1

-Уговор представља сагласну изјаву воље двају или више лица којом се
заснива, мења или гаси одређени правни однос.
-Уговор има као последицу настанак права и обавеза за уговорне стране.
-Уговор обавезује уговорне стране. Често се каже да је уговор је закон за
уговорне стране. Права и обавезе настали на основу уговора уживају судску
заштиту и могу се принудно извршити против дужника.
- Уговори се могу закључивати у разним областима – уговор о правном
режиму имовине стечене у браку је једна врста уговора, уговор о раду друга.
Постоји и уговор између држава и између појединца и државе.
- Нас овде интересују уговори који се закључују као део пословне
делатности бар једне од уговорних страна.

2
- Такви уговори могу се закључити између два професионалца, у обављању
њихове делатности (btb) или између професионалца с једне стране и
потрошача с друге (btc). Другу категорију називамо још потрошачким
уговорима и они су у праву посебно регулисани због тога што постоји
претпоставка да је потрошач слабија страна у уговорном односу.

3
-Уговорне стране могу бити домаћа лица, али се уговор може закључити и
између домаћег лица и странца. Другу врсту уговора називамо уговорима са
међународним/иностраним елементом.
-Да би се друга уговорна страна сматрала странцем, није нужно да има
страно име и презиме нити страно држављанство. Ако јој је седиште
пословања у иностранству сматраће се да је страно лице.
-О томе посебно треба водити рачуна када је у питању уговарање са офшор
компанијама чији су власници,
власници а често и директори,
директори домаћа лица.
лица
-У неким случајевима чак и лице чије је седиште пословања у нашој земљи
сматра се страним лицем – нпр. када су у питању улагања из појединих
земаља, ако је то лице под контролом страног улагача.
- Домаћи уговор и уговор са иностраним елементом се разликују.
- Чињеница да се уговор закључује са страним лицем може имати значајне
последице на регулисање уговорног односа.
односа
- Право одређује правила по којима ће се радње и изјаве уговорних страна
тумачити, одређује правила по којима ће се њихова права и обавезе
процењивати.
- Домаће право – Закон о облигационим односима – без сумње регулише оне
уговоре који су у потпуности, свим својим елементима, везани за домаћу
територију – домаће уговоре.
- Али, када је уговор повезан са још неком земљом, а не само са нашом,
односе из таквог уговора желеће да регулише не само домаће, већ и страно
право. Које ће од та два права стварно да се примени знаћемо тек уколико
дође до спора. Тада ће једна од уговорних страна да покрене поступак
против друге, односно да се обрати суду једне од тих држава или
арбитражном суду, ако је то посебно уговорено. Тај суд ће онда морати да
4
одреди које право се примењује
Ова чињеница – да се у тренутку уговарања не зна тачно која се правила
примењују – знатно отежава предвидивост права и обавеза у међународној
трговини.
-Ако у погледу права и обавеза постоји одређена непредвидивост и
непрецизност, онда су ризици таквог посла већи од оних који постоје у
домаћим пословима.

- Како предупредити такве ризике?

5
- Постоји неколико начина да се то постигне:
А. Прављењем што детаљнијег уговора – англоамерички приступ – прављење уговора
– закона који ће садржати решења за све могуће спорне ситуације.
- Уговарачи у уговорима међународне трговине као и у домаћим уживају широку
аутономију воље.
- Слободни су да се договоре о већини битних питања која одређују уговор – да одреде
садржину уговора. Ниједан законодавац их у томе не спречава.
- Правила из закона која одређују уговорне односе примениће се тек ако странке нису
ништа друго уговориле.
уговориле
- Користећи ову аутономију воље, странке могу детаљно регулисати свој однос тако да
буде готово свеједно које ће се право применити – домаће или страно.
- Недостатак овог решења је у томе што привредници често немају времена да се баве
детаљима трансакције и да се упуштају у све евентуалности до којих би могло доћи у току
извршења уговора.
- Они их не могу увек све ни имати у виду.
- Многе трансакције у промету захтевају брзину и не остављају времена за ишчитавање
уговорних одредаба и за дуготрајне преговоре.
- Због тога постоје диспозитивна законска правила, да попуне све празнине и нејасноће
које би се могле јавити у међусобном договору странака.
- Такође, инсистирање на детаљном уговору, могло би код неких послова који почивају на
узајамном поверењу, одбити уговорног партнера, односно, изазвати његово подозрење.
- Коначно, чак и када је трговац саставио детаљан уговор и приволео другу страну да га у
целости прихвати таквог какав јесте, остаје неизвесност у погледу тога да ли ће све
углављене клаузуле бити пуноважне по праву које ће се на крају применити на тај уговор.
- Зато, иако многи међународни трговци користе ово решење, посебно састављањем
одредаба уговора унапред, у виду општих услова уговора, они се ипак у потпуности не
ослањају на њега.

6
Б. Друго решење је да се уговорне стране приликом закључења уговора договоре о
томе које
ј ће
ћ се право применити.
- Таква уговорна клаузула назива се клаузулом о избору меродавног права.
- Ако се уговор закључује са странцем у већини случајева може се уговорити не само
примена домаћег, већ алтернативно, и примена страног права.
- То може бити и право државе из које је друга уговорна страна, али и право неке треће
државе.
- На пример, уговарач из Србије и уговарач из Грчке могу се споразумети да ће се на
њихов уговор применити швајцарско право,
право мада ниједан од њих,
њих као ни сам уговор
уговор,
немају никакве везе са територијом Швајцарске.
- Наш закон ово дозвољава и наш суд ће такву клаузулу признати. Тако је и у већини
других земаља.
- Случајеви када се не би могло бирати страно право су ретки – рецимо, ако се уговор
односи на непокретности које се налазе на нашој територији – на пример уговор о продаји
или закупу пољопривредног земљишта. Тада се мора применити наше право.
- Недостатак овог решења је у томе што, уколико се уговори примена права стране државе,
наши уговарачи обично неће знати како су по том страном праву регулисана њихова права
и обавезе.
- Непредвидивост, и у случају избора страног права, остаје изражена, бар за једну уговорну
страну. (Р. Вукадиновић, МПословноправо, 2012, 362: Примена страног права повећава
правну несугурност код уговорних страна, било због тога што им је његова садржина мање
позната у односу на садржину домаћег права, било због могућности његовог различитог
тумачења, зависно од седишта...суда).
- С дру
другее сстране,
ра е, б
бићее веома
ео а тешко,
е о, ба
баш збо
због тога,
о а, приволети
р оле сстраног
ра о партнера
ар ера да
прихвати клаузулу о избору нашег, домаћег права.

7
В. Треће решење је да се правила за уговор нађу у некој међународној конвенцији
или другом међународном
ђ акту који
ј на јединствен
ј начин регулише права и обавезе
б
уговорних страна у уговорима између припадника различитих држава.
- Било би најбоље када би правила о уговорима међународне трговине била садржана у
међународним актима о којима су се сагласиле све државе и који би обавезивали све
државе.
- Нажалост, таквих међународних правила, на која би се привредници могли ослонити и на
њима заснивати своја предвиђања, за сада је веома мало.
- Имамо их у области међународне
ђу р д купопродаје
у р д ј и међународног
ђу р д превоза.
р
- На пример Конвенција о међународној продаји робе и правила Инкотермс.
- Примена међународних правила може бити аутоматска, као што је на пример случај код
Конвенције о међународној продаји, која се примењује на уговоре о продаји у привреди са
иностраним елементом ако су уговорне стране из држава уговорница, с тим да уговорне
стране могу искључити њену примену.
- Примена међународних правила се може и уговорити – на пример Инкотермси ће се
применити само ако странке уговоре њихову примену стављањем одговарајуће клаузуле
И
Инкотермса у својј уговор.
- Привредници се могу договорити о примени међународних правила која би у потпуности
заменила правила било ког националног права, али није сигурно да ће суд признати такав
избор.
- Поставља се, такође, питање, шта ако у међународним правилима чију су примену
уговорне стране договориле нема решења за конкретан проблем.
- Одакле ће се црпети решења за попуњавање такве правне празнине, ако су странке хтеле
да избегну
збе у примену
р е у националног,
ац о ал о , др
државног
а о права?
ра а?

8
- Због тога ниједно од ових решења није апсолутно – сва три су данас још
увек веома актуелна и присутна у међународној пракси.
- У току овог семестра покушаћемо да научимо како да комбинујемо ова три
решења, тако да сведемо непредвидивост међународне уговорне
трансакције на најмању могућу меру.
- Говорићемо о томе шта би све било пожељно предвидети у уговору и како
извршити избор меродавног права, а бавићемо се и међународним
правилима која у овом тренутку постоје за уговорне односе и њиховом
садржином.