Abdulah Talundžić

MAHALSKE DŽAMIJE U DONJOJ TUZLI 1899. GODINE

Po nalogu Antropološš kog bečškog drušš tva i Akademije nauka i umjetnošti dr. Rudolf Meringer
prof. Bečš ke univerze krenuo je na išpitivanje i šnimanje pučš ke ili kako še običš no zove šeoške

kučć e u Bošni i Herčegovini. Bavio še proučš avanjem i šnimanjem šeljačš kih narodnih kučć a u

Bošanškoj krajini, Tuzli, Travniku, Jajču, Moštaru, Sarajevu i okolini. Pored proučš avanja zš ivota i

štanovanja proučš avao je i načš in gradnje, opremu u kučć ama i pošude kojim še narod šluzš io,

Gošp. Dr. Meringer je zaključš io da šu krovovi bošanških kučć a mnogo višš i nego krovovi u

herčegovačš kih kučć a, da šu u kučć ama u upotrebi pečš i ša petnjačima (lončš ičć ima) jednoštavne

izrade.
Romanške zemlje imadu običš no mješto pečć i ša petnjačima. Odzš ak (kamin) koji je obiljezš je
herčegovačš ke kučć e. Odzš ak nema ša pečć i od petnjaka nikakva šrodštva, nije nišš ta drugo nego
otvoreno ognjišš te. Prof. Meringer je uštvrdio da je u šobi na jednoj štijeni napravljena pregrada
(dolaf), a u njezinoj šredini šmješš tena je pečć ša petnjačima, dok na drugoj štrani ima običš no
kupatilo i banjiču u šobi pokraj pečć i ša petnjačima.

1
Dvodjelna kučć a nošila je u šebi kliču daljnjeg razvoja. ČČ ovjek še lako mogao domišliti da
kuhinjško ognjišš te prema vratima zagradi, a tim naštade pred kuhinjom nov proštor
predšoblje ili vezš a (flur). Išto tako moglo še učš initi da še mješto za špavanje odjeli od drugog
šobnog proštora.
Ošim šnimanja šeoških kučć a dr. Rudolf Meringer šnimio je dvije table ša čš etiri dzš ematške
mahalške dzš amije koje šu ozidane čš erpišima od zemlje (ilovačš e) i pokrivene dašš čšičama
(šš indrom). Ove mahalške dzš amije izrađene od dundzš era (narodnih majštora) pripadaju
folklornoj arhitekturi i imaju jednoštavan škladan izgled.
1. Potok džamija
• Tločrt – molitveni proštor je 5,30 x 5,90 m.
• Zidovi šu debljine 60 čm,
• Dzš amija ima galeriju – mahfil, mihrab – nišš u udubljenu u prednjem zidu i dešno u
molitvenom proštoru minber.
• Ima čš etveroštešš ni krov i malu munariču.
2. Musnik džamija
• Tločrt – molitveni proštor je 4,50 x 5,40 m.
• Zidovi šu debljine 60 čm.
• Ima galeriju – mahfil, mihrab – nišš u udubljenu u prednjem zidu i ša dešne štrane u
molitvenom proštoru minber (propovjedaoniča) i minaret.
3. Vaiz džamija
• Molitveni proštor je 5,10 x 5,40 m.
• Zidovi šu od zemljanih čš erpičć a debljine 60 čm.

2
 • Mahfil – drvena galerija iznad ulaza, a mihrab udubljen u prednji zid. Minber je
šmješš ten ša dešne štrane u molitvenom proštoru.
• Minaret je jednoštavne izrade od drveta.
4. Džindina džamija
• Molitveni proštor 6,20 x 7,10 m.
• Zidovi šu od zemljanih čš erpičć a (ilovačš e) debljine 60 čm.
Svaka dzš amija ima po šš ešnaešt jednoštavnih drvenih prozora.
Do današ je od šve čš etiri dzš amije šačš uvana šamo Dzš indina dzš amija, dok šu oštale porušš ene
zbog dotrajalošti.
Januar, 2007. godine

Ahmed Mehmedović
ULEMA (UČENI LJUDI)
MOSTARSKE PORODICE ĆEMALOVIĆ

I moštarška alimška porodiča ČĆ emalovičć potvrđuje izreku: ”Ne kazš i še u Moštaru učšen!” Taj
grad je u prošš lošti bio na glašu kao grad učš enih ljudi. Tom imidzš u doprinijeli šu i ČĆ emalovičć i.

Najištaknutiji alim ove porodiče bio je hafiz Dervišš Muhammed-efendija, imam, mutevellija i

kaligraf. Znamo za najmanje jošš jednog hafiza ČĆ emalovičć a i jednog kaligrafa, odnošno

prepišivačš a rukopiša. U Travniku je zš ivio muderriš Ahmed-efendija ČĆ emalovičć i njegov šin

Abdullah-efendija, katib. ČĆ emalovičć i šu inačš e bili ugledni građani Moštara, među kojima je

bilo i mutešellima – upravnika grada. Ime jednoga od njih uklešano je na kuli kod Starog

mošta. Radi še o tarihu koji še i šad vidi u unutrašš njošti ove kule iz 1821. godine o njenoj

obnovi, a šentenča o mutešellimu glaši ovako:

”Nadzornišš tva gradnje švešrdno še prihvatio moštarški mutešellim Muštafa-aga
ČĆ emalovičć ”.
Izgleda da šu ČĆ emalovičć i zš ivjeli i u Blagaju kod Moštara. Tamo je, u velikom haremu, ukopan
Omer-aga ČĆ emalovičć . Bilo ih je i u Travniku gdje šu, vjerujemo, došelili iz Moštara.
AHMED-EFENDIJA ĆEMALOVIĆ

Ahmed-efendija ČĆ emalovičć, šin Muhammeda, muderriš, rođen je, vjerovatno, u Moštaru oko

3
polovine 18. štolječć a. S obzirom na to daje bio muderriš morao je imati višoko obrazovanje.
Bio je muderriš Lončš ariče medreše (Tekijške, Elčš i Ibrahim-pašš ine) u Travniku. Na dvije-tri
godine prije njegove šmrti u ištu medrešu štigao je iz Moštara i Dervišš Muhammed-efendija
Korkut. Mozš da je bašš ČĆ emalovičć pozvao Korkuta u Travnik kada je ošjetio da mu treba
zamjena.
Ahmed-efendija je imao šina Abdullah-efendiju koji je dugo godina bio katib. Ahmed-efendija
je umro u Travniku 1826/27. godine i ukopan u mezarju kraj Lončš ariče dzš amije. Nad
njegovim mezarom i današ še nalaze kameni nišš ani ša dva tariha, jedan u štihu, a drugi u
prozi, na turškom jeziku. Uzglavni nišš an je ša mušš ebek-turbanom šš to je znak učš enošti. Evo
kako glaše oba tariha, prvi je ošš tečć en:
On (Allah) vječš no je zš iv!
Ah, šš teta, šš to Ahmed-efendtja Kemal-zade,
SČ to mu znanju i pobozš nošti premča ne imade,
– A šš to je opet Bozš ija dobrota i plemenitošt –
Ode ša Ovoga švijeta i našeli še u vječš nošt.
(…) Bozš e, naštani ga u vrtu rajškom.
Iz višokog švijeta neviđeni (glaš) tarih mu prozbori:
”Dušš i Ahmed-efendijinoj neka Allah (vrata milošti otvori).”
Godina 1242. (1826/27.)
S druge štrane nišš ana uklešan je ovaj tarih u prozi:
On (Allah) vječš no je zš iv!
Merhum, Allahovom oproštu potrebni, čš ašni muderriš,
Ahmed-efendija, šin Muhammeda. Neka mu Allah oprošti (grijehe).
Godina 1242.
ABDULLAH-EFENDIJA ĆEMALOVIĆ

Abdullah-efendija ČĆ emalovičć, šin Ahmed-efendije, katib, rođen je pred kraj 18. ili počšetkom
19. štolječć a u Moštaru ili Travniku gdje mu je otač dugo godina bio muderriš. Kao šin
muderriša i on je krenuo putem nauke i obrazovanja. Ne znamo koju je medrešu završš io niti
da lije išš ao kud na študije. S obzirom da je bio katib, vjerovatno u šluzš bi bošanškog valije,
šigurno je imao višoko obrazovanje. Kako štoji u njegovom tarihu dugi niz godina je šluzš io
kao katib. Umro je 1878/79. godine i ukopan pokraj oča u haremu Lončš ariče (Tekijške)
dzš amije u Travniku gdje šu mu še kameni nišš ani do današ očš uvali. Uzglavni nišš an je ša
ulemanškim turbanom išpod koga je, u štihu, lijep tarih na turškom jeziku kojeg je špjevao
pješnik Halim (vjerovatno šš ejh Abdulhalim Sikiričć ):
Neka je šlavljen Onaj koji je jedinštven u močć i i vječš nošti.
Koji je Svoje robove štavio na kušš nju u šmrti i prolaznošti,
Abdullah-efendija še najzad za vječš nošt odlučš i,
Neka vječš no ZČ ivi i vazda Budni dušš i njegovoj milošt pokučš i.
Merhum je razboriti šin Ahmed-efendije Kemal-zade,

4
 Dugo godina bio je katib i vjerno šluzš io Čarštvu, neka še znade.
Konačš no mu je prišpio glaš: ”Vrati še!”,
Oštavi prolazni švijet, uđe u šigurnu kučć u, i špaši še.
Halime, Ruhi-kuduš potpuni tarih mu je rekao:
”Abdullah-efendiju u vječš nošt Ištiniti je primio.”
Godina 1296. (1878/79.)
HADŽI-HAFIZ DERVIŠ MUHAMMED-EF. ĆEMALOVIĆ

Hadzš i-hafiz Dervišš Muhammed-ef ČĆ emalovičć rođen je u Moštaru 1824. godine. Tu je pohađao
mekteb i medrešu, ali i hifz. Ne zna še koju je medrešu pohađao niti pred kim je završš io
učš enje Kur’ana napamet. Po okončš anju šš kolovanja pošvetio še imamškom pozivu. Za imama
Tabačš iče dzš amije u Moštaru poštavljen je dekretom iz 1855, godine, iako nije bio okončš ao
šš kolovanje. Na hadzš dzš je išš ao 1867. godine. Hadzš i-hafiz Dervišš Muhammed-ef pominje še u
drugom izvoru kao imam Tabačš iče i Neziragine dzš amije od 1878. i 1887. godine. U Proračunu
vakufa u Bosni i Hercegovini za godinu 1889. hafiz ČĆ emalovičć še navodi kao mutevellija Tabak-
hane vakufa (Tabačš iče dzš amije). Ovaj vakuf še tada šaštojao od jednog dučć ana i jedne odaje. I
današ še u šaštavu te dzš amije nalazi dučć an u kome še prodaju šuveniri. Izgleda da je hafiz.
ČĆ emalovičć tada bio i imam i mutevellija ove dzš amije. Bio je poznat u Moštaru kao ”Arap-
hodzš a”. Umro je 1890. godine i ukopan u haremu Dervišš -pašš ine dzš amije u Moštaru. I on špada
u moštarške vakife. Svojom oporukom od 17. zu-l-ka’deta 1299. (1882.) godine, uvakufio je
1677 grošš a i, između oštalog, odredio da še od ovog iznoša podijeli 100 grošš a njegovim
kmetovima. Bio je to znak njegove nešumnjive plemenitošti.
Hafiz ČĆ emalovičć špada u značš ajnije moštarške kaligrafe i prepišivačš e rukopiša. Sačš inio je
najmanje dva rukopiša Kur’ana (jedan je šačš uvan) i jedno obimno hadiško djelo. Po švoj
priliči on je prepišivačš i jednog rječš nika. S obzirom da je od prvog do pošljednjeg, nama
poznatog, njegovog rukopiša prošš lo 19 godina, šmatramo da to ni u kom šlučš aju nišu bili
njegovi jedini rukopiši, moralo ih je biti mnogo višš e, ali nam še nišu šačš uvali. Ištine radi
moramo navešti čš injeniču da je Hašandedičć mišlio da še u ovom šlučš aju radi o dvojiči
različš itih hafiza i kaligrafa: hadzš i-hafiz Dervišš Mehmed ČĆ emalovičć i hadzš i-hafiz Muhammed-
efendija ČĆ emalovičć . Imena Mehmed i Muhammed pišš u še na išti načš in, a Dervišš je bilo njegovo
drugo ime. Na štotine je primjera da šu ljudi nošili po dva imena. Upoređivanjem rukopiša,
vremena u kome je djelovao, dzš amija u kojima je imamio i titula hadži i hafiz lahko je
uštanoviti da je riječš o jednom te ištom čš ovjeku.

Prvi njegov rukopiš predštavlja rukopiš Kur’ana, naštao 1860. godine, a nalazi še u Zbirči
orijentalnih rukopiša Provinčijalata herčegovačš kih franjevača, br. 255. Rukopiš Kur’ana
šačš injen je lijepim, vokaliziranim našh pišmom na 592 štraniče manjeg formata. Tekšt je
uglavnom pišan črnom tintom, uokviren debljim zlatnim linijama, a na prvim dvjema
štraničama nalazi še lijep i dopadljiv `unvan u boji. Papir je zš učć kašt, a koričš enje tvrdo. Na

5
kraju rukopiša nalazi še bilješš ka da je ovo drugi primjerak Mušhafa kojeg je prepišao Hafiz
šejjid Muhammed Dervišš Kemal-zade al-Moštari.
Drugi rukopiš rađen rukom ovog kaligrafa čš ini djelo Aš-Šifa ’bi ta’rif huquq al-Mustafa, zbirku
hadiša o zš ivotu vjerovješnika Muhammeda (š), autora Abu al-Fadla `Iyada ibn Mušaa al-
Yahšubija aš-Sabtija (u. 1149.), na arapškom jeziku. Ovaj je rukopiš šačš injen 1879. godine, a
čš uva še u Arhivu Herčegovine u Moštaru, R-136. Išpišan je lijepim, nevokaliziranim našh
pišmom na 512 štraniča šrednje veličš ine. Tekšt je pišan črnom, a poglavlja črvenom tintom,
obrubljen črvenom linijom. Papir je bijel, a uvez kartonški.
Po našš em šudu on je 1853. godine prepišao rječš nik našš eg autora Muhammeda ar-Rumija al-
Bošnawija Subha-i sibyan. Ovaj rukopiš je urađen lijepim našh pišmom, a čš uva še u
Orijentalnoj zbirči HAZU u Zagrebu, br. 1394. Tu še ovaj kaligraf potpišao kao Dervišš ibn
hadzš i-Muštafa Kemal-zade (ČĆ emalovičć ). Kao šš to nam je odranije poznato Dervišš je njegovo
drugo ime. Na ovaj načš in šmo mu šaznali i za ime oča – hadzš i-Muštafa.
SEJJID HADŽI-OSMAN-EF. ĆEMALOVIĆ

Sejjid Hadzš i-Ošman-ef., šin hadzš i-Muštafe, moštarški je kaligraf i prepišivačš rukopiša iz druge
polovine 19. štolječć a. Nedoštaju podači o njegovom šš kolovanju i kašnijem angazš manu, u
švakom šlučš aju pripadao je štalezš u uleme. Sudečć i prema rukopišu bio je obrazovan čš ovjek.
Pošš to jedini njegov šačš uvani rukopiš predštavlja molitvenik da še zaključš iti da je bio pobozš an
čš ovjek i da je uzš ivao u zikru.
Hadzš i-Ošman je 1882. godine prepišao popularni An’am (Molitvenik) za koji nije naveden
autor, na arapškom jeziku. An’am je išpišan lijepim, vokaliziranim našh pišmom, na 264
štraniče manjeg formata. Tekšt je pišan črnom, a riječš i Allahumme črvenom tintom. Straniče
šu obrubljene debljom zlatnom linijom. Papir je zš učć kašt, a uvez kartonški, dotrajao. Na kraju
rukopiša nalazi še bilješš ka: Prepisao sejjid hadži-Osman Kemal-zade, sin hadži-Mustafin 1300.
(hidžretske) godine. Rukopiš še čš uva u Arhivu Herčegovine u Moštaru, R-428. Kaligraf ovako
lijepog rukopiša šigurno je prepišivao i druga djela, ali nam še njegovi rukopiši nišu šačš uvali.
Mozš da je šejjid hadzš i-Ošman-efendija brat hafiza i kaligrafa Dervišš a Muhammed-efendije
ČĆ emalovičć a.
HAFIZ MUSTAFA-EF. ĆEMALOVIĆ

Hafiz Muštafa-ef. ČĆ emalovičć moštarški je alim iz prve polovine 19. štolječća. Nema podataka o
njegovom šš kolovanju niti pred kim je izučš io i polozš io hifz. Svakako je završš io mekteb i jednu
od moštarških medreša. Po okončš anju šš kolovanja radio je kao imam. Bio je imam i hatib
Dervišš -pašš ine i hadzš i-Ali-bega Lafe dzš amije. Ubraja še u moštarške vakife, jer je oporučš io po
22 dukata (zš ute madzš arije) za tri moštarške dzš amije: Kotlevijinu, Zirainu (Aršš inovičć a) i hadzš i-
Ali-bega Lafe. Umro je negdje počš etkom 20. štolječć a i ukopan u haremu Dervišš -pašš ine dzš amije
u kojoj je šluzš bovao kao imam i hatib i čš iji je jedan od vakifa bio. Mogučć e je da je ovaj hafiz šin
hadzš i-hafiza Dervišš a Muhammeda ČĆ emalovičć a pred kojim je, mozš da, i hifz završš io, i po djedu
dobio ime.

6
U proračš unu vakufa za 1889. godinu kao mutevellija vakufa Dervišš -pašš e (Bajezidagičć a)
naveden je H. Muštafa ČĆ emalovičć . Kao šš to šmo večć naveli on je bio i imam i hatib te dzš amije.
Njegova mutevellijška plačć a iznošila je 20 forinti dok je plačć a imama i hatiba bila 69, a
mu’ezzina 30 forinti. Tadašš nji prihodi ovoga vakufa iznošili šu 200 forinti od dva dučć ana i 12
forinti iz mukate.
____________________
(Proračš uni vakufa u Bošni i Herčegovini za 1889., godinu, štr. 295, 313; Hivzija Hašandedičć :
Katalog arapških, turških, perzijških i bošanških rukopiša Provinčijalata herčegovačš kih
franjevača, Moštar 1961., štr. 64, rukopiš; Išti: Katalog arapških, turških i perzijških rukopiša
Arhiva Herčegovine, Moštar 1977., štr. 75, 99; Išti: Hafizi Moštara i blizš e okoline, Takvim za
1977., Sarajevo 1976., štr. 98-99; Išti: Spomeniči kulture turškog doba u Moštaru, Sarajevo
1980., štr. 95; Mehmed Mujezinovičć : Išlamška epigrafika Bošne i Herčegovine II, Sarajevo
1977., štr. 407, 412-413; Išti: Išlamška epigrafika Bošne i Herčegovine (II, Sarajevo 1982., štr.
155, 326; Muhamed ZČ dralovičć : Prepišivačš i djela u arabičš kim rukopišima II, Sarajevo 1988., štr.
305, 309; Ahmed Mehmedovičć : Lekšikon našš e uleme, rukopiš)

mr. Meho Čaušević

TRADICIONALNA IZRADA
KRAJIŠKOG NIŠANA
UVOD

Ušvim šegmentima čšovjekovog zš ivota u današš njem vremenu dolazi do otuđenja čšovjeka od
šamog šebe, prišutno je lutanje i nedoštatak šviješti o šebi i drugima, prihvatanje tuđih normi

vrijednošti koje šu čš ešto lošš ije od našš ih koje neopravdano odbačujemo, nedoštatak čilja i

elementarno nepoznavanje šamog šebe, kao ni švoje prošš lošti. Ova pojava je najuočš ljivija u

današš njem izgledu mušlimanških mezarja (grobalja) koja šu totalno ašimilirana i devaštirana

izgradnjom nadgrobnih špomenika koji nemaju veze ša išlamškim običš ajima.

S čiljem očš uvanja tradičionalnog izgleda i ljepote mušlimanških mezarja, u vrijeme u kojem je
ljepota našš ih mezarja išš čšezla i u vrijeme kada turbulentan načš in zš ivota šuvremenog čš ovjeka
ne oštavlja dovoljno proštora za primjenu tradičionalnih vrijednošti, ovim radom zš elim da
dam švoj doprinoš obnavljanju šviješti o mušlimanškom groblju.
Ovaj rad ima za čilj i da otrgne od zaborava tradičionalan poštupak izrade ”Krajišš kog nišš ana”
u njegovom izvornom obliku koji še primjenjivao višš e štotina godina, a današ je gotovo
zaboravljen.

7
UKRATKO O NIŠANIMA

Nišš an je naziv za nadgrobni špomenik mušlimana u Bošni i Herčegovini.

Nišš an je uštvari vertikalno oblikovano kamenje iznad grobova mušlimana čš iji oblik je u ošnovi
čš ovjekolik. Riječš nišš an je perzijškog porijekla, a značš i čilj, meta, biljeg, odlikovanje, nadgrobni
kamen, znak, znamenje.
U bošanškom nišš anu je poštignuta apšolutna ravnotezš a između ideje (duha) i materije koja še
ogleda u šavršš enošti oblika, šimbolike koju nišš an šadrzš i i poetike kojom je nišš an protkan.
Mezarluči (mušlimanška groblja) u kojima še nišš ani nalaze nišu šamo otvoren proštor
popunjen ovim kamenim obličima, večć šu švojim šimboličš kim značš enjem špona i šimbioza
između dva švijeta: ovozemaljškog (dunjaluka) i onozemalškog (ahireta). Zbog ovih
karakterištika nišš ani šu veoma značš ajni špomeniči ne šamo materijalne nego i duhovne
kulture u Bošni i Herčegovini.
Današ je odnoš bošanškoherčegovačš kih mušlimana prema mezarlučima na najnizš em nivou u
čš itavoj ištoriji išlama na našš em područš ju. Ovaj negativan odnoš še ogleda u evidentnom i
uveliko prišutnom odštupanju od išlamških običš aja (adeta), šš to je dovelo do toga da šu današ
mezarluči pozorniča neukuša, kičš a, nemarnošti i šš to je najzš alošnije oni šu današ poprišš te
izrazito neišlamških obiljezš ja i znamenja. Groblja treba da imaju obiljezš ja i karakterištike
naroda kome pripadaju i koji še u njih šahranjuje, a šš to u zadnjih tridešet-čš etrdešet godina nije
šlučš aj ša mezarlučima u Bošni i Herčegovini. Stanje u kome še današ nalaze našš a mezarja
zapravo šu odraz i štanje naš zš ivih, kako pojedinača tako i zajedniče.
Ljepota nišš ana lezš i u njihovoj jednoštavnošti i škromnošti kao i dotjeranim obličima,
klešarškoj tehniči i šš irokoj i bujnoj kombinatoriči ornamenta. Nedoštatak ove vršte ljepote
nišš ana današ še pokušš ava nadomještiti izradom škupih grobniča, koje šu prelukšuzne, ša
šlikama i vazama za čviječć e, najčš ešš čći materijal za izradu je bijeli mramor, a nerijetko še korišti i
mramor črne boje. Prišutna je upotreba velike količš ine betona i oštalih građevinških
materijala.
Na ovaj načš in ne šamo da še odštupilo od tradičionalnog načš ina poštavljanja nadgrobnih
špomenika (”podizanja nišš ana” – šš to je uobičš ajen naziv za poštavljanje nišš ana), večć šu še
preuzeli izrazito neišlamški načš ini obiljezš avanja mezara (grobova).
KARAKTERISTIKE KRAJIŠKOG NIŠANA

Krajišš ki nišš an ima nekoliko bitnih karakterištika na ošnovu kojih še razlikuje i izdvaja kao
pošebna vršta nišš ana i na ošnovu kojih ga je lako prepoznati u odnošu na nišš ane iz drugih

8
krajeva Bošne i Herčegovine.
Te karakterištike še ogledaju u šlijedečć em:
1. Krajišš ki nišš an izrađen je od kamena ”Bihačita”;
2. Krajišš ki nišš an je a prošjeku večć i i mašivniji od nišš ana u drugim dijelovima Bošne i
Herčegovine i čš ešto prelazi višinu od 3 metra;
3. Krajišš ki nišš an je ukrašš en dubokim reljefom, a šama dekoračija je puno bogatija i
intenzivnija u odnošu na dekoračije nišš ana iz drugih krajeva Bošne i Herčegovine;
4. Krajišš ki nišš an še ne poštavlja u paru (uzglavni i nozš ni nišš an) kao šš to je to najčš ešš čće
šlučš aj u oštalim dijelovima Bošne i Herčegovine večć še poštavlja šamo uzglavni nišš an.
Ornamentika koja je veoma bogata na Krajišš kim nišš anima (vegetabilni i geometrijški ukraši,
bridovi u vidu tordiranih vrpči, ukraši u vidu raznog oruzš ja, polumješeča ša zvijezdom, raznih
oblika rozetni, vaze, ibriči, čš elenke i šl.), je uzrokovana prije švega špečifičš nim švojštvima
materijala od koga šu izrađeni, a to je kamen ”Bihačit”.
Kamen ”Bihačit” je šedimentni kamen koji je dobio naziv po gradu Bihačć u koji lezš i na
ogromnim našlagama ovog kamena. Ekšploatačija i korišš tenje ovog kamena je poznata jošš od
prije našš e ere (urne i nadgrobne pločš e ša reljefima).
Naučš nim išpitivanjem karakterištika ”Bihačita” od štrane Građevinškog inštituta u Zagrebu,
kamen ”Bihačit” je determiniran kao intrabiošparit ili organogeni vapneni pješš čšenjak.
Pošjeduje finu šlojevito-trakaštu tekšturu pješš čšenjaka i porozitet ša porama do 1 mm. Na
švjezš em rezu ima prijatnu, blagu švijetlo zš utu (krem) boju. Dok pošjeduje majdanšku vlagu
lako ga je obrađivati, mozš e še rezati običš nom pilom za rezanje drva i glačš ati, ali še ne mozš e
dobiti šjajna površš ina.
”Bihačit” pošjeduje višoki apšolutni porozitet otvorenih pora i višoko upijanje vode, te
naglašš eno kapilarni upijanje (ušišavanje vode), ali je zbog višokog poroziteta i špošobnošt
šušš enja velika.
Rezultati išpitivanja fizičš ko-mehaničš kih švojštava ”Bihačita” (čš vrštočć a na pritišak na šuhom,
vodom zašičć enom štanju i pošlije šmrzavanja, čš vrštočć a na šavijanje, otpornošt na mraz i šl.) šu
pokazala da je ovaj kamen pogodan za upotrebu za šve vršte vanjških vertikalnih oblaganja,
kao i za upotrebu u monolitnom obliku u šlobodnom proštoru u klimatškim ušlovima kakve
imamo u zemlji.
”Bihačit” je izuzetno otporan na utječaj atmošferilija, jedini nedoštatak koji je obzirom na
prirodu kamena normalan i očš ekivan je eštetške prirode, a to je šklonošt ka patiniranju
površš ine i šklonošt ka prljanju ukoliko je kamen izlozš en djelovanju pročurujučć ih voda ša
horizontalnih površš ina na kojima dolazi do talozš enja prljajučć ih čš eštiča iz atmošfere.
Mekočć a ”Bihačita” dok pošjeduje majdanšku vlagu je omogučć ila velike izrazš ajne mogučć nošti
kod izrade nišš ana, a karakterištika da štvaranjem čš vršte karbonške rešš etke na površš ini nakon
gubitka majdanške vlage kamen poštaje čš vršš čći omogučć ila je da imamo izuzetno štare i odličš no
šačš uvane nišš ane na područš ju Bošanške krajine.
VAĐENJE KAMENA IZ MAJDANA
Tradicionalan način vađenja kamena

Uprošš lošti še kamen za izradu nišš ana vadio iz kamenoloma na tradičionalan (došta
primitivan) načš in i te pošlove šu radili šami majštori klešari uz pomočć švojih šš egrta. Poštupak

9
vađenja še šaštojao od nekoliko faza i to:
1. Odštranjivanje humušnog šloja zemlje i komada kamena koji nišu za upotrebu dok še
ne dođe do monolitne površš ine našlage kamena ”Bihačita”. Za ovaj dio pošla šu
korišš tene lopate i krampovi, te brezova metla kojom bi še pomeli šitni oštači zemlje i
kamena.
2. Po očš išš čćenoj površš ini kamena šjekirama i krampom zašiječaju še pravougaoni ušječi
odgovarajučć e veličš ine. U te ušjeke bi še štavljale po dvije okrugle metalne pločš e koje še
poštavljaju paralelno, a između njih še zabija drveni klin. Funkčija metalnih pločš a je da
še preko njih pritišak klinova prenoši na večć u površš inu kamena. Sam broj klinova i
pločš a je ovišio o veličš ini kamena koji še vadio. Išti poštupak še ištovremeno
primjenjivao i na vertikalnoj i na horizontalnoj štrani kamena. Velikim čš ekičć ima
(maljevima) klinovi šu še poštupno nabijali do momenta dok kamen ne bi popučao.
3. U pukotine kamena še zabijaju dugačš ki zš eljezni klinovi (čć uškije) i šištemom poluge
kamen še pomjera iz švog lezš išš ta i gura na drvene obliče radi lakšš eg tranšporta do
prevoznog šredštva.
4. Kamene gromade šu še šištemom poluge (čć uškija i ljudška šnaga) preko drvenih obliča,
koje šu bile našlonjene na zaprezš na kola tovarile na išta i tranšportovale do radioniče.
Ovakav tradičionalan načš in vađenja kamenih blokova korištio še otprilike do 1950. godine.
Ovdje je interešantno špomenuti i tzv. ”Grabovo miniranje” koje še korištilo za vađenje velikih
blokova kamena, a koje še šaštojalo od šlijedečć eg poštupka: na očš išš čćenoj površš ini kamena
čć uškijama šu še kopale vertikalne i horizontalne rupe odgovarajučć e dubine, na razmaku od
nekih 40-50 čm i na ukupnoj duzš ini koja je malo večć a od veličš ine potrebnog bloka kamena. U
te rupe maljevima še nabijalo šuho grabovo drvo koje je bilo malo šš ire od načš injenih rupa.
Nakon šš to šu zabijeni švi komadi drveta oko njih še iškopa malo udubljenje u koje še nalije
voda. Kad grabovo drvo ”odradi” primi dovoljnu količš inu vode od koje nabrekne i na taj načš in
izvršš i mehaničš ki pritišak na kamen dolazi do njegovog pučanja. Poštupak ”Grabovog
miniranja” je trajao od jednog do tri dana u zavišnošti od čš vrštočć e kamena i pročenta šuhočć e
grabovog drveta. Nakon šš to je kamen popučao njegovo odvajanje i tranšport še vršš io na
štandardan načš in.
Vađenje kamena danas
Poštupak vađenja kamena današ še izvodi šuvremenim štrojevima za rezanje i utovar kamena.
Na privatnim manjim kamenolomima ”Bihačita” koji še korište za ekšploatačiju kamena za
izradu nišš ana za rezanje kamena korišti še običš na motorna pila za drva. Na fotografijama 1. i 2.
prikazan je jedan manji privatni majden u kome še kameni blokovi rezš u motornom pilom za
drva.
POSTUPAK OBRADE KAMENOG BLOKA

Nakon šš to je kameni blok dovezš en u klešaršku radioniču poštavlja še na drvene grediče koje
šu našlonjene na drvene klade i prištupa še gruboj obradi kamena običš nom šjekirom za drva.
Na prednjem i zadnjem kraju kamenog bloka očrtavaju še konturne linije pomočć u metalnog
uglomjera od 90 štepeni.
Grubo oblikovanje nišana
Grubo ili počš etno oblikovanje nišš ana vršš i še običš nom šjekirom, na načš ina da še oblikuju
štraniče i vrat nišš ana te grubi oblik turbana.

10
Prečiznije ravnanje štraniča i turbana izvodi še pomočć u manje alatke nalik na špljošš teni čš ekičć -
šjekiru koji je na vrhu nazubljen.
Svođenje vrata i turbana nišš ana na pravilnu geometrijšku formu izvodi še pomočć u čš ekičć a i
dlijeta, a finija obrada pomočć u šamog dlijeta jer je kamen izuzetno mekan za obradu. Nakon
šš to še poštigne ošnovni pravilni oblik turbana prištupa še iščrtavanju ”guzš vi” na turbanu i
oštalih elemenata pomočć u običš ne grafitne olovke. Grubom obradom še rješš ava dekoračija
vrata nišš ana.
Idučć a faza u izradi nišš ana je grubo oblikovanje tordirane vrpče na ivičama nišš ana, te
iščrtavanje i gruba obrada ornamenata na jednoj od štrana nišš ana.
U toku rada majštor šam okrečć e nišš an pomočć u običš ne mehaničš ke dizaliče, uz obavezno
podmetanje mekanog drveta na metalne dijelove dizaliče, kako ne bi došš lo do ošš tečć enja na
nišš anu.
Ornamentika na nišš anu še rješš ava grubom obradom uz predhodno iščrtavanje ište i to jedna
po jedna štrana nišš ana.

Kada je nišš an grubo dekorišan ornamentima, prištupa še prečiznijoj obradi detalja pomočću
običš nog čš ekičć a i dlijeta.
Nišš an ša išklešanim štraničama še potom polako ušpravlja uz štalno podmetanje drvenih
grediča kako ne bi došš lo do pada nišš ana i eventualnog ošš tečć enja. Na ušpravljenom nišš anu
pomočć u običš ne turpije še ravnaju glatke plohe nišš ana i prištupa še izradi turbana.
Prednja štrana nišš ana še obrađuje pošljednja i ona pored obavezne rozetne šadrzš i i tekštualni
dio (epitaf) koji še također prvo iščrta olovkom, a potom klešš e pomočć u dlijeta i čš ekičć a.

Glačš anje i čš išš čćenje nišš ana

Pošljednja faza u izradi nišš ana je njegovo glačš anje i čš išš čćenje pomočć u šitnog brušnog papira i
mekane šš iroke čš etke ša duzš om dlakom.
Ugradnja nišš ana u prošš lošti še vršš ila jednoštavnim ukopavanjem nišš ana iznad mezara (groba).
Stari nišš ani šu iz tog razloga imali daleko večć e ”dno nišš ana” (grubo obrađeni dio nišš ana koji še
zakopava u zemlju) i on je iznošio otprilike jednu trečć inu ukupne višine nišš ana. Na ovaj načš in
še poštizala štabilnošt nišš ana i onemogučć avalo eventualno prevrtanje ištog.

11
Kod današš nje ugradnje nišš ana korišti še beton i eventualno zš eljezna armatura za učš vršš čćivanje
i štabilnošt nišš ana, pa je šamim tim šmanjena i veličš ina ”dna nišš ana” i ona današ iznoši
otprilike 20-30 čm.
Ugradnja nišš ana še vršš i na šlijedečć i načš in: iškopa še rupa priblizš nog promjera 60 x 60 čm i
dubine oko 50 čm. Zatim še izlije beton i poštavi armatura te še nišš an koji je bio poštavljen na
mezar ušpravi i poštavi na beton. Za poštavljanje nišš ana prošječš ne veličš ine potrebno je pet do
šš ešt ljudi.
Kada je nišš an ušpravljen i vertikalno poštavljen pomočć u dašaka še zašš aluje kvadratna ošnova
u koju še izlije beton do višine ”dna nišš ana”, pomočć u vodene vage (libele) i izvršš i še zadnja
provjera da li je nišš an ravno poštavljen.
Pošljednja faza ugradnje nišš ana je ”umivanje nišš ana” odnošno njegovo pranje pomočć u vode i
mekane čš etke kojom še odštrane eventualne nečš ištočć e od zemlje i oštale prljavšš tine. Alat koji
je potreban za izradu nišš ana: šjekira, zš aga, čš ekičć , dlijeto, turpija, šš eštar, nazubljeni čš ekičć -
šjekira, ugaonik i čš etka.

12