Ген је физичка и функционална јединица наслеђивања, која преноси наследну поруку из генерације у генерацију, а чини га

целовит део ДНК потребан за синтезу једног протеина или једног молекула РНК. Гени су нанизани дуж хромозома. Ген за
одређено својство увек се налази на истом месту на хромозому које се назива генски локус.
Гени су линеарно распоређени делови хромозомске ДНК (види слику). Њихова величина (број нуклеотида ДНК) и распоред
на хромозомима су строго одређени. Грађа гена је у ствари грађа саме ДНК и огледа се у тачно одређеном редоследу
нуклеотида (А, Т, Ц и Г). Промена тог редоследа, мањак или вишак нуклеотида резултује у промени функције гена и назива
се генска мутација (тачкаста мутација).
Према функцији коју обављају, гене можемо поделити на:

 структурне и
 регулаторне.
Структурни гени су:

 гени који носе шифру за протеин (преписују се на и-РНК) и

 гени који се само преписују у РНК (т-РНК, р-РНК).
Регулаторни гени се не преписују већ се за њих везују молекули који регулишу одређене процесе у организму. Знања о
регулаторним генима су још увек недовољна. Припадају им гени који:

 учествују у репликацији,
 учествују у кретању хромозома у деоби,
 контролишу кросинг-овер и теломере које доприносе стабилности хромозома.
Теломере представљају неку врсту заштитне капе хромозома јер не реагују са крајевима других хромозома и нису
осетљиве на дејство егзонуклеаза.

Скуп свих гена у једној хаплоидној ћелији је геном. Количина ДНК у геному еукариота далеко премашује збир гена који
кодирају све протеине присутне у ћелијама. То значи да део генома садржи низове нуклеотида који не носе шифру за
синтезу протеина. Сегменти гена који садрже информацију за синтезу протеина су названи егзони, а некодирајући низови
између њих су интрони (види слику).
Дакле, гени еукариота имају мозаичку грађу: део гена који носи шифру испресецан је деловима који не носе шифру (види
слику). Код прокариота интрони не постоје већ су њихови гени непрекинути низови кодирајућих нуклеотида.
Биолошки значај интрона и њихова функција су још увек неразјашњени. Некодирајући деловии генома нашли су практичну
примену у кримнологији и судској медицини познату као генетички отисци прстију.