
pretpostavlja i tanano nerazumevanje kojim izaziva
ljude, darovi su koji nas obavezuju na zahvalnost. Pro­
đimo kroz to iskustvo još jednom, ako ni zbog čega dru­
gog a ono da bismo ponovo potvrdili njegovu unu­
trašnju složenost i tajanstvenost. Stoga nameravam da
nekoliko stranica - nekoliko trenutaka koje ćemo pode-
liti - posvetim izlaganju ovog paradoksa i njegovih naj­
znamenitijih revizija. Polazim od onoga što se dobro
zna: da ga je smislio Zenon iz Eleje, Parmenidov uče­
nik, čovek koji je odricao da se u svemiru išta može
dogoditi.
Biblioteka mi omogućava uvid u nekoliko ver­
zija slavnog paradoksa. Prva se nalazi na stranicama
dvadeset treće knjige veoma hispanskog Hispano-ame­
ričkog rečnika, a svodi se na sledeći oprezni iskaz:
Nema kretanja: Ahil nikada ne može da stigne sporu
kornjaču. Ostavljam po strani ovaj uzdržani opis i tra-

157
HORHE LUIS BORHES

žim manje sažeto izlaganje G. H. Luisa, čije je delo

Biographical History of Philosophy bila prva filozofska
literatura koju sam pročitao, možda iz taštine, a možda
iz radoznalosti. Prenosim to izlaganje: Ahil je simbol
brzine i on treba da sustigne kornjaču, koja je simbol
sporosti. Ahil trči deset puta brže nego kornjača te pri­
staje da joj da deset metara prednosti. Ahil pretrči deset
metara, kornjača jedan; Ahil pretrči taj metar, a kornja­
ča jedan decimetar; Ahil pretrči taj decimetar, a kornja­
ča jedan santimetar; Ahil pređe i taj santimetar, a kor­
njača jedan milimetar; Ahil pretrči taj milimetar, a kor­
njača deseti deo milimetra, i tako beskonačno. Dakle,
Ahil može beskonačno da trči, a da nikad ne sustigne
kornjaču. U tome se sastoji ovaj besmrtni paradoks.
Prelazim na takozvana pobijanja. Ona starija -
koja su izvršili Aristotel i Hobs - sadržana su u tvrdnji
Stjuarta Mila. On smatra da je ovaj problem jedan od
mnogih primera pogrešnog logičkog razmišljanja, a re­
zultat je brkanja pojmova. Mil smatra da se paradoks
može razrešiti time što će se izvršiti razgraničenje poj­
mova:
U zaključku sofizma, izraz beskonačno ozna­
čava bilo koju vremensku jedinicu koju možemo zami­
sliti; dok u premisama označava bilo koji broj jedinica
koje nastaju podelom vremena. Znači možemo podeliti
deset jedinica sa deset, zatim i kvocijent isto sa deset,
koliko god puta hoćemo; potpodele prostora su ne­
ograničene isto kao i potpodele vremena u kojem se
prostor kao rastojanje savladava. Međutim, moguće je
izvršiti neograničen broj potpodela nečega što je samo
po sebi ograničeno. Ovaj argument dokazuje neogra­
ničeno trajanje sadržano u pet minuta, ali samo ovo i

158
 BESKONAČNA TRKA AHILA 1 KORNJAČE

nijedno drugo. Sve dok ne istekne tih pet minuta, vreme

se može podeliti sa deset, zatim opet sa deset, i tako
koliko god puta hoćemo, što je sasvim u skladu s činje­
nicom da je ukupno trajanje ograničeno na pet minuta.
Rezimirajući, ovim dokazujemo sledeću tvrdnju: da bi
se pretrčalo ograničeno rastojanje, potrebno je vreme
koje je neograničeno deljivo, ali je po sebi konačno i
ograničeno (Mil: Logički sistem, peta knjiga, sedmo
poglavlje).
Ne znam kako je čitalac ovo shvatio, ali meni se
čini da se Milovo pobijanje paradoksa svodi na potvrdu
istog. Dovoljno je da utvrdimo da je Ahilova brzina
jedan metar u sekundi, pa da izračunamo neophodno
vreme:
10 + 1 + 1/10 + 1/100 + 1/1000 + 1/10000 ...
Zbir ove neograničene geometrijske progresije
ne može da bude više od dvanaest (tačnije - jedanaest i
jedna petina; još tačnije - jedanaest i tri dvadeset-
petine), ali se taj zbir nikada ne može ostvariti. Drugim
recima, Ahilova staza je neograničena i on će večno
trčati, ali će Ahil preći to rastojanje pre nego što stigne
do kraja dvanaestog metra; ali tako da će se njegova
večnost završiti pre isteka dvanaest sekundi. Ovo siste­
matsko razlaganje, beskonačno spuštanje u sve manje i
sitnije razmake, zapravo i nije u oprečnosti sa našim
problemom, već nam pomaže da ga bolje shvatimo.
Imajmo u vidu da se trkači umanjuju ne samo usled
udaljavanja u vizuelnoj perspektivi, već i usled toga što
moraju pretrčavati mikroskopska rastojanja. Valja imati
na umu i to da ti stepenasti razmaci razaraju prostor. Još
žešće razaraju tekuće vreme baš iz razloga što se nižu u

159
HORHE LUIS BORHES

udvostručenom očajničkom utrkivanju nepomičnosti i

zanosa.
Želja da se paradoks pobije došla je do izražaja
u čuvenom eseju Anrija Bergsona napisanom 1910. go­
dine, Esej o neposrednim podacima svesti; već sam nas­
lov postavlja zahtev za načelom. Evo šta Bergson piše:
Kretanju, s jedne strane, pripisujemo deljivost
prostora u kojem se odvija, zaboravljajući da je lako de-
liti predmet, ali ne i čin; s druge strane, navikli smo da
projektujemo čin, tj. kretanje u prostor, da ga primenju-
jemo na prostor u kojem se telo kreće kao i na samo telo
u pokretu; drugim recima, navikli smo da opredmeću-
jemo kretanje. Po našem mišljenju, sofizmi Elejske
škole proizlaze iz brkanja kretanja i prostora; interval
koji razdvaja dve tačke podložan je neograničenoj
deobi, a kad bi se kretanje sastojalo od delova poput
onih koji čine interval, ovaj interval nikada ne bi
istekao. Međutim, činjenica je da svaki Ahilov korak
predstavlja prost i nedeljiv pokret, te da bi posle
određenog broja takvih pokreta Ahil prestigao kornjaču.
Privid elejskih filozofa nastaje poistovećivanjem niza
pojedinačnih pokreta, tj. činova sui generis s homo­
genim prostorom u kojem se oni odvijaju. Pošto se
prostor može raščlaniti, a zatim ponovo sastaviti prema
bilo kojoj zakonomernosti, njima se činilo da im to
dozvoljava da Ahilovo kretanje ponovo sastave u
celinu, ne služeći se pri tom više Ahilovim koracima,
nego koracima kornjače. Ovom zamenom, umesto
Ahila koji trči da stigne kornjaču, dobij amo drugu
kornjaču koja trči za prvom, a obe napreduju istim
koracima ili istovremenim pokretima, tako da druga
kornjača nikada ne može da stigne prvu. Zašto Ahil

160
 BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

prestiže kornjaču? Zato što je svaki Ahilov korak, kao i

svaki korak kornjače, pokret koji je kao takav nedeljiv i
predstavlja drukčiju veličinu u prostoru: prema tome, na
kraju mora biti zbir rastojanja koje je pretrčao Ahil, a on
će biti veći od zbira rastojanja koje je pretrčala
kornjača, uključujući prednost koju je imala u odnosu
na Ahila. Zenon to zaboravlja kad ponovo sastavlja
Ahilovo kretanje prema zakonomernosti koja važi za
kornjaču. On zaboravlja da samo prostor dozvoljava
proizvoljno raščlanjivanje i sastavljanje, pogrešno ga
poistovećujući s kretanjem (Neposredni podaci, Barne-
sov španski prevod, str. 89, 90). Jedna osobina ovog
argumenta jeste njegova popustljivost. Bergson priznaje
da je prostor podložan beskonačnoj deobi, ali odbija da
to važi i za vreme. Bergson prikazuje dve kornjače
umesto jedne da bi zavarao čitaoca. Zatim spaja vreme i
prostor, koji se međusobno isključuju: spaja Džejmsovo
brzo i nepovezano vreme, svoju savršenu ushićenost
otkrićem i neograničeno deljivi prostor laika.
Metodom eliminacije dolazim do jedinog meni
poznatog pobijanja koje se istovremeno odlikuje nada­
hnućem dostojnim izvornika prvobitnog paradoksa, što
je vrlina koju zahteva intelektualni smisao za estetiku.
To pobijanje formulisao je Rasel. Pronašao sam ga u
uglednom delu Vilijama Džejmsa Some Problems of
Philosophy, a šire objašnjenje pojmova od kojih polazi
Rasel može se naći u njegovim potonjim delima -
Introduction to Mathematical Philosophy 1919, i Our
Knowledge of the External World, 1926 - koja su ne
samo krajnje lucidna nego i isto tako izazovna i snažna.
Rasel smatra da se čin brojanja u suštini sastoji u
poređenju dvaju nizova. Na primer: ako je u Egiptu

161
HORHE LUIS BORHES

Anđeo ubio svu prvorođenu mušku decu osim onih u

kućama sa crvenim znakom na vratima, znači da se
spasio onoliko dece koliko je bilo crvenih znakova, bez
obzira na konkretan broj tih znakova. Količina je u
ovom slučaju neodređena, ali ima primera kad ona
može biti neograničena. Niz prirodnih brojeva je
beskonačan, ali ipak možemo sa sigurnošću tvrditi da
parnih brojeva ima isto koliko i neparnih:
broju 1 odgovara 2
broju 3 odgovara 4
broju 5 odgovara 6 i tako dalje.

Dokaz je neoboriv, ali i izlišan. Međutim, on se

ne razlikuje od sledećeg: da ima onoliko množilaca
broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva:
broju 1 odgovara 3018
broju 2 odgovara 6036
broju 3 odgovara 9054
broju 4 odgovara 12. 072 i tako dalje.

Isto važi i za stepene ovog broja, bez obzira što

se u progresiji oni proređuju:
broju 1 odgovara 3018
broju 2 odgovara 3018 2 = 9.108.324
broju 3 odgovara... i tako dalje.

Genijalno prihvatanje ovih činjenica nadahnulo

je formulu koja polazi od toga da je jedan neograničeni
skup - drugim recima, niz prirodnih brojeva - u stvari
skup čiji članovi mogu da se raščlane u neograničene
nizove. Na tim brojčanim visinama, celina nije veća od
delà: tačan broj tačaka kojih ima u svemiru jednak je
broju tačaka kojih ima u jednom metru svemira, ili deci-

162
 BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

metru ili najdužoj zvezdanoj putanji. Ahilov problem

obuhvaćen je tim epskim odgovorom. Svaka tačka do
koje stigne kornjača nalazi se u određenoj proporciji
prema tački do koje stigne Ahil, a taj odnos koji se ispo-
ljava u svim tačkama ovih simetričnih nizova, dovoljan
je da bi se potvrdila njihova jednakost. Nema ni traga
početne prednosti koja je data kornjači: krajnja tačka
njenog kretanja, krajnja tačka Ahilovog kretanja i
krajnja tačka u vremenu trke - svi ti članovi matema­
tički se podudaraju. Tako glasi Raselovo rešenje. Džej-
ms se ne slaže s njim, mada priznaje tehničku nadmoć-
nost svog neistomišljenika. Raselove tvrdnje (piše on)
izbegavaju suštinu problema koji se odnosi na rastuću
kategoriju neograničenosti, a ne na stabilnu kategoriju
koju Rasel jedino uzima u obzir kad pretpostavlja da je
trka završena i da se problem sastoji u uspostavljanju
ravnoteže između pređenih rastojanja. S druge strane,
nisu neophodna dva rastojanja. Rastojanja koja prelaze
dva trkača ili samo isticanje praznog vremena ukazuju
na sledeći problem: kako završiti trku kada se svaki
prethodni interval javlja kao prepreka na putu ka cilju
(Some Problems of Philosophy, 1911, str. 181).
Došao sam do kraja svoga izlaganja, ali ne i do
kraja našeg mudrovanja. Paradoks Zenona iz Eleje, isti­
če Džejms, nije uperen samo protiv prostorne stvarnosti
već i protiv najnedodirljivije i tanane vremenske stvar­
nosti. Dodajem i to da se samo postojanje nekog fizi­
čkog tela, trajanje u mirovanju, tok jedne večeri u neči­
jem životu, ovim paradoksom pretvaraju u pravu
pustolovinu. Raščlanjivanje se vrši samom rečju bes­
konačnost. Ta reč zebnje (koja je kasnije postala pojam)
stvorili smo iz straha, a onog trenutka kada se usadi u

163
HORHE LUIS BORHES

mišljenje, ona počinje da ga razara i uništava. (Ima i

drugih drevnih gorkih iskustava koja su proistekla iz
upotrebe te podmukle reči: u Kini postoji predanje o
skiptru vladara Lianga koji se prepolovljava u trenutku
kada ga preuzima novi vladar; mada je bio u rukama
vladara iz mnogih dinastija, skiptar još postoji.) Pošto
sam izložio stručna razmatranja o ovom pitanju, plašim
se da moje lično mišljenje može delovati drsko i otr­
cano. No ipak ću da ga iznesem: Zenonova teza je neo­
boriva, osim ukoliko priznamo idealnu prirodu prostora
i vremena. Ponor ovog paradoksa možemo izbeći samo
ako prihvatimo idealizam i konkretan rast onoga što
opažamo.
A moj čitalac će upitati: zar da diramo u naše
poimanje svemira zbog te mrvice grčke tmine?

164
 ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

Negde oko 1905. bilo mi je poznato da se na

sveznajućim stranicama prve knjige (od A do ALL)
Hispano-američkog enciklopedijskog rečnika Montane-
ra Simona nalazi mali crtež nekakvog kralja koji me je
uznemiravao: glave špicaste kao u pevca, snažnih grudi,
držao je štit i bič u raširenim rukama, sedeći na prestolu
nalik na sklupčani rep. Oko 1916. pročitao sam ovaj ne­
jasni spisak imena kod Keveda: "Najpre prokleti
osnivač jeresi, Bazilid. Onda Nikola iz Antiohije, Kar-
pokrat i Serint i zloglasni Ebion. Zatim Valentin, koji je
tvrdio da je svet proizašao iz mora i tišine." Boraveći u
Ženevi 1923, prelistao sam nekakvu nemačku knjigu o
jeresima i saznao da je na onom zlosrećnom crtežu
predstavljen hibridni bog kojem se sa strahopoštova­
njem klanjao sam Bazilid. Saznao sam da su gnostici
bili očajnici vredni divljenja te sam se upoznao s vero-
vanjima kojih su se predano pridržavali. Malo kasnije,
imao sam priliku da proučim specijalne monografije
Mida (nemački prevod pod naslovom Fragments eines
verschollen Glaubens, 1902) i Volfganga Šulca {Doku­
mente der Gnosis, 1910) kao i članke Vilhelma Busea u
Enciklopediji Britanika. Danas pristupam zadatku
rezimiranja i ilustrovanja jedne od njihovih kosmo-
gonija: upravo one koju je propovedao Bazilid, osnivač
jeretičkog učenja. Potpuno se oslanjam na obaveštenja

165
HORHE LUIS BORHES

koja navodi Irinej. Poznato mi je da ih mnogi smatraju

nepouzdanim, ali pretpostavljam da ova haotična revi­
zija pokojnih snova dopušta i reviziju jednog sna za koji
ne znamo da li je uopšte pripadao nekom snevaču. S
druge strane, Bazilidova jeres znatno je jednostavnija
od toga. Rođena je u Aleksandriji, oko sto godina nakon
Krsta, kažu, i to među Sirijcima i Grcima. U to doba
teologija je bila narodna strast.
Bazilidova kosmogonija polazi od jedinstvenog
boga. Ovo božanstvo nije imalo ime ni poreklo; otuda
se približno određivalo nazivom pater innatus. Njegovo
sredstvo delovanja bila je pleroma ili sveobuhvatnost,
nezamislivi muzej platonskih arhetipova, apstraktnih
suština. To je bio nepromenljivi bog, a iz njegovog
mirovanja nastalo je sedam nižih božanstava koji su se
spustili u sferu delovanja, stvorivši najpre nebo, kojim
su i upravljali. Iz tog prvog kruga demijurga proizašao
je drugi krug - anđela, moćnika i vladara; oni su stvorili
niže nebo koje je predstavljalo simetričnu kopiju prvo­
bitnog uzora. Ova druga konklava reprodukuje se kasni­
je u trećoj, a ova u još jednoj nižeg reda, i tako dalje sve
do broja 365. Gospodar poslednjeg neba je onaj iz
Pisma, a njegovo učešće u božanskom gotovo je ništa­
vno. On je sa svojim anđelima sazdao ovo vidljivo ne­
bo, oni su stvorili nematerijalnu zemlju, kojom mi gazi­
mo, da bi je zatim podelili. Razumljivi zaborav izbrisao
je podrobne priče kojima je ova kosmogonija objašnja­
vala poreklo čoveka, ali druge priče iz istog doba omo­
gućuju nam da nadoknadimo taj propust, mada na neo­
dređen i hipotetičan način. Prema odlomku koji je obja­
vio Hilgenfeld, Mrak i Svetlost uvek su postojali ne
znajući jedan za drugoga, a kada su se konačno suočili i

166
 ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

sagledali, Svetlost se odmah okrenula, dok se zalju­

bljeni Mrak dočepao njenog odsjaja ili sećanja. To obe-
ležava nastanak čoveka. U analognom Satornilovom
sistemu, nebo dopušta delotvornim anđelima trenutnu
viziju, tako da oni prema svom liku stvaraju čoveka koji
je puzao po zemlji kao neka zmija, sve dok ga Gospod
nije podario iskrom svoje moći. Važno je ono što je
zajedničko svim ovim predanjima: tvrdnja da smo stvo­
reni od materijala najnižeg reda i da nas je impro-
vizovalo nižerazredno božanstvo iz straha ili osećanja
krivice. Vraćam se Bazilidovoj kosmogoniji. Pošto su
buntovni anđeli jevrejskog Boga napustili čovečanstvo,
vanvremenski bog sažali se na ljude i odluči da im
pošalje spasitelja. Ovaj je morao poprimiti prividnu
telesnost, jer bi ga prava telesnost unizila. Njegova
beživotna avet bila je javno izložena na krstu, ali sâm
Hristos uzneo se kroz sve slojeve neba da bi se ponovo
pridružio pleromi. Prošao je kroz njih neoštećen zato
što je znao tajno ime svojih božanstava. "I oni koji
poznaju istinu ove povesti", zaključuje se u verskom
učenju koje prenosi Irinej, "znaće da su se oslobodili
vlasti prinčeva koji su sagradili ovaj svet. Svako nebo
ima svoje ime isto kao i svaki anđeo, gospodar i moćnik
određenog neba. Onaj koji zna njihova tajna imena
prošao bi kroz sva neba neprimećeno i bezbedno, kao
što je to učinio spasitelj. I kao što Sina niko nije pre­
poznao, tako ni gnostika niko neće prepoznati. Ove taj­
ne ne smeju se izreći, nego se moraju čuvati ćutanjem.
Poznaj sve druge, ali neka drugi ne poznaju tebe."
Prvobitna numerička kosmogonija na kraju se
izvitoperila u brojčanu magiju. Tri stotine šezdeset i pet
spratova nebesa sa po sedam božanstava na svakom od

167
HORHE LUIS BORHES

njih zahtevaju nemoguće pamćenje 2.555 usmenih amu-

leta: godine su ih svele na zvučno ime spasitelja, Kau-
lakau, i ime nepokretnog boga - Abraksas. Za ove razo­
čarane jeretike, spasenje je zapravo mnemotehnički
poduhvat mrtvih, dok muke spasiteljeve nisu ništa do
optički privid - radi se, dakle, o dva privida koji na taja­
nstven način potvrđuju nepostojanost stvarnosti, tj. nji­
hovog sveta.
U krajnjoj liniji nije nam teško da izvrgnemo
ruglu uzaludno umnožavanje nominalnih anđela ili si­
metrično odraženih nebesa ove kosmogonije. Okamovo
taksativno načelo - Entia non sunt multiplicanda prae-
ter necessitatem - moglo bi se primeniti na ovaj slučaj,
što bi ovu kosmogoniju razbilo u paramparčad. Među­
tim, lično mislim da bi ta strogost bila prevaziđena i
izlišna. Ono do čega nam je stalo jeste odgovarajuće
preobražavanje ovih dosadnih i nepostojanih simbola. U
tome otkrivam dvostruki smisao: prvi je opšte mesto
kritike; drugi - koji ne želim da proglasim otkrićem -
ostao je nezapažen do sada. Počeću od onog očevid­
nijeg, a to je nastojanje da se bez skandala razreši pro­
blem zla i to hipotetičnim uvođenjem gradiranog niza
božanstava, koji posreduju između ništa manje hipo­
tetičnog Boga i stvarnosti. U sistemu koji smo opisali,
božanstva izvedena iz Boga degradiraju se i padaju
uporedo s udaljavanjem od njega. I tako sve dok ne dos-
peju na najniži stupanj, kad postaju sile dostojne prezira
koje su sklepale čoveka od materijala najnižeg reda. Kod
Valentina - koji nije smatrao da je svet nastao iz mora i
tišine - govori se o paloj boginji (Akamot) koja sa Mra­
kom izrodi dvoje dece, od kojih je jedno tvorac sveta, dok
je drugo đavo. Simonu Vraču je pripisano da je ovu pri-

168
 ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

ču pogoršao unošenjem nekih izmena: po njemu je

Jelena Trojanska spašena, ali ona je zapravo bila božja
prvorođena ćerka, koju su anđeli kasnije osudili na
mukotrpno lutanje počev od jednog mornarskog bur-
delja u Tiru. 1 Isusove trideset i tri godine i noć koju je
proveo na krstu nisu, po mišljenju gnostika, bili dovolj­
ni zalog za iskupljenje.
Ostaje da razmotrimo drugi smisao ovih mra­
čnih priča. Vrtoglava nebeska kula iz Bazilidove jeresi,
mnoštvo anđela, planetarna senka demijurga koji prave
rusvaj po zemlji, mahinacije nižih konklava protiv ple-
rome, gusta naseljenost ovog mitskog prostora, jedva
zamislivog ili nominalnog - sve to smišljeno je pored
ostalog i zato da bi se unizio ovaj svet. Ne toliko da bi
se podvuklo zlo koje u sebi nosimo, već naša suštinska
beznačajnost. Kao u prostranim sumracima koji se rasi­
paju po ravnicama, nebo izgleda monumentalno i uzbu­
dljivo, a zemlja siromašno. Ovaj stav opravdava kosmo-
gonijsku melodramu koju je smislio Valentin, razvija­
jući beskrajnu priču o dva natprirodna bića, tj. braći ko­
ja se prepoznaju, o paloj ženi, prevejanoj i žestokoj in­
trigi zlih anđela i o venčanju koje se odigrava u završni­
ci. U toj melodrami ili feljtonu, postanje je samo jedan
od mnogobrojnih događaja. Ideja je vredna divljenja:
sastoji se u zamišljanju sveta kao suštinski beznačajnog

1
Jelena, nesrećna kćerka božija. Njeno božansko poreklo nije
smetalo povezivanju predanja o Jeleni s predanjem o Isusu. Bazi-
lidovi sledbenici pripisali su Isusu prividnu telesnost; a za tragičnu
kraljicu tvrdili su d a j e samo njen eidolon, ili privid koji je bio otet
i odveden u Troju. Prema tome, spasenje dugujemo jednoj lepoj
aveti; druga avet izazvala je velike bitke, nadahnuvjti Homera. U
vezi s gnostičkim shvatanjem Jelene vidi Platonovog Fedra i
Adventures Among Books (str. 237-248) Endrjua Lenga.

169
HORHE LUIS BORHES

procesa, kao zalutalog i uzgrednog odsjaja drevnih nebe­

skih epizoda. Postanje se odigralo - slučajno i usput.
Reč je o projektu epskih razmera; pravoverna
religija i teologija odbacuju tu mogućnost, skandalizu-
jući se nad njom. Oni smatraju da se postanje odigralo
kao slobodni i nužni božanski čin. Prema recima sv. Av-
gustina, svemir nije nastao u vremenu već istodobno s njim
- a to je stav koji pobija prioritet Tvorca. Straus smatra da
je pretpostavka o početnom trenutku prividna zato što bi
taj trenutak zarazio vremenom ne samo trenutke koji slede,
već i one koji čine "prethodnu" večnost.
Gnostici su polemisali s hrišćanima tokom prvih
vekova naše ere. Mada su gnostici istrebljeni, ipak
možemo zamisliti kako bi bilo da su oni pobedili. Da je
Aleksandrija, umesto Rima, izišla iz ovog sukoba kao
pobednica, nesređene i mutne priče koje sam ovde rezi­
mirao, bile bi povezane, poučne i svakodnevne. Izreke
kao ona Novalisova: "Život je bolest duha" 2 ili ona krajnje
očajnička Remboova: "Pravi život je negde drugde; mi nis­
mo u svetu", blistale bi u kanonskim spisima. Razmišljanja
poput one odbačene Rihterove teze o zvezdanom poreklu
života i njegovom slučajnom rasprostiranju po ovoj
planeti, doživela bi bezuslovni uspon u verskim labo-
ratorijama. Bilo kako bilo, možemo li se nadati boljem
daru od saznanja da smo beznačajni, može li sam Bog
imati veću slavu od one koju pruža saznanje da je oslo­
bođen tereta sveta?

2
Ovaj stav - Leben ist eine Krankheit des Geistes, ein leiden-
schaftliches Tim - duguje svoje rasprostiranje Karlajlu. koji ga je
izneo u čuvenom članku objavljenom 1829. u časopisu "Foreign
Review". U Proročkim knjigama Vilijama Blejka ne nalazimo sa­
mo usputna poklapanja: one iznova otkrivaju suštinu agonije i sja­
ja gnosticizma.

170
 ODBRANA KABALE

ODBRANA KABALE

Ovo što činim nije prvi pokušaj ove vrste, a neće

biti ni poslednji koji će se završiti neuspehom, ali moje
nastojanje ima dve osobine po kojima se izdvaja iz svih
sličnih nastojanja. Prva je moje gotovo potpuno nepo­
znavanje hebrejskog jezika; a druga, to što nemam na-
meru da branim samo učenje, već hermenuitičke ili kri-
ptografske postupke koji vode ka njemu. Kao što je već
poznato, među ove postupke spadaju vertikalno čitanje
svetih tekstova, čitanje poznato kao boustrophedon
(zdesna nalevo prvi red, sleva nadesno sledeći), siste­
matsko zamenjivanje jednih slova azbuke drugima,
zbrajanje brojčane vrednosti slova, itd. Lako je ove pos­
tupke izvrgnuti ruglu, no ja sam se opredelio za drugi
pristup: da pokušam da ih razumem.
Daleki istočnik ovih postupaka očigledno se ve­
zuje za pojam mehaničkog nadahnuća Biblije. To shva-
tanje, prema kojem su jevanđelisti i proroci bezlični
božji pisari koji beleže što im on diktira, izloženo je s
nepromišljenom žestinom u delu Formula consensus
helvetica, u kojem se zahteva strogo poštovanje sugla­
snika u Svetom pismu, pa čak i dijakritičkih znakova za
koje drevne verzije nisu uopšte ni znale. (To doslovno
ostvarenje božjih književnih namera u čoveku javlja se
kao nadahnuće ili obožavanje: prvobitno značenje ove
reči odnosi se na preuzimanje nečega što je božanskog

171
HORHE LUIS BORHES

porekla. Sledbenici islama mogu se dičiti da su ovu hi­

perbolu prevazišli tvrdeći da izvornik Korana - Majke
knjige - predstavlja jedno od božjih atributa, poput
njegove milosti ili jarosti, te da na taj način prethodi
jeziku, odnosno, postanju. Isto tako ima i luteranskih
teologa koji se ne ustručavaju da Sveto pismo uvrste
među plodove Postanja, smatrajući da je u ovom spisu
otelovljen Sveti duh.
Eto kako stižemo do tajne. Bibliju nije uopšte
diktirao bog, već njegova treća hipostaza. To je mišlje­
nje opšteprihvaćeno; Bekon je 1625. napisao: Pero Sve­
tog duha više se zadržalo na Jovovoj nesreći nego na
Solomunovoj sreći.1 Njegov savremenik Džon Don
takođe je zabeležio: Sveti duh je rečit, snažan i plodan
pisac, ali nije lak na rečima; podjednako je dalek od su-
vog koliko i od kitnjastog stila.
Ne može se govoriti o Svetom duhu, a prećutati
zastrašujuće trojedno jedinstvo čiji je on deo. Katolički
vernici smatraju da su Sveta trojica jedno tročlano telo,
koje je beskrajno savršeno i beskrajno dosadno; libe­
ralni mislioci vide ga kao izlišnog teološkog kerbera,
praznovericu koja će iščeznuti pred naletom mnogih
naprednih tekovina našeg veka. A Trojstvo naravno pre-
vazilazi sve ove obrasce. Zamišljeno jednim potezom,
poimanjem jedinstva Oca, Sina i Svetog duha, ono je
primer intelektualne teratologije, čudovišta koje je mog­
la iznedriti samo strahota nekog košmara. Ja to zaista
mislim, ali imam u vidu i misao da nam svaki predmet
čiji smisao ne poznajemo izgleda bar u početku čudo-

1
Prevodim s latinskog: diffusius tractavit Jobi afflictiones. Engle­
ski prevod je precizniji: hath laboured more.

172
 ODBRANA KABALE

višno. Ova opšta opaska dobija u težini kad je reč o

ovom slučaju zahvaljujući sveštenoj tajni sadržanoj u
predmetu o kojem govorimo.
Razlikovanje tri ličnosti u jednoj mora izgledati
proizvoljno kad se razmatra nezavisno od spasenja.
Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje
njegovu suštinsku tajnovitost, mada oktriva njegov
smisao i namenu. Ne priznati Trojstvo ili barem Dvoj-
stvo - znači svesti Isusa na uzgrednog Božjeg izaslani­
ka, na slučajnost istorije. To znači ne priznati da je on
neuništivi, stalni predmet naše privrženosti. Ako Sin
nije istovremeno i Otac, ni spasenje ne može biti
neposredan božanski čin; ako On nije večan, nije večna
ni njegova žrtva prenesena silaskom na zemlju i smrću
na krstu. Samo je beskrajna uzvišenost mogla zado­
voljiti dušu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio
je Džeremi Tejlor. Na taj način opravdava se dogma,
bez obzira što teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog
duha od obojice i dalje nagoveštava izvesnu hijerarhiju i
što se mora priznati jedna mana - da se dogma sastoji iz
običnih metafora. Trudeći se svim silama da razlikuje
članove Trojstva, teologija je došla do zaključka da
nema ničeg zbunjujućeg u tome što je delo jednog člana
Sin, a drugog Sveti duh. Večno nastajanje Sina, večno
nastajanje Svetog duha, tako je to prema taštoj Irineje-
voj odluci: a svodi se na zamišljanje jednog vanvre-
menskog čina, osakaćenog zeitloses Zeitwort, koji mo­
žemo odbaciti ili pobožno poštovati, ali ga ne možemo
osporavati.
Pakao je obično fizičko nasilje, ali ove tri ne­
razlučive ličnosti izazivaju intelektualni strah poput ne­
jasne i varljive beskonačnosti ili nizova ogledala posta-

173
HORHE LUIS BORHES

vljenih jedna naspram drugih. Dante je zamišljao pakao

kao niz krugova različitih boja koji su naslagani jedan
na drugi; Don ga vidi kao znak sazdan od izuvijanih, is­
prepletenih i nerazmrsivih zmija. Toto coruscat trinitas
mysterio, pisao je sv. Pavle; Trojstvo blista u potpunoj
tajni.
Ako Sin predstavlja izmirenja Boga sa svetom,
onda je Sveti duh - načelo sanktifikacije, po Atanaziju;
anđeo nad anđelima, po Makedoniju - najbolje određuje
kao Božja prisnost s nama, njegova imanencija u našim
grudima. (Bojim se da su socinijanci imali puno razloga
da smatraju kako je Sveti duh samo personifikovani
izraz, metafora božjih postupaka, čije su se varijacije
kasnije nizale u nedogled.) Bilo da ga smatramo
običnim sintaksičkim oblikom ili ne, izvesno je da je
nevidljivi treći član zapetljanog trojstva priznati autor
Svetog pisma. U poglavlju posvećenom islamu, Gibon
daje potpuni popis objavljenih delà Svetog duha, koji
po njegovom pomalo skromnom računu obuhvata nešto
više od sto naslova. Međutim, delo koje me ovom prili­
kom zanima je Postanje, jer je upravo to tema kabale.
Kao i mnogi današnji hrišćani, kabalisti su vero-
vali i božansko poreklo te povesti, verujući da ju je sve-
sno redigovala neka beskrajna inteligencija. Posledice
ove pretpostavke mnogobrojne su. Povremeno pisanje
običnih tekstova - što znači efemernih novinskih čla­
naka - dopušta razuman udeo slučajnosti. Članak se za­
sniva na nekom događaju koji se u njemu opisuje:
članak nas obaveštava da se prepad, koji je uvek izne­
nadan, dogodio u toj i toj ulici, na tom i tom uglu, u
toliko sati izjutra. Reč je o obrascu koji se ograničava
na to da nam ukaže na mesto iz kojeg se daju oba-

174
 ODBRANA KABALE

veštenja. U takvim izveštajima, raspon i zvučnost reče­

nica neizostavno zavise od slučaja. Sasvim je pak
obratno u stihovima, gde je bitno podređivanje sadržine
eufoničnim zahtevima (ili praznovericama). Ono što je
u njima proizvoljno nije zvuk, već značenje. To je odli­
ka koju nalazimo kod ranog Tenisona, Verlena, kasnog
Svinberna: kod pisaca koji izražavaju opšta stanja kori-
šćenjem bogatih prozodijskih mogućnosti. Razmotrimo
i treći tip pisca, intelektualca. Bilo da piše prozu
(Valeri, De Kvinsi) ili poeziju, on sigurno ne isključuje
slučajnost, ali je ipak svodi na najmanju moguću meru,
ograničavajući njen neuhvatljivi uticaj. Ovakav pisac
izdaleka se približava Gospodu, za koga neodređeni
pojam slučajnosti nema nikakvog smisla. Tako je s
Gospodom Bogom, koga su teolozi uzdigli do savr­
šenstva i koji u jednom potezu - uno intelligendi actu -
ne samo da shvata sve što se događa u ovom prepunom
svetu, već zna sve što bi se moglo dogoditi kad bi se i
najsitniji događaj iole promenio, znajući istovremeno i
sve što se ne može dogoditi
Zamislimo sad tu svemirsku inteligenciju koja
se ne iskazuje ni u dinastijama, ni u uništenju, ni u
pticama, već u zapisanim rečima. Zamislimo takođe, u
skladu s teorijom nadahnuća koja je prethodila sv. Av-
gustinu, kako Bog diktira svoj iskaz reč po reč. 2 Ova
pretpostavka (a to je polazna tačka kabalista) sagledava
Sveto pismo kao apsolutni tekst u kojem je udeo slučaj-

2 Origen je smatrao da svaka reč u Svetom pismu ima tri značenja:

istorijsko, moralno i mistično, a da ova odgovaraju telu, duši i
duhu, od kojih je čovek sačinjen; Johan Skot Eriđena im pripisuje
beskrajni broj značenja koja blistaju u bogatstvu boja kao perje
carskog pauna.

175
HORHE LUIS BORHES

nosti sveden na nulu. Sama koncepcija ovog dokumenta

prevazilazi sva čuda koja se opisuju na njegovim strani­
cama. To je knjiga koja isključuje slučaj, a sve je obu­
hvaćeno mehanizmom neograničenog broja zamisli u
nepogrešivo izvedenim varijacijama, s otkrovenjima
koja vrebaju na svakom koraku, sa svetlošću koja
obasjava svetlost. Kako odoleti iskušenju da je prouča­
vamo do besmisla, do beskraja koji se izvodi iz brojeva,
upravo onako kako to čini kabala?

1931.

176
 SADRŽAJ

Istorija večnosti 5
Keningar 30
Metafora 50
Učenje o ciklusima 54
Kružno vreme 66
Prevodioci 1001 noći 72
Približavanje Almotasimu 100
Veština vređanj a 108
Zid i knjige 116
Kolridžov cvet 120
Kolridžovsan 125
Vreme i Dž.V. Dan 130
Novo pobijanje vremena 135
Beskonačna trka Ahila i kornjače 157
Odbrana lažnog Bazilida 165
Odbrana Kabale 171