Klajv Barker, UTKANI SVET

Prevela Mirjana Živković

Knjiga prva
U KRALJEVSTVU KUKAVICE

Prvi deo
ONAJ TAMO DIVLJI PLAVI

"Nije mi znan
miliji prizor čovekovom oku
od njegove domovine..."

Homer, Odiseja

1. ONAJ KOJI SE VRAĆA KUĆI

1.
Ništa nikada ne počinje.
Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili
bilo koja druga priča.
Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode;
međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti
da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.
Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se
pretvaraju u igračke na navijanje.
Ništa nije postojano. Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima
samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki
svet.

To znači da je sasvim svejedno gde ćemo izabrati da se iskrcamo.

Možda negde između napola zaboravljene prošlosti i budućnosti koju tek naslućujemo.

Na primer, ovde.
U ovoj bašti, o kojoj se niko ne brine već tri meseca od smrti njene zaštitnice, tako da ona sada
neobuzdano buja pod zaslepljujuće svetlim kasnim avgustovskim nebom; u bašti čiji plodovi vise neobrani,
a leje izgledaju kao da u njima raste samo trava i prete da se pobune, još tokom ovog leta što ga odlikuje
smenjivanje obilnih padavina i iznenadnih sparnih dana.
U ovoj kući, koja se ni po čemu ne razlikuje od stotine drugih samo u ovoj ulici i čija je stražnja
strana tako blizu železničkih šina da za vreme prolaska sporog voza iz Liverpula za Kru na dasci prozora u
dnevnoj sobi zadrhću psići od kineskog porculana.
Kod ovog mladića, koji upravo izlazi kroz stražnja vrata i upućuje se niz obraslu stazu ka trošnoj
daščari iz koje upravo počinju da dopiru sveopšte gukanje i lepet krila u znak dobrodošlice.
Ime mu je Kalhum Muni, ali svi ga znaju kao Kala. Ima dvadeset šest godina i već je pet godina
zaposlen u jednom osiguravajućem preduzeću u centru grada. U poslu uopšte ne uživa, ali mogućnost da
utekne iz grada u kome je živeo celog života nikada nije bila manja nego sada posle majčine smrti, a to se i
te kako zorno ogleda u izmučenom izrazu na njegovom lepuškastom licu.
Prilazi vratima golubarnika, otvara ih i u tom trenutku... u nedostatku nečeg boljeg... poleće ova
priča.

2.
Kal je nekoliko puta kazao ocu da donji deo vrata golubarnika propada. Za kratko vreme će daske
potpuno istruliti, i omogućiti pacovima koji su živeli i gojili se duž pruge da dopru do golubova. Ali
Brendan Muni od Elenine smrti nije više pokazivao gotovo nikakvo zanimanje za svoje ptice takmičarke.

1
Uprkos tome, ili možda baš zbog toga što su te ptice bile njegova velika strast tokom njena života. Koliko je
puta Kal čuo majku kako se žali da Brendan provodi više vremena sa svojim dragocenim golubovima nego u
kući?
Više ne bi morala da se žali zbog toga; sada je Kalov otac skoro cele dane provodio sedeći pored
stražnjeg prozora, zureći napolje u baštu i posmatrajući kako divljina, lagano ali sigurno, osvaja rukotvorinu
njegove žene, kao da će u tom prizoru rasula pronaći ključ kako da na sličan način izbriše svoj bol. Ali nije
bilo nikakvih znakova da je bilo šta naučio za vreme svog stražarenja. Svakoga dana, kada bi se Kal vratio u
kuću u Ulici Kočija - kuću koju je mislio da je zauvek napustio još pre pet godina, ali u koju je morao da se
vrati kada je otac ostao sam - činilo mu se da je Brendan sve sitniji i sitniji. Ne pogrbljen, već nekako
skvrčeniji, kao da je odlučio da bude što je moguće manja meta svetu koji je odjednom postao neprijateljski
raspoložen.

Promrmljavši pozdrav pticama kojih je u golubarniku bilo otprilike četrdeset, Kal zakorači unutra i
suoči se sa prizorom krajnje uznemirenosti. Svi osim nekolicine golubova leteli su tamo-amo po svojim
kavezima, kao da ih je obuzelo neko ludilo. Nisu li pacovi prodrli unutra, pitao se Kal? Počeo je da se osvrće
da vidi nije li počinjena bilo kakva šteta, ali nigde nije bilo nikakvog vidljivog znaka koji bi ukazao na to šta
je podstaklo ovo mahnitanje.
Nikada ih nije video tako uzbuđene. Čitavih pola minuta zbunjeno je stajao, posmatrajući ih, dok mu
se u glavi vrtelo od lepeta njihovih krila, pre no što je odlučio da uđe u najveći kavez i izdvoji nagrađene
ptice iz gužve kako ne bi nastradale.
Odbravio je vrata i odškrinuo ih tek nekoliko centimetara kada je jedan od prošlogodišnjih šampiona,
obično miran mužjak poznat, kao i sve ostale ptice, po svom broju - 33 - poleteo ka procepu. Zaprepašćen
bzinom kojom mu se ptica približavala, Kal je pustio vrata, i za tih nekoliko sekundi kada su mu prsti
skliznuli sa reze i ponovo je dohvatili, 33 je umakao.
"Proklet bio!" povika Kal, a ta se psovka isto toliko odnosila na njega samog koliko i na pticu, jer je
ostavio širom otvorena i vrata golubarnika, te je - očigledno ne vodeći računa o tome šta mu se može desiti
dok bude ostvarivao svoj naum - 33 sada odmicao put neba.
Za onih nekoliko trenutaka koji su Kalu bili potrebni da ponovo zabravi kavez, ptica je proletela kroz
vrata i umakla. Kal krenu posrćući u poteru za njom, ali kada je izašao 33 je već bio visoko iznad bašte. U
visini krova napravio je tri kruga sve jedan veći od drugoga, kao da se orijentiše. A onda se izgleda odlučio i
poleteo u pravcu sever-severozapad.
Kalovu pažnju privuče kucanje, i kada je spustio pogled ugleda oca na prozoru kako mu iznutra
nešto govori. Kal primeti da je izraz na Brendonovom izmučenom licu življi no što je mesecima bio; bekstvo
ptice izgleda da je privremeno uspelo da ga izvuče iz malodušnosti. Nekoliko trenutaka kasnije našao se na
stražnjim vratima, i upitao šta se dogodilo. Kal nije imao vremena da mu objašnjava.
"Odleteo je..." doviknu mu.
Zatim, ne skidajući pogled s neba, krenu stazom koja je vodila pored kuće.
Kada je stigao do pročelja, ptica je još bila na vidiku. Kal preskoči ogradu i pređe trkom preko Ulice
Kočija, odlučivši da krene u poteru. Međutim, znao je da je to sasvim beznadežno. Sa vetrom u repu najbolje
ptice u stanju su da postignu maksimalnu brzinu od 70 milja na čas, i mada se 33 nije takmičio najveći deo
godine i dalje je bio u stanju da lako ostavi za sobom čoveka koji trči. Ali Kal je znao da ne može izići ocu
na oči ako bar ne pokuša da sledi begunca, ma kako to bilo bezizgledno.
Na kraju ulice izgubio je iz vida svoj plen jer su ga zaklonili vrhovi krovova, te je krenuo obilaznim
putem preko nadvožnjaka što je prelazio preko Vulton Rouda, preskačući odjednom po tri-četiri stepenika.
Sa vrha se pružao dobar pogled na grad. Na sever prema Vulton Hilu, i na istok i jugoistok, preko Alertona
prema Hants Krosu. Pojaviše se pred njim nizovi krovova većnice, svetlucajući na žestokoj poslepodnevnoj
žezi, a gusto zbijene ulice napravljene po ustrojstvu kostiju haringe naglo su u daljini ustupale mesto
industrijskoj pustoši Speka.
Kal je mogao da vidi i goluba, mada je predstavljao još samo tačku koja se gubila velikom brzinom.
To i nije bilo važno, jer sa ove uzvisine bilo je sasvim jasno kuda se 33 uputio. Na manje od dve
milje od mosta vazduh je bio pun ptica koje su kružile unaokolo, bez sumnje privučene u tu oblast nekom
većom količinom hrane. To se dešava bar jednom svake godine, kada se mravi ili insekti iznenada
uzmuvaju, a ptičiji živalj grada ujedini proždrljivost. Galebovi se dižu sa blatnjavih obala Merzia i lete
zajedno sa drozdom, čavkom i čvorkom, svi zadovoljni što će se pridružiti gozbi dok im leto još greje leđa.

2
 To je, nema sumnje, bio poziv koji je 33 čuo. Pošto joj je dosadila ujednačena dijeta što se sastojala
od kukuruznog i javorovog zrnevlja, pošto se umorila od reda koji je vladao u pretrpanom golubarniku i
jednoličnih dana - ptica je poželela da iziđe; poželela je da se vine uvis i odleti. Poželela je da dan provede
na visokoj nozi; da jede ono oko čega mora malo da se pomuči ako želi da ga uhvati, ali je zato mnogo
ukusnije; u društvu divljih stvorenja. Sve je to Kalu prošlo kroz glavu, na neki neodređeni način, dok je
posmatrao jato koje je kružilo.
Znao je da je sasvim nemoguće pronaći jednu određenu pticu među ovim razuzdanim mnoštvom.
Preostaje mu jedino nada da će se 33 zadovoljiti ovom letećom gozbom i da će, kada se zasiti, postupiti
onako kako je obučen i vratiti se kući. Međutim, sam prizor ovolikog mnoštva ptica predstavljao je nešto
neobično privlačno, tako da je Kal, prešavši most, krenuo prema epicentru pernatog ciklona.

2. PROGONITELJI

Žena na prozoru hotela Hanover razmakla je sivu zavesu i pogledala na ulicu.

"Da li je moguće...?" promrmljala je obraćajući se senkama smeštenim u uglu sobe. Njeno pitanje
ostalo je bez odgovora koji i nije bio bitan. Koliko god izgledalo nemoguće trag je neosporno vodio ovamo,
u ovaj izmučen grad, što leži pun modrica i zanemaren pored reke po kojoj su nekada plovili brodovi za
prevoz robova i pamuka, reke koja sada jedva uspeva da se dovuče do mora. U Liverpul.
"Kakvo mesto", primeti ona. Neki maloletni čistač ulica gonio je sam sebe po ulici, podižući
pretpotopno smeće u vazduh.
"Čemu se to toliko čudiš?" upita muškarac koji je poluležao a polusedeo na krevetu, na jastucima
koji su podupirali njegovo masivno telo, sa rukama prekrštenim iza glave. Imao je široko lice čije su crte
bile isuviše izražene, kao u kakvog glumca koji je izgradio karijeru kao miljenik masa i postao pravi majstor
za jeftine efekte. Njegova usta, koja su umela da se osmehnu na hiljadu načina, pronašla su jedan što je
odgovarao njegovoj dokonosti, te on reče:
"Dobro su nas navozali. Ali gotovo da smo stigli. Zar ne osećaš? Ja osećam."
Žena se osvrnu i pogleda muškarca. Skinuo je sako, njen poklon koji je predstavljao najveći dokaz
ljubavi prema njemu, i bacio ga preko naslona stolice. Košulja mu je bila natopljena znojem ispod pazuha, a
lice voštano žuto na poslepodnevnoj svetlosti. Uprkos svemu što je osećala prema njemu - a to je bilo
dovoljno da se prepadne od svođenja računa - bio je samo ljudsko biće, i danas, posle dugog putovanja po
vrućini, na njemu su se jasno primećivale njegove pedeset dve godine. Sve vreme koliko su bili zajedno,
progoneći Fugu, pozajmljivala mu je svu snagu koju je mogla, a on je njoj, pak, pozajmljivao svoj um i
umešnost u preživljavanju u ovom carstvu. Porodice su ovaj kukavan ljudski svet, u kome je morala da
obitava zarad osvete, oduvek zvale Kraljevstvom Kukavice.
Ali potera će svakog časa biti okončana. Šadvel - čovek na krevetu - izvući će korist iz onoga što će
uskoro pronaći, a ona će biti osvećena kada njegov plen bude ocrnjen i prodat u ropstvo. Zatim će sva sretna
ostaviti Kraljevstvo da i dalje hodi svojim nečistim putevima. Ponovo je usredsredila pažnju na ulicu. Šadvel
je bio u pravu. Predvodili su ples. Ali muzika će uskoro jenjati.
Sa mesta gde je Šadvel ležao jasno je video, naspram prozora, Imakolatinu <Imakolata (Immacolata)
- Immaculate na engleskom znači čist, neokaljan, bez i najmanje greške, besprekoran> siluetu. Po ko zna
koji put počeo je da razmišlja o tome kako da proda ovu ženu. Bila je to čisto akademska vežba, razume se,
ali takva koja je zahtevala potpuno upošljavanje njegovih sposobnosti.
Po profesiji je bio prodavac; time se bavio još od najranije mladosti. Za njega je to bilo više od
zanimanja, bilo je to polje na kome je iskazivao svoju genijalnost. Hvalisao se da nema te stvari ili bića za
koje ne bi mogao da pronađe kupca. U svoje vreme trgovao je neprerađenim šećerom, prodavao ručno
oružje, lutke, pse, životna osiguranja, staru odeću i držače za rasvetu. Trgovao je lurdskom vodicom i
hašišom, kineskim paravanima i patentiranim lekovima protiv zatvora. Među svim tim stvarima, razume se,
bilo je mnoštvo smicalica i lažnih predmeta, ali ničega, baš ničega što pre ili kasnije ne bi uspeo da utrapi
masama, bilo zavođenjem, bilo zastrašivanjem.
Ali na njoj - Imakolati, toj ne baš ženi s kojom je delio svaki budni trenutak tokom mnogo proteklih
godina - na njoj se nije usuđivao da isproba taj svoj već poslovični talenat za trgovanje.
Kao prvo, bila je neobična, a kupci to baš ne vole. Ne sviđa im se dvosmislena roba; žele samo ono
što je jednostavno i pouzdano. Ona nije bila pouzdana; oh, ona to uopšte nije bila; umela je tako užasno da
se razbesni, a još je opasnija bila kada bi nekog ili nešto kovala u zvezde; nije bila ni jednostavna. Pod

3
zračećom lepotom njenog lica, iza pogleda koji je skrivao vekove, a ipak je umeo da bude tako neposredan
da je ledio krv, ispod tamno maslinaste kože, kože Jevrejke, nalazila su se osećanja koja su mogla da
naduvaju i sam vazduh samo ako bi se našla na slobodi.
Bila je suviše osobena da bi je mogao prodati, zaključi on - ne prvi put - i naredi sebi da zaboravi tu
mogućnost. Nije smeo da se nada kako će ikada njome ovladati; zašto onda da se time muči?
Imakolata se okrete od prozora.
"Jesi li se odmorio?" upita.
"Ti si bila ta koja je želela da se skloni sa sunca", podseti je on. "Spreman sam da krenem kada god
budeš htela. Mada nemam pojma odakle bi trebalo da krenemo..."
"To je bar lako", prekide ga Imakolata. "Sećaš se šta je moja sestra prorekla? Događaji su blizu
kritične tačke."
Dok je govorila, senke u uglu sobe ponovo se uzmuvaše i Imakolatine dve mrtve sestre pokazaše
svoje eterične obrise. Šedvel se nikada nije prijatno osećao u njihovom prisustvu, a one su ga, pak, oduvek
prezirale. Ali ona starija, Hag, Beldam <hag (Hag) - Hag na engleskom znači ružna, stara žena, veštica.
Beldam (Beldam) - beldam(e) na engleskom znači stara žena, stara veštica>, posedovala je sposobnosti
proročice, u to nije bilo sumnje. Ono što je videla u postporođajnim otpacima svoje sestre, Magdalene,
obično bi se pokazalo tačnim.
"Fuga ne može još dugo ostati skrivena", primeti Imakolata. "Čim se pokrene stvara vibracije. To ne
može da izbegne. Jer mnogo je života stisnuto u tom jednom skloništu."
"A da li ti osećaš bilo šta od tih... vibracija?" upita Šedvel, prebacivši noge preko ivice kreveta i
ustavši.
Imakolata odmahnu glavom. "Ne. Još ne. Ali uskoro ćemo biti spremni."
Šedvel dohvati sako i navuče ga. Tkanina zasvetluca, bacivši preko sobe zavodljive zrake. Pri
njihovom kratkotrajnom sjaju ugledao je na trenutak Magdalenu i Hag. Starica prekri oči pred tim rasipnim
sjajem što je dopirao iz sakoa, uplašivši se njegove moći. Magdalena se nije uzbuđivala; njeni kapci su
odavno bili prišiveni preko očnih duplji slepih od rođenja.
"Kada kretanja otpočnu možda će nam biti potrebno sat dva da odredimo odakle dopiru", reče
Imakolata.
"Jedan sat?" odvrati pitanjem Šedvel.
...potera koja ih je na kraju dovela ovamo danas mu se činila dugom kao jedan životni vek...
"Jedan sat mogu da sačekam".

3. KO JE POKRENUO TLO?

Ptice nisu prestale da kruže iznad grada dok se Kal približavao. Umesto svake koja bi odletela, tri ili
četiri druge bi se pridružile mnoštvu.
Taj fenomen nije prošao nezapažen. Ljudi su stajali na pločniku i na ulaznim vratima, šakama
zaklanjajući oči pred sjajem neba i zurili naviše. Odasvud su se čula mišljenja koja su objašnjavala šta je
razlog ovom okupljanju. Kal se nije zaustavljao da ponudi svoje, već je nastavljao da se probija kroz lavirint
ulica; povremeno bi ipak morao da se vrati i pronađe novi put, ali postepeno se sve više približavao središtu.
A sada, kada je stigao, pokazalo se da je njegova prvobitna teorija bila pogrešna. Ptice se nisu
gostile. Nije bilo nikakvog obrušavanja na šestonožne mrvice niti svađe oko njih, kao ni bilo kakvog traga
prisustvu insekata u nižim slojevima vazduha koji su mogli da ih privuku u tolikom broju. Ptice su
jednostavno kružile. Neke manje vrste, vrapci i zebe, umorne od letenja, poređale su se duž krovova i
ograda, ostavivši svoju veću sabraću - crne vrane, svrake, galebove - u visinama. Ni golubovi nisu ovde
predstavljali retkost; bilo ih je svih vrsta, okupljali su se i kružili u jatima od po pedesetak, pa i više, dok su
se njihove senke mreškale po krovovima. Bilo je tu i nekih pitomih ptica, koje su, nema sumnje, pobegle kao
i 33. Kanarinaca i australijskih papiga: ptica koje je od njihovog prosa i zvončića odvukla ista ona nepoznata
sila što je okupila i ostale. Jer, za te je ptice boravak na ovom mestu bio ravan samoubistvu. Iako su njihovi
drugari za sada bili suviše uzbuđeni ovim obredom da bi primetili kućne ljubimce u svojoj blizini, sigurno
neće biti toliko ravnodušni kada ih čarolija kruženja više ne bude povezivala. Biće okrutni i brzi. Obrušiće
se na kanarince i papige te im iskopati oči, ubijajući ih samo zato što su dozvolili da budu pripitomljeni.
Ali za sada sabor je bio miroljubiv. Peo se u vazduh, više, sve više, osvajajući nebo.

4
 Potera za ovim prizorom odvela je Kala u deo grada po kome je retko lutao. Ovde su jednostavne
četvrtaste opštinske zgrade ustupile mesto zapuštenoj i jezovitoj ničijoj zemlji, na kojoj su se još nalazile
ulice sa nekada lepim kućama na tri sprata koje su na neobjašnjiv način izbegle buldožere, i sada su stajale
okružene poravnatim delovima što su čekali na bolja vremena koja nikada nisu došla; ostrva u moru prašine.
Jedna od tih ulica - Ulica Tuge stajalo je na znaku - izgleda da je predstavljala mesto iznad koga su
se jata okupila. U njoj se steklo više iscrpljenih skupina ptica nego u bilo kojoj obližnjoj ulici; cvrkutale su i
čistile perje pod strehama, na vrhovima dimnjaka i na televizijskim antenama.
Kal je s podjednakom pažnjom osmatrao i nebo i krovove, napredujući istovremeno duž Ulice Tuge.
A onda je - mada su šanse bile hiljadu prema jedan - ugledao svoju pticu. Usamljenog goluba koji je
razdvajao oblak vrabaca. Godinama je osmatrao nebo čekajući da se golubovi vrate sa trka, usled čega mu se
vid neverovatno izoštrio; mogao je da prepozna određenu pticu na osnovu desetak njenih osobenih znakova
za vreme leta. Pronašao je 33; u to nije bilo sumnje. Ali još dok ju je pratio pogledom, ptica je nestala iza
krovova Ulice Tuge.
Ponovo se dao u poteru, pronašavši jednu usku uličicu koja je presecala prostor između kuća sa
balkonima na pola puta duž niza zgrada. Nije bila naročito održavana. Gomile odbačenih stvari iz kuća
protezale su se celom njenom dužinom; retke kante za đubre ležale su prevrnute, a njihov sadržaj razvučen
unaokolo.
Ali na dvadeset jardi od mesta na kome je on stajao neko je nešto radio. Dvojica radnika manevrisala
su naslonjačem pokušavajući da ga iznesu iz stražnjeg dvorišta jedne od kuća, dok je treći zurio u ptice. Njih
nekoliko stotina okupilo se duž zidova koji su opasivali dvorišta, po ispustima prozora i ogradama. Kal je
išao tamo-amo duž ulice pomno zagledajući okupljene ptice tražeći među njima golubove. Našao ih je
desetak u tom mnoštvu, ali nijedan nije bio onaj za kojim je tragao.
"Šta misliš o ovome?"
Stigao je na nekih deset jardi od radnika koji su selili nameštaj, i jedan od njih, onaj lenjivac, obratio
mu se pitanjem.
"Ne znam šta da mislim", odvrati on iskreno.
"Možda se spremaju na seobu", dobaci mlađi od one dvojice koji su nosili naslonjač, ispustivši svoj
deo tereta i zagledavši se u nebo.
"Ne budi glup, Šejne", reče drugi, Zapadnoindijac. Njegovo ime - Gideon - bilo je ispisano na leđima
jednodelnog odela koje je nosio. "Zašto bi se selile usred jebenog leta?"
"Suviše je vruće", glasio je odgovor lenčine. "U tome je stvar. Suviše je jebeno vruće. Prokuvali su
im mozgovi tamo gore."
Gideon sada spusti svoju polovinu naslonjača i osloni se o zid stražnjeg dvorišta, pripalivši pola
cigarete koju je izvukao iz gornjeg džepa.
"Ne bi bilo loše, zar ne?" promrmlja on. "Biti ptica. U proleće lepo dođeš ovamo, a onda u jesen
zbrišeš na jug Francuske da ti se dupe ne smrzne."
"One ne žive dugo", javi se Kal.
"Stvarno?" upita Gideon, povukavši dim iz cigarete. Zatim slegnu ramenima. "Kratko ali slatko",
primeti on. "Odgovara mi."
Šejn čupnu onih nekoliko plavih dlaka koje je trebalo da predstavljaju brkove. "Ti se razumevaš u
ptice, zar ne?" upita on Kala.
"Samo u golubove."
"Spremaš ih za trku, a?"
"Ponekad..."
"Moj zet drži male hrtove," dodade treći čovek, onaj lenjivac. Pogledao je u Kala kao da je ova
slučajnost bila gotovo čudnovata i kao da će im ona sada omogućiti da u ćaskanju provedu mnoge časove.
Ali sve što je Kal mogao da smisli kao odgovor bilo je:
"Psi."
"Tako je", primeti drugi čovek, oduševljen što su se bar oko nečega složili. "Ima ih pet. Ali jedan je
uginuo."
"Šteta", reče Kal.
"Pa i nije. Bio je, jebi ga, slep na jedno oko, a na drugo nije video."
Čovek prasnu u smeh na ovu primedbu, što istog časa prekinu razgovor. Kal ponovo obrati pažnju na
ptice, i osmehnu se kada ugleda - na gornjoj izbočini prozora kuće - svoju pticu.

5
 "Vidim ga", reče on.
Gideon krenu za njegovim pogledom. "A šta to?"
"Mog goluba. Pobegao je." Kal pokaza prstom. "Tamo. Na sredini ispusta. Vidite ga?"
Sada se sva trojica zagledaše.
"Vredi li šta?" upita lenjivac.
"Ti samo na to misliš, Brazo", primeti Šejn.
"Samo pitam", odvrati Brazo.
"Osvojio je neke nagrade", reče Kal, sa izvesnim ponosom. Pogled mu je bio prikovan za 33, mada
golub nije pokazivao nikakve znake da želi da odleti; čistio je perje na krilima i s vremena na vreme okretao
maleno i sjajno oko put neba.
"Ostani tu..." obrati se jedva čujno Kal ptici, "...ne miči se." A zatim upita Gideona: "Mogu li da
uđem? Da pokušam da ga uhvatim?"
"Samo izvoli. Stara cura čija je ovo kuća, otpremljena je u bolnicu. Odvozimo nameštaj da bi se
podmirili računi."
Kal krenu kroz dvorište i, zaobišavši starudiju koju je trio tamo nagomilao, uđe u kuću.
Unutra je vladao nered. Ako je stanarka ikada posedovala išta vredno to je odavno uklonjeno. Ono
nekoliko slika što je još visilo na zidovima bilo je bezvredno; nameštaj star, ali ne dovoljno da bi ponovo bio
u modi; prostirke, jastuci i zavese toliko propali da su jedino za spaljivanje bili dobri. Zidovi i tavanica
doslovce natopljeni dimom koji se dugi niz godina taložio na njima, a poticao je od sveća, postavljenih na
sve police i ispuste sa kojih su visili stalaktiti požutelog voska.
On krenu kroz lavirint ćelija, tamnih odaja, i na kraju stiže do hodnika. Prizor je i ovde bio u istoj
meri obeshrabrujući. Smeđi linoleum bio je naboran i iscepan, i svuda se osećao prodorni miris plesni,
prašine i truleži koji se svuda uvlačio. Kal pomisli kako je dobro što su je sklonili sa ovog odvratnog mesta,
ma gde da se sada nalazila; bolje joj je i u bolnici, gde su bar čaršavi suvi.
On krenu uz stepenice. Obuze ga neko čudno osećanje dok se peo u mrak gornjeg sprata i sa svakim
pređenim stepenikom sve manje razaznavao stvari oko sebe, osluškujući ptice koje su se komešale po krovu
od škriljca iznad njegove glave, i prigušene krike galebova i vrana. Iako je to, nema sumje, samo zamišljao,
činilo mu se da čuje kako njihovi glasovi kruže, kao da je upravo ovo mesto predstavljalo središte njihove
pažnje. Priseti se fotogafije iz National Geographicala. Studije zvezda snimljene pomoću kamere što snima
na mahove, na kojoj su tačkasta svetla opisivala krugove dok su se kretala, ili je bar izgledalo da se kreću,
preko neba, a zvezda Severnjača, Ekser nebesa, postojano stajala u njihovom središtu.
Zvuk kruženja i slika koju je on dozvao, počeše da mu pomućuju svest. Odjednom je osetio slabost,
pa čak i strah.
Ovo nije trenutak za pokazivanje slabosti, ukori on sam sebe. Morao je da uhati pticu pre no što ona
ponovo odleti. Ubrza korak. Na vrhu stepeništa zaobišao je nekoliko komada nameštaja iz spavaće sobe i
otvorio jedna od nekolikih vrata na koja je naišao. Soba koju je odabrao nalazila se do one na čijem se
ispustu smestio 33. Sunce je prosijavalo kroz prozor bez zavesa; od ustajale toplote čelo mu se iznova orosi
znojem. Nameštaj je bio iznesen i iz ove sobe, tako da je još jedino kalendar za 1961. godinu svedočio da je
u njoj nekada neko boravio. A na njemu fotografija lava ispod drveta, sa kudravom, monolitnom glavom
položenom na ogromne šape, zamišljena pogleda.
Kal ponovo iziđe na odmorište, odluči se za druga vrata i sada stupi u pravu sobu. Tamo, iza
potamnelog stakla, nalazio se golub.
Sada je sve bilo pitanje taktike. Morao je da pazi da ne prepadne pticu. Pažljivo je prišao prozoru. Na
suncem okupanom ispustu 33 je okrenuo glavu i trepnuo, ali se nije pokrenuo. Kal prestade da diše, pa
spusti šake na okvir prozora kako bi ga podigao, ali mu to ne uspe. Hitrim pregledom ustanovio je zašto.
Okvir je još pre mnogo godina bio zakovan desetinom eksera koji su duboko prodrli u drvo. Bio je to
primitivan način odbrane od lopova, ali nema sumnje zadovoljavajući za staricu koja je živela sama.
Iz dvorišta do njega dopre Gideonov glas. Provirivši napolje uspeo je da vidi trio kako iz kuće izvlači
veliki urolan tepih, dok je Gideon bez prestanka izdavao naređenja.
"...na moju levu stranu, Bazo. Levu! Zar ne znaš koja ti je leva strana?"
"Pošao sam ulevo."
"Ne na tvoju levu, idiote. Moju levu."
Pticu na ispustu nije uznemirilo ovo komešanje. Činilo se da joj je sasvim dobro tu gde se nalazi.

6
 Kal krenu nazad niz stepenšte, zaključivši, dok se spuštao, da mu još jedino preostaje da se popne na
zid koji opasuje dvorište i izvidi može li odatle ulagivanjem da namami pticu. Psovao je sam sebe što nije
poneo džep pun zrnevlja. Ovako će morati da se zadovolji gukanjem i slatkim rečima.
Kada je ponovo izišao u pregrejano dvorište, našao je radnike kako se odmaraju pošto su uspeli da
izvuku tepih iz kuće.
"Nisi imao sreće?" upita Šejn Kala, kada ga je video kako izlazi.
"Nisam uspeo da otvorim prozor. Moraću da pokušam odavde."
Primetio je da mu je Bazo uputio jedan prezriv pogled. "Nikada nećeš uspeti odavde da uhvatiš tog
klipana", reče on, češući se po buretu za pivo koje mu se sijalo između majice i pojasa.
"Pokušaću sa zida", odvrati Kal.
"Čuvaj se...", dobaci mu Gideon.
"Hvala."
"...mogao bi da slomiš vrat..."
Koristeći rupe u malteru koji se gulio kao stepenike, Kal se pope na osam stopa visok zid što je delio
ovo dvorište od susednog.
Sunce mu je pržilo vrat i teme, i on ponovo, samo u blažem obliku, oseti istovetnu vrtoglavicu koja
mu se javila dok se peo stepeništem. Uzjahao je zid kao da je u pitanju kakav konj, i ostao tako da sedi na
njemu dok se nije privikao na visinu. Zid je bio širok koliko jedna cigla, tako da je bilo dovoljno prostora za
hodanje, ali Kal nikada nije bio ljubitelj visina.
"Čini se da je ovo nekada bio lep ručni rad", čuo se Gideonov glas iz dvorišta ispod njega. Kal baci
pogled nadole i vide da Zapadnoindijac kleči pored tepiha koji je odrolao taman toliko da se sada videla
njegova tanano istkana ivica.
Bazo se uputio do mesta na kome je Gideon čučao i stao pomno da ispituje odrolani deo. Počeo je da
ćelavi, primeti Kal, pa je kosu dobrano ulepio uljem kako bi sakrio dotično mesto.
"Šteta što nije u boljem stanju", primeti Šejn.
"Stani malo", javi se Bazo. "'ajde da ga bolje pogledamo."
Kal ponovo usredsredi pažnju na svoj problem - da se uspravi na zidu. Ćilim će bar kraće vreme
zabaviti njegovu publiku; molio se da to bude dovoljno dugo dok se ne uspravi. Ovde gore nije bilo ni daška
vetra koji bi ublažio žestinu sunca; osećao je kako mu znoj curi niz torzo i kako mu se natopljeni donji veš
lepi za zadnjicu. Zatim oprezno poče da se uspravlja; prvo je jednu nogu podigao u klečeći položaj - a
obema šakama nastavio grčevito da steže ciglu.
Odozdo se čulo odobravajuće mrmljanje kada je još jedan deo ćilima ugledao svetlost dana.
"Vidi samo taj rad", reče Gideon.
"Misliš li isto što i ja?" upita Bazo, prigušenim glasom.
"Ne znam, moraš mi reći šta ti misliš", začu se Gideonov odgovor.
"Šta kažeš da ga odnesemo Džilkristu. Mogli bismo da nabijemo dobru cenu za ovo."
"Gazda će saznati da je nestao", pobuni se Šejn.
"Tiše, bre", opomenu ga Bazo, podsećajući svog drugara na Kalovo prisustvo. Ali Kal je bio isuviše
zaokupljen svojim budalastim balansiranjem na zidu da bi obratio pažnju na njihovo dogovaranje oko
beznačajne krađe. Konačno je uspeo sa oba stopala da stane na zid i počeo da se priprema na uspravljanje.
Razgovor u dvorištu se nastavio.
"Uhvati suprotni kraj, Šejne, 'ajd da ga vidimo celog..."
"Misliš da je persijski?"
"Pojma nemam."
Kal se krajnje sporo uspravljao, sa rukama ispruženim pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na
telo. Osetivši da stoji dosta stabilno, usudio se da baci jedan brzi pogled prema ispustu prozora. Ptica je još
bila tamo.
Odozdo je čuo kako nastavljaju da odmotavaju ćilim i mrmljanje muškaraca propraćeno rečima
divljenja.
Ne obazirući se na njihovo prisustvo koliko god je to bio u stanju, on napravi svoj prvi posrćući
korak po zidu.
"Hej ti..." poče da mrmlja obraćajući se beguncu. "... sećaš me se?"
33 nije obraćao pažnju na njega. Kal napravi i drugi drhtavi korak, pa treći, dok mu je
samopouzdanje sve više raslo. Počeo je da shvata u čemu je trik kod balansiranja.

7
 "Hajde, siđi", gugutao je, poput kakvog providnog Romea.
Ptica je izgleda konačno prepoznala glas svog vlasnika, te je iskrenula glavu u Kalovom pravcu.
"Hajde, momče...", reče Kal, probavši da ispruži ruku prema prozoru dok je rizikovao još jedan
korak.
U tom trenutku ili se okliznuo ili se cigla izglavila pod njegovom petom. Čuo je sebe kako panično
vrišti što je uplašilo ptice duž ispusta. Uzletele su i nestale, a lepet njihovih krila podsećao je na ironični
pljesak; on se za to vreme klatio na zidu. Pogled izbezumljen od straha prvo je spustio na stopala, a zatim ga
usmerio ka dvorištu ispod sebe.
Ne, ne ka dvorištu; ono je nestalo. Ćilim je bio taj koji je ugledao. Bio je potpuno razmotan i
prekrivao je dvorište od zida do zida.
Ono što se potom dogodilo potrajalo je svega nekoliko sekundi, samo, ili je njegov um radio poput
munje, ili su se ti trenuci razvukli, jer mu se učinilo da je imao sasvim dovoljno vremena...
Vremena da sagleda začuđujuću zamršenost ustrojstva izloženog pod sobom; zastrašujuću obilatost
gizdavo urađenih pojedinosti. Vreme je izbledelo boje i uništilo sjaj tkanja, ublaživši skarletnu u ružičastu, a
kobaltno plavu pretvorilo u beloplavu; ćilim je mestimično bio i izlizan, ali sa mesta na kome je Kal
balansirao utisak je ipak bio poražavajući. Svaki pedalj ćilima bio je ispunjen motivima. Čak je i njegov rub
bio pun raznovrsnih šara koje su se međusobno razlikovale u sitnicama. Ipak se nije sticao utisak
prenatrpanosti; Kal je jasno razaznavao svaku pojedinost dok je uživao u prizoru. Na jednom je mestu bilo
okupljeno desetak motiva kao da su međusobno povezani; na drugom, stajali su razdvojeni poput zavađene
braće. Neki su čuvali svoje položaje duž ivice; drugi su se rasuli po sredini polja, kao da čeznu da se
pridruže tamošnjoj vrevi.
U samom polju, raznobojne trake opisivale su arabeske preko zagušene pozadine od smeđih i zelenih
tonova; bili su to čisto apstraktni oblici - vedre zabeleške iz dnevnika nekog divljaka - koji su se rvali sa
stilizovanom florom i faunom. Ali i ta složenost bila je bleda u poređenju sa središnjim delom ćilima;
jednim ogromnim medaljonom, čija je raznovrsnost boja podsećala na letnji vrt u koji je bilo vešto utkano
stotinu tananih geometrijskih šara, tako da je oko moglo videti svako ustrojstvo kao cvet ili teoremu, red ili
haos, a odjek onoga što izabere mogao se naći negde u tom velikom uzorku.
Sve je to obuhvatio jednim čudesnim pogledom. U sekundi njegovog vremena - dvorište, i ljudi u
njemu, kuće, zid sa koga je padao - sve je to trepereći nestajalo. Iznenada je ostao da visi u vazduhu, dok je
tepih svakog trenutka postajao sve prostraniji pod njim, a njegovi oblici mu ispunjavali glavu.
Video je kako se uzorak pomera. Čvorovi su odjednom postali nemirni, počeli su da podrhtavaju u
želji da se razvežu, a boje kao da su se pretapale jedna u drugu, dok su iz njihovog združivanja iskakali novi
oblici.
Iako je to izgledalo sasvim nemoguće, ćilim je ipak oživljavao.
Predeo - ili bi se pre moglo reći zbrka predela nabacanih na jedno mesto u neverovatnom neredu -
pomaljao se iz osnove i potke. Zar to što vidi ispod sebe nije planina koja se probija kroz oblak boje?; nije li
ono reka?; ne čuje li on to njen huk dok se u penušavoj bujici obrušava niz senoviti planinski klanac?
Ispod njega je odista postojao neki svet.
A on je odjednom postao ptica, ptica bez krila koja je tokom jednog nemerljivog trenutka lebdela na
blagom, miomirisnom vetriću, i bila jedini svedok uspavanog čuda ispod sebe.
Svakim otkucajem srca pomaljalo se nešto novo što mu je privlačilo pogled.
Jezero, sa mnoštvom ostrva posutih po mirnoj vodi nalik na kitove koji izranjaju. Prošarani prekrivač
polja, čiju su travu i žito milovale iste vazdušne struje koje su njega održavale u visini. Somotska
prostranstva šuma puzala su uz glatke padine brda, na čijem vrhu se smestila kula osmatračnica, dok su se
preko njenih belih zidova smenjivali sunčev sjaj i senka oblaka.
Bilo je i drugih znakova naseljenosti, mada ne i samih ljudi. Skupina nastambi pribila se uz okuku
reke; nekoliko kuća stršalo je duž ivice stene, izazivajući silu teže. Čak i jedan grad, podignut po uzoru na
košmar nekog arhitekte; polovina njegovih ulica bila je beznadežno izuvijana, a polovina su bili ćorsokaci.
Primetio je da svuda pada u oči ova nemarnost i ravnodušnost kada je reč o organizaciji. Umereni
žarki pojasevi, plodne i puste oblasti, bili su nabacani zajedno da prkose svim zakonima kako geološkim
tako i klimatskim, kao da je to delo nekog Boga koji je voleo suprotnosti.
Kako bi bilo lepo tuda prošetati, pomisli on, proći kroz takvu jednu raznolikost sabijenu na tako
malom prostoru, ne znajući da li ćeš iza narednog ugla naleteti na led ili vatru. Takva raznovrsnost

8
nadmašivala je moć poimanja kakvog kartografa. Biti tamo, u tom svetu, značilo bi učestvovati u
neprekidnoj pustolovini.
A u središtu te provincije što pupi, nalazio se možda najstrašniji prizor od svih. Masa oblaka bolje
škriljca, čija se unutrašnjost neprestano, spiralno okretlala. Taj prizor ga podseti na ptice što su kružile iznad
kuće u Ulici Tuge - one kao da su predstavljale eho ovog većeg kruženja.
Setivši se njih i mesta koje je ostavio za sobom, on začu njihove glasove - i u tom trenutku, vetar koji
je duvao iz sveta ispod njega, i održavao ga u visini, uminu.
Prvo je osetio užas u stomaku, a zatim u utrobi: pašće.
Graja ptica postade glasnija, kao da su iskazivale svoje oduševljenje zbog njegovog propadanja. Bio
je uzurpator njihovog elementa; na trenutak je video čudo i zato će se sada smrskati o njega.
Zaustio je da vikne, ali ga u tome spreči brzina kojom je padao. U ušima mu je bučalo od vetra koji
kao da mu je istovremeno čupao kosu. Pokušao je da raširi ruke kako bi usporio propadanje, ali od tog
pokušaja samo poče da se okreće u vazduhu tako da sada više nije razlikovao zemlju od neba. Kroz um mu
nejasno prođe da je u tome bilo izvesne milosti. Bar neće znati kada mu kucne smrtni čas. I tako se prevrtao
i prevrtao dok...
...tog sveta nije nestalo.
Propao je kroz tamu koju nisu razbijale zvezde, sve vreme slušajući glasove ptica, i snažno tresnuo o
tle.
Osećao je bol i taj bol nije prestajao, što mu se učini čudnim. Uvek je pretpostavljao da je zaborav
bezbolno stanje. I gluvo. Ali čuo je glasove.
"Kaži nešto..." zatraži jedan od njih, "... pa makar samo da se oprostimo."
Zatim se začu smeh.
On tek neznatno otvori oči. Sunce je zaslepljujuće sijalo, dok ga ne zakloni Gideonova ogromna
glava.
"Jesi li nešto slomio?" raspitivao se čovek.
Kal malo jače otvori oči.
"Reci nešto, čoveče."
Zatim za nekoliko centimetara podiže glavu i osvrnu se oko sebe. Ležao je u dvorištu, na ćilimu.
"Šta se dogodilo?"
"Pao si sa zida", obavesti ga Šejn.
"Mora da si izgubio korak", nagađao je Gideon.
"Pa", poče Kal, nekako se uspravivši u sedeći položaj. Bilo mu je muka.
"Ne boj se, nije ti ništa", reče Gideon. "Zadobio si nekoliko brazgotina i to je sve."
Kal spusti pogled na svoje telo i uveri se u istinitost čovekove primedbe. Ogulio je kožu sa desne
ruke od zgloba do lakta i osetio je da je nabio onaj deo tela na koji je pao, ali nije osećao nikakav oštar bol.
Jedinu štetu pretrpelo je njegovo dostojanstvo, a to je retko kad bilo pogubno.
On se diže na noge, teturavo doduše, ne odvajajući pogled od tla. Tkanje se pravilo ludo. Nizovi
čvorića nisu podrhtavali nagoveštavajući priču, nije bilo nikakvog znaka da bi skriveni vrhovi i ponori mogli
obnarodovati svoje postojanje. Niti su mu ostali bilo čime stavili do znanja da su videli nešto čudnovato. Za
sve namere i potrebe ćilim pod njegovim nogama bio je jednostavno samo to: ćilim.
On odšepesa prema dvorišnoj kapiji, zahvalivši se Gideonu mrmljanjem. Kada je izašao na uličicu,
Bazo reče:
"Tvoja je ptičica odletela."
Kal slegnu ramenima i ode svojim putem.
Šta je to upravo doživeo? Halucinaciju koju je izazvala sunčanica, ili je ona predstavljala posledicu
oskudnog doručka? Ako je to bilo u pitanju, ta je halucinacija bila zapanjujuće stvarna. On podiže pogled
prema pticama koje su i dalje kružile iznad njegove glave. I one su nema sumnje osetile da ovde nečeg ima;
zato su se okupile. Ili to, ili su i one i on bili obmanuti na isti način.
Sve u svemu, jedino je mogao biti siguran u svoje modrice. U njih i u činjenicu da je, iako se nalazio
na jedva dve milje od očeve kuće, u gradu u kome je proveo ceo život, osećao čežnju za domom kao kakvo
izgubljeno dete.

4. KONTAKT

9
 Dok je Imakolata prelazila preko usijanog pločnika između stepeništa Hotela i senovite unutrašnjosti
Šedvelovog mercedesa, iznenada je vrisnula. Šaka joj istog časa polete prema glavi, a naočari za sunce bez
kojih se u Kraljevstvu nije pojavljivala na javnim mestima spadoše joj sa lica.
Šedvel istog časa iziđe iz kola da joj otvori vrata, ali njegova putnica samo odmahnu glavom.
"Suviše svetla", promrmlja ona i posrćući se vrati kroz vrata na okretanje u predvorje Hotela. Bilo je
pusto. Šedvel odmah krenu za njom; kada je ušao ugledao je Imakolatu daleko od vrata, na mestu do koga su
je klecave noge odnele. Čuvale su je njene sestre-utvare - njihovo prisustvo uzburkalo je ustajali vazduh - ali
on ipak nije uspeo da odoli iskušenju i ne iskoristi priliku jer je imao izgovor: mogao je opravdano reči da je
zabrinut; ispružio je ruku i dotakao ženu. Za nju je ta vrsta kontakta predstavljala anatemu, a njegova radost
je bila tim veća što mu je ona zabranila da je dodiruje. Stoga je bio primoran da koristi svaku priliku kada je
takve kontakte mogao da predstavi kao slučajne.
Duhovi mu slediše kožu izražavajući svoje neslaganje, ali i sama Imakolata bila je sasvim sposobna
da zaštiti svoju nepovredivost. Ona se okrenu prema njemu, sevajući očima zbog te drskosti. Šedvel smesta
povuče šaku sa njene ruke, dok su mu prsti brideli. Brojaće minute dok mu se ne ukaže prilika da ih u osami
prinese usnama.
"Izvini", reče on. "Bio sam zabrinut."
Umeša se jedan glas. Recepcioner se pojavio iz svoje sobe sa primerkom Sportskog života u ruci.
"Mogu li vam pomoći?" upita on.
"Ne, ne...", odvrati Šedvel.
Međutim, recepcioner nije gledao u njega, već u Imakolatu.
"Blagi toplotni udar, zar ne? upita on.
"Možda", odvrati Šedvel. Imakolata se povukla do podnožja stepeništa, izvan domašaja ispitivačkog
pogleda recepcionera. "Hvala vam na brizi..."
Recepcioner se osmehnu i vrati u svoj naslonjač. Šedvel se uputi ka Imakolati. Uspela je da pronađe
senku. Ili je senka pronašla nju.
"Šta se dogodilo?" upita on. "Je l' to bilo samo zbog sunca?"
Nije gledala u njega, ali se udostojila da mu odgovori.
"Osetila sam Fugu..." reče ona, tako tiho da je morao da zadrži vazduh kako bi je čuo. "... a onda još
nešto."
Čekao je da mu saopšti i druge vesti, ali ona to ne učini. A onda, upravo kada se spremao da prekine
tišinu, ona nastavi:
"Za vratom..." Progutala je knedlu kao da želi da se otarasi neke upamćene gorčine. "... Bič..."
Bič? Da li je on to dobro čuo?
Imakolata je ili osetila da nije načisto da li ju je dobro čuo, ili ni sama nije bila načisto, tek dodade:
"Bio je tamo, Šedvele."
Posedovala je izuzetnu samokontrolu, ali ni ona nije mogla ovog puta da potpuno ukroti glas koji joj
je podrhtavao.
"Nemoguće, prevarila si se."
Ona jedva primetno odmahnu glavom.
"Mrtav je, nema ga više", reče on.
Lice kao da joj je bilo isklesano od kamena. Pokretale su joj se samo usne, a on je žudeo za njima,
uprkos mislima koje su oblikovale.
"Takva jedna moć ne umire", reče ona. "Ona ne može nikada umreti. Ona spava. Čeka."
"Šta čeka? Zašto?"
"Možda da se Fuga probudi", odvrati ona.
Oči joj izgubiše sjaj; postaše srebrnaste. Čestice menstruma, koje su se pokretale poput čestica
prašine na sunčevom zraku, spadoše sa njenih trepavica i ispariše na nekoliko centimetara od njegovog lica.
Nikada je ranije nije ovakvu video, bila je tako blizu da iskaže ono što oseća. Prizor njene ranjivosti
neopisivo ga je uzbudio. Penis mu se u toj meri ukrutio da ga je boleo. Međutim, ona očigledno nije ni pet
para davala na to; ili je odlučila da ne obraća pažnju. Magdalena, slepa sestra, nije bila tako ravnodušna. Ona
je, Šedvel je to znao, volela ono što muškarac može da prospe, jer joj je pored pružanja užitka moglo da
posluži i za užasne ciljeve. Čak ju je i sada video kako se zgrušava u pukotinama na zidu, predstavljajući
glad od glave do pete.

10
 "Videla sam divljinu", reče Imakolata, odvukavši Šedvelovu pažnju sa Magdalene koja mu se
približavala. "Jarko sunce. Užasno sunce. Najispraznije mesto na svetu."
"Tamo se Bič sada nalazi?"
Ona klimnu. "Spava. Mislim... da je zaboravio ko je."
"Znači da će u tom stanju i ostati, zar ne?" odvrati joj Šedvel pitanjem. "Ko bi ga, do đavola, mogao
probuditi?"
Ove reči čak i njemu zazvučaše neuverljivo.
"Slušaj...", nastavi on, "... pronaći ćemo Fugu i prodati je pre no što Bič bude uspeo i da se okrene.
Nismo dovde došli da bismo se sada zaustavili."
Imakolata ništa ne reče. Pogled joj je i dalje bio prikovan za to nemesto koje je ugledala ili okusila -
ili oboje - pre nekoliko minuta.
Šedvel je tek nejasno shvatio kakve su sile tu bile na delu. Konačno, on je bio samo Kukavica -
ljudsko biće - što je ograničavalo njegov vidokrug, na čemu je, kao na primer sada, ponekad bio zahvalan.
Ali jednu je stvar shvatao. Fugu su pratile legende. Tokom godina njihovog traganja, čuo je toliko
raznovrsnih izveštaja o njoj, neke u obliku uspavanki, a neke kao poslednje ispovesti, i odavno je već digao
ruke od pokušaja da razdvoji činjenice od mašte. Jedino je bilo važno to da su mnogi i moćni žudeli za tim
mestom, spominjali ga u svojim molitvama, ne znajući - bar većina nije znala - da ono stvarno postoji; ili je
bar postojalo. Kakvu li će samo zaradu ostvariti kada se dočepa tog sna; nikada do sada nije bilo slične
prodaje, niti će je ikada ponovo biti. Sada nisu mogli da odustanu. A najmanje zbog straha od nečega što je
izgubljeno u vremenu i snu.
"On zna, Šedvele", reče Imakolata. "Čak i u snu, on zna."
Da je i znao reči kojima je mogao da je ubedi kako ne treba da se plaši, ona bi ih prezrela. Umesto
toga, počeo je da izigrava pragmatičara.
"Što pre pronađemo ćilim i rešimo ga se, to ćemo svi biti srećniji", primeti on.
Ovaj odgovor kao da ju je vratio iz divljine.
"Možda će to biti uskoro", odvrati ona, i prvi put od kako su se povukli sa ulice zatrepta u njegovom
pravcu. "Možda ćemo tada krenuti u potragu."
Svi znaci menstruma iznenada su nestali. Trenutak sumnje je prošao i ponovo joj se vratila ona stara
sigurnost. Znao je da će progoniti Fugu do samog kraja, kao što su od početka planirali. Nikakve glasine -
čak ni one o Biču - neće je odvratiti od njene pakosti.
"Mogli bismo izgubiti trag ako ne požurimo."
"Sumnjam", reče ona. "Sačekaćemo. Da prođe vrućina."
Znači, to mu je kazna za onaj nesmotreni dodir. To se ona rugala vrućini koju je on osećao, a nije
mislila na vrućinu u gradu. Biće primoran da čeka dokle god to ona bude htela, kao što je i ranije čekao, i da
ćutke podnosi svoj usud. Ne samo zato što je jedino ona bila u stanju da sledi Fugu na osnovu ritma njenog
istkanog života, već i stoga što je još jedan sat čekanja u njenom društvu, dok ga obavija miris njenog daha,
predstavljao agoniju kojoj se dobrovoljno prepuštao.
Za njega je to bio obred zločina i kazne koji će mu ga održati krutog tokom celog dana.
Za nju je moć koju je pozajmljivala iz njegove želje ostajala uveseljavajuća znatiželja. Peći se na
kraju uvek ohlade ako se u njih ne ubacuje ugalj. Čak i zvezde zgasnu posle kog milenijuma. Ali požuda
Kukavica, kao i tolike druge stvari vezane za tu vrstu, prkosila je svim pravilima. Što je manje pothranjuješ
to ona postaje jača.

5. PRE MRAKA

1.
Sve u svemu, Suzana je srela svoju baku po majci manje od deset puta. Dok je još bila dete, i pre no
što je razumela šta joj se govori, učili su je da toj starici ne treba verovati, mada se nije mogla setiti da je iko
ikada naveo i razlog zašto. Ipak, priče su i na nju uticale. Mada je još u ranoj mladosti - sada je imala
dvadeset četiri godine - naučila da kritički procenjuje predrasude svojih roditelja, i počela da sumnja da je
njihova zabrinutost za njenu baku bila potpuno iracionalna - ipak nije uspela u potpunosti da se oslobodi
mitologije koja je okruživala Mimi Lašenski.
Već je i samo to ime predstavljalo kamen spoticanja. Dečijem uvetu ono je više ličilo na kakvu
kletvu iz bajke nego na ime. A nema sumnje da je postojalo mnogo toga u vezi s tom ženom što je

11
pothranjivalo dotičnu maštariju. Suzana se sećala da je Mimi bila sitna, da joj je koža uvek bila žućkasta, a
crna kosa (ako bi čovek obratio pažnju, video bi da je verovatno bila ofarbana) čvrsto stegnuta na potiljku,
otkrivala lice za koje je Suzana sumnjala da je sposobno za osmeh. Možda je Mimi imala razloga da bude
tužna. Njen prvi muž, koji je bio neka vrsta izvođača u cirkusu, nestao je pre Velikog rata; među članovima
porodice kružila je priča da je pobegao, umro je od raka pluća u četrdeset i nekoj; toliko je pušio da ga je to i
ubilo. Od tada je starica živela sve ekscentričnije - potpuno sama, otuđivši se kako od dece tako i od unuka,
u kući u Liverpulu; kući koju je - na Mimin zagonetni zahtev - Suzana trebalo da poseti pošto je to već i
inače suviše dugo odlagala.
Kada je krenula prema severu počela su da joj naviru sećanja na Mimi i na tu kuću. Setila se da je
bila mnogo veća od kuće njenih roditelja u Bristolu; i mračnija. Ta kuća nije bila krečena još od pre Potopa,
bila je nekako ustajala; kuća u žalosti. Što se više prisećala to ju je obuzimalo mračnije raspoloženje.
U privatnoj knjizi priča nastaloj u njenoj glavi ovo putovanje nazad u Miminu kuću predstavljalo je
povratak u kal detinjstva; podsetnik ne na sretne, bezbrižne godine, već na uznemirujuće, treperavo stanje iz
koga se oslobodila kada je odrasla. A Liverpul je bio metropola tog stanja; grad stalnog sumraka, u kome je
vazduh mirisao na hladni dim i još hladniju reku. Dok je razmišljala o njemu ponovo je bila dete koje se
plašilo snova.
Razume se da se oslobodila tih strahova još pre mnogo godina. Evo je sad tu, za volanom svojih
kola, potpuno vlada sobom dok vozi najbržom trakom i sunce joj bije u lice. Šta joj sad mogu te stare
teskobe? Pa ipak, dok je vozila, uhvatila je sebe kako iz svog sadašnjeg života izvlači uspomene koje će joj
poput talismana pomoći da ovaj grad zadrži na odstojanju.
Razmišljala je o ateljeu u Londonu iz koga je krenula, o grnčariji koju je trebalo pocakliti i ispeći, a
onda se - posle kraćeg vremena, vratila u sadašnjost. Na um joj pade Finegan i koketna večera na kojoj je
bila s njim pre dva dana. Razmišljala je o svojim prijateljima, bilo ih je desetak, snažnim ljudima koje je
razumela i kojima bi mogla da poveri kako svoj život tako i razum. S tom količinom jasnoće na svojoj
strani, nema sumnje da je mogla da se vrati stazama detinjstva i ostane čista. Sada je putovala širim,
svetlijim autoputem.
Ali sećanja su ipak i dalje snažno navirala.
Neka, kao na primer njeno zamišljanje Miminog lika i kuće, predstavljala su slike koje su joj se i
ranije javljale. Međutim, pojavilo se jedno naročito koje je bilo skriveno u nekom kutku njene svesti u kome
je boravilo od dana kada ga je tamo zatvorila.
Ta epizoda se nije, kao mnoge druge, pojavila u delićima. Sevnula je sasvim iznenada pred njom, sa
svim zapanjujućim pojedinostima...
Bilo joj je šest godina. Ona i majka boravile su u Miminoj kući, bio je novembar - zar nije uvek bio
novembar? - turoban i hladan. Došle su u jednu od svojih retkih poseta baki, ispunjavajući dužnost koje je
otac uvek bio pošteđen.
I sada je videla Mimi kako sedi u naslonjaču blizu vatre što jedva da je zagrevala i gar na rešetci.
Njeno lice - zlovoljno i tužno, gotovo tragično - bilo je bledo od pudera, obrve pedantno iščupane, a oči su
joj sijale čak i pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz čipkane zavese.
Progovorila je; njeni meki, jasno izgovoreni slogovi upijali su buku auto-puta.
"Suzana..."
Začuvši taj glas iz prošlosti, ona stade da osluškuje.
"...imam nešto za tebe."
Detetu je srce sišlo u pete.
"Zahvali se, Suzi", opomenu je majka.
Dete učini kako mu je rečeno.
"Gore je", reče Mimi, "u mojoj spavaćoj sobi. Možeš sama otići da ga uzmeš, zar ne? Umotan je.
Nalazi se na dnu visoke komode."
"Pođi Suzi."
Osetila je majčinu šaku na mišici kako je gura prema vratima.
"Požuri."
Pogledala je majku, a onda ponovo Mimi. Ni od jedne nije mogla da očekuje milost; nateraće je da se
popne tim stepenicama i nikakvo protivljenje ne bi ih moglo smekšati. Izišla je iz sobe i otišla do podnožja
stepeništa. Uzdizalo se pred njom poput kakve planine; a tama na vrhu predstavljala je užas o kome je

12
pokušala da ne razmišlja. Ni u jednoj drugoj kući ne bi osećala toliki strah. Ali ovo je bila Mimina kuća;
Mimina tama.
Krenula je uz stepenice, čvrsto se držeći za ogradu stepeništa, ubeđena da je nešto užasno čeka već
na narednom stepeniku. Ipak je stigla do vrha i ništa je nije proždralo, pa je nastavila preko odmorišta do
bakine spavaće sobe.
Draperije su bile tek neznatno razmaknute: ono malo svetlosti što je prodiralo između njih imalo je
boju starog kamena. Na polici iznad kamina otkucavao je sat, i to mnogo sporije nego njen puls. Na zidu
iznad sata nalazio se ovalni portret, fotografija čoveka u odelu zakopčanom do grla koji je pogledom
obuhvatao ceo visoki krevet. A levo od police iznad kamina, s druge strane tepiha koji je prigušivao njene
korake, nalazila se visoka komoda, čak više nego duplo veća od nje.
Užurbano joj je prišla, odlučivši - sada kad se već našla u sobi - da obavi ono zbog čega je došla i
izgubi se pre no što joj kucne poslednji čas.
Ispruživši šaku, okrenula je ledenu dršku. Vrata su se malko odškrinula. Iznutra ju je zapahnuo miris
loptica protiv moljaca, kožne obuće i lavande. Ne obraćajući pažnju na haljine koje su visile u senci, ona
zavuče šaku među kutije i ukrasni papir na dnu visoke komode, u nadi da će napipati poklon.
U žurbi je gurnula vrata i ona su se širom otvorila - a onda je nešto divljeg pogleda izronilo iz tame i
nagnulo se prema njoj. Ona zavrišta. To stade da joj se ruga, vrišteći joj u lice. Zatim je potrčala prema
vratima, spotakla se pri tom o tepih, pa poletela niz stepenice. U hodniku ju je čekala majka...
"Šta se dogodilo, Suzi?"
Rečima to nije umela da opiše. Umesto toga bacila se majci u naručje - mada ju je majka i tada
prigrlila tek posle trenutka oklevanja - i jecajući stala da moli da je vrati kući. Nije se smirila ni kada je
Mimi otišla gore i vratila se s pričom o ogledalu na vratima visoke komode.
Uskoro potom otišli su iz te kuće i, koliko je Suzana mogla sada da se seti, nikada više od tada nije
ušla u Miminu spavaću sobu. Što se poklona tiče, njega više niko nikada nije pomenuo.
To je bio tek kostur tog sećanja, ali bilo je tu još mnogo čega - mirisa, zvukova, nijansi svetlosti - što
je optakalo mesom taj kostur. Taj nemio doživljaj, koji je upravo iskopala iz sećanja, bio je snažniji od
raznih svežijih i prividno značajnijih događaja. U ovom trenutku nije mogla da zazove - a sumnjala je da to
više nikada neće ni moći - lice dečaka kome je podarila svoju nevinost, ali mirisa koji je dopirao iz Mimine
visoke komode mogla je da se seti kao da joj je još u plućima.
Sećanje je bilo tako čudno.
A još čudnije je bilo pismo, zbog koga je krenula na ovaj put.
Bilo je to prvo pismo koje je primila od bake posle više od deset godina. Sama ta činjenica bila je
dovoljna da napusti atelje i dođe ovamo. Na još veću žurbu nagnala ju je sama poruka, ispisana vretenastim
nečitkim rukopisom na listu hartije za avionska pisma. Pošla je iz Londona čim je dobila poziv, kao da je
pola veka poznavala i volela tu ženu koja ga je uputila.
Počinjao je sa Suzana. Ne sa Draga ili Najdraža. Već jednostavno sa:

Suzana.
Oprosti na rukopisu. Trenutno sam bolesna. Po nekoliko časova osećam slabost, a onda mi je
nekoliko časova malo bolje. Ko zna kako ću se osećati sutra?
Zato ti sada pišem, Suzana, jer se plašim onoga što bi se moglo dogoditi.
Hoćeš li mi doći u posetu, u ovu kuću? Mislim da imamo jedna drugoj mnogo toga da saopštimo.
Stvari o kojima nisam želela da govorim, ali sada sam primorana da to učinim.
Znam da ništa od ovoga nećeš shvatiti, ali jasnija ne mogu biti, bar ne u pismu. Za to imam valjane
razloge.
Molim te, dođi. Stvari stoje drugačije no što sam ja pretpostavila. Možemo porazgovarati, onako kao
što je trebalo da razgovaramo još pre mnogo godina.
Voli te Mimi.

Pismo je podsećalo na jezero usred leta. Na površini mirno, ali ispod nje; kakva tama. Stvari stoje
drugačije no što sam ja pretpostavila, napisala je Mimi. Šta je time htela da kaže? Da se život suviše brzo
završio i da u svojoj suncem obasjanoj mladosti nije naišla na nagoveštaj koji bi je upozorio na to kako će
smrtnost biti gorka?

13
 Pismo je stiglo do nje tek posle nedelju dana usled hirovitosti poštanske službe. Kada ga je primila,
pozvala je Mimi, ali do nje je dopro samo signal da je telefon isključen. Ostavivši nezavršene ćupove koje je
upravo pravila, spakovala je torbu i krenula put severa.

2.
Otišla je pravo do Ulice Tuge, ali na broju osamnaest nikog nije bilo. Ni u broju šesnaest niko više
nije stanovao; tek u narednoj kući jedna rumena žena po imenu Violeta Pamfrej pružila joj je najpotrebnija
obaveštenja. Mimi se nekoliko dana ranije razbolela, i sada se nalazila u Seftonskoj opštoj bolnici; bila je na
samrti. Oni kod kojih je imala kredite, za gas, struju, kuću, kao i desetak snabdevača hranom i pićem, odmah
su preduzeli korake da se na neki način naplate.
"Bili su poput lešinara", rekla je gospođa Panfrej, "a ona još nije ni umrla. Sramota. Otišli su tamo i
pokupili sve što su mogli da ponesu. Podsećam vas da je bila teška žena. Nadam se da mi ne zamerate što
otvoreno govorim, draga? Ali bila je. Gotovo sve vreme boravila je skrivena u kući. Bila je to prava tvrđava.
Zato su i čekali, shvatate? da je iznesu iz nje. Jer nikada ne bi uspeli da prodru unutra dok je ona tamo
stanovala."
Da li su odneli visoku komodu? dokono se zapita Suzana. Zahvalivši gospođi Pamfrej na pomoći
vratila se da baci još jedan pogled na broj osamnaest - čiji je krov bio pokriven debelim slojem ptičjeg
izmeta kao da se našao usred lične mećave - a zatim je otišla do bolnice.

3.
Bolničarka je nezainteresovano, ali uspešno iskazala svoje žaljenje zbog lošeg stanja pacijenta.
"Bojim se da je gospođa Lašenski teško bolesna. Jeste li joj vi blizak rod?"
"Ja sam joj unuka. Da li ju je još ko posetio?"
"Koliko ja znam nije. To i nema nekog smisla. Imala je težak udar, gospođice..."
"Periš. Suzana Periš."
"Bojim se da je vaša baka veći deo vremena u nesvesti."
"Shvatam."
"Stoga, molim vas, ne očekujte mnogo od posete."
Bolničarka je povede niz kratki hodnik do sobe u kojoj je vladala takva tišina da bi Suzana sigurno
čula i peteljku da padne, samo da je bilo cveća. Nisu joj bile nepoznate sobe u kojima se umiralo; majka i
otac su joj umrli pre tri godine, u razmaku od šest meseci. Prepoznala je miris, i ućutkivanje, čim je kročila
unutra.
"Danas se nije budila", primeti bolničarka dok se sklanjala da propusti posetiteljku do Miminog
kreveta.
Suzanina prva pomisao bila je da je posredi neka neverovatna greška. To nije mogla biti Mimi. Ova
jadnica je bila suviše krhka; suviše bela. Upravo se spremala da stavi primedbu kada je shvatila da je ona
pogrešila. Iako je kosa žene u krevetu bila tako retka da joj se kroz nju prosijavala koža na glavi, a koža lica
mlohavo ogrnuta preko lobanje poput mokrog muslina, ipak je to bila Mimi. Nemoćna; pasivna usled lošeg
rada živaca i mišića; ali ipak je to bila Mimi.
Suzani navrše suze na oči dok je gledala baku umotanu poput deteta; san u koji je utonula nije
predstavljao pripremu za novi dan već pripremu za beskrajnu noć. Ta je žena bila tako žučljiva, tako
odlučna. Sada je zauvek izgubila tu snagu.
"Da vas malo ostavim s njom nasamo?" upita bolničarka, i ne sačekavši odgovor, iziđe iz sobe.
Suzana prinese šaku očima kako bi zadržala suze.
Kada je ponovo progledala, staričini kapci izbrazdani plavim venama zatreptaše.
Na trenutak je izgledalo da su se Mimine oči usredsredile na neku tačku iza Suzane. Zatim joj se
pogled izoštrio; kada je pronašao Suzanu bio je isto onako iznuđujući kakvog ga se i sećala.
Mimi otvori usta. Usne su joj bile ispucale od groznice. Pređe jezikom preko njih, ali ne uspe da ih
ovlaži. Potpuno obeshrabrena, Suzana priđe krevetu.
"Zdravo", izusti ona nežno. "To sam ja. Suzana."
Staričine oči zarobiše Suzanin pogled. Znam ko si, govorile su.
"Želiš li vode?"
Jedva primetna bora pojavi se na Miminoj obrvi.

14
 "Vode?" ponovi Suzana još jednom, i ponovo se u znak odgovora pojavi jedva primetna bora.
Razumele su se.
Suzana nasu malo vode iz plastičnog krčaga koji se nalazio na stočiću pored kreveta u plastičnu čašu
i prinese čašu Miminim usnama. Dok je to radila starica tek neznatno podiže šaku sa naboranog čaršava i
dodirnu njome Suzaninu ruku. Dodir je bio lak poput pera, ali je prodrmao Suzanu tako snažno da umalo
nije ispustila čašu.
Mimino disanje iznenada postade neravnomerno, kapci počeše da joj podrhtavaju, a usta da se krive
u pokušaju da oblikuje neku reč. Oči joj razočarano sevnuše, a iz grla joj dopre samo krkljanje.
"U redu je", reče Suzana.
Pogled očiju na licu poput pergamenta odbi tu otrcanu frazu. Ne, rekoše oči, nije u redu, daleko je od
toga da bude u redu. Smrt kuca na vrata, a ja ne mogu ni da iskažem ono što osećam.
"O čemu je reč?" prošaputa Suzana nagnuvši se bliže jastuku.
Staričini prsti i dalje su treperili na njenoj ruci. Osećala je žmarce od tog dodira, u stomaku joj se
kuvalo. "Kako mogu da ti pomognem?" upita ona. Bilo je to neodređeno pitanje, ali tapkala je u mraku.
Mimi na trenutak zatrepta očima i zatvori ih, a bora se produbi. Očigledno je odustala od pokušaja da
oblikuje reči. Možda se sasvim predala.
A onda, tako iznenada da je Suzana vrisnula, prsti koju su joj počivali na ruci obaviše se oko njenog
zglavka. Stisak se pojačavao dok nije osetila bol. Mogla se osloboditi, ali nije imala vremena. Glavu joj
ispuni tanani splet mirisa; prašine, ukrasnog papira i lavande. Razume se, visoka komoda; bio je to miris
visoke komode. A to je prepoznavanje nešto potvrdilo: Mimi je na neki način uspela da prodre u Suzanin
mozak i u njega smesti taj miris.
Na trenutak je obuze panika - ono životinjsko u njoj odupiralo se ovom porazu samostalnosti njenog
uma. A zatim panika ustuknu pred vizijom.
Kakvom, u to nije bila sigurna. U pitanju je bilo nekakvo ustrojstvo, crtež koji se stalno iznova
rastakao i preoblikovao. Možda je taj crtež bio u boji, ali ona je bila tako slaba da nije mogla biti sigurna;
isto tako nerazgovetni bili su i oblici koji su sačinjavali taj kaleidoskop.
Kao što je dozvala miris, dozvala je i ovo. Iako se njen razum protivio, Suzana nije u to sumnjala. Ta
je slika na neki način bila starici od životne važnosti. Zbog toga je koristila poslednje ostatke volje kako bi
sa Suzanom podelila prizor iz svog uma.
Ali nije joj se pružila prilika da istraži tu viziju.
Iza njenih leđa začu se glas bolničarke:
"Oh, moj bože."
Taj glas prekinu Miminu čaroliju, a ustrojstva se raspršiše u oluju od latica, i nestadoše. Suzana je
ostala da zuri u Mimino lice, a pogledi im se još na trenutak prikovaše jedan za drugi, pre no što je starica
izgubila svaku kontrolu nad svojim izmučenim telom. Pustila je Suzanin zglavak, a pogled je počeo
groteskno da joj luta tamo amo; tamna pljuvačka poteče joj sa ugla usana.
"Biće bolje da sačekate napolju", reče bolničarka, prišavši da pritisne pozivno dugme koje se nalazilo
pored kreveta.
Suzana natraške krenu prema vratima, uznemirena krkljajućim zvucima koje je njena baka ispuštala.
Pojavi se i druga bolničarka.
"Pozovi doktora Čaija", reče prva. A zatim se ponovo obrati Suzani. "Molim vas, budite ljubazni i
sačekajte napolju!"
Suzana je posluša: tamo unutra ionako ništa nije mogla da učini izuzev da smeta stručnjacima. U
hodniku je bilo živo; morala je da se udalji dvadeset jardi od Mimine sobe pre no što je pronašla mesto gde
je mogla da se pribere.
Misli su joj podsećale na slepe trkače; divlje su hitale tamo amo, ali nikuda nisu stizale. Po ko zna
koji put, sećanje ju je vratilo u Miminu sobu u Ulici Tuge, kada se visoka komoda nadnosila nad njom poput
kakvog duha koji se približavao. Šta je to baka želela da joj kaže pomoću mirisa lavande? i kako je uspela da
uspostavi misaonu vezu s njom? Da li je to bilo nešto što je oduvek umela? Ako je to bio slučaj, koje je još
moći posedovala?
"Jeste li vi Suzana Periš?"
To je konačno bilo pitanje na koje je umela da odgovori.
"Da."
"Ja sam doktor Čai."

15
 Lice pred njom bilo je okruglo poput keksa i isto tako bljutavo.
"Vaša baka, gospođa Lašenski..."
"Da?"
"...došlo je do ozbiljnog pogoršanja njenog stanja. Jeste li joj vi jedina rođaka?"
"Jedina u ovoj zemlji. Moji majka i otac su mrtvi. Ima i sina. U Kanadi."
"Možete li da stupite s njim u vezu?"
"Nemam kod sebe njegov broj telefona... ali mogu da nabavim."
"Mislim da bi ga trebalo obavestiti", primeti Čai.
"Da, svakako", složi se Suzana. "Šta da mu ...? Mislim, možete li mi reći koliko će još poživeti?"
Doktor uzdahnu."Ko to zna", reče. "Kada su je doveli mislio sam da neće preživeti noć. Ali preživela
je. Kao i narednu. Nastavila je i dalje. Njena žilavost je odista zadivljujuća." On zastade, i pogleda Suzanu
pravo u oči. "Ubeđen sam da je vas čekala."
"Mene?"
"Da. Vaše ime je jedina suvisla reč koju je izgovarala od kada je ovde. Mislim da ne bi dozvolila da
umre dok vi ne dođete."
"Razumem", odvrati Suzana.
"Mora da ste joj veoma važni", dodade on. "Dobro je da ste je videli. Znate, toliko starih ovde umire
za koje kao da nikoga nije briga. Gde ćete odsesti?"
"Nisam stigla da razmislim o tome. Predpostavljam u nekom hotelu."
"Trebalo bi da nam ostavite broj kako bismo mogli da stupimo s vama u vezu, ako se ukaže potreba."
"Razume se."
Rekavši to, on klimnu i ostavi je njenim užurbanim mislima. One su i te kako obratile pažnju na ovaj
razgovor.
Mimi Lašinski je nije volela, kao što je to doktor tvrdio; kako je i mogla? Ona nije ništa znala o tome
kako je rasla njena unuka; one su jedna za drugu bile poput zatvorenih knjiga. Pa ipak je nešto u onome što
je Čai rekao zazvučalo istinito. Možda je ona odista čekala, bijući strašnu bitku, da kčer njene kčeri stigne
do njenog uzglavlja.
Ali zašto? Da bi držala Suzanu za ruku i potrošila poslednje tračke energije darujući joj delić neke
tapiserije? Bio je to lep poklon, ali on je ili posedovao suviše veliko ili nikakvo značenje. Za Suzanu su oba
ta značenja predstavljala nepoznanicu.
Vratila se u sobu broj pet. Bolničarka je dežurala, a starica je i dalje, nepomična poput kamena,
počivala na jastuku. Sklopljenih očiju, ruku ispruženih pored tela. Suzana se zagleda u to ponovo
omlohavelo lice.
Zatim uze Miminu šaku u svoju i zadrža je nekoliko trenutaka, stisnu je, i ode. Odlučila je da se vrati
u Ulicu Tuge, i proveri hoće li boravak u toj kući probuditi još koje sećanje.
Utrošila je toliko vremena u nastojanju da zaboravi detinjstvo, smeštajući ga tamo odakle nije moglo
da utiče na lažnu, teško stečenu zrelost. A sada, kada su kutije bile zapečaćene, na šta je naišla? Na tajnu
koja je prkosila njenoj odrasloj ličnosti i, ulagujući joj se, bacila je nazad u prošlost, u potragu za rešenjem.
Setila se lica iz ogledala u visokoj komodi koje ju je nateralo da se jecajući stušti nazad niz
stepenice.
Da li ono još tamo čeka? I da li je to lice još njeno?

6. LUDI MUNI

1.
Kal je bio uplašen kao nikada do tada u životu. Sedeo je u svojoj sobi iza zaključanih vrata i tresao
se.
Drhtavica je počela nekoliko minuta posle dotičnih događaja u Ulici Tuge, pre gotovo dvadeset četiri
sata, i od tada nije pokazivala nikakve znake skorog prestanka. U izvesnim trenutcima šake su mu toliko
podrhtavale da je jedva uspevao da drži čašu sa viskijem s kojom se družio cele te besane noći, a u drugim,
pak, nezadrživo su mu cvokotali zubi. Drhtanje se, međutim, uglavnom zadržavalo unutra, i nije izbijalo
napolje. Kao da su mu golubovi nekako dospeli u stomak te lepeću krilima po njegovim unutrašnjim
organima.

16
 A sve zbog toga što je video nešto predivno, i duboko u sebi osećao da mu život nikada neće biti isti.
Kako bi i mogao? Popeo se do neba i bacio pogled na tajno mesto koje je čekao da pronađe još od detinjstva.
Oduvek je bio usamljeno dete, koliko po sopstvenom izboru toliko i zbog okolnosti, najsrećniji kada
je mogao da pusti mašti na volju. Nije mu mnogo trebalo da krene na neko takvo putovanje. Prisećajući se
sada tog vremena, činilo mu se da je polovinu školovanja proveo zureći kroz prozor, ponesen nekim stihom
čije mu značenje nije bilo baš sasvim jasno, ili pesmom iz udaljene učionice, u jedan jasniji i udaljeniji svet
od ovoga koji je poznavao. Svet čije su mirise do njegovih nozdrva donosili tajanstveno topli vetrovi u
prohladnom decembru; čija su mu stvorenja ponekad noću iskazivala poštovanje u podnožju kreveta i sa
čijim je narodima u snu kovao zavere.
Ali bez obzira na to što mu je mesto bilo toliko blisko, što mu je tamo bilo udobno, njegova priroda i
položaj ostali su neuhvatljivi, i mada je pročitao sve knjige koje je mogao da pronađe što su obećavale neku
retku oblast, uvek je na kraju bio razočaran. Ta detinja kraljevstva uvek su bila suviše savršena; u njima su
tekli samo med i mleko.
Znao je da istinita zemlja iz bajki nije takva. U njoj je bilo isto onoliko senke koliko i sunca i njena
čudesa mogla su se razotkriti samo kada je domišljatost bila na izdisaju, a pamet pucala.
To je bio razlog zbog koga je sada drhtao, jer upravo se tako osećao. Poput čoveka čija glava samo
što se nije raspolutila.

2.
Probudio se rano, sišao i spremio sebi sendvič sa prženim jajetom i šunkom, a zatim je zaseo nad
ostatcima svoje proždrljivosti i ostao tako dok nije čuo oca kako se gore muva. Brzo je pozvao preduzeće i
obavestio Vilkoksa da je bolestan i da danas neće doći na posao. Isto je kazao i Brendanu - koji se upravo
prao, iza zaključanih vrata, tako da nije mogao videti pepeljasto, umorno lice svoga sina. Pošto je to obavio,
vratio se u svoju sobu i seo na krevet da iznova razmotri događaje iz Ulice Tuge, nadajući se da bi danas
možda mogao razjasniti prirodu jučerašnjih tajni.
To mu nije mnogo pomoglo. S koje god strane da je prilazio događajima oni su se opirali
racionalnom objašnjenju i on je ostajao sa istim oštrim sećanjem na doživljeno iskustvo i gotovo bolnom
žudnjom koja ga je pratila.
Sve što je oduvek želeo nalazilo se u toj zemlji; znao je to. Sve ono u šta su ga učili da ne veruje -
sva čuda, sve veštine, sve one plave senke i duhovi slatka daha. Sve ono što je znao golub, sve što je vetar
znao, sve što je čovečanstvo držalo u šaci a sada zaboravilo, sve je to čekalo na tom mestu. On ga je video
vlastitim očima.
I od toga verovatno sišao s uma.
Kako je drugačije mogao da objasni jedno tako živo i složeno priviđenje? Ne, on je sišao s uma. A
zašto da ne? Ludilo mu je bilo u krvi. Otac njegovog oca, Ludi Muni, skončao je potpuno lud. Bio je pesnik,
prema Brendanovom tvrđenju, mada se u Ulici Kočija nisu smele pominjati priče iz njegova života i
vremena. Prestani s glupostima, uvek je govorila Elena, kad god bi ga Brendan pomenuo, mada Kal nikada
nije uspeo da dokuči da li se taj tabu odnosio na pesništvo, delirijum ili Irce. Šta god da je bilo u pitanju, bila
je to naredba koju je njegov otac često kršio čim bi mu žena okrenula leđa, jer Brendan je voleo Ludog
Munija i njegove stihove. Kal je čak neke i naučio na očevom kolenu. A evo on sada nastavlja tu porodičnu
tradiciju: ima priviđenja i lije suze u svoj viski.
Pitanje je glasilo: reći ili ne reći. Govoriti o onome što je video i otrpeti podsmeh i poglede ispod
oka, ili čuvati to za sebe. Jedan njegov deo strašno je žudeo da progovori, da sve saspe nekome u lice (pa
makar to bio i Brendan), da bi video šta drugi misle o tome. Ali drugi njegov deo je upozoravao: ćuti, budi
oprezan. Zemlja iz bajke ne pokazuje se onima koji brbljaju o njoj, već samo onima koji umeju da ćute i
čekaju.
Stoga je i on tako postupio. Sedeo je, drhtao i čekao.

3.
Zemlja iz bajke nije iskrsla pred njim, ali zato se tu stvorila Džeraldina koja nije bila raspoložena da
tetoši ludaka. Kal začu njen glas dole u hodniku; čuo je Brendana kako joj saopštava da je Kal bolestan i da
ne želi da ga iko uznemirava, a zatim je čuo nju kako kaže Brendanu da namerava da vidi Kala bez obzira na
to da li je bolestan ili ne; u narednom trenutku već je bila na vratima.
"Kale?"

17
 Uhvatila je za kvaku, utvrdila da su vrata zaključana i stala da kuca. "Kale? To sam ja. Probudi se."
On poče nešto nerazumljivo da mrmlja, a na ruku mu je išlo to što je bio dobro natopljen viskijem.
"Ko je?" upita on.
"Zašto su vrata zaključana? Ja sam. Džeraldina."
"Ne osećam se baš dobro."
"Pusti me unutra, Kale."
Znao je da se sa njom ne vredi raspravljati kada je bila ovako raspoložena. On otetura do vrata i
okrenu ključ.
"Užasno izgledaš", reče ona, a glas joj postade blaži čim ga je ugledala."Šta ti je?"
"Sve je u redu", pobuni se on. "Stvarno. Doživeo sam slom i to je sve."
"Zašto me nisi pozvao? Sinoć je trebalo da dođeš na probu venčanja. Zar si zaboravio?"

Naredne subote Džeraldinina starija sestra Tereza trebalo je da se uda za ljubav svog života, jednog
dobrog katolika čija se plodnost teško mogla dovesti u pitanje: njegova ljubljena bila je u četvrtom mesecu
trudnoće. Međutim, niko nije smatrao da njen naduveni stomak treba da pomuti predstojeće slavlje: venčanje
je trebalo da bude veličanstveno. Kal, koji je bio Džeraldinin pratilac već dve godine, trebalo je da bude
počasni gost, jer svi su se nadali da će on sledeći izmeniti svečanu zakletvu sa jednom od četiri kćeri
Normana Kilavela. Nema sumnje da je na njegov izostanak sa probe gledano kao na kakvu manju jeres.
"Podsetila sam te, Kale", reče Džeraldina. "Znaš koliko mi je to važno."
"Nešto mi se dogodilo", odvrati on. "Pao sam sa zida."
Pogledala ga je s nevericom.
"Šta si tražio na zidu?" upita ga ona, kao da je to sasvim neprilično za njegove godine.
On joj ukratko ispriča o bekstvu 33 i poteri do Ulice Tuge. Bila je to, razume se, skraćena verzija
događaja. Ćilim i ono što je u njemu video uopšte nije pomenuo.
"Jesi li pronašao pticu?" upita ona pošto je završio sa prepričavanjem potere.
"Na neki način jesam", odvrati on. U stvari, kada je stigao u Ulicu Kočija, Brandan ga je obavestio
da se 33 vratio u golubarnik kasno popodne i da se nalazio pored svoje pegave ženice. To je ispričao
Džeraldni.
"Znači, propustio si probu tražeći goluba koji se i onako sam vratio kući?" upita ona.
On klimnu. "Poznato ti je koliko tata voli svoje ptice", primeti on.
Pominjanje Brendana još više smekša Džeraldinu; ona i Kalov otac bili su veliki prijatelji od prvog
trenutka kada ih je Kal upoznao. "Ona je pravi biser", rekao mu je otac, "drži se nje, jer ako ne budeš već će
se naći neko drugi." Elen nije u to bila baš ubeđena. Uvek je bila hladna prema Džeraldini, a Brendan ju je
onda samo još više hvalio.
Osmehnula se nežno i popustljivo. Iako Kal u prvi mah nije hteo da je pusti unutra i dopusti joj da
mu pokvari sanjarenje, odjednom joj je bio zahvalan na društvu. Čak mu je i drhtavica malo popustila.
"Zagušljivo je ovde", reče ona. "Potreban ti je svež vazduh. Zašto ne otvoriš prozor?"
On je posluša. Kada se okrenuo ona je već sedela prekršenih nogu na krevetu, leđima oslonjena o
kolaž slika na zidu koje je zalepio još u mladosti, a koje njegovi roditelji nisu uklonili. Džeraldina ga je
zvala Zid Plača; uvek bi je iznova uznemirila ta parada filmskih zvezda i oblaka u obliku pečurki, političara
i svinja.
"Haljina je divna", primeti ona.
On je trenutak mozgao o toj primedbi, ali um mu je još bio usporen.
"Terezina haljina", ona požuri da doda.
"Oh."
"Dođi i sedi, Kale."
On se protegnu pored prozora. Vazduh je bio miomirisan i čist. Podsetio ga je na...
"Šta nije u redu?" upita ona.
Reči su mu bile na vrh jezika. "Želeo je da kaže Video sam zemlju iz bajki. To je uglavnom bilo to.
Ostalo - okolnosti, opis - te pojedinosti predstavljale su sitnice. Tih pet reči bilo je u osnovi lako izgovoriti,
zar ne? Video sam zemlju iz bajki. I ako je postojao iko u njegovom životu pred kim je trebalo da ih
izgovori, onda je to bila ova žena.
"Kaži mi, Kale", poče ona. "Jesi li bolestan?"
On odmahnu glavom.

18
 "Video sam...", zausti on.
Ona se krajnje zbunjeno zagledala u njega.
"Šta?" upita ona. "Šta si to video?"
"Video sam...", poče on ponovo, i ponovo zamuca. Njegov jezik odbijao je da posluša uputstva koja
mu je on izdavao; reči mu jednostavno nisu navirale. On skrenu pogled s njenog lica na Zid Plača. "Slike...",
izusti on konačno, "...predstavljaju trn u oku."
Obuze ga čudna euforija jer umalo nije sve rekao, i zato što je uspeo da se povuče. Onaj njegov deo
koji je želeo da sačuva u tajnosti ono što je video izvojevao je u tom trenutku pobedu, a možda i rat. Neće joj
reći. Niti sada, niti ikada. Osetio je veliko olakšanje kada je doneo tu odluku.
Ja sam Ludi Muni, mislio je u sebi. To i nije bilo tako loše.
"Već bolje izgledaš", primeti ona. "Mora da je od svežeg vazduha."

4.
Čemu ga je mogao podučiti ludi pesnik, sada kada su bili drugovi u duši? Šta bi Ludi Muni učinio da
se našao na Kalovom mestu?
Odgovor je glasio, upustio bi se u svaku igru, a onda, kada bi mu svet okrenuo leđa, dao bi se u
potragu, i tragao bi za mestom koje je video sve dok ga ne bi pronašao, ne obraćajući pažnju na to da li pri
tom priziva delirijum. Pronašao bi svoj san, čvrsto se uhvatio za njega i nikada ga ne bi pustio.
Još su malo porazgovarali, a onda Džeraldina reče da mora da ide. Tog je poslepodneva morala da
obavi još neke pripreme za venčanje.
"I da više nisi jurcao za golubovima", reče ona Kalu. "Želim da te vidim tamo u subotu."
Zatim ga zagrli.
"Suviše si mršav", dodade ona. "Moraću da te ugojim."
Očekuje da je poljubiš, prošaputa mu ludi pesnik u uvo; učini dami uslugu. Ne želimo da pomisli
kako si izgubio zanimanje za parenje, samo zato što si stigao na pola puta do neba, i vratio se. Poljubi je i
kaži nešto ljupko.
Poljubac nije bio problem, mada se Kal plašio da će ona primetiti kako mu neko šapuće šta treba da
radi. Veoma strasno mu je odgovorila na njegov lažni poljubac, privivši se čvrsto svojim toplim telom uz
njegovo.
Odlično, javi se pesnik, a sada smisli nešto zavodljivo da joj kažeš, i sretnu je pošalji kući.
Tu Kala napusti samouverenost. Nije umeo da laska, nikako to nije umeo. "Vidimo se u subotu", bilo
je jedino što je uspeo da izusti. Izgleda da je njoj i to bilo dovoljno. Ponovo ga je poljubila i otišla.
Posmatrao ju je kroz prozor, brojeći njene korake dok nije zamakla za ugao. A onda, kada mu je
draga nestala s vidika, on krenu u potragu za žudnjom svoga srca.

Drugi deo
ROĐENJA, SMRTI I VENČANJA

"Gvozdeni jezik ponoći otkucao je dvanaest;

ljubavnici u krevet; vilinski je čas".

Vilijem Šekspir, San letnje noći

1. ODELO OD SVETLOSTI

1.
Izašavši napolje Kal se suočio sa vlažnim i ustajalim danom. Neće još dugo potrajati, a leto će
ustuknuti pred jeseni. Čak je i povetarac delovao umorno, što je bilo zarazno. Dok je stigao nadomak Ulice
Tuge, stopala su mu se nadula u cipelama, a mozak u lobanji.
A kao dodatak svemu tome nije nikako uspevao da pronađe tu prokletu ulicu. Prethodnog dana je
stigao do kuće prateći pogledom ptice, a ne put kojim je išao, tako da je tek okvirno znao gde se ulica nalazi.
Pošto mu je bilo sasvim jasno da bi tako mogao da luta i nekoliko časova, a da ne pronađe dotičnu ulicu, on
pokuša da se raspita kod čopora šestogodišnjaka, koji su se igrali rata na uglu jedne ulice. S puno
samopouzdanja poslali su ga u pogrešnom pravcu. Bez obzira na to da li su to učinili iz neznanja ili zlobe,

19
pokazalo se da su ga netačno uputili, te je nastavio da luta unaokolo praveći sve beznadežnije krugove,
osećajući da ga obuzima sve veće razočarenje.
Ako se i nadao da će ga neko šesto čulo, nekakav instinkt, odvesti pravo do oblasti iz njegovih snova
- to je očito izostalo.
I tako je sasvim slučajno, čistom srećom, konačno dospeo na ugao Ulice Tuge i do kuće koja je
nekada pripadala Mimi Lašenskoj.

2.
Suzana je veći deo prepodneva provela pokušavajući da obavi ono što je obećala doktoru Čaiu: da
pronađe ujaka Čarlija u Torontu. Bio je to obeshrabrujući posao. Prvo zato što je mali hotel koji je pronašla
prethodne večeri mogao da se pohvali samo jednim javnim telefonom, a i ostali gosti su želeli njime da se
posluže. A onda, morala je da pozove nekoliko porodičnih prijatelja dok nije pronašla jednog koji je znao
Čarlijev broj telefona, i na to je utrošila najveći deo prepodneva. Kada je, negde oko jedan sat, konačno
stupila s njim u vezu, Mimin jedini sin primio je vest bez trunke iznenađenja. Nije ni pomenuo da će
napustiti posao i požuriti da se nađe uz majčino uzglavlje; jedino ju je učtivo zamolio da ga ponovo pozove
kada bude 'nešto novo'. Što je verovatno značilo, da ne očekuje njen ponovni poziv dok ne bude trebalo da
pošalje venac. Toliko o odanosti sinova.
Pošto je obavila taj razgovor, pozvala je bolnicu. Stanje pacijentkinje nije se promenilo. Drži se,
glasila je službena bolničarska fraza. Što u Suzaninom umu zazva neobičnu sliku - Mimi planinarka,
priljubljena uz lice litice. Iskoristila je priliku da se raspita o ličnim stvarima svoje bake, te joj je rečeno da
je dopremljena u bolnicu bez ičega, samo u spavaćici. Najverovatnije su lešinari koje je pomenula gospođa
Pamfrej do sada već iz kuće odneli sve što je bilo iole vredno - uključujući i visoku komodu - ali je ipak
odlučila da svrati, i možda spasi bilo šta što bi malo ulepšalo Mimine poslednje časove.
Pronašla je jedan mali italijanski restoran blizu hotela, ručala, a zatim se odvezla u Ulicu Tuge.

3.
Radnici su pritvorili vrata stražnjeg dvorišta, ali ih nisu i zaključali. Kal ih otvori i uđe u dvorište.
Ako je očekivao neko otkrovenje, mora da je bio razočaran. Tamo nije bilo ničeg neobičnog. Samo
sasušen korov iždžikljao između ploča i gomila stvari koje su ona trojica odbacili kao bezvredne. Čak su i
senke koje su mogle da kriju izvesnu silu, bile blede i nimalo tajanstvene.
Stojeći nasred dvorišta - tamo gde su se razotkrile sve one tajne koje su mu pomutile razum - prvi put
je posumnjao, stvarno posumnjao, da se išta od toga dogodilo prethodnog dana.
Možda će pronaći nešto u kući, pomisli on; neki nasukani ostatak za koji bi se mogao uhvatiti i koji
bi mu pomogao da ispliva iz ove reke sumnji.
Prešao je preko tla po kome je ćilim bio rasprostrt i stigao do stražnjih vrata kuće. Radnici su ih
ostavili otključana; ili su neki divljaci provalili unutra. Kako god, bila su napola otvorena. On uđe.
Bar su senke unutra bile tamnije; moglo se odigrati nešto bajkovito. Sačekao je da mu se oči priviknu
na tamu. Zar je stvarno prošlo samo dvadeset četiri časa od kada je bio ovde, razmišljao je, dok je
izoštravajući vid razgledao mračnu unutrašnjost; još juče je ušao u ovu kuću misleći samo na to kako da
uhvati izgubljenu pticu! A danas je toliko toga trebalo da pronađe.
Lutao je unaokolo dok nije stigao do hodnika, posvuda tragajući za nekim odjekom onoga što je
doživeo prethodnog dana. Sa svakim pređenim korakom nade su mu postajale sve slabije. Senke su bile tu,
ali napuštene. Mesto je bilo lišeno čuda. Ona su nestala zajedno sa ćilimom.
Zaustavio se na pola stepeništa? Kakva korist od daljnjeg traganja? Očigledno je propustio svoju
šansu. Ako je želeo ponovo da pronađe viziju koju je na trenutak ugledao, a potom izgubio, moraće da je
potraži na nekom drugom mestu. Nastavio je da se penje iz čiste tvrdoglavosti - tu je osobinu nasledio od
Elene.
Vazduh na vrhu stepeništa bio je tako težak da je jedva disao. To i činjenica da se danas osećao kao
uljez - kao neko ko nije dobrodošao u ovoj grobnici - uticali su na njegovu želju da nađe potvrdu za svoje
ubeđenje kako ovo mesto ne poseduje nikakvu magiju koju bi mu moglo prikazati, a zatim da se izgubi.
Dok je prilazio vratima prednje spavaće sobe nešto se iza njega pomeri. On se okrenu. Radnici su
dovukli na gomilu nekoliko komada nameštaja na vrhu stepeništa, a zatim verovatno utvrdili da nisu vredni
daljnjeg prolivanja znoja i tu ih ostavili. Jednu komodu sa ladicama, nekoliko stolica i stolova. Zvuk je
dopro od nekud iza tog nameštaja. Zatim se začuo ponovo.

20
 Dok je osluškivao, zamišljao je pacove. Zvuk je nagoveštavao nekoliko životinja koje tapkaju
unaokolo. Živi i pusti druge da žive, pomisli on: nije od njih imao više prava da bude ovde. Možda čak i
manje. U ovoj su kući verovatno živela već mnoga pacovska pokolenja.
On se smesta vrati na posao zbog koga je došao, gurnu vrata i uđe u prednju sobu. Prozori su bili
prljavi, a ustajale čipkane zavese sprečavale i ono malo svetlosti koja je kroz njih dopirala u sobu. Na golim
daskama ugledao je prevrnutu stolicu i tri neobične cipele ostavljene na polici iznad kamina u čudnom
rasporedu. Inače je bila prazna.
Ostao je da stoji nekoliko minuta, a onda, začuvši smeh na ulici, ode do prozora i povuče zavesu u
stranu kako bi se uverio da je dobro čuo. Ali pre no što je otkrio izvor smeha okanio se traganja. I pre no što
su mu čula to potvrdila, stomak mu je nagovestio da je neko ušao u sobu. Pustio je zavesu iz ruke i osvrnuo
se. U polumraku sobe pridružio mu se neki plećati muškarac u poznim srednjim godinama, suviše dobro
odeven za ovo mesto. Tkanina njegovog sivog sakoa prelivala se gotovo u svim duginim bojama. Ali još je
više privlačio pogled njegov osmeh. Uvežbani osmeh, osmeh glumca ili sveštenika. Kakav god da je bio,
njegov izraz lica odavao je čoveka u potrazi za obraćenicima.
"Mogu li vam pomoći?" upita on. Glas mu je bio zvonak i topao, ali njegovo iznenadno pojavljivanje
sledilo je Kala.
"Vi meni da pomognete?" odvrati on pitanjem i zatetura se.
"Da niste možda zainteresovani za kupovinu?" nastavi čovek.
"Kupovinu? Ne...samo sam...onako...razgledao."
"Dobra je to kuća", primeti stranac, a osmeh mu nije silazio s lica. "Razumete li se u kuće?" I ovo
pitanje postavljeno je kao i prethodna, bez imalo ironije ili zlobe. Pošto Kal nije odgovorio, čovek reče: "Ja
sam prodavac. Ime mi je Šedvel." On izvuče debelu šaku iz rukavice od teleće kože. "A vama?"
"Kal Muni. To jest, Kalhun."
U vazduhu se našla ispružena gola šaka. Kal napravi dva koraka prema čoveku - za čitava četiri inča
nadvisivao je Kala i njegovih pet stopa i jedanaest inča - i rukova se s njim. Čovekov hladni dlan opomenu
Kala da se znoji kao svinja.
Kada su se rukovali, prijatelj Šedvel raskopča sako i raširi ga, kako bi izvukao nalivpero iz
unutrašnjeg džepa. Taj usputan pokret na trenutak otkri podstavu prodavčevog kaputa, i nekom igrom
svetlosti Kalu se učini da ona sija, kao da je tkanina od vlakana koja se ponašaju poput ogledala.
Šedvel primeti Kalov izraz lica. GLas mu je bio lak poput pera kada je upitao:
"Vidiš li bilo šta što ti se dopada?"
Kal nije verovao tom čoveku. Da li je postao sumnjičav zbog osmeha ili rukavica od teleće kože? Šta
god da je bilo u pitanju, želeo je da provede u društvu s tim čovekom što je moguće manje vremena.
Ali bilo je nečeg u tom sakou. Nečeg što je uhvatilo svetlost, i nateralo Kalovo srce malo brže da
udara.
"Molim te...", nagovarao ga je Šedvel. "Pogledaj."
Ponovo prinese šaku sakou i otvori ga.
"Reci mi...", preo je, "... ima li u njemu ičeg što ti se dopada."
Sada je do kraja otvorio sako i otkrio podstavu. Da, Kal je bio u pravu. Sijala je.
"Ja sam, kao što već rekoh, trgovac", objašnjavao je Šedvel. "Moje zlatno pravilo je da uvek sa
sobom nosim po nekoliko uzoraka svoje robe."
Robe. Kal je oblikovao tu reč u glavi, očiju i dalje prikovanih za unutrašnjost sakoa. Kakva je to
samo reč bila: roba. A tamo, u podstavi sakoa, gotovo da je mogao videti kako se ta reč ovaploćuje. Nije li
ono bio nakit, što je tamo sijao? Veštački dragulji čiji je sjaj zaslepljivao onako kako to samo lažno drago
kamenje može. On začkilji, pokušavajući da izvuče neki smisao iz onoga što je video, dok je Prodavac
nastavljao da ga ubeđuje:
"Samo mi reci šta bi želeo i to će biti tvoje. Otvoreniji ne mogu biti, zar ne? Naočit mladić poput
tebe trebalo bi da ume da izabere. Svet je tvoja ostriga. Vidim to. Otvorena pred tobom. Uzmi šta god želiš.
Slobodno, besplatno, bez nadoknade. Samo mi reci šta vidiš tu unutra, i u sledećem trenutku naći će ti se u
rukama..."
Nešto u Kalu je govorilo Odvrati pogled; ništa nije besplatno. Sve ima svoju cenu.
Ali toliko je bio zaslepljen tajnama u naborima sakoa da sada nije mogao da odvrati pogled makar
mu i život od toga zavisio.
"...reci mi...", reče Prodavac, "... šta vidiš..."

21
 Ah, to je bilo pravo pitanje...
"...i tvoje je."
Ugledao je izgubljena blaga, stvari koje su mu nekada prirasle za srce, jer je mislio da neće, ako ih
bude posedovao, nikada poželeti ništa drugo. Uglavnom su to bile bezvredne sitnice, ali pojedine su u njemu
probudile stare žudnje. Rentgenske naočari iz oglasa na poleđini nekog stripa (moći ćeš da vidiš kroz
zidove! Ostavi utisak na prijatelje!) ali koje nikada nije bio u mogućnosti da kupi. A evo ih sada tu, plastična
sočiva im se svetlucaju, a on se seća onih oktobarskih noći koje je probdeo mozgajući kako rade.
A šta je to pored njih? Još jedan fetiš iz detinjstva. Fotografije žene odevene jedino u cipele sa
visokim potpeticama i šljašteći triko, koja posmatraču nudi svoje prevelike grudi. Dečak koji je stanovao
dve kuće od Kalove imao je tu fotografiju koju je, kako je tvrdio, ukrao iz stričevog novčanika, a Kal ju je
toliko želeo da je mislio da će umreti od čežnje. Sada je visila, ta uspomena sa magarećim uvetom, u
svetlucavoj plimi Šedvelovog sakoa, i čekala da je on zatraži.
Ali tek što se pojavila i ona je izbledela, a smenile su je nove nagrade koje su ga dovodile u
iskušenje.
"Šta vidiš, prijatelju?"
Ključeve kola za kojima je žudeo. Goluba pobednika nebrojenih trka, na kome je toliko zavideo
vlasniku da bi ga bez griže savesti ugrabio...
"...samo mi reci šta vidiš. Zatraži i tvoje je..."
Bilo je toliko toga. Mnoštvo sitnica za koje je mislio... jedan sat, jedan dan... da su stožer oko koga
se vrti njegov svet; sve su one sada visile tu u čudovišnoj podstavi Prodavčevog kaputa.
Ali bile su prolazne. Pojavljivale su se da bi odmah potom ponovo isparile. Postojalo je tamo još
nešto što je sprečavalo te beskorisne stvari da mu na duže vreme zaokupe pažnju. Šta je to bilo, još nije
mogao da dokuči.
Nejasno je bio svestan toga da mu se Šedvel ponovo obraća, i da se ton Prodavčevog glasa izmenio.
Kao da je bio zbunjen, pomalo ozlojeđen.
"Samo reci, prijatelju... zašto mi ne kažeš šta želiš?"
"Ne mogu to... baš dobro... da vidim."
"Potrudi se. Usredsredi se."
Kal pokuša. Slike su se ređale, ali sve su to manje više bile nevažne stvari. Ono glavno ga je
izbegavalo.
"Ne pokušavaš", ukori ga Prodavac. "Ako čovek nešto stvarno želi onda mora samo na to da se
usredsredi. Treba da bude siguran u to šta hoće."
Kal je shvatao mudrost tih reči, pa je udvostručio napore. Za njega je postao izazov da zaviri iza
lažnog sjaja i sagleda pravo bogatstvo koje se tamo nalazilo. Ovo usredsređivanje pratilo je neobično
osećanje; nemir u grudima i grlu, kao da se neki njegov deo priprema da ga napusti, iziđe kroz pogled.
Nestane u sakou.
Na potiljku, tamo gde mu se lobanja završavala i počinjala kičma, začu se upozoravajuće mrmljanje.
Ali on se već suviše predao da bi se usprotivio. Šta god da je podstava sadržala, ona ga je izazivala, ne
otkrivajući se do kraja. Zurio je i zurio, opirući se njenim ukrasima dok mu nije znoj potekao sa slepoočnica.
Šedvelov laskavi monolog postade samouvereniji. Šećerna oblanda se raspukla i otpala. Orah ispod
nje bio je gorak i taman.
"Nastavi...", reče on. "Ne budi tako prokleto slab. Ovde sigurno ima nečeg što želiš, je li tako?
Strašno želiš. Nastavi. Kaži mi. Ispljuni to već jednom. Kakva korist od odugovlačenja. Ako budeš oklevao,
propustićeš šansu."
Prizor se konačno iskristalisao.
"Reci mi šta je to, i tvoje je."
Osetio je vetar na licu, i iznenada je ponovo poleteo, a zemlja iz bajki ležala je pred njim. Njene
udoline i njeni vrhovi, reke, kule - sve je to bilo izloženo u podstavi Prodavčevog sakoa.
Ostao je bez daha nad tim prizorom. Šedvel je munjevito reagovao.
"Šta je to?"
Kal je bez reči nastavio da zuri.
"Šta to vidiš?"

22
 Kala obuzeše zbrkana osećanja. Bio je ushićen što vidi tu zemlju, ali i zaplašen zbog onog što će mu
tražiti da pruži (onim što je već možda davao, a da o tome ništa nije znao) u zamenu za ovo što vidi. Šedvel
mu je želeo zlo, uprkos svim njegovim osmesima i obećanjima.
"Kaži mi...", zahtevao je Prodavac.
Kal pokuša da zadrži odgovor koji mu je navirao na usne. Nije želeo da oda svoju tajnu.
"... šta vidiš?"
Tom glasu je bilo tako teško odoleti. Želeo je i dalje da ćuti, ali sve je bio bliži tome da i protiv svoje
volje odgovori.
"Ja..." (Nemoj reći, upozori ga pesnik), "Vidim..." (Bori se. Oko tebe je zlo.) "Ja... vidim..."
"Vidi Fugu."
Glas koji je završio njegovu rečenicu pripadao je nekoj ženi.
"Jesi li sigurna?" upita Šedvel.
"Nikada nisam bila sigurnija. Pogledaj mu oči."
Kal se osećao glupo i ranjivo, u toj meri hipnotisan prizorima koji su se i dalje ređali u podstavi da
nije bio u stanju da skrene pogled ka onima koji su razgovarali o njemu.
"On zna", reče žena. U njenom glasu nije bilo nimalo topline. Pa čak možda ni ljudskosti.
"Znači da si bila u pravu", primeti Šedvel. "Nalazio se ovde."
"Razume se da jeste."
"Dobro", reče Šedvel, i bez okolišenja zatvori sako.
Na Kala je to delovalo pogubno. Pošto mu je svet - Fuga - kako ga je ona nazvala - tako iznenada
oduzet osećao se slabim poput deteta. Jedino je još uspevao da se održi na nogama. Njegove oči upitno
skliznuše u ženinom pravcu.
Bila je prelepa: to je prvo pomislio. Bila je odevena u tako tamne crvene i purpurne tonove da su
izgledali gotovo crni, a tkanina joj je čvrsto bila obmotana oko torzoa, tako da je istovremeno odavala utisak
device, čija je zrelost zamotana i zapečaćena i u činu zapečaćivanja erotizovana. Isti paradoks odražavao se i
u crtama njenog lica. Koža joj se sijala kao da je premazana uljem, i uprkos tome što se činilo da je brijala
kosu i izbegavala bilo kakvu šminku koja bi istakla crte njena lica, s ciljem da prkosi svojoj lepoti, tom se
licu nije mogla poreći senzualnost. Usta su joj bila upadljivo izvajana; a oči - u jednom trenutku boje
ćilibara, u drugom zlatne - suviše rečite za osećanja koja je trebalo da prikrivaju. Kakva osećanja, to je Kal
mogao tek da nagađa. Nestrpljenje nema sumnje, kao da joj je bilo zlo što je morala ovde da se nalazi, pa se
u njoj kovitlao bes čijem ispoljavanju Kal nije uopšte želeo da prisustvuje. Zadovoljstvo - najverovatnije
vezano za njega - i pomna usredsređenost na njega, kao da mu pogledom prodire sve do kičmene moždine i
sprema se da je pomoću jedne jedine misli zaledi.
Međutim, u njenom glasu nije bilo tih protivrečnosti. Bio je delimično hladan i ništa više.
"Koliko je prošlo?" upita ga. "Koliko je prošlo od kada si video Fugu?"
Nije mogao da izdrži njen pogled duže od trenutka. Pogled mu odluta do police iznad kamina i
trouglasto razmeštenih cipela.
"Ne znam o čemu govorite", reče on.
"Video si je. Sada si je ponovo ugledao u sakou. Nema svrhe poricati."
"Biće bolje da odgovoriš", savetovao mu je Šedvel.
Kal skrenu pogled sa police iznad kamina na vrata. Ostavili su ih otvorena. "Idite oboje do đavola",
javi se ponovo žena.
Da li se to Šedvel nasmejao? Kal nije bio siguran.
"Želimo taj ćilim", javi se ponovo žena.
"On nam pripada, razumeš", dodade Šedvel. "Polažemo pravo na njega."
"Stoga, ako bi bio tako ljubazan...", ženine usne se izviše dok je izgovarala ovu učtivost, "... da mi
kažeš kuda je ćilim odnesen, pa da završimo."
"Ništa lakše", reče Prodavac. "Kaži nam i mi odosmo."
Kal pomisli da mu neće vredeti ako bude glumio da ništa ne zna; oni su znali da on zna, i neće uspeti
da ih ubedi u suprotno. Našao se u klopci. Iako je bio u opasnosti, ipak je bio ushićen. Njegovi mučitelji su
potvrdili da postoji svet koji je na trenutak ugledao: Fuga. Potreba da ih se što pre oslobodi mešala se sa
željom da ih malo vuče za nos, u nadi da će mu reći nešto više o viziji kojoj je prisustvovao.
"Možda sam je i video", odvrati on.
"Nikakvo možda", odvrati žena.

23
 "Maglovito mi je...", reče on. "Sećam se nečega, ali nisam baš siguran čega."
"Zar ti ne znaš šta je Fuga?" upita Šedvel.
"A zašto bi znao?" javi se žena. "Slučajno je nabasao na nju."
"Ali video ju je", primeti Šedvel.
"Mnoge Kukavice u stanju su da vide, ali to ne znači da razumeju. I on je izgubljen kao i ostali."
Kal nije prihvatao ono što je rekla, ali u suštini je bila u pravu. Bio je izgubljen.
"Ono što si video te se ne tiče", reče mu ona. "Samo nam reci gde si ostavio ćilim, a onda zaboravi
da si ga ikada video."
"Ćilim nije kod mene", odvrati on.
Izgledalo je kao da je celo ženino lice potamnelo, zenice su joj poput meseca jedva zamračivale neku
apokaliptičnu svetlost.
Kal ponovo začu neke užurbane zvuke na odmorištu, za koje je ranije mislio da potiču od pacova.
Sada više nije bio siguran u to.
"Neću još dugo biti učtiva s tobom", izjavi ona. "Ti si lopov."
"Nisam...", pobuni se Kal.
"Jesi. Došao si ovamo da pokradeš kuću jedne starice i video si nešto što nije trebalo da vidiš."
"Ne bi trebalo dalje da traćimo vreme", reče Šedvel.
Kal je zažalio što je odlučio da ovo dvoje vuče za nos. Trebalo je da pobegne dok je još imao
nekakvu šansu. Buka s druge strane vrata postala je jača.
"Čuješ li to?" upita žena. "To su neka od kopiladi moje sestre. Njeni zbogomčići."
"Opaki su", nadoveza se Šedvel.
U to je mogao da poveruje.
"Još jednom te pitam", reče ona. "Gde je ćilim?"
I on joj još jednom odgovori. "Nije kod mene." Sada njegove reči zazvučaše pre kao molba nego
odbrana.
"Onda te moramo naterati da nam kažeš", reče žena.
"Samo oprezno, Imakolata", upozori je Šedvel.
Ako ga je žena uopšte čula, ničim nije pokazala da joj je stalo do njegovog upozorenja. Lagano je
protrljala srednji i domali prst desne šake o dlan leve, posle čega su sestrina deca nimalo tiho dojurila.

2. KOŽA ZUBA

1.
Suzana je stigla u Ulicu Tuge nešto pre tri sata, i prvo je svratila do gospođe Pamfrej da je obavesti o
bakinom stanju. Gospođa Pamfrej je toliko navaljivala na nju da svrati da nije mogla da je odbije. Popile su
čaj i malo popričale što je sve zajedno potrajalo desetak minuta: razgovor se uglavnom kretao oko Mimi.
Violeta Pamfrej je pričala o starici bez zlobe, ali utisak koji je Suzana stekla nije bio nimalo laskav.
"Još pre mnogo godina isključili su joj plin i struju", rekla je Violeta. "Nije plaćala račune. Živela je
u prljavštini, znate, a pošto smo stanovale tako blizu nisam mogla a da sve to ne vidim. Mada je bila snažna,
ako vas zanima kakvo joj je bilo zdravstveno stanje." Ona malo spusti glas. "Znam da to ne bi trebalo da
kažem ali... vaša baka baš nije bila pri zdravoj pameti."
Suzana promrmlja nešto što je znala da će proći nezapaženo.
"Imala je samo sveće. Ni televizor, ni frižider. Sam bog zna šta je jela."
"Znate li ima li ko ključ od kuće?"
"Oh, ne, ona to nikada ne bi učinila. Imala je više brava na toj kući no što ste vi imali toplih obroka.
Znate, nikome nije verovala. Baš nikome."
"Htela sam samo malo da pogledam."
"Pa, dolazili su neki ljudi od kada nje nema; verovatno ćete vrata naći širom otvorena. Čak sam
razmišljala o tome da i sama malo zavirim unutra, ali ta mi se ideja nije naročito dopala. Pojedine kuće...
nisu sasvim prirodne. Shvatate šta hoću da kažem?"
Znala je to. Kada se konačno našla na pragu broja osamnaest Suzana priznade sama sebi da su joj
bile dobrodošle razne dužnosti zbog kojih je, bar na izvesno vreme, odložila ovu posetu. Ona epizoda u
bolnici potvrdila je dobar deo porodičnih sumnji vezanih za Mimi. Bila je drugačija. Dodirom je bila u

24
stanju da pokloni svoje snove. Nije li trebalo pretpostaviti da će te moći, kakve god one bile, koje je starica
posedovala ili koje su nju posedovale, opsedati i kuću u kojoj je provela tolike godine?
Suzana oseti kako je sa svih strana saleće prošlost: samo što sada stvari nisu više bile jednostavne.
Nije ona ovde oklevala na pragu samo zato što se plašila suočavanja sa duhovima detinjstva. Već stoga što
je neodređeno osećala da je ovde - na pozornici za koju je mislila da ju je zauvek napustila - očekuju drame,
i da joj je Mimi na neki način namenila glavnu ulogu u njima.
Spustila je šaku na kvaku. Suprotno onome što je Violeta rekla, vrata su bila zaključana. Ona proviri
kroz prozor na prednjoj strani kuće, i ugleda sobu punu otpadaka i prašine. Ta pustoš je neobično utešno
delovala na nju. Možda će se još pokazati da je njen strah bio neopravdan. Ona obiđe kuću. Sa stražnje
strane je imala više sreće. Dvorišna vrata su bila otvorena, a isto tako i stražnja vrata kuće.
Ušla je. Ni ovde nije vladao ništa bolji red nego u prednjoj sobi: gotovo svi tragovi koji bi ukazivali
na prisustvo Mimi Lašenski - izuzev sveća i bezvrednog đubreta - bili su uklonjeni. Morila su je protivrečna
osećanja. S jedne strane, bila je ubeđena da ništa vredno nije zaostalo i da će morati da se vrati k Mimi
praznih ruku; a s druge, pak, strane nije mogla da porekne olakšanje što je to tako: što je pozornica prazna.
Iako je u mašti ponovo videla nestale slike na zidovima, i nameštaj na svom mestu, to je bilo samo u njenom
umu. Ovde nije bilo ničega što bi narušilo smireni poredak njenog života.
Ona pređe iz primaće sobe u hodnik, zavirivši u malu dnevnu sobu pre no što je zašla za ugao i stigla
do stepeništa. Nije bilo ni mnogo visoko, ni preterano mračno. Ali pre no što je počela da se penje začula je
neko kretanje na spratu.
"Ko je to tamo?" povika ona...

2.
...te reči bile su dovoljne da naruše Imakolatinu usredsređenost. Stvorenja koja je pozvala,
zbogomčići, prekinuše svoje napredovanje prema Kalu, čekajući novo naređenje.
On iskoristi priliku i baci se preko sobe, udarivši pri tom zver koja mu je bila najbliža.
Toj stvari nedostajalo je telo, četiri ruke izrastale su mu iz kvrgavog vrata ispod koga su visile
gomile vreća, vlažne poput jetre i pluća kakve zaklane životinje. Primiši udarac jedna od vreća se rasprsla, i
iz nje je počeo da izlazi nepodnošljiv smrad. Sa ostalom braćom i sestrama za petama, Kal pojuri ka vratima;
najbrže je bilo ranjeno stvorenje, krečući se postrance, poput krabe, na šakama, približavalo mu se pljujući.
Mlaz pljuvačke pogodi zid blizu Kalove glave i tapete se podklobučiše. Odvratnost koju je osetio natera ga
da podbrusi pete. U trenutku se našao kod vrata.
Šedvel krenu da ga presretne, ali jedna od zveri mu se nađe između nogu poput psa lutalice i pre no
što je on uspeo da uspostavi ravnotežu Kal je izleteo iz sobe na odmorište.
Žena koja je viknula nalazila se na dnu stepeništa, licem okrenuta prema vrhu. Ličila mu je na
sunčani dan u odnosu na noć koja ga umalo nije progutala u sobi iza njega. Širom otvorenih sivo-plavih
očiju, sa loknama tamnokestenjaste kose što joj je uokviravala bledo lice, i ustima na kojima se pomaljalo
pitanje koje je ućutkalo njegovo naglo pojavljivanje.
"Beži odavde!" povika on dok je jurio niz stepenice.
Ona je i dalje stajala i zevala u njega.
"Vrata!" reče on. "Za boga miloga otvori vrata."
Nije se osvrnuo da vidi da li ga čudovišta i dalje progone, ali je zato čuo Šedvela kako sa vrha
stepenica viče:
"Stani lopove!"
Žena skrenu pogled na Prodavca, a onda ga opet vrati na Kala i na kraju se zagleda u prednja vrata.
"Otvori ih!" povika Kal, i ona se tada pokrenu da ga posluša. Ili je već na prvi pogled odlučila da ne
veruje Šadvelu, ili je bila naklonjena lopovima. Šta god da je bilo po sredi, širom je otvorila vrata. Unutra
prodre sunčeva svetlost, a prašina zaigra na njenim zracima. Kal začu urlik protesta iza sebe, ali devojka
ništa ne učini da ga zaustavi.
"Beži odavde", reče joj on, a zatim jurnu, preko praga i izlete na ulicu.
Napravio je pet šest koraka, a zatim se okrenuo da vidi da li ga žena sivih očiju sledi; ona je,
međutim, i dalje stajala u hodniku.
"Hoćeš li se već jednom pokrenuti?" doviknu joj on.
Ona otvori usta da mu odgovori, ali Šedvel je već stigao do podnožja stepenica i odgurnuo je u
stranu. Nije smeo više da okleva; delilo ga je svega nekoliko koraka od Prodavca. On potrča.

25
 Čovek sa nauljenom kosom na potiljku nije, u stvari, ni pokušao da nastavi poteru kada se plen našao
na otvorenom. Mladić je bio vitak poput hrta, i dvostruko brži; onaj drugi je ličio na medveda u gospodskom
odelu. Suzani se već na prvi pogled nije dopao. Sada se okrenuo i rekao:
"Zašto ste to uradili, ženo?"
Nije ga udostojala odgovora. Prvo, stoga što je i dalje pokušavala da pronađe neki smisao u onome
što je upravo videla; i drugo, pažnja joj više nije bila usredsređena na medveda, već na njegovog ortaka - ili
čuvara - ženu koja je upravo krenula za njim niz stepenice.
Lice joj je bilo bezizražajno kao u mrtvog deteta, ali Suzana nikada ranije nije videla lice koje ju je u
toj meri očaralo.
"Sklanjaj mi se s puta", reče žena kada stiže u podnožje stepeništa. Suzanina stopala već su krenula u
stranu kada se konačno pribrala, te umesto da se skloni, zakoračila tačno pred ženu, zakrčivši joj put do
vrata. Dok je to činila oseti kako joj se u organizmu povećava količina adrenalina, kao da se našla pred
hladnjačom u punoj brzini.
Ali žena se zaustavila i njen pogled prikovao se za Suzanin, zbog čega je ova morala da podigne
glavu i omogući ženi da joj ispita lice. Kada je srela ženin pogled Suzana je shvatila da je priliv adrenalina
stigao u pravi čas: upravo je izbegla smrt. Mogla se zakleti da je taj pogled već ubijao; i da će ponovo ubiti.
Ali ne sada; sada je ta žena sa zanimanjem proučavala Suzanu.
"Je li to bio tvoj prijatelj?" konačno upita.
Suzana je čula reči, ali ne bi se mogla zakleti da su se ženine usne pokrenule da ih oblikuju.
Medved kod vrata iza njenih leđa reče:
"Prokleti lopov."
Zatim snažno kucnu Suzanu po ramenu.
"Zar niste čuli šta sam vam rekao?" upita on.
Suzana je želela da se okrene ka čoveku i kaže mu da je ne dira, ali žena još nije završila s
proučavanjem i držala ju je prikovanu svojim pogledom.
"Čula je", odvrati žena. Usne su joj se sada pomerile, i Suzana oseti da više nije u njenoj vlasti. Ali
već i usled same blizine te druge žene njeno telo je stalo da podrhtava. Osećala je kao da joj se sićušno trnje
zabada u prepone i grudi.
"Ko si ti?" upita žena.
"Mani se toga", dobaci medved.
"Želim da saznam ko je ona. I šta će ovde." Njen pogled koji je na trenutak odlutao do medveda sada
se ponovo usresredio na Suzanu, a znatiželja je tu zgasla.
"Ovde nema ničega za vas...", nastavi muškarac.
Žena ne obrati pažnju na njega.
"Hajdemo... pusti je..."
Glas mu je sada zvučao kao da se ulaguje histeričnoj osobi ne bi li je sprečio da napadne, tako da mu
je Suzana bila zahvalna što se umešao.
"...suviše je javno...", reče on. "... naročito ovde..."
Nakon jednog dugog trenutka, tokom koga se nije usudila ni da diše, žena jedva primetno klimnu,
priznavši mu da je upravu. A onda je iznenada potpuno prestala da se zanima za Suzanu i ponovo se
okrenula ka stepenicama. Na vrhu stepeništa, gde je Suzana nekada zamišljala da je očekuju razni užasi,
tama nije potpuno mirovala. Tamo gore kretali su se neki iskrzani oblici, u toj meri bestelesni da nije bila
sigurna da li ih je videla ili je samo osećala njihovo prisustvo. Slivali su se niz stepenice poput otrovnog
dima, gubivši i ono malo čvrstine što su je možda imali, dok su se primicali otvorenim vratima, a kada su
stigli do žene koja ih je čekala u podnožju, njihova je para postala nevidljiva.
Ona se okrenu od stepeništa i prođe pored Suzane na putu ka vratima, ponevši sa sobom oblak
hladnoće i zaraženog vazduha, kao da su utvare koje su došle do nje sada bile obmotane oko njenog vrata i
držale se za nabore njene haljine. Tako su nevidljive odnete u suncem obasjan svet ljudi, gde će boraviti do
prve prilike kada će se ponovo zgrušati.
Muškarac je već bio na pločniku, ali pre no što mu se njegova saputnica pridružila, ponovo se
okrenula ka Suzani. Nije izustila ni reč, nije se poslužila ni usnama niti je bilo kako drugačije progovorila.
Sve što je imala rekla je pogledom: u onome što su joj njene oči obećale nije bilo nimalo radosti.

26
 Suzana skrenu pogled. Začu ženinu potpeticu na pragu. Kada je ponovo podigla pogled ono dvoje
više nije bilo tu. Duboko udahnuvši ona ode do vrata. Iako je već bilo kasno poslepodne, sunce je još bilo
sjajno i jako je sijalo.
Nije je iznenadilo kada je videla da su žena i medved prešli na drugu stranu ulice koja je bila u senci.

3.
Dvadeset četiri godine predstavljale su trećinu jednog podužeg životnog veka; dovoljno vremena da
se stvore određena mišljenja o tome na koji način svet funkcioniše. Do pre samo nekoliko časova, Suzana bi
tvrdila da je upravo to i učinila.
Nema sumnje da je u njenom razumevanju stvari bilo povećih praznina; tajni, kako u njenoj glavi
tako i u spoljašnjem svetu, koje su ostale neosvetljene. Ali to ju je samo još više učvrstilo u uverenju da ne
treba da podlegne bilo kakvom osećanju ili samozavaravanju koji bi tim tajnama omogućili da njome
ovladaju - toga se revnosno držala kako u privatnom tako i u poslovnom životu. U svojim ljubavnim vezama
uvek je strast stišavala praktičnošću, izbegavajući emocionalnu ekstravaganciju jer je suviše često viđala
kako ova prerasta u okrutnost i gorčinu. Što se tiče prijateljstva, i njima je nametala istu ravnotežu: nije
dozvoljavala da joj se ogade niti da se prekinu. Ništa drugačije nije postupala ni kada je bio u pitanju njen
zanat. Već sam njen poziv - pravljenje činija i krčaga - bio je pragmatičan; kaprici umetonosti stišani
potrebom da se stvori funkcionalan predmet.
Čak i kada bi videla najgizdaviji krčag na svetu, ona bi prvo upitala: propušta li vodu? A to je u
izvesnom smislu bio kvalitet za kojim je tragala u svim vidovima svoga života.
Ali ovde je bila suočena sa problemom koji je poricao te jednostavne razlike; problemom koji ju je
izbacio iz ravnoteže; bila je zbunjena i bilo joj je muka.
Prvo sećanje. Onda Mimi, više mrtva nego živa, pa ipak sposobna da prenosi snove kroz vazduh.
A onda onaj susret, sa ženom u čijem se pogledu nazirala smrt, posle čijeg je odlaska ipak u sebi
osećala više života nego ikada pre.
Ovaj poslednji paradoks bio je kriv što je napustila kuću ne istraživši je do kraja, zalupivši vrata za
svim onim snovima koji su je možda u njoj čekali. Instiktivno je krenula prema reci. Posedevši tamo malo
na suncu možda će uspeti da unese nešto smisla u sve to.
Na Merziju nije bilo brodova, ali vazduh je bio tako bistar da je mogla videti senke oblaka kako se
kreću preko brda Kluida. U glavi joj, međutim, nije bilo tako bistro. Mučila su je protivrečna osećanja, sva
zbunjujuće bliska, kao da su u njoj boravila već godinama, čekajući povoljnu priliku iza paravana
pragmatizma koji je podigla da ih ne bi videla. Poput odjeka koji čeka na površini planine da odgovori na
povik zbog koga je rođen.
Ona je taj povik danas čula. Ili bi se pre moglo reći da se srela s njim, licem u lice, na istom onom
mestu u uskom hodniku gde je kao šestogodišnja devojčica stajala i drhtala plašeći se mraka. Ta dva
suočenja bila su nerazmrsivo povezana, mada nije znala na koji način. Samo je osećala da je iznenada
oživela za onaj prostor u sebi nad kojim, žurba i navike njenog života odrasle osobe, nisu imali nikakvu
vlast.
Nejasno je naslućivala strast koja se uvukla u taj prostor, kao što bi prstima mogla da opipa maglu.
Ali vremenom će te strasti bolje upoznati, kao i ono što one stvaraju: ni u šta već danima nije bila tako
sigurna. Upoznaće ih - i neka joj je Bog na pomoći - zavoleće ih kao da su njene vlastite.

3. PRODAVANJE NEBESA

"Gospodin Muni? Gospodin Brendan Muni?"

"Tako je."
"Da vi možda nemate sina po imenu Kalhun?"
"Šta se to vas tiče?" hteo je da zna Brendan. A onda pre no što je ovaj drugi uspeo da mu odgovori,
upita: "Nije mu se valjda nešto dogodilo?"
Stranac odmahnu glavom, dohvati Brendanovu šaku i snažno je protrese.
"Vi ste veoma srećan čovek, gospodine Muni, ako smem da kažem."
Brendan je znao da je to laž.
"Šta želite?" upita on. "Prodajete li nešto?" On povuče šaku iz stiska drugog čoveka. "Šta god da je
to, ne želim da kupim."

27
 "Da l' prodajem?" ponovi Šedvel. "Šta vam pada na pamet. Ja poklanjam, gospodine Muni. Imate
mudrog sina. Prijavio vas je - i dok pukneš prstima, kompjuter je upravo vas izabrao za dobitnika..."
"Već sam vam rekao da neću", prekide ga Brendan, te pokuša da zatvori vrata, ali čovek je već bio
podmetnuo nogu.
"Molim vas...", uzdahnu Brendan, "... ostavite me na miru? Nisu mi potrebne vaše nagrade. Ništa ne
želim."
"E, onda ste stvarno neki izuzetan čovek", primeti Prodavac, gurajući vrata. "Možda čak jedinstven.
Zar stvarno na celom svetu nema ničeg što biste želeli? Stvarno neverovatno."
Iz stražnjeg dela kuće čula se muzika, snimak najvećih Pučinijevih hitova, sa ploče koju je Elen
dobila pre nekoliko godina. Retko ju je slušala, ali posle njene smrti Brendan - čija noga u životu nije kročila
u operu, čime se on čak i ponosio - postao je gorljivi poklonik Ljubavnog dueta iz Madam Baterflaj. Od
kada je tu ploču prvi put pustio, puštao ju je potom još sigurno stotinu puta i uvek bi mu suze navrle u oči.
Sada je jedino želeo da se vrati muzici pre no što se završi. Ali prodavac nije odustajao.
"Brendane", poče on, "mogu vas zvati Brendan...?"
"Ne možete me nikako zvati."
Prodavac raskopča sako.
"Stvarno, Brendane, vi i ja imamo o mnogo čemu da porazgovaramo. Na primer, o vašoj nagradi."
Podstava sakoa zablista privukavši Brendanovu pažnju. Nikada u životu nije video sličnu tkaninu.
"Jeste li sigurni da baš nita ne želite?" upita Prodavac. "Sasvim sigurni?"
Ljubavni duet dostigao je novi zamah, glasovi Madam Baterflaj i Pinkertona požurivali su jedan
drugog u priznavanju stalno novog jada. Brendan ih je čuo, ali pažnja mu je sve više bila usredsređena na
sako. Ah da, postojalo je u njemu nešto što je želeo.
Šedvel je posmatrao čovekove oči i primetio je kako se u njima pali plamen želje. Sako ga još nikada
nije izneverio.
"Ugledali ste nešto, gospodine Muni."
"Jesam", priznade blago Brendan. Ono što je ugledao ispunilo ga je radošću i razgalilo mu tužno
srce.
Jednom mu je Elen rekla (još dok su bili mladi, i kada je smrtnost predstavljala samo još jedan od
načina da se izrazi međusobna odanost): "... ako umrem prva, Brendane, pronaći ću način da ti došapnem
kakva su Nebesa. Kunem se da hoću." Tada ju je ućutkao poljupcima, i rekao da će, ako ona umre i on
umreti, jer će mu srce prepući od tuge.
Ali on nije umro, je l' tako? Proživeo je tri duga, isprazna meseca, i više no jednom za to vreme setio
se njenog lakomislenog obećanja. A sada, baš kada je mislio da će ga očaj potpuno obrvati, na njegovom se
pragu našao ovaj glasnik s neba. Pojavio se u obličju prodavca, što je možda predstavljalo čudan izbor, ali
Serafim je bez sumnje imao razloga za tako nešto.
"Želite li ono što vidite, Brendane?" upita posetilac.
"Ko ste vi?" udahnu Brendan, pun zavisti.
"Zovem se Šedvel."
"I ovo ste kupili za mene?"
"Razume se. Ali ako prihvatite, Brendane, mora vam biti jasno da ću vam nešto malo naplatiti za
uslugu."
Brendan nije skidao pogleda sa nagrade u sakou. "Šta god želite", odvrati on.
"Možemo vas zamoliti za pomoć, na primer, i vi ćete biti obavezni da nam iziđete u susret."
"Zar je anđelima potrebna pomoć?"
"S vremena na vreme."
"Onda u redu", reče Brendan. "Biće mi čast."
"Dobro." Prodavac se nasmeši. "Izvolite...", on još malo rastvori sako, "... poslužite se."
Brendan je znao mnogo pre no što ga je uzeo kakvo će biti i kako će mirisati Elenino pismo. Nije se
razočarao. Bilo je toplo, kao što je i očekivao i oko njega se širio miris cveća. Napisala ga je u vrtu, u to ne
može biti sumnje; u rajskom vrtu.
"E, pa tako, gospodine Muni. Dogovorili smo se, zar ne?"
Ljubavni duet se završio; kuća iza Brendapnovih leđa utonula je u tišinu. Držao je pismo prislonjeno
uz grudi, i dalje strepeći da je to sve san i da će se probuditi praznih šaka.
"Šta god želite", reče on, očajnički se plašeći da mu ne otmu ovo spasenje.

28
 "Ljupkost i svetlost", dopre do njega odgovor uz osmeh. "To je sve što mudar čovek može da poželi,
zar ne? Ljukost i svetlost."
Brendan ga je tek napola slušao. Prelazio je prstima gore dole po pismu. S prednje strane Elena je
svojim opreznim rukopisom ispisala njegovo ime.
"Gospodine Muni, da li biste mi rekli", poče Serafim, "nešto o Kalu."
"Kalu?"
"Možete li mi reći gde da ga nađem?"
"On je na venčanju."
"Venčanju. Ah, tako. Znate li možda adresu."
"Razume se."
"Imamo jednu sitnicu i za Kala. Kakav srećković."

4. VENČANJE

1.
Džeraldina je provela mnogo dugih časova upoznavajući Kala sa svojim porodičnim stablom, kako
bi na Terezinom venčanju znao ko je ko. To je bio mukotrpan posao. Porodica Kilavej bila je neobično
plodna, a Kal je slabo pamtio imena, tako da nije bilo nimalo iznenađujuće što mu je većina od sto i trideset
gostiju koji su ispunili dvoranu za primanje ove miomirisne subotnje večeri bila nepoznata. Uopšte se nije
uzbuđivao zbog toga. Osećao se sigurnim među tolikim ljudima, iako ih nije poznavao; a piće, koje su
besplatno točili još od četiri popodne, samo je još više ublažilo njegovu zabrinutost. Nije se čak protivio ni
da ga Džeraldina predstavi čitavoj sviti strina i stričeva koji su mu se divili, i koji su ga, svaki ponaosob
pitali kada će od nje napraviti poštenu ženu. Prihvatio je pravila igre; smeškao se, šarmirao ih; davao sve od
sebe da ostavi utisak kao da je pri zdravoj pameti.
Mada malo ludila niko ne bi primetio u toj uvrnutoj atmosferi. Izgleda da je Norman Kilavej želeo da
ovim slavljem nadoknadi svaki centimetar za koji se kćerkin struk proširio. Sama ceremonija bila je
veličanstvena i prigodno dostojanstvena; prijem je, međutim, predstavljao trijumf lošeg ukusa. Dvorana je
od tavanice do poda bila okićena vrpcama i papirnim lampionima; trake raznobojne svetlosti svijale su se
duž zidova i napolju po krošnjama drveća iza dvorane. Bar je bio u dovoljnoj meri snabdeven pivom,
žestokim pićima i likerima da se raspoloživim količinama alkohola mogla napiti kakva skromnija vojska;
hrane je bilo u izobilju, i na stolove ju je iznosilo desetak kelnerica koje su gnjavili oni koji su se
zadovoljavali time da sede i žderu.
U dvorani je uskoro postalo vruće kao u paklu iako su sva vrata i prozori bili otvoreni, a toplotu su
delimično zračili i oni gosti koji su zaboravili na sve inhibicije, te zaigrali po taktovima neke mešavine
kantri, vestern i rok en rol muzike, a nekoliko postarijih gostiju je čak počelo da izvodi neke smešne
egzibicije sledeći taktove rok en rola, dok su im ostali gosti sa svih strana pomahnitalo pljeskali.
Na kraju gomile, držeći se vrata koja su vodila napolje iz dvorane, mladoženjin mlađi brat u društvu
dvojice mladih kicoša koji su obojica nekada bili Terezini pratioci i još jednog mladića čije su prisustvo
podnosili samo zato što je imao cigarete, stajali su u gomili praznih konzervi od piva i osmatrali šta im je na
raspolaganju. Izbor je bio siromašan; ono nekoliko devojaka koje su stasale za krevet već su bile zauzete ili
toliko neprivlačne da bi svaki pokušaj zavođenja predstavljao dokaz očajanja.
Samo se Elroj, Terezin pretposlednji mladić, noćas mogao pohvaliti kakvim - takvim uspehom. Još
od ceremonije venčanja pratio je pogledom jednu od mladinih deveruša, čije je ime tek trebalo da sazna, ali
koja se dvaput slučajno našla kod bara u isto vreme kada i on: to je već nešto značilo. Sada se oslonio o
vrata i posmatrao predmet svoje požude koji se nalazio na drugom kraju zadimljene prostorije.
Svetla u dvorani bila su prigušena, a veselo đipanje smenilo je lagano, ljigavo grljenje.
Ovo je pravi trenutak da joj priđe, zaključi on. Pozvaće je na podijum za igru, a onda, posle jedne do
dve pesme, izvešće je napolje na svež vazduh. Nekoliko parova već se povuklo u senku žbunova, da se
pozabave onim što se na venčanjima slavi. Oni su u cveću izricali lepe zakletve i sve to u ime tucanja, i neka
bude proklet ako on ostane po strani.
Malo pre je video Kala kako razgovara sa tom devojkom; pomislio je da bi bilo najjednostavnije da
ih Kal upozna. I on krenu da se probija između plesača ka mestu na kome je stajao Kal.
"Kako si, drugar?"
Kal se zagleda zamućenim pogledom u Elroja. Lice pred njim bilo je rumeno od alkohola.

29
 "Dobro."
"Nije mi se baš dopala ceremonija", reče Elroj. "Mislim da sam alergičan na crkve. Učini mi uslugu,
hoćeš li?"
"Kakvu?"
"Izjeda me žudnja."
"Za kojom?"
"Jednom od deveruša. Bila je tamo kod bara. Dugačka plava kosa."
"Misliš na Loretu?" upita Kal. "Ona je Džeraldinina rođaka."
Čudno, ali što je bio pijaniji to se prisećao sve više lekcija o porodici Kilavej.
"Dobra mačka. Celo veče mi upućuje zavodljive poglede."
"Stvarno?"
"Pa sam mislio.... bi l' nas upoznao?"
Kal se zagleda u Elrojeve zažarene oči. "Čini mi se da si zakasnio", primeti on.
"Zašto?"
"Izišla je..."
Pre no što je Elroj stigao da iskaže svoje nezadovoljstvo, Kal oseti nečiju šaku na ramenu. Okrenu se.
Bio je to Norman, mladin otac.
"Samo dve reči, Kale, momče?" reče on, bacivši pogled na Elroja.
"Potražiću te kasnije", reče Elroj, povukavši se na vreme da Norman i njega ne zaokupi.
"Uživaš li?"
"Da, gospodine Kilavej."
"Mani to gospodine Kilavej, Kale. Zovi me Norm."
On izdašno nasu viski iz boce kojom se naoružao u Kalovu poveću čašu, a potom povuče dim iz
cigarete.
"Hajde, kaži mi", poče on. "Koliko još, pre no što ću morati da dam i drugu svoju devojčicu? Nemoj
misliti da te požurujem, sinko. Ni slučajno. Ali dovoljno mi je jedna mlada u drugom stanju."
Kal stade da meša viski na dnu čaše, nadajući da će mu pomoć stići od pesnika. Ali to se ne dogodi.
"Imam posao za tebe na građevini", nastavi Norm, ne obrativši pažnju na Kalovo ćutanje. "Želim da
moja mala živi na visokoj nozi. Dobar si ti momak, Kale. Njena te majka mnogo voli, a ja se uvek
pouzdajem u njen sud. Stoga razmisli o tome..."
On premesti bocu u desnu šaku u kojoj je držao i cigaru, a levom posegnu u džep od sakoa.
Kal se sledi, jer ga je ovaj sasvim običan pokret podsetio na jedan drugi sako. Na trenutak se ponovo
nalazio u Ulici Tuge, i zurio u očaravajuću pećinu Šedvelovog sakoa. Ali Kilavej je za njega imao
jednostavniji poklon.
"Izvoli cigaru", reče on i udalji se da i dalje izigrava domaćina.

2.
Elroj pokupi još jednu konzervu piva iz bara, a zatim se uputi u baštu u potragu za Loretom. Vazduh
je bio znatno hladniji nego unutra, i čim ga je zapahnuo osetio je mučninu kao da je dobio morsku bolest. On
odbaci konzervu sa pivom i krenu ka dnu bašte, gde je mogao da povraća a da ga niko ne vidi.
Obojena svetlost zamirala je na nekoliko jardi od dvorane, jer je kabl samo dotle dopirao. Dalje je
nailazila dobrodošla tama u koju on uroni. Navikao je da povraća; ako bi prošla koja nedelja da mu se
stomak ne pobuni na ovaj ili onaj način, on bi tu nedelju smatrao uludo utrošenom. Uspešno se oslobodio
sadržaja stomaka preko žbuna rododendrona, a zatim su mu se misli ponovo vratile ljupkoj Loreti.
Malo dalje od mesta na kome je stajao pomerilo se lišće koje je stvaralo senku ili, pak, nešto što je
ono krilo. On se zagleda u to mesto, pokušavajući da dokuči šta to vidi, ali nije bilo dovoljno svetla da bi mu
to i uspelo. A onda začu uzdah: ženski uzdah.
Zaključio je da se u zaklonu od lišća nalazi neki par, radeći ono za što je tama kao stvorena. Možda
je to bila Loreta, sa podignutom suknjom i spuštenim gaćicama. Morao je da proveri, mada je znao da bi mu
to slomilo srce.
Veoma tiho, napravio je nekoliko koraka.
Pri drugom koraku, nešto mu lako dodirnu lice. On priguši krik, podiže šaku i otkri niti neke tvari u
vazduhu oko svoje glave. Zbog nečega pomisli na sluz - hladne, vlažne niti sluzi - ali ove su se pomerale duž
njegovog tela kao da su pripadale nečem većem.

30
 Jedan otkucaj srca kasnije to se pokazalo kao tačno, jer ga je ta stvar, koja se sad pripila uz njegove
noge i telo, povukla na tlo. Hteo je da krikne, ali ta grozna stvar mu je već zapušila usta. A onda, kao da sve
ovo nije bilo već protivno zdravom razumu, on oseti nešto hladno u donjem predelu stomaka. Pantalone su
mu zjapile otvorene. Počeo je da se otima kao lud, ali bezuspešno. Neka težina pritisla mu je stomak i bedra
i on oseti kako mu se muškost našla u kanalu koji je mogao pripadati telu, ali telu koje je bilo mrtvački
hladno.
Od panike mu potekoše suze koje zamagliše njegov vid, ali uspeo je da primeti da ta stvar što ga je
opkoračila ima ljudsko obličje. Lice nije mogao da vidi, ali grudi su bile jedre, upravo onakve kakve je
voleo i mada je ovo bilo daleko od onoga što je zamišljao da će doživeti sa Loretom njegova se požuda
raspalila, a njegova malenkost stala da odgovara na ledeno posluživanje tela u kome se nalazila.
On neznatno podiže glavu, želeći da bolje osmotri ta raskošna prsa, ali dok je to činio na trenutak je
ugledao još jednu priliku iza one prve. Ona je predstavljala antitezu zreloj, sjajnoj ženi koja ga je jahala;
umrljana, jadnica sa razjapljenim rupama u telu na mestima gde je trebalo da joj se nalaze usmine, usta i
pupak, i to tako velikima da su se kroz njih nazirale zvezde.
On ponovo poče da se opire, ali to mlataranje nimalo nije usporilo ritam njegove ljubavnice. Uprkos
panici osetio je poznato podrhtavanje u testitima.
U glavi mu se sudarilo desetak slika, pretvorivši se u jednu čudovišnu lepotu: žena iskrzanog obličja,
čija je sestra između dojki imala ogrlicu raznobojne svetlosti, zadiže suknje, a usta između njenih nogu bila
su Loretina usta koja su puckala jezikom. Nije mogao da odoli ovoj pornografiji: njegov penis izbaci svoj
teret. On zaurla uprkos tome što su mu usta bila zapečaćena. Zadovoljstvo kratko potraja, a bol koji dođe
potom bio je užasan.
"Šta te, do đavola, muči?" upita neko iz mraka. Bio mu je potreban trenutak da shvati da je neko čuo
njegov poziv u pomoć. On otvori oči. Iznad njega su se ukazivali obrisi drveća, ali to je bilo sve.
Počeo je ponovo da viče, i uopšte ga se nije ticalo što leži u blatu sa spuštenim pantalonama. Bilo mu
je potrebno da se uveri kako se još nalazi u zemlji živih...

3.
Prvi nagoveštaj nevolje Kal je zapazio kroz dno svoje čaše, kada ju je nagnuo da iskapi poslednje
ostatke Normanovog starog viskija. Dva štampara iz Kilavejeve fabrike, koji su večeras bili zaduženi za
izbacivanje, prijateljski su kod vrata razgovarali sa čovekom u dobro skrojenom odelu. Smejući se, čovek je
bacao poglede po dvorani. Bio je to Šedvel.
Sako mu je bio zakopčan. Izgleda da nije morao da se služi nadnaravnim zavođenjem; Prodavac je
kupovao propusnicu pukim šarmom. Još dok ga je Kal posmatrao potapšao je jednog od dvojice muškaraca
po ramenu kao da su drugari još iz detinjstva i ušao.
Kal nije znao da li će biti bolje da ostane na jednom mestu u nadi da će ga gomila sakriti, ili da
pokuša da pobegne i na taj način rizikuje da privuče neprijateljevu pažnju. Narednog trenutka više nije
mogao da bira. Jedna šaka prekrila je njegovu i pored njega se stvorila jedna od tetaka s kojom ga je
Džeraldina upoznala.
"Pa reci mi", poče ona kao grom iz vedra neba, "jesi li bio u Americi?"
"Nisam", odvrati on, i skrenu pogled s njenog napuderisanog lica prema Prodavcu. Ulazio je u
dvoranu krajnje samouvereno, deleći osmehe i levo i desno. Sa svih strana su mu upućivali poglede pune
divljenja. Neko mu je pružio ruku; drugi ga upitao šta pije. S lakoćom je upravljao gomilom; uvek je u
pripravnosti imao osmeh i ljubaznu reč za svačije uvo, a u međuvremenu je šarao pogledom tamo amo
tražeći svoj plen.
Kako se razdaljina između njih smanjivala Kalu je bilo sve jasnije da neće još dugo moći da ostane
neprimećen. Izvukavši šaku iz tetkinog stiska on se uputi u deo dvorane gde je vladala najveća gužva.
Pažnju mu privuče neka zbrka u dnu dvorane, gde vide da nekog - kao da je to bio Elroj - unose unutra iz
bašte; odeća mu je bila u nezamislivom neredu, a usne su mu otromboljeno visile. Izgleda da se niko nije
mnogo uzbuđivao zbog njegovog stanja - nijedno okupljanje ne može da prođe bez profesionalnih pijanica.
Usledili su smeh, nekoliko neodobravajućih pogleda, a onda su se svi užurbano vratili slavlju.
Kal baci pogled preko ramena. Gde se deo Šedvel? Da li je još bio blizu vrata, prseći se poput
kakvog političkog kandidata? Ne; udaljio se odatle. Kal stade nervozno pogledom da pretražuje prostoriju.
Buka i ples nastaviše se s nesmanjenom žestinom, ali sada se činilo da sva ta oznojena lica malo previše
žude za srećom; plesači su se vrteli samo zato što su na taj način bar na kratko zaboravljali sve brige. U ovoj

31
gunguli očitavalo se očajanje, a Šedvel je znao kako da ga iskoristi pomoću svoje ustajale ljubaznosti i
držanja koje je govorilo da se družio sa velikim i dobrim ljudima, što je predstavljalo puko pretvaranje.
Kal je osećao potrebu da se popne na sto i kaže svim učesnicima ove pijanke da prestanu
poskakivati; da se osvrnu oko sebe i najzad shvate kako glupo izgleda to njihovo slavlje i kakvu su opasnu
ajkulu pozvali da im se pridruži.
Ali šta bi oni učinili kada bi promukao od vikanja? Počeli bi da se smeju skrivajući usta šakom i
šapćući podsećali jedne druge da njegovim venama teče i krv jednog ludaka?
Ovde ne bi pronašao nijednog saveznika. Ovo je bila Šedvelova teritorija. Najsigurnije će biti da drži
pognutu glavu i pokuša da se probije do vrata. A onda da nestane što dalje i što brže.
Odmah je pristupio ostvarivanju tog plana. Zahvaljujući Bogu na prigušenoj svetlosti, on poče da se
provlači između plesača, budno motreći da ne naleti na čoveka sa sakoom u svim duginim bojama.
Iza sebe začu povik. Okrenu se i kroz mnoštvo na trenutak ugleda Elroja koji se teturao unaokolo
poput epileptičara i drao se kao lud. Neko se raspitivao ima li među prisutnima lekara.
Kal se ponovo okrete ka vratima, a ajkula se iznenada stvori pored njega.
"Kalhune", izusti Šedvel umiljato i tiho. "Tvoj otac mi je kazao da ću te ovde naći."
Kal mu ništa ne odgovori, jednostavno se pretvarajući da ga nije čuo. Prodavac se, nesumnjivo, neće
usuditi da napravi nikakav nasilnički ispad u ovolikoj gužvi, a što se tiče sakoa, od njega mu ne preti
nikakva opasnost sve dok se ne zagleda u podstavu.
"Kuda si to krenuo?" upita Šedvel kada se Kal pokrenuo. "Želim da porazgovaram s tobom..."
Kal nastavi da korača.
"Možemo jedan drugome pomoći..."
Neko pozva Kala i upita ga zna li šta se to dešava sa Elrojem. On odmahnu glavom i nastavi da se
probija kroz gomilu prema vratima. Plan mu je bio jednostavan. Zatražiće od izbacivača da pronađu
Džeraldininog oca i izbace Šedvela.
"...reci mi gde je ćilim", govorio je Prodavac, "a ja ću se postarati da te njene sestre nikada ne
dodirnu." Ponašao se sasvim smireno. "Nemam ništa protiv tebe", reče on, "samo su mi potrebna neka
obaveštenja."
"Već sam vam rekao", kaza Kal, svestan još dok je govorio da je svaka molba uzaludna. "Ne znam
kuda je ćilim odnet."
Nalazili su se na nekih desetak jardi od predvorja, a sa svakim narednim korakom Šedvelova
ljubaznost se sve više topila.
"Isušiće te ko krpu", upozori ga on. "One njene sestre. Ako te se dočepaju neću moći da ih
zaustavim. Mrtve su, a mrtvi ne podnose disciplinu."
"Mrtve?"
"Oh, da. Sama ih je ubila, dok su njih tri još bile u utrobi. Zadavila ih je njihovim pupčanim
vrpcama."
Bez obzira da li je to bilo istinito ili ne, prizor je terao na povraćanje. A još je odvratnija bila
pomisao na dodir sestara. Kal je pokušao da obe te stvari odagna iz uma dok je hitao prema vratima sa
Šedvelom koji ga je pratio u stopu. Više se uopšte nije pretvarao da želi da pregovara; sada je samo pretio.
"Ti si mrtav čovek, Muni, ako ne priznaš. Neću ni prstom mrdnuti da ti pomognem..."
Kal je već bio dosta blizu one dvojice tako da ih je mogao dozvati.
Povika. Prestadoće da piju i okrenuše se u njegovom pravcu.
"Šta se desilo?"
"Ovaj čovek..." poče Kal okrenuvši se prema Šedvelu.
Ali Prodavac je nestao. U trenutku se udaljio od Kala, stopio sa gomilom, nestavši na isto tako vešt
način kao što je i ušao.
"Nešto te muči?" hteo je da zna viši od one dvojice.
Kal se okrete prema čoveku, smišljajući odgovor. Zaključio je da bi svako objašnjenje bilo uzaludno.
"Ne...", odvrati on, "... dobro mi je. Samo mi je potrebno malo vazduha."
"Previše pića, a?" upita drugi i skloni se u stranu da propusti Kala na ulicu.
Posle zagušljive dvorane učini mu se da je napolju dosta sveže, ali to je Kalu odgovaralo. Duboko je
udisao vazduh, pokušavajući da razbistri um. A onda začu jedan poznati glas.
"Pošao si kući?"
Bila je to Džeraldina. Stajala je malo dalje od vrata sa sakoom prebačenim preko ramena.

32
 "Dobro sam", reče joj on. "Gde ti je otac?"
"Ne znam. Šta će ti on?"
"Tamo unutra je neko kome tu nije mesto", reče Kal, prilazeći joj. Gledajući je pijanim pogledom
učini mu se bistavijom no što je ikada bila; oči su joj sijale poput tamnih dragulja.
"Hajdemo jedan komad puta zajedno", predloži ona.
"Moram govoriti s tvojim ocem", ostade on uporan, ali ona se samo okrenula od njega i veselo
nasmejala. Pre no što je uspeo da se pobuni već je zavila za ugao. On krenu za njom. Izvestan broj lampi duž
ulice bio je u kvaru, a silueta koju je sledio nejasno je lelujala. I dalje se smejala, tako da je, u stvari,
nastavio da sledi njen smeh.
"Kuda si krenula?" želeo je da zna.
Ona se samo ponovo nasmeja.
Oblaci iznad njihovih glava žurno su plovili nebom, a između njih svetlucale su zvezde čiji je
plamen bio suviše slab da bi mogao dobro da osvetli svet dole. Na trenutak privukoše Kalovo oko; kada je
ponovo potražio pogledom Džeraldinu ona se upravo okretala prema njemu, ispuštajući zvuk koji je bio
negde između uzdaha i reči.
Senke koje su je obavijale bile su vrlo guste, ali razmotale su se njemu na očigled, a od onog što su
otkrile preokrenu mu se stomak. Džeraldinino lice se na neki način rastočilo, njene crte lica slivale su se
poput otopljenog voska. A kada je oblanda spala, on ugleda ženu koja se krila ispod nje. Ugleda je i
prepoznade: lice bez obrva, usta koja se ne smeše. Ko drugi nego Imakolata?
Bio bi potrčao, ali u tom trenutku oseti na slepoočnici hladnu cev pištolja, i začu Prodavčev glas:
"Ako pisneš, ode ti glava."
Ćutao je.
Šedvel pokaza prema crnom mercedesu koji je bio parkiran na narednoj raskrsnici.
"Kreći", reče mu.
Kal nije imao izbora; još dok je koračao nije mogao da poveruje da se sve ovo dešava u ulici čije je
pukotine u asfaltu brojao još od vremena kada je naučio da broji do deset.
Ugurali su ga pozadi u kola, tako da ga je od otmičara delilo debelo staklo. Vrata su bila zaključana.
Bio je nemoćan. Jedino mu je preostalo da posmatra Prodavca kako se smeška na vozačevom mestu, i ženu
kako seda pored njega.
Bilo je malo verovatno da će neko primetiti da je nestao s prijema, a još je manja šansa postojala da
će neko krenuti u potragu za njim. Jednostavno će pretpostaviti da se umorio od slavlja i otišao kući. Pao je
u ruke neprijatelju i ništa nije mogao da preduzme.
Šta bi Ludi Muni sada učinio?, pitao se.
Samo što je postavio sebi to pitanje, dobio je odgovor. Izvadio je slavljeničku cigaru koju mu je
Norman dao, uvalio se u kožno sedište i pripalio je.
Odlično, javi se pesnik; uživaj dok možeš.

5. U ZAGRLJAJU MAME PAS <pas - na engleskom (pus) znači gnoj>

U izmaglici od straha i dima cigare ubrzo više nije znao kuda idu. Jedini nagoveštaj o tome gde se
otprilike nalazi, kada su konačno stali, bio je oštar miris reke u vazduhu. To jest, miris velikih površina
crnog blata koje bi otkrila voda za vreme oseke; bila su to prostranstva đubreta kojih se užasavao kao dete.
Tek kada je navršio desetu godinu smogao je snage da sam prošeta Oterspulskim šetalištem, bez nekog
odraslog koji bi koračao između njega i ograde.

Prodavac mu naredi da iziđe iz kola. On poslušno ustade - teško je biti neposlušan kada ti je pištolj
uperen u glavu. Šedvel istog časa istrgnu cigaru i Kalovih usta, zgnječi je petom, a zatim ga povede kroz
neku kapiju na imanje opasano zidom. Tek sada, kada je bacio pogled na čitave kanjone otpadaka iz
domaćinstava ispred sebe, Kal je shvatio gde su ga doveli; na opštinski otpad. Ranijih godina, preko
gradskog krša nicale su ogromne travnate površine, ali sada više nije bilo para da se đubre pretvara u
travnjake. Đubre je ostajalo đubre. Njegov smrad - sladunjav i kiselkast smrad povrća koje truli - uspeo je
čak da nadjača i smrad reke.
"Stani", naredi Šedvel na mestu koje se ni po čemu nije izdizalo.

33
 Kal se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas. Nije baš najbolje mogao da vidi, ali učinilo mu se da
je Šedvel vratio pištolj u džep. Iskoristivši priliku on poče da trči, ne birajući pravac, samo želeći da
umakne. Napravio je neka četiri koraka kada mu nešto sputa noge i on pade koliko je dug, izgubivši vazduh.
Pre no što je ulučio priliku da ustane, sa svih strana ga skoliše obličja, nepovezana masa udova i režanja što
je moglo značiti samo jedno: bila su to deca sestre-utvare. Bilo mu je drago što je mrak; bar nije mogao da
vidi koliko su deformisana. Ali osetio je njihove udove na sebi; čuo kako im zubi škljocaju blizu njegova
vrata.
Međutim, nisu nameravali da ga prožderu. Na neki znak koji nije ni video ni čuo, njihova žestina
splasnu i svede se na puko držanje. Čvrsto su ga stezali, vezavši mu telo u čvor tako da su ga svi zglobovi
boleli, a na nekoliko jardi ispred njega počelo je da se pojavljuje nešto užasno.
Bila je to jedna od Imakolatinih sestara, u to uopšte nije bilo sumnje: naga žena koja je svetlucala i
pušila se kao da joj je moždina bila u plamenu, samo što ona nije mogla imati moždinu, jer bilo je sasvim
izvesno da nema kostiju. Telo joj je bilo stub sivog gasa, urešeno trakama od neke krvave materije, i sada se
iz tih delova oblikovane anatomije što su strujali unaokolo počeše da pojavljuju: grudi iz kojih je kapalo,
stomak naduven kao da joj je odavno prošao termin za porođaj, umazano lice sa prišivenim kapcima. To je,
nema sumnje, bio razlog njenog oklevajućeg prilaženja, i načina na koji su joj udovi u obliku dima što su se
pružali iz tela opipavali tle ispred nje: taj je duh bio slep.
Pri svetlosti koja se širila od ove bezbožne majke, Kal je mogao jasnije da vidi decu. Bila su oličenje
svih vrsta anatomske perverzije: tela izvrnuta naopačke kako bi se videla creva i stomak; organi čija je
funkcija izgleda jedino bila da cure i sopću, oblagali su stomak jednog od tih stvorenja poput bradavica, i
stršali sa glave drugog poput kreste petla. Ali uprkos njihovoj pokvarenosti, sve glave su s obožavanjem
zurile u Mamu Pas, nijedno od njih nije zatreptalo kako ne bi propustilo ni trenutak njenog prisustva. Ona je
bila njihova majka; oni njena ljubljena deca.
Iznenada je počela da vrišti. Kal ponovo skrenu pogled ka njoj. Čučnula je, noge su joj bile
razmaknute, glava zabačena unazad dok je davala oduška svojoj agoniji.
Iza nje je sada stajala još jedna utvara, isto tako naga. Manje više naga, jer teško da je uopšte imala
telo. Bila je obsceno isušena, vimena su joj visila kao prazne novčarke, lice se upilo samo u sebe i
predstavljalo smesu sastavljenu od krhotina zuba i kose. Čvrsto je uhvatila sestru koja je čučala, i čije je
vrištanje sada udaralo na mozak. Kada joj se stomak toliko naduo da samo što nije pukao, između majčinih
nogu poče da curi neka tvar što se pušila. Deca to pozdraviše klicanjem. Bili su u zanosu. Kao i Kal, na svoj
užasnut način.
Mama Pas se porađala.
Onaj jedan vrisak pretvori se u niz kraćih, ritmičkih povika kada je dete krenulo na put u svet živih.
Rađanje je više ličilo na izbacivanje izmeta, jer je stvorenje ispalo između nogu svoje roditeljke poput
ogromnog cvilećeg govna. Još nije ni udarilo o tlo, a usukana polusupruga već se dala na posao, ustala, dok
se plamen u njenom telu lagano gasio; dete je prepustila sestrinoj brizi.
Tada je na scenu ponovo stupio Šedvel. S visine je pogledao Kala.
"Jesi li video?" upita on jedva čujnim glasom, "kakvi su to užasi? Upozorio sam te. Reci mi gde je
ćilim i ja ću pokušati sve da učinim kako te dete ne bi dodirnulo."
"Ne znam. Kunem se da ne znam."
Polusupruga se povukla. To isto sada učini i Šedvel pretvarajući se da mu je žao.
Dete koje se nalazilo u prljavštini na svega nekoliko jardi od Kala već se uspravilo. Bilo je veliko
otprilike kao kakav šimpanza i kao i njegova braća i sestre izgledalo kao da je pretrpelo neku strašnu
nesreću. Kroz kožu su mu bili istisnuti delovi unutrašnjih organa, ostavljajući torzo da na pojedinim
mestima upadne sam u sebe, a na drugim, opet, da se razmeće nemogućim dodacima creva. Dvostruki nizovi
patuljastih udova visili su mu iz stomaka, a između nogu su mu štrčale pozamašne mošnice, koje su se pušile
poput kandila, ali bez ikakvog pratećeg organa koji bi izbacivao ono što se u njima kuvalo.
Dete je od samog početka znalo šta mu je posao: da teroriše.
Iako mu je lice još bilo prljavo od porođaja, njegove natečene oči pronađoše Kala, i ono poče da se
gega prema njemu.
"Oh zaboga..."
Kal stade da se osvrće tražeći pogledom Prodavca, ali njega nije bilo.
"Već sam vam rekao", povika on u tamu. "Ne znam gde je taj vaš jebeni ćilim."
Šedvel ne odgovori. Kal ponovo povika. Kopile mame Pas samo što se nije obrušilo na njega.

34
 "Šedvele, čujete me, molim vas!"
A onda zbogomčić progovori.
"Kale...", pozva ga.
On na trenutak prestade sa se bori protiv veza koje su ga sputavale i s nevericom se zagleda u njega.
Zbogomčić ponovo progovori. Izusti ona ista dva sloga.
"Kale..."
Još dok mu je izgovarao ime prstima je stao da vuče gnoj što mu je obavijao glavu. Licu koje je
izgorelo nedostajao je deo lobanje, ali neodoljivo je podsećalo na lice svoga oca: Elroja. Trenutak kada je
ugledao te poznate crte usred tolike izobličenosti predstavljao je vrhunac užasa. A kada je Elrojevo dete
posegnulo da ga dodirne, on ponovo poče da vrišti, mada uopšte nije bio svestan onoga što je govorio; znao
je samo da preklinje Šedvela da spreči stvorenje da ga dodirne.
Jedini odgovor bio mu je sopstveni glas što se odbijao napred nazad dok nije zamro. Detetove ruke
trgnuše se unazad i njegovi dugački prsti zariše se u Kalovo lice. On pokuša da se odupre, ali ono mu se još
više približi, zagrlivši ga svojim lepljivim telom. Što se više borio to se više uplitao.
Sada su ga ostali zbogomčići oslobodili svojih veza, prepustivši ga novom detetu. Bilo je staro svega
nekoliko minuta, ali posedovalo je jedinstvenu snagu, tako da je zakržljalim šakama na stomaku grabuljalo
po Kalovoj koži, a stisak mu je bio tako snažan da se ovaj borio za vazduh.
Sa udaljenosti od nekoliko inča od Kalovog lica ono ponovo progovori, ali ovog puta glas koji je
dopro iz tih unakaženih usta nije pripadao njegovom ocu, već Imakolati.
"Priznaj", zahtevala je ona. "Priznaj šta znaš."
"Samo sam video neko mesto...", poče on, pokušavajući da izbegne pljuvačku koja samo što nije
kanula sa brade zveri. Nije uspeo. Pala mu je na obraz i počela da cvrči kao usijana mast.
"Znaš li kakvo je to mesto?" upita vračara.
"Ne...", odvrati on. "Ne, ne znam..."
Odgovor je glasio da; razume se da ga je sanjao. Ko nije snevao o raju?
Istog časa njegove misli zaboraviše na sadašnji užas i predadoše se nedavnoj radosti. Lebdenju iznad
Fuge. Pogled na tu zemlju iz bajke iznenada rodi u njemu želju da se odupre. Slava koju je video u svom
umu morala je biti sačuvana od rugobe koja ga je grlila, od njegovih tvoraca i gospodara, a u takvoj jednoj
borbi mogao je i život da izgubi. Mada nije ništa znao o tome gde se ćilim trenutno nalazi, bio je spreman
čak i da nestane samo da ne dozvoli da kaže bilo šta iz čega bi Šedvel mogao da izvuče korist. Dok god bude
imao daha, činiće sve što je u njegovoj moći da ih osujeti u naumu.
Elrojevo dete kao da je osetilo tu njegovu novostečenu odlučnost, pa je još snažnije obmotalo ruke
oko njega.
"Priznaću", zaurla on u njegovo lice. "Reći ću vam sve što želite da znate."
I on smesta poče da govori.
Međutim, ono o čemu je on počeo da govori njih nije zanimalo. Počeo je da recituje vozni red sa
stanice u Ulici Lajm koji je znao napamet. Prvi put je počeo da ga uči kada je imao jedanaest godina, pošto
je na televiziji video nekog čoveka koji je imao odlično pamćenje te je demonstrirao svoju veštinu
prisećajući se pojedinosti sa nasumično odabranih fudbalskih utakmica - imena ekipa, rezultate, imena
strelaca - sve do 1930. godine. Bio je to potpuno beskoristan trud, ali obimnost njegovog znanja ostavila je
moćan utisak na Kala, te je nekoliko narednih nedelja potrošio pamteći sva moguća obaveštenja koja je
mogao da pronađe, dok mu nije palo na pamet da njegov magnum opus, u stvari, stalno prolazi tamo-amo u
dnu bašte: vozovi. Toga dana počeo je sa lokalnim linijama, a ambicije bi mu svaki put postale veće kada bi
se uspešno i bez greške setio dnevnog rasporeda. Za sve ove godine nije zaboravio ono što je tada naučio,
ažurirajući podatke o linijama ili zatvaranju pojedinih stanica. A njegov um, koji je imao poteškoća da
pripiše licima imena, i danas je bio u stanju da na zahtev, u jednom dahu, izvergla ova potpuno nevažna
obaveštenja.
Eto, to im je on sada pružio. Red vožnje za Mančester, Kru, Staford, Volverhempton, Birmingem,
Konventri, Čeltnam Spa, Riding, Bristol, Eksiter, Solsberi, London, Kolčester; sve dolaske i odlaske, kao i
fusnote u kojima je stajalo koji vozovi idu samo subotom i koji nikada ne voze na državne praznike.
Ja sam Ludi Muni, pomisli on, dok je odugovlačio, navodeći vozove zvonkim, jasnim glasom, kao da
se obraća kakvom imbecilu. Trik je potpuno pomeo čudovište. Zurilo je u Kala koji je govorio, nesposobno
da razume kako se ovaj zatvorenik oslobodio straha.

35
 Imakolata je psovala Kala kroz usta sestrića, nanovo mu pretila, ali on jedva da ih je čuo. Redovi
vožnje posedovali su vlastiti ritam, koji ga je uskoro poneo. Stisak čudovišta se pojačao; još malo pa će Kalu
početi da pucaju kosti. Ali on je nastavljao da govori, hvatajući vazduh svaki put pred početak novog dana, a
onda prepuštajući jeziku da obavi daljnji posao.
Pa to je poezija, dečače, primeti Ludi Muni. Nikada nisam čuo ništa slično. Čista poezija.
Možda je i bila. Dani strofe, a sati stihovi, preoblikovani u pesničke stvari jer su izgovarani smrti u
lice.
Znao je da će ga ubiti zbog njegovog prkosa, kada konačno shvate da sa njima nije izmenio nijednu
smislenu reč. Ali biće da zemlja iz bajki ima kapiju za duhove.
Upravo je počeo da navodi škotske vozove - za Edinburg, Glazgov, Pert, Invernes, Abardin i Dandi -
kada krajičkom oka ugleda Šedvela. Prodavac je odmahivao glavom, a onda je razmenio nekoliko reči sa
Imakolatom - nešto kao da će morati da pita staricu. Onda se okrenuo i utonuo u tamu. Digli su ruke od svog
zatvorenika. Coup de grace će uslediti za nekoliko sekundi.
Osetio je da je stisak popustio. On na trenutak zastade, čekajući završni udarac. Ali nije ga dočekao.
Umesto njega, stvorenje je povuklo ruke kojima ga je stezalo i krenulo za Šedvelom, ostavivši Kala da leži
na tlu. Iako su ga oslobodili, jedva da je mogao da se pokrene; udovi, svi u modricama, bili su mu ukočeni,
jer su onako dugo bili stegnuti i zgrčeni.
A onda je shvatio da njegovim mukama nije bio kraj. Osetio je kako mu se ledi znoj na licu, pošto je
počela da mu prilazi majka Elrojevog užasnog deteta. Nije mogao da joj umakne. Opkoračila ga je,
posegnula za njegovom glavom i privukla mu lice na svoje grudi. Njegovi mišići pobuniše se zbog ovog
savijanja, ali već trenutak kasnije, kada mu je prinela bradavicu usnama, zaboravio je na bol. Davno
zanemareni instikt natera ga da je prihvati. Iz dojke mu niz grlo poteče neka gorka tečnost. Hteo je da je
ispljune, ali njegovo telo nije imalo za to snage. Umesto toga osetio je kako gubi svest pod uticajem ove
najnovije izopačenosti. San pomrači užas.
U mraku je ležao u miomirisnom krevetu, dok mu je neki ženski glas pevao uspavanku bez reči čiji
je uljuljkujući ritam bio praćen krajnje lakim dodirima po celom telu. Prsti su poigravali po njegovom
trbuhu i preponama. Bili su hladni, ali znali su više trikova od prstiju kakve kurve. Ukrutio mu se u sekundi;
dahtao je posle još jedne. Nikada ranije nije doživeo slično milovanje niti bio doveden do tačke s koje nema
povratka kroz toliko agonije. Njegovo se dahtanje pretvori u krike, ali uspavanka ih priguši, rugajući se
njegovoj muškosti svojim dečijim zapevanjem. Bio je bespomoćno dete, uprkos erekciji; ili možda baš zbog
nje. Dodir je sve više zahtevao, a njegovi krici postajali su sve uporniji.
Na trenutak ga sopstveno drhtanje trgnu iz sna i oči mu ostadoše dovoljno dugo otvorene da vide
kako se još nalazi u samrtničkom sestrinom zagrljaju. Zatim ga ponovo obuze tinjavi dremež, i on se
isprazni u prazninu tako duboku da je progutala ne samo njegovo seme, već i uspavanku i pevača; a na kraju
i sam san.
Kada se probudio bio je sam i plakao je. Boleo ga je svaki delić tela, ali ipak se odmotao iz klupka
koje je od sebe napravio, a zatim i ustao.
Na satu je stajalo da je devet minuta posle dva. Poslednji noćni voz iz Lajm strita odavno je otišao; a
prvi koji je išao u nedelju ujutro neće krenuti još mnogo časova.

6. BOLESNE DUŠE

1.
Mimi se povremeno budila; ostalo vreme je spavala. Ali sada su ta dva stanja veoma podsećala jedno
na drugo: san su joj remetile brige i nelagodnost - a kada je bila budna morile su je iskidane misli koje su se
gubile u besmislenim delićima, poput snova. U jednom je trenutku bila sasvim ubeđena da je u uglu sobe
plakalo neko dete, dok noćna sestra nije ušla i obrisala pacijentu oči. U drugom bi, pak, ugledala, kao da
posmatra kroz prljavi prozor, neko mesto koje je znala, ali koje je izgubila, a stare kosti su je bolele od želje
da se nađe tamo.
Usledila je još jedna vizija; uzalud se ponadala da je i ova samo san. Bila je stvarna.
"Mimi?" oslovi je tamnokosa žena.
Udar koji je Mimi pretrpela oštetio joj je vid, ali oči su je još toliko služile da je mogla da prepozna
priliku koja je stajala u dnu kreveta. Posle toliko godina koje je provela sama sa svojom tajnom, neko iz

36
Fuge ju je konačno pronašao. Ali ovo večeras neće biti nikakav dirljiv susret, niti sa ovom posetiteljkom, niti
sa njenim sestrama.
Vračara Imakolata došla je ovamo da ispuni obećanje koje je dala još pre no što je Fuga skrivena: a
ono je glasilo da će Vidovnjake uništiti, ako već ne može njima da vlada. Oduvek je tvrdila da je Lilitin
potomak: poslednji čistokrvni izdanak prvobitne magije. Stoga se njeno pravo da vlada njima samo po sebi
podrazumevalo. Ismejali su je zbog te pretpostavke. Nisu trpeli da njima neko vlada, niti su mnogo polagali
na genealogiju. Imakolata je bila ponižena; a to je bila činjenica koju žena poput nje - što je posedovala moći
čistije od većine moći koje su drugi posedovali, to joj se moralo priznati - neće lako zaboraviti. Sada je
pronašla poslednjeg Čuvara ćilima, i bila je rešena da prolije krv ako bude potrebno, samo da ga dobije.
Čitav jedan vek ranije, Veće je opskrbilo Mimi nekolikim tajnama Stare nauke kako bi mogla da se
odbrani u situacijama poput ove. Bile su to tek manje važne stvari; sredstva za zbunjivanje neprijatelja. Ništa
pogubno. Za nešto više nije bilo vremena. Međutim, ona im je i na tome tada bila zahvalna: pružale su joj
bar malo utehe kada se suočila sa životom u Kraljevstvu bez svog voljenog Roma. Ali godine su prolazile i
niko nije došao, bilo da joj kaže da je sa čekanjem završeno i da tkanje može otkriti svoje tajne, bilo da
pokuša na silu da joj otme Fugu. Uzbuđenje ranih godina koje joj je pružalo saznanje da se nalazi između
magije i njenog uništenja, svelo se na zamorno stražarenje. Ulenjila se i postala zaboravna; kao i svi ostali.
Tek pred kraj, kada je ostala sama, i počela da shvata da sve više slabi, uspela je da odagna tupost
koju joj je nametnuo život među Kukavicama, pa je pokušala da svoje opsednute mentalne moći usredsredi
na problem tajne koju je toliko dugo štitila. Ali u to vreme je njen um već počeo da luta - bili su to prvi
nagoveštaji udara koji će je onesposobiti. Da bi sastavila ono kratko pismo koje je poslala Suzani bio joj je
potreban dan i po, pismo u kome se izložila riziku i rekla više no što je želela, jer je vreme bilo na izmaku i
jer je osećala da se opasnost približava.
Bila je u pravu; opasnost je sada bila tu. Imakolata je verovatno osetila signal koji je Mimi uputila na
samom kraju: poziv svim Vidovnjacima vezanim za Kraljevstvo da joj priteknu u pomoć. To i onaj
nagoveštaj verovatno su predstavljali najveće greške koje je počinila. Jedna vračara Imakolatine snage
sigurno ne bi previdela takve pozive za uzbunu.
I evo je sada tu, došla je da poseti Mimi poput kakvog oteranog deteta, željnog da ispravi stvari bar
na samrtničkoj postelji, i na taj se način dočepa nasledstva. Bila je to analogija čiji su se tragovi očitavali na
ovom stvorenju.
"Bolničarki sam rekla da sam ti kćer", reče ona, "i da moram provesti s tobom izvesno vreme.
Nasamo."
Mimi je osećala takvu odvratnost da je želela da je pljune, ali za to nije imala ni snage ni pljuvačke.
"...Znam da ćeš umreti, pa sam došla da se pozdravim, posle svih ovih godina. Kako čujem, izgubila
si moć govora; neću očekivati da mi se ispovediš. Postoje i drugi načini. Mi znamo kako se um može
razgolititi i bez reči, zar ne?"
Ona priđe malo bliže krevetu.
Mimi je znala da su vračarine reči istinite; postojali su načini da telo - čak i jedno ovakvo jadno i
tako blizu smrti poput njenog - bude naterano da oda svoje tajne, ako ispitivač poznaje metode. A Imakolata
ih je poznavala. Ona, krvnik vlastitih sestara; ona, večna devica, kojoj je celibat omogućio pristup moćima
nedostupnim ljubavnicima: ona je znala kako. Mimi će ipak morati da upotrebi neki trik ili će sve biti
izgubljeno.
Krajičkom oka Mimi je primetila Hag, ispijenu sestru, pogrbljenu pored zida, sa širom razjapljenim
bezubim desnima. Magdalena, Imakolatina druga sestra, smestila se na stolicu za posetioce i raširila noge.
Čekale su da zabava počne.
Mimi otvori usta kao da želi da kaže.
"Imaš nešto da mi saopštiš?" upita Imakolata.
Dok je vračara govorila Mimi upotrebi ono malo preostale snage da prema gore okrene dlan leve
šake. Tamo, između ispreplitanih linija života i ljubavi, nalazio se simbol iscrtan hrenom, koji je toliko često
obnavljan da joj je koža sada bila nepovratno obojena; simbol kome ju je naučio jedan Babu nekoliko
časova pre velikog tkanja.
Odavno je zaboravila šta on označava ili može da učini - ako joj je ikada i bilo rečeno - ali on je
predstavljao jedan od nekoliko načina odbrane koje su joj podarili i koje je ona bila u stanju da upotrebi.
Zanosi Loa bili su fizički, a njeno telo je sada bilo suviše ukočeno da bi ih mogla izvesti; oni koje su
upražnjavali Aje bili su muzički, a pošto nije imala sluha, njih je prve zaboravila. Je-mei, Vidovnjaci čiji se

37
genije ispoljavao u tkanju, nisu joj podarili nikakav zanos. Bili su suviše zaposleni, tokom onih poslednjih,
iscrpljujućih dana, svojim magnum opusom: ćilimom koji je uskoro trebalo da sakrije Fugu na čitav jedan
vek.
Ali većina stvari kojima ju je onaj Babu naučio sada je bila izvan njenih moći - zanos reči bio je
beskoristan bez usana koje bi ga oblikovale. Jedino joj je još ostao ovaj nejasan znak - koji je predstavljao
tek nešto više od prljave mrlje na njenoj ukočenoj šaci - da vračaru zadrži na odstojanju.
Ali ništa se ne dogodi. Nije se oslobodila nikakva snaga; čak ni najmanji dašak. Pokušala je da se seti
da li joj je Babu dao i neko naročito uputstvo kako se pokreće ovaj zanos, ali njen um je uspeo da se priseti
samo njegovog lica; osmeha koji joj je uputio; i drveća iza njegove glave što je propuštalo sunčevu svetlost
kroz grane. Kakvi su to samo bili dani; ona tako mlada; i sve je bilo jedna pustolovina.
Sada to više nije bila pustolovina. Samo umiranje u pohabanoj postelji.
Iznenada se začu grmljavina. I sa njenog dlana - možda oslobođen pomoću sećanja - provali zanos.
Sa šake joj odskoči lopta energije. Imakolata ustuknu kada se zujava mreža svetlosti spusti oko
kreveta, zadržavajući zlo na odstojanju.
Vračara je brzo reagovala. Menstrum, ta bujica sjajne tame koja je predstavljala krv njenog
prefinjenog tela, suknu joj iz nozdrva. Bila je to moć čije je ispoljavanje Mimi videla možda tek desetak
puta, i to uvek samo kod žena: bio je to eterski rastvor u kome je, bar se tako pričalo, ona koja ga je
posedovala mogla da rastopi celokupno iskustvo, a zatim ga ponovo stvori po ugledu na svoje želje. Dok je
Stara nauka zastupala demokrtiju u magiji, svima pristupačnu - bez obzira na pol, starost ili moralna
shvatanja - menstrum je izgleda birao one koji su mu se dopadali. Popriličan broj izabranih oterao je u
samoubistvo svojim zahtevima i vizijama; ali nema sumnje da je to bila moć - možda čak i telesno stanje -
koja nije poznavala granice.
Bilo je potrebno svega nekoliko kapljica, koje su u vazduhu postale bodljikave, da se raznese mreža
što ju je stvorio zanos Babua, i da Mimi ostane potpuno nezaštićena.
Imakolata je zurila u staricu, plašeći se onoga što bi moglo uslediti. Nema sumnje da je Veće
upoznalo čuvara sa nekim zanosima za kraj igre koje će ona, u krajnjoj nuždi, osloboditi. To je bio razlog što
je savetovala Šedvelu da prvo ispitaju ostale tragove; kako bi izbegla ovaj potencijalno letalni sukob. Ali svi
ti drugi tragovi pokazali su se kao ćorsokaci. Blago je nestalo iz kuće u Ulici Tuge. Jedini svedok Muni,
sišao je s uma. Bila je primorana da dođe ovamo i suoči se sa čuvarem, ne plašeći se same Mimi, već niza
odbrana kojima ju je Savet nema sumnje opskrbio.
"Nastavi..." reče ona. "... izvedi svoj najopasniji trik."
Ali starica je nepomično ležala, pogleda punog predviđanja.
"Nemamo još mnogo vremena", reče Imakolata. "Ako znaš još koji zanos, pokaži ga."
Ona je i dalje nepomično ležala, tako da bi čovek pomislio kako je njena moć neograničena.
Imakolata nije više mogla da podnese to isčekivanje. Zakoračila je ka krevetu u nadi da će naterati
staru kučku da ispolji svoje moći; kakve god da su bile. Ona i dalje nije reagovala.
Zar je moguće da je pogrešno protumačila znake? Možda ta žena nije iz oholosti ležala tako mirno,
već iz očajanja? Zar je smela da se ponada da je Čuvar na neki, nekim čudom, bio bespomoćan?
Ona dodirnu Mimin otvoreni dlan, otravši istrošenu kaligrafiju. Moć koju je on nekada sadržao bila
je istrošena; a starica u krevetu nije ni pokušavala da je u tome spreči.
Ako je Imakolata znala šta je to zadovoljstvo, onda ga je u tom času osetila. Iako je izgledalo
neverovatno, čuvar je bio razoružan. Nije posedovala nikakav konačni, razarajući zanos. Ako je ikada znala
za nešto slično, u starosti je zaboravila.
"Došlo je vreme da te oslobodimo tereta", reče ona i ispusti malu količinu bola u vazduh iznad
Mimine drhtave glave.

2.
Noćna sestra je pogledala na zidni sat. Prošlo je već pola sata od kada je pustila u sobu uplakanu
kćerku gospođe Lašenski. Ako je pravo, trebalo je posetiteljki da kaže da navrati sutra ujutro, ali žena je
putovala noću, a bilo je i vrlo verovatno da pacijentkinja neće dočekati zoru. Pravila je trebalo usaglašavati
sa saosećanjem; ali pola sata je bilo sasvim dovoljno.
Kada je krenula niz hodnik, začula je krik iz staričine sobe, i zvuk prevrtanja nameštaja. U tili čas
našla se kod vrata. Kvaka je bila vlažna i njoj ne pođe odmah za rukom da ih otvori. Stala je da lupa, dok je
buka unutra postajala sve glasnija.

38
 "Šta se dešava?" upita ona.
A unutra, vračara je posmatrala vreću isušenih kostiju i ispijenog mesa na krevetu. Gde je samo ova
žena smogla snagu volje da joj se suprotstavi?; da se odupre iglama za ispitivanje koje joj je mestrum zabo
kroz nepce, u same misli?
Veće je dobro izabralo, uzevši nju za jednog od tri čuvara Utkanog sveta. Čak i sada, dok joj je
menstrum probijao pečate mozga, spremala se na konačnu i neprobojnu odbranu. Spremala se da umre.
Imakolata je gledala kako primorava sebe da umre pre no što joj igle izmame tajne.
S druge strane vrata bolničarka je postavljala sve jasnija i obimnija pitanja.
"Otvorite vrata! Molim vas, otvorite vrata!"
Vreme je isticalo. Ne obraćajući pažnju na bolničarkine zahteve, Imakolata sklopi oči i stade da kopa
po prošlosti u potrazi za spletom oblika za koje se nadala da će uspeti dovoljno dugo da pomute staričin
razum kako bi igle mogle da obave posao. Lako je prizvala jednu stranu jedinstva: sliku smrti istrgnutu iz
njenog jedinog pravog pribežištva u Kraljevstvu, Svetilišta Smrtnosti. Druga je bila problematičnija, jer
svega je jednom ili dvaput videla čoveka koga je Mimi ostavila u Fugi. Ali menstrum je imao načina da
podstakne sećanja, i kakav joj je bolji dokaz bio potreban da je obmana uspela, od izraza koji se razlio
ženinim licem, kada se pojavila njena davno izgubljena ljubav u podnožju kreveta, podižući ruke koje trule?
Nastavivši svoj posao, Imakolata pojača snagu kojom je pretraživala mozak čuvara, ali pre no što je uspela u
njemu da pronađe ćilim, Mimi - krajnjim gargantuovskim naporom - ščepa čaršav šakom koja joj je još bila
upotrebljiva i hitnu ga na fantoma, čime je rečito iskazala šta misli o vračarinom blefiranju.
Zatim je postrance ispala iz kreveta, mrtva pre no što je udarila o pod.
Imakolata vrisnu od besa; upravo u tom trenutku, sestra provali unutra.
Ono što je ta žena ugledala u sobi broj šest, ona to nikada nikome neće reći dok god bude živa.
Delimično stoga što se plašila podsmeha kolega; a delimično i zato što bi, ako je oči nisu prevarile i ako je u
živom svetu bilo takvih užasa kakve je ona na trenutak videla u sobi Mimi Lašinski, spominjanje moglo da
ih privuče, a ona, žena svog vremena, nije znala ni molitve niti je imala hrabrosti da tu tamu zadrži na
odstojanju.
A pored toga, nestali su istog časa kada ih je ugledala - naga žena i mrtvi muškarac u podnožju
kreveta - nestali kao da nikada nisu ni postojali. Prisutne su bile samo kćer, koja je neprestano ponavljala:
"Ne... ne...", i mrtva majka na podu.
"Idem po doktora", reče bolničarka. "Molim vas ostanite ovde."
Ali kada se vratila u sobu, utučena žena se već opraštala, a onda je otišla.

3.
"Šta se dogodilo?" upita Šedvel kada krenuše iz bolnice.
"Mrtva je", reče Imakolata i ne prozbori više nijednu reč dok ne odmakoše otprilike dve milje od
bolničke kapije.
Šedvel je znao da ne treba navaljivati. Reći će ono što ima da kaže kada to sama bude htela.
Tako je i bilo:
"Nije imala čime da se brani, Šedvele, osim nekog prljavog trika koji sam naučila još u kolevci."
"Kako je to moguće?"
"Možda je jednostavno ostarila", glasio je Imakolatin odgovor. "Um joj je istrulio."
"A ostali čuvari?"
"Ko zna? Možda su mrtvi. Odlutali u Kraljevstvo. Na kraju je ostala sasvim sama." Vračara se
osmehnu; bio je to izraz na koji njeno lice nije bilo naviknuto. "A ja sam bila toliko oprezna, sračunata,
plašila sam se da možda ne poseduje zanose koji će me raščiniti, a ona nije imala ništa. Ništa. Bila je samo
jedna starica na samrti."
"Ako je ona poslednja, onda nema nikog ko bi nas zaustavio, je li tako? Nikog ko bi nas sprečio da
se domognemo Fuge."
"Izgleda da je tako", odvrati Imakolata, a onda ponovo utonu u ćutanje, zadovoljivši se time da
posmatra usnulo Kraljevstvo kako promiče pored prozora automobila.
I dalje je bila zadivljena njime, tim bednim mestom. Ne njegovim fizičkim pojedinostima, već
njegovom nepredvidivošću.
Oni su ovde ostarili, ti čuvari Tkanja. Oni koji su toliko voleli Fugu da su žrtvovali svoje živote da bi
je sačuvali od zla - konačno su se umorili od stražarenja i pali u zaborav.

39
 Ali mržnja se nije zaboravljala; mržnje su se sećali još dugo pošto su zaboravili ljubav. Ona je bila
živi svedok toga. Njen cilj - da pronađe Fugu i slomi joj sjajno srce - nimalo nije potamneo iako je u potrazi
protratila jedan ceo životni vek.
Ali ta će se potraga uskoro okončati. Kada pronađu Fugu izneće je na aukciju, njeni posedi postaće
igralište za Kukavice, njeni narodi - četiri velike porodice - biće prodani u roblje ili će biti ostavljeni da
lutaju ovim beznadežnim mestom. Ona pogleda kroz prozor. Nemirna svetlost kupala je cigle i beton,
plašeći i ono malo čarolije što je noć mogla gradu pozajmiti.
Magija Vidovnjaka ne bi mogla dugo da preživi na ovakvom jednom mestu. A šta bi oni bili bez
svojih zanosa? Izgubljen narod, sa vizijama u glavi, i sa nimalo moći pomoću koje bi ih ostvarili. Oni i ovaj
zaboravljeni grad bez sjaja imaće o mnogo čemu da razgovaraju.

7. VISOKA KOMODA

1.
Osam časova pre no što je Mimi umrla u bolnici, Suzana se vratila u kuću u Ulici Tuge. Spuštalo se
veče, pa je izledalo kao da se zgrada, koju su od pročelja do stražnjeg dela probadale zrake ćilibarne
svetlosti, gotovo oslobodila svoje sumornosti. Ali ta divota nije dugo potrajala, i kada se sunce premestilo na
drugu poluloptu bila je prinuđena da upali sveće, kojih je bilo u velikom broju po ispustima i policama;
očigledno da je starica palila jednu na drugu. Njihova svetlost bila je jača no što je očekivala, i puna nekog
čara. Išla je iz sobe u sobu, i svuda ju je pratio miris voska koji se topi; u tom je trenutku mislila da shvata
zbog čega je Mimi ovde, u ovoj čauri, mogla biti srećna.
Nigde nije bilo ni traga crtežu koji joj je baka prikazala. Nije ga pronašla ni u šarama drvenih podnih
dasaka, niti u ustrojstvu na tapetama. Šta god da je to bilo, nestalo je. Nije se radovala što će morati tu tužnu
vest da saopšti starici.
Međutim, na vrhu stepeništa, gotovo sakrivenu iza gomile nameštaja, pronašla je visoku komodu.
Nije utrošila mnogo vremena da ukloni komade nameštaja nagomilane ispred nje, ali pravo otkriće tek ju je
čekalo kada je na kraju spustila sveću na pod i otvorila vrata.
Lešinari koji su počistili kuću zaboravili su da isprazne visoku komodu. Unutra je još visila Mimina
odeća, kaput, krzna, balske haljine, a sve to, najverovatnije, nije bilo nošeno još od vremena kada je Suzana
prvi put otvorila ovo pronađeno blago. To je podseti na poklon koji je tom prilikom tražila. Spustila se na
kolena, govoreći sebi kako je glupo i pomišljati da je njen poklon još tu, a ipak je bila ubeđena da jeste.
Nije se razočarala. Tamo, među cipelama i finim tkaninama, pronašla je paket umotan u jednobojnu
smeđu hartiju na koju je bilo ispisano njeno ime. Poklon nije bio uručen na vreme, ali nije se ni izgubio.
Šake počeše da joj se tresu. Jedno pola minuta mučila se oko čvora na izbledeloj traci, dok nije
uspela da ga razveže. Razmotala je hartiju.
A unutra: knjiga. Nije bila nova, ako je suditi prema savijenim uglovima, ali je zato bila uvezana u
finu kožu. Ona je otvori. Iznenadila se kada je videla da je knjiga na nemačkom. Geschichten der Geheimen
Orte glasio je naslov, koji oklevajući prevede kao Priče o tajnim mestima. Ali čak i da nije znala površno
jezik, na osnovu ilustracija lako bi zaključila o kakvoj je knjizi reč: bila je to knjiga bajki.
Sela je na vrh stepeništa, sa svećom pored sebe, i stala pomnije da pregledava sadržaj. Priče su joj,
razume se, bile poznate: srela se sa njima do sada, u ovom ili onom obliku, stotinu puta. Gledala ih je
pretočene u holivudske crtane filmove, njihovi sižei korišćeni su za neke erotske priče, bile su predmet
učenih teza i feminističkih kritika. Ali njihovu draž nisu uspeli da ugroze ni komercijalizacija ni akademsko
razglabanje. Dok je tamo sedela, dete u njoj poželelo je da ponovo čuje te priče, iako ih je znala do u tančina
i mada je mislila na kraj još pre no što je bio izgovoren prvi red. To joj, razume se, nije smetalo. Njihova
neminovnost bila je, u stvari, deo njihove moći. Pojedinih priča čovek nikada nije mogao dovoljno da se
nasluša.
Do mnogih saznanja došla je kroz iskustvo: a većina stvari koje je saznala bile su rđave. Ali ove
priče podučavale su o drugačijim stvarima. Da san podseća na smrt, na primer, nije nikakvo otkriće; ali da
poljupci mogu smrt pretvoriti u puki san... to je već predstavljalo saznanje drugačijeg reda. Puko ispunjenje
želja, ukori ona samu sebe. Stvarni život nije nudio nikakva čudesa. Kada bi proždrljivoj zveri, rasporili
stomak, ona nije svoje žrtve izbacivala neozleđene. Seljaci nisu preko noći postajali prinčevi, niti je zlo
ikada bilo savladano sjedinjavanjem dobrostivih ljudi. To su sve bile iluzije koje je pragmatik, kakav se
zdušno trudila da bude, držao na odstojanju.

40
 Pa ipak, priče su je dirnule. To nije mogla da porekne. Dirnule su je onako kako umeju samo prave
stvari. Nisu joj oči zasuzile zbog preterane osećajnosti. Priče nisu bile nimalo sentimentalne. Bile su
neugodne, čak okrutne. Ne, suze na oči joj je nateralo podsećanje na unutrašnji život koji joj je bio toliko
blizak u detinjstvu; život koji je istovremeno predstavljao i bekstvo od boli i razočarenja, i osvetu nad
bolima i razočarenjima detinjstva; život koji nije bio ni sladunjav ni nepoznat; život na mestima iz njenog
uma - progonjenim, uzvišenim - koji je odlučila da zaboravi kada je zakoračila u svet odraslih.
I više od toga, u ovom ponovnom sjedinjavanju sa pričama u kojima je razabirala mitologiju,
pronašla je slike koje su možda mogle da joj pomognu da se snađe i novonastaloj zbrci.
Neobičnost priče u kojoj se obrela, vrativši se u Liverpul, napravila je novu pometnju među njenim
pretpostavkama. Ali ovde, na stranicama ove knjige, pronašla je stanje postojanja u kome ništa nije bilo
određeno, tu je vladala magija koja je sa sobom donosila preobražaje i čudesa. Nekada je tuda hodila, i
daleko od toga da se osećala izgubljenom, čak je mogla proći kao jedan od stanovnika te zemlje. Kada bi
samo mogla ponovo da bude onako drsko ravnodušna prema razumu, i da dopusti da je ta ravnodušnost vodi
kroz lavirint koji je čeka ispred, možda bi uspela da shvati te sile oko sebe za koje je znala da čekaju da
budu oslobođene.
Međutim, bolno bi bilo odreći se pragmatizma: toliko puta ju je spasao da ne potone. Uvek kada bi se
suočila sa propadanjem i tugom izdržavala bi zahvaljujući tome što je ostajala hladna; racionalna. Čak i kada
su joj umrli roditelji, razdvojeni nekim prećutnim izdajstvom koje ih je sprečavalo, čak i u poslednjim
časovima, da se međusobno teše, uspela je da ispliva; jednostavno je predano počela da se bavi praktičnim
stvarima dok ono najgore nije prošlo.
Sada ju je knjiga pozivala, svojim utvarama i čarolijama; sve je bilo dvosmisleno; sve je proticalo i
njen pragmatizam joj tu ne bi mnogo koristio. Nije važno. Bez obzira na sve što je tokom godina naučila o
gubicima, kompromisima i porazima, sada je ponovo bila pozvana u šumu u kojoj su devojke krotile
zmajeve; a jedna od tih devojaka još je imala njen lik.
Pregledavši na brzinu tri-četiri priče, vratila se na prvu stranu tražeću posvetu. Bila je kratka.
"Suzani", glasila je. "S ljubavlju od M.L."
Delila je stranu sa jednim čudnim epigramom.
Das, was man sich vorstellt, braucht man nie zu verlieren.
Mučila se s njim, podozrevajući da njenom zarđalom nemačkom izmiču nijanse. Najpribližnije što je
mogla da sastavi bilo je:
Ono što je zamišljeno ne mora nikada biti izgubljeno.
Imajući na umu ovu mudrost, vratila se pričama, zadržavajući se na ilustracijama, koje su posedovale
jednostavnost rezbarija, ali su pri iole pomnijem zagledanju otkrivale čitav niz tananih pojedinosti. Ribe s
ljudskim licima zurile su ispod mirne površine ribnjaka; dva stranca razgovarala su šapatom koji se
otelotvorivao u vazduhu iznad njihovih glava; u srcu neke divlje šume, prilike koje se uopšte nisu skrivale
među drvećem pokazivale su svoja bleda, iščekujuća lica.
Prolazili su časovi; kada je pregledala knjigu od korica do korica, tek na trenutak je sklopila oči da se
odmori, ali savladao ju je san.
Kada se probudila videla je da joj je sat stao nešto posle dva. Fitilj pored nje treperio je u bari od
voska preteći da se utopi u njemu. Ustala je, i počela da hramlje po odmorištu kako bi razdrmala utrnule
noge, a potom se vratila u stražnju spavaću sobu u potrazi za novom svećom.
Pronašla je jednu na dasci prozora. Dok ju je uzimala zapazila je nekakvo kretanje u dvorištu. Srce
poče brže da joj lupa; ali ostala je potpuno mirna, kako ne bi na sebe privukla pažnju, i nastavila da motri.
Prilika se nalazila u senci, tako da je, tek kada je ova za sobom ostavila ugao dvorišta pa ju je obasjala
svetlost zvezda, u njoj uspela da prepozna mladića koga je ovde videla prethodnog dana.
Krenula je niz stepenice, usput pripalivši novu sveću. Želela je da razgovara sa tim čovekom; želela
je da zna zašto je onako pobegao i ko ga je to progonio.
Kada je izašla u dvorište, on se podigao iz svog skrovišta i pojurio prema stražnjoj kapiji.
"Stani!" pozva ga ona. "Ja sam, Suzana."
To mu ime verovatno ništa nije značilo, ali ipak je stao.
"Ko?" upita on.
"Videla sam te juče. Bežao si..."
Kal shvati da je to devojka iz hodnika. Ona koja se isprečila između njega i Prodavca.
"Šta se dogodilo?" upita ona.

41
 Izgledao je užasno. Odeća mu je bila iscepana, lice umrljano, i mada nije mogla biti sigurna, učinilo
joj se da na njemu ima i tragova krvi.
"Ne znam", odvrati on hrapavim glasom. "Ništa više ne znam."
"Dođi unutra?"
On se ne pomeri.
"Koliko si dugo ovde?" upita on.
"Satima."
"Kuća je prazna?"
"Nema nikog osim mene."
Zadovoljivši se time, ušao je za njom kroz stražnji ulaz. Ona pripali još nekoliko sveća. Pri njihovoj
svetlosti pokaza se da je njena pretpostavka bila tačna. Bio je krvav; i smrdeo je kao da je izišao iz jame
pune đubreta.
"Ima li vode?" upita on.
"Ne znam; možemo pogledati"
Imali su sreće; vodovod nije zatvorio dotok vode. Slavina u kuhinji poče da krklja, a u cevima da
tutnji, ali na kraju ipak poteče mlaz ledene vode. Kal skide sako, zatim pokvasi lice i ruke.
"Idem da potražim neki peškir" reče Suzana. "Uzgred, kako se zoveš?"
"Kal."
Ona ga ostavi da se opere. Kada je otišla, on skide košulju ledenom vodom istrlja prsa, vrat i leđa.
Vratila se pre no što je završio, noseći jastučnicu.
"Ovo je najpribližnije peškiru što sam mogla da nađem", izjavi ona.
Zatim je smestila dve stolice u prednji deo prostorije i upalila nekoliko sveća. Sedoše i započeše
razgovor.
"Zašto si se vratio?" želela je da zna. "Posle onog juče?"
"Video sam nešto ovde", poče on oprezno. "A ti? Zašto si ti ovde?"
"Ovo je kuća moje bake. Ona je u bolnici. Umire. Vratila sam se da obiđem kuću."
"Ono dvoje što sam juče video", poče Kal, "jesu li oni prijatelji tvoje bake?"
"Sumnjam. Šta su hteli od tebe?"
Kalu je bilo jasno da je na klizavom terenu. Kako da joj ispriča koliko radosti i straha mu je donelo
nekoliko poslednjih dana?
"Teško je" poče on. "Hoću da kažem, nisam baš siguran da bilo šta što mi se u poslednje vreme
događa ima mnogo smisla."
"Znači, ima nas dvoje", odvrati ona.
Zurio je u šake, nalik na hiromanta u potrazi za budućnošću. Proučavala ga je; torzo mu je bio
prekriven ogrebotinama kao da se rvao sa vukovima.
Kada je podigao svoje bledoplave oči, oivičene crnim trepavicama, uhvatio ju je kako ga posmatra.
Neznatno je pocrveneo.
"Rekao si da si ovde nešto video", podseti ga ona. "Možeš li mi reći šta?"
Bilo je to jednostavno pitanje, i on ne vide razloga da joj ne odgovori. Ako mu ne bude verovala, to
je njen problem, ne njegov. Ali poverovala mu je. Čim je opisao ćilim, oči joj se razrogačiše i postadoše
divlje.
"Tako je", reče ona. "Ćilim. Tako je."
"Znaš za njega?" upita on.
Ona mu ispriča šta se dogodilo u bolnici; opisa mu crtež koji je Mimi pokušala da joj prikaže.
Tada je zaboravio sve sumnje zbog kojih je oklevao da ispriča celu priču. Opisao joj je celu
pustolovinu od onog dana kada je ptica pobegla. Ispričao joj je kako je video Fugu; opisao je Šedvela i
njegov kaput; Imakolatu; zbogomčiće; njihovu majku i primalju; događaje sa venčanje i one posle njega.
Dopunjavala je njegovu priču vlastitim opažanjima, o Miminom životu ovde u kući, o zabravljenim vratima,
zakovanim prozorima, i životu u tvrđavi kao da očekuje opsadu.
"Mora da je znala da će pre ili kasnije neko doći po taj ćilim."
"Ne po ćilim", ispravi je Kal. "Po Fugu."
Ona primeti da mu je pogled postao zanesen pri pomenu te reči, i poče da mu zavidi što je na
trenutak video mesto; njegova brda, jezera, divlje šume. Htela je da ga upita da li je među tim drvećem bilo
devojaka koje su svojom pesmom krotile zmajeve? To je bilo nešto što će sama morati da otkrije.

42
 "Znači taj ćilim je kućni prag, zar ne?" upita ona.
"Ne znam", odvrati on.
"Volela bih da možemo pitati Mimi. Možda ona..."
Pre no što je završila rečenicu, Kal skoči na noge.
"Oh, bože." Tek sada se setio Šedvelovih reči na vrhu đubreta, da će poći da porazgovaraju sa
staricom.
Mislio je na Mimi, na koga bi drugog? Dok je navlačio košulju ispričao je Suzani ono što je čuo.
"Moramo poći do nje", reče on. "Isusa mu! Zašto se toga nisam ranije setio?"
Njegov nemir bio je zarazan. Suzana pogasi sveće i pre njega stiže do prednjih vrata.
"Mimi se ništa ne može dogoditi u bolnici", reče ona.
"Niko nije bezbedan", odvrati on, a ona je znala da je bio u pravu.
Kada se već našla na stepeniku ispred kuće, odjednom se okrenula i ponovo nestala u kući, da bi se
vratila nekoliko sekundi kasnije sa iskrzanom knjigom u rukama.
"Dnevnik?" upita on.
"Karta", odvrati ona.

8. PRAĆENJE NITI

1.
Mimi je bila mrtva.
Njene ubice su došle i otišle noću, ostavivši za sobom savršen dimni paravan kojim su prikrili svoj
zločin.
"Nema ničeg tajanstvenog u vezi sa smrću vaše bake", bio je uporan doktor Čai. "Brzo je slabila."
"Sinoć je neko bio ovde."
"Tako je. Njena kćer."
"Imala je samo jednu kćer; moju majku. A ona je mrtva već dve i po godine."
"Ko god da je bila ta žena, ona nije gospođi Lašenski učinila ništa nažao. Vaša je baka umrla
prirodnom smrću."
Suzana je shvatila da nije imalo svrhe prepirati se. Svaki njen dalji pokušaj da objasni svoje sumnje
završio bi zbrkom. Pored toga, Mimina smrt stvorila je novu spiralu zagonetki. A glavna među njima glasila
je: šta je to starica znala ili šta je bila, da su je morali otpremiti na drugi svet?; i sa koliko pretpostavki će
Suzana sada morati da se suoči kako bi bar nešto otkrila o svojoj ulozi u ovoj zagonetki? Jedno pitanje
povlačilo je drugo, a oba će sada, kada je Mimi ućutkana, morati da ostanu bez odgovora. Jedini preostali
izvor objašnjenja bilo je stvorenje koje je toliko nisko palo da je ubilo staricu na samrtničkoj postelji:
Imakolata. A za susret s njom Suzana je osećala da još ni iz daleka nije spremna.
Napustili su bolnicu i krenuli pešice. Bila je jako potresena.
"Da pojedemo nešto?" predloži Kal.
Bilo je tek sedam sati izjutra, ali pronašli su kafe u kome su služili doručak i naručili ogromne
porcije. Jaja sa šunkom, tost i kafa malo ih povratiše, mada im je tek predstojalo da plate ceh za
neprospavanu noć.
"Moraću da telefoniram ujaku u Kanadu", reče Suzana. "Da mu kažem šta se dogodilo."
"Sve?" upita Kal.
"Svakako da ne", odvrati ona. "To ostaje među nama."
Bilo mu je drago zbog toga. Ne samo zato što mu se nije dopadala pomisao da za priču saznaju i
drugi, već je želeo da to ostane samo njihova tajna. Ova Suzana razlikovala se od svih žena koje je ikada
sreo. Nije se skrivala iza nikakve maske, nije igrala igre. Posle jedne noći koju su proveli u ispovedanju - i
ovog tužnog jutra - iznenada su postali sadruzi u tajni koju će, mada se zbog nje približio smrti više nego
ikada ranije, srećno podneti ako bi to značilo da će s njom biti u društvu.
"Neće mnogo suza biti proliveno za Mimi", primeti Suzana. "Niko je nikada nije voleo."
"Čak ni ti?"
"Nikada je nisam upoznala", reče ona i ispriča Kalu ukratko Mimin život i vreme u kome je živela.
"Bila je uvek po strani", zaključi Suzana. "A sada znamo i zašto."
"Što nas ponovo vraća na ćilim. Moramo pronaći ljude koji su počistili kuću."
"Prvo moraš da se ispavaš."

43
 "Ne. Ušao sam u drugu snagu. Ali ipak želim da krenem kući. Samo da nahranim golubove."
"Zar ne mogu bez tebe da prežive nekoliko časova?"
Kal se namršti. "Da nije njih bilo", reče on, "ne bih bio ovde."
"Izvini. Da li mogu da pođem s tobom?"
"Voleo bih da pođeš. Možda ti uspe da nasmeješ oca."

2.
Pokazalo se da se Brendan toga dana već dosta smejao; Kal nije video oca toliko srećnog još od
vremena pre Elenine bolesti. Promena je bila tajanstvena. Oboje ih je srdačno pozdravio i pozvao da uđu ne
prestajući da ih zadirkuje.
"Želi li neko kafe?" ponudi on i ode u kuhinju. "Da ne zaboravim, Kale, Džeraldina je bila ovde."
"Šta je htela?"
"Donela je neke knjige koje si joj dao; rekla je da ih više ne želi." On na trenutak prekinu da sipa
kafu i zagleda se u Kala. "Rekla je da si se čudno ponašao."
"Mora da nam je to u krvi", odvrati Kal, a njegov se otac isceri. "Idem da se pobrinem za ptice."
"Već sam ih danas nahranio. I očistio im kaveze."
"Ti se stvarno bolje osećaš."
"A zašto i ne bih?" reče Brendan. "Imam nekog ko se brine o meni."
Kal klimnu ne shvativši šta je time hteo da kaže. Zatim se okrenu ka Suzani.
"Želiš li da vidiš prave šampione?" upita on, pa s njom iziđe iz kuće. Dan je već bio dosta topao.
"Nešto se čudno dešava s tatom", reče Kal, dok je prvi išao po neravnoj stazi prema golubarniku.
"Pre dva dana bio je na pragu samoubistva."
"Možda je naprosto prebrodio krizu", reče ona.
"Možda", odvrati Kal dok je otvarao vrata golubarnika. Istovremeno protutnja voz od čega se zatrese
tle.
"Devet dvadeset pet za Penzans", obavesti je Kal uvodeći je unutra.
"Zar pticama ne smeta što su tako blizu šina?" upita ona.
"Navikle su još dok su bile u ljusci", odvrati on i ode da pozdravi ptice.
Posmatrala ga je kako razgovara sa njima, lupkajući prstima po žičanoj mreži. Bio je čudan, u to nije
bilo sumnje, ali verovatno nimalo čudniji od nje. Bila je iznenađena nemarnošću s kojom su se hvatali
ukoštac s imponderabilijama što su iznenada ušle u njihove živote. Osećala je da stoje na pragu; u
kraljevstvu, s druge strane, možda će malo neobičnosti biti čak neophodno.
Kal se iznenada okrenu od kaveza.
"Džilkrist", reče on uz divlji osmeh. Upravo sam se setio. Razgovarali su o nekom momku po imenu
Džilkrist."
"Ko je razgovarao?"
"Dok sam bio na zidu. Radnici. Da! Pogledao sam u ptice i sve mi se vratilo. Nalazio sam se na zidu,
a oni su razgovarali o tome da ćilim prodaju nekom po imenu Džilkrist. To je znači naš čovek."
Kal se za nekoliko trenutaka vratio u kuću.
"Nemam kolačića..." poče Brendan dok je njegov sin prolazio uputivši se ka telefonu u hodniku. "Šta
se dogodilo?"
"Ništa naročito", odvrati Suzana.
Brendan joj nasu kafu, dok je Kal prevrtao imenik. "Vi niste odavde, zar ne?" upita Brendan.
"Živim u Londonu."
"Nikada nisam voleo London", izjavi on. "Mesto bez duše."
"Imam atelje u Mašvel brdu. Dopao bi vam se." Kada je Brendan zbunjeno pogleda, ona dodade:
"Pravim grnčariju."
"Našao sam ga", reče Kal držeći imenik u ruci. "K. V. Džilkrist, pročita on, "Prodavac polovnih
stvari."
"O čemu vi to?" upita Brendan.
"Pozvaću ih", reče Kal.
"Nedelja je", podseti ga Suzana.
"Mnoga slična mesta su otvorena nedeljom pre podne", odvrati on i vrati se u hodnik.
"Kupujete nešto?" upita Brendan.

44
 "Na neki način da", odgovori mu Suzana.
Kal okrenu broj. Neko s druge strane istog časa podignu slušalicu. Javi se ženski glas.
"Džilkrist, izvolite?"
"Halo", poče Kal. Želeo bih da razgovaram sa gospodinom Džilkristom, molim vas."
"Došlo je do kratke stanke, a onda žena reče:
"Gospodin Džilkrist je mrtav."
Gospode, Šedvel je baš bio brz, pomisli Kal.
Ali žena na drugom kraju još nije bila završila:
"Mrtav je već osam godina", nastavi ona. Glas joj bio bezizražajniji od sata koji govori. "Zbog čega
ste ga tražili?"
"Zbog tepiha", odgovori Kal.
"Želite da kupite tepih?"
"Ne. Ne baš da kupim. Mislim da je kod vas greškom dospeo jedan tepih..."
"Greškom?"
"Tako je. I ja ga moram dobiti nazad. Hitno."
"Bojim se da ćete morati o tome da porazgovarate sa gospodinom Vajldom."
"Da li biste mogli, molim vas, da me spojite s gospodinom Vajldom?"
"On je na ostrvu Vajt."
"Kada se vraća?"
"U utorak ujutro. Moraćete tada ponovo da pozovete."
"Svakako mora postojati..."
On zaćuta, shvativši da je veza prekinuta.
"Prokletstvo", reče. Podiže pogled i vide Suzanu na kuhinjskim vratima. "Tamo nema nikog s kim
bismo mogli da porazgovaramo." Uzdahnu. "I šta sada da radimo?"
"Bićemo noćni lopovi", odvrati ona nežno.

3.
Kada su Kal i ona žena otišli, Brendan je izvesno vreme proveo sedeći pored prozora i posmatrajući
baštu. Moraće uskoro da počne da je uređuje: Elena ga je u pismu ukorila što je postao tako nemaran.
Razmišljanje o pismu neizbežno ga je vratilo na njegovog donosioca, nebeskog gospodina Šedvela.
Ne razmislivši zbog čega to čini, on ustade i ode do telefona, proučavajući podsetnicu koju mu je taj
anđeo dao, a zatim okrenu broj. Sećanje na susret sa Šedvelom gotovo da je izbledelo u poređenju sa
poklonom koji mu je prodavac doneo, ali sklopili su pogodbu, toga se sećao, a ona je imala neke veze sa
Kalom.
"Je li to gospodin Šedvel?"
"Ko je to?"
"Brendan Muni."
"Oh, Brendane. Baš mi je drago što vam čujem glas. Imate nešto da mi kažete? O Kalu?"
"Otišao je u neko skladište, za nameštaj i tako to..."
"Zaista. Onda ćemo ga pronaći i učiniti srećnim. Je li bio sam?"
"Nije. Sa njim je bila i neka žena. Divna žena."
"Njeno ime?"
"Suzana Periš."
"A ime skladišta?"
Brendan poče nešto neodređeno da podozreva. "A zašto vam je ono Kal potreban?"
"Rekao sam vam. Zbog nagrade."
"Oh, da. Nagrada."
"U pitanju je nešto zbog čega će ostati bez daha. Skladište, Brendane. Konačno, pogodili smo se.
Treba biti fer."
Bendan spusti šaku u džep. Pismo je još bilo toplo. Nije bilo ničeg lošeg u sklapanju pogodbe s
anđelima, je li tako? Šta bi moglo biti bezbednije od toga?
On otkri ime skladišta.
"Otišli su samo po neki ćilim..." nastavi Brendan.
Veza se prekinu.

45
 "Jesi li još tu?" upita on.
Ali božanski glasnik je verovatno već odlepršao.

9. NAĐENO PRIPADA NALAZAČU

1.
Džilkristovo skladište za prodaju starog nameštaja bilo je ranije bioskop, i to u godinama kada su
bioskopi još bili raskošne ludosti. Ludost je i ostao, sa svojim lažnim rokoko pročeljem, i neprimerenom
kupolom posađenom na krov; ali od raskoši nije više bilo ni traga. Nalazilo se u neposrednoj blizini Kejskog
puta i predstavljalo jedini posed u bloku koji je još bio u upotrebi. Ostali su ili zatarabljeni ili spaljeni.
Stojeći na uglu Ulice Jamajka, i zureći u pravcu skladišta, Kal se pitao da li bi pokojni gospodin
Džilkrist bio ponosan što mu ime ukrašava jedno ovako propalo zdanje. Posao ovde nije mogao da cveta,
osim u slučaju rabota koje se najbolje obavljaju podalje od pogleda javnosti.
Radno vreme skladišta bilo je ispisano na izlizanoj tabli, na kojoj je nekada stajao bioskopski
program. Nedeljom je bilo otvoreno između pola jedanaest i dva. Sada je bilo tri i petnaest. Dvostruka vrata
bila su zatvorena i zabravljena, a ispred njih je bila postavljena dvokrilna željezna kapija, groteskni dodatak
pročelju, zaključana katancem.
"Kakve su ti provalničke sposobnosti?" upita Kal Suzanu.
"Nerazvijene", odvrati ona. "Ali brzo učim."
Pređoše Ulicu Jamajka da pogledaju zgradu izbliza. Nisu morali da izigravaju nevine prolaznike;
niko nije prošao ulicom još od kada su stigli ovamo, a saobraćaj je bio veoma slab.
"Mora postojati način da se prodre unutra", primeti Suzana. "Ti kreni duž pročelja. Ja ću ovuda."
"Dobro. Srešćemo se pozadi."
Razdvojiše se. Kala je put odveo u senku, dok je Suzanu njen ostavio na jarkom suncu. Čudno,
uhvatila je sebe kako žudi za oblacima. Od toplote joj je krv propevala, kao da je bila podešena na neku
vanzemaljsku radio-stanicu, a njene melodije su joj odzvanjale u glavi.
Dok ih je slušala Kal se pojavi iza ugla i prepade je.
"Pronašao sam put", reče on i povede je okolo do nekadašnjeg bioskopskog izlaza za slučaj nužde. I
na tim vratima nalazio se katanac, ali i lanac i katanac bili su jako nagriženi rđom. On je već bio pronašao
pola cigle, kojom je sada počeo da udara po katancu. Krhotine cigle vrcale su na sve strane, ali posle desetak
udaraca lanac je popustio. Kal prisloni rame uz vrata, i gurnu. Iznutra se začu lomljava, jer je srušio ogledalo
i još nekoliko stvari oslonjenih o ta vrata; ali uspeo je da stvori prolaz dovoljno širok da se njih dvoje uvuku
unutra.

2.
Unutrašnjost je ličila na neku vrstu Čistilišta, u kome su hiljade lampi, zavesa, tepiha - čekale Sudnji
dan, nagomilane u prašnjavoj bedi. Mesto je zaudaralo na stvari koje su ga ispunjavale; drvene predmete
koje su napali crvi, trulež, propale od silne upotrebe; nekada lepi komadi nameštaja sada su bili tako oronuli
da ih ni njihovi tvorci ne bi više uneli u kuću.
A ispod tog mirisa oronulosti, probijao se neki jetkiji i ljudskiji miris. Možda vonj znoja što se upio u
daske bolesničke postelje, ili u abažur kakve lampe koja je svetlela cele noći nekom paćeniku što nije
dočekao jutro. To nije bilo mesto na kome se trebalo duže zadržavati.
Još jednom su se razdvojili da bi što pre obavili posao.
"Čim ugledaš nešto nalik na to", reče Kal, "vikni."
A onda nestade među gomilama nameštaja.
Cvilenje u Suzaninoj glavi nije prestalo ni kada se sklonila sa sunca; još se samo pogoršalo. Možda
joj se u glavi vrtelo zbog toga što je pred njima bio jedan tako krupan zadatak, koji je podsećao na nemogući
zahtev iz kakve bajke, a može se izvršiti uz pomoć malo magije u divljini propadanja.
Ista ta misao, mada drugačije formulisana, prolazila je i Kalu kroz glavu. Što je više tražio, sve je
više sumnjao u svoje sećanje. Možda uopšte nisu pomenuli Džilkrista nego neko drugo ime, ili su možda
radnici zaključili da za ćilim neće dobiti dovoljno, te da nije vredan truda.
Kada je zavio za jedan ugao, začuo je neko grebanje iza gomile nameštaja.
"Suzana?" pozva je on. Zvuk njegova glasa razleže se unaokolo, ali odgovora nije bilo. Buka iza
njega ionako je već prestala, mada mu se količina adrenalina znatno uvećala, tako da se bržim korakom

46
uputio do naredne planine stvari i pokretne imovine. Još dok se nalazio na nekih pet jardi od nje oči mu
blesnuše jer je ugledao odrolani ćilim koji uopšte nije bio skriven, već je ležao ispod dvanaest trpezarijskih
stolica i komode sa ladicama. Nijedna od ovih stvari nije imala prikačenu cenu što je značilo da su nedavno
nabavljene i da još nisu sortirane.
Spusti se na kolena i povuče ivicu ćilima, pokušavši da vidi šaru. Ivica je bila oštećena, tkanje slabo.
Kada ju je povukao osetio je kako se niti kidaju. Ali uspeo je dovoljno da vidi i uveri se u ono što je već
znao: to je bio ćilim iz Ulice Tuge, ćilim koji je Mimi Lašenski za života čuvala i zbog koga je umrla; ćilim
Fuge.
Uspravio se i stao da skida stolice, gluv za zvuk koraka koji su mu se približavali s leđa.

3.
Prva stvar koju je Suzana ugledala bila je senka na tlu. Ona podiže pogled.
Između dva ormana pojavi se neko lice, ali nestade pre no što je uspela da ga pozove po imenu.
Mimi! Bila je to Mimi.
Ona se uputi ka ormanima. Nigde nikoga. Je li to počela da gubi razum? Prvo zvonjava u glavi, a
sada halucinacije?
Ali zašto su bili ovde ako ne veruju u čuda? Sumnju je utopila u iznenadnom naletu nade - da mrtvi
nekako mogu da raskinu pečat na nevidljivom svetu i dođu među žive.
Ona nežno pozva bakino ime. Bila je nagrađena odgovorom. Ne rečima, već mirisom lavande. S
njene leve strane, u dno prolaza od nagomilanih sanduka za čaj, dokotrljala se grudva prašine i tu zaustavila.
Ona krenu ka njoj, ili bi se pre moglo reći prema izvoru povetarca koji ju je doneo, a miris je sa svakim
napravljenim korakom postajao sve jači.

4.
"Mislim da je to moje", začu Kal neki glas iza leđa. Okrenu se. Na nekoliko stopa od njega stajao je
Šedvel. Sako mu je bio raskopčan.
"Kako bi bilo da se skloniš, Muni, i dopustiš da uzmem ono što je moje."
Kal zažali što nije bio toliko priseban da ovamo dođe naoružan. Tada nimalo ne bi oklevao da
Šedvela ubode u njegovo sjajno oko, a sebe nazove junakom zbog onog što je učinio. Ali imao je samo gole
šake. Moraće njima da se zadovolji.
On koraknu prema Šedvelu, ali čim se pomerio ovaj se skloni u stranu. Iza njega je neko stajao. Bez
sumnje, jedna od sestara; ili njihova kopilad.
Kal nije sačekao da proveri, već se okrenuo i dohvatio jednu od stolica bačenih preko ćilima. Ovim
je izazvao pravu malu lavinu; stolice se rasuše između njega i neprijatelja. On hitnu onu koju je držao prema
senovitom obličju koje je zauzelo Šedvelovo mesto. Zatim dohvati drugu i baci je za onom prvom, ali meta
se već izgubila u lavirintu nameštaja. A isto tako i Prodavac.
Kal se okrenu, nape mišiće i podmetnu leđa da podigne komodu sa ladicama. Uspeo je; komoda se
prevrnula na stražnju stranu, oborivši usput još nekoliko drugih komada nameštaja. Bilo mu je drago što je
napravila toliku buku; možda će ona privući Suzaninu pažnju. Zatim je posegnuo za ćilimom, ali dok je to
činio nešto ga sčepa otpozadi. Stade da ga odvlači sve dalje od njegove nagrade; u ruci mu je ostao mali
komad ćilim. A onda ga to nešto zavitla preko poda.
Zaustavio se udarivši u gomilu slika i fotografija u izrezbarenim ramovima, od kojih se nekoliko
prevrnu i razbi. Jedan trenutak ostao je da leži među krhotinama stakla kako bi povratio dah, ali ga odmah
potom ponovo izgubi od onog što je u narednom trenutku ugledao.
Iz mraka mu se približavao zbogomčić.
"Ustaj!" naredi mu on.
Uopšte nije čuo naređenje, jer mu je pažnja bila prikovana za lice ispred njega. To nije bio Elrojev
potomak, mada je i ovo čudovište ličilo na svoga oca. Ne; ovo je bilo njegovo dete.
Užas koji je na trenutak ugledao, budeći se iz omamljenosti u koju je zapao dok je ležao u prljavštini
na vrhu đubrišta, bio je suviše stvaran. Sestre su iscedile iz njega seme, a posledica toga bila je ova zver sa
njegovim licem.
Sličnost nije bila istančana. Njegovo nago telo bilo je bez ijedne dlake, a na nekoliko mesta čak
užasno izobličeno - prsti jedne šake bili su mu dva puta duži nego što je normalno, a oni na drugoj ličili su

47
na batrljke od pola inča; iz ramena mu je izviralo nešto nalik na loše oblikovana krila - koja su, možda,
parodirala stvorenja kojima su zavideli njegovi snovi.
Ova zver je više ličila na svog oca od ostalih, međutim, kada se suočio sa samim sobom, zastao je.
To oklevanje podstaklo je zver da krene u napad. Ona skoči na njega, ščepavši ga za grlo dugačkim
prstima u kojima nije bilo ni trunka topline i prisloni svoja usta uz njegova kao da želi sisanjem da ukrade
dah s Kalovih usana.
Nema sumnje da je nameravala da počini oceubistvo; stisak je bio dovoljan dokaz za to. Osetio je
kako mu noge popuštaju; dete mu dozvoli da se spusti na kolena, krenuvši zajedno s njim. Zglobovi prstiju
očešaše mu se o krhotine stakla i on pipajući pokuša da podigne jedan komad, ali ruka nije slušala naređenja
koja su joj stizala iz uma. Oružje mu ispade iz šake.
Negde tamo gde je bilo svetlo i gde se disalo, a odakle je on bio isteran, začu Šedvela kako se smeje.
A onda tog zvuka nestade i on nastavi da zuri u vlastito lice koje mu je uzvraćalo pogled kao da se nalazi
pred kakvim lošim ogledalom. Oči koje su mu se oduvek sviđale jer su bile tako blede; usta kojih se kao
dete stideo jer je mislio da su suviše ženskasta, a sada su, kada je to situacija zahtevala, s lakoćom davala
njegovom licu strog izgled, i koja su, tako su mu bar kazali, bila u stanju da se privlačno osmehnu. Uši,
velike i klempave, uši komedijaša na licu koje je obećavalo nešto uglađenije.
Verovatno većina ljudi napušta svet razmišljajući o takvim banalnostima. S Kalom je upravo to bio
slučaj.
Razmišljajući o svojim ušima, on oseti da ga obuzima slabost i klonu.

10. MENSTRUM

1.
Trenutak pre no što je stupila u nekadašnji foaje bioskopa, Suzana je shvatila da je to greška. Čak je i
onda mogla da odustane, ali začula je Mimin glas kako izgovara njeno ime i pre no što je bilo šta moglo da
je zaustavi, noge je odnesoše kroz vrata.
U foajeu je bilo mračnije nego u glavnom skladištu, ali ipak je mogla da vidi nejasnu bakinu priliku
koja je stajala pored zatarabljene blagajne.
"Mimi?" pozva je ona, dok joj je u umu ključalo od nejasnih protivurečnih utisaka.
"Ovde sam", odazva se starica, i raširi ruke prema Suzani.
Ponuđeni zagrljaj takođe je bio posledica pogrešne procene, ali ovaj put od strane neprijatelja.
Fizičko iskazivanje naklonosti nije bilo Mimina jača strana tokom života, a Suzana nije imala razloga da
pretpostavi kako je njena baka promenila navike posle smrti.
"Vi niste Mimi", reče ona.
"Znam da si iznenađena što me vidiš", odgovori samozvani duh. Glas je bio mek poput perca koje
pada. "Ali nemaš se čega bojati."
"Ko ste vi?"
"Znaš ti ko sam ja", dopre do nje odgovor.
Suzana nije sačekala nove zavodljive reči, već se okrenula u želji da se vrati odakle je došla. Od
izlaza ju je delilo otprilike tri jarda, ali njoj su sada izgledali kao tri milje. Pokušala je da zakorači po tom
dugačkom putu, ali komešanje u njenoj glavi iznenada postade zaglušujuće.
Ona prilika iza nje nije imala nameru da joj dopusti da pobegne. Tražila je sukob i samo bi uzalud
trošila snagu na suprotstavljanje. Stoga se okrenula i pogledala.
Maska se topila, iako je pogled očiju koje su se iza nje pojavljivale bio leden, a ne vatren. Prepoznala
je to lice, i mada nije smatrala da je spremna da se suprotstavi njegovom besu, taj ju je prizor nekako čudno
uzneo. Isparili su i poslednji tragovi Miminog lika, i sada je pred njom stajala Imakolata.
"Moja sestra..." reče ona, a vazduh oko nje zaigra na te reči, "... moja sestra Hag me je naterala da
odigram tu ulogu. Učinilo joj se da je tvoj lik podseća na Mimi. Bila je u pravu, zar ne? Ti si njeno dete."
"Unuka", promrmlja Suzana,
"Dete", dopre siguran odgovor.
Suzana je zurila u ženu ispred sebe, zadivljena remekdelom tuge napola skrivenim u tim crtama.
Imakolata ustuknu pred njenim pomnim pogledom.
"Kako se usuđuješ da me sažaljevaš?" upita ona, kao da čita Suzanine misli i dok je to govorila nešto
iskoči iz njenog lica.

48
 To se dogodilo suviše brzo tako da Suzana nije videla šta je po sredi; imala je samo toliko vremena
da se skokom u stranu skloni s njegovog krvudavog puta. Zid iza nje zatrese se od udarca. U narednom
trenutku sa tog lica prema njoj pokulja još svetlosti.
Suzana se nije uplašila. Sada kada je svetlost krenula put nje instinkt savlada sve razumsko
savlađivanje i ona ispruži šaku kao da će da je uhvati.
Kao da je ruku uronila u bujicu ledene vode. Bujicu u kojoj je plivalo nebrojeno riba, brzo, brzo,
protiv struje; plivale su da izbace ikru. Ona zatvori pesnicu ščepavši ovu bogatu bujicu i povuče.
Taj čin imao je tri posledice: prva, Imakolata je vrisnula; druga, iznenada je prestala buka u
Suzaninoj glavi: treća, sve ono što je osetila njena šaka - hladnoću, mučenje i mnoštvo koje je sadržala - sve
se to iznenada našlo unutar nje. Njeno telo postalo je bujica. Nije to više bilo telo od mesa i kostiju, već telo
sa nekakvom drugačijom anatomijom, koje se sastojalo više od misli nego tvari, i koje je bilo drevnije od
oboje. Ono se na neki način prepoznalo u Imakolatinom napadu, i oslobodilo se svoga sna.
Nikada u životu nije se osećala tako potpunom. Suočena s ovim osećanjem sva ostala stremljenja -
ka sreći, zadovoljstvu, moći - sva su ostala izbledela.
Ona ponovo pogleda Imakolatu, i svojim novim očima ne vide pred sobom više neprijatelja već ženu
opsednutu istom bujicom koja je proticala njenim vlastitim venama. Izopačenu ženu punu jeda, s kojom je,
uprkos svemu, imala više zajedničkih crta no različitih.
"To je bilo glupo", reče vračara.
"Stvarno?" upita Suzana. Ona tako nije mislila.
"Bilo bi bolje da si ostala neotkrivena. Bolje da nikada nisi okusila menstrum."
"Menstrum?"
"Sada ćeš znati više no što ćeš želeti da znaš, osećati snažnije no što si ikada poželela da osećaš." U
Imakolatinom glasu osećalo se nešto slično sažaljenju. "Tako počinje težak jad", reče ona. "I nikada se neće
okončati. Veruj mi. Trebalo je da živiš i umreš kao Kukavica."
"Je li Mimi tako umrla?" upita Suzana.
Ledene oči sevnuše. "Znala je kakav rizik preuzima. U njenim žilama tekla je krv Vidovnjaka, a ona
uvek teče slobodno. I ti imaš njihove krvi, nasledila si je od one svoje babe-kuje."
"Vidovnjaci?" Koliko novih reči. "Je li to narod iz Fuge?"
"To je mrtav narod", glasio je odgovor. "Nemoj misliti da ćeš od njih dobiti odgovore. Uskoro će biti
pretvoreni u prašinu. Postaće kal i mediokriteti. Pobrinućemo se za to. Sama si. Kao što je i ona bila."
To 'mi' podseti je na Prodavca i moćni sako koji je imao na sebi."Je li Šedvel Vidovnjak?" upita ona.
"On?" Ta pomisao se očigledno kosila sa zdravom pameću. "Ne. Svu moć koju poseduje ja sam mu
poklonila."
"Zašto?" upita Suzana. Nije baš najbolje razumela Imakolatu, ali i ono što je razabrala bilo je
dovoljno da shvati kako ona i Šedvel nisu savršen par.
"Naučio me..." poče vračara, podigavši šaku do lica, "... naučio me, da se pokazujem." Šakom zatim
pređe preko lica, a kada se ono ponovo ukaza na njemu je titrao gotovo topao osmeh. "I tebi će to sada biti
potrebno."
"A ti si mu zbog toga postala ljubavnica?"
Zvuk koji je žena ispustila mogao se poistovetiti sa smehom; samo mogao. "Ljubav prepuštam sestri
Magdaleni. Ona to voli. Pitaj Munija..."
Kala. Zaboravila je na Kala.
"...ako mu je preostalo daha da ti odgovori."
Suzana se osvrnu prema vratima.
"Hajde..." reče joj Imakolata, "... pođi da ga potražiš. Neću te zaustaviti."
Ona svetlost u njoj, menstrum, znala je da vračara govori istinu. Ta bujica je sada bila deo i jedne i
druge. Povezivala ih je na način koji Suzana još nije mogla da nasluti.
"Bitka je već izgubljena, sestro", promrmlja Imakolata kada Suzana stiže do praga. "Dok si
zadovoljavala svoju znatiželju, Fuga je pala nama u šake."
Suzana se vrati u skladište, i prvi put oseti strah. Ne za sebe, već za Kala. Ona viknu njegovo ime u
mrak.
"Prekasno..." reče žena iza nje.
"Kale?"

49
 Odgovora nije bilo. Ona se dade u potragu za njim, povremeno ga dozivajući, a njen strah se
povećavao svaki put kada ne bi dobila odgovor. To mesto bilo je pravi lavirint; dvaput se našla u delu koji je
već pretražila.
Pažnju joj je privuklo svetlucanje razbijenog stakla; a zatim malo dalje od njega, licem okrenut
prema podu, Kal. Još pre no što je stigla dovoljno blizu njega i mogla da ga dotakne, osetila je da je potpuno
nepokretan.
Bio je suviše slab, govorio je menstrum u njoj. Znaš i sama kakve su te Kukavice.
Ona odbaci ovu misao. Nije bila njena.
"Nemoj biti mrtav."
Ta je bila njena. Iskliznula je iz nje dok se spuštala na kolena pored njega, ta molba upućena
njegovom ćutanju.
"Molim te Bože da bude živ."
Plašila se da ga dodirne, iz straha da ne otkrije ono najgore, iako je sve vreme bila svesna da mu je
ona jedina nada. Glava mu je bila okrenuta prema njoj, oči zatvorene, usta otvorena i iz njih je curela
pljuvačka prošarana krvlju. Ruka joj nagonski krenu ka njegovoj kosi, kao da je milovanjem mogla da ga
probudi, ali pragmatizam je još nije potpuno napustio, te umesto i da završe u kosi njeni prsti potražiše puls
na vratu. Bio je slab.
Tako počinje težak jad, rekla je Imakolata, pre samo nekoliko minuta. Da li je ona znala, još dok joj
je to proricala, da je Kal već napola mrtav?
Svakako da je znala. Znala je i radovala se bolu koji će to izazvati, jer je želela da zagorča Suzani
uživanje u novootkrivenom menstrumu; želela je da budu sestre u tuzi.
Ovo saznanje ju je na trenutak pomelo, ali onda se ponovo usredsredila na Kala i otkrila da mu više
ne opipava puls na vratu već ga stvarno miluje po kosi. Zašto je to činila? On nije bio uspavano dete. Bio je
povređen; bila mu je potrebna konkretnija pomoć. Ali još dok je sebi prebacivala zbog ovoga, osetila je kako
menstrum počinje da se diže iz donjeg dela njenog stomaka, umiva joj unutrašnje organe, pluća i srce te
kreće - bez ikakvog svesnog naloga - niz njenu ruku ka Kalu. Ranije je bio ravnodušan prema njegovim
ranama; znaš i sama kakve su te Kukavice, rekao joj je. Ali njen bes, ili možda njena tuga, uspeli su da ga
obuzdaju. Sada je osećala kako energija menstruma prenosi njenu potrebu da ga probudi, izleči, kroz dlan
njene šake u njegovu zapečaćenu glavu.
Istovremeno je to osećanje doživljavala kao nešto krajnje neobično i kao nešto s čim je sasvim lako
izlazila na kraj. Kada joj se u poslednjem času učinilo da ne želi da pođe dalje; ona ga gurnu i on je posluša,
te se preli u njega. Shvatila je da je njena dužnost bila da njime upravlja, što ju je jako razveselilo, ali već u
narednom trenutku osetila je bol usled gubitka pošto je telo ispod nje upilo tu bujicu.
Žudeo je da ozdravi. Zglobovi počeše da joj se tresu dok je menstrum isticao iz nje, a u glavi ponovo
stade da joj odzvanja ona tuđinska pesma što je podsećala na pevanje dvanaest sirena. Pokušala je da skloni
šaku s njegove glave, ali njeni mišići nisu hteli da poslušaju. Izgledalo je kao da je menstrum preuzeo
upravu nad njenim telom. Bila je previše brzopleta kada je pretpostavila da će s lakoćom njime upravljati.
Namerno se ispraznio kako bi je naučio da ga ne sme požurivati.
Trenutak pre no što se onesvestila, odlučio je da je za ovaj put dosta, i sklonio joj šaku. Protok je
iznenada bio zaustavljen. Ona prinese šake koje su se tresle do lica i na jagodicama prstiju oseti Kalov miris.
Postepeno zamre i zavijanje u njenoj glavi. Nesvestica ju je polako napuštala.
"Je li ti dobro?" upita je Kal.
Ona spusti šake i zagleda se u njega. Podigao se sa tla i sada je oprezno ispitivao krvava usta.
"Mislim da jeste", reče ona. "A tebi?"
"Preživeću", odvrati on. "Ne znam šta se dogodilo..." On ne završi rečenicu pošto je sećanje počelo
da mu se vraća, a izraz lica mu odjednom postade zabrinut.
"Ćilim..."
On se istog časa podiže i poče da gleda unaokolo.
"...imao sam ga u ruci", reče on. "Oh Bože, imao sam ga u ruci!"
"Odneli su ga!" reče ona.
Pomislila je da će zaplakati, jer mu se lice zgrčilo, ali iz tog grča izbi bes.
"Prokleti Šedvel!" povika on, oborivši gomilu stonih lampi sa komode sa ladicama. "Ubiću ga!
Kunem se..."

50
 Ona ustade i dalje osećajući vrtoglavicu, zbog čega joj je pogled bio uprt u pod i zahvaljujući tome
ugleda nešto među krhotinama polomljenog stakla pod njihovim nogama; ponovo se sagnu i, kada je
rasčistila deliće stakla, pred njom se ukaza komad ćilima. Podigla ga je.
"Nisu ga celog odneli", reče ona, pruživši Kalu ono što je našla.
S njegovog lica nestade besa. On ga s puno poštovanja uze i stade da razgleda. U taj komad bilo je
utkano čak pet šest motiva, mada nije shvatao njihovo značenje.
Suzana ga je posmatrala. Držao je taj komad ćilima s toliko pažnje, kao da bi ga mogao zgnječiti.
Zatim je šmrknuo, pošteno, i nadlanicom obrisao nos.
"Prokleti Šedvel", ponovi on, ali ovaj put nežnije; tupo.
"Šta ćemo sad?" zapita se ona glasno.
On podiže pogled prema njoj. U očima su mu blistale suze.
"Izgubićemo se odavde", odgovori on. "Videćemo šta nebo ima da nam kaže."
"A?"
On joj se bledo osmehnu.
"Izvini", reče on. "Mora da to iz mene progovara Ludi Muni."

Treći deo
IZGNANICI

"Lutajući između dva sveta, jedan mrtav, drugi u nemogućnosti da se rodi."

Metju Arnold, Veliki kartuzijanski manastir

1. REKA

Doživeli su potpuni poraz. Prodavac je istrgnuo Tkanje Kalu iz ruku. I mada nisu imali razloga za
slavlje, bar su preživeli sukob. Da li je i sama ta činjenica uticala na to da im se raspoloženje popravi kada
su iz skladišta zakoračili u vrelinu ulice?
Vazduh se osećao na Merzi; na mulj i so. Suzana je bila ta koja je predložila da krenu u tom pravcu.
Koračali su ćutke niz Jamajka ulicu do Kejskog puta, a zatim su išli duž visokog, crnog zida koji je
oivičavao dokove sve dok nisu pronašli kapiju kroz koju su stigli do gatova. Cela oblast bila je napuštena.
Mnogo je godina prošlo od kada je poslednji veliki teretni brod ovde pristao da istovari svoj teret. Lutali su
kroz taj avetinjski grad praznih skladišta dok nisu stigli do same reke; Kal je sve vreme kradomice
pogledavao lice žene pored sebe. Osećao je da se u njoj zbila neka promena; opterećivalo ju je potisnuto
osećanje do koga on nije mogao da dopre.
Pesnik je imao nešto da kaže o tome.
"Ostao si bez reči, momče?" progovori on u Kalovoj glavi. "Čudna je, zar ne?"
To je bez sumnje bila istina. Još kada ju je prvi put ugledao, u podnožju stepeništa, izgledala je kao
da je nešto ili neko progoni. To im je bilo zajedničko. Takođe su imali isti cilj, ka kome ih je možda gonio
nepominjani strah da nikada više neće videti tajnu o kojoj su tako dugo snevali. Ili se možda zavaravao
čitajući sa njenog lica retke iz njegove vlastite priče? Nije li možda pronalazio sličnost između sebe i nje u
želji da stekne saveznika?
Zurila je u reku, a vodene zmije sunčeve svetlosti poigravale su joj po licu. Poznavao ju je tek dan i
noć, ali probudila je u njemu iste one protivurečnosti - nelagodnost i duboko zadovoljstvo: osećanje da mu je
istovremeno i veoma bliska i nepoznata - koje je u njemu izazvao prvi pogled na Fugu.
Želeo je to da joj kaže kao i još mnogo toga, samo nije mogao da pronađe prave reči.
Suzana je bila ta koja je prva progovorila.
"Videla sam Imakolatu", reče ona, "dok si se ti borio sa Šedvelom..."
"I?"
"...Pa ne znam baš kako da ti objasnim šta se dogodilo..."
Počela je da priča isprekidano i dalje zureći u reku kao da ju je hipnotisalo njeno kretanje. Razumeo
je ponešto od onoga što mu je govorila. Da je Mimi pripadala Vidovnjacima, narodu koji je naseljavao
Fugu; i da je venama njene unuke, Suzane, tekla njihova krv. Ali kada je počela da govori o menstrumu,
moći koju je na neki način nasledila ili koja joj je bila nametnuta, ili, pak, oboje, potpuno je izgubio nit

51
njenog izlaganja. Delimično stoga što je ono postalo maglovitije, snenije; a delimično stoga što je,
posmatrajući nju kako se muči da pronađe reči kojima bi izrazila ono što oseća, pronašao one kojima je
mogao da opiše vlastita osećanja.
"Volim te", reče on. Prestala je da opisuje način na koji menstrum nadolazi; jednostavno se
prepustila ritmu vode što je udarala o gat.
Nije bio siguran da li ga je čula. Nije se pokrenula; ništa nije rekla.
Konačno je samo izgovorila njegovo ime.
Odjednom se osetio glupo. Ona nije želela od njega da čuje izjave ljubavi, misli su joj bile negde
drugde. Možda u Fugi, gde je - posle poslepodnevnih otkrića - imala više prava da se nalazi no on.
"Izvini", promrmlja on, pokušavši da prikrije svoju netaktičnost daljim petljanjem. "Ne znam zašto
sam to kazao. Zaboravi."
Njegovo poricanje trgnu je iz transa. Pogled joj se odvoji od reke i pronađe njegovo lice, njegov
pogled pun bola, koji kao da je osetila čim je odvojila oči od njenog sjaja.
"Ne govori tako", reče ona. "Nikada to nemoj reći."
Ona koraknu ka njemu i zagrli ga, čvrsto ga stegnuvši. I on nju čvrsto privi u zagrljaj. Osećao je
njeno toplo lice uz svoj vrat; kvasila ga je suzama, ne poljupcima. Nisu govorili, već su samo tako stajali
nekoliko minuta, dok je pored njih i dalje proticala reka.
On na kraju upita:
"Da se vratimo u kuću?"
Ona se odmaknu korak od njega, kao da proučava njegovo lice.
"Je li ovo kraj ili tek početak?" upita ona.
On zavrte glavom.
Bacila je još jedan kratak pogled ispod oka prema reci. Ali pre no što je njen tečni život uspeo
ponovo da je osvoji, on je uhvati za ruku i povede nazad prema betonu i cigli.

2. BUĐENJE U TAMI

Vratili su se - kroz sumrak u čijim se šupljinama već nazirala jesen - u Ulicu Kočija. Pretražili su
kuhinju ne bi li našli nešto da umire zavijanje u stomacima - najeli se - a zatim se povukli u Kalovu sobu sa
bocom viskija koju su kupili na putu nazad. Ubrzo su odustali od rasprave o tome što im sada valja činiti.
Malo zbog umora, a malo zbog nelagodnosti izazvane onim što se dogodilo na reci, razgovor je zapinjao.
Neprekidno su kružili oko istih stvari, ali nije im padalo na pamet kako bi mogli da nastave.
Jedina uspomena na njihove dosadašnje pustolovine bio je komadić ćilima, ali on im nije nudio
nikakav trag.
Razgovor je polako zamirao, napola završene rečenice smenjivale su sve duže i duže pauze.
Negde oko jedanaest, Brendan se vratio kući i počeo odozdo da doziva Kala; potom je otišao u
krevet. Njegov dolazak uznemirio je Suzanu.
"Biće bolje da pođem", reče ona. "Kasno je."
Pomislivši na to kako će mu soba biti prazna bez nje, Kal se snuždi.
"Zašto ne ostaneš? upita on.
"Krevet je uzak", odvrati ona.
"Ali udoban."
Ona mu položi šaku na lice i stade prstima da prelazi preko modrica oko njegovih usana.
"Nije nam suđeno da budemo ljubavnici", reče ona tiho. "Suviše smo slični."
Nimalo nije okolišala i to ga je zabolelo, ali istovremeno, pošto je potisnuo svoje seksualne želje,
osetio je da ga prožima drugačija, i konačno dublja nada. Nada da im je i jednom i drugom mesto u ovom
preduzetništvu: njoj, detetu Fuge, i njemu nevinom uljezu. Umesto kratkotrajnog zadovoljstva vođenja
ljubavi s njom čeka ga veća pustolovina, i bio je svestan - uprkos razdiranju koje je osećao u udu - da je
napravio bolji izbor.
"Onda ćemo spavati", reče on. "Ako želiš da ostaneš."
Ona se osmehnu. "Želim da ostanem", reče.
Skinuše prljavu odeću i zavukoše se pod pokrivače. Zaspali su pre no što se lampa ohladila.
Nije to bilo puko spavanje. Daleko od toga. Pohodili su ih snovi. To jest, jedan određen san koji se
uselio i u njenu i u njegovu glavu.

52
 Sanjali su buku. Planetu pčela, a sve su zujale spremne da žrtvuju svoja medna srca; sve silniji ton
što predstavlja muziku leta.
Sanjali su miris. Zbrku miomirisa; miris ulica posle kiše, izlapele kolonjske vode, i vetra što duva iz
nekog toplog predela.
Ali češće od svega, sanjali su prizor.
Počinjao je ustrojstvom; vezivanjem u čvoriće i utkivanjem bezbrojnih niti, obojenih u stotine boja,
koje su nosile energetski naboj što je u toj meri zaslepljivao spavače da su morali da zaklone oči svoga uma.
A onda, kada je to ustrojstvo počinjalo da postaje suviše složeno da bi zadržalo sadašnji poredak,
čvorovi počeše da klize i izmiču. Boje na svakom preseku iskrvariše u vazduh, tako da je vizija postala
zamagljena kašom pigmenata kroz koje su olabavljene niti opisivale svoju slobodu u obliku povlaka, zapeta
i tačaka, nalik na poteze četkice kakvog majstora kaligrafije. U početku su znaci izgledali krajnje proizvoljni
- ali kako je koji trag privlačio na sebe boju, i preko njega jedan za drugim počeli da se slažu novi potezi,
postajalo je sve jasnije da se iz tog haosa pomaljaju oblici.
Gde su se, pre samo jednog trenutka u snu, nalazile jedino osnova i potka, sada se iz struje
pojavljivalo pet različitih ljudskih prilika; nevidljivi umetnik dodavao je drskom lakoćom pojedinosti tim
portretima.
A onda se glasanje pčela pojačalo, i pesma u glavama spavača nadenu imena tim strancima.
Prva iz kvinteta dobila je ime jedna mala žena u dugačkoj, tamnoj haljini, sitnog bledog lica i
zatvorenih očiju obrubljenih svetlim crvenkastožutim trepavicama. Ovo je, rekoše, Lilija Pelicija.
Kao da se probudila pri pomenu svog imena, Lilija otvori oči.
Kada je to učinila, napred istupi jedan debeo muškarac s bradom, od svojih pedeset godina, sa
sakoom prebačenim preko ramena i sa šeširom na glavi, Frederik Kamel, rekoše pčele, i oči iza naočara
veličine novčića istog časa se otvoriše. Šaka mu odmah krenu ka obodu šešira, skinu ga i otkri glavu sa
besprekorno urednom kosom toliko nauljenom da mu je stajala priljubljena uz lobanju.
"I...", izusti on, i nasmeši se.
Evo ih još dvoje. Žena, nestrpljiva da se oslobodi ovog sveta boja, takođe odevena kao da se sprema
za buđenje. (Šta se dogodilo, pitali su se spavači, s onim sjajem koji su niti u početku ispuštale? Gde su one
boje koje su bile skrivene negde ispod ovog samrtničkog pokrova: u papagajski šarenim dečjim
haljinicama?) Strogo lice ove, treće po redu posetiteljke, nije nagoveštavalo da je sklona takvim užicima.
Apolina Diboa, najaviše je pčele i žena otvori oči, istog časa se namrgodivši i otkrivši zube boje stare
slonovače.
Dva poslednja člana ove družine stigoše zajedno. Jedan je bio crnac čije je lepo lice, čak i u snu, bilo
melanholično. Drugi, naga beba koju je on držao u naručju, balavila je po košulji svoga zaštitnika.
Džeriho Sent Luis, pčele rekoše i crnac otvori oči. Odmah je spustio pogled na dete koje je držao, a
koje je počelo da se dere još pre no što je prozvano njegovo ime.
Nimrod, pozvaše pčele, a beba, iako zasigurno još nije imala ni godinu dana, već je raspoznavala dva
sloga svoga imena. Podigla je kapke i otkrila izrazito zlataste oči.
Njegovim buđenjem proces se okončao. Plima boja, pčela i niti se povukla i za sobom ostavila petoro
stranaca nasukanih u Kalovoj sobi.
Prvo je progovorila Apolina Diboa.
"Ovo je neka greška", reče ona, uputivši se ka prozoru i razmaknuvši zavese. "Gde se mi to, do
đavola, nalazimo?"
"I gde su ostali?" upita Frederik Kamel. Na zidu je ugledao ogledalo i stao kritički da se ogleda u
njemu. Podsmehnuvši se, iz džepa je izvadio makazice i stao njima da štricka pojedine predugačke dlake
koje su mu štrčale iz brade.
"U tome i jeste stvar", javi se Džeriho. Zatim se obrati Apolini: "Šta vidiš tamo napolju?"
"Ništa. Sve je pusto", odvrati žena. "Ponoć je. A..."
"Šta?"
"Pogledaj sam", dobaci mu ona, uvlačeći pljuvačku kroz slomljeni zub, "nešto nedostaje." Zatim se
okrenu od prozora. "Stvari nisu iste kakve su bile."
Apolinino mesto kod dovratka prozora zauzela je Lilija. "U pravu je", reče devojka. "Stvari su se
izmenile."
"I zato smo samo mi ovde?" upita Frederik po drugi put. "To je za sada najvažnije."
"Nešto se dogodilo", odvrati blago Lilija. "Nešto užasno."

53
 "Sigurno to osećaš u bubrezima", primeti Apolina. "kao i obično."
"Ostanimo uljudni, gospođice Diboa", reče Frederik s paćeničkim izrazom kakvog učitelja.
"Ne oslovljavaj me s gospođice", reče Apolina. "Ja sam udata žena."
Utonuli u san, Kal i Suzana slušali su ovaj razgovor, zabavljajući se besmislicama koje je njihov
mozak zazvao. Pa ipak, bez obzira na to kako čudni bili ovi ljudi - njihova starinska odeća, imena, njihov
besmislen razgovor - oni su ipak bili neugodno stvarni; a svaka pojedinost dovedena do savršenstva. I kao da
su želeli još više da zbune spavače, upravo u tom trenutku muškarac koga su pčele nazvale Džeriho osvrnuo
se na krevet i rekao:
"Možda bi oni mogli nešto da nam kažu."
Lilija okrenu svoj bledi pogled prema usnulom paru.
"Trebalo bi da ih probudimo", reče ona i ispruži ruku da ih protrese.
"Ovo nije san", shvati Suzana, kada vide sliku Lilijine šake kako se približava njenom ramenu.
Osetila je kako se budi; a kada je devojčini prsti dotakoše, ona otvori oči.
Zavese su bile razmaknute kakvim ih je i zamišljala. Ulične svetiljke obasjavale su malu sobu. A u
njoj, ono petoro je stajalo i posmatralo krevet; njen san postao je stvarnost. Ona se uspravi u krevetu. Čaršav
joj skliznu, a Džeriho i beba Nimrod zagledaše se u njene grudi. Ona povuče čaršav da se pokrije i pri tom
otkri Kala. On se pokrenu jer mu je bilo hladno. Zagleda se u nju kroz jedva razmaknute kapke.
"Šta je bilo?" upita sanjivim glasom.
"Probudi se", reče mu ona. "Imamo posetioce."
"Sanjao sam...", promrmlja on. A zatim "Posetioce?"
Zatim podiže pogled prema njoj, i sledeći njen pogled okrenu glavu prema sredini sobe.
"Oh, blagi bože..."
Dete se smejalo u Džerihoovom naručju, zatupastim prstom pokazujući na Kalov nabrekli ud. On
ščepa jastuk i prekri svoju uspaljenost.
"Je li ovo neki od Šedvelovih trikova?" prošaputa on.
"Mislim da nije", odvrati Suzana.
"Ko je Šedvel?" htela je da zna Apolina.
"Neki Kukavica, sigurno", primeti Frederik, koji je makaze držao na gotovs u slučaju da ijedno od
ovo dvoje postane ratoborno.
Pri pomenu reči Kukavica, Suzana poče da shvata. Prva je taj izraz upotrebila Imakolata, govoreći o
Čovečanstvu.
"...Fuga..." odgovori ona.
Posle toga sve se oči uperiše u nju, a Džeriho je upita:
"Šta ti znaš o Fugi?"
"Ne baš mnogo", odgovori ona.
"Znaš li gde su ostali?" upita Frederik.
"Koji ostali?"
"I zemlja?" dodale Lilija. "Gde je sve ostalo?"
Kal je odvojio pogled od petorke i sada je gledao u sto pored kreveta, na kome je ostavio onaj delić
tkanja. Nije ga bilo.
"Došli su iz komadića ćilima", reče on, ni sam ne verujući u ono što govori.
"To sam znači sanjao."
"I ja sam to sanjala", primeti Suzana.
"Komadić ćilima?" zapanjeno ponovi Frederik. "Hoćete da kažete da smo razdvojeni?"
"Da", odgovori Kal.
"Gde je preostali deo?" upita Apolina. "Odvedite nas tamo."
"Ne znamo gde je", reče Kal. "Šedvel ga se dočepao."
"Proklete Kukavide!" prasnu žena. "Nijednom ne možeš verovati. Sve go prevarant i lopov!"
"Nije sam", dodade Suzana. "Ortak mu je jedna od vašeg roda."
"Sumnjam", reče Frederik.
"Istina je. Imakolata."
I Frederik i Džeriho užasnuše se i uzviknuše. Apolina, koja nijednog trenutka nije zaboravljala da se
ponaša kao dama, jednostavno pljunu na pod.
"Zar još nisu obesili tu kuju?" upita ona.

54
 "Koliko znam, već dvaput", odgovori joj Džeriho.
"Ona to shvata kao laskanje", primeti Lilija.
Kal se strese. Bilo mu je hladno i bio je umoran; želeo je da sanja suncem obasjana brda i sjajne reke,
a ne ove žalobnike, njihova zagonetna lica puna pakosti i sumnje. Ne obazirući se na njihove poglede, od
odbaci jastuk, ode do mesta na podu gde mu je ležala odeća i stade da navlači košulju i farmerke.
"Gde su Čuvari?" upita Frederik, obrativši se svima u sobi. "Da li to iko ovde zna?"
"Moja baka..." poče Suzana. "... Mimi..."
"Da?" podstaknu je Frederik, prišavši bliže, "gde je ona?"
"Mrtva je."
"Bilo je još čuvara", primeti Lilija, koju je takođe obuzelo Frederikovo nestrpljenje. "Gde su oni?
"Ne znam."
"Bila si u pravu", reče Džeriho, s gotovo tragičnim izrazom lica. "Dogodilo se nešto užasno."
Lilija se vrati do prozora i širom ga otvori.
"Možeš li ga namirisati?" upita Frederik. "Je li negde u blizini?"
Lilija odmahnu glavom. "Vazduh zaudara." reče ona. "Ovo nije staro Kraljevstvo. Hladno je. Hladno
i prljavo.
Kal, koji se u međuvremenu obukao, progura se između Frederika i Apoline i podiže bocu viskija.
"Hoćeš malo?" upita on Suzanu.
Ona odmahnu glavom. On sebi velikodušno nasu i ispi.
"Moramo pronaći tog vašeg Šedvela", reče Džeriho Suzani, "i vratiti ćilim."
"Čemu žurba?" javi se Apolina s perverznom nonšalancijom. Zatim se odgega do Kala. "Imaš li
nešto protiv da ti se pridružim?" upita ga. On joj nevoljno pruži bocu.
"Kako to misliš: čemu žurba?" upita Frederik. "Probudili smo se usred nedođije, sami..."
"Nismo sami", prekide ga Apolina, dobrano povukavši iz boce. "Imamo ovde prijatelje." Ona iskrivi
jednu stranu usta u osmeh okrenuvši se prema Kalu. "Kako se zoveš cakani?"
"Kalhun."
"A ona?"
"Suzana."
"Ja sam Apolina. Ovo je Fredi."
Kamel se učtivo nakloni.
"Ono tamo je Lilija Pelicija, a derište je njen brat, Nimrod..."
"A ja sam Džeriho."
"Tako", nastavi Apolina. "Sada smo svi prijatelji, je li tako? Ostali nam i nisu potrebni. Neka
istrunu."
"To je tvoj narod", podseti je Džeriho. "I potrebna im je naša pomoć."
"Jesu li nas zbog toga ostavili na Ivici?" jetko mu uzvrati ona, ponovo prinevši ustima bocu sa
viskijem. "Ne. Ostavili su nas tamo da bismo se lakše izgubili, i nemoj ni pokušavati da mi pričaš bajke o
tome. Mi smo smeće. Razbojnici i prostitutke i sam bog zna šta još." Ona se zagleda u Kala. "Oh, da", reče,
"našli ste se među lopovima. Nas su se stideli. Svakog ponaosob." A zatim se obrati ostalima:
"I bolje je što smo se razdvojili. Imamo priliku da se ludo provedemo."
Dok je govorila, Kalu se učini da munje duginih boja pale vatru u naborima njenih udovičkih velova.
"Tamo napolju nalazi se jedan ceo svet", reče ona. "Treba da uživamo u njemu."
"Izgubljeni ostaju izgubljeni", napomenu Džeriho.
Apolina mu odgovori frknuvši kao bik.
"On je u pravu", složi se Fredi. "Bez tkanja mi smo izbeglice. Znaš i sama koliko nas Kukavice mrze.
Oduvek su nas mrzeli. I uvek će nas mrzeti."
"Vi ste proklete budale", reče Apolina i vrati se do prozora, ponevši viski sa sobom.
"Pomalo smo van toka", obrati se Fredi Kalu. "Da li bi nam rekao koja je godina? 1910? 1911?"
Kal se nasmeja. "Osamdeset godina gore ili dole", odvrati on.
Ovaj drugi vidljivo poblede, okrenuvši se ka zidu. Lilija ispusti gotovo bolni krik, kao da ju je neko
ubo. Drhteći sede na ivicu kreveta.
"Osamdeset godina..." promrmlja Džeriho.
"Zašto su toliko dugo čekali?" začu se Fredijev glas u tihoj sobi. "Šta se to dogodilo da su morali
tako dugo da čekaju?"

55
 "Molim vas da prestanete da govorite u zagonetkama..." obrati im se Suzana, "... i objasnite nam."
"Ne možemo", odgovori Fredi. "Vi niste Vidovnjaci."
"Oh, ne blebeći", sreza Apolina. "Šta je loše u tom zahtevu?"
"Ispričaj im, Lilija", reče Džeriho.
"Ne slažem se", ostade uporan Fredi.
"Ispričaj im onoliko koliko treba da znaju", reče Apolina. "Ako kreneš sve da pričaš ostaćemo ovde
do Sudnjeg dana."
Lilija uzdahnu. "Zašto ja?" upita ona, i dalje drhteći. "Zašto ja moram to da ispričam?"
"Zato što si najbolji lažov", odvrati Džeriho stisnuvši usta u jedva primetan osmeh. "Ti to možeš
ispričati tako da zvuči istinito."
Ona mu uputi jedan zao pogled.
"Pa, dobro", pristade ona i poče da priča.

3. ONO ŠTO JE ISPRIČALA

"Nismo mi oduvek izgubljeni", poče ona. "Nekada smo živeli u vrtu." Izgovorila je tek dve rečenice,
a Apolina ju je već prekinula.
"To je samo obična priča", obavesti ona Kala i Suzanu.
"Pusti je da je ispriča, prokleta bila!" opomenu je Džeriho.
"Ne verujte ni reč, posavetova ih Apolina. "Ova žena ne bi prepoznala istinu ni da je ova siluje."
U znak odgovora, Lilija samo pređe jezikom preko usana i nastavi tamo gde je stala.
"Postojao je vrt", reče ona. "U njemu su začete Porodice."
"Kakve Porodice?" upita Kal.
"Četiri Korena Vidovnjaka. Lo, Je-me, Aja i Babu. Svi mi smo potomci tih Porodica. Nema sumnje
da su neki od nas prevalili teži put od drugih..." reče ona, i izazovno pogleda Apolinu." "... prateći svoje
poreklo unazad do jedne od tih četiri. Ja i Nimrod potičemo od Je-mea. Naša Loza je istkala ćilim."
"Evo gde nas je to dovelo", progunđa Kamel. "Pravo nam budi kada verujemo tkačima. Spretni prsti
i tromi umovi. A sada Aje - to je moja Loza - vešte zanatlije, ali uz to i mudre."
"A šta je s vama?" upita Kal Apolinu, posegnuvši za svojom bocom. U njoj je ostalo u najboljem
slučaju dva gutljaja pića.
"Po majci sam Aja", odvrati žena. "Od njih sam nasledila zvonki glas. Po ocu, to niko zasigurno ne
zna. Umeo je plešući da stvara zanose, taj moj otac..."
"Kada je bio trezan", dobaci Fredi.
"Otkud ti to znaš?" Apolina iskrivi lice u grimasu. "Nikada nisi sreo mog oca."
"Tvojoj majci je bilo dovoljno i jedanput", istog časa odvrati Fredi. Beba se na to glasno nasmeja,
mada je smisao izgovorenog trebalo da bude nedokučiv njenom uzrastu.
"Bilo kako bilo", nastavi Apolina. "Umeo je da pleše; što je značilo da je u sebi imao bar malo Lo
krvi."
"Ali i krvi Babua, sudeći prema načinu na koji se ti izražavaš, dodade Lilija. Tada se umeša Džeriho.
"Ja sam Babu", reče on. "Veruj mi, dah je suviše dragocen da bismo ga traćili."
Dah. Ples. Muzika. Ćilimi. Kal je pokušao da upamti sve te veštine i Porodice koje su ih posedovale,
ali to je bilo slično učenju klana Kilavejevih.
"Suština je u tome", nastavi Lilija, "da su sve Porodice negovale sposobnosti koje Čovečanstvo ne
poseduje. Moći koje vi nazivate čudima. A za nas su one uobičajene kao i činjenica da hleb raste. To su
samo načini da se ponire i priziva.
"Zanosi?" ponovi Kal. "Tako ste ih nazvali?"
"Tačno", potvrdi Lilija. "Posedovali smo ih od početka. Uopšte o njima nismo razmišljali. Bar dok
nismo došli u Kraljevstvo. Tada smo shvatili da vaša vrsta voli da stvara zakone. Voli tačno da odredi šta je
šta i da li je nešto dobro ili ne. A svet vam, pošto je divan i ne želi da vas razočara ili uznemiri, gleda kroz
prste. Ponaša se kao da su vaša učenja u izvesnom smislu neprikosnovena."
"O toj metafizici moglo bi se raspravljati", promrmlja Fredi.
"Zakoni Kraljevstva su zakoni Kukavica", reče Lilija. "To je jedno od Kaprinih Načela."
"Znači da Kapra nije bio u pravu", začu se Fredijev odgovor.

56
 "Retko kad je grešio", nastavi Lilija. "Što se ovoga tiče bio je u pravu. Svet se ponaša onako kako su
Kukavice izabrale da ga opišu. Iz ljubaznosti. To je dokazano. Dok neko ne dođe s boljom idejom..."
"Samo čas", prekide je Suzana. "Da li vi to hoćete da kažete da nas zemlja na neki način sluša?"
"To je mislio Kapra."
"A ko je Kapra?"
"Jedan veliki čovek..."
"Ili žena", dodade Apolina.
"Koji je možda živeo, a možda i nije", nastavi Fredi.
"Ali čak i da nije živela..." reče Apolina, "... imala je mnogo toga da kaže."
"Što ne predstavlja nikakav odgovor", primeti Suzana.
"To je Kapra za vas", reče Kamel.
"Nastavi, Lilija", reče Kal. "Ispričaj nam ostatak priče."
Ona ponovo poče da priča:
"I tako se s jedne strane nalazite vi, Čovečanstvo, sa svim tim vašim zakonima, perimetrima i vašom
beskrajnom zavišću; a sa druge smo mi, Porodice Vidovnjaka. Od vas se razlikujemo kao dan od noći."
"Nismo baš toliko različiti", primeti Džeriho. "Ne zaboravi da smo nekada živeli među njima."
"I odnosili su se prema nama kao da smo smeće", odvrati povređeno Lilija.
"Istina je", složi se Džeriho.
"Sposobnosti koje smo posedovali", natavi ona, "vi Kukavice nazivali ste magijom. Neki od vas
želeli su da ovladaju njima. Neki su ih se plašili. Ali tek nekolicina nas je volela zbog njih. Ne smete
zaboraviti da su gradovi tada bili mali. Teško je bilo sakriti se u njima. I tako smo se povlačili. U šume u
brda, gde smo mislili da ćemo biti bezbedni."
"Mnogi od nas nikada se nisu ni odvažili da zađu među Kukavice", reče Fredi. "To naročito važi za
Aje. Ništa nemaju za prodaju, razumete; nema smisla podnositi Kukavice ako nemate ništa za prodaju.
Lepše je živeti napolju u zelenilu."
"To je puki izgovor", reče mu Džriho. "I ti voliš gradove kao bilo ko od nas."
"Tačno je", priznade Fredi. "Volim cigle i malter. Ali zavidim pastiru..."
"Na njegovoj usamljenosti ili na ovcama?"
"Njegovim pastoralnim užicima, kretenu!" odvrati Fredi. Zatim se obrati Suzani: "Gospođice, moram
da vam skrenem pažnju da ne spadam među ove ljude. Zaista ne spadam. On je..." (tu on upre prst u
Džerihoa) "... osuđeni lopov. Ona..." (pa u Apolinu) "... upravlja javnom kućom. A ova ovde..." (Lilija) "...
njoj i njenom malom bratu toliko su ruke ukaljane gresima..."
"Detetu?" upita Lilija, zagledavši se u bebu. "Kako možeš da optužiš nevino..."
"Molim te, poštedi nas, ne počinji ponovo da glumiš", reče Fredi. "Tvoj brat možda izgleda kao beba
u naručju ali mi ga poznajemo. Oboje ste vični prerušavanju. Ako nije tako, zašto ste onda bili na Ivici?"
"I ja bih mogla tebi da postavim isto to pitanje", uzvrati mu Lilija.
"Bio sam žrtva zavere", pobuni se on. "Moje su ruke čiste."
"Nikada nisam verovala čoveku sa čistim rukama", promrmlja Apolina.
"Kurvo!" reče Fredi.
"Brijaču!" reče ova druga i to prekinu prepirku.
Kal i Suzana se s nevericom zgledaše. Bilo je očigledno da se ovi ljudi uopšte nisu voleli.
"Pa, ovaj..." poče Suzana. "Pričali ste nam o skrivanju po brdima."
"Nismo se skrivali", ispravi je Džeriho. "Jednostavno smo bili nevidljivi."
"A to nije isto?" primeti Kal.
"Razume se da nije. Postoje mesta koja su za nas sveta, a koja većina Kukavica ne primećuje ni kada
se nađe na metar udaljenosti..."
"A imali smo i zanose", dodade Lilija, "da njima prikrijemo tragove ako se Čovečanstvo suviše
približi."
"Što je ono povremeno i činilo", reče Džeriho. "Pojedinci bi postali znatiželjni. Počeli bi da njuškaju
po šumi, ne bi li naišli na kakav trag o nama."
"Znači znali su ko ste?" upita Suzana.
"Nisu", odgovori Apolina. S jedne od stolica zbacila je gomilu odeće i opkoračila je. "Ništa nisu
znali, samo su čuli razne glasine i naklapanja. Nadevali su nam razna imena. Senke i vile. Razna sranja.
Svega ih se nekoliko stvarno približilo istini. A i oni samo zato što smo im mi to dozvolili."

57
 "Pored toga, nas i nije bilo tako mnogo", reče Lilija. "Nikada nismo bili naročito plodni. Nikada
nismo bili skloni parenju."
"Govori u svoje ime", odbrusi Apolina i namignu Kalu.
"Stvar je u tome, da na nas uglavnom niko nije obraćao pažnju, a... kao što reče Apolina... kada smo
stupali s nekim u vezu, činili samo to iz vlastitih razloga. Na primer, neko od vaše Vrste bio je vešt u
nečemu što bi nama dobro došlo. Na primer, kakav odgajivač konja, trgovac vinom... ali i dalje stoji da ste
tokom vekova postali letalna rasa."
"Tačno", složi se Džeriho.
"I ono malo veza što smo održavali s vama izbledelo je i prekinulo se. Ostavili smo vas da se gušite u
krvi i zavisti..."
"Zašto se stalno vraćaš na zavist?" upita Kal.
"Zato što je vaša Vrsta poznata po tome", odvrati Fredi. "Stalno težite da prigrabite nešto što nije
vaše, i to samo zato da biste to posedovali."
"A vi ste savršena vrsta?" primeti sarkastično Kal. Zamorile su ga beskrajne opaske o Kukavicama.
"Da smo savršeni", reče Džeriho, "bili bismo nevidljivi, je li tako?" Taj odgovor veoma uznemiri
Kala. "Ne. I mi smo od krvi i mesa kao i vi," nastavi on, "što znači da nismo savršeni. Ali mi to ne
oglašavamo na sva zvona. Vi narode... vi naprosto ne možete normalno da živite ako je s vama sve u redu."
"Zašto ste onda poverili mojoj baki ćilim na čuvanje?" upita Suzana. "Ona je bila Kukavica, je li
tako?"
"Ne upotrebljavaj tu reč", umeša se Kal. "Ona je bila ljudsko biće."
"Bila je mešovite krvi", ispravi ga Apolina. "Po majci Vidovnjak, a po ocu Kukavica. Razgovarala
sam s njom u dva-tri navrata. Znate, imale smo nešto zajedničko. Mešovite brakove. Njen prvi muž bio je
Vidovnjak, a svi moji muževi bili su Kukavice.
Ali ona je bila samo jedan od čuvara. Jedina žena; i jedina koja je imala u sebi ljudske krvi, ako se
dobro sećam.
Morali smo da imamo bar jednog Čuvara koji poznaje Kraljevstvo, a koji će, naizgled, biti potpuno
beznačajan. Nadali smo se da na taj način na nas više neće obraćati pažnju i da će nas na kraju zaboraviti."
"I sve to... samo da biste se sakrili od Čovečanstva?" upita Suzana.
"Oh, ne", odvrati Fredi. "Mogli smo da nastavimo da živimo negde na rubu Kraljevstva... ali stvari su
se promenile."
"Ne mogu da se setim godine kada je počelo..." reče Apolina.
"1896" dodade Lilija. "Bilo je to 1896. godine. Tada su počele da se događaju prve kobne stvari."
"Šta to?" upita Kal.
"To još niko zasigurno ne zna. Ali iz plavetnila se nešto pojavilo, neko stvorenje koje je imalo samo
jedan cilj. Da nas uništi."
"Kakvo stvorenje?"
Lilija slegnu ramenima. "Niko mu nikada nije video lice i ostao u životu."
"Je li to bilo ljudsko biće? zapita Kal.
"Ne. Nije bilo slepo onako kako su Kukavice slepe. Moglo je da nas nanjuši. Ali ni naši najživlji
zanosi nisu mogli duže da ga zavaraju. Za sobom je ostavljalo pustoš, a oni koje bi pogledalo kao da nikada
nisu ni postojali."
"Našli smo se u klopci", reče Džeriho. "S jedne strane nalazilo se Čovečanstvo, koje je iz dana u dan
žudelo za sve većim prostorima... tako da gotovo više nismo imali gde da se sakrijemo; a s druge strane, taj
Bič, kako ga nazvasmo, čije je jedini cilj bio da nas istrebi. Bili smo svesni da je pitanje vremena kada ćemo
izumreti."
"Što bi bila šteta", reče suvo Fredi.
"Nije sve bilo tako mračno", izjavi Alopina. "Možda će vam se učiniti čudnim ovo što ću reći, ali ja
sam se baš lepo provodila tih poslednjih godina. Očajanje vam je, znate, najbolji afrodizijak", isceri se ona.
"A i pronašli smo jedno dva mesta na kojima smo izvesno vreme bili bezbedni, i gde nas Bič nikada nije
nanjušio."
"Ne sećam se da sam bila srećna", reče Lilija. "Sećam se samo košmara."
"A šta je sa brdom?" upita Apolina, "kako se ono zvaše? Brdo na kome smo boravili poslednjeg leta.
Sećam se toga kao da je bilo juče..."
"Rejmontovo brdo."

58
 "Tako je. Rejmontovo brdo. Tamo sam bila srećna."
"Ali koliko bi to potrajalo?" upita Džeriho. "Pre ili kasnije, Bič bi nas pronašao."
"Možda", odvrati Apolina.
"Nismo imali izbora", reče Lilija. "Bilo nam je neophodno mesto na kome ćemo se sakriti. Takvo, na
kome nas Bič nikada neće tražiti. Gde bismo mogli izvesno vreme da prespavamo, dok nas ne zaborave."
"Ćilim", izusti Kal.
"Da", potvrdi Lilija. "To je bilo utočište koje je veće izabralo."
"Posle beskonačno dugačke rasprave", dodade Fredi. "Tokom koje ih je još na stotine umrlo. Te
poslednje godine, dok je razboj radio, svake nedelje dolazilo je do novih pokolja. Užasne priče. Užasne."
"Bili smo ranjivi, razume se", reče Lilija. "Jer su izbeglice pristizale sa svih strana... neki od njih
donosili su deliće svojih predela... stvari koje su preživele nalete... i svi su se skupljali u ovoj zemlji u nadi
da će u ćilimu pronaći mesto za ono što su posedovali."
"Kao na primer?"
"Kuće, komade zemlje. Obično je među njima bio kakav vešt Babu, koji je mogao da uprede polje ili
kuću, ili bilo šta drugo, u gajtan. Tako su, razumete, mogli sve to da ponesu..."
"Ne, ne razumem", reče Kal. "Objasnite mi."
"To je tvoja Porodica", obrati se Lilija Džerihou. "Ti objasni."
"Mi, Babui, umemo da pravimo hijeroglife", poče Džeriho, "i da ih nosimo u našim glavama. Veliki
tehničar, poput mog učitelja, Kikita... on je bio u stanju da napravi gajtan u kome je mogao da ponese čitav
mali grad, kunem se da je bio u stanju, a onda da ga ponovo savršeno izgovori do poslednjeg crepa." Dok je
ovo opisivao, njegovo izduženo lice sinu. Ali radost je bila kratkog veka, jer je potisnu sećanje. "Moj se
učitelj nalazio u Nizinama kada ga je Bič pronašao", reče on. "Nestao je." On puknu prstima. "Ovako."
"Zašto ste se svi sjatili u Englesku?" želela je da sazna Suzana.
"Bila je to najbezbednija zemlja na celom svetu. A Kukavice su, razume se, imale pune ruke posla
izgrađujući Carstvo. Mogli smo da se izgubimo u gomili, dok Fuga ne bude utkana u ćilim."
"Šta je to Fuga?" upita Kal.
"To je sve što smo uspeli da spasimo od uništitelja. Delići Kraljevstva koje Kukavice nikada i nisu
pravo videle, te im tako nisu ni nedostajali kada su nestali. Po koja šuma, jedno do dva jezera, okuka neke
reke, kakva delta. Pojedine kuće u kojima smo stanovali; neki gradski trgovi, pa čak i nekoliko ulica. Sve
smo to povezali u neku vrstu grada."
"Nazvali su ga Jedinstveni", reče Apolina. "Prokleto glupo ime."
"U početku su nastojali da poštuju neki red", reče Fredi. "Ali to je ubrzo propalo, jer su izbeglice
neprestano pristizale i sve je više stvari trebalo utkati u ćilim. Svakim danom sve više. Na kraju su ljudi
noćima čekali ispred Kaprine kuće, sa kakvom malom nišom koja su želeli da sačuvaju od Biča."
"Zato im je i bilo potrebno toliko vremena", reče Lilija.
"Ali niko nije bio odbijen", naglasi Džeriho. "To je bilo dogovoreno još na početku. Svako ko je
želeo mesto u Tkanju i dobio ga je."
"Čak i mi", reče Apolina, "koji nismo bili baš cveće. I mi smo dobili svoja mesta."
"Ali zašto ćilim?" upita Suzana.
"Šta je lakše prenebreći od stvari na kojoj stojiš?" upita je Lilija. "Pored toga, u toj smo veštini bili
umešni."
"Sve ima svoje ustrojstvo", umeša se Fredi. "Ako pronađeš način, malo može sadržati veliko."
"Razume se, nisu svi želeli da pođu u tkanje", dodade Lilija. "Neki su odlučili da ostanu među
Kukavicama i rizikuju. Ali većina je pošla."
"I kako je to izgledalo?"
"Bilo je nalik na san. Poput spavanja bez snova. Nismo starili. Nismo osećali glad. Jednostavno smo
čekali da Čuvari zaključe da ćemo biti bezbedni ako nas ponovo probude."
"Šta je to sa pticama?" upita Kal.
"Oh, nema kraja utkanoj flori i fauni..."
"Nisam mislio na samu Fugu. Već na svoje golubove."
"Kakve veze imaju tvoji golubovi s ovim?" upita Apolina.
Kal im ukratko ispriča kako je otkrio ćilim.
"To je uticaj Vrtloga", reče Džeriho.
"Vrtloga?"

59
 "Kada si na trenutak ugledao Fugu", poče da mu objašnjava Apolina, "sećaš li se oblaka u središtu?
To je Vrtlog. To je mesto gde je smešten Razboj."
"Kako se u ćilimu može naći Razboj na kome je on istkan?" upita Suzana.
"Taj Razboj nije sprava", odvrati Džeriho. "To je stanje stvaranja. On uvlači elemente Fuge u zanos
koji podseća na običan ćilim. Ali tamo ima mnogo onoga što poriče ljudske preptostavke i što se više
približite Vrtlogu, stvari postaju tim čudnije. Ima tamo mesta gde se duhovi budućnosti i prošlosti igraju..."
"Ne bi trebalo o tome da govorimo", reče Lilija. "To donosi nesreću."
"Kakva se to još nesreća može svaliti na nas?" primeti Fredi. "Toliko nas je malo..."
"Probudićemo Porodice, čim vratimo Ćilim", reče Džeriho. "Vrtlog mora da se uznemirio, jer kako
bi inače ovaj čovek zavirio unutra? Tkanje ne može večno da se održi..."
"U pravu je", složi se Apolina. "Pretpostavljam da je naša dužnost da nešto preduzmemo."
"Ali nije bezbedno", reče Suzana.
"Bezbedno za šta?"
"Ovde, mislim u svetu. U Engleskoj."
"Bič mora da je odustao...", primeti Fredi, "... posle toliko godina."
"Zašto nas onda Mimi nije probudila?"
Fredi iskrivi lice u grimasu. "Možda je zaboravila na nas."
"Zaboravila?" reče Kal. "Nemoguće."
"Lako je to reći", odvrati Apolina. "Ali moraš biti snažan da se odupreš Kraljevstvu. Ako se suviše
duboko zaglibiš, sledeće što će ti se dogoditi biće da zaboraviš vlastito ime."
"Ne verujem da je zaboravila", reče Kal.
"Najvažnija stvar koju sada moramo obaviti jeste", poče Džriho, ne obraćajući pažnju na Kalove
proteste, "da vratimo ćilim. Zatim ćemo napustiti ovaj grad, i pronaći neko mesto na koje Imakolata nikada
neće zaviriti."
"A šta će biti s nama?" upita Kal.
"S vama?"
"Zar je mi nećemo videti?"
"Šta?"
"Fugu, prokleti bili!" viknu Kal, razbesnevši se zbog potpunog nedostatka ljubaznosti ili zahvalnosti
kod ovih ljudi.
"To se vas više ne tiče", reče Fredi.
"I te kako nas se tiče", reče on. "Video sam je. Umalo me nisu ubili zbog nje."
"Onda će biti bolje da ostanete po strani", dodade Džeriho. "Ako se toliko brinete za svoj dah."
"Nisam tako mislio."
"Kale", obrati mu se Suzana, spustivši mu šaku na rame.
Njen pokušaj da ga smiri samo ga je još više razbesneo.
"Ne drži im stranu", reče joj on.
"Nije u pitanju na čijoj sam strani..." poče ona, ali on nije hteo da se smiri.
"Lako je tebi", reče on. "Ti s tim imaš nekakve veze..."
"To nije fer..."
"...a imaš i menstrum..."
"Šta?" zabezeknu se Apolina, istog časa ućutkavši Kala. "Ti?"
"Izgleda", odvrati Suzana.
"I nije ti otkinuo meso sa kostiju?"
"Zašto bi to učinio?"
"Neću reći pred njim", reče Lilija, gledajući Kala.
To je za njega bilo suviše.
"U redu", reče on. "Ako ne želite da pričate preda mnom, u redu. Možete svi slobodno da se nosite."
On krenu prema vratima, ne obraćajući pažnju na Suzanine pokušaje da ga vrati. Iza njega, Nimrod
se kikotao.
"A ti bi mogao da zavežeš", reče on detetu i iziđe iz sobe, prepustivši je uzurpatorima.

4. NOĆNI UŽASI

60
 1.
Šedvel se probudio iz snova o Carstvu; iz poznate fantazije u kojoj je bio vlasnik ogromne radnje,
toliko prostrane da se s jednog njenog kraja nije mogao videti suprotni zid. A on je prodavao; trgovao je tako
dobro da je njegov knjigovođa plakao od radosti. Na sve strane gomilala se različita roba - vaze iz dinastije
Ming, majmuni igračke, goveđe polutke - a kupci su lupali na vrata, sa očajničkom željom da se pridruže
gomili koja je već glasno zahtevala da joj dozvole da kupuje.
Čudno, ali to nije bio san o zaradi. Novac je za njega postao sporedna stvar od kada je nabasao na
Imakolatu, jer je ona bila u stanju da iz vazduha zazove sve što im je bilo potrebno. Ne, to je bio san o moći,
a on, vlasnik namirnica zbog kojih su ljudi prosipali krv i želji da ih kupe, on je stajao podalje od gužve i
osmehivao se svojim harizmatskim osmehom.
Ali iznenada se probudio, galama mušterija je jenjavala, i on začu kako neko diše u zamračenoj sobi.
Uspravio se u krevetu dok su mu se na čelu hladile kapljice znoja koje su ga orosile u oduševljenju
za vreme sna.
"Imakolata?"
Bila je tu, stajala je naspram suprotnog zida, dlanovima tragajući za nekom rupom u njemu. Oči su
joj bile širom otvorene, ali njima ništa nije videla. Bar ništa od onoga što bi i Šedvel mogao da vidi. Viđao ju
je i ranije ovakvu - poslednji put pre dva-tri dana, u foajeu ovog istog hotela.
On ustade iz kreveta i navuče kućni ogrtač. Osetivši njegovo prisustvo, promrmljala je njegovo ime.
"Ovde sam", odgovori on.
"Ponovo", reče ona. "Ponovo sam ga osetila."
"Biča?" upita on bezbojnim glasom.
"Jasno. Moramo prodati ćilim i završiti s tim."
"Hoćemo. Hoćemo", odvrati on, lagano joj se približavajući. "Pripreme su u toku, to znaš i sama."
Govorio je jednoličnim glasom kako bi je smirio. Skoro uvek je bila opasna, ali ovakva njena
raspoloženja plašila su ga više od većine ostalih.
"Obavio sam telefonske razgovore", reče on. "Kupci će doći. Čekali su na ovo. Doći će i sve će biti
gotovo."
"Videla sam mesto na kome živi", nastavi ona. "Zidove; ogromne zidove. A spolja i unutra pesak.
Kao da je na kraju sveta."
Sada ga je konačno ugledala, a vizija koja ju je zaokupljala kao da je slabila.
"Kada, Šedvele?" upita ona.
"Šta kada?"
"Aukcija."
"Prekosutra. Kao što smo dogovorili."
Ona klimnu. "Čudno", iznenada reče glasom spremnim na razgovor. Brzina kojom je menjala
raspoloženja uvek ga je zaticala nespremnog. "Čudno, što su mi se košmari vratili posle toliko vremena."
"To je zbog toga što si videla ćilim", reče Šedvel. "On te podsetio."
"Ima tu još nečega", dodade ona.
Zatim se uputi ka vratima koja su vodila u drugi deo Šedvelovog apartmana i otvori ih. Nameštaj je
bio gurnut u stranu i poređan duž zidova velike prostorije, kako bi njihov trofej, Utkani svet, mogao biti
rasprostrt. Zastala je na pragu i zagledala se u ćilim.
Nijednom nije stala bosom nogom na njega - nekakvo sujeverje ju je sprečavalo da pređe preko njega
- već je koračala duž ivice, pomno istražujući svaki inč.
Zastala je na pola puta do suprotnog kraja.
"Vidi" reče ona i upre prst u tkanje.
Šedvel ode do mesta na kome je stajala.
"Šta se desilo?"
"Nedostaje parče."
On krenu za njenim pogledom. Bila je u pravu. Jedan delić ćilima bio je otkinut; najverovatnije za
vreme gušanja u skladištu.
"Nije bitno", umiri je on. "Veruj mi da to neće smetati našim kupcima."
"Ne zanima me vrednost", reče ona.
"Šta onda?"
"Pogledaj malo bolje, Šedvele. Svaki od ovih motiva predstavlja po jednog Vidovnjaka."

61
 On postrance sede na pod i stade da proučava oznake duž ruba. Teško je u njima bilo prepoznati
ljudska bića; pre su podsećali na zapete sa očima.
"To su ljudi?" upita on.
"Oh, da. Ološ; najveći kriminalci. Zato se nalaze na ivici. Tamo su lako ranjivi. Ali su i korisni."
"Kako?"
"Oni su prvi branioci", odvrati Imakolata, očiju prikovanih za mesto na ćilimu koje je nedostajalo.
"Prvi kojima će zapretiti opasnost, prvi..."
"Koji će se probuditi", dopuni Šedvel.
"...koji će se probuditi."
"Misliš da su sada negde napolju?" upita on. Pogled mu odluta do prozora. Navukli su zavese kako
bi sprečili bilo koga da ugleda njihovo blago, ali mogao je da zamisli usnuli grad s druge strane. Pomisao na
to da se tamo napolju možda oslobodila neka magija ispuni ga neočekivanim nabojem.
"Da", reče vračara. "Mislim da su budni. I Bič ih je namirisao u snu. Šedvele, on zna."
"Šta da učinimo?"
"Da ih pronađemo, pre no što privuku još veću pažnju. Bič je možda prastar. Možda je spor i
zaboravan. Ali njegova moć..." Glas joj zamre, kao da su reči bile bezvredne u poređenju s takvim užasom.
Duboko je udahnula pre no što je nastavila. "Gotovo svakodnevno sam", reče ona, "posmatrala menstrum da
vidim hoće li doći. A doći će, Šedvele. Možda ne noćas. Ali doći će. Od toga dana više neće biti magije.
"To će biti i tvoj kraj?"
"Čak i moj."
"Znači, moramo ih pronaći", zaključi Šedvel.
"Ne mi", reče Imakolata. "Ne moramo prljati ruke njima." Ona se uputi nazad ka Šedvelovoj
spavaćoj sobi. "Nisu mogli daleko otići", reče dok je odlazila. "Ovde su stranci."
Na vratima je zastala i okrenula se prema njemu.
"Ni po koju cenu ne napuštaj ovu sobu dok te ne pozovemo", reče mu. "Pozvaću nekog ko će ubijati
umesto nas."
"Koga?" upita Šedvel.
"Nekoga koga još nisi sreo", odvrati vračara. "Umro je stotinu godina pre tvog rođenja. Ali imate
dosta zajedničkog."
"A gde je on sada?"
"U Kosturnici Svetilišta Smrtnosti, gde je i izgubio život. Želeo je, znaš, da dokaže kako mi je ravan,
da me zavede. Stoga je pokušao da postane nekromant. Mogao je i da uspe; nije bilo toga na šta se on ne bi
odvažio. Ali pošlo je po zlu. Dozvao je Hirurge iz nekog podzemnog sveta, ali njima to nije bilo zabavno.
Stali su da ga gone s jednog na drugi kraj Londona.
Na kraju je provalio u Svetilište. Preklinjao me je da ih opozovem." Glas joj se pretvori u šapat. "Ali
kako sam mogla?" reče ona. "On ih je dozvao. Sve što sam mogla da učinim bilo je da pustim Hirurge da
obave svoj posao. I na kraju, kada je bio sav u krvi, rekao mi je : Uzmi moju dušu."
Ona zastade. Zatim nastavi:
"To sam i učinila."
Pogledala je u Šedvela.
"Ostani ovde", reče mu i zatvori vrata.
Šedvelu nije dva puta trebalo reći da se kloni sestara dok kuju planove. Kada nikada više ne bi
ugledao Magdalenu i Hag, smatrao bi se srećnim čovekom. Ali ti duhovi nisu se odvajali od svoje žive
sestre; svaka je na neki, njemu neshvatljiv način, bila deo one druge. Njihovo perverzno jedinstvo
predstavljalo je samo jednu od tajni koje su ih pratile; bilo ih je još mnogo.
Svetilište Smrtnosti, na primer. To je bilo zborno mesto pripadnika njenog Kulta u vreme kada je bila
na vrhuncu moći i težnji. Ali pala je u nemilost. Njena želja da vlada Fugom, koja je u to vreme
predstavljala ubogi zbir raštrkanih naseobina, bila je osujećena. Njeni neprijatelji skupili su dokaze protiv
nje, napravivši popis zločina koji je zadirao još u vreme dok se nalazila u majčinoj utrobi, tako da su ona i
njeni sledbenici pokušali da im vrate milo za drago. Potekla je krv, mada Šedvel nikada nije uspeo da dokuči
razmere tog krvoprolića. Međutim, posledice su mu bile sasvim jasne. Osramoćenoj i poniženoj Imakolati
zabranjeno je da ponovo stupi na magično tle Fuge.
Nikako nije mogla da se pomiri s tim da živi u izgnanstvu. Pošto nije bila u stanju da obuzda svoju
prirodu i da, ne skrećući pažnju na sebe nastavi da boravi među Kukavicama, njen život se sastojao od

62
beskrajnih krvoprolića, potera i novih krvoprolića. Iako su je znalci i dalje pamtili, poštovali je i nazivali
desecima različitih imena - Crna Madona, Dama Tuge, Mater Malifecorum - ipak je postala žrtva vlastite
neobične čednosti. Dozvala je ludilo; ono joj je bilo jedino probežište pred banalnošću Kraljevstva u koje je
bila proterana.
Takva je bila kada ju je Šedvel pronašao. Luda žena, koja je govorila drugačije od bilo kog drugog i
koja je u svojim bulažnjenjima pominjala stvari koje su, kada bi samo uspeo da ih se dočepa, mogle od njega
napraviti moćnog čoveka.
A ta čuda su sada bila tu. Sadržana u pravougaoniku ćilima.
On ode do same sredine i zagleda se u spiralu stilizovanih oblaka i munja koja se zvala Vrtlog.
Koliko je noći prebdeo, pitajući se kako li izgleda naći se u tom energetskom fluksu? Možda kao da si u
društvu s bogom?; ili, možda, s đavolom.
Iz ovih misli trgnu ga urlik iz susedne sobe, a lampa iznad njegove glave iznenada utrnu kao da joj je
svetlost isisana kroz prorez ispod vrata, što je samo potvrđivalo da je s druge strane neopisiva tama.
On se povuče do suprotnog kraja prostorije i sede.
Koliko još ima do zore? pitao se.

2.
Jutro još nije bilo na pomolu, kada se - mnogo časova kasnije, bar mu se tako činilo - vrata otvoriše.
Iza njih nalazio se mrak. A iz tog mraka začu se Imakolatin glas:
"Dođi da vidiš."
On ustade ukočenih udova i othrama do vrata.
Na pragu ga zapahnu talas toplote. Kao da je zakoračio u pećinu u kojoj su se pekli kolači od
ljudskog izmeta i krvi.
Imakolatu je tek nejasno nazirao, kako stoji - možda i lebdi - nedaleko od njega. Vazduh ga je gušio:
strašno je želeo da se povuče. Ali ona ga je pozivala.
"Pogledaj", uputi ga ona, zagledavši se i sama u tamu. "Došao je naš ubica. Ovo je Rejk."
Šedvel u početku ništa nije video. A onda, jedan iskrzani trag nemirne energije pope se uza zid i pri
dodiru sa tavanicom posla dole mlaz rastočene svetlosti.
Uz njenu pomoć, ugledao je stvar koju je ona nazvala Rejk.
Zar je ovo nekada bio čovek? Teško je u to bilo poverovati. Hirurzi koje je Imakolata pomenula
potpuno su mu preuredili anatomski sklop. Visio je u vazduhu poput pocepanog, obešenog kaputa, dok mu
je telo bilo rastegnuto do nadljudske visine. A onda, kao da se povetarac podigao sa tla, telo se pokrenulo,
počelo da se naduvava i da se podiže. Njegovi gornji udovi - ti komadi nečega, što su nekada i mogli biti
ljudsko meso i kosti, držale su krajnje labavo povezane niti mlitave hrskavice - podigoše se, kao da se
sprema za pribijanje na krst. Ovaj pokret razvi materiju koja mu je obavijala glavu. Ona otpade, a Šedvel ne
uspe da potisne krik, kada shvati kakvoj vrsti operacije su Hirurzi podvrgli Rejka.
Isekli su ga na režnjeve. Iz tela su mu izvadili sve kosti i za sobom ostavili stvar kojoj je pre bilo
mesto na morskom dnu nego među živima, osakaćeni eho čovečanstva, napunjen zanosima koje su sestre
stvorile da bi ga dovele iz Limba. Ta se stvar klatila i naduvavala, a njegova glava bez lobanje iz trenutka u
trenutak menjala je oblik dok ju je Šedvel posmatrao. Odjednom bi se pretvorila sva u izbuljene oči, zatim bi
od nje ostalo samo ždrelo koje je urlajući izražavalo svoje nezadovoljstvo što su ga probudili u ovom stanju.
"Umukni..." naredi Imakolata.
Rejk zadrhta, a ruke mu se produžiše, kao da je želeo da ubije ženu koja mu je ovo učinila. Ali ipak
je ućutao.
"Domvile", reče Imakolata. "Jednom si mi izjavio ljubav."
Stvar zabaci glavu unazad kao da žali zbog te želje koja ga je do ovoga dovela.
"Bojiš li se, moj Rejku?"
On je pogleda, očima nalik na krvave prišteve koji samo što se nisu raspali.
"Udahnuli smo ti malo života", reče ona. "I dovoljno moći da ove ulice okreneš naopačke. Želim da
je iskoristiš."
Prisustvo te stvari izazivalo je u Šedvelu nervozu.
"Ume li on da vlada sobom?" prošaputa on. "Šta ako podivlja?"

63
 "Neka", odvrati ona. "Mrzim ovaj grad. Neka ga spali. Dok ubija Vidovnjake, baš me briga šta radi.
On zna da mu nema odmora dok ne obavi to što tražim od njega. A Smrt je najbolje što mu je iko ikada
obećao."
Prištevi su i dalje bili uprti u Imakolatu, a pogled u njima potvrđivao je njene reči.
"Dobro", reče Šedvel, okrenu se i krenu nazad prema susednoj sobi. Više magije ne bi mogao da
podnese.
Sestre su uživale u njoj. Volele su da se upuštaju u takve obrede. Što se njega tiče, on je bio
zadovoljan što je ljudsko biće.
Pa, gotovo zadovoljan.

5. IZ USTA NEVINAŠCA

1.
Zora je oprezno puzala preko Liverpula, kao da se plašila na šta će naići. Kal je posmatrao kako
svetlost razotkriva grad. Činilo mu se da je siva od ulice do redova dimnjaka.
Ceo život proživeo je ovde; ovo je bio njegov svet. Na televiziji i u šarolikim časopisima povremeno
bi video i drugačije prizore, ali nekako u njih nikada nije baš preterano verovao. Bili su toliko različiti od
svega onoga što je on poznavao, to jest od onoga što se nadao da će saznati dok ne napuni sedamdeset
godina, kao što su zvezde koje su treperile iznad njegove glave bile daleko od Zemlje.
Ali Fuga je bila drugačija. Za ono kratko, slatko vreme izgledalo mu je da je to mesto kome bi
mogao odista da pripadne. Bio je suviše veliki optimista. Ta ga je zemlja možda i želela, ali nisu ga želeli
njeni žitelji. Što se njih ticalo on je bio prezira vredno ljudsko biće.
Tumarao je ulicama otprilike jedan sat, posmatrajući kako se i ovog ponedeljka rađa još jedno
liverpulsko jutro.
Zar su zaista bili tako loši, te Kukavice čijem je plemenu pripadao. Smešili su se pozdravljajući svoje
mačke koje su se vraćale posle noćnog udvaranja; milovali su svoju decu koja su odlazila u školu; sa
njihovih radio aparata odjekivale su ljubavne pesme za vreme doručka. Dok ih je posmatrao razljutio se i
rešio da ih brani. Prokletstvo, vratiće se i reći Vidovnjacima da su pravi licemeri.
Dok se približavao kući primetio je da su prednja vrata širom otvorena, i da jedna mlada žena koju je
znao iz viđenja, ali ne i po imenu, stoji na kraju staze i zuri unutra. Tek kada je prišao na nekoliko koraka do
prednje kapije ugledao je Nimroda. Stajao je na otiraču, sa naočarima za sunce koje je iskopao iza Kalovog
kreveta i bio je odeven u togu napravljenu od Kalove košulje.
"Je li to vaše dete?" upita žena Kala kada je otvorio kapiju. "Moglo bi se reći."
"Počeo je da lupa na prozor dok sam prolazila. Zar nema nikoga da se brine o njemu?"
"Sada ima", odvrati Kal.
On spusti pogled prema detetu, setvši se onoga što je Fredi rekao za Nimroda - da on samo izgleda
kao beba. Podigavši naočari za sunce na čelo, Nimrod se zagledao u svog posetioca pogledom koji je u
potpunosti potvrđivao Kamelov opis. Kalu, međutim, ništa drugo nije preostalo nego da preuzme na sebe
ulogu oca. Podigao je Nimroda.
"Šta to radiš?" šapatom upita dete.
"Kopijad!" odvrati Nimrod. Mučio se da oponaša dečji govor. "Ubijam."
"Ko?"
Ali dok se Nimrod spremao da odgovori, žena, koja je došla niz stazu za Kalom i sada stajala na pola
jarda od vrata, progovori:
"Tako je sladak", zaguguta ona.
Pre no što je Kal uspeo da se izvini i zatvori vrata, dete podiže ručice i ispruži ih prema njoj,
namerno zamrmorivši.
"Oh..." reče žena, "... slatkišu jedan..." i pre no što je mogao to da spreči ona zamoli Kala da joj na
trenutak da Nimroda.
Kal uhvati sjaj u Nimrodovim očima kada ga žena pritisnu na raskopčana prsa.
"Gde mu je majka?" upita ona.
"Samo što se nije vratila", odvrati Kal, pokušavši da izvuče Nimroda iz bujnog zagrljaja. Ali ovaj to
nije želeo. Sav je sijao dok ga je žena ljuljuškala, a svojim zdepastim prstićima štipkao joj je grudi. Čim ga
je Kal dodirnuo počeo je da se dere.

64
 Žena ga je ućutkivala, sve jače ga je privijala uza se, na šta Nimrod poče da se poigrava njenim
bradavicama kroz tanku bluzu.
"Molim vas izvinite nas?" reče Kal, odvojivši Nimrodove pesnice i udaljivši ga sa njegovih jastuka
pre no što je počeo da sisa.
"Ne bi trebalo da ga ostavljate samog", reče žena, odsutno dodirnuvši grudi tamo gde ju je Nimrod
milovao.
Kal joj zahvali na brizi.
"Pa-pa, lepotane", reče ona detetu.
Nimrod joj posla poljubac. Trenutna zbunjenost prekri joj lice i ona krenu natraške prema kapiji, dok
joj je osmeh koji je uputila detetu bledeo sa lica.

2.
"Baš si se blesavo poneo."
Nimrod se nimalo nije kajao zbog toga. Stajao je u hodniku gde ga je Kal spustio i izazovno zurio u
njega.
"Gde su ostali?" želeo je da zna Kal.
"Napolju", odgovori Nimrod. "Idemo i mi."
Sada je već sasvim normalno govorio. I udovima je počeo da se služi. On se odgega do ulaznih vrata
i posegnu za kvakom. "Smučilo mi se ovde", reče on. "Čuo sam suviše loših vesti."
Međutim, bio je nekoliko inča prekratak da bi mogao da dohvati kvaku, pa je posle nekoliko
neuspelih pokušaja da je ščepa počeo pesnicama da lupa po drvetu.
"Želim da vidim", reče on.
"U redu", pristade Kal. "Samo ne viči."
"Izvedi me napolje."
Uzviknuo je odista bespomoćno. Kal zaključi da nema ničeg lošeg u tome da dete malo prošeta po
susedstvu. Osetio je neko perverzno zadovoljstvo kada je pomislio da će izneti ovo čudnovato stvorenje
kako bi ga svi videli; a još je bio zadovoljniji što će to dete, koje je ostavio u hodniku jer ga je ismevalo,
zavisiti od njega.
Međutim, sav postojeći bes prema Nimrodu veoma brzo je ispario, kada je njegova moć govora
postala uglađenija. Ubrzo su se upustili u tečan i zanimljiv razgovor, uopšte ne vodeći računa o pogledima
koje su privlačili.
"Ostavili su me!" bunio se on. "Rekli mi da se sam brinem o sebi." Zatim podiže svoju malu šaku.
"Kako, pitam te? Kako?"
"Kao prvo, odakle ti u ovom obličju?" zapita Kal.
"U jednom trenutku mi je to izgledalo kao dobra ideja", odvrati Nimrod. "Jurio me jedan razbesneli
muž; pa sam se sakrio u najneprirodnije obličje koje sam mogao da smislim. Hteo sam da se izgubim na
samo nekoliko sati, a onda da se ponovo oslobodim. Kakva glupost. Za jedan ovakav zanos potrebno je
dosta moći. Ali razume se, kada je konačno tkanje otpočelo, do nje više nisam mogao doći. Morao sam da
pođem u ćilim ovakav kakav sam sada."
"Pa, kako ćeš onda ponovo postati normalan?"
"Ne mogu. Sve dok se ne vratim na tle Fuge. Bespomoćan sam."
On podiže naočari za sunce kako bi odmerio lepoticu u prolazu.
"Jesi li joj video kukove?" upita on.
"Ne balavi."
"Za bebe se pretpostavlja da balave."
"Ali ne onako kako ti to radiš."
Nimrod zaškrguta desnima. "Baš je bučan, ovaj vaš svet", reče on. "I prljav."
"Prljaviji nego 1896?"
"Mnogo prljaviji. Ali i ovakvog ga volim. Moraš mi pričati o njemu."
"Oh, Isuse", izusti Kal. "Odakle da počnem?"
"Odakle hoćeš", odgovori Nimrod. "Uverićeš se da brzo učim."
To je bilo tačno. Za vreme njihovog polučasovnog obilaska okoline Ulice Kočija postavljao je Kalu
najraznovrsnija pitanja, na neka od njih bi ga podstaklo ono što su videli na ulici, a ostala su bila apstraktnije
prirode. Prvo su razgovarali o Liverpulu, zatim o gradovima uopšte, a potom o Njujorku i Holivudu.

65
Razgovor o Americi odveo ih je na odnose Istok-Zapad, što Kala navede da nabroji sve ratove i ubistva
kojih je mogao da se seti, a koji su se dogodili od 1900. godine. Ovlaš su dotakli i irsko pitanje, stanje u
engleskoj politici, zatim su razgovarali o Meksiku, koji su obojica želeli da posete, a potom o Mikiju Mausu,
osnovnom principu aerodinamike, posle koga su se preko nuklearnog rata i pojma Imakolate, vratili na
Nimrodov najomiljeniji predmet razgovora: žene, ili bolje rečeno, naročito na dve, koje su mu zapale za oko.
Da bi mu se odužio za ovaj kratki uvod u najnovija zbivanja u dvadesetom veku, Nimrod je Kala
ukratko uputio u to šta je Fuga; prvo mu je pričao o Kaprinoj kući u kojoj se sastajalo Veće Porodica radi
dogovora oko važnih stvari; zatim o plaštu, oblaku koji je skrivao Vrtlog i o Uskoj Jasnoći, prolazu koji je
vodio u njegove nabore; a potom o Nebeskom svodu i Rekvijem stepeništu; već i sama imena ispunjavala su
Kala čežnjom.
Obojica su mnogo naučila, a povrh svega postalo im je i jasno da bi vremenom mogli postati
prijatelji.
"Dosta priče", reče Kal kada obiđoše pun krug i ponovo se nađoše pred kapijom Munijeve kuće. Ne
zaboravi da si beba."
"Kako bih to mogao zaboraviti?" upita Nimrod bolna pogleda.
Kal uđe i pozva oca. U kući je, međutim, vladala potpuna tišina od tavana do podruma.
"Nema ga", reče Nimrod. "Za ime božije, spusti me." Kal ostavi bebu na podu u hodniku. A onda
istog časa krenu ka kuhinji.
"Potrebno mi je piće", reče on. "I pri tom ne mislim na mleko."
Kal se nasmeja. "Pogledaću čega ima", reče on i ode ka stražnjoj sobi.
Kada je ugledao oca kako sedi u naslonjaču leđima okrenut prema bašti, Kal je u prvi mah pomislio
da je Brendan umro. Preokrenulo mu se u stomaku; zamalo da nije kriknuo. Ali Brendanovi kapci zatreptaše
i on podiže pogled prema sinu.
"Tata?" pozva ga Kal. "Šta se desilo?"
Niz Brendanove obraze slivale su se suze. Nije ni pokušavao da ih obriše, niti da uguši jecaje koji su
ga razdirali.
"Oh, tata..."
Kal priđe ocu te kleknu pored stolice.
"Sve je u redu..." reče on položivši šaku na očevu mišicu. "Razmišljao si o mami?"
Brendan odmahnu glavom. Suze mu još jače potekoše. Nikako nije uspevao da dođe do reči. Kal ga
više ništa nije pitao, već je samo nastavio da ga drži za ruku. Mislio je da je Brendana napustila
meloanholija; da je bol iščileo. Ali očigledno se prevario.
Brendan konačno progovori:
"Ja... ja, imao sam pismo."
"Pismo?"
"Od tvoje majke", Brendanov zamagljeni pogled zaustavi se na sinu. "Jesam li poludeo, Kale?" upita
on.
"Nisi, tata. Razume se da nisi."
"Kunem ti se...", on zavuče ruku između doručja fotelje i svog boka te izvuče natopljenu maramicu.
Njome obrisa nos. "Eno ga, tamo", reče on, klimnuvši u pravcu stola. "Uveri se."
Kal ode do stola.
"Rukopis je bio njen", nastavi Brendan.
Na stolu se odista nalazio list hartije. Videlo se da je mnogo puta bio presavijan i razmotavan. I da je
pre sasvim kratkog vremena neko nad njim plakao.
"Pismo je bilo divno", reče on, "pisalo je da je srećna, i kako treba da prestanem da tugujem. Rekla
je..."
On zastade jer ga savladaše novi jecaji. Kal podiže taj list hartije. Bio je tanji od bilo kog lista hartije
koji je ikada video i bio je prazan sa obe strane.
"Napisala je da me čeka, ali da ne moram da žurim, jer je čekanje tamo gore prava radost i... i da
treba još izvesno vreme da uživam u životu dok ne budem pozvan."
Kal odjednom shvati da taj list hartije nije bio samo neobično tanak; činilo se kao da iz časa u čas
nestaje. On ga vrati na sto, dok su ga podilazili žmarci.
"Bio sam tako srećan, Kale", govorio je Brendan. "To je bilo sve što sam želeo, da znam da je srećna
i da ću jednog dana ponovo biti s njom."

66
 "Na tom listu ništa ne piše, tata", nežno reče Kal. "Prazan je."
"Pisalo je, Kale. Kunem ti se. Rukopis je bio njen. U to nema sumje. A onda je - mili bože -
jednostavno izbledeo."
Kal se okrenu od stola i vide da se otac praktično presamitio u naslonjaču, jecajući da taj bol više nije
mogao da podnosi. On svojom šakom poklopi očevu koja je stezala izlizano doručje naslonjača.
"Dr'` se, tata", promrmlja on.
"To je pravi košmar, sine", reče Brendan. "Kao da sam je dva puta izgubio."
"Nisi je izgubio, tata."
"Zašto je ono što mi je napisala samo tako nestalo?"
"Ne znam, tata." On ponovo baci pogled na pismo. List hartije je već gotovo potpuno nestao.
"Odakle ti to pismo?"
Starac se namršti.
"Sećaš li se?"
"Ne... ne baš najbolje. Sve mi je nekako maglovito. Sećam se... neko je bio na vratima. Da. Tako je.
Neko je pozvonio. Rekao mi je da ima nešto za mene... nalazilo mu se u sakou."
Kaži mi šta vidiš i tvoje je.
Šedvelove reči odzvanjale su u Kalovoj glavi.
Uzmi šta god želiš. Džabe, besplatno, gratis.
To je, razume se, bila laž. Jedna od mnogih. Ništa nije besplatno.
"Šta je želeo, tata? U zamenu? Možeš li se setiti?"
Brendan odmahnu glavom, a zatim se namršti naprežući se da se seti:
"Bilo je nešto... u vezi s tobom. Rekao je... mislim da je rekao... da te poznaje."
On podiže pogled prema Kalu.
"Da, tako je. Sada se sećam. Rekao je da te poznaje."
"To je bila varka, tata. Podla varka."
Brendan začkilji očima kao da se trudi da shvati. A onda iznenada kao da je pronašao spasonosno
rešenje.
"Želim da umrem, Kale."
"Ne, tata."
"Da, želim. Odista želim. Ne želim više da se mučim."
"Samo si tužan", Reče mu nežno Kal. "Proći će."
"Ne želim da prođe", odvrati Brendan. "Sada ne. Želim da zaspim i zaboravim da sam ikada živeo."
Kal ispruži ruku i zagrli oca. U početku se otac opirao zagrljaju; on nikada nije pokazivao osećanja.
Ali jecaji tada počeše ponovo da ga guše i Kal oseti kako se očeve tanke ruke obavijaju oko njega i oni se
čvrsto zagrliše.
"Oprosti mi, Kale", reče Brendan kroz suze. "Možeš li?"
"Ćuti, tata. Ne budi glup."
"Izneverio sam te. Nikada ti nisam rekao... sve šta sam osećao. Kao ni njoj. Nikada joj nisam kazao...
koliko... nikada nisam umeo da joj kažem koliko je volim."
"Ona je to znala, tata", reče Kal koga takođe počeše da zaslepljuju suze. "Veruj mi da je znala."
Još su izvesno vreme ostali tako zagrljeni. To je bila slaba uteha, ali Kal je znao da će njegove suze
uskoro osušiti toplina besa, koju je počeo da oseća kako raste u njemu. Šedvel je bio ovde; Šedvel i njegov
prevarni sako. U njegovim je naborima Brendan zamislio da vidi pismo sa Nebesa, i ta iluzija je potrajala tek
koliko je bilo Prodavcu potrebno. Sada je Brendan bio potrošni materijal; ćilim je pronađen. Magija se više
nije držala. Reči su izbledele, kao i sam list hartije na kraju, vrativši se u onu ničiju zemlju između želje i
ispunjenja.
"Tata, idem da skuvam čaj", reče Kal.
To bi isto i majka učinila u sličnoj situaciji. Stavila čajnik napunjen svežom vodom i pustila je da
proključa; zatim bi izbrojala nekoliko kašičica čaja. Želeo je da uspostavi uobičajeni red u kući i na taj način
se suprotstavi haosu, u nadi da će postići privremeno odlaganje rastanka i suza koje će uslediti.

6. DOGAĐAJI NA SNAŽNOM VETRU

1.

67
 Kada se ponovo našao u hodniku, Kal se setio Nimroda.
Stražnja vrata bila su širom otvorena i dete se odgegalo u divljinu bašte, delujući poput kakvog
patuljka među žbunjem. Kal ode do vrata i pozva ga, ali Nimrod je bio zauzet piškenjem u bujnu leju turskih
karanfila. Kal ga ostavi na miru. Ionako mu je u njegovom sadašnjem stanju najveće zadovoljstvo bilo da se
dobro ispiški - nečem drugom Nimrod nije mogao ni da se nada.
Kada je stavio čajnik na peć, pored kuće protutnja bornmotski voz (preko Rankorna, Oksforda,
Ridinga i Saotemptona). Trenutak kasnije Nimrod se stvori na vratima.
"Blagi bože", reče on. "Kako uopšte uspevaš da zaspiš ovde?"
"Navikneš se", odvrati Kal. "I govori tiše. Čuće te moj otac."
"Šta bi s mojim pićem?"
"Moraće da sačeka."
"Počeću da se derem", upozori ga Nimrod.
"Samo izvoli."
Pošto mu blef nije uspeo, Nimrod slegnu ramenima i ode dalje da istražuje baštu.
"Mogao bih i zavoleti ovaj svet", objavi on i ponovo iziđe na sunce. Kal izvadi prljavu šolju iz
sudopere i izriba je za oca. Zatim ode do frižidera da potraži mleko. Dok se time bavio začuo je Nimrodov
iznenađeni uzvik. On se okrenu i ode do prozora.
Nimrod je zurio u nebo, zaprepašćenog izraza na licu. Sigurno je posmatrao avion. Kal ode svojim
poslom. Dok je uzimao mleko, a gotovo da i nije bilo ničeg drugog u frižideru, začu se kucanje na vratima.
On ponovo podiže pogled i istog časa postade svestan nekoliko stvari.
Prvo, da se odjednom, niotkuda podigao povetarac. Drugo, da se Nimrod, tražeći mesto gde bi se
sakrio, povukao u okrilje najgušćeg kupinovog žbuna. I treće, na njegovom licu nije se ogledalo čuđenje,
već strah...
A onda se kucanje pretvori u lupanje. Neko je pesnicama udarao po vratima.
Dok je prolazio hodnikom čuo je oca kako mu govori:
"Kale? U bašti je neko dete."
A iz bašte se začuo vrisak.
"Kale? Dete..."
Krajičkom oka video je Brendana kako prolazi kroz kuhinju i ide prema bašti.
"Stani, tata..." doviknu dok je otvarao prednja vrata.
Na pragu je stajao Fredi. A Lilija... koja je stajala malo iza njega... istog časa upita:
"Gde mi je brat?"
"Napolju u ..."
Bašti, hteo je da kaže, ali ono što se događalo na ulici nateralo ga je da zanemi.
Vetar je podizao sve što nije bilo zakucano... đubre, poklopce sa kanti za otpatke, komade
baštenskog nameštaja... i terao u pomamni vazdušni ples. Čupao je cveće iz leja i podizao tle iz gredica,
pomračivši sunce velom zemlje.
Ono nekoliko pešaka, što se našlo u tom uraganu, čvrsto je obgrlilo bandere i ograde; neki su se
pružili po ulici i rukama prekrili glave.
Lilija i Fredi uđoše u kuću; sledio ih je vetar koji je žudeo da osvoji nove teritorije; protutnjao je kroz
kuću i ponovo se našao napolju, u bašti iza nje; u jednom je trenutku bio toliko snažan da umalo Kala nije
podigao uvis.
"Zatvori vrata!" povika Fredi.
Kal s treskom zatvori vrata i zamandali ih. Ona počeše da se tresu od naleta vetra spolja.
"Isuse", reče Kal. "Šta se to događa?"
"Našto nam je za petama", odgovori Fredi.
"Šta?"
"Ne znam."
Lilija je već bila na pola puta do kuhinje. Kroz otvorena vrata na stražnjoj strani kuće video je da je
napolju mračno kao da je noć, a vazduh stašno prljav; Kal ugleda oca kako prelazi preko praga,
pokušavajući glasom da nadjača samrtničko zavijanje vetra. A iza njega, ugledao je Nimroda, i to samo zato
što je na sebi imao onu togu, kako se drži za grm dok vetar pokušava da ga odigne sa tla.
Kal potrča za Lilijom i preteče je na kuhinjskim vratima. Usledila je neka lupnjava na krovu i sa
njega polete gomila crepova.

68
 Brendan je već bio u bašti i vetar samo što ga nije progutao.
"Stani tata!" povika Kal.
Dok je prolazio kroz kuhinju pogled mu pade na čajnik i šolju pored njega. Krajnja apsurdnost svega
ovoga pogodi kao malj.
Sanjam, pomisli on; pao sam sa zida i sve od tada sanjam. Svet nije ovakav. Svet su čajnik i šolja, a
ne zanosi i tornada.
U trenutku dok je oklevao, san se pretvorio u košmar. Kroz nalet prljavštine ugledao je Rejka.
Trenutak je visio o vetru, a obličje mu je obasjao zrak sunca.
"Gotov je", reče Fredi.
Te reči nagnaše Kala da se pokrene. Izleteo je kroz stražnja vrata i našao se u bašti pre no što je Rejk
mogao da se stušti na jadne prilike ispred sebe.
Zver privuče Kalov zaprepašten pogled. Primetio je da mu koža morbidno visi, usled čega se talasala
i nadimala, a onda je ponovo začuo ono zavijanje za koje je malopre pomislio da potiče od vetra. Ništa nije
bilo prirodnije od njega; zvuk je dopirao sa desetak mesta iz ove sablasti, dok je ona tutnjava ili stvarala
kovitlace počupavši gotovo sve zasede iz bašte i bacivši ih u vazduh.
Kiša biljaka i kamenja sruči se na one u bašti. Kal pokri glavu rukama i naslepo potrča prema mestu
na kome je poslednji put video oca. Brendan je ležao na tlu, u zaklonu. Nimrod nije bio s njim.
Pravac kojim se protezala staza Kal je poznavao kao svoj dlan. Pljujući blato dok je napredovao, on
stade da se udaljava od kuće.
Rejk ponovo zaurla, a Kal, na sreću skriven, začu Lilijin vrisak. Nije se osvrnuo, jer je upravo u tom
trenutku ispred sebe ugledao Nimroda koji je stigao do ograde u stražnjem delu bašte i pokušavao da izvali
natrule daske. Uprkos svojoj veličini, delimično je uspeo u tome. Kal uvuče glavu u ramena kada poče novi
pljusak zemlje, zatim potrča pored golubarnika prema ogradi.
Zavijanje je prestalo, ali vetar nije nimalo jenjao. Sudeći prema tutnjavi koja je dopirala s druge
strane kuće, upravo je čerečio Ulicu Kočija. Kada je dospeo do ograde, Kal se osvrnu. Sunce se probilo kroz
vrelo prljavštine i on na trenutak ugleda plavo nebo... a onda se pred njim ispreči jedna prilika i Kal se baci
prema ogradi, poče da se penje uz nju u želji da je preskoči, dok mu se ono stvorenje i dalje približavalo. Na
vrhu mu se opasač zakači za ekser. On posegnu da se oslobodi, ubeđen da mu je Rejk za petama, ali mora da
ga je Ludi Muni pogurao otpozadi, jer čim je oslobodio opasač pao je na drugu stranu, živ i nepovređen.
On ustade i vide zašto. Zver bez kostiju lebdela je iznad golubarnika, a glava joj se klatila napred
nazad dok je osluškivala glasanje ptica u njemu. Blagoslovivši u sebi ptice, Kal se saže i otrgnu još jednu
dasku iz ograde, što je bilo dovoljno da kroz otvor izvuče Nimroda.
Dok je bio dete svako suočavanje sa opasnostima ničije zemlje između ograde i pruge debelo je
ispaštao. Sada mu se te opasnosti učiniše zanemarivim u odnosu na ono što je zaostalo kod golubarnika.
Podigavši Nimroda u naručje, Kal stade da se uspinje uz šljunčani nasip prema pruzi.
"Trči", reče Nimrod. "Za petama nam je. Trči!"
Kal pogleda prema severu, a zatim i prema jugu. Usled vetra vidljivost je bila smanjena na deset do
petnaest jardi u oba smera. Sa srcem u petama on zakorači preko prve šine i stade na klisko tle između
pragova. Postojale su samo četiri pruge, po dve u svakom smeru. Upravo se približavao drugoj kada začu
Nimroda kako kaže:
"Sranje."
Kal se osvrnu, petama stružući po šljunku, vide da je njihov progonitelj zaboravio na ptice i da
upravo prelaze preko ograde.
Iza zveri ugledao je Liliju Peliciju. Stajala je u razorenoj Munijevoj bašti otvorenih usta kao da se
spremala da vikne. Ali iz njenih usta nije dopro nikakav zvuk. Ili ga bar Kal nije čuo. Međutim, zver nije
bila baš toliko neosetljiva. Zastala je, okrenula se nazad prema bašti i ženi u njoj.
Kal nije video šta se dogodilo u narednom trenutku - omeo ga je vetar i Nimrod koji je, predvidevši
sestrinu pogibiju, počeo da mu se otima. Uspeo je jedino da vidi kako je nadimajuće obličje njihovog
progonitelja iznenada zalepršalo, a zatim je konačno čuo Lilijin glas. Ispustila je jedan bolan krik, kome se
Nimrod pridružio kao eho. Posle se ponovo podigao vetar koji je baštu zavio u mrtvački pokrov i, dok se to
događalo, Kal na trenutak ugleda Liliju obavijenu belim plamenom. Vrisak naglo zamre.
Upravo u tom trenu on oseti žmarce u stopalima što mu nagovesti dolazak voza. Iz kog je pravca
dolazio i kojom prugom? Ubistvo Lilije još je jače uskovitlalo vetar. Sada nije mogao da vidi ni deset jardi u
daljinu, ni u jednom pravcu.

69
 Znajući da se ne mogu vratiti putem kojim su došli, on se okrenu u suprotnom pravcu od bašte dok je
zver stvarala novi metež od koga mu se dizala kosa na glavi.
Razmisli, naredi on sam sebi. Za nekoliko trenutaka ponovo će krenuti za njima.
On obgrli Nimroda i pogleda na sat. Pokazivao je dvanaest trideset osam.
Kuda se uputio voz u dvanaest trideset osam? Ka stanici u Ulici Lajm ili iz nje?
Razmisli.
Nimrod je počeo da plače. Nije to bilo dečje kmečanje, već tužno jecanje zbog gubitka koje je
dolazilo iz srca.
Kal baci pogled preko njegovog ramena dok je šljunak sve jače podrhtavao. Ponovo je, na trenutak,
kroz poderotinu u velu prašine ugledao baštu. Lilijino telo je nestalo, ali Kal ugleda svog oca kako stoji
usred pustoši, i Lilijinog ubicu kako se uzdiže iznad njega. Brendanovo lice bilo je mlohavo. Ili nije shvatao
kakva opasnost mu preti ili mu nije bilo stalo. Nije pokerenuo nijedan mišić.
"Urlik!" obrati se Kal Nimrodu, podigavši dete visoko tako da se Nimrodovo šmrkavo lice našlo u
istoj ravni sa njegovim. "Urlik koji je ispustila..."
Nimrod je i dalje jecao.
"Umeš li da ispustiš takav krik?"
Zver samo što se nije sunovratila na Brendana.
"Viči!" Kal se razdera na Nimroda, tresući ga dok mu desni ne zacvokotaše. "Počni da vičeš ili ću te
ja srediti!"
Nimrod je na kraju izgleda shvatio.
"Hajde!" reče Kal i Nimrod otvori usta.
Zver je čula zvuk. Okrenula je glavu nalik na balon i ponovo krenula ka njima.
Sve se to odigralo u toku nekoliko sekundi, ali odjek se za to vreme produbio. Koliko je daleko voz
bio u tom trenutku? Milju? Četvrt milje?
Nimrod je prestao da viče i borio se da se oslobodi Kalovog stiska.
"Pobogu, čoveče!" vrištao je, očiju uprtih u užas koji im se približavao kroz dim. "Pobiće nas!"
Kal pokuša da ne obraća pažnju na Nimrodovu viku, trudeći se da prodre u onaj hladni predeo
sećanja u kome su ležali pohranjeni podaci iz reda vožnje.
Koja je to linija bila, i iz kog pravca? Njegov um je prelazio preko brojki poput stanične oglasne
table, tražeći voz koji je pre šest-sedam minuta napustio liverpulsku Ulicu Lajm, ili za šest-sedam minuta
treba tamo da stigne.
Zver se pela uz šljunčani nasip. Vetar joj je podario suknje od prašine, plešući je prodirao u njeno
raskomadano obličje i izlazio iz njega, sve vreme tužno zavijajući.
Jeka voza koji se približavao bila je već toliko jaka da se Kalu prevrtalo u stomaku. Brojevi su se i
dalje smenjivali.
Kuda? Odakle? Brzi ili spori voz?
Razmišljaj, proklet da si.
Zver samo što se nije obrušila na njih.
Razmisli.
On se povuče jedan korak. Iza njega, najudaljenija pruga poče da cvili.
A sa tim zvukom dođe i odgovor. Bio je to stafordski voz, preko Rankorna. Ritam njegovog kretanja
prodre mu kroz stopala dok je tutnjao prema odredištu.
"Dvanaest četrdeset šest iz Staforda", reče on i zakorači na prugu koja je odzvanjala.
"Šta to radiš?" upita Nimrod.
"Dvanaest četrdeset šest", mrmljao je i dalje; bila je to molitva sačinjena od brojeva.
Ubica je prelazio preko prve pruge koja je vodila ka severu. Od njega su se mogli nadati samo smrti.
Nikakva kletva, niti osuda nisu dolazile u obzir; samo smrt.
"Dođi po nas!" Kal mu doviknu.
"Jesi li poludeo?" upita ga Nimrod.
U znak odgovora Kal još više podiže mamac. Nimrod zakuka. Glava progonitelja postade još veća
od želje da ih proguta.
"Hajde!"
Već je bio prešao preko obe pruge koje su išle ka severu; sada je zakoračio na prvu koja je vodila ka
jugu.

70
 Kal posrćući još jednom koraknu unazad, udarivši petom o poslednju šinu, a od glasa zveri i tutnjave
tla zubi mu zacvokotaše.
Poslednje što je čuo dok je stvorenje dolazilo da ga ščepa bio je Nimrod koji je nabrajao sve nebeske
svece tragajući za Izbaviteljem.
A onda, iznenada, kao da se javlja na njegov poziv, veo prljavog vazduha se rascepi i voz stiže do
njih. Kal oseti da je stopalom stao na šinu, zatim je podigao nogu za još jedan inč kako bi zakoračio unazad,
i bacio se što dalje od šina.
Ono što se potom zbilo odigralo se za nekoliko sekundi. U jednom trenutku stvorenje se našlo iznad
šina, sa svojim ogromnim želucem i još većom gladi za smrću. Trenutak kasnije, voz ga je udario.
Nije se začuo nikakav krik. Ni časak slavlja zato što je čudovište pobeđeno. Samo se unaokolo
raširio strašni smrad, kao da su svi mrtvaci iz okoline seli i dunuli u vazduh, a onda je voz protutnjao pored
njih, odnoseći neraspoznatljiva lica koja su virila kroz prozore.
Isto onako iznenada kao što se pojavio, nestao je kroz zavesu na svom putu prema jugu. Zavijanje
šina smanjilo se do piskutavog šapata. A onda je čak i to iščezlo.
Kal protrese Nimroda kako bi prestao da priziva božanstva.
"Gotovo je..." reče on.
Nimrodu je bilo potrebno izvesno vreme da to prihvati. Zurio je kroz dim, očekujući da Rejk ponovo
krene na njih.
"Nema ga više", reče Kal. "Ubio sam ga."
"Voz ga je ubio", ispravi ga Nimrod. "Spusti me."
Kal učini tako, a Nimrod, ne pogledavši ni levo ni desno, krenu nazad preko šina prema bašti u kojoj
je njegova sestra nestala. Kal ga je sledio.
Vetar koji je došao zajedno sa stvorenjem bez kostiju, ili koji ga je iznedrio, potpuno je prestao.
Kako nije bilo ni najmanjeg povetarca koji bi održao u vazduhu prljavštinu što ju je ovaj podigao, potop
poče da se sliva. Kamenčići, delovi baštenskog nameštaja i ograda, čak i ostaci nekoliko domaćih ljubimaca
koji su bili otrgnuti i poneseni. Bila je to kiša krvi i zemlje kakvu dobri ljudi iz Ulice Kočija nisu očekivali
da vide pre sudnjeg dana.

7. POSLEDICE

1.
Tek kada je prašina počela da se sleže, bilo je moguće utvrditi razmere pustošenja. Bašta je, razume
se, bila sva razrovana, kao uostalom i sve druge bašte s te strane ulice; na krovu je nedostajalo na desetine
crepova, a ni dimnjak baš nije izgledao stabilan. Vetar je podjednako oštetio i prednju stranu kuće. Duž cele
ulice za njim je ostala pustoš: oborene ulične svetiljke, uništeni zidovi, porazbijani prozori na automobilima
- polupalo ih je đubre koje je letelo. Srećom, izgleda da niko nije ozbiljnije povređen; završilo se na
ogrebotinama, modricama i šoku. Lilija - od koje nije ostao nikakav trag - jedina je poginula.
"To je bilo Imakolatino stvorenje", reče Nimrod. "Ubiću je zbog ovoga. Kunem se da hoću."
Pretnja je zazvučala dvostruko neuverljivo pošto je dolazila iz njegovog patuljastog tela.
"Kakva korist?" primeti malodušno Kal. Posmatrao je kroz prednji prozor stanare iz Ulice Kočija
kako ošamućeni tumaraju unaokolo, neki bulje u pričinjenu štetu; a neki žmirkaju put neba kao da očekuju
da se na njemu ispiše neko objašnjenje.
"Danas popodne smo izvojevali značajnu pobedu, gospodine Muni", reče Frederik. "Zar vama to nije
jasno? A zasluga je vaša."
"I to mi je pobeda", gorko primeti Kal. "Moj tata sedi u susednoj sobi i ne progovara; Lilija je mrtva;
pola ulice razneseno..."
"Borićemo se", reče Fredi, "sve dok Fuga ne bude bezbedna."
"Boriti, stvarno?" upita Nimrod. "A gde si ti bio dok je to sranje letelo unaokolo?"
Kamel je u prvom trenutku hteo da se pobuni, a onda mu se učini da će biti bolje ako ćutanjem
prizna svoj kukavičluk.
Dvoja ambulantna kola i nekoliko policijskih stigoše na suprotni kraj Ulice Kočija. Kada je začuo
sirene, Nimrod se pridruži Kalu kod prozora.
"Uniforme." promrmlja on. "One uvek donose nevolju."

71
 Dok je to govorio vrata vodećih kola se otvoriše i iz njih iziđe jedan neupadljivo odeven muškarac,
dlanom poravnavajući proređenu kosu. Kalu se učini poznato lice - oči oivičene tako velikim podočnjacima
kao da godinama nije spavao - ali, kao i uvek, nije mogao da se seti njegova imena.
"Bilo bi dobro da se izgubimo", reče Nimrod. "Želeće da razgovaraju s nama..."
Desetak uniformisanih policajaca već se razmilelo između kuća radi sprovođenja istrage. Šta li će
njegove komšije iz Ulice Kočija prijaviti?, pitao se Kal. Da li su makar i na trenutak ugledali ono stvorenje
koje je ubilo Liliju, a ako jesu, hoće li to priznati?"
"Ne mogu da pođem," reče Kal. "Ne mogu da ostavim tatu."
"Zar misliš da neće namirisati da nešto kriješ, samo ako počnu da te ispituju?" upita Nimrod. "Ne
budi imbecil. Pusti oca da im kaže šta god želi. Neće mu poverovati."
Kalu je bilo jasno da sve to ima smisla, ali i dalje je odbijao da ostavi Brendana samog.
"Šta se dogodilo sa Suzanom i ostalima?" upita Nimrod, dok je Kal razmišljao.
"Vratili su se u skladište da utvrde mogu li odatle ući u trag Šedvelu", odvrati Fredi.
"Što je malo verovatno, zar ne?" primeti Kal.
"Lilija je uspela", reče Fredi.
"Hoćeš da kažeš kako znaš gde se ćilim nalazi?"
"Otprilike. Ona i ja smo se vratili u kuću Lašenski, znaš, da odatle pokušamo da se orijentišemo.
Rekla je da su odjeci veoma snažni."
"Odjeci?"
"Sa mesta gde se ćilim sada nalazi ka mestu gde se nekada nalazio."
Fredi zavuče šaku u džep i iz njega izvuče tri sjajne broširane knjižice, jedna od njih bila je karta
Liverpula i okoline. Druge dve su bila o tajanstvenim ubistvima. "Pozajmio sam ih od poslastičara", reče on,
"kako bih ušao u trag ćilimu."
"Ali nisi uspeo", primeti Kal.
"Kao što rekoh, malo je nedostajalo. Prekinuli smo potragu kada je osetila prisustvo one stvari koja
ju je ubila."
"Oduvek je bila osetljiva", dodade Nimrod.
"Slažem se", odvrati Fredi. "Čim je vetar do nje doneo miris zveri zaboravila je na ćilim. Tražila je
da dođemo ovamo i upozorimo vas. Tu smo pogrešili. Trebalo je da ostanemo na tragu."
"Onda bi nas zver sve pohvatala, jednog po jednog", reče Nimrod.
"Živo se nadam da nije prvo krenulo za ostalima", reče Kal.
"Nije. Živi su", reče Fredi. "Osetili bismo da nisu."
"U pravu je", reče Nimrod. "Lako im možemo ući u trag. Ali moramo smesta poći. Kada uniforme
jednom stignu ovamo naći ćemo se u klopci."
"U redu, čuo sam te i prvi put", odgovori Kal. "Dozvolite samo da se pozdravim sa tatom."
On ode u drugu sobu. Brendan se nije ni pomerio od kada ga je Kal smestio u naslonjač.
"Tata... čuješ li me?"
Brendan podiže pogled sa svoje tuge.
"Takav vetar nisam video još od rata", reče on. "Tamo u Malaji. Video sam kako je odnosio cele
kuće. Nisam mislio da ću nešto slično ovde doživeti."
Govorio je nepovezano, pogleda uprtog u prazan zid.
"Na ulici je policija", reče Kal.
"Bar je golubarnik ostao čitav, a", uzdahnu Brendan. "Kakav vetar..." glas mu zamre. Zatim nastavi:
"Hoće li doći ovamo? Policija?"
"Mislim da hoće, tata. Da li ćeš moći da porazgovaraš s njima? Ja moram da pođem."
"Razume se da moraš", promrmlja Brendan. "Samo ti idi."
"Mogu li da uzmem kola?"
"Uzmi ih. Mogu im reći..." Ponovo je zaćutao, pre no što je uspeo da sabere misli. "Takav vetar
nisam video... oh, još od rata."

2.
Njih troje iziđoše na stražnja vrata, preskočiše ogradu i krenuše duž nasipa ka nadvožnjaku za pešake
na kraju Ulice Kočija. Sa njega su mogli da vide mnoštvo koje se već okupilo iz obližnjih ulica i željno
posmatralo prizor.

72
 Jedan Kalov deo žudeo je da siđe i saopšti im šta je video. Da kaže: svet ne sačinjavaju samo šolja za
čaj i čajnik. Ja to znam, jer sam video. Zadrža to za sebe, svestan da bi ga svi redom podozrivo gledali.
Možda će doći vreme i za ponos, možda će tada moći svom plemenu da ispriča kakve su užase i čuda
delili sa svetom. Ali sada nije bio trenutak.

8. NEOPHODNA ZLA

Ime čoveka u tamnom odelu, koga je Kal video kako izlazi iz policijskih kola, bilo je inspektor
Hobart. Osamnaest od svojih četrdeset šest godina proveo je u policiji, ali tek nedavno - zahvaljujući
pobunama koje su buknule u gradu poslednjeg proleća i prethodnog leta - njegova je zvezda počela da se
uspinje.
O poreklu dotičnih pobuna još je vođena javna istraga, i o njima se privatno raspravljalo, ali Hobart
nije imao vremena ni za jedno ni za drugo. Bio je opsednut zakonom i time kako ga sprovesti, tako da je
tokom te godine građanskih previranja zbog ove svoje opsednutosti postao čovek trenutka.
Nisu za njega bila uglađena sociološka razmišljanja, a ni posao gradskog planera. Njegov sveti
zadatak bio je da očuva mir, a metode - koje su njegovi zagovornici opisivali kao beskompromisne - naišle
su na simpatiju kod gradskih otaca. Za svega nedelju-dve preskočio je nekoliko stepenika u službi, a iza
zatvorenih vrata ponuđen mu je carte blanche da se razračuna sa anarhijom koja je grad već stajala milione.
Bio je potpuno svestan šta znači ovaj politički manevar. Nema sumnje da su se viši ešaloni, prema
kojima je gajio neizraženi prezir, uplašili osvete ako sami budu suviše zamahivali bičem. Takođe nije bilo
sumnje da bi njega prvog žrtvovali pomahnitalosti javnog gneva ako metode koje je on uveo ne bi urodile
plodom.
Ali one su urodile plodom. Elita koju je okupio - ljudi preuzeti iz odeljenja zato što su gajili
simpatije prema Hobartovim metodama - brzo je požnjela uspeh. Dok su uobičajene trupe ostajale iza plave
linije na ulicama, Hobartove specijalne snage, poznate - onim koji su uopšte znali za njih - kao Vatrena
brigada - delovale su iza scene terorišući svakoga u koga bi posumnjale da huška agitatore, bilo rečju bilo
delom. Posle svega nekoliko nedelja pobune su prestale, a Džejms Hobart je odjednom postao sila s kojom
je trebalo računati.
Sledilo je nekoliko meseci primirja i brigada se opustila. Hobartu nije promaklo da je biti čovek
trenutka bilo potpuno nevažno kada bi taj trenutak prošao; a tokom proleća i ovogodišnjeg ranog leta, to se
pokazalo kao tačno.
Takvo stanje potrajalo je sve do sada. Tek danas se ponadao kako će još imati protiv čega da se bori.
Došlo je do haosa, i ovde, pred njim, nalazio se nagradni dokaz.
"Kakva je situacija?"
Njegova desna ruka, Ričardson, zatrese glavom.
"Kruži priča o nekakvom vazdušnom vrtlogu", odvrati on.
"Vazdušni vrtlog?" Hobart se osmehnu na ovu besmislicu. Kada se osmehivao usne bi mu nestajale,
a oči se pretvarale u proreze. "Nema izdajnika?"
"Nijedne prijave. Očigledno je u pitanju bio samo ovaj vetar..."
Hobart je zurio u prizore razaranja pred sobom.
"Ovo je Engleska", reče on. "Kod nas nema vazdušnih vrtloga."
"Nešto mora da je pričinilo ovoliku..."
"Neko, Brajane. Anarhisti. Ti su ljudi poput pacova. Taman pronađeš otrov da ih potamaniš, a oni
počnu da se goje od njega." On zastade. "Znaš, mislim da će sve krenuti iz početka."
Dok je to govorio, priđe im još jedan od njegovih ljudi - junak koji je u prošlogodišnjim sukobima
bio među onima koji su prolivali krv, čovek po imenu Freir.
"Gospodine. Dobili smo zveštaj da su osumnjičeni primećeni kako prelaze most."
"Pođite za njima", reče Hobart. "Moramo nekoga uhapsiti. I Brajane porazgovaraj sa ovim ljudima."
On uopšte nije sumnjao da su ovdašnji događaji bili delo ljudi. Možda nisu u pitanju bili isti pojedinci
kojima su prošle godine glave bile razbijene, ali u biti je bila reč o istoj životinji. Tokom svog službovanja
suprotstavljao se toj zveri prerušenoj u mnoge oblike i činilo mu se da je ona svaki naredni put kada bi
zavirio u njenu utrobu postajala sve neuhvatljivija i mrskija.
Ali taj je neprijatelj stalno bio prisutan, bilo da se krio iza vatre, bujice ili vazdušnog vrtloga. Iz te
činjenice crpao je snagu. Bojno polje je možda bilo novo, ali rat je bio onaj stari. Bila je to borba između

73
zakona čiji je on bio predstavnik i ukorenjenog nereda u ljudskim srcima. Neće on dopustiti nikakvom
vazdušnom vrtlogu da od njega sakrije tu činjenicu.
Ponekad je taj rat, razume se, od njega zahtevao da bude okrutan, ali koji cilj vredan borbe nije od
svojih šampiona povremeno iziskivao da budu okrutni? Nikada nije izbegavao tu odgovornost, pa neće ni
sada.
Neka ta zver samo ponovo dođe u kakvoj god pomodnoj odori želi. On će biti spreman.

9. O MOĆI PRINCEZE

Vračara nije pogledala u Šedvelovom pravcu kada je ovaj ušao; u stvari, izgledalo je kao da se na
njoj nijedan mišić nije pokrenuo još od prethodne noći. Hotelska soba bila je ustajala od njenog daha i znoja.
Šedvel duboko uzdahnu.
"Jadni moj razuzdanko", promrmlja ona. "Uništen je."
"Kako je to moglo da se dogodi?" upita Šedvel. Slika te prilike još mu se vrzmala po umu, u svoj
svojoj groznoj veličanstvenosti. Kako je jedna tako moćna stvar mogla biti ubijena?; a naročito kada je već
bila mrtva.
"To su učinile Kukavice", reče ona.
"Muni, ili devojka?"
"Muni."
"A ćilimari?"
"Preživeli su svi izuzev jedne", reče Imakolata. "Jesam li u pravu sestro?"
Hag je čučala u uglu, a telo joj je podsećalo na sluz razmazanu po zidu. Odgovorila je Imakolati tako
tiho da je Šedvelu njen odgovor promakao.
"Da", odvrati vračara. "Moja je sestra videla kako je jedna od njih bila uništena. Ostali su umakli."
"A Bič?"
"Čujem samo tišinu."
"To je dobro", primeti Šedvel. "Večeras ću premestiti ćilim."
"Kuda?"
"U kuću na drugoj obali reke koja pripada čoveku s kojim sam nekada poslovao: zove se Šerman.
Tamo ćemo održati aukciju. Ovo mesto je suviše javno za naše klijente."
"Znači dolaze?"
Šedvel se isceri. "Svakako da dolaze. Ti su ljudi godinama čekali. I to samo da dođu u priliku da se
nadmeću. A ja ću im tu priliku sada pružiti."
Voleo je da razmišlja o tome kako tih sedmoro moćnih, koji su hteli da se nadmeću i koje je pozvao
na ovu prodaju nad prodajama, spremno skaču kada bi im naredio.
Među njima bili su neki od najbogatijih ljudi sveta; zajedno su imali dovoljno veliki imetak da
pokupuju čitave narode. Nijedno od njih sedmoro nije imalo ime koje bi nešto značilo u puku - oni su bili
pravi moćnici, anonimno veliki. Ali Šedvel je sproveo iscrpnu istragu. Znao je da tih sedmoro imaju još
nešto zajedničko pored neprocenjivog bogatstva. Znao je da svi žude za čudovišnim stvarima. Zbog toga su
upravo sada i napuštali svoje dvorce i vile i, suvih usta i znojavih dlanova, hitali u ovaj mračni grad.
On je posedovao nešto što je svako od njih želeo isto onoliko koliko i sam život; i možda više od
bogatstva. Bili su moćni. Ali zar danas on nije bio moćniji?"

10. LJUDSKA LJUBAZNOST

"Toliko želje", reče Apolina Suzani dok su koračale ulicama Liverpula.

U Džilkristovom skladištu nisu ništa pronašle, samo su privukle na sebe sumnjičave poglede, tako da
su žurno izišle kako ne bi počeli da im postavljaju pitanja. Kada su se našle napolju, Apolina je zahtevala da
malo obiđu grad i pouzdavši se u svoj nos stizala je do najprometnijih ulica koje je mogla da pronađe, čiji su
pločnici bili zakrčeni kupcima, decom i klošarima.
"Želje?" upita Suzana. To nije bila stvar koja bi joj se istog časa nametnula u ovoj prljavoj ulici.
"Posvuda", dodade Apolina. "Zar ne vidiš?"
Ona pokaza preko ulice na oglasnu tablu sa reklamom za posteljno rublje koja je prikazivala dvoje
klonulih ljubavnika posle koitusa; pored nje nalazila se reklama za kola na kojoj se razmetalo jedno savršeno

74
telo, ističući kako vrline meke putenosti tako i čvrstog čelika. "A tamo", reče Apolina, okrenuvši Suzanu
prema izlogu sa dezodoransima, u kome je zmija dovodila u napast privlačno nage Adama i Evu obećavajući
im da će uz pomoć dotičnih dezodoransa osećati sigurnost u masi.
"Celo ovo mesto je jedna javna kuća", reče Apolina, jasno stavljajući do znanja da se s tim slaže.
Tek je tada Suzana shvatila da su izgubile Džerihoa. On se vukao nekoliko koraka iza žena, svojim
uznemirenim očima osmatrajući tu paradu ljudskih bića. Sada ga nije bilo.
Krenuše istim putem nazad kroz gomilu pešaka i nađoše ga ispred video radnje za iznajmljivanje
kaseta, kako u zanosu stoji pred nizovima monitora.
"Jesu li oni zatvorenici?" upita on i dalje zureći u glave koje su govorile.
"Nisu", odvrati Suzana. "To je predstava. Nalik na pozorište." Zatim ga povuče za njegov preveliki
sako. "Hajdemo", reče.
On se okrenu i pogleda je. Oči su mu bile zamagljene od suza. Kada je shvatila da se skoro rasplakao
jer je video desetak televizijskih ekrana, ona se uplaši za njegovo nežno srce.
"Sve je u redu", reče ona, odvlačeći ga od izloga. "Oni su veoma srećni."
Uhvatila ga je pod ruku. Licem mu se na trenutak razli blaženstvo i oni zajedno krenuše kroz gužvu.
Osetivši kako mu telo podrhtava pored njenog nije joj bilo teško da s njim podeli šok kroz koji je prolazio.
Ona je zdravo za gotovo prihvatila razvratni vek u kome je rođena, jer drugi nije poznavala, ali sada -
gledajući ga njegovim očima, osluškujući ga njegovim ušima - došla je do novog saznanja; videla je kako se
očajnički trudio da zadovolji, a koliko je ipak u njemu bilo malo zadovoljstva; kako je bio okrutan, čak i
kada se pozivao na uglađenost; i kako je, uprkos svojoj gorljivosti da očara, bio krajnje prozaičan.
Međutim, za Apolinu je to iskustvo predstavljalo sve veću radost. Koračala je kroz gomilu, vukući za
sobom dugačku crnu suknju poput kakve udovice na daći.
"Mislim da bi trebalo da se sklonimo iz glavne ulice", reče Suzana kada je sustigoše. "Džeriho ne
voli gužvu."
"Biće mu bolje da se navikne na nju", reče Apolina, prostrelivši Džerihoa pogledom. "Ovo će u
najskorije vreme postati naš svet."
Rekavši to, ona se okrenu i ponovo se odvoji od Suzane.
"Samo čas."
Suzana krenu za njom, pre no što se izgubila u gomili.
"Stani!" reče ona, uhvativši Apolinu za ruku. "Ne možemo zauvek lutati unaokolo. Moramo se
sastati sa ostalima."
"Pusti me da malo uživam", zamoli Apolina. "Suviše vremena sam provela spavajući. Potrebno mi je
malo zabave."
"Možda kasnije" reče Suzana. "Kada pronađemo ćilim."
"Nek' se nosi", spremno odvrati Apolina.
Dok su se raspravljale, usporile su nesmetani protok pešaka a oni su im upućivali ljutite poglede i
psovali ih. Jedan pubertetlija pljunu Apolinu, a ona mu spremno i neverovatno tačno uzvrati. Dečak se
povuče sa zaprepašćenim izrazom na popljuvan om licu.
"Dopadaju mi se ovi ljudi", primeti ona. "Ne pretvaraju se da su učtivi."
"Ponovo smo izgubile Džerihoa", reče Suzana. "Proklet bio, ponaša se poput kakvog deteta."
"Vidim ga."
Apolina pokaza niz ulicu, ka mestu na kome je Džeriho stajao, trudeći se da glavu održi iznad gomile
kao da se plašio da bi se mogao udaviti u moru čovečanstva.
Suzana krenu nazad prema njemu, ali kako je išla protiv struje, sporo je napredovala. Srećom,
Džeriho je stajao na mestu. Svoj zaplašeni pogled usredsredio je na prazan vazduh iznad glava iz gomile.
Sudarali su se s njim i gurkali ga, ali on je i dalje samo zurio.
"Umalo te nismo izgubile", reče Suzana kada konačno stiže do njega.
Odgovor mu se sastojao iz samo jedne reči:
"Pogledaj."
Iako je bila nekoliko inča niža od njega, potrudila se da prati njegov pogled.
"Ništa ne vidim."
"Šta mu je sad?" htela je da zna Apolina koja im se upravo pridružila.
"Svi su tako tužni", reče Džeriho.

75
 Suzana se zagleda u lica koja su prolazila pored njih. Nervozna, da; ponekada mlitava i ogorčena; ali
svega joj se nekoliko učini tužnim.
"Vidiš li?" upita Džriho, ne pruživši joj priliku da mu se suprotstavi. "Svetla."
"Ne, ona ih ne vidi", odlučno reče Apolina. "Ona je, ipak, Kukavica, ne zaboravi, čak i ako poseduje
menstrum. Hajdemo."
Džeriho spusti pogled na Suzanu i ona vide da samo što se nije rasplakao. "Moraš videti", reče on.
"Želim da vidiš."
"Ne čini to", upozori ga Apolina. "To ti nije baš pamentno."
"U boji su", nastavi Džeriho.
"Ne zaboravi na Principe", pobuni se Apolina.
"Kakve boje?" upita Suzana.
"Nalik na dim, obavijaju im glave."
Džeriho je uhvati za ruku.
"Slušaj me", nastavi Apolina. "U Trećem Kaprinom principu stoji..."
Suzana ih nije slušala. Zurila je u gomilu, a onda odjednom ščepa Džerihoa za šaku.
Sada više nije delila samo njegova osećanja, već sve veću paniku, zarobljenu u ovom stadu topla
daha. U njoj poče da raste sve izraženije osećanje klaustrofobičnosti; sklopila je oči i rekla sebi da se smiri.
Okružena tamom ponovo je začula Apolinin glas, kako pominje neke principe. Tada je otvorila oči.
Umalo nije kriknula zbog onoga što je ugledala. Nebo kao da je promenilo boju, a slivnike su
zavhvatili plamen i dim. Međutim, to kao da niko nije primećivao.
Ona se okrenu ka Džerihou tražeći neko objašnjenje i ovog puta stvarno kriknu. Bio je obavijen
vatrenim oreolom iz koga se uzdizao stub svetlosti i žutocrvenog dima.
"Oh, bože", izusti ona. "Šta se to događa?"
Apolina ju je ščepala za ramena i počela da je vuče.
"Hajdemo odavde!" povika ona. "Raširiće se. Više od troje, mnoštvo."
"A?"
"Princip."
Ali njeno upozorenje prošlo je neshvaćeno. Suzana - čiji je šok prerastao u oduševljenje - pogledom
je prelazila preko gomile. Posvuda je videla ono što je Džeriho opisao. Talase boja, njeno paperje koje su
ispuštala ljudska tela. Gotovo sve je bilo zahvaćeno njome; bilo je čiste sive, a ostale boje podsećale su na
upletene čađavo pastelne trake; ali jednom ili dvaput u gomili ugledala je i čiste pigmente: jarko narandžastu
oko glave deteta koje je otac nosio za vratom; paunski šareniš koji je ispuštala devojka što se smejala sa
svojim dečkom.
Apolina je ponovo povuče, i Suzana sada pokorno krenu za njom, ali pre no što su prešle jednu jardu
iz gomile iza njih prolomi se vrisak... pa još jedan, i još jedan - i iznenada i sleva i zdesna ljudi su prinosili
šake licima i skrivali oči. Pored Suzane je jedan čovek pao na kolena naizust izgovarajući molitvu - drugi je
počeo da povraća, ostali su se hvatali jedni za druge tražeći oslonac, samo da bi ustanovili kako je užas koji
su osećali sveopšta pojava.
"Prokleta da si", reče Apolina. "Vidi šta si učinila."
Suzana je videla kako se boje oreola menjaju, dok su se oni koji su ih nosili grčili od panike.
Drečavo zelena i purpurna probijale su se kroz preovlađujuće sivilo. Mešavina krila i molitve stvarala je
buku koja joj je vređala uši.
"Zašto?" upita Suzana.
"Kaprin princip!" doviknu joj Apolina. "Više od troje, mnoštvo."
Sada je Suzana shvatila. Ono što su dvoje mogli da zadrže za sebe postajalo bi svima poznato ako bi
im se pridružio i neko treći. Čim je prihvatila Apolininu i Džerihoovu viziju - viziju koju su poznavali od
detinjstva - vatra je buknula, i za nekoliko sekundi mistična zaraza pretvorila je ulice u ludnicu.
Gotovo istog časa strah je posejao nasilje i gomila je stala da traga za žrtvenim jarcima koje je
trebalo okriviti zbog tih vizija. Kupci su zaboravili šta su došli da kupe i počeli da se hvataju za guše;
sekretarice su lomile nokte na obrazima knjigovođa; odrasli muškarci plakali su pokušavajući da urazume
žene i decu.
Ono što je moglo biti rasa mistika iznenada se pretvorilo u čopor divljih pasa, boje u kojima su
plivali izopačivale su se u sivu i mrku boju izmeta kakvog bolesnika.

76
 Ali to nije bilo sve. Tek što je tučnjava započela, a jedna dobro odevena žena, kojoj se šminka
razmazala u gušanju, upre optužujući prstom u Džerihoa.
"On!" zavrišta ona. "To je bio on!"
Zatim se baci na okrivljenog, spremna da mu iskopa oči. Džeriho se zatetura unazad na kolovoz, a
žena krenu na njega.
"Zaustavite ga!" povika ona. "Zaustavite ga!"
Kao odgovor na njenu dreku, nekoliko pojedinaca iz gomile zaboraviše na ratove koje su do tada
vodili i usredsrediše se na njegovu metu.
Neko sa Suzanine leve strane reče: "Ubijte ga." Trenutak kasnije polete prvi prijektil. Pogodi
Džrihoa u rame. Za njim je usledio i drugi. Saobraćaj se zaustavio, pošto su vozači, usporivši iz radoznalosti,
potpali pod uticaj vizije. Džeriho se našao u zamci između automobila i rulje koja je krenula na njega.
Suzana iznenada postade svesna da je reč o životu i smrti. Zbunjena i zaplašena rulja je bila spremna, željna
čak, da rastrgne Džerihoa i svakoga ko mu pritekne u pomoć.
Još jedan kamen pogodi Džerihoa, i na obrazu mu se pojavi krv. Suzana je napredovala prema
njemu, dovikivajuši mu da se pokrene, ali on je samo posmatrao rulju koja mu se približavala kao da je
hipnotisan ovim izlivom ljudskog besa. Ona nastavi da se probija napred, penjući se preko haubi i provlačeći
se između branika kako bi stigla do mesta na kome je on stajao. Ali predvodnici rulje - ona zamazana žena i
još dvojica-trojica drugih - već gotovo behu stigli do njega.
"Ostavite ga na miru!" povika ona. Niko uopšte ni ne obrati pažnju na nju. Bilo je nečeg gotovo
obrednog u tome kako su žrtva i dželati izvodili sve ovo, kao da su sve to nosili zapreteno u dubinama svojih
ćelija još iz davnina, a nisu imali snage da ponovo ispišu priču.
Čaroliju su razbile policijske sirene. Ovo je bio prvi put da je Suzana s radošću dočekala to prodorno
zavijanje koje ledi krv u žilama.
Efekat je bio trenutan i sveopšti. Gomila poče da jadikuje kao da podražava sirene, oni koji su se još
tukli zaboraviše na vratove neprijatelja, a ostali su s nevericom zurili u rasute stvari i okrvavljene pesnice.
Jedno ili dvoje se istog časa onesvestiše. Nekolicina poče ponovo da plače, sada više usled zbunjenosti nego
straha. Mnogi odlučiše da je bolje biti razborit nego završiti u zatvoru i podbrusiše pete. Pošto su se ponovo
vratili u svoju kukavičku zaslepljenost razbežaše se u svim pravcima, odmahujući glavama kao da žele da se
oslobode i poslednjih ostataka svojih vizija.
Probivši se za nekoliko minuta gomili iza leđa, Apolina se pojavi pored Džerihoa.
Pokušala je zastrašivanjem da ga povrati iz transa, tresla ga je i vikala. Zatim ga je odvukla odatle.
Spasla ga je u poslednjem trenutku jer iako se glavnina društva koje je htelo da ga linčuje raštrkala, desetak
njih nisu bili spremni da prekinu lov. Bili su željni krvi i naumili su da je puste pre no što se zakon umeša.
Suzana se osvrnu unaokolo tražeći put kojim bi mogli da umaknu. Izvesnu malu nadu nudila je jedna
bočna uličica. Ona dozva Apolinu. Dolazak patrolnih kola pokazao se kao korisno odvlačenje pažnje: rulja
je nastavila da se osipa.
Ali najzagriženiji linčeri dadoše se u poteru. Kada su Apolina i Džeriho stigli do ugla ulice prva iz
gomile, ona žena sa zamrljanim licem, dohvati Apolininu haljinu. Apolina pusti Džerihoa, okrenu se ka
svojoj progoniteljici i tresnu je po vilici tako snažno da je obori.
Nekoliko policajaca primetilo je poteru pa se i oni dadoše u trk, ali pre no što su uspeli da stignu
gomilu i spreče nasilje, Džeriho se saplete. U tom trenutku rulja se nađe na njemu.
Suzana se okrenu da mu pomogne. Dok je to činila, prema njoj pojuriše jedna kola, očešavši ivicu
pločnika. U narednom trenutku nađoše se pored nje, vrata se širom otvoriše, i Kal zavika:
"Upadaj! Upadaj!"
"Stani!" doviknu mu ona, onda se osvrnu i vide Džerihoa pritešnjenog uza zid od cigala, a svuda oko
njega progonitelje. Apolina, koja je za duže vreme onesposobila još jednog pripadnika gomile, probijala se
ka otvorenim vratima kola. Ali Suzana nije mogla da ostavi Džerihoa.
Ona pohita nazad prema klupku tela koja su ga sada potpuno zaklonila, ne osvrćući se na Kalov glas
koji joj je dovikivao da beži dok još može. Kada je stigla do Džerihoa on je već bio izgubio nadu da bi se
mogao odbraniti. Jednostavno je klizio niza zid, zaklanjajući okrvavljenu glavu od kiše pljuvačke i udaraca.
Ona im viknu da prestanu, ali je nečije nepoznate ruke odvukoše od njega.
Ponovo je začula Kalov povik, ali čak i da je htela, sada nije mogla da stigne do njega.
"Vozi!" doviknu mu ona, moleći se da je čuje i ode. Zatim se baci na najrevnosnijeg Džerihoovog
mučitelja. Ali bilo je previše ruku koje su je vukle nazad, a neke su je čak potajno pipkale koristeći trenutnu

77
pometnju. Ona se otimala i vikala, ali bezuspešno. U očajanju je posegnula za Džerihoom i pripila se uz
njega spasavajući goli život, pokrivši glavu drugom rukom pošto su udarci počeli još jače da pljušte.
Sasvim iznenada, bubotci, psovke i udarci prestadoše, pošto su dva policajca uspela da probiju prsten
linčera. Dvoje troje iz gomile već je iskoristilo priliku da zbriše pre no što budu pritvoreni, ali većina ničim
nije pokazivala da se oseća krivim. Upravo suprotno; otrali su pljuvačku sa usana i vrištavim glasovima stali
da opravdavaju svoju okrutnost.
"Oni su prvi počeli, policajče", reče jedan od mnogih, neki ćelavko koji je mogao biti blagajnik u
banci pre no što mu je krv natopila zglobove na šakama i košulju.
"Je li to tačno?" upita policajac, zagledavši se u crnu propalicu i njegovu mrzovoljnu ljubavnicu.
"Ustajte vas dvoje", reče on. "Moraćete da odgovorite na neka pianja."

11. TRI VINJETE

1.
"Nije trebalo da ih ostavimo", reče Kal kada su obišli oko bloka i vratili se ponovo Ulicom Lord koja
je sada bila preplavljena policajcima, a od Džerihoa i Suzane nije bilo ni traga. "Uhapšeni su", reče on.
"Prokletstvo, nije trebao da..."
"Budi praktičan", prekide ga Nimrod. "Nismo imali izbora."
"Umalo nas nisu ubili", dodade Apolina. I dalje je dahtala poput konja.
"U ovom trenutku prvenstveno moramo misliti na tkanje", reče Nimrod. "Nadam se da se svi slažete
s tim."
"Lilija je videla ćilim", objasni Fredi Apolini. "Iz kuće Lašenski."
"Je li ona sada tamo?" raspitivala se Apolina.
Nekoliko sekundi niko joj ne odgovori. A onda se začu Nimrodov glas.
"Mrtva je", reče on ravnodušno.
"Mrtva?" ponovi Apolina. "Kako? Nije valjda neki Kukavica?"
"Ne", odgovori joj Fredi. "Ubilo ju je nešto što je Imakolata poslala. Naš Muni je to uništio, inače
bismo svi bili pobijeni."
"Znači ona zna da smo budni", primeti Apolina.
Kal uhvati njen lik u ogledalu. Oči su joj u tom trenutku ličile na crne kamenčiće utisnute u naraslo
testo lica.
"Ništa se nije promenilo, zar ne?" upita ona. "S jedne strane čovečanstvo, a sa druge loši zanosi."
"Bič je bio gori od bilo kog zanosa", reče Fredi.
"Ne treba buditi ostale, još nije bezbedno", bila je uporna Apolina. "Kukavice su opasnije no ikad."
"Ako ih ne probudimo, šta će biti sa nama?" upita Nimrod.
"Postaćemo Čuvari",reče Apolina. "Bdećemo nad ćilimom dok ne dođe bolje vreme."
"Ako ikada dođe", dodade Fredi.
Ova opaska zapečati razgovor na duže vreme.

2.
Hobart se zagleda u još svežu krv na kaldrmi Ulice Lord, ubeđen da je krš koji su anarhisti ostavili u
Ulici Kočija bio samo početak. Ovde su bar stvari bile jasnije: došlo je do spontanog izliva ludila među
prosečnim ljudima, a njihovo divljaštvo izazvalo je ono dvoje pobunjenika koji su se sada nalazili u pritvoru
i čekali da ih on sasluša.
Prošle godine su se uglavnom služili ciglama i bombama kućne proizvodnje. Ove godine tetoristi
izgleda imaju veći pristup boljoj opremi. Čini se da je ovde, u ovoj neuglednoj ulici došlo do masovne
halucinacije, bar je tako čuo. U svedočenjima umno potpuno zdravih građana stoji da je nebo menjalo boju.
Ako su subverzivne snage odista počele da se služe novim oružjem - na primer gasovima koji izazivaju
poremećaje u umu - onda će morati da se posluži mnogo agresivnijim metodama: moraće da upotebi teže
naoružanje i obezbedi dozvolu da ga slobodno koristi. Iz iskustva je znao da će naići na otpor kod onih viših
po rangu; ali što više krvi bude proliveno to će njegov slučaj postati ubedljiviji.
"Ti", reče on, pozvavši jednog fotografa da mu se pridruži. Skrenu čoveku pažnju na mrlje na
pločniku. "To pokažite svojim čitaocima", reče on.

78
 Čovek stade revnosno da slika mrlje, a onda foto-aparat okrenu prema Hobartu. Ali nije stigao da ga
slika, jer se Frier istog časa stvorio pred njim i oteo mu foto-aparat iz ruke.
"Nema slikanja", reče on.
"Nešto krijete?" uzvrati fotograf pitanjem.
"Vrati mu to", naredi Hobart. "Kao i svi mi i on mora da obavi svoj posao."
Novinar uze foto-aparat i udalji se.
"Propalica", promrmlja Hobart čim mu čovek okrenu leđa. A zatim upita: "Ima li vesti iz Ulice
Kočija?"
"Dobili smo neke dozlaboga čudne iskaze."
"Je l'?"
"Ne mogu da kažem da je iko priznao da je išta video, ali očigledno su se u vreme dok je ulicom
harao vazdušni vrtlog događale lude stvari. Psi su podivljali; pogasili su se svi radio-aparati. Nema sumnje
da se tamo događalo nešto čudno."
"Kao i ovde", dodade Hobart. "Mislim da je došlo vreme da porazgovaramo sa našim
osumnjičenima."

3.
Kada su policajci otvorili vrata marice u dvorištu Hobartovog štaba, i naredili Suzani i Džerihou da
iziđu, oreoli su već bili izbledeli. Sve što joj je ostalo od vizije koju je delila sa Džerihoom i Apolinom bile
su neka neodređena mučnina i glavobolja.
Odveli su ih u tmurnu zgradu od betona i razdvojili; oduzeli su im sve što su imali kod sebe. Suzana
nije imala ništa za čim bi žalila osim Mimine knjige koju je, od kada ju je pronašla, nosila u ruci ili u džepu.
Mada se bunila što joj je uzimaju, ništa nije postigla.
Policajci zaduženi za hapšenje kratko su se posavetovali gde da je smeste, a zatim su je sproveli niz
neko stepenište do jedne prazne ćelije za ispitivanje, negde u unutrašnjosti zgrade. Tu je jedan policajac
uneo u formular podatke o njoj. Odgovorila je na pitanja što je bolje umala, ali misli su joj sve vreme lutale:
razmišljala je o Kalu, Džerihou, ćilimu. Ako su stvari jutros izgledale loše, sada su se činile još mnogo
gorima. Govorila je sebi da treba preći preko svakog mosta tek kada se stigne do njega, a ne bespotrebno
požurivati stvari na koje nije imala uticaja. Prvo za šta se morala pobrinuti bilo je da izbavi sebe i Džerohoa
iz zatvora. Kada su ih rastavljali u njegovim je očima pročitala strah i očaj. Predstavljaće lak plen ako neko
odluči da bude grub s njim.
Misli joj prekinu otvaranje vrata. Neki bledunjav čovek u crnosivom odelu zagleda se u nju. Izgledao
je kao da dugo nije oka sklopio.
"Hvala ti, Stilmane", reče on. Policajac koji je ispitivao Suzanu isprazni stolicu nasuprot nje.
"Sačekaj, molim te, napolju!"
Čovek se povuče. Vrata se za njim zalupiše.
"Ja sam Hobart", objavi pridošlica. "Inspektor Hobart. Moramo porazgovarati."
Više nije mogla da vidi ni puku senku kakvog oreola, ali znala je, još pre no što je seo ispred nje,
koje je boje duša ovog čoveka. To saznanje je nimalo nije utešilo.

Četvrti deo
KOJA JE CENA ZEMLJE IZ BAJKI?

Caveat Emptor, (Neka kupac bude oprezan)

Latinska izreka

1. PRODAVATI ZNAČI POSEDOVATI

1.
To je najvažnija lekcija koju je Šedvel naučio kao prodavac. Ako ono što se nalazi u vašem posedu
žarko želi neko drugi, onda to znači da posedujete i tu osobu.

79
 Čak i prinčeve i princeze može neko posedovati. Evo ih sada ovde, ili su bar to njihovi moderni
ekvivalenti, okupili su se na njegov poziv: stari i novi novac, aristokratija i skorojevići, gledaju oprezno
jedni druge, nestrpljivi kao deca da bace pogled na blago oko koga će se ovde nadmetati.
Pol van Nikerk, poznat po naboljoj zbirci erotike na svetu, van zidina Vatikana; Margarita Pirs, koja
je posle smrti roditelja, sa nežnih devetnaest godina nasledila tako veliko lično bogatstvo da se nalazila
među nekolicinom najbogatijih ljudi u Evropi; Boklerk Noris, kralj hamburgera, čija je kompanija
posedovala čitave male države; naftni milijarder Aleksander A., koji je umirao u vašingtonskoj bolnici, ali je
poslao svoju dugogodišnju saputnicu, ženu što se predstavljala samo kao gospođa A., Mišel Rahimzadeh,
poreklo njegovog bogatstva nije bilo moguće utvrditi, jer su svi prethodni vlasnici nedavno preminuli; Leon
Devero, koji je na brzinu napustio Johanesburg sa džepovima podstavljenim zlatnim prahom; i na kraju,
jedna bezimena prilika čijim su se licem poigravali nebrojeni hirurzi, ali nijedan od njih nije uspeo da mu iz
očiju odstrani pogled čoveka veoma burnog životopisa.
To je bila ta sedmorka.

2.
Sredinom popodneva počeli su da pristižu u Šermanovu kuću koja se nalazila na privatnom imanju
na ivici Turstaston Komona. Do pola sedam svi su se već okupili. Šedvel je izigravao savršenog domaćina -
služio je piće i sipao otrcane primedbe - tek s vremena na vreme nagoveštavajući šta ih čeka.
Utrošio je silne godine i mnogo puta je morao da zažmuri kako bi dopro do moćnika, a da bi otkrio
medu njima one koji sanjaju o magiji morao je da se posluži nebrojenim trikovima. Kada bi se našao
pritešnjen uza zid, koristio je sako, zavodeći ljude koji su šenili pred moćnicima, da bi mu odali sve što
znaju. Mnogi od njih nisu imali šta da mu ispričaju; njihovi gospodari nisu ničim pokazivali da žale za
kakvim izgubljenim svetom. Ali na svakog ateistu dolazio je bar po jedan koji je verovao; jedan sklon da
žali za izgubljenim snovima detinjstva ili za ponoćnim ispovestima o tome kako su njihove potrage za
nebesima završavale samo u suzama i zlatu.
Spisak onih koji veruju Šedvel je onda suzio samo na pojedince čije je bogatstvo bilo praktično
nemerljivo. Posluživši se zatim još jedanput sakoom, prošao je pored potčinjenih i sastao se licem u lice sa
svojim izabranim krugom kupaca.
To je bilo mnogo lakše no što je zamišljao. Izgleda da su već dugo kružile glasine o postojanju Fuge
kako na najvišim tako i na najnižim mestima; bile su to krajnosti koje su neki iz ovog društva podjednako
dobro poznavali; a on je od Imakolate saznao dosta pojedinosti o Utkanom svetu da ih ubedi kako će uskoro
biti u stanju to mesto da ponudi na prodaju. Jedan sa njegovog skraćenog popisa odbio je da ima bilo kakve
veze sa Aukcijom, promrmljavši da se takve sile ne mogu kupovati i prodavati i da će Šedvel zažaliti zbog
svoje gramzivosti; drugi je umro prošle godine. Ostali su bili ovde, sa pravim malim bogatstvima koja su bili
spremni da potroše.
"Dame i gospodo", objavi on, "mislim da je došlo vreme da pogledamo pomenuti predmet."
On ih poput ovaca povede kroz lavirint Šermanovog zdanja do sobe na prvom spratu u kojoj je bio
rasprostrt ćilim. Zavese su bile navučene; tkanje, koje je prekrivalo gotovo ceo pod, obasjavala je svojom
blagom svetlošću jedna jedina svetiljka.
Šedvelovo srce zakuca nešto brže dok ih je posmatrao kako pregledavaju ćilim. Ovo je bio
odlučujući trenutak, trenutak kada kupac prvi put ugleda robu; tada se, u stvari, obavljala svaka prodaja. U
razgovoru koji potom sledi mogla se menjati cena, ali nikakve reč, bez obzira na to koliko lukave bile, nisu
mogle da se mere sa tim prvim trenutkom. Od njega je sve zavisilo. A on je bio svestan da je taj ćilim, bez
obzira na neobičnost njegove šare, izgledao kao sasvim običan ćilim. Bila je potrebna kupčeva mašta,
podstaknuta žudnjom, da bi se uočila geografija koja je u njemu pritajeno čekala.
Kada je osmotrio lica ovo smedmoro, znao je da je uspeo. Mada je nekoliko njih pokušalo da prikrije
oduševljenje što ih je obuzelo, bili su hipnotisani, svi do jednog.
"To je to", reče Devero, čiju je strogost omekšalo strahopoštovanje. "... nisam mislio..."
"Da je stvaran?" požuri da ga prekine Rahimzadeh.
"Oh, dovoljno je on stvaran", reče Noris. Već se spustio na kolena da opipa robu.
"Samo pažljivo", reče Šedvel. "Nepostojan je."
"Kako to mislite?"
"Fuga želi da se pokaže", odvrati Šedvel. "Spremna je i čeka."

80
 "Da", prihvati gospođa A., "Osećam da jeste." Očigledno joj se taj osećaj nije mnogo dopadao.
"Aleksander je rekao da će izgledati poput svakog običnog ćilima, i čini mi se da upravo tako i izgleda. Ali...
ne znam... ima nečeg čudnog u vezi s njim."
"Kreće se", reče čovek s tuđim licem.
Noris ustade. "Gde?" upita on.
"U središtu."
Sve oči počeše da ispituju zamršeni izgled Vrtloga, i zaista, izgleda da je stvarno došlo do tananog
kovitlaca u tkanju. Čak ni Šedvel to ranije nije primetio. Zbog toga je sada još više želeo da što pre obavi
posao. Došlo je vreme za prodaju.
"Ima li ko kakvo pitanje?" upita on.
"Kako da budemo sigurni", upita Margaret Pirs, "da je ovo taj ćilim?"
"Nikako", odvrati Šedvel. Predvideo je ovaj izazov i imao je spreman odgovor. "Ili osećate da Fuga
čeka u tkanju, ili zaboravite. Vrata su vam otvorena. Izvolite. Samo napred."
Ništa nije rekla nekoliko sekundi.
A onda: "Ostajem", reče.
"Svakako", primeti Šedvel. "Pa, da počnemo?"

2. NE LAŽI ME

Prostorija u koju su smestili Suzanu bila je hladna i potpuno bez šarma, ali mogla je da uzima časove
kod čoveka koji je sedeo naspram Suzane. Obrađivao ju je s ljubaznom ironijom koja ni u jednom trenutku
nije u potpunosti prikrivala čekić koji se nalazio iza nje. Nijednom za vreme jednočasovnog ispitivanja nije
podigao glas, niti je pokazao imalo nestrpljenja dok je ponavljao stalno ista pitanja.
"Kako se zove vaša organizacija?"
"Ne pripadam nikakvoj organizaciji", odvrati mu ona po stoti put.
"Snašla vas je ozbiljna nevolja", reče on. "Jeste li svesni toga?"
"Zahtevam advokata."
"Advokata nećete dobiti."
"Imam pravo na to", pobuni se ona.
"Proigrali ste svoja prava u Ulici Lord", reče on. "A sada mi navedite imena svojih saveznika."
"Nemam nikakve saveznike, prokleti da ste."
Govorila je sebi da se smiri, ali u njenom telu je bilo sve više adrenalina. I on je toga bio svestan. Ni
trenutka nije skidao svoje zmijske oči s nje. Nije prestajao da je posmatra i da postavlja ista stara pitanja,
navijajući je poput opruge dok nije bila spremna da zavrišti. "A crnac...", reče on. "I on pripada istoj
organizaciji.
"Ne. Ne, on ništa ne zna."
"Znači priznajete da postoji organizacija."
"Ja to nisam rekla."
"Upravo ste to priznali."
"Stavljate mi reči u usta."
A onda je ponovo postao oporo uljudan: "Molim vas... govorite u svoje ime."
"Nemam šta da kažem."
"Imamo svedoke koji će posvedočiti da ste vi i crnac..."
"Prestanite tako da ga nazivate."
"Da ste se vi i crnac nalazili u srcu pobune. Ko vas snabdeva hemijskim oružjem?"
"Ne budite smešni", reče ona. "Da, tako je. Vi ste smešni."
Osećala je kako crveni i kako joj se oči pune suzama. Prokletstvo, neće mu pružiti zadovoljstvo da je
vidi kako plače.
Mora da je osetio njenu rešenost, pa je napustio taj pravac ispitivanja i pokušao s drugim.
"Recite mi nešto o šifri", reče on.
To ju je do kraja sludilo. "Kakvoj šifri?"
On iz džepa na sakou izvadi Miminu knjigu i položi je na sto između njih, spustivši svoju krupnu,
bledunjavu šaku preko nje, stavljajući joj time do znanja u čijem se ona vlasništvu trenutno nalazi.
"A šta je ovo?" upita on.

81
 "Knjiga..."
"Nisam ja baš takva budala kakvom me vi smatrate."
"Ne smatram vas budalom", reče ona, "Opasni ste i plašim vas se."
Ali odgovori: "To je, zaista, knjiga bajki."
On otvori i stade da je prelistava.
"Znate nemački?"
"Nešto malo. Ta je knjiga poklon. Dobila sam je od bake."
Zastao je tu i tamo, da na brzinu pregleda ilustracije. Kod jedne se zadržao - ilustracije zmaja, čije su
krljušti sijale u ponoćnoj šumi - pre no što je nastavio dalje.
"Nadam se da vam je jasno da će, što mi više lažete, po vas biti gore."
Ovu pretnju nije udostojila odgovora.
"Rastrgnuću ovu vašu knjižicu na deliće..." reče on.
"Molim vas, nemojte..."
Znala je da je njenu zabrinutost protumačio kao potvrdu krivice, ali nije mogla drugačije.
"Stranu po stranu", nastavi on. "Reč po reč, ako budem morao."
"Ničega nema u njoj", ostade ona uporna. "To je obična knjiga i pripada meni."
"To je dokaz", ispravi je on. "Ona nešto znači."
"...bajke..."
"Želim da saznam šta."
Oborila je glavu, kako mu ne bi dozvolila da uživa u njenom bolu.
On ustade.
"Nemojte otići, molim vas", reče on, kao da je mogla da bira. "Idem da porazgovaram sa vašim
prijateljem crncem. Društvo mu prave najbolja dvojica u gradu..." zatim zastade kako bi joj pružio dovoljno
vremena da shvati poruku, "...ubeđen sam da je do sada već spreman da mi odgovori na pitanja. Odmah se
vraćam."
Ona prekri šakom usta kako ne bi počela da ga preklinje da joj poveruje. Od toga ne bi imala nikakve
koristi.
Pokucao je na vrata. Neko ih otklujuča; on iziđe u hodnik. Za njim ponovo zaključaše vrata.
Ona sede za sto na nekoliko minuta i pokuša da pronađe smisao u osećanju koje kao da joj je stezalo
dušnik i sužavalo vidokrug, ostavljajući je bez daha, i slepu za sve ostalo osim za osećanje na njegove oči.
Nikada u životu nije osetila ništa slično.
Prošlo je izvesno vreme pre no što je shvatila da je to mržnja.

3. TAKO BLIZU, TAKO DALEKO

1.
Odjeci koje je Kamel pominjao još su glasno i jasno odzvanjali Ulicom Tuge kada su, predveče, Kal
i njegovi putnici tamo stigli. Apolini je prepušteno da, uz pomoć istrgnutih stranica poređanih nalik na karte
za igranje po podu u gornjoj sobi, odredi gde se ćilim trenutno nalazi.
Kalovom neupućenom oku činilo se da ona to radi gotovo isto onako kao što je njegova majka birala
konje na godišnjem derbiju, kada bi sebi dozvolila da se kladi, zatvorenih očiju i pomoću pribadače.
Preostalo mu je samo da se nada da je Apolinin način bio pouzdaniji; Elena Muni nikada u životu nije se
kladila na pobednika.
Negde na polovini izbila je svađa, kada je Apolina - koja kao da je zapala u neku vrstu transa -
ispljunula na pod gomilu koščica. Fredi nešto prazno primeti, a Apolina istog časa otvori oči.
"Hoćete li biti mirni, do đavola?" upita ona. "Ovo je krvavo težak posao."
"Nije mudro upotrebljavati Džidije", primeti on. "Nisu pouzdani."
"Želiš da preuzmeš?" izazivala ga je ona.
"Znaš i sama da nisam vešt u tome."
"Onda drži jezik za zubima", sreza ona. "I ostavi me na miru, hoćeš li? Odlazi! Ona ustade i stade da
ga gura prema vratima. "Hajde izlazite odavde. Svi."
Oni se povukoše na odmorište, gde Fredi nastavi da se žali. "Ta je žena lenja", reče on. "Liliji nije
bilo potrebno voće."

82
 "Jedna je Lilija", reče Nimrod, spustivši se na najgornji stepenik, i dalje umotan u svoju dronjavu
košulju. "Pusti je da to obavi na svoj način, molim te? Nije ona glupa."
Fredi pokuša da privuče Kala na svoju stranu. "Ja ne pripadam tim ljudima", bunio se on. "Sve je to
jedna užasna greška. Ja nisam lopov."
"Čime se onda baviš?"
"Ja sam brijač. A ti?"
"Radim u osiguravajućem društvu." Izgledalo mu je čudno da razmišlja o tome; o svom stolu, o
formularima nagomilanim na poslužavniku; o žvrljotinama koje je ostavio na upijaču. To je bio jedan
sasvim drugi svet.
Vrata spavaće sobe se otvoriše. Na njima je stajala Apolina sa jednom od stranica mape u ruci.
"I?" prvi izusti Fredi.
Ona Kalu predade list.
"Pronašla sam ga", reče.

2.
Trag odjeka odveo ih je preko Merzija, kroz Birkenhed, pa preko brda Irbi, u blizinu Turstaston
Komona. Kal uopšte nije poznavao tu oblast i veoma se iznenadio što se našao u seoskoj sredini na samo
nekoliko koraka od centra grada.
Kružili su unaokolo; Apolina je sedela na mestu suvozača, zatvorenih očiju, dok na kraju nije
objavila.
"Ovde je. Zaustavi."
Kal zakoči. Velika zgrada pred koju su stigli bila je u mraku, iako je na prilazu bilo parkirano
nekoliko besnih automobila. Iziđoše iz kola, preskočiše zid i priđoše zgradi.
"Tu smo", izjavi Apolina. "Gotovo da mogu namrisati tkanje."
Kal i Fredi dva puta obiđoše oko cele zgrade, tražeći ulaz koji nije bio zaključan, i pri drugom
obilasku pronađoše prozor koji je bio suviše mali da se kroz njega provuče odrasla osoba, ali sasvim
dovoljan za Nimroda.
"Polako, samo polako", savetovao je Kal, dok je Nimroda podizao do otvora. "Čekaćemo ispred
prednjih vrata."
"Kako ćemo postupiti?" raspitivao se Kamel.
"Ulazimo. Uzimamo ćilim. Iskradamo se", odvrati Kal.
Začu se prigušeni udar kada je Nimrod skočio ili stropoštao se sa prozorske daske na drugu stranu.
Sačekali su trenutak. Nikakav se više zvuk nije čuo, pa su se vratili do prednje strane kuće i ostali da čekaju
u mraku. Prošao je jedan minut; pa još jedan, i još jedan. Vrata se konačno otvoriše, a na njima je stajao
Nimrod koji je sav sijao od sreće.
"Izgubio sam se", prošaputa on.
Uvukoše se unutra. I prizemlje i gornji spratovi bili su u mraku, ali u toj tami nije bilo ničeg
smirujućeg. Vazduh je bio uzburkan, kao da prašina nije mogla nikako da se slegne.
"Mislim da ovde nema nikoga", reče Fredi, krenuvši ka podnožju stepeništa.
"Nije tačno", prošaputa Kal. Uopšte nije sumnjao odakle potiče ona jeza u vazduhu.
Fredi ne obrati pažnju na njegove reči. Već se bio popeo uz dva do tri stepenika. Kalu prođe kroz
glavu da njegovo ludo neobaziranje na opasnost, koje je nema sumnje trebalo da ga iskupi za kukavičko
ponašanje u Ulici Kočija, nikome neće biti od koristi. Ali Apolina je već krenula za Fredijem uz stepenice,
ostavivši Kala i Nimroda da ispitaju prizemlje.
Put kojim su krenuli pokazao se ubistvenim; pošto je bio mnogo manji, Nimrod ga je savlađivao s
mnogo manje napora nego Kal.
"Poli je u pravu", prošaputa Nimrod dok su išli iz sobe u sobu. "Tkanje je ovde. Osećam ga."
Osećao ga je i Kal; već pri samoj pomisli da je Fuga blizu, on oseti kako mu se hrabrost vraća. Ovaj
put neće se sam suprotstaviti Šedvelu. Imao je saveznike, koji su posedovali razne moći, a i element
iznenađenja bio je na njihovoj strani. Uz malo sreće mogli bi ukrasti Prodavcu plen ispred nosa.
Ali u tom času prolomi se krik sa gornjeg odmorišta. To je nema sumnje bio Fredi; glas mu je bio
prigušen. U narednom trenutku do njih dopre zvuk tela koje se kotrlja niz stepenice od čega im se prevrnuše
stomaci. Bili su unutra samo dva miuta, a igra je već počela.

83
 Nimrod je odmah krenuo nazad putem kojim su došli, očigledno sasvim ravnodušan prema
posledicama. Kal ga je sledio, ali je u mraku naleteo na sto, čiji je ćošak pronašao njegove slabine.
Dok se ispravljao, držeći se za testise, začu Imakolatin glas. Činilo se da njen šapat dopire iz svih
pravaca odjednom, kao da se nalazila u samim zidovima.
"Vidovnjaci..." reče ona.
Narednog trenutka osetio je ledeni vazduh na licu. Prepoznao je opori smrad koji je on doneo, sećao
ga se još od one noći provedene u kanjonima đubreta pored reke. Bio je to smrad truleži - truleži sestara - a
sa njim dopre i turobna svetlost koja mu omogući da se snađe u sobi u kojoj se nalazio. Od Nimroda nije
bilo ni traga; odmakao je napred i već je sigurno bio u hodniku, odakle je svetlost dopirala. U tom trenutku
Kal začu njegov krik. Svetlost zatreperi. Krik uminu. Vetar je postao ledeniji kada su sestre pošle u potragu
za novim žrtvama. Morao se sakriti; i to brzo. Ne skidajući oči sa prolaza ispred sebe, niz koji se svetlost
slivala, on krenu unatraške prema jedinim vratima kroz koja je mogao izići.
Prostorija u koju je kročio bila je kuhinja i u njoj nije bilo nijednog mesta gde bi se mogao sakriti.
Bešika ga je bolela dok se kretao ka stražnjim vratima. Bila su zaključana. Ključ nije bio u bravi. Dok je u
njemu rasla panika, osvrnuo se prema kuhinjskim vratima. Magdalena je lebdela kroz sobu koju je upravo
ostavio za sobom, a slepa glava joj se klatila napred nazad dok je pretraživala vazduh ne bi li otkrila trag
toplote što ga za sobom ostavlja ljudsko telo. Činilo mu se da već oseća njene prste na svom vratu; njene
usne na svojim usnama.
On očajnički stade pogledom ponovo da pretražuje kuhinju, i pogled mu se ozari kada ugleda
frižider. Dok se Magdalena približavala kuhinji, on ode do frižidera i otvori vrata. Prema njemu poče da
kulja ledeni vazduh. Širom je otvorio vrata i izložio se hladnoći.
Magdalena se sada nalazila na kuhinjskom pragu, ostavljajući za sobom otrovni trag mleka koje joj
je kapalo iz grudi. Tu je ostala da lebdi kao da nije bila sigurna da li je osetila život ili ne.
Kal je stajao potpuno nepokretan, moleći se da hladni vazduh prikrije njegovu toplotu. Mišići su već
počeli da mu se grče, a potreba da mokri postala je gotovo nepodnošljiva. Ona je i dalje tamo nepomično
stajala; jedino je prinela šaku svom neprestano nadutom stomaku kako bi pomilovala ono što se u njemu
nalazilo.
A onda, iz druge sobe, začu promukli Hagin glas.
"Sestro..." prošaputa ova. Približavala se. Bio je izgubljen ako ona uđe.
Magdalena zakorači dublje u kuhinju, i sa užasnom namerom okrenu glavu u njegovom pravcu.
Zatim je dolebdela još malo bliže. Kal zadrža dah.
To stvorenje sada se nalazilo na svega dve jarde od njega, dok mu se glava i dalje klatila napred-
nazad na vratu od sluzi etera. Kapi gorkog mleka poleteše prema njemu i poprskaše ga po licu. Nešto je
osetila, u to nije bilo sumnje, ali zbunjivao ju je hladan vazduh. On stegnu vilicu kako bi sprečio cvokotanje,
moleći se da joj nešto odvuče pažnju.
Kroz otvorena vrata pade Hagina senka.
"Sestro? ponovi ona. "Jesmo li same?"
Magdalenina glava krenu napred, a vrat joj postade groteskno dugačak i tanak, dok joj se slepo lice
nije našlo na stopu od Kalovog. Jedva se uzdržavao da ne potrči.
A onda, kao da se odlučila. Okrenula se prema vratima.
"Same smo", odvrati ona i povuče se nazad ka sestri. Bio je ubeđen da je sve vreme dok se povlačila
razmišljala o tome da li je dobro postupila, i umišljao je da će ponovo krenuti u potragu za njim. Ali ona
nestade kroz kuhinjska vrata i njih dve odoše da nagde drugde nastave započeti posao.
Sačekao je čitav minut dok i poslednje fosforoscentno svetlucanje koje su ispuštale nije izbledelo. A
onda, boreći se za vazduh, udalji se od frižidera.
Odozdo začu povike. Stresao se i od same pomisli na to kakva je žurka tamo bila u toku. Stresao se
još jednom kada je shvatio da je ostao sam.

4. KRŠENJE ZAKONA

1.
Suzana uopšte nije sumnjala da je to čula Džrihoov glas koji se prolomio u znak neartikulisane
pobune. Taj ju je krik trgnuo iz mračnog raspoloženja koje ju je obuzelo posle Hobartovog odlaska. U tili
čas našla se kod vrata i počela da lupa po njima.

84
 "Šta se to događa?" upita ona.
Stražar s druge strane joj ne odgovori; do nje dopre samo još jedan srceparajući Džerihov krik. Šta li
mu to rade?
Ceo život proživela je u Engleskoj i nikada nije imala posla s zakonom - smatrala ga je prilično
zdravom životinjom. Ali sada se našla u njegovoj utrobi i uvidela je da je truo; veoma truo.
Ponovo je počela da lupa po vratima, ali opet bez uspeha. Suze nemoći počeše da joj peku sinuse i
oči. Oslonila se leđima o vrata i pokušala da priguši jecaje šakom, ali u tome nije uspela.
Svesna da ju je stražar u hodniku mogao čuti kako tuguje, ona krenu ka suprotnom kraju ćelije, ali
nešto je zaustavi na pola puta. Zamagljeni pogled pade joj na nadlanicu kojom je otrala suze i vide da one
više uopšte ne liče na suze. Bile su gotovo srebrne; i još dok ih je posmatrala počele su da se rasprskavaju u
sićušne kugle svetlosti. To je možda poticalo iz jedne od priča u Miminoj knjizi: iz priče o ženi koja je lila
žive suze. Samo ovo nije bila bajka. Ali ta vizija je bila nekako stvarnija i od betonskih zidova koji su joj
onemogućavali izlazak; stvarnija čak i od bola koji joj je naterao suze u oči.
Isplakivala je menstrum. Nije osetila njegovo komešanje u sebi još od događaja u Skladištu kada je
klečala pored Kala, a stvari su se od tada odvijale takvom brzinom da gotovo uopšte nije razmišljala o
njemu. Ali sada je ponovo osetila tu bujicu, te ju preplavi talas oduševljenja.
Negde dalje niz hodnik, Džeriho ponovo kriknu, a u odgovor na to, menstrum, sjajan do
zaslepljenosti, ispuni do kraja njeno krhko telo.
Nesposobna da se obuzda, ona zavrišta, a potok sjaja pretvori se u bujicu koja joj je izvirala iz očiju i
nozdrva, i slivala se između nogu. Pogled joj pade na stolicu na kojoj je sedeo Hobart i ova istog časa polete
ka udaljenom zidu, udarivši u betonski zid kao da panično želi da pobegne što dalje od nje. Za stolicom
krenu i sto i razbi se u paramparčad.
Ispred vrata začu vrištanje, zaprepaštene glasove. Nije marila. Njena svest čas se nalazila u bujici, a
čas izvan nje, dok joj je pogled hitao do ivice do koje se protezao menstrum, odakle se osvrtala sama na
sebe, razrogačenih očiju, osmehom stvarajući reku. Gledala je i sa tavanice, do koje se njeno tečno biće
popelo u obliku pene.
Iza nje su otključavali vrata. Pomislila je kako će ući sa batinama. Ti me se ljudi plaše. A i imaju
razloga za to. Ja sam njihov neprijatelj, a oni su moj.
Okrenula se. Policajac na vratima izgledao je tako jadan i krak, u čizmama i sa dugmetima koji su
otkrivali slabića koji žudi za snagom. On se zabezeknu nad prizorom pred sobom - nameštajem pretvorenim
u iverje, svetlošću koja igra po zidovima. A onda se menstrum usmeri ka njemu.
Sledila ga je dok se budio, dok je odbacivao čoveka u stranu. Delići njene svesti vukli su se za njom,
zgrabili su mu batinu iz šake i razbili je u paramparčad; ostali delići pohitali su ispred njenog fizičkog tela,
prevrćući ćoškove, zavirivajući ispod vrata, uzvikivajući Džerihoovo ime...

2.
Hobart nije bio zadovoljan rezultatima ispitivanja osumnjičenog muškarca. Čovek je bio ili imbecil
ili prokleto dobar glumac - čas je na njegova pitanja odgovarao novim pitanjima, a čas je govorio u
zagonetkama. Izgubio je nadu da će uspeti da urazumi zatvorenika, pa ga je ostavio u društvu Laverika i
Bojsa, dvojice svojih najboljih ljudi. Oni će ga uskoro naterati da ispljune istinu zajedno sa zubima.
Gore, za svojim stolom, upravo je počeo podrobnije da razgleda knjigu šifara kada začu lomljavu
odozdo. Potom je Peterson, policajac koga je ostavio da čuva ženu, počeo da vrišti.
Pošao je da ispita stvar i upravo se spuštao niz stepenice kada je osetio neodoljivu potrebu da
isprazni bešiku; dok je silazio bol se pretvorio u agoniju. Nije hteo da dozvoli da mu to uspori silazak, ali
kada je stigao do kraja stepeništa, bio je gotovo dvostruko širi.
Peterson je sedeo u uglu prolaza, sa licem zagnjurenim u šake. Vrata ćelije bila su otvorena.
"Ustani, čoveče!" naredi mu Hobart, ali policajac samo nastavi da jeca poput deteta. Hobart ga ostavi
i ode dalje.

3.
Bojs je primetio da se izraz zatvorenikovog lica menja trenutak pre no što su se vrata ćelije s treskom
otvorila i umalo nije doživeo srčani udar kada je na njemu u tom času ugledao široki osmeh, a samo čas
ranije ono se kupalo u znoju usled pretrpljeonog maltretiranja. Upravo se spremao da ga s tim osmehom

85
pošalje na drugi svet kada je čuo Laverika, koji je u suprotnom uglu prostorije uživao u puš-pauzi, kako
kaže: "Isuse bože", i narednog trenutka...
Šta se dogodilo u tom narednom trenutku?
Prvo su se vrata zatresla kao da sa druge strane čeka zemljotres; zatim je Laverik ispustio cigaretu i
ustao, a Bojs je, iznenada se osetivši bolestan kao pas, posegnuo za osumnjičenim u želji da ga upotebhi kao
taoca protiv onoga, šta god to bilo, što je lupalo na vrata. Zakasnio je. Vrata su se širom otvorila, a kroz njih
se unutra izlio sjaj; Bojs je osetio kako mu telo postaje sve slabije tako da se umalo nije srušio. Trenutak
kasnije nešto ga je poduhvatilo i stalo da ga vrti na petama. Nije mogao da se oslobodi tog zagrljaja. Jedino
je mogao da vrišti dok se hladna sila ulivala u njega kroz svaku rupu na njegovom telu. A onda, isto onako
iznenada kao što ga je to nešto ščepalo, tako ga je i pustilo. On tresnu o pod ćelije upravo u trenutku kada
neka žena, za koju je istovremeno mislio i da je naga i obučena, prođe kroz vrata. I Laverik ju je video, i
nešto je vikao, što je zujanje u Bojsovim ušima - kao da mu je glava zaronjena u reku - prigušilo. Jedino je
još u snovima znao da iskusi ovoliki strah kao sada kada je ugledao tu ženu. Njegov um se napinjao da se
priseti obreda zaštite protiv sličnih užasa, obreda koji je znao još pre no što je postao svestan svog imena.
Znao je da mora biti brz. Um samo što mu nije bio ispran.
Suzanin pogled se samo na trenutak zadržao na mučiteljima - Džeriho je bio taj zbog koga je brinula.
Lice mu je bilo ranjavo i podbulo od mnogobrojnih udaraca, ali smešilo se svome spasiocu.
"Požuri", reče ona, pruživši mu ruku.
On ustade, ali joj ne priđe. I on se plaši, pomisli ona. Ili ako se ne plaši, onda bar oseča poštovanje.
"Moramo poći..."
On klimnu. Vratila se u hodnik, uverena da će on da je sledi. Za svega nekoliko minuta, pošto je
menstrum potekao njome, počela je da uspostavlja izvesnu kontrolu nad njim, poput mlade koja uči da
popušta i steže dizgine. Sada, po napuštanju ćelije, ona putem uma pozva protok energije da je sledi i on to
učini.
Bila je zadovoljna što je sluša, jer kada se uputila duž hodnika, na njegovom suprotnom kraju
pojavio se Hobart. Njenog samopouzdanja istog časa nestade, ali i sam pogled na nju - ili na ono što je on
video umesto nje - bio je dovoljan da ga zaustavi. Kao da nije verovao svojim očima, jer je divlje vrteo
glavom. Povrativši samopouzdanje, ona krenu ka njemu. Iznad njene glave svetla su se besomučno vrtela.
Betonski zidovi su pucali pri samom dodiru njenih prstiju pa se činilo da bi uz malo napora mogla i da ih
sruši. Pomisao na to natera je da se nasmeje. Hobart nije mogao da podnese zvuk njenog smeha. Povukao se
i potrčavši uz stepenište nestao.
Niko im se više nije suprotstavio dok su bežali. Popeli su se stepenicama i prošli kroz naprasno
ispražnjenu kancelariju. I od samog njenog prisustva gomile hartije dizale su se uvis, a zatim se zavojito
spuštale oko nje nalik na bezbroj konfeta. (Venčala sam se sa samom sobom, objavi njen um). Zatim je
prošla kroz mnoga vrata i izišla u veče, a Džeriho ju je pratio na pristojnoj udaljenosti. Nije joj zahvalio.
Samo je kazao:
"Ti možeš da pronađeš ćilim."
"Ne znam kako."
"Pusti da ti menstrum pokaže", reče joj on.
Odgovor joj se učini nesuvislim, dok on ne ispruži šaku, sa dlanom okrenutim nagore:
"Nikada nisam video da je menstrum u nekome toliko jak", izjavi on. "Ti si u stanju da pronađeš
Fugu. Ona i ja..."
Nije morao da završi rečenicu; razumela je. On i ćilim bili su sazdani od iste tvari; tkanje je bilo
istkano, i obrnuto. Ona ga uhvati za ruku. U zgradi iza njih počeše da zvone alarmni uređaji, ali znala je da
neće krenuti za njom: bar ne za sada.
Džerihoovo lice grčilo se od bola. Njen mu dodir nije prijao. Ali u njenoj glavi linije sile stale su da
se uvijaju i međusobno približavaju. Pojaviše se slike neke kuće i sobe. I da, ćilima, kako leži u svom sjaju
pred gladnim očima. Linije se uvrnuše; i druge slike borile su se za malo njene pažnje. Je li to videla mnogo
prolivene krvi na podu?; i Kala kako se okliznuo na njoj?
Ona pusti Džerihoovu šaku. On je stisnu u pesnicu.
"I?" upita on.
Pre no što je stigla da odgovori, jedna patrolna kola škripeći uleteše u dvorište. Vozačev ortak,
upozoren zvonjavom alarma, već je izlazio iz njih, naredivši beguncima da stanu. On krenu ka njima, ali

86
menstrum baci prema njemu jedan sablasni zrak koji ga pokopi i izbaci na ulicu. Vozač izlete iz kola i potrča
prema sigurnosti cigala i maltera, ostavivši vozilo na milost i nemilost.
"Knjiga", reče Suzana dok se smeštala na vozačevo sedište. "Moja knjiga je još kod Hobarta."
"Nemamo vremena da se vratimo", reče Džeriho.
Lako je to bilo reći. Osećala je bol i pri samoj pomisli da mora ostaviti Mimin poklon u Hobartovim
rukama. Ali ako se vrati, može izgubiti dragoceno vreme i ostati bez ćilima. Nije imala izbora; moraće
knjigu ostaviti kod njega.
Čudno, ali znala je da je kod njega na sigurnom.

4.
Hobart se povukao u toalet i ispraznio bešiku pre no što je napunio pantalone, a zatim je izišao da se
suoči sa haosom koji je ovaj štab, u kome je inače vladao red, pretvorio u bojno polje.
Obavestili su ga da su osumnjičeni pobegli patrolnim kolima. To je bilo utešno. Vozilo će lako
pratiti. Problem nije bio u tome da ih ponovo nađu, već da ih savladaju. Žena je bila u stanju da izaziva
halucinacije; kakve je još moći mogla da upotrebi ako se nađe u škripcu? Sa ovim, i još desetak sličnih
pitanja koja su mu se motala po glavi, on siđe da potraži Leverika i Bojsa.
Nekolicina se motala oko vrata ćelije, očigledno ne želeći da uđe. Pobila ih je, pomisli on, gotovo
zadovoljan što je cena odjednom tako porasla. Ali kada je stigao do vrata nije osetio miris krvi, već smrad
izmeta.
Levrik i Bojs skinuli su uniforme, i od glave do pete namazali se proizvodom vlastitih creva. Sada su
puzili unaokolo poput životinja, cereći se od uveta do uveta, očigledno zadovoljni sami sobom.
"Blagi bože", izusti Hobart.
Začuvši glas gospodara Laverik podiže pogled i pokuša da oblikuje neko objašnjenje. Ali tom
zadatku više nije bio dorastao. Zato je otpuzao u ugao i sakrio glavu.
"Najbolje da ih operete crevom", obrati se Hobart jednom od policajaca. "Ne možemo dozvoliti da ih
žene vide ovakve."
"Šta se dogodilo, gospodine?" upita ga čovek.
"Još ne znam."
Iz ćelije u kojoj su držali ženu, pojavi se Peterson, lica umrljanog od suza. Peterson pokuša da
objasni šta se dogodilo.
"Ona je opsednuta, gospodine", reče on. "Otvorio sam vrata i video kako se nameštaj sam razbija o
zidove."
"Zadrži svoju histeriju za sebe", reče Hobart.
"Kunem se, gospodine", pobuni se Peterson. "Kunem se. A onda i ta svetlost..."
"Grešiš, Petersone! Ništa ti nisi video!" Hobart se okrenu prema ostalim posmatračima. "Ako iko od
vas izlane makar i jednu jedinu reč o ovome, poješće nešto gore no što je govno. Jeste li razumeli?"
Svi nemo klimnuše.
"A šta ćemo s njima?" upita neko, bacivši pogled prema ćeliji.
"Već sam vam rekao. Izribajte ih i odvedite kući."
"Ali oni su poput dece", primeti neko.
"Nisu moja deca", odvrati Hobart i poče da se penje stepenicama do kancelarije u kojoj je mogao na
miru da sedi i razgleda slike iz one knjige.

5. PRAG

1.
"Kakva je to pometnja?" želeo je da zna van Nikerk.
Šedvel mu uputi jedan od svojih osmeha. Iako je bio nervozan zbog ovog upada na aukciju, ipak je
gledao kako da ga iskoristi da još više zagreje svoje potencijalne kupce.
"Pokušaj da se ukrade ćilim..." odvrati on.
"Ko je to pokušao?" upita gospođa A.
Šedvel pokaza na ivicu ćilima.

87
 "Kao što ste već verovatno primetili, tamo nedostaje parče tkanja", priznade on. "Malo, ali u
tamošnjim čvorovima krila se nekolicina stanovnika Fuge." Posmatrao je lica kupaca dok je ovo govorio.
Potpuno ih je hipnotisao svojom pričom, jer su očajnički tražili neku potvrdu za svoje snove.
"I onda su došli ovamo?" upita Noris.
"Da, jesu."
"Da ih vidim", zatraži kralj hamburgera, "ako su ovde, dajte da ih vidimo."
Šedvel napravi pauzu pre no što odgovori. "Možda jednog", reče on.
Bio je spreman na ovaj zahtev, i već se dogovorio sa Imakolatom kojeg zatvorenika će pokazati. On
otvori vrata i Nimrod, koga je Hag pustila iz zagrljaja, polete na ćilim. Šta god da su kupci očekivali da vide,
to sigurno nije bilo jedno nago dete.
"Šta je ovo?" frknu Rahimzadeh. "Smatrate li nas za budale?"
Nimrod podiže pogled sa ćilima pod svojim nogama ka zbunjenim licima oko sebe. Nema sumnje da
bi im rado kazao da nisu u pravu, ali Imakolata se pozabavila njegovim jezikom tako da sada nije iz njega
mogao da izvuče ni glasa.
"Ovo je jedan od Vidovnjaka", objasni Šedvel.
"Pa, to je dete", primeti Margarita Pirs, glasom koji je odavao izvesnu nežnost. "Jadno dete."
Nimrod se zagleda u tu ženu: nije loša, ima velike grudi, pomisli on.
"Nije on dete", reče Imakolata. Uvukla se u sobu neprimećena; sada se sve oči okrenuše prema njoj.
Svi se zagledaše u nju osim Margarite koja je i dalje posmatrala Nimroda. "Pojedini Vidovnjaci su u stanju
da menjaju obličje."
"Ovako?" upita van Nikerk.
"Svakako."
"Šta to pokušavate da nam utrapite, Šedvele?" Javi se Noris. "Ne verujem ja ni u..."
"Zaveži", prekinu ga Šedvel.
Noris je od šoka zanemeo; mnogo je mesa prošlo kroz mašinu od kada je neko poslednji put s njim
tako razgovarao.
"Imakolata može da raščisti ovaj zanos, reče on, pustivši reč da visi u vazduhu poput ljubavne izjave.
Nimrod vide kako vračara ukršta palac i srednji prst kroz koje, uz oštro uvlačenje vazduha,
nonšalantno provuče zanos za menjanje oblika. Drhtaj koji ga je protresao nije bio neprijatan; ionako se već
zamorio od ove detinje kože bez ijedne dlake. Osetio je kako mu se kolena tresu, zatim pade licem na ćilim.
Oko sebe je čuo zadivljeni šapat koji je postajao sve glasniji i izražavao veće zaprepašćenje što se iluzija
više raspadala.
Imakolata nije bila baš nežna u obnavljanju njegove anatomije. Trzao se sve vreme dok se odvijao
preobražaj u njegovom telu. Ali došao je i onaj slastan trenutak u tom užurbanom otkrivanju, kada je osetio
kako mu se ponovo spuštaju testisi. A zatim mu se izdužila i muškost da bi započela druga etapa rasta;
osetio je peckanje po koži kada po stomaku i leđima počeše da mu izbijaju dlake. Konačno kroz masku
nevinosti prodre njegovo pravo lice i tako on ponovo postade - sa testisima i svim ostalim - ono što jeste.
Šedvel baci pogled na stvorenje koje je ležalo na ćilimu; koža mu je bila plavkasta, a oči zlatne; a
potom pogleda kupce. Ova predstava je sigurno udvostručila cenu koju će ponuditi za ćilim. U ovom telu
koje je dahtalo krila se magija; magija koja je bila stvarnija i čudno očaravajuća čak i više no što je on sam
pretpostavljao.
"Bili ste krajnje jasni", reče Noris ravnodušno. "Pređimo na cifre."
Šedvel se složi.
"Možda bi bilo bolje da ukoniš našeg gosta?" obrati se on Imakolati, ali pre no što je uspela i da se
pokrene, Nimrod je ustao i našao se na kolenima pred Margaritom Pirs, obasuvši joj članke poljupcima.
Ovo uzbuđeno ali nemo preklinjanje nije prošlo nezapaženo. Žena ispruži ruku da dodirne
Nimrodovu gustu kosu.
"Ostavite ga sa mnom", reče ona Imakolati.
"Zašto da ne?" pristade Šedvel. "Neka gleda..."
Vračara promrmlja nešto u znak neslaganja.
"Nema ničeg lošeg u tome", primeti Šedvel. "Mogu s njim izići na kraj." Imakolata se povuče. "A
sada..." poče Prodavac. "Da krenemo ponovo sa ponudama?"

2.

88
 Negde na pola puta između kuhinje i podnožja Kal se priseti da nije naoružan. Žurno se vratio u
kuhinju i stao da pretura po ladicama dok nije našao jedan novi nož. Iako je sumnjao da su eterična tela
sestara osetljiva na običnu oštricu, težina noža u šaci pružila mu je izvesnu utehu.
Kada je krenuo uz stepenice okliznuo se na krv; bila je čista sreća što je mahinalno ispruživši ruku
dohvatio ogradu i izbegao pad. Opsovao je u sebi zbog vlastite nespretnosti, a preostale stepenice prešao je
mnogo sporije. Iako na gornjem spratu nije bilo ni traga od svetlosti koju su sestre zračile, znao je da su u
blizini. Iako uplašen, nastavio je dalje, jer ga je na to teralo uverenje da će, bez obzira na užase koji ga
čekaju, pronaći načina da ubije Šedvela. Ako bude morao čak i vlastitim šakama da mu raspori grlo, on će to
učiniti. Prdavac je slomio srce njegovom ocu, a to je bio zločin koji je zahtevao smrtnu presudu.
Na vrhu stepeništa začuo je neki zvuk; ili bolje reći nekoliko zvukova: povišene ljudske glasove koji
su se prepirali. On obrati pažnju na ono što su govorili. Nije u pitanju bila nikakva prepirka. Nadmetali su
se; Šedvelov glas se izdvajao, on je vodio nadmetanje.
Pod okriljem buke Kal skliznu preko odmorišta i stiže do prvih od nekoliko vrata koja se pojaviše
pred njim. On ih oprezno otvori i uđe. Ta mala soba bila je prazna, ali su vrata koja su vodila u susednu
prostoriju bila odškrinuta i kroz njih je dopirala svetlost. Ostavivši vrata prema odmorištu otvorena, u
slučaju da se mora brzo povući, on se odšunja do drugih vrata i proviri kroz njih.
Na podu su ležali Fredi i Apolina; nigde ni traga od Nimroda. Osmotrio je senke kako bi se uverio da
ne skrivaju zbogomčiće. Zatim je otvorio vrata.
Nove ponude su letele jedna za drugom i zbrka koju su stvarale prigušivala je zvuke što ih je izazvao
krećući se ka mestu na kome su ležali zatvorenici. Bili su veoma mirni, usta su im bila zapušena krpama od
neke prozračne tvari, oči sklopljene. Očigledno je ona krv na stepeništu poticala od Fredija; njegovo su telo
sestre dosta izmrcvarile, a lice mu je bilo izrovašeno od njihovih prstiju. Ali najdublju ranu imao je između
rebara, i ona je poticala od njegovih vlastitih makazica. Još su virile iz njega.
Kal skide povez koji je Frediju bio obmotan oko usta, a ovaj stade da mu puzi po šakama poput
gomire crva; iz usta ranjenog čoveka dopre slabašan dah. Ali on i dalje nije dolazio svesti. Zatim to isto
učini i sa Apolinom. U njoj je bilo više života - počela je da ječi kao da se budi.
U susednoj sobi nadmetanje je postajalo sve žešće; buka koju su stvarali otkrivala je da je umešan
veći broj potencijalnih kupaca. Kako se uopšte mogao nadati da će moći sve to da prekine kada su svi bili na
Šedvelovoj strani, a on je bio sam?
Fredi se pored njega pokrenu.
Kapci mu zatreperiše i otvoriše se, ali skrivali su sasvim malo života.
"Kale..." pokušao je da izgovori. Reč je više oblikovao usnama nego što ju je izgovorio. Kal se
nagnu bliže njemu i obgrli njegovo ledeno, drhtavo telo.
"Ovde sam, Fredi", reče on.
Fredi ponovo pokuša nešto da kaže.
"...gotovo..." izusti on.
Kal pojača stisak, kao da će time sprečiti život da iz njega istekne. Ali to ne bi moglo da učini ni
stotinu ruku; njegov je život suviše žudeo za nekim drugim mestima. Pa ipak, Kal ne izdrža da ne kaže:
"Ne idi."
Čovek jedva primetno zatrese glavom.
"...gotovo..." ponovi on, "... gotovo..."
I ovo što je rekao bilo je izgleda prenaporno za njega. Drhtanje prestade.
"Fredi..."
Kal prinese prste čovekovim usnama, ali ne oseti dah. Dok je zurio u to bezizražajno lice, Apolina ga
ščepa za šaku. I ona je bila hladna. Pogledom je pokazivala na nešto u pravcu tavanice i on podiže oči ka
njoj.
Imakolata je lebdela priljubljena uz tavanicu i zurila odozgo u njega. Sve vreme je bila tamo,
uživajući u njegovoj tuzi i bespomoćnosti.
Uzvik užasa pobegao mu je sa usana pre no što je uspeo da ga potisne, a ona se u tom trenutku
obrušila, svojom tamom posegnuvši za njim. Međutim, ovaj put mu je njegova nespretnost bila od pomoći,
jer je posrnuo unazad pre no što su njene kandže uspele da ga ščepaju. Vrata iza njega počeše da se otvaraju
pod njegovom težinom i on grunu kroz njih, dobivši na brzini usled užasa koji je osetio pri pomisli na njen
dodir.
"Šta je ovo?"

89
 Te reči izgovorio je Šedvel. Kal je uleteo u sobu u kojoj se održavala aukcija. Prodavac se nalazio na
jednom kraju sobe, dok su ostali, njih šestoro, odeveni kao da su pošli na večeru u Ric, stajali unaokolo.
Imakolata se sigurno neće usuduti da ga ubije pred ovakvim skupom. Bar je za kratko bio pošteđen.
On zatim spusti pogled ka podu i umalo ne vrisnu od radosti.
Ležao je na ćilimu; njegovi osnova i potka golicali su mu dlanove. Je li to bio razlog što se odjednom
osetio tako apsurdno bezbednim? kao da je sve ono što se pre toga dogodilo predstavljalo samo probu, a
nagrada se sastojala u ovom slatkom sjedinjenju?
"Izbacite ga odavde", reče jedan od kupaca.
Šedvel koraknu prema njemu.
"Mičite se, gospodine Muni", reče Prodavac. "Imamo posla."
Imam i ja, pomisli Kal i, dok se Šedvel približavao, izvuče nož iz džepa i skoči na njega. Iza sebe
začu Imakolatin krik. Na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi. Potegnu nož na Šedvela koji se lako
izmakao iako je bio krupan.
Među kupcima nastade pometnja i Kal pomisli da je ona posledica užasa, ali ne - bacivši pogled
prema njima vide da su prodaju uzeli u svoje ruke, i da ponude izvikuju jedni drugima u lice.
Prizor je bio komičan, ali Kal nije imao vremena da im zapljeska, jer Šedvel poče da raskopčava
sako. Postava zasvetluca.
"Želiš li nešto?" upita.
Dok je govorio krenuo je ka Kalu zaslepivši ga blistavim kaputom što mu je omogućilo da mu izbije
nož iz ruke. Pošto ga je razoružao, pribegao je grubljoj taktici; pogodio je Kala kolenom u prepone usled
čega ovaj klonu na pod. Ostao je da leži nekoliko sekundi, nesposoban da se pomeri, dok bol nije malo
uminuo. Kroz izmaglicu svetlosti i mučnine uspeo je da raspozna Imakolatu koja ga je i dalje čekala na
vratima. A iza nje, sestre. Toliko o ovom napadu. Bio je bez oružja i sam...
Ali ne; nije bio sam. Nikada više neće biti sam.
Ležao je na svetu, nije li tako? Na uspavanom svetu. U tkanju ispod njega skrivala su se, kada bi
samo mogao da ih oslobodi, nebrojena čuda.
Ali kako? Verovatno su postojali zanosi koji su bili u stanju da uzburkaju Fugu i probude je iz
njenog dremeža, ali on nije znao nijedan. Jedino što je mogao da učini bilo je da položi šake na ćilim i
prošapće:
"Probudite se..."
Da li je on to sebe zavaravao ili su čvorovi već počeli da podrhtavaju? Kao da su se tamošnja bića
bunila protiv stanja u kome su se nalazila, slična spavačima koji očajnički žele da se probude znajući da je
dan svanuo, ali nemoćna da se pokrenu.
U tom je trenutku krajičkom oka ugledao jednog kupca. Nema sumnje da je to bio jedan od
Vidovnjaka, ali ga nije poznavao. Ili bar, nije ga znao u ovom obličju.
"Nimrode?" promrmlja on.
Stvorenje ga primeti i poče da puzi sa svog bezbednog mesta ka ivici ćilima. Niko ga nije primetio.
Šedvel se već vratio među kupce, pokušavajući da spreči da se aukcija pretvori u krvoproliće. Potpuno je
zaboravio na Kala.
"Jesi li to ti?" upita Kal.
Nimrod klimnu, pokazujući na svoje grlo.
"Ne možeš da govoriš? Sranje!"
Kal baci pogled prema vratima Imakolata je i dalje čekala. Bila je strpljiva poput lešinara.
"Ćilim..." poče Kal. "Moramo ga probuditi."
Nimrod ga bledo pogleda.
Zar ne razumeš šta ti govorim?"
Pre no što je Nimrod mogao na bilo koji način da mu odgovori, Šedvel je uspeo da umiri kupce i već
je objavljivao:
"Krenućemo iz početka."
A zatim se obrati Imakolati: "Ukloni ubicu."
Kalu je, u najboljem slučaju, preostalo nekoliko sekundi pre no što ga vračara liši života. Očajnički
se osvrtao po sobi ne bi li pronašao neki način da pobegne. U njoj je bilo nekoliko prozora i preko svih su
bile navučene zavese. Ako bi uspeo da stigne do jednog od njih možda bi mogao da iskoči. Čak i kada bi pri
tom poginuo, takva smrt bi bila bolja od one koja ga čeka u Imakolatinom zagrljaju.

90
 Ali pre no što je stigla do njega, on zastade. Pogled kojim ga je netremice posmatrala skrenu u
stranu. Okrenula se ka Šedvelu i izgovorila samo jednu reč:
"... menstrum..."
U tom trenutku susednom sobom, u kojoj su ostali Apolina i Fredi razli se svetlost koja potom prođe
kroz vrata i obasja ćilim. Od njenog dodira boje kao da postaše življe.
A onda se promoli urlik besa - Hagin glas - koji dopre iz sobe i bi propraćen novim rasipanjem
svetlosti.
Ti novi prizori i zvuci bili su dovoljni da se kupci ponovo uskomešaju. Jedan pojuri ka vratima - ili
da vidi šta se dešava ili da pobegne - i pade na leđa, šakama prekrivši oči i vičući da je oslepeo. Niko mu ne
priteče u pomoć. Ostali se povukoše u suprotni kraj sobe, dok je pometnja na ovom kraju bivala sve žešća.
Na vratima se pojavi jedna prlika oko koje su se uvijale svetlucave niti. Kal ju je uprkos preobražaju
smesta prepoznao.
Bila je to Suzana. Tečni vatromet protezao se nalik na vene preko njenih ruku i izbijao iz vrhova
prstiju; plesao joj je po stomaku i grudima, isticao između nogu i palio vazduh.
Videvši je takvu, Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da povrati glas i izrazi joj dobrodošlicu, a
za to vreme sestre su već prošle kroz vrata i dale se u poteru sa njom. Obe strane pretrpele su ozbiljne
povrede u toj bici. Menstrum koji ju je obavijao nije bio u stanju da prikrije krvave rane na Suzaninom vratu
i telu; i sestre-utvare zadobijale su mnogo rana iako verovatno nisu poznavale bol.
Da li su se iscrpile ili ne, tek povukle su se kada je Imakolata podigla šaku, prepustivši Suzanu svojoj
živoj sestri.
"Zakasnila si", reče ona. "Čekali smo te."
"Ubij je", naredi Šedvel.
Kal je pomno posmatrao izraz Suzaninog lica. Koliko god da se trudila nije mogla da prikrije
iscrpljenost.
Tada je, možda osetivši da je posmatra, pogledala u njegovom pravcu, i njihove su se oči srele; zatim
je pogledom skliznula do njegovih šaka koje su još dlanovima bile položene na tkanje. Da li mu je čitala
misli?, pitao se. Da li je shvatila da jedina nada koju su još imali leži uspavana pod njenim stopalima?
Oči im se ponovo sretoše i Kal u njima pročita da je shvatila.
Tkanje pod njegovim prstima zatreperi kao da kroz njega prolazi slaba struja. On ne povuče šaku,
već dozvoli da ga energija iskoristi za čim je i inače žudela. Sada je on bio samo sudeonik u procesu: bio je
deo kruga sile koja je isticala kroz Suzanina stopala, proticala kroz ćilim, ulivala se u njegove dlanove i kroz
njegove oči uprte u njene ponovo vraćala k njoj.
"Zaustavi ih..." povika Šedvel, naslućujući šta se događa, ali čim je Imakolata krenula ponovo prema
Kalu jedan od kupaca reče:
"Nož..."
Kal nije raskinuo vezu koju je uspostavio sa Suzanom putem pogleda, ali primetio je nož koji je sada
lebdeo u vazduhu između njih, kao da ga je podigla toplina njihovih misli.
Suzana nije znala više nego Kal zašto ili kako se ovo sve dešavalo, ali je shvatila, mada tek nejasno,
svrhu kola koje je proticalo kroz nju, menstrum, ćilim, njega, pogled i ponovo se vraćalo u nju. Šta god da se
ovde dešavalo preostalo je još svega nekoliko sekundi za to čudo, pre no što Imakolata stigne do Kala i
raskine krug.
Nož tada poče da se okreće, svakim okretanjem dobijajući na brzini. Kal oseti gotovo bolnu
ispunjenost u testisima; i - što ga još više onespokoji - osećanje da više ne boravi u svom telu, da je istisnut,
istisnut kroz oči, da bi se sreo sa Suzaninim pogledom na nožu između njih koji se kretao takvom brzinom
da je podsećao na srebrnu loptu.
A onda, sasvim iznenada, nož pade kroz vazduh poput ustreljene ptice. Kal je sledio njegov pad i
video kako se uz tresak zariva u središte ćilima.
Istog časa, udarni talas prođe kroz svaki inč osnove i potke, kao da je vrh noža prekinuo nit od koje
je zavisilo jedinstvo celine. A kada je ta nit bila prekinuta, tkanje se oslobodilo.

3.
To je bio kraj sveta, i početak svetova.
Prvo se jedan stub u obliku derviškog oblaka izdigao iz središta Vrtloga i odleteo uvis prema
tavanici. Kada je udario o nju, otvoriše se široke pukotine koje izazvaše odron maltera po glavama svih koji

91
su se tu zatekli. Kal istog časa shvati da ono što su on i Suzana oslobodili više nije bilo u njihovoj vlasti. A
onda počeše da se događaju čudesa i on zaboravi na sve slične brige.
Oblak počeše da paraju munje koje su u lukovima pogađale zidove i pod. Dok su iskakali, čvorovi sa
oba kraja ćilima počeše da se razvezuju, a pramenovi da rastu poput žita usred leta, rasipajući boju dok su se
dizali uvis. Sve je to bilo veoma nalik na ono što su Kal i Suzana sanjali pre neko veče, samo stostruko
uvećano; prodorni plamenovi peli su se i umnožavali po celoj sobi.
Pritisak rastenja pod Kalom bio je dovoljno jak da ga zbaci s ćilima dok su plamenovi iskakali iz
veza, razbacujući unaokolo semenje u hiljadu oblika. Jedno je bilo spremnije da izraste od drugog i za svega
nekoliko sekundi stizalo je do tavanice. Drugo je, pak, odabralo da krene ka prozorima, vukući za sobom
raznobojne vrpce dok je razbijalo prozore i jurišalo napolje u susret noći.
Dokle god je oko sezalo prostirali su se novi i neobični prizori. U početku je eksplozija oblika bila
suviše haotična da bi se iz nje mogao izvući bilo kakav smisao, ali uskoro se vazduh kupao u boji, posle
čega su plamenovi počeli da oblikuju pojedinosti, praveći razliku između biljke i kamena, kamena i drveta,
te drveta i ljudskog mesa. Jedan užurbani pramen rasprsnuo se kada je stigao do krova izazvavši pljusak
čestica, od kojih je svaka, u dodiru sa humusom tkanja koje se raspadalo, ispaljivala sićušne izdanke. Drugi
je ispisivao krivudave staze plavo-sive magle preko sobe; treći i četvrti su se prepirali, a iz njihovog braka
rađale su se vatrene muve, ocrtavajući pri kretanju pticu i zver koje su njihove saputnice odevale u svetlost.
Za svega nekoliko sekundi Fuga je ispunila sobu, i nastavila je da tako brzo raste da joj je Šermanova
kuća uskoro postala premala. Dok su tragali za novim teritorijama, pramenovi su na svom putu čupali daske,
grede su bile odbačene u stranu. Cigle i malter nisu predstavljali ništa bolju odbdranu pred premenovima.
Ono što nisu mogli da izmame, oni su tiranisali; ono što nisu mogli da tiranišu, jednostavno su prevrtali.
Kal nije imao nameru da dozvoli da ga zatrpaju. Pošto su ove porođajne muke bile tako snažne,
verovatno neće dugo vremena proteći pre no što se kuća sruši. On se čkiljeći zagleda kroz taj vetromet
prema mestu na kome je stajala Suzana, ali nje tamo više nije bilo. I kupci su takođe bežali, uspaničeno se
među sobom boreći poput uličnih pasa.
Pošto je teturavo ustao, Kal krenu ka vratima, ali ni dvaput nije koraknuo kada je ugledao Šedvela
koji je išao prema njemu.
"Kopile!" vrištao je Prodavac. "Zašto se stalno mešaš, ti kopile jedno!"
Zatim je zavukao ruku u džep sakoa, izvukao pištolj i nanišanio u Kala.
"Mene još niko nije prešao!" povika on; a zatim opali.
Ali još dok je povlačio okidač neko skoči na njega. On pade u stranu. Metak promaši cilj.
Kalov spasilac bio je Nimrod. Sada je trčao prema Kalu, a na licu mu se jasno videlo da mu se jako
žuri. I to s razlogom. Cela je kuća počela da se trese; i odozgo je dopirala tutnjava koja kao da je
nagoveštavala predaju. Fuga je stigla do temelja, i u svom žaru spremala se da prevrne zgradu.
Nimrod ščepa Kala za ruku i povuče ga ne prema vratima, već prema prozoru. Ili bolje rečeno, prema
zidu u kome se nekada nalazio prozor, pošto ih je talas rasta sve iščupao. S druge strane ruševine Fuga je tu i
tamo kazivala svoju dugo prigušivanu priču, ispunjavajući tamu novom magijom.
Nimrod se osvrnu.
"Zar ćemo skočiti?" upita Kal.
Nimrod razvuče usta u osmeh i još čvršće steže Kalovu ruku. Dovoljno je bilo da se Kal samo
jednom osvrne pa da vidi kako je Šedvel pronašao revolever i da im upravo cilja u leđa.
"Pazi!" povika on.
Nimrodovo lice se ozari i on šaku pritisnu uz Kalov zatiljak kako bi ga naterao da uvuče glavu.
Trenutak kasnije Kal shvati zašto je to učinio: iz tkanja je iskočio talas boje, a Nimrod je obojicu povukao
ispred njega. Sila ih je izbacila kroz prozor i za vreme jednog paničnog trenutka koračali su kroz redak
vazduh. A onda svetlost kao da je očvrsla i raširila se pred njima, a oni nastaviše da klize niz nju poput
serfera na talasu svetlosti.
Vožnja se suviže brzo završila. Tek nekoliko sekundi kasnije grubo su bili zbačeni na neko polje
malo dalje od kuće, a talas je nestao u noći, rađajući u prolazu silu flore i faune.
Ošamućen, ali i ushićen, Kal ustade i obradova se Nimrodovom poviku:
"Ha!"
"Možeš da govoriš?"
"Izgleda", odvrati Nimrod, razvukavši usta od uveta do uveta. "Ovde sam van njenog domašaja..."
"Imakolatinog."

92
 "Razume se. Ona je raščinila moj zanos kako bi Kukavice dovela u iskušenje. Baš sam predstavljao
pravo iskušenje. Jesi li video onu ženu u plavoj haljini?"
"Ovlaš."
"Zaljubila se u mene na prvi pogled", reče Nimrod. "Možda bi trebalo da je potražim. Kako stvari
sada stoje biće joj potrebno malo nežnosti..." i ne rekavši više ni reč okrenu leđa kući koja samo što se nije
srušila. Tek sada, dok je nestajao u toj zbrci svetlosti i prašine, Kal je primetio da Nimrod u svom pravom
obličju ima rep.
Nema sumnje da je on mogao sam da vodi računa o sebi, ali bilo je i drugih za koje je Kal još bio
zabrinut. Na primer, Suzana i Apolina koju je poslednji put video na podu pored Fredija u sobi ispred one u
kojoj se održavala aukcija. Iako je oko njega sve odzvanjalo i rušilo se, on ipak krenu nazad ka kući ne bi li
ih pronašao.
Činilo mu se da pliva protiv struje u tehnikoloru. Zakasneli pramenovi proletali su i rasprskavali se
iznad njega, a neki su se čak lomili o njegovo telo. Bili su neizmerno blaži prema živoj materiji nego prema
cigli. Nijedan ga nije povredio, već mu je svaki njihov dodir ulivao novu snagu. Telo ga je peckalo kao da je
upravo izišao ispod ledenog tuša. U glavi mu je odzvanjala pesma.
Od neprijatelja nije bilo ni traga. Nadao se da je Šedvel ostao zatrpan u kući, ali dobro je znao da
pokvareni imaju sreće, tako da mu je teško bilo da u to poveruje. Ipak je pri trenutnom svetlu ugledao
nekolicinu kupaca koji su lutali unaokolo. Nisu pomagali jedni drugima, već su napredovali pojedinačno,
jedni zureći u tle u strahu da se ono pod njima ne otvori, a drugi posrćući, šakama prikrivajući suze.
Kada je stigao na tridesetak jardi od kuće unutra poče nešto novo da se događa; veliki oblak Vrtloga
je, izbacujući munje, stresao zidove koji su ga opkoljavali i stao da se rascvetava u svim pravcima.
Imao je tek toliko vremena da primeti priliku jednog od kupaca koga je taj oblak pokupio, a zatim se
okrenuo i pobegao.
Talas prašine ipak ga je zahvatio i gurnuo napred; končići sjaja leteli su levo i desno od njega poput
traka u uraganu. Usledio je drugi talas, ovaj se sastojao od krhotina cigli i nameštaja. Ostao je bez daha i tla
pod nogama. A onda je počeo da se prevrće preko glave, nesposoban da odredi gde je nebo a gde zemlja.
Nije pokušao da se odupre, čak i da je mogao on to ne bi učinio, već je dozvolio da ga brzi voz
ponese kud god odluči da krene.

Knjiga druga
FUGA

Peti deo
GOZBA

"Pobegni u neku zaboravljenu noć i budi

dok god traje tama moja kao mesec sjajna družica;
Tamo gde više ni šapat se ne čuje - raj počinje.
Tamo, van svakog sećanja,
podigni naš dom.

Volter de la Mer, Dogovor

1. KAL, MEĐU ČUDESIMA

Istinska radost se lako ne zaboravlja; isto je i sa istinskim bolom.

I tako se zbilo da je, kada se uskovitlana prašina što je dohvatila Kala konačno slegla, a on otvorio
oči i ugledao Fugu rasprostrtu pred njim, osetio kao da se ono nekoliko krhkih trenutaka epifanije koje je
iskusio za svojih dvadeset šest godina - iskusio ali uvek i izgubio - ponovo pojavilo i sjedinilo. Već je i
ranije uspevao da dohvati deliće ovog blaženstva, čuo je njegov šapat u snu o utrobi i snu o ljubavi, video
njegove posledice u iznenadnom dobru i iznenadnom smehu, upoznao ga u uspavankama. Ali nikada, bar ne
do sada, nije pred sobom imao celinu, celokupnu stvar.
Bilo bi to, on lenjo pomisli, dobro vreme za umiranje.
A još bolje za život, kada mu se toliko toga pruža.

93
 Nalazio se na nekom brdu. Ne naročito visokom, ali dovoljno velikom da pruži dobar pregled
okoline. On ustade i poče da osmatra ovu novo pronađenu zemlju.
Raspredanje ćilima bilo je očigledno završeno; zanosi Razboja bili su suviše složeni da bi se
spremno ponovo oblikovali. Ali zato je osnova bila postavljena: brda, polja, šuma i još mnogo toga.
Prošli put gledao je ovo mesto iz ptičje perspektive i predeo mu se učinio dosta raznolikim. Ali iz
ljudske perspektive njegovo obličje naginjalo je razuzdanosti. Činilo mu se kao da je izvrnut neki ogroman
kovčeg, spakovan u velikoj žurbi, a njegov sadržaj prosut u beznadežnom neredu. Pokazalo se da nema
nikakvog reda u geografiji, već se mesto sastojalo od nasumice sakupljenih tačaka koje su Vidovnjaci voleli
te poželeli da ih spasu od razaradnja. Šumarci puni leptirova i spokojne vodom natopljene livade; brlozi i
ozidana svetilišta; tvrđave, reke i megaliti.
Samo nekolicina od ovih mesta bila je završena: većina je predstavljala tek iverje i krhotine, delove
Kraljevstva prepuštene Fugi iza leđa čovečanstva. Uglovi porodičnih soba koje su pohodili duhovi i koji
nikome neće nedostajati niti će za njima iko žaliti, u kojima su deca možda viđala duhove, a možda i svece;
tu je begunac mogao da nađe utehu ni sam ne znajući zašto, a samoubica razlog da još jednom udahne
vazduh.
Usred toga nereda, ređali su se najčudniji prizori. Most postavljen usred polja makova, a nigde
provalije koju je premošćivao; obelisk usred ribnjaka, zagledan u svoj odraz.
Posebno jedan prizor privuče Kalov pogled.
Bilo je to brdo koje se gotovo uspravno uzdizalo do pošumljenog vrha. Svetlost je prelazila preko
njegovih obronaka i poigravala se između grana. Kako ovde nije mogao uopšte da se orijentiše, odlučio je da
krene dole prema njemu.
Negde iz tame čula se muzika. Dopirala je do njega na mahove, po naređenju povetarca. Bubnjevi i
violine; mešavina Štrausa i Sijuksa. A povremeno su se čuli i glasovi ljudi. Šapat u krošnjama; prilike u
senci ispod nadstrešnice što se nalazila u središtu polja žita koje je dopiralo čoveku do struka. Ali ta
stvorenja su iščezavala; dolazila su i odlazila suviše brzo tako da je stekao tek ovlašni utisak. Vreme će
pokazati da li je tako bilo zbog toga što su znali da je Kukavica, ili usled stidljivosti. Razume se, ovde nije
osećao da mu preti bilo kakva opasnost, uprkos činjenici da je on, u neku ruku, bio na tuđem tlu. Upravo
suprotno, osećao je da je u potpunom miru sa svetom i samim sobom. I to u toj meri da mu je malopređašnja
briga za ostale - Suzanu, Apolinu, Džerihoa i Nimroda - izgledala kao nešto jako daleko. Kada su mu se
misli dotakle njih učinio je to samo zato da ih zamisli kako, izgubljeni među čudesima lutaju baš kao i on.
Ništa im se loše nije moglo dogoditi; ne ovde. Ovde nije imalo pristupa ništa loše, nikakvo zlo, niti zavist.
Pošto ga je obuzeo ovaj živi zanos, šta je još mogao da poželi ili na čemu je bilo kome mogao da pozavidi?
Kada se našao na stotinak jardi od brda, stao je i zadivljeno se zagledao u njega. Ona svetla koja je
ugledao iz daljine, to su, u stvari, bili ljudi-svici; iako bez krila, opisivali su bezuspešne arabeske oko brda.
Između sebe nisu komunicirali, bar ih on nije čuo, ali ipak su bili veoma smeli, jer su kružeći uvek iznova
dolazili veoma blizu jedni drugima.
"Ti mora da si Muni."
Govornikov glas bio je blag, ali je razbio čaroliju svetala koja su ga zarobila. Kal pogleda desno. U
senci jednog luka stajale su dve prilike čije su glave i dalje bile uronjene u tamu. Jedino je uspeo da nazre
dva plavo-siva ovala njihovih lica koji su poput svetiljki visili ispod luka.
"Da. Ja sam Muni", reče on. Pokažite se, pomisli on. "Otkud znate moje ime?"
"Vesti ovde brzo putuju", glasio je odgovor. Glas mu se učini neznatno blaži i pevljiviji nego prvi
put, ali nije bio siguran da to nije onaj isti govornik. "Reč je o vetru", kaza njegov obaveštajac. "On
ogovara."
Nijedno od ovo dvoje ne iziđe na noćno-svetlo. Slabo osvetljenje s brda pređe jednom preko lica,
dajući mu čudan izgled; mada, da ga je Kal video i pri dnevnoj svetlosti, taj izgled bi ga još dugo progonio.
Bio je mlad, pa ipak potpuno ćelav, lice mu je bilo napuderisano kako se ne bi primećivale nijanse u boji
kože, usta i oči bili su mu suviše vlažni, suviše ranjivi s obzirom na crte lica.
"Ja sam Boaz", reče on. "Dobro došao, Muni."
On uhvati Kala za ruku i protrese je, a dok je to činio njegov sadrug raskinu svoj savez sa senkom.
"Vidite li Amadu?" upita ona.

94
 Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se uveri kako je drugi sagovornik odista žena, što je opet
dovelo u pitanje pol Boaza, jer njih dvoje su bili toliko slični da bi čovek lako mogao pomisliti kako su
jednojajčani blizanci.
"Ja sam Ganza", reče drugi sagovornik. Bila je odevena u istovetne obične crne pantalone i komotnu
tuniku kao i njen brat, ili ljubavnik, ili šta god da je bio; i ona je bila ćelava. To je, kao i njihova
napuderisana lica, izgleda zbunjivalo sva klišea polova. Lica su im izgledala istovremeno i ranjiva i
neumoljiva; nežna i okrutna.
Boaz pogleda prema brdu, gde su svici i dalje poskakivali.
"Ovo je Stena prvog usuda", objasni on Kalu. "Amadui se uvek ovde okupljaju. To je mesto na kome
su pale prve Bičeve žrtve."
Kal se osvrnu prema Steni, ali samo na trenutak. Boaz i Ganza su na njega ostavili snažniji utisak;
što ih je više promatrao to su se za njih vezane dvosmislenosti umnožavale.
"Kuda ćeš večeras?" upita Ganza.
Kal slegnu ramenima. "Nemam pojma", odvrati on. "Ne poznajem ovo mesto."
"Oh, da, poznaješ ga", reče ona. "Veoma ga dobro poznaješ."
Dok je govorila bezposleno je zaplitala prste, ili se bar Kalu činilo da to radi, dok se dve-tri sekunde
nije usredsredio na njeno vežbanje. Tada mu je postalo jasno da ona prstima jedne šake prolazi kroz dlan
druge, desnom kroz levu, poričući njihovu čvrstoću. Činila je to usputno, bila je to iluzija - ako je bila iluzija
- i izvodila ju je tako brzo da se Kal nije mogao zakleti da je baš to bilo po sredi.
"Na koga ti oni liče?" raspitivala se ona.
On ponovo podiže pogled ka njenom licu. Nije li trik koji je izvodila prstima predstavljao neku vrstu
testa za ispitivanje njegovih opažanja? Međutim, nije govorila o svojim šakama.
"Amadui", reče ona. "Na koga ti liče?"
On ponovo pogleda prema Steni.
"...na ljudska bića", odvrati on.
Ona mu se tek jedva primetno osmehnu.
"Zašto pitaš?" želeo je da zna. Ali nije stigla da mu odgovori pošto je Boaz progovorio.
"Sazvao je Veće", reče on. "U Kaprinu kuću. Mislim da će odlučiti da se ponovo utkamo u ćilim."
"To ne može biti tačno", reče Kal. "Nameravaju da vrate Fugu?"
"Tako sam čuo", reče Boaz.
Izgleda da je to bila sasvim sveža vest za njega; nije li je upravo pokupio od vetra što odgovara?
"Vremena su suviše opasna, tako kažu", reče on Kalu. "Je li to tačno?"
"Ne poznajem nijedno drugo vreme", reče Kal. "Stoga nemam s čime da ga uporedim."
"Imamo li bar ovu noć?" upita Ganza.
"Samo njen manji deo", reče Boaz.
"Onda ćemo poći da posetimo Loa; važi?"
"To je mesto dobro kao i svako drugo", odvrati Boaz. "Hoćeš li s nama?" upita on Kukavicu.
Kal baci pogled na Amadue. Privlačila ga je pomisao da ostane još malo i posmatra njihovu
predstavu, ali onda možda neće naći drugog vodiča koji bi mu pokazao okolinu; a uz to još, ako ovde treba
da provede kratko vreme, bolje da ga što korisnije iskoristi.
"Da. Poći ću."
Žena je prestala da prepliće prste.
"Dopašće ti se Lo", reče ona, okrenuvši glavu i zakoračivši u noć.
On krenu za njima, već sav napet od pitanja, ali svestan da će, ako odista ima na raspolaganju svega
nekoliko časova da okusi zemlju bajki, biti bolje da to vreme ne gubi na postavljanje pitanja.

2. NA JEZERU I KASNIJE

1.
Došao je trenutak, tamo u kući u kojoj se odigravala aukcija, kada je Suzana pomislila da joj se bliži
kraj. Uravo je pomagala Apolini da siđe niz stepenice kada zidovi počeše da pucaju, tako da joj se učinilo
kako se kuća urušava oko njihovih ušiju. Čak i sada, dok je stajala i posmatrala jezero, nije bila sigurna da
može objasniti kako su uspele žive da se izvuku. Verovatno se menstrum zauzeo za nju, mada ona to svesno
nije od njega zatražila. Još je mnogo morala da nauči o moći koju je nasledila. A najvažnije je bilo da otkrije

95
koliko je on pripadao njoj, a koliko ona njemu. Kada pronađe Apolinu koju je izgubila u pometnji, otkriće
ono što sve žene znaju.
U međuvremenu, ostala su joj ostrvca pošumljena čempresima da o njima razbija glavu i žamor
talasa po kamenju da je smiruje.
"Trebalo bi da pođemo."
To ju je iz sanjarenja, što je nežnije mogao, trgnuo Džeriho dotakavši joj vrat šakom. Ostavila ga je u
kući na obali, u razgovoru sa prijateljima koje nije video čitav jedan ljudski vek. Imali su da razmene mnoga
sećanja, u kojima za nju nije bilo mesta i koja, osećala je to, ostali nisu imali želje da podele. Bio je to
razgovor razbojnika, zaključi ona bez imalo milosti i prepusti ih njima. Konačno, Džeriho je bio lopov.
"Zašto smo došli ovde?" upita ga ona.
"Ovde sam rođen. Svaki ovdašnji kamen znam po imenu." Njegova je šaka i dalje počivala na
njenom ramenu. "Ili sam ga bar znao. Mislim da će ti se mesto dopasti..."
Ona odvoji pogled od jezera i zagleda se u njega. Obrva mu se nakostrešila. "Ali ne možemo ostati",
reče on.
"Zašto ne možemo?"
"Poželeće da te vide u Kaprinoj kući."
"Mene?"
"Ti si rastkala tkanje."
"Nisam imala izbora", odvrati ona. "Ubili bi Kala."
Bora se produbi.
"Zaboravi Kala", reče on, čvrstim glasom. "Muni je Kukavica. Ti nisi."
"Jesam", ostade ona uporna. "Ili se bar tako osećam, a to je važno..."
Njegova šaka skliznu sa njenog ramena. Odjednom se smknuo.
"Ideš li ili ne?" upita on.
"Razume se da idem."
On uzdahu.
"Nije trebalo ovako da ispadne", reče on, glasom u kome je ponovo bilo nešto od ranije nežnosti.
Nije bila sigurna o čemu je govorio: o raščinjavanju tkanja, svom ponovnom susretu sa jezerom; ili o
njihovom malopređašnjem razgovoru. Možda o svemu po malo.
"Možda smo pogrešili što smo rasčinili Tkanje", reče ona, kao da se brani, "ali nisam to sama učinila.
I menstrum je za to kriv."
"Ta moć pripada tebi", reče on, bez pakosti. "Upravljaj njome."
Ona ga ledeno odmeri. "Koliko daleko je Kaprina kuća?"
"U Fugi ništa nije daleko", odvrati on. "Bič je uništio većinu naših teritorija. Preostao je samo jedan
manji deo."
"Ima li ih još u Kraljevstvu?"
"Možda nekoliko. Ali uglavnom sve do čega nam je odista stalo nalazi se ovde. Zato moramo sve to
ponovo da sakrijemo, pre jutra."
Jutra. Gotovo da je zaboravila da će sunce uskoro izići, a sa njim i ljudi. Kada se setila svojih
sunarodnika Kukavica - i njihovih sklonosti ka zoološkim vrtovima, nakaznim predstavama i karnevalima - i
zamislila kako nadiru ovamo, raspoloženje joj splasnu.
"U pravu si", reče ona. "Moramo požuriti", a onda zajedno krenuše u suprotnom pravcu od jezera i
počeše da se penju prema Kaprinoj kući.

2.
Dok su išli Suzana je dobila odgovore na nekoliko pitanja koja su je mučila još od rasčinjavanja
tkanja. Najvažnije među njima bilo je: šta se dogodilo sa onim delom Kraljevstva koji je Fuga zauzela?
Razume se, taj deo nije bio gusto naseljen - iza kuće u kojoj je bila održana aukcija protezao se na velikoj
površini Terstenson Komona, a sa obe strane polja; ali ta oblast nije ipak bila sasvim nenastanjena. U njoj se
nalazio izvestan broj kuća, a u pravcu Irbi Hita naseljenost je bila još gušća. Šta se dogodilo sa tim
stambemim zgradama? I sa ljudima koji su u njima živeli?
Odgovor je bio sasvim jednostavan: Fuga se raširila oko njih, prhvativši njihovo postojanje i
iskoristivši ga na najbolji mogući način. Tako je, na primer, niz uličnih svetiljki, sada ugašenih, bio ukrašen

96
rascvetalim puzavicama pa su ličile na antičke stubove; jedna kola bila su gotovo zatrpana obronkom brda, a
druga dvoja bila su nasađena na stražnje delove, a dodirivala se prednjim.
Sa kućama je pažljivije postupala; uglavnom nisu bile oštećene, mada im je cvetni tepih Fuge
dosezao do samih pragova, kao da je čekao poziv da uđe.
Dok su išli ulicom, ona i Džeriho sreli su nekoliko Kukavica. Svi su izgledali više zbunjeni nego
uplašeni. Jedan muškarac, koji je na sebi imao samo pantalone i tregere, glasno se žalio da je izgubio psa -
"Glupavi mešanac", reče on. "Jeste l' ga videli?" kao da ne primećuje da se svet oko njega izmenio. Tek kada
se udaljio, nastavivši da doziva begunca, Suzani sinu da on uopšte nije video ono što je ona videla, već da je
ista ona selektivna slepoća koja prekriva oreole pred ljudskim očima i ovde bila na delu. Nije li možda
vlasnik psa lutao poznatim ulicama, nesposoban da vidi dalje od svog nosa? Ili je možda tek krajičkom oka
primećivao Fugu, tu slavu koje se sećao iz svog ludovanja i oplakivao je?
Džeriho nije znao odgovore na ta pitanja. Nije znao, rekao je, a i nije ga bilo briga.
A vizije su nastavile da se razmotavaju. Sa svakim narednim korakom sve ju je više zapanjivala
raznovrsnost mesta i predmeta koje su vidovnjaci sačuvali od velikog požara. Fuga nije bila, kao što je to
ona u prvi mah pretpostavila, samo zbrka gajeva i gustiša koje posećuju duhovi. Bilo je mnogo više
svetlosti; ona je nadahnjivala sve i sva: intimne i trenutne, prirodne i veštačke delove. Svaki ugao i niša
posedovali su vlasti neobični način zanosa.
Uslovi pod kojima su oni očuvani pokazivali su da je većina tih delova bila istrgnuta iz celine poput
listova iz knjige. Ivice su još bile krvave od tog nasilničkog kidanja, a njihovo slučajno udruživanje samo je
još više isticalo nejedinstvenost. Ali bilo je i stvari koje su to nadoknađivale. Sama razuzdanost komada -
način na koji se domaće graničilo sa javnim; opštepoznato sa bajkovitim - stvarajući nove zagonetke;
nagoveštaji novih priča koje su ove do sada nepovezane stranice mogle da ispričaju.
Ponekad su za vreme svoga putovanja nailazili na sudare tako raznorodnih elemenata da nisu ni
pokušavali da ih ujedine. Pse koji su pasli oko grobnice, sa čijih puknutih poklopaca je šikljao uvis mlaz
vatre koji je tekao poput vode; prozor postavljen u tlu čije su se zavese vijorile u pravcu neba na povetarcu
koji je donosio šum mora. Ove zagonetke, koje su premašivale njenu moć razumevanja, ostavile su na nju
dubok utisak. Ovde nije bilo ničeg što već nije videla - pse, grobnice, prozore, vatru - ali u svom nadiranju
nisu joj se predstavljali kao ponovo izmišljeni, njihova se magija ponovo otelotvorila pred njenim očima.
Pošto joj je rekao da ne ume da odgovori na njena pitanja Suzana je samo još jednom zatražila od
Džerihoa da joj nešto objasni, a to se ticalo Vrtloga ranije prekrivenog oblakom što se sada nalazilo u
visinama, ali je i dalje bio vidljiv i čije su najsvetlije munje sevale menjajući reljef.
"To je mesto gde se nalazi Hram Razboja", reče on. "Što mu se više približavaš to postaje opasniji."
Ona se priseti nekih stvari rečenih o ovome one prve noći kada su razgovarali o ćilimu. Ali želela je
da sazna više.
"Zašto postaje opasniji?" upita ona.
"Zanosima potrebnim da se napravi Tkanje nema premca. Neophodna je velika žrtva, velika čistota
da bi se moglo njima upravljati i utkati ih. To je više no što će većina nas ikada biti sposobna da učini. Moć
se sada sama štiti, munjama i olujama. I radi to mudro. Ako neko prodre u vrtlog, zanos Tkanja neće
izdržati. Sve što smo ovde sakupili će se raspasti: biće uništeno."
"Uništeno?"
"Tako kažu. Ne znam da li je to tačno ili ne. Ne znam ništa o teoriji."
"Ali u stanju si da padneš u zanos."
Ova opaska kao da ga je zbunila. "Ali to ne znači da umem i da ti objasnim kako se to događa", reče
on. "Ja to jednostavno izvodim."
"Kako?" upita ona. Osećala se poput deteta koje traži od mađioničara da mu ovaj otkrije tajnu svojih
trikova, ali bila je znatiželjna da sazna kakve on to moći poseduje.
Lice mu poprimi čudan izraz; na njemu počeše da se smenjuju suprotnosti. Bilo je tu stidljivosti;
nečeg zagonetnog; nečeg zanesenjačkog.
"Možda ću ti pokazati", reče on. "Jednog od ovih dana. Ne umem ni da igram ni da pevam, ali
ponešto i ja znam." On ućuta i stade.
Nije morao ničim da je upozori na zvuk zvona u vazduhu oko nih, i sama ih je čula. To nisu bila
zvona sa zvonika - ova su bila lepršava i melodična - ali svejedno su pozivala.
"Kaprina kuća", reče on, krenuvši napred. Zvona, koja su znala da su ih čuli, pratila su ih celim
putem.

97
 3. PRIVIDI

1.
Dnevni izveštaj Hobartove jedinice o bekstvu anarhista nije prošao nezapažen; ali uzbuna je dignuta
tek nešto pre jedanaest, a to je bilo vreme kada su patrole obično imale najviše posla jer su uvek u toku bile
brojne tučnjave, krađe i tada je najviše bilo pijanih vozača. Uz to, u Ulici Sil je došlo do smrtonosnog
ranjavanja nožem, a i jedan travestit je gotovo izazvao pobunu u pabu na Putu dokova. Tako se dogodilo da
su begunci već daleko odmakli kada je iole ozbiljnija pažnja poklonjena pozivu na uzbunu; prošli su kroz
mersejski tunel na putu ka Šermanovoj kući.
Ali na suprotnoj strani reke, neposredno izvan Birkenheda, ugledao ih je pozornik po imenu Dovni.
Ostavivši svog kolegu u kineskom restoranu da naruči Čop Sui i pečenu pekinšku patku Dovni se dao u
poteru. U upozorenju poslatom preko radija rečeno je da su ove hulje neobično opasne i da niko ni ne
pokušava sam da ih pohvata. Pozornik Dovni je stoga ostao na pristojnoj udaljenosti, u čemu mu je od velike
pomoći bilo i to što je dobro poznavao oblast.
Međutim, kada su se zločinci konačno približili svom cilju, pokazalo se da ovo nije bila obična
potera. Pre svega, kada je odredu javio svoj položaj, rečeno mu je da se tamo događaju čudesne stvari - da li
je on to čuo u pozadini nekoga kako jeca? - i da o tome treba lično da se dogovori sa inspektorom Hobartom,
Trebalo je da čeka i osmatra.
I dok je tako čekao i osmatrao po drugi put se uverio da u vazduhu ima nečeg neuobičajenog.
Počelo je treperenjem svetla koje je dopiralo kroz prozore na drugom spratu kuće; ona je zatim
eksplodirala, ponevši sa sobom i zid i prozor.
Izišao je iz kola i krenuo ka kući. Njegov um, naviknut na sastavljanje izveštaja, već je tragao za
pridevima kojima će opisati ono što je video, ali ipak je nastavio dalje goloruk. Sjaj koji se rasuo iz kuće nije
podsećao ni na šta što je ikada ranije video ili čak sanjao.
Nije bio sujeveran. Odmah je počeo da traga za racionalnim objašnjenjem onoga što je video, ili
gotovo video, svuda oko sebe; i tragajući, pronašao ga je. Upravo je posmatrao aktivnost NLO-a; nema
sumnje da je to bilo u pitanju. Čitao je izveštaje o sličnim stvarima koje su se događale običnim ljudima
kakav je i sam bio. Nije se on ovde našao u prisustvu boga niti je posredi bilo neko ludilo, već poseta iz
kakve obližnje galaksije.
Zadovoljan što je uspeo da na neki način ovlada situacijom, pohitao je nazad ka kolima kako bi štabu
podneo izveštaj. Međutim, bio je osujećen. Na svim frekvencijama čula se samo bela buka. Nije važno:
obavestio ih je o svom položaju kada je stigao. Uskoro će mu poslati pomoć. Njegov se zadatak u
međuvremenu sastojao u tome da poput jastreba prati ovo spuštanje.
Ali uskoro mu je zadatak bio otežan, jer su osvajači počeli da ga bombarduju neobičnim iluzijama,
nema sumnje stvorenim da bi svoje delanje sakrili od ljudskih očiju. Talasi sile koji su prodirali iz kuće
prevrnuli su kola na bok (ili je on to bar tako video; nije ni pomišljao da to shvati kao jevanđelje); zatim su
neodređene prilike počele da se muvaju oko njega. Iz asfalta pod njegovim nogama počelo je da niče cveće;
iznad glave su mu neke životinje izvodile akrobacije.
Primetio je još nekolicinu pripadnika ljudskog roda koji su ovim projekcijama takođe bili uhvaćeni u
zamku. Neki su zurili u nebo, a neki su klečali moleći se da očuvaju zdrav razum.
I on je polako počeo da mu se vraća. Pošto je znao da su ove slike puki fantomi, smogao je snage da
im se odupre. Neprestano je sebi ponavljao da ono što vidi nije stvarno i u izvesnoj meri vizije su se povukle
pred njegovom ubeđenošću, postale slabije, a potom i gotovo potpuno izbledele.
On se uvuče u prevrnuta kola i ponovo pokuša da uspostavi vezu putem radija, mada nije imao
pojma da li je iko uopšte slušao. Čudno, ali nimalo nije bio zabrinut zbog toga. Pobedio je privide, i zbog tog
ubeđenja stražarenje mu je postalo samo još slađe. Čak i kada bi sada došli po njega - ta čudovišta koja su se
noćas ovde spustila - on ih se ne bi uplašio. Pre bi sam sebi iskopao oči nego što bi dozvolio da ga ponovo
začaraju.

2.
"Ima li štogod?"
"Ništa, gospodine", odgovori Ričardson. "Samo buka."
"Zaboravi onda", reče Hobart. "Samo vozi. Namirisaćemo ih, makar na to utrošili celu jednu noć."

98
 Dok su se vozili, Hobartove misli vratiše se na prizor koji je ostavio za sobom. Njegovi ljudi svedeni
na idiote koji guču, ćelije pune govana i molitvi. Morao je da izravna račune sa tim silama tame.
Nekada ne bi tako spremno prihvatio ulogu osvetnika. Nikada nije voleo da prizna da je u bilo šta bio
lično umešan. Ali iskustvo je od njega napravilo poštenog čoveka. Sada - bar kada je bio u društvu svojih
ljudi - nije se pretvarao da ga stvari ne zanimaju, već je javno priznavao da od uzbuđenja u stomaku oseća
vatru.
Konačno, potera i kažnjavanje predstavljali su samo jedan od načina da se pljune onaj koji je tebe
već pljunuo. Zakon je bio samo druga reč za osvetu.

4. ZAKLETVE NA VERNOST

1.
Prošlo je osamdeset godina, pola desetleća manje ili više, od kada sestre nisu kročile na tle Fuge.
Osamdeset godina izgnanstva u Kraljevstvu Kukavica, tokom kojih su bile na smenu štovane i klevetane,
gotovo izgubivši prisebnost duha među Adamovcima; izdržale su sva ta bezbrojna poniženja da bi se jednog
dana dočepale Utkanog sveta i stegle ga u svoj osvetnički zagrljaj.
Sada su visile u vazduhu iznad te zemlje iz zanosa - čiji je dodir bio tako protivurečan da je hodanje
po njoj bilo puno iskušenja - i posmatrale su Fugu s jednog na drugi kraj.
"Miriše mi nekako suviše stvarno", reče Magdalena, podigavši glavu u pravcu vetra.
"Treba nam malo vremena", odgovori joj Imakolata.
"Šta je sa Šedvelom?" raspitivala se Hag. "Gde je on?"
"Napolju, verovatno juri za svojim klijentima", odvrati vračara. "Trebalo bi da ga potražimo. Ne
dopada mi se da ovuda luta bez pratnje. Nepredvidiv je."
"Šta da preduzmemo?"
"Dopustićemo da se dogodi ono što je neizbežno", reče Imakolata, lagano se okrećući kako bi upila
svaku svetu stopu tog mesta. "Pustićemo Kukavice da je rastrgnu."
"A prodaja?"
"Neće biti nikakve prodaje. Kasno je za to."
"Šedvelu će biti jasno da si ga iskoristila."
"Ništa više no što je on mene. Ili što bi želeo da me iskoristi."
Drhtaj prođe Magdaleninim nepostojanim bićem.
"Zar ne želiš bar jednom da mu se podaš?" tiho je upitala. "Samo jedanput?"
"Ne. Nikada."
"Prepusti ga onda meni. Mogu da ga iskoristim. Zamisli samo kakva bi bila njegova deca."
Imakolata ispruži ruku i ščepa sestrin krhki vrat. "Nikada ga nećeš ni dodirnuti", reče ona. "Ni malim
prstom."
Utvarino lice se izduži do apsurdnosti, parodirajući žalost.
"Znam", reče ona. "On pripada tebi. Dušom i telom."
Hag se nasmeja. "Taj čovek nema dušu", reče ona.
Imakolata pusti Magdalenu, a vlakna materije od koje je bila sazdana njena sestra počeše da padaju u
kanal od vazduha između njih.
"Oh, ima on dušu", reče ona, dopustivši sili teže da je veže za zemlju ispod njih. "Ali ja je ne želim."
Njena stopala dotakoše tle. "Kada se sve ovo okonča - kada se Vidovnjaci nađu u rukama Kukavica - pustiću
ga da pođe svojim putem. Nenaoružan."
"A mi?" upita Hag. "Šta će biti s nama? Hoćemo li i mi biti slobodne?"
"Tako smo se dogovorile."
"Moći ćemo da odemo u zaborav?"
"Ako je to ono što želite."
"Više od svega", odvrati Hag. "Više od svega."
"Postoje i gore stvari od postojanja", primeti Imakolata.
"Oh?" izusti Hag. "Znaš li makar jednu?"
Imakolata malo razmisli.
"Ne", priznade ona, žalosno uzdahnuvši. "Možda si, sestro, ipak u pravu."

99
 2.
Šedvel je umakao iz kuće koja se rušila nekoliko trenutaka pošto su Kal i Nimrod nestali kroz prozor,
i jedva je izbegao da ga ne zahvati oblak što je progutao Deveroa. Završio je licem okrenut ka tlu, a usta su
mu bila puna prašine i gorkog ukusa poraza. Posle toliko godina nadanja, aukcija je propala, a on pretrpeo
poniženje, što je već samo po sebi bilo dovoljno da mu natera suze na oči.
Ali ipak nije. Prvo, po prirodi je bio optimista: u današnjem promašaju nazirao je sutrašnji uspeh pri
prodaji. A onda, prizor Fuge koja se otelotvorivala oko njega predstavljao je pravu stvar sposobnu da ga
otrgne iz stanja samosažaljevanja. I najzad, pronašao je nekoga kome je bilo gore nego njemu.
"Šta se to, bogamu, događa?" Bio je to Noris, kralj hamburgera. Nije se znalo da li mu je lice više
umrljano krvlju ili ulepljeno malterom, a negde u ovom kovitlacu izgubio je leđa sakoa i veći deo pantalona;
kao i jednu od svojih skupih italijanskih cipela. Drugu je još imao.
"Ubiću boga u tebi", zavrišta on na Šedvela. "Ti jebeni usranko. Pogledaj me! Jebeni usranko!"
On poče da udara Šedvela cipelom, ali Prodavacu je bilo dosta modrica. On snažno mlatnu čoveka
po leđima. Nekoliko sekundi gušali su se poput pijanica, ne obazirući se na neobične prizore koju su
oživljavali svuda oko njih. Iz okršaja su izišli samo još krvaviji i teže su dolazili do daha nego na početku,
ali ništa nisu njime rešili.
"Trebalo je da preduzmeš mere opreznosti!" ispljunu Noris.
"Prekasno je za optužbe", odvrati Šedvel. "Fuga se probudila, dopadalo se to nama ili ne."
"I sam bi je probudio", reče Noris. "Da je dospela u moj posed. Ali bio bih spreman na tako nešto i
iščekivao bih da se to dogodi. Spremio bih snage koje bi ušle i preuzele kontrolu. Ali ovo? Ovo je haos! Ne
znam čak ni ni na kojoj strani je izlaz."
"Na svakoj. Nije baš tako velika. Ako želiš da iziđeš kreni u bilo kom pravcu."
Ovo jednostavno rešenje kao da je malo smirilo Norisa. On skrenu pogled prema predelu koji je
pupeo.
"Ne znam, možda..." poče on, "... možda je bolje što je ovako ispalo. Bar sam video ono što bih
možda kupio."
"I šta misliš o tome?"
"Nije onakva kakvom sam je zamišljao. Očekivao sam nešto... krotkije. Sada više nisam siguran da
želim ovo mesto."
Dok mu je glas zamirao, neka životinja koja se sasvim sigurno nije mogla naći ni u kakvoj
menažeriji iskoči iz protoka niti i zareža na svet u znak dobrodošlice pre no što je odskakutala odatle.
"Vidiš?" reče Noris. "Šta to bi?"
Šedvel slegnu ramenima. "Ne znam", reče on. "Ima ovde bića koja su verovatno izumrla još pre
našeg rođenja."
"To?" upitno će Noris, zureći za onom hibridnom zveri. "Nikada nisam video ništa slično, čak ni u
knjigama. Kažem ti da ne želim ni delić ovog jebenog mesta. Želim da me izvedeš napolje."
"Moraćeš sam da pronađeš put", odvrati Šedvel. "Ja ovde imam još neka posla."
"Oh, ne, nemaš", reče Noris, uperivši cipelu na Šedvela. "Potreban mi je telohrenitelj. Ti si taj."
Pogled na kralja hamburgera koji je spao na ovu nervoznu olupinu zabavljao je Šedvela. I više od
toga, on mu je omogućio da se oseti... mada je to možda bilo pervezno... bezbednim.
"Slušaj", reče on, malo mekšim glasom. "Obojica smo se ovde našli u istim govnima..."
"E, tu si u pravu, jesmo."
"Imam nešto što bi nam moglo pomoći", reče on, i raskopča sako, "... nešto što će zasladiti ovu gorku
pilulu."
Noris ga sumnjičavo pogleda. "Ma nemoj?"
"Zaviri", reče Šedvel, pokazujući čoveku podstavu sakoa. Noris otra krv koja mu se slivala u levo
oko i zagleda se u nabore. "Šta vidiš?"
Trenutak je oklevao, pa se Šedvel zapita da li je sako još u ispravnom stanju. Onda se preko
Norisovog lica lagano razli osmeh, a oči dobiše isti onaj izraz s kojim se već nebrojeno puta sretao.
"Vidiš li nešto što ti se dopada?" upita ga Šedvel.
"I te kako."
"Uzmi, šta čekaš. Tvoje je. Slobodno, besplatno je, gratis."
Noris se gotovo stidljivo osmehnu. "Gde li si je samo našao?" upita dok je pružao drhtavu šaku
prema sakou. "Posle tolikih godina..."

100
 Iz nabora sakoa nežno izvuče ono što ga je dovelo u iskušenje. Bila je to neka igračka na navijanje:
vojnik sa dobošem, koga se njegov vlasnik s ljubavlju sećao do najsitnijih pojedinosti, tako da je iluzija koju
je sada držao u šaci bila reprodukovana sa neverovatnom preciznošću.
"Moj dobošar", izusti Noris, plačući od radosti kao da je došao u posed osmog svetskog čuda. "Oh,
moj dobošar." On ga okrenu. "Ali nema ključa", primeti on. "Je li kod tebe?"
"Mogao bih ti ga uskoro pronaći", odvrati Šedvel.
"Jedna ruka mu je slomljena", nastavi Noris, milujući vojnika po glavi. "Ali može da svira."
"Jesi li ti srećan?"
"Oh, da. Da, hvala ti."
"Onda ga smesti u džep kako bi izvesno vreme mogao da me nosiš", reče Šedvel.
"Da te nosim?"
"Umoran sam. Potreban mi je konj."
Noris se ničim ne pobuni protiv ovoga, iako je Šedvel bio krupniji i poteži čovek koga neće biti lako
nositi. Poklon ga je potpuno ošamutio i, sve vreme dok mu bude robovao, pre će dozvoliti da mu kičma
pukne nego da se suprotstavi onome ko mu je taj poklon dao.
Smejući se u sebi, Šedvel ga zajaha. Planovi su mu se možda noćas izjalovili, ali sve dok ljudi budu
imali snove za kojima žale, on će biti u prilici da izvesno vreme poseduje njihove duše.
"Kuda želiš da te odnesem?" upita ga konj.
"Nekud visoko", uputi ga on. "Odnesi me negde visoko."

5. VOĆNJAK LEMJUELA LOA

1.
Ni Boaz ni Ganza nisu bili pričljivi vodiči. Kretali su se kroz Fugu u gotovo potpunoj tišini, osim što
su s vremena na vreme prekidali tu tišinu kako bi upozorili Kala na prividno bezbedan komad tla, ili mu
savetovali da se ne odvaja od njih dok su se kretali niz kolonadu kojom je odzvanjalo dahtanje psa. U
izvesnom smislu mu je njihovo ćutanje odgovaralo. Večeras još nije želeo da pođe u obilazak terena u
pratnji vodiča. Kada je prvi put ugledao Fugu sa zida u Miminom dvorištu, već tada mu je postalo jasno da
se ne može napraviti karta toga mesta, niti popisati sve što se u njoj nalazi i pohraniti u sećanje kao što je to
bio slučaj s njegovim voljenim redovima vožnje. Utkani svet moraće da prihvati na drugačiji našin: ne kao
golu činjenicu, već kao osećanje. Raskol između njegovog uma i sveta koji je pokušavao da shvati, bio je
sve veći. Na njegovom mestu našao se odnos odjeka i protiv-odjeka. Bile su to misli unutar njegove glave i
glave ovog sveta; a to saznanje, koje nikad neće biti u stanju da izrazi rečima, pretvorilo je ovo putovanje u
obilazak vlastite istorije. Od Ludog Munija je naučio da svako drugačije shvata poeziju. Poezija je bila
takva. Počeo je da uviđa da se to isto moglo reći i za pravu geografiju.

2.
Peli su se uz neku dugačku padinu. Mislio je da mu se plima cvrčaka talasa ispred nogu; zemlja je
izgledala živa.
Sa vrha planine baciše pogled preko polja. Na suprotnom kraju polja nalazio se voćnjak.
"Još malo pa smo stigli", reče Ganza i oni se uputiše ka njemu.
Taj voćnjak bio je najveća jedinica koju je do tada video u Fugi; parcela sa otprilike trideset ili
četrdeset stabala, posađenih u nizovima i pažljivo podrezanih tako da su im se grane gotovo dodirivale.
Ispod ove nadstrešnjice nalazili su se prolazi od uredno pokošene trave, prošarani somotskom svetlošću.
"Ovo je voćnjak Lemjuela Loa", reče Boaz, dok su stajali na ivici. Njegov ionako mek glas sada je
bio mekši no ikada. "Čak i među legendarnima on je legenda."
Ganza ih povede ispod drveća. Vazduh je bio miran, topao i sladunjav. Grane su bile teške od voća
koje Kal nije poznavao.
"To su Džudske kruške", obavesti ga Boaz. "Njih nikada nismo delili sa Kukavicama."
"Zašto?"
"Postoje razlozi za to", odgovori Boaz. On se osvrnu tražeći pogledom Ganzu, ali ona je nestala niz
jedan od prolaza. "Posluži se", reče on Kalu i krene u potragu za svojom družicom. "Lem neće imati ništa
protiv."

101
 Iako je Kal mislio da može pogledom prodreti sve do kraja hodnika od drveća, oči su ga prevarile.
Boaz se udaljio samo tri koraka od njega i on ga više nije video.
Kal posegnu za jednom od nisko povijenih grana i dohvati voćku. Kada je to učinio u krošnji se zbi
velika pometnja i nešto potrča niz granu prema njemu.
"Ne tu!"
Glas je bio dubok. A pripadao je majmunu.
"Slađe su one sa vrha", reče životinja, podigavši svoje smeđe oči put neba. Zatim je otrčao putem
kojim je došao, zasuvši Kala lišćem. Pokušao je da ga prati pogledom, ali životinja se kretala suviše brzo.
Vratila se za nekoliko sekundi, ne sa jednom, već sa dve voćke. Zasevši među granama, bacio ih je Kalu.
"Oguli ih", reče. "Obe."
Uprkos imenu nisu podsećale na kruške. Bile su veličine šljive i imale koru poput kože. Bila je
čvrsta, ali čak ni ona nije mogla da prikrije mekoću unutrašnjeg mesa.
"Šta čekaš?" želeo je da zna majmun. "Ukusni su, ti Džudiji. Oguli je pa ćeš se uveriti."
Da je ovog majmuna koji govori sreo nedelju dana ranije, Kal bi možda pao mrtav od iznenađenja,
ali sada je on za njega predstavljao samo deo lokalnog kolorita.
"Zovete ih Džudiji?" upita on.
"Džudijske kruške; Džudi voće. Sve ti je to unutra isto."
Majmun se upilji u Kalove šake želeći da ga natera da oguli voćku. On poče da je njuši. Nikada
ranije nije sreo voće koje se tako teško gulilo; po svoj prilici ga je majmun upravo zbog toga i nagovarao da
ih oljušti. Lepljivi sok je isticao kroz napuklu koru i slivao mu se niz šake; miris je bio još privlačniji. Pre no
što je i oljuštio prvu, majmun je ote i smaza.
"Odlična je..." reče on između dva zalogaja.
Odjek njegovog uživanja dopre odnekud ispod drveta. Neko se slagao s njim, pa Kal skrete pogled s
onog što je radio i ugleda nekog čoveka koji je čučao pored debla, uvijajući cigaretu. Zatim ponovo pogleda
majmuna, pa čoveka, da bi majmuna što govori sagledao u novom svetlu.
"Odličan trik", reče on.
Čovek podiže pogled prema Kalu. Crte lica bile su mu gotovo mongoloidne; razvukao je usta u širok,
naizgled tupav osmeh.
"Šta je?" javi se glas sa grane.
Iako ga je pojava tog lica ispod drveta zbunila, Kal odluči da sledi svoju pretpostavku i zato odgovor
ne uputi lutki, već lutkaru.
"Zašto se tako razbacuješ glasom?"
Čovek se i dalje cerio, ničim ne pokazujući da je razumeo. Majmun se, međutim, glasno nasmeja.
"Pojedi voće", reče on.
Kal je gulio voćku sasvim nesvesno. Džudi je bila oguljena. Ali nekakvo zaostalo sujeverje vezano
za ukradeno voće sprečavalo ga je da je prinese usnama.
"Kušaj je", reče majmun. "Nisu otrovne..."
Miris je bio suviše privlačan da bi mu odoleo. On zagrize.
"...bar ne za nas", dodade majmun, ponovo se nasmejavši.
Voćka je imala čak bolji ukus nego što je to njen miris obećavao. Meso je bilo sočno, sok jak poput
likera. On ga obliza sa prstiju i dlana šake.
"Dopada ti se?"
"Fantastična je."
"Hrana i piće u jednom." Majmun pogleda čoveka ispod drveta. "Želiš li jednu, Smite?" upita on.
Čovek pripali cigaretu i povuče dim.
"Čuješ li me?"
Pošto ne dobi odgovor, majmun nestade među višim granama krošnje. Kal, koji je i dalje jeo krušku,
stiže do koštica u središtu. Zatim sažvaka i njih. Bile su pomalo gorke, ali to samo dopuni slatkoću ostalog
dela.
Odjednom primeti da odnekud dopire muzika. U jednom je trenutku bila vesela u drugom pomamna.
"Želiš li još jednu?" upita majmun ponovo se pojavivši, ali ovaj put ne sa dve voćke već sa nekoliko.
Kal proguta ostatak prve voćke.
"Važi ista pogodba", reče majmun.
Odjednom osetivši pohlepu, Kal uze tri i poče da ih ljušti.

102
 "Ovde ima još nekog", obrati se on lutkaru.
"Svakako", majmun mu odgovori. "Ovo je oduvek bilo mesto za okupljanje."
"Zašto govoriš kroz životinju?" upita Kal, dok su majmunovi prsti uzimali oguljenu voćku iz njegove
šake.
"Zovem se Novelo", reče majmun. "I ko kaže da on uopšte ume da govori?"
Kal se nasmeja i sebi i ovoj predstavi.
"Činjenica je", nastavi majmun, "da nijedan od nas više nije sasvin siguran ko šta čini. Ali i ljubav je
takva, zar ne?"
On zabaci glavu i šakom stisnu voćku, tako da mu njen sok poteče niz grlo.
Muzika je postala još opojnija. Kala je zanimalo koji je to instrumenti izvode. Prepoznao je violine,
pištalje i bubnjeve. Ali čuli su se i drugi zvuci koje nije mogao da pripiše nijednom poznatom instrumentu.
"Svaki izgovor je dobar da se priredi slavlje", reče Novelo.
"Mora da je posredi najveći doručak u istoriji."
"Mislim da si u pravu. Hoćeš da vidiš?"
"Da."
Majmun potrča duž grane i sjuri se do mesta na kome je sedeo Smit. Kal je, žvaćući semenje svog
drugog Džudija, podigao ruku uvis i otkinuo punu šaku voća sa grane prekrivene lišćem; pet-šest je strpao u
džep da mu se nađe ako ogladni, a jednu je smesta počeo da ljušti.
Pažnju mu privuče majmunsko ćeretanje i on se zagleda u Novela i Smita. Životinja je sedela na
čovekovim grudima i nešto su jedan drugome govorili služeći se mešavinom brbljarija i mumljanja. Kal
pogleda prvo čoveka pa životinju, a onda se ponovo vrati na čoveka. Nije mogao da utvrdi ko je kome šta
govorio.
Rasprava se iznenada prekinu. Smit ustade, a majmun mu se smesti na rame. Krenuše između drveća
ni ne pozvavši Kala da ih sledi. Kal ipak krenu za njima, usput ljušteći i jedući voće.
Pojedini ovdašnji posetioci radili su isto ono što i on malopre, stajali ispod drveća i jeli džudske
kruške. Jedno ili dvoje se čak popelo na drveće i sada je visilo među granama, kupajući se u opojnom
vazduhu. Ostali, koje voće ili nije zanimalo ili su ga se zasitili, ležali su ispruženi u travi i međusobno tiho
razgovarali. Svuda je vladao mir.
Nebo je voćnjak, pomisli Kal dok je išao; a bog je izobilje.
"To iz tebe progovara voće", reče Novelo. Kal čak nije ni bio svestan da je nešto naglas rekao. On se
osvrnu prema majmunu, osetivši se pomalo izgubljenim.
"Trebalo bi da budeš pažljiviji, reče životinja, "previše Džuda može ti naškoditi."
"Imam odličan stomak", odvrati Kal.
"Ko je uopšte pomenuo stomak?" upita majmun. "Ne zovu se one tek tako džudske voćke."
Kal prestade da obraća pažnju na njega. Životinjin prijazan ton mu je išao na živce. On ubrza korak
prestigavši čoveka i životinju.
"Neka bude po tvome", reče majmun.
Neko izlete između drveća nešto malo ispred Kala, vukući za sobom smeh. Kal istog časa ugleda
smeh; video je podizanje i spuštanje nota u obliku blesaka svetlosti koji su se rastakali poput glava maslačka
na jakom vetru. Čarolija za čarolijom. Ubravši i oljuštivši još jednu Loovu voćku u hodu, on pohita ka
muzici.
Ispred sebe jasno ugleda prizor. Po tlu između drveća bila je prostrta plavo-oker ponjava sa fitiljima
zaronjenim u ulje svuda duž ivice; na kraju su se nalazili muzičari čiju je svirku čuo. Bilo ih je petoro: tri
žene i dva muškarca, odeveni u svečana odela i haljine od tamnih tkanina čije su blistave šare bile na neki
način prikrivene, tako da je svetlost plamenova i pri najmanjem pokretu nabora otkrivala sjaj koji je Kala
podsetio na dugine boje tropskih leptira. Međutim, još je više zapanjivala činjenica da ovaj kvintet nije imao
nijedan jedini instrument. Oni su pevanjem podražavali zvuke svih tih violina, flauta i bubnjeva; nudili su i
dodtne zvuke koje nijedan instrument neće smeti ni da pomisli da će ikad uspeti da proizvede. To je bila
muzika koja nije oponašala nijedan prirodni zvuk - nije to bila pesma ptica niti glasanje kitova, ni šum
drveća ili žubor potoka - već kroz pesmu izražena iskustva skrivena između reči; otkucaji srca, u koje
intelekt nije mogao da prodre.
Dok ju je slušao, Kala su preplavljivali talasi zadovoljstva.
Predstava je privukla otprilike tridesetak Vidovnjaka kojima se sada i Kal pridružio. Nekolicina je
zapazila njegovo prisustvo, pa su počeli pomalo znatiželjno da ga merkaju.

103
 Posmatrajući gomilu, pokušao je da razvrsta ove ljude na osnovu pripadnosti jednoj od četiri
Porodice, ali to je bilo gotovo nemoguće. Koralni orkestar verovatno je bio sastavljen od Aja; nije li Apolina
rekla da je od Aja nasledila lep glas? Ali ko je bio ko među ostalima? Ko je od prisutnih pripadao
Džerihoovoj porodici, na primer: Babuima?; ko Je-meovima, a ko porodici Lo? Primetio je crnce i kavkaske
tipove, zatim jedno ili dvoje sa orijentalnim osobinama; neki od njih su se dičili ne baš ljudskim crtama lica
- jedan je imao Nomrodove zlataste oči (verovatno je imao i rep); drugi neki par odlikovao se istovetnim
oznakama koje su se protezale svom dužinom lica počevši od skalpa; ostale su - da li po diktatu mode ili
teologije - krasile složene istetovirane šare i frizure. Isto tako zapanjujuću raznovrsnost primetio je i u
odevanju, modi kasnog devetnaestog veka koja je bila prilagođena onome ko je nosio tu odeću. A u tkanju
sukanja, odela i prsluka, primetio je isto ono s mukom prikrivano bleštavilo: niti neumerenog sjaja koje su
čekale iza nijansi boje.
Kalov pogled pun divljenja prelazio je s jednog lica na drugo, i on oseti želju da mu svi ovi ljudi
budu prijatelji, da ih upozna, da šeta s njima i podeli s njima svoje breme tajni. Nekako neodređeno bio je
svestan da to iz njega progovara voće. Ako je to bio slučaj, onda je ovo voće bilo veoma mudro.
Iako je utolio glad, on iz džepa izvadi još jednu krušku i upravo se spremao da je oguli kada muzika
utihnu. Usledili su pljesak i zviždanje. Kvintet se nekoliko puta poklonio. Dok su to činili, ustade jedan
bradati muškarac, sa licem izrovašenim kao kora oraha, koji je sedeo na tronošcu blizu ivice ponjave.
Pogleda izravno u Kaa i reče:
"Prijatelji... prijatelji... među nama je stranac..."
Pljesak poče da jenjava. Lica se okrenuše u Kalovom pravcu; osetio je kako ga obliva rumenilo.
"Dođite, gospodine Muni! Gospodine Kalhun Muni!"
Ganza je govorila istinu: vetar je odista ogovarao.
Čovek ga je pozivao. Kal promrmlja nešto u znak protesta.
"Hajde. Zabavljajte nas malo!" glasio je odgovor.
Posle toga Kalovo srce stade ludo da kuca. "Ne mogu", reče on.
"Svakako da možeš", osmehnu se čovek. "Svakako da možeš!"
Ponovo se zaori pljesak. Oko njega su se nalazila sve nasmešena ozarena lica. Neko ga dodirnu po
ramenu. On se osvrnu. Bio je to Novelo.
"To je gospodin Lo", reče majmun. "Ne smeš ga odbiti."
"Ali ja ništa ne umem..."
"Svako nešto ume", odvrati majmun. "Pa, makar samo da prdi."
"Hajde, hajde", govorio je Lemjuel Lo. "Ne stidi se."
I protiv svoje volje, Kal krenu kroz gužvu prema pravougoniku od fitilja.
"Stvarno..." obrati se on Lou, "mislim da..."
"Niko ti nije branio da jedeš moje voće", primeti Lo bez imalo ljutnje. "Najmanje što možeš da
učiniš za nas jeste da nas malo zabaviš."
Kal se osvrnu oko sebe tražeći od nekog podršku, ali ugleda samo lica puna iščekivanja.
"Ne umem da pevam i imam dve leve noge", naglasi on, i dalje se nadajući da će
samoomalovažavanjem uspeti da se izvuče.
"Tvoj je deda bio pesnik, zar ne?" upita Lemjuel.
"Jeste", reče Kal.
"Zar ne umeš da citiraš vlastitog dedu?" upita Lemjuel.
Kal je trenutak razmišljao o ovome. Bilo je sasvim jasno da ga neće pustiti iz ovog kruga ako na neki
način ne plati za svoju pohlepu, a Lemjuelov predlog i nije bio tako loš. Pre mnogo godina Brendan je
naučio Kala nekoliko strofa iz pesama Ludog Munija. U to vreme one Kalu gotovo ništa nisu značile - imao
je tada otprilike šest godina - ali stihovi tih pesama su ga zainteresovali.
"Ponjava je tvoja", reče Lemjuel i koraknu u stranu da propusti Kala do prostora ograđenog za
izvođače. Pre no što mu se pružila prilika da se priseti ijednog stiha - prošlo je dvadeset godina od kada ih je
naučio; koliko će ih se setiti? - već se našao na ponjavi, zureći preko treperavih svetala na tlu u publiku.
"Gospodin Lo je rekao istinu..." poče on oklevajući, "... moj deda..."
"Glasnije", doviknu neko.
"...moj deda bio je pesnik. Pokušaću da se prisetim nekoliko njegovih stihova. Ne znam da li ću
uspeti, ali daću sve od sebe."
Začu se pojedinačno pljeskanje, zbog čega Kalu bi neprijatnije no ikad.

104
 "Kako se zove, ta pesma?" reče Lemjuel.
Kal nape mozak. Naslov mu je značio još manje od stihova kada ih je prvi put učio, ali ipak je, poput
papagaja, naučio i jedno i drugo.
"Zove se Šest opštih mesta", reče on; jezik mu je bio brži od mozga koji još nije stigao ni da skine
prašinu s njih.
"Izrecituj je, prijatelju", reče čuvar voćnjaka.
Publika je prestala da diše; još su se jedino pokretali plamičci oko ponjave.
Kal poče.
"Jedan vid ljubavi..."
U jednom užasnom trenutku ničeg nije mogao da se seti. Da ga je neko tada upitao kako se zove ne
bi bio u stanju da mu odgovori. Posle samo četiri reči on je odjednom ostao bez teksta.
U tom trenutku panike shvatio je da više od svega na svetu želi da udovolji ovom dobrodušnom
skupu; da im pokaže koliko mu je drago što se našao neđu njima. Ali taj njegov prokleti jezik...
Negde iz potiljka začu pesnika kako kaže:
"Nastavi, momče. Kaži im ono što znaš. Ne pokušavaj da se prisetiš. Samo počni da govoriš."
On krenu iz početka, sada bez greške, snažnim glasom, kao da je te stihove znao savršeno dobro. Do
đavola, i jeste. Potekli su iz njega sasvim lako, i on ču sebe kako ih izgovara glasom za koji nije znao da ga
poseduje. Bio je to glas barda koji recituje.

"Jedan vid ljubavi je nevinost,

Jedan vid ljubavi je krivnja,
Jedan vid mleko, što se u neku ruku
Ukiseli čim se prospe.
Jedan vid ljubavi je osećanje,
Jedan vid ljubavi je pohota,
Jedan vid slutnja
Da ćemo se vratiti u prah."

Osam stihova i sve je bilo gotovo; gotovo a on je i dalje stajao dok su mu se ti stihovi vrzmali po
glavi, istovremeno zadovoljan što nijednom nije zamucao i žaleći što nije potrajalo još malo duže. On
pogleda publiku. Više se nisu osmehivali, već su zurili u njega sa nekim čudnim zbunjenim izrazom u
očima. Na trenutak mu pade na pamet da ih je možda uvredio. A onda se prolomi pljesak; svi su mu pljeskali
podigavši ruke iznad glave. Začuli su se povici i zvižduci.
"Divna pesma!" reče Lo, od srca mu tapšući dok je to govorio. "I lepo izrecitovana!"
Rekavši to, on se ponovo izdvoji iz publike i gorljivo zagrli Kala.
"Čuješ li?" upita Kal pesnika u svojoj glavi. "Dopadaš im se."
A u znak odgovora priseti se još jednog stiha, koji kao da je Ludi Muni upravo u ovom trenutku
spevao. Ovog puta ga nije izgovorio naglas: ali jasno ga je čuo.

"Oprosti mojoj umetnosti. Na kolenima,

priznajem: želja mi je da se dopadnem svima."

Godilo mu je to dopadanje. On uzvrati Lemjuelu zagrljaj.

"Posluži se, gospodine Muni", reče čuvar voćnjaka, "pojedi koliko god možeš."
"Hvala", odvrati Kal.
"Da li si upoznao pesnika?" upita on.
"Ne", reče Kal. "Umro je pre no što sam se rodio."
"Ko može reći da je mrtav onaj čovek čije nas reči još ućutkuju i čija osećanja ostavljaju traga u
nama?" odvrati gospodin Lo.
"To je tačno", priznade Kal.
"Svakako da je tačno. Zar bih sebi dozvolio laž u noći poput ove?"
Pošto je to rekao, Lemjuel pozva nekog drugog iz skupine: još jedan izvođač našao se na ponjavi.
Kal oseti ujed zavisti dok je prelazio preko svetlosti na tlu. Žudeo je da ponvo iskusi taj trenutak od koga se
gubi dah: želeo je da njegove reči ponovo obuzmu publiku, da je ganu i da na njoj ostave traga. On obeća

105
sebi da će naučiti još stihova Ludog Munija ako ikada ponovo ugleda očev dom, kako bi idući put kada se
nađe ovde imao pri ruci nove stihove kojima će ih oduševiti.
Dok se vraćao kroz gomilu pet-šest puta su mu protresli šaku i poljubili ga u obraz. Kada se ponovo
okrenuo prema ponjavi, iznenadio se videvši da su sledeći izvođači Boaz i Ganza. Dvostruko je bio
iznenađen: oboje su bili nagi. U njihovoj nagosti nije bilo ničeg napadno seksualnog: ona je na izvestan
način bila u istoj meri formalna kao i odeća koju su odbacili. Takođe nije primetio da je bilo kome iz publike
bilo neugodno: posmatrali su ovaj par istim onim ozbiljnim pogledima punim iščekivanja kojima su
počastvovali i njega.
Boaz i Gonza su se uputili na suprotne krajeve ponjave, na trenutak tamo zastali, zatim se okrenuli i
krenuli jedno prema drugom. Napredovali su sporo, dok se nisu našli tako blizu da su im se nosevi i usne
dodirivali. Kalu prođe kroz glavu da je na redu možda neka erotska predstava, premda je ono što se zatim
dogodilo posramilo sve njegove definicije erotike; jer oni su nastavili jedan prema drugome, lica su im
lagano nestajala, poprsja se ledila, kao i udovi, dok nisu postali jedno telo sa glavom u obliku gotovo
bezoblične lopte.
Iluzija je bila potpuna. Ali to nije bilo sve; jer partneri su nastavili dalje da se kreću, njihova lica da
se pomaljaju na stražnjim stranama lobanja, kao da su im kosti bile meke poput krempite. Ni tada se nisu
zaustavili, već su se i dalje razdvajali dok nisu počeli da liče na sijamske blizance spojene leđima, čija se
zajednička lobanja ispupčila razmećući se dvostrukim licem.
Kao da im ni to nije bilo dovoljno, već su svom triku pridodali još jednu začkoljicu; dok su menjali
mesta na neki način uspeli su da zamene i polove, te da se konačno - ponovo sasvim razdvoje - i nađu jedno
na mestu drugog.
Ljubav je nalik na to, rekao je majmun. Ovim su njegove reči bile potvrđene u krvi i mesu.
Dok su se izvođači klanjali, i prolamao se novi pljesak, Kal se odvoji od skupine i krenu nazad među
drveće. Glavom mu se motalo nekoliko neodređenih misli. Prva, da ne može ovde ostati celu noć, već da bi
uskoro trebalo da krene u potragu za Suzanom. Druga, da bi bilo mudro potražiti vodiča. Možda, majmuna?
Ali rodne grane ponovo mu privukoše pogled. On isrpuži ruku, ubra još jednu šaku voća i poče da ga
ljušti. Loov vodvilj ad hos još je bio u toku. Čuo je smeh, zatim novi pljesak, i muziku koja je ponovo
počela.
Osetio je da mu udovi iz časa u čas postaju sve teži; prstima više nije mogao da ljušti voće, kapci mu
otežaše. Shvativši da će biti bolje da sedne dok nije pao, on se smesti ispod jednog drveta.
Polako ga je obuzimao dremež kome nije imao snage da se odupre. Nije bilo ničeg lošeg u tome da
se malo odmori. Ovde je bio bezbedan, pod ovim pljuskom zvezdane svetlosti i pljeska. Oči mu zatreptaše i
sklopiše se. Činilo mu se da vidi kako mu se približavaju snovi - kako njihova svetlost postaje sve sjajnija,
glasovi jači. On se nasmeši u znak pozdrava.
Sanjao je svoj stari život.
Stajao je u zamračenoj sobi koja se nalazila između njegovih ušiju i puštao da mu se javljaju prošli
dani na zidu poput slika na platnu; bili su to trenuci izvučeni iz neke zalihe koju nije ni znao da poseduje.
Ali ovi prizori koji su se sada odvijali pred njim - ti pasaži iz nedovršene knjige njegova života - više nisu
izgledali potpuno stvarni. Ta je knjiga bila izmišljena; ili je, u najboljen slučaju, samo u trenucima bila
stvarna, kao onda kada je jedan njegov deo iskočio iz te ustajale priče i na čas ugledao Fugu koja je čekala.
Zvuk pljeskanja izvuče ga na površinu sna, i njegove se oči uz treptaje otvoriše. Zvezde su se još
nazirale kroz grane Džudi drveća; u blizini se i dalje čuo smeh i videle su se vatre; sve je bilo u redu s
njegovom tek pronađenom zemljom.
Do sada nisam ni bio rođen, pomisli on, dok su po zidu ponovo počele da se ređaju slike. Nisam se
čak ni rodio.
Zadovoljan ovom misli, on u umu oljušti još jednu od Loovih slatkih voćki i prinese je usnama.
Negde mu je neko pljeskao. Kada je to čuo, poklonio se. Ali ovaj put nije se probudio.

6. KAPRINA KUĆA

1.
Kaprina kuća je Suzanu, na izvestan način, iznenadila isto koliko i sve ostalo što je videla u Fugi.
Bila je to niska zgrada, dosta zapuštena, sa čijih zidova je na mnogim mestima otpao malter otkrivši velike
crvene cigle ručne izrade. Videlo se da su mnoge kiše prale crepove na tremu; a i vrata su se jedva držala na

106
šarkama. Svuda oko nje raslo je mirtino drveće, na čijim je granama visilo mnoštvo zvončića koje su čuli
kako odgovaraju na i najmanji dašak vetra. Međutim, njihov zvuk prigušivali su povišeni glasovi iznutra.
Kao da je posredi bila pobuna, a ne civilizovan razgovor.
Na pragu se nalazio stražar koji je čučao i podizao zigurat od kamenja ispred sebe. Kada su se
približili, on ustade. Imao je dobrih sedam stopa.
"Kakav vas posao dovodi ovamo?" upita Džerihoa.
"Moramo razgovarati sa većem..."
Suzana je jasno i glasno iznutra mogla da čuje glas neke žene.
"Neću da legnem i zaspim!" govorila je ova. Opasku je propratio žamor odobravanja njenih
sledbenika.
"Veoma je važno da porazgovaramo sa većem", reče Džeriho.
"Nemoguće", izgovori stražar.
"Ovo je Suzana Periš", poče Džeriho. "Ona..."
"Znamo ko je ona", prekinu ga stražar.
"Ako znate ko sam, onda sigurno znate i da sam ja ta koja je probudila Tkanje", reče Suzana. "Veće
bi trebalo da me sasluša."
"Da", složi se stražar. "To mi je jasno."
On se osvrnu prema vratima. Buka je postajala još glasnija.
"Tamo unutra je prava ludnica", upozori ih on. "Bićete srećni ako vas iko bude uopšte čuo."
"Umem i ja da se derem", reče Suzana.
Stražar klimnu. "U to ne sumnjam", primeti on. "Samo napred." Sklonio se u stranu, pokazavši niz
kratak hodnik prema napola zatvorenim vratima.
Suzana duboko udahnu, osvrnu se da vidi da li je Džeriho i dalje sledi, a onda krenu niz prolaz i
gurnu vrata.
Prostorija je bila velika, i prepuna ljudi: neki su sedeli, neki stajali, a poneki su se čak popeli na
stolice da bi bolje videli glavne učesnike rasprave. Njih petoro bili su najglasniji. Jedna je bila žena
neukrotive kose i još neukrotivijeg pogleda - za koju joj je Džeriho rekao da se zove Jolanda Dor. Grupica
njenih istomišljenika zbila se oko nje i huškala je na ostale. Stajala je naspram dvojice muškaraca, jednog sa
dugačkim nosem čije je lice bilo crveno kao paprika od vikanja, i njegovog starijeg prijatelja koji je
obuzdavao onog prvog držeći ga za ruku. Oni su očigledno predstavljali opoziciju. Između njih nalazila se
jedna crnkinja koja se obraćala obema stranama i jedan besprekorno odeven orijentalac koji je, izgleda,
predsedavao. Ako je to bilo tačno, onda ovaj put očigledno nije uspevao da ispuni svoju dužnost. Radilo se o
trenucima kada će pesnice zameniti mišljenja.
Svega nekolicina njih primetila je samozvance, dok su vodeći učesnici, uopšte ne slušajući jedni
druge, nastavljali da besne.
"Kako se zove onaj čovek u sredini?" upita Suzana Džerihoa.
"To je Tang", odgovori Džeriho.
"Hvala."
Ne rekavši ni reč Suzana krenu ka učesnicima u raspravi.
"Gospodine Tang", obrati mu se ona.
Čovek pogleda u njenom pravcu, a zlovoljan izraz na njegovom licu smeni panika.
"Ko ste vi?" hteo je da zna.
"Suzana Periš."
Njeno ime bilo je dovoljno da istog časa prekine svaku raspravu. Sada su se prema Suzani okrenula i
ona lica koja do tada nisu gledala u njenom pravcu.
"Kukavica!" izusti starac. "U Kaprinoj kući!"
"Zaveži", obrecnu se Tang.
"Ti si ta", reče crnkinja. "Ti!"
"Da?"
"Znaš li šta si učinila?"
Ova opaska izazva novu provalu povika, ali sada u njoj nisu učestvovali samo oni iz središta
prostorije. Svi su vikali.
Tang, koga niko nije slušao dok je od prisutnih tražio da uspostave red i mir, primaknu stolicu, pope
se na nju i povika:

107
 "Tišina!"
Manevar je uspeo; buka je zamrla. Tang je bio dirljivo zadovoljan sobom.
"Ha", izusti on, napućivši samozadovoljno usne. "Mislim da je ovako ipak malo bolje. A sada..."
okrenu se zatim ka starcu. "Imao si neku primedbu, Mesimerise?"
"I te kakvu", glasio je odgovor. On upre svoj ukočeni prst prema Suzani: "Ona je uljez. Zahtevam da
bude uklonjena iz ove odaje."
Tang se spremao da odgovori, ali Jolanda ga je preduhitrila.
"Ovo nije trenutak za teranje maka na konac", primeti ona. "Dopadalo se to nama ili ne, budni smo."
Zatim pogleda u Suzanu.
"A za to je ona odgovorna."
"Ne želim da ostanem u istoj sobi sa jednom Kukavicom", izjavi Mesimeris, svakom svojom reči
iskazujući prezir prema Suzani. "Posle svega što su nam učinili." Zatim pogleda u svog zajapurenog
sadruga. "Ideš li, Dolfi?"
"Još pitaš", odvrati ovaj.
"Stanite", reče Suzana. "Ne želim da kršim nikakva pravila..."
"To si već učinila", primeti Jolanda, "ali zidovi još stoje."
"Pitanje je koliko dugo?" priključi se crnkinja.
"Kaprina kuća je sveto mesto", promrmlja Mesimeris. To očigledno nije bila laž: njega je odista
vređalo Suzanino prisustvo.
"To mi je jasno", reče Suzana. "I ja to poštujem. Ali osećam se odgovornom..."
"Što i jesi", prekinu je Dolfi, ponovo padajući u vatru. "Ali to nam je sada mala uteha, zar ne? Budni
smo, prokleta bila. I izgubljeni."
"Znam", reče Suzana. "Sve što ste rekli je tačno."
Ovo ga je nateralo da se malo ohladi: očekivao je da će se ona upustiti u raspravu sa njim.
"Priznaješ?" upita on.
"Svakako da priznajem. Svi mi imamo svoje trenutke slabosti."
"Bar možemo da se branimo, sada kada smo budni", usprotivi se Jolanda. "Umesto da samo ležimo."
"Imali smo Čuvare", reče Dolfi. "Šta se s njim dogodilo?"
"Mrtvi su", odvrati Suzana.
"Svi?"
"Otkud to ona može znati?" primeti Mesimeris. "Ne slušajte je."
"Moja baka je bila Mimi Lašenski", reče Suzana.
Prvi put od kada se upustila u prepirku, Mesimeris joj se zagledao pravo u oči. Tuga mu nije bila
strana, pomisli ona; često je bio u prilici da je iskusi.
"Pa?" reče on.
"Ubijena je", nastavi Suzana, uzvrativši mu pogled, "ubila ju je jedna od vaših."
"Nemoguće!" reče Mesimeris, sasvim ubeđen u svoju tvrdnju.
"Ko?" upita Jolanda.
"Imakolata."
"Ta nije naša!" pobuni se Mesimeris. "Nije jedna od nas."
"Sasvim sigurno nije ni Kukavica!" uzvrati Suzana koju je počelo da izdaje strpljenje. Ona koraknu
ka Mesimerisu, a ovaj samo čvršće stegnu Dolfija za ruku, kao da je imao na umu prijatelja da iskoristi kao
štit u slučaju da dođe do gušanja.
"Svi smo u opasnosti", reče ona, "i ako vam to nije jasno, onda će sva vaša sveta mesta - a ne samo
Kaprina kuća, sva do jednog - biti zbrisana. U redu, imate razloga da mi ne verujete. Ali bar me saslušajte."
U sobi nastade mukla tišna.
"Ispričaj nam šta znaš", reče Tang.
"Ne baš mnogo", priznade Suzana. "Ali znam da imate neprijatelje i ovde u Fugi, a i napolju i to sam
bog zna koliko."
"Borićemo se", reče Jolanda.
"Izgubićete", odgovori Suzana.
Lepo lice ove druge pretvori se u kamen. "Zar si i ti malodušna?" upita ona.
"To je istina. Nemate čime da se suprotstavite Kraljevstvu."
"Imamo zanose", reče Jolanda.

108
 "Zar želite svoju magiju da pretvorite u oružje?" odvrati Suzana pitanjem. "Poput Imakolate? Ako to
učinite slobodno počnite da se nazivate Kukavicama."
Ova primedba naiđe na odobravanje kod jednog dela skupa, ali ju je zato Jolanda mrko pogledala.
"Znači moramo ponovo da se utkamo", zaključi Mesimeris, sa izvesnim zadovoljstvom. "A upravo to
je ono što govorim od početka."
"Slažem se", reče Suzana.
Posle toga u sobi se ponovo zakuvalo; Jolanda uspe da nadjača svu tu buku: "Nećemo više da
spavamo!" reče ona. "Ja neću da spavam!"
"Onda ćete svi biti zbrisani", viknu joj Suzana u znak odgovora.
Buka se tada nešto malo stiša.
"Ovo je okrutan vek", nastavi Suzana.
"Takav je bio i prethodni", primeti neko. "Kao i onaj pre njega!"
"Ne možemo se večno kriti", reče Jolanda, obrativši se svima u sobi. Naišla je na znatnu podršku
uprkos Suzaninom uplitanju. I odista je bilo teško ne osećati simpatiju prema njoj. Posle toliko vremena
provedenog u snu, ideja da se vrate u krevet bez snova koji ih čeka u Tkanju sigurno nije bila primamljiva.
"Ne kažem da ćete još dugo morati da ostanete u ćilimu", pnovo se javi Suzana. "Samo dok ne
pronađemo bezbedno mesto..."
"Sve sam to već čula", prekide je Jolanda. "Čekaćemo, kazali smo, pognućemo glave dok ne prođe
oluja."
"Ima oluja i oluja", oglasi se neki čovek iz pozadine. Njegov glas sa lakoćom ndjača larmu, mada je
bio tek nešto glasniji od šapata. Ali i ovo što je rekao bilo je dovoljno da rasprava zamre.
Suzana pogleda u pravcu zvuka, iako još nije mogla da vidi govornika. A onda ponovo začu njegov
glas:
"Ako vas Kraljevstvo uništi...", reče glas, "... onda je moja Mimi uzalud patila..."
Članovi veća su se sklanjali u stranu pred govornikom koji je napredovao ka središtu sobe. Onda ga
je ugledala. Suzani je trebalo nekoliko sekundi da shvati da je to lice videla i ranije, a zatim još trenutak da
se priseti i gde: na portretu u Miminoj spavaćoj sobi. Ali izbledela fotografija tek je naglašavala čovekov lik;
to jest, njegovu fizičku lepotu. Nije joj bilo teško da pogodi, kada je videla kako mu oči svetlucaju i kako
mu kratko podšišana kosa prati liniju lobanje, zašto je Mimi celog svog usamljeničkog života spavala pod
njegovim pogledom. Ovo je bio čovek koga je volela. Ovo je bio...
"Romo", reče on, obrativši se Suzani. "Prvi muž tvoje bake."
Kako je samo saznao, spavajući u Tkanju, da se Mimi udala za čoveka? Da li mu je to možda
došapnuo vetar?
"Šta ćeš ti ovde?" upita Tang. "Ovo nije javni put."
"Želim da govorim u korist svoje žene. Poznavao sam je bolje od bilo kog od vas."
"To je bilo pre mnogo godina, Romo. U jednom drugom životu."
Romo klimnu.
"Da..." reče on. "Njega više nema, znam. Kao ni nje. To je još jedan dodatni razlog da govorim u
njenu korist."
Niko više ne pokuša da ga ućutka.
"Umrla je u Kraljevstvu", reče on, da bi nas poštedela nevolja. Umrla je ne pokušavši da nas probudi.
Zašto? Imala je gomilu razloga da poželi rastakanje tkanja. Da se oslobodi svojih dužnosti; i da mi se vrati."
"To baš nužno ne..." primeti Mesimeris.
Romo se osmehnu. "Zato što se ponovo udala?" upita on. "Drugo nisam ni očekivao. Ili zato što
misliti da je zaboravila? Ne. Nikada." Govorio je sa takvim autoritetom, pa ipak s puno nežnosti, tako da su
ga svi u sobi slušali. "Nije nas zaboravila. Jednostavno je znala ono što i njena unuka zna. Da za nas još nije
bezbedno."
Jolanda zausti da ga prekine, ali Romo podiže šaku.
"Samo trenutak, molim te", reče on. "Uskoro ću otići. Čeka me posao."
Jolanda zatvori usta.
"Poznavao sam Mimi bolje od svih vas. Što se mene tiče, rastali smo se tek juče. Znam da je štitila
tkanje dok je u njoj bilo daha i razuma. Ne tratite uludo njene agonije gurajući nas u ruke neprijatelju samo
zato što ste namirisali slobodu."
"Lako je tebi da to kažeš", odvrati Jolanda.

109
 "I ja želim ponovo da živim isto koliko i ti", reče joj Romo. "Ostao sam ovde zbog svoje dece,
misleći... kao što smo i svi mi mislili... da ćemo se probuditi za godinu ili dve. A vidite kako je sada.
Otvaramo oči i primećujemo da se svet promenio. Moja Mimi je umrla kao starica, a dete njenog deteta je tu
umesto nje i govori nam kako se ništa nije promenilo: i sada nam preti uništenje. Verujem da nam to govori
uz Mimin blagoslov. Trebalo bi da je poslušamo."
"Šta savetuješ?" upita Tang.
"Šta on ima da savetuje?" reče Jolanda. "On je krotitelj lavova, zašto bismo poslušali njegov savet?"
"Predlažem da se ponovo utkamo u ćilim", reče Romo, ne obrativši pažnju na njen ispad. "Da se
utkamo pre no što Kukavice nahrupe među nas. A onda da pronađemo neko bezbedno mesto, na kome ćemo
moći ponovo da rastočimo tkanje kada mi to budemo želeli, i tamo gde nas Kukavice neće čekati na samoj
granici. Jolanda je u pravu", reče on, pogledavši je. "Ne možemo večno da se skrivamo. Ali suočiti se sa
sutrašnjim jutrom u ovom haotičnom stanju ne predstavlja hrabrost, to je samoubistvo."
Govor su ukratko prokomentarisali, ali bilo je jasno da je ostavio dubok utisak na veliki broj
sudeonika skupa.
"Ako to i učinimo?" upita jedan iz Jolandinog klana. "Ko će čuvati ćilim?"
"Ona", reče Romo, pogledavši Suzanu. "Ona poznaje Kraljevstvo boje od bilo kog drugog. A i
šapuće se da poseduje menstrum."
"Je li to tačno?" upita Tang.
Suzana klimnu. Čovek se udalji pola koraka od nje. U sobi se odjednom začuše mnogobrojni
komentari i pitanja, a mnogi od njih bili su upućeni Romu. Međutim, on nije želeo da odgovori ni na jedno o
njih.
"Sve što sam imao o tome da kažem, kazao sam", objavi on. "Ne mogu duže da ostavim svoju decu
da me čekaju."
Rekavši to, on se okrenu i uputi nazad putem kojim je došao. Suzana krenu za njim, jer su je ponovo
razdirala suprotna osećanja.
"Romo!" pozva ga ona.
On stade i okrenu se.
"Pomozi mi", reče ona. "Ostani sa mnom."
"Nemam vremena", reče on. "Imam zakazani sastanak na koji moram stići, zarad uspomene na tvoju
baku."
"Ali ima toliko toga što ne razumem."
"Zar ti Mimi nije ostavila uputstva?" upita on.
"Zakasnila sam. Kada sam stigla, nije mogla..." ona zastade. Grlo joj se steglo; osetila je kako sve
više žali što je izgubila Mimi. "... nije mogla da govori. Ostavila mi je samo jednu knjigu."
"Pomno je pregledaj", posavetova je Romo. "Ona je najbolje znala šta radi."
"Oduzeta mi je", reče Suzana.
"Onda je moraš vratiti. A odgovore koje u njoj ne nađeš moraćeš sama da umetneš."
Ova poslednja opaska sasvim je pomela Suzanu, ali pre no što je mogla da razmisli o njoj, Romo
ponovo progovori.
"Gledaj između", reče on. "To je najbolji savet koji mogu da ti ponudim."
"Između čega?"
Romo se namršti. "Jednostavno između", kao da je smisao tih reči bio očigledan. "Znam da si dorasla
tome. Ti si Mimino dete."
On se nagnu ka njoj i poljubi je.
"Imaš njen pogled", reče on, dok mu je šaka podrhtavala na njenom obrazu. Ona odjednom oseti da
je njegov dodir više nego prijateljski; učini joj se da je i sama prema njemu osetila nešto što nije mogla
poreći: nešto što nije priličilo odnosu između nje i muža njene bake. Oboje se povukoše korak od tog dodira,
zapanjeni svojim osećanjima.
On krenu prema vratima, poželevši joj laku noć okrenut leđima prema njoj. Krenula je korak-dva za
njim, ali nije pokušala više da ga zadrži. Rekao je da mora nešto da obavi. Kada je otvorio vrata iz tame se
začula rika, a njoj srce poskoči kada se oko njega okupiše zveri. Međutim, nisu ga napale. Govorio je o deci;
to su bila ta njegova deca. Lavovi, njih pet-šest, a možda i više; pozdravili su ga režanjem, a svoje zlataste
oči nisu skidali sa njega dok su se nadmetali za mesto uz njegov bok. Vrata se zalupiše zaklonivši ih.
"Žele da odemo."

110
 Džeriho je stajao u prolazu iza nje. Ona je još trenutak nastavila da zuri u zatvorena vrata, dok je
glasanje lavova zamiralo, a onda se okrenula ka njemu.
"Jesmo li izbačeni?" upita ona.
"Ne. Samo žele da porazgovaraju o ovom problemu", reče on. "Bez nas."
Ona klimnu.
"Predlažem da malo prošetamo."
Kada su otvorili vrata, Roma i životinja više nije bilo; otišli su nekim poslom vezanim za Mimi.

2.
I tako su pošli u šetnju.
On zaokupljen svojim mislima; ona svojim. Toliko je osećanja trebalo iskusiti i razumeti. Njene
misli se vratiše na Mimi i žrtvu koju je podnela, znajući da Romo, njen prelepi krotitelj lavova, spava tamo
gde je ona uljez. Pitala se da li je dodirivala čvorove u kojima je on bio skriven?; da li je klečala na tkanju i
šaputala mu da ga voli? I sama pomisao na to bila joj je nepodnošljiva. Nije ni čudo što je bila tako stroga,
tako ravnodušna. Bila je jedini čuvar na kapiji raja; nije smela nijednom rečju da oda ono što zna; plašila se
ludila, plašila se smrti.
"Ne boj se", konačno progovori Džeriho.
"Ne bojim se', slaga ona, a onda se seti da će boje koje izbijaju iz nje poreći svaku njenu reč, i
dodade: "Pa... možda malo. Ne mogu da budem Čuvar, Džeriho. Nisam tome dorasla."
Napustiše pojas mirti i zađoše u polje. Nekoliko ogromnih mermernih zveri nalazilo se u travi do
kolena; njihova vrsta je ili bila mitska ili je odavno izumrla, ali bez obzira na to bile su savršeno isklesane;
kljove, krzno i sitne oči. Ona se osloni o bok jedne i zagleda se u tlo. Nisu mogli da čuju ni raspravu koju su
ostavili za sobom ni zvončiće u granama; samo zujanje noćnih insekata koji su leteli svojim poslom u senci
ovih zveri.
Posmatrao ju je - osetila je to - ali nije mogla da podigne glavu i sretne njegov pogled.
"Mislim da možda..." poče on, pa zastade.
Insekti nastaviše da zuje, oponašajući njegovu borbu da pronađe odgovarajuće reči.
Pokušao je ponovo.
"Hteo sam samo da kažem da znam kako si svemu dorasla."
Upravo se spremala da se nasmeši zbog ove ljubaznosti, ali:
"Ne. Nisam to hteo da kažem." On ponovo duboko udahnu i uspe da izgovori: "Želim da pođem s
tobom."
"Sa mnom?"
"Kada kreneš nazad u Kraljevstvo. Sa ćilimom ili bez njega, želim da budem s tobom."
Sada je podigla pogled, i ugledala njegovo tamno lice koje je podsećalo na lice osuđenika koji čeka
presudu; pomno prateći svaki treptaj njena oka.
Ona se osmehnu, razmišljajući kako da mu odgovori. Konačno reče:
"Svakako. Svakako. Volela bih da pođeš."
"Stvarno?" zagrcnu se on. "Stvarno bi volela?"
Zabrinutosti nestade s njegovog lica, smenio ju je ozareni osmeh.
"Hvala ti", reče on. "Toliko bih voleo da postanemo prijatelji."
"Onda ćemo to i biti", odgovori ona.
Kamen na koji se oslonila bio je hladan; a ispred nje je stajao on i zračio toplotu. Ona se nalazila
tamo gde joj je Romo savetovao da bude: između.

7. ŠEDVEL U OBLACIMA

"Spusti me", reče Prodavac svom konju bolnih leđa. Popeli su se na jedno strmo brdo, najviše koje je
Šedvel uspeo da pronađe. Pogled sa vrha bio je predivan.
Norisa, međutim, vidik nije mnogo zanimao. Sedeo je, boreći se da dođe do daha i pritiskajući na
grudi svog jednorukog dobošara, prepustivši Šedvelu da stoji na vrhu i da se divi pogledu koji se, obasjan
mesečinom, protezao pod njim.
Na putu ovamo videli su svu silu veličanstvenih prizora; žitelji ove provincije, iako su nema sumnje
pripadali vrstama izvan Fuge, na neki su način, pomoću magije, bili preobraženi u nove oblike. Kako inače

111
objasniti noćne leptirove pet puta veće od njegove šake koji su sa vrhova drveća zavijali poput mačaka što se
pare? Ili svetlucave zmije slične plamenovima koje je video kako miruju u otvoru stene? Ili grm čije bodlje
krvare stvarajući vlastite cvetove?
Takvih novina bilo je posvuda. Roba koju je ponudio svojim klijentima kada ih je mamio na aukciju
bila je dosta raznovrsna; ali ona jedva da je zazivala jedan delić stvarnosti. Fuga je bila čudnija no što je on
to bilo kojom reči nagovestio; čudnija i žalosnija.
To je ono što je osećao, posmatrajući je sa vrha brda: žalost. Ovladala je njime lagano dok je išao
ovamo. Počelo je sa probavnim smetnjama i preraslo u neku vrstu užasa. U početku je pokušao da porekne
poreklo svega toga čak i pred samim sobom, ali žalost je bila tako snažna da joj više nije mogao osporavati
postojanje.
To se u njegovom stomaku začela pohlepa; osećanje koje nijedan pravi Prodavac nije smeo sebi da
dopusti. Pokušao je da iskoristi taj bol posmatrajući okolinu i ono što je ona pružala u strogo trgovačkim
terminima: koliko bi mogao da zatraži za ovaj voćnjak?; ili za ostrva na onom jezeru?; ili za noćne
leptirove? Ali taj trik mu sada nije upalio. Posmatrao je Fugu ne razmišljajući više o bilo kakvoj prodaji.
Nije imalo smisla opirati se. Morao je priznati gorku činjenicu: strahovito je pogrešio kada je
pokušao da proda ovo mesto.
Ovo bogatstvo koje je uništavalo um nije imalo cenu; nijedan kupac, bez obzira koliko bogat, nije
imao dovoljno novca da ga kupi.
Evo ga ovde kako posmatra najveću zbirku čuda koju je ikada video, pri čemu nije bilo nikoga ko bi
imao ambiciju da svime time ovlada.
Nova ambicija zauzela je njeno mesto. Sam će postati princ. I više od princa.
Pred njim se prostirala zemlja. Zašto on ne bi bio kralj?

8. OKRVAVLJENA DEVICA

Ne bi se baš moglo reći da je Imakolata znala šta je to sreća, ali postojala su izvesna mesta na kojima
su ona i njene sestre osećale nešto nalik na to. Bojna polja u sumrak, kada je svaki dah koji bi uvukla u sebe,
nekom bio poslednji; mrtvačnice i grobnice. Svuda gde je bilo smrti one su se prijatno osećale; igrale su se
među leševima i išle na izlete tamo gde ih je bilo.
Zato su, kada im je dosadilo da tragaju za Šedvelom, došle do Rekvijem stepeništa. To je bilo jedino
mesto u Fugi posvećeno smrti. Imakolata je kao dete dolazila ovamo iz dana u dan da uživa u tuđoj tuzi.
Sestre su se dale u potragu za nekim nevoljkim ocem, a ona je ovde ostala sama, sa tako mračnim mislima
da je noćno nebo prema njima bilo zaslepljujuće sjajno.
Izula je cipele i spustila se niz stepenice do crnog blata na ivici reke. Ovde su tela konačno
prepuštana vodama. Ovde su jecaji uvek bili najglasniji (a vera u ono posle podrhtavala je pred golom
činjenicom).
Prošlo je mnogo, mnogo godina od kada su ti obredi bili u modi. Praksa da se mrtvi predaju ovoj ili
bilo kojoj drugoj reci je prekinuta; Kukavice su pronalazile suviše leševa. Na Imakolatinu veliku žalost,
standardni metod odstranjivanja postala je kremacija.
Stepenište je na dramatičan način simbolizovalo istinu, jer se spuštalo u blato. Stojeći sada tamo, dok
je reka brzo promicala ispred nje, razmišljala je o tome kako bi bilo lako baciti se u bujicu i poći putem
mrtvih.
Ali za sobom bi ostavila suviše nedovršenog posla. Ostavila bi nedirnutu Fugu i žive neprijatelje. (To
nije bilo nimalo mudro.)
Ne, morala je da nastavi da živi. Da vidi Porodice ponižene; njihove nade, kao i njihove posede,
satrte u prah; njihova čuda svedena na igrarije. Samo uništenje predstavljalo bi suviše laku kaznu za njih.
Ono nanese trenutni bol, i onda je sve gotovo. Ali vredelo je nastaviti život i dočekati da vidi Vidovnjake
porobljene.
Hučanje vode ju je smirivalo. Osetila je nostalgiju, prisećajući se tela koja je ova bujica ščepala i
odvukla sa sobom.
Ali zar to sada nije čula i neku drugačiju buku, pored ove koju je stvarala reka? Ona podiže pogled sa
tamne vode. Na vrhu stepeništa nalazila se jedna trošna zgrada, tek nešto više od krova na stubovima, u
kojoj su daljnji rođaci i prijatelji tugovali dok se najbliža rodbina poslednji put rastajala od svojih voljenih

112
na obali reke. Upravo je tamo ugledala neko kretanje; begunci u senci. Da li su to bile njene sestre? Nije
osećala njihovo prisustvo.
Na svoje neizgovoreno pitanje dobila je odgovor kada je prešla preko blata i stigla do najnižeg
stepenika.
"Znao sam da ćeš biti ovde."
Imakolata zastade, sa jednom nogom na stepeniku.
"Upravo ovde... i nigde drugde."
Imakolata se uznemiri. Ne zbog čoveka koji se pojavio ispod stuba, već zbog društva u kome je bio.
Kretali su se iza njega kroz senku, dok su im se treperavi bokovi presijavali. Lavovi! Došao je sa lavovima.
"Ah, da", reče Romo, primetivši kako se vračara trgnula, "nisam sam, kao što je ona bila. Ovog puta
si ti ranjiva."
To je bilo tačno. Lavovi nisu bili reflektivna stvorenja. Njene iluzije ih neće zavesti. Niti će njen
napad lako dopreti do krotitelja koji je bio otporan na te stvari kao i njegove zveri.
"Sestre..." stade ona da ih doziva dahom. "Dođite k meni."
Lavovi iziđoše na mesečinu; bilo ih je ukupno šest; tri mužjaka i tri ženke. Oči su im bile prikovane
za njihovog vlasnika, čekali su da im izda uputstva.
Ona koraknu unazad. Pod petama oseti klisko blato. Gotovo da je izgubila ravnotežu. Gde su samo
Magdalena i Hag? Otposla zatim još jednu misao u grozničavu poteru za njima, ali usled straha ta je misao
bila suviše troma.
Lavovi su sada već bili na vrhu stepeništa. Nije se usuđivala da skine pogled sa njih, mada joj se
prizor gadio. Bili su tako veličanstveni, iako se uopšte nisu trudili da budu takvi. Pošto se pomislivši to
uplašila, znala je da će morati da beži pred njima. Nateraće menstrum da je ponese iznad reke pre no što je
dohvate. Ali trebalo mu je dosta vremena da poteče kroz nju, jer je bila jako pometena. Pokušala je da odloži
njihovo približavanje.
"Nije trebalo da im poveruješ..." reče ona.
"Lavovima?" upita Romo, napola se osmehnuvši.
"Vidovnjacima. Prevarili su Mimi kao što su prevarili i mene. Ostavili su je u Kraljevstvu, a sami su
umakli. Oni su kukavice i prevaranti."
"A ti? Šta si ti?"
Imakolata oseti kako menstrum počinje da prožima njeno skriveno biće. Pošto je stvorila mogućnost
za beg, mogla je dozvoliti sebi da kaže istinu.
"Ja nisam ništa", reče ona glasom koji je sada bio tako nežan da ga je gotovo zaglušila huka reke.
"Živeću dok me moja mržnja prema njima bude držala u životu.
Kao da su lavovi shvatili ovu njenu poslednju opasku, jer su iznenada krenuli preskačući stepenike
ka mestu na kome je stajala.
Menstrum se mreškao oko nje; počela je da se diže. Ali tog se trenutka malo niže niz reku pojavila
Magdalena i kriknula.
Povik odvrati Imakolati pažnju; stopala su joj bila tek nekoliko inča iznad blata. To je bilo sve što je
bilo potrebno prvom od lavova. On se sa stepeništa baci prema njoj i, pre no što je uspela da izbegne napad,
kandžama je zgrabi i povuče na zemlju. Pala je leđima u blato.
Romo se probijao kroz ostatak čopora, dozivajući životinju da se povuče pre no što Imakolata ovlada
svojim moćima. Ali zakasnio je. Menstrum se već uvijao oko zveri, razdirući joj njušku i bokove; životinja
više nije mogla da ga se oslobodi i da je htela. Pošto mu menstrum nije omogućavao da se brani, lav je
nastavio da zadaje udarac za udarcem, svakim otvarajući groznu ranu. Imakolata je vrištala i uvijala se u
blatu poprskanom krvlju, ali lav nije hteo da je pusti.
Kada joj je kandžama rasporio lice, ispustio je jedan krkljajući urlik i njegov napad je potom oslabio.
Trenutak je još ostao da stoji iznad Imakolate dok je između njih izbijala para; zatim se oteturao u stranu.
Trbuh mu je bio rasporen od grla do testisa. To nije počinio menstrum, već Imakolatin nož koji joj je zatim
ispao iz šake. Zver, za kojom su se vukli njeni unutrašnji organi, nastavi da posrće, a zatim se prevali u
blato.
Ostale životinje stadoše žalosno da reže, ali ostaše na svojim mestima poštujući Romovo naređenje.
Tada pristigoše Imakolati u pomoć sestre, ali im ona uputi nekoliko prezrivih reči i uspe da se
pridigne na kolena. Od rana koje je zadobila, svako ljudsko biće i većina Vidovnjaka, ostali bi mrtvi da leže
u blatu. Njeno lice i gornji deo grudi bili su strašno povređeni; meso joj je visilo u trakama od kojih je

113
čoveku pripadala muka. Pa ipak, uspela je da se uspravi i uperi pogled pun agonije, koji se sada svodio na
jednu jedinu ranu, u Roma.
"Uništiću sve što si ikada voleo..." reče ona, drhtavim glasom, šakom se uhvatila za lice dok joj je
krv šikljala između prstiju. "Fugu. Vidovnjake. Sve! Zbrisaću ih. Obećavam ti. Plakaćeš."
Da je bilo u Romovoj moći on bi bez razmišljanja, smesta poslao vračaru na drugi svet. Ali ni lavovi
ni njihov ukrotitelj nisu bili toliko moćni da bi mogli poslati Imakolatu na nove pašnjake; iako oslabljena
isto koliko i neprijatelj, ona i njene sestre bi bez sumnje ubile ostale životinje pre no što bi ove i stigle do
njih. Moraće da se zadovolji onim što je postigao svojim iznenadnim napadom i da se nada kako Mimi zna,
tamo gde sada počiva, da su njene muke osvećene.
On krenu ka palom lavu, govoreći mu nežne reči. Imakolata nije ni pokušala da mu učini išta zlo, već
se između sestara uputila prema stepeništu.
Lavovi su ostali na svojim mestima, čekajući naređenje koje će ih osloboditi. Ali Romo je bio
zaokupljen tugovanjem. Prislonio je obraz uz obraz umiruće životinje, i dalje joj nešto mrmljajući. A onda
reči utehe zamreše i njegovo lice zadobi gotovo tragičan izraz.
Lavovi uočiše njegovo ćutanje, svesni šta ono znači. Okrenuše glave ka njemu, a Imakolata, ta
svetica od blata i rana, u tom se trenutku podiže u vazduh, dok su se sestre-utvare vukle za njom poput
pokvarenih serafima.
Podigao je pogled u trenutku kada su uranjale u tamu, a krv kapala za njima po tlu. Pre no što ih je
sakrio mrak on primeti da se Imakolatina glava klati i da joj sestre pritiču u pomoć. Ovog puta vračara nije
prezrela njihovu pomoć, već je dozvolila da je ponesu.

9. NIKADA I PONOVO

Graditelj zigurata koji je stražario ispred Kaprine kuće dozivao ih je sa ivice polja, jer ga je uljudnost
sprečavala da priđe bliže.
"Traže da se vratite u kuću", doviknu on.
Dok su se približavali drveću mirte postade im jasno da su se događaji pokrenuli s mrtve tačke.
Članovi Veća već su žurnim koracima napuštali Kaprinu kuću. Zvonila su sva zvonca okačena o grane,
mada nije bilo ni daška povetarca koji bi ih pokretao, a iznad kuće je svetlelo, kao da se nad njom nalazi
nepregledan oblak svitaca.
"Amadu", reče Džeriho.
"Šta to rade?" upita Suzana.
"Signaliziraju", odvrati Džeriho.
"Šta signaliziraju?"
Upravo kada je hteo da joj odgovori, između drveća se pojavila Jolanda Dor i stala ispred Suzane.
"Baš su budale što ti veruju", poče ona otvoreno. "Ali kažem ti, ja ne spavam. Čuješ me?" Imamo
prava da živimo! Vi proklete Kukavice, zemlja nije samo vaša!" A onda je otišla, uzput psujući Suzanu.
"To znači da su prihvatili Romov savet", reče Suzana.
"To i Amadu kaže!" potvrdi Džeriho, i dalje osmatrajući nebo.
"Nisam sigurna da sam spremna na ovo."
Na vratima je stajao Tang i pozivao je da uđe.
"Požuri! Imamo tako malo vremena."
Oklevala je. Menstrum je u ovom trenutku nimalo nije hrabrio; stomak kao da joj je bio hladna peć;
samo pepeo i praznina.
"Ja sam s tobom", podseti je Džeriho, osetivši njen strah.
Njegovo prisustvo bilo joj je bar neka uteha. Uđoše zajedno. Kada je zakoračila u odaju pozdravio ju
je gotovo pobožni muk. Sve oči bile su uprte u nju. Na svim licima očitavalo se očajanje. Poslednji put kada
je bila ovde, pre svega nekoliko minuta, bila je uljez. Sada je bila neko od koga su zavisile njihove krhke
nade da prežive. Pokušala je da prikrije strah, ali šake su joj se tresle kada je stala pred njih.
"Odlučili smo", reče Tang.
"Da", reče ona. "Jolanda mi je rekla."
"Ta nam se odluka baš ne dopada preterano", primeti jedan od mnogih u kome Suzana prepoznade
otpadnika iz Jolandine klike. "Ali nemamo drugog izbora."
"Na granici je već primećen metež", reče Tang. "Kukavice znaju da smo ovde."

114
 "A uskoro će i jutro", dodade Mesimeris.
Doista. Zora nije mogla biti daleko, najviše devedeset minuta. Sat kasnije već će svaki znatiželjni
Kukavica iz okoline lutati kroz Fugu - možda je neće baš videti, ali znaće da tu ima nešto u šta treba da se
zagleda, nešto čega treba da se plaši. A koliko će vremena proći pre no što se ponovi prizor iz Ulice Lord?
"Preduzeti su koraci da se otpočne sa ponovnim tkanjem", reče Dolfi.
"Je li to teško?"
"Nije", odgovori Mesimeris. "Vrtlog poseduje veliku moć."
"Koliko dugo će to trajati?"
"Imamo možda još sat", reče Tang, "da te naučimo ponešto o Tkanju."
Jedan sat: šta je mogla da nauči za jedan sat?
"Kažite mi samo ono što treba da znam da bih vas očuvala", reče ona. "Samo to i ništa više. Ono što
ne znam ne mogu ni da izlanem."
"Shvatam", reče Tang. "Znači, nemamo vremena za formalnosti. Hajde da krenemo."

10. POZIVI

Kal se iznenada probudio.

Vazduh je postao neznatno prohladan, mada to nije bilo ono što ga je probudilo. Već Lemjuel Lo
koji ga je dozivao po imenu.
"Kalhun... Kalhun..."
On sede. Lemjuel je stajao pored njega, smešeći mu se kroz gustu bradu.
"Ovde je neko ko se raspituje o tebi", reče on.
"Oh?"
"Nemamo mnogo vremena, pesniče", reče on dok se Kal s mukom uspravljao. "Počelo je ponovno
tkanje ćilima. Za nekoliko minuta sve ovo će ponovo usnuti. A i ja zajedno s tim."
"To ne može biti istina", reče Kal.
"Ali jeste, prijatelju. Ne plašim se. Ti ćeš bdeti nad nama, zar ne?"
On snažno stisnu Kalovu šaku.
"Nešto sam sanjao..." reče Kal.
"Šta to?"
"Sanjao sam da je ovaj ovde svet stvaran, a onaj drugi da nije."
Lemjuelovog osmeha nestade. "Voleo bih da je ono što si sanjao tačno", reče on. "Ali Kraljevstvo je
suviše stvarno. U pitanju je samo to što stvari koje rastu suviše sigurne same u sebe prerastaju u neku vrstu
laži."
Kal klimnu. Lejmuel pojača stisak svoje šake, kao da su upravo sklopili pakt.
"Nemoj da te izgubimo, Kalhun. Nemoj zaboraviti Loa, važi, i voćnjak? Uvek nas se sećaj! Tako
ćemo se ponovo videti.
Lemjuel ga zagrli.
"Sećaj se", šapnu on Kalu u uvo.
Kal mu uzvrati medveđi zagrljaj što je najbolje umeo, jer Lo je bio dosta krupan. A onda se čuvar
voćnjaka odvoji od njega.
"Biće bolje da požuriš", reče, reče on. "Tvoja posetiteljka kaže da ima važna posla", i on ode ka
mestu gde su upravo zamotavali ponjavu i pevali poslednje melanholične pesme.
Kal ga je posmatrao kako se probija između drveća, prelazeći prstima po kori svakog pored koga bi
prošao. Bez sumnje im je želeo ugodne snove.
"Gospodine Muni?"
Kal se osvrnu unaokolo. Dva stabla dalje od njega stajala je jedna sitna žena izrazito orijentalnog
izgleda. U ruci je držala lampu, koju je podigla dok mu se primicala, pomno ga i bez zazora posmatrajući.
"Pa", zausti ona, melodičnim glasom, "rekao mi je da si zgodan, i stvarno jesi. Na neki čudan način."
Ona malo nakrivi glavu, kao da pokušava bolje da prouči Kalovu fizionomiju.
"Koliko ti je godina?"
"Dvadeset šest. Zašto?"
"Dvadeset šest", ponovi ona. "Baš je slab matematičar."

115
 Ni ja nisam bolji, htede da kaže Kal, ali prvo je trebalo da joj postavi neka hitna pitanja. Prvo od njih
glasilo je:
"Ko si ti?"
"Ja sam Kloe", odgovori žena. "Došla sam po tebe. Moramo da požurimo. Postaje nestrpljiv?"
"Ko to postaje nestrpljiv?"
"Čak i da imamo vremena za razgovor zabranjeno mi je da ti kažem, odgovori Kloe. "Ali mogu ti
reći da te nestrpljivo iščekuje. Krajnje nestrpljivo."
Ona se okrenu i uputi niz prolaz između drveća. I dalje je nešto govorila samo što Kal više nije
razaznavao reči. On krenu žurno za njom i stiže je kada je završavala rečenicu.
"...nemamo vremena da pešice..."
"Šta si rekla?" upita on sustigavši je.
"Moramo brzo putovati", reče ona.
Upravo su stigli do perimetra voćnjaka, a tamo se, od svih stvari, nalazila baš rikša. Oslonjen o ručke
i pušeći tanku crnu cigaretu stajao je jedan žilav sredovečan muškarac, odeven u svetlo plave pantalone i
pohabanu jaknu. Na glavi je imao kapu igrača kriketa. "Ovo je Floris", obavesti Kloe Kala. "Izvoli, uđi."
Kal je posluša, smestivši se na gomilu jastuka. Ovu pustolovinu ne bio odbio makar mu život zavisio
od nje. Kloe uđe i sede pored njega.
"Požuri", obrati se ona vozaču i oni pojuriše poput vetra.

11. KOD GAZEBA

1.
Obećao je sam sebi da se neće osvrtati na voćnjak i držao se toga sve do pred sam kraj kada je, pre
no što je noć potpuno progutala prizor, pokleknuo i okrenuo se.
Uspeo je još samo da vidi prsten svetlosti u kome je stajao i recitovao stihove Ludog Munija; a onda
je rikša zavila za ugao i svega je nestalo.
Floris je poslušao Kloino naređenje: stvarno su žurili. Vozilo se ljuljalo i kotrljalo, prelazilo istom
brzinom preko kamenja i pašnjaka, sve vreme preteći da izbaci svoje putnike. Kal se držao za bok vozila i
posmatrao Fugu koja je promicala pored njega. Proklinjao je sebe što je spavao i propustio priliku da ovu
noć provede u istraživanju. Kada je prvi put na trenutak ugledao Utkani svet učinio mu se veoma poznatim,
ali putujući ovim putevima osećao se poput turiste koji zaljubljeno posmatra predele jedne potpuno nove
zemlje.
"Čudno je ovo mesto", primeti on dok su prolazili ispod jedne stene u obliku ogromnog,
namreškanog talasa.
"Šta si očekivao?" upita Kloe. "Vlastito dvorište?"
"Ne baš to. Ali mislio sam da ga na neki način poznajem. Bar iz snova."
"Raj mora uvek da bude čudniji nego što očekuješ, zar ne? ili gubi moć da te opčini. A ti si sada
opčinjen."
"Da", priznade on. "I uplašen."
"Svakako da si uplašen", reče Kloe. "To ti osvežava krv."
Nije baš shvatio ovu njenu opasku, ali pažnju mu je već bilo privuklo nešto drugo. Posle svakog
zaokreta i neravnine čekao ih je novi prizor. A sada se ispred njih nalazio najupečatljiviji od svih prizora:
kotrljajući zid oblaka Vrtloga.
"Zar smo se ka tome uputili?" upita on.
"U samu njegovu blizinu", odvrati Kloe.
Iznenada utonuše u šumarak breza čija se srebrnasta kora svetlucala pri bleskanju munja iz oblaka, a
zatim nastaviše uz blagi uspon koji je Floris savladao zapanjujućom brzinom. Na drugoj strani šumarka
zemljište se odjednom menjalo. Tle je bilo tamno, gotovo crno, a vegetacija primerenija staklenoj bašti nego
otvorenom prostoru. I više od toga, kada su stigli na vrh uzvisine i krenuli duž prevoja, Kal poče da
doživljava čudne halucinacije. Sve vreme je sa obe strane puta viđao prizore kojih tamo u stvari nije bilo;
poput slika na loše podešenom televizoru, koje iskliznu iz fokusa pa se zatim ponovo vrate. Video je kuću
sagrađenu u obliku opservatorije oko koje su pasli konji; zatim nekoliko žena odevenih u haljine od sjajne
svile, kako se zajedno smeju. Još je mnogo toga video, ali svaki od prizora promakao bi za nekoliko sekundi.
"Da li te ovo uznemirilo?" upita Kloe.

116
 "Šta se dešava?"
"Ovo je paradoksalno tle. Iskreno govoreći, ti ovde uopšte ne bi smeo da se nalaziš. Ovde je uvek
opasno."
"Kako opasno?"
Ako mu je i odgovorila, njene reči je prigušilo tutnjanje iz utrobe Vrtloga, koje je usledilo posle
bledoljubičastog sevanja. Sada su se nalazili četvrt milje od oblaka; Kalu su se nakostrešile dlake na rukama
i potiljku; testisi su ga boleli.
Ali Kloe nije zanimao Plašt. Zurila je u Amadu, koji se kretao nebom iza njih.
"U toku je ponovno tkanje", reče ona. "Zato je Vrtlog tako nemiran. Imamo manje vremena no što
sam mislila."
Kada Floris to ču još više ubrza i poče petama da ubacuje zemlju u rikšu.
"Tako je najbolje", reče Kloe. "Neće stići da se rasplače."
"Ovde izlazimo", reče Kloe i povede Kala uz nekoliko dobro utabanih stepenika do mosta.
Premošćivao je usko, ali duboko ždrelo čije su strane bile obrasle mahovinom i ukrašene papratima. Ispod
njega proticala je voda napajajući ribnjak u kome su skakale ribe.
"Hajde, hajde..." požurivala je Kloe Kala preko mosta.
Ispred njih nalazila se kuća na kojoj su i vrata i prozori bili širom otvoreni. Crepovi na krovu bili su
obilato prekriveni ptičjim izmetom, a nekoliko krupnih crnih svinja dremalo je uza zid. Jedna je ustala kada
su Kal i Kloe stigli do praga, onjušila je Kalu noge, a onda se vratila svojim svinjskim snovima.
Unutra nije bilo svetla; jedino osvetljenje poticalo je od sevanja koje ovako blizu Vrtloga, gotovo da
i nije prestajalo. Kal tako uspe da osmotri prostoriju u koju ga je Kloe ugurala. Bila je oskudno nameštena,
ali je zato na svakoj slobodnoj površini bilo hartija i knjiga. Na podu je ležala zbirka izlizanih ponjava; a na
jednoj od njih ogromna - i verovatno drevna - kornjača. Na suprotnom kraju sobe nalazio se veliki prozor
koji je gledao na Plašt. A ispred njega sedeo je neki čovek na velikoj, jednostavnoj stolici.
"Evo ga" reče Kloe. Kal nije bio siguran ko je kome bio predstavljen.
Kada je ~ovek ustao nešto je zaškripalo - da li stolica ili onaj ko je na njoj sedeo. Bio je star, ali ne
kao kornjača; Kal je pretpostavljao da je Brendanovih godina. Lice, koje se očigledno dosta smejalo, znalo
je i za bol. Ožiljak, nalik na trag dima, protezao se od ruba kose do hrpta nosa, gde je skretao i krivudavo se
spuštao niz desni obraz. Nije mu nagrđivao lice, već bi se pre moglo reći da je njegovim crtama davao snagu
koju one inače nisu imale. Munja je zablistala i ugasla, utisnuvši vatrom čovekovu siluetu u Kalov um, a
njegov je domaćin i dalje ćutao. Samo je posmatrao Kala. Na licu mu se očitavalo zadovoljstvo, mada Kal
nije mogao da zaključi šta je tome bio uzrok. A nije bio spreman ni da pita, bar dok ovaj drugi ne prekine
tišinu koja je vladala među njima. (Međutim, kao da nije bilo suđeno da se to dogodi.) Čovek ga je i dalje
samo posmatrao.
Teško je biti u bilo šta siguran pri svetlosti munja, ali Kalu se ipak učini da mu je ovaj odnekud
poznat. Podozrevajući da će ovde stajati satima ako on ne otpočne razgovor, Kal izgovori pitanje koje mu je
um već postavio.
"Da li sam vas već negde video?"
Starčeve oči zasuziše, kao da je želeo da pooštri vid kako bi prodro njime u Kalovo srce. (Ali mu
ništa ne odgovori.)
"Nije mu dozvoljeno da razgovara s tobom", reče ona. "ljudi koji žive tako blizu vrtloga..." Njene
reči zamreše.
"Molim?" reče Kal.
"Nemamo vremena za objašnjavanje", reče ona. "Imaj poverenja u mene."
Čovek nije ni za tren odvojio pogled od Kala, čak ni da bi trepnuo. Ovo proučavanje bilo je krajnje
dobroćudno; možda ga je čak obavljao i s ljubavlju. Kala iznenada obuze snažna želja da ostane; da zaboravi
Kraljevstvo, da zaspi u tkanju, ovde; uz svinje, munje i ostalo.
Ali Kloina šaka se već spustila na njegovu mišicu.
"Moramo poći" reče ona.
"Zar već?" pobuni se on.
"Rizikovali smo i što smo te doveli ovamo", reče ona.
Starac je sada išao prema njima, čvrstim korakom i dalje posmatrajući Kala. Ali Kloe se umeša.
"Nemoj", reče ona.
On se namršti, čvrsto stisnu usne. Ipak ne krenu dalje.

117
 "Moramo otići", reče mu ona. "I sam znaš da moramo."
On klimnu. Da li su se to u njegovim očima nazirale suze?; Kalu se učini da jesu.
"Odmah ću se vratiti", reče mu ona. "Odvešću ga samo do granice. Je l' u redu?"
On ponovo klimnu.
Kal podignu šaku u znak pozdrava.
"Pa", poče on zbunjeniji no ikad. "Bila mi je... bila mi je... čast."
Slabašan osmeh izbora starčevo lice.
"On to zna", reče Kloe. "Veruj mi." Ona povede Kala ka vratima. Munje osvetliše sobu; od
grmljavine zadrhta vazduh.
Kal se na pragu osvrnu i poslednji put pogleda domaćina i na svoje zaprepaštenje - u stvari na
njegovo zadovoljstvo - čovekov osmeh postade vragolast.
"Čuvajte se", reče Kal.
Osmehujući se, iako su mu se suze slivale niz obraze, čovek mu mahnu da pođe i krenu nazad prema
prozoru.

2.
Rikša je čekala sa druge strane mosta. Kloe smesti Kala, a zatim pobaca napolje jastuke s resama
kako bi smanjila teret.
"Pohitaj", naredi ona Florisu. Još to nije ni izgovorila do kraja, a oni su već krenuli.
Kalu se dizala kosa na glavi od brzine kojom su putovali. Sve i sva obuzela je neverovatna žurba,
dok se Fuga pripremala da ponovo postane puko ustrojstvo. Iznad njih, noćno nebo pretvorilo se u lavirint
od ptica; polja su bila puna životinja. Svuda su u toku bile velike pripreme kao da je reč o kakvom
značajnom skoku.
"Sanjate li?" upitao je Kal Kloe dok su putovali. To mu je pitanje iznenada palo na pamet, i istog
časa mu je postalo veoma važno da dobije odgovor.
"Da li sanjamo?" ponovi Kloe.
"Dok ste utkani?"
"Možda..." odvrati ona. Kao da je razmišljala o tome. "... ali ja se nikada ne sećam svojih snova. San
mi je suviše dubok..." Oklevala je, i okrenula glavu od Kala pre nego što je rekla, "... nalik na smrt."
"Uskoro ćete se ponovo probuditi", shvativši zašto ju je odjednom obuzela melanholija. "Potrajaće
svega nekoliko dana."
Pokušao je da zvuči pouzdano, ali sumnjao je da je uspeo. Suviše je malo znao o onome što je ova
noć donela. Da li je Šedvel još bio živ; a sestre? Ako jesu, gde su sada?
"Pomoći ću vam", reče on. "To jedino znam. Sada i ja pripadam ovom mestu."
"Oh, da", reče ona krajnje ozbiljno. "Pripadaš. Ali Kale..." ona ga pogleda, uze njegovu šaku u svoju
i on oseti neku vezu između njih, intimnost čak, koja je izgledala potpuno besmisleno s obzirom na kratko
vreme koje su se poznavali. "Kale, istorija budućnosti puna je trikova."
"Ne razumem te."
"Stvari se mogu tako lako izbrisati", nastavi ona. "I to zauvek. Veruj mi. Zauvek. Mogu da nestanu
celi životi, kao da ih nikada niko nije ni živeo."
"Da li mi je nešto promaklo?" upita on.
"Samo se čuvaj pretpostavke da je sve zagarantovano."
"Uvek se čuvam toga", odvrati on.
"Dobro. To je dobro." Kao da ju je ovo malo razveselilo. "Divan si ti čovek, Kalhune. Ali
zaboravićeš."
"Šta ću zaboraviti?"
"Sve ovo. Fugu."
On se nasmeja. "Nikada", reče.
"Oh, ali hoćeš. Možda ćeš i morati. Morati jer će ti u protivnom srce prepući."
On se ponovo seti Lemjuela i reči koje mu je uputio na rastanku. Nemoj zaboraviti, rekao je. Zar je
stvarno bilo tako teško zadržati sve ovo u sećanju?
Ako je i imalo šta još da se kaže o ovome ostalo je neizrečeno, jer je Floris u tom trenutku iznenada
zaustavio rikšu.
"Šta se desilo?" raspitivala se Kloe.

118
 Vozač rikše nemo pokaza ispred sebe. Na nekih stotinu jardi od mesta na kome se rikša zaustavila
predeo i sve što se u njemu nalazilo već je nestalo u tkanju, čvrsti predmeti pretvorili su se u oblake boje iz
kojih će biti izvučene niti za ćilim.
"Zar već", reče Kloe. "Izlazi, Kalhune. Ne možemo te povesti dalje."
Linija tkanja približavala se poput šumskog požara, proždirući sve na svom putu. Prizor je bio
zastrašujući. Mada je savršeno dobro znao šta se ovde dešava - a i da u svemu ovome nema ništa zlo - od
onoga što je video gotovo da mu se ledila krv u žilama. Pred njegovim očima rastakao se jedan svet.
"Od sada si prepušten sam sebi", reče Kloe. "Okreći, Florise! I poleti!"
Rikša se okrenula.
"Šta će biti sa mnom?" upita Kal.
"Ti si Kukavica", doviknu mu Kloe dok je Floris terao rikšu što dalje odatle. "Možeš naprosto izići
na drugu stranu!"
Doviknula mu je još nešto što nije uspeo da čuje.
Nadao se da to nije bila molitva.

12. VRSTA KOJA NESTAJE

1.
Uprkos Kloinim rečima, ono što se pred njim događalo nije izgledalo nimalo utešno. Proždiruća
linija približavala se zavidnom brzinom i pred njom ništa nije ostajalo nepromenjeno. Neki unutrašnji glas
govorio mu je da pobegne pred njom, ali on je znao da bi to bilo uzalud. Ista ova plima preobražaja kreće se
prema središtu sa svih strana: uskoro ne bi imao kuda da pobegne.
Umesto da stoji na mestu i sačeka da dođe do njega, odlučio je da krene prema njoj i hrabro je
dočeka.
Kada je napravio prve oklevajuće korake kroz vazduh osetio je svrab po celom telu. Tlo pod
njegovim nogama stade da se uvija i trese. Još nekoliko jardi i oblast kroz koju se kretao poče da se podiže.
Kamenčići su se slivali u bujicu; lišće se odvajalo sa grmlja i drveća.
"Ovo će boleti", pomisli on.
Granica se sada nalazila na nekih deset jardi od njega, tako da je zapanjujuće jasno mogao da vidi
kako se sve to odvija: Zanosi Razboja razdvojili su materiju Fuge u niti koje su potom podizali u vazduh i
vezivali u čvorove - a ti čvorovi su opet ispunjavali vazduh poput bezbrojnih insekata, dok ih onaj krajnji
zanos ne bi pozvao u ćilim.
Uspeo je da se divi ovom prizoru svega nekoliko sekundi pre no što se sreo sa svim tim, a niti počele
da skaču u vazduh svuda oko njega nalik na mlazeve duginih boja. Nije bilo vremena za opraštanje: Fuga je
jednostavno nestala s vidika, ostavivši ga uronjenog u rad Razboja. Niti koje su se dizale u vazduh stvarale
su u njemu osećanje padanja, kao da su čvorovi bili namenjeni nebu, a on jedna prokleta duša. Ali iznad
njega se nije nalazilo nebo: već ustrojstvo. Kaleidoskop koji je poražavao i oko i um, i čiji su se motivi
oblikovali i preoblikovali težeći da se grupišu po sličnosti. Čak i sada bio je ubeđen da će pretrpeti sličan
preobražaj; njegovo meso i kosti postali su simbol, i on će biti utkan u velelepnu sliku.

2.
Tamo nije bio sam. Nekoliko desetina Vidovnjaka odlučilo je da ostane u Kraljevstvu. Neki su stajali
sami za sebe posmatrajući kako im tkanje proždire domove, dok su drugi već nestajali u tami pre no što
Adamatikali krenu u potragu za njima.
Prepoznao je među njima lice Apoline Diboa, osvetljeno plamenom tkanja. On joj priđe. Videla ga je
kako dolazi, ali ga nije pozdravila.
"Jesi li videla Suzanu?" upita je on.
Ona odmahnu glavom. "Kremirala sam Frederika i sređivala svoje poslove", odvrati ona.
To je bilo sve. Pored nje se tada pojavi jedna elegantna prilika, narumenjenih obraza. Na prvi pogled
se videlo da je svodnik.
"Treba da pođemo, Majko", reče on. "Pre no što se zveri stušte na nas."
"Znam", odvrati mu Apolina. A zatim se obrati Kalu: "Idemo da se obogatimo. Učeći vas, Kukavice,
šta znači želja."
Njen se saputnik široko osmehnu. Imao je više od polovine zlatnih zuba.

119
 "Pred njima je vraško doba", reče ona i potapša Kala po obrazu. "Dođi do mene ovih dana", reče ona.
"Lepo ćemo te ugostiti."
Zatim uhvati svodnika pod ruku.
"Bon chance", reče ona i njih dvoje se žurno udaljiše.
Linija tkanja je već bila dosta daleko od mesta na kome je Kal stajao, a broj Vidovnjaka koji se
pojavio već se popeo do trocifrenog broja. On se umeša među njih i dalje tražeći Suzanu. Uglavnom nisu
obraćali pažnju na njega; ti su ljudi sada imali preča posla, jer su se obreli u kasnom dvadesetom veku, a od
zala su mogli da se štite samo magijom. Nije im zavideo.
Među izbeglicama uočio je i troje kupaca, kako stoje ošamućeni i prašnjavi, bezizražajnih lica. Pitao
se šta će da urade sa noćašnjim iskustvom. Hoće li sve odmah ispričati prijateljima, izazivajući kod njih
nevericu i prezir?; ili će priču sačuvati za sebe? Podozrevao je da će učiniti ovo drugo.
Bližila se zora. Slabije zvezde već su bile nestale, a i one najsvetlije nisu više bile sigurne u same
sebe.
"Gotovo je..." začu nečiji šapat.
On se osvrnu prema tkanju; sjaj njegovog stvaranja gotovo da je uminuo.
Ali onda iznenada, začu se povik u noći, i tren kasnije Kal ugleda tri svetla - članove Amadua - kako
se uzdižu iz žeravice tkanja ogromnom brzinom. Dok su se uzdizala kretala su se jadna prema drugima, da
bi se na kraju, visoko iznad ulica i polja, sudarila.
Plamen proistekao iz njihovog susreta osvetlio je predeo dokle god je oko dopiralo, tako da je Kal
ugledao Vidovnjake kako beže na sve strane, skrivajući oči od tog sjaja.
Svetlost je potom zamrla i pred zoru je zavladala tama koja je izgledala u toj meri neprobojna u
odnosu na malopređašnji sjaj da je Kal sigurno duže od jednog minuta bio potpuno slep. A onda se
postepeno oko njega ponovo stvorio onaj stari svet i on je shvatio da taj vatromet i njegove posledice uopšte
nisu bili slučajni.
Vidovnjaci su nestali. Tamo gde su se još pre devedeset sekundi nalazile kržljave prilike, sada nije
bilo nišega. Pobegli su pod okriljem svetlosti.

13. PROSIDBA

1.
Hobart je takođe video plamen Amadua, iako se tada nalazio dve i po milje od dotičnog mesta. Ova
noć donosila je nesreću za nesrećom. Ričardson, još razdražljiv posle događaja u štabu, dvaput je udario
otpozadi u parkirana vozila, a na svom putu, tokom koga su obišli ceo Viral, nebrojeno puta su se našli u
ćorsokacima.
Ali na kraju su ipak stigli: ugledali su znak koji im je govorio da je njihov plen blizu.
"Šta to bi?" upita Ričardson. "Kao da je nešto eksplodiralo."
"Ko zna?" odvrati Hobart. "Ti su ljudi na sve spremni. Naročito žena."
"Da pozovemo pojačanje, gospodine? Ne znamo koliko ih je."
"Čak i kada bismo mogli..." odvrati Hobart, isključivši belu buku koja je još pre nekoliko časova
progutala Daunija, "... ne želim da se ovo pročuje dok ne saznamo o čemu je reč. Ugasi svetla."
Vozač ga posluša i oni zaroniše u predjutarnju tamu. Hobartu se učini da je video neke prilike kak se
kreću kroz maglu iza sivog lišća pored puta. Međutim, nije imao vremena da proveri; moraće da se osloni na
instikt koji mu je govorio da se žena nalazi negde napred.
Iznenada je na kolovozu ispred njih neko iskrsao. Opsovavši, Ričardson okrete volan, ali prilika kao
da je skočila uvis i preskočila kola.
Vozilo se pope na trotoar po kome nastavi da se kreće još nekoliko jardi pre no što je Ričardson
uspeo da povrati kontrolu nad njim.
"Sranje. Jeste li videli?"
Video je, i ponovo osetio onaj isti bol u stomaku kao i u Štabu. Ti ljudi su posedovali oružje koje je
uticalo na ljudska čula - unosilo je zabunu u čovekovo osećanje stvarnosti - a on je stvarnost voleo više od
svojih muda.
"Jeste li videli?" ponovi Ričardson. "Taj je dripac jednostavno odleteo."
"Nije", odlučno izjavi Hobart. "Nismo videli nikoga da leti. Jesi li razumeo?"
"Jesam, gospodine."

120
 "Ne veruj svojim očima. Veruj meni."
"Da, gospodine."
"A ako ti se opet nađe nešto na putu, gazi."

2.
Svetlost koja je zaslepila Kala zaslepila je i Šedvela. Pao je sa svog čoveka-konja i stao da puzi
unaokolo po prljavštini dok se svet nije ponovo normalizovao. Kada se to dogodilo prvo dvoje koje je
ugledao bili su: Noris - ležao je na tlu i jecao poput deteta, i Suzana - upravo je izlazila iz Šermanove kuće u
pratnji dvojice pripadnika Vrste.
Nisu odlazli praznih ruku. Nosili su ćilim! Osvrnuo se unaokolo u potrazi za vračarom, ali u blizini
nije bilo nikoga osim konja, koji nikome više nije mogao biti od pomoći.
Samo mirno, reče on sebi, još imaš sako. Očistio je prljavštinu sa sebe, namestio kravatu i krenuo da
presretne lopove.
"Mnogo vam hvala", reče on kada im se približi, "što ste mi ga sačuvali."
Suzana ga samo odmeri, pa se obrati nosačima ćilima.
"Ne obraćajte pažnju na njega."
Rekavši to, povede ih prema putu.
Šedvel pohita za njima, zatim ščepa ženu za ruku. Čvrsto je rešio da ostane uljudan što je duže bilo
moguće; to je uvek zbunjivalo neprijatelja.
"Je li to iskrsao neki problem?" upita on.
"Ne, nije", odvrati Suzana.
"Taj ćilim pripada meni, gospođice Periš. Zahtevam da ostane ovde."
Suzana stade da se osvrće tražeći pogledom Džerihoa. Razdvojili su se na samom kraju pošto je
dobila potrebna uputstva u Kaprinoj kući, a onda je Mesimeris odveo na stranu da joj ponudi neke savete.
Bio je usred izlaganja kada je bujica stigla do praga Kaprine kuće: nije čula njegove poslednje reči.
"Molim vas...", reče Šedvel, smešeći se. "Ubeđen sam da se možemo dogovoriti. Ako želite,
otkupiću ga od vas. Koliko tražite?"
On raskopča sako, uperivši sada svoju čaroliju na ono dvoje koji su nosili ćilim. Možda su imali jake
mišice, ali bili su lak plen. Odmah su se zagledali u podstavu sakoa.
"Možda vidite nešto što vam se dopada?" upita on.
"To je trik", reče Suzana. "Ali pogledajte..." obrati joj se jedan od njih i, prokletstvo, instinktivno je
učinila upravo to. Da je ova noć nije toliko izmorila imala bi snage da istog časa skrene pogled, ali ovako
nije bila dovoljno brza. Nešto je zasijalo u sedefnoj podstavi i ona više nije mogla da odvoji pogled od nje.
"Vi odista nešto vidite..." reče joj Šedvel. Nešto lepo za lepu ženu kao što ste vi."
I videla je. Zanosi iz sakoa ščepali su je za ravno dve sekunde i više nije mogla da se odupre tom zlu.
Negde u glavi jedan glas pozvao ju je po imenu, ali ona ne obrati pažnju na njega. Pozvao ju je ponovo.
Skreni pogled, govorio je, ali nazirala je u podstavi nešto što je poprimalo svoj pravi oblik, i to ju je mučilo.
"Ne, proklet bio!" povika onaj isti glas i jedna nejasna prilika ispreči se između nje i Šedvela. Njen
se san rasprši i ona polete iz umirujućeg zagrljaja sakoa ugledavši pred sobom Kala kako nemilice udara
neprijatelja. Šedvel je bio mnogo krupniji, ali je pod Kalovim besnim udarcima morao smesta da pogne
glavu.
"Gubi se odavde!" povika Kal.
Sada je i Šedvel već uspeo da se oporavi od šoka, i baci se na Kala, koji se okrenuo pre no što ga je
sustigla osveta. Svestan da će za nekoliko sekundi izgubiti bitku, on se pognu i uhvati se sa Prodavcem u
klinč. Nekoliko sekundi su se rvali: bilo je to dragoceno vreme koje je Suzana iskoristila da provede nosače
ćilima kroz krš i da se s njima izgubi odatle.
Pobegli su u poslednji čas. Dok je bila zanesena sakoom, dan samo što nije svanuo. Uskoro će postati
lake mete za Imakolatu ili bilo kog drugog ko poželi da ih zaustavi.
Hobarta, na primer. Ugledala ga je kada su stigli do ivice Šermanovog imanja, kako izlazi iz kola
parkiranih na ulici. Čak i pri ovako slaboj svetlosti - i sa poprilične udaljenosti - znala je da je to on.
Namirisala ga je njena mržnja. Takođe je znala, kao da je na neki način predviđala da će menstrum provaliti
branu u njoj, da se proganjanje neće ovde završiti, čak i ako mu sada umakne. Stekla je hiljadugodišnjeg
neprijatelja.

121
 Nije ga dugo posmatrala. A i zašto bi?; savršeno je mogla da dozove u sećanje svaku brazdu i poru
na njegovom licu; a ako joj sećanje ikada makar malo izbledi biće dovoljno samo da se osvrne.
Proklet da je, on će biti tamo.

3.
Iako je Kal držao Šedvela s upornošću terijera, uskoro je prevagnula Prodavčeva veća težina. Šedvel
ga je bacio na neke cigle i obrušio se na njega. Nije mu dao da predahne. Počeo je da ga udara bez
prestanka.
"Prokleto kopile!" povika on.
Nastavio je da ga udara kako bi sprečio Kala da ustane.
"Slomiću ti svaku koščicu u tom tvom usranom telu", obeća mu Šedvel. "Ubiću te."
On je to mogao i da učini, da neko ne reče:
"Hej, ti..."
Šedvel istog časa prekinu da ga udara, a Kal pogleda pored Prodavčevih nogu u pravcu čoveka sa
naočarima za sunce koji se približavao. Bio je to policajac iz Ulice Kočija.
Šedvel se okrenu prema čoveku.
"Ko si sad pa ti?" upita on.
"Inspektor Hobart", glasio je odgovor.
Kal je mogao da zamisli prostodušni izraz koji se upravo razlivao Šedvelovim licem. Naslutio ga je
začuvši ovoga kako kaže:
"Inspektor. Svakako. Svakako."
"A ti?" uzvrati Hobart. "Ko si ti?"
Kal nije čuo ostatak razgovora. Bio je zaokupljen pokušajem da svoje izudarano telo puzeći izvuče
kroz krš, nadajući se da je ista sreća koja je njemu omogućila da ostane živ, pomogla i Suzani da umakne.

"Gde je ona?"
"Ko?"
"Žena koja je bila ovde", reče Hobart. Skinuo je naočari kako bi pri slaboj svetlosti bolje video ovog
osumnjičenog. Taj čovek ima opasan pogled, pomisli Šedvel. Ima oči besne lisice. I on želi Suzanu. Baš
zanimljivo.
"Zove se Suzana Periš", reče Hobart.
"Ah", izusti Šedvel.
"Poznaješ je?"
"Kako da ne. Ona je lopov."
"Ona je i nešto mnogo gore od toga."
Šta može biti gore od lopovluka?, pomisli Šedvel. Ali naglas samo primeti: "Zaista?"
"Traže je zbog optužbe da je terorista."
"Ovde ste da biste je uhapsili?"
"Tako je."
"Odlično", reče Šedvel. Šta je više mogao da poželi, pomisli on, nego da sretne jednog zadrtog,
principijelnog despota zaljubljenog u zakon. Ko bi mogao da poželi boljeg saveznika u ovim teškim
vremenima?
"Posedujem izvesne dokaze", reče on, "koji bi vam mogli biti od koristi. Ali pokazaću ih samo vama
i nikom drugom."
Hobart naredi Ričardsonu da se udalji.
"Nisam raspoložen za igru", upozori ga Hobart.
"Verujte mi", reče Šedvel, "kunem vam se majčinim grobom: ovo nije nikakva igra."
On raskopča sako. Inspektorov zlovoljan pogled istog časa skrenu ka podstavi. Gladan je, pomisli
Šedvel; veoma je gladan. Ali čega? To će biti zanimljivo saznati. Šta to naš prijatelj Hobart želi najviše na
svetu?
"Možda... ste videli nešto što vam je zapalo za oko?"
Hobart se osmehnu; klimnu.
"Stvarno? Uzmite, molim vas. Vaše je."
Inspektor posegnu ka sakou.

122
 "Samo napred", hrabrio ga je Šedvel. Nikada do tada nije video takav izraz ni na jednom ljudskom
licu: takvu žestinu nevinog zla.
U sakou se zapali vatra, a Hobartove oči se iznenada još više raširiše. Onda je počeo da izvlači šaku
iz sakoa, a Šedvel umalo nije viknuo od iznenađenja kada je s tim ludakom podelio viziju. Na čovekovom
dlanu gorela je vatra - žuti i beli plamičci. Skakali su stopu u visinu, žudeći nešto da progutaju, a njihov sjaj
odražavao se u Hobartovim očima.
"Oh, da", reče Hobart. "Daj mi vatru..."
"Tvoja je, prijatelju."
"...i sve ću ih spaliti."
Šedvel se osmehnu.
"Ti i ja, zajedno", predloži on.
I tako je počeo brak sklopljen u paklu.

Šesti deo
POVRATAK MEĐU SLEPE

"Kada bi čovek mogao u snu

Kroz Raj da prođe, i dobije
cvet na dar kao zalog
da je njegova duša stvarno
tamo bila, pa ako bi našao
taj cvet u ruci kada
probudi se - Aj, a šta onda?"

S. T. Kolridž, Anima Poetae

1. PROŠLO JE VREME

1.
Ljudi iz Ulice Kočija prisustvovali su, u poslednje vreme, izvesnim prizorima koji se ne sreću svaki
dan, ali uspeli su sa zadivljujućom revnošću da ponovo uspostave status quo. Bilo je nešto pre osam časova
ujutro kada je Kal sišao s autobusa i krenuo put kuće; nigde za vreme te kratke šetnje duž ulice nije zapazio
ništa neobično, svuda su u toku bili oni isti uobičajeni jutarnji obredi kojima je prisustvovao od kada se
rastao sa detinjstvom. Kroz otvorene prozore i vrata čule su se jutarnje vesti sa radio aparata: član
parlamenta pronađen mrtav u naručju ljubavnice; bombe bačene na Srednji istok. Ubistvo i skandal, skandal
i ubistvo. Da li je čaj jutros bio preslab, dragi?; da li su deca oprala uši?
Ušao je u kuću, pitajući se šta da kaže Brendanu. Ako ne kaže istinu mogao bi da se suoči sa više
pitanja no što bi tom laži pružio odgovora; a ipak da kaže celu istinu... da li je to uopšte bilo moguće? Da li
su postojale reči koje bi mogle da prizovu nešto više od pukog odjeka prizora koje je video, osećanja koje je
iskusio?
U kući je bilo tiho, i to ga zabrinu. Brendan je bio ranoranilac još od dana kada je radio na dokovima;
čak i u poslednje vreme, vreme puno patnje, ustajao bi rano da pozdravi svoj bol.
Kal pozva oca. Odgovora nije bilo.
On ode do kuhinje. Bašta je ličila na bojno polje. Pozvao ga je ponovo, a onda krenuo u potragu za
njim na gornji sprat.
Vrata očeve spavaće sobe bila su zatvorena. Pritisnuo je kvaku, ali pokazalo se da su vrata
zaključana iznutra; koliko se sećao to se nikada ranije nije dogodilo. On tiho pokuca.
"Tata?" reče. "Jesi li unutra?"
Sačekao je nekoliko sekundi, pomno osluškujući, a onda je ponovio pitanje. Ovaj put iznutra dopre
tiho jecanje.
"Hvala bogu", odahnu on. "Tata? To sam ja, Kal." Jecanje se ublaži. "Tata, pusti me unutra."
Došlo je do kratke pauze, zatim je začuo očeve korake kako se približavaju vratima spavaće sobe.
Ključ se okrenuo u bravi; vrata se odškrinuše jedva nekih šest inči.

123
 Lice koje se pojavilo više je ličilo na senu nego na čoveka. Brendan se izgleda nije ni umio ni obrijao
još od prethodnog dana.
"Oh, bože... tata."
Brendan je zurio u svog sina s neskrivenom sumnjom u očima. "Jesi li to zaista ti?"
Ova primedba podseti Kala da i on verovatno užasno izgleda: lice mu je bilo krvavo i u modricama.
"Ja sam dobro, tata", reče on, osmehnuvši se. "A šta je s tobom?"
"Jesu li sva vrata zaključana?" raspitivao se Brendan.
"Vrata? Jesu."
"A prozori?"
"Zatvoreni su."
Brendan klimnu. "Siguran si?"
"Rekoh ti da jesu. U čemu je stvar, tata?"
"Pacovi", reče Brendan, pogledom ispitujući odmorište iza Kala. "Čuo sam ih cele noći. Peli su se
stepenicama, stvarno. Čučali su na vrhu stepeništa. Čuo sam ih. Bili su veliki kao mačke. Sedeli su i čekali
me da dođem."
"Ali sada više nisu tu."
"Prošli su kroz ogradu. Sa nasipa. Bilo ih je na desetine."
"Hajde da siđemo", predloži Kal. "Spremiću ti doručak."
"Ne. Neću da siđem. Ne danas."
"Onda ću ti nešto spremiti i doneti, može?"
"Kako hoćeš", odvrati Brendan.
Dok se spuštao stepeništem, Kal ču kako otac ponovo zaključava vrata i namiče rezu.

2.
Negde sredinom jutra začu se kucanje na vratima. Bila je to gospođa Valans čija se kuća nalazila
preko puta kuće Munijevih.
"Prolazila sam", reče ona, mada je to bilo teško poverovati pošto je na nogama imala papuče. "Pa,
pomislih da pogledam kako je tvom ocu. Čula sam da se čudno ponašao pred policijom. Šta ti je to s licem?"
"Sve je u redu sa mnom."
"Ispitivao me je jedan vrlo učtiv policajac", reče žena. "Pitao me je..." ona spusti glas, "... da li je tvoj
otac uravnotežena osoba."
Kal joj uzvrati istom merom.
"Želeli su, razume se, i s tobom da porazgovaraju", reče ona.
"E, pa, sad sam tu", reče Kal. "Ako sam im potreban."
"Moj Rajmon mi je kazao da te je video na pruzi. Reče da si bežao."
"Do viđenja, gospođo Valans."
"A moj Rajmnom ima odličan vid."
"Rekoh, do viđenja", ponovi Kal, i zalupi vrata pred njenim samozadovoljnim licem.

3.
Ova poseta nije bila jedina toga dana; nekoliko njih je navratilo da vide je li sve u redu. Očigledno su
po ulici kružile svakojake glasine o Munijevima i njihovoj kući. Možda je neki pametnjaković čak shvatio
da je ona bila u središtu jučerašnje drame.
Svaki put kada bi začuo kucanje, Kal je očekivao da će na pragu ugledati Šedvela. Ali Prodavac je
očigledno imao preča posla nego da završava ono što je započeo među ruševinama Šermanove kuće. Ili je
možda samo čekao da mu zvezde budu naklonjenije.
A onda, nešto posle podneva, dok se Kal nalazio u golubarniku gde je hranio ptice, zazvonio je
telefon.
Dotrčao je u kuću i zgrabio slušalicu. Još i pre no što je progovorila, Kal je znao da je to Suzana.
"Gde si?"
Bila je bez daha, uzrujana.
"Moramo napustiti grad, Kale. Gone nas."
"Šedvel?"
"Ne samo Šedvel. Policija."

124
 "Imate li ćilim?"
"Da."
"Reci mi gde se nalazite. Doći ću i..."
"Ne mogu. Ne preko telefona."
"Pobogu, ne prisluškuju ga, valjda."
"Smeš da se kladiš?"
"Moram te videti", reče on, glasom negde između molbe i zahteva.
"Da..." odvrati ona blažim glasom. "Da, svakako..."
"Kako?"
Zavladao je poduži muk. Zatim ona reče. "Tamo gde si mi priznao."
"Šta?"
"Setićeš se."
On malo razmisli o tome. Šta je on to njoj ikada priznao? Oh da: Volim te. Kako je samo mogao da
zaboravi?
"Setio si se?" upita ona. "Jesam. Kada?"
"Za sat."
"Biću tamo."
"Nemamo mnogo vremena, Kale."
Upravo se spremao da joj kaže kako je svestan toga, ali veza je već bila prekinuta.

Posle ovog razgovora osećao se čilo i poletno; gotovo da je ustrčao uz stepenice kada je pošao da
vidi kako je Brendanu.
"Moram na čas da iziđem, tata."
"Jesi li zaključao sva vrata?" upita ga otac.
"Jesam, sva vrata u kući su zaključana i zabravljena. Ništa ne može da prodre unutra. Da li ti je još
nešto potrebno?"
Brendan je trenutak razmišljao o ovome.
"Voleo bih da popijem malo viskija", konačno reče.
"Imamo li ga?"
"U biblioteci", odvrati starac. "Iza Dikensa."
"Doneću ti."
Upravo je uzimao bocu iz skrovišta kada se ponovo oglasi ulazno zvono. Premišljao je da li da se
ogluši o zvonjavu, ali posetilac je bio uporan.
"Odmah ću doći", doviknu on ocu, a onda otvori vrata.
Čovek sa tamnim naočarima upita:
"Kalhun Muni?"
"Da."
"Ja sam inspektor Hobart; ovo je policajac Ričardson. Došli smo da vam postavimo neka pitanja."
"Sada?" primeti Kal. "Spremao sam se da iziđem."
"Nekim neodložnim poslom?" raspitivao se Hobart.
Kalu se učini da će biti razumnije ako odgovori negativno.
"Pa, nije baš neodložan", reče on.
"Onda vam neće smetati ako vas malo zadržimo", reče Hobart i njih dvojica se istog časa stvoriše u
kući.
"Zatvori vrata", naloži Hobart kolegi. "Nešto ste mi zbunjeni, Muni. Da ne krijete nešto?"
"Zašto bih...? Ne."
"Mi raspolažemo drugačijim obaveštenjima."
Brendan je odozgo tražio svoj viski.
"Ko je to?"
"Moj otac", reče Kal. "Traži piće."
Ričardson uze Kalu bocu iz ruke i uputi se prema stepeništu.
"Ne idite gore", reče Kal. "Uplašićete ga."
"Baš ste neka nervozna porodica", primeti Ričardson.
"Već duže se ne oseća dobro", dodade Kal.

125
 "Moji ljudi su vam kao jaganjci", reče Hobart. "Dok poštujete zakon."
Ponovo se začu Brendanov glas:
"Kale? Ko je to?"
"Neko ko hoće malo da popriča sa mnom, tata", odvrati Kal.
U grlu mu je, međutim, zastao drugačiji odgovor. Progutao ga je neizgovorenog. Pravi odgovor.
Pacovi, tata. Konačno su uspeli da uđu.

4.
Minuti su prolazili. Pitanja su se vrtela u krug, kao na vrtuljku. Kal je po njima zaključivao da je
Hobart dosta vremena proveo u razgovoru sa Šedvelom, tako da nije imalo smisla sve poricati. Morao je da
govori istinu, ali da kaže što je moguće manje. Da, poznavao je ženu po imenu Suzana Periš. Ne, ništa ne
zna o njoj, niti je sa njom razgovarao o njenim političkim nazorima. Da, video ju je u poslednja dvadeset
četiri časa. Ne, nije znao gde se ona sada nalazi.
Dok je odgovarao na pitanja pokušavao je da ne razmišlja o tome kako ga ona sada čeka na reci;
čeka ga, ali pošto njega nema, ona odlazi. Što se više trudio da ne misli o tome, ta misao ga je sve više
mučila.
"Nervozan si, Muni?"
"Samo mi je malo vrućina i to je sve."
"Žuriš na neki sastanak, zar ne?"
"Ne."
"Gde je ona, Muni?"
"Ne znam."
"Nema svrhe da je štitiš. Ona je najgore đubre, Muni. Veruj mi. Video sam šta sve može. Stomak mi
se prevrće kad pomislim na to."
On je bio ubeđen u ono što je govorio. Kal uopšte nije sumnjao da on veruje u sve šta je kazao.
"Šta si ti, Muni?"
"Kako to mislite?"
"Jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? Sredine nema, da znaš. Nema nikakvog možda. Prijatelj ili
neprijatelj. Šta si od toga dvoga?"
"Ni na koji način nisam narušio zakon."
"O tome ja odlučujem", reče Hobart. "Ja poznajem zakon. Poznajem ga i volim. I neću dozvoliti da
neko pljuje po njemu, Muni. Ni ti, niti bilo ko drugi." On uvuče vazduh. A onda izjavi: "Ti si, Muni, lažov.
Ne znam koliko si umešan u ovo, ili zašto, ali znam da si lažov." Pauza. A onda: "Pa, da počnemo iz
početka, slažeš se?"
"Rekao sam vam sve što znam."
"Počećemo iz početka. Kako si se upoznao sa teroristkinjom Suzanom Periš?"

5.
Posle dva sata i petnaest minuta provedenih na vrtuljku, Hobart se konačno umorio od vožnje;
izjavio je da je za sada završio s Kalom. Protiv njega neće podići optužnicu, bar ne za sada, ali je Kalu jasno
stavio do znanja da je osumnjičen.
"Danas si stekao dva neprijatelja, Muni", izjavi Hobart. "Mene i zakon. Zažalićeš zbog toga."
A onda su pacovi otišli.
Kal je ostao da sedi u stražnjoj sobi narednih pet minuta, pokušavajući da sredi misli, a onda se
popeo da vidi kako je Brendan. Starac je spavao. Ostavivši oca njegovim snovima, Kal krenu u potragu za
svojima.

6.
Otišla je, razume se; odavno.
Prošetao je unaokolo, pretraživši prostor među skladištima, u nadi da mu je ostavila kakvu poruku,
ali ništa nije pronašao.
Iscrpljen onim što mu je taj dan doneo, uputio se kući. Kada je prošao kroz ogradu i izišao na Put
dokova primetio je da ga neko posmatra iz parkiranog automobila. Verovatno Hobartov čovek; jedan od
ljubitelja zakona. Možda je Suzana ipak bila u blizini, ali nije smela da se pojavi kako je ne bi otkrili.

126
Pomisao da je blizu, iako sama po sebi frustrirajuća, bar je malo ublažila bol što je nije video. Kada se stanje
smiri, pozvaće ga i upriličiti novi sastanak.
Uveče se podigao vetar i duvao je cele te noći i narednog dana, donevši sa sobom prvu jesenju
hladnoću. Ali ne i vesti.

2. OČAJ

I tako se to nastavilo i narednih nedelju i po: vesti nije bilo, pa nije.

Vratio se na posao, upotrebivši očevu bolest kao izgovor za odsustvovanje i nastavio tamo gde je
stao, među formularima. U pauzi za ručak dolazio je kući da Brendanu podgreje hranu - uspevao je da ga u
to vreme izvuče iz sobe, ali je ovaj ipak jedva čekao da se u nju vrati - i da nahrani ptice. Ali svim tim
poslovima posvećivao je tek manju pažnju. Koliko god da je prepreka podizao između sebe i svog
nestrpljenja, devet od deset misli bile su vezane za Suzanu i njen dragoceni teret.
Što su dani više odmicali, a ona se nije javljala, sve je češće pomišljao na najgore: da se i neće javiti.
Ili se plašila mogućih posledica ako pokuša da uspostavi vezu s njim, ili što je bilo još gore, više nije mogla
da se javi. Pred kraj druge nedelje, odlučio je da pokuša da pronađe ćilim na njemu jedini dostupan način.
Oslobodio je golubove.
Razdragano su se vinuli u vazduh i stali da kruže oko kuće. Taj ga je prizor podsetio na onaj prvi dan
u Ulici Tuge i to ga malo oraspoloži.
"Hajdete", bodrio ih je. "Nastavite."
Stalno su leteli u krug kao da se orijentišu. Srce bi mu malo brže počelo da udara svaki put kada bi
mu se učinilo da se neki od njih odvojio od jata i udaljio. S patikama na nogama, bio je spreman da ih prati.
Ali posle sasvim kratkog vremena umorili su se od slobode. Jedan po jedan stadoše da se vraćaju;
čak i trideset tri. Neki su se spustili u baštu, a ostali na oluk kuće. Nekolicina se čak vratila pravo u
golubarnik. Kavezi su im bili pretrpani, a noćni vozovi su im, nema sumnje, narušavali san, ali za većinu je
to bilo jedino prebivalište koje su ikada upoznali.
I mada su ih vetrovi bez sumnje mamili, vetrovi koji su mirisali na mesta bogatija od njihovog
golubarnika pored pruge, nisu uopšte želeli da se ogledaju na takvim strujama.
Proklinjao ih je zbog njihove nepreduzimljivosti; zatim ih je nahranio i napojio; onda se konačno
vratio u kuću gde mu je Brendan ponovo pričao o pacovima.

3. ZABORAV

1.
Treća nedelja septembra donela je kišu. Nisu to bili avgustovski pljuskovi koji su se spuštali sa
dramatičnog neba, već dosadna kiša koja je rominjala i sipila. Dani su postali tmurniji; a, kako se činilo, i
Brendan. Iako se Kal svakog dana trudio da ubedi oca da siđe, on to više nije želeo da čini. Kal je takođe
dva tri puta hrabro pokušao da s njim porazgovara o onome što se dogodilo pre mesec dana, ali to starca
jednostavno nije zanimalo, a ako je Kal bio uporan postajao bi razdražljiv.
Profesionalci su smatrali da Brendan pati od senilne demencije, koja je nezadrživo napredovala, tako
da Kal uskoro neće biti u stanju da se brine o njemu. Za sve bi bilo najbolje, savetovali su, ako bi ga smestio
u starački dom, gde bi se o Brendanu danonoćno starali.
Kal je odbio taj predlog. Bio je ubeđen da Brendana još samo ta soba koju poznaje - koju je tolike
godine delio s Elenom - sprečava da ne doživi potpuni slom.
Uostalom, nije se sam brinuo o ocu. Dva dana pošto je propao njegov pokušaj sa oslobađanjem
golubova, u kući se pojavila Džeraldina. Usledilo je desetominutno oklevajuće izvinjavanje i objašnjavanje,
a onda je razgovor skrenuo na Brendonovo stanje što je omogućilo Džeraldininoj razboritosti da odnese
prevagu. Zaboravimo naše nesuglasice, rekla je, želim da pomognem. Kal je prihvatio ponudu. Brendan se
prema Džeraldini odnosio kao dete prema odavno ostavljenoj sisi. Mazila ga je i ugađala mu, zauzevši
Elenino mesto u kući, što je i Kalu omogućilo da se vrati u staru domaću kolotečinu. Naklonost koju je
osećao prema Džeraldini bila je bezbolna, što je predstavljalo najsigurniji znak da je ta naklonost veoma
slaba. Kada je bila tu bio je srećan. Ali retko mu je, ako i ikada, nedostajala.

127
 Što se tiče Fuge, trudio se što je najbolje mogao da mu sećanja na nju ne izblede, ali to nije bilo
nimalo lako. Kraljevstvo je posedovalo tako tanane i tako mnogobrojne načine da podstakne zaborav, da je
jedva bio svestan njihovog delovanja.
Jedino kada bi ga, usred kakvog turobnog dana, nešto podsetilo - miris ili povik - da je jednom bio i
na nekom drugom mestu, da je udisao drugačiji vazduh i sretao drugačija bića, jedino tada bi shvatio kako je
njegovo sećanje bilo varljivo. Što se više trudio da pohvata i zadrži ono što je zaboravljao, stvari su mu više
izmicale.
Slava Fuge sve se više pretvarala u puke reči, stvarnost koju više nije mogao da zazove. Kada je
razmišljao o voćnjaku, svaki put bi sve manje i manje ličio na neko neobično mesto gde je spavao (spavao i
sanjao da je ovaj život koji sada živi bio san), a sve više na običan komad tla na kome rastu jabuke.
Čuda su lagano isticala iz njegovog sećanja, a on izgleda nije mogao da ih zadrži.
Razmišljao je o tome kako je umiranje verovatno slično tome; gubljenje dragih stvari i nemoć da se
spreči njihovo nestajanje.
Da ovo je bila neka vrsta umiranja.

2.
Što se Brendana tiče, on se nekako držao. Posle nekoliko nedelja Džeraldina je već uspevala
povremeno da ga nagovori da im se pridruži u prizemlju, ali malo šta ga je zanimalo osim čaja i televizije, a
na postavljena pitanja uglavnom je odgovarao gunđanjem. Katkad bi Kal posmatrao Brendonovo lice dok bi
ovaj sedeo zavaljen ispred televizora - nepromenjenog izraza bilo da su ekranom defilovali intelektualci ili
komičari - i pitao se šta se to dogodilo sa čovekom koga je znao. Da li se onaj stari Brendan još negde krio,
iza tog praznog pogleda?, ili je on sve vreme bio iluzija, sinovljev san o očevoj trajnosti koji je, poput
Eleninog pisma, jednostavno ispario? Možda je tako bilo i najbolje, razmišljao je on, jer ovako je Brendan
bio zaštićen od svog bola, ali potom bi istog časa odagnao tu misao. Zar ljudi ne govore upravo to kada
prolaze pored mrtvačkog kovčega? Brendan još nije bio mrtav.
Što je vreme više prolazilo, postajalo je jasno da Džeraldinino prisustvo ne utiče povoljno samo na
starca, već i na Kala. Njen osmeh bio je najlepša stvar kojom su se ovi zlosrećni meseci mogli podičiti.
Dolazila je i odlazila, postajući iz dana u dan sve potrebnija, dok prve nedelje decembra nije natuknula kako
bi za sve bilo zgodnije kada bi i spavala u kući. Takav razvoj događaja se mogao očekivati.
"Ne želim da se udam za tebe", rekla mu je sasvim otvoreno. Tužna slika Terezinog braka - starog
tek pet meseci, a već klimavog - potvrdila je njene najgore sumnje vezane za tu instituciju. "Nekada sam
želela da se udam za tebe", rekla je. "Ali sada mi je dovoljno samo da budem s tobom, pa da budem srećna."
Pokazalo se da je bila prijatno društvo; obema nogama čvrsto na zemlji, nije pokazivala nimalo
sentimentalnosti: bila mu je i drugarica i ljubavnica. Brinula se o tome da računi budu plaćeni na vreme, da
uvek ima čaja u kutiji za čaj. Od nje je i potekao predlog da Kal proda golubove.
"Tvog oca oni više nimalo ne zanimaju", ponavljala je u raznim prilikama. "Neće čak ni primetiti
kada ih više ne bude."
To je nesumnjivo bilo tačno. Ali Kal je odbio da razmišlja o prodaji. Kada dođe proleće i prolepša se
vreme, kod oca bi moglo ponovo da oživi zanimanje za ptice.
"I sam si svestan da nisi u pravu", odvratila mu je kada joj je izložio svoje mišljenje. "Zašto toliko
želiš da ih zadržiš? Samo su ti na teret." Onda nekoliko dana ne bi potezala taj razgovor, ali samo do prve
naredne pogodne prilike.
Istorija se ponavljala. Kal je često za vreme tih razgovora, koji su postepeno sve više prerastali u
svađu, čuo odjeke majčinih i očevih prepirki: išli su istim putem. Kao i njegov otac, tako je i Kal - inače
popustljiv u svakoj drugoj stvari - kada su golubovi bili u pitanju bio nepokolebljiv. Nije hteo da proda ptice.
Glavni razlog njegove tvrdoglavosti, razume se, nije bila nada u Brendanovo ozdravljenje, već
činjenica da su ptice predstavljale njegovu poslednju opipljivu vezu sa događajima od prošlog leta.
Tokom nedelja koje su usledile posle Suzaninog nestanka kupovao je dnevno desetak raznih novina i
pomno pregledao svaku stranu ne bi li pronašao kakvu belešku o njoj, ćilimu ili Šedvelu. Ali u njima nikada
nije bilo ničeg, pa je na kraju - ne mogavši više da podnosi svakodnevno razočaranje - prestao da traži. Čak
ga više nisu posetili ni Hobart i njegovi ljudi - što je samo po sebi predstavljalo lošu vest. On, Kal, postao je
nevažan. Priča, ako je i dalje pisana, nastavljala se bez njega.
Toliko se uplašio da će zaboraviti Fugu da je rizikovao da zapiše sve čega je mogao još da se seti što
se dogodilo one noći koju je u njoj proveo; a kada je prionuo na posao, pokazalo se da toga ima

128
poražavajuće malo. Zapisao je i imena - Lemjuel Lo, Apolina Diboa, Frederik, Kamel... sve ih je zabeležio u
stražnji deo dnevnika, u odeljak rezervisan za telefonske brojeve, samo što ti ljudi nisu imali telefone; ni
adrese. Bila su to samo neobična imena koja je sve slabije i slabije mogao da poveže sa licima.

3.
Ponekad je noću sanjao, a onda bi se budio sa suzama na licu.
Džeraldina ga je tešila što je najbolje umela, a on joj je govorio kako se ne seća onoga što je sanjao.
To je na neki način bilo i tačno: u svesno stanje nije donosio ništa što bi se moglo iskazati rečima; samo
bolnu tugu. Ona bi tada ležala pored njega, milovala ga po kosi i govorila mu kako su ovo teška vremena, ali
da stvari mogu biti još gore. Razume se, bila je u pravu. Snovi su postajali sve nejasniji i nejasniji, dok na
kraju nisu potpuno prestali.

4.
Poslednje nedelje januara, pošto nije imao para da plati Božićne račune prodao je sve golubove osim
33 i njegove ženke. Ovaj par je zadržao, mada mu je sve teže i teže bilo da se seti razloga zbog koga je to
učinio, a pri kraju narednog meseca već ga je potpuno zaboravio.

4. NOMAD

1.
Protekla zima je nema sumnje bila teška za Kala, ali Suzanu su tokom nje vrebale mnogo ozbiljnije
nevolje od dosade i rđavih snova.
Te nevolje počele su narednog dana posle noći Fuge, kada su ona i braća Pevereli jedva izbegli da ih
Šedvel ne zarobi. Od tada su njen i život Džerihoa, s kojim se srela u ulici iza Šermanovog imanja, stalno
bili u opasnosti.
Na to, kao i na mnoge druge stvari, upozorili su je u Kaprinoj kući. Ali od svega što je saznala, na
nju je najdublji utisak ostavio Bič. Savetnici su pobledeli dok su joj pričali o tome kako su Porodice gotovo
bile istrebljene. Iako su neprijatelji koji su joj bili za petama - Šedvel i Hobart - pripadali jednom sasvim
drugačijem poretku stvari, ona je i dalje verovala da su i oni i Bič izdanci istog zatrovanog tla. Svi su oni,
mada svaki na svoj način, bili neprijatelji života.
Ali u istoj meri neumoljivi. Bilo je strašno zamorno stalno održavati jednu stopu razdaljine između
sebe i Prodavca i njegovog novog saveznika. Ona i Džeriho stekli su nekoliko časova prednosti još onog
prvog dana, kada su braća uspešno zavarala trag i zbunila progonitelje, ali Hobart je već oko podneva uspeo
da ih namiriše. Nije imala drugog izbora nego da već to popodne napusti grad polovnim kolima kojima je
zamenila ukradeni policijski auto. Bila je svesna da ne može poći vlastitim kolima jer bi to bilo kao da
ispušta dimne signale.
Jedna stvar ju je iznenadila: ni prvog dana posle ponovnog tkanja a ni kasnije, nigde nije bilo ni traga
od Imakolate. Zar je moguće da su vračara i njene sestre izabrale da ostanu u ćilimu; ili su možda ostale u
njemu zarobljene i protiv svoje volje? Tome se ipak nije smela nadati. Međutim, menstrum - kojim je sve
bolje vladala i služila se - nijednom joj još nije preneo drhtaj koji bi nagovestio Imakolatino prisustvo.
Džeriho se tih prvih nedelja držao na pristojnoj udaljenosti; možda mu je bilo neprijatno što se ona
toliko bavila menstrumom. Ničim joj nije mogao pomoći da brže savlada proces učenja: sila koju je
posedovala za njega je predstavljala tajnu; plašila je njegovu muškost. Ali postepeno ga je uverila da mu ni
ta sila niti ona (ako se na njih moglo gledati kao na razdvojene entitete) ne žele zlo, tako da se sad osećao
malo prijatnije. Čak je mogla s njim da porazgovara o tome kako je prvi put stekla pristup do menstruma,
kao i o tome kako je on kasnije prodro u Kala. Bila je zahvalna što joj se pružila prilika da s nekim govori o
tim događajima - suviše dugo su već bili pohranjeni u njoj i mučili je. Mogao je da joj odgovori tek na po
koje pitanje, ali izgleda da je i samo pričanje lečilo teskobu koju je osećala. Što je manje brinula, menstrum
je više pokazivao svoju vrednost. Podario joj je moć koja se pokazala neprocenjivom tokom ovih nedelja:
stekla je veštinu da predviđa utvarne oblike budućnosti. Ugledala je Hobartovo lice na stepeništu ispred sobe
u kojoj su se krili i znala je da će se on uskoro naći upravo na tom mestu. Ponekad bi videla i Šedvela, ali
uglavnom je to bio Hobart, izbezumljenog pogleda i sa njenim imenom na usnama. To je, razume se, bio
znak da krenu dalje, u bilo koje doba dana ili noći. Spakuju torbe i ćilim, i nestanu.

129
 Posedovala je i druge sposobnosti, i sve su vodile poreklo od menstruma. Mogla je da vidi svetla
koja joj je Džeriho prvi put pokazao u Ulici Lord; već posle iznenađujuće kratkog vremena ona su za nju
postala kao izraz lica ili boja glasa - koje je koristila da odgonetne temperament kakvog stranca. Stekla je još
jednu vizionarsku veštinu koja je bila negde između naslućivanja i oreola. Nije videla samo pupoljak, već i
cvet u koji će se ovaj pretvoriti u proleće, a ako bi protegla tu svoju viziju i malo dalje, mogla je da vidi i
voće koje će potom doći. Ovo ovladavanje mogućnostima imalo je nekoliko posledica. Prvo, prestala je da
jede jaja. A drugo, uhvatila je sebe kako se bori protiv privlačnog fatalizma koji ju je, da mu se nije
suprotstavila, mogao ostaviti u moru neminovnosti, u kome bi se kretala onim putem koji bi odgovarao
budućnosti.
Džeriho joj je svojim bezgraničnim entuzijazmom za postojanje i rad pomogao da se spasi iz te
opake bujice. Iako je cvet morao neminovno i da procveta i da uvene, Ljudi i Vidovnjaci mogli su da biraju
pre smrti: da li će nekim putem poći, ili će ga zanemariti.
Jedan od tih izbora odnosio se na to da li da ostanu samo saputnici ili da postanu ljubavnici. Izabrali
su da postanu ljubavnici, mada se to dogodilo tako prirodno da Suzana nije mogla da utvrdi sam trenutak
donošenja odluke. Razume se da nikada nisu otvoreno razgovarali o tome; mada se to osećalo u vazduhu još
od razgovora u polju nedaleko od Kaprine kuće. Jednostavno, izgledalo je ispravno da jedno drugom pruže
to zadovoljstvo. On je bio prefinjeni partner u krevetu koji je umeo da se prilagodi tananim promenama
raspoloženja; u jednom trenutku je umeo bučno i razuzdano da se smeje, a u narednom da bude smrtno
ozbiljan.
Na njeno zadovoljstvo, bio je i savršeni lopov. Iako su stalno bili u pokretu, jeli su (i putovali) kao
kraljevi, i to samo zbog toga što je bio tako lakoprst. Nije bila sigurna kako mu je to polazilo za rukom - ili
je koristio neki tanani zanos koji je odvraćao posmatračevu pažnju, ili je jednostavno bio rođeni lopov. Bez
obzira na metod koji je koristio, bio je u stanju da ukrade sve što poželi, veliko ili malo, tako da gotovo nije
bilo dana kada nisu isprobali neki skupi delikates, ili udovoljili njegovoj novootkrivenoj strasti prema
šampanjcu.
To im je olakšalo put i u mnogo praktičnijim stvarima, jer su mogli da promene kola kad god su to
hteli, ostavljajući napuštenim vozilima trag za sobom.
Nisu išli u nekom određenom pravcu; jednostavno bi se uputili tamo kud im je instikt govorio da
pođu. Džeriho je smatrao da je najlakše uhvatiti onoga ko se kreće s nekom namerom. Nikada nisam
nameravao da kradem, objasni on jednog dana Suzani dok su se vozili, sve dok nisam počeo; i tako niko
nikada ne zna šta smeram, jer ni ja sam to ne znam. Dopadala joj se ova filozofija; dopadala se njenom
smislu za humor. Ako se ikada vrati u London - svojoj glini i sušari - ispitaće da li to važi i za estetiku kao
što važi za kriminal. Možda je prepuštanje predstavljalo jedinu pravu kontrolu. Kakve li bi samo krčage
pravila kada ne bi o njima razmišljala?
Taj trik, međutim, nije pomeo njihove progonitelje, već ih je samo držao na odstojanju. A to se
odstojanje više no jednom neprijatno smanjilo.

2.
Već su dva dana bili u Njukaslu, u jednom malom hotelu u Ulici Rudijard. Kiša je uporno padala već
nedelju dana, a oni su razmatrali mogućnost da napuste zemlju, da odu nekud gde ima više sunca. Međutim,
takva jedna odluka bila je skopčana sa ozbiljnim problemima. Džeriho, prvo, nije imao pasoš, a kada bi
pokušali da mu ga nabave oboje bi morali da odgovore na bezbroj pitanja; zatim, Hobart je verovatno
upozorio na njih luke i aerodrome. I najzad, čak i kada bi mogli da otputuju, imali bi problema sa
transportom ćilima. Najverovatnije bi morali da ga predaju pri ukrcavanju kao prtljag, međutim, Suzana nije
htela da ga ispušta iz vida.
Iznosili su argumente za i protiv dok su jeli picu i pili šampanjac, a kiša šibala o prozor.
Tada poče da joj se kuva u stomaku i ona u tome vide koban znak. Pogledala je prema vratima i u
jednom mučnom trenutku pomislila da je menstrum zakasnio sa svojim upozorenjem, jer je videla kako se
ona otvaraju, a zatim je na njima ugledala Hobarta koji je zurio pravo u nju.
"Šta je bilo?" upita Džeriho.
Njegove reči nateraše je da shvati svoju grešku. Duh koga je ugledala bio je stvarniji od svih
prethodnih, što je verovatno značilo da će se događaj koji je on nagoveštavao u najskorije vreme i zbiti.
"Hobart", reče ona. "Mislim da nemamo mnogo vremena."

130
 On iskrivi lice u bolnu grimasu, ali nijednom rečju nije doveo u sumnju njenu pozvanost da o ovome
sudi. Ako je ona rekla da je Hobart blizu, onda je i bio. Postaće prava gatara; veštica; čitaće iz vazduha i
uvek pronalaziti loše vesti.
Njihovi odlasci već su zbog ćilima odavno bili pomno razrađeni. Gde god da su se zaustavili, prvo su
morali da ubede, bilo vlasnika, bilo upravnika, da ćilim ide sa njima u sobu. Kada su odlazili, morali su sami
da ga odnesu u vozilo kojim su se toga dana vozili. A sve je to, na žalost, privlačilo pažnju. Međutim,
drugog izbora nisu imali. Niko nikada nije ni rekao da je lako nositi nebo.

3.
Manje od trideset minuta kasnije, Hobart je otvorio vrata hotelskog apartmana. U sobi se još osećao
ženin dah. Ali nje i njenog crnje više nije bilo.
Ponovo! Koliko je već puta za poslednjih nekoliko meseci stajao među njihovim otpacima, udisao
isti vazduh koji je ona udisala, i gledao udubljenje na krevetu koje je oblikovalo njeno telo? Ali uvek je
stizao prekasno. Uvek bi ga preduhitrili i umakli, a on bi se obreo u još jednoj sobi koju su posetili duhovi.
Za njega neće biti spokojne noći, ne, ni mirnog dana, dok je ne uhvati, dok ne bude u njegovoj vlasti.
Hvatanje te žene postalo mu je opsesija; kao i kažnjavanje.
I suviše je dobro znao da će se, u ovom dekadentnom veku, kada svaka perverzija ima svog
zagovornika, već naći neko ko će je zdušno braniti kada bude uhvaćena. Zato je lično krenuo u poteru za
njom, on i nekoliko njegovih ljudi, kako bi mogao da joj pokaže pravo lice zakona pre no što liberali počnu
da moljakaju. Platiće za ono što je učinila njegovim junacima. Preklinjaće za milost, ali on će biti jak i gluv
za njene molbe.
On je, razume se, imao i saveznika u svemu ovome: Šedvela.
Nije bilo nijednog među njegovim pretpostavljenima u policiji kome bi više verovao nego tom
čoveku; imali su srodne duše. Iz toga je crpeo snagu.
I čudno, crpeo ju je i iz knjige, knjige šifri koju joj je oduzeo. Pomno ju je pročitao; hartiju i povez,
sve je pregledao tražeći neko skriveno značenje. Ništa nije pronašao. Još su mu ostale reči i slike. I njih su
proučili stručnjaci. Priče su očigledno bile obične bajke. I ilustracije, kao i tekst, izgledale su nevino.
Ali njega to nije zavaralo. Knjiga mora da je sadržala nešto više od uobičajenog Nekada davno, u to
nije ni na trenutak posumnjao. Kada se konačno dočepa žene, iščupaće on već iz nje značenje svega toga, a u
tome ga neće zaustaviti nikakav strah.

4.
Posle Njukasla, gde su ih gotovo uhvatili, postali su oprezniji. Umesto da svraćaju u velike gradove,
u kojima je sve vrvelo od policije, počeli su da tragaju za manjim opštinama. I to je, razume se, imalo svoje
mane. Dolazak dvoje stranaca sa ćilimom, izazivao je radoznalost i pitanja.
Ali promena taktike je upalila. Pošto ni na jednom mestu nisu ostajali duže od trideset šest časova, i
kako su se sasvim proizvoljno kretali iz jednog grada u drugi, iz sela u selo, trag se za njima sve više hladio.
Dani tokom kojih nisu čuli za progonitelje pretvorili su se u nedelje, a nedelje u mesece, tako da su gotovo
poverovali kako su njihovi progonitelji odustali.
U to vreme Suzana je često mislila na Kala. Toliko toga se dogodilo od onog dana pored Merzija
kada joj je izjavio ljubav. Često se pitala koliko je od onoga što je osećao bilo neko nesvesno znanje o tome
da ga je menstrum dotakao, prodro u njega, a koliko ljubav i ono što se pod njom obično podrazumeva.
Ponekad je čeznula za tim da podigne slušalicu i porazgovara s njim; i odista, u nekoliko prilika pokušala je
upravo to da učini. Da li ju je u tome sprečila paranoja ili je podozrevala - a to joj je i instikt stavljao do
znanja - da neko prisluškuje i snima pozive? Četvrti ili peti put, čak joj uopšte nije odgovorio Kal, već neka
žena koja je htela da zna ko to zove, a kada Suzana nije progovorila, zapretila je da će da je prijavi. Više nije
zvala; jednostavno nije vredelo rizikovati.
Džeriho je imao svoje mišljenje o tome.
"Muni je Kukavica", rekao je, kada je Kalovo ime pomenuto u razgovoru. "Trebalo bi da ga
zaboraviš."
"Ako si Kukavica onda ne vrediš ni pišljiva boba, je li tako?" upita ga ona. "A šta je sa mnom?"
"Tebi je sada mesto uz nas", odvrati on. "Ti si Vidovnjak."
"Ima toliko stvari koje ne znaš o meni", nastavi ona. "Godine i godine koje sam provela kao obična
devojka..."

131
 "Nikada nisi bila obična."
"Oh, jesam", reče ona. "Veruj mi da jesam. I još sam. Ovde." Ona se kucnu po čelu. "Ponekad se
probudim i ne mogu da poverujem da se sve to dogodilo... da se događa... upravo meni. Tada razmišljam o
tome kakva sam bila."
"Nema svrhe osvrtati se", reče Džeriho. "Nema svrhe razmišljati o onome što je moglo biti."
"Ti to više ne radiš, zar ne? Primetila sam. Čak više ni ne pominješ Fugu."
Džeriho se osmehnu. "A i zašto bih?" upita on. "Srećan sam. S tobom sam. Možda će sutra biti
drugačije. Možda je juče bilo drugačije, zaboravio sam. Ali danas, sada, ja sam srećan. Kraljevstvo je počelo
da mi se dopada."
Setila se kako se onda izgubio u gužvi u Ulici Lord; koliko se samo promenio.
"Šta ako nikada više ne vidiš Fugu?"
Trenutak je razmišljao o tome. "Ko zna? Bolje je ne razmišljati o tome."
Bila je to neverovatna romansa. Ona je sve vreme učila od sile unutar nje same, i stvarala novu
viziju. Njega je svakim danom sve više privlačio svet koji ga je okruživao, a čiju je bezbednost ona svakim
danom sve jasnije sagledavala. Sa tim saznanjem, toliko različitim od jednostavnih stvari koje su joj do tada
bile najvažnije, postala je još ubeđenija da je ćilim koji su nosili predstavljao poslednju nadu, dok je on - čiji
dom se nalazio u tom tkanju - postajao sve ravnodušniji prema njegovoj sudbini, živeći u trenutku i za
trenutak, retko kad osetivši bilo nadu bilo žaljenje. Sve je ređe govorio o tome kako treba da pronađu
bezbedno mesto za Fugu, a sve češće o nečem mučnom što je video na ulici ili na televiziji.
Sada je sve češće, i pored toga što je on bio s njom i govorio joj da se uvek može na njega osloniti,
osećala da je sama.

5.
A negde iza nje Hobart je takođe bio sam; čak i među svojim ljudima, ili kada je bio sa Šedvelom,
osećao se usamljenim; sanjao je o njoj, o mirisu koji je ostavljala za sobom da mu se izruguje, o strahotama
kojima će je podvrgnuti.
U tim su mu snovima šake plamtele što se već jednom ranije dogodilo, i zamišljao je kako će, dok se
ona bude borila s njim, plamenovi lizati po zidovima prostorije i puzati po tavanici, dok se odaja ne pretvori
u pećnicu. Budio bi se sa šakama na licu, sav ne u vatri već u znoju, srećan što ga zakon čuva od panike, i
srećan što je na strani anđela.

5. NAŠA GOSPA OD KOSTIJU

1.
To su bili tmurni dani za Šedvela.
Iz Fuge je isplivao dobra duha... opsednut novim ciljem... a onda su mu svet kojim je toliko želeo da
vlada odneli ispred nosa. I ne samo to, već je i Imakolata, kojoj se mogao obratiti za pomoć, očigledno
izabrala da ostane u Tkanju. Konačno, ona je bila Vidovnjak, iako su je izgnali. Možda i ne bi trebalo da mu
bude čudno što je, kada se našla na tlu koje je nekada svojatala, osetila potrebu da na njemu i ostane.
Međutim, nije ostao potpuno sam. I dalje mu je na grbači bio Noris, kralj hamburgera, koji mu je
svojevoljno služio. A razume se, tu je bio i Hobart. Inspektor je verovatno bio lud, ali to je moglo samo
Šedvelu da bude od koristi. I težio je jednoj određenoj stvari za koju je Šedvel znao da će mu možda jednog
dana biti od koristi. Čeznuo je da povede... kako je sam Hobart govorio... pravedan krstaški rat.
Međutim, malo je koristi od krstaškog rata koji nema protiv čega da se povede. Prošlo je pet dugih
meseci i svakim danom koji bi prošao, a da nisu pronašli ćilim, njegovo očajanje postajalo je sve veće. Za
razliku od drugih koji su te noći izišli iz Fuge, on se onog što je tamo iskusio sećao do najsitnijih
pojedinosti. Sako... opskrbljen zanosima iz tog carstva... održavao mu je sećanje svežim. Suviše svežim.
Teško da je koji sat prošao a da ne bi poželeo da se ponovo tamo nađe.
Njegova glad nije se sastojala samo od želje da dođe u posed Fuge. Tokom tih dugih nedelja čekanja
zaključio je da ga opseda jedna još dublja težnja. Ako, i kada, to tle ponovo postane njegovo da njime gazi,
učiniće nešto na šta se nijedan Vidovnjak nikada nije odvažio: ući će u Vrtlog. Ova ideja, kada se jednom
začela, više ga nije napuštala nijednog trenutka koji je proveo budan. Možda će morati da plati penale zbog
neovlašćenog boravka na tom tlu, ali zar to neće biti vredno rizika? Sakrivena iza te maske oblaka, Plašta,
nalazila se koncentracija magije još nezabeležena u istoriji Vidovnjaka, te stoga, i u istoriji sveta.

132
 U Vrtlogu je zasedalo stvaranje. Kada bi uspeo tamo da uđe i sam otkrije njegove tajne, zar to ne bi
bila neka vrsta Božanskosti?

2.
A danas je imao uzorak spram koga je mogao da odmeri tok ovih misli: ovu malu crkvu posvećenu
svetoj Filomeni i svetom Kaliktusu, sakrivenu u obilju betona grada Londona. Nije došao ovamo zarad
dobrobiti svoje duše; ovamo ga je pozvao sveštenik koji je upravo držao podnevnu misu za šačicu
službenika. Tog čoveka koji mu je napisao da ima važne vesti, nikada ranije nije sreo; i to vesti od kojih je
Šedvel mogao imati koristi. Prodavac je pošao bez oklevanja.
Šedvel je odgojen kao katolik; i, mada je već dugo zanemarivao svoju veru, obrede koje je naučio
kao dete nije zaboravio. Slušao je Sanktus, i usme su mu se pomicale u ritmu izgovorenih reči, mada je
prošlo dvadeset godina od kada ih je poslednji put čuo. Onda je usledila Pričesna Molitva... nešto kratko i
ljupko, kako računovođe ne bi zaboravile svoje proračune... pa su onda prešli na Posvećivanje.
... Uzmite svi ovo i pojedite. Ovo je telo moje koga ću se odreći zarad vas...
Drevne reči; drevni obredi. Ali ipak su zvučali poslovno.
Govori o snazi i moći uvek su privlačili publiku. Gospodari nikada nisu izišli iz mode.
Izgubljen u mislima nije čak ni bio svestan da se misa završila sve dok se sveštenik nije pojavio
pored njega.
"Jeste li vi gospodin Šedvel?"
On podiže pogled sa svojih rukavica od svinjske kože. Crkva je bila prazna, bili su prisutni samo njih
dvojica.
"Čekali smo vas", reče sveštenik ne sačekavši da se uveri kako razgovara sa pravim čovekom.
"Dobro došli."
Šedvel ustade.
"O čemu je reč?"
"Molim vas, pođite sa mnom", glasio je odgovor.
Šedvel nije video razloga da mu ne udovolji. Sveštenik ga povede kroz glavni brod crkve do odaje
obložene drvetom koja je mirisala na javnu kuću; u njoj se mešao miris znoja i parfema. Na suprotnom kraju
te odaje nalazila se zavesa koju on pomače u stranu i otkri još jedna vrata.
Pre no što je okrenuo ključ, reče:
"Morate stalno biti u mojoj blizini, gospodine Šedvel, i ne smete prići Svetilištu..."
Svetilištu? Prvi put od kada je stigao ovamo, Šedvel je naslutio o čemu je reč.
"Razumem", reče on.
Sveštenik otvori vrata. Pred njima se ukaza strmo kameno stepenište, osvetljeno samo slabom
svetlošću što je dopirala iz prostorije koju su upravo napuštali. Posle tridesetog prestao je da broji stepenike;
a već posle desetog nastavili su da silaze u gotovo potpunoj tami, i on je šakama morao da prelazi preko
suvog i ledenog zida kako ne bi izgubio ravnotežu.
Ali ubrzo je odozdo počela da dopire svetlost. Sveštenik se na trenutak osvrnuo, pokazavši mu lice
nalik na bledu loptu u mraku.
"Ostanite uz mene", upozori ga on. "Opasno je."
Kada su sišli do kraja, sveštenik ga uhvati za ruku, kao da se plašio da Šedvel neće poslušati njegova
uputstva. Izgleda da su stigli u središte lavirinta; u svim pravcima pružale su se galerije, nepredvidljivo
zavijajući i skrećući. U nekima od njih gorele su sveće. Ostale su bile u mraku.
Tek kada ga je vodič poveo niz jedan od ovih hodnika Šedvel je shvatio da nisu sami. Duž zidova
protezale su se niše, a u svakoj od njih nalazio se po kovčeg. On se strese. Svuda oko njih bili su mrtvi; to je
on na jeziku osećao njihov prah. Postojala je samo jedna osoba koja bi svojevoljno boravila u ovakvom
društvu.
Upravo u trenutku kada mu je to palo na pamet sveštenik mu pusti ruku i stade brzo da se povlači niz
prolaz, mrmljajući molitvu. Razlog: niz tunel im se približavala prilika obavijena velom, od pete do glave
odevena u crno, poput ožalošćenog koji se izgubio među kovčezima. Nije morala da progovori ili podigne
veo kako bi Šedvel znao da je to Imakolata.
Zaustavila se malo dalje od njega, ništa ne rekavši. Njen dah je pomerao nabore vela.
Zatim je izgovorila:
"Šedvele."

133
 Glas joj je bio nerazumljiv: kao da joj je bilo teško da govori.
"Mislio sam da si ostala u Tkanju", reče on.
"Gotovo da sam bila zadržana tamo", odvrati ona.
"Zadržana?"
Šedvel je čuo sveštenika kako se penje stepeništem i izlazi.
"Tvoj prijatelj?" upita on.
"Štuju me", reče mu ona. "Zovu me boginjom; Majkom noći. Kastriraju se kako bi mi se što više
dodvorili." Šedvel iskrivi lice u grimasu. "Zato tebi nije dozvoljeno da priđeš Svetilištu. Smatrali bi to
skrnavljenjem. Da im to njihova boginja nije naložila, ne bi te pustili ni dovde."
"Zašto se mešaš s njima?"
"Pružili su mi sklonište kada mi je ono bilo potrebno. Mesto na kome sam mogla da vidam rane."
"Vidaš šta?"
Tada se veo lagano podiže, a da ga Imakolata nije ni dotakla. Od onoga što je ugledao Šedvelu se
prevrnu stomak. Njeno nekada izuzetno lepo lice bilo je izranavljeno do neprepoznatljivosti, predstavljalo je
masu sirovog mesa i ožiljaka koji su kisili.
"...kako...?" uspe on jedva da izgovori.
"Čuvarkin muž", odvrati ona, svojim strašno ikrivljenim ustima da joj je odista bilo teško da oblikuje
reči.
"On ti je to učinio?"
"Došao je sa lavovima", reče ona. "Bila sam nepažljiva."
Šedvel nije želeo ništa više da čuje.
"Vređa te", primeti ona. "Osećajan si čovek."
Poslednju reč izgovorila je sa tananom ironijom.
"Ti to možeš prikriti, zar ne?" upita on misleći na njenu veštinu prerušavanja. Ako je mogla da
predstavlja druge, zašto ne bi mogla da oponaša sebe samu iz vremena kada je bila savršena?
"Da li bi me želeo da sam kurva?" odvrati mu ona pitanjem. "Da se prenemažem zbog taštine? Ne,
Šedvele. Neću skrivati svoje rane. One su stvarniji deo mene nego što je to moja lepota ikada bila." Ona
iskrivi lice u užasan osmeh. "Zar se ne slažeš?"
Uprkos inatu, glas joj je zadrhtao. Osećao je da je postala popustljivija; očajna čak. Plašila se da je
ponovo ne snađe ludilo.
"Nedostajala si mi", reče on, pokušavši da je netremice gleda u lice. "Dobro smo sarađivali."
"Sada imaš nove saveznike", odvrati ona.
"Čula si?"
"Moje su sestre povremeno bile s tobom." Pomisao na to nije ga baš mnogo utešila. "Veruješ li
Hobartu?"
"Poslužiće svrsi."
"Kojoj?"
"Da pronađe ćilim."
"Što još nije učinjeno."
"Ne. Za sada nije." Pokušao je da zuri u nju; pokušao je da joj uputi pogled pun ljubavi. "Nedostajala
si mi", reče on. "Potrebna mi je tvoja pomoć."
Ona siknu, ali ne odgovori.
"Zar me nisi zbog toga ovamo dovela?" upita on, "da bismo počeli iz početka?"
"Ne", odvrati ona. "Suviše sam umorna za tako nešto."
Pošto je strašno priželjkivao da ponovo prošeta Fugom, ni njega nije nimalo privlačilo da nastave
poteru tamo gde su stali... da se ponovo seljakaju iz grada u grad prateći glasine o tkanju.
"Pored toga...", reče ona, "... promenio si se."
"Nisam", pobuni se on. "I dalje želim to tkanje."
"Ali ne da bi ga prodao", reče ona. "Već da bi njime vladao."
"Odakle ti takva pomisao?" pobuni se on, prostodušno se osmehnuvši. Nije mogao dobro da čita
ruševinu pred sobom, tako da nije znao da li je njeogovo pretvaranje uspelo ili ne. "Sklopili smo pakt,
boginjo", reče on. "Smrvićemo ih."
"I ti to i dalje želiš?"

134
 Oklevao je, svestan da sve stavlja na kocku ako slaže. Suviše ga je dobro poznavala... verovatno je
mogla da prodre pogledom kroz njegovu lobanju ako je to želela; mogao je izgubiti mnogo više od njeng
društva ako samo nazre prevaru. Ali i ona se izmenila, je li tako? Pojavila se pred njim kao pokvarena roba.
Njene lepote, te neovladive moći kojom je uvek vladala njime, više nije bilo. Ovde je ona bila molitelj, mada
se trudila da stanje stvari drugačije prikaže. Rizikovao je i slagao.
"I sada želim ono što sam uvek želeo", reče on. "Tvoji neprijatelji su i moji neprijatelji."
"Onda ćemo ih skršiti", reče ona. "Jednom zauvek."
Negde u lavirintu njenog lica zapali se iskra, i ljudski prah na policama pored njega stade da
poigrava.

6. DROBILICA

1.
Ujutro, drugog februara, Kal je pronašao Brendana mrtvog u krevetu. Doktor je kazao da je umro sat
pred zoru; jednostavno se predao i preminuo u snu.
Njegovo mentalno zdravlje naglo je počelo da se pogoršava negde nedelju dana pre Božića. Bilo je
dana kada je Džeraldinu zvao imenom svoje žene, a Kala držao za svog brata. Prognoza nije bila dobra, ali
niko nije očekivao da će otići tako iznenada. Nije bilo prilike da bilo šta jedan drugom objasne, pa čak ni da
se oproste. Jednog dana je bio tu, sledećeg su samo mogli da ga oplakuju.
Koliko god da je Kal voleo Brendana, teško mu je padalo da žali za njim. Džeraldina je bila ta koja je
plakala; ona je pokazivala odgovarajuća osećanja pred susedima koji su došli da izraze saučešće. Kal je
jedino mogao da igra ulogu ucveljenog deteta, ali ne i da se tako oseća. Osećao se neprijatno.
To se osećanje samo još pojačalo kada se približio čas kremacije. Sve se više odvajao sam od sebe, s
nevericom gledajući na odsustvo svojih osećanja. Kao da su odjednom postojala dva Kala. Jedan,
ožalošćeni, taj je bio za javnost, koji se prema smrti odnosio onako kako je to doličilo, i drugi, blistavi
kritičar prvoga, koji je svaki kliše i prazan gest nazivao blefom. Ovaj drugi glas pripadao je Ludom Muniju:
onome koji je bičem išao na lažljivce i hipokrite. "Ti uopšte nisi stvaran", prošaputao bi pesnik. "Pogledaj
se! Prava si varalica!"
Ovo podvajanje imalo je čudne sporedne efekte; najznačajniji su bili snovi koji su ponovo počeli da
ga muče. Sanjao je kako lebdi u vazduhu bistrom poput oka ljubavi; sanjao je drveće prepuno zlatnog voća;
životinje koje su govorile kao ljudi, i ljude koji su režali. Sanjao je i golubove, po nekoliko puta tokom noći,
više no jednom budio se ubeđen da su mu se 33 i njegova ženka obratili, na svoj ptičji način, mada nije
mogao da razabere smisao onoga što su mu savetovali.
A kada bi se probudio sećao se tog sna... iako je znao da je zamisao potpuno luda... uhvatio bi sebe
kako ispituje ptice dok im je davao njihovu dnevnu porciju hleba, tražeći od njih pola u šali, da mu otkriju
sve što znaju. One bi samo treptale i nastavljale da se goje.
Pogreb je došao i prošao. Elenini rođaci došli su od preka iz Tajnsida, a Brendanovi iz Belfasta. Za
Brendanovu braću bilo je viskija i ginisa, te sendviča bez korice, a kada su čaše i tanjiri ostali prazni, svi su
otišli kućama.

2.
"Trebalo bi da odemo nekud na odmor", predložila je Džeraldina, nedelju dana posle pogreba. "Ne
spavaš dobro u poslednje vreme."
Sedeo je pored prozora u trpezariji i posmatrao baštu.
"Moramo izvršiti neke popravke na kući", reče on. "Potišten sam ovde."
"Uvek je možemo prodati, odvrati ona.
To je bilo najjednostavnije rešenje, koga se njegov omamljeni um nije setio. "Prokleto dobra ideja",
reče on. "Pronadi neku pored čije bašte ne prolazi pruga."
Odmah su počeli da tragaju za drugom kućom, pre no što cene skoče zbog lepšeg vremena.
Džeraldina je bila u svom elementu, vodila ga je od jedne do druge sipajući primedbe i ideje. Pronašli su
jednu skromnu kuću sa terasom u Vejvertriju koja im se oboma dopala i ponudili cenu koja je prihvaćena.
Ali pokazalo se da je mnogo teže bilo prodati kuću u Ulici Kočija. Dvoje kupaca samo što nije potpisalo
ugovor, a onda je odustalo. Čak je i Džeraldinino ushićenje počelo da splašnjava što su se sedmice otezale.

135
 Kuću u Vejvertriju izgubili su početkom marta, tako da su bili primorani da ponovo krenu u potragu.
Ali sa mnogo manje oduševljenja, pa tako nisu našli ništa što im se dopadalo.
Ptice su mu se u snovima i dalje obraćale. Ali on nikako nije mogao da odgonetne njihovu mudrost.

7. PRIČE O GRADU DUHOVA

1.
Pet nedelja pošto su Brendanovi ostaci razvejani po pašnjaku Sećanja, Kal je otvorio vrata jednom
čoveku iskrivljenog, rumenog lica, sa retkom kosom koju je češljao od uveta do uveta kako bi prikrio ćelavo
teme i sa opuškom jake cigare među prstima.
"Gospodin Muni?" upita on, i odmah nastavi ne sačekavši da mu Kal to potvrdi: "Vi me ne
poznajete. Zovem se Gluk." Premestivši cigaru iz desne u levu šaku on zgrabi Kalovu i dobro je prodrma.
"Entoni Gluk", reče. Čovekovo lice bilo mu je nekako poznato: ali Kal nikako nije mogao da se seti odakle.
"Da li bih", nastavi Gluk, "mogao s vama da izmenim dve-tri reči?"
"Glasam za laburiste", reče Kal.
"Ne agitujem. Zanima me kuća."
"Oh", reče Kal, živnuvši. "Uđite onda", i povede Gluka u trpezariju. Čovek se istog časa stvori kod
prozora, i zagleda u baštu.
"Ah!" reče on. "To je znači to mesto."
"Trenutno je u vrtu pravi haos", dodade Kal izvinjavajući se.
"Ništa niste dirali?" upita Gluk.
"Dirao?"
"Od dotičnih događaja u Ulici Kočija."
"Da li vi uopšte želite da kupite kuću?" upita Kal.
"Da je kupim?" ponovi Gluk. "Oh, ne, žao mi je. Nisam čak ni znao da je na prodaju."
"Ali rekli ste da vas zanima..."
"Tačno. Ali ne zbog kupnje. Ne, zanima me ovo mesto zato što je bilo središte pometnje prošlog
avgusta. Jesam li u pravu?"
Kal se tek kao kroz maglu sećao događaja koji su se zbili toga dana. Svakako da se sećao čudovišnog
vazdušnog vrtloga koji je pričinio toliko štete u Ulici Kočija. Sasvim jasno se sećao i razgovora sa
Hobartom: kao i činjenice da ga je on sprečio da se sretne sa Suzanom. Ali bilo je tu još mnogo čega... Rejk,
Lilijina smrt, kao i sve ono što je iskočilo iz materije Fuge... i iščilelo mu iz uma.
Glukovo ushićenje ga je, međutim, zainteresovalo.
"To nije bilo ništa prirodno", rekao je. "Ni iz daleka. Bio je to savršeni primer onoga što mi iz branše
zovemo abnormalni fenomen."
"Branše?"
"Znate li kako neki ljudi ovih dana zovu Liverpul?"
"Ne."
"Grad duhova."
"Grad duhova?"
"I to s razlogom, verujte mi."
"Na šta ste mislili kada ste rekli branša?"
"U suštini je veoma jednostavno. Ja dokumentujem neobjašnjive događaje; događaje koji nadmašuju
sposobnost razumevanja naučničkih krugova i koje ljudi zbog toga radije ne vide. To su abnormalni
fenomeni."
"Ovo je oduvek bio vetrovit grad", naglasi Kal.
"Verujte mi", reče Gluk, "ovde prošlog leta nije duvao samo jak vetar, bilo je tu još koječega. Jedna
je kuća na drugoj strani reke jednostavno preko noći sravnjena sa zemljom. A usred dana došlo je do pojave
masovnih halucinacija. Stotine ljudi videlo je svetlost na nebu... briljantnu svetlost. Sve to i još mnogo
drugih događaja, odigralo se u blizini ovog grada tokom dva do tri dana. Zar to vama liči na slučajnost?"
"Ne. Ako ste ubeđeni da se to sve..."
"Dogodilo? Oh, da, sve se to stvarno dogodilo, gospodine Muni. Ja već više od dvadeset godina
prikupljam sličan materijal, skupljam i skupljam, i uočio sam izvesna ustrojstva kod tih fenomena."
"Znači, te se stvari ne dešavaju samo ovde?"

136
 "Ma kakvi. Dobijam izveštaje iz cele Evrope. Posle izvesnog vremena, pred vama počne da se
pomalja neka vrsta slike."
Dok je Gluk govorio, Kal se prisetio gde je tog čoveka već video. Na televiziji, govorio je... ako se
dobro sećao... o tome kako je vlada prećutala posetu ambasadora tuđinaca.
"Ono što se dogodilo u Ulici Kočija", govorio je on, "i na više mesta u gradu, deo je ustrojstva koje
je sasvim jasno nama koji proučavamo slične stvari."
"Šta to znači?"
"To znači da nas posmatraju, gospodine Muni. Pomno nas prate celog bogovetnog dana."
"Ko to?"
"Stvorenja sa nekog drugog sveta sa mnogo razvijenijom tehnologijom. Video sam samo deliće
njihovih artefakata, koje su za sobom ostavili nepažljivi putnici. Ali i na osnovu njih može se lako zaključiti
da im ne možemo biti ni kućni ljubimci."
"Stvarno?"
"Poznat mi je taj pogled, gospodine Muni", primeti Gluk sasvim mirno. "Ismevate me. Ali ja sam te
dokaze video vlastitim očima. Naročito mnogo bilo ih je protekle godine. Ili su postali nepažljiviji, ili im
više nije važno da li ćemo ih prozreti."
"A šta to znači?"
"Da njihovi planovi u vezi s nama ulaze u neku konačnu fazu. Da su postavili sve svoje instalacije na
našoj planeti i da ćemo pretrpeti poraz i pre no što krenemo."
"Nameravaju da nas napadnu?"
"Samo se vi rugajte..."
"Ne rugam se. Odista se ne rugam. Ne kažem da je u to lako poverovati, ali..." Prvi put, posle mnogo
meseci, setio se Ludog Munija. "... zanima me ono što imate da mi ispričate."
"Pa", zausti Gluk, a izraz lica mu smekša. "To je osvežavajuća promena. Obično me shvataju kao
razbibrigu. Ali dopustite da naglasim: strašno sam savestan u svojim istraživanjima."
"Verujem da jeste."
"Nemam potrebu da podešavam istinu", izjavi on ponovo. "Dovoljno je ubedljiva već sama po sebi."
On nastavi da govori o svojim nedavnim istraživanjima i o tome šta su mu ona otkrila. Izgleda da su
se širom cele Engleske odigravali čudesni i neobični događaji. Raspitivao se, zatim, da li je Kal čuo za
pljusak riba iz velikih dubina koji je pao na Halifaks?; ili za selo Viltšeru koje se dičilo vlastitom polarnom
svetlošću?; ili za trogodišnjaka iz Blekpula koji je od rođenja savršeno razumeo hijeroglife? Tvrdio je da su
to sve bile istinite priče; proverene. A to su samo najnovije. Ostrvo je izgleda do članaka bilo uronjeno u
čuda za koja je većina njegovih stanovnika bila slepa.
"Istina nam je pred nosom", reče Gluk. "Treba je samo videti. Posetioci su ovde. U Engleskoj."
Bila je to privlačna pretpostavka... apokalipsa riba i mudre dece, pomoću koje se Engleska mogla
prevrnuti naopačke; ali isto tako i besmislena ako se u obzir uzmu činjenice, iako je Gluk bio jako ubedljiv.
Ali nešto nije bilo u redu s njegovim tezama. Kal još nije mogao da dokuči šta... on sigurno nije bio u
poziciji da se oko toga prepire... ali osećao je da je Gluk negde na putu pogrešno skrenuo. Zbunjujući je bio
proces koji je ova čudovišna litanija otpočela u njegovoj glavi; mučio se da se dokopa neke činjenice koju je
nekada posedovao, a koje se više nije sećao. Izmicala mu je za dlaku.
"Razume se, vlasti su stvar zataškale", govorio je Gluk, "ovde u gradu duhova."
"Zataškale?"
"Svakako. Nisu samo kuće nestale. Iščezli su i ljudi. Domamljeni su ovamo, bar tako kažu moja
obaveštenja. Bogati ljudi; ljudi koji imaju uticajne prijatelje, došli su ovamo, ali nikada nisu odavde otišli. Ili
bar ne svojom voljom."
"Neobično."
"Oh, mogu vam ja ispričati priče koje će naveliko zaseniti nestanak jednog plutokrate." Gluk ponovo
zapali cigaru, koja bi se ugasila svaki put kada bi uhvatio novi pravac. Raspaljivao je cigaru dok nije sav bio
obavijen dimom. "Ali tako malo znamo", reče on. "Zato ne prestajem da istražujem, ne prestajem da
postavljam pitanja. Već mnogo ranije bih zakucao na vaša vrata, ali događale su se strašno uzbudljive
stvari."
"Nemam baš nešto naročito da vam ispričam", reče Kal. "Celo to razdoblje mi je nekako
zamagljeno..."

137
 "Da", reče Gluk. "Verujem vam. Na to stalno nailazim. Svedoci jednostavno zaboravljaju. Verujem
da je u pitanju nešto što su naši prijatelji..." on uperi vlažan deo cigare put neba, "... u stanju da izazovu:
mislim na tu zaboravnost. Da li je još neko toga dana bio u kući?"
"Moj otac. Čini mi se."
Čak ni u to više nije bio sasvim siguran.
"Da li bih mogao s njim da porazgovaram?"
"Umro je. Umro je prošlog meseca."
"Oh. Primite moje saučešće. Da li se to iznenada dogodilo?"
"Da."
"Znači prodajete kuću. Prepuštate Liverpul sam sebi?"
Kal slegnu ramenima. "Pa, ne mislim da stvari baš tako loše stoje", odvrati on. Gluk je zurio u njega
kroz dim. "Samo, izgleda da ovih dana ne mogu da donesem nikakvu odluku", priznade Kal. "Kao da živim
u nekom snu."
Nikada nisi izgovorio ništa istinitije, začu neki glas u glavi.
"Razumem", odvrati Gluk. "Stvarno vas razumem."
On otkopča sako i rastvori ga. Kalu odjednom srce brže zakuca, ali čovek samo iz unutrašnjeg džepa
izvuče podsetnicu.
"Evo", reče on. "Molim vas. Uzmite je."
A.V.Gluk, stajalo je na podsetnici, a ispod adrese u Birmingemu nalazila se rečenica ispisana
crvenim mastilom:
Ono što je danas dokazano nekada je bilo tek zamišljeno. "Čiji je to citat?"
"Vilijama Blejka", reče Gluk. "Brak između neba i pakla. Hoćete li zadržati podsetnicu? Ako vam se
bilo šta dogodi; bilo šta... abnormalno... voleo bih da mi se javite."
"Upamtiću", odgovori Kal. On ponovo pogleda podsetnicu. "Umesto čega je ovo V?" upita on.
"Umesto Virdžil", poverljivo mu saopšti Gluk. "Svako treba da ima neku malu tajnu, zar ne?"

2.
Kal je sačuvao podsetnicu, više kao uspomenu na susret nego što je očekivao da će je upotrebiti. Na
neki neuobičajen način osećao se prijatno u društvu tog čoveka, ali to je verovatno bio jedan od onih
neponovljivih susreta. Njihovo drugo viđenje već verovatno ne bi posedovalo ovaj ekscentrični šarm.
Kada se Džeraldina vratila počeo je da joj priča o poseti, ali onda se predomislio i skrenuo razgovor
u sasvim drugom pravcu. Znala je da bi ga ismejala što je tom čoveku uopšte poklonio i minut vremena, jer
Gluk je bio čudak, a njegove teorije neodržive; nije želeo da čuje kako se ruga tom čoveku, pa makar to
ruganje bilo i dobronamerno.
Možda je čovek negde pogrešno skrenuo, ali bar je putovao nekim neobičnim putevima. I mada Kal
više nije mogao da se seti zašto, podozrevao je da im je to zajedničko.

Sedmi deo
DEMAGOG

Sve što se uzdiglo na visok položaj stiglo je tamo zavojitim stepeništem.

Ser Frensis Bekon, Eseji

1. GLASNIK

1.
Te je godne proleće kasnilo, dani u martu bili su sumorni, a noći ledene. Ponekad bi izgledalo da se
zima nikada neće završiti; da će svet zauvek ostati sivilo nad sivilom, sve dok entropija potpuno ne prisvoji
njegov mali život.
Ove nedelje bile su teške za Suzanu i Džerihoa. Međutim, krivac nije bio Hobart: gotovo je počela da
misli kako bi bilo dobro da ih nešto podseti na rizik i otrgne od uživanja kome su se prepustili.
Ali dok je ona patila od ravnodušnosti i dosade, način na koji je Džeriho reagovao na te nedelje bio
je u neku ruku alarmantniji. Zadovoljstvo što ga je osećao uživajući u nedoslednostima Kraljevstva, u čemu

138
su svojevremeno oboje rado uzimali učešća, sada se pretvorilo u oblik opsesije. Potpuno je izgubio
sposobnost da miruje, što ju je u početku privuklo k njemu. Sada je bio pun neke patvorene energije, sve
vreme je ispaljivao reklame i refrene koje je upijao - što mu nije bilo teško jer je bio Babu - poput sunđera,
imitirajući brbljive televizijske detektive i voditelje kvizova. Često su se prepirali, ponekad s puno gorčine;
sve češće je izlazio usred takvih rasprava, kao da je smatrao da nema smisla znojiti se zbog besa, i vraćao se
s kakvom ukradenom stvari - obično pićem - koje bi ispio u samoći ako ne bi nagovorio Suzanu da mu se
pridruži.
Pokušala je da zadovolji njegov nemir tako što su stalno bili u pokretu, ali to je samo još više
pogoršalo bolest.
Počela je da očajava, jer je videla kako se istorija ponavlja posle dva pokolenja, videla je sebe u
Miminoj ulozi.
A onda, nimalo prerano, vreme poče da se prolepšava i ona živnu duhom. Čak je počela da gaji nadu
u to da je potera prekinuta; progonitelji odustali i razišli se kućama. Za otprilike mesec dana, možda, mogli
bi da krenu u potragu za rajem u kome bi ponovo započeli raspredanje.
A onda stvari počeše da se popravljaju.

2.
Nalazili su se u jednom malom gradu izvan Koventrija, sa smešnim imenom Faderles Barn; to je bio
dovoljno dobar razlog kao i bilo koji drugi da tu ostanu. Dan je bio vedar, a sunce gotovo toplo, pa su
odlučili da rizikuju i ostave ćilim u skladištu pansiona koji su pronašli, i da zajedno prošetaju.
Džeriho je upravo izišao od poslastičara s džepovima punim bele čokolade, njegove trenutne strasti,
kada se neko očeša o Suzanu izgovorivši: "Prva levo, pa opet levo", a zatim žurno nastavi dalje ne osvrnuvši
se.
I Džeriho je čuo šta je neznanac rekao pa je istog časa krenuo za njim, sledeći njegova uputstva. Ona
ga pozva, ali ne uspe da ga odvrati od nauma. Na prvoj raskrsnici skrenuo je levo. Suzana pohita za njim,
proklinjući njegovu nepromišljenost koja je već počela da pivlači pažnju prolaznika. Pošto je dva puta
skrenula levo našla se u najužoj od svih ulica, u koju je sunce sasvim sigurno retko zalazilo. Tamo je
Džeriho grlio onog stranca, kao da mu je ovaj davno izgubljeni brat.
Bio je to Nimrod.

3.
"Teško vas je bilo pronaći", reče on, kada su se vratili u zabačeni pansion, zaobilaznim putem, kako
bi Džeriho mogao da ukrade bocu šampanjca da nazdrave. "Malo je nedostajalo da vas uhvatim u Halu, a
onda sam vam izgubio trag. Ali neko vas se setio u hotelu u kome ste odseli. Rekao mi je da si se napio,
Džeriho, je li to tačno? i da su te odneli u krevet."
"Nije isključeno", odvrati Džeriho.
"Ali sada sam tu, i donosim vam važne vesti."
"Kakve?" upita Suzana.
"Vraćamo se kući. Uskoro."
"Otkud znaš?"
"Kapra tako kaže."
"Kapra?" upita Džeriho. Pominjanje tog imena bilo je dovoljno da smesta zanemari čašu. "Kako je to
moguće?"
"Prorok tako kaže. Sve je isplanirano. Kapra s njim razgovara..."
"Stani. Stani!" reče Suzana. "Kakav Prorok?"
"Kaže da moramo raširiti glas", odvrati Nimrod s bezgraničnim oduševljenjem. "Da moramo pronaći
one koji su napustili tkanje i saopštiti im da je sloboda na dohvat ruke. Obišao sam celo Kraljevstvo radeći
upravo to. Slučajno sam naleteo na vas. Kakva sreća, a? Niko nije znao gde ste..."
"Tako je i trebalo da ostane", reče Suzana. "Nameravala sam da stupim u vezu kada ja odlučim da je
sazrelo vreme za to, kada ja budem smatrala da je trag zastareo."
"Već je zastareo", odvrati Nimrod. "Hladan je poput kamena. Mor da si to primetila?" Suzana je
ćutala. "Naši neprijatelji su odustali od potere", nastavi on. "Prorok to zna. On nam prenosi ono šta Kapra
kaže, a Kapra kaže da je našem skrivanju došao kraj."
"Ko je taj Prorok?" upita Suzana.

139
 Nimrodovo odševljenje splasnu. Namršti se i zagleda u nju.
"Prorok je Prorok", reče on. Izgleda da nije bilo potrebno nikakvo dalje objašnjenje.
"Zar mu ne znaš čak ni ime?" upita ona.
"Živeo je blizu Vrtloga", odvrati Nimrod. "Toliko znam. Do upredanja bio je pustinjak. Kapra ga je
pozvao one noći prošlog leta. Napustio je tkanje da bi počeo da širi svoje učenje. Tiranija Kukavica samo što
se nije okončala..."
"Poverovaću u to kada dočekam taj dan", reče Suzana.
"Dočekaćeš ga", reče Nimrod s nepokolebljivom žestinom pravog preobraćenika. "Ovaj put zemlja
će se dići zajedno s nama. Tako tvrde ljudi. Kukavice su prouzrokovale previše zla. Njihovo Doba je
prošlo."
"Meni to zvuči kao pusta želja."
"Slobodno ti sumnjaj..." poče Nimrod.
"I sumnjam."
"...ali ja sam video Proroka. Čuo sam njegove reči. A to su Kaprine reči." Oči su mu sijale
jevanđeoskim sjajem. "Bio sam u bedi kada me je Prorok pronašao. Potpuno slomljen. Molio sam se da
dobijem sve bolesti Kukavica. A onda sam čuo Prorokov glas i otišao k njemu. Pogledajte me sada."
Suzana je već i ranije imala prilike da se raspravlja sa fanaticima - njen se brat preporodio u dvadeset
trećoj i posvetio Hristu - tako da je iz iskustva znala da jednom zadrtom poborniku vere ne vredi
protivsloviti. Jedan njen deo čak je želeo da se pridruži srećnom mnoštvu vernika koje je Nimrod opisao; da
odbaci teret ćilima i pusti Fugu da otpočne nov život. Umorila se od straha da bilo koga pogleda u oči, od
svagdašnjeg prolaženja. Svako zadovoljstvo koje je mogla osetiti zbog toga što je otpadnik, što zna jednu
divnu tajnu, odavno je iščilelo. Sada je želela da ponovo zagnjuri prste u glinu, ili da sedi i flertuje sa
prijateljima. Ali mada je ovaj napev bio privlačan, nije mogla ćutke da ga prihvati. Zaudarao je.
"Otkud znaš da nam svima ne želi zlo?" upita ona.
"Zlo? Kakvo je zlo u slobodi? Moraš, Suzana, vratiti Tkanje. Odvešću te k njemu..." Dok je govorio
ščepao ju je za šaku, kao da se spremao da to smesta učini. Ona izvuče prste iz njegovog stiska.
"U čemu je problem?" upita on.
"Neću samo tako da predam ćilim zato što si ti čuo Reč", odgovori ona besno.
"Moraš", reče on, a u glasu su mu se nazirali i neverica i bes.
"Kada će taj Prorok ponovo da održi govor?" upita Džeriho.
"Prekosutra", odvrati Nimrod, i dalje ne skidajući pogled sa Suzane. "Potera je završena", obrati joj
se on. "Moraš vratiti ćilim."
"A ako ga ne vratim, on će doći po njega?" upita ona. "Je l' to pokušavaš da mi kažeš?"
"Vi Kukavice..." uzdahnu Nimrod. "Uvek samo otežavate stvari. Došao je da nam podari Kaprinu
mudrost. Zašto to ne želiš da shvatiš?" Na trenutak zastade. Kada je ponovo progovorio glas mu više nije bio
vrištav. "Poštujem tvoju sumnjičavost", reče. "Ali moraš shvatiti da se situacija izmenila."
"Mislim da bi trebalo sami da čujemo i vidimo tog Proroka", reče Džeriho. Zatim pogleda Suzanu.
"Slažeš se?"
Ona klimnu.
"Pristajete!" Nimrod se nasmeši. "Dobro, kada ga čujete sve će vam biti jasno."
Čeznula je da se to obećanje pokaže tačnim.
"Prekosutra", ponovi Nimrod. "Prekosutra će se okončati progon."

2. UGLEDAVŠI SVETLOST

1.
Kada je te noći Nimrod otišao, a Džeriho zaspao od previše šampanjca, uradila je nešto na šta se
nikada ranije nije odvažila. Prizvala je menstrum, samo zato da bi joj pravio društvo. U proteklim nedeljama
prikazao joj je mnoge prizore i spasao je od Hobarta i njegove pakosti, ali ona je i dalje bila sumnjičava u
pogledu njegove snage. Još nije bila načisto da li ona njime upravlja, ili vice versa. Večeras je, međutim,
zaključila da na taj način razmišljaju Kukavice, jer oni uvek vrše podele: razdvajaju posmatrača od
posmatranog; breskvu od ukusa koji ona ostavlja na jeziku.
Slične podele bile su korisne samo kao oruđe. U izvesnom trenutku na njih je trebalo zaboraviti. Ma
šta se dogodilo, ona je bila menstrum, a menstrum je bio ona. Ona i on, nerazdvojni.

140
 Kupajući se u njegovoj svetlosti, njene misli se ponovo vratiše na Mimi koja je provela život u
iščekivanju, dok je njene godine prekrivao sve deblji sloj prašine, a ona se nadala čudu koje je kasnilo.
Razmišljajući o tome, počela je tiho da plače.
Ali ne i dovoljno tiho jer je probudila Džerihoa. Začula je njegove korake pred vratima, a zatim i
kucanje na vratima kupatila.
"Gospo?" pozva je on. Tako joj se uvek obraćao kada je nameravao zbog nečega da se izvini.
"Dobro sam", reče ona.
Nije se setila da zaključa vrata, pa ih on sledećeg trenutka otvori. Na sebi je imala samo dugačku
majicu u kojoj je uvek spavala. Videći je tako jadnu, njegovo lice se snuždi.
"Zašto si toliko tužna?" upita on.
"Ništa nije kako treba", bile su jedine reči koje je u tom trenutku pronašla da iskaže svoju
zbunjenost.
Džeriho primeti ostatke menstruma koji su se kretali po podu između njih, njihov sjaj što je
isčezavao kada bi se udaljili iz njene neposredne blizine. Zadržao se na pristojnoj udaljenosti.
"Otići ću sa Nimrodom na mesto sastanka", reče on. "Ti ostani sa Tkanjem. Je l' u redu?"
"Šta ako ga zatraže?"
"Onda ćemo morati da odlučimo", odvrati on. "Ali prvo treba da vidimo tog Proroka. Možda je
prevarant." On zastade, oborivši pogled prema delu poda koji ih je delio. "Mnogi od nas su upravo to", reče
on posle jednog trenutka. "Ja, na primer."
Zurila je u njega dok je neodlučno stajao na vratima. U tom je trenutku shvatila da ga na odstojanju
nije zadržavao umirući blesak menstruma. Izgovorila je njegovo ime, veoma tiho.
"Ne, ti nisi", reče ona.
"Oh, jesam", odvrati on.
Ponovo nastade mučna tišina.
Zatim on reče: "Izvini, gospo."
"Nemaš se zbog čega izvinjavati."
"Izneverio sam te", nastavi on. "Želeo sam toliko mnogo da ti značim, ali sve sam pokvario."
Ona ustade i priđe mu. Obuzeo ga je tako veliki jad da ni glavu nije mogao da podigne. Ona uze
njegovu šaku među svoje i čvrsto je steže.
"Ne bih preživela ove mesece da nije bilo tebe", reče ona. "Bio si mi najdraži prijatelj."
"Prijatelj", ponovi on jedva čujno. "Nikada nisam želeo da ti budem prijatelj."
Osetila je kako mu se šaka trese među njenim i to joj vrati u sećanje pustolovinu iz Ulice Lord, kada
ga je držala za ruku u gomili, delila s njim njegove vizije, njegove užase. Od tada su delili i postelju, što je
bilo prijatno, ali ništa više od toga. Bila je suviše opsednuta zverima koje su joj bile za petama da bi o bilo
čemu drugom razmišljala; bila je suviše blizu njega, a istovremeno suviše daleko da bi primetila koliko pati.
Sada je shvatila i to ju je zaplašilo.
"Volim te, gospo", promrmlja on, gutajući reči još pre no što ih je izgovorio. A onda povuče svoju
šaku iz njenih i udalji se. Ona krenu za njim. U sobi je bilo mračno, a ono malo svetla senčilo mu je napeto
lice i udove koji su podrhtavali.
"Nisam znala", izusti ona i ispruži ruku da mu dodirne lice.
Još od one prve noći kada su se sreli nikada nije pomislila da on nije ljudsko biće; tu je činjenicu još
više zamaglila njegova glad za tričarijama Kraljevstva. Sada se toga setila. Pred sobom je ugledala
pripadnika jedne druge vrste; drugačiju istoriju. Od te pomisli srce joj brže zakuca. On je osetio... ili
primetio ... da se uzbudila i njegovo pređašnje oklevanje odmah je isparilo. Napravio je pola koraka prema
njoj, tako da je jezikom mogao da joj pređe preko usana. Rastvorila je usta kako bi mogla da ga okusi,
istovremeno ga zagrlivši. Tajna joj je uzvratila zagrljaj.
Dok su ranije vodili ljubav bilo im je prijatno, ali u tome nije bilo ničeg izuzetnog. Sada... pošto joj
je izjavio ljubav, kao da se oslobodio... preuzeo je vođstvo na nov način; svlačio ju je gotovo obredno,
ljubeći je bez prestanka, a između poljubaca šaputao joj je reči na jeziku za koji je morao znati da ga ona ne
razume, ali ih je izgovarao krajnje ubedljivo tako da je, iako su joj bile nerazumljive, ipak shvatala njihovo
značenje. Pričao joj je o svojoj ljubavi; bili su to erotični stihovi i obećanja; reči koje su govorile o njegovoj
želji.
Njegov falus, jedna reč; njegovo seme, druga; njena vagina, u koju je usuo svoje pesme, desetina i
više reči.

141
 Ona zatvori oči i oseti kako je razara njegovo recitovanje. Odgovorila mu je na svoj način, uzdasima
i glupostima koji su pronašli mesto u talasanju njegove magije. Kada je zatreptala i ponovo otvorila oči
otkrila je da je ova razmena zapalila i sam vazduh oko njih, njihove reči... i osećanja koja su saopštili...
ispisujući rečnik svetlosti što je laskala njihovoj nagosti.
Kao da se u sobi iznenada našlo mnogo svetiljki, napravljenih od dima i hartije. Podizale su se na
toploti tela onih koji su ih stvarali, a njihova svetlost kao da je oživljavala svaki deo sobe. Videla je na
jastuku gusto izuvijane dlake koje su predstavljale njihovo vlastito pismo; zatim uveličano jednostavno
tkanje čaršava; svuda je videla tananu razmenu između oblika; zidovi su opštili s vazduhom koji su
sadržavali; zavese su ispoljavale strast prema prozoru; stolica prema kaputu prebačenom preko nje i
cipelama ispod nje.
Ali uglavnom je videla njega, a on je predstavljao čudo.
Uhvatila je trenutno kolebanje njegove dužice kada mu je pogled prešao sa tame njene kose na jastuk
po kome je bila razasuta; ugledala je puls njegova srca u mrštenju njegovih usana i u njegovom grlu. Koža
na prsima bila mu je gotovo tajanstveno glatka, ali ispod nje su se nazirali snažni mišići; ruke su mu bile
žilave i ni na trenutak nisu pomišljale da je oslobode svog zagrljaja, već su je stezale isto onako čvrsto kao i
njene njega. U toj posesivnosti nije bilo nikakvog mačizma, već samo hitnje na koju je ona odgovarala više
nego spremno.
Napolju je tama carevala ovom hemisferom, ali oni su svetleli.
Iako sada više nije dolazio do daha potrebnog za reči, njihova je nežnost nastavila da napaja svetlost
što ih je uljuljkivala, i nije se gasila, već je živela kao odjek ljubavnika... venčavajući boju sa bojom, svetlost
sa svetlom, dok soba nije planula.
Voleli su se i spavali, a onda ponovo voleli, a reči su čuvale stražu oko njih, ublaživši njihov sjaj do
umirujućeg treptaja pošto ih je san pohodio po drugi put.
Kada se narednog jutra probudila i razmakla zavese pustivši unutra još jedan uznemiren dan,
prethodne noći se sećala kao vizije čistog duha.

2.
"Počeo sam da zaboravljam, gospo", rekao je toga dana. "Ti si uvek tačno znala šta radiš. Ali ja sam
dopustio da mi to izmakne. Kraljevstvo je snažno. U stanju je da ti ukrade um."
"Ne bi ti zaboravio", reče ona.
On joj dodirnu lice, prešavši joj vrhom prsta do uveta.
"Ti ne."
Kasnije je rekao.
"Voleo bi kada bi mogla da pođeš sa mnom da vidiš Proroka."
"I ja bih volela; ali to nije mudro."
"Znam."
"Ostaću ovde, Džeriho."
"Zbog toga ću se vratiti što brže budem mogao."

3. HARIZMA

Nimrod ga je čekao na mestu sastanka koje su ugovorili dva dana ranije. Džerihou se učinilo da se
njegov žar u međuvremenu još više pojačao.
"Biće to najveće okupljanje do sada..." reče on. "Iz dana u dan sve nas je više. Još samo malo,
Džeriho. Naš narod je spreman i čeka."
"Poverovaću kada budem video."

I video je.
Kada je palo veče Nimrod ga je poveo razrađenim putem do jedne ogromne ruševine, daleko od bilo
kakve naseobine ljudi. Nekada je to bila livnica; ali sreća joj je okrenula leđa kada su se vremena promenila.
Sada će njeni zidovi možda biti svedoci rasplamsavanja jedne sasvim drugačije vatre.
Još dok su se približavali, primetili su da unutra gore svetla, ali inače nije bilo nikakvog zvuka ni
znaka koji bi nagovestio veliko okupljanje kakvo je Nimrod obećao. Nekoliko usamljenih prilika vrebalo je
u zasedi među porušenim pomoćnim zgradama; inače se činilo da je mesto potpuno pusto.

142
 Kada je, međutim, prošao kroz vrata, Džeriho se suočio sa prvim šokom od mnogih koje će doneti ta
noć: ogromna zgrada bila je ispunjena do poslednjeg mesta stotinama Vidovnjaka. Video je pripadnike svih
Korena, Babu i Je-me, Lo i Aja; video je starce i žene, bebe u naručju. Neki koje je poznavao prvi put su
ostali u Tkanju, očigledno su prošlog leta odlučili da oprobaju sreću u Kraljevstvu; ostali su bili potomci
onih koji su odbacili Tkanje još prvi put; imali su nešto u sebi što ih je izdvajalo od ostalih. Mnogi od njih
stajali su po strani od svojih sunarodnika, i kao da su se plašili da će ih se ovi odreći.
Potpuno se smeo posmatrajući fizionomije sa tananim pečatom njegovih sunarodnika Vidovnjaka,
brižljivo odevene i našminkane a la mode; Vidovnjaci odeveni u farmerke i kožne jakne, šarene haljine i sa
visokim potpeticama. Ako je suditi po njihovom izgledu mnogima od njih dobro je išlo u Kraljevstvu; čak su
možda i napredovali. Pa ipak, sada su bili ovde. Šapat o oslobađanju pronašao ih je u njihovim skrovištima
među Kukavicama, i oni su došli, donevši sa sobom svoju decu i svoje molitve. Vrsta koja je o Fugi znala
samo ono što su do nje donele glasine i jeres, privučena nadom da će videti mesto koje njihova srca nikada
nisu zaboravila.
Uprkos početnom cinizmu, sada je bio dirnut ovim ćutljivim mnoštvom u iščekivanju.
"Rekoh ti", prošaputa Nimrod dok je vodio Džerihoa kroz gužvu. "Pokušaćemo da se probijemo
skroz napred, važi?"
Na kraju prostrane dvorane bio je podignut podijum ukrašen cvećem. Svetla koja je stvorio zanos
Babua lebdela su u vazduhu, treperavo iz visine osvetljavajući pozornicu.
"Uskoro će doći", reče Nimrod.
Džeriho u to nije sumnjao. Već je primetio neko kretanje na suprotnom kraju dvorane; nekoliko
prilika, odevenih u istovetnu tamnoplavu odeću, naređivalo je gomili da se povuče nekoliko jardi od
pozornice. Poklonici su poslušali naređenje bez reči.
"Ko su oni?" upita Džeriho, pokazavši glavom prema prilikama u uniformama.
"Prorokova elita", odvrati Nimrod. "Oni su uz njega i noć i dan. Štite ga od zala."
Džeriho više nije stigao da postavi nijedno pitanje. U golom zidu od cigala na stražnjoj strani
platforme počela su da se otvaraju jedna vrata, a kroz dvoranu stade da se pronosi drhtaj uzbuđenja. Pastva
krenu prema platformi. Bujica osećanja bila je zarazna; koliko god da se trudio da ostane kritički raspoložen,
Džeriho je osetio kako mu srce ludački lupa od uzbuđenja.
Kroz otvorena vrata pojavio se jedan pripadnik elite, noseći običnu drvenu stolicu. Spustio ju je u
prednjem delu platforme. Gomila je gurala Džerihoa s leđa; stiskali su ga sa svih strana. Sva lica osim
njegovog bila su okrenuta prema pozornici. Na obrazima pojedinaca blistale su suze: bili su prenapeti usled
čekanja. Drugi su mrmljali molitve.
A onda, kroz vrata iziđoše još dvojica iz elite koji se posle nekoliko koraka razdvojiše i otkriše jednu
priliku odevenu u bledožutu halju; kada je ugledaše, prisutnima se oteše mnogobrojni uzdasi. Džeriho je
očekivao zanosan povik dobrodošlice, ali doživeo je samo da se mrmljanje koje je počelo nešto ranije sada
pojača; bio je to nežan, čeznutljiv zvuk koji je pokretao dušu.
Lebdeći plamenovi iznad platforme postaše sjajniji. Mrmljanje dobi na dubini i u odjeku. Džeriho je
morao da ulaže velike napore da im se i sam ne pridruži.
Svetla su dostigla stepen belog usijanja, ali Prorok je i dalje stajao u pozadini izvan tog plamena
slave. Držao se stražnjeg dela, izazivajući gomilu, koja ga je preklinjala svojim mrmljanjem da se pokaže.
Odolevao je; pozivali su ga, a njihove neme molitve postajale su grozničave.
Tek posle tri ili četiri minuta ovakvog zadržavanja, odlučio je da udovolji njihovoj molbi i stupi na
svetlost. Bio je dosta krupan... iz porodice Babu, nagađao je Džeriho... ali izvesna nesigurnost mu je
usporavala korake. Crte lica dobroćudne, čak pomalo feminizirane; kosa, bela griva, svilenkasta kao u bebe.
Kada je stigao do stolice, on sede... očigledno uz izvestan napor... i osmotri okupljene. Malo pomalo
mrmljanje postade veoma tiho. Međutim, on nije progovorio dok nije nastala potpuna tišina. A kada ih je
oslovio to nije učinio glasom kakav je Džeriho očekivao od Proroka: vrištavim, opsednutim. Glas mu je bio
tih, melodičan; ton nežan, čak oklevajući.
"Prijatelji moji..." poče on. "Okupili smo se ovde u Kaprino ime..."
"Kapra..." Čuo se šapat od zida do zida.
"Čuo sam Kaprine reči. U njima stoji da je vreme veoma, veoma blizu." Džeriho pomisli kako on
govori gotovo protiv volje, kao da je nosilac ovog znanja, ali da se zbog toga ne oseća nimalo prijatno.
"Ako među vama ima onih koji sumnjaju..." reče Prorok, "... neka se spreme da odbace svoje
sumnje."

143
 Nimrod pogleda na brzinu Džerihoa kao da želi da kaže: misli na tebe.
"Svakim danom ima nas sve više..." govorio je Prorok. "Kaprina reč stiže svuda, pronalazi put do
zaboravljenih i zaboravnih. Ona unosi nemir u usnule i budi ih. Umiruće nagoni da zaigraju." Govorio je
veoma tiho, puštajući da rečitost nadoknadi glasnost. Pastva ga je slušala poput dece. "Uskoro Ćemo biti kod
kuće", reče on. "Vratićemo se među naše voljene, hodićemo putevima kojima su hodili naši očevi i majke.
Više nećemo morati da se krijemo. To nam Kapra poručuje. Uzdići ćemo se, prijatelji. Uzdići i zasijati."
Dvoranom se razlegoše prigušeni jecaji. Čuo ih je i ućutkao blagim osmehom.
"Čemu suze?" upita on. "Predviđam skori kraj plaču. Kraj čekanju."
"Tako je", zaori se kroz gomilu. "Tako je. Tako je."
Džeriho oseti da ga obuzima plima odobravanja. Više nije osećao želju da se odupre. On je pripadao
ovim ljudima, zar ne? Njihova tragedija bile je i njegova tragedija; a njihova žudnja njegova.
"Tako je..." uhvatio je sebe kako govori, "tako je... tako je..."
Nimrod koji je stajao pored njega upita: "Veruješ li sada?" a onda se i sam pridruži skandiranju.
Prorok podiže šake u rukavicama kako bi ih utišao. Ovog puta je duže potrajalo dok se nisu smirili, a
kada je Prorok ponovo progovorio glas mu je bio snažniji, kao da se hranio podrškom koju mu je ukazivala
pastva.
"Prijatelji moji. Kapra voli mir isto onoliko koliko i mi, ali nemojmo se zavaravati. Imamo puno
neprijatelja. Neprijatelje među ljudima, a takođe ih ima i među nama samima. Ima mnogo onih koji su nas
prevarili. Kovali zavere sa Kukavicama kako bi naše zemlje zadržali u snu. Kapra je to video svojim
vlastitim očima. Izdaja i laži, prijatelji moji; posvuda." On na trenutak povi glavu kao da mu je teret ovih
reči bio pretežak. "Šta da učinimo?" upita on očajnim glasom.
"Povedi nas!" povika neko.
Na te reči Prorok podiže glavu i pokaza im svoje zabrinuto lice.
"Ja vam samo mogu pokazati put", pobuni se on.
Ali malopređašnji povik prihvatalo je sve više prisutnih u dvorani i on je iz trenutka u trenutak bivao
sve glasniji.
"Povedi nas!" izvikivali su. "Povedi nas!"
Prorok lagano ustade. Ponovo podiže ruke da utiša pastvu, ali sada nisu nameravali da se povinuju
njegovoj želji.
"Molim vas..." reče on, po prvi put primoran da podigne glas. "Molim vas! Saslušajte me!"
"Sledićemo te!" Vikao je Nimrod. "Sledićemo te!"
Da li se to Džerihou pričinilo, ili su svetla iznad pozornice počela jače da svetle, a Prorokova kosa
postala oreol iznad njegovog doroćudnog lica. Ako je trebalo suditi po njegovom izrazu lica, poziv na oružje
koji je dolazio iz dvorane veoma ga je uznemirio; vox populi tražio je nešto više od neodređenih osećanja.
"Saslušajte me", molio ih je. "Ako želite da vas ja vodim..."
"Da!" zagrme iz pet stotina grla.
"Ako je to ono što želite, moram vas upozoriti da neće biti nimalo lako. Moraćemo se odreći
nežnosti. Moraćemo biti čvrsti poput kamena. Krv će teći potocima."
Njegovo upozorenje ni za trunku nije smirilo gomilu. Šta više, samo je još uzdiglo njihovo
oduševljenje do novih visina.
"Moramo biti lukavi..." reče Prorok, "... kao što su bili lukavi i oni koji su kovali zavere protiv nas."
Gomila samo što nije rušila zidove, a Džeriho zajedno s njima.
"Fuga nas zove da se vratimo kući!"
"Kući! Kući!"
"A Njen glas ne smemo zanemariti. Moramo krenuti!"
Vrata na stražnjoj strani pozornice bila su odškrinuta, verovatno stoga da bi Prorokova svita mogla
da čuje govor. Džerihoov pogled u jednom trenutku privuče neko kretanje. Tamo na vratima stajao je neko
čije je lice mislio da poznaje...
"Zajedno ćemo ući u Fugu", govorio je Prorok, a glas mu je konačno postao snažan i odlučan.
Džeriho više nije gledao u govornika već pored njega pokušavajući da izdvoji posmatrača na vratima
iz tame koja ga je skrivala.
"U Kaprino ime ćemo oduzeti Fugu od naših neprijatelja."
Čovek koga je Džeriho posmatrao napravi korak napred i na trenutak ga obasja pokretni zrak
svetlosti. Džeriho oseti grč u stomaku kada tom licu dodade i ime. Ono se smešilo ali on je znao da to nije

144
posledica dobrog raspoloženja, jer njegov vlasnik nije znao šta je to. Isto kao što nije znao šta je ljubav; ili
milosrđe...
"Vičite, sunarodnici moji! Vičite!"
Bio je to Hobart.
"Neka nas čuju i u svom snu. Neka nas čuju i uplaše se našeg suda!"
U to nije bilo sumnje. Vreme koje je Džeriho proveo u inspektorovom društvu zauvek mu se urezalo
u um. To je bio Hobart.
Posle svakog sloga Prorokov glas bivao je sve snažniji. Činilo se da mu je i lice na neki tanani način
postalo uznesenije. Ni traga dobrodušnosti; sada se sve pretvorilo u opravdani bes.
"Raširite reč..." govorio je. "Prognani se vraćaju!"
Džeriho je sada posmatrao celu ovu predstavu na nov način, i dalje se naizgled oduševljavajući, dok
su mu se u glavi u kojoj je bubnjalo, motala nebrojana pitanja.
A glavno među njima glasilo je: Ko je ovaj čovek koji je pokrenuo Vrstu obećavajući im
Izbavljenje? Nevini pustinjak, kako ga je Nimrod opisao, koga Hobart iskorištava za vlastite ciljeve? To bi
još bilo i najbolje. A najgore, da su on i Hobart u dosluhu; zavera koju su skovali jedan pripadnik Vrste i
jedan pripadnik Čovečanstva imajući na umu samo jedno: doći u posed Fuge, a možda je i uništiti.
Zaglušivali su ga glasovi koji su ga okruživali sa svih strana, ali Džeriho više nije plutao na ovoj
bujici, on se davio u njoj. Ti ljudi bili su stočna hrana; Hobartove bene. Bilo mu je muka i od same pomisli
na to.
"Spremite se", govorio je Prorok okupljenima. "Spremite se. Uskoro će kucnuti čas."
Posle tog obećanja, svetla iznad pozornice se ugasiše. Kada su se ponovo upalila, nekoliko trenutaka
kasnije, Kaprinog glasa više nije bilo; za sobom je ostavio praznu stolicu i pastvu spremnu da sledi kuda god
on izabere da je povede.
Širom dvorane čuli su se povici koji su tražili da im se ponovo obrati, ali vrata u stražnjem delu
pozornice bila su zatvorena i nisu se ponovo otvorila. Postepeno shvatajući da neće ubediti svoga vođu da se
još jednom pojavi, gomila poče da se razilazi.
"Zar ti nisam rekao?" upita Nimrod. Smrdeo je na znoj kao i svi drugi. "Nisam li ti rekao,"
"Jesi, rekao si."
Nimrod ščepa Džerihoa za ruku.
"Hajdemo", reče on dok su mu oči sijale. "Idemo do Proroka. Reči ćemo mu gde se nalazi ćilim."
"Sada?"
"Zašto da ne? Zašto da neprijateljima damo vremena da se pripreme?"
Džeriho jedva da je i bio svestan ovog razgovora. Imao je spreman izgovor.
"Suzanu moramo ubediti da je to mudro", reče on. "Ja to mogu najbolje da učinim. Meni veruje."
"Onda ću poći s tobom."
"Ne. Obaviću to sam."
Nimrod ga zabrinuto pogleda; možda čak i sumnjičavo.
"Nedavno sam te čuvao", podseti ga Džeriho, "kada si bio beba." To je bio njegov kec iz rukava.
"Sećaš se?"
Nimrod nije mogao da sakrije osmeh. "Kakva vremena", reče on.
"Moraćeš opet da mi veruješ kao što si mi onda verovao", reče Džeriho. Nije voleo da obmanjuje, ali
nije imao vremena za moralne sitnice. "Pusti me da odem do Suzane, pa ćemo nas dvoje doneti ćilim ovamo.
Onda možemo zajedno do proroka; svo troje."
"Dobro", složi se Nimrod. "Pretpostavljam da u tome ima nekog smisla."
Zajedno krenuše ka vratima. Džeriho se pozdravi sa Nimrodom i još jednom mu ponovi
malopređašnja obećanja, a onda se udalji. Kada je prešao dovoljan deo puta i našao se okružen tamom, on u
velikom luku zaobiđe zgradu i krenu nazad prema njoj.

4. ŠTO SE TIČE DOBRIH LJUDI

Dok je stražario na stražnjoj strani livnice počela je da pada kiša, ali posle dvadeset minuta, čekanje
mu se isplatilo. Vrata su se otvorila i pojavila su se dvojica iz Prorokove elite. Pošto su jedva čekali da se
sklone sa kiše i nađu u kolima... nekoliko ih je stajalo parkirano iza zgrade... ostavili su za sobom odškrinuta

145
vrata. Džeriho je ostao skriven u šiblju s koga se po njemu cedila voda sve dok se nisu odvezli, a onda je
pohitao prema vratima i tiho ušao.
Našao se u jednom prljavom hodniku neomalterisanih zidova iz koga se račvalo nekoliko malih
prolaza. Na kraju hodnika, gde je on stajao, gorela je lampa; sve ostalo bilo je u mraku.
Kada se udaljio od ulaznih vrata... i zvuka kiše... začuo je glasove. Krenuo je u njihovom pravcu, a
prolaz kojim se kretao postajao je sa svakim korakom sve mračniji, jer se udaljavao od sijalice. Reči su čas
dopirale do njega, čas zamirale.
"...njihov miris..." govorio je neko. Začuo se smeh. Iskoristivši ga kao zaklon, Džeriho brže krenu u
pravcu tog zvuka. Svetlost još jedne svetiljke, mada prigušena, dopre do njegovih napregnutih očiju.
"Prave budalu od tebe", reče neki drugi glas. Odgovorio je Hobart.
"Veruj mi, blizu smo", reče on. "Ščepaću je."
"Ma pusti ženu..." začu se odgovor. Taj drugi glas je možda pripadao Proroku mada je promenio
boju. "... ja želim ćilim. Sve vojske sveta ne vrede ni pišljiva boba ako nemamo šta da osvojimo."
Sada više nije vodio računa o tome kako se izražava: sada se nimalo nije libio da povede vojsku;
nestalo je sve one lažne skromnosti. Džeriho priđe bliže vratima kroz koja su dopirali glasovi.
"Skidajte ovo đubre sa mene", naredi Prorok. "Ugušiću se."
Tek što je to rekao, razgovor s druge strane vrata potpuno zamre. Džeriho zadrža dah, plašeći se da
ne propusti nastavak, izgovoren možda šapatom. Ali ništa nije mogao da čuje.
A onda se ponovo javi Prorok.
"Među nama ne bi trebalo da bude tajni...", reče on, očigledno uzgred. "Svojim očima treba verovati,
zar to nije njihov moto?"
U tom trenutku neko širom otvori vrata. Džeriho nije imao vremena da se povuče, već je posrnuo
napred i našao se u sobi. Hobart ga je istog časa ščepao, i stao da mu zavrće ruku iza leđa, umalo ne slomivši
kost, istovremeno čvrsto pritiskajući Džerihoovu glavu tako da je ovaj nije mogao pokrenuti.
"Bila si u pravu", reče Prorok. Stajao je potpuno nag na sredini sobe, razmaknutih nogu, raširenih
ruku, dok se sa njega cedio znoj. Jedna gola sijalica bacala je neumoljivu svetlost na njegovo bledunjavo
telo koje se pušilo.
"U stanju sam da ih namirišem", reče glas koji Džeriho odmah prepoznade, i vračara Imakolata stupi
u njegovo vidno polje. Uprkos nezavidnom položaju u kome se našao osetio je izvesno zadovoljstvo
ugledavši njeno unakaženo lice. Neko je naneo bol ovom stvorenju. To je bio dobar povod za radovanje.
"Kako dugo si prisluškivao?" Prorok upita Džerihoa. "Jesi li čuo išta zanimljivo? Kaži nam."
Džeriho ponovo pogleda u tog čoveka. Trojica iz elite bavila su se njegovim telom; trljali su ga
peškirom. Nisu uklanjali samo znoj; već su skidali i komade mesa... sa vrata, ramena, ruku i šaka. To je
znači bilo smrdljivo đubre na koje ga je Džeriho čuo kako se žali; svlačio je Prorokovu kožu. Vazduh je
smrdeo od zadaha otrovnih zanosa: pokvarene vračarine magije.
"Odgovori čoveku", reče Hobart, još jače zavrnuvši Džerihou ruku tako da samo što nije pukla.
"Ništa nisam čuo", zadahta Džeriho.
Čovek koji se pušio istrgnu peškir iz ruku jednog od pomoćnika.
"Isuse", reče on, trljajući lice. "Ovo je prava pošast."
Komadi mesa otpadali su ispod peškira i padali na pod, šišteći. On odbaci i uprljani peškir, zatim
ponovo pogleda Džerihoa. Ostaci iluzije još su se mestimično držali njegovog lika, ali glumac se sada lako
mogao prepoznati: Šedvel Prodavac, kao od majke rođen. On strgnu i sedu periku sa glave, pa i nju baci na
pod, a onda puknu prstima. Između prstiju mu se istog časa nađe već upaljena cigareta. On uvuče jedan
dubok dim, otravši jabučicom dlana lopticu ektoplazme ispod oka.
"Jesi li bio na skupu?" upita on.
"Svakako da je bio", reče Imakolata, ali je Šedvel ućutka jednim oštrim pogledom. Sasvim nesvesno
stade da povlači kožicu na penisu.
"Jesam li bio dobar?" upita on. "Ma, šta pitam, svakako da sam bio dobar."
Zurio je u svoju sramotu preko sjajnog trbuha. "Ko si, do đavola, ti?" upita on.
Džeriho je ćutao.
"Nešto sam te pitao", reče Šedvel. On gurnu cigaretu u usta i raširi ruke, kako bi njegovi garderoberi
mogli da završe posao. Nastaviše da peškirima uklanjaju preostalu ektoplazmu sa njegovog lica i tela, a
zatim ga napuderisaše od glave do pete.
"Ja ga poznajem", javi se Hobart.

146
 "Zaista?"
"On je partner one žene. On je sa Suzanom."
"Stvarno?" upita Šedvel. "Došao si da se nagodimo oko prodaje, a? Da vidiš koliko ćemo ti za nju
platiti?"
"Nisam je video..." reče Džeriho.
"Oh, jesi, i te kako jesi", reče Šedvel. "I kazaćeš nam gde je možemo naći."
Džeriho sklopi oči. Oh, bogovi, neka se ovo završi, pomisli on; samo da ne patim. Nisam jak. Nisam
jak.
"Neće dugo izdržati", promrmlja Šedvel.
"Reci mu", naredi Hobart. Džeriho vrisnu kada kosti počeše da mu krckaju.
"Prestani s tim!" reče Šedvel. Stisak malo popusti. "Neću da gledam te tvoje brutalnosti", izjavi
Prodavac. Zatim povisi glas. "Razumeš?" upita on. "A? Razumeš li?"
"Da, gospodine."
Šedvel nešto progunđa, a zatim se okrenu prema Imakolati; isto onako naglo kao što je pobesneo
tako se i smirio.
"Mislim da bi tvoje sestre uživale u njemu", reče on. "Pozovi ih, molim te?"
Vračara to i učini; pozivi koje je oblikovala svojim iskrivljenim usnama podsećali su na dah u
ledenom jutru. Šedvel ponovo svrati pažnju na Džerihoa, obrativši mu se dok se oblačio.
"Iskusićeš i nešto više od bola", napomenu on kao uzgred, "ako mi ne kažeš gde mogu da nađem
ćilim."
On navuče pantalone i zakopča šlic, bacajući povremene poglede u Džerihoovom pravcu.
"Šta čekaš?" obrati se on zatvoreniku. "Da se nagodimo?"
Zatim poče da vezuje kravatu dok su se njegovi pomoćnici bavili pertlama.
"Dugo ćeš čekati, prijatelju. Ovih dana se ne trampim. Ne častim. Uskoro više neću biti Prodavac."
On uze sako od pomoćnika i navuče ga. Podstava zasvetluca. Suzana je upoznala Džerihoa s
njegovim moćima; ali izgleda da Šedvel nije nameravao da mu izvuče priznanje na taj način.
"Kaži mi gde mogu da nađem ćilim", reče on, "ili će te sestre i njihova deca rastaviti na sastavne
delove. Mislim da nije teško izabrati."
Džeriho ništa ne reče.
Iz hodnika dopre ledeni vetar.
"Ah, dame", reče Šedvel; i Smrt ulete kroz vrata.

5. ČASOVI PROLAZE

1.
A njega još nema.
Bilo je tri i trideset ujutro. Još od kasnih sata stajala je kraj prozora; gledala je pijance kako galame, i
dve kurve bez nade na uspeh kako očajnički pokušavaju da pogode posao, dok nije naišao policijski auto i
onda su ih ili uhapsili ili unajmili. Sada je ulica bila pusta, i sve što je mogla da posmatra bili su semafori na
raskrsnicama... zeleno, crveno, žuto, zeleno... nigde nijednog automobila. A njega još nema.
Iscrpila je svu silu objašnjenja. Da skup još traje, pa ne može da se izvuče kako ne bi pobudio
sumnju; da je u publici našao prijatelje i s njima priča o starim vremenima. Te ovo, te ono. Ali nije mogla da
poveruje ni u jedan od tih izgovora. Nešto nije bilo u redu. I ona i menstrum su toga bili svesni.
Nisu napravili nikakav plan za slučaj nužde, što je bilo glupo. Kako su mogli ispasti takve budale?;
neprestano se pitala. I tako je sada koračala po uskoj sobi ne znajući šta bi bilo najbolje da preduzme; nije
želela da ode da se on ne bi vratio nekoliko minuta pošto ona napusti hotel i ne nađe je, a plašila se i da
ostane, jer moglo se dogoditi da su ga uhvatili i da ga upravo sada muče kako bi im otkrio gde je mogu naći.
Morala je verovati da će se sve dobro svršiti. Tešila se da će se on uskoro vratiti i nastavljala strpljivo
da ga čeka. Ali iskustvo ju je naučilo da drugačije gleda na stvari. Život nije bio takav.
U četiri i petnaest počela je da se pakuje. Od same činjenice što je priznala sebi kako nešto nije u
redu, da su ona i Tkanje u opasnosti, skočio joj je adrenalin. U četiri i trideset ponela je ćilim niz stepenice.
Bio je dugačak i kabast, ali poslednjih meseci izgubila je sve suvišne kilograme i otkrila mišiće za koje nije
ni znala da ih ima. Menstrum je ponovo bio uz nju, telo od volje i svetlosti koje je bilo u stanju da za
nekoliko minuta učini ono za šta bi mu u normalnim okolnostima bili potrebni sati.

147
 Pa ipak, dok je ubacivala torbe (spakovala je i njegove stvari) u prtljažnik kola, na nebu je već rudela
zora. Sada se više neće vratiti, govorila je sebi. Nešto ga je zadržalo, a ako ne požuri zadržaće i nju.
Odvezla se boreći se sa suzama, ostavivši za sobom još jedan neplaćeni račun.

2.
Možda bi Suzana osetila izvesno malo zadovoljstvo da je mogla da vidi izraz Hobartovog lica kada
je, manje od dvadeset minuta pošto je otišla, stigao u hotel čije mu je ime dao zatvorenik.
Mnogo je krvi i reči prosuo dok su se zveri bavile njime. Ali te su reči bile nepovezane; obično
trabunjanje iz koga je Hobart pokušao da izvuče neki smisao. Između jecaja i blebetanja bilo je, razume se,
reči o Fugi; i Suzani. Oh moja gospo, stalno je ponavljao, oh moja gospo; a onda bi ponovo počeo da jeca.
Hobart ga je puštao da plače, i krvari, zatim ponovo da plače, dok se čovek nije opasno približio smrti. A
onda mu je postavio jednostavno pitanje: Gde je tvoja dama? I budala je odgovorila, jer više uopšte nije
znao ko mu je postavio pitanje, pa čak ni da li je na njega odgovorio.
I tako je Hobart sada stajao na mestu koje je čovek naveo. Ali gde je bila dama iz njegovih snova?
Gde je bila Suzana? Ponovo je nestala: umakla, ostavivši za sobom još toplu kvaku i prag koji i dalje tuži za
njenom senkom.
Ovaj put je bio veoma blizu. Umalo je nije ščepao. Koliko će još vremena proteći pre no što u mrežu
uhvati njenu tajnu, jednom i zauvek, pre no što njenu srebrnu svetlost bude držao među prstima? Nekoliko
časova. Najviše nekoliko dana.
"Malo je nedostajalo da je se dočepao", reče on sam sebi. Zatim privinu knjigu bajki čvrsto na grudi,
kako nijedna reč iz nje ne bi umakla, i napusti sobu svoje dame da bi nastavio poteru.

6. ZDRAVO, STRANČE

1.
Nije joj se dopadalo što mora da napusti grad, jer je negde u njemu ostavljala i Džerihoa, ali šta god
da je osećala prema njemu - a to je već samo po sebi bilo zapetljano - znala je da ne sme oklevati. Morala je
poći, i to smesta.
Sama? Koliko će dugo, koliko dugo može da preživi sama? Kola, ćilim i žena koja ponekad nije čak
ni bila sigurna da je ljudsko biće...
Širom cele zemlje imala je prijatelja i rođaka, ali među njima nijednu osobu koju je toliko dobro
poznavala da bi u nju mogla imati bezgranično poverenje. Pored toga, nema sumnje da bi joj postavljali
pitanja, a ona se sigurno ne bi usudila čak ni da pokuša objasniti bilo koji deo ove priče. Razmišljala je o
tome da se vrati u London; u stan u Betersiju gde ju je čekao njen stari život - Finegan i njegove
svakodnevne ljubavne poruke, krčazi, vlaga u kupatilu. Ali i tamo će joj postavljati pitanja. Bilo joj je
potrebno društvo osobe koja će je jednostavno prihvatiti, ne postavljajući nikakva pitanja.
To je morao biti Kal.
Čim ga se setila, raspoloženje joj se popravilo. Pred sobom je ponovo videla njegov neobuzdan
osmeh, blag pogled i čula još blaže reči. Verovatno je bilo mnogo opasnije poitražit njega, nego vratiti se u
London, ali bila je umorna od odmeravanja rizika.
Postupiće nagonski; a nagoni su govorili:

2.
"Kale?"
Na drugom kraju nastala je poduža tišina, tako da je čak pomislila da se veza prekinula.
"Kale, jesi li tu?"
On tek tada progovori: "Suzana?"
"Da. Ja sam."
Osetila je da samo što nije zaplakao izgovarajući njeno ime.
"Moram te videti, Kale."
"Gde si?"
"U samom središtu grada. Blizu nekog spomenika kraljici Viktoriji."
"Na kraju Ulice Kasl."
"Ako ti tako kažeš. Možemo li se naći? Hitno je."

148
 "Da, svakako. Nisam daleko odatle. Izvući ću se s posla. Vidimo se na stepenicama za deset minuta."
Stigao je za sedam, odeven u tamnosivo poslovno odelo, sa podignutom kragnom jer je sipila kiša,
nalik na stotinu drugih mladića - računovođa i mlađih poslovođa - koje je videla kako prolaze dok ga je
čekala ispod Viktorijinog kraljevskog pogleda.
Nije ju zagrlio, čak je nije ni dodirnuo. Jednostavno se zaustavio na dva jarda od mesta na kome je
stajala, zagledao se u nju s nekom mešavinom zadovoljstva i zbunjenosti i rekao:
"Zdravo."
"Zdravo."
Kiša je sve jače i jače padala.
"Da popričamo u kolima?" upita ona. "Ne volim da ostavljam ćilim bez nadzora."
Kada je pomenula ćilim, pogled mu postade samo još zbunjeniji, ali ništa ne reče.
Po glavi mu se još motala nejasna slika o tome kako pretura po prljavom skladištu tražeći neki ćilim,
ali cela ta stvar mu je stalno izmicala.
Kola su bila parkirana u Ulici Voter, na dohvat spomenika. Kiša je dobovala po krovu dok su sedeli
jedno pored drugog.
Njen skupoceni teret, koji je tako nevoljno napuštala, bio je smešten u prtljažniku, presavijen napola
i ovlaš prekriven čaršavom. Koliko god da se trudio nije mogao da se seti zbog čega joj je ćilim bio toliko
važan; ili zašto je ova žena - s kojom je, koliko se sećao, proveo svega nekoliko časova - bila njemu toliko
važna. Zbog čega je čim je čuo njen glas preko telefona pohitao da se nađe s njom? Zašto je osetio grčeve u
stomaku kada ju je ugledao? Bilo je apsurdno i frustrirajuće toliko osećati, a znati tako malo.
Uveravao je sebe kako će se stvari razjasniti kada počnu o njima da razgovaraju.
Ali pogrešio je. Što su više razgovarali, on je postajao zbunjeniji.
"Potrebna mi je tvoja pomoć", reče ona. "Ne mogu sada sve da ti objasnim - nemamo vremena - ali
očigledno se pojavio neki Prorok koji obećava povratak u Fugu. Džeriho je otišao na skup i nije se vratio..."
"Stani malo", reče Kal podigavši šake da bi zaustavio ovu bujicu obaveštenja. "Polako. Ne mogu da
te sledim. Džeriho?"
"Sećaš se Džerihoa?" upita ga ona.
Ime je bilo neobično, nije se lako zaboravljalo. Ali on nije mogao da mu doda lice.
"Zar bi trebalo da ga poznajem?" odvrati on pitanjem.
"Pobogu, Kale..."
"Da budem iskren... mnoge stvari su mi... zamagljene."
"Ali mene se dobro sećaš."
"Da, razume se. Razume se."
"I Nimroda. Apoline. Noći provedene u Fugi."
Još pre no što je promrmljao "Ne." bilo joj je jasno da se on ničega ne seća.
Možda je u pitanju bio neki prirodni proces; sredstva kojima se um služio kada bi se našao pred
iskustvima koja su protuslovila uvreženim predrasudama vezanim za prirodu stvarnosti. Ljudi su
jednostavno zaboravljali.
"Sanjam čudne snove", reče Kal, zbunjenog izraza lica.
"Kakve snove?"
On odmahnu glavom. Znao je da u svom rečniku ne poseduje odgovarajuće reči kojima bi ih mogao
opisati.
"Teško mi je da pričam o tome", reče on. "Kao da sam dete, znaš? Ali nisam. Koračam po nekom
mestu na kome nikada nisam bio. Međutim, ne osećam da sam se izgubio. Oh, sranje..." On odustade, besan
zbog zamuckivanja. "Ne umem to da ti opišem."
"Bili smo tamo", reče mu ona mirno. "Ti i ja. Bili smo tamo. Ono o čemu sanjaš, Kale, postoji."
Dugo je zurio u nju. I dalje je bio zbunjen, ali zbunjenost je sada smekšao jedva primetan osmeh.
"Postoji?" upita on.
"Oh, da. Stvarno."
"Pričaj mi", zamoli on nežno. "Molim te, pričaj mi o tome."
"Ni sama ne znam odakle da počnem."
"Pokušaj", reče on. "Molim te." U očima mu se nazirala takva žudnja, takva potreba da sazna.
"Ćilim...", reče ona.
On baci pogled na njega. "Je li tvoj?" upita on.

149
 Morala je da se nasmeje.
"Nije", odvrati ona. "Mesto o kome sanjaš... ovde je. U tom ćilimu."
Primetila je kako se u njemu neverica bori protiv poverenja u nju.
"Ovde?" upita on.
Ponekad je i njoj samoj bilo teško da to shvati, a bila je u prednosti u odnosu na Kala, pa čak i u
odnosu na jadnog Džerihoa: imala je menstrum koji je predstavljao kriterijum za čuda. Nije ga krivila što je
bio sumnjičav.
"Moraš mi verovati", reče ona. "Koliko god to neverovatno zvučalo."
"Sve ja to znam", reče on odlučnim glasom. "Negde duboko u sebi, ja to sve znam."
"Svakako da znaš. I svega ćeš se setiti. Pomoći ću ti da se setiš. Ali sada meni treba tvoja pomoć."
"Samo reci. Šta ti treba?"
"Progone me."
"Zašto? Ko?"
"Pričaću ti o njima kada bude prilike za to. Suština je u tome da oni žele da unište zemlju o kojoj
sanjaš, Kale. Svet skriven u tom tamo ćilimu. Fugu."
"Želiš li ponovo da se sakriješ kod mene?"
Ona odmahnu glavom. "Rizikovala sam da te pozovem na kuću kako bih dobila tvoj broj telefona na
poslu. Možda me tamo već čekaju."
"Džeraldina im ništa neće reći."
"Ne smem toliko da rizikujem."
"Možemo otići kod Dika, u Kirkbaj. Tamo nas niko neće pronaći."
"Imaš u njega poverenja?"
"Svakako."
Ona upali motor. "Ja ću voziti", reče. "Ti govori kuda."

3.
Skrenuli su u Ulicu Džejms, a kiša je sada već lila kao iz kabla. Nisu daleko stigli. Nekoliko jardi
dalje saobraćaj je bio zaustavljen.
Kal spusti prozor i proturi napolje glavu kako bi video u čemu je stvar. Teško je bilo doneti ma
kakav zaključak kroz zavesu od kiše, ali učinilo mu se da je došlo do sudara koji je zaustavio saobraćaj.
Nekolicina nestrpljivih vozača u redu pokušala je da se izvuče i krene zaobilaznicom oko grada, ali time su
samo stvorili još veću gužvu. Začule su se prve sirene; jedan ili dvojica vozača izišli su iz kola, podigavši
kapute iznad glave kako bi se zaštitili od kiše, i pošli da vide šta se događa.
Kal se tiho nasmeja.
"Šta je smešno?" upita ga ona.
"Pre samo jedan sat sedeo sam u Odeljenju za zahteve i nisam se video od hartije..."
"A sada si u društvu jednog begunca."
"Što mi se više dopada", osmehnu se on.
"Zašto, do đavola, ne kreću?"
"Idem da pogledam", reče on, i pre no što je mogla da ga spreči već je izišao iz kola i stao da se
probija kroz lavirint vozila, navukavši sako preko glave u uzaludnom pokušaju da se zaštiti od kiše.
Gledala ga je kako se udaljava, dobujući prstima po volanu. Nimalo joj se nije dopadala ova
situacija. Bila je suviše upadljiva: a upadljivost za sobom povlači ranjivost.
Kada je Kal stigao na suprotnu stranu ulice, pažnju joj privuče rotirajuće plavo svetlo u bočnom
ogledalu. Okrenula se i ugledala nekoliko policijskih motocikala kako se kejom približavaju mestu nesreće.
Srce joj poskoči.
Pogledala je u pravcu Kala, nadajući se da je već krenuo nazad, ali on je još osmatrao nastalu
saobaćajnu gužvu. Skloni se sa kiše, proklet da si, govorila je u sebi; potreban si mi ovde.
Ulicom se peške približavalo još nekoliko policajaca koji su razgovarali sa ljudima iz kola. Bez
sumnje su im davali savete kuda da skrenu; uobičajen postupak. Trebalo je samo da nastavi da se smeška.
Kola ispred njihovih krenuše. Policajci na motociklima usmeravali su saobraćaj oko mesta nesreće,
prethodno zaustavivši dotok vozila iz suprotnog smera. Ona pogleda ka mestu gde je stajao Kal i vide da on
zuri niz ulicu. Da iziđe iz kola; pozove ga da se vrati? Dok je odmeravala mogućnosti, pored nje se stvori
jedan policajac i pokucao na prozor. Ona spusti staklo.

150
 "Čekajte na znak", reče joj on. "A onda polako krenite."
Zagledao se u nju dok mu se kiša slivala niz šlem i nos.
Ona mu se osmehnu.
"Dobro. Biću pažljiva."
Iako je obavio dužnost, nije se ni za korak udaljio od prozora, već je nastavio da zuri u nju.
"Poznato mi je vaše lice", reče on.
"Stvarno?" nevešto upita ona pokušavši da razgovor skrene na neobavezno flertovanje, ali joj to ne
pođe za rukom.
"Kako se zovete?"
Pre no što joj se pružila prilika da slaže, jedan od policajaca koji se nalazio nešto dalje, pozva njenog
ispitivača. On se ispravi, omogućivši joj da ponovo baci pogled u Kalovom pravcu. Stajao je na ivici
trotoara, zureći preko ulice u kola. Ona ovlaš zatrese glavom, nadajući se da je shvatio znak koji mu je
uputila kroz staklo zamagljeno od kiše. Policajac je to primetio.
"Nešto nije u redu?" upita on.
"Ne", odvrati ona. "Sve je u najboljem redu."
Kolima se sada približavao još jedan policajac dovikujući nešto u želji da nadjača kišu i zvuke
motora. Što duže budem ovde ostala, biće gore po mene, pomisli ona; onda okrenu kola. Policajac koji je
stajao pored prozora povika joj da stane, ali kocka je bila bačena. Kola su poletela poput munje, ali ipak je
uspela da ugrabi priliku i na tren pogleda u Kalovom pravcu. Na svoje zaprepašćenje videla ga je kako
pokušava da se probije između kola. Pozvala ga je po imenu, ali on je nije čuo. Pozvala ga je još jednom.
Prekasno, policajac ispred nje podigao je pogled i potrčao prema kolima. Stigao je do njih pre no što se Kal
našao na pola ulice. Nije imala drugog izbora, morala je da beži dok je još mogla.
Dala je gas, a policajac ispred nje bacio se u stranu u poslednji čas. Nije imala vremena da se osvrne
i vidi gde je Kal; punom brzinom proletela je pored mesta sudara, nadajući se da je iskoristio pometnju i
podbrusio pete.
Nije prešla ni četiri stotine jardi kada je začula sirene.

4.
Kalu je bilo potrebno nekih pet sekundi da shvati šta se dogodilo i još dve da prokune svoju tromost.
U trenutnoj pometnji niko od policajaca nije znao da li treba da čeka na uputstva ili da se da u poteru, a za to
vreme Suzana je već zamakla za ugao.
Policajac koji se nalazio pored njenih kola istog časa krenuo je u Kalovom pavcu. Primicao se sve
brže i brže.
Kal se pretvarao da ga ne vidi i užurbano se uputio nazad ka spomeniku. Čuo je kako ga doziva, a
zatim kreće u poteru. Potrčao je, prethodno se ni ne osvrnuvši. Progonitelj se teško kretao jer je bio
natrontan zbog kiše; Kalu je bilo mnogo lakše da trči. Skrenuo je nalevo u Ulici Kasla, a zatim ponovo levo
u Ulicu Bransvik, a potom desno u Druri Lejn. Počeše da zavijaju sirene; policajci na motorima krenuli su u
poteru za Suzanom.
U Ulici Voter usudio se da se osvrne. Progonitelj nije bio na vidiku. Ipak nije usporio korak, dok nije
ostavio policiju na oko pola milje iza sebe. Tada je zaustavio taksi i uputio se kući; po glavi su mu se motala
mnogobrojna pitanja i Suzanin lik. Iskrsla je niotkud, a onda opet suviše brzo nestala; već je bio tužan što
nije pored njega.
Kako bi mu ostala u što boljem sećanju, pokušao je da se priseti imena koja je izgovorila; ali
prokletstvo, već je zaboravio.

7. IZGUBLJENI CILJEVI

1.
Pokazalo se da je kišna zavesa išla Suzani na ruku; a možda i njeno nepoznavanje grada. Skretala je
kad god je mogla, izbegavajući samo ćorsokake, tako da je njeno besmisleno krivudanje po svoj prilici
zbunilo gonioce. Izbila je na Gornju ulicu parlamenta; tu je pritisla gas. Zvuk sirene slabio je iza nje.
Ali znala je da to neće dugo potrajati. Omča se ponovo stezala.

151
 Dok je napuštala grad, kroz provedrice u oblacima teškim od kiše pomolili bi se na trenutak zraci
sunca, ostavljajući zlatasti sjaj na krovu i asfaltu. Zatim bi oblaci zacelili svoje rane i blagoslova bi nestalo.
Vozila je i vozila, sve do kasnog popodneva; ponovo je bila sama.

2.
Kal je stajao na kuhinjskim vratima. Džeraldina - koja je seckala luk - podiže pogled i upita:
"Jesi li ti to zaboravio kišobran?"
A on pomisli: ona ne zna ko sam i šta sam, a i otkud bi mogla znati? Ni ja ne poznajem Boga na
nebesima. Zaboravljam. Oh, bože, zašto zaboravljam?
"Nešto nije u redu?" upita ga, odloživši luk i krenuvši ka njemu. "Pogledaj se samo. Skroz na skroz
si mokar."
"U nevolji sam", izjavi on ravnodušno.
Ona zastade. "Kakvoj, Kale?"
"Mislim da bi policija mogla doći ovamo da me potraži."
"Zašto?"
"Ne pitaj. Suviše je zapetljano."
Lice joj se smrknu.
"Popodne te je zvala neka žena", reče ona, "tražila je tvoj broj telefona na poslu. Je li te našla?"
"Jeste."
"Ima li ona neke veze s ovim?"
"Ima."
"Ispričaj mi, Kale."
"Ne znam odakle da počnem."
"Da li si imao šta s tom ženom?"
"Ne", odvrati on. A zatim pomisli: Bar se ne sećam.
"Ispričaj mi šta te muči."
"Kasnije. Ne sada. Kasnije."
I on prepusti kuhinju mirisu luka.
"Kuda ćeš?" povika ona za njim.
"Mokar sam do gole kože."
"Kale."
"Moram da se presvučem."
"U kakvu si se to nevolju uvalio?"
On zastade na pola stepeništa, skidajući kravatu.
"Ne mogu da se setim", odvrati on, ali jedan glas u glavi - glas koji već dugo nije čuo - reče: Gadnu
sinko, gadnu, znao je da mu je rekao gorku istinu.
Sledila ga je do podnožja stepeništa. Otišao je u spavaću sobu i počeo da skida mokru odeću, dok mu
je ona i dalje postavljala pitanja na koja niije znao da odgovori, a posle svakog pitanja na koje ne bi dobila
odgovor bila je sve bliže tome da brizne u plač - osećao je to po njenom glasu. Znao je da će se sutra stideti
sam sebe zbog ovoga (šta je to sutra? još jedan san), ali morao je smesta ponovo da iziđe, za slučaj da
policija dođe po njega. Nije imao šta da im kaže, razume se, - jer se ničega nije sećao. Ali ti ljudi su znali
kako čoveka da nateraju da progovori.
Stao je da pretura po ormanu, tražeći košulju, farmerke i kaput, uopšte ne razmišljajući o tome šta
uzima. Kada je navukao iznošeni kaput bacio je pogled kroz prozor. Ulične svetiljke su se upravo palile, pri
njihovom sjaju kiša je podsećala na srebrnu bujicu. Noć je bila hladna za tumaranje unaokolo, ali šta se tu
moglo. Zatim je potražio novčanik u džepu poslovnog odela i premestio ga u džep kaputa; to je bilo sve.
Džeraldina je i dalje stajala u podnožju stepeništa, pogleda uprtog ka vrhu. Uspela je da priguši suze.
"I šta ja da im kažem", upita ona, "ako dođu po tebe?"
"Kaži da sam došao i otišao. Reci im istinu."
"Možda neću biti ovde", reče ona. A zatim, zagrejavši se za tu ideju. "Da. Mislim da neću biti ovde."
Nije imao ni vremena, niti je znao kako da je uteši.
"Molim te imaj poverenja u mene", uspeo je da prozbori. "Ne znam ništa više od tebe."
"Možda bi trebalo da odeš do lekara, Kale", reše ona kada je sišao niz stepenice. "Možda..." - glas joj
smekša - "... možda si bolestan."

152
 On zastade.
"Brendan mi je ispričao neke stvari..." nastavi ona.
"Ne uvlači tatu u ovo."
"Ne uvlačim ga, saslušaj me", bila je uporna. "Voleo je da razgovara sa mnom, Kale. Otkrivao mi je
neke stvari u poverenju. Stvari koje je mislio da je video."
"Ne želim da ih čujem."
"Kazao mi je da je video kako su neku ženu ubili u stražnjem delu bašte. I neko čudovište na pruzi."
Ona se nežno osmehnu prisetivši se tih ludorija.
Kal se zagleda u nju, iznenada oseti mučninu u stomaku. I ponovo pomisli: To mi je poznato.
"Možda i ti haluciniraš."
"Pričao ti je priče da bi te zabavio", primeti Kal. "Voleo je da izmišlja. To je bila ta irska crta u
njemu."
"Da li i ti to radiš, Kale?" upita ona, gotovo ga preklinjući da je razuveri. "Kaži mi da li se šališ."
"Kad bih samo mogao."
"Oh, Kale..."
On siđe niz stepenice i nežno je pomilova po obrazu
"Ako se iko bude raspitivao..."
"Reći ću istinu, prekide ga ona. "Ja ništa ne znam."
"Hvala ti."
Kada je stigao do prednjih vrata pozvala ga je još jednom:
"Kale."
"Molim?"
"Da li si zaljubljen u tu ženu? volela bih da mi priznaš ako jesi."
On otvori vrata. Kiša je dobovala po pragu.
"Ne mogu da se setim", odvrati on, i pojuri prema kolima.

3.
Posle pola sata provedenih na drumu, posledice neprospavane noći i svega što joj je doneo prethodni
dan počeše da se odražavaju na Suzani. Put pred sobom videla je kao u magli. Znala je da je samo pitanje
vremena kada će zaspati za volanom. Sišla je sa druma kod prve benzinske pumpe, parkirala se i krenula u
potragu za kafom.
Restoran za samoposluživanje i toaleti bili su prepuni, što joj je sasvim odgovaralo. Među tolikim
ljudima, mogla je da prođe nezapaženo. Pošto se plašila da Tkanje ostavi bez nadzora i trenutak duže no što
je morala, uzela je kafu iz automata kako ne bi morala da čeka u krivudavom redu, zatim je kupila u radnji
čokoladu i kekse i vratila se u kola.
Upalila je radio i prihvatila se svog mršavog obroka. Dok je odmotavala čokoladu misli joj se
ponovo vratiše na Džerihoa, lopova-mađioničara koji bi iz svakog džepa izvadio po neku ukradenu stvar.
Gde li se sada nalazio? Nazdravila mu je kafom i poželela sreću.
U osam su počele vesti. Čekala je da čuje nešto o sebi, ali nisu je ni pomenuli. Posle vremenske
prognoze sledila je muzika; ostavila je upaljen radio. Pošto je popila kafu, pojela čokoladu i kekse, skliznula
je na sedište, a oči joj se sklopiše uz džez - uspavanku.
Već nekoliko sekundi kasnije probudilo ju je kucanje na prozoru. U prvom trenutku uopšte nije znala
gde se nalazi, a onda se sasvim razbudila i uplašeno zagledala u uniformu s druge strane stakla niz koje se
slivala kiša.
"Otvorite, molim vas, prozor", reče policajac. Izgleda da je bio sam. Da li da jednostavno upali
motor i nestane? Pre no što je donela odluku neko je spolja naglo otvorio vrata.
"Izlazi", reče čovek.
Ona poče da se buni. Još dok se izvlačila iz kola čula je bat cipela po šljunku svuda oko sebe.
Naspram sjaja neonske svetiljke nazrela je obris nekog čoveka.
"Da", bilo je sve što je kazao, a onda iznenada ka njoj sa svih strana nahrupiše ljudi. Htela je da
posegne za menstrumom, ali obris onog čoveka krenu ka njoj držeći nešto u ruci. Neko joj strgnu rukav i
ona oseti kako joj se igla zabada u kožu. Krhko telo poče da se pridiže, ali nedovoljno brzo. Volja joj je
slabila, vidno polje se suzilo na otvor bunara. A na kraju svega toga, nalazila su se Hobartova usta. Ona
posrćući krenu ka čoveku, noktima grebući prljavštinu sa zidova, dok je zver na dnu grmela hosane.

153
 8. NOVE OČI ZA STARE

Te noći je vodostaj Merzija bio visok, a bujica snažna; njegova voda prljavo smeđa, pena siva. Kal se
oslonio o ogradu šetališta i zagledao preko uzburkale vode prema napuštenim brodogradilištima na
suprotnoj obali. Nekada je ovo bio prometan vodeni put, brodovi su stizali natovareni, a odlazili prazni. Sada
nigde nikoga. Dokovi prljavi od mulja, gatovi i skladišta prazni. Grad duhova; pravo mesto za utvare.
I sam se osećao kao jedan od njih. Nematerijalni lutalica. Potpuno hladan, kakvi mora da su i
mrtvaci. Gurnuo je šake u džepove jakne da ih zagreje, a prsti mu napipaše pet-šest mekih plodova; izvadio
ih je i stao da proučava pri svetlosti obližnje lampe.
Ličili su na suve šljive, samo što im je kora bila mnogo tvrđa, gotovo kao đon. Nema sumnje da je to
bilo neko voće, ali nije pripadalo nijednoj vrsti kojoj je znao ime. Gde i kako je došao do njih? Omirisao je
jednu. Imala je miris kao da je malo uskisla, poput vina koje udara u glavu. Izgledala je ukusna; primamljiva
čak. Njen miris podsetio ga je da od ručka ništa nije jeo.
Prineo je voćku ustima i zubima s lakoćom prodro kroz smežuranu koru. Miris ga nije prevario;
unutrašnje meso odista je imalo ukus alkohola, a sok mu je žario grlo poput konjaka. Počeo je da žvaće, a
onda ponovo prineo voćku usnama čak i pre no što je progutao prvi zalogaj, požudno smazavši celu, zajedno
sa semenkama i svim ostalim.
Istog časa počeo je da jede i drugu. Odjednom je postao proždrljiv. Zastao je ispod svetiljke o koju je
udarao vetar, tog izvora svetlosti što je poigravala oko njega, i jeo kao da ništa nije okusio već nedelju dana.
Upravo je zagrizao pretposlednju voćku kada je shvatio da ljuljanje svetiljke iznad njega ne može
biti uzrok kretanju svetlosti oko njega. On spusti pogled na voćku u svojoj šaci, ali mu ne pođe za rukom da
se do kraja usredsredi na nju. Blagi bože! Zar se otrovao? Nepojedena voćka mu ispade, i upravo kada je
hteo da gurne prste u usta i povrati ono što je već pojeo oseti nešto neobično.
Podigao se, to jest, jedan njegov deo se podigao.
Stopala su mu i dalje bila na betonu, mogao je da ga oseti pod đonovima, ali on je i dalje nastavljao
da lebdi, tako da je svetiljka sada sijala ispod njega, šetalište se protezalo desno i levo od njega, a reka je
hitala udarajući u obale, divlja i mračna.
Racionalna budala u njemu govorila je: pijan si; napio si se od tog voća.
Ali nije mu bilo ni muka, niti je gubio kontrolu; njegov vid ostao je nepomućen. Još je mogao da
gleda svojim očima, ali i sa povoljne tačke, daleko iznad njega. To, međutim, nije bilo sve što je mogao da
vidi. Jedan njegov deo bio je i u đubretu koje je vetar nosio po šetalištu; drugi, pak, našao se na Merziju, i
zurio prema obali.
Umnožavanje tačaka gledanja nije ga zbunilo: vidici su se mešali i venčavali u njegovoj glavi, u
ustrojstvo uzdizanja i padanja, sagledavanja spoljašnjih i unutrašnjih stvari, dalekih i bliskih.
On nije bio samo jedan već mnogi.
On Kal; on sin svoga oca; on sin svoje majke; on dete zakopano u odraslom muškarcu, i muškarac
koji je sanjao da postane ptica.
Ptica!
A onda mu se odjednom sve vratilo; sva čuda koja je zaboravio, sva do najsitnijih detalja pohrliše
nazad k njemu. Hiljadu trenutaka, letimičnih pogleda i reči.
Ptica, potera, kuća, dvorište, ćilim, beg (on kao ptica; da! da!); zatim neprijatelji i prijatelji; Šedvel,
Imakolata; čudovišta; i Suzana, njegova predivna Suzana iznenada je zauzela pravo mesto u priči koju je
njegov um pričao sam sebi.
Setio se svega. Raspredanja ćilima, kuće koja se raspada; zatim odlaska u Fugu, i slave koju mu je
donela noć provedena u njoj.
Morao je da upotrebi sva nanovo pronađena čula kako bi zadržao ta sećanja, ali ipak nije bio zatrpan
njima. Činilo se da sve to sanja u isto vreme; zadržao ih je u jednom neopisivo slatkom trenutku: bilo je to
junačko podsećanje na sjedinjavanje svoga ja sa svojim tajnim ja.
A posle tog otkrića počeo je da roni suze, kao da je prvi put dotakao pokopani bol za čovekom što ga
je naučio onu pesmu koju je recitovao u Loovom voćnjaku: svojim ocem, koji je živeo i umro, a da nije
saznao ono što je Kal sada znao.
Tuga i so ga istog časa povratiše, i on ponovo postade jednovid, vrativši se ucveljen pod nepostojanu
svetlost svetiljke...

154
 A zatim se njegova duša, dižući se sve više i više, ponovo vinu u visinu i postiže tako veliku brzinu
kao da beži.
Odjednom se našao visoko, visoko nad Engleskom.
Ispod njega je mesečina obasjavala sjajne kontinente oblaka, čije su se nepregledne senke kretale
preko padine brda i predgrađa nalik na neme vratare sna. S njima je krenuo i on, nošen istim vetrovima.
Preko predela koje su premošćivali dalekovodi u zujećem poretku; i preko gradskih ulica koje je ispraznio
ovaj pozni sat tako da su sada njima lutali samo zločinci i divlji psi.
Ovaj let, koji mu je omogućio da poput lenjog orla osmatra zemlju pod sobom, zvezde za leđima,
ostrvo ispod sebe, taj let podsetio ga je na jedan drugi, na onaj iznad ćilima, iznad Fuge.
Čim mu se um okrenuo ka Utkanom svetu, uspeo je da ga namiriše... učinilo mu se da može da
odredi gde se ovaj ispod njega nalazi. Vid mu nije bio dovoljno oštar da bi mogao da odredi tačno mesto, ali
znao je da bi ga mogao pronaći, samo kada bi uspeo da očuva neoštećeno ovo novo osećanje i kada se bude
vratio u telo ispod sebe.
Ćilim se nalazio na severu-severoistoku od grada, u to je bio ubeđen; bio je udaljen mnogo milja i
nastavljao je da se udaljava. Da li je bio u Suzaninim rukama?; da li je ona bežala na neko udaljeno mesto
moleći se da ga neprijatelji ne pronađu? Ne, osećao je da su vesti mnogo gore. Utkani svet i žena koja se
brinula o njemu upali su u strašnu gužvu, negde ispod njega.
U tom trenutku ponovo se vratio u svoje telo. Osećao ga je oko sebe... njegovu toplinu i težinu... i
stao je da kuje u zvezde njegovu čvrstinu. Nije imao ništa protiv razletelih misli, ali kakva korist od njih bez
mišića i kostiju koji bi ih slušali?
Trenutak kasnije ponovo je stajao ispod svetiljke, reka se i dalje penila, a oblaci koje je trenutak
ranije gledao odozgo kretali su se u nemoj floti pred vetrom koji je mirisao na more. So koju je okusio nije
bila morska; bile su to suze što ih je prolio zbog smrti oca, zbog toga što je zaboravio, a možda i za
majkom... jer, činilo mu se da se svi gubici slivaju u jedan gubitak, a sve ono što je zaboravio u jedan veliki
zaborav.
Ali iz visina se spustio s novom mudrošću. Sada je znao da se čovek može prisetiti zaboravljenih
stvari; da ono što je izgubio može ponovo pronaći.
A to je jedino bilo važno na svetu: tražiti i naći.
On pogleda u pravcu severa-severoistoka. Iako su se svi oni vidici ponovo slili u jedan, znao je da
ipak može pronaći ćilim.
Video ga je srcem. A pošto ga je video, dao se u potragu za njim.

9. JEDNO TAJNO MESTO

Suzana se veoma lagano budila iz sna izazvanog drogom. U početku nije mogla više od nekoliko
sekundi da drži podignute kapke i svest joj se borila sa tamom. Ali njeno telo se postepeno čistilo od onoga,
šta god to bilo, što joj je Hobart ubrizgao u venu. Morala mu je dati dovoljno vremena da se samo pobrine za
to.
Nalazila se na stražnjem sedištu Hobartovih kola; to je uspela da razabere. Njen neprijatelj sedeo je
napred, pored vozača. U jednom se trenutku okrenuo, primetio da je počela da se budi, ali ništa nije kazao.
Samo ju je kraće vreme posmatrao, a onda pažnju ponovo obratio na put. Bilo je nečeg neprijatno lenjog u
njegovom pogledu, kao da je bio siguran u ono što donosi budućnost, pa nije morao da joj žuri u susret.
Onako dremljivoj bilo joj je teško da proračuna vreme, ali nema sumnje da su se vozili već nekoliko
časova. Kada je jednom otvorila oči videla je da se voze kroz neki uspavani grad - nije znala koji - a onda su
je ostaci droge ponovo savladali; kada se naredni put probudila vozili su se nekim krivudavim seoskim
putem, a s obe strane uzdizala su se neosvetljena brda. Tek tada je shvatila da Hobartova kola predvode
konvoj; kroz stražnji prozor primetila je farove automobila koji su ih sledili. Uspela je da prikupi dovoljno
snage da se okrene. Iza njih je bila marica, a iza nje još nekoliko kola.
Dremljivost ju je ponovo svladala na neodređeno vreme.
Sledeći put ju je probudio hladan vazduh. Vozač je otvorio prozor od čega joj se naježila koža na
rukama. Uspravila se na sedištu i duboko udahnula, dozvolivši da je hladnoća razbudi. Vozili su se kroz
planinsku oblast. Pretpostavila je da putuje kroz severni deo Škotske; gde su se inače usred proleća još mogli
naći vrhovi pokriveni snegom? Upravo su skrenuli sa puta i pošli nekom neravnom stazom koja im je

155
uveliko usporila kretanje. Staza se krivudavo kretala naviše. Motor kombija iza njih je brektao; put je postao
još gori i strmiji pre no što ih je doveo do vrha brda.
"Tamo", reče Hobart vozaču. "Pronašli smo. Tamo!"
Suzana proviri kroz prozor. Ni mesec ni zvezde nisu osvetljavali okolinu, ali mogla je svuda
unaokolo da razazna crne ogromne planine, a daleko u nizini, upaljena svetla.
Konvoj je nastavio da se kreće prevojem brda otprilike pola milje, a onda je počeo da se spušta u
dolinu.
Svetlost koju je primetila propadala je farovima vozila parkiranih u velikom krugu obrazujući arenu.
Očigledno su očekivali dolazak Hobartovog konvoja; kada su se približili na otprilike pedeset jardi od kruga
primetila je neke prilike kako im prilaze da ih pozdrave.
Kola se zaustaviše.
"Gde smo?" nejasno izgovori ona.
"Putovanje je završeno", bilo je sve što je Hobart kazao. Zatim je naložio vozaču: "Dovedi je."
Noge su joj bile kao od gume; morala je da se pridrži za kola pre no što je uspela da ih natera da se
ponašaju kako treba. Zatim ju je vozač, čvrsto je držeći, odveo do arene. Tek je tada uočila razmere ovog
skupa. U prstenu se nalazilo na desetine kola, a još mnogo više u tami izvan njega. Vozači i putnici, čiji broj
se peo na nekoliko stotina, nisu bili ljudi već Vidovnjaci. Među njima bilo je prpadnika takve građe i boja da
su zasigurno bili izgnani iz Kraljevstva.
Prelazila je pogledom s jednog na drugo lice, ne bi li pronašla neko poznato, tragajući, u stvari, za
jednim određenim licem. Ali Džeriho nije bio među njima.
Hobart tada zakorači u krug svetlosti; u tom času iz senke na suprotnom kraju arene istupi jedna
prilika za koju je Suzana pretpostavila da je Prorok. Njegovo pojavljivanje Vidovnjaci pozdraviše tihim
žamorom. Nekolicina stade da se probija napred kako bi bolje videla svoga Spasioca; ostali padoše na
kolena.
Bio je prilika i po, priznade Suzana sama sebi.
Duboko usađene oči nije skidao sa Hobarta, a usnama mu se razlio jedva primetni smešak
odobravanja kada je inspektor pognuo glavu pred svojim gospodarem. Znači, stvari stoje tako. Hobart je bio
u Prorokovoj službi, što mu baš nije služilo na čast. Izmenjali su nekoliko reči; u hladnom vazduhu jasno se
ocrtavao dah govornika. A onda Prorok spusti šaku u rukavici na Hobartovo rame i okrenu se prema
okupljenima da im saopšti kako im se Utkani svet vratio. Vazduhom stadoše da se prolamaju uzvici.
Hobart se okrenu ka marici i dade znak. Iz nje iziđoše dva pripadnika inspektorovih kohorti noseći
ćilim. Stupiše u krug svetlosti i, sledeći Hobartova naređenja, položiše ćilim pred Prorokove noge.
Ugledavši svoj uspavani svet gomila se utiša; Prorok uopšte nije morao da podigne glas kada je progovorio.
"Evo", poče on ležerno. "Nisam li vam obećao?" rekavši to on spusti stopalo na ćilim. Malo ga gurnu
i ćilim se razmota pred njim. Zavlada potpuna tišina; sve oči bile su uprte u šaru; više od dve stotine umova
spajala je ista misao.
Sezame, otvori se...
...povik nestrpljivih posetilaca, izrečen pred zatvorenim vratima, kroz koja žele da prođu.
Otvori se; pokaži se.
Da li je raspredanje uslovila ta kolektivna volja, ili je Prorok prethodno otkočio mehanizam, Suzana
nije mogla znati. Dovoljno je bilo već i to da je počelo. I to ne u središtu ćilima, kao u Šermanovoj kući već
na ivicama.
Poslednje raspredanje bilo je više slučajno nego smišljeno, divlja provala niti i pigmenata, pri kojoj
je Fuga iznenada i haotično oživela. Očigledno, sve se sada odvijalo sistematski, čvorovi su se razvezivali i
razgrađivali šare po unapred utvrđenom redu. Ples i nije bio ništa manje složen nego prošli put, ali ceo prizor
je bio nekako savršeniji i graciozniji, jer su niti činile krajnje elegantne pokrete dok su ispunjavale vazduh,
sejući za sobom život. Oblici su se oblačili u meso i perje, kamenje je teklo, a drveće poletalo prema
mestima na kojima će uhvatiti korena.
Suzana je sve ovo jednom već videla, i bila je u izvesnom smislu pripremljena. Ali na Vidovnjake, a
još više na Hobarta i njegove teškaše, prizor je delovao krajnje zastrašujuće.
Njen je stražar potpuno zaboravio svoju dužnost, posmatrajući stvari koje su se pred njim odvijale
poput deteta koje prvi put gleda vatromet i ne zna šta mu valja činiti: pobeći ili ostati. Iskoristila je priliku
koja joj se ukazala i umakla od njega i svetla koje ju je moglo izdati, ipak ostavši dovoljno dugo da vidi

156
Proroka, kome je kosa lepršala oko glave poput bele vatre, kako stoji usred raspredanja dok je Fuga svuda
oko njega oživljavala.
Teško joj je bilo da odvoji pogled, ali potrčala je što su je noge nosile prema tami na padinama.
Udaljila se dvadeset, trideset, četrdeset jardi od kruga. Niko nije krenuo za njom.
Izrazito sjajno rascvetavanje iza njenih leđa na trenutak je osvetlilo zemljište ispred nje kao da je tog
trenutka promakla zvezda padalica. Bilo je neravno, neobrađeno i samo povremeno se po njemu uzdizalo
kamenje; ovu dolinu su najverovatnije izabrali zbog njene udaljenosti od ostalog dela čovečanstva; u njoj je
Fuga mogla nesmetano da se probudi iz sna. Koliko će dugo ovo čudo ostati skriveno, jer leto je bilo na
pragu, to je bilo pitanje, ali možda su imali u vidu neki zanos kojim će znatiželjnicima skrenuti pažnju sa tog
mesta.
Tle ispred nje je ponovo bilo osvetljeno i ona na trenutak opazi jednu priliku na uzvisini. Pojavila se
i nestala tako brzo da nije bila sigurna da li ju je uopšte videla.
Međutim, posle još jednog pređenog jarda, na obrazu je osetila ledeni dah koji nije mogla pripisati
nikakvom vetru. Pogodila je njegovo poreklo onog časa kada ju je dodirnuo, ali nije imala vremena da se
povuče ili pripremi pre no što se tama razmakla i gospodarica daha joj preprečila put.

10. KOBI

1.
Lice joj je bilo toliko unakaženo da je bilo gotovo neprepoznatljivo, ali je glas, ledeniji od jeze koju
je telo ispuštalo, nesumnjivo pripadao Imakolati. Nije bila sama: uz nju su bile i njene sestre, mračnije od
samog mraka.
"Zašto bežiš?" upita vračara. "Nemaš kuda da pobegneš."
Suzana stade. Pored njih tri nikako nije mogla da prođe.
"Okreni se", naredi Imakolata, a sjaj iz Tkanja ponovo neumoljivo osvetli njeno izranavljeno lice.
"Vidiš Šedvela" Za nekoliko trenutaka Fuga će stići i do njega."
"Šedvel?" ponovi Suzana.
"Njihovog voljenog proroka", glasio je odgovor. "Ispod te maske sveca koju sam mu pozajmila kuca
Prodavčevo srce."
Znači, Prorok je bio Šedvel. Kakva savršena ironija, prodavac enciklopedija završava karijeru
prodajući nadu.
"Njegova je bila ideja", reče vračara, "da im podari Mesiju. Sada imaju pravedni krstaški rat, kako ga
Hobart naziva. Nameravaju da zatraže svoju obećanu zemlju. I da je tokom procesa unište."
"Neće se upecati na to."
"Već jesu, sestro. Svete ratove je lakše otpočeti nego pustiti glasine, kako među tvojom Vrstom, tako
i među mojom. Veruju u svaku svetu reč koju izgovori, kao da im životi zavise od nje. U izvesnom smislu i
zavise. Protiv njih je skovana zavera i oni su prevareni... i sada su spremni da rastrgnu Fugu kako bi ščepali
odgovorne. Zar to nije savršeno? Fuga će umreti od ruku onih koji su došli da je spasu.
"A to je ono što Šedvel želi?"
"On je čovek: želi da mu se dive." Ona baci pogled preko Suzaning ramena prema raspredanju i
Prodavcu koji je i dalje stajao usred svega toga. "A upravo je to i dobio. Znači, srećan je."
"Vredan je sažaljenja", reče Suzana. "Ti to isto tako dobro znaš kao i ja. Pa ipak si mu podarila moć.
Svoju moć. Našu moć."
"Imala sam razloga da to učinim, sestro."
"Dala si mu sako."
"Ja sam ga napravila, to je tačno. Mada je bilo trenutaka kada sam požalila što sam mu ga poklonila."
Pošto su joj bili pokidani mišići na licu, Imakolata više nije bila u stanju da se pretvara. Dok je
govorila nije uspevala da skrije tugu koja ju je razdirala.
"Trebalo je da mu ga oduzmeš", reče Suzana.
"Poklon koji stvori zanos ne može se pozajmiti", stade da objašnjava Imakolata, "može se samo
pokloniti i to zauvek. Zar te baka ništa nije naučila? Vreme je da naučiš neke stvari, sestro. Ja ću te podučiti
svemu što treba da znaš."
"A šta ti time dobijaš?"

157
 "Zaboraviću, bar na kratko, poklon koji je Romo meni dao." Ona dodirnu lice. "I smrad muškaraca."
Ona zastade, a unakaženo lice joj se smrknu. "Uništiće te zbog snage koju posedujeŠ. Ljudi poput Hobarta."
"Jednom sam poželela da ga ubijem", reče Suzana, prisetivši se mržnje koju je osetila.
"On to zna. Zato i sanjari o tebi. Smrt služavka." Na to prsnu u smeh. "Svi su oni ludi, sestro."
"Nisu svi", odvrati Suzana.
"Šta da učinim kako bih te ubedila?" upita vračara. "Da te nateram da shvatiš na koji način će te
izdati. Kako su te već izdali."
Nije učinila nijedan korak, a ipak se udaljila od Suzane. Treperave niti svetlosti sada su promicale
pored njih, dok se Fuga širila iz svog skrovišta. Ali Suzana to nije primećivala. Oči su joj bile prikovane za
prizor koji se ukazao kada se Imakolata sklonila u stranu.
Tamo se nalazila Magdalena raskošno odevena u nabore čipkaste ektoplazme: ukleta mlada. A ispod
sukanja tog stvorenja počela je da se pomalja jedna jedina prilika koja okrenu lice prema Suzani.
"Džeriho..."
Pogled mu je bio zamagljen; iako ga je uperio u Suzanu nije ničim pokazao da ju je prepoznao.
"Shvataš?" upita Imakolata. "Izdana."
"Šta ste mu to učinile?" htela je da sazna Suzana.
Od Džerihoa kakvog je poznavala nije ostalo baš ništa. Ličio je na nešto već mrtvo. Odeća mu je bila
u dronjcima, koža puna teških rana koje su curile.
"Ne prepoznaje te", reče vračara. "Sada ima novu ženu."
Magdalena ispruži šaku i spusti je na Džerihoovu glavu, pomilovavši ga kao da je kućni ljubimac.
"Dobrovoljno se prepustio zagrljaju moje sestre..." dodade Imakolata.
"Ostavi ga", vrisnu Suzana na Magdalenu. Droga ju je dosta oslabila, tako da je njena samokontrola
bila opasno narušena.
"Ali u pitanju je ljubav", podbadala ju je i dalje Imakolata. "Uskoro će deca. Mnogo dece. Njegova
žudnja ne poznaje granice."
Od pomisli na to kako se Džeriho pari sa Magdalenom, Suzana se strese. Ponovo ga pozva po imenu.
Sada on otvori usta i pokuša jezikom da oblikuje neku reč. Ali ne. Njegovo nepce uspelo je da stvori samo
pljuvačku.
"Eto vidiš kako se brzo okrenuo novim zadovoljstvima?" primeti Imakolata. "Čim im okreneš leđa
počnu da oru novu brazdu."
U Suzani je sve jače ključao bes, nadjačavajući odvratnost. Nije prispeo sam. Iako joj je još bilo
teško da sa na bilo šta usredsredi zbog ostataka droge u organizmu, u stomaku je ipak osetila komešanje
menstruma.
Imakolata je to znala.
"Ne budi perverzna..." reče ona, a Suzani se učini da joj je te reči šapnula na uvo iako ih je
razdvajalo nekoliko jardi. "Mi smo međusobno mnogo više slične nego različite."
Dok je govorila, Džeriho podiže šaku sa tla i ispruži je prema Suzani i ona tek tada shvati zašto joj
njegove oči nisu rekle da ju je prepoznao. Nije mogao da je vidi. Magdalena je oslepela svog muža, kako bi
ga zadržala uza se. Ali on je znao da je ona tu: čuo ju je, ispružio je šaku ka njoj.
"Sestro..." obrati se Imakolata Magdaleni, "... upokori svoga muža."
Magdalena je smesta posluša. Šaka koju je malopre položila na Džerihoovu glavu se izduži, prsti se
preliše preko njegovog lica, uđoše mu u usta i nozdrve. Džeriho je pokušao da joj se suprotstavi, ali
Magdalena stade da ga viče, tako da se zateturao unatraške među njene kužne suknje.
Bez ikakvog upozorenja, Suzana oseti kako se menstrum izliva iz nje i leti prem Džerihoovom
mučitelju. To se zbilo u trenu. Na trenutak je ugledala Magdalenino lice, razvučeno u vrisak, a zatim vide i
kako je pogađa potok srebrne svetlosti. Utvarin vrisak se razbi u paramparčad, a delići zvuka spiralno se
udaljiše... jecavo žaljenje, ljutito zavijanje... kada ju je napad podigao u vazduh.
Kao i obično, Suzanine misli malo su zaostajale za menstrumom. Pre no što je postala potpuno
svesna onoga što je radila, svetlost je već razdirala utvaru, širom otvarajući rupe u njoj. Magdalena je
parirala tako da se bujica menstruma vratila Suzani u lice. Ona oseti kako joj niz vrat curi krv, ali to
peckanje samo još više pojača njen bes; kidala je svog neprijatelja kao da je utvara komad hartije.
Imakolata nije bila pasivni gledalac, već je i sama napala Suzanu. Tle oko Suzaninih stopala je
zadrhtalo, a zatim se odiglo kao da namerava da je zatrpa, ali njeno krhko telo uspelo je da potisne zemljani
zid unazad i da krene na Magdalenu sa udvostručenim besom. Iako se činilo da menstrum poseduje vlastiti

158
život, to je bio samo privid. Znala je da poseduje tu moć; sada jače nego ikada. Napajao ju je bes koji je
osećala, bes je takođe bio taj koji nije ostavljao mesta za milost ili izvinjenje, ona nije htela da se smiri dok
ne svrši sa Magdalenom.
A onda se sve iznenada završilo. Magdalenini krici su zamrli.
Dosta, naredi Suzana. Menstrum dozvoli da nekoliko pramenova pokvarene ektoplazme padne na
poprskano tlo, zatim povuče svetlost nazad ka svojoj gospodarici. Od napada do protivnapada, pa do
coupde-grace proteklo je možda desetak sekundi.
Suzana pogleda prema Imakolati i vide da je njeno unakaženo lice posmatra s nevericom. Tresla se
celim telom, od glave do pete, kao da će svakog časa da se sruši. Suzana iskoristi priliku. Nije mogla znati
da li bi preživela ako bi vračara nastavila da je napada, a ovo sigurno nije bio trenutak da to ispita. Čim se
treća sestra bacila na Magdalenine ostatke i stala da zavija, Suzana podbrusi pete.
Plima Fuge sada je bujala svuda oko njih tako da je blistavi vazduh prikrio njen beg. Tek kada je
prevalila nekih deset jardi i više došla je k sebi i setila se Džerihoa. Nije ga videla blizu mrtve Magdalene.
Nadajući se da je uspeo da se izvuče sa bojnog polja, ona nastavi da trči, dok joj je uši paralo Hagino glasno
naricanje.

2.
Trčala je bez prestanka, stalno zamišljajući da oseća Devicin hladan dah na vratu. Ali samo joj se
izgleda pričinjavalo kako je neko goni, jer je nesmetano pretrčala više od milje uz padinu doline, a zatim se
prebacila preko prevoja brda i nastavila da trči dok svetlost nadolazećeg Tkanja nije postala nejasna.
Fuga će je uskoro stići, i ona ju je morala dočekati spremna. Ali prvo je valjalo doći do daha.
Mrak joj je izvesno vreme išao na ruku. Zastala je i trudila se da previše ne razmišlja o onome što je
upravo učinila. Ipak ju je ispunilo neko divlje ushićenje. Ubila je Magdalenu; uništila je jednu od Tri: nije to
bio mačiji kašalj. Zar je moć koju je posedovala oduvek bila tako opasna?; zar je sazrevala bez njenog
znanja, sticala mudrost, postajala smrtonosna?
Zbog nečeg se setila Mimine knjige koja je verovatno još bila kod Hobarta. Više no ikada ponadala
se da bi joj mogla otkriti nešto o tome ko je i kako to da iskoristi. Mora ponovo doći do nje, čak i po cenu da
se još jednom suprotstavi Hobartu.
Čim je uočila ovu misao, čula je kako je neko doziva, to jest kako neko nejasno doziva njeno ime.
Pogledala je u pravcu iz koga je dolazio glas, i tamo, na udaljenosti od nekoliko jardi, ugledala Džerihoa.
On je stvarno pobegao iz Magdaleninog zagrljaja, mada mu je sestra dobro izbrazdala lice svojim
eteričnim prstima. Njegovo izmučeno telo jedva se držalo uspravno, tako da su ga, dok je po drugi put
izgovarao Suzanino ime i pokušavao da ispruži ruke prema njoj, noge izdale i on licem tresnu o tle.
Istog časa našla se na kolenima pored njega, i stala da ga okreće na leđa. Bio je lak kao pero. Sestre
su iz njega iscedile sve što su mogle osim iskre razuma koji ga je nagnao da posrćući krene za njom. Mogle
su da mu izmu krv; seme i mišiće. Ali ne i ljubav koju je osećao prema njoj.
Ona ga povuče u naručje. Glava mu se ljuljala na njenim prstima. Disao je ubrzano i površno, a
hladno telo mu se neprestano trzalo. Milovala ga je po glavi; sve slabija okolna svetlost poigravala je oko
njenih prstiju.
Nije mu bilo dovoljno samo da ga ljuljuška, odvojio se od nje nekoliko inča kako bi mogao da joj
dodirne lice. Vene na vratu su zatreperile kada je pokušao da progovori. Ona ga ućutka, kazavši mu da će
kasnije biti vremena za priču. Ali on jedva primetno odmahnu glavom; držeći ga u naručju i sama je osetila
da mu je kraj blizu. Nije se pretvarala da to ne vidi i nije ga tešila. Došlo je vreme da umre, i on je tražio
njeno naručje da u njemu ispuni tu dužnost.
"Oh moj slatki..." reče ona, dok joj je grudi razdirao bol. "... slatki čoveče..."
Ponovo je pokušao nešto da kaže, ali jezik ga je opet izneverio. Iz grla mu dopreše samo neki meki
zvuci bez ikakvog smisla.
Ona se sagnu bliže njemu. Više se nije opirao njenom zagrljaju, već ju je uhvatio za rame i privukao
se još bliže u želji da joj nešto kaže. Uspela je da razabere šta joj govori, mada su mu reči bile tek nešto
glasnije od uzdaha.
"Ne plašim se", reče on, otposlavši poslednje reči na poslednjem dahu koji se spustio na njen obraz
poput poljupca.
Ruka mu zatim izgubi i ono malo snage i skliznu s njenog ramena, oči mu se sklopiše i on je napusti.

159
 Pohodila ju je jedna gorka misao: njegove poslednje reči bile su i preklinjanje i tvrdnja. Jedino je
Džerihou ispričala kako je u skladištu menstrum povratio Kala iz nesvesti. Da li je tim svojim ne plašim se
hteo da kaže: pusti me da umrem?; ne bih ti bio zahvalan da me spaseš?
Šta god da je hteo reći, ona to nikada neće saznati.
Nežno ga je položila na zemlju. Jednom joj je izjavio ljubav rečima koje su se suprotstavile svom
stanju i postale svetlost. Da li su postojale i takve, njemu poznate, što su proricale smrt, ili je već bio na putu
ka oblasti u koju je Mimi otišla, prekinuvši svaku vezu sa svetom u kome je Suzana i dalje boravila?
Izgleda da su stvari, ipak, tako stajale. Mada je posmatrala to telo dok je oči nisu zabolele, ono nije
pustilo ni glaska od sebe. Prepustio ga je zemlji, a sa njim i nju.

11. KAL, PUTOVANJE NA SEVER

1.
Kalovo putovanje na sever potrajalo je celu noć, ali on nije bio umoran. Možda mu je pojedeno voće
održavalo čula tako neprirodno izoštrena; ili to, ili ga je novopronađeni cilj gonio napred. Zauzdao je svoje
analitičke sposobnosti, nagonski birajući kojim će putem da krene.
Da li se on to sada ravnao prema istom onom čulu koje poseduju golubovi? Čulu-sna, van dohvata
intelekta ili razuma: prema nagonu za vraćanjem kući? Tako se osećao. Kao da je postao ptica, koja se ne
orijentiše prema zvezdama (zaklonili su ih oblaci), niti prema magnetnim polovima, već udovoljava
jednostavnoj potrebi da stigne kući; da se vrati u voćnjak, u kome je stajao okružen blagonaklonim licima i
recitovao stihove Ludog Munija.
Dok je vozio, pokušavao je da se priseti sličnih odlomaka, novih odlomaka za naredno recitovanje.
Počeše da me se vraćaju kratke rime iz detinjstva, čudni stihovi koje je naučio više zbog njihove
melodičnosti nego zbog značenja.

"Gola nebesa dolaze i odlaze,

Izbacuju mora i rose ružu,
Zaogrću se kaputima vetra i kiše,
A onda ih jednostavno ponovo skidaju."

Ni sada nije ništa bolje shvatao značenje pojedinih stihova nego u detinjstvu, ali navirali su mu na
usne osveženi, sigurni u svoj ritam i rimu.
Pojedini su imali gorku žaoku:

"Pošast porodica
Nije urođena boljka
Već stopala koja idu tragom stopala
koje im je predhodilo."

Ostalo su bili odlomci iz pesama što ih je ili zaboravio ili ih nikada nije u celosti naučio. Naročito mu
se jedan stalno vraćao.

"Kako samo volim belo-crne konje!

Najviše od svih, belo-crne konje!"

Pretpostavljao je da su to završni stihovi nečega, ali čega - to nije mogao da se seti.

Bilo je još mnogo odlomaka. Stalno je iznova recitovao te stihove, trudeći se da ih što bolje izgovori,
stalno pronalazeći razloge da jedan stih više istakne, a drugom izmeni ritam.
Iz potiljka se nije čulo nikakvo šaputanje; pesnik je ćutao. Ili su možda on i Ludi Muni konačno
progovorili jednim glasom?

2.
Otprilike u dva i trideset ujutro prešao je granicu Škotske i nastavio da vozi prema severu; predeo je
postajao sve brdovitiji i nenaseljeniji. Ogladneo je, u mišićima je osećao bol posle toliko sati neprekidne

160
vožnje, ali ništa manje od Armagedona sada nije moglo da ga natera da uspori ili stane. Sa svakom miljom
bio je sve bliže Zemlji iz bajke u kojoj ga je čekao suviše dugo odlagani život koji je trebalo proživeti.

12. ODLUKA

1.
Suzana je ostala da sedi pored Džerihoovog tela veoma dugo, razmišljala je, mada je sve vreme
pokušavala da ni na šta ne misli. U podnožju brda raspredanje je još trajalo; plima Fuge joj se približavala.
Ali ona nije bila u stanju da se suoči sa njenom lepotom, ne u ovom trenutku. Kada su joj se niti približile na
pedeset jardi, ona se pred njima povukla, ostavivši Džerihoovo telo.
Zora je počela da rudi i osvetljava oblake iznad njene glave. Odlučila je da se popne još više kako bi
imala dobar pogled kada svane. Što se više pela postajalo je sve vetrovitije; duvao je neprijatan vetar sa
severa. Ali drhtanje joj se isplatilo, jer se sa ispupčenja na kome je sada stajala pružao divan vidik; što se
više razdanjivalo bilo je jasnije zašto je Šedvel izabrao ovu dolinu i koliko je mudro postupio. Sa svih strana
bila je okružena strmim brdima na čijim padinama nije bilo ni jedne jedine kuće, ma kako skromna bila.
Jedini znak prisustva ljudi bio je primitivni put koji je konvoj sledio da bi stigao ovamo i koji je
najverovatnije više bio korišćen tokom poslednja dvadeset četiri sata nego sve vreme dosadašnjeg
postojanja.
Na tom je putu, kada je zora svetlošću okupala brda, ugledala kola. Puzila su jedno vreme duž
prevoja brda, a onda se zaustavila. Vozač, koji je sa mesta na kome se Suzana nalazila izgledao minijaturan,
izašao je iz kola i stao da osmatra dolinu. Fuga kao da je bila nevidljiva za takve usputne svedoke, jer vozač
se gotovo istog časa vratio u kola, verovatno shvativši da je negde pogrešno skenuo. Međutim, nije krenuo
dalje, kao što je ona očekivala da će učiniti. Umesto toga, sišao je sa puta i parkirao se malo dalje među
žbunjem borovnice. Zatim je ponovo izišao i krenuo u njenom pravcu, sledeći krivudavi puteljak duž padine
brda posute kamenim gromadama.
A onda joj se učinilo da ga je prepoznala; u njoj se probudila nada da je oči nisu prevarile i da joj se
to odista približavao Kal.
Da li ju je video? Izgleda da nije, jer upravo je počeo da se spušta. Ona pretrča kraći deo puta kako bi
smanjila razdaljinu među njima, a onda se pope na jednu stenu i stade da maše rukama. Prošlo je nekoliko
minuta dok je nije primetio, a i onda je sasvim slučajno pogledao u njenom pravcu. Zastao je i šakom
zaklonio oči. Zatim je promenio pravac kretanja i stao krivudavo da se vraća uz padinu prema njoj, i da! bio
je to Kal. Ni tada se još nije usudila da poveruje kako je to odista on, sve dok joj do ušiju nije doprlo
njegovo teško disanje i škripanje peta po orošenoj travi.
Poslednjih nekoliko jardi prešao je više spotičući se nego trčeći, a onda se iznenada našao pred njom
i ona mu se bacila u naručje, privukavši ga k sebi.
Ovaj put je ona bila ta koja je rekla: "Volim te", i odgovorila na njegov osmeh bujicom poljubaca.

2.
Izmenjali su što su brže mogli najvažnije novosti, ostavivši ostatak za kasnije. "Šedvel više ne želi da
proda Fugu", reče Suzana. "Želi da je poseduje."
"I da zauvek igra Proroka?" upita Kal.
"Sumnjam. Kada sve bude pod njegovom kontrolom prestaće da se pretvara."
"Znači moraćemo da ga sprečimo da stekne kontrolu", reče Kal. "Moraćemo da ga demaskiramo."
"Ili jednostavno da ga ubijemo", dodade ona.
On klimnu. "Ne gubimo vreme", dodade on.
Ustadoše i zagledaše se u svet koji je zauzeo celu dolinu pod njima. Raspredanje još nije bilo
završeno; vlakna svetlosti puzala su koz travu, ostavljajući za sobom floru i faunu.
S druge strane dodirišta Kraljevstva i Utkanog sveta sijala je obećana zemlja. Kao da je Fuga iz sna
prenela vlastito godišnje doba, a to godišnje doba bilo je večno proleće.
U svetlucavom drveću, na poljima i rekama, pojavila se neka svetlost koja nije dopirala sa neba, već
je bila sumorna, iako se prolamala iz svakog pupoljka i iz svake kapi. Danas je čak i najdrevniji kamen bio
ponovo stvoren. Nalik na pesme koje je Kal pokušao da odrecituje za vreme vožnje. Stare reči, nova magija.
"Čeka na nas", reče on.
Zajedno krenuše niz brdo.

161
 Osmi deo
POVRATAK

"Spremalo si se da mi kažeš
nešto, dete - ali si
odustalo pre nego što si i počelo."

Vilijem Kongrejv, Stari neženja

1. STRATEGIJA

Tri glavna bataljona sačinjavala su Šedvelovu vojsku spasa.

Prvi, i najveći, sačinjavali su Prorokovi sledbenici, preobraćenici čiji žar je porastao do razmera
fanatizma, i čija odanost njemu i njegovom obećanju da dolazi novo doba nije imala granica. Upozorio ih je
da će doći do prolivanja krvi, i doći će, a veliki deo te krvi biće njihova. Ali bili su spremni na takvu žrtvu;
najneobuzdanuju skupinu među njima sačinjavali su uglavnom Je-Meei; članovi te Porodice imali su
najusijanije glave i sada su ih svrbeli prsti da polome nekom kosti.
Taj njihov entuzijazam Šedvel je već koristio - premda potajno - kada bi pojedini pripadnici njegove
pastve izrazili sumnju u ono što je propovedao, i bio je spreman ponovo da ga iskoristi ako primeti makar i
najmanji znak smekšavanja u njihovim redovima. Učiniće, razume se, sve što je u njegovoj moći da Fugu
pokori rečitošću, ali nije mnogo nade polagao u uspeh. Sledbenike je krajnje lako nasamario: život u
Kraljevstvu ih je toliko navikao na poluistine da su bili spremni da poveruju u svaku izmišljotinu koja je
valjano reklamirana. Ali Vidovnjake koji su ostali u Fugi neće moći tako lako da obmane. Tada će u igru biti
uvedeni policijske batine i pištolji.
Drugi deo njegove vojske sačinjavali su Hobartovi saveznici, izabrani članovi Voda koji je Hobart
marljivo pripremao za revoluciju do koje nije došlo. Šedvel ih je upoznao sa zadovoljstvima iz svog sakoa i
svi do jednog pronašli su u njegovim naborima po nešto za šta je vredelo prodati dušu. Sada su oni
sačinjavali njegovu Elitu; bili su spremni i život da daju za njega ako bude potrebno.
Treći i poslednji bataljon bio je manje vidljiv od ostala dva, ali zbog toga ne i manje moćan. Vojnici
tog bataljona bili su zbogomčići, Magdalenini sinovi i kćeri: neobuzdana rulja kojoj se nije znalo broja i čiji
su članovi obično izdaleka podsećali na svoje roditelje, a raspon osobina koje su ih krasile kretao se od
prefinjenog ludaka do besomučnog goropadnika. Šedvel se postarao da ih sestre dobro sakriju, jer oni su u
krajnjoj liniji predstavljali dokaz izopačenosti s kakvom Prorok nije trebalo da ima nikakve veze; čekali su,
spremni da jurnu ako se u toku pohoda ukaže potreba za užasima koje su oni donosili.
Isplanirao je invaziju sa Napoleonovom preciznišću.
Prva faza, koja je otpočela jedan sat pre svanuća, sastojala se u tome da stigne do Kaprine kuće i da
se tamo suprotstavi Veću Porodica pre no što im se ukaže prilika da razmotre situaciju. Stigli su u
trijumfalnom maršu, Prorokovim kolima, za zatamnjenim staklima koja su od očiju znatiželjnika skrivala
putnike i kretala se na čelu konvoja od desetak vozila. Šedvel je sa Imakolatom pored sebe sedeo u
stražnjem delu kola. Dok su se vozili izrazio joj je saučešće zbog Magdalenine smrti.
"Veoma sam potresen..." reče on tiho, "... izgubili smo moćnog saveznika."
Imakolata ništa ne odvrati.
Šedvel izvadi izgužvano paklo cigareta iz džepa na sakou i pripali jednu. Ta cigareta i lakom način
na koji je pušio, kao da će mu je neko svakog časa oduzeti, potpuno su odudarali od maske iza koje se
skrivao. "Mislim da smo oboje svesni koliko su se stvari njenom smrću izmenile", reče on, bezbojnim
glasom.
"Kako izmenile?" upita ona. Uživao je u teskobi koja se jasno očitavala na njenom licu.
"Ranjiva si", podseti je on. "Više no ikada. To me brine."
"Ništa mi se neće dogoditi", ostade ona uporna.
"Oh, ali moglo bi", reče on nežno. "Ne znamo na kakav otpor ćemo naići. "Možda bi bilo mudro da
se sasvim povučeš iz Fuge."
"Ne! Želim da ih vidim kako gore."

162
 "Razumljivo", odvrati Šedvel. "Ali bićeš im meta. A ako izgubimo, gubimo pristup i do Magdalenine
dece."
Imakolata popreko pogleda Šedvela. "Znači, o tome je reč? Želiš zbogomčiće?"
"Pa... smatram da postoji izvesna taktična..."
"Tvoji su", prekide ga ona. "Uzmi ih, tvoji su. Poklanjam ti ih. Ne želim da me podsećaš na njih.
Prezirala sam njene sklonosti."
"Zahvaljujem", reče on.
"Nek'ti je sa srećom. Samo mi dozvoli da posmatram vatru, to je sve što tražim."
"Oh, svakako. Razume se."
"I želim da pronađete onu ženu. Suzanu. Želim da je pronađete i predate mi je.'
"Tvoja je", pristade Šedvel kao da ništa nije bilo jednostavnije od toga. "Samo još nešto. Deca.
Postoji li neka određena reč koju treba da upotrebim kako bih uspeo da ih dozovem?"
"Postoji."
On povuče dim. "Bilo bi dobro da je znam", primeti on. "Pošto su sada moji."
"Jednostavno izgovori imena koja im je nadenula. To će ih razulariti."
"A kako se zovu?" upita on, posegavši u džep za nalivperom.
Ona poče da ih navodi, a on da ih zapisuje na poleđini kutije cigareta kako ih ne bi zaboravio.
Zaključivši posao, nastavili su da se voze u tišini.

2. DRUŽINA ZA SAHRANU

Prva Suzanina i Kalova dužnost bila je da pronađu Džerihoovo telo i na to su utrošili punih pola sata.
Predeo iz Fuge već je odavno uspeo da naseli okolinu i mesto gde ga je ostavila, tako da je bila puka sreća
da su ga našli.
Poslužila ih je sreća, a pripomogli su i dečji glasovi; jer Džeriho nije ostao bez društva. Dve žene i
jedno šestoro njihove dece, od dve do otprilike sedam godina, stajalo je (i igralo se) oko leša.
"Ko je on?" upravo se raspitivala jedna od žena kada su se približili.
"Bio", ispravi je jedno dete.
"Bio."
Kal postavi neizbežno i delikatno pitanje. "Šta se ovde radi sa leševima? Hoću da kažem... kuda da
ga odnesemo?"
Žena se isceri, pokazavši mu vilicu gotovo bez ijednog zuba.
"Ostavite ga ovde", reče ona. "Njemu je svejedno, je li tako. Pokopajte ga."
Ona s puno ljubavi pogleda svog najmanjeg dečaka, nagog i prljavog, s kosom punom lišća.
"Šta ti misliš?" upita ga.
On izvadi palac iz usta i povika. "Pokopajte ga!" a taj napev smesta prihvatiše i ostala deca.
"Pokopajte ga! Pokopajte ga! vikala su, a jedno od njih istog časa pade na kolena i poče da kopa poput
mešanca koji traži kost.
"Mora da postoje neke formalnosti", primeti Kal.
"Ti si znači Kukavica?" raspitivala se jedna od majki.
"Jesam."
"A on?" upre prst u Džerihoa.
"Nije", odgovori Suzana. "Bio je Babu; i pravi prijatelj."
Sada su se već sva deca prihvatila kopanja, smejući se i gađajući se zemljom dok su radila.
"Čini mi se da je spremno dočekao smrt", obrati se žena Suzani. "Sudeći po njegovom izgledu."
Ona promrmlja: "Jeste."
"Onda treba da ga spustite u zemlju i svršite s tim", glasio je odgovor. "To su samo kosti."
Kal se trže, ali Suzanu dirnuše ove ženine reči.
"Znam", reče. "Stvarno znam."
"Deca će vam pomoći da iskopate raku. Vole da kopaju."
"Je li to u redu?" upita Kal.
"Jeste", odvrati Suzana sa iznenadnom sigurnošću. "Da, u redu je", pa se i ona i Kal spustiše na
kolena pored dece i počeše da kopaju.

163
 To baš nije bilo lako. Zemlja je bila teška i vlažna; oboje su se ubrzo ublatnjavili. Ali znoj koji se
cedio s njih i činjenica da su se uhvatili ukoštac sa glibom ispod koga će ostaviti Džerihovo telo, pretvorila
je posao u nešto zdravo i pružila im čudno zadovoljstvo. Kopanje je dosta dugo potrajalo, a za to vreme žene
su ih psmatrale, nadgledale decu i delile lulu ljutog duvana.
Dok su radili Kal je razmišljao o tome koliko su već puta Fuga i njeni žitelji izneverili njegova
iščekivanja. Evo ga sada ovde na kolenima kako kopa grob sa gomilom dece: a snovi o boravku u Fugi nisu
ga na to pripremili. Ali ovo je na neki svoj način bilo stvarnije nego što se ikada smeo ponadati da će biti -
prljavština pod noktima i balavo dete pored njega koje, srećno i zadovoljno jede crva. Nije bio nikakav san,
već buđenje.
Kada je raka bila dovoljno duboka da se Džeriho pristojno u njoj sakrije, prihvatiše se da ga prenesu.
Kal više nije mogao da podnese prisustvo dece. Čim su priskočili da im pomognu pri podizanju leša, naredio
im je da se sklone.
"Dopustite im da vam pomognu", ukori ga žena. "Baš se dobro zabavljaju."
Kal podiže pogled prema deci koja su se za vreme kopanja pretvorila u ljude od blata. Jasno se
videlo da žude da učestvuju u nošenju leša, svi osim onog koji je jeo crva i koji je i dalje sedeo na ivici
groba, klateći nogama.
"To nije posao za decu", reče Kal. Poražavala ga je ravnodušnost majki prema morbidnosti njihovih
potomaka.
"Ma nemojte?" primeti jedna od žena, puneći lulu po ko zna koji već put. "Zar vi znate nešto više o
tome od njih?"
On se smrknuto zagleda u nju.
"Hajde", stade ona da ga izaziva. "Recite im šta vi to znate."
"Ništa", priznade on nevoljno.
"Čega se onda plašite?" nežno ga upita. "Ako se ničega ne treba plašiti, zašto im onda ne biste
dozvolili da se igraju?"
"Možda je u pravu, Kale", reče Suzana, spustivći šaku preko njegove. "Mislim da bi se to i njemu
dopalo", dodade. "Nije voleo ozbiljnost."
Kal nije bio ubeđen u ispravnost ovakve odluke, ali nije bilo vreme za prepiranje. Slegao je
ramenima, a deca svojim ručicama dohvatiše Džerihoovo telo u želji da ga podignu i polože u grob. U stvari,
učinili su to krajnje nežno, bez imalo formalnosti ili uvežbanosti. Jedna od devojčica dlanom je očistila
prljavštinu s lica mrtvaca, pokretom lakim kao pero, a njeni braća i sestre ispravili su mu udove kada se
našao u krevetu od zemlje. Zatim su se bez reči povukli, otavivši Suzanu da spusti poljubac na Džerihoove
usne. Tek tada, na samom kraju, za trenutak je zajecala.
Kal dohvati šaku zemlje i baci je u grob. Deca to shvatiše kao znak i stadoše da pokrivaju telo.
Obavila su to u tišini. Čak su i majke prišle grobu i bacile po šaku zemlje, kao poslednji pozdrav ovom
momku koji je za njih bio samo predmet rasprave.
Kal se setio Brendanove sahrane, kovčega koji je nestao iza izbledele zavese dok je jedan bledunjav
mladi sveštenik pevao otrcanu himnu. Nema sumnje da je ovo bio bolji svršetak, a dečji osmesi su na svoj
način bili prigodniji od molitvi i uobičajenih primedbi.
Kada je sve bilo gotovo, Suzana je ponovo smogla snage da progovori, zahvalila se i kopačima groba
i njihovim majkama.
"Posle sveg tog kpanja", primeti najstarija devojčica, "nadam se da će izrasti."
"Hoće", odvrati njena majka, bez imalo obzirnosti. "Uvek izrastu."
Posle ove neprimerene primedbe, Kal i Suzana odoše svojim putem, u pravcu Kaprine kuće. Gde će
se, da su to samo tada mogli znati, muve uskoro gostiti.

3. ISPREGNUTI KONJ

1.
Noris, hamburgerski milijarder, odavno je zaboravio vreme kada su se prema njemu ophodili kao
prema čoveku. Šedvel ga je koristio u druge svrhe. U početku, razume se, za vreme prvog buđenja Tkanja,
služio mu je kao konj. Zatim, kada su se čovek i konj vratili u Kraljevstvo, a Šedvel zaogrnuo plašt Proroka,
konj je postao klupica, kušač hrane i luda, žrtva koja je podnosila svaki Prodavčev ponižavajući ćef. Noris je
sve to trpeo bez roptanja. Dokle god je bio rob zanosa Šedvelovog sakoa, bio je mrtav kao ličnost.

164
 Ali noćas se Šedvel umorio od tog stvorenja. Svuda oko sebe video je nove vazale, tako da mu je
dosadilo da kinji negdašnjeg plutokratu. Pre no što je otpočelo raspredanje predao je Norisa na milost i
nemilost svojoj Eliti, da njima bude sluga. Ali ni to nije bilo ništa spram sledeće pakosti koju mu je priredio:
povukao je iluziju pomoću koje je zadobio Norisovu naklonost.
Noris nije bio glup čovek. Kada se otreznio i video da je sav u modricama, od glave do pete, doživeo
je šok, ali brzo ga je prebrodio i sklopio u celinu deliće onoga što se u poslednje vreme događalo. Nije
mogao znati koliko je vremena prošlo od kada je naseo na Šedvelov trik (kod kuće u Teksasu proglašen je
mrtvim i njegova se žena već preudala za njegovog brata), a i samo neodređeno sećao se svih neugodnosti i
pogrda kojima je bio izložen tokom ovog razdoblja svojevoljnog potčinjavanja. Ali u nešto je bio sasvim
siguran. Prvo, da ga je Šedvel naterao da se spusti ovako nisko, i drugo, da će mu Šedvel to platiti.
Prvo je morao da umakne svojim novim gospodarima, što je sasvim lako izveo za vreme raspredanja.
Nisu čak ni primetili da se iskrao. Ono što je potom morao učiniti bilo je da pronađe Prodavca, a to će
najbolje uraditi, razmišljao je on, uz pomoć policijskih snaga ove neobične zemlje, kakve god one bile. S tim
na umu prišao je prvoj skupini Vidovnjaka na koju je naišao i zatražio da ga odvedu do nekog na vlasti.
Međutim, njegov zahtev na njih nije ostavio nikakav utisak, već je samo pobudio sumnju. Nazvali su ga
Kukavicom, na šta je on prigovorio, a zatim ga optužili da je uljez. Jedna žena čak je napomenula da je
možda špijun i da ga što pre treba predati nekom nadležnom; Noris ju je tada podsetio da on upravo to od
njih i traži od samog početka.
I tako su ga poveli.

2.
Nešto kasnije, Šedvelov otpušteni konj doveden je u Kaprinu kuću, u kojoj je u tom trenutku vladao
priličan metež. Prorok je u nju stigao pre pola sata, završivši tako svoj trijumfalni pohod, ali većnici su
odbili da ga puste na sveto tle pre no što razmotre da li se to kosi s njihovim moralom ili ne.
Prorok je izjavio da je voljan da prihvati njihov metafizički oprez (nije li on konačno bio Kaprin
portpalor?, predodređen da shvati delikatnost svega ovoga), i da će ostati skriven iza zatamnjenih stakala
automobila dok članovi veća ne razmotre stvar.
Mnogi su došli da vide Proroka, a privukla su ih i kola. Zavladalo je neko nevino uzbuđenje. Glasnici
su prenosili poruke između onih u Kući i predvodnika konvoja koji je čekao na pragu, dok konačno nije bilo
objavljeno da će Proroku biti dozvoljeno da uđe u Kaprinu kuću, s tim da se pojavi bos i sam. Prorok se s
tim očigledno složio, jer su se vrata kola otvorila posle svega nekoliko minuta pošto je ovo objavljeno, i iz
njih je izišao ovaj veliki čovek, bosih nogu, i uputio se ka pragu. Gomila je nagrnula napred da bi ga bolje
videla - tog Spasioca koji ih je doveo na bezbedno mesto.
Noris, koji se nalazio bliže kraju gomile, tek je na trenutak ugledao ovu priliku. Čovekovo lice nije
video. Ali sasvim je dobro uočio sako i istog ga je časa prepoznao. Bio je to isti onaj kaput kojim je
Prodavac njega prevario. Nikada neće zaboraviti to svetlucavo tkanje. Bio je to Šedvelov sako. Iz toga je
sledilo da je onaj koji ga je nosio bio Šedvel.
Pogled na taj sako podsetio ga je na poniženja kroz koja je prošao dok je bio u Šedvelovim rukama.
Setio se udaraca i psovki; setio se prezira. Ponesen iznenadnim besom, on se istrgnu iz ruku čoveka pored
sebe i stade da se probija kroz gomilu posmatrača prema vratima Kaprine kuće.
Kada se našao u prvim redovima, na trenutak je ugledao sako i čoveka u njemu upravo kada je ulazio
u kuću. Pošao je za njim, ali mu je stražar na vratima preprečio put. Bio je odgurnut naglavačke, a gomila je
stala da se smeje i pljeska njegovom čudnom ponašanju; baš su bili idioti.
"Poznajem ga!" povika on, kada Šedvel nestade s vidika. "Poznajem ga!"
Ustao je i potrčao po drugi put prema vratima, izmakavši se u poslednjem trenutku. Stražar je
zagrizao mamac i pojurio za njim kroz gomilu. Život koji je proveo kao sluga, naučio je Norisa ponešto o
strategiji; izbegao je stražara i bacio se prema nebranjenim vratima, preletevši preko praga pre no što je
njegov gonilac uspeo da ga obori.
"Šedvele!" povika on.
U odaji Kaprine kuće Prorok se ukoči usred jedne otrcane primedbe. Izgovarao je reči izmirenja,
razumevanja, ali čak ni najzaslepljenijem među prisutnima nije mogao da promakne trpeptaj besa u očima
ovog čoveka koji im je nudio mir, kada je začuo to ime.
"Šedvele!"

165
 On se okrenu prema vratima. Iza leđa je čuo predstavnike veća kako šapatom razmenjuju primedbe.
Onda je došlo do neke pometnje u prolazu koji je vodio do ove odaje, vrata su se širom otvorila i na njima se
ukazao Noris, uzvikujući njegovo ime.
Konj ustuknu kada ugleda Proroka. Šedvel primeti da se pokolebao. Noris nije očekivao da vidi ovo
njegovo lice. Možda bi još mogao da se izvuče.
"Šedvel?" obrati se on Norisu. "Bojim se da ne znam nikog pod tim imenom." Zatim se okrenu
predstavnicima veća. "Poznajete li ovog gospodina?" upita on.
Posmatrali su ga jasno izražavajući sumnju, a to je naročito važilo za starca koji se nalazio u središtu
skupine, i koji nije skidao zlokoban pogled sa Proroka još od trenutka kada je Šedvel stupio u ovu šupu. A
sada je to zrnce sumnje prešlo i na druge, prokletstvo.
"Sako..." promuca Noris.
"Ko je ovaj čovek?" upita Prorok. "Hoće li ga neko, molim vas, izvesti odavde?" Pokušao je da sve
izokrene na šalu. "Čini mi se da baš nije pri zdravoj pameti."
Niko se nije pokrenuo; niko osim konja. Noris krenu ka Proroku vičući.
"Znam šta si mi učinio!" govorio je. "Nemoj misliti da ne znam. Za sve ćeš mi platiti, Šedvele. Ili ko
god, do đavola, da si."
Na ulaznim vratima došlo je do nove pometnje; Šedvel podiže pogled i vide dvojicu Hobartovih
najboljih ljudi kako obaraju stražara i hitaju mu u pomoć. On zausti da im kaže kako je u stanju sam da iziđe
na kraj sa situacijom, ali pre no što mu reči potekoše sa usana Noris se, lica iskrivljenog od besa, baci na
svog neprijatelja.
Prorokova Elita dobila je izričita naređenja kako da postupi u takvoj situaciji. Niko, baš niko, nije
smeo da spusti ruku na njihovog voljenog vođu. Ne oklevajući ni trenutka, ona dvojica izvukoše pištolje i na
licu mesta ubiše Norisa.
Pao je licem na pod ispred Šedvelovih nogu, dok mu je krv šiktala iz rane u svetlim mlazevima.
"Blagi bože", procedi Šedvel kroz stisnute zube.
Odjeci pucnjave duže su zamirali nego što je Noris umirao. Kao da zidovi nisu mogli da poveruju u
taj zvuk, odbijali su ga, napred nazad, napred nazad, dok se nisu ipak uverili da je prekršaj počinjen. Gomila
koja se okupila napolju, potpuno je utihnula; ćutala je i skupina iza njega. Osećao je na sebi njihove
optužujuće poglede.
"To je bilo glupo", mrmljajući reče ubicama. A onda se, raširivši ruke, okrenu predstavnicima veća.
"Izvinjavam se zbog ovog nesrećnog..."
"Ovde niste dobro došli", reče jedan od njih. "Uneli ste smrt u Kaprinu kuću."
"Posredi je nesporazum", odvrati on blago.
"Nije."
"Zahtevam da me saslušate."
Ponovo isto: "Ne."
Šedvel im se bledunjavo nasmeši.
"Smatrate da ste mudri", poče on. "Verujte mi, ako je to tačno, onda ćete saslušati ono što imam da
vam kažem. Nisam ovamo došao sam. Sa mnom je puno ljudi... vaših ljudi. Vidovnjaka. Oni me vole. Zato
što želim da vidim Fugu kako napreduje, što je ujedno i njihova želja. Evo... spreman sam da vam dozvolim
da učestvujete u mojoj viziji, i u pobedi koja će uslediti, ako to želite. Ali verujte mi, oslobodiću Fugu uz
vašu podršku ili bez nje. Jesam li bio jasan?"
"Gubi se odavde", reče starac koji ga je sve vreme posmatrao.
"Budi oprezan, Mesimerisu", prošaputa jedan od prisutnih.
"Vi izgleda ne shvatate", reče Šedvel. "Donosim vam slobodu."
"Ti nisi Vidovnjak", odvrati Mesimeris. "Ti si Kukavica."
"Pa šta ako sam?"
"Na prevaru si dospeo ovamo. Nisi u stanju da čuješ Kaprin glas."
"Oh, čujem ja glasove", odgovori Šedvel. "Čujem glasne i jasne glasove. Govore mi da Fuga nije u
stanju da se brani. Da su njene vođe provele suviše vremena skrivajući se. Da su slabi i zaplašeni."
Posmatrao je lica pred sobom, i primetio, morao je priznati, vrlo malo od one slabosti i straha o
kojima je govorio: ta lica su izražavala samo ravnodušnost na koju nije smeo da gubi vreme. On se okrenu
prema ljudima koji su ubili Norisa.

166
 "Izgleda da nemamo izbora", reče on. Odlično su razumeli znak. Povukoše se. Šedvel se ponovo
okrenu prema članovima veća.
"Želimo da odeš odavde", ponovo poče Mesimeris.
"Je li to vaša poslednja reč?"
"Jeste", odvrati neko drugi.
Šedvel klimnu. Prolazile su sekunde tokom kojih se ni na jednoj strani ne pomeri ni mišić. A onda se
ulazna vrata ponovo otvoriše, i ljudi sa pištoljima se vratiše. Sa sobom s doveli još četvoricu iz Elite, tako da
su sada sačinjavali šestočlanu četu za streljanje.
"Poslednji put tražim od vas", reče Šedvel, kada se četa postroji i levo i desno od njega, "ne opirite
mi se."
Pre bi se moglo reći da su ga članovi veća gledali s nevericom nego sa strahom. Ceo život proveli su
u ovom svetu čuda, ali sada su se suočili sa bahatošću koja je konačno uspela da ih zgrane. Čak ni kada su
ljudi sa pištoljima podigli oružja oni se nisu pokrenuli, nisu se pobunili. Samo je Mesimeris uptao:
"Ko je Šedvel?"
"Prodavac koga sam nekada poznavao", odvrati čovek u lepom sakou. "Ali on je mrtav, nema ga
više."
"Nije tačno", reče Mesimeris. "Ti si Šedvel."
"Zovite me kako vam drago", reče Prorok. "Ali pognite glave preda mnom. Pognite glave i sve će
vam biti oprošteno."
Niko se nije pomerio. Šedvel se okrenu ka naoružanom čoveku sa svoje leve strane i uze mu pištolj
iz ruke. Zatim ga uperi Mesimerisu u srce. Njih dvojicu nije delilo više od četiri jarda; ni slepac ne bi
promašio sa te razdaljine.
"Ponavljam: pognite glave."
Konačno je nekolicina shvatila da je situacija ozbiljna i pokorila se njegovom zahtevu. Međutim,
većina je samo zurila, ne mireći se s njegovim zahtevom zbog ponosa, gluposti ili čiste neverice.
Šedvel je znao da je to krizni trenutak za njega. Ili će povući okidač i time sebi kupiti svet, ili će
napustiti sobu za prodaju i neće se osvrtati. U tom se trenutku setio kako je stajao na vrhu brda i posmatrao
Fugu pod svojim nogama. To sećanje je odnelo prevagu. Ubio je čoveka.
Metak je pogodio Mesimerisa u grudi, ali iz rane nije potekla krv; niti je on pao. Šedvel je ponovo
opalio, a onda i treći put za svaki slučaj. Svaki metak pogodio je cilj, ali čovek nikako nije hteo da padne.
Prodavac je osetio kako drhtaj panike obuzima šestoricu naoružanih ljudi koji su stajali oko njega. I
njima je na usnama bilo isto pitanje kao i njemu: zašto starac odbija da umre?
On opali po četvrti put. Kada ju je metak pogodio, žrtva zakorači prema svom, nazovimo ga, dželatu,
podigavši pri tom ruku, kao da namerava da istrgne Šedvelu iz ruke oružje koje se pušilo.
Taj je pokret bio dovoljan da jedan od šestorice izgubi samokontrolu. Uz prodoran vrisak počeo je da
puca u skupinu. Njegova histerija istog časa prešla je i na ostale. Odjednom su svi pucali, prazneći pištolje u
želji da sklope optužujuće oči ispred sebe. Posle nekoliko trenutaka odaja je bila ispunjena dimom i bukom.
Kroz sve to, Šedvel je ugledao čoveka koga je prvog pogodio kako završava pozdravom pokret koji
je započeo. A onda Mesimeris pade, mrtav, licem prema podu. Njegov pad nije utišao pucnjavu; pištolji
nastaviše da bljuju vatru. Nekoliko članova Veća palo je na kolena, pognutih glava, upravo onako kako je
Šedvel zahtevao od njih, a ostali su potražili spas po uglovima odaje. Ali većina je jednostavno oborena
tamo gde se zatekla.
A onda, isto onako iznenada kao što je započela, pucnjava je prestala.
Šedvel je odbacio pištolj - i mada nije bio ljubitelj klanica - primorao sebe da pređe pogledom preko
krvavog prizora. Dobro je znao da onaj ko teži da postane bog nikada ni od čega ne sme da odvrati pogled.
Voljno neznanje predstavljalo je poslednje utočište čovečanstva, a to je bilo stanje koje će on uskoro
nadmašiti.
Kada je proučio prizor, zaključio je i da nije tako nepodnošljiv. Bio je u stanju da zadrži pogled na
gomili leševa i da ih vidi kao prazne vreće što su oni u stvari i bili.
Ali kada se okrenuo prema vratima, nešto ga ipak natera da se žacne. Nije po sredi bio prizor, već
sećanje: sećanje na Mesimerisov poslednji čin. Njegovo kretanje napred, podignuta šaka. Tek je sada shvatio
šta je taj pokret značio. Čovek je tražio da mu se plati. Koliko god se trudio da pronađe, neko drugo
objašnjenje, Šedvelu to ipak ne pođe za rukom.
On, negdašnji prodavac, konačno je postao kupac; Mesimeris je pred smrt želeo da ga podseti na to.

167
 Moraće da pokrene vojsku, pokori opoziciju i obezbedi prilaz Vrtlogu što je brže moguće. Kada
jednom bude uklonio veo oblaka postaće bog. A bogovi su bili izvan domašaja poverilaca, bilo živih bilo
mrtvih.

4. IGRAČI NA KONOPCU

1.
Kal i Suzana kretali su se brzo koliko im je znatiželja dozvoljavala. Mada su imali malo vremena za
ono što su naumili, bilo je toliko stvari koje su im usporavale kretanje. Uhvatili su sebe kako stalno prave
opaske na račun neverovatnih primera plodnosti u svetu oko sebe, i na račun poput žileta oštrog uma koji ga
je uobličio, tako da su morali da odustanu i jednostavno samo posmatraju. Među prizorima flore i faune koji
su ih okruživali nisu uočili nijednu vrstu što nije postojala u Kraljevstvu Kukavica, ali ovde je sve - od
kamenčića do ptice, kao i sve čemu se oko moglo diviti između toga dvoga - pretrpelo uticaj neke magije
koja se bavila preoblikovanjem.
Stvorenja koja su im prelazila preko puta imala su neke daleke veze sa porodicama lisica, zečeva,
mačaka i zmija; ali veoma daleke. Jedna od promena koja je kod njih odmah padala u oči bio je potpuni
nedostatak strašljivosti. Nijedna od njih nije utekla pred pridošlicama; samo bi pogledale u pravcu Kala i
Suzane, primile k znanju njihovo postojanje, a zatim odlazile svojim putem.
Ovo je mogao biti Eden - ili opijumski san o njemu - da iluziju nije razbio zvuk nepodešenog radija.
Delići muzike i razgovora mešali su se sa prodornim zavijanjem i belom bukom, a sve to je još bilo
prekidano kricima zadovoljstva koji su dopirali iza male skupine srebrnih breza. Krike su, međutim, ubrzo
zamenili povici i pretnje, koji su postajali sve jači dok su se Kal i Suzana probijali između drveća.
S druge strane nalazilo se polje visoke, uvele trave. U njemu, tri mladića. Jedan je balansirao na
konopcu što je mlitavo bio razapet između dve motke i posmatrao drugu dvojicu koji su se tukli. Povod za
svađu bio je očit: radio. Onaj niži, čija je kosa bila gotovo bela koliko je bila svetla, branio je svoje
vlasništvo od krupnijeg protivnika, ali sa slabom nadom na uspeh. Napadač ote radio iz mladićevih ruku i
zavitla ga preko polja. Radio pogodi jedan od nekoliko kipova napola izgubljenih u travi na kojima su se
uočavali tragovi vremena; melodija koja je iz njega dopirala iznenada prestade. Vlasnik se baci na uništioca,
vikom izražavajući svoj bes.
"Kopile jedno! Slomio si ga! Uništio si ga."
"To je Kukavičje govno, de Bono", odvrati drugi mladić, lako odbijajući udarce. "Ne bi smeo da se
mešaš s govnima. Zar ti mama to nije rekla?"
"Bio je moj!" doviknu mu de Bono, odustavši od napada i krenuvši u potragu za svojim izgubljenim
vlasništvom. "Ne želim da ga dodiruješ svojim prljavim šakama.
"Srce mi se para kada te slušam!"
"Zaveži, praznoglavi!" odvrati mu de Bono. Nije mogao da pronađe radio u visokoj travi, što je samo
još više potpirivalo njegov bes.
"Galin je u pravu", zapiskuta i ptica sa konopca.
De Bono je iz gornjeg džepa na košulji izvukao žičane naočari i spustio se na kolena kako bi puzeći
potražio svoju nagradu.
"To je mito", nastavi mladić na konopcu, koji je upravo počeo da izvodi čitav niz složenih koraka:
poskoka, skokova na jednoj nozi i pravih skokova. "Zvezdanpotok bi ti dao deset po dupetu kada bi saznao."
"Zvezdanpotok neće saznati", progunđa de Bono.
"Oh, hoće, i te kako", primeti Galin, bacivši pogled prema igraču na konopcu. "Ti ćeš mu reći, zar
ne, Toleru?"
"Možda", dopre do njih odgovor propraćen samozadovoljnim osmehom.
De Bono je pronašao radio. Podigao ga je i protresao. Iz njega nije dopirala nikakva muzika.
"Usranko jedan", reče on okrenuvši se prema Galinu. "Vidi šta si učinio."
U tom je trenutku bio spreman na novi napad, da Toler, sa konopca, nije primetio da imaju publiku.
"Ko ste, do đavola, sad pa vi?" upita on.
Sva trojica se zabuljiše u Suzanu i Kala.
"Ovo je polje Zvezdanpotoka", reče Galin, pretećim glasom. "Ne biste smeli biti ovde. On ne voli da
mu se žene motaju ovuda."

168
 "Man'te ga, on je prokleta budala", reče de Bono, provukavši prste kroz kosu i uputivši Suzani
osmeh. "I to mu slobodno reci, ako se ikada vrati."
"Hoću", odvrati smrknuto Toler. "U to se možeš kladiti."
"Ko je taj Zvezdanpotok?" upita Kal.
"Ko je Zvezdanpotok?" ponovi Galin. "Svi to znaju..." Glas mu zamre; shvatio je. "Vi ste Kukavice",
reče on.
"Tako je."
"Kukavice?" pridruži se i Toler, toliko prestravljen da je gotovo izgubio ravnotežu. "Na Polju?"
De Bono samo još više razvuče usta u osmeh kada ču ovo.
"Kukavice", ponovi on. "Znači, možete da popravite ovu mašinu..."
Zatim priđe Kalu i Suzani, pruživši im radio.
"Mogu da pokušam", reče Kal.
"Da se nisi usudio", reče Galin, ili Kalu, ili de Bonu, ili možda obojici.
"To je samo običan radio, pobogu", pobuni se Kal.
"To je Kukavičje govno", reče Galin.
"Mito", ponovo naglasi Toler.
"Odakle ti?" Kal upita de Bona.
"Ne tiče te se", odvrati Galin. On zakorači prema uljezima. "Ponavljam: ovde niste dobrodošli."
"Mislim da je bio jasan, Kale", reče Suzana. "Pusti ga."
"Izvini", obrati se Kal de Bonu. "Moraćeš sam da ga popraviš."
"Ne umem", odvrati mladić snuždeno.
"Čeka nas posao", reče Suzana, jednim okom motreći na Galina. "Moramo poći."
Zatim povuče Kala za ruku. "Hajdemo", reče ona.
"Tako", izusti Galin. "Proklete Kukavice."
"Osećam želju da mu razbijem nos", javi se Kal.
"Nismo došli da prolivamo krv. Već da sprečimo krvoproliće."
"Znam. Znam."
Kal izvinjavajući se slegne ramenima u pravcu de Bona, okrete leđa polju i oni krenuše nazad
između breza. Kada su stigli na drugu stranu začuše korake iza sebe. Oboje se okrenuše. De Bono ih je
sledio brižljivo noseći radio.
"Poći ću s vama", izjavi on, iako ga niko nije pozvao. "Možeš popraviti mašinu putem."
"A šta je sa Zvezdanpotokom?" upita Kal.
"Zvezdanpotok se neće vratiti", odvrati de Bono. "Mogu čekati dok im trava ne izraste do dupeta, ali
on se neće vratiti. Imam ja preča posla."
Zatim se osmehnu.
"Čuo sam šta je mašina rekla", obavesti ih on. "Biće lep dan."

2.
Pokazalo se da je de Bono bio svestrano obdaren saputnik. Nije bilo teme o kojoj on nije bio
spreman da razgovara, tako da je njegova spremnost na razgovor na neki način navela Suzanu da zaboravi
melanholiju koja ju je obuzela kada je Džeriho umro. Kal ih je pustio da razgovaraju. Imao je pune ruke
posla pokušavajući da u hodu popravi radio. Ipak je uspeo da ponovo upita de Bona odakle mu.
"Dao mi ga je jutros", objasni de Bono, "jedan od Prorokovih ljudi. Imao je pune kutije istih."
"Zaista", primeti Kal.
"To je mito", dodade Suzana.
"Zar mislite da ja to ne znam?" upita ih de Bono. "Znam da se ništa ne dobija zabadava. Ali ne
verujem da je svaka stvar koju mi neki Kukavica da mito. Tako govori Zvezdanpotok. I ranije smo živeli sa
Kukavicama i preživeli..." On zastade da bi svoju pažnju usredsredio na Kala. "Jesi li uspeo?"
"Još ne. Nisam baš neki stručnjak za žice."
"Možda ću naći nekoga u Bez-premcu", reče on, "ko bi mi ga mogao popraviti. Još malo pa smo
stigli tamo."
"Mi smo krenuli do Kaprine kuće", reče Suzana.
"Poći ću s vama. Samo via grad."
Suzana poče da se prepire s njim.

169
 "Čovek mora da jede", reče de Bono. "Stomak će mi još pomisliti da mi u glavi nije sve u redu."
"Nema skretanja", reče Suzana.
"Nećemo skretati", odvrati sav srećan de Bono. "To nam je na putu." On je iskosa pogleda. "Ne budi
tako sumnjičava", reče. "Gora si od Galina. Neću vas povesti stranputicom. Imajte poverenja u mene."
"Nemamo vremena za razgledanje. Čeka nas jedan hitan posao."
"U vezi s Prorokom?"
"Da."
"To ti je pravo Kukavičje sranje", dodade Kal.
"Ko? Prorok?" upita de Bono. "Kukavica?"
"Bojim se da je tako", reče Suzana.
"Vidiš, Galin nije baš u svemu grešio", primeti Kal. "Radio stvarno predstavlja mali mito."
"Ja sam bezbedan", odvrati de Bono. "Mene ne može da dirne."
"Oh, stvarno?" upita Suzana.
"Ne ovde", odgovori de Bono, lupnuvši se po grudima. "Zapečaćen sam."
"Da li to znači da tako mora biti?" upita Suzana uzdahnuvši. "Ti ostaješ pri svojim pretpostavkama, a
mi pri svojim?"
"Zašto da ne?" odvrati pitanjem de Bono. "Vi nama niste potrebni."
"Želiš radio", podseti ga ona.
On frknu. "Ne baš toliko. Ako ga izgubim neću plakati. Bezvredan je. Kao uostalom i sve drugo što
dolazi od Kukavica."
"Da li su to reči Zvezdanpotoka?" upita Suzana.
"Baš si pametna", odvrati on, pomalo zlovoljno.
"Sanjao sam o ovom mestu..." reče Kal, umešavši se u raspravu. "Mislim da to čini mnogo
Kukavica."
"Možda vi sanjate o nama", nezahvalno odvrati de Bono. "Ali mi o vama ne sanjamo."
"To nije tačno", suprotstavi mu se Suzana. "Moja je baka volela jednog od vaših, i on joj je uzvraćao
ljubav. Ako nas možete voleti, onda možete i sanjati o nama. Onako kako mi sanjamo o vama, kada nam se
ukaže prilika."
Misli na Džerihoa, shvati Kal: govori uopšteno, ali na njega misli.
"Stvarno?" primeti de Bono.
"Da, stvarno", odgovori Suzana planuvši. "Stalno ista priča."
"Kakva priča?" upita Kal.
"Mi je proživljavamo i oni je proživljavaju", odvrati ona, pogledavši u de Bona. Priča o tome kako se
rađamo, kako se plašimo da umremo, i kako nas ljubav spašava." To je izgovorila sa takvom sigurnošću kao
da joj je bilo potrebno dosta vremena da dođe do ovog zaključka, ali je zato sada niko više nije mogao
ubediti u suprotno.
Za neko vreme uspela je da utiša opoziciju. Više od dva minuta sve troje je nastavilo da korača
ćutke, a onda de Bono reče.
"Slažem se."
Ona podiže pogled prema njemu.
"Stvarno?" upita ona, vidljivo iznenađena.
On klimnu. "Ista priča?" reče. "Da, čini mi se da to ima smisla. Konačno, ista je i za vas i za nas, bez
obzira na zanose. Kao što si rekla. Roditi se, umreti: a između ljubav." Nešto je mrmljajući odmeravao, a
zatim dodade: "Ti, razume se, svakako više od mene znaš o ovom poslednjem", nesposoban da potisne
kikot. "Pošto si već dosta stara."
Ona se nasmeja; a radio u tom trenutku, kao da želi da obeleži ovaj trenutak, na zadovoljstvo
vlasnika i Kalovo iznenađenje ponovo ožive.
"Dobar si ti čovek", povika de Bono. "Dobar čovek!"
Uze ga iz Kalovih ruku i stade da ga podešava, tako da su uz pratnju muzike ušli u neobični grad
Bez-premca.

5. BEZ-PREMCA

1.

170
 Kada su zašli u ulice, de Bono ih je upozorio da je grad bio sklepan u velikoj žurbi, i da ne očekuju
nikakav obrazac u planiranju. Ali i pored tog upozorenja nespremni su se suočili sa onim što ih je u gradu
čekalo. U tom mestu kao da nije postojao ni nagoveštaj nekog reda. Kuče su bile postavljene jedna uz drugu
u nerazrešivoj zbrci, između njih protezali su se tuneli - izraz ulica upotrebio bi neko ko bi hteo da im
polaska - tako uski, i tako natrpani da bi se čovek, kud god da pogleda, susretao sa licima i fasadama u
rasponu od sasvim primitivnih do onih baroknih.
Pa ipak, u njima nije bilo mračno. Svetlucali su i kamen i pločnik pod njihovim nogama
osvetljavajući tako prolaze, pretvarajući i najskromniji zid u slučajno remekdelo sjajnog maltera i još sjajnije
cigle.
A i građani su se, više nego ravnopravno, nosili sa svim tim postojećim sjajem kojim je grad mogao
da se pohvali. Njihova odeća posedovala je istu onu smesu uštogljene otmenosti za koju su posetioci znali da
je stopostotno vidovnjačka; ali ovde, u gradu koji je bio najpribližniji primeru urbane sredine u Fugi, taj je
stil doveden do novih krajnosti. Svuda oko njih promicala je izuzetna odeća. Obavezni prsluci zvonili su
bezbrojnim zvončićima. Jedna žena imala je na sebi odelo, zakopčano do grla, ali čija je boja toliko
odgovarala boji njene kože da je izgledalo kao da je naga. Na ispustu prozora sedela je mlada devojka
prekrštenih nogu, a oko lica su joj vijorile raznobojne trake iako nije bilo ni najmanjeg povetarca. Malo niže,
u istom prolazu, jedan čovek sa šeširom koji je izgledao kao da je satkan od njegove kose razgovarao je sa
kćerkom, dok je na obližnjem ulazu, neki drugi čovek u odelu od konopaca pevao svom psu. A stil je,
razume se, bio negovani antistil, koji je podsećao na razliku između crnkinje i belkinje koje prolaze
zviždućući gole do pasa i u pantalonama vezanim vrpcama. Mada se videlo da svi uživaju u svom izgledu,
on im ipak nije bio najvažniji u životu. Ovoga jutra čekao ih je neodložan posao; nisu imali vremena za
gubljenje.
Jedino što im je koliko toliko privlačilo pažnju bile su neke sitnice, proizvodi kasnog dvadesetog
veka, tričarije kojima se nekolicima građana igrala. A to su, nema sumje, bili pokloni Prorokovih ljudi.
Igračke koje će izbledeti kroz nekoliko dana kao i Šedvelova obećanja. Nisu imali vremena da pokušaju
ubediti vlasnike da pobacaju te svetlucave gluposti; ionako će sami uskoro otrkriti kako su nepostojani svi
pokloni iz dotičnog izvora.
"Odvešću vas do Lažova", reče de Bono, krčeći im put kroz gomilu. "Tamo ćemo jesti, pa krenuti
dalje."
Pažnju Kukavica privlačili su prizori i zvuci koji su dolazili iz svih pravaca. Odlomci razgovora
dopirali su do njih kroz vrata i prozore kuća; kao i pesme (neke sa radio aparata); i smeh. Jedna je beba
plakala u majčinom naručju; nešto je zalajalo iznad njihovih glava, a kada je podigao pogled, Kal je ugledao
pauna kako se šepuri na jednom od gornjih balkona.
"Kud li je, pobogu, nestao?" upita Suzana kada se de Bono izgubio u gomili po treći ili četvrti put.
"Prokleto je brz."
"Moramo mu verovati. Potreban nam je vodič", reče Kal i u tom trenutku ugleda de Bonovu plavu
glavu. "Eno ga..."
Zaviše za ugao. Odmah potom prolomi se vrisak negde ispred njih u zakrčenom prolazu, tako
prodoran i pun bola kao da je počinjeno ubistvo. Ni taj zvuk nije uspeo da ućutka gomilu, ali uspeo je ipak
dovoljno da je utiša tako da su Kal i Suzana uhvatili reči koje su usledile pošto je jecaj zamro."Spalili su
Kaprinu kuću!"
"Nemoguće", neko reče, i neverica stade da se širi poput plime prateći ovu tvrdnju. Ali glasnik nije
dao da ga ućutkaju.
"Spalili su je!" bio je uporan. "I pobili su članove Veća."
Kal je uspeo da se kroz gužvu probije do mesta sa koga je mogao da vidi čoveka; odista je izgledao
kao da je prisustvovao nekoj katastrofi. Lice mu je bilo čađavo i blatnjavo i niz njega su se slivale suze dok
je ponavljao svoju priču, to jest ono nekoliko bitnih momenata. Prisutni su sve manje izražavali nevericu:
više nije bilo nikakve sumnje da govori istinu.
A onda je Suzana postavila najjednostavnije moguće pitanje:
"Ko je to učinio?"
Čovek pogleda u njenom pravcu.
"Prorok..." uzdahnu on. "Prorok je to učinio."
Na to gomila eksplodira, kletve i proklinjanja ispuniše vazduh.
Suzana se okrenu ka Kalu.

171
 "Nismo bili dovoljno brzi", reče sa suzama u očima. "Kale, trebalo je da budemo tamo."
"Ne bismo stigli", reče jedan glas pored nje. De Bono je odnekud iskrsao. "Ne krivite sebe", reče. A
zatim dodade: "Ili mene."
"Šta sad?" upita Kal.
"Pronaći ćemo to kopile i ubiti ga", odvrati Suzana. Zatim ščepa de Bona za rame. "Hoćeš li nam
pokazati kako da iziđemo odavde?"
"Svakako."
On skrenu i povede ih dalje od mnoštva građana koji su opkolili rasplakanog čoveka. Prolazeći
gradom uverili su se da su vesti već stigle do svakog uveta i svakog prolaza. Ni od kuda više nisu dopirali
pesma i smeh. Nekolicina ljudi zurila je u parče neba između krovova, kao da čekaju munje i gromove.
Izrazi njihovih lica podsetili su Kala na izraze lica ljudi iz Ulice Kočija onoga dana kada se podigao
vazdušni vrtlog: odražavali su mnoštvo neizgovorenih pitanja.
Ako je suditi prema delićima razgovora koje su hvatali u prolazu, ljudi se nisu slagali u pogledu
onoga šta se dogodilo. Neki su govorili da su pobijeni svi koji su se zatekli u Kaprinoj kući, drugi da je bilo
preživelih. Ali bez obzira na ta neslaganja, ono glavno niko nije poricao: Prorok je objavio rat svakom ko se
usudi da ospori njegov primat; njegovi sledbenici već su pročešljavali Fugu tražeći nevernike.
"Moramo umaći na otvoreno", reče Suzana. "Pre no što stignu ovamo."
"Ovo je mali savet", primeti de Bono. "Neće im biti potrebno mnogo vremena da ga očiste, ako su
sposobni."
"Biće", reče Kal.
Stanovnici nisu ispoljavali ni najmanji znak panike; nisu pokušali da se spakuju i umaknu. Ovakvih
progonstava i događaja bilo je i ranije, ili su bar to nagoveštavala njihova izbrazdana lica. I najverovatnije će
ih opet biti. Zar bi trebalo da se tome čude?
Bilo im je potrebno desetak minuta da se izvuku iz grada i stignu na otvoreno.
"Žao mi je što moramo tako brzo da se rastanemo", reče Suzana de Bonu, kada se nađoše na granici
grada.
"Zašto bismo morali da se rastanemo?"
"Zato što smo došli ovamo da zaustavimo Proroka", odgovori Suzana, "i upravo to ćemo uraditi."
"A ja ću vas odvesti do mesta gde ćete ga naći."
"Kakvog mesta", upita Kal.
"Do nebeskog svoda", sa sigurnošću odvrati de Bono. "Stare palate. Pominjali su je na ulici. Zar niste
čuli? To ima smisla. Ako želi da postane Kralj moraće da osvoji Nebeski svod."

2.
Nisu odmakli daleko od Bez-premca kada de Bono zastade i pokaza preko doline prema stubu dima.
"Nešto gori", reče on.
"Nadajmo se da je Šedvel", dodade Kal.
"Mislim da bi trebalo nešto da saznamo o tom kopiletu", reče de Bono. "Ako već nameravamo da ga
smaknemo dok je budan."
Ispričali su mu sve što su znali, što je, kada su sve sabrali, bilo veoma malo.
"Čudno", reče Kal. "Čini mi se kao da ga poznajem celog života. A ni godina nije prošla od kada sam
ga prvi put ugledao."
"Senke mogu pasti u svim pravcima", izjavi de Bono. "To je moje uverenje. Zvezdanpotok je imao
običaj da kaže da postoje mesta čak i u blizini Vrtloga na kojima se prošlost i budućnost prepliću."
"Sve mi se čini da sam možda posetio jedno od njih", reče Kal, "kada sam prošli put bio ovde."
"Kako je izgledalo?"
Kal odmahnu glavom.
"Pitaj me sutra", odvrati on.
Put ih je naneo na močvarni teren. Preko blata su prešli skačući sa kamena na kamen, odustavši od
svakog razgovora zbog žabljeg kreketanja koje je dopiralo iz trske. Kada su bili negde na pola puta, do
njihovih ušiju dopre zvuk automobila. Zaboravivši na oprez uputili su se ka čvrstom tlu prečicom, do
članaka upadajući u raskvašeno tlo dok je na stotine žaba - veličine nokta na palcu, i crvenih kao mak -
skakalo pred njima.

172
 Kal se na drugoj strani uspentrao uz drvo kako bi imao bolji vidik. Sa vrha je ugledao konvoj
automobila koji se kretao u pravcu grada. Putevi mu nisu bili potrebni. Probijao se točkovima i konjskim
snagama. Pred njim su se dizala jata ptica; životinje... one dovoljno brze... bežale su na sve strane.
Suzana mu doviknu:
"Šta vidiš?"
"Čini mi se da je to Hobartova rulja."
"Hobartova?"
U sekundi se stvorila pored njega na drvetu, pruživši se preko jedne grane kako bi se oslobodila
krošnje.
"On je", čuo ju je kako kaže, gotovo kao za sebe. "Blagi bože, on je."
Okrenula se ka Kalu i uputila mu jedan divlji pogled koji mu se nije mnogo dopao.
"Dalje ćete morati bez mene", reče ona.
Sišli su sa drveta i počeli da se svađaju.
"Imam neka posla sa Hobartom. Ti pođi dalje. Pronaći ću te kada završim."
"Zar to ne može da pričeka?" upita Kal.
"Ne", odvrati ona odlučno. "Ne, ne može. Kod njega je knjiga koju mi je Mimi dala, i želim da je
uzmem."
Primetila je zbunjeni izraz na njegovom licu i unapred je znala svaku primedbu koju će izreći zbog
njihovog razdvajanja. Reći će da je njihov pravi cilj Šedvel; da nije vreme za odlaganje susreta s njim. Pored
toga, knjiga je samo knjiga, zar ne?; sutra je novi dan. I sve je to razume se, bilo tačno. Ali negde u dubini
stomaka osetila je da u tome što se Hobart toliko vezao za knjigu ima neke izopačene logike. Možda se na
tim stranicama nalazi znanje sakriveno među onim Jednom davno koje bi se moglo dobro iskoristiti u
predstojećem sukobu. Hobart je nema sumnje u to bio ubeđen, a ono što neprijatelj misli o vama verovatno
je tačno, inače zašto biste uopšte bili neprijatelji?
"Moram se vratiti", reče ona. "Nema druge."
"Onda ću i ja s tobom."
"Kale, u stanju sam sama da iziđem na kraj s njim", reče ona. "Vas dvojica morate nastaviti ka
Nebeskom svodu. Kada se dočepam knjige, lako ću vas naći."
Govorila je krajnje samouvereno; osetio je da nema smisla prepirati se s njom.
"Čuvaj se", reče on zagrlivši je. "Nemoj dopustiti da ti se nešto dogodi.
"Ni tebi, Kale. Zbog mene."
Rekavši to, ona se udalji.
De Bono, koji nije učestvovao u ovom razgovoru već se igrao svojim radiom, sada upita:
"Zar nećemo s njom?"
"Ne", odgovori Kal. "Želi da pođe sama."
De Bono ga upitno pogleda. "U pitanju je ljubav, je l' da?" upita on.
"Otprilike."

3.
Suzana se žurno vratila do grada; ispunjavalo ju je izvesno ushićenje koje nije potpuno shvatala. Da
nije jednostavno želela da se već jednom nađe oči u oči s njim i obavi to? Ili je, pak, možda žudela da
ponovo vidi Hobarta; da on nije postao neka vrsta ogledala pomoću koga je mogla bolje da upozna samu
sebe?
Kada se vratila na ulice - koje su sada bile manje-više prazne, jer su se građani povukli u kuće -
ponadala se da on zna kako je ona blizu. Nadala se da mu je srce počelo brže da kuca zbog njene blizine, i
da su mu se dlanovi znojili.
Ako se to, ipak, nije dogodilo, ona će mu već pokazati.

6. TELO JE SLABO

1.
Iako je Šedvel bacio oko na Nebeski svod - jedinu zgradu u Fugi vrednu nekoga ko teži da postane
božanstvo - kada se jednom našao u njoj uverio se da je to jedno krajnje neuređeno prebivalište. Svaki od
monarha i matrijarha koji su ga nastanjivali tokom vekova unosio je svoje vizije u dvorane i predvorja, sa

173
jednim jedinim ciljem da nadmaši tajne prethodnog stanara. Rezultat je bio ovaj polulavirint, polu kuća
strave.
On nije bio prvi Kukavica koji je pretraživao čudovišne hodnike Nebeskog svoda. U prošlosti se
nekoliko pripadnika Čovečanstva probilo u palatu i slobodno lutalo po njoj, zahvaljujući tome što njeni
tvorci nisu želeli da naruše postojeći mir grubim rečima. Izgubivši se u njenim dubinama ta nekolicina
srećnika videla je prizore koje će sa sobom odneti u grob. Na primer, odaju u kojoj su pločice na zidovima
imale dvaput više strana nego kocka, tako da su se bez prestanka okretale, a svaka faceta zauzimala
određeno mesto u fresci koja nikada nije dovoljno dugo mirovala da bi oko moglo potpuno da je shvati. U
drugoj odaji neprestano je padala kiša, topla, prolećna, noćna kiša, a iz poda se širio miris pločnika koji se
hladi; jedna od njih je na prvi pogled izgledala sasvim obično, ali bila je sagrađena tako da je njena
geometrija varala čula, pa je čovek u jednom trenutku mogao pomisliti da mu se glava toliko nadula da će je
ispuniti, a u narednom da se smanjio na veličinu bube.
Posle jednog sata, ili dana, provedenog među ovim čudima, neki nevidljivi vodič poveo bi ih do
vrata kroz koja bi izlazili kao da se pojavljuju iz sna. Kasnije bi pokušali da ispričaju šta su sve videli, ali
izneverili bi ih sećanje i vlastiti jezik i tako sprečili svaki njihov pokušaj da unaokolo brbljaju o tome.
Mnogi su u očajanju ponovo krenuli u potragu za tim delirijumom. Ali Nebeski svod bio je pokretna
poslastica koja bi uvek odletela.
Šedvel je stoga bio prvi Kukavica koji je hodio tim hodnicima od zanosa i nazivao ih svojim.
Međutim, nije osećao nikakvo zadovoljstvo. To je možda bio najelegantniji način na koji se Nebeski svod
mogao osvetiti svom nemilom stanaru.

2.
Kasno popodne, pre no što se suviše smrklo, Prorok se popeo na vrh Nebeskog svoda, u
osmatračnicu, u nameri da iz nje razgleda osvojene teritorije. Uprkos svim obavezama iz prošlih nedelja -
prerušavanju, zborovima, stalnom politiziranju - nije osećao umor. Sve što je obećao svojim sledbenicima i
samom sebi obistinilo se. Kao da mu je izigravanje Proroka obezbedilo moć proricanja. Pronašao je Tkanje,
što je i rekao da će učiniti, i oduzeo ga čuvarima; poveo je svoje krstaše u samo srce Fuge, ućutkavši gotovo
natprirodnom brzinom sve koji su mu se usprotivili. Dalje nije imao kud osim da postane božanstvo, a sa
mesta na kome se trenutno nalazio video je način da to i ostvari.
Vrtlog.
Njegov Plašt je previrao i tutnjao, skrivajući svoje tajne od svačijeg pogleda, pa i njegovog. Nije
važno. Sutra, kada Hobartov bataljon završi pokoravanje urođenika, ispratiće Proroka do vrata Vrtloga,
mesta koje je Vrsta nazivala Uska jasnoća, i on će zakoračiti unutra.
Tada?; ah tada...
Hladnoća na zatiljku trgnu ga iz maštanja.
Na vratima odaje za osmatranje stajala je Imakolata. Svetlost joj nije smetala. Pokazivala je svoje
rane u svoj njihovoj zagonetnoj slavi; pokazivala je i svoje slabosti; i svoju mržnju. Teško mu je padalo čak i
da je gleda.
"Šta želiš?" upita on.
"Došla sam da ti se pridružim", reče ona. "Ne dopada mi se ovo mesto. Zaudara na Staru nauku."
On slegnu ramenima i okrenu joj leđa.
"Znam o čemu razmišljaš, Šedvele, reče ona. "Veruj mi, to ne bi bilo mudro.'
Već dugo nije čuo da mu neko izgovara ime, i nije mu se dopalo kako je zvučalo. Bio je to pomak
unazad ka biografiji za koju je gotovo prestao da veruje da je bila njegova.
"Šta to ne bi bilo mudro?" upita on.
"Da pokušaš da prodreš u Vrtlog."
On ništa ne odgovori.
"Upravo to nameravaš, zar ne?"
I dalje je bila u stanju sasvim lako da ga prozre.
"Možda", odvrati on.
"To bi bila pogubna greška."
"Oh, stvarno?" reče on, ne skidajući pogled sa Plašta. "A zašto, molim te?"
"Čak ni Porodice ne shvataju šta su to stvorile kada su pustile Razboj u pogon", reče ona. "On je
nesaznatljiv."

174
 "Ništa nije nesaznatljivo", progunđa on. "Ne za mene. Više ne."
"Još si samo čovek, Šedvele", podseti ga ona. "Ranjiv si."
"Zaveži", odbrusi on.
"Šedvele..."
"Zaveži!" ponovi on i okomi se na nju. "Ne želim više da te slušam dok si tako malodušna. Evo me
ovde, je li tako? Osvojio sam Fugu."
"Mi smo je osvojili."
"U redu, mi. Šta želiš za tu uslugu?"
"Znaš ti dobro šta ja želim", reče ona. "Šta sam oduvek želela. Spori genocid."
On se osmehnu. Dugo se spremao da joj odgovori, a kada se konačno odlučio, polako je izrekao.
"Ne, mislim da to neće moći."
"Zašto smo ih onda sve ove godine sledili?" upita ona. "Da bi ti stekao dobit, a ja bila osvećena."
"Stvari su se izmenile", reče on. "Želim da okusim stvaranje. Želim ono što se nalazi u Vrlogu."
"Razneće te."
"Sumnjam", reče on. "Nikada nisam bio snažniji."
"U Svetilištu si rekao", odvrati ona, "da ćemo ih zajedno uništiti."
"Lagao sam", sasvim lako priznade Šedvel. "Rekao sam ti ono što si želela da čuješ, jer si mi bila
potrebna. Sada mi se gadiš. Kada postanem bog imaću nove žene."
"Sada već hoćeš da budeš bog?" Ova misao kao da joj se strašno dopala. "Ti si prodavac, Šedvele. Ti
si otrcani mali prodavac. Ja sam ta koju štuju."
"Kako da ne", odvrati Šedvel. "Video sam taj tvoj Kult. Kosturnica i čašica evnuha."
"Neću dozvoliti da me prevariš, Šedvele", reče ona i krenu ka njemu. "Od svih ljudi, baš ti."
Već mnogo meseci znao je da će doći i ovaj trenutak, trenutak kada će konačno shvatiti da ju je
iskoristio i prevario. U potaji i sistematično pripremao se za posledice, odvajajući je od svih saveznika i
povećavajući vlastitu zalihu sredstava odbrane. Ali ona je i dalje posedovala menstrum, a njega joj nikada
neće moći oduzeti. Čak i sada je video kako joj navire kroz oči, i jedva je uspeo da suzbije želju da utekne
pred njim.
Ipak je uspeo da savlada taj poriv i krene ka njoj, da joj spusti šaku na lice i pomiluje ozlede i kraste.
"Ne bi me..." promrlja on, "... valjda ubila?"
"Neću ti dozvoliti da me prevariš", ponovi ona.
"Ali biti mrtav znači biti mrtav", reče on umirujućim glasom. "Ja sam samo Kukavica. I sama znaš
koliko smo mi slabi. Za nas nema Vaskrsenja."
Dodir mu postade ritmičniji. Znao je da to mrzi. Ona, prava devica, ona, sva od leda i žaljenja.
Ranije je bila u stanju da mu sagori kožu na prstima ako bi je ponizio na ovaj način. Ali Mama Pas je bila
mrtva, Hag je postala beskorisna luda dovoljna sama sebi. Nekada moćna vračara sada je bila slaba i
umorna, i oboje su to znali.
"Sve ove godine, srce..." poče on, "... sve ove godine taman toliko si popuštala dizgine, taman toliko
si me dovodila u iskušenje..."
"Dogovorili smo se..." poče ona, "... zajedno..."
"Ne", odvrati Šedvel, kao da ispravlja neko dete. "Iskoristila si me, kako bi dospela među Kukavice,
jer budimo iskreni, oni su te plašili." Htela je da mu se usprotivi, ali on joj položi šaku preko grla. "Ne
prekidaj me", reče on. Poslušala ga je. "Oduvek si me prezirala", nastavi on. "Poznato mi je to. Ali bio sam
ti od koristi i činio sam ono što bi mi naredila, sve dok sam želeo da te dodirnem."
"Je li to ono što sada želiš?" upita ona.
"Nekada..." reče on, gotovo žaleći zbog gubitka, "... nekada bih ubijao samo da mi dozvoliš da
osetim pod prstima bilo na tvom vratu. Kao sada." On je malo steže. "Ili da te milujem..."
Zatim pređe dlanom druge šake preko njenih grudi.
"Ne čini to", reče ona.
"Magdalena je mrtva", podseti je on. "Ko će sada da stvara novu decu? Neće valjda stara kučka; ona
je sterilna. Nema ljubavnika. Ne. Mislim da ćeš morati ti. Konačno ćeš morati da ponudiš tu tvoju dragocenu
stvarčicu."
U tom ga trenutku ona odgurnu od sebe i verovatno bi ga ubila, da je u tome nije omelo gnušanje
koje je osetila dok se prema njoj onako grubo ponašao. Uskoro je povratila samokontrolu. U očima joj se
videlo da je bila spremna da ubije. Više nije mogao da odgađa osvetu, a da ne ugrozi vlastitu bezbednost.

175
Smatrala ga je budalom, ali znao je on kako će je naterati da zažali što je bila tako arogantna. Kada je
podigla glavu kako bi ga popljuvala menstrumom on stade da izvikuje imena koje je, pre samo nekoliko
časova, zapisao na paklici cigareta.
"Sosa! Vesel! Ferčajld! Divajn! Los! Hana!"
Zbogomčići stadoše da pristižu na njegov poziv, stružući uz stepenice. Više nisu bili bedna,
usamljena stvorenja kojima je nedostajala ljubav; takvi su bili dok se Magdalena brinula o njima. Šedvel je
sa njima postupao nežno i za kratko vreme ih je pridobio; hranio ih je, učinio ih moćnima.
Svetlost na Imakolatinom licu zgasnu kada ih ču iza sebe. Okrenula se u trenutku kada su nahrupili
na vrata.
"Poklonila si mi ih" reče on.
Ona vrisnu kada ih ugleda, onako debele i mesnate. Zaudarali su na klanicu.
"Dao sam im krvi umesto mleka", reče Šedvel. "To ih je nateralo da me zavole."
On coknu jezikom i stvorenja postrance krenuše ka njemu, vukući za sobom organe kojima su tek
morali da pronađu namenu.
"Upozoravam te", reče on, "ako pokušaš da me povrediš oni preko toga neće olako preći."
Dok je govorio shvatio je da je Imakolata u poslednji čas pozvala Hag iz hladnijih delova Nebeskog
svoda. Ona je sada poput kakve jogunaste senke lebdela uz vračarino rame.
"Pusti ga", čuo je kako uzdiše Imakolati u uvo. Nijednog trenutka nije pomislio da bi ona mogla
poslušati taj savet, ali upravo to je učinila; prvo je pljunula na pod ispred Šedvelovih nogu, a zatim se
okrenula i pošla. Jedva je mogao da poveruje da je ovu bitku tako lako izvojevao. Do sada nije smeo ni da se
ponada da su je tuga i ono što je pretrpela od Roma ovoliko obeshrabrili. Konačni obračun se završio pre no
što je i počeo.
Jedan od zbogomčića pored njega razočarano vrisnu. On odvrati pogled od sestara i reče mu da ućuti.
Pokazalo se da je to bilo pogubno, jer u trenutku kada je skrenuo pogled utvarna sestra obrušila se iz
vazduha na njega, širom razjapljenih vilica punih zuba koji su odjednom strašno izrasli, spremna da mu
iščupa varavo srce.
A kod vrata, Imakolata se upravo okretala, dok je menstrum provaljivao iz nje.
On pozva zveri da mu priteknu upomoć, ali još dok je to činio Hag je već bila na njemu. Izbila mu je
dah bacivši ga na zid, i kandžama mu zaparavši grudi.
Zbogomčići nisu mogli da dozvole da onog ko im daje krvi vide poraženog. Stuštili su se na Hag pre
no što je noktima uspela Šedvelu da raspara sako, i odvukli je od njega; sve vreme je vrištala. Pomogla je
ovim stvorenjima da dođu na svet; pustila ih je u svet ludila i tame. Možda upravo zbog toga nisu prema njoj
imali milosti. Komadali su je ne zastavši ni na trenutak.
"Zaustavi ih", povika Imakolata.
Prodavac je pregledao rupe koje je Hag napravila u njegovom sakou. Da je samo još trenutak
potrajalo ščepala bi mu srce.
"Opozovi ih, Šedvele! Molim te!"
"Već je mrtva", reče on. "Pusti ih da se poigraju."
Imakolata koraknu da pomogne sestri, ali čim je to učinila najveći od zbogomčića, sa sićušnim belim
očima kao u kakve ribe iz velikih dubina i ustima nalik na ranu, ispreči se između nje i spasa. Ona otpljunu
strelu menstruma u njegova pulsirajuća prsa, ali on u hodu primi udarac i nastavi prema njoj.
Šedvel je video ova čudovišta kako se međusobno ubijaju iz zabave. Znao je da su u stanju da
podnesu i najtežu ranu ne trepnuvši. Ovaj, na primer, po imenu Vesel, mogao je da izdrži i stotinu ovakvih
rana, pa da i dalje bude veseo. A nije bio ni glup. Dobro je savladao lekcije koje im je on održao. Upravo je
skočio na Vračaru, obavio joj ruke oko vrata, a noge oko bedara.
Znao je da će tolika intimnost pomesti Imakolatu. I stvarno, kada je prineo svoje lice njenom, ljubeći
je što je umešnije mogao svojim deformisanim usnama, ona poče da vrišti, konačno izgubivši kontrolu i
sračunatost. Menstrum je oticao iz nje u svim pravcima, uzalud trošeći snagu na tavanicu i zidove. Ono
nekoliko bodlji koje su pronašle njenog napadača samo su ga još više razljutile. Iako nije posedovao
seksualni aparat, Šedvel ga je naučio osnovnim pokretima. Trljao se o nju poput uspaljenog psa, zavijajući
joj u lice.
Pogrešio je što je otvorio usta, jer je delić menstruma pronašao put do njegovog grla i razneo ga. Vrat
mu je eksplodirao, a glava, koja nije više imala na čemu da stoji, zanela se unazad viseći na masnim nitima.

176
 Čak i posle toga, nastavio je da se pripija uz nju, tarući svoje telo u drhtavim grčevima o njeno.
Stisak mu je ipak dovolno popustio da je mogla da ga strgne sa sebe, izišavši iz ovog okršaja krvava od
glave do pete.
Šedvel pozva preostale zbogomčiće koji su se osvetnički igrali sa Hag. Oni se okupiše pored njega.
Od Hag je ostala samo gomilica đubreta koja je podsećala na ostatke riblje iznutrice u slivniku.
Videvši ostatke, Imakolata, lica otromboljenog kao u kakvog imecila, ispusti jedan jecavi krik.
"Vodite je odavde", reče Šedvel. "Ne želim da vidim njeno ogavno lice. Odvedite je u brda. Bacite je
na đubre."
Dva zbogomčića priđoše vračari i dohvatiše je. Nije ni trepnula, ni prstom makla da iskaže
neslaganje. Kao da ih više nije ni videla. Možda je smaknuće jedine preostale sestre, ili napad zveri, ili je
možda i jedno i drugo, uslovilo da se u njoj nešto raščini. Odjednom je ostala bez moći da začara ili zastraši.
Prazna vreća koju su izvukli kroz vrata i sneli niz stepenice. Nije čak ni paodigl pogled u Šedvelovom
pravcu.
Osluškivao je klecavo silaženje zbogomčića niz stepenice, i dalje iščekujući da se ona vrati po njega,
da krene u poslednji napad. Ali ne. Sve je bilo gotovo.
On priđe onom što je ostalo od Hag. Njeni ostaci zaudarali su na nešto pokvareno.
"Poslužite se, reče preostalim zverima, koje se baciše na ostatke i pobiše se oko njih. Osetivši
gađenje nad njihovim apetitom on se okrenu prema Vrtlogu.
Uskoro će se nad Fugu spustiti noć, hitro spuštena zavesa zakloniće dnevne aktivnosti. Sa sutrašnjim
danom počinje novi čin.
Negde s druge strane oblaka koji je posmatrao nalazilo se znanje, koje će ga preobraziti.
Posle toga, neće biti ni dana ni noći ako on to ne naredi.

7. OTVORENA KNJIGA

1.
Zakon je stigao u Bez-premca.
Došao je da iskoreni nesuglasice: ali nikakve nesuglasice nije pronašao. Prispeo je s batinama,
oklopima i mecima, spreman da se suoči sa naoružanim pobunjenicima: a njih niko čak nije ni pominjao.
Dočekao ga je lavirint senovitih ulica, uglavnom praznih, i nekoliko pešaka koji su pognuli glave čim su
ugledali uniforme.
Hobart je smesta naredio da se pretresu sve zgrade. To je, doduše, propraćeno nekolikim mrkim
pogledima, ali na njima se i završilo. Bio je razočaran; dobro bi mu došlo da je naišao na bilo kakav otpor
koji bi mu omogučio da ispolji autoritet. Znao je da je cilj ove sveopšte pokornosti da ga nagna da oseti
lažnu sigurnost, pošto je očekivani sukob izostao. Sada je najvažnije bilo stražariti; stražariti bez prekida.
To je bio razlog što se smestio u kuću sa čijih je gornjih spratova imao dobar pregled grada i u kojoj
je mogao da provede noć. Sutra je dan velikog otisnuća u Vrtlog i mogle su se očekivati nevolje. Pa opet, ko
može bilo šta zasigurno tvrditi kada je reč o ovim ljudima. Bili su tako poslušni; poput životinja, prevrtali su
se preko glave već pri najmanjem nagoveštaju neke veće moći.
Zgrada koju je rekvirirao malo šta je imala da mu ponudi, osim dobre preglednosti grada.
Predstavljala je lavirint soba; zbrku izbledelih murala koje gotovo da nije ni pogledao; oskudan i škripav
nameštaj. Neudobnost mu nije smetala: voleo je spartanski život. Ali zato mu je smetala atmosfera; imao je
osećaj da su izbačeni stanari još tu, samo da ih on ne vidi. Da je verovao u duhove, kazao bi da ih je ova
kuća puna. Ali kako nije, svoje je strahove čuvao u sebi, gde su se množili.
Palo je veče i ulice su postale mračne. Sada je malo šta mogao da vidi sa prozora na vrhu, ali čuo je
smeh koji je dopirao odozdo. Dao je ljudima slobodno veče da malo uživaju, upozorivši ih da ne zaborave
kako je ovaj grad neprijateljska teritorija. Smeh je postajao sve raskalašniji, a onda se udaljio niz ulicu. Neka
se zadovolje, pomisli on. Sutra će ih krstaški pohod odvesti na tlo koje ovdašnji žitelji smatraju svetim: ako
uopšte nameravaju da im se odupru, učiniće to tada. Iste stvari događale su se i u spoljašnjem svetu: čovek
koji ne bi pomerio ni mali prst kad bi mu spalili kuću, pobesneo bi ako bi neko samo dodirnuo neku tričariju
koju je on smatrao svetinjom. Sve je nagoveštavalo da će sutrašnji dan biti zamoran i krvav.
Ričardson je odbio da uzme slobodnu noć i ostao je u kući kako bi sačinio izveštaj o dnevnim
zbivanjima za vlastitu arhivu. Brižljivo je zapisivao svaki korak sitnim, pedantnim rukopisom. Upravo je
sada na tome radio, dok je Hobart osluškivao smeh koji je bledeo.

177
 Konačno je odložio pero.
"Gospodine?"
"Šta je?"
"Ovi ljudi, gospodine. Čini mi se..." Ričardson zastade, ne znajući kako da oblikuje pitanje koje mu
se motalo po glavi od kada su stigli ovamo. "... čini mi se da ne izgledaju baš sasvim kao ljudi."
Hobart se zagleda u čoveka. Kosa mu je bila besprekorno podšišana, obrazi besprekorno obrijani,
uniforma besprekorno ispeglana.
"Možda si u pravu", odvrati on.
Senka zbunjenosti pređe preko Ričardsonovog lica.
"Ne razumem... gospodine."
"Dok si ovde ne treba da veruješ ni u šta što vidiš."
"Baš ni u šta, gospodine?"
"Tako je", reče Hobart. On spusti prste na staklo. Bilo je hladno; toplota njegovog tela napravila je
magličaste krugove oko vrhova njegovih prstiju. "Celo ovo mesto predstavlja gomilu iluzija. Trikova i
zamki. Ničemu ovde ne treba verovati."
"Ništa nije stvarno?" upita Ričardson.
Hobart se zagleda preko krovova ove male nedođije, razmišljajući o ovom pitanju. Stvarno je bila reč
koju je nekada upotrebljavao bez problema. Stvarno je ono što je pokretalo svet, što je bilo opipljivo i
istinito. A njegova druga strana, nestvarno, to je bilo ono što je neki ludak izvikivao u ćeliji u četiri sata
izjutra; nestvarni su bili neosnovani snovi o moći.
Ali njegov stav o ovim stvarima suštinski se izmenio od njegovog prvog susreta sa Suzanom. Želeo
je da je uhvati više no bilo kog drugog, ali progoneći je upadao je iz jedne čudnovatosti u drugu, dok se nije
toliko zamorio da je jedva razlikovao levu stranu od desne. Stvarno? Šta je bilo stvarno? Možda je (ovo mu
nikada ne bi palo na pamet pre Suzane) stvarno bilo samo ono što je on kazao da je stvarno. On je bio
general, a vojniku je trebalo odgovoriti kako bi očuvao zdrav razum. Trebalo mu je dati jasan odgovor koji
će mu obezbediti miran san.
To je i učinio:
"Ovde je samo zakon stvaran", reče on. "Toga se moramo držati. Svi mi. Razumeš li?"
Ričardson klimnu. "Da, gospodine."
Nastupila je duža pauza, a neko je napolju počeo da podvriskuje poput pijanog Čirokija. Ričardson
zatvori dnevnik i uputi se ka drugom prozoru.
"Pitam se..." poče on.
"Da?"
"Možda bi trebalo da iziđem. Tek na kratko. Da se suočim s tim iluzijama.
"Možda."
"Sada kada znam da je sve to laž..." reče on, "... sasvim sam bezbedan, je li tako?"
"Krajnje bezbedan", odvrati Hobart.
"E pa, onda, ako nemate ništa protiv..."
"Samo idi. Uveri se u ono šta sam ti kazao."
Ričardson se istog časa udaljio iz sobe i počeo da spušta niz stepenice. Nekoliko trenutaka kasnije
Hobart ugleda njegovu senovitu pojavu kako odmiče ulicom.
Inspektor se protegnu. Bio je veoma umoran. U susednoj sobi nalazio se madrac, ali odlučio je da se
ne prepusti njegovoj udobnosti. Ako bi spustio glavu na jastuk njegovo bi prisustvo bilo veoma čujno.
Umesto na madrac seo je na jednu od tvrdih stolica i izvadio iz džepa knjigu bajki. Nije se odvajao
od nje od trenutka kada ju je prisvojio; više nije znao koliko je već puta pregledao njene stranice. Krenuo je
iz početka. Ali redovi su mu postajali sve zamagljeniji pred očima, i mada je pokušavao da se pribere, kapci
su mu se sve češće i češće sklapali.
Mnogo pre no što je Ričardson pronašao iluziju koju je mogao nazvati svojom, Zakon koji je došao u
Bez-premca zaspao je.

2.
Suzani uopšte nije bilo teško da izbegne Hobartove ljude kada se vratila u grad. Iako su ih ulični
prolazi bili puni, senke u njima postale su neprirodno guste, tako da je uspela da održi rastojanje sa
neprijateljem. Međutim, trebalo je stići do Hobarta, a to baš nije bilo tako lako. Mada je htela da posao

178
završi što je pre bilo moguće, ipak nije imalo smisla izlagati se opasnosti da je uhapse. Već dva puta je
uspela da im pobegne; nije više smela da izaziva sreću. Iako je postala strašno nestrpljiva, odlučila je da
sačeka da se smrači. U ovo doba godine dani su još bili kratki; moraće da se strpi samo nekoliko časova.
Pronašla je jednu praznu kuću - poslužila se jednostavnom hranom koju su vlasnici ostavili - i lutala
odajama sa odličnom akustikom dok napolju nije počelo da se smračuje. Nikako nije mogla da prestane da
misli na Džerihoa, i okolnosti pod kojima je umro. Pokušala je da se priseti kako je izgledao, i donekle je
uspela da sebi dočara njegove oči i ruke, ali to je ujedno i bilo sve. Rastužila ju je nemogućnost da se priseti
njegovog lika. Suviše brzo se izgubio. Upravo je zaključila da je dovoljno mračno i da bi sada već mogla da
iziđe, kada je začula glasove. Spustila se u podnožje stepeništa i izvirila napolje. Na pragu su se nalazile dve
prilike.
"Ne ovde..." čula je kako šapuće neka devojka.
"Zašto da ne?" jedva je razaznala reči njenog pratioca. Nema sumnje, bio je to jedan od Hobartovih
ljudi. "Zašto da ne? Mesto kao i svako drugo."
"Ovde već nekog ima", reče devojka zagledavši se u tajnu kuće.
Muškarac se nasmeja. "Odvratni jebači!" povika on. Zatim grubo povuče ženu za ruku. "Hajde da
nađemo neko drugo mesto", reče. Zatim se udaljiše ulicom.
Suzana se pitala da li je Hobart blagoslovio ovakvo bratimljenje. Nije mogla da poveruje u to.
Bilo je krajnje vreme da prestane da ga sledi u svojoj mašti; i umesto toga, da ga pronađe i obavi
posao. Izvukla se iz kuće, osmotrila ulicu, pa zakoračila u noć.
Vazduh je bio miomirisan; retke su bile kuće u kojima je gorela svetlost, a i svetlost koja je dopirala
kroz prozore poticala je od sveća; nebo iznad njene glave bilo je sjajno, a zvezde nalik na kapljice rose
posute po somotu. Izvesno vreme koračala je s licem podignutim spram neba, zanesena prizorom. Ali u toj
zanesenosti nije mogla da oseti da li je Hobart blizu. A bio je tu negde. Ali gde? Mogla je izgubiti dragocene
časove obilazeći kuću po kuću u pokušaju da ga pronađe.
Kada nisi sigurna, pitaj policajca. To je bila jedna od majčinih omiljenih izreka, krajnje primerena
ovom trenutku. Nekoliko jardi od mesta na kome se nalazila, jedan pripadnik Hobartove horde piškio je uza
zid pevajući nakaradnu verziju pesme Zemlja nade i slave, prateći njome mlaz kojim je polivao zid.
Nadajući se da je dovoljno pijan da je ne prepozna, upita ga za Hobarta.
"Šta će ti on", reče čovek. "Uđi ovamo. U toku je proslava."
"Možda kasnije. Moram videti inspektora."
"Pa, ako baš moraš", složi se čovek. "On je u onoj tamo visokoj zgradi belih zidova." On pokaza u
pravcu iz koga je upravo došla, polivši pri tom cipele. "Negde s desne strane", reče.
Čovek ju je dobro uputio uprkos svom ne baš najdoličnijem stanju. Kada je skrenula desno našla se u
ulici utihlih zdanja, a na uglu naredne raskrsnice nalazila se jedna dosta velika zgrada, čiji su zidovi izgledali
izbledeli pri svetlosti zvezda. Na vratima nije bilo stražara; verovatno su se predali zadovoljstvima koja je
Bez-premca mogao da im ponudi. Gurnula je vrata i zakoračila unutra, a da je niko nije presreo.
O zidove odaje u koju je stupila bili su oslonjeni štitovi Hobartovih ljudi, ali njoj nije ni bila potrebna
potvrda da se nalazi u pravoj kući. Stomak joj je već govorio da Hobart boravi u jednoj od odaja na spratu.
Krenula je uz stepenice, ne znajući šta će preduzeti kada se jednom nađe licem u lice s njim. Svojim
proganjanjem pretvorio joj je život u košmar i želela je da ga na neki način natera da zažali zbog toga. Ali
nije mogla da ga ubije. To što je uklonila Magdalenu već je samo po sebi za nju bilo i previše grozno; savest
joj ne bi dozvolila da ubije jedno ljudsko biće. Najbolje će biti da se dočepa knjige i ode.
Na vrhu stepeništa nalazio se hodnik, na čijem kraju je ugledala odškrinuta vrata. Uputila se ka njima
i gurnula ih. Njen neprijatelj je bio unutra; sam, opušteno je sedeo na stolici, zatvorenih očiju. U krilu mu je
počivala knjiga bajki. Čim ju je ugledala živci su joj zatreperili. Uopšte nije oklevala, već se preko golog
poda unutila ka mestu gde je dremao.
Hobart je u snu lebdeo iznad nekog zamagljenog mesta. Oko glave su mu leteli noćni leptirovi, i
lepetali mu prašnjavim krilima po očima, ali on nije bio u stanju da podigne ruke i otera ih. Negde u blizini
osetio je opasnost, i upitao se iz kog li će pravca doći?
Magla se pomerila na levu stranu, a potom na desnu.
"Ko...?" promrmlja on.
Kada ga ču kako nešto govori Suzana se ukoči. Nalazila se na jard od stolice, ne više. Promrmljao je
još nešto; neke reči koje nije mogla da shvati. Ali nije se probudio.

179
 Iza kapaka Hobart je na trenutak ugledao neku nestalnu priliku u magli. Počeo je da se bori protiv
snenosti koja ga je obrvala; želeo je da se probudi i odbrani.
Suzana napravi još jedan korak ka spavaču.
On ponovo zastenja.
Drhtavim prstima posegnula je za knjigom. Kada ih je obavila oko nje, on širom otvori oči. Pre no
što je uspela da mu je istrgne, njegov se stisak pojačao. Ustao je.
"Ne!" povika on.
Usled šoka koji je doživela kada se probudio umalo nije ispustila knjigu, ali sada više nije htela da se
odrekne svoje nagrade: ta je knjiga bila njena. Trenutak su se gušali boreći se da je otmu jedno od drugog.
A onda - bez ikakvog upozorenja - iz šaka stade da im se podiže veo tame, ili tačnije iz knjige koju
su držali između sebe.
Podigla je pogled prema Hobartovim očima. I njega je zapanjila isto koliko i nju moć koja se
iznenada oslobodila između njihovih isprepletenih prstiju. Tama se isprečila između njih poput dima,
rascvetala se naspram tavanice i istog časa počela ponovo da se spušta, obavijajući ih oboje u noć unutar
noći.
Čula je kako je Hobart kriknuo od straha. Sledećeg trenutka reči kao da su počele da naviru iz knjige,
nalik na bele oblike naspram dima, i dok su se dizale postajale su ono što su označavale. Ili je to bilo
posredi, ili su ona i Hobart padali i pretvarali se u simbole dok se knjiga otvarala da ih primi. Možda je
posredi bilo jedno, a možda drugo; ili oboje, na kraju se sve stopilo u jedno.
Bez obzira da li su se uzdizali ili padali, kao jezik ili život, bili su preneti u zemlju iz bajki.

8. BIT ZMAJA

U stanju u koje su ušli vladao je mrak; mrak pun šapata. Suzana nije mogla da vidi ništa ispred sebe,
čak ni vrhove prstiju, ali zato je čula blago šaputanje koje je do nje donosio topao povetarac s mirisom
borovine. I jedno i drugo dodirnuše joj lice, šapat i povetarac; oboje je uzbudiše. Znali su da je ovde, ti ljudi
koji su naseljavali priče u Miminoj knjizi: jer ona i Hobart su sada postojali tu, u knjizi.
Na neki način, za vreme gušanja, bili su preobraženi - ili su to bile bar njihove misli. Ušli su u
carstvo običnog života reči.
Stojeći u tami i osluškujući svuda oko sebe šaputanja, uopšte joj nije bilo teško da ih razume.
Konačno, nije li autor ove knjige za vreme pisanja pretočio misli u reči, znajući da će ih njegovi čitaoci
dešifrovati za vreme čitanja, ponovo od njih stvarajući misli? Štaviše: stvaraće zamišljeni život. I tako se ona
sada obrela tu.
Živela tim životom. Izgubljena u Geschichen der Geheimen Orte, ili pronađena u njima.
Upravo je shvatila da se nagoveštaji neke svetlosti kreću s obe njene strane; ili se to možda ona
kretala: da to ona možda ne trči, ili leti? Ovde je sve bilo moguće: ovo je bila zemlja bajki. Usredsredila se
kako bi bolje razabrala šta su značili ovi odblesci svetlosti i tame, i istog časa shvatila da je putovala
velikom brzinom kroz aleje drveća, nepreglednog praiskonskog drveća, a svetlost između njih postajala je
sve sjajnija.
Negde iznad i ispred, Hobart ju je čekao, nju ili tu stvar u koju se pretvorila leteći po stranicama.
Ovde ona nije bila Suzana; ili bar nije bila samo Suzana. Ovde nije mogla jednostavno da bude ono
što jeste, isto kao što ni on nije mogao da bude Hobart. U ovoj apsolutnoj šumi prerasli su u nešto mitsko.
Privukli su na sebe snove koje je ovo mesto slavilo: želje i obećanja koja su ispunjavala priče iz dečje sobe i
na taj način oblikovala sve potonje želje i veru. Obećanja.
Divljim Šumama lutala je sva sila likova, nije bilo teško izabrati: u svakoj priči se, pre ili kasnije, bar
jedna scena odigravala ovde. Ovo je mesto gde su ostavljani siročići da bi umrli ili pronašli svoj usud:
device su tu dolazile u strahu od vukova, a ljubavnici u strahu od svojih srdaca. Ovde su ptice govorile, a
žabe žudile da dospeju na presto, svaki je gaj imao svoj ribnjak i izvor, a svako drvo vrata koja su vodila u
podzemni svet.
Šta je od svega toga postala ona? Deva, razume se. Još od detinjstva bila je deva. Osetila je da Divlje
šume postaju svetlije od ove misli, kao da je njome zapalila vazduh.
"Ja sam deva... promrmlja ona, ... a on je zmaj.
Oh, da. Tako je; razume se da je tako.

180
 Brzina kojom je letela povećala se; stranice su se bez prestanka okretale. Sada je pred sobom
ugledala odsjaj metala između drveća, i jednog Velikog Crva, čija je sjajna krljušt bila obmotana oko korena
drevnog drveta, dok mu je ogromna glava sa zatupastom gubicom počivala na pokrivaču od krvavo crvenih
makova čekajući na svoj trenutak.
No, ma kako savršen bio u svakoj ljuspi, ona je u njemu razabrala i Hobartove crte. Bio je satkan
poput šare svetlosti i senke, baš kao i - a to je bilo najčudnije - sama reč ZMAJ. Sve troje naseljavali su isti
prostor u njenoj glavi: živi tekst što su ga tvorili čovek, reč i čudovište.
Veliki Crv Hobart otvori svoje jedino upotrebljivo oko. Iz drugog je virila slomljena strela, kojom ga
je, bez sumnje, pogodio neki od junaka nastavivši potom svojim kitnjastim i blistavim putem u uverenju da
je usmrtio zver. Ali nju nije bilo tako lako uništiti. Još je bila živa; prstenovi su joj bili izbrazdani ožiljcima,
ali to nije moglo da umanji njihovu veličanstvenost, ni da pomuti njen sjaj. A ono dobro oko? U njemu je
bilo dovoljno zla za čitavo pleme zmajeva.
Ugledao ju je i malo podigao glavu. Rastaljen kamen iscureo mu je između usana i sparušio makove.
Njen let prema njemu nije urodio plodom. Osetila je kako je probada pogledom. Telo je počelo da joj
podrhtava. Zateturala se prema mračnom tlu poput zgnječenog noćnog leptirka. Tle ispod nje bilo je posuto
rečima; ili su to bile možda kosti? Ma šta da je to bilo, pala je pravo u sredinu, odbacivši na sve strane
krhotine gluposti jer je sve vreme mlatarala rukama.
Ustala je i osvrnula se oko sebe. Kolonade su svuda unaokolo bile prazne: nije bilo junaka na koga bi
se mogla osloniti, niti majke koja bi je mogla utešiti. Ostala je sama sa Crvom.
Podigao je glavu još nekoliko stopa uvis, a zatim je jedva primetnim pokretom izazvao slabu lavinu
krljušti.
Bio je divna reč, to se nije moglo poreći, njegove svetlucave ljuspe su blistale, elegancija zla bila
opojna. Gledajući ga osetila je istu onu smesu želje i straha koje se tako dobro sećala još iz detnjstva.
Njegovo prisustvo ju je uzbudilo, nije bilo druge reči za to. Kao da odgovara na to njeno priznanje, Zmaj
zagrme. Zvuk koji je ispustio bio je topao i dubok; nastao u utrobi, prošao je krivudajući kroz celo njegovo
telo i izbio između bezbrojnih zuba tankih poput igala, kao da obećava da će okolo uskoro postati još vrelije.
Sva se svetlost izgubila između drveća. Nije se čuo ni poj ptica niti govor životinja; ako je išta uopšte
živelo u Zmajevoj blizini nije se usuđivalo ni da šušne među rastinjem. Nestali su čak i kosti-reči i makovi,
ostavivši ova dva elementa, Devu i čudovište, da odigraju svoju legendu.
"Završava se ovde", reče Hobart, na zmajevskom jeziku od lave. Svaki slog koji je izgovorio
predstavljao je mali plamen, koji bi spržio čestice prašine oko njene glave. To je nije plašilo: samo ju je
razveseljavalo. Do sada je bila samo posmatrač ovih obreda; konačno je postala izvođač.
"Zar nemaš ništa da mi kažeš?" upita Zmaj, bljujući reči između zbijenih zuba. "Nema blagoslova?
Nema objašnjenja?"
"Ničeg", odvrati ona prkosno. Kakva korist od razgovora, kada su jedno drugo tako dobro čitali?
Znali su ko su, zar ne? znali su šta znače jedno drugom. U konačnom obračunu u svakoj velikoj priči dijalog
je bio izlišan. Kada nema šta više da se kaže, preostaje delanje: ubistvo, ili venčanje.
"Pa, dobro", reče Zmaj i krenu ka njoj zakržljalim prednjim nogama, vukući se celom dužinom preko
pustopoljine koja ih je delila.
Namerava da me ubije, pomisli ona; moram brzo nešto da preduzmem. Šta čini Deva kada se nađe u
sličnoj situaciji? Da li beži, ili pokušava pesmom da uspava zver?
Zmaj se već nadnosio nad njom. Ali nije napao. Umesto toga, zabacio je glavu unazad, otkrivši
bledo, nežno meso na vratu.
"Molim te samo brzo", zagrme on.
Našla se u čudu.
"Da budem brza?" upita ona.
"Ubij me i završi s tim", objasni joj on.
Iako njen um nije u potpunosti shvatio ovo volte face, telo koje je naseljavala jeste. Osetila je kako se
menja odgovarajući na ovaj poziv; osetila je da je sazrelo. Palo joj je na pamet da bi ona u ovom svetu
trebalo da bude devica; ali to nije mogla biti. Bila je odrasla žena; žena koja se izmenila u nekoliko
poslednjih meseci, odbacila godine ispraznih pretpostavki; pronašla u sebi magiju; pretrpela gubitak. Uloga
Deve - stvorene od mleka i slatkih uzdaha - nije joj odgovarala.
Hobart je to znao bolje od nje. On nije stigao na ove stranice kao dete, već kao čovek kakav je i inače
bio i tu je pronašao ulogu koja je najbolje odgovarala njegovim najskrivenijim i zabranjenim snovima. Ovo

181
nije bilo mesto za pretvaranje. Ona nije bila devica, a on nije bio proždrljivi crv. On je, u svojim privatnim
maštanjima, bio pod opsadom, zaveden i konačno - bolno - mučen. Zbog toga je ovaj Zmaj pred njom otkrio
svoje mlečno grlo.
Ubij me i svrši s tim, rekao je, oborivši malo glavu da bi pogledao u nju. U njegovom preostalom
oku prvi put je videla koliko je patio zbog toga što je njome opsednut; kako je postao njen sužanj, njuškao za
njom poput izgubljenog psa, iz dana u dan je sve više mrzeći zbog moći koju je imala nad njim.
U onoj drugoj stvarnosti - u sobi iz koje su iskoračili, a koja je opet bila skrivena u jednom većem
Kraljevstvu - (svetovi unutar svetova) - on bi prema njoj bio okrutan. Ako bi mu se ukazala prilika ubio bi je
iz pukog straha od istine koju je smeo da prizna samo u svetom lugu svojih snova. Ali ovde se mogla pričati
samo istinita priča. Zato je podigao svoje pulsirajuće grlo i zatreptao teškim kapkom. On je bio devica,
uplašen i sam, spreman da umre samo da ne bi žrtvovao svoju pohabanu vrlinu.
A šta je onda ona bila? Razume se, zver. Ona je bila zver.
Još to nije ni pomislila, a već je osetila.
Osetila je kako telo počinje da joj se uvećava. Krv joj postaje hladnija od ajkuline. Plamenovi
počinju da ližu zidove stomaka.
Hobart se njoj na očigled smanjivao. Koža zmaja spala je s njega u svilenkastim naborima, i pojavio
se on, nag i beo: izranjavljeni muškarac. Častan vitez na kraju zamornog puta, bez snage i sigurnosti.
Koža koju je izgubio prešla je na nju; osetila je kako se stvrdnjava oko nje, kako njen štit počinje da
svetluca. Sadašnja veličina njenog tela ju je veselila. Radovalo ju je što oseća da je opasna i nemoguća.
Ovako je ona odista videla sebe u snovima; ovo je bila prava Suzana. Ona je bila Zmaj.
Kada je tu lekciju savladala, upitala se šta sad? Da završi priču onako kako je to želeo čovek pred
njom? Da ga spali? Proguta?
Gledajući s velike visine to bljutavo stvorenje, njušeći njegovu balegu, njegov znoj - lako je mogla
da posluša svoje srce da ga proguta i izvrši svoju zmajevsku dužnost. To joj uopšte ne bi teško palo.
Krenula je ka njemu, obavivši ga svojom senkom. Plakao je i osmehivao joj se sa zahvalnošću.
Razjapila je svoju ogromu čeljust. Oprljila mu kosu dahom. Skuvaće ga i progutati u jednom pohlepnom
zalogaju...
Ali nije bila dovoljno brza. Dok se spremala da ga proguta pažnju joj je privukao neki glas iz blizine.
Zar je još nekog bilo u gaju? Zvuci su, nema sumnje, pripadali ovim stranicama. Nimalo nisu podsećali na
ljudske, mada je bilo reči koje su pokušavale da se probiju kroz lavež i roktanje. Prase; pas; čovek:
predstavljali su smesu svega toga, i bili su uspaničeni.
Vitez Hobart otvori oči i u njima se pojavi nešto novo, nešto pored suza i umora. I on je čuo te
glasove; a pošto ih je čuo, setio se mesta koje se nalazilo s druge strane ovih Divljih Šuma.
Zmajev trenutak trijufa već je polako prolazio. Ona nezadovoljno zagrme, ali ništa se više nije moglo
učiniti. Osetila je kako se oslobađa krljušti, izmetnuvši se iz nečeg mitskog u nešto privatno, dok se
Hobartovo telo u ožiljcima povijalo poput plamena na povetarcu, a zatim utrnulo.
Ovaj trenutak preispitivanja sigurno će je skupo stajati. Pošto nije uspela da dovrši priču, da
zadovolji žrtvinu želju za smrću, pružila joj je novi motiv za mržnju. Kakva je to promena mogla uticati na
Hobarta pa je počeo da sanja kako je progutan?; i da stvara drugu utrobu u stomaku Crva iz koje će ponovo
izići u svet?
Prekasno, do đavola; prekasno. Stranice više nisu mogle da ih podnesu. Ne okončavši svoj sukob
napustili su reči u mlazu interpunkcije. Za sobom nisu ostavili životinjsku buku: postajala je sve glasnija dok
se tama Divljih šuma podizala.
Na umu joj je bila jedino knjiga. Ponovo ju je osetila pod prstima, i još žešće ščepala. Ali i Hobartu
je to bilo na pameti. Kada se soba pojavila oko njih svom svojom temeljitošću, ona oseti da su njegovi nokti
zariveni u njene prste, i da joj guli kožu u želji da vrati svoju nagradu.
"Trebalo je da me ubiješ", čula ga je kako mrmlja.
Podigla je pogled prema njegovom licu. Izgledao je čak krhkiji od viteza iz priče, znoj mu se cedio
niz upale obraze, oči očajnički zverale unaokolo. Onda je izgleda shvatio ko je i pogled mu je istog časa
postao ledeno hladan.
Neko je lupao po vratima sa spoljašnje strane, odakle je i dopirala ona bolna kakofonija životinjskih
glasova.
"Sačekajte!" povika Hobart posetiocima ko god da su oni bili. Još dok je vikao povukao je jednu
šaku s knjige i iz unutrašnjeg džepa na sakou izvukao pištolj, zarivši cev u Suzanin stomak.

182
 "Pusti knjigu ili ću te ubiti."
Nije imala izbora, morala je da popusti. Menstrum nije mogao da nabuja u toj meri da ga onesposobi
pre no što povuče okidač.
Međutim, u trenutku kada su njene šake skliznule sa knjige, vrata su se širom otvorila i sve misli
vezane za knjigu zatomilo je ono što se našlo na pragu.
Nekada su ova četvorica bila ponos Hobartovog voda: bili su najpametniji, najčvršći. Ali noć
provedena u pijančenju i zavođenju otkopčala im je i nešto više od pantalona. Rasturila im je umove. Kao da
je to bila divota s kojom se Suzana prvi put srela u Ulici Lord, ti oreoli što su pravili svece i od ljudi i od
Vidovnjaa, na neki način su bili uvučeni unutar njih; koža na udovima i licima bila im je naduvana i
izranavljena, a mehurovi tame komešali su se oko njihovih skeleta nalik na pacove ispod čaršava.
Upaničivši se od ove bolesti iscepali su odeću u dronjke; prsa su im se sijala od znoja i krvi. A iz grla
im je dopirala ona kakofonija koja je dozvala Zmaja i Viteza da izađu iz knjige; bestijalnost je odzvanjala u
desetinama užasnih pojedinosti. Lice jednoga se izgubilo u obliku rila; šake drugoga podsećale su na šape.
Pretpostavila je da su se Vidovnjaci na ovaj način suprotstavili okupaciji svoje rodne zemlje. Hinili
su pasivnost kako bi zaveli vojsku osvajača i namamili je u svoje zanose, a rezultat je bila ova košmarna
menažerija. Iako je bila pripravna na slične zgode, ostala je skamenjena od straha.
Jedan iz čopora posrćući uđe u sobu; usne i čelo samo što mu se nicu raspali od naduvenosti.
Očigledno je pokušavao da se obrati Hobartu, ali sve što je njegov jezik vezan čarolijom uspeo da izvede
bilo je mjaukanje slično onom koje mačka ispušta kada joj se zavrće vrat.
Hobart uopšte nije nameravao da dešifruje to mjaukanje, već je uperio pištolj u olupinu koja se
gegala ka njemu.
"Ne prilazi", upozori je on.
Čovek, kome je pljuvačka kapala iz otvorenih usta, pokuša još jednom nešto nepovezano da zamoli.
"Napolje", bilo je sve što mu je Hobart odgovorio. Zatim je koraknuo prema ovoj četvorici.
Vođa se povuče, a to učiniše i oni na vratima. Ne zato što je u njih bio uperen pištolj, pomisli
Suzana, već stoga što je Hobart bio njihov gospodar. Novi kosturi samo su potvrdili ono što su za vreme
obuke odavno naučili: da su životinje koje ne misle, već samo robuju Zakonu.
"Napolje!" ponovi Hobart.
I oni su se već unatraške povlačili hodnikom, nemi iz straha pred Hobartom.
Suzana je znala da će za nekoliko trenutaka opet svu pažnju obratiti na nju. Ponovo će se okrenuti
prema njoj i ona mršava prednost u kojoj se našla usled ovog prekida biće protraćena.
Morala je da se osloni na svoj instinkt; možda joj se više neće ukazati nova prilika.
Iskoristivši trenutak, ona se zalete na Hobarta i istrgnu mu knjigu iz ruke. On zaurla i pogleda u
njenom pravcu, pištoljem i dalje držeći na nišanu onu četvoricu. Čim je skrenuo pogled s njih, stvorenja
ponovo počeše da dreče.
"Nema drugog izlaza..." reče joj Hobart. "... osim kroz ova vrata. Možda bi volela tuda da prođeš...?"
Stvorenja su očigledno osetila nešto u vazduhu pa su udvostručila dreku. Ta je dreka podseti na
vreme hranjenja u zoološkom vrtu. Ne bi uspela da učini ni dva koraka duž hodnika i oni bi se već stuštili na
nju. Hobart ju je uhvatio u klopku.
Kada je to shvatila, osetila je kako se u njoj javlja menstrum i oduzima joj dah.
Hobart je istog časa dokonao da ona prikuplja snagu. Brzo je otišao do vrata i zalupio ih pred okotom
što je zavijao ispred njih, a onda se ponovo okomio na nju.
"Videli smo neke stvari, je li tako?" upita on. "Ali tu priču nećeš doživeti da ikom ispričaš."
Zatim joj uperi pištolj u lice.
Nemoguće je bilo dokučiti šta se u narednom trenutku dogodilo.
Možda je opalio, ali je metak pravim čudom skrenuo i razbio prozor iza nje. Šta god da se desilo
osetila je noćni vetar kako prodire u sobu, a već sledećeg trena sva se kupala u menstrumu, od pete do glave;
on ju je okrenuo na peti, tako da je potrčala prema prozoru ni ne razmislivši o smislu ovakvog bega dok se
nije našla na simsu i poletela napolje.
Prozor se nalazio na trećem spratu. Ali sada više nije imalo smisla razmišljati o praktičnim stvarima.
Prepustila se skoku, padanju ili ...
Letu!

183
 Usmerivši snagu prema zidu naspramne zgrade, menstrum ju je zgrabio i podigao uvis i dozvolivši
joj da, niz njegova hladna leđa, sklizne s prozora na krov. Nije to bio pravi let, ali osetila ga je kao nešto
stvarno.
Ulica se zavrtela ispod nje kada se dočekala na čvrst vazduh preko koga je dospela do strehe jedne
druge zgrade, a već narednog trenutka menstrum ju je ponovo pokupio i preneo preko krova, dok su
Hobartovi povici zamirali za njom.
Nije mogla dugo da ostane u vazduhu, to je bilo jasno; ali dok je trajala, vožnja je bila vesela. Niz
drugi jedan krov skliznula je navrat-nanos, ugledavši na čas svetlost svitanja između brda, a zatim niz zabate
i dimnjake krenula naniže, obrušivši se na trg na kome su ptice već uvežbavale melodije za taj dan.
Kada je sletela one su se razbežale, uplašivši se od stranputice kojom je evolucija krenula da bi
stvorila jednu ovakvu pticu. Suzanino spuštanje sigurno ih je uverilo da je još mnogo trebalo raditi na ovom
projektu. Odskočila je od kamenja za popločavanje, mada joj je menstrum dosta ublažio pad, i zaustavila se
na nekoliko inča od jednog zida u mozaiku.
Pridigla se na drhtave noge, osetivši pri tom blagu nesvesticu. Ceo let nije potrajao duže od dvadeset
sekundi, ali već je čula kako glasovi u obližnjim ulicama pozivaju na uzbunu.
Čvrsto stegnuvši Mimin poklon, napustila je trg i izišla iz grada; prethodno je jednom uspela da
zaluta, usled čega se neko vreme vrtela u krug i dvaput umalo nije pala u ruke progoniteljima. Na svakom
koraku otkrivala je nove modrice, ali bar je bila živa, i mudrija za noćašnju pustolovinu.
Život i mudrost. Šta je iko mogao više da poželi?

9. VATRA

Dan i noć koje je Suzana provela u Bez-premca i u Divljim Šumama prikradajući se Hobartu, odneli
su Kala i de Bona na isto tako zanimljiva mesta. I oni su iskusili bol i otkrovenje; i njih su se dvojica za to
vreme približili smrti više no što će to ikada ponovo poželeti.
Pošto su se rastali s njom, ćutke su nastavili prema Nebeskom svodu, dok de Bono iznenada nije
upitao:
"Voliš li je?"
Čudno, ali upravo to pitanje motalo se i Kalu po glavi, ali nije odgovorio de Bonu. Bilo mu je
neprijatno.
"Ti si jedna prokleta budala", reče de Bono. "Zašto se vi Kukavice toliko plašite svojih osećanja?
Ona zaslužuje da je voliš; čak i ja to vidim. Zašto onda ne priznaš?"
Kal zagunđa. De Bono je bio u pravu, ali ko je voleo da mu neko mlađi drži lekciju.
"Bojiš je se, je li u tome stvar?" upita de Bono.
Prvo ga je povredio, a sada još i uvredio.
"Pobogu, ne", reče Kal. "Zašto bih je se, do đavola, plašio?"
"Poseduje moć", odvrati de Bono, skinuvši naočari i osmotrivši predeo pred njim. "Većina žena je,
razume se, poseduje. Zato ih Zvezdanpotok nije želeo u Polju. To ga je izbacivalo iz ravnoteže."
"A šta mi imamo?" upita Kal, šutnuvši kamen.
"Mi imamo naše batine."
"Opet Zvezdanpotok?"
"De Bono", glasio je odgovor, i dečak se nasmeja. "Da ti kažem nešto", poče on. "Znam jedno mesto
kuda bismo mogli poći..."
"Neću da čujem ni za kakvo skretanje", odbi Kal.
"Samo na sat ili dva?" navaljivao je de Bono. "Jesi li ikada čuo za Venerinu planinu?"
"Rekoh, nema skretanja, de Bono. Ako želiŠ da pođeš tamo, samo izvoli."
"Baš si dosadan", uzdahnu de Bono. "Mogao bih i da te prepustim toj tvojoj dosadi."
"Ne uživam ni u tvojim glupim pitanjima", dodade Kal. "Ako želiš da bereš cveće, slobodno idi.
Samo mi kaži u kom je smeru Nebeski svod."
De Bono ućuta. Nastaviše dalje. Kada su ponovo počeli da razgovaraju, de Bono stade da se razmeće
znanjem o Fugi, više u želji da omalovaži saputnika, nego da mu pruži nova obaveštenja. U dva navrata za
vreme žučnih prepirki, kada su se na vidiku pojavile Hobartove patrole, Kal ga je povukao u zaklon. Kada
su po drugi put morali da potraže sklonište, dva sata nisu mogli da se maknu iz njega dok se vod sve više
opijao na nekoliko jardi od njih.

184
 Pošto su konačno pošli dalje, kretali su se mnogo sporije. Ukočeni udovi bili su im kao od olova; bili
su gladni, žedni i nervirali su jedan drugog. A najgore od svega, spuštao se suton.
"Koliko još ima odavde?" raspitivao se Kal. Kada je prvi put ugledao Fugu sa Miminog zida, učinilo
mu se da njen zbrkani pejzaž obećava nebrojene pustolovina. A sada, kada se našao usred te zbrke, dao bi
očnjak za jednu dobru kartu.
"Još je dosta daleko", odvrati de Bono.
"Znaš li ti gde se mi, do đavola, nalazimo?"
De Bono napući usne. "Svakako."
"Kaži mi onda."
"A?"
"Kaži!"
"Neka sam proklet ako ti kažem. Moraš mi verovati, Kukavice."
Tokom poslednja dva sata podigao se vetar i sada je donosio do njih krike koji prekinuše njihov sve
žučniji rat rečima.
"Miris baklji", reče de Bono. To je bilo tačno. Pored svog tereta bola, vetar je doneo i miris drveta
koje gori. De Bono se već dao u potragu za izvorom tog mirisa. Kalu ništa ne bi pružilo više zadovoljstva u
tom trenutku nego da prepusti igrača na konopcu njegovim vlastitim planovima, ali - iako je sumnjao u de
Bona kao vodiča - s njim mu je ipak bilo bolje nego bez njega. Kal krenu za njim kroz sve gušću tamu, uz
jedan blagi greben. S njegovog vrha su - preko nadstrtih polja - jasno ugledali vatru. Mahnito je gorelo nešto
nalik na šumarak, a vetar je razvejavao plamenove. Na periferiji ovog dosta obimnog požara bio je parkiran
veći broj automobila, a njihovi vlasnici - pripadnici Šedvelove vojske spasa - divljali su unaokolo.
"Kopilad", reče de Bono, kada nekolicina uhvati žrtvu i okomi se na nju batinama i čizmama.
"Kukavičja kopilad."
"Nije samo moj narod..." poče Kal. Ali pre no što je uspeo da završi odbranu svoga plemena, reči mu
zamreše na usnama, jer je prepoznao mesto koje je nestajalo pred njegovim očima. Nije to bila nikakva
šuma. Drveće nije bilo nasumce razbacano, već posađeno u pravilnim alejama. Jednom, pod zastorom od
ovog drveća, recitovao je stihove Ludog Munija. Sada je voćnjak Lemjuela Loa goreo s jednog kraja na
drugi.
On krenu niz padinu prema njemu.
"Kuda ćeš?" upita de Bono. "Kalhune? Šta to činiš?"
De Bono krenu za njim i uhvati ga za ruku.
"Kalhune! Saslušaj me!"
"Ostavi me na miru", reče Kal, pokušavši da se otrese de Bona. U žestini tog pokušaja zemlja na
padini se odroni pod njegovim nogama i on izgubi ravnotežu, povukavši de Bona sa sobom. Skliznuše niz
brdo dok su ih zasipali prašina i kamenje i zaustaviše se do pasa u jarku, čije je dno bilo ispunjeno vodom.
Kal poče da se izvlači na drugu stranu, ali ga de Bono uhvati za košulju.
"Ništa ne možeš da učiniš, Muni", reče on.
"Skloni se."
"Žao mi je zbog onog što sam rekao o Kukavicama, i mi odgajamo vandale."
"Zaboravi", reče Kal, pogleda i dalje uperenog u vatru. Zatim se oslobodi de Bonove šake.
"Poznajem ovo mesto", reče on. "Ne mogu samo tako da dozvolim da izgori."
Izvukao se iz jarka i krenuo ka plamenu. Pobiće kopilad koja su ovo učinila, ko god oni bili. Pobiće
ih i smatraće to pravdom.
"Suviše je kasno!" povika de Bono za njim. "Ne možeš pomoći."
Bilo je istine u mladićevim rečima. Sutra će od voćnjaka ostati samo pepeo. Pa pak, nije mogao
naterati sebe da jednostavno okrene leđa mestu na kome je prvi put iskusio zanose Fuge. Neodređeno
svestan da de Bono tapka za njim, i potpuno ravnodušan prema tome, on nastavi dalje.
Kada je pred sobom jasnije razabrao prizor shvatio je da su Prorokove trupe (taj im je naziv laskao;
bio je to, u stvari, šljam) naišle na otpor. Na nekoliko mesta oko vatre vodila se borba prsa u prsa. Ali
branioci voćnjaka bili su lak plen za palitelje za koje je ovaj vandalizam bio tek nešto više od sporta. Stigli
su u Fugu s oružjem koje je moglo da desetkuje Vidovnjake za nekoliko časova. Još dok je Kal posmatrao
prizor video je jednog kako pada pogođen hicem iz pištolja. Neko se približio da pomogne čoveku, ali ga je
snašla ista sudbina. Vojnici su išli od tela do tela i proveravali da li je posao valjano obavljen. Prva žrtva nije
bila mrtva. Podigla je ruku prema ubici, a ovaj mu je uperio pištolj u glavu i opalio.

185
 Kal oseti da mu se povraća kada se miris sprženog mesa pomešao s dimom. Nije mogao da odagna
odvratnost. Kolena mu zaklecaše i on pade na tle, pokušavši da izbljuje prazan stomak. U tom je trenutku
njegova beda bila upotpunjena: mokra ledena odeća prianjala mu je uz kičmu; ukus sadržine stomaka
zadržao mu se u grlu; rajski voćnjak goreo je u blizini. Užasi koje mu je Fuga prikazivala bili su isto onako
duboki kao što su njene vizije bile uzvišene. Dublje nije mogao da padne.
"Hajdeno, Kale."
De Bono mu spusti šaku na rame. Zatim pruži Kalu busen sveže ubrane trave.
"Obriši lice", reč on nežno. "Ovde više ništa ne možemo učiniti."
Kal pritisnu travu na nos, udišući njenu prijatnu svežinu. Gađenje je polako nestajalo. Odluči se da
još jednom pogleda u pravcu voćnjaka koji je goreo. Oči su mu suzile i pri prvom pogledu nije se usudio da
poveruje u ono što su mu govorile. Obrisao ih je nadlanicom, sve vreme šmrkčući. Onda je ponovo
pogledao, i tamo ugledao Lema koji se kretao kroz dim i bežao pred vatrom.
On izgovori čovekovo ime.
"Ko?" upita de Bono.
Kal je već ustajao iako su mu noge bile strašno slabe.
"Tamo", reče pokazavši prema Lou. Čuvar voćnjaka čučao je pored jednog tela, s šakama ispruženim
prema licu leša. Da li je mrtvom čoveku sklapao oči, blagosiljajući ga pri tom?
Kal je mora da privuče njegovu pažnju; morao je s njim da porazgovara, makar samo zato da bi mu
kazao da je i on prisustvovao ovim užasima, i da oni neće proći neosvećeno. Okrenuo se ka de Bonu.
Plamen se odslikavao u naočarima igrača na konopcu koje su mu skrivale oči, ali po izrazu njegova lica bilo
je jasno da ga ovo što je video nije ostavilo ravnodušnim.
"Ostani ovde", reče Kal. "Moram razgovarati sa Lemom."
"Ti si lud, Muni", reče de Bono.
"Verovatno."
On krenu nazad prema vatri, izvikujući Lemovo ime. Šljam se izgleda umorio od lova. Nekolicina se
vratila do kola; neki su pišali u vatru; a ostali su jednostavno buljili u nju, otupelim pogledima od pića i
uništavanja.
Lem je završio sa blagosiljanjem i počeo da se udaljava od ostataka svog voćnjaka. Kal ga ponovo
pozva, ali pucketanje vatre priguši njegov glas. On krenu brže i Lem ga tada primeti krajičkom oka.
Međutim, kao da nije prepoznao Kala. Uznemiren prisustvom prilike koja se približavala on se okrenu i
poče da beži. Kal ga ponovo pozva po imenu i uspe da mu privuče pažnju. Zastao je i osvrnuo se, žmirkajući
kroz dim i čađ.
"Leme! To sam ja!" povika Kal. "Muni!"
Loovo čađavo lice nije bilo u stanju da se osmehne, ali zato je raširio ruke u znak dobrodošlice, a Kal
je tih nekoliko poslednjih jardi koji su ih razdvajali prešao plašeći se da ih dimna zavesa svakog trenutka
ponovo može razdvojiti. Ali to se nije dogodilo. Zagrlili su se kao braća.
"Oh, moj pesniče", reče Lo, očiju crvenih od suza i dima. "Zar baš ovde da te nađem."
"Rekao sam ti da neću zavoraviti", podseti ga Kal. "Zar ti to nisam kazao?"
"Bogami, jesi."
"Zašto su to učinili? Zašto su ga spalili?"
"Nisu oni", odvrati Lem. "Ja sam to uradio."
"Ti?"
"Zar misliš da bih dozvolio toj kopiladi da uživa u mom voću?"
"Ali Leme... drveće. Sve to drveće."
Lo je preturao po džepovima i izvadio šaku Džudi krušaka. Mnoge su bile ubijene i napukle i iz njih
je curio sok prelivajući se preko Loovih prstiju. Njihov miris prodre kroz zgađeni vazduh, vrativši im u
sećanje izgubljena vremena.
"U svakoj od njih ima semenja, pesniče", reče Lem. "A u svakom semenu krije se drvo. Pronaći ću
neko drugo mesto da ga posadim."
To su bile hrabre reči, ali počeo je da jeca još dok ih je izgovarao.
"Neće oni nas poraziti, Kalhune", reče. "Nije važno u ime kog boga su došli, mi pred njima nećemo
klečati."
"I ne smete", reče Kal. "Inače će sve biti izgubljeno."
Dok je to izgovarao primetio je da Loov pogled skreće s njegovog lica u pravcu šljama blizu kola.

186
 "Treba da pođemo", reče, gurnuvši voće nazad u džep. "Hoćeš li poći sa mnom?"
"Ne mogu, Leme."
"Dobro, naučio sam kćeri tvojim stihovima", reče on. "Ni ja ih nisam zaboravio kao što ni ti nisi
zaboravio mene..."
"Nisu moji", reče Kal. "To su stihovi moga dede."
"Sada pripadaju nama svima" reče Lo. "Posejani su na plodno tlo..."
Iznenada, pucanj. Kal se okrenu. Primetila su ih trojica koja su posmatrala vatru i smesta se uputila
prema njima. Sva trojica bila su naoružana.
Lo na trenutak ščepa Kala za šaku i stisnu je u znak pozdrava. Veza se zatim prekinu, jer uslediše
novi hici. Lo je polako nestajao u pomrčini, u želji da se što više udalji od svetlosti vatre, ali tle je bilo
neravno i on je pao posle svega nekoliko koraka. Kal krenu za njim, a strelci počeše ponovo da ih zasipaju
mecima.
"Beži od mene..." povika Lo. "Za boga miloga, beži!"
Puzao je po tlu skupljajući voće koje mu je poispadalo iz džepova. Kada je Kal stigao do njega, jedan
od strelaca je imao sreće. Pogodio je Loa. Ovaj viknu i uhvati se za bok.
Ljudi sa pištoljima samo što nisu stigli svoje žrtve. Prestali su da pucaju kako ne bi pokvarili zabavu
koja im je predstojala. Međutim, kada su se približili na otprilike pet jardi, predvodnika obori projektil
zavitlan iz dima. Pogodio ga je u glavu, napravivši popriličnu ranu. Srušio se, zaslepljen krvlju.
Kal je imao dovoljno vremena da vidi šta je to oborilo čoveka: bio je to radio. Zatim je de Bono
krenuo u cik-cak kroz gust vazduh prema naoružanim ljudima. Čuli su ga da dolazi: drao se kao kakav
divljak. Neko je opalio u njegovom pravcu, ali i promašio. On prolete pored lovaca i otrča u pravcu vatre.
Vođa poče da se uspravlja šakom pritiskajući ranu na glavi, spreman da i sam krene u poteru. Iako je
de Bono svojom taktikom uspeo da unese pometnju među krvnike, ta je taktika ipak bila ravna samoubistvu.
Naoružani ljudi su ga uhvatili u klopku naspram zida od zapaljenog drveća. Kal ga na trenutak ugleda kako
hita kroz dim prema vatri, i ubice kako urlajući jure za njim. Ispaljena je šitava salva hitaca; izbegavao ih je
poput pravog plesača, što je najzad i bio. Ali pakao pred sobom nije mogao izbeći. Kal vide kako se jednom
osvrnuo da utvrdi gde se nalaze njegovi gonioci, a onda je - kao kakav idiot, što je uostalom i bio - uronio u
vatru. Većina drveća je sada već bila pretvorena u zapaljene stubove, ali je tlo zato bilo raj za hodače po
žeravici, sam vreo pepeo i ugalj. Vazduh je podrhtavao od toplote, iskrivljujući de Bonovu priliku dok se
nije izgubio među drvećem.
Nije bilo vremena za oplakivanje. Njegova im je hrabrost omogućila da predahnu, ali ni taj predah
neće još dugo potrajati. Kal se osvrnuo da pomogle Lemjuelu. Međutim, njega više nije bilo, za sobom je
ostavio samo krvavu mrlju i nekoliko ispalih plodova koji su označavali mesto na kome je pao. A ispred
zida što ga je vatra stvorila, naoružani ljudi i dalje su čekali da pokose de Bona ako se ponovo pojavi. Kal je
imao vremena da ustane i osmotri požar ne bi li gde ugledao igrača na konopcu. Nigde ga nije bilo. Zatim je
okrenuo leđa lomači i uputio se spram padine na kojoj su se on i de Bono potukli. Dok je išao u tom pravcu
u njemu se rodi neka neodređena nada. Odluči da promeni pravac kretanja, pa potrča okolo na drugu stranu
voćnjaka.
Tu je vazduh bio jasniji; vetar je odnosio dim u suprotnom pravcu. Trčao je duž ivice voćnjaka,
nadajući se u nemoguće: da je de Bono možda ostavio iza sebe toplotu. Na pola puta duž boka požara
njegove užasnute oči ugledaše par zapaljenih cipela. Šutnuo ih je, a zatim krenuo u potragu sa njihovim
vlasnikom.
Samo što se okrenuo leđima prema vatri ugledao je jednu priliku koja je stajala u polju visoke trave
na dve stotine jardi od voćnjaka. Čak i sa te udaljenosti mogao je da prepozna njegovu svetlu kosu. A kada
se primakao bliže, i njegov samozadovoljan osmeh.
Izgubio je obrve i trepavice, a i kosa mu je bila dosta oprljena. Ali bio je živ i nepovređen.
"Kako si to izveo?" upita ga Kal kada stiže dovoljno blizu da ga je ovaj mogao čuti.
De Bono slegnu ramenima. "Radije bih cele nedelje hodao po žeravici nego po konopcu", odvrati.
"Bio bih mrtav da nije bilo tebe", reče Kal. "Hvala ti."
De Bonu je očigledno bilo neprijatno što mu Kal zahvaljuje. Samo je odmahnuo rukom, okrenuo
leđa vatri i krenuo kroz travu, prepustivši Kalu da sam odluči želi li da ga sledi ili ne.
"Znaš li ti kuda idemo?" povika Kal za njim. Učinilo mu se da su pošli u sasvim suprotnom pravcu
od onoga kojim su se kretali kada su naišli na požar, ali nije mogao da se zakune u to.

187
 De Bono mu je nešto odgovorio, ali odgovor je odneo vetar, a Kal je bio suviše umoran da bi
ponovio pitanje.

10. NEZEMALJSKA UŽIVANJA

1.
Odatle je putovanje postalo pravo mučenje. Događaji u voćnjaku iscedili su iz Kala i ono malo snage
koju je još imao. Nožni mišići su mu podrhtavali kao da će ga svakog trenutka uhvatiti grč; donji deo kičme
kao da mu je ostao bez hrskavica tako da su se pršljenovi trli jedan o drugi. Pokušavao je da ne misli o tome
šta će se dogoditi ako, i kada, konačno stignu do Nebeskog svoda. Čak i da su u najboljoj formi, on i de
Bono teško da su se mogli meriti sa Šedvelom. A u ovom stanju, smazaće ih u jednom zalogaju.
Povremena čuda koja su im otkrivale zvezde - prsten kamenja, povezan trakama šaputave magle;
nešto što je nalikovalo porodici lutaka, čija su se istovetna, bleda lica blaženo smešila iza utihlog vodopada -
uspevala su da mu izmame samo po koji površan pogled. Jedini prizor koji bi još mogao da mu izmami
osmeh bio je pogled na perjani dušek.
Ali posle izvesnog vremena, čak su i čuda iščezla, jer de Bono ga je poveo uz neku mračnu padinu,
dok je blagi povetarac povijao travu oko njihovih stopala. Mesec se probijao kroz nasip nastao od oblaka,
dajući de Bonu avetinjski izgled dok se peo strmom padinom. Kal ga je sledio poput jagnjeta, suviše umoran
da bi ga pitao kuda idu.
Postepeno je postao svestan da svi uzdasi koje je čuo ne potiču od vetra. U njima je bilo neke
prikrivene muzike; melodije koja se čas čula, a čas nestajala.
De Bono je bio taj koji je konačno stao i upitao:
"Čuješ li ih, Kale?"
"Da. Čujem ih."
"Znaju da su im stigli posetioci."
"Je li ovo Nebeski svod?"
"Nije", odvrati blago de Bono. "Nebeski svod ćemo ostaviti za sutra. Suviše smo umorni za bilo šta.
Noćas ostajemo ovde."
"Gde to ovde?"
"Zar ne možeš da pogodiš? Zar nisi omirisao vazduh?"
Bio je neznatno namirisan; kozja krv i noćni procvali jasmin.
"Zar ne osećaš zemlju?"
Tle pod njegovim nogama bilo je toplo.
"Ovo je, prijatelju moj, Venerina planina."

2.
Nije trebalo da veruje de Bonu; uprkos junaštvu, momak je bio potpuno nepouzdan. Eto, upravo su
izgubili dragoceno vreme.
Kal se osvrnu da vidi da li se nazire put kojim su došli, ali ga ne ugleda; mesec je na trenutak
skliznuo iza oblaka, tako da je obronak planine bio u mraku. Kada je ponovo pogledao ispred sebe, de Bona
više nije bilo. Začuvši smeh nedaleko odatle, Kal pozva svog vodiča po imenu. Smeh se ponovi. Zvučao je
suviše vedro da bi bio de Bonov, ali nije mogao biti siguran u to.
"Gde si?" upita on, ali ne dobi odgovor i tako pođe u pravcu smeha.
Dok je napredovao, u jednom je trenutku stupio u prolaz toplog vazduha. Uplašen, on se povuče, ali
tropska vrućina krenu za njim, a medni miris mu se snažno uvuče u nozdrve. Ošamutio ga je; bolne noge
samo što se nisu podavile pod njim usled pukog zadovoljstva od koga se polako obeznanjivao. Malo dalje uz
padinu ugleda još jednu priliku; to je sigurno de Bono, koji se kretao u mraku. Ponovo ga je pozvao po
imenu i sada je dobio odgovor. De Bono se vratio i rekao:
"Ne žuri, Kukavice."
Glas mu je postao nekako dremljiv.
"Nemamo vremena..." pobuni se Kal.
"Ne mogu... ne mogu ništa da...", de Bonov glas se pojavljivao i nestajao, poput slabog radio signala.
"Noćas ne mogu ništa drugo da radim osim da... vodim ljubav."
Poslednja reč je izbledela, a za njom i de Bono, stopivši se s tamom.

188
 Ka se osvrnu oko sebe. Bio je ubeđen da je de Bono govorio s nekog mesta bližeg vrhu planine, što
je značilo da će se, ako okrene leđa u tom pravcu i krene, vratiti putem kojim su došli.
Kada se okrenuo toplota je krenula s njim. Neodređeno je razmišljao kako će naći svog vodiča; naći
vodiča i Nebeski svod. Morao je na sastanak s nekim. Ko to beše? Misli su mu postajale dremljive kao de
Bonov glas. Ah, da: sa Suzanom.
Kada je u umu oblikovao njeno ime ona toplota, u dosluhu s njegovim nogama, povuče ga na tlo.
Nije bio siguran kako je do toga došlo - nije posrnuo, nije bio gurnut - ali u deliću sekunde glava mu se našla
na tlu, i oh, kakvo je to zadovoljstvo bilo. Kao da se vratio u krevet ljubavnice u ledeno jutro. Ispružio se,
udovoljavajući svojim umornim udovima, govoreći sebi kako će ovde ostati da leži samo dok ne stekne
malo snage za predstojeća iskušenja.
Samo što nije zaspao kada je začuo kako ga neko doziva.
Ne Kale, pa čak ni Kalhune, već:
"Muni..."
To nije bio de Bonov glas, već glas neke žene.
"Suzana?"
Pokušao je da sedne, ali bio je tako težak, tako opterećen prljavštinom s puta, da nije mogao ni da se
pomakne. Želeo je da odbaci tu težinu kao što zmija svlači košuljicu, ali ostao je da leži jer nije bio u stanju
ni prstom da makne, a glas je nastavio da ga doziva i doziva, povremeno bledeći dok ga je on tražio negde
bliže vrhu.
Tako je želeo da krene za njim; bez ikakvog upozorenja osetio je da mu se želja ispunila; odeća je
spala s njega i počeo je svoj put preko trave, stomaka priljubljenog uz stomak zemlje. Nije bio siguran u to
kako se kretao, jer nije osećao da pokreće udove, a ni dah mu se nije ubrzao usled napora. Odista, osećao se
oslobođen osećanja, kao da je telo i dah ostavio za sobom zajedno s odećom.
Nešto je ipak poneo sa sobom: svetlost. Bledu, hladnu svetlost koja je osvetljavala travu i sitno
planinsko cveće u njoj; svetlost koja je putovala tako blizu njega da je možda poticala od njega samog.
Na nekoliko jardi od puta kojim se kretao, ugledao je de Bona uspavanog na travi, usta otvorenih kao
u ribe. Krenuo je ka spavaču da mu postavi neka pitanja, ali pre no što je stigao do čoveka nešto drugo mu je
privuklo pažnju. Na svega nekoliko jardi od mesta na kome je ležao de Bono ugledao je trake svetlosti kako
izviru iz tamnog tla. Prešao je preko tela svog saputnika, gotovo probudivši de Bona svojom svetlošću, a
zatim nastavio prema novoj tajni.
Lako ju je razrešio. U tlu se nalazilo nekoliko rupa. On ode do ivice najbliže i zaviri unutra. Cela je
planina bila izdubljena. Ispod njega se nalazila jedna nepregledna pećina u kojoj su se kretale razne svetlosti.
To je verovatno bilo ono o čemu je de Bono govorio.
Sada se potvrdila i sumnja da je negde iza sebe duž puta ostavio svoje telo, jer skliznuo je kroz rupu -
koja nije bila dovoljno velika da kroz nju prođe njegova glava, a da ne pominjemo ramena - i pao u gornji
sloj pećine.
Tu je ostao da lebdi i posmatra obred što se odigravao ispod njega.
Na prvi pogled izgledalo je da su izvođači kugle svetlećeg gasa kojih je bilo možda četrdesetak,
velikih i malih, i čija se paleta boja protezala od hladnopastelnih do žive žute i crvene. Ali kada se odvojio
od kupole pećine i krenuo naniže, ne zato što ga je privlačila sila teže, već usled želje da sazna, on shvati da
kugle uopšte nisu bile prazne. Unutar njih pojavljivali su se oblici, poput duhova u savršenoj geometriji. Te
su vizije bile prolazne, trajale su najviše jednu sekundu, pre no što bi ih zamaglili bledi oblaci, a njihovo
mesto zauzeli novi oblici. Ali zadržavali su se dovoljno dugo da je mogao da uhvati njihov smisao.
U nekoliko kugli ugledao je oblike koji su podsećali na ljudske fetuse, sa ogromnim glavama,
udovima tankim poput niti obmotanim oko tela. Tek što bi ih uočio, oni su nestajali; a na njihovom mestu bi
se pojavljivala mrlja svetloplave boje koja je dotičnu kuglu pretvarala u ogromnu očnu jabučicu. U drugoj su
se gasovi bez prestanka delili, mada nijedan nije razbijao režim svog kretanja da bi njega pozdravio. To ga
nije vređalo. Ples im je bio razrađen, i kada bi samo jedan od njih skrenuo s puta to bi izazvalo popriličnu
pometnju. Njihovo kretanje je, po svemu sudeći, unapred bilo određeno - neke kugle su se bez prestanka
gotovo sudarale, da bi u poslednjem trenutku pravile široke lukove; druge su se kretale u grupama čiji su
članovi opisivali složene putanje, jedni oko drugih, dok su skupine pravile veliki krug čiji se stožer nalazio u
središtu pećine.
Međutim, ovde je bilo znatno više stvari koje su ga opčinjavale od smirene veličanstvenosti plesa, jer
je u dva navrata u jednoj od većih kugli na trenutak ugledao sliku koja je u sebi nosila neobičan erotski

189
naboj. Naga žena, čiji su udovi poricali sve zakone anatomije; žena je lebdela na jastuku od oblaka u krajnje
seksualnoj pozi. Ali ubrzo je nestala, ostavivši Kalu sećanje na to kako ga pozivaju: njene usne, usmine,
butine. U njenom pokazivanju nije bilo ničeg nepristojnog; stid, kome nije bilo mesta u ovom tako
šarmantnom krugu, bio bi zločin. Te prisutnosti su bile takođe zaljubljene u samo postojanje da bi ih
opterećivale takve besmislice.
Volele su i smrt, u to nije bilo sumnje. U središtu jedne kugle nalazio se leš, istruleo i prekriven
muvama, prikazujući se s istim oduševljenjem kao što se njegov sadrug razmetao slavom.
Ali Kala nije zanimala smrt; žena, pak, jeste.
Noćas ne mogu ništa - rekao je de Bono - da radim izuzev da vodim ljubav.
I Kal sada uvide da je to bilo tačno.
Ali ljubav kakvu je znao tamo iznad zemlje ovde nije dolazila u obzir. Ženi u kugli nije bilo potrebno
šaputati slatke reči; ona je svoje društvo slobodno nudila. Pitanje je glasilo: kako je on izrazio želju?
Erekciju je ostavio za sobom na Venerinoj planini.
Nije trebalo da brine: njoj su već bile poznate Kalove misli. Kada je njegove oči pronađoše po treći
put, ona kao da ga pogledom povuče naniže usred plesa. Odjednom je počeo da izvodi jedan kranje usporeni
salto koji ga je doveo na mesto pored njegove ljubavnice.
Kada je dospeo do te tačke, shvatio je ulogu koja mu je bila namenjena.
Glas na planini nazvao ga je Muni, i to ime nije bilo izabrano zalud. Stigao je odozgo kao svetlost,
mesečeva svetlost i ovde je pronašao svoju orbitu u plesu planeta i satelita.
Ovo je, razume se, bilo možda samo njegovo viđenje stvari. Možda su se zakonitosti ovog sistema
odnosile isto onoliko na astronomiju koliko i na ljubav i snežnu oluju. Sasvim je bilo beskorisno nagađati
kada su ovakva čuda bila u pitanju. Noćas je jednostavno trebalo postojati.
Prisutnosti napraviše još jedan krug i on, izgubljen u čistom oduševljenju zbog ovog predodređenog
putovanja, neprestano se prevrćući (ovde nije bilo ni peta ni glava; postojalo je samo zadovoljstvo kretanja),
na trenutak izgubi iz vida ženu koju je video. Ali pošto ga je njegova orbita nosila u širokom luku, on
ponovo ugleda planetu koju je pohodila. Pojavila se i nestala u oblaku dok ju je on posmatrao. Da li je on
izvodio isti obred za nju, pretvarajući se iz ljudskog bića u nešto apstraktno, pa zatim ponovo u ljudsko
obličje u rascvetavanju mlečnog oblaka? Tako malo toga je znao o sebi, ovaj Muni, na svojoj jedinstvenoj
orbiti.
Sve što je mogao da dokuči o tome šta je predstavljao, trebalo je da otkrije iz kugli na čija je lica
bacao svoju pozajmljenu svetlost. Možda su stvari tako stajale sa svim mesecima.
Bilo je dosta.
U tom je trenutku saznao kako meseci vode ljubav. Očaravajući noći na planetama; uzburkavajući
njihove okeane; blagosiljajući lovca i žeteoca. Bilo je stotinu načina kojima su bile dovoljne samo
nepovezane anatomije svetlosti i svemira.
Dok je razmišljao o ovome, žena se otvori kako bi se zagnjurila u njega, kako bi raskrilila svoje
usmnine i pustila da joj njegova svetlost donese zadovoljstvo.
Ušavši, on oseti istu toplinu, istu onu posesivnost, istu taštinu koje su uvek pratile životinju kakva je
bio, ali umesto napora ovo je predstavljalo olakšanje, umesto gubitka koji bi uvek usledio, podržavanje
života; umesto hitnje osećanje da bi ovo moglo potrajati zauvek, ili pre da je stotinu ljudskih života
predstavljalo trenutak prema životnom veku meseca, a njegova vožnja na ovom empirijskom karuselu činila
je vreme besmislenim.
Ta misao izazva u njemu užasno osećanje gorčine. Da li se sve što je ostavio tamo gore na planini
isušilo i umrlo dok su se ove konstelacije postojano kretale svojim poslom?
On pogleda u pravcu središta sistema, stožera oko koga su sve kružile - ekscentrično ili po
određenom redu, udaljene ili bliske; a tamo, na mestu sa koga je izvlačio svoju svetlost, ugledao je sebe,
kako spava na padini brda.
Sanjam, pomisli, i iznenada ustade - poput mehurića u boci - manje kao mesec, a više kao Muni.
Kupola pećine - koja ga neodređeno podseti na unutrašnjost lobanje - bila je mračna iznad njega, i na
trenutak je pomislio da će se razbiti o nju, ali u poslednjem je trenutku vazduh oko njega postao svetliji i on
se probudio, zureći u nebo prošarano svetlošću.

Na Venerinoj planini bilo je jutro.

190
 3.
Jedan deo sna koji je usnio bio je istinit. Odista je kao zmija svukao dve košuljice. Jedna je bila
njegova odeća, ležala je razbacana unaokolo po travi. Druga, prljavština koja se zalepila za njega tokom
pustolovina - nju je tokom noći sprala rosa ili kiša. Šta god da je bilo posredi, sada je bio potpuno suv;
toplota tla na kome je ležao (ni to nije bio san) osušila ga je i prijatno namirisala. Osećao se sitim i jakim.
Seo je. Miomirisni de Bono već je bio na nogama, češkao je jaja i zurio u nebo; kakva blagoslovena
kombinacija. Trava mu je utisnula tragove na leđima i butinama.
"Jesu li te zadovoljile?" upita, upiljivši se u Kala.
"Zadovoljile?"
"Prisutnosti. Jesu li ti podarile slatke snove?"
"Jesu."
De Bono se raskalašno isceri.
"Želiš li da mi ispričaš?" upita on.
"Ne znam kako da..."
"Oh, poštedi me te skromnosti."
"Nije reč o tome, samo... sanjao sam da sam bio... mesec."
"Šta?"
"Sanjao sam..."
"Doveo sam te u nešto što je kod nas najpribližnije javnoj kući, a ti sanjaš da si mesec? Čudan si ti
čovek, Kalhune."
On podiže džemper i obuče ga, odmahujući glavom zbog Kalove bizarnosti.
"O čemu si ti sanjao?" raspitivao se Kal.
"Ispričaću ti jednog dana", reče de Bono. "Kada dovoljno porasteš."

4.
Ćutke se obukoše, a zatim se uputiše niz blagu padinu planine.

11. SVEDOK

1.
Iako je Suzani dan dobro počeo, jer je na čudovišan način uspela da umakne Hobartu, kasnije je stao
ubrzano da se kvari. Noću se osećala nekako čudno učaurena; sa zorom stigoše i bezimeni strahovi.
Neke je mogla da imenuje. Prvi, činjenica da je izgubila vodiča. Imala je tek neodređenu predstavu o
tome u kom se pravcu nalazio Nebeski svod, a put kojim je pošla izabrala je tako što je sve vreme išla ka
Vrtlogu koji je stalno bio vidljiv; duž puta se, uvek kada joj se ukazala prilika, raspitivala da li ide u dobrom
pravcu.
Njen drugi izvor zabrinutosti: bilo je mnogo znakova da se stanje u Fugi iz časa u čas pogoršavalo.
Ogromni pokrov dima visio je nad dolinom, i mada je tokom noći padala kiša, još je na mnogim mestima
gorelo. U prolazu je naišla na nekoliko bojišta. Na jednom je mestu videla spaljena kola na drvetu; ličila su
na čeličnu pticu koju je nešto ili odbacilo ili podiglo. Nije mogla znati kakve su se snage sukobile prošle
noći, ni kakvo je oružje upotrebljeno, ali sve je govorilo u prilog tome da je borba bila užasna. Šedvel je
svojim proročanskim govorima zavadio ljude ove nekada mirne zemlje - okrenuo je brata protiv brata. Takvi
su sukobi po tradiciji bili najkrvaviji. Nije se onda trebalo čuditi što su tela bila ostavljena tamo gde su pala
da ih rastrgnu lisice i ptice, što im je uskraćeno ono najosnovnije, dostojanstven pokop.
Ako su ovi prizori mogli da pruže imalo zadovoljstva onda, trebalo ga je potražiti u dokazima da ni
Šedvelove invazione snage nisu prošle bez gubitaka. Uništenje Kaprine kuće bilo je njegova najveća
omaška. Tim jednim jedinim tiranskim gestom proigrao je mogućnost da zauzme Fugu samo rečima. Sada
više nije mogao da se nada da će ove teritorije osvojiti krišom i zavođenjem. Morao je upotrebiti vojnu silu
ili odustati.
Pošto se i sama uverila kakvu štetu mogu pričiniti Vidovnjački zanosi, gajila je izvesnu slabu nadu
da oni mogu odbiti svaku vojnu silu. Ali kolika će šteta - možda nepopravljiva - biti naneta Fugi dok se njeni
stanovnici ne izbore za slobodu? Ove šume i livade nisu bile stvorene za užase; njihova nevinost, kada su u
pitanju bili slični užasi, predstavljala je deo njihove moći da očaravaju.

191
 Na jednom takvom mestu - koje je nekada bilo neokaljano, a sada suviše dobro upoznato sa smrću -
srela je prvo biće toga dana. Mesto je bilo jedan od onih tajanstvenih delića arhitekture kojima se Fuga
mogla pohvaliti, a bilo ih je nekoliko; u ovom slučaju, bilo je dvanaest stubova poređanih oko plitkog
ribnjaka. Na vrhu jednog stuba sedeo je žilav sredovečni muškarac u pohabanom kaputu - oko vrata mu je
visio veliki durbin - a kada ona naiđe, on podiže pogled sa beležnice u kojoj je nešto zapisivao.
"Tražite nekog?" upita.
"Ne."
"I onako su svi mrtvi", primeti on ravnodušno. "Vidite?" Beton oko ribnjaka bio je poprskan krvlju.
Oni koji su je prolili ležali su licem okrenuti prema dnu; rane su im bile bele.
"Tvojih ruku delo?" upita ga ona.
"Mojih? Blagi bože, ne. Ja sam samo svedok. A sa čije si ti strane?"
"Ničije", reče ona. "Sama za sebe."
On to zapisa.
"Ne moram da ti poverujem", reče dok je pisao. "Ali dobar svedok sve što čuje i vidi pribeleži, pa
čak i kada sumnja u to."
"Šta si ti to video?" upita sad ona njega.
"Zbrku", odvrati on. "Posvuda ljude, a niko nije bio siguran ko je ko. Krvoproliće kakvo nikada
nisam ni sanjao da ću ovde videti." On se zagleda u nju. "Ti nisi Vidovnjak", reče.
"Nisam."
"Slučajno si zalutala ovamo, zar ne?"
"Otprilike."
"E pa, da sam na tvom mestu, odlutao bih nazad. Niko nije bezbedan. Mnogi su spakovali torbe i
otišli u Kaljevstvo da ne bi bili pogubljeni."
"Ko je onda ostao da se bori?"
"Divljaci. Znam da ne bih smeo da iznosim svoje mišljenje, ali meni to tako izgleda. Unaokolo besne
varvari."
Još dok je govorio čula je nedaleko neku viku. Pošto su doručkovali, divljaci su se ponovo bacili na
posao.
"Šta vidiš odozgo?" upita ga ona.
"Mnogo ruševina", reče. "Povremeno, raznorodne skupine." On prinese dogled očima i osmotri
predeo, s vremena na vreme zastajući kada bi ugledao nešto zanimljivo. "Tokom poslednjeg sata Bez-
premca je napustio bataljon vojske", reče on, "odeća im je bila u užasnom stanju. U pravcu Stepa izbilo je
nekoliko pobuna, i vidim još jednu bandu severo-zapadno odavde. Prorok je napustio Nebeski svod pre
kraćeg vremena - ne mogu ti tačno reći kada, ukrali mi sat - a nekoliko vodova njegovih protestanata ide
ispred njega i raščišćava put."
"Kuda se uputio?"
"Ka Vrtlogu, razume se."
"Vrtlogu?"
"Nagađam da mu je to bio cilj od samog početka."
"Nije on nikakav Prorok", reče Suzana. "Zove se Šedvel."
"Šedvel?"
"Hajde, zapiši. On je Kukavica i prodavac."
"Provereno?" upita čovek. "Ispričaj mi sve."
"Nemam vremena", odvrati Suzana, na njegovu žalost. "Moram stići do njega."
"Oh. Znači on ti je prijatelj."
"Daleko od toga", odvrati ona, ponovo skrenuvši pogled prema telima u ribnjaku.
"Nećeš uspeti da mu priđeš dovolno blizu da bi mu presekla grkljan, ako je to ono čemu se nadaš,
reče joj čovek. "Čuvaju ga i noć i dan."
"Smisliću već nešto", odvrati ona. "Ne znaš ti na šta je on sve spreman."
"Ali znam da ako je Kukavica i ako pokuša da uđe u Vrtlog, nama preti uništenje. Bar ću dobiti
materijal za poslednju glavu.
"Nikog neće biti da pročita tvoje delo."

2.

192
 Ostavila ga je na stubu da razmišlja o ovoj opasci poput kakvog usamljenog pokajnika. Posle
razgovora s njim počeše da je muče još mračnije misli. Uprkos činjenici da je posedovala menstrum, veoma
malo je znala o tome kako su sile ustrojile Utkani svet; međutim, nije trebalo biti genije da bi se shvatilo
kako će stupanje na tle Vrtloga koje odiše zanosima, po Šedvela biti pogubno. On je otelotvoravao sve što su
ta prefinjena oblast i njeni tvorci prezirali: predstavljao je Trulež. Možda bi Vrtlog čak mogao da uništi sam
sebe kako mu ne bi dozvolio da prodre do njegovih tani. A ako on prestane da postoji neće li se i Fuga - čije
jedinstvo omogućava tamošnja moć - izgubiti u viru? Plašila se da je svedok upravo na to mislio kada je ono
rekao. Ako Šedvel stupi u Vrtlog, doći će do smaka sveta.
Od kada se udaljila od ribnjaka nije uledala nijednu životinju niti bilo kakvu pticu. Drveće i grmlje
bilo je napušteno; šikara utihla. Ona pozva menstrum i on je celu ispuni, spreman da ustane u njenu odbranu
ako to bude potrebno. Sada više nije bilo vremena za profinjenost. Ubiće svakoga ko bude pokušao da je
spreči da stigne do Šedvela.
Pažnju joj odjednom privuče neka buka koja je dopirala iza delimično srušenog zida. Ona zastade i
pozva izazivača da se pokaže. Nije dobila odgovor.
"Neću ponavljati", reče ona. "Ko je to tamo?"
U tom trenutku počeše da se odronjavaju krhotine cigli, a dečak, od otprilike četiri ili pet godina,
odeven samo u sokne i prašinu, ustade i stade da se pentra preko krša prema njoj.
"Oh, moj bože", reče ona, a dečak joj odmah priraste za srce. U trenutku kada je ostala bez odbrane s
njene leve i desne strane poče da se javlja neko kretanje i ona se nađe okružena čupavom skupinom
naoružanih muškaraca.
Čim ga je jedan od vojnika pozvao da mu priđe, dečakov izgubljeni izraz lica je nestao. Čovek prođe
prljavom šakom kroz dečakovu kosu i osmehnu mu se s odobravanjem.
"Predstavi se", zatraži neko od nje.
Nije imala pojma na čijoj su strani ovi ljudi. Ako su pripadali Šedvelovoj vojsci, onda bi priznavši
kako se zove potpisala trenutnu smrtnu presudu. Ali koliko god da je situacija bila teška, nije mogla sebe da
natera da pusti menstrum na ove ljude - i na dete - za koje nije ni znala za koga u svemu ovome navijaju.
"Ubijte je," reče dečak. "Ona je s njima."
"Da se niste usudili", reče neki glas iza nje. "Poznajem je."
Kada je njen spasilac izgovorio njeno ime ona se okrenu i - od svih ljudi - ugleda Nimroda. Poslednji
put kada su se sreli bio je preobraćenik Šedvelovih poganih krstaša: samo je govorio o slavnoj sutrašnjici.
Vreme i okolnosti su ga ponizili. Bio je sav slomljen, odeća u dronjcima, na licu paćenički izraz.
"Ne krivi me", reče on pre no što je stigla i da progovori.
"Ne krivim te", odgovori mu ona. Jedno vreme ga je proklinjala, ali to je sada bila prošlost. "Zaista te
ni za šta ne krivim."
"Pomozi mi..." reče on iznenada i priđe joj. Ona ga zagrli. Skrivao je suze u njenom zagrljaju dok
ostali nisu prestali da posmatraju njihov ponovni susret i vratili se u svoja skrovišta.
Tek tada je upitao:
"Jesi li videla Džerihoa?"
"Mrtav je", reče ona. "Sestre su ga ubile."
On se odmaknu od nje, i prekri lice šakama.
"Nisi ti za to kriv", reče mu ona.
"Znao sam..." primeti on tiho. "Čim su stvari krenule naopako. Znao sam da mu se dogodilo nešto
strašno."
"Ne možeš sebe kriviti što nisi naslutio istinu. Šedvel je izvrstan glumac. A prodavao je upravo ono
što su ljudi želeli da čuju."
"Stani", reče Nimrod, pogledavši je. "Ti to meni govoriš da je Šedvel Prorok?"
"Da, upravo to."
On kratko odmahnu glavom.
"Kukavica", reče on, glasom koji je odavao nevericu. "Kukavica."
"To ne znači da nije jak", upozori ga Suzana. "Ima i on svojih zanosa."
"Moraš s nama u kamp", reče Nimrod s novom hitnjom. "Razgovaraj s našim zapovednikom pre no
što krenemo prema Vrtlogu."
"Samo brzo", reče ona.
On se već okrenuo i pošao prema stenovitom predelu gde su se krili pobunjenici.

193
 "Samo smo Apolina i ja ostali živi.", reče dok su koračali, "od onih iz Prvog Buđenja. Ostalih više
nema. Prvo moja Lilija. Zatim Fredi Kamel. A sada i Džeriho."
"Gde je sada Apolina?"
"Koliko sam čuo, otišla je u Kraljevstvo. A šta je sa Kalom? Je li on s tobom?"
"Trebalo je da se nađemo kod Nebeskog svoda. Ali Šedvel je već krenuo prema Vrtlogu."
"Dalje neće stići", primeti Nimrod. "Koje god zanose da je ukrao, on je i dalje samo čovek. A ljudi
krvare."
Kao i svi mi, pomisli ona, ali ne reče.

12. JEDNA ISPUŠTENA PETLJA

1.
Nimrodov hrabri govor opovrglo je ono što je zatekla u kampu. Pre je ličilo na bolnicu nego na vojnu
ustanovu. Više od tri četvrtine, od otprilike pedeset vojnika, muškaraca i žena koji su se okupili u zaklonu
iza stenja, zadobilo je neku ranu. Neki su i dalje bili u stanju da se bore, ali mnogi su očigledno bili na pragu
smrti, tako da su ostali samo nežnim rečima mogli da im olakšaju poslednje trenutke.
U jednom uglu kampa, tako da ih umirući nisu mogli videti, bilo je položeno desetak tela prekrivenih
improvizovanim pokrovom. U drugom se nalazilo spremište za zarobljeno oružje koje su upravo sortirali.
Čoveka je podilazila jeza od tog prizora: bilo je tu mašinki, bacača plamena, granata. Bio je to dokaz da su
Šedvelovi sledbenici došli ovamo spremni da unište svoju rodnu zemlju ako ona odbije da im se pokori.
Protiv ovih užasa i protiv žara kojim su izazivani, čak i najmoćniji zanosi nisu mogli mnogo šta da učine.
Ako su Nimroda i mučile slične sumnje, rešio je da ih ne pokazuje, već je bez prestanka pričao o
pobedama od prethodne noći, kao da je želeo što dalje od sebe da odagna tišinu punu značenja.
"Imamo čak i zarobljenike", hvalisao se, povevši Suzanu do jedne blatnjave jame među stenjem u
kojoj je, svezanih članaka na nogama i rukama, sedelo desetak zarobljenika, koje je čuvala devojka sa
mašinkom. Bila je to bespomoćna rulja. Pojedini su bili ranjeni, svi zajedno pometeni, plakali su i mrmljali
nešto svaki za sebe, kao da su Šedvelove laži prestale da ih zaslepljuju, pa su počeli da se bude i postaju
svesni nepravde koju su počinili. Žalila ih je zbog samoprezira koji su osećali. Suviše je dobro znala kakve
je sve obmane Šedvel u stanju da izvede - pre izvesnog vremena gotovo im je i sama podlegla. Ovo su bile
njegove žrtve, a ne njegovi saveznici; prodata im je laž koju nisu imali snage da odbiju. A sada, kada su im
se otvorile oči i kada su prozreli njegovo učenje, ostavljeni su da razmišljaju o krvi koju su prolili, i da
očajavaju.
"Da li je iko s njima razgovarao?" upita ona Nimroda. "Možda znaju nešto o Šedvelovim
slabostima."
"Zapovednik je to zabranio". reče Nimrod. "Oni su zaraženi."
"Ne pričaj gluposti", obrecnu se Suzana i spusti se u jamu sa zatvorenicima. Nekolicina okrete svoja
napaćena lica prema njoj: kada je ugledao lice koje je otkrivalo bar izvesnu blagost, jedan poče glasno da
jeca.
"Nisam došla da vas optužujem", reče ona. "Želim samo da porazgovaram s vama."
Jedan čovek pored nje sa licem umrljanim krvlju pita:
"Hoće li nas pobiti?"
"Neće", odgovori mu ona. "Neće ako budem mogla to da sprečim."
"Šta se dogodilo?" raspitivao se drugi, nerazgovetnim i dremljivim glasom: "Hoće li Prorok doći?"
Neko pokuša da ga ućutka, ali on nastavi da brunda. "Morao bi uskori stići, zar ne? Mora doći da nas preda
u Kaprine ruke."
"On neće doći", reče Suzana.
"Znamo", reče onaj prvi zatvorenik. "To jest, većina nas to zna. Prevareni smo. Rekao nam je..."
"Znam šta vam je rekao..." prekinu ga Suzana. "A znam i na koji vas je način prevario. Zato sada
morate ispraviti počinjenu štetu tako što ćete mi pomoći."
"Ne možeš ga zbaciti", reče čovek. "Poseduje razne moći."
"Zaveži", naredi mu drugi koji je tako čvrsto stezao krunicu da su mu zglobovi prstiju gotovo
popucali. "Ne smeš reći ništa protiv njega. Čuće te."
"Neka čuje", ljutito uzvrati prvi. "Neka me ubije ako želi. Svejedno mi je." Zatim ponovo pogleda
Suzanu: "Sa Njim su demoni. Video sam ih. Hrani ih mrtvacima."

194
 Nimrod koji je stajao iza Suzane i čuo ovo svedočenje, upita:
"Demoni? Video si ih?"
"Nisam", odvrati čovek belog lica.
"Ja jesam", javi se drugi.
"Opiši ih..." zatraži Nimrod.
Čovek je sigurno govorio o zbogomčićima koji su narasli do čudovišnih razmera, pomisli Suzana.
Ali kada je taj čovek počeo da priča ono što je znao, njoj privuče pažnju zatvorenik koga ranije nije
primetila, a čučao je u najprljavijem delu zarobljeničkog logora, lica okrenutog prema steni. Bila je to žena,
sudeći bar prema kosi koja joj je padala do polovine leđa; nije bila vezana poput ostalih, već jednostavno
ostavljena da tuguje u kalu.
Suzana krenu između zatvorenika prema njoj. Dok se približavala začula je mrmljanje i videla da je
žena prislonila usne uz kamen kome se obraćala kao da od njega traži utehu. Kada je Suzanina senka pala na
stenu, ona prestade da se moli i okrenu se.
Bio je dovoljan otkucaj srca da Suzana prodre pogledom kroz osušenu krv i blato na licu koje je sada
bilo podignuto uvis prema njoj, bila je to Imakolata. Njeno unakaženo lice izgledalo je tragično. Oči su joj
bile naduvene od suza i okružene svežom krvi; kosa zamršena i blatnjava. Grudi razgolićene tako da ih je
svako mogao videti, a svaki mišić joj se nekontrolisano trzao. Od njenog ranijeg autoriteta ništa nije ostalo.
Sada je to bila samo jedna luda žena koja čuči u vlastitoj nečistoći.
U Suzani su vodila borbu suprotna osećanja. Pred njom je drhtala žena koja je ubila Mimi u krevetu;
sukrivac za nevolju koja je snašla Fugu. Moć is senke iza Šedvelovog prestola, izvor nebrojenih prevara i
boli; đavolova inspiracija. Pa ipak prema Imakolati nije osećala onu mržnju kao prema Šedvelu ili Hobartu.
Da li zbog tog što joj je vračara prva omogućila pristup do menstruma, iako ne svojom željom; ili možda
zato što su na neki način - kao što je to Imakolata od početka tvrdila - bile sestre? Da li bi ovo, pod drugim
nebesima, mogla biti njena sudbina; da luta izgubljena i luda?
"Ne.... gledaj... me", reče mekim glasom. Sudeći prema njenom zakrvavljenom pogledu, nije ju
prepoznala.
"Znaš li ko si?" upita Suzana.
Ženin izraz lica se ne promeni. Odgovorila je tek posle nekoliko trenutaka.
"Stena zna", reče ona.
"Stena?"
"Uskoro će se pretvoriti u pesak. Rekla sam joj to, jer je istina. Postaće pesak."
Imakolata odvoji pogled od sagovornice i stade dlanom da miluje stenu. Suzana tada shvati da je to
već duže vreme činila. Na kamenu su se videle krave pruge, na mestima gde je odrala kožu s dlana kao da je
pokušavala da u kamen ureže tragove. "Ispričala sam to steni."
"Hoćeš li meni da ispričaš?"
Imakolata se osvrnu unaokolo, a zatim se ponovo zagleda u stenu. Suzana je već pomislila da je žena
zaboravila na nju, a onda ponovo začu njene isprekidane reči.
"Bič mora doći", reče ona. "Čak i u snu, on zna." Na trenutak zastade jer je povredila šaku. "Ponekad
se gotovo probudi", reče. "A kada se stvarno probudi, svi ćemo biti pretvoreni u pesak."
Zatim je prislonila obraz uz krvavu stenu i tiho zajecala.
"Gde ti je sestra?" upita Suzana.
Kada je čula pitanje, prestala je da jeca.
"Je li ovde?"
"Nemam ja... sestru", odvrati Imakolata. Po njenom glasu moglo se zaključiti da je sasvim ubeđena u
to.
"Šta je sa Šedvelom? Sećaš li se Šedvela?"
"Sestre su mi mrtve. Pretvorene u pesak. Sve. Sve je pretvoreno u pesak."
Ponovo je počela da jeca, žalosnije no ikad.
"Zašto te ona zanima?" želeo je da zna Nimrod koji je nekoliko poslednjih sekundi stajao uz Suzanu.
"Obična ludakinja. Našli smo je među leševima. Jela im je oči."
"Znaš li ti ko je to? upita Suzana. "Nimrode... To je Imakolata."
Lice mu se otrombolji od šoka.
"Šedvelova ljubavnica. Kunem ti se."
"Grešiš", izusti on.

195
 "Pomračio joj je um, ali kunem ti se da je to ona. Videle smo se licem u lice pre nepuna dva dana."
"Šedvel, možda..."
Žena poput jeke lagano ponovi to ime.
"Šta god da se dogodilo, ona ne bi trebalo da je ovde, ne u ovom..."
"Biće bolje da porazgovaraš sa zapovednikom. Sve to možeš njoj reći."

2.
Sve je ukazivalo na to da će ovaj dan biti dan ponovnih susreta. Prvo Nimrod, pa vračara, a sada -
predvodnica ove poražene skupine - Jolanda Dor, žena koja se tako žestoko zalagala za raspredanje, tamo u
Kaprinoj kući dok je još postojala.
I ona se promenila. Nije više bila onako kočoperna i samouverena. Bila je bleda i sva nekako
lepljiva; glas i pokreti prigušeni. Nije trošila vreme na učtivosti.
"Ako imaš nešto da mi kažeš, reci odmah."
"Jedna od tvojih zatvorenika..." poče Suzana.
"Nemam vremena za molbe", glasio je odgovor. "A naročito ne za tvoje."
"Nisam došla da molim."
"I dalje ne želim da te saslušam."
"Moraš, i hoćeš", odvrati Suzana. "Zaboravi šta osećaš prema meni..."
"Ne osećam ništa", glasio je Jolandin odgovor. "Veće je osudilo samo sebe. Ti si se samo zgodno
našla da umesto njih poneseš sav teret. Da to nisi bila ti, bio bi neko drugi."
Ovaj ispad kao da joj je pričinio bol. Uvukla je šaku u raskopčani kaput, očigledno pritisnuvši njome
tamošnju ranu. Zatim je izvukla krvave prste.
Suzana ostade uporna, ali nastavi blažim glasom.
"Jedna od tvojih zatvorenika je", reče ona, "Imakolata."
Jolanda pogleda Nimroda. "Je li to tačno?"
"Tačno je", odvrati Suzana. "Poznajem je bolje no bilo ko od vas. To je ona. Ona je... izgubljena;
možda i luda. Ali kada bismo uspeli malo da je otreznimo, mogli bismo da je iskoristimo da stignemo do
Šedvela."
"Šedvela?"
"Proroka. Nekada su bili saveznici; on i Imakolata."
"Ne želim da sarađujem sa takvim ološem", odvrati Jolanda. "Kada dođe vreme, obesićemo je."
"Bar mi onda dozvoli da porazgovaram sa njom. Možda mi pođe za rukom da nešto iskopam iz nje."
"Ako je sišla s uma, zašto bismo verovali onome što govori? Ne. Pusti je neka istrune."
"Propuštamo odličnu priliku."
"Ne govori meni o propuštenim prilikama", gorko primeti Jolanda. Očigledno nije imalo smisla
ubeđivati je. "Za jedan sat krećemo prema Plaštu", izjavi ona. "Ako želiš da nam se pridružiš, u redu. Ako
ne, pođi svojim poslom."
Rekavši to, okrenu im oboma leđa.
"Hajdemo", reče Nimrod i pođe. "Nadam se da će nam se pružiti prilika da porazgovaramo, kada se
sve ovo završi."
Jolanda se ne okrenu. "Ostavi me na miru", reče.
Suzana učini upravo to.

3.
Nekoliko minuta pošto je Suzana napustila zatvorenički logor Imakolata je ostala da sedi u kalu
svoga zaborava. Povremeno je plakala. Povremeno ostajala zagledana u ćutljivu stenu ispred sebe.
Način na koji ju je Šedvel povredio u Nebeskom svodu, a to se zbilo posle uništenja njenih utvarnih
sestara, uslovio je da njen um skrene u divlje predele. Ali ona tamo nije bila sama. Negde u tim
nepreglednim prostranstvima ponovo se srela sa sablašću koja ju je tako često pohodila u prošlosti: sa
Bičem. Ona koja je bila najsrećnija kada se u vazduhu oseća trulež, koja je pravila ogrlice od unutrašnjih
organa i mrtve uzimala za muževe svojoj duši - pronašla je u prisustvu tog izroda košmare; takve da je
preklinjala da se iz njih probudi.

196
 Još je spavao - što je bila mala uteha s obzirom na užas koji ju je spopao, ali neće spavati zauvek.
Čekali su ga nezavršeni zadaci; neispunjene ambicije. Uskoro će ustati iz kreveta i doći da posvršava svoje
poslove.
A toga dana?
"...sve u pesak..." reče ona kamenu.
Ovaj put joj nije odgovorio. Durio se pošto je bila indiskretna i razgovarala sa onom ženom sivih
očiju.
Imakolata se ljuljala napred-nazad na petama, i dok je to činila ponovo joj se vratiše ženine reči;
mučile su je. Sećala se tek po nečeg od onoga što je žena rekla: po koje rečenice, imena. Ili bolje reči,
jednog određenog imena. Sada joj je odzvanjalo u glavi.
Šedvel.
Svrab pod kožom glave; bol u lobanji. Poželela je da probije bubnjić i izvuče ga napolje, a zatim
izgazi. Počela je brže da se ljulja, kako bi odagnala to ime, ali ono nije htelo da joj iziđe iz glave.
Šedvel. Šedvel.
A onda počeše da naviru i druga imena i da se priključuju nizovima onih kojih se setila...
Magdalena.
Hag.
Videla ih je pred sobom, isto onako jasno kao i stenu; jasnije. Njene sestre, njene jadne, dvaput
pogubljene sestre. A pod njihovim mrtvim stopalima ugledala je zemlju; mesto protiv koga je toliko dugo i
naporno kovala zaveru. Vratilo joj se i njeno ime, i ona ga nežno izgovori.
"Fuga..."
Tako su je zvali njeni prijatelji. Kako su je samo voleli. Kako su se borili za njenu bezbednost i u
toku te borbe ranili nju.
Ona ispruži šaku, spusti je na stenu i oseti kako podrhtava od njenog dodira. Zatim natera sebe da
ustane, a ime koje je izazvalo ovu bojicu ispuni joj glavu, zbrisavši zaboravnost.
Šedvel.
Kako je uopšte mogla da zaboravi svog voljenog Šedvela? Podarila mu je zanose. A šta je on učinio
za uzvrat? Izdao ju je i ukaljao. Iskorišćavao ju je dok je koristila njegovim ciljevima, a zatim je odbacio u
divljinu.
Nije ju dovoljno daleko bacio. Danas je pronašla put da se vrati, i učinila je to sa ubistvenim
namerama.

4.
Vrištanje se iznenada prolomilo; zatim je bivalo sve glasnije. Bili su to krici neverice, zatim povici
koji su iskazivali užas kakav Suzana nikada ranije nije čula.
Nimrod je već potrčao prema izvoru te buke. Sledila ga je; i našla se u neopisivo krvavom haosu.
"Napadnuti smo!" doviknu joj Nimrod, dok su pobunjenici trčali u svim pravcima, mnogi sa
novozadobijenim ranama. Tle je već bilo prekriveno telima; a svakog trenutka padale su nove žrtve.
Međutim, pre no što je Nimrod uspeo da se umeša u gužvu, Suzana ga uhvati za kaput.
"Bore se jedni protiv drugih!" doviknu mu ona nadjačavši galamu.
"Šta?"
"Pogledaj!" reče ona.
Bilo mu je potrebno svega nekoliko sekundi da se uveri kako je bila u pravu. Nigde ni traga
neprijatelju. Pobunjenici su se međusobno hvatali za guše. Niko nikoga nije štedeo. Muškarci su ubijali
muškarce s kojima su do pre samo jednog minuta delili cigaretu. Neki su se čak digli sa samrtničkih postelja
i lupali glave onima koji su ih pazili.
Nimrod stupi na bojno polje i razdvoji dvojicu novopečenih ludaka.
"Šta to, pobogu, radite?" upita on. Onaj koga je odvukao i dalje se batrgao u želji da se dočepa svoje
žrtve.
"To kopile!" vrištao je. "Silovao mi je ženu."
"O čemu to pričaš?"
"Video sam ga! Eno tamo!" On upre prst u tle. "Tamo!"
"Žena ti nije ovde", povika Nimrod, divlje tresući čoveka. "Nije ovde!"

197
 Suzana osmotri bojno polje. Ista obmana, ili nešto slično obmani, podjarmilo je sve ove ljud. Čak i
dok su se borili, plakali su, i vičući optuživali jedni druge. Videli su izgažene roditelje, obeščašćene žene i
pogubljenu decu: sada su želeli da ubiju krivce. Kada je čula od čega se sve sastoji ova kolektivna obmana,
potražila je njenog tvorca, i - na jednoj visokoj steni ugledala Imakolatu kako nadgleda zverstva. Kosa joj je
i dalje bila u neredu. Grudi razgolićene. Ali očigledno više nije bila strana sama sebi. Setila se ko je.
Suzana krenu ka njoj, verujući da će menstrum sprečiti ovaj uzasni zanos da joj zavrti mozak. Učinio
je to. Iako je morala da pazi da izbegne pomamu koja je besnela oko nje, uspela je da stigne do stene
nepovređena.
Imakolata je izgleda nije videla. Zabačene glave, sa divljim osmehom koji joj je otkrivao zube, svu
pažnju je usredsredila na nered koji je izazvala.
"Zaboravi na njih", doviknu joj Suzana.
Kada je čula ove reči, malo je spustila glavu, i Suzana oseti da vračarin pogled sada počiva na njoj.
"Zašto to činiš?" upita ona. "Ništa ti nisu skrivili."
"Trebalo je da me ostaviš u mojoj ispraznosti", odvrati vračara. "Naterala si me da se setim."
"Onda zbog mene", reče Suzana, "ostavi ih na miru."
Čula je kako iza nje zamiru povici, kako ih smenjuje kuknjava umirućih i jecaji onih koji su se
otreznili od ove obmane i ugledali svoje noževe zarivene u srca prijatelja.
Da li je zanos prestao zato što je Imakolata obavila ono najgore, ili zato što je udovoljila Suzaninoj
molbi, nije važno. Bar je ubijanje prestalo.
Međutim, predah je potrajao samo trenutak, a onda je metak zapečatio jecaje. Metak je pogodio stenu
među Imakolatinim bosim nogama. Suzana se okrenu i ugleda Jolandu Dor kako korača između mrtvih koji
su nekada sačinjavali njenu malu vojsku, ponovo nišaneći u vračaru.
Imakolata nije bila raspoložena da izigrava metu. Kada se drugi metak odbio o stenu, vračara se
podigla u vazduh i poletela prema Jolandi. Njena senka, koja je prelazila bojnim poljem poput senke
lešinara, bila je pogubna. Kada bi dodirnula ranjene, koji nisu mogli da pobegnu pred njom, okrenuli bi lica
prema tlu natopljenom krvlju i izdahnuli. Jolanda nije čekala da senka stigne do nje, već je bez prestanka
nastavila da puca u to stvorenje. Ista ona sila koja je održavala Imakolatu u vazduhu odbijala je i metke.
Suzana doviknu Jolandi da se povuče, ali ova ili nije čula njeno upozorenje, ili nije htela da ga čuje.
Vračara se obruši na ženu i ščepa je - menstrum ih obe obavi svetlošću - a zatim je baci preko polja. Njeno
telo tupo udari o stenu na kojoj je Imakolata stajala, i izlomljeno, pade na tle.
Niko od preživelih pobunjenika i ne pokuša da pritekne svom zapovedniku u pomoć. Stajali su -
sleđeni od užasa - dok je vračara lebdela, na jard od tla, preko arene ispunjene telima, svojom senkom
dokrajčivši onu nekolicinu koji nisu bili ućutkani pri prvom njenom prolasku.
Suzana je bila svesna da je Jolandin napad uništio i ono malo milosti što ju je iskamčila od vračare:
sada više neće ostaviti nijednog živog među onima koji su je zarobili. Pošto nije imala vremena da razradi
odbranu, ona jednostavno usmeri menstrumov živi pogled prema ženi. Njegova moć bila je ništava prema
Imakolatinoj, ali pošto je ubila Jolandu zaboravila je na samoodbranu, tako da ju je udar zatekao nespremnu.
Pogođena u krsta, poletela je napred. Međutim, za svega nekoliko sekundi povratila je ravnotežu i okrenula
se, i dalje lebdeći poput kakvog perverznog sveca, prema napadaču. Na licu joj se nije očitavao bes; ali
videlo se zato da je sve ovo zabavlja.
"Želiš li da umreš?" upita ona.
"Ne. Svakako da ne želim."
"Zar te nisam upozorila šta će se desiti, sestro? Zar ti nisam rekla? Rekoh ti da će sve biti žal.
Gubitak. Zar nije sve kako sam rekla?
Suzana nije baš doslovce ismevala ženu kada je klimnula. Vračara duboko uzdahnu.
"Naterala si me da se setim", reče ona. "Hvala ti. A za uzvrat..." Otvorila je šaku, kao da joj pokazuje
neki nevidljivi poklon. "... dajem ti tvoj život." Šaka se ponovo stisnu u pesnicu. "Sada je dug plaćen."
Dok je govorila, počela je da se spušta i na kraju se ponovo našla na tlu.
"Doći će vreme", reče ona, gledajući u tela među kojima su stajale, "kada ćeš utehu nalaziti u društvu
ovakvih. Kao što sam ja to činila. Kao što i sada činim."
Zatim je okrenula leđa Suzani i stala da se udaljuje. Niko se nije ni pomakao da je zaustavi dok se
pela uz stenje i nestajala s vidika. Preživeli su samo gledali za njom i zahvaljivali se božanstvima koja su
štovali što ih je žena iz divljine zaobišla.

198
 13. U MAGNOVENJU

1.
Šedvel nije dobro spavao; ali pretpostavljao je da oni koji pretenduju da postanu božanstva retko
dobro spavaju. Božanskost je podrazumevala i veliku odgovornost. Zar je onda trebalo da se čudi što su mu
snovi bili neprijatni?
Pa ipak, znao je, još od trenutka kada je sa kule osmatračnice proučavao Plašt Vrtloga, da nema čega
da se boji. Mogao je da oseti kako ga moć skrivena iza tog oblaka poziva po imenu, mameći ga da joj padne
u zagrljaj kako bi ga preobrazila.
Međutim, nešto pre zore, dok se pripremao da napusti Nebeski svod, primio je uznemirujuće vesti:
Hobartove snage u Bez-premca dosetkovali su zanosi od kojih je većina ljudstva poludela. Čak je i Hobart
delimično podlegao njihovom zaraznom uticaju. Kada je stigao jedan čas posle glasnika, odavao je čoveka
koji više nije siguran u sebe.
S druge strane stizale su bolje vesti. Gde god su se Prorokove snage normalno sukobile sa
domorocima, odnele su pobedu. Jedino kada bi vojnici propustili priliku da iznenada i brzo udare,
Vidovnjaci su uspevali da pronađu rupu kroz koju bi ubacili svoje zanose, a kada bi im to pošlo za rukom,
ishod je bio istovetan onom u Bez-premca: ljudi bi ili gubili razum ili se budili iz svog protestantskog žara i
pridruživali neprijatelju.
Neprijatelj je sada počeo da se okuplja u Uskoj jasnoći, pošto je čuo glasine, ili su mu zanosi rekli da
Prorok namerava da se probije u Vrtlog, i spremao se da do poslednjeg daha brani svoje jedinstvo. Bilo ih je
nekoliko stotina, ali teško da su sačinjavali vojsku. Ako je verovati izveštajima, predstavljali su
nenaoružanu, neorganizovanu skupinu staraca, žena i dece. Jedini problem s njima bio je u etičkom pitanju
kako ih desetkovati. Ali zaključio je, kada je njegova pratnja napustila Nebeski svod i krenula u pravcu
Vrtloga, slična moralna pitanja više ne spadaju u njegovu nadležnost. Veći bi zločin bio oglušiti se o poziv
koji je do njega dopro s druge strane Plašta.
Kada dođe vreme, a doći će uskoro, pozvaće zbogomčiće i pustiti ih da prožderu neprijatelja, decu i
sve ostale. Neće on izbegavati svoje dužnosti.
Božanskost ga je zvala i on je išao, lakonog, da se moli na svom vlastitom oltaru.

2.
Fizička i duhovna snaga, koju je Kal osetio kada se probudio na Venerinoj planini, nije ga napustila
ni kada je sa de Bonom počeo da se spušta niz padinu prema Nebeskom svodu. Ali ovo lepo raspoloženje
uskoro je pokvario nespokoj u predelu koji ih je okruživao: uznemirujući, ali neodređen strah kojim su
odisali svaki list i svaka vlat trave. Retka ptičja pesma zvučala je kreštavo; pre je ličila na dizanje uzbune
nego na pevanje. Čak mu je i vazduh oko glave zujao, kao da je prvi put postao svestan vesti koje mu je
prenosio.
A vesti su, bez sumnje, bile loše. Međutim, posledice tih loših vesti još nisu postale vidljive.
Nekoliko vatri obavijenih dimom, i to je bilo gotovo sve; što su se više približavali Nebeskom svodu bilo je
sve manje znakova sukoba.
"Je li ovo?" upita Kal de Bona kada ga ovaj povede između drveća prema jednoj visokoj, ali ni po
čemu izuzetnoj zgradi.
"Jeste."
Sva su vrata bila otvorena; iznutra nije dopirao nikakav zvuk niti se primećivalo bilo kakvo kretanje.
Žurno su obišli oko zgrade tražeći bilo kakav znak Šedvelovog prisustva, ali ništa nisu uočili.
Pošto su napravili krug, de Bono izgovori ono o čemu je Kal razmišljao: "Nema nikakvog smisla da
ostanemo ovde napolju. Moramo ući."
Srca su im divlje lupala dok su se peli stepenicama, a potom ušli.
Kalu je rečeno da očekuje čuda, i nije se razočarao. Svaka soba u koju je promolio glavu prikazala
mu je nešto novo i veličanstveno služeći se svojim pločicama, ciglom i bojom. Ali to je ujedno i bilo sve;
samo čuda.
"Ovde nema nikoga", reče de Bono, kada pretražiše prizemlje. "Šedvel je otišao."
"Idemo da pogledamo gore", reče Kal.
Popeše se uz stepenice, i razdvojiše, da bi što brže bili gotovi. Na kraju jednog od hodnika Kal otkri
prostoriju čiji su zidovi bili vešto obloženi delićima ogledala, tako da se posetilac u njima video kao da se

199
nalazi iza zidova, na nekom mestu punom magle i senki, odakle je virio između cigli. To je već, samo po
sebi, bilo veoma čudno, ali posredstvom još nečeg - a taj metod premašivao je njegovu moć shvatanja -
izgledalo je kao da nije sam u tom drugom svetu, već da ga deli sa raznovrsnim životinjama - mačkom,
majmunom i letećom ribom - kojima je njegov odraz očigledno bio otac, jer su sve imale njegov lik.
Tek kada je njegov smeh zamro začuo je de Bona kako ga žurno doziva. Nevoljno je napustio odaju i
krenuo u potragu za igračem na konopcu.
Poziv je dolazio sa stepeništa koje je vodilo na naredni sprat.
"Evo me", doviknu on de Bonu i krenu uz stepenice. Uspon je bio dug i strm, ali odveo ga je u sobu
na vrhu osmatračnice. Sa svih strana se kroz prozore unutra slivala svetlost, ali njen sjaj nije mogao da
izbriše osećanja da je ova odaja videla strašne užase; i to nedavno. Čemu god da je bila svedok, de Bono je
imao da mu pokaže još gore od toga.
"Pronašao sam Šedvela", objavi on, pozivajući Kala da priđe.
"Gde je?"
"Kod Uske jasnoće."
Kal se zagleda kroz prozor pored de Bona.
"Ne kroz taj", reče mu ovaj. "Kroz ovaj ćeš ga videti bolje."
Teleskopski prozor; a kroz njega je video prizor od koga mu se ubrzao puls. Pozadina: zapenušani
oblak Plašta; tema: masakr.
"Namerava da prodre u Vrtlog", reče de Bono.
Mladić nije prebledeo samo zbog sukoba čiji je svedok bio; već i zbog misli vezanih za taj čin.
"Šta će mu to?"
"On je Kukavica, je li tako?" glasio je odgovor. "Koji mu je veći razlog potreban?"
"Moramo ga sprečiti", reče Kal, odvoji pogled od prozora i krenu u pravcu stepeništa.
"Bitka je već izgubljena", odvrati de Bono.
"Neću samo stajati i posmatrati kako podjarmljuje svaki prokleti inč Fuge. Ući ću za njim, pa šta
bude."
De Bono se zagleda u Kala s mešavinom besa i očajanja na licu.
"Ne možeš", reče on. "Vrtlog je zabranjena teritorija čak i za nas. U njemu postoje tajne koje čak ni
naša Vrsta ne sme da vidi."
"Šedvel namerava da uđe."
"Tačno", odvrati de Bono. "Šedvel namerava da uđe. I znaš šta će se dogoditi? Vrtlog će se pobuniti.
Uništiće sam sebe."
"Oh, ne..."
"A ako do toga dođe, Fuga će popustiti po šavovima."
"Onda ga moramo ili sprečiti, ili umreti."
"Zašto Kukavice uvek sve svode na tako jednostavne izbore?"
"Ne znam. Ali dok razmišljaš o tome, mogao bi i o ovome: ideš li ili ostaješ?"
"Proklet da si, Muni."
"Znači ideš."

14. USKA JASNOĆA

1.
Otprilike desetoro iz Jolandine pobunjeničke bande bilo je sposobno da krene prema Vrtlogu. Suzana
je pošla sa njima - Nimrod je to zatražio od nje - mada mu je jasno rekla da se uzalud ne nada da će silom
savladati neprijatelja. Jedina nada sastojala se u tome da ona priđe dovoljno blizu Šedvelu i sama ga smakne.
Ako bi Nimrodovi ljudi uspeli da joj raščiste prolaz do Proroka bili bi joj od koristi; u protivnom, savetovala
im je da se čuvaju, u ime nade da će i sutra imati od čega da žive.
Stigli su na oko dve stotine jardi od mesta na kome se vodila bitka; zvuci metaka, povici, brundanje
automobila, bili su zaglušujuće jaki; a onda je prvi put ugledala Šedvela. Pronašao je sebi konja - jedno
ogromno, ogavno čudovište; bio je to nema sumnje Magdalenin potomak, sada potpuno odrastao - a on mu
je opkoračio ramena i sa njega nadzirao bitku.
"Čuvaju ga", reče Nimrod koji je stajao pored nje. Oko Proroka su kružile zveri, ljudske i one manje
ljudske. "Skrenućemo im pažnju što bolje budemo mogli."

200
 U jednom trenutku, dok su se približavali Vrtlogu, Suzanino raspoloženje se popravilo, uprkos
okolnostima. Ili možda upravo zbog njih; razlog je bio taj što je ovaj sukob nagoveštavao kraj igre - rat koji
će okončati sve ratove - posle čega više neće sanjati gubitak. Ali taj je trenutak brzo prošao. Jedino što je
sada osećala - dok je zurila kroz dim u svog neprijatelja - bilo je očajanje.
A ono je raslo sa svakim jardom koji bi prešli. Kud god bi pogledala, ređali su se prizori koji su
izazivali sažaljenje ili povraćanje. Već se videlo da je bitka izgubljena. Branioci Vrtloga bili su, što se tiče
njihovog broja i naoružanja, mnogo slabiji. Većina je bila pobijena; leševi su služili kao hrana Šedvelovim
stvorenjima. Oni preostali, koliko god da su bili hrabri, nisu više mogli da spreče Prodavca da pođe po svoju
nagradu.
Jednom sam bila zmaj, uhvatila je sebe kako razmišlja ne skidajući pogled sa Proroka. Kada bi samo
mogla da se seti kako se tada osećala, možda bi joj uspelo da se ponovo preobrati u zmaja. Ali sada ne bi
oklevala, ni trenutka ne bi sumnjala. Ovaj put bi ga progutala.

2.
Na putu ka Vrtlogu Kal je prošao kroz predeo koga se sećao iz vožnje rikšom, ali njegove
dvosmislenosti utekle su pred nadirućom vojskom, ili su možda sakrile svoje nežne glave.
Pitao se i šta je sa starcem koga je sreo na kraju puta? Da li je pao kao plen pljačkaša? Da li su mu
prerezali grkljan dok je branio svoj mali komad zemlje iz bajki? Kal to najverovatnije nikada neće saznati. U
nekoliko poslednjih časova Fugu je pogodilo hiljadu nesreća - sudbina starca bila je samo deo jednog većeg
užasa. Svet oko njih uskoro će se pretvoriti u pepeo i prašinu.
A tamo napred, nalazio se tvorac ovih zločina. Taj prizor prisili ga da zaboravi svaku predostrožnost.
Sa de Bonom, koji ga je pratio u stopu, zaleteo se u najveću gužvu.
Usled velikog broja pobijenih gotovo da nije imao gde da spusti nogu; što se više približavao
Šedvelu, miris krvi i nagorelog mesa postajao je jači. U opštoj pometnji ubrzo je izgubio de Bona, ali sada
mu više to nije bilo važno. Prvenstveno je morao da misli na Prodavca; sve ostalo je otpalo. Možda mu je taj
cilj pomogao da se živ probije kroz masakr, mada su meci zviždali kroz vazduh poput muva. To što mu je
bilo svejedno pokazalo se kao pravi blagoslov. Ono što on nije primećivao, nije primetilo ni njega. Tako je
nepovređen prošao kroz srce bitke i našao se na deset jardi od Šedvela.
Promuvao se malo među pogubljenima oko svojih nogu tražeći neko oružje i na kraju dohvatio
mašinku. Šedvel je upravo silazio sa zveri koju je dotle jahao, a potom je okrenuo leđa bici. Od Plašta ga je
delila još samo šačica branilaca, a i oni su već padali. Još samo nekoliko sekundi i ući će u Vrtlog. Kal
podiže pušku i uperi je u Proroka.
Ali pre no što je njegov prst uspeo da pronađe okidač, nešto u njegovoj blizini prekide gozbu i krenu
na njega. Jedno od Magdalenine dece sa mesom u ustima. Mogao je da pokuša da ga ubije, ali ga u tome
spreči izgled čudovišta. Stvorenje koje mu je istrglo pušku iz ruke bilo je ono isto, njemu nalik, koje ga
umalo nije ubilo kod Skladišta: njegovo vlastito dete.
Poraslo je; otprilike za još polovinu je nadraslo Kala. Ali uprkos krupnoći nije uopšte bilo tromo.
Njegovi prsti posegnuše prema Kalu brzinom munje, tako da im je umakao u poslednji tren, bacivši se među
leševe, gde je ono, bez sumnje, nameravalo zauvek da ga spremi.
U očajanju je potražio ispuštenu pušku, ali pre no što je uspeo da je nađe, dete krenu u novi napad,
svojom težinom pretvarajući u kašu tela na koja bi nagazilo. Kal je pokušao da se otkotrlja što dalje od
njega, ali zver je bila suviše brza i ščepala ga za kosu i vrat. On se uhvati za leševe, tražeći bar neko uporište
dok ga je stvorenje podizalo, ali prsti mu samo skliznuše preko njihovih razjapljenih lica, i on se iznenada
nađe u naručju svog vlastitog čudovišnog potomka.
Šarajući unaokolo divljim pogledom, na trenutak je ugledao Proroka. I poslednji branioci Plašta već
su pali. Šedvel se nalazio na jard udaljenosti od zida oblaka. Kal se otimao zveri sve dok kosti samo što ne
počeše da mu pucaju, ali uzalud. Ovaj put dete je nameravalo da stvarno izvrši oceubistvo. Svom snagom
istiskivao je poslednji dah Kalu iz pluća.
U poslednjem času, zario je prste u ukaljano ogledalo pred sobom, i kroz sumrak video kako
otpadaju komadi detetovog mesa. Zatim je pokuljala neka plavičasta tvar - slična majčinoj - čija svežina ga
malo povrati, tako da on zari prste još dublje u lice zveri. Povećao je veličinu na uštrb čvrstoći. Lobanja mu
je bila meka poput napolitanke. On skvrči prste u kuke i povuče. Zver zaurla i ispusti ga, a nečist koju je
oslobodio stade da se izliva.

201
 Kal se uspravi, upravo na vreme da čuje kako ga de Bono doziva. Podiže pogled u pravcu odakle se
čuo povik, neodređeno svestan da tle pod njim podrhtava i da oni koji su to još mogli trčati napuštaju bojno
polje. De Bono je imao sekiru u ruci. Bacio ju je prema Kalu kada je zbogomčić, izgubljene glave, ponovo
krenuo prema njemu.
Nije bacio dovoljno jako, ali se zato Kal u trenutku našao kod oružja i, zamahnuvši u okretu,
dočekao zver udarcem u bok. Strvina ispusti neku smrdljivu penušavu tvar, ali dete ne pade. Kal ponovo
zamahnu, još više produbivši posekotinu; i ponovo. Ovaj put zver spusti šake na ranu, a zatim i glavu
zagledavši se u ranu. Kal nije oklevao. Podigao je sekiru, a zatim snažno njome udario dete po glavi. Oštrica
je odvojila glavu od vrata, ali zbogomčić ipak krenu napred sa sekirom zarivenom u telo.
Kal se osvrnu oko sebe tražeći de Bona, ali igrača na konopcu nigde nije bilo. Kao ni bilo kog drugo
živog stvorenja, Vidovnjaka ili Kukavice, koliko je mogao da vidi kroz dim. Bitka je bila okončana.
Preživeli sa obe strane su se povukli; a imali su i razloga za to. Podrhtavanje tla se pojačalo; činilo se da je
tle spremno da se razjapi i proguta polje.
On se ponovo zagleda u Plašt. U oblaku se nazirao reckavi procep. Iza njega, tama. Šedvel je nestao.
Bez oklevanja i ne razmislivši o posledicama, Kal posrćući krenu kroz pustoš prema oblaku i
zakorači u tamu.

3.
Suzana je iz daljine posmatrala kraj Kalove borbe sa zbogomčićem; možda bi i uspela da stigne do
njega na vreme i spreči ga da sam stupi u Vrtlog, ali potres koji je uzdrmao Usku jasnoću uneo je iznenada
paniku među Šedvelove vojnike i njoj je tada zapretila veća opasnost da nastrada usled njihove žurbe da se
dočepaju sigurnosti, nego za vreme sukoba. Trčala je protiv bujice, kroz dim i zbrku. Kada se vazduh
raščistio, i ona se orijentisala, Šedvel je već bio sjahao i nestao u Vrtlogu, a Kal je hitao za njim.
Pozvala ga je, ali u tlu je i dalje previralo, tako da su njen glas prigušili urlici. Još jednom se osvrnula
unaokolo i ugledala Nimroda kako pomaže jednom ranjeniku da se izvuče iz Jasnoće, a zatim je krenula ka
zidu oblaka, kroz koji je Kal upravo nestao.
Koža na glavi ju je zasvrbela; moć mesta pred kojim je stajala bila je nemerljiva. Postojala je
mogućnost da je već satrla vratolomnike koji su se usudili da uđu; ali ona u to nije mogla biti sigurna, i sve
dok je postojala makar i najmanja trunka sumnje, morala je nešto da preduzme. Tamo se nalazio Kal, i bez
obzira na to bio mrtav ili živ, morala je k njemu.
S njegovim imenom na usnama, poput uspomene i molitve, krenula je za njim, u samo srce zemlje iz
bajke.

Deveti deo
U VRTLOG

"Za nama trag ostaje novog savršenstva."

Džon Kits, Hiperion

1. ULJEZI

1.
Svetovi unutar svetova, uvek je tako.
U Kraljevstvu Kukavica, Tkanje; u Tkanju, Fuga; u Fugi, svet iz Mimine knjige, a sada ovaj Vrtlog.
Ali ništa što je videla na stranicama knjige, ili na mestima koja je posetila, nije Suzanu moglo da
pripremi na ono što je zatekla iza Plašta.
Pre svega, iako joj se učinilo dok je prolazila kroz zavesu oblaka da je na drugoj strani čeka samo
noć, pokazalo se da ta tama predstavlja samo iluziju.
Predeo u Vrtlogu bio je osvetljen ćilibarnom fosfrescentnom svetlošću koja je dopirala iz samog tla
pod njenim nogama. Promena strana potpuno joj je narušila stabilnost. Kao da se ceo svet okrenuo, tako da
je ona sada hodala nebom. A prava nebesa?; ona su predstavljala još jedno od čudesa. Oblaci su gotovo
pritiskali zemlju, a u unutrašnjosti im se još kuvalo, kao da će joj na najmanji izazov sasuti nezaštićenu
glavu kišom i munjama.

202
 Kada je prešla nekoliko jardi osvrnula se unazad, samo da bi upamtila kojim putem treba da se vrati.
Ali vrata, i bojno polje u Uskoj jasnoći, već su bili nestali; oblak više nije bio zavesa već zid. U stomaku je
osetila grč usled panike koja ju je obuzela. Potisnula ga je mišlju da ovde nije bila sama. Negde ispred nje
nalazio se Kal.
Ali gde? Iako joj je svetlost koja je dopirala iz tla omogućavala da se lako kreće, ipak se - osnažena
time da je predeo bio suviše ogoljen - urotila da joj stvara pogrešne predstave o udaljenosti. Nije bila sigurna
da li vidi dvadeset jardi ispred sebe ili dve stotine. Bilo kako bilo, u njenom vidokrugu nije bilo nikakvog
znaka koji bi naglašavao ljudsko prisustvo. Jedino je mogla da sledi svoj nos, i da se moli da ne krene u
pogrešnom pravcu.
A onda, još jedno čudo. Pod nogama joj se pojavio trag; ili bolje rečeno, pojavila su se dva
isprepletena traga. Mada je zemlja bila čvrsta i suva - tako da ni Šedvel ni Kal nisu u njoj ostavili otiske,
ipak je tle kojim su prošli naizgled vibriralo. To je bar bio njen prvi utisak. Ali dok je sledila njihove tragove
shvatila je šta se u stvari događa: tle duž staze kojom su se kretali progonitelj i progonjeni je proklijalo.
Zastala je i spustila se na kolena da proveri da li je to ono što se odista ovde događalo. Oči je nisu
prevarile. Zemlja se raspucavala i iz pukotina su se pomaljale žuto-zelene vitice, neverovatno snažne u
odnosu na svoju veličinu; to se dešavalo tako brzo da je mogla da posmatra. Da li je ovo bio neki složeni
mehanizam odbrane Vrtloga? Ili su ona dvojica, koji su išli ispred nje, na cipelama uneli u ovaj sterilni svet
seme koje su ovdašnji zanosi naterali da smesta proklija? Osvrnula se. I staza kojom je prošla bila je
obeležena na sličan način, izdanci tek što su počeli da se pojavljuju, dok su oni sa Kalove i Šedvelove staze -
koje su stvorene minut ili dva ranije, bili već šest inča visoki. Jedan se razmotavao poput paprati; drugi je
imao mahune; treći je bio posut trnjem. Ako ovako nastave da rastu za otprilike jedan sat izrašće u drveće.
Iako je ovaj prizor bio krajnje neobičan, nije imala vremena da ga prouči. Sledeći ovaj trag koji je
brzo i obilato stvarao život, ona krenu napred.

2.
Iako je ubrzala korak toliko da je već trčala, još nije bilo ni traga onima koje je sledila. Rascvetana
staza bila je jedini dokaz njihovog prolaska.
Uskoro je morala dosta da skrene sa traga, jer su se biljke, koje su rasle neverovatnom brzinom, širile
kako u širinu tako i u visinu. Dok su bujale postajalo je sve jasnije da nemaju gotovo ništa zajedničko sa
florom Kraljevstva. Ako su proklijale iz semenja koje je donela ljudska noga, ovdašnje čarolije izvršile su
duboke izmene u njima.
I odista, manje su podsećale na manje rastinje u džungli, a više na kakav pomorski greben, i to ne
samo zbog toga što je usled njihovog čudesnog rasta izgedalo kao da ih je nanela plima. Boje i oblici bili su
veoma raznovrsni; nigde se nisu mogle sresti dve slične biljke. Jedino što im je bilo zajedničko bilo je
oduševljenje: da rastu, da budu rodne. Ispuštale su oblake miomirisnog polena poput daha; pulsirajući
cvetovi okretali su glave prema oblacima, kao da su ih hranili munjama; korenje se širilo takvom žestinom
da je zemlja podrhtavala.
Pa ipak, u ovom bujanju života nije bilo ničeg zastrašujućeg. Sveprisutni žar za rastom, predstavljao
je žar novorojenog. Rasle su zbog zadovoljstva koje je pružalo rašćenje.
A onda, negde s njene desne strane, začula je krik; ili nešto nalik na krik. Da li je to bio Kal? Ne; trag
se nije razdvajao. Ponovo je začula nešto između jecaja i uzdaha. Nije mogla da se ogluši, iako je ovamo
došla s određenim ciljem. Obećavši sama sebi da će skrenuti samo na čas, uputila se prema zvuku.
Razdaljine su ovde bile tako varljive. Udaljila se možda dvadesetak jardi od traga kada joj vazduh
otkri izvor dotičnog zvuka.
Bila je to biljka, prvo živo što je videla ovde, izvan granica traga; imala je veoma raznolik oblik i
čitav spektar boja. Bila je veličine omanjeg drveta čije je središte činilo krajnje složeni splet debelih grana,
tako da joj je palo na pamet kako ovde na jednom mestu, u stvari, raste nekoliko biljaka. Začula je neko
struganje u cvetu - pravom gustišu, kao i u zmijolikom korenju, ali nikako nije mogla da ugleda stvorenje na
čiji je poziv došla ovamo.
Međutim, nešto joj je ipak postalo jasno: da je splet u središtu drveta, gotovo ceo skriven krošnjom,
ljudski leš. Ako joj je bila potrebna dodatna potvrda, trebalo je samo da pogleda. Delovi lepog odela visili su
sa debelih grana poput zmijskih košuljica; jednu cipelu obmotale su vitice. Odeća je bila pocepana kako bi
flora mogla da se dočepa mrtvog tela; zeleni život bujao je na mestu gde je crveni zakazao. Noge leša bile su
odrvenile i iz njih je izraslo čvornovato korenje; iznutra su dopirali pucnji.

203
 Nije imala vremena za zadržavanje i posmatranje; čekao ju je posao. Obišla je jednom oko drveta i
upravo se spremala da se vrati na stazu kada primeti par živih očiju koje su je posmatrale iz lišća. Ona
vrisnu. One žmirnuše. Nije mogla da odoli; ispružila je šake i razdvojila grančice.
Glava čoveka za koga je mislila da je mrtav bila je okrenuta za gotovo sto osamdeset stepeni, a
lobanja raspolućena. Ali iz svih grana navirao je raskošan život. Brada, sočna poput mlade trave, rasla je oko
mahovinastih usta iz kojih je curio biljni sok; grančice tanke poput floreta izbijale su mu na obrazima.
Oči su je pomno posmatrale i ona oseti kako vlažne vitice posežu za njenim licem i kosom da ih
ispituju.
Cvetovi se zatim zatresoše kao da udišu vazduh, i hibrid izgovori. Jednu dugu, meku reč.
"Živlisam."
Je li on to izgovorio svoje ime? Kada je uspela da dođe sebi od iznenađenja, rekla mu je da ga nije
razumela.
Kao da se namrštio. Iz krune cvetova stadoše da otpadaju latice. Grlo poče da pulsira, i on ovaj put
uspe da razdeli slogove.
"Živ da li sam?"
"Jesi li živ?" ponovi ona, shvativši. "Svakako. Svakako da si živ."
"Mislio sam da sanjam", reče, skrenuvši pogled sa nje na trenutak, a onda nastavi da proučava. "Da li
sam živ, ili sanjam. Ili oboje. Jednog trenutka... cigle iz vazduha, razbijaju mi glavu..."
"Šermanova kuća?" upita ona.
"Ah. Bila si tamo?"
"Aukcija. Bio si na Aukciji."
On se nasmeja sam sebi, a ta šala joj zagolica obraze.
"Oduvek sam želeo... da dospem unutra...", reče on. "... unutra..."
Sada je razumela kako i zašto je došlo do ovoga. Iako je bilo teško zamisliti - teško? bilo je
nemoguće - da je ovo stvorenje bilo u Šedvelovoj skupini, a upravo to je sada dokonala. Ranjen, ili možda
ubijen za vreme razaranja kuće, nekako se našao u Vrtlogu koji je njegovo slomljeno telo pretvorio u
rascvetalo stablo.
Mora da se na njenom licu očitavala patnja zbog svega što se ovde dogodilo, jer vitice nabubreše i
postadoše radražljive.
"Znači, ipak ne sanjam", reče hibrid.
"Ne."
"Čudno", stiže odgovor. "Mislio sam da sanjam. Sve mi ovo toliko liči na raj."
Nije bila sigurna da ga je dobro čula.
"Raj?" ponovi ona.
"Nikada se nisam ni usudio da se ponadam... da će mi život predstavljati takvo zadovoljstvo."
Osmehnula se. Vitice se smiriše.
"Ovo je zemlja iz bajki", reče hibrid.
"Stvarno?"
"Oh, da. Nalazimo se blizu mesta na kome je otpočelo Tkanje; Blizu Hrama Razboja. Ovde sve
pretrpi promenu, sve postaje. Ja? Ja sam bio izgubljen. Pogledaj me sada kakav sam!"
Čuvši ga kako se hvališe, prisetila se pustolovina koje je doživela u knjizi; kako se, u toj ničijoj
zemlji između reči i sveta, sve menjalo i postajalo, a njen um, u mržnji venčan sa Hobartovim, predstavljao
energiju koja je omogućavala to stanje. Bila je osnov za njegovu potku. Misli iz različitih lobanja ukrštale su
se i otelotvoravale mesto za njihov sukob.
Sve je to pripadalo istom postupku.
Znanje je bilo klizavo; želela je da pronađe jednačinu u koju bi mogla da uglavi ovu lekciju, u
slučaju da joj zatreba. Ali čekale su je važnije stvari no što je bila matematika mašte.
"Moram poći", reče ona.
"Svakako da moraš."
"Ima ovde i drugih."
"Video sam ih", odvrati hibrid. "Prošli su iznad mene."
"Iznad?"
"U pravcu Razboja."

204
 3.
Prema Razboju.
Ona se s novim žarom vrati do traga. Činjenica da je kupac ostao u Vrtlogu, i da su ga ovdašnje sile
očigledno prihvatile - čak i pozdravile njegov dolazak - dala joj je izvesnu nadu da puko prisustvo uljeza nije
bilo dovoljno da se Vrtlog prevrne naopačke. Očigledno da je njegova osetljivost bila neopravdano
prenaglašavana. Bio je dovoljno jak da se nosi sa silama koje bi nadrle unutra na svoj vlastiti jedinstveni
način.
Koža je počela da je svrbi, a u stomaku je osetila grčeve. Pokušala je da ne misli na značenje svega
toga, ali nadražaj se samo još više pojačao kada je nastavila da sledi trag. Atmosfera je postajala sve gušća;
svet oko nje sve tamniji. Nije to bila noćna tama, koja uvlači u san. Pomrčina je zujala od života. Mogla je
da ga okusi, bio je slatko-kiseo. Mogla je da ga vidi, užurbano se kretao s druge strane njenog pogleda.
Prešla je tek omanji deo puta kada nešto pretrča preko njenih nogu. Spustila je pogled i ugledala
životinju - nešto između veverice i stonoge, sjajnih očiju, nebrojenih nogu, kako poskakuje između korenja.
A onda je shvatila da to stvorenje nije bilo samo. Šuma je bila naseljena. Životinje, isto onako brojne i
neverovatne kao i biljke, izvirale su između korenja, menjajući se dok su skakale i prevrtale se, sve poletnije
sa svakim novim dahom.
Odakle su poticale?: iz biljaka. Flora je rađala vlastitu faunu; pupoljci su se rascvetavali u insekte,
voće se zaogrtalo u krzno i krljušti. Jedna se biljka otvorila, iz nje se vinu uvis treperavi oblak leptirova; u
bodljikavom gustišu rađale su se uz lepet krila ptice; iz jednog debla pokuljale su bele zmije poput
miomirisnog biljnog soka.
Vazduh je sada već bio tako gust da ga je mogla seći na kriške, a nove životinje su joj, dok je
odmicala, svaki čas pretrčavale preko puta, da bi ih odmah potom progutao mrak. Nešto što je moglo biti
vrlo daleki rođak armadila gegalo se ispred nje; pojavile su se i nestale tri varijacije majmuna; zlatni pas je
skakutao među cvećem. I tako dalje. I tako dalje.
Sada joj je bilo sasvim jasno zašto ju je koža svrbela. Žudila je da se pridruži ovoj igri promena, da
se baci ponovo u topioničarski lanac i pronađe novo ustrojstvo. I mozak joj je delimično zavela ova zamisao.
Među svim tim veselim pronalascima ličila je sebi na pravu škrticu jer se zalepila za jedan jedini skelet.
Vremenom bi verovatno podlegla ovim izazovima tela, ali ispred nje je upravo iz magle izronila
jedna zgrada: jednostavna zgrada od cigala koju je ugledala na trenutak pre no što ju je vazduh ponovo
progutao. To je mogao biti samo Hram Razboja.
Jedan veliki papagaj prolete ispred nje, govoreći raznim jezicima, i odmah se udalji. Počela je da trči.
Zlatni pas je olučio da je prati u stopu; dahtao joj je za petama.
A onda je zahvati udarni talas. Stigao je iz pravca zgrade; bila je to sila koja je potresla živu opnu
vazduha i zatresla tle. Odbacila ju je među puzeće korenje koje je istog časa pokušalo da je ubaci u svoje
ustrojstvo. Uspela je da ga se oslobodi i uspravi na noge. Da li usled dodira sa tlom ili zbog talasa energije iz
Hrama, osetila je da se s njom nešto čudno dešava. Iako je sasvim mirno stajala, njeno celo telo kao da je
igralo. Nijedna druga reč ne bi odgovarala. Svaki njen deo, od trepavica do moždine, zahvatio je ritam
ovdašnje moći; treperenje te moći naredilo je njenom srcu da promeni način otkucavanja; krv joj je prvo
pokuljala, a zatim usporila tok; um bi joj se čas vinuo u neslućene visine, da bi odmah potom spao na niske
grane.
Ali to se događalo samo s njenim telom. Njen drugi anatomski sklop - tanano telo koje je menstrum
ubrzao - bio je van kontrole ovdašnjih sila; ili se već u toj meri stopio s njima da mu je bilo dopušteno da
radi šta hoće.
Sada se nalazila u njemu - govorila mu je da ne dopusti da se njena stopala pretvore u korenje, a na
glavi da joj izrastu krila i da joj ona odleti. To joj je odgovaralo. Bila je zmaj, i isplivala je iz toga, zar ne?
Ni ovo nije bilo ništa drugačije.
Da, jeste, govorili su njeni strahovi. Ovde je reč o mesu i kostima; zmaj se nalazio samo u mom umu.
Zar još nisi naučila? stigao je odgovor, nema razlike.
Dok joj je taj odgovor ozvanjao u glavi, sustigao ju je drugi udarni talas; sada nije bio u pitanju
nikakav petit mal, već udar punom snagom. Tle pod njenim nogama poče da tutnji. Ona ponovo potrča
prema Hramu, dok je buka i dalje postajala sve jača, ali uspela je u najboljem slučaju da pređe pet jardi kada
se tutnjanje pretvorilo u jeku kamena što se lomi i jedna krivudava pukotina pojavila se desno od nje; za
njom je usledila jedna s leve strane; a zatim još jedna.
Vrtlog je razarao samog sebe.

205
 2. HRAM

1.
Iako je Šedvel imao dosta veliku prednost u odnosu na Kala, gusti vazduh Vrtloga ipak ga nije
sakrio. Prodavčev sako isticao se poput mamca, tako da ga je Kal sledio onoliko brzo koliko su mu klecavi
udovi to dozvoljavali. Iako je iz borbe sa zbogomčićem izišao veoma slab, opet je bio u boljoj formi no
Šedvel, tako da je uporno smanjivao razdaljinu među njima. Više no jednom uhvatio je Šedvela kako se
osvrće, i uočio da mu je lice iskrivljeno od brige.
Posle svih potera i krstaških pohoda, zveri i vojski, sve se svelo na njih dvojicu; upravo su se
utrkivali ko će pre stići do cilja koji ni jedan ni drugi nisu umeli rečima da opišu. Konačno su bili jednaki.
Ili je bar tako Kal mislio. Tek kada su stigli u blizinu Hrama, Prodavac se okrenuo i stao. Na licu
više nije imao Prorokovu masku; možda ju je sam prstima zgulio, ili je to učinio vazduh. Više nije bio
Prorok. Delići iluzije još su mu visili sa brade i obrubljivali kosu, ali ovo je očigledno bio čovek s kojim se
Kal prvi put sukobio u Ulici Tuge, u onoj sobi koju su pohodili duhovi.
"Ne prilazi, Muni", naredi on.
Jedva je disao tako da su se reči jedva čule, a svetlost koja je dopirala iz tla davala mu je bolesnički
izgled.
"Ne želim da prolivam krv", reče on Kalu. "Ne ovde. Oko nas su sile kojima se to ne bi dopalo."
Kal je prestao da trči. Dok je slušao Šedvela osetio je probadanje pod đonovima, i kada je spustio
pogled ugledao je izdanke kako mu se pomaljaju između palčeva.
"Vrati se, Muni", reče Šedvel. "Moja sudbina nije vezana za tebe."
Kal je tek napola slušao Prodavca. Zainteresovao ga je ovaj iznenadni rast pod njegovim stopalima,
tako da ga je sada posmatrao kako se širi preko tla, sledeći Šedvelove stope do mesta na kome je ovaj stajao.
Ogoljeno tlo odjednom je počelo da stvara svu silu biljnog života koji je bujao neverovatnom brzinom. I
Šedvel je to primetio, tako da je progovorio prigušenim glasom:
"Stvaranje. Vidiš li, Muni? Čisto stvaranje."
"Ne bi trebalo da smo ovde", reče Kal.
Šedvelovo lice iskrivi se u ludački osmeh.
"Za tebe ovde nema mesta", reče on. "Jemčim ti to. Ali ja sam ovo čekao celog života."
Jedna ambiciozna biljka probi zemlju ispod Kalovog stopala, i on koraknu u stranu kako bi joj
omogućio da raste. Šedvel tu kretnju shvati kao napad. To ga nagna da rastvori sako. Na trenutak Kal
pomisli kako namerava da se posluži starim trikom, ali njemu je na umu bilo nešto mnogo jednostavnije. Iz
unutrašnjeg džepa izvukao je pištolj i uperio ga u Kala.
"Kao što rekoh, ne želim da prosipam krv. Stoga se vrati, Muni. Hajde. Vrati se! Pođi istim putem
kojim si došao, ili ću ti prosuti mozak."
On je to ozbiljno mislio; Kal u to uopšte nije sumnjao. Podigavši šake u visinu grudi, on reče:
"Čuo sam te. Odlazim."
Međutim, pre no što je uspeo da se pomeri tri stvari se dogodiše neposredno jedna za drugom. Prvo,
nešto im prolete iznad glave, skriveno oblacima koji su pritiskali krov Hrama. Drugo, Šedvel je podigao
pogled, a Kal je, iskoristivši priliku, potrčao ka njemu, u želji da mu izbije pištolj iz ruke.
Treće, odjeknuo je pucanj.
Kalu se učinilo da je video kako metak provaljuje iz burenceta na pramenu dima; video je kako
prianja uz prostor između pištolja i njegovog tela. Kretao se sporo, kao u košmarnom snu o pogubljenju. Ali
on je bio još sporiji.
Metak ga je pogodio u rame i odbacio unazad, tako da je pao među cveće koje pre trideset sekundi
nije postojalo. Ugledao je kapi vlastite krvi kako se dižu u visinu iznad njegove glave, kao da ih je samo
nebo pozvalo. Pustio je da se zagonetka nastavi. Posedovao je jedva toliko snage da se pozabavi samo
jednim problemom, a u ovom trenutku prvenstvo je imao njegov život.
Prineo je šaku rani koja mu je uzdrmala ključnu kost. Prislonio je dlan uz rupu kako bi zaustavio
krvarenje, dok mu se bol širio telom.
Nad njim su se oblaci uzburkali i iz njih je stala da dopire grmljavina; ili je ta buka možda postojala
samo u njegovoj glavi? Stenjući, on se otkotrlja na stranu, da vidi može li odgonetnuti šta Šedvel sprema.
Bio je gotovo slep od bola, ali upirao se da usredsredi pogled na zgradu ispred sebe.

206
 Šedvel je ulazio u Hram. Na pragu nije bilo stražara; samo luk u cigli kroz koji je ovaj nestao. Kal se
pridigao na kolena i oslonio o šaku - dok je drugom još čvrsto pritiskao rame - a zatim se uspravio i posrćući
krenuo prema vratima Hrama da spreči Prodavca da izvojuje pobedu.

2.
Šedvel je Muniju kazao istinu: on uopšte nije želeo da prospe krv u Vrtlogu. Ovde su boravile tajne
Stvaranja i Uništavanja. Ako mu je bila potrebna potvrda za to video ju je kako iskače ispod njihovih nogu:
bajkovita plodnost koja je obećavala junačko raspadanje. Takva je bila priroda svake razmene - jedno
dobiješ, drugo izgubiš. On, prodavac, naučio je tu lekciju još u mladosti. Sada je tragao za mogućnošću da
se nesmetano nađe s druge strane tog načina trgovanja. To je bila povlastica Bogova. Odlikovali su se
stalnošću, imali su večnu svrhu; ništa im nije moglo ugroziti prvenstvo, niti su im bila kakva čuda mogla
nauditi. Bili su večni, nepromenjivi, i ovde, u ovoj ogoljenoj citadeli on će se priključiti tom panteonu.
S druge strane praga vladala je tama. Ovde nije bilo ni traga tlu koje je sijalo kao ono napolju; samo
jedan prolaz u senci, čiji pod, zidovi i tavanica bili sagrađeni od iste gole cigle, bez maltera između.
Napredovao je nekoliko jardi, prevlačeći vrhovima prstiju po zidu. Po sredini je bila iluzija, u to nije bilo
sumnje, ali imao je neko neobično osećanje dok je koračao ovuda: da se cigle taru jedna o drugu, kao što je
njegova prva ljubavnica škrgutala zubima u snu. On povuče prste sa zidova i stiže do prvog zaokreta u
hodniku.
Kada je skrenuo, dočeka ga prijatno iznenađenje. Odnekud ispod njega dopirala je svetlost; više neće
morati da posrće u mraku. Hodnik se protezao otprilike četrdeset pet jardi u dužinu, pre no što je skrenuo
pod uglom od devedeset stepeni.
Ponovo ista bezoblična cigla; ali na pola puta naišao je na drugi lučni prolaz i prošavši kroz njega
našao se u potpuno istom hodniku, ali ovaj je dva puta bio uži od prvog. Krenuo je njime, a svetlost je
postajala sve snažnija; zavio je za još jedan ugao i nastavio duž narednog golog hodnika, zatim je skrenuo u
drugi hodnik u kome su se ponovo nalazila jedna vrata. Sada je shvatio arhitektovu zamisao. Hram nije
predstavljao jednu zgradu, već njih nekoliko, i sve su bile smeštene jedna u drugu; kutija u kutiji, kutija.
To ga je iznenadilo. Ovo mesto podsećalo ga je na lavirint. Jednostavan, možda, ali svejedno
smišljen da zbuni i zadrži. Ponovo je začuo zidove kako škrguću, pa je zamislio kako se cela konstrukcija
sklapa nad njim, a on odjednom ne može da pronađe izlaz tako da ga zidovi pretvaraju u krvavu prašinu.
Ali sada nije mogao da se okrene i pođe nazad; nije to mogao da učini zbog osvetljenja koje ga je
mamilo da zavije za još jedan ugao. Pored toga, iz spoljašnjeg je sveta do njega dopirala grdna buka: čudni
bezoblični glasovi; kao da su stanovnici neke zaboravljene menažerije puzali oko Hrama, grebući po
ciglama, tapkajući po krovu.
Ništa mu drugo nije preostalo nego da nastavi dalje. Prodao je život za trenutak božanskosti; nije
imao čemu da se vrati osim najgorem od svih poraza.
Znači, hrabro napred, i do đavola sa posledicama.

3.
Kada je Kal stigao na jard od Hrama, snaga ga je izdala.
Više nije mogao da nagna noge da ga usprave. Posrnuo je, ispružio desnu ruku da ublaži pad što je
moguće više i udario o tle.
Obuzela ga je nesvestica koju je s radošću dočekao. Međutim, taj beg potrajao je svega nekoliko
sekundi, pre no što se tama podigla i on ponovo mogao da oseti odvratnost i agoniju. Ali sada - a to se nije
događalo prvi put u Fugi - njegov mozak, žedan krvi, izgubio je pojam o tome da li on to sanja, ili njega
sanjaju.
Prisetio se da je tu podvojenost prvi put iskusio u voćnjaku Lemjuela Loa: kada se probudio iz sna o
životu koji je živeo i otkrio da se nalazi u raju za koji je mislio da će ga sresti u snu. A potom na Venerinoj
planini, ili ispod nje, kada je živeo životom planeta - i proveo čitav jedan milenijum u tom okretanju - da bi
se probudio jedva šest časova stariji.
A sada, na kapiji smrti, ponovo isti paradoks. Da li se on to probudio da bi umro?; ili je umirala
istinska java? Misli su mu kružile i kružile, u spirali sa tamom u središtu, a on je uletao u tu tamu, iz
trenutka u trenutak sve umorniji.
Glave položene na zemlju koja je podrhtavala pod njim, on otvori oči i pogleda prema Hramu. Video
ga je naopačke, krov postavljen na temelje koje su činili oblaci, dok je oko njega sijalo osvetljeno tlo.

207
 Paradoks za paradoksom, pomisli, dok su mu se oči ponovo sklapale.
"Kale."
Neko ga je zvao.
"Kale."
Nervozan što ga neko doziva na taj način, on nevoljno otvori oči.
To se nad njim naginjala Suzana i izgovarala njegovo ime. Želela je i da mu postavi neka pitanja, ali
njegov lenji um nije mogao da ih shvati.
Umesto da odgovori, on samo reče:
"Unutra. Šedvel..."
"Drži se", reče mu ona. "Da l' razumeš?"
Spustila mu je šaku na lice. Bila je hladna. Zatim se sagnula i poljubila ga, i negde u dubini uma sinu
mu da se to već i ranije dogodilo; on je ležao na tlu, a on mu je pružala svoju ljubav.
"Biću ovde", reče on.
Ona klimnu. "Svakako", odvrati, i pođe prema vratima Hrama.
Ovaj put nije dozvolio da mu se oči sklope. Bez obzira na to kakvi ga snovi čekali s druge strane
života, odložiće uživanje u njima dok ponovo ne ugleda njeno lice.

3. ČUDO RAZBOJA

Podrhtavanje tla izvan Hrama postajalo je sve jače. Unutra, međutim, vladao je neprijatni mir.
Suzana krenu niz mračne hodnike; ovde, u oku uragana, telo je više nije onako jako svrbelo kao napolju, dok
se nalazila u području turbulencije.
Ugledala je ispred sebe svetlost. Zavila je za jedan ugao, pa za drugi, zatim je skliznula kroz vrata
koja je pronašla u zidu i stupila u drugi prolaz, isto onako spartanski kao i onaj koji je ostavila za sobom.
Svetlost je i dalje bila daleko od nje i mučila ju je svojom neuhvatljivošću. Obećavala je: iza narednog ugla;
samo još malo dalje, malo dalje.
Menstrum u njoj je mirovao kao da se plašio da se pokaže. Da li je to bio prirodan način na koji je
jedno čudo iskazivalo poštovanje čudu većem od sebe? Ako je to bio slučaj, znači da su se ovdašnji zanosi
veoma vešto krili; ovi hodnici ničim nisu nagoveštavali otkrovenje ili prisustvo moći: svuda oko sebe videla
je samo golu ciglu. I svetlost koja ju je mamila da prođe kroz naredna vrata i nastavi duž novih hodnika.
Shvatila je da je zgrada bila sagrađena na principu ruskih lutaka, jedna se nalazila u drugoj. Svetovi u
svetovima. Nisu mogli da se smanjuju do u beskonačnost, reče ona sama sebi. Ili su možda, ipak, mogli?
Kada je zavila za naredni ugao dobila je odgovor, ili bar deo odgovora; na zidu se pojavila senka i
neko je povikao.
"Šta u ime boga?"
Prvi put od kada je kročila ovamo, osetila je da tle vibrira. Sa tavanice je počela da pada ciglena
prašina.
"Šedvel", izusti ona.
Dok je izgovarala to ime učinilo joj se da vidi kako se dva sloga od kojih se sastojalo - Šed Vel -
udaljavaju hodnikom prema narednim vratima. Zatim se nečeg setila: Džerihoa kada joj je izjavljivao ljubav;
reč - stvarnost.
Senka na zidu se pomerila, i Prodavac se iznenada stvorio pred njom. Više se nije krio iza maske
Proroka. Lice koje se pomolilo ispod nje bilo je naduveno i bledo; lice nasukane ribe.
"Nestalo", reče on.
Tresao se od glave do pete. Kapljice znoja ukrašavale su mu lice poput bisera.
"Sve je nestalo."
Više nije osećala nikakav strah od ovog čoveka. Ovako demaskiran bio je smešan. Ali njegove reči
nateraše je da se zapita. Šta je to nestalo? Krenula je prema vratima kroz koja je on prošao.
"Ti si kriva..." reče on, sve jače se tresući. "Ti si to učinila."
"Ništa ja nisam učinila."
"Oh, jesi..."
Kada mu je prišla na otprilike jedan jard, on posegnu ka njoj i njegove hladne šake iznenada je
ščepaše za vrat.
"Tamo nema ničeg!" zakrešta on, privlačeći je.

208
 Nameravao je da je povredi, a menstrum ništa nije preduzimao da je odbrani. Preostali su joj samo
vlastiti mišići da ga se oslobodi, ali oni joj nisu bili dovoljni.
"Želiš da vidiš?" završta joj u lice. "Hoćeš da vidiš kako sam prevaren? Pokazaću ti!"
Povukao ju je prema vratima i gurnuo u odaju koja se nalazila u srcu Hrama: unutrašnje svetilište u
kome su se stvarala čuda Vrtloga; strojarnica koja je toliko dugo držala na okupu mnogobrojne svetove
Fuge.
Bila je to kvadratna, visoka prostorija dužine stranica od po petnaest stopa, sagrađena od iste gole
cigle kao i ceo Hram. Podigla je pogled i videla da je krov otvoren prema raju i na neki način obasjan
nebeskom svetlošću. Oblaci koji su se kovitlali oko krova Hrama prolivali su mlečnu svetlost kao da su se
munje iz Vrtloga rasplamsale u utrobi namučenog vazduha u visini. Međutim, iznad njihovih glava nisu se
kretali samo oblaci. Kada je pogledala naviše ugledala je na trenutak neko obličje u uglu krova. Pre no što je
uspela da usredredi pogled samo na njega, Šedvel stade da joj prilazi.
"Gde je?" upita on. "Gde je Razboj?"
Osvrnula se po Svetilištu i uverila se da ono nije baš potpuno prazno. U svakom od četiri ugla sedela
je po jedna prilika, pogleda uprtog prema središtu prostorije. Osetila je kako je kičma svrbi. Iako su sedeli
uspravno kao sveće na stolicama sa visokim naslonima, taj je kvartet odavno bio mrtav, njihovo meso
podsećalo je na hartiju u boji prevučenu preko kostiju, odeća im je visila u istrulelim dronjcima.
Da li su ti stražari ubijeni tamo gde su sedeli, kako bi lopovi mogli bez muke da uklone Razboj. Tako
je bar izgledalo. Pa ipak, njihovo držanje ničim nije nagoveštavalo da su umrli nasilnom smrću; a nije mogla
ni da poveruje da bi ovo začarano mesto dozvolilo da se tu proliva krv. Ne, ovde se dogodilo nešto drugo -
možda se još događalo - nešto od suštinske važnosti, što ona i Šedvel još nisu mogli da dokuče.
On je i dalje mrmljao nešto sebi u bradu, vajkajući se sve tišim i tišim glasom. Samo ga je napola
slušala; mnogo ju je više zanimao predmet koji je sada ugledala u samom središtu poda. Tamo je ležao
kuhinjski nož koji je Kal doneo u sobu gde se odvijala aukcija pre toliko meseci; obična domaća alatka koju
je pogled što su ga uspostavili između sebe na neki način uvukao u tkanje, i doveo upravo na ovo mesto, u
apsolutno središte Fuge.
Kada ga je ugledala, delovi zagonetke počeše da se slažu u njenoj glavi. Ovde, gde su se pogledi
stražara ukrštali, ležao je nož kome je jedan drugi pogled - između nje i Kala - udahnuo moć. Dospeo je u
ovu odaju i nekako presekao poslednji čvor koji je Razboj stvorio; i tkanje je oslobodilo svoje tajne. Sve je
bilo u redu, izuzev što su stražari bili mrtvi, a Razboj nestao i što je Šedvel bez prestanka ponavljao.
"Ti si to bila", režao je on. "Sve vreme si znala."
Nije obraćala pažnju na njegove optužbe, jer joj se u glavi oblikovala nova misao. Ako je magije
nestalo, razmišljala je, zašto se menstrum krije?
Dok je ona oblikovala to pitanje, Šedvela bes natera da napadne.
"Ubiću te!" zaurla on.
Njegov napad dočekala je nespremna, tako da je poletela prema zidu. Od siline udara izgubila je
vazduh, i pre no što je mogla da pruži bilo kakav otpor njegovi prsti stegoše joj vrat, a njegovo ogromno telo
je priklješti uza zid.
"Lopužo, kučko", poče da viče. "Prevarila si me!"
Ona podiže šake da ga odgurne, ali već je gubila snagu. Borila se da dođe do daha, očajnički žudeći
za malo vazduha pa makar to bio i ništavan dah koji je on izdisao, ali njegov stisak joj je čak i to
onemogućavao. Umreću, pomisli ona; umreću gledajući to usireno lice.
A onda svojim iskolačenim očima uhvati neko kretanje na krovu i začu glas koji reče:
"Razboj je ovde."
Iznad njih je lebdela Imakolata, raširenih ruku kao padobranac za vreme slobodnog pada.
"Sećaš me se?" upita ona Šedvela.
"Isuse Bože."
"Nedostajao si mi, Šedvele. Iako nisi bio baš ljubazan u poslednje vreme."
"Gde je razboj?" upita on. "Reci mi."
"Nema nikakvog Razboja", odvrati ona.
"Ali uravo si rekla..."
"Razboj je ovde."
"Gde je onda? Gde?"
"Nema nikakvog Razboja."

209
 "Ti si skrenula", razdra se on na nju. "Ili ga ima, ili ga nema!"
Vračarinim licem razli se kosturski osmeh dok ga je odozgo posmatrala.
"Ti si budala", reče ona blago. "Ne razumeš, je li tako?"
Šedvel poče umerenijim glasom. "Zašto ne siđeš?" upita on. "Zabole me vrat."
Ona odmahnu glavom. Suzana je primetila da joj je naporno da tako visi u vazduhu; prkosila je
svetosti Hrama izvodeći u njemu svoje zanose. Ali lebdela je uprkos proglasima, odlučivši da pokaže
Šedvelu u kojoj je meri vezan za zemlju.
"Bojiš se, a?" upita Šedvel.
Imakolata se i dalje smešila. "Ne plašim se", reče i stade da se spušta prema njemu.
Beži mu s puta, požele joj Suzana. Iako je vračara počinila strašne zločine, Suzana nije želela da joj
Šedvel smrsi konce. Ali Šedvel se nije ni pomakao kada se našao licem u lice s tom ženom. Samo je
zaključio:
"Stigla si ovamo pre mene."
"Umalo te nisam zaboravila", odvrati Imakolata. Glas joj više nije bio nimalo vrištav. Sada je svaki
čas uzdisala. "Ali ona me je podsetila", pogledala je u Suzanu. "Veliku si mi uslugu učinila, sestro", reče.
"Podsetila si me na mog neprijatelja."
Zatim ponovo vrati pogled na Šedvela.
"Oterao si me u ludilo", nastavi. "I ja sam te zaboravila. Ali sada se svega sećam."
Odjednom nestade i osmeha i uzdaha. Na unakaženom licu očitavao se sada samo bes.
"Sada se svega sasvim dobro sećam."
"Gde je Razboj?" upita Šedvel.
"Oduvek si sve shvatao krajnje bukvalno", odvrati Imakolata prezrivo. "Zar si stvarno očekivao da
ćeš naći neku stvar? Još jedan predmet koji bi mogao posedovati? Je li to tvoja božanskost, Šedvele?
Posedovanje?"
"Gde je, do đavola?"
Ona se tada nasmeja, mada zvuk koji joj je dopro iz grla nije odražavao zadovoljstvo.
Njeno ismevanje bilo je ona prekomerna kap u Šedvelovoj čaši; bacio se na nju. Ali Imakolata nije
nameravala da dozvoli njegovim rukama da je dodirnu. Kada ju je ščepao, Suzani se učini da joj se
unakaženo lice raspuklo, ispljunuvši silu koja je nekada možda bila menstrum - ta hladna, sjajna reka u koju
je Suzana prvi put uronila po Imakolatinom nalogu - ali sada je predstavljala samo prokleti i zagađeni potok
koji je navirao iz rana poput gnoja. Pa ipak, u njemu je još bilo snage. Šedvel se našao na tlu.
Iz oblaka iznad njihovih glava sevale su preko krova munje, ledeći prizor ispod njega svojom kao
skalpel oštrom svetlošću. Ubistveni udar samo što nije usledio, u to nije bilo sumnje.
Ali do toga, ipak, nije došlo. Vračara je oklevala, iz razorenog lica curila je kužna moć, a za to vreme
Šedvelova šaka se sklopila oko kuhinjskog noža pored njega.
Suzana viknu u znak upozorenja, ali Imakolata je ili nije čula, ili je odlučila da je ne čuje. Šedvel je
već bio na nogama; njegova žtva je imala vremena da ga obori dok se dizao, ali propustila je taj trenutak -
tako da joj je on, poput kakvog kasapina, upravo zarivao nož u trbuh praveći odvratnu ranu.
Konačno je izgleda shvatila da namerava da je ubije, pa mu je uzvratila. Njeno lice počelo je ponovo
da plamti, ali pre no što je iskra uspela da se pretvori u lomaču, Šedvel ju je rasporio sve do grudi. Iz rane
počeše da joj ispadaju unujtrašnji organi. Ona vrisnu i zabaci glavu unazad, protraćivši oslobođenu silu na
zidove Svetilišta.
Istog časa, odaja se ispuni grmljavinom koja kao da je dopirala i iz cigli i iz Imakolatinih unutrašnjih
organa. Šedvel ispusti krvlju umrljan nož i htede da se udalji od svog zločina, ali njegova žrtva ispruži ruke i
privuče ga k sebi.
Vatra je potpuno nestala s Imakolatinog lica. Brzo je umirala. Ali čak i u tim poslednjim trenucima,
njen je stisak bio snažan. Dok je grmljavina postajala sve jača, privila je Šedvela u zagrljaj koji mu je do
tada uvek uskraćivala, prljajući mu sako svojom ranom. On ispusti krik protivljenja, ali ona odbi da ga pusti.
Batrgao se i na kraju ipak uspeo da je se oslobodi, da je odgurne i posrćući da se udalji od nje; grudi i
stomak bili su mu natopljeni krvlju. Bacio je još jedan pogled u njenom pravcu i, jecajući od užasa, krenuo
ka vratima. Kada je stigao do izlaza podigao je pogled prema Suzani.
"Nisam..." poče on, podignutih šaka, dok mu je krv curila između prstiju. "Nisam to ja..." Reči su mu
zvučale i kao molba i kao odricanje. Kriva je magija!" reče on, dok su mu suze navirale na oči. Znala je da
ne plače jer je tužan, već što ga je iznenada spopao prevedan bes.

210
 "Prljava magija!" zakrešta on. Tle se zatrese kada ču kako mu se spori slava.
Nije sačekao da mu krov padne na glavu, već je nestao iz odaje kada je grmljavina postala snažnija.
Suzana vrati pogled na Imakolatu.
Uprkos teškoj rani, još nije izdahnula. Stajala je oslonjena o zid, jednom se šakom uhvativši za cigle,
a drugom pridržavajući unutrašnje organe da joj ne ispadnu.
"Prosuta je krv", reče ona, kada novi potres, žešći od svih prethodnih razdvoji temelje zdanja.
"Prosuta je krv u Hramu Razboja."
Zatim je iskrivila lice u užasan, izobličen osmeh.
"Fuga je raščinjena, sestro..." reče ona.
"Kako to misliš?"
"Došla sam ovamo u nameri da prospem njegovu krv i upropastim Vrtlog. Izgleda da ipak ja
krvarim. Nije važno." Glas joj postade slabiji. Suzana joj priđe bliže kako bi je bolje čula. "Kraj je opet isti.
S Fugom je gotovo. Pretvoriće se u prah. Sve će postati samo prah..."
Odgurnula se od zida. Suzana ispruži ruke i pridrža je da ne padne. Od tog dodira zasvrbeše je
dlanovi.
"Zauvek će ostati izgnanici", reče Imakolata pobedničkim glasom, iako je bila strašno slaba. "Ovo je
kraj Fuge. Zbrisana je kao da nikada nije ni postojala."
Kolena joj zaklecaše. Pošto je odgurnula Suzanu, ona posrćući krenu nazad ka zidu. Šaka joj skliznu
sa stomaka i utroba pokuklja napolje.
"Često sam sanjala...", reče, "... užasnu prazninu..."
Prestala je da govori dok je klizila niza zid, a pramenovi kose hvatali joj se za cigle.
"...pesak i ništavilo", nastavi zatim. "To sam sanjala. Pesak i ništavilo. A sada je ovde."
Kao da prenosi njene reči dalje, buka postade zaglušujuća.

Zadovoljna obavljenim poslom, Imakolata spuznu na tle.

Suzana je upravo užurbano tražila izlaz kada cigle Hrama počeše novom žestinom da se taru jedna o
drugu. Šta je još mogla ovde da učini? Tajne Razboja su je porazile. Ako ne pođe, ostaće zatrpana u
ruševinama. Šta joj je drugo preostalo nego da se izgubi dok je još mogla.
Kada je krenula prema vratima, dva kao olovka tanka snopa svetlosti zaparaše čađav vazduh i
pogodiše je u ruku. Njihov sjaj ju je zapanjio. Još više zapanjujući bio je njihov izvor. Dolazili su iz očnih
duplji jednog od stražara. Sklonila se s puta svetlosti, a kada su snopovi pogodili leš na suprotnoj strani i u
njemu se zapalila svetlost; zatim se to isto dogodilo i u glavi trećeg stražara, a onda i kod četvrtog.
Imakolati nisu promakli ovi događaji.
"Razboj..." prošaputa ona jedva čujnim glasom.
Zraci koji su se ukrštali sijali su sve jače, a gust vazduh smirivao je zvuk glasova koji su tako nežno
mrmorili sasvim nerazumljive reči da je to ličilo na muziku.
"Zakasnili ste" reče vračara, ali ne Suzani već mrtvom kvartetu. "Sada je više ne možete spasti."
Glava poče da joj pada napred.
"Suviše kasno..." ponovi ona.
Zatim njeno telo zahvati drhtavica. Telo, koje je duh napustio, izvrnu se. Ostala je da leži mrtva u
vlastitoj krvi.
Uprkos njenim samrtničkim rečima, ovdašnja moć je i dalje gradila. Suzana stade da se povlači
unazad ka vratima, kako bi potpuno oslobodila prolaz zracima. Pošto više nije bilo ničeg što bi im preprečilo
prolaz, oni utrostručiše sjaj, a iz tački sudara stadoše da iskaču novi zraci pod raznim uglovima. Šapat koji je
ispunio odaju odjednom dobi novi ritam; reči, iako su joj i dalje bile strane, tekle su poput kakve melodične
pesme. One i svetlost su na neki nepoznat način bile deo istog sistema; zanosi četiri Porodice, Aja, Lo, Ji-me
i Babu - udružili su se: reč muzika praćena utkanim plesom svetlosti.
To je Razboj; razume se. To je bio Razboj.
Nije čudo što se Imakolata narugala Šedvelovom bukvalnom shvatanju stvari. Magija se može
iskazati na nečem fizičkom, ali ona ne počiva u tome. Ona je počivala u reči koja je predstavljala izrečenu
misao, i u pokretu koji je predstavljao ispoljenu misao; u sistemu tkanja i u prizivanju melodije: sve je bilo
misao.

211
 Ali prokletstvo, ovo čega je postala svesna nije bilo dovoljno. Konačno ona je bila samo Kukavica,
pa makar rešila sve zagonetke na svetu to joj neće pomoći da ublaži bes ovog oskrnavljenog mesta. Jedino
joj je preostalo da posmatra kako gnev Razboja kida Fugu i sve što se u njoj nalazi.
U svom razočaranju misli joj odlutaše do Mimi koja ju je uvukla u ovu pustolovinu, ali je umrla pre
no što je stigla da je pripremi za nju. Razume se da ni ona ne bi ovo predvidela: Fuga propada, a Suzana se
nalazi u njenom srcu i ne može da zaustavi njegove otkucaje.
Svetla su se i dalje sudarala i umnožavala, zraci su postali tako čvrsti da je mogla da naleti na njih.
Predstava koju su izvodili paralisala ju je. Osećala je da bi mogla zauvek da ih gleda i da se nikada ne umori
od njihove složenosti. A oni su se i dalje usložnjavali, i postajali sve čvršći, dok nije uvidela da neće
dozvoliti da ih zarobe zidovi Svetilišta, već će pokuljati napolje....
...u Fugu, kuda je i ona morala poći. Morala je stići do mesta na kome je ležao Kal, da bi ga što bolje
mogla zaštititi u predstojećem kovitlacu.
Za ovom misli usledila je druga. Da je Mimi možda znala, ili se plašila, da će na kraju ostati samo
Suzana i magija - i da je starica možda ipak, ostavila neki putokaz.
Zavukla je ruku u džep i izvukla knjigu. Tajne skrivenih ljudi. Nije morala da otvara knjigu kako bi
se podsetila natpisa sa stranice sa posvetom:
"Ono što se može zamisliti ne mora nikada biti izgubljeno."
Pokušala je da dokuči značenje te rečenice, ali njen razum nikako nije uspevao da izvuče neki smisao
iz nje. Odustala je od analitičkog razmišljanja i pustila da tananija osećanja preuzmu stvar u svoje ruke.
Svetlost razboja bila je toliko snažna da su je već od nje bolele oči, a kada je izišla iz Svetilišta
otkrila je da su zraci koristili pukotine između cigli - ili to, ili su nagrizli zid - i izlazili napolje. Kao igla
tanke niti svetlosti uslojavali su prolaz.
Misli su joj bile usredsređene kako na knjigu tako i na vlastitu sigurnost dok se vraćala putem kojim
je došla: vrata, prolaz, vrata, prolaz. Čak ni spoljašnji hodnici nisu bili pošteđeni slave Razboja. Zraci su se
probili kroz tri čvrsta zida i svakog trenutka postajali su sve širi. Kada je prošla kroz njih, osetila je kako se
u njoj, prvi put od kada je stupila u Vrtlog, komeša menstrum. Međutim, nije joj se popeo do lica, već joj je
pokuljao kroz ruke i stigao do šaka koje sklopiše knjigu, kao da je napadaju.
Ono što se može zamisliti...
Zapevanje postade glasnije; svetlosni zraci se umnožiše.
... ne mora nikada biti izgubljeno.
Knjiga postade teža; kao da je živa. A ipak, tako puna snova. Bila je to stvar od mastila i hartije u
kojoj je jedan drugi svet čekao da bude oslobođen. Možda ne samo jedan, već mnogi; jer kako je pokazivalo
vreme koje su ona i Hobart proveli na tim stranicama, svaki pustolov ponovo je izmišljao priču za sebe. Bilo
je onoliko Divljih Šuma koliko je bilo jahača što su po njima lutali.
Sada se nalazila u trećem hodniku, a ceo Hram pretvorio se u košnicu svetlosti i zvuka. Ovde je bilo
tako mnogo energije koja je čekala da bude usmerena. Kada bi samo mogla da postane katalizator koji
skreće njenu snagu na nešto bolje nego što je uništavanje.
Glava joj je bila puna slika ili delića slika:
ona i Hobart u šumi iz njihove priče, razmenjuju kožu i maštu.
Ona i Kal u odaji za aukciju, a njihovi pogledi motor koji je usmerio nož na tkanje.
I konačno, stražari koji sede u odaji sa Razbojem. Osmoro očiju, koje su čak i u smrti posedovale
moć da raščine tkanje. I... ponovo ga naprave?
Iznenada više nije hodala. Trčala je, ne iz straha da će joj se krov sručiti na glavu, već što je pronašla
i poslednji deo slagalice, a na raspolaganju je imala tako malo vremena.
Fugu nije mogla zakrpiti sama. Razume se da nije. Nijedan zanos ne može se izvesti sam. Njihova
suština bila je u razmeni. Zato su Porodice pevale, igrale i tkale: njihova je magija cvetala među ljudima:
između izvođača i gledaoca, stvaraoca i onog ko se divi.
Zar upravo nije bio na delu neki zanos što je povezivao njen um i knjigu koju je držala?; da li je dok
je pogledom pomno ispitivala stranicu upijala snove neke druge duše? To je ličilo na ljubav. Ili je ljubav
predstavljala njegov najsavršeniji oblik: um oblikuje um, vizije izvode piruete na nitima između ljubavnika.
"Kale!"
Stigla je do poslednjih vrata i bacila se u metež s druge strane.

212
 Svetlost na tlu promenila je boju - sada je bila plavo-crna i purpuna tako da je tle izgledalo kao da je
posuto modricama. Nebo iznad njih se grčilo, spremajući se da prospe svoju unutrašnjost. Iz muzike i
izvanredne geometrije svetlosti u Hramu, odjednom se našla u ludnici.
Kal se pridržavao za zid Hrama. Bio je bled, ali živ.
Uputila se k njemu i klekla pored njega.
"Šta se događa?" upita on lenjo usled iscrpljenosti.
"Nemam vremena da ti objašnjavam", odvrati ona, milujući ga po licu. Menstrum je poigravao na
njegovom obrazu. "Moraš mi verovati."
"Dobro",odvrati on.
"U redu onda. Moraš misliti za mene, Kale. Misliti o svemu čega se sećaš."
"Čega se sećam...?"
Dok ju je zbunjeno posmatrao, u zemlji se otvori pukotina, široka gotovo celu stopu i krenu od praga
Hrama poput kakvog glasnika. Vesti koje je donosila bile su veoma mračne. Kada ju je ugledala, Suzanu
spopadoše sumnje. Kako se išta može otrgnuti iz ovog haosa? Nebo je sipalo gromove; prašina i prljavština
dizali su se iz raspuklina koje su se otvarale na sve strane.
Nastojala je da zadrži saznanje do koga je došla u hodnicima iza sebe. Pokušala je da sačuva slike
Razboja u glavi. Zrake koji se ukrštaju. Prepliću. Umove koje ispunjavaju prazninu zajedničkim sećanjima i
zajedničkim snovima.
"Misli na sve ono čega se sećaš o Fugi", reče ona.
"Baš na sve?"
"Sve. Na sva mesta koja si video."
"Zašto?"
"Imaj poverenja u mene!" reče ona. "Blagi bože, Kale, veruj mi. Čega se sećaš?"
"Samo sitnica."
"Svejedno. Probaj da se setiš svega što možeš."
Ona mu pritisnu dlan na obraz. Imao je groznicu, ali knjiga koju je držala u drugoj ruci bila je još
toplija.
Nedavno je delila najprisnije misli sa svojim najvećim neprijateljem, Hobartom. Nema smnje da je
mogla da podeli znanje s ovim čovekom koji joj je postao veoma drag.
"Molim te..." reče ona.
"Za tebe..." odvrati on, kao da je konačno shvatio koliko joj to znači. "... sve."
Misli počeše da nadolaze. Osetila je kako utiču u nju i prolaze kroz nju; ona je bila provodnik, a
menstrum potok koji je prenosio sećanja. Njen um samo je letimično video ono što je on uočio i osetio ovde
u Fugi, ali to su bile divne i prelepe stvari:
Voćnjak; lomača; voće; ljudi koji igraju; pevaju. Put; polje; de Bono i igrači na konopcu. Nebeski
svod (sobe pune čudesa); rikša; kuća i čovek na njenom pragu. Planina i planete. Većina tih stvari promicala
je prebrzo, tako da nije mogla da se usredsredi na njih, ali cilj i nije bio u tome da ona shvati ono što je on
video. Ona je bila samo deo ciklusa - kao i u odaji za aukciju.
Osetila je kako zraci iza nje prodiru kroz poslednji zid, kao da joj je Razboj krenuo u susret, istog
časa joj stavivši na raspolaganje svoj genije za preobražavanje. Nisu imali puno vremena. Ako propusti ovaj
talas, narednog neće biti.
"Nastavi", reče ona Kalu.
Sada je zatvorio oči, i slike nastaviše da ističu iz njega. Sećao se više stvari no što se nadala. A i ona
je sa svoje strane dodavala prizore i zvuke tom toku...
Jezero; Kaprina kuća; šuma; ulice Bez-premca...
...vraćali su joj se, s velikom jasnoćom, i osećala je kako ih zraci skupljaju i ubrzano odnose dalje.
Plašila se da će Razboj odbiti njenu pomoć, ali to se nije dogodilo; venčao je svoju moć sa
menstrumovom, preobražavajući sve ono čega su se ona i Kal prisetili.
Nije vladala ovim procesima. Bili su van njene moći. Jedino je mogla da ostane deo razmene između
značenja i magije, i da veruje kako će sile koje tu deluju bolje shvatiti njene namere nego što ih je ona sama
shvatala.
Ali moć iza nje postajala je suviše jaka za nju; više nije bila u stanju da usmerava njenu energiju.
Knjiga se toliko zagrejala da je više nije mogla držati, a pod dlanom je osećala kako Kal drhti.
"Dosta!" reče ona.

213
 Kal otvori oči.
"Nisam završio."
"Rekoh dosta."
Dok je to izgovarala hram poče da se trese.
Kal izusti: "Oh, bože."
"Vreme je da pođemo", reče Suzana. "Možeš li da hodaš?"
"Svakako da mogu da hodam."
Pomogla mu je da se uspravi. Iznutra se čula grmljavina, dok su zidovi, jedan za drugim, podlegali
pred besom Razboja.
Nisu sačekali da vide kraj ove kataklizme, već su počeli da se udaljuju od hrama, dok su im krhotine
cigala zujale oko glava.
Kal nije lagao: odista je mogao da hoda, mada dosta sporo. Trčanje ionako nije dolazilo u obzir u
ovoj pustoči koju su morali da pređu. Dok je Stvaranje okarakterisalo njihov dolazak, sveobuhvatno
Uništenje obeležilo je njihov povratak. Flora i fauna koji su nikli po tragovima što su ih za sobom ostavili
uljezi, sada su se raspadali. Cveće i drveće su venuli, zadah truleži odnosili su razbijački vetrovi koji su
šibali Vrtlogom.
Pošto je svetlost koja je dopirala iz tla oslabila, sve oko njih bilo je u mraku, a ta tama postajala je još
gušća usled prašine i onoga što je letelo kroz vazduh. Iz tame su dopirali krici životinja dok se zemlja
izdizala i gurala ista ona stvorenja koja je iznedrila pre samo nekoliko minuta. Oni koje nije proždrala
postelja iz koje su iskočili zadesila je još gora sudbina: moći koje su ih stvorile rastkale su njihovu decu.
Bledi skeleti, nekada tako sjajni i živi, ležali su posuti unaokolo, čekajući kraj. Neki su podizali pogled
prema Kalu i Suzani, tražeći nadu ili pomoć, ali oni nisu mogli ništa od toga da im ponude.
Jedva su uspevali da izbegnu da pukotine u tlu i njih ne zahvate. Posrtali su, zagrljeni, povijenih
glava pod baražnom vatrom grada koji je Plašt, želeći da upotpuni njihov jad, oslobodio.
"Koliko još?" upita Kal.
Stali su i Suzana se zagledala u tamu pred njima; nije znala da li idu pravo ili kruže. Svetlost pod
njihovim nogama jedva da se videla. Tu i tamo bi planula, ali samo da obasja novi sažaljenja vredan prizor:
poslednje uništavajuće trenutke slave koju je stvorilo njihovo ovdašnje prisustvo.
Iznenada je uzviknula:
"Tamo!" pokazujući kroz zavesu od grada i prašine. "Vidim svetlost."
Ponovo krenuše, onoliko brzo koliko im je to zagnojena zemlja dozvoljavala. Sa svakim korakom,
stopala su im dublje uranjala u baruštinu od raspadnutih stvari, u kojoj su se još micali ostaci života;
naslednici ovog Edena: crvi i bubašvabe.
Ali na kraju tunela se jasno videla svetlost; ponovo ju je na trenutak ugledala kroz gusti vazduh.
"Podigni pogled, Kale", reče ona.
On to i učini, ali s velikim naporom.
"Nije daleko. Još samo nekoliko koraka."
Iz časa u čas postajao je teži; ali razdiranje Plašta bilo je dovoljno jak razlog da pohitaju preko tih
nekoliko poslednjih jardi izdajničkog tla.
Konačno su zakoračili na svetlost; unutrašnjost Vrtloga ih je gotovo ispljunula pre završnog grčenja.
Posrćući su stali da se udaljuju od Plašta, ali Kal ubrzo reče:
"Ne mogu..."
i pade.
Ona kleknu pored njega, stavi mu glavu u krilo, a onda se osvrnu tražeći pomoć. Tek je tada
primetila posledice onoga što se događalo u Vrtlogu.
Zemlja iz bajke je nestala.
Slava Fuge bila je razderana i pocepana, a dronjci su isparavali njoj na očigled. Voda, šuma i kamen;
žive životinje i mrtvi Vidovnjaci: sve je nestalo, kao da nikada i nije postojalo. Tu i tamo zadržao se još po
koji ostatak, ali ni on neće dugo. Dok je Vrtlog grmeo i tresao se, poslednji znaci postojanja Fuginog
zemljišta pretvarali su se u dim i niti, a potom u prazan vazduh. Sve se odigralo užasno brzo.
Suzana se osvrnu. Sada kada više nije imao šta da skriva počeo je da iščezava i Plašt, a za njim je
ostajala pustopoljina prekrivena đubretom i naprslim stenjem. Čak se i njegova grmljavina stišavala.
"Suzana!"
Ona se okrenu i ugleda de Bona kako im se približava.

214
 "Šta se dogodilo tamo unutra?"
"Kasnije", reče ona. "Prvo, moramo naći nekog da pomogne Kalu. Ranjen je."
"Naći ću auto."
Kal zatrepta kapcima i otvori oči.
"Je li nestala?" promrmlja on.
"Nemoj sada o tome da razmišljaš", reče mu ona.
"Želim da znam", zahtevao je sa zapanjujućom žestinom, pokušavajući da sedne. Kako je znala da se
neće smiriti dok ne uspe, Suzana mu pomože.
Kada vide pustoš oko sebe on zajeca.
Skupine Vidovnjaka, i nekolicina Hobartovih ljudi razbacanih među njima, stajale su u dolini i po
padinama obližnjih brda, niti govoreći niti se pomičući. Oni su jedini preživeli.
"Šta je sa Šedvelom?" upita Kal.
Suzana slegnu ramenima. "Ne znam", reče. "Pobegao je iz Hrama pre mene."
Buka automobila zagluši razgovor kada de Bono doveze jedno od vozila napadača preko sparušene
trave, zaustavivši ga na nekoliko stopa od mesta na kome je ležao Kal.
"Ja ću voziti", reče Suzana, kada smestiše Kala na stražnje sedište.
"Šta ćemo reći lekarima?" upita Kal, glasom koji je već počeo da se gubi. "Imam metak u telu."
"O tom potom", odvrati Suzana. Kada je sela na vozačevo mesto koje joj je de Bono veoma nevoljno
prepustio, neko je pozva po imenu. Prema kolima je trčao Nimrod.
"Kuda ćete?" upita on.
Ona mu pokaza na stražnje sedište.
"Prijatelju", izusti on, ugledavši Kala, "izgledaš grozno." Pokušao je da mu se osmehne, ali umesto
osmeha niz lice mu potekoše suze.
"Gotovo je", reče jecajući. "Uništena je. Naša slatka zemlja..." Zatim je obrisao oči i nos nadlanicom.
"Šta ćemo sada?" upita Suzanu.
"Sklonićemo se s puta ovom pustošenju", odvrati ona. "Što brže možemo. Još imamo neprijatelja..."
"Sada više to nije važno", primeti on. "Fuge nema. Sve je izgubljeno."
"Živi smo, je li tako?" upita ga ona. "Dok god smo živi..."
"Kuda ćemo poći?"
"Naći ćemo neko mesto."
"Sada nas ti moraš voditi", reče Nimrod. "Samo si ti ostala."
"Kasnije. Prvo moramo pomoći Kalu..."
"Da", složi se on. "Svakako." Ščepao ju je za ruku i nije želeo da je pusti."Vratićeš se?"
"Razume se", odgovori mu ona.
"Povešću preostale prema severu. U drugu dolinu odavde. Tamo ćemo te čekati."
"Kreći onda", reče ona. "Gubimo vreme."
"Nećeš zaboraviti?" upita on.
Trebalo je smehom da odagna njegove sumnje, ali to sećanje predstavljalo je sve što im je preostalo.
Umesto da mu se osmehne dodirnula mu je vlažno lice, dopustivši mu da oseti menstrum u njenim prstima.
Tek kada su se udaljili shvatila je da ga je ona to najverovatnije blagoslovila.

4. ŠEDVEL

Prodavac je pobegao iz Vrtloga kada je u Fugi izvan njega tek počelo rasulo. To je bio razlog što ga
niko niije napao dok je bežao - niko ga nije ni video. Pošto se tkanje njihove rodne zemlje na sve strane
raspadalo, niko nije obraćao ni najmanju pažnju na otrcanu, okrvavljenu priliku koja je posrtala kroz nastali
nered.
Samo je jednom bio primoran da stane i pronađe mesto na kome je mogao da se slobodno ispovraća.
Sadržaj koji je izbacio poprskao mu je nekada skupocene cipele, tako da je nekoliko narednih trenutaka
utrošio na to da ih očisti lišćem što mu je na očigled isparavalo, još dok ga je držao u šaci.
Magija! Kako je samo sada bio besan na nju! Fuga ga je zavela svojim obećanjima. Razmetala se
pred njim svojim takozvanim čarolijama dok ga nije - njega jadnog Kukavicu - u potpunosti zaslepila. Zatim
ga je pozvala da zaigra u veselom kolu. Naterala ga da odene pozajmljenu kožu; da vara i manipuliše: i sve

215
to za ljubav njenih laži. Jer to su bile laži; sada je to shvatao. Kada je posegao za svojom nagradom ona je
isparila, osporivši mu vlasništvo i žigosavši ga kao krivca.
Međutim, činjenica što mu je tako dugo trebalo da shvati da ga iskorišćava, predstavljala je dokaz
njegove nevinosti u svemu ovome. Nije nameravao ništa nažao bilo kome da učini; jedino je hteo da unese
istinu i stabilnost u mesto kome su nedostajale. A za svu bol koju je pretrpeo, platila mu je tako što ga je
prevarila i urotila se protiv njega. Za šta ga je onda istorija mogla optužiti, osim za naivnost; a to je greh koji
se prašta. Ne, pravi zločinci u ovoj tragediji bili su Vidovnjaci, koji su vladali zanosima i bezumnošću. Oni
su bili ti koji su izopačili njegove dobre namere i tako na sebe svalili sve te užase. Mračna spirala uništenja
koja se okončala u Vrtlogu i naterala ga - njega - žrtvu okolnosti - da postane ubica.
Probio se iz Fuge koja se raspadala i krenuo iz doline. Vazduh je na padinama bio čistiji i njegova
svežina naterala ga je da se posrami. On je smrdeo na strah i razočaranje, a vetar je donosio miris mora.
Udišući ga, bio je svestan da mu je njegova čistota jedina nada da ostane pri zdravoj pameti.
Zgadivši se nad samim sobom strgnuo je sa sebe okrvavljeni sako. Bio je nečist: potkupljen i
potkupljivač. Kada ga je primio od vračare počinio je svoju prvu grešku: iz nje su proistekle sve potonje. U
svom gađenju pokušao je da pocepa podstavu, ali njena jačina nadmašivala je njegovu snagu, tako da ga je
jednostavno smotao i bacio visoko u vazduh. Jedno vreme se uzdizao a onda je poleteo nadole, skotrljavši se
niz kamenitu padinu što izazva manji odron kamenčića, da bi se na kraju zaustavio raširenih rukava nalik na
kakvog samoubicu bez nogu. Konačno se našao tamo gde mu je bilo od početka mesto: u prljavštini.
I Vidovnjacima je tamo bilo mesto, razmišljao je. Ali oni su bili ti koji uvek prežive. Lukavstvo im je
bilo u krvi. Iako su im posedi uništeni, nije nimalo sumnjao da još imaju trik ili dva u rukavu. Dok god bude
živ makar i jedan od tih sramotnika, on se neće smiriti. Napravili su od njega budalu i kasapina, i za njega
nema života dok ih sve ne zatre.
Stojeći na brdu i posmatrajući dolinu ispod sebe, on oseti da ima nov cilj. Bio je prevaren i ponižen,
ali bar je ostao živ. Bitka još nije bila završena.
Ta čudovišta su imala neprijatelja. Imakolata ga je često sanjala i pričala o divljini u kojoj prebiva.
Nazivala ga je Bič.
Ako je želeo da uništi Vidovnjake, bio mu je potreban saveznik, a gde je mogao naći boljeg od te
bezimene sile od koje su se još pre jednog veka krili?
Nikada više neće moći da se sakriju. Više nisu imali zemlju za to. Kada bi mogao da pronađe tog
Biča - i probudi ga iz njegove divljine - zajedno bi ih očistili u jednom naletu.
Bič. Mnogo mu se dopao zvuk te reči.
Ali još će mu se više dopasti tišina koja će zavladati kada njegovi neprijatelji budu pretvoreni u
pepeo.

5. KRHKO PRIMIRJE

1.
Kal je bio srećan što može malo da odspava; srećan što ga grle nežne ruke i što mu se govore nežne
reči. Bolničarke su dolazile i odlazile; kao i doktor koji mu se smešio i ponavljao da će sve biti u redu, dok
je de Bono, pored njega, takođe klimao i smešio se.
Kada se tokom naredne noći probudio, ugledao je u sobi Suzanu; pokušavala je nešto da mu kaže, ali
on je bio suviše umoran da bi je čuo. Ponovo je zaspao, srećan što je ona pored njega, ali kada se ponovo
probudio nje više nije bilo. Raspitivao se o njoj, kao i o de Bonu, i rečeno mu je da će ponovo doći i da ne
treba da brine. Spavajte, rekla mu je bolničarka. Spavajte, a kada se probudite sve će biti u redu. Neodređeno
se sećao da taj savet nije pomogao nekome koga je znao i voleo, ali njegov drogirani um nije mogao da se
priseti ko je to bio. Savet je ipak poslušao.
Utonuo je u san bogat snovima, a u mnogima od njih imao je glavnu ulogu, mada ne uvek u vlastitoj
koži. Ponekad je bio ptica; ponekad drvo, grana otežalih od plodova, a svaki od tih plodova podsećao je na
jedan mali svet. Ponekad je bio vetar, ili nešto nalik na vetar, i hujao je neprimećen ali snažan preko predela
što se sastojao od lica okrenutih uvis - lica stenja, cvetnih lica - i potoka čije je sve srebrne ribe znao po
imenu.
Ponekad je čak sanjao da je mrtav: plutao je u beskonačnom okeanu crnog mleka, dok su prisutnosti,
nevidljive ali moćne, uznemiravale zvezde iznad njega, i obarale ih u dugačkim lukovima koji su pevali dok
su one padale.

216
 Iako mu je takva smrt bila prijatna, znao je da on to samo sanja, udovoljavajući svom umoru. Uskoro
će kucnuti čas da se ponovo probudi.
Kada je to učinio, pored kreveta je ugledao Nimroda.
"Ništa ne brini", reče on Kalu. "Neće ti postavljati nikakva pitanja."
Kalu jezik kao da je bio svezan, ali ipak je uspeo da pita.
"Kako si to uspeo da izvedeš?"
"Mali zanos", odvrati Nimrod, namrštivši se. "Još mogu povremeno nekog da obmanem."
"Kakva je situacija?"
"Loša", glasio je odgovor. "Svi tuguju. Ja lično javno ne kukam, tako da nisam baš omiljen."
"A Suzana?"
Uputio mu je jedan neodređen pogled. "Što se mene tiče, ja tu ženu volim", reče. "Ali ima dosta
problema sa Porodicama. Kada ne tuguju, međusobno se prepiru. Smučila mi se buka. Ponekad pomislim da
potražim Margeritu. I zaboravim da sam Vidovnjak."
"Ne možeš."
"Videćeš da mogu. Kakva korist od sentimentalnosti, Kale. Fuge više nema; nestala je zauvek.
Možemo to iskoristiti. Pridružiti se Kukavicama; ono čega više nema, toga više nema. Blagi bože, niko nas
neće ni primetiti. Danas u Kraljevstvu ima čudnijih stvari no što smo mi." On pokaza prema televizoru u
uglu sobe. "Svaki put kada ga uključim, vidim nešto novo. Nešto različito. Čak bih mogao da pođem u
Ameriku." Skinuo je naočari za sunce. Kal je već bio zaboravio koliko su mu samo oči neobične. "Holivud
bi mogao da iskoristi čoveka mojih atributa", napomenu on.
Uprkos Nimrodovom potajnom očajanju, Kal je na ovo morao da se nasmeje. A možda je čovek bio
u pravu; možda Vidovnjaci nisu imali drugog izbora do da uđu u Kraljevstvo i sklope s njim kakvo takvo
primirje.
"Moram poći", nastavi on. "Večeras se održava veliki skup. Svako ima pravo da kaže šta misli.
Najverovatnije ćemo celu noć provesti u razgovoru." Uputio se ka vratima.
"Neću otići u Kaliforniju bez pozdrava", dodade, i iziđe ostavivši pacijenta samog.

2.
Prošla su dva dana, a niko nije došao. Kal se brzo oporavljao; izgleda da je Nimrodov zanos zaista
delovao pošto ga osoblje bolnice nije prijavilo policiji.
Poslepodne trećeg dana Kal je znao da mu se stanje već dosta popravilo, jer ga je obuzeo nemir.
Televizija - Nimrodova nova ljubav - prikazivala je samo sapunske opere i loše filmove. Upravo se davao
jedan od filmova, koji su ipak bili manje banalni, kada se vrata otvoriše i u sobu uđe neka žena odevena u
crno. Prošao je trenutak pre no što je Kal prepoznao u svojoj posetiteljki Apolinu.
Još nije uspeo ni da joj poželi dobrodošlicu, kad ona reče:
"Nemam mnogo vremena za priču, Kalhune..." i prišavši krevetu dobaci Kalu paket.
"Uzmi ga!" reče.
On je posluša.
"Moram brzo da se izgubim", nastavi ona. Kada ga je malo bolje osmotrila, izraz lica joj se smeškao.
"Izgledaš umorno, dečače", reče. "Uzmi odmor!" Posle tog saveta povuče se prema vratima.
"Čekaj!" pozva je on.
"Nemam vremena! Nemam vremena!" reče ona i nestade.
Skinuo je kanap, odmotao smeđu hartiju u koju je bio uvijen poklon, i našao knjigu bajki koju je
Suzana pronašla u Ulici Tuge. Uz nju je bila priložena i na brzinu ispisana poruka.

Kale, pisalo je, sačuvaj mi ovo, hoćeš li? Ne ispuštaj je iz vida ni trenutak. Naši neprijatelji nas još
nisu zaboravili. Kada bude bezbedno, pronaći ću te.
Učini to za sve nas.
Ljubim te.
Suzana.

Pročitao je pisamce stotinu puta, neizrecivo dirnut načinom na koji se potpisala: ljubim te.
Ali zbunila su ga njena uputstva: knjiga je izgledala tako neugledno, povez iscepan, stranice
požutele. Tekst je bio na nemačkom, a on taj jezik uopšte nije znao. Čak su i ilustracije bile mračne, pune

217
senki, a njemu je bilo dosta senki za ceo život. Ali ako je ona tražila od njega da joj knjigu sačuva, on će to i
učiniti. Bila je mudra, i znao je da njena uputstva ne sme olako shvatiti.

3.
Posle Apoline niko ga više nije posetio. Nije bio iznenađen. Jasno mu je svojim ponašanjem stavila
do znanja da joj se žuri, a ista ta užurbanost zračila je i iz Suzaninog pisma. Napisala je: naši nas neprijatelji
još nisu zaboravili. Ako je ona to napisala onda je to bila istina.

Otpustili su ga posle nedelju dana i on se vratio u Liverpul. Malo šta se promenilo. Trava i dalje nije
htela da raste na spaljenom tlu gde je Lilija Pelicija umrla; vozovi su i dalje hitali prema severu i jugu;
porculanski psići na doksatu u dnevnoj sobi još su tražili pogledom svog gospodara, a nagrada za verno
stražarenje bila im je prašina.
Prašina je prekrila i belešku koju mu je Džeraldina ostavila na kuhinjskom stolu - kratko pismo u
kome ga obaveštava da je ne očekuje dok ne nauči da se ponaša kao razumno ljudsko biće.
Dočekalo ga je još nekoliko pisama - jedno od njegovog poslovođe iz preduzeća, u kome ga je pitao
gde se, do đavola, deo i da se, ako želi da zadrži posao, potrudi da objasni svoje odsustvovanje. Pismo je
bilo datirano jedanaestog. Sada je bio dvadeset peti. Kal je pretpostavio da je izbačen s posla.
Ali uopšte se zbog toga nije zabrinuo; kao ni zbog Džeraldininog odlaska. Želeo je da bude sam; bilo
mu je potrebno vreme da razmisli o svemu što se dogodlo. Što je bilo još značajnije, prestao je da oseća.
Kako su dani prolazili, on se ponovo uhodao u nešto nalik na prethodnu kolotečinu, sve mu je postajalo
jasnije da je tokom boravka u Vrtlogu bio ranjen na više nego jedan način. Kao da su sile koje su se
razularile u hramu pronašle put do njega i napravile malu pustoš u onim delovima koji su nekada bili
sposobni da liju suze i osećaju žaljenje.
Čak je i pesnik ćutao. Iako je Kal još znao napamet stihove Ludog Munija, oni su za njega bili sada
samo zvuci; nisu mogli da se pokrenu.
U tome je ipak nalazio nekakvu utehu: možda je novopronađeni stoicizam bolje odgovarao ulozi
usamljenog bibliotekara. Budno će motriti, ali ništa neće predviđati, niti nesreću niti otkrovenje.
Što nije značilo da će se odreći budućnosti. Istina, on je bio samo Kukavica: uplašen, umoran i
usamljen. Ali konačno, tako se osećala većina pripadnika njegovog plemena: što nipošto nije značilo i da je
sve izgubljeno. Dok je mogla da ih dirne kakva molska lestvica, ili rasplače prizor srećno sjedinjenih
ljubavnika; sve dok u njihovim opreznim srcima bude mesta za igre na sreću, i dok budu u stanju da se
smeju pred licem Boga, to će nema sumnje biti dovoljno da ih na kraju ipak spase.
Ako, pak, ne bude dovoljno, onda nema nade ni za jedno živo biće.

Knjiga treća
IZLAZAK IZ PRAZNE NASTAMBE

Deseti deo
POTRAGA ZA BIČEM

"...ako dugo provedeš zureći u provaliju,

provalija zauzvrat počne da zuri u tebe."

Fridrih Niče, S one strane dobra i zla

1. ZA OPAKE NEMA POČINKA

1.
Na karti sveta Rub el Hali predstavljao je, pre dolaska istraživača, prazan prostor. To je ostao i po
njihovom odlasku.
Samo njegovo ime koje su toj oblasti nadenuli Beduini, pustinjski nomadi što već nebrojene vekove
žive u pustinjama Arapskog poluostrva, znači: Prazna Nastamba. Okolnost da su ga oni, koji su bili sasvim
saživljeni sa divljinom što bi oterala u ludilo sve druge ljude, označili kao prazno bila je najbolje
svedočanstvo o tome da je posredi bilo nepojamno ništavilo.

218
 Ali među onim Evropljanima za koje imena nisu predstavljala dovoljan dokaz, i koji su, od početka
devetnaestog veka, kretali u potragu za sličnim mestima da bi ispitali svoju srčanost, Rub el Hali je ubrzo
stekao status legende. Bio je to možda najveći izazov koji je zemlja mogla ponuditi pustolovima, jer s tom se
goleti nije mogla meriti nijedna pustoš, bilo ekvatorijalna bilo arktička.
Tamo ništa nije živelo, niti je moglo da živi. Ta je oblast bila jedno nepregledno nigde, dve stotine
pedeset hiljada kvadratnih milja pustoši, čije su dine na pojedinim mestima dostizale visinu manjih planina,
a drugde je opet iz njih provirivalo od toplote raspuknuto kamenje, dovoljno veliko da se u njemu čovek
izgubi. Tu nije bilo tragova, vode, promena. Većinu onih koji su se usudili da kroče u tu divljinu, divljina je
progutala, a količina prašine u njoj samo se povećavala za težinu kostiju pretvorenih u prah.
Ali za taj soj ljudi - asketa i istraživača - koji su delom bili zaljubljeni i u samu pomisao da će
završiti na takav način - brojne ekspedicije koje su odustale suočivši se s izluđujućom pustoši Nastambe, ili
nestavši u njoj, bile su jednostavno podsticaj.
Neki su kretali u tu pustoš u ime kartologije, odlučni da unesu u mape mesta za one koji bi mogli
krenuti posle njih, ali ubrzo bi otkrili da tu nije bilo ničega što bi se moglo uneti u kartu do pročišćenja
njihovog duha. Drugi su kretali u potragu za izgubljenim grobnicama i gradovima gde je bajkovito blago
čekalo onoga ko bude dovoljno snažan da posegne za njim u pakao i iščupa ga iz njega. Bilo je i takvih,
strpljivih, tajanstvenih, mada, u malom broju, koje je poslala Akademija da pronađu potvrde njihovih
geoloških ili istorijskih teorija. Neki su, pak, tamo tražili zavetni kovčeg, ili raj.
Ali jedno je sve njih povezivalo: ako bi se vratili iz Prazne Nastambe - pa makar u nju prodrli na
samo dan jahanja - bili su izmenjeni. Svako ko je jednom ugledao tu pustoš, a potom se vratio svom ognjištu
i domu, zauvek je ostavio deo sebe u toj divljini. Mnogi koji su jednom preživeli tu pustoš, vraćali su se
ponovo, i ponovo, kao da su izazivali pustinju da ih uzme; i nisu bili zadovoljni dok ona to ne bi i učinila. A
ona nekolicina nesrećnika koja je umrla kod kuće, umrla je pogleda uprtog ne u lica voljenih pored postelje,
niti u trešnjin cvet što se video kroz prozor, već u divljinu koja ih je dozivala kako to samo bezdan ume,
obećavajući duši melem ništavila.

2.
Godinama je Šedvel slušao Imakolatu kako priča o praznini u kojoj prebiva Bič. Uglavnom je o njoj
govorila apstraktnim rečima: da je to mesto peska i užasa. Mada ju je u početku tešio koliko je mogao, ubrzo
je prestao da sluša njena blebetanja.
Ali dok je, krvavih ruku i s mržnjom u srcu, stajao na brdu i osmatrao dolinu u kojoj je do malopre
bila smeštena Fuga, njene reči mu se vratiše. Narednih meseci posvetio se traganju za tim mestom.
Već u početku svojih istraživanja naišao je na slike Rub el Halija, i odmah mu je postalo jasno da je
ona upravo tu pustopoljinu viđala u svojim proročanskim snovima. Čak i sada, u drugom delu veka, taj deo
sveta uglavnom je predstavljao tajnu. Putnički avioni su ga obilazili u širokom luku, i mada je sad kroz
pustinju vodio put, ona je i dalje gutala napore svih onih koji bi pokušali da na bilo koji način iskoriste njena
prostranstva. Sve zajedno uzevši, to je značilo da će Šedvel morati da se suoči s jednim dosta velikim
problemom: ako je Bič odista živeo negde u Praznoj Nastambi, kako da ga pronađe u toj nepreglednosti?
Počeo je da se savetuje sa stručnjacima: a naročito sa istraživačem po imenu Emerson koji je dva
puta prešao Pustinju na kamili. Sada je to bio uveo starac vezan za postelju; u početku je otvoreno pokazivao
prezir prema Šedvelovom neznanju. Ali posle nekoliko minuta provedenih u razgovoru s njim zagrejao se za
posetiočevu opsesiju i dao mu mnogo korisnih saveta. Kada je govorio o pustinji, činio je to kao da govori o
ljubavnici koja mu je izgrebala leđa, ali za čijom okrutnošću i dalje žudi.
Na rastanku mu je kazao.
"Zavidim vam, Šedvele. Blagi bože, kako vam samo zavidim."

3.
Iako mu je Emerson govorio da u pustinju čovek mora ići sam ako želi da je upozna, Šedvel je u Rub
el Hali poveo Hobarta.
Hobart više nije bio miljenik zakona kao nekad. U izveštaju o istrazi povodom događaja koji su
gotovo uništili ceo njegov Odred, stajalo je da je krivično nemaran; lako je mogao da dospe u zatvor da
njegovi naredbodavci nisu zaključili kako je reč o neuravnoteženom čoveku - da je takav verovatno oduvek
bio - i da skretanje pažnje na sistem koji jednog takvog ludaka izvodi pred lice pravde ne bi nikog od njih
ovenčao slavom. Umesto toga, izmislili su celu priču - u kojoj su oni koji su otišli u Fugu sa Hobartom i

219
tamo umrli proglašeni junacima, a oni koji su iz nje izišli poremećena uma dobili punu penziju. Nekoliko
ucveljenih udovica hrabro je pokušalo da razgoliti tu neistinu, ali kada su im otkriveni samo nagoveštaji
onoga što se odista dogodilo, oni su im se učinili nestvarniji čak i od samih laži. Preživeli nisu bili u stanju
da pruže bilo kakvo suvislo obrazloženje o onome što su iskusili. Ono nekoliko pojedinosti koje su uspeli da
izvuku iz njih samo je poslužilo kao potvrda njihovog ludila.
Hobart, međutim, nije mogao da se sakrije iza maske ludila, pošto je bolovao od njega već godinama.
Vizija vatre koju mu je Šedvel podario - i koja ga je u početku privukla Prodavcu - i dalje je bila njegova
opsesija, uprkos činjenici što je sako bio odbačen. Znajući da mu se Šedvel neće rugati zbog te opsesije,
Hobart je izabrao da ostane s njim. Uz Šedvela, umalo nije ostvario svoje snove; i mada su obojica bili
poraženi, taj se čovek i dalje služio jezikom koji je Hobart u svom ludilu razumeo. Kada je Prodavac
govorio o Biču, Hobart je znao da bi to mogao biti samo zmaj iz njegovih snova, ali pod promenjenim
imenom. Jednom je, napola se toga sećao, tražio to čudovište po šumi, ali je tamo pronašao samo zbrku. Taj
je zmaj bio lažan; on je i dalje žudeo da sretne pravu zver. Znao je gde ga sad čeka pomenuta legenda: ne u
šumi već u pustinji, gde je svojim dahom sve živo pretvorila u pepeo i pesak.
I tako su krenuli zajedno; do sela na južnoj granici Nastambe; do mesta u toj meri beznačajnog da
nije zasluživalo ni ime.
Tu su morali da ostave džip i, sa vozačem kao prevodiocem, odaberu vodiče i kamile. Nije Šedvel
samo iz praktičnih razloga zamenio točkove grbama. Osetio je želju - koju je Emerson samo još podstakao -
da se koliko je to god moguće sjedini s pustinjom. Nije želeo da u to prostranstvo uđu kao osvajači, već kao
pokajnici.
Dvojicu vodiča, sposobnih za ovaj pohod, našli su za sat-dva, ne više, jer malo ih je bilo voljnih i
dovoljno jakih za to putovanje. Obojica su bili iz plemena Al Mura koje je, jedino od svih plemena, tvrdilo
da je u duhovnom srodstvu sa Nastambom. Prvog, momka po imenu Mitrak ibn Talak, Šedvel je izabrao jer
se hvalio da je vodio belce u Rub el Hali (i vraćao ih) prethodna četiri puta. Ali nije želeo da pođe bez
mlađega po imenu Džabir, koga je različito opisivao kao rođaka, polu-rođaka i zeta. Ako je trebalo suditi
prema izgledu, ovaj drugi je možda imao tek nešto više od petnaest godina, ali je zato bio dosta snažan kako
to samo umeju biti mršavi ljudi, mada mu je pogled bio mudar kao da je trostruko stariji.
Hobart je ostao da se nagodi s njima; utrošili su dosta vremena dok se nisu pogodili, jer je njegov
arapski koji je naučio za ovu ekspediciju bio oskudan, a engleski koji su govorili Arapi isto tako loš.
Međutim, izgledalo je da znaju svoj posao. Za kupovinu kamila utrošili su pola dana; za nabavku namirnica
naredno jutro.
Tako su se sa svega četrdeset osam časova pripremili za prelazak pustinje.
Međutim, na sam dan polaska, Šedvela - koga ni njegova izbirljivost nije sprečila da zadovolji
potrebe svog stomaka - spopadne neka crevna kuga koja mu sadržaj creva pretvori u vodu. Pošto mu se
stomak pobunio i nije mogao da zadrži ni mrvicu hrane dovoljno dugo da bi od nje imao kakve koristi, ubrzo
je strašno malaksao. Malaksalom usled groznice, a i zbog nedostatka odgovarajućih lekova, preostalo mu je
da potraži utočište u kolibi koju su iznajmili, i to u najmračnijem njenom uglu, i da zajedno sa znojem izbaci
bolest.
Prošla su dva dana, a njemu nije bilo ništa bolje. Nenavikao na bolest, i ovaj put se, kao i u ono
nekoliko prilika kada se ranije razboleo, sakrio od sveta i pokušao da pati sam. Ovde je gotovo nemoguće
bilo ostati sam. Preko celog dana slušao je grebanje ispred vrata i prozora, jer su ljudi pokušavali da kroz
pukotine vide tog nevernika koji kuka u vlastitim govnima. A kada su se domoroci umorili od tog prizora
ostale su muve, čuvale su ga, žedne kužne vode s njegovih usana i očiju. Odavno je naučio da nema
nikakvog smisla terati ih. Jednostavno je ležao u svom znoju i dopuštao im da piju, dok mu je grozničav um
bežao na neka hladnija mesta.
Trećeg dana Hobart je predložio da odlože putovanje, isplate Ibn Talaka i Džabira i vrate se u
civilizaciju. Tamo bi Šedvel mogao da povrati snagu za naredni pokušaj. Šedvel se pobunio, ali ta ista misao
uvukla se i njemu u um već više no jednom. Kada je infekcija konačno napustila njegovo telo, uopšte nije
bilo u stanju da se suoči sa Nastambom.

Međutim, te noći stvari su se izmenile. Počeo je, prvo, da duva vetar. Nije dolazio u naletima, već je
duvao bez prestanka, donoseći pesak koji se uvlačio ispod vrata i kroz pukotine na prozorima.

220
 Šedvel je tokom prethodnog dana malo odspavao, što ga je delimično okrepilo, ali vetar ga je sprečio
da se smiri. Taj je poremećaj zahvatio i njegovu utrobu, pa je bio primoran da pola noći provede čučeći nad
vedrom koje su mu dali, dok su creva davala sebi oduška.
Eto gde se nalazio - čučao je poput poslednjeg bednika u oblaku ispuštenih vetrova - kada je prvi put
začuo taj glas. Dopro je iz pustinje, podižući se i spuštajući poput vela kakve paklene udovice. Nikada ništa
slično nije čuo.
Ustao je, uneredivši pri tom noge, i ostao presamićen usled drhtaja koji su mu potresali telo.
Bio je ubeđen da je čuo Biča. Zvuk je bio prigušen, ali jasan. U tom su se glasu očitavali tuga i moć;
taj glas je pozivao. Slao im je znak. Neće morati naslepo da krenu u divljinu, nadajući se da će ih sreća
odvesti do cilja. Slediće pravac iz koga je duvao vetar. Zar ih taj put pre ili kasnije neće odvesti do stvorenja
čiji je glas malopre doneo?
Navukao je pantalone i otvorio vrata. Vetar je divljao kroz mali grad, ostavljajući svuda za sobom
pesak i zavijajući oko kuća poput besnog psa. Stao je ponovo da osluškuje neće li čuti Bičev glas, moleći se
da mu se ono malopre nije samo pričinilo usled gladi. Ali nije. Ponovilo se, ponovo je do njega doprlo to
mučno zavijanje.
Jedan od seljana žurno je prolazio pored mesta na kome je stajao Šedvel. Prodavac se odvoji od vrata
i uhvati čoveka za ruku.
"Čuješ li?" upita ga on.
Čovek okrete prema Šedvelu lice puno ožiljaka. Nedostajalo mu je jedno oko.
"Čuješ", ponovi Šedvel, lupkajući se prstima po ušima kada se zvuk ponovo začuo.
Čovek se oslobodi Šedvelovog stiska.
"Al hijal", odvrati on, gotovo ispljunuvši te dve reči.
"A?"
"Al hijal..." ponovi on, udaljavajući se natraške od Šedvela kao da se udaljuje od kakvog opasnog
idiota, spustivši pri tom šaku na nož zataknut za opasač.
Šedvel nije želeo da se svađa s tim čovekom; on podiže šake, osmehnu se i ostavi ga da brine svoju
brigu.
Obuzela ga je neka čudna veselost nateravši njegov izgladneli mozak da propeva. Sutra će poći, i
neka njegova creva idu do đavola. Putovaće dokle god bude mogao da se drži uspravno u sedlu.
Stajao je nasred prljave ulice, srce mu je udaralo kao ludo, noge su mu se tresle.
"Čujem te", reče on; a vetar mu skinu reči s usana kao da se na neki perverzno genijalan način,
poznat jedino pustinjskim vetrovima mogao vratiti putem kojim je i došao, i isporučiti Šedvelove reči toj sili
koja ga je čekala u praznini.

2. ZABORAV

1.
Ni ono što je pročitao u knjigama, ni svedočenja koja je čuo, pa čak ni izmučeni glas koji je do njega
sinoć doneo vetar, ništa od svega toga nije pripremilo Šedvela na potpunu pustoš Rub el Halija. Knjige su
što su najbolje umele opisivale njena prostranstva, ali nije bilo tih reči koje bi mogle da iskažu užasnu
ispraznost tog mesta. Čak ni Emerson koji je delovao krajnje ubedljivo dok je govorio s mešavinom
razumevanja i strasti, nije se ni izbliza primakao goloj istini.
Toplota nije jenjavala iz jednog bezdušnog sata u drugi, gola obzorja se nisu menjala, isto imbecilno
nebo ih je pratilo, i kretali su se po istom mrtvom tlu ispod kamiljih nogu.
Šedvel nije trošio snagu na razgovor; a Hobart je oduvek bio ćutljiv. Ibn Talak i dečak jahali su
ispred nevernika, povremeno šapućući, ali uglavnom su se samo savetovali. Pošto nije bilo ničeg što bi umu
odvratilo pažnju, on se okrenuo telu i ubrzo je postao opsednut uzbuđenjem. Ritam u kome su se butine trale
o sedlo, ili ukus krvi sa usana i desni; pomogli su mu da nađe o čemu da razmišlja.
Čak su se i nagađanja o tome šta bi se moglo nalaziti na kraju ovog putovanja gubila u nejasnoj,
dosadnoj neugodnosti.
Sedamdeset dva sata protekla su bez i najmanje nezgode: pratila ih je stalno ista zgusnuta toplota, isti
ritam kopita po pesku, dok su sledili smer vetra na kome je stigao Bičev glas. Nijedan od dvojice Arapa nije
se raspitivao o cilju nevernika, niti im je dato bilo kakvo objašnjenje. Jednostavno su marširali, dok ih je
praznina pritiskala sa svih strana.

221
 Još im je gore bilo kada bi se zaustavili, bilo da odmore kamile, bilo da sipaju u peskom zapušena
grla malo vode. Tada bi ih sa svih strana saletala sveobuhvatnost postojeće tišine.
Biti ovde, predstavljalo je potpuno iracionalni čin, prkošenje svim fizičkim imperativima. U tim bi se
trenucima Šedvel pitao kakvo je bilo to stvorenje koje je izabralo da se naseli u takvoj odsutnosti: kakvu je
samo snagu volje moralo posedovati, da bi podnelo ovu prazninu? Osim - a ta mu se misao sve češće vraćala
- ako nije poticalo iz te praznine: ako nije bilo deo te praznine i tišine. Od te mu se pomisli prevrnu stomak:
moć za kojom je tragao pripadala je ovamo - izabrala je dine za svoj krevet i kamen za jastuk. Konačno je
shvatio zašto je Imakolati izbijao znoj po čelu dok su je pohodile vizije Biča. U tim košmarima iskusila je
užasnu čistotu, takvu da je njena vlastita bledela obasjana njenom svetlošću.
Ali on se nije plašio; plašio se jedino da neće uspeti. Dok se ne nađe pred tim stvorenjem - dok ne
upozna izvor njegove čistote - ni on sam neće moći da spere ljagu sa sebe. A za tim je žudeo više od svega.
A kada se posle četvrtog dana provedenog u Nastambi spustila noć, još ga je sasvim malo delilo od
ostvarenja te želje.

Samo što je Džabir potpalio vatru kada su ponovo začuli glas. Te je noći duvao slab vetar, ali glas je
stao da odzvanja istom onom svečanom snagom kao i ranije, prljajući vazduh svojom tragedijom.
Prvi je na noge skočio Ibn Talak koji je u tom trenutku čistio pušku, razrogačio je oči i počeo njima
divlje da seva unaokolo, sa kletvom ili molitvom na usnama. Nekoliko sekundi kasnije i Hobart je već bio na
nogama, dok je Džabir otišao da umiri kamile koje su, uznemirivši se od tog zvuka, počele da kidaju spone.
Samo je Šedvel ostao iza vatre zureći u plamen dok je zavijanje - koje nije prestajalo kao da ga stvara
neograničeni dah - i dalje ispunjavalo noć.
Glas je zamro tek posle nekoliko minuta. Kada je zavladala tišina životinje su počele da ispuštaju
neke jedva čujne zvuke, a ljudi su se ućutali. Prvi se do vatre vratio Ibn Talak i nastavio da čisti pušku; za
njim je pristigao i dečak. Na kraju i Hobart.
"Nismo sami", prozbori Šedvel posle izvesnog vremena, pogleda i dalje uprtog u plamenove.
"Šta je to bilo?" upita Džabir.
"Al hijal", odvrati Ibn Talak.
Dečak se namrgodi.
"Šta je to al hijal?" upita Šedvel.
"Misle na buku koju stvara pesak", odgovori mu Hobart.
"Pesak?" ponovi Šedvel. "Ne misliš valjda da je to bio pesak?"
Dečak odmahnu glavom.
"Razume se da nije", reče Šedvel. "To je glas onoga koga smo pošli da tražimo."
Džabir baci u vatru punu šaku štapića belih poput kostiju. Smesta ih je proždrala.
"Razumete li?" zapita Šedvel.
Ibn Talak je izgleda shvatio šta je Šedvel time hteo da kaže.
"Rub el Hali", poče on, "poznajemo. Svu. Poznajemo mi."
Šedvel je shvatio. Pripadali su plemenu Mura. Njihovo je pleme tvrdilo da polaže pravo na ovu
teritoriju. Povući se pred tajnama bilo bi isto što i biti lišen nasleđa.
"Koliko još?" upita Hobart.
"Ne znam", odvrati Šedvel. "Čuo si isto što i ja. Možda smo veoma blizu."
"Misliš li da zna da smo ovde?" upita Hobart.
"Možda", reče Šedvel. "Zar je to vačno?"
"Pretpostavljam da nije."
"Ako noćas još ne zna, do sutra će već znati."

2.
Narednog dana krenuli su u samu zoru, kako bi što više prešli pre no što sunce visoko odskoči,
sledeći isti pravac kao i prethodna četiri dana.
Prvi put od kada su krenuli na put predeo kroz koji su prolazili neznatno se izmenio; dine koje su se
ritmički uzdizale i spuštale zamenile se mnogo veće, naravnomernije raspoređene.
Pesak ovih brda bio je mek i odronjavao se u piskutavim lavinama kako pod kopitama životinja tako
i pod ljudskim stopalima. Niko nije mogao da jaše. Putnici su smirivali životinje koje su još bile razdražene

222
posle onog što se dogodilo prošle noći i terali ih da se penju uz strme padine koristeći u podjednakoj meri
psovke i lepu reč, a kada bi se našli na vrhu pred sobom bi ugledali samo novu veću dinu.
Bez ikakvog prethodnog dogovora, Ibn Talak se odrekao svog položaja na čelu povorke, tako da je
sada Šedvel određivao brzinu kretanja, vodeći ih uz padine dina i niz prolaze među njima. U njima je duvao
veoma blag vetar koji im je više smetao svojim ulagivanjem od bilo kakve oluje, jer činilo se da, hitajući
preko peska, šapuće poruke izvan moći shvatanja.
Šedvel je, međutim, znao koje on to reči prenosi:
Popni se, govorio je, popni se ako smeš. Još jedno brdo i naći ćeš ono što si oduvek želeo. Čeka te.
I ulagujući im se tako poveo bi ih uz narednu padinu, iz hladne senke poveo bi ih na zaslepljujuće
sunce.
Šedvel je znao da su već blizu, veoma blizu. Mada je Džabir počeo da se šali na umor već rano
popodne, tražeći da odmore životinje, Šedvel nije želeo ni da čuje za to. Pojačao je tempo, potpuno
odvojivši um od nelagodnosti koju je osećalo njegovo telo; gotovo da je lebdeo. Nije obraćao pažnju na
znoj; ni na bol. Sve su to bile stvari koje je sada mogao podneti.
A onda, na vrhu dine na koju su utrošili dobar deo sata, mrmorenje vetra se potvrdilo.
Dine su ostavili za sobom. Pred njima se, dokle god je pogled sezao, prostirala savršena ravnica,
mada to baš nije bilo mnogo milja, pošto je vetar nosio pesak koji je zaklanjao obzorje poput dima. Čak i za
Rub el Hali ova pustopoljina predstavljala je novo oplemenjivanje pustoši: poznavaočevo nigde.
"Blagi bože", reče Hobart, kada se uspeo do mesta na kome je stajao Šedvel.
Prodavac ščepa Hobarta za ruku. Disao je ubrzano i pištavo; niz suncem opaljeno lice curio mu je
znoj.
"Ne dozvoli da sada posustanem", promrmlja on. "Veoma smo blizu."
"Zašto malo ne pričekamo pre no što krenemo dalje?" upita Hobart. "Da se odmorimo do sutra?"
"Zar ne želiš da sretneš svog zmaja?" upita ga Šedvel.
Hobart ništa ne odgovori.
"Onda ću poći sam", glasio je Šedvelov odgovor. Ispustio je kamiline uzde i teturavo počeo da se
spušta niz padinu u susret ravnici.
Hobart osmotri prazninu pred sobom. Šedvel je bio u pravu: i on je osećao da su blizu. A ta misao,
koja ga je pre nekoliko dana uzbuđivala, sada ga je užasavala. Video je dovoljno toga da bi shvatio kako
zmaj koji u njoj prebiva nije neko svetlucavo čudovište iz njegovih snova. Njegova mašta nije bila u stanju
da zazove užas koji se ugnezdio na jednom takvom mestu.
Ali u jedno je bio siguran: to stvorenje neće uopšte mariti ni za zakon, ni za njegove čuvare.
Još je mogao da mu okrene leđa, pomisli on, samo mora biti odlučan. Mora ubediti vodiče da će ih
Šedvel odvesti u smrt i da je mudrije prepustiti Prodavca njegovom ludilu. Šedvel je već stigao do podnožja
padine i počeo da se udaljava od dine, ni ne okrenuvši se da vidi da li ga ostali slede. Jedan Hobartov deo je
govorio: pusti ga neka ide; neka nađe tog svog Biča ako je to ono što želi; pusti ga da umre.
Ali onako zastrašen nije imao snage da okrene leđa pustopoljini. Um mu se pretvorio u uzak tunel i
ponovo mu dočarao šake oživele večnim plamenom. Bio je to jedan od retkih trenutaka kada je imao vizije i
kada je osećao moć što se nije mogla iskazati rečima, moć kojoj nije bilo ravno ništa iz njegovog potonjeg
iskustva - ni porazi ni poniženja - niti je išta moglo da zaseni sećanje na nju.
Negde daleko odavde, još su bili živi oni koji su mu naneli poraz - koji su zloupotrebili zakon
pravednika. Vratiti se među njih sa vatrom na vrhovima prstiju i naterati ih da pognu svoje kukavne glave -
zbog toga je vredelo savladati pustopoljinu.
Sanjajući o plamenu, on dohvati uzde Šedvelove kamile i krenu Šedvelovim tragom ka pesku
sjajnom poput ogledala.

3. ZID

U ovoj ravnici koju su upravo prelazili nemoguće je bilo odrediti razdaljinu. Dine koje su ostale za
njima uskoro je zaklonio vazduh pun peska, a isti taj veo sprečavao ih je da nešto više vide i ispred sebe.
Mada je vetar uporno duvao, nimalo ih nije spasavao od sunca: jednostavno je samo jednu bedu pridodao
drugoj, motajući se oko nogu dok svaki korak nije postao pravo mučenje. Ali Šedvela nije moglo ništa da
uspori. Koračao je poput kakvog opsednutog čoveka dok - posle jednog sata provednog u ovom paklu - nije
stao kao ukopan i upro prst kroz izmaglicu toplote i vetra.

223
 "Tamo", reče.
Hobart koji je stigao do tog mesta zajedno s njim, suzi svoj zamagljeni pogled i pogleda u pravcu
Šedvelovog prsta. Ali peščani oblaci sprečiše ga da išta vidi.
"Ništa", reče on.
Šedvel ga ščepa za ruku.
"Proklet da si, pogledaj!"
Sada Hobart shvati da se Šedvel nije prevario. Na izvesnoj udaljenosti od njih izgleda da se tle
ponovo uzdizalo.
"Šta je to?" povika Hobart da bi nadjačao huk vetra.
"Zid", odvrati Šedvel.
Više liči na lanac brda nego na zid, pomisli Hobart, jer se protezao preko celog vidljivog dela
obzorja. Mađutim, tu i tamo postojali su prekidi u njemu, tako da je ta nepravilnost išla u prilog Šedvelovom
sudu. To je odista bio zid.
Ne izmenivši više nijednu reč oni odlučno krenuše prema njemu.
Nije bilo nikakvog znaka da se sa njegove druge strane uzdiže bilo kakva građevina, ali graditelji
mora da su mnogo cenili ono što je trebalo da opasuje i štiti, jer što su mu se više primicali, to je njegova
ogromnost postajala sve više zastrašujuća. Uzdizao se pedeset i više stopa iznad površine pustinje; graditelji
su bili tako vešti da se nigde nije primećivao nikakav znak koji bi nagoveštavao kako je podignut.
Družina se zaustavila na dvadeset jardi od zida, pustivši Šedvela da mu sam priđe. On pruži šaku i
dodirnu kamen osetivši pod vrhovima prstiju njegovu vrelinu i svilenkastu glatkoću njegove površine. Činilo
mu se da je taj zid načinjen od istopljene stene, i da su ga oblikovale vrste koje su bile u stanju da modeliraju
lavu kao da je hladna glina. Bilo mu je jasno da niko od njih neće uspeti da se popne uz površinu na kojoj ne
postoji nikakvo udubljenje niti žljeb, čak i da je neko imao još snage za tako nešto.
"Mora da postoji kapija", reče Šedvel. "Hodaćemo dok je ne pronađemo."
Sunce je već odavno prošlo zenit tako da je dan počeo da se hladi. Ali vetar nije davao putnicima ni
trenutak da predahnu. Kao da je čuvao stražu duž zida, šibajući ih po nogama kao da žudi za tim da ih obori
na tle. Ali pošto su živi stigli čak dovde, njihov strah zamenila je radoznalost; mučilo ih je šta se nalazi s
druge stane. Arapi se povratili moć govora, i sada su bez prestanka o nečem razgovarali, bez sumnje
planirajući da se hvale svojim pronalaskom kada se vrate kući.
Hodali su čitavih pola sata i nisu našli nikakvu veću pokotinu u zidu. Doduše, na pojedinim mestima
primetili su naprsnuća - mada dosta visoka, tako da nisu mogla da im posluže kao oslonci za šake - a
ponegde je gornja ivica bila načeta, ali nigde nije bilo ni prozora ni kapije, makar i sasvim male.
"Ko je ovo sagradio?" upita Hobart dok su išli.
Šedvel je posmatrao njihovu senku na zidu koja ih je uporno pratila.
"Drevni narodi", reče on.
"Kako bi sprečili pustinju da uđe?"
"Ili da Biča zadrži unutra."
Poslednjih nekoliko minuta vetar se neznatno izmenio. Odustao je od toga da im se mota oko nogu i
dao se na hrabriji zadatak. Ibn Talak je prvi uočio o čemu je reč.
"Tamo! Tamo!" povikao je i pokazao duž zida.
Nakoliko stotina jardi od mesta na kome su se nalazili, kroz zid je zavijajući isticao pesak. Kada su
se približili postalo im je jasno da nije reč ni o kakvoj kapiji, već o rupi u zidu. Kamen se obrušio stvorivši
gomile kamenja. Šedvel je prvi stigao do razbacanih gromada, od kojih su mnoge bile veličine omanjih
kuća, počeo je da se četvoronoške penje preko njih, dok se nije našao dovoljno visoko da je mogao zaviriti u
prostor koji je trebalo da zidovi štite.
Hobart, koji se nalazio iz njega, doviknu:
"Šta vidiš?"
Šedvel mu ne odgovori. Jednostavno je s nevericom prelazio pogledom preko prizora iza zida, dok je
vetar koji je urlao kroz prorez pretio da ga oduva s osmotračnice.
S druge strane zida nije bilo ni palata ni grobnica. Nije bilo nikakvog znaka, nikakvog nagoveštaja,
da je tu nekada neko živeo; nije bilo obeliska, niti kolonada. Samo nova pustinja, koja se udaljavala od njih,
isto onako prazna kao i pustoš iza njih.
"Ništa."
To nije izgovorio Šedvel, već Hobart. I on se popeo uz kamene gromade i našao pored Šedvela.

224
 "Oh bože... ništa."
Šedvel ništa ne reče. Jednostavno se spustio na drugu stranu useka i sklonio u senku zida. Ono što je
Hobart rekao bilo je tačno: ovde nije bilo ničega. Zašto ga je onda prožimalo osećanje da je ovo mesto na
izvestan način sveto?
Koračao je kroz pesak koji je vetar nagomilao uz gromade iz useka i posmatrao dine. Zar je moguće
da je pesak jednostavno prekrio tajnu zbog koje su došli ovamo? Da li se Bič ovde krio?, zar je ovo zavijanje
poticalo od nečega što je bilo živo zakopano? Ako je to bilo tačno, zar su smeli da se nadaju da će ga ikada
pronaći?
Okrenuo se nazad i začkiljivši zagledao u zid. A onda, odjednom, stao je da se penje otvorenom
ivicom useka. To nije bilo nimalo lako. Bio je umoran, a i vetar je tokom mnogih godina uglačao kamen; ali
ipak je uspeo da stigne do vrha.
Na prvi pogled mu se učini da mu se trud nije isplatio. Preznojio se samo da bi mogao bolje da
osmotri zid, koji se protezao u oba pravca dok ne bi nestao u daljini.
Ali kada je spustio pogled, shvatio je da u rasporedu dina postoji izvesno ustrojstvo. Ne prirodno
ustrojstvo talasa koje je stvarao vetar, već nešto složenije - ogromni geometrijski crteži izrađeni u pesku - sa
prolazima ili putevima između njih.Ćitao je, dok se bavio proučavanjem pustopoljina, o crtežima koje su
napravili neki drevni narodi u ravnicama Južne Amerike; crtežima ptica i bogova nacrtanih da zadive nekog
nebeskog gledaoca. Da li je to i ovde bio slučaj? Da li je pesak izdignut u ovim brazdama i nasipima kao
poruka nebu? Ako je to bio slučaj, kakva sila je to učinila? Čitav jedan mali narod bio bi potreban da se
pomeri toliko peska; a i vetar bi već narednog dana razneo ono što je prethodnog urađeno. Čije je onda ovo
bilo delo?
Možda će im noć ponuditi odgovor.
Spustio se ponovo niz zid do Hobarta i ostalih koji su ga čekali među gromadama.
"Ovde ćemo se noćas ulogoriti", reče on.
"Sa unutrašnje ili spoljašnje strane zida?" raspitivao se Hobart.
"Sa unutrašnje."

4. URIL

Mrak je zavladao tako brzo kao da je neko odjednom spustio zavesu. Džabir je potpalio vatru u
zaklonu zida, van domašaja nemilosrdnih naleta vetra, i tu su pojeli malo hleba i popili kafu. Nisu
razgovarali. Iscrpljenost im je svezala jezike. Samo su pogrbljeni sedeli i zurili u vatru. Iako su ga kosti
bolele, Šedvel nije mogao da spava. Kada se vatra gotovo ugasila, a ostale jednog po jednog savladao umor,
on je ostao da čuva stražu. U gluvo doba noći vetar je malo oslabio, a njegovo zavijanje pretvorilo se u
šapat. Kao da mu je pevao uspavanku; na kraju se i njemu sklopiše kapci. Iza njih počeše da igraju šare
njegovog unutrašnjeg oka. A onda je zavladala praznina.

U snu je začuo glas dečaka Džabira. Dozivao ga je negde iz tame, ali on nije želeo da se odazove.
Odmor je bio suviše ugodan. Međutim, usledio je novi poziv: užasni krik. Ovaj put podigao je kapke.
Vetar je potpuno prestao da duva. Na savršenom nebu iznad njih podrhtavale su sjajne zvezde. Vatra
se ugasila, ali njihova svetlost bila mu je dovoljna da odmah uoči kako su i Ibn Talak I Džabir nestali iz
logora. Ustao je, otišao do Hobarta i prodrmao ga.
Dok je to činio, ugledao je nešto malo dalje od Hobartove glave. Zagledao se u to - ne verujući
vlastitim očima.
Iz tla je izraslo cveće, ili mu se bar činilo da ga vidi. Grozdovi cvetova u raskošnom zelenilu.
Podigao je pogled sa tla, a iz sprženog grla prolomio mu se krik zaprepašćenja.
Dine su nestale. Umesto njih izrasla je džungla, gomile drveća koje je svojom visinom pretilo da
nadmaši i visinu zida - nepregledan broj rascvetalih vrsta čije je lišće bilo veličine čoveka. Pod tim
baldahinom prostirala se divljina ispunjena puzavicama, grmovima i travom.
Na trenutak je posumnjao u svoju zdravu pamet, ali onda je začuo pored sebe Hobarta kako kaže:
"Bože."
"I ti to vidiš?" upita ga Šedvel.
"Vidim..." odvrati Hobart, "... vrt."
"Vrt?"

225
 Teško da se tom reči, već pri prvom pogledu, mogao opisati ovaj haos. Ali pomnije ispitivanje
pokazalo je da je postojao red u onome što je u prvi mah podsećalo na anarhiju. Ispod ogromnog drveta u
cvatu protezale su se staze; bilo je čistina i terasa. Ovo je odista bila neka vrsta vrta koji, međutim, posetiocu
ne bi pružio neko naročito zadovoljstvo ako bi poželeo njime da se prošeta, jer i pored nebrojeno vrsta -
biljaka i žbunja svih veličina i oblika - nije bilo ni jedne jedine vrste koja je imala boju. Nijedan cvet, grana,
list niti voćka; sve do najmanje travke, bilo je bezbojno.
Šedvel je upravo mozgao o tome kad iz dubina do njega dopre novi krik. Sada je to bio glas Ibn
Talaka; lagano se pretvarao u prodorni vrisak. Krenuo je za njim. Tle pod njegovim nogama bilo je meko, to
mu je usporavalo kretanje, ali vrištanje nije prestajalo, povremeno bi ga samo prekidalo jecavo dahtanje.
Šedvel potrča dozivajući čoveka po imenu. Više nije osećao nikakav strah; samo ga je još prožimala sve
veća žudnja da se nađe licem u lice sa tvorcem ove zagonetke.
Dok se kretao jednim od senkovitih bulevara, posutim istovetnim bezbojnim biljkama, vrištanje Ibn
Talaka iznenada zamre. Šedvel je istog časa izgubio orijentaciju. Zastao je i stao da osmatra krošnje ne bi li
uočio neko kretanje. Ništa. Povetarac nije pomerio ni jedan jedini list paprati; niti je iz cele te gomile
cvetova - što je još samo povećavalo ovu tajnu - do njega dopirao makar i namanji nagoveštaj mirisa.
Iza sebe je začuo Hobarta kako ga na nešto upozorava. Šedvel se okrenuo s namerom da ga prokune
zbog nedostatka znatiželje, kada mu pogled privuče trag koji je ostavio za sobom. U Vrtlogu su njegove
stope stvarale život. Ovde su ga uništavale. Gde god je spustio nogu biljke su se jednostavno raspale.
Zurio je u golo tle koje je prethodno bilo prekriveno travom i cvećem i odjednom mu postade jasno
odakle potiče ovo neobično rastinje. Ne obraćajući više pažnju na Hobarta, on krenu prema najbližem
žbunu, sa čijih grana su visili cvetovi poput kandila. Prinese zatim šaku jednom cvetu i, probe radi, ovlaš ga
dodirnu. Čak i usled ovog nežnog kontakta cvet se raspao, otpavši sa grane u mlazu peska. Zatim palcem
pređe preko susednog cveta: i on otpade, a zajedno s njim i grana kao i gizdavo lišće na njoj; sve se dodirom
pretvaralo u pesak.
Dine nisu preko noći nestale kako bi oslobodile prostor za ovaj vrt. One su se pretvorile u taj vrt;
poslušavši neku nazamislivu naredbu digle su se i stvorile ovu sterilnu iluziju. Ono što je na prvi pogled
izgledalo kao čudo plodnosti predstavljalo je sprdnju. Sve je bilo od peska. Bez mirisa, bez boje, bez života:
mrtav vrt.
Odjednom je osetio odvratnost. Ovaj trik suviše je nalikovao delima Vidovnjaka: ličio mu je na neki
lažan zanos. Bacio se usred ukrasnog grmlja, besno zamahujući levo i desno, pretvarajući žbunje u boljikave
oblake. Jedno drvo, preko koga je prešao dlanom, srušilo se kao kad se iznenada zatvori voda u fontani.
Najsloženiji cvetovi raspadali su se pri najmanjem dodiru. Ali on se nije time zadovoljio. Nastavio je da
razmahuje rukama dok nije raskrčio mali gaj u gustišu.
"Zanosi!" neprestano je vikao dok ga je pesak zasipao. "Zanosi!"
Možda bi i nastavio sa razaranjem da Bič nije počeo ponovo da zavija - isto kao i kada ga je pre
nekoliko dana, prvi put čuo dok je čučao u govnima. Taj ga je glas nagnao da pređe pustoš i prazninu; a
zbog čega? Da bi našao novu pustoš i novu prazninu. Šteta koju je počinio nije nimalo smirila bes u njemu,
te se on okrenu ka Hobartu.
"Iz kog pravca dopire?"
"Ne znam", odvrati Hobart, posrćući unazad. "Odasvud."
"Gde si?" razdra se Šedvel prema dubinama iluzije koja ga je okruživala. "Pokaži se!"
"Nemoj..." zausti Hobart zastrašenim glasom.
"To je tvoj zmaj", reče Šedvel. "Moramo ga videti."
Hobart odmahnu glavom. Nije želeo da ugleda silu koja je stvorila ovo mesto. Međutim, pre no što je
uspeo da se izvuče, Šedvel ga je ščepao.
"Dočekaćemo ga zajedno", reče. "Obojicu nas je prevario."
Hobart se otimao u želji da se oslobodi Šedvelovog stiska, ali je njegova mahnitost jenjala kada je
ugledao obličje koje se upravo pojavilo na udaljenom kraju prolaza.
Bilo je iste visine kao i baldahin; dvadeset pet stopa, a možda i više; svojom je izduženom, poput
kosti belom glavom, dodirivalo grane, usled čega su spiralno otpadale peščane peteljke.
Iako je i dalje zavijao, nedostajala su mu usta, to jest nedostajale su mu uopšte crte lica, sve osim
očiju bez kapaka i bez trepavica kojih je imao u zastrašujućem broju i to u obliku dvostrukog niza otvora, što
su se protezali s obe strane glave. U svemu, verovatno je imalo oko stotinu očiju, ali čovek je mogao i čitav
vek da provede buljeći u njega, pa opet da ne otkrije njihov tačan broj, jer ta je stvar, uprkos tome što je bila

226
čvrsta, istovremeno bila i nestalna. Da li su oni točkovi što su mu se okretali u srcu bili povezani preko linija
tečne vatre sa stotinama drugih geometrijskih oblika koji su obaveštavali vazduh što ga je ono zauzimalo?
Da li su nebrojena krila lepetala na njegovim krajevima, a svetlost mu gorela u utrobi kao da je progutalo
zvezde?
Ništa nije bilo izvesno. Za vreme jednog izdisaja činilo se da je omeđeno kalupom sevajuće svetlosti,
nalik na ono što se dogodi kada munja pogodi kakvu građevinu; narednog trenutka ustrojstvo se pretvaralo u
plamenu konfetu, koja se rojila oko njegovih udova da bi potom bila otrgnuta. U jednm trenutku, etar; u
narednom, moloh.
A onda, isto onako iznenada kao što je počelo da zavija, stvorenje umuknu.
Bič se umirio.
Šedvel pusti Hobarta, jer je iz njegovih pantalona počeo da se širi smrad. Hobart pade na tle,
isprekidano jecajući. Šedvel ga ostavi tamo gde je pao, jer je Bičeva glava, taj lavirint geometrijskih oblika,
uočila stvorenje-uljeza u svome vrtu.
Nije se povuka. Kakvu bi korist imao od toga? U kom god bi pravcu krenuo čekale su ga hiljade
kvadratnih milja pustopoljine. Nije imao kud da pobegne. Preostalo mu je da ostane tamo gde se zatekao i s
ovim užasom podeli novosti koje je on doneo sa sobom.
Ali pre no što je uspeo da izusti ijednu reč, pesak oko njegovih nogu poče da se kreće. Na trenutak je
pomislio kako Bič namerava žiivog da ga zakopa, jer se tle oko njega raspadalo. Ali umesto toga, pesak se
povukao kao da je neko odgurnuo čaršav, i na nekoliko stopa od Šedvela otkrio, na donjem sloju, ispruženo
telo Ibn Talaka. Na čovekovom nagom telu jasno su se videle rane izazvane strašnim mučenjem. Obe šake
bile su mu vatrom otrgnute od ostalog dela ruku, a one su se sada završavale pocrnelim patrljcima iz kojih su
izvirivale naprsle kosti. I genitalije su mu uništene na sličan način, a oči spržene u dupljama. Nije imalo
smisla zavaravati se da su mu te rane nanete pošto je već bio mrtav: usta su mu još bila razapljena u
samrtničkom kriku.
Šedvel se zgrozio i odvratio pogled, ali Bič mu još nije sve bio pokazao. Pesak se nanovo pokrenuo,
sada s njegove desne strane, i otkrio još jedno telo. Bio je to Džabir koji je ležao na stomaku, butina
izgorelih do kostiju, slomljena vrata i okrenute glave tako da je zurio u nebo. Usta su mu bila spaljena.
"Zašto?" bila je reč koju oblikovaše Šedvelove usne.
Od Bičevog pogleda osetio je bolnu potrebu da ispražni bešiku, ali ipak je ponovio pitanje.
"Zašto? Nismo naumili da ovde počinimo nikakvu štetu."
Bič ničim ne pokaza da je makar čuo njegove reči. Da nije možda izgubio moć komuniciranja posle
jednog veka provedenog u ovoj divljini, pa je jedino još onim zavijanjem mogao da odgovori na bol
postojanja?
A onda - negde između tog mnoštva očiju - pojavila se treperava svetlost koju su ščepali točkovi u
plamenu i ispljunuli prema Šedvelu. U trenu pre no što ga je pogodila imao je vremena da se ponada kako će
smrt brzo nastupiti; a onda se ta svetlost našla na njemu. Agonija usled njenog dodira bila je zaslepljujuća;
od njenog milovanja čitavo telo mu se sklupčalo. Udario je o tle, a lobanja samo što mu se nije raspukla. Ali
smrt nije došla po njega. Bol je iznenada prestao, umesto njega u oku njegova uma pojavio se plameni točak.
Bič mu se našao u glavi, a njegova moć počela je da kruži po Šedvelovoj lobanji.
Zatim je točak izišao, a na njegovom mestu obrela se vizija koju mu je pozajmio vlasnik točka:
Lebdeo je kroz vrt; visoko kroz krošnje drveća. Shvatio je da je to ono što Bič vidi: gledao je
njegovim očima. Njihov zajednički pogled uhvatio je neko kretanje na tlu i počeo da skreće u tom pravcu.
Tamo na pesku ležao je Džabir - nag, na sve četiri - a Ibn Talak ga je navlačio, rokčući dok je gurao
svoj ud u dečaka. Šedvelu je taj prizor bio neprijatan, ali potpuno bezopasan. U svoje vreme video je mnogo
gorih stvari; radio je gore stvari. Ali on nije delio samo Bičev vid; za vidom su usledile misli: a to je
stvorenje ovakvo parenje smatralo zločinačkim, stoga je izreklo smrtnu kaznu.
Šedvel je video kako su se Bičeva smaknuća završavala; uopšte nije želeo da prisustvuje ponovnom
prikazivanju izvršenja smrtne kazne. Ali nije imao izbora. Bič je zaposeo njegovo umno oko; bio je
primoran da posmatra svaki užasan trenutak.
Iz visine se spustio sjaj i razdvojio par, zatim je vatrom zbrisao uvredljive delove - usta, oči, mošnice
i butine. Sve je to potrajalo. Imali su vremena da iskuse patnju - ponovo je čuo krike koji su ga doveli u vrt -
i vremena za preklinjanje. Ali vatra je bila neumoljiva. I pre no što je obavila svoj posao Šedvel ju je
jecajući molio da prestane. Konačno je došao i taj trenutak i čaršav od peska ponovo je bio navučen preko

227
tela. Tek kada je i to obavljeno Bič mu je vratio vlastiti vid. Tle na kome je ležao - zaudaralo je na ono što je
povratio - ponovo se pojavilo pred njim.
Ležao je tamo gde je pao i tresao se. Tek kada je bio siguran da se neće srušiti, podigao je glavu i
zagledao se u Biča.
Promenio je oblik. Više nije bio džin; sedeo je na brdu peska koje je podigao ispod sebe, a svoje
mnogobrojne oči uperio je prema zvezdama. Za svega nekoliko trenutaka pretvorio se od sudije i dželata u
mislioca.
Iako su slike koje su mu malopre ispunjavale glavu izbledele, Šedvel je znao da je to stvorenje i dalje
prisutno u noj. Mogao je da oseti kuke njegovih misli. Bio je upecana čovečja ribica.
Prestao je da posmatra nebo i zagledao se u njega.
Šedvele...
Čuo je kako izgovara njeovo ime, iako u svojoj novoj inkarnaciji Bič i dalje nije imao usta. Nisu mu,
razume se, ni bila potrebna, pošto je mogao da uroni u čovečju glavu.
Vidim te, reče. Ili bolje rečeno, bila je to misao koju je smestio u Šedvelovu glavu, a ovaj ju je
pretočio u reči.
Vidim te. I znam ti ime.
"To i želim", reče Šedvel. "Želim da me upoznaš. Da imaš u mene poverenja. Da mi veruješ."
Gotovo pola života proveo je kao Prodavac služeći se ovim načinom govora i iz njega crpeći
samopouzdanje.
Nisi prvi koji je došao ovamo, reče Bič. Dolazili su i drugi. I odlazili.
Šedvel je suviše dobro znao kuda su odlazili. Na trenutak je ugledao - mada nije bio siguran da li po
Bičevom nalogu, ili je to bila njegova vlastita tvorevina - tela pokopana pod peskom, uzalud upotrebljena za
đubrenje ovog mrtvog vrta. Ta je misao trebalo da ga zaplaši, ali svu silinu straha iskusio je posmatrajući
malopređašnja pogubljenja. Odlučio je da govori otvoreno u nadi da će ga istina spasti smrti.
"Došao sam ovamo s razlogom", reče on.
Kakvim razlogom?
Ovo je bio odlučujući trenutak. Kupac je postavio pitanje i on je morao da odgovori na njega. Nema
smisla ni da pokuša da okoliša ili ulepšava stvar u nadi da će postići bolju cenu. Gola istina predstavljala je
sve čime je smeo da se cenka. A pošto su stvari tako stajale, onda je ili mogao dobiti ili izgubiti, sredine nije
bilo. Biće najbolje da odmah pređe na stvar.
"Vidovnjaci", reče.
Osetio je kako se kuke u njegovom umu grče, ali to je ujedno i bilo sve. Bič je ćutao. Čak su mu se i
točkovi nekako zamaglili, kao da će mašina svakog časa da se ugasi.
A onda, oh, kako je samo tiho to učinio, on oblikova reč u njegovoj glavi.
Vidovnjaci.
Posle te reči sledio je grč energije, sličan munji koja je eksplodirala u njegovoj lobanji. A ta munja
bila je od supstance od koje se sastojao i Bič. Zasvetlucala je po sredini njegova tela. Jurila mu je napred
nazad kroz oči.
Vidovnjaci.
"Znaš li ko su?"
Pesak oko Šedvelovih nogu zašišta.
Zaboravio sam.
"Prošlo je dosta vremena."
A ti si ovamo došao da mi to kažeš?
"Da te podsetim."
Zašto?
Kuke ponovo stadoše da se grče. Mogao bi da me ubije u svakom trenutku, pomisli Šedvel.
Nervozan je, stoga i opasan. Moram biti pažljiv, moram igrati mudro. Ponašati se kao prodavac.
"Krili su se od tebe", reče on.
Stvarno.
"Sve ove godine. Sakrili su se kako ih nikada ne bi pronašao."
A sada?
"Sada su se ponovo probudili. Nalaze se u svetu ljudi."
Zaboravio sam. Ali sada si me podsetio. Oh, da. Slatki Šedvele.

228
 Kuke se opustiše i Šedvela preplavi talas najčistijeg zadovoljstva, usled čije se prekomernosti gotovo
razboleo. Taj Bič umeo je da donese i radost. Koja sila ne bi podlegla njegovoj kontroli?
"Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče on.
Postavi.
"Ko si ti?"
Bič ustade sa svog peščanog prestola i u trenu postade zaslepljujuće sjajan.
Šedvel prekri oči, a svetlost mu je prosijavala i meso i kosti, zaustavivši se tek u njegovoj glavi, gde
je Bič upravo izgovarao svoje večno ime.
Zovem se Uril, reče.
Uril, od anđela.
Ime mu je bilo poznato, kao što je napamet znao i obrede koje je čuo u crkvi svetog Filomena: izvor
je bio isti. Kao dete naučio je napamet imena svih anđela i arhanđela: a među moćnima Uril je bio
najmoćniji. Arhanđel spasenja; neki su ga nazivali Božjim plamenom. U glavi je ponovo prisustvovao
pogubljenjima - video je tela kako venu u nemilosrednom plamenu: anđeoskom plamenu. Šta je on to učinio,
našavši se u prisustvu takve moći? Ovo je bio Uril, od anđela...
Prisetio se još jednog anđelovog atributa što kod njega izazva šok: shvatio je. Uril je bio anđeo
ostavljen da čuva kapije Edena.
Eden.
Uhvativši tu reč, stvorenje planu. Mada su ga vekovi naterali da zaboravi i da se preda tuzi, on je još
bio anđeo: njegove su vatre bile neutažive. Točkovi njegovog tela su se zakotrljali, vidljiva matematika
njegove biti stade sa se okreće sama oko sebe i da se pripravlja na nove užase.
Bilo je ovde i drugih, reče Serafim, koji su ovo mesto nazivali Eden. Ali ja ga nikada nisam
poznavao pod tim imenom.
"Pod kojim, onda?" zapita Šedvel.
Raj, odgovori anđeo, a posle te reči u Šedvelovom umu pojavi se nova slika. Vrt, u jednom drugom
dobu. Tada u njemu nije bilo drveća od peska, već bujna džungla koja ga je podsetila na floru što je
oživljavala u Vrtlogu: ista ona razuzdana plodnost, iste vrste kojima je nemoguće bilo dati ime i koje kao da
su svakog trenutka mogle da postanu nešto drugo. Cvetovi koji su svaki čas mogli da udahnu vazduh, voće
spremno da poleti. Međutim, ovde nije bilo ni traga onoj užurbanosti iz Vrtloga; u toj atmosferi sve se
neminovno uzdizalo, stvari su u nekom vlastitom ritmu čeznule za višim stanjem, što je zacelo bila svetlost,
jer svuda između drveća lebdeo je sjaj koji je podsećao na žive duhove.
Ovo je bilo mesto stvaranja, reče anđeo. Oduvek i zauvek. Tu su stvari nastajale.
"Nastajale?"
Nalazile oblik i ulazile u svet.
"A Adam i Eva?"
Njih se ne sećam, odvrati Uril.
"Praroditelji čovečanstva."
Čovečanstvo je nastalo iz prašine na hiljadu mesta, ali ne ovde. Ovde su boravili viši duhovi.
"Vidovnjaci?" upita Šedvel. "Viši duhovi?"
Anđeo ispusti jedan oštar zvuk. Slika rajskog vrata se zgrči, i Šedvel primeti neke prilike kako poput
lopova beže između drveća.
Postali su ovde, reče anđeo: i u svom umu Šedvel ugleda kako se zemlja otvara i iz nje izrastaju
biljke sa ljudskim licima; magla se sledila... Ali oni su predstavljali nesrećne slučajeve. Bili su to otpaci od
neke složenije građe koji su ovde pronašli život. Mi duhovi nismo znali za njih. Imali smo uzvišenija posla.
"A oni su rasli?"
Rasli. I izrasli u znatiželjnike.
Sada je Šedvel počeo da shvata.
"Namirisali su svet", požuri on da kaže.
Anđeo se strese i ponovo stade Šedvela da bombarduje slikama. Video je praoce Vidovnjaka; svi
odreda bili su nagi, sa telima u svim bojama i veličinama - gomilu nakaznih oblika - bilo je među njma i
nekih sa repovima, zlatnim očima i kicoša; telo jednog posedovalo je sjaj pantera; drugi je imao zakržljala
krila - video ih je kako se penju uza zid, žudeći da iziđu iz vrta...
"Pobegli su."

229
 Meni niko ne može da pobegne, reče Uril. Kada su duhovi otišli ostao sam da čuvam stražu do
njihovog povratka.
Što se toga tiče knjiga Postanja bila je u pravu; čuvar je bio postavljen na kapiju. Ali izgleda da se
svaka sličnost time i završavala. Pisci te knjige uzeli su sliku koju je čovečanstvo nosilo u srcu i uklopili je u
svoju priču zarad vlastitih moralnih ciljeva. Kakvo je mesto Bog ovde imao i da li ga je uopšte imao, to je,
možda, u celosti bilo pitanje definicije. Da li bi Vatikan priznao ovom stvorenju status anđela, ako bi se
pojavio pred kapijama te države? Šedvel nije bio uveren u to.
"A duhovi?" upita on. "Ostali koji su bili ovde?"
Čekao sam, odvrati anđeo.
I čekao i čekao, razmišljao je Šedvel, dok usled usamljenosti nisi poludeo. Sam u pustopoljini, u vrtu
koji vene i truli, među peskom koji probija kroz zidove...
"Hoćeš li sada poći sa mnom?" upita Šedvel. "Mogu te povesti do Vidovnjaka."
Anđeo ponovo skrenu pogled na Šedvela.
Mrzim svet, reče on. Jednom ranije bio sam u njemu.
"Ali ako te povedem do njih", nastavi Šedvel. "Možeš izvršiti svoju dužnost i završiti s tim."
Urilova mržnja prema Kraljevstvu kao da je bila nešto fizičko; od nje se Šedvel sledio. Pa ipak,
anđeo nije odbio ponudu, već je samo kupovao vreme dok je razmišljao o toj mogućnosti. Želeo je da se
njegovo čekanje brzo okonča. Ali njegovo veličanstvo odbijala je pomisao da će ponovo morati da stupi u
vezu sa svetom ljudi. Poput svega što je čisto, bio je tašt i lako ga je bilo iskvariti.
Možda... reče.
Pogled mu skliznu sa šedvela prema zidu. Prodavac ga je sledio i tamo ugledao Hobarta. Čovek je
ulučio priliku da se iskrade za vreme njegovog razgovora sa Urilom; ali nije utekao dovoljno daleko.
...ovaj put... reče anđeo, dok mu je svetlost treperila u gomili očiju, ...poći ću... Točkovi su zahvatili
svetlost i izbacili je prema Hobartu. ... u tuđoj koži.
Rekavši to, cela mašina se raspade i, ne jedna već bezbroj svetlosnih strela poleteše prema Hobartu.
Urilov pogled ga je prikovao za mesto; nije mogao da izbegne ovu invaziju. Strele su ga prekrile od glave do
pete, a njihova je svetlost prodrla u njega ne oštetivši mu kožu.
Za vreme jednog jedinog otkucaja srca nestao je svaki trag koji bi ukazivao na anđela što je sedeo na
brdu pored Šedvela; njegovo otelotvorenje izazvalo je novi prizor. Od zida na kome je stajao Hobart, pa
kroz celu baštu, drhtaj prođe kroz tlo. Njegov prolazak uslovio je raspadanje peščanih oblika, bezbrojne
biljke pretvorile su se u prah, aleje drveća su zadrhtale i srušile se poput lukova za vreme zemljotresa.
Posmatrajući ovo pokretno uništavanje, Šedvel je ponovo razmišljao o trenutku kada je prvi put uočio to
ustrojstvo među dinama. Možda su njegove tadašnje pretpostavke bile ispravne; možda je ovo mesto na
izvestan način odista predstavljalo znak namenjen zvezdama. Urilov žalostan način da povrati izgubljenu
slavu u nadi da će tako prizvati nekog duha u prolazu koji bi mu pomogao da se seti ko je.
Kataklizma je tada uzela previše maha i on se povukao pre no što se našao zatrpan u oluji peska.
Hobart se više nije nalazio sa ove strane rupe na kojoj je bio vrt, već se uspeo uz gromade i stajao
zagledan u prazna prostranstva pustinje.
Spolja se nije primećivalo da ga je Uril zaposeo. Na prvi pogled, čovek bi rekao da je to isti onaj
Hobart. Imao je uobičajeni ispijen i ledeni izraz lica, a i glas mu je ostao bezbojan kao što je i bio. Ali
pitanje koje je postavio otkrilo je nešto novo.
"Jesam li ja sada zmaj?" upitao je.
Šedvel se zagleda u njega. Tek je u tom trenutku primetio sjaj u Hobartovim očnim dupljama koji
nije video još od onda kada mu je prvi put obećao vatru.
"Jesi", odvrati on. "Sada si zmaj."

Nisu oklevali. Smesta su istim putem krenuli nazad prema granici, ostavivši za sobom Praznu
Nastambu prazniju no ikad.

Jedanaesti deo
SEZONA SNOVA

"Nebo postaje sve tamnije poput mrlje

Nešto će početi da pada poput kiše

230
 A to neće biti cveće."

V. H. Oden, Dvoje

1. PORTRET JUNAKA KAO MLADOG LUDAKA

1.
Susedi su se pitali, šta se dogodilo sa Kalom Munijem?, kako je samo čudan postao, stalno se nekako
nedorečeno osmehivao i lukavo gledao. Zar ne mislite da je ta porodica oduvek bila nekako čudna? Starac je
imao rođaka pesnika, koliko sam čuo, a dobro znate kako se kaže za pesnike: svi su oni pomalo ludi. A sada
je i sin krenuo istim putem. Baš tužno. Smešno kako se ljudi menjaju, zar ne?

Glasine su, nema sumnje, bile tačne. Kal je znao da se promenio. Da, verovatno je malo skrenuo.
Kada bi se ponekad ujutro pogledao u ogledalo, primetio bi u očima neku divljinu koja je sigurno
uznemiravala kasirku u samoposluzi, ili ženu koja je pokušala da izvuče iz njega nešto što bi dok su čekali u
redu i banci, moglo prerasti u skandal.
"Znači, sada živiš sam?"
"Da", odgovorio je.
"Velika je to kuća za jednog čoveka. Mora da ti je teško da je održavaš."
"Pa, i nije."
Žena ga je upitno pogledala. A on je dodao:
"Volim prašinu", svestan da će ova primedba poslužiti za razne priče, ali nije mu padalo na pamet da
laže kako bi sprečio da ga ogovaraju. Sasvim je jasno video, još dok je to izgovarao, kako su mu se u sebi
smejali, ostavljajući njegovu opasku za kasnije kada će je izvući i o njoj raspravljati dok čekaju da im se
opere veš.
Oh, da, on je odista bio Ludi Muni.

2.
Ovaj put ništa nije zaboravio. Um mu je postao nerazdvojni deo izgubljene zemlje iz bajki, tako da je
nikako nije mogao zaboraviti. Fuga je bila s njim preko celog dana, i to svakog dana; ni tokom noći ga nije
napuštala.
Ali sećanje na nju nije mu pričinjavalo zadovoljstvo. Izazivalo je u njemu samo nepodnošljiv bol
zbog gubitka, jer je znao da je svet za kojim je čeznuo celog života nestao zauvek. Nikada više neće hoditi
njenim tlom punim zanosa.
Kako i zašto je došlo do toga da ju je izgubio, to mu je bilo pomalo mutno, a naročito oni događaji
koji su se odigrali u Vrtlogu. Sećao se nekih pojedinosti bitke kod Uske jasnoće i svog uranjanja u Plašt. Ali
sve ono što se potom dogodilo predstavjalo je za njega samo niz nepovezanih slika. Stvari koje niču, stvari
koje umiru; njegova krv, curi mu kao u ekstazi niz ruku; cigla za leđima, drhtanje...
To je otprilike bilo sve. Ostalo je bilo toliko nejasno da nije mogao da se seti ni jednog jedinog
trenutka.

3.
Znao je da mora pronaći nešto što će mu odvratiti pažnju od tuge koja ga je obuzela, jer će inače
jednostavno zapasti u melanholiju, iz koje neće biti izlaza, pa je stao da traži novi posao i, početkom jula,
uspeo je da ga nađe: postao je pekar. Plata je bila slaba, a radno vreme neuobičajeno, ali on je uživao u tom
poslu - koji je bio sušta suprotnost onome što je radio u Osiguravajućem društvu. Nije morao mnogo da
govori ni da se zamara kancelarijskom politikom. Ovde nisu bili važni činovi, već samo testo i peći. Bio je
srećan na tom poslu. Mišići su mu postali kao od čelika, a za doručak je uvek imao toplog hleba.
Ali to mu je samo za izvesno vreme skrenulo misli u drugom pravcu. Um mu se suviše često vraćao
na izvor njegove patnje i on je ponovo počeo da je oseća. Njegovoj je vrsti taj mazohizam verovatno bio u
krvi. A u tom uverenju podržalo ga je ponovno pojavljivanje Džeraldine, sredinom jula. Jednog dana
jednostavno se obrela na pragu i ušla u kuću kao da se među njima ništa nije dogodilo. Bilo mu je drago što
je vidi.

231
 Ovaj put se, međutim, nije preselila kod njega. Složili su se da bi povratak na takav domaćinski
status quo predstavljao korak unazad. Umesto toga, preko celog leta dolazila je i odlazila gotovo svakog
dana, ponekad bi i prespavala u Ulici Kočija, ali mnogo češće nije.
Nijednom za tih pet nedelja nije mu postavila ni jedno jedino pitanje o događajima od prethodnog
proleća, a on sam nije osećao potrebu da joj o tome govori. Međutim, kada je konačno pokrenula to pitanje,
učinila je to na sasvim neočekivan način.
"Dejk svima priča da si imao nevolja s policijom..." reče, "... ali ja sam mu kazala: ne moj Kal."
Sedeo je u Brendanovom naslonjaču pored prozora, posmatrajući kasno letnje nebo. Ona je, pak,
sedela na kauču među gomilom časopisa.
"Rekla sam im da ti nisi nikakav kriminalac. Ja to znam. Šta god da ti se dogodilo... to nije imalo
veze s policijom. Bilo je nešto dublje, zar ne? Zatim je podigla pogled prema njemu. Da li je očekivala
odgovor? Izgleda da nije, jer pre no što je uspeo i da otvori usta, ona je nastavila:
"Nisam uopšte shvatila šta se tada događalo, Kale, a možda je i bolje tako. Ali..." Spustila je pogled
na otvoren časopis u krilu, a onda ga je ponovo podigla prema Kalu. "Ranije nisi govorio u snu", reče.
"A sada govorim?"
"Sve vreme. Obraćaš se nekome. Ponekad vičeš. Ponekad se samo smešiš." Bilo ju je pomalo stid da
mu sve ovo prizna. Posmatrala ga je dok je spavao; i slušala šta govori. "Bio si negde, je li tako?" upita ona.
"Imaš nešto što niko drugi nema."
"O tome pričam?"
"Na neki način. Ali ne mislim zato što si video neke stvari. Već zbog toga što si sada takav, Kale.
Zbog načina na koji ponekad gledaš..."
Kada je to izgovorila kao da je stigla u ćorsokak, pa je ponovo spustila pogled na stranice časopisa, i
stala da ih okreće tek da bi nešto radila.
Kal uzdahnu. Bila je tako dobra prema njemu, ponašala se tako zaštitnički: dugovao joj je
objašnjenje, ma kako mu teško bilo da joj ga da.
"Želiš li da ti ispričam?" upita on.
"Da. Da, želim."
"Nećeš mi verovati", upozori je on.
"Ipak mi ispričaj."
On klimnu i započe priču koju joj umalo nije ispričao još prošle godine, posle svoje prve posete Ulici
Tuge.
"Video sam zemlju iz bajke..." poče on.

4.
Utrošio je tri četvrt sata da bi joj u glavnim crtama ispričao šta se sve dogodilo od kada mu je ptica
umakla iz golubarnika; i još jedan sat u pokušaju da sve uskladi. Kada je jednom krenuo, osetio je da ne želi
ništa da ispusti: hteo je sve da joj ispriča što je najbolje umeo, kako zbog sebe, tako i zbog Džeraldine.
Pažljivo ga je slušala, ponekad gledajući u njega, ali češće zureći kroz prozor. Nijednom ga nije
prekinula.
Kada je konačno završio, otvorivši stare rane, ona ne reče ni reč; dugo je ćutala.
Konačno on primeti: "Ne veruješ mi. Rekao sam ti da mi nećeš verovati."
Ponovo je zavladala tišina. Zatim ona progovori: "Zar ti je važno da li ti verujem ili ne?"
"Jeste. Razume se da mi je važno."
"Zašto, Kale?"
"Jer bi to značilo da nisam sam."
Osmehnula mu se, ustala i prišla mu.
"Nisi sam", to je bilo sve što je rekla.

Kasnije, nešto pre no što su oboje utonuli u san, ona upita.

"Voliš li je?... mislim na Suzanu?"
Znao je da će ga to pitati, pre ili kasnije.
"Da", odvrati on blago. "I to na način koji ne umem da objasnim; ali odgovor je da."
"Drago mi je", promrmlja ona u tami. Kal požele da joj vidi izraz lica kako bi po njemu zaključio da
li laže ili govori istinu, ali je ipak ništa više ne upita.

232
 Posle toga nikada nisu o tome razgovarali. Ponašanje prema njemu nimalo nije promenila; izgledalo
je kao da je celu tu stvar potpuno zaboravila. I dalje je ad hoc dolazila i odlazila. Ponekad su vodili ljubav,
ponekad nisu. Ponekad su bili srećni; ili bar gotovo srećni.
Leto je došlo i prošlo bez velikih skokova u temperaturi i, pre no što su pege stigle da se pojave na
Džraldininim obrazima, već je bio septembar.

5.
Jesen pogoduje Engleskoj; a ta jesen koja je, kako će se pokazati, prethodila najgoroj zimi od kasnih
četrdesetih, stigla je u svoj svojoj slavi. Duvao je jak veta, donoseći prolazne tople kiše prekidane
provedricama tečnog sjaja. Grad je pronašao svoj izgubljeni sjaj. Iza njegovih suncem obasjanih zgrada
gomilali su se oblaci boje škriljca; vetar je donosio miris mora; na svojim leđima doneo je i galebove koji su
onda zaranjali i kružili iznad krovova.
Tog je meseca Kal osetio da mu se raspoloženje popravilo - kada je video Kraljevstvo Kukavica
kako sija, a na nebu iznad njega pronalazio pregršt tajnih znakova. Počeo je da nazire lica u raščerupanim
oblacima: u dobovanju kiše po ispustima prozora naslućivao je šifrovane poruke. Nešto se očigledno
spremalo.
Tog se meseca setio i Gluka. Entoni Virdžil Gluk, sakupljač abnormalnih fenomena. Čak je pomislio
da stupi ponovo u vezu s njim, pa je otišao tako daleko da je izvukao Glukovu podsetnicu iz džepa starih
pantalona. Međutim, nije ga pozvao, možda i zbog toga što je znao da bi lako poverovao u svaku sujevernu
priču, samo ako je obećavala čuda, a to ne bi bilo mudro.
Umesto toga, i dalje je posmatrao nebo, i danju i noću. Čak je kupio i mali teleskop i počeo da uči
raspored konstelacija. To ga je smirivalo. Prijalo mu je da danju posmatra nebo, svestan da su mu zvezde i
tada iznad glave, mada čak i ne može da ih vidi. Stvari su, nema sumnje, isto tako stajale i sa bezbrojnim
drugim tajnama. Sijale su, ali svet je bio bleštaviji od njih, tako da nije mogao da ih vidi.

A onda, sredinom oktobra (tačnije osamnaestog; ili bolje rečeno devetnaestog ujutro), imao je prvi
košmar.

2. PREDSTAVLJANJA

1.
Osam dana posle uništenja Fuge i svega onoga što se u njoj nalazilo preostali članovi Četiri Porodice
- u svemu njih stotinak - sastali su se da razmotre svoju budućnost. Iako su preživeli, nisu baš imali mnogo
razloga za slavlje. S Utkanin svetom nestali su i njihovi domovi, sve što im je preostalo da ih podseća na
pređašnju sreću, bila je šačica zanosa, dosta oslabljena posle poraza Fuge. Oni su bili slaba uteha. Zanosi
nisu mogli da probude mrtve, niti da drže na odstojanju podmitljivo Kraljevstvo.
Pa, šta onda da rade? Skupina brbljivaca - koju je predvodio Balm de Bono - zalagala se za to da
objave svoju priču; da bi postali slučaj. Ta ideja imala je i svojih dobrih strana. Možda je za njih odista
najsigurnije bilo da oči sveta budu uprte u njih. Ali bilo je mnogih koji su se tome protivili, a na to ih je
nagonilo jedino što im je još preostalo: ponos. Mnogi su smesta izjavili da bi pre umrli no što bi se predali
na milost i nemilost Kukavicama.
Suzana je takođe uviđala da ta ideja nije najbolje rešenje. Možda bi njene sunarodnike i bilo moguće
ubediti u istinitost priče Vidovnjaka, i izazvati kod njih samilost, ali koliko dugo bi potrajalo njihovo
zanimanje za njih? Nekoliko meseci?; najviše godinu dana. A onda bi se okrenuli kakvoj novoj tragediji.
Vidovnjaci bi postali jučerašnje žrtve, doduše dosta slavne, ali to ih ni u kom slučaju ne bi spaslo.
Udruženim snagama njenih argumenata i rasprostranjenog užasa od poniženja pred Kukavicama,
uspeli su da nadglasaju opoziciju. Odlučivši da civilizovano primi poraz, de Bono popusti.
To je ujedno te večeri bila poslednja učtiva rasprava, pošto je posle toga temperatura neprestano
samo rasla. Završnica je počela kada ih je jedan užurbani čovek siva lica pozvao da se manu pokušaja da
poprave svoju sudbinu i da sve snage usredsrede na to da se osvete Šedvelu.
"Sve smo izgubili", reče on. "Jedino što nam još može pričiniti zadovoljstvo jeste smrt toga
kopileta."

233
 Začuli su se povici neslaganja s takvim defetizmom, ali čovek se pozvao na svoje pravo da kaže šta
misli.
"Svi ćemo ovde pomreti", rekao je namrštivši se. "Preostalo nam je svega još nekoliko trenutaka... da
uništimo one koji su nam ovo učinili."
"Čini mi se da ovo nije vreme za osvetu", javi se Nimrod. "Moramo biti konstruktivni. Moramo
planirati za budućnost."
Nekolicina okupljenih se ironično nasmejala, ali sve ih je nadglasao tobožnji osvetnik:
"Koju budućnost?" upita on, gotovo likujući u svom očajanju. "Pogledaj nas!" Mnogi tada oboriše
poglede: suviše dobro su znali kako jadno izgledaju. "Mi smo jedini preostali od ionako malog broja
Vidovnjaka. Svi znamo da posle nas neće doći drugi." Zatim se okrenu prema Nimrodu. "Ne želim da
pričam o budućnosti", reče. "To izaziva u meni samo dodatni bol."
"Nije istina..." pobuni se Suzana.
"Lako je tebi da to kažeš", odvrati joj on.
"Zaveži, Hamele", povika Nimrod.
"Neću!"
"Došla je ovamo da nam pomogne."
"Toliko nam je već pomogla da nas je gotovo sve pobila!" uzvrati Hamel vičući.
Svojim pesimizmom uspeo je da zarazi veliki broj drugih.
"Ona je Kukavica", javi se jedan od njih. "Zašto se ne vrati onima kojima pripada?"
Jedan Suzanin deo bio je spreman upravo to da učini: nije želela da na njoj istresaju svoju
ogorčenost. Njihove reči su ubadale. I još više od toga, podstakle su nove sumnje: da je ipak mogla da učini
i više no što je učinila; ili bar da postupi drugačije. Ali morala je da ostane, zbog de Bona i Nimroda koji su
u njoj videli vodiča koji će ih odvesti u Kraljevstvo. U stvari, sve što je Hamel govorio ostavljalo je na nju
tužan utisak. Uviđala je kako bi bilo lako crpsti snagu iz mržnje prema Šedvelu, i na taj način potisnuti
gubitke koje su pretrpeli. Više oni nego ona, razume se; to nije smela nijednog trenutka da smetne s uma.
Ona je izgubila san u koji je zavirila na nekoliko trenutaka. Oni su izgubili svoj svet.
U raspravu se upleo jedan novi glas; začudila se kada ga je čula: bila je to Apolina. Suzana nije čak
ni bila svesna da se ta žena nalazi u prostoriji dok nije ustala iz oblaka duvanskog dima i obratila se
prisutnima.
"Neću leći i umreti ni zbog koga", reče ona. "A naročito ne zbog tebe, Hamele."
Njen prkos podsećao je na prkos Jolande Dor, tamo u Kaprinoj kući: izgleda da je uvek postojala
neka žena koja se strastveno zalagala za život.
"A šta ćemo sa Šedvelom?" upita neko.
"Kako šta ćemo s njim?" odvrati pitanjem Apolina. "Želiš li ti da pođeš da ga ubiješ, Hamele?
Kupiću ti luk i strelu!"
Ova primedba izazva prekomernu buru smeha u pojedinim skupinicama, što samo još više raspali
opoziciju.
"Gotovo su nas istrebili, sestro", odgovori Hamel s krajnjim prezirom. "A ti baš nisi nešto naročito
plodna ovih dana."
Apolina raspoloženo odvrati na ovo bockanje.
"Želiš da me isprobaš?" upita ga ona.
Hamel prezrivo iskrivi usta kada začu šta mu predlaže.
"Imao sam ženu..." poče on.
Apolina koja je uživala da vređa druge, zatrese kukovima pred Hamelom izazvavši ga da pljune u
njenom pravcu. Trebalo je da zna šta će ona potom učiniti. Pljunula je i ona njega, samo mnogo tačnije.
Mada Apolinin projektil nije napravio neku veću štetu, uzvratio joj je kao da ga je ubola, bacivši se na nju s
besnim urlikom na usnama. Neko se isprečio između njih pre no što je uspeo da joj uputi udarac, tako da je
umesto nje pogodio mirotvorca. Ovaj napad okončao je svaku nadu da će daljnja rasprava biti civilizovana:
svi stadoše da viču i da se prepiru, dok su Hamel i onaj čovek razmenjivali udarce među prevrnutim
lancima. Razdvojio ih je Apolinin svodnik. Iako tuča nije trajala više od jednog minuta, obojica su zadobili
dosta udaraca i krv im je tekla iz usta i nosa.
Suzana je s bolom u srcu promatrala kako Nimrod pokušava da smiri situaciju. Bilo je toliko stvari o
kojima je želela da popriča sa Vrstom: bilo je problema koji bi se mogli rešiti uz pomoć njihovog saveta;

234
tajni - nežnih i teških - koje je želela s njima da podeli. Ali dok je situacija bila ovako prevrtljiva plašila se
da išta od toga pomene samo da ne doda ulje na vatru.
Hamel se okrenuo i pošao psujući Suzanu, Apolinu i sve koji su - kako je on to rekao, "bili na strani
tih govana". Nije otišao sam. Dvadesetak ih je pošlo s njim.
Posle ove erupcije niko više nije ni pokušavao da nastavi započetu debatu; susret je uspešno
prekinut. Niko više nije bio raspoložen za umerene odluke, niti će biti, bar dok ne prođe izvesno vreme.
Stoga je zaključeno da se preživeli raziđu i pritaje na neko sigurno mesto. Tek nekolicina je smatrala da im
neće biti teško da se stope sa ostalim stanovništvom. Sačekaće da prođe zima i da se odjeci nedavnih
događaj slegnu.

2.
Suzana se posle sastanka rastala sa Nimrodom, ostavivši mu adresu na kojoj će je naći u Londonu.
Bila je iscrpljena; morala je malo da se odmori.
Međutim, posle dve nedelje provedene kod kuće, zaključila je da će sigurno poludeti ako i dalje bude
pokušavala da stekne snagu ne radeći ništa, pa se vratila radu u ateljeu. Pokazalo se da je to bio mudar
korak. Problemi oko ponovnog uhodavanja u posao odvratili su joj pažnju od gubitaka i neuspeha koje je
doživela u poslednje vreme; sama činjenica da nešto stvara - makar to bili samo ćupovi i tanjiri - odgovarala
je potrebi da krene iz početka. Nikada ranije nije bila kao sada svesna mitskih asocijacija, koje je u sebi
nosila glina, njenog ugleda prve stvari, osnovne materije iz koje su oblikovani narodi iz bajki. Umela je da
napravi jedino ćupove, a ne i ljude, ali svetovi negde moraju da se začnu. Dosta vremena provodila je u
radu, a društvo su joj pravili samo radio i miris gline; nikako nije mogla potpuno da se oslobodi melanholije,
ali misli su joj ipak bile veselije no što je smela i da se ponada da će ikada ponovo biti.
Kada je čuo da se vratila u grad, Finegan se jednog poslepodneva pojavio na njenom pragu, doteran
kao i uvek, sa namerom da je pozove na večeru. Čudno joj je bilo da razmišlja o tome kako ju je čekao dok
je ona doživljavala tolike pustolovine; i dirljivo. Prihvatila je njegov poziv, i iznenađeno shvatila da se ovaj
put u njegovom društvu osećala mnogo lepše nego ikad ranije. Neposredan kao i uvek, ponovio joj je da su
stvoreni jedno za drugo i da bi trebalo smesta da se venčaju. Odgovorila mu je da se zarekla kako se nikada
neće udati za bankara.
Narednog dana poslao joj je cveće i ceduljicu na kojoj je pisalo da će se odreći svoje profesije. Od
tada su se redovno viđali. Njegova toplina i dobronamernost bili su savršena odbrana od mračnih misli koje
su joj se i dalje nametale kada je imala vremena da razmišlja.
Povremeno je tokom leta i rane jeseni stupala u vezu sa pojedinim članovima Vrste, mada je broj tih
susreta radi bezbednosti svela na najmanju moguću meru. Vesti su izgleda bile dobre. Mnogi od preživelih
vratili su se u blizinu domova svojih predaka i tamo pronašli niše.
Što je bilo još lepše, nigde nije bilo ni traga ni glasa ni od Šedvela ni od Hobarta. Kolale su glasine
da je Hamel podstakao potragu za Prodavcem, pa odustao kada nije uspeo da pronađe ama baš nikakav trag
koji bi ga odveo do njegovog sadašnjeg prebivališta. Što se tiče ostataka njegove vojske - onih Vidovnjaka
koji su prigrlili Prorokove vizije - oni su sami sebi odredili kaznu, jer kada su se probudili iz svog
jevanđelističkog košmara, shvatili su da su uništili sve što im je bilo drago.
Neki su zatražili oproštaj od sunarodnika i došli, posramljeni i očajni, na onaj sporan sastanak. Ostale
je, a te su se glasine pokazale kao tačne, obuzela takva tuga da su postali prestupnici. Neki su čak oduzeli
sebi život. Bilo je i onih, kako je čula - rođenih krvoloka među pripadnicima Vrste - koji su napustili bojno
polje ne žaleći ni zbog čega, i otišli u Kraljevstvo u potragu za novim nasiljem. Neće morati dugo da tragaju.
Ali osim glasina i pretpostavki, malo šta su imali da joj jave. Nastavila je da ponovo osmišljava stari
način života, dok su oni sebi stvarali novi. Što se tiče Kala, pratila je njegov oporavak preko jednog
pripadnika Vrste koji se pritajio u Liverpulu, ali nije s njim stupila u neposrednu vezu. Delimično se na to
odlučila iz praktičnih razloga: bilo je mudrije da se drže podalje jedno od drugog dok ne budu sigurni da je
neprijatelj nestao. Ali na tu njenu odluku uticala su i osećanja. Mnogo su zajedno doživeli, kako u Fugi tako
i van nje. Čak suviše da bi postali ljubavnici. Utkani svet ispunjavao je prostor između njih - još od samog
početka.
Ta činjenica pretvarala je u besmislicu svaku pomisao na život udvoje, ili građenje romantičnog
odnosa. Zajedno su proživeli i raj i pakao. Nema sumnje da je posle toga sve bilo banalno.
Verovatno je i Kal osećao isto, jer nije ni pokušao da stupi s njom u vezu. Mada to nije bilo
neophodno. Iako se nisu ni viđali ni razgovarali, osećala je da je stalno prisutan. Ona je bila ta koja je u

235
samom začetku osujećivala svaku mogućnost da između njih dođe do fizičke ljubavi i ponekad je zbog toga
žalila; ali ono što su sada delili predstavljalo je možda najveću želju svih ljubavnika: između sebe držali su
svet.

3.
Sredinom oktobra u svom je radu krenula u sasvim novom i potpuno neosobenom pravcu. Bez
ikakvog određenog razloga napustila je rad na tanjirima i činijama i okrenula se figurama. Ovim svojim
radovima nije privukla mnogo obožavalaca, ali su zadovoljili neke njene unutrašnje imperative koji se nisu
mogli prenebreći.
U međuvremenu, Finegan je počeo sve češće da je izvodi na večere i da joj šalje cveće, svaki put
kada bi ga odbila udvostručivši pažnju koju joj je do tada iskazivao. Sve joj se više činilo da je veći
mazohista nego što je to ranije mislila, jer se svaki put, pošto bi ga otpremila, ipak vraćao.
Od celog tog neobičnog razdoblja, od vremena kada je postala deo priče o Fugi, ovi meseci su na
izvestan način bili najčudniji, pošto se u njenoj glavi vodila bitka između iskustva stečenog u Utkanom svetu
i iskustva njenog sadašnjeg života, za pravo da se nazove stvarnim. Znala je da na taj način razmišljaju
Kukavice; da su oba stvarna. Ali njen um nije želeo da ih sjedini - a ni njoj da nađe mesto u njima. Kakve
veze je imala žena kojoj je Finegan izjavio ljubav - nasmejana Suzana sa glinom među prstima, sa ženom
koja je stajala licem u lice sa zmajevima? Počela je da žali što se tako dobro sećala tih mitskih trenutaka, jer
joj je posle njih bilo uvek muka zbog trivijalnosti njenog normalnog stanja.
Zbog toga je i obuzdavala menstrum, što i nije bilo mnogo teško. Nekada nepredvidiv, sada je bio
potpuno ukroćen; pretpostavljala je da je to posledica nestanka Fuge. Mada je nije sasvim napustio. Ponekad
je izgleda postajao nemiran, odlučio bi da se malo protegne, i to obično - a da to shvati trebalo joj je izvesno
vreme - u znak odgovora na neke znake koje je upućivala okolini. U Kraljevstvu su postojala mesta pod
nabojem; mesta na kojima je osećala proleće pod zemljom, kako žudi da izbije na površinu. Menstrum ih je
poznavao. U pojedinim slučajevima, za ta mesta znale su i Kukavice; posvećivali su ih što su bolje umeli u
svojoj kratkovidosti: crkvenim tornjevima i spomenicima. Međutim, isto toliko takvih mesta ostalo je
neprepoznato, tako da je prolazeći nekom neuglednom ulicom odjednom osetila grč u stomaku, i bi joj jasno
da je u njoj zakopana moć.
Tokom većeg dela života povezivala je moć sa politikom ili novcem, ali njeno skriveno ja znalo je da
moć nije samo to. Istinsku moć predstavljala je mašta: ona je stvarala takve preobražaje za kakve bogatstvo i
uticaj nikada nisu bili sposobni. Videla ju je na delu čak i kod Finegana. U nekoliko ga je prilika navela da
priča o svojoj prošlosti, naročito o detinjstvu, i primetila kako boje oko njegove glave postaju izrazitije i
sazrevaju, kao da pri tom zamišlja da se ponovo sjedinio sam sa sobom; da je postao kontinuum. U tim bi se
trenucima prisetila retka iz Mimine knjige:
Ono što je zamišljeno ne mora nikada biti izgubljeno.

4.
A onda, početkom treće nedelje decembra, sva krhka nada u bolja vremena odjednom se srušila.
Te je nedelje vreme postalo pasje. Ne da je bilo samo hladno, već je bilo hladno kao u Sibiru. Još
nije bilo snega, ali bilo je toliko hladno da nervni završeci nisu mogli tu hladnoću da razlikuju od vatre. I
dalje je radila u ateljeu, ne želeći da se odrekne stvaranja, mada je njena parafinska grejalica jedva uspevala
da zagreje prostoriju nešto iznad nule, tako da je morala da nosi dva džempera i tri para sokni. Ona to jedva
da je i primećivala. Nikada do sada nije bila toliko zaokupljena stvaranjem, oblikovanjem gline prema
onome što je videlo njeno unutrašnje oko.

A onda, bez ikakvog upozorenja, sedamnaestog, pojavila se Apolina. Večna udovica došla je
obučena od glave do pete u crno.
"Moramo da razgovaramo", rekla je čim su se vrata za njom zatvorila.
Suzana ju je povela do ateljea i ispraznila joj jednu stolicu u svom kršu. Međutim, ona je odbila da
sedne, stala je da se šeta po prostoriji, skrasivši se na kraju pored prozora čije je staklo bilo prošarano
mrazom, i zagledavši se kroz njega, dok je Suzana skidala glinu sa šaka.
"Da li te je neko pratio?" upita Suzana.
"Ne znam", odgovori ona. "Možda."
"Želiš li kafe?"

236
 "Prijalo bi mi nešto jače. Šta imaš?"
"Samo rakiju."
"Samo rakija je sasvim u redu."
Zatim je sela. Suzana pronađe bocu koju je čuvala za svoje povremene usamljeničke žurke i njome
gotovo napuni šoljicu. Apolina je iskapi, napuni po drugi put, a onda reče:
"Muče li te snovi?"
"Kakvi snovi?"
"Svi sanjamo", reče Apolina.
Prema onome kako je izgledala - uvelo bledo-žuto lice uprkos hladnoći, oči oivičene tamnim
krugovima - Suzana se pitala koliko dugo već nije spavala.
"Užasne snove", nastavi udovica, "kao da je kraj sveta."
"Koga sve muče takvi snovi?"
"Koga ne muče?" odvrati pitanjem Apolina. "Svi sanjaju isto. Istu zastrašujuću stvar."
Iskapila je šoljicu i po drugi put, a zatim dohvatila bocu sa police.
"Dogodiće se nešto grozno. Svi to osećamo. Zato sam došla."
Suzana ju je posmatrala dok je ponovo sipala rakiju, a u glavi su joj se oblikovala dva različita
pitanja. Prvo: da ti košmari možda ne predstavljaju neizbežan ishod užasa kroz koje su Vidovnjaci prošli, ili
je po sredi nešto više od toga? - ako je u pitanju ovo drugo - kako to da i nju ne muče?
Apolina je prekide u razmišljanju, pomalo zaplićući jezikom od rakije.
"Ljudi govore da je to Bič. Da je ponovo krenuo na nas, posle toliko vremena. Očigledno je svoje
prisustvo i prvi put obznanio na ovaj način. U snovima."
"Misliš da su u pravu?"
Apolina se trgnu sasuvši u grlo novu količinu rakije.
"Šta god da je, moramo se zaštititi."
"Predlažeš li ti to neku vrstu... napada?"
Apolina slegnu ramenima. "Ne znam", odvrati. "Možda. Većina ih je tako prokleto pasivna. Muka mi
je kada ih vidim kako čekaju da im stvari padnu s neba. To je mnogo gore nego kurvanje."
Zastala je i zabrinuto uzdahnula. Zatim je nastavila:
"Neki mlađi su utuvili u glavu kako bismo možda mogli da obnovimo Staru nauku."
"S kakvim ciljem?"
"Da bismo sredili Biča, razume se!" sreza ona, "pre no što on sredi nas."
"Kako procenjuješ naše šanse?"
"Gotovo su nikakve", progunđa Apolina. "Isuse, ne znam! Ovaj put bar znamo šta nam se sprema. I
to je nešto. Neki od nas vraćaju se na mesta gde postoji kolika tolika moć, da ispitamo možemo li iskopati
štogod korisno."
"Posle svih tih godina?"
"Ko broji?" upita ona. "Zanosi ne stare."
"A šta to tražimo?"
"Znake. Predskazanja. Ko zna."
Spustila je šoljicu i oteturala nazad do prozora, pokušavši šakom u rukavcici da izguli mraz i napravi
špijuna. Provirila je napolje, te zamišljeno nešto progunđala pre no što se ponovo začkiljila u Suzanu. "Znaš
šta ja mislim?" upita.
"Šta?"
"Mislim da nešto kriješ od nas."
Suzana ništa ne odgovori što natera Apolinu da ponovo progunđa.
"To sam i mislila", reče. "Smatraš da smo sami sebi najgori neprijatelji, a? Da nam ne treba poveriti
nikakve tajne?" Pogled joj je bio crn i sjajan. "Možda si u pravu", reče zatim. "Podlegli smo Šedvelovoj
predstavi, nije li tako? Bar neki od nas jesu."
"Ti nisi?"
"Nisam imala vremena", odvrati ona. "Čekao me posao u Kraljevstvu. Kada smo već kod toga, i sada
me čeka..." glas joj zamre. "Znaš, mislila sam da im svima mogu okrenuti leđa. Da mogu ne obraćati pažnju
na njih i biti srećna. Ali ne mogu. Na kraju... mislim da moram stati uz njih, neka mi je bog na pomoći."
"Tako smo blizu da sve izgubimo", reče Suzana.
"Već smo izgubili", ispravi je Apolina.

237
 "Ne baš sve."
Njen ispitivački pogled postade još oštriji; Suzana se borila sa željom da joj ispriča sve što se
dogodilo njoj i Kalu u Vrtlogu. Ali Apolinina procena bila je jača: nije im verovala ni kada im je trebalo
poveriti na čuvanje njihova vlastita čuda. Instikt joj je govorio da ono što je znala o Razboju još izvesno
vreme sačuva za sebe. I tako, umesto da joj ispriča celu priču, samo reče:
"Bar smo još živi."
Apolina koja je očigledno osetila da joj umalo nije sve rekla, i da se u poslednjem času suzdržala,
pljunu na pod.
"Slaba uteha", reče. "Primorani smo da kopamo po Kraljevstvu ne bismo li ušli u trag kakvom
zanosu. Bedno."
"Kako mogu da vam pomognem?"
Apolina ju je krajnje pakosno gledala; Suzana je nagađala da joj ništa ne bi bilo milije nego da
demonstrativno iziđe i ostavi ovu zastranelu Kukavicu.
"Nismo neprijatelji", reče Suzana.
"Zar nismo?"
"I sama znaš da nismo. Želim da učinim što god je u mojoj moći za vas."
"Tako bar kažeš", odvrati Apolina, ne baš ubeđena u to. Ponovo je skrenula pogled ka prozoru,
tražeći neku ljubaznu reč. "Poznaješ li dobro ovaj nesretni grad?" konačno upita.
"Dosta dobro."
"Znači možeš da se promuvaš unakolo? Tu i tamo."
"Mogu. Hoću."
Apolina iskopa iz džepa komad hartije iscepan iz neke sveske.
"Evo ti nekoliko adresa", reče.
"A gde ćeš ti biti?"
"U Solsberiju. Tamo se dogodio neki masakr, pre Tkanja. Jedan od najokrutnijih, u stvari; umrlo je
stotinu dece. Možda nešto nanjušim."
Njenu pažnju odjednom privukoše police na koje je Suzana odložila neke od svojih poslednjih
radova. Otišla je do njih, dok su joj se suknje vukle po prašini stvorenoj od gline.
"Zar nisi rekla da te ne muče snovi?" priupita ona.
Suzana osmotri niz figura. Toliko ih je već dugo izrađivala da je jedva bila svesna njihove snage, ili
pak dosledne opsesije koja se krila iza njih. Odjednom ih je videla drugim očima. Sve su to bile figure ljudi,
ali izobličene, kao da su se (ovu misao propratilo je bockanje po skalpu) nalazile u središtu vatre koja je sve
proždirala; uhvaćene u trenutku pre no što im je uništila lica. Kao i svi ostali njeni nedavni radovi, ove
figure nisu bile glazirane, već samo grubo urađene. Da to nije bilo stoga što njihova tragedija još nije bila
ispisana: što je predstavljala samo ideju u uzavrelom umu budućnosti?
Apolina skinu jednu od figurica i pređe prstom preko njenih iskrivljenih crta lica.
"Ti si sanjala otvorenih očiju", primeti ona, i Suzana sada više uopšte nije sumnjala da je u pravu.
"Sličnost je velika", reče udovica.
" S kim?"
Apolina vrati tragičnu masku na policu.
"Sa svima nama."

3. BEZ USPAVANKI

1.
Kal je spavao sam kada mu se prvi put javio košmar.
Počeo je na Venerinoj planeti; lutao je onuda i čekao da se svakog časa sruši. Ali sa tim užasnim
predznanjem, da će doći do neke nesreće, za koje je potvrdu pronašao u snovima, znao je da ne bi bilo
mudro sklopiti oči i zaspati. Umesto da to učini, ostao je da stoji na toplom tlu dok su se oko njega kretali
oblici koje kao da je obasjavalo sunce, mada je ono već bilo zašlo za planinu. U blizini je plesao jedan
muškarac, u suknjama od naizgled živog materijala; iznad njega letela je devojka, vukući za sobom miris
svoga pola; u visokoj travi parili su se ljubavnici. Jedan od njih je kriknuo, nije se znalo da li od
zadovoljstva ili usled uznemirenosti nečim, a narednog trenutka on je već trčao padinom, bežeći pred nečim
ogromnim i nemilosrdnim.

238
 Počeo je da viče dok je trčao, kako bi upozorio ljubavnike, devojku-pticu i plesača, na užas koji je
krenuo sve da ih uništi, ali glas mu je bio jadan i slabašan - mišji - a već u sledećem trenu trava oko njega
počela je da tinja. Zagrljena tela buknula su pred njegovim očima; tren kasnije devojka je pala sa neba, pa je
i njeno telo progutala opaka vatra. Ponovo je zavikao, ovaj put sav užasnut, pokušavši da preskoči
pojedinačne plamičke koji su napredovali u njegovom pravcu. Ali nije bio dovoljno hitar. Pete mu je
zahvatila vatra, tako da je osetio dok je trčao kako mu toplota plazi uz listove.
Dodatnu brzinu crpeo je iz urlanja, a onda odjednom Venerina planina je nestala, i on je trčao
ulicama koje je poznavao još iz detinjstva. Bila je noć, ali lampe duž ulice bile su razmrskane, a kamenje iz
kaldrme raspuknuto tako da se kretao krajnje nesigurno.
Progonitelj je i dalje hitao za njim, prateći smrad njegovih ugljenisanih peta.
Znajući da će ga stići ako mu pruži još malo vremena, stao je u trku da traži mesto na koje bi se
mogao skloniti, ali sva vrata - čak i ona na kućama prijatelja iz detinjstva - bila su zakovana, a prozori
zamandaljeni letvama.
Niotkuda pomoći. Preostalo mu je jedino da nastavi da trči, u uzaludnoj nadi da će čudovištu privući
pažnju neki izazovniji plen.
Za oko mu zapade uski prolaz i on iznenada skrenu. Zavio je prvo za jedan, pa za drugi ugao. Ispred
njega se isprečio zid od cigala, a u njemu vrata kroz koja se on istog časa stuštio. Tek je tada shvatio kuda ga
je to njegov neizbežni put doveo.
Odmah je prepoznao dvorište, iako je zid sada bio dvaput viši nego kada je poslednji put bio ovde, a
kapija kroz koju je pre samo jednog trenutka prošao, sama se zaključala. Bilo je to stražnje dvorište Mimi
Lašenske. Jednom, u nekom drugom životu, stajao je na tom zidu, preturio se i konačno pao sa njega u raj.
Ali sada u tom dvorištu nije bilo ćilima, niti bilo čega drugog, ni ptice ni čoveka, koji bi ga utešili.
Obreo se tu sam, a oko njega samo četiri senkovita ugla dvorišta. Sakrio se u jednom od uglova i čučnuo.
Pete više nije osećao, ali zato je osećao da ga obuzima sve veća panika; povraćalo mu se od straha.
Čudovište se približavalo. Namirisao je toplotu njegove kože. To nije bila toplota života - niti znoja
ili daha - već suve, mrtve vatre; drevna, nemilosrdna; peć u kojoj je moglo da se kremira svo dobro ovog
sveta. A bila mu je blizu. S druge strane zida.
Zadržao je dah. Osećao je sve veći bol u bešici. Gurnuo je šake među noge, obuhvativši njima svoju
muškost, tresući se od straha. Neka ode, molio se tami, u sebi: nateraj ga da me ostavi na miru i od sada pa
nadalje biću najbolji na svetu: kunem se da hoću.
Iako se uopšte nije nadao da će ga snaći tolika sreća, njegova je molba uslišena, i ono što se nalazilo
s druge strane zida odustalo je od daljnje potere i povuklo se. Raspoloženje mu se malo popravilo, ali ostao
je sklupčan u uglu dok mu usnuli razum nje rekao da se neprijatelj konačno povukao. Tek tada se usudio da
ponovo ustane, dok su mu zglobovi pucali.
Više nije mogao da se ne obazire na pritisak u bešici. Okrenuo se ka zidu i otkopčao šlic. Cigla je
bila topla od prisustva onog stvorenja, tako da je cvrčala dok ju je zalivao mokraćom.
Iznenada, usred mokrenja, pojavilo se sunce i obasjalo dvorište. Ne, to nije bilo sunce. Bio je to
njegov progonitelj koji se podigao iznad zida; glava mu je bila toplija od stotinu sunaca u podne, a čeljust-
pečnica razjapljena.
Nesposoban za bilo šta drugo ostao je da zuri u to lice, mada je bilo izvesno da će ga ono oslepeti.
Ugledao je dovoljno očiju za ceo jedan narod, gusto poređanih jedne uz druge, na velikim točkovima, sa
izvučenim nervima, nalik na sjajne niti uvezanim u čvorove u stomaku stvorenja. Bilo je tu još mnogo čega,
ali samo to je uspeo da ugleda pre no što se zapalio od glave do nokta na nožnom palcu.
Stao je da vrišti.
Kada se prolomio njegov krik, dvorišta je nestalo i on je ponovo putovao Venerinom planinom, samo
sada nije gazio po zemlji i stenju već po telima i kostima. Preleteo je preko vlastitog tela, njegova tvar
postala je svet, a on je goreo, goreo da nestane. Njegov krik predstavljao je krik zemlje, a on je postajao sve
jači i jači dok i on i ona nisu bili progutani.
Suviše!
Iznenada se probudio i shvatio da sklupčan leži u sredini kreveta, da se u agoniji sna vezao u čvor.
Toliko se oznojio da bi i onu vatru znojem sigurno ugasio.
Ali ne. Ona je nastavila da gori u njegovom umu još nekoliko minuta; i dalje je bila veoma sjajna.

2.

239
 Znao je da je to nešto više od košmara; to što je doživeo imalo je snagu vizije. Posle te prve posete,
ostatak noći prespavao je bez snova, a onda se košmar javio opet i opet, narednih noći. Pojedinosti su bile
neznatno izmenjene (druga ulica, drugačija molitva), ali u osnovi bilo je to isto upozorenje; ili proročanstvo.
Nekoliko dana je imao mir, a onda je usnuo četvrti san, ali ovaj put je Džeraldina bila s njim. Mada
je na sve moguće načine pokušala da ga probudi - on je zavijao, kako je rekla - i nije se budio dok se san nije
završio. Tek tada je otvorio oči i ugledao je kako upaničeno jeca.
"Mislila sam da umireš", rekla mu je, a on joj je napola poverovao; razmišljao je o tome kako mu
srce neće još dugo moći da izdrži te užase.
Vizija nije obećavala samo njemu smrt; već i svim ljudima na Venerinoj planini koji kao da su
naseljavali samu njenu suštinu. Približavala se neka katastrofa koja će zatrti i ono nekoliko Vidovnjaka koji
su preživeli; a koji su mu, na neki svoj način, bili bliski kao i vlastito telo. To mu je poručivao san.

Celog novembra plašio se da usni, jer nije znao šta će mu san doneti. Noći su postajale sve duže,
količina svetlosti manja. Kao da je i godina tonula u san i počela da se oblikuje u umu noći koja će slediti
tvar njegovog sna. Prve nedelje decembra, kada su košmari počinjali čim bi sklopio oči, postalo mu je jasno
da mora da razgovara sa Suzanom. Morao ju je pronaći i reći joj šta je sve video.
Ali kako? Pismo koje mu je uputila bilo je sasvim jasno: ona će stupiti s njim u vezu kada to bude
bezbedno. Nije imao njenu adresu, niti telefonski broj.
U očajanju, okrenuo se jedinom izvoru inteligencije koji je verovao u čuda.
Pronašao je podsetnicu Virdžila Gluka i pozvao ga telefonom.
Niko se nije javio.

4. SVETILIŠTE SMRTNOSTI

1.
Narednog dana posle Apolinine posete - dok su polarni uslovi polako zahvatali celu zemlju, a
temperatura iz sata u sat bivala sve niža - Suzana je izišla da obiđe mesta sa popisa. Već na prvom koraku
doživela je razočaranje: kuću koju je došla da vidi, kao i one oko nje, upravo su počeli da ruše. Dok je
proučavala kartu u želji da proveri da li je na pravoj adresi, jedan od radnika odvoji se od zapaljenih krovnih
greda na koje je pazio i došeta do nje.
"Nema šta da se vidi", reče. Lice mu je poprimilo izraz odvratnosti koji ona nije umela da protumači.
"Da li se ovde nalazio broj sedamdeset dva?" upita ona.
"Ne izgledate mi kao da ste od onih", odvrati on.
"Izvinite, ali ja..."
"Koji dolaze da gledaju."
Ona odmahnu glavom. Izgleda da je shvatio da je u nečemu pogrešio, pa mu je izraz lica smekšao.
"Niste ovamo došli da vidite kuću ubistva?" upita on.
"Kuću ubistva?"
"Ovde je to kopile ubilo svoje troje dece. Cele nedelje dolazili su ljudi, skupljali cigle..."
"Nisam znala."
Međutim, nejasno se prisetila mračnih naslova: jedan očigledno normalan čovek - i brižni otac -
pobio je decu na spavanju; zatim je ubio i sebe.
"Moja greška", reče radnik koji je nadzirao vatru. "Nije mi išlo u glavu da su neki od tih ljudi došli
po suvenire. To je neprirodno."
On se namršti, okrenu i vrati svojim dužnostima.
Neprirodno. Na isti način je i Violeta Pamfrej osudila Miminu kuću u Ulici Tuge; Suzana to nije
mogla da zaboravi. "Pojedine kuće", rekla je, "nisu sasvim prirodne." Bila je u pravu. Možda su deca koja su
ovde umrla bila žrtve tog nekakvog neusredsređenog straha; njihov ubica bio je ili podstaknut željom da ih
zauvek zaštiti od sila koje je osećao da deluju u njegovoj maloj sferi, ili je vlastiti strah sprao njihovom
krvlju. Šta god da je bilo po sredi, nije imalo smisla da se zadržava pošto nije umela da čita dimne signale
niti da odgonetava znamenja iz krša.

2.

240
 Drugo mesto sa popisa nalazilo se u samom središtu grada i nije predstavljalo ni zgradu ni neki
porušeni objekat, već je to bila crkva posvećena svecima Filomenu i Kaliktusu za koje nikada ranije nije
čula. Verovatno su to bili neki manje važni mučenici. Bila je to zgrada bez ikakvog šarma, sagrađena od
crvene cigle i kamena, sa svih strana ograđena novim kancelarijskim zdanjima, kao i malim pratećim
grobljem punim otpadaka i zaboravljenim. Na svoj način ni ovo mesto nije obećavalo ništa više no ruševine
ubičine zgrade.
Ali pre no što je uopšte prešla preko praga, menstrum ju je upozorio da je ovo jedno od nabijenih
mesta. Unutra se pokazalo da je instinkt nije prevario: iz hladne i nezanimljive ulice stupila je u raj za
tajanstvenosti. Nije bilo neophodno da bude vernik pa da svetlost sveća i miris tamjana na nju ostave snažan
utisak; isto bi se osećala da u njoj nije bilo slike Madone i malog Hrisa. Da li je priča o njima spadala u
istoriju ili mit, to je bilo akademsko pitanje; tako ju je Fuga naučila. Jedino je bilo važno koliko glasno joj se
slika obraćala, a danas je u njoj pronašla nadu u rođenje i transcendenciju koje su bile potrbne njenom srcu.
Desetak ljudi sedelo je u klupama - neki su molili, a neki samo sedeli u želji da se opuste. Kako ne bi
narušila njihovu meditaciju trudila se da hoda što je tiše mogla, razume se koliko joj je to kameni pod
dozvoljavao, uputivši se duž jedne od bočnih lađa prema oltaru. Dok se približavala ograđenom prostoru
pred oltarom osetila je prisustvo moći, kao da ju je neko sve vreme pratio pogledom. Nijedan od vernika nije
gledao u njenom pravcu. Ali kada se ponovo okrenula ka oltaru, tlo pod njenim nogama izgubilo je čvrstinu,
zatim potpuno nestalo, a ona je ostala da stoji u vazduhu i zuri u lavirintsku utrobu svetog Filomena pod
sobom. Ispod nje nalazile su se katakombe; a u njima moć.
Vizija je potrajala samo dve do tri sekunde, a onda je prethodno zatreperivši nestala, ostavivši je da
se čvrsto drži za ogradu dok se nije oslobodila vrtoglavice koju joj je ona donela. Zatim se osvrnula oko sebe
tražeći vrata koja će je odvesti u kriptu.
Koliko je mogla da vidi, postojala su samo jedna, levo od oltara. Popela se uz nekoliko stepenika i
krenula ka tim vratima kada se ona otvoriše i iziđe jedan sveštenik.
"Mogu li vam pomoći?" upita on, udostojivši je osmehom tankim poput hostije.
"Želim da vidim kriptu", reče ona.
Osmeha nestade. "Ovde nema nikakve kripte", odvrati on.
"Ali ja sam je videla", nastavi ona, primorana da bude netaktična jer se menstrum uzburkao u njoj
dok je prolazila ispod Hristovog pogleda izneverivši je svojim nestrpljenjem.
"E pa, ne možete dole. Kripta je zapečaćena."
"Moram", reče mu ona.
Žar kojim je navaljivala da udovolji njenoj molbi natera ga se zagleda u nju drugačijim pogledom.
Kada je ponovo progovorio glas mu se pretvorio u zaplašeni šapat.
"Nisam ovlašćen", reče.
"Ja jesam", odvrati ona, a taj odgovor ne stiže iz njene glave, već iz stomaka.
"Zar ne biste mogli da pričekate?" promrmlja on. Tim je rečima pokušao poslednji put da je namoli
da odustane, ali kada se nije udostojila ni da mu odgovori, sklonio se u stranu i dozvolio joj da uđe u
prostoriju iza njega.
"Želite da vam ja pokažem?" upita on jedva čujnim glasom.
"Da."
Poveo ju je do zavese koju je potom razmaknuo. Ključ se nalazio u bravi. Okrenuo ga je i otvorio
vrata. Vazduh koji ih je odozdo zapahnuo bio je suv i ustajao, a stepenište pred njom strmo; ali ona se nije
uplašila. Poziv koji je osećala da odozdo stiže do nje nagovarao ju je, šaputavo je hrabreći. Nisu ulazili u
grob. A ako i jesu onda su mrtvima u njemu na umu bile i druge stvari pored trulenja.

3.
Kada je na trenutak ugledala lavirint ispod crkve nije razabrala da se on nalazi tako duboko ispod tla.
Svetlost iz krstionice ubrzo je zamrla pošto se stepenište vijugavo spuštalo. Posle dvadesetak stepenika više
uopšte nije mogla ni da nazre svog vodiča.
"Koliko još ima", upita ga.
U tom trenutku on upali šibicu i prinese je fitilju sveće. Plamen se nevoljno rasplamsa u razređenom
vazduhu, ali ipak je pri njegovoj lelujavoj svetlosti uspela da vidi svećenikovo zastrašeno lice što ga je
okrenuo prema njoj. Iza njega su se nalazili hodnici koje je prvi put ugledala odozgo, duž kojih su se nizale
niše.

241
 "Nema ovde ničega", reče on pomalo tužno. "Nema više."
"Ipak mi pokažite."
On žurno klimnu kao da više nije imao snage da joj se opire i povede je duž jednog prolaza, noseći u
ruci sveću. Sada je tek videla da su sve niše zauzete: kovčezi su bili nagomilani od poda do tavanice. Dosta
prijatan način da se raspadaš, pretpostavi ona, obraz uz obraz sa sebi ravnima. Sama pristojnost ovog prizora
doprinela je upečatljivosti onoga s čime se potom suočila, kada je na kraju tog prolaza sveštenik otvorio
jedna vrata i - propustivši je ispred sebe - rekao:
"Ovo ste došli da vidite, zar ne?"
Zakoračila je unutra; a on za njom. Prostorija u koju su ušli bila je tako velika da slabašni plamen
sveće nije mogao celu da je osvetli. Ali ovde očigledno nije bilo kovčega. Već samo kostiju - i to na hiljade
kostiju koje su prekrivale svaki pedalj zidova i tavanice.
Sveštenik pređe preko prostorije i svojom svećom pripali dvanaest drugih koje su sačinjavale veliki
svećnjak od bedrene kosti i lobanje. Što je plamen postajao jači to je bivalo jasnije ovo ambiciozno
ustrojstvo sačinjeno od kostiju. Ostaci stotine ljudskih bića upotrebljeni su za spravljanje ogromnih
simetričnih crteža; barokne konfiguracije od potklolenica i rebara sa gomilama lobanja u središtu: gizdavi
mozaici od kostiju stopala i prstiju ukrašeni zubima i noktima. Sve je to izgledalo mnogo sablasnije nego što
je u stvari bilo, jer je tako brižno izvedeno; predstavljalo je delo nekog morbidnog genija.
"Kakvo je ovo mesto?" upita ona.
On se zbunjeno namršti.
"Znate vi dobro šta je to. Svetilište."
"...svetilište?
On krenu ka njoj.
"Niste znali?"
"Ne."
Lice mu istog časa preplaviše bes i strah. "Lagali ste mi!" reče, a od njegovog glasa sveće zatreptaše.
"Rekli ste da znate..." U to je ščepa za ruku. "Gubite se odavde", zatraži on, i stade da je vuče nazad prema
vratima. "Vi ste uljez..."
Povredio ju je. Jedva je uspevala da zadrži menstrum da mu ne vrati milo za drago. Ali nije bilo
potrebe, jer sveštenik odjednom skrenu pogled sa nje ka svećama. Plamenovi su se rasplamsali i stali divlje
da trepere. On je pusti i poče natraške da se povlači ka vratima Svetilišta, dok su nepostojani plamenovi
postajali sve užareniji. Kratko podšišana kosa mu se bukvalno nakostrešila; jezik mu je ispao iz otvorenih
usta, i on više nije bio u stanju da pusti glasa od sebe.
Njegov strah nije zahvatio i nju. Šta god da se događalo u ovoj odaji, osećala je da je dobro po nju;
kupala se u energijama koje su se oslobodile u vazduhu oko njene glave. Sveštenik je stigao do vrata i već je
jurio niz prolaz ka stepeništu. Za to vreme kovčezi su počeli da čangrljaju u svojim nišama od cigli, kao da
su njihovi sadržaji želeli da ustanu i pozdrave dan što je svanjivao u Svetilištu. Njihovo bubnjanje samo je
doprinelo žaru onoga to se pred njom odvijalo. U središtu odaje počelo je da se pojavljuje neko obličje,
stvarajući se od prašine uzete iz vazduha i krhotina kostiju razbacanih po podu. Suzana je mogla da oseti
kako čupka mrvice s njenog lica i ruku, i pridodaje ih sebi. Nije u pitanju bio jedan oblik, primeti ona, bila
su tri; središnja prilika nadnosila se nad njom. Zdrav razum bi joj možda naložio da se povuče, ali koliko
god to zvučalo neverovatno, ona se, iako sa svih strana okružena smrću, osećala bezbednijom nego ikad
ranije u životu.
To osećanje lagodnosti nije je napuštalo. Prašina ispred nje kretala se u nekom laganom plesu za koji
se pre moglo reći da smiruje nego da razdražuje; dva bočna obličja zanemarila su svoje daljnje stvaranje pre
no što su postala koherentna i slila se u središnju priliku kako bi doprinela njenoj čvrstoći. Čak i posle toga
ona je ostala samo duh od prašine koji je velike napore ulagao da se ne rasprši. Ali u crtama lica koje se
pomaljalo, Suzana je uočila tragove Imakolate.
Čuvarka vlastitog svetilišta - vračara nije mogla da nađe prikladnije mesto za sebe. Oduvek je
osećala strast prema smrti.
Sveštenik se patio da izgovori molitvu u prolazu ispred odaje, a siva, sjajna mrlja koja je visila u
vazduhu ispred Suzane nije se ni pokrenula. Na njenom licu primećivale su se crte sve tri sestre. Hagina
senilnost; Magdalenina senzualnost; Imakolatina upadljiva simetrija. Mada se činilo nemogućim ujediniti
sve to u jedno, sinteza je bila uspešna; sklapanje braka između suprotnosti samo je povratilo finoću i

242
podarilo veću savitljivost ovoj tananoj konstrukciji. Suzani se činilo da bi je mogla rasprštiti kada bi samo
malo jače počela da diše.
Zatim se začuo glas. Bar je on bio samo Imakolatin, ali sada je posedovao blagost koja mu je ranije
nedostajala. Možda je u njemu sada čak bilo tananog humora?
"Drago nam je što si došla", reče ona. "Hoćeš li reći Adamovcu da se udalji? Ti i ja imamo neka
posla."
"Kakvog posla?"
"To on ne treba da čuje", reče duh od čestica. "Molim te. Pomozi mu da ustane, hoćeš li? I reci mu
da nije počinjena nikakva šteta. Ti su ljudi tako sujeverni..."
Učinila je ono što je Imakolata od nje tražila: uputila se niz hodnik u kome je bubnjalo do mesta na
kome se čovek šćućurio i podigla ga na noge.
"Mislim da bi bilo bolje da odete", reče mu ona. "Gospa tako želi."
Sveštenikov pogled govorio joj je da tom čoveku stvarno nije dobro.
"Sve ovo vreme..." poče on. "... nikada nisam odistinski verovao."
"Sve je u redu", umirivala ga je ona. "Nije počinjena nikakva šteta."
"Idete li i vi?"
"Ne."
"Ne mogu se vratiti po vas", upozori je on, dok su mu niz obraze tekle suze.
"Shvatam", odvrati Suzana. "Samo vi idite. Ja sam bezbedna."
Nije morala više da ga nagovara, odmah je strugnuo uz stepenice poput zeca. Ona se vratila niz
prolaz - kovčezi su i dalje čangrljali - da se suoči sa ženom.
"Mislila sam da si mrtva", reče kada je stigla pred nju.
"Šta to znači biti mrtav?" odvrati pitanjem Imakolata. "Reč koju Kukavice upotrebljavaju kada telo
posustane. To nije ništa, Suzana; i ti to znaš."
"Zašto si onda ovde?"
"Došla sam da ti vratim dug. Tamo u Hramu, pridržala si me da ne padnem, ili si možda zaboravila?"
"Nisam."
"Nisam ni ja. Tolika ljubaznost se ne može prenebreći. Sada to shvatam. Sada mnoge stvari shvatam.
Jesi li videla kako sam se ponovo ujedinila sa svojim sestrama? Zajedno smo onakve kakve nikad nismo
mogle biti dok smo bile razdvojene. Jedinstven um, tri u jednoj. Ja sam mi; i mi uviđamo svoju pakost i
žalimo što smo bile takve."
Suzana je sasvim lako mogla da posumnja u ovo neverovatno priznanje da nije bilo menstruma koji
joj se prelivao iz očiju i grla i potvrđivao da govori istinu. Utvaru pred njom - i moć koja je stajala iza nje -
nije izjedala mržnja. Ali šta je onda imala na umu?; to je bilo pravo pitanje. Nije morala da joj ga postavi;
njen je to um znao.
"Došla sam da te upozorim", reče.
"Na šta? Na Šedvela?"
"On je samo deo onoga s čim ćeš se uskoro suočiti, sestro. Samo delić toga."
"Da li je o Biču reč?"
Fantom zadrhta pri pomenu tog imena, mada se u svom stanju nalazio van domašaja sličnih
opasnosti. Suzana nije čekala da dobije potvrdan odgovor. Šta joj je drugo preostalo nego da poveruje u
najgore.
"Ima li Šedvel kakve veze sa Bičem?" upita ona.
"On ga je oživeo."
"Zašto?"
"Misli da je zatrovan magijom", odvrati prašina. "Da mu je magija potkupila njegovu nevinu dušu
prodavca. Sada se neće smiriti dok ne uništi sve one koji su u stanju da stvaraju zanose."
"A Biča želi da iskoristi kao oružje?"
"Bar on veruje da je tako. Istina bi mogla biti mnogo... složenija."
Suzana pređe dlanom preko lica, tragajući za najpogodnijim pitanjima. Na površinu ispliva jedno
sasvim jednostavno:
"Kakvo je stvorenje taj Bič?"
"Odgovor bi mogao biti povod za novo pitanje", rekoše sestre. "On misli da se zove Uril."
"Uril?"

243
 "Anđeo."
Suzana se umalo noje nasmejala na ovu besmislicu.
"Pošto je pročitao Bibliju, počeo je da veruje u to."
"Ne pratim te."
"Većina ovoga prevazilazi moći i našeg razumevanja, ali reći ćemo ti on što znamo. To je duh.
Nekada je čuvao mesto gde se nalazila magija. Vrt, govorili su neki, mada i to može biti samo još jedna
izmišljotina."
"Zašto bi on želeo da zatre Vidovnjake?"
"Oni su tamo stvoreni, u tom vrtu, i tamo su čuvani od očiju Čovečanstva, jer su posedovali zanose.
Ali pobegli su iz njega."
"A Uril?"
"...ostao je sam da čuva prazno mesto. Vekovima."
Suzana uopšte nije bila ubeđena u sve ovo, ali želela je da čuje celu priču.
"Šta se dogodilo?"
"Poludeo je, kao što to mora da se dogodi svakom robu dužnosti koji ostane bez novih uputstava.
Zaboravio je ko je, i sa kakvim se ciljem tu nalazi. Znao je samo za pesak, zvezde i prazninu."
"Trebalo bi da shvatiš..." poče Suzana. "Teško mi je da poverujem u sve to, pošto nisam Hrišćanka."
"Nismo ni mi" rekoše tri u jednoj.
"Ali i dalje misliš da je priča istinita?"
"Da, verujemo da u njoj ima istine."
Ovaj odgovor je ponovo natera da se seti Mimine knjige i svega što se u njoj nalazilo. Dok nije ušla
u njene stranice, kraljevstvo bajki ličilo joj je na dečju igru. Ali kada se suočila sa Hobartom u šumi njihovih
zajedničkih snova, naučila je nešto novo. Unutar te priče postojala je istina: zašto to ne bi bio slučaj i sa
ovom? Razlika je bila u tome što je Bič naseljavao isti fizički svet kao i ona. Nikakvu metaforu niti san; već
stvarnost.
"Znači zaboravio je ko je", obrati se ona fantomu. "Kako se onda ponovo setio?"
"Možda i nije", reče Imakolata. "Ali njegov su dom pre stotinu godina pronašli ljudi koji su tragali za
Edenom. U njihovim je glavama pročitao priču o rajskom vrtu i prisvojio je, bez obzira na to da li je ona
odgovarala istini ili ne. Pronašao je i ime. Uril, plamen božji. Duh koji je stajao na kapiji izgubljenog
Edena..."
"A da li je to bio Eden? To mesto koje je čuvao?"
"Ni ti ne veruješ više u to no ja. Ali Uril veruje. Kakvo god da mu je pravo ime - ako ga uopšte ima -
ono je zaboravljeno. Veruje da je anđeo. Kako stvari stoje, on to i jeste."
Suzani se učini da ova zamisao na izvestan način ima smisla. Ako je ona u snu o knjizi verovala da je
zmaj, zašto nešto izgubljeno u ludilu ne bi prisvojilo ime jednog anđela?
"Pobio je one koji su ga otkrili, razume se..." nastavila je Imakolata "... a zatim krenuo u potragu za
onima koji su mu pobegli."
"Za Porodicama."
"Ili njihovim potomcima. Gotovo ih je sve satro. Ali bili su pametni. Iako nisu shvatali moč koja ih
je progonila, znali su kako da se sakriju. Ostalo ti je poznato."
"A Uril? Šta je on učinio kada su Vidovnjaci nestali?"
"Vratio se u svoju tvrđavu."
"Do Šedvelovog dolaska."
"Do Šedvelovog dolaska."
Suzana je nekoliko trenutaka razmišljala o ovome, a zatim postavila pitanje koje se samo nametnulo.
"Šta je sa Bogom?"
Tri u jednoj se nasmejaše, a njihove čestice napraviše salto.
"Nije nam potreban Bog da ovo osmislimo", reče ona. Suzana nije bila sigurna da li to ona govori u
svoje ime, ili i u njeno. "Ako je i postojao Prvi uzrok, sila čiji je deo i taj Uril, zaboravio je na svog
stražara."
"Pa šta ćemo sad?" upita Suzana. "Priča se o ovlađivanju Starom naukom."
"Da, čula sam..."
"Može li ga to poraziti?"
"Ne znam. U svoje vreme izvodila sam neka čuda koja bi ga mogla raniti."

244
 "Pomozi nam onda."
"To je van naše moći, Suzana. I sama vidiš u kakvom smo stanju. Ostali su samo prah i snaga volje
koji će naseljavati Svetilište u kome su nas štovali, dok Bič ne dođe da ga uništi."
"Ubeđena si da će to učiniti?"
"Ovo Svetilište je sveto za magiju. Šedvel će dovesti Biča ovamo i uništiti ga već prvom prilikom. A
mi nismo u stanju da se branimo. Možemo te samo upozoriti."
"Hvala ti i na tome."
Utvara poče da se talasa iscrpevši gotovo svu snagu koja ju je držala na okupu.
"Znaš, nekada smo..." reče Imakolata, "imali takve zanose." Prah od koga se sastojala počeo je da se
raspršuje, a krhotine kostiju da padaju na tle. "Kada je svaki dah bio magičan; tada se ničega nismo bojali."
"Možda će to vreme ponovo doći."
Za svega nekoliko sekundi njih tri postadoše tako proređene da ih je jedva razaznavala. Ali glas se
zadržao još malo kako bi dodao:
"Sada je u tvojim rukama, sestro..."
A onda nestadoše.

5. GOLI PLAMEN

1.
Kuća u kojoj je Mimi Lešenski provela preko pola veka prodata je dva meseca posle njene smrti.
Zbog njenog ofucanog stanja, novi vlasnici kupili su je budzašto i utrošili nekoliko nedelja mukotrpnog rada
da bi je modernizovali pre no što se usele. Ali ni novac ni vreme koje su utrošili nisu moli da ih ubede i da
ostanu. Nedelju dana kasnije na vrat na nos su otišli, tvrdeći da kuću posećuju duhovi. Pominjali su i neke
osećajne ljude koji su ih gledali, kao i prazne sobe koje su režale; zatim nevidljiva obličja s kojima su se
dodirivali u polumračnim prolazima; i, možda najgore od svega, prodoran miris mačaka koga nikako nisu
mogli da se oslobode ma koliko ribali daske.
Pošto je jednom ostao prazan, broj osamnaest u Ulici Tuge više nije dobio nove stanare. Trgovina
nekretninama u tom delu grada nije bila baš razgranata, a i glasine koje su se pronosile unaokolo o toj kući
uspele su da rasteraju nekolicinu potencijalnih kupaca. Na kraju su je zaposeli nametljivci koji su za samo
šest dana boravka u njoj upropastili veliki deo onoga što su prethodni vlasnici popravili. Susedi su
pretpostavljali da se tamo bez prestanka održava orgija koja je iznenada prekinuta usred šeste noći, a stanari
nestali pre narednog jutra i to u žurbi, ako je suditi po gomili sitnica koje su ostavili na stepeništu.
Posle toga u kući niko više nije stanovao, niti legalno niti ilegalno, tako da nije dugo potrajalo, a broj
osamnaest je postao meta novih ogovaranja. Kuća je jednostavno postala svima trn u oku: prozori su ostali
zamandaljeni, a boja je nastavila da se ljušti.
Tako je to potrajalo sve do one noći u decembru. Ono što će se te noći dogoditi potpuno će izmeniti
izgled Ulice Tuge i osigurati da kuća u kojoj je Mimi Lašenski proživela usamljenu starost nikada više ne
nađe nove stanare.

2.
Da je Kal video pet prilika koje su te noći ušle u broj osamnaest, sigurno u prvi mah ne bi prepoznao
u njihovom vođi Balma de Bona. Kosa igrača na konopcu bila je tako kratko podšišana da se jedva videla;
lice mršavo, izraz ukočen. Možda je još teže bilo prepoznati Tolera koga je Kal poslednji put video kako
sedi na konopcu u Zvezdanpotokovom polju. Tolerove ambicije da postane dobar igrač na konopcu iznenada
su se izjalovile nekoliko časova posle tog susreta, kada je dopao šaka Prorokovim ljudima. Polomili su mu
noge, razbili glavu, i ostavili ga misleći da je mrtav. Bar je preživeo. Zvezdanpotokov treći učenik, Galin,
poginuo je te noći u uzaludnom pokušaju da spreči obeščašćivanje Polja svog gospodara.
De Bonu je palo na pamet da poseti kuću Mimi Lašenski u kojoj je Tkanje dugo boravilo, u nadi da
će u njoj pronaći neki džep Stare nauke kojom bi mogli da se naoružaju protiv približavajuće kataklizme.
Pored Tolera imao je još troje saučesnika u ovom preduzetništvu: Baptistu Dolfi čiji je otac ubijen u
Kaprinoj kući; njenog ljubavnika Otisa Boa; i devojku koju je prvi put sredo u Bez-premca dok je sedela na
dasci prozora sa papirnatim krilima. Ponovo ju je sreo na Venerinoj planini u snu koji su mu podarile
prisutnosti, i ona ga je upoznala sa svetom hartije i svetlosti koji su ga spasli od zapadanja u nepovratno
očajanje u časovima koji su usledili. Zvala se Lea.

245
 Od njih petoro ona je najviše znala o zanosima; i bila najosetljivija na njihovo prisustvo. Zato su
upravo nju izabrali da ih vodi kroz kuću Mimi Lašenski u potrazi za odajom u kojoj je nekada boravio
Utkani svet. Povela ih je stepeništem u prednju sobu na drugom spratu.
"Ova kuća je puna odjeka", reče ona. "Neki potiču od Čuvarke; neki od životinja. Potrebno je dosta
vremena da se razdvoje..." Spustila se na kolena u sredini sobe i položila šake na pod. "... ali Tkanje ovde
leži, u to sam sigurna."
Otis se uputi do mesta na kome je klečala. I on čučnu spustivši dlanove na tle.
"Ja ama baš ništa ne osećam", reče on.
"Veruj mi", nastavi Lea. "Ovde je nekada ležao."
"Hajde da otkrijemo daske!" predloži Toler. "Možda dobijemo jasniji signal."
Cela soba bila je zastrta raskošnim, debelim ćilimom, koji su nezakoniti stanari kasnije isprljali.
Uklonili su ono nešto preostalog nameštaja kojim je soba mogla da se pohvali, a potom podigli ćilim. Ovaj
posao ih je dobro izmorio: trening koji je de Bono smislio za ovu ekspediciju - tehnike prečišćenja izdvojene
iz učenja njegovog starog učitelja - zahtevale su od njih da spavanje i uzimanje hrane svedu na minimum.
Ali muke su im se isplatile čim su položili šake na ogoljene daske. Njihova razređena osećanja istog časa su
reagovala; čak je i Otis sada osetio odjeke.
"Kao da vidim Tkanje", reče Baptista.
To osećanje im je svima bilo zajedničko.
"Šta ćemo sada?" upita Otis Leu, ali ona je bila suviše zabavljena odjecima da bi čula njegovo
pitanje. On se zatim okrenu de Bonu: "Pa?" upita.
De Bono nije znao šta da mu odgovori. Mada je naširoko i nadugačko polemisao sa svima o ovome,
pravo stanje stvari bilo je sledeće: pipali su u mraku. Nije postojao siguran način kojim se moglo stići do
zanosa čije sećanje su zazivali. Osetivši hitnost njihove misije nadao se, mada to nikome nije kazao, da će
duhovi moći da dođu ovamo k njima. Ako, međutim, sila pod vrhovima njihovih prstiju ostane neosetljiva
na ozbiljnost njihove stvari, nema načina da je ubede u suprotno. Biće primorani da se nezaštićeni suoče sa
svojim košmarima; a oni su - u to uopšte nije sumnjao - predstavljali smrtnu presudu.

3.
U dva i pedeset ujutro Kal se probudio iz sna koji se - mada je podsećao na užase što je sanjao
prethodnih noći - od njih razlikovao u nekoliko značajnih stvari. Što je bitno, na Venerinoj planini nije više
bio sam; s njim je bio de Bono. Zajedno su bežali pred stvorenjem koje je pošlo za njima, u isti lavirint
prolaza koji će ih odvesti - ako se san nastavi na uobičajen način - do dvorišta iza kuće Mimi Lašenski. Ali
nije ih tamo odveo. Negde u prolazu on i de Bono su se razdvojili i Kal, potpuno izgubljen, krenu putem koji
ga odvede u potpuno drugu ulicu.
Osećanje da ga neko goni počelo je da popušta, ali samo da bi ga zamenio novi strah. Više nije bio
plen, a njegovo ja iz sna bilo je sasvim drugačije, pošto je stvorenje otišlo za de Bonom, ostavivši ga u ulozi
bespomoćnog promatrača. Ulica kao da je bila puna mesta za skrivanje - ulaza i baštenskih zidova - gde ga
je mogao čekati, gomilajući vatru. Ali ponovo je sve pogrešno shvatio. On nije morao da se krije. Eno ga
tamo, prelazi raskrsnicu na kraju ulice. Ovaj put bila su dva progonitelja, a ne jedan. Jedan je bio ljudsko
biće; mlitavo, senkovito obličje. Drugi - ogroman, visok kao kakva kuća, oblak u kome je grmela pećnica.
On stade da se povlači duž ivice prema prolazu iz koga je izišao, krećući se polako kako ne bi privukao
pažnju čudovišta ili njegovog saputnika. Uzaludna nada. Pribežište koje je tražio bilo je zapečaćeno; u
trenutku kada je zagrebao prstima po cigli stvorenje mu prepreči put.
Već je bilo proždralo de Bona: video je pepeo svoga prijatelja u oblaku čiji je plameni pogled
počivao na njemu.
Ne želim da gorim! povika on, ali vatra mu se neumoljivo približavala.
Molim te bože!
Pre no što ga je zahvatila, trgnuo se iz sna.
Džeraldina noćas nije bila s njim; ležao je na sredini kreveta, drhteći od creva do pora, sve dok nije
bio siguran da neće početi da povraća čim se pokrene, a onda je ustao, otišao do prozora i razmakao zavese.
Ulica Kočija bila je savršeno mirna; istovetni ledeni muk vladao je ovog časa celim gradom. Počeo
je da pada sneg; ravnomerno padanje delovalo je hipnotički. Ali ni pogled na ulicu, niti na sneg, kao ni na
svetlost lampi nije mogao da ga razuveri. Postojao je neki razlog zbog koga su se užasi koji su mu se javljali
u snu bili noćas drugačiji: a taj razlog je bio što se više nisu nalazili u snu. U to je bio više nego siguran.

246
Siguran da negde u blizini, u kakvoj ulici poput ove - obasjanoj svetlošću i utonuloj u spokoj - njegovi
košmari prerastaju u stvarnost.

4.
U sobi na spratu u kući Mimi Lašenski zavladalo je nemo, ali primetno oduševljenje; odgovoreno im
je na poziv. Počelo je lagano, sa svetlima koja su se kretala napred-nazad kroz odjeke tkanja, dok se Stara
nauka uzdizala iz svojih skrivenih kutaka u ćilimu i prilazila onima koji su čeznuli za njom. Proces je i dalje
bio spor i zahtevao je mnogo - iz straha da ne prekinu vezu nisu smeli da dozvole da ih bilo šta omete u
izvršenju tog zadatka. Ali bili su pripremljeni za takve stroge mere, tako da su uspeli da izraze svoje
zadovoljstvo blagim rečima dobrodošlice kada se moć ispod njihovih šaka uvećala. Prošlost je dolazila k
njima.
Buka na prvom spratu privuče de Bonovu pažnju. Vodeći računa da ne omete ostale u poslu, on na
prstima ode do vrata i iziđe na odmorište.
Tu se ništa nije čulo. On pređe preko mračnog odmorišta do vrha stepeništa i poče da proučava senke
na donjem spratu. Tamo se ništa nije kretalo. Zaključio je da mu se samo pričinilo. Njegovom mozgu
nedostajalo je proteina, pa se poigravao njime. Ali da bi bio potpuno siguran otišao je do jedne od stražnjih
soba i provirio u dvorište. Snežilo je, i pahulje su blago dobovale po staklu. To je bilo sve što je mogao da
čuje ili vidi.
Skinuo je naočari i prstima pritisnuo oči. Bujica energija, koja je naišla s prvim uspehom, već je
iščilela. Sada je imao samo jednu želju - da spava. Ali predstojalo im je još puno posla. Prizivanje Stare
nauke bilo je tek početak; naredni problem predstavljalo je njeno zauzdavanje.
Okrenuo se od prozora u nameri da se vrati svojim drugovima. U tom trenutku primetio je dve prilike
kako idu prema sobi Tkanja. Da nije neko izišao u potragu za njim? Ponovo je stavio naočari, kako bi ih
bolje osmotrio.
Prizor koji je ugledao naterao ga je da vikne ne bi li ih upozorio, ali pre no što je pustio glas, dolazak
te dve senke za njih je već predstavljao bajatu vest, a njegov povik zaglušili su njihovi vlastiti krici. Bio je
tako brz. Jednog trenutka usredsređivao se na prizor; već u narednom je buknuo.
Pre no što je stigao do odmorišta, ubice su zakoračile u sobu sa ćilimom, a sila koja je unutra bila
oslobođena strgnula je i vrata sa šarki. Na struji istopljene svetlosti jedno telo je izletelo i zadržalo se - kao
da je ispljunuto - na sredini odmorišta, dok su ga plamene strele proždirale. Jasno je video žrtvu. Bio je to
Toler, telo mu se skupilo u čvor pun plikova, a vatra ga je ispijala.
Onaj de Bono koji je bio sa Kalom u voćnjaku Lemjuela Loa bacio bi se u taj holokaust ne misleći na
posledice. Ali loša vremena naučila su ga da bude oprezan. Samoubistvo nikome nije bilo od koristi. Ako
pokuša da izazove silu koja je besnela u sobi sa ćilimom umreće na isti onaj način na koji i ostali upravo
umiru i tako neće biti nikoga da posvedoči o ovoj strahoti. Poznavao je silu čijem je bešnjenju upravo
prisustvovao: ona najgora predviđanja njegovih sunarodnika sada su se pokazivala tačnim. Ovo je bio Bič.
U sobi sa ćilimom došlo je do još jedne eksplozije i na odmorištu se rascvetao novi plamen. Vatra je
već zahvatila i tavanicu i pod; kao i gelendere i stepenište. Uskoro više neće imati kuda da uzmakne i
umreće na mestu na kome je stajao. Morao je da rizikuje i pređe preko odmorišta sa nadom da će ga dim
sakriti od ubilačkog pogleda. Nije bilo vremena da razmisli kojim putem da krene kroz vatru. Zaklonivši lice
potrčao je pravo prema stepeništu.
Umalo i nije stigao do njega, ali nadomak najgornjeg stepenika se spotakao. Ispružio je ruke kako bi
sprečio pad i šakama se uhvatio za zapaljeni gelender. Kada ga je vatra zahvatila izleteo mu je krik; a onda
se ponovo pridigao i posrćući stuštio niz stepenište prema izlaznim vratima.
Bič je istog časa krenuo za njim, prvim svojim udarom istopivši ciglu pred kojom je stajao pre samo
dva otkucaja srca. Očiju uprtih u vrata, srljao je niz stepenice i već je bio na pet koraka od hodnika kada je
iza sebe začuo neki zvuk - nalik na džinovsko uvlačenje vazduha. Zašto se okrenuo? Bio je budala što se
okrenuo. Ali želeo je da vidi Biča pre no što ga ovaj pogubi.
Ali na vrhu stepeništa nije ugledao donosioca vatre već njegovog roba. Nikada ranje nije video
Prodavca u vlastitoj koži, tako da ovog čoveka nije mogao nazvati njegovim pravim imenom. Sve što je u
trenu ugledao bilo je nezanimljivo, oznojeno lice koje ga je posmatralo pre očajnički nego zlobno. Taj ga je
prizor nagnao da zastane; Kukavica tada zakorači u stranu, a iza njega pojavi se Bič.

247
 Sastojao se od nebrojeno mnogo očiju; i kosti koja nikada nije bila ni u šta odenuta; i praznine. U
njemu je, razume se, video i vatru: vatru iz unutrašnjosti sunca koja je bila u ljubavi s istrebljenjem. I
agoniju.
Na njega bi se stuštili i vatra i agonija - da se u tom trenutku nije obrušila tavanica iznad stepeništa,
tako da je pala između njega i njegovih mučitelja u obliku plamene zavese. Nije izbegao njenom dodiru.
Pogodili su ga komadići šuta: osetio je kako mu koža gori. Ali dok se ta bujica nadnosila nad njim uspeo je
da siđe niz preostale stepenike i izleti napolje - u tri do četiri upaničena koraka - na ledeni vazduh na ulici.
U jarku je gorelo telo izbačeno kroz prozor na drugom spratu, koje je Bič svojom toplotom toliko
isušio da je sada bilo veličine kakvog deteta. Uopšte se nije moglo prepoznati.
Iznenada ga je obuzeo bes, okrenuo se prema kući i stao da viče onim zverima unutra:
"Kopilad! Kopilad!"
Zatim je podbrusio pete, pre no što je vatra krenula za njim.
Duž cele ulice počela su da se pale svetla po kućama, i vrata da se otvaraju jer su Kukavice izlazile
da saznaju šta im to narušava san. Uvek je bilo znatiželjnika: otvorenih usta, i s izrazom neverice na licu.
Među njima se našla sila spremna da napravi pustoš; sila koja je u trenu mogla da ih liši života, to im je
valjda bilo jasno? Ali oni su nastavljali da gledaju, voljni da prigrle prazninu ako dođe s dovoljno velikom
gungulom. U tom besu i očajanju de Bono uhvati sebe kako govori: neka dođe, neka samo dođe. Više nije
bilo nijednog sigurnog mesta; kao ni moći koja bi zaštitila ranjive.
Neka onda učini ono najgore, ako na kraju do toga neizbežno mora doći. Neka zavlada praznina i
okonča tiraniju nade.

6. SMRT SE VRAĆA KUĆI

Dok je gluvo doba između ponoći i zore odmicalo sneg je sve gušće padao. Kal je sedeo u očevoj
fotelji pored stražnjeg prozora i posmatrao spiralni pad pahulja, znajući iz iskustva da sigurno ponovo ne bi
zaspao kada bi se vratio u krevet. Sedeće ovde i posmatrati noć dok ne protutnji prvi jutarnji voz. Otprilike
jedan sat posle toga nebo će početi da se svetli, mada će usled oblaka natovarenih snegom zora biti mračnija
nego obično. Oko sedam i trideset pokušao je ponovo da dobije Gluka, što je već nekoliko dana redovno
činio, kako od kuće tako i iz pekare, ali sa istim ishodom. Gluk se nije javljao; Gluk nije bio kod kuće. Kal
je čak zatražio da se linija proveri, u slučaju da je došlo do nekog kvara. Međutim, sa linijom je bilo sve u
redu: na drugom kraju jednostavno nije bilo nikog ko bi podigao slušalicu. Možda su Gluka konačno uzeli
pod svoje okrilje posetioci koje je on tako dugo pratio.
Skočio je čim je čuo kucanje na prednjim vratima. Pogledao je na sat: bilo je nešto posle pola četiri.
Ko bi to, do đavola, mogao biti u ovo doba?
Izišao je u hodnik. S druge strane vrata dopirao je nekakav čudan zvuk. Zar je to neko gurao vrata.
"Ko je?" upita on.
Odgovora nije bilo. On učini još nekoliko koraka prema vratima. Zvuk se više nije čuo, ali se
kucanje - ovaj put mnogo tiše - ponovilo. On odmandali vrata, i skinu lanac. Sada se više nije čula nikakva
buka. Boreći se između znatiželje i opreza, on ipak otvori vrata. Težina tela, oslonjenog na njih s druge
strane gurnu ih u stranu. Sneg i Balm de Bono stropoštaše se na otirač.
Tek kada je kleknuo da bi pomogao čoveku, Kal je prepoznao to od bola iskrivljeno lice. De Bono je
jednom prevario vatru; ali ovaj put ga se dočepala i debelo se naplatila za pređašnji poraz. On mu prinese
šaku obrazu, što de Bona nagna da trepćući otvori oči.
"Kale..."
"Pozvaću hitnu pomoć."
"Ne", procedi de Bono. "Nisam ovde bezbedan."
Izraz njegova lica sprečio je Kala da mu protivreči.
"Idem po ključeve od kola", reče on i krenu u potragu za njima. Upravo se vraćao ka prednjim
vratima, s ključevima u šaci, kada ga protrese grč, kao da creva pokušavaju da mu se vežu u čvor. U
poslednje vreme je suviše često imao taj osećaj, u snovima. U njima je to značilo da je zver blizu.
On se zagleda u prošaranu tamu. Koliko je mogao da vidi, ulica je bila pusta; i dovoljno tiha da se
moglo čuti zujanje svetiljki zaogrnutih snegom na hladnoći. Ali uznemirenost koja mu se prvo javila u
stomaku, prešla je sada i na srce: počelo je ludo da kuca.

248
 Kada je ponovo kleknuo pred de Bona, čovek se na trenutak opustio. Lice mu je bilo bezizražajno, a
glas ravnomeran, čime su njegove reči samo dobile na težini.
"Dolazi..." reče on, "... pratio me je..."
Na suprotnom kraju ulice počeo je da laje pas. Nije zavijao kao da se žali što su ga ostavili napolju
na hladnoći, već upozoravao na opasnost.
"Ko?" upita Kal ponovo se zagledavši niz ulicu.
"Bič."
"...oh bože..."
Psi iz štenara i kuhinja duž celog niza kuća pridružili su se onom prvom psu. Kako u snu tako i na
javi: zver je bila blizu.
"Moramo otići odavde", reče Kal.
"Mislim da neću moći."
Kal podvuče ruku ispod de Bona i uspravi ga nežno u sedeći položaj. Rane koje je zadobio bile su
teške, ali nisu krvarile; vatra ih je zatvorila, pocrnevši mu meso na rukama, ramenu i boku. Lice mu je bilo
boje snega, a toplota mu je iz tela isticala kroz dah i znoj.
"Odvešću te do kola", reče Kal i nekako uspravi de Bona. Nije bio potpuno bespomoćan; u nogama
je imao još dovoljno snage da pomogne Kalu. Ali zato mu se glava klatila na Kalovom ramenu dok su se
vukli stazom.
"Vatra me je dohvatila..." prošaputa de Bono.
"Preživećeš."
"Izdaje me..."
"Prestani da pričaš i hodaj."
Kola su bila parkirana svega nekoliko jardi niz ulicu. Kal osloni de Bona na vrata za suvozača kako
bi otključao i njih i ona vozačeva, svakih nekoliko sekundi bacajući poglede uz i niz ulicu dok je nervoznim
prstima petljao oko ključeva. Sneg je i dalje sve jače padao, zastirući oba kraja ulice.
Uspeo je da otvori vrata. Zaobišao je kola da pomogne de Bonu da se smesti na suvozačevo sedište, a
zatim se vratio na stranu gde je volan.
Kada je zastao da bi ušao u kola, svi psi prestadoše da laju. De Bono ispusti jedva čujan uznemireni
glas. Oni su svoju dužnost čuvara ispunili; ućutkala ih je želja da sačuvaju vlastitu kožu. Kal uđe u kola i
zalupi vrata. Šoferšajbna je bila pod snegom, ali nije imao vremena da je očisti: to će morati da obave
brisači. Okrenuo je ključ. Motor je zabrundao, ali se odmah potom ugasio.
A onda je začuo de Bona pored sebe kako kaže: "... blizu je..."
Nije morao to da mu kaže. Ponovo je pokušao da okrene ključ; ali motor je i dalje odbijao da proradi.
"Hajde", ulagivao mu se, "molim te."
Njegova molba urodila je plodom; pri trećem pokušaju motor je zabrundao.
Instikt mu je govorio da ubrza i što pre se izgubi iz Ulice Kočija, ali sneg koji je pokrio nekoliko
dana stvarani led otežavao mu je kretanje. U svakom je trenutku mogao da izgubi kontrolu nad vozilom koje
je ionako šetalo s jednog na drugi kraj ulice. Ali ipak su nekako napredovali kroz snežni pokrov koji je bio
tako debeo da je smanjivao vidljivost na neka dva-tri metra. Nije im samo sneg ometao kretanje. I magla se
zgušnjavala u vazduhu i već je bila tako neprozirna da su se farovi automobila jedva probijali kroz nju.
Ulica Kočija više nije pripadala Kraljevstvu. Iako je Kal njome gazio još od detinjstva, sada je ona za
njega predstavljala tuđinsko tle: znamenja su bila izbrisana, sve urbano u njoj pretvorilo se u pustopoljinu.
Sada je pripadala Biču i oni su se izgubili u njoj. Pošto nije mogao da vidi nikakav znak za skretanje, oslonio
se na svoj instikt i skrenuo desno. Kada je ispravio volan, de Bono se kao strela uspravio na sedištu.
"Vraćaj se!" povika on.
"Šta?"
"Nazad! Oh bože! Nazad!"
Grčevito je stezao šofersku tablu izranjavljenim šakama, zureći u maglu pred njima.
"Tamo je! Tamo!"
Kal na trenutak podiže pogled kada se nešto ogromno pomeri u magli ispred njih, presekavši kolima
put. Pojavilo se i nestalo tako brzo da je stekao tek delimičan utisak o tome kako izgleda: ali i to je za njega
bilo previše. U snovima ga je potcenio. Bio je ogromniji no što ga je zamišljao: i tamniji; i prazniji.

249
 Mučio se da ubaci u rikverc, radeći pogrešne stvari usled panike koja ga je obuzela. S njegove desne
strane magla se sklapala oko sebe same, ili se možda rasklapala. Iz kog će se pravca to stvorenje naredni put
pojaviti?; ili se možda nalazilo posvuda oko njih, a magla je predstavljala njegovu otelotvorenu mržnju?
"Kalhune."
On pogleda de Bona, a zatim se kroz šoferšajbnu zagleda u prizor zbog koga se de Bono ukočio na
sedištu. Magla pred njima se cepala. Iz njenih dubina pomaljao se Bič.
Kala je ošamutilo ono što je ugledao. Iz tame se nije pomaljalo jedno obličje, već dva sjedinjena na
groteskan način.
Jedno je bio Hobart; mada u velikoj meri izobličen užasima koji su ga zaposeli. Meso mu je bilo
belo, a krv curila iz desetak mesta na telu koja su linijama sile - spojenim vatrenim točkovima i lukovima -
što su ulazile u njegovo telo te izlazile na drugoj strani, kružile kroz njega povijajući se da bi se srele sa
drugim obličjem - monstruoznom geometrijom koja se nadnosila nad njim.
Kal je u toj geometriji video samo čist paradoks. Bila je izbledela, pa ipak crna; isprazna i puna do
vrha; savršena u svojoj lepoti, i istovremeno trulija no što bilo koje živo biće može biti trulo. Živa citadela
očiju i svetlosti, neopisivo pokvarena, čiji se smrad peo do samih nebesa.
De Bono se bacio na vrata i stao da cima kvaku. Vrata su se otvorila, ali pre no što je izleteo napolje,
Kalu pođe za rukom da ga ščepa istovremeno pritisnuvši papučicu za gas. Tog trenutka ispred kola se
rasprsnu pljusak belog plamena, zaklonivši Biča.
Ali predah je potrajao samo čas. Kola su se udaljila unazad svega pet jardi pre no što je Bič ponovo
krenuo prema njima.
Dok se približavao, Hobart je nerazumno razjapio usta i iz grla mu je dopro glas koji nije bio njegov.
"Vidim te", reče glas.
U narednom trenutku tlo pod kolima kao da se rasprslo i vozilo se prevrnulo na vozačevu stranu.
Unutra je nastala potpuna pometnja, kada je gomila tričarija poletela sa vozačeve table i iz odeljka za
rukavice. De Bono je ponovo navalio na vrata i ovaj put ih otvorio. Uprkos zadobijenim ranama još je u sebi
imao nešto od okretnosti igrača na konopcu, jer se iz kola izvukao načinivši samo dva svrsishodna pokreta.
"Kreći već jednom!" doviknu on Kalu koji je još pokušavao da odredi šta je gore, a šta dole. Kada je
ustao i izvukao se iz kola, pozdravila su ga dva prizora. Prvi, de Bono je nestajao u magli iz koje kao da su
ih sa svih strana vrebale na hiljade očiju. Drugi, jedna prilika stajala je u središtu i posmatrala ga. Ove noći
kao da mu je bilo suđeno da sreće sve sama poznata lica, ali izmenjena okolnostima. Prvo, de Bono; zatim
Hobart; a sada - mada je na trenutak Kal odbio da poveruje u to - Šedvel.
Video je tog čoveka u mnogim ulogama. Kao čiku prodavca, pretvorenog u osmeh i obećanja;
mučitelja i zavodnika; Proroka oslobođenja. Ali pred njim je sada stajao Šedvel bez maske; a glumac u
njemu bio je na odmoru. Lice mu je bilo beživotno, i visilo je na kostima poput prljave krpe. Samo mu je još
u očima - koje su oduvek bile sitne, ali sada su se jedva nazirale - primećivao trag nekakvog žara.
Sada su posmatrale Kala kako se izvlači iz kola na zaleđenu ulicu.
"Nemaš više kud", reče on. Glas mu je bio nejasan, kao da mu se neopisivo spava. "Pronaći će te,
gde god pokušao da se sakriješ. On je anđeo, Muni. Ima božje oči."
"Anđeo? To anđeo!?"
I sleva i zdesna od njih magla je podrhtavala kao da je živa. Svakog časa mogao se vratiti i obrušiti
na njih. Ali pogled na Šedvela i njegove zagonetne reči prikova Kala za mesto. Još ga je nešto zbunjivalo;
Šedvel više nije izgledao isto, ali Kal nije mogao da upre prstom i kaže zbog čega.
"Zove se Uril", reče Šedvel. "Plamen božji. A ovde je da bi dokrajčio magiju. To mu je jedini cilj.
Kraj zanosima. Jednom zauvek."
Magla ponovo zadrhta, ali Kal je i dalje zurio u Šedvela, suviše zainteresovan da bi se povukao. Bilo
je krajnje perverzno što se zalepio za ovo mesto zbog neke sitnice kada su se nedaleko od njega nalazili
anđeo i njegova neizmerna moć. Ali Munijevi su oduvek bili perverzni.
"To je moj dar svetu", upravo je izjavljivao Šedvel. "Uništiću čarobnjake. Sve do jednog. Kao što
vidiš, više se ne bavim prodajom. Ovo činim iz ljubavi."
Kada je pomenuo prodaju, Kal shvati u čemu se sastojala promena koju nije umeo da definiše. Bila
je odevne prirode. Na sebi više nije imao sako, Šedvelov sako iluzija koji je slomio srce Brendanu i bez
sumnje još mnogima. Šedvel je sada na sebi imao novi sako, majstorski sašiven, ali bez zanosa.
"Stavićemo tačku na iluzije i varke. Dosta je bilo..."

250
 Dok je govorio, magla zadrhta i iz nje dopre jedan jedini krik koji se iznenada prekinu. De Bono:
više ga nije bilo.
"...ti kopilanu..." promrsi Kal.
"Bio sam prevaren", odvrati Šedvel, ni ne primetivši Kalovo jasno izraženo neprijateljstvo. "Stvarno
prevaren. Zavela me njihova dvoličnost; bili su voljni da proliju krv kako bi dobili ono čime su me mučili..."
"A šta ti sada radiš? odvrati mu oštro Kal. "I dalje prolivaš krv."
Šedvel raširi ruke. "Dolazim praznih šaka. Kalhune", odvrati on. "To je moj poklon. Praznina."
"Meni ne treba tvoj prokleti poklon."
"Oh, treba ti. U suštini ti je potreban. Zaveli su te svojim cirkusom. Ali uskoro će biti kraj toj
prevari."
Glas mu je zvučao krajnje pribrano; kao da je slušao kakvog političara kako prodaje pamet pred
svojim krdom. Ova bezdušna sigurnost bila je jezovitija od histerije ili zla.
Kal je tog trenutka shvatio da je njegov prvi utisak bio pogrešan. Šedvel glumac je i dalje bio
prisutan. Jednostavno je svoj žargon i hiperbole zamenio krajnje jednostavnim i jedva naglašenim stilom,
tako da je u njegovom ponašanju bilo teško uočiti da u stvari glumi. A glumio je. Ovo je bio njegov vrhunac.
Šedvel Razgolićeni.
Magla je počela da se kovitla s novim žarom. Uril se vraćao.
Kal baci još jedan pogled na Šedvela, kako bi jednom i za svagda utisnuo u sećanje i ovu masku, a
zatim se okrenu i potrča.
Nije video Biča kako se ponovo pojavljuje, ali je čuo kako su kola iza njega eksplodirala i osetio
talas toplote koji je sneg oko njegove glave pretvorio u toplu kapavicu. Čuo je i Šedvelov glas - koji je
zašuštao na hladnom vazduhu.
"Vidim te..." rekao je.
To je bila laž; nije ga video, niti je mogao da ga vidi. Tog trenutka magla je bila Kalov saveznik.
Jurio je kroz nju, ne vodeći mnogo računa o tome u kome se pravcu kreće; jedino mu je bilo važno da je
ispred one zveri koja je delila poklone.
Iz mraka iskrsnu pred njim neka kuća. Nije je prepoznao, ali nastavio je duž pločnika dok nije stigao
do prve raskrsnice. To je raskršće prepoznao, i sada je krenuo nazad prema Ulici Kočija. Ta misao natera
Kala da još brže potrči. Mora stići do kuće pre vatre. Tamo se još nalazila Suzanina knjiga; knjiga koju mu
je poverila na čuvanje.
Dva puta se okliznuo i pao, dva puta se ponovo podigao - udovi i pluća su ga boleli - i nastavio da
trči. Na mostu kojim su prolazili vozovi prebacio se preko žice i popeo na nasip. Ovde je magla bila ređa;
jedino je sneg padao po utihlim šinama. Dovoljno jasno je mogao da vidi stražnje strane kuća tako da ih je u
trku brojao, dok nije stigao do ograde sa stražnje strane očeve kuće. Prebacio se preko nje, setivši se dok je
prolazio pored golubarnika da ga ovde čeka još jedan posao pre no što konačno pobegne. Ali prvo, knjiga.
Spotičući se kroz razrovašenu baštu stigao je do stražnjih vrata i uleteo unutra. Srce mu je ludački
tuklo o rebra. Svakog trenutka Bič će se naći napolju i ovo - njegov dom - proći će isto kao i Fuga. Nije
imao vremena da pokupi bilo šta za uspomenu; na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi da uzme
ono najneophodnije: možda čak ni toliko. Uzeo je knjigu, kaput i na kraju potražio novčanik. Bacivši pogled
kroz prozor uverio se da je ulica nestala; magla je prislanjala svoje lepljivo lice uz staklo. Dohvativši
novčanik pojurio je nazad kroz kuću i napustio je istim putem kojim je i ušao: proleteo je kroz vrata, a zatim
kroz isprepleteno žbunje koje je njegova majka posadila pre toliko proleća.
Zaustavio se kod golubarnika. 33 i njegovu ženku nije mogao poneti sa sobom, ali bar im je mogao
pružiti priliku da pobegnu ako su to želeli. A želeli su. Leteli su tamo-amo po zaleđenom kavezu koji im je
sagradio, potpuno svesni rizika. Čim je otvorio vrata vinuli su se u vazduh, leteći kroz sneg dok se nisu našli
u sigurnosti oblaka.
Kada je krenuo duž nasipa - ne nazad ka mostu već, u suprotnom pravcu - shvatio je da možda
nikada više neće videti kuću koju je ostavljao za sobom. Prema boli koju je ta misao izazvala hladnoća mu
se učinila čak prijatnom. Zastao je i okrenuo se pokušavši da je zadrži u sećanju: krov, prozore roditeljske
spavaće sobe, baštu, prazan golubarnik. Bila je to kuća u kojoj je odrastao; kuća u kojoj je naučio da bude
čovek kakav jeste, bilo kakav da je; odatle potiču sva njegova sećanja na Elenu i Brendana. Ali na kraju od
nje su ostale samo cigle i malter; zlo je moglo i nju da proguta kao što je progutao i Fugu.
Kada je bio ubeđen da je upamtio sliku pred sobom, uputio se kroz sneg. Pošto je prešao dvadesetak
jardi po šinama grmljavina je objavila da je od tog trenutka izbeglica.

251
 Dvanaesti deo
KOČEPERNI RAJ

"Zapadni vetar kad duvat' će on,

Može li sitna kiša padati?
Hriste da je moja ljubav bila u mom zagrljaju,
a ja ponovo u svom krevetu!"

Anon, Šesnaesti vek

1. POGLAVLJE NEOČEKIVANIH DOGAĐAJA

1.
Ako je u zbivanjima tokom narednog dana postojala neka pravilnost, ona se ogledala u tome da do
nekih ponovnih susreta nije došlo igrom slučaja, dok je ta ista igra ćudljivo dovela do drugih.
Suzana je prethodne večeri odlučila da pođe u Liverpul i ponovo uspostavi vezu sa Kalom. Sada više
nije imalo smisla biti oprezan. Događaji su očigledno dostizali kritičnu tačku. Morala je upozoriti Kala i s
njim skovati neki plan - jedan od onih planova koji se mogu skovati jedino u neposrednom razgovoru - o
tome kako najbolje da zaštite Miminu knjigu i svoje živote u predstojećoj oluji. Pokušavala je da ga pozove
sve do oko ponoći, ali niko se nije javljao.
Ujutro je pozvala Apolinu, koja se tek bila vratila iz Salsberija, da joj ispriča šta je videla i saznala u
Svetilištu smrti. Mislila je da će Apolina odbaciti obaveštenje koje im je preneo Imakolatin duh, iz čistog
prezira prema izvoru, ali pokazalo se da nije bila u pravu.
"Zašto ne bismo u to poverovali?" upita ona. "Ako ni mrtvi nisu iskreni, ko je onda? Pored toga, to
nam samo potvrđuje ono što već znamo."
Suzana joj je kazala kako namerava da pođe u Liverpul i porazgovara sa Kalom.
"Naći ćeš tamo još neke", obavesti je Apolina. "Otišli su da potraže zanose u kući tvoje bake. Možda
ćeš želeti da proveriš da li su bili srećne ruke."
"Svakako. Pozvaću te čim se sretnem s njima."
"Nemoj očekivati da ćeš me zateći treznu."
Pre no što je krenula Suzana je još jednom pokušala da pozove Ulicu Kočija. Ovaj put začulo se
pištanje koje je značilo da je taj broj isključen; operator nije umeo da joj kaže zašto. Da je uključila radio,
saznala bi razlog iz jutarnjih vesti; na televiziji bi čak videla slike komada raznesenog tla tamo gde se
nekada nalazila Munijeva kuća. Ali uključila je televizor kada su vesti već bile prošle, tako da je stigla na
vremensku prognozu koja je obećavala samo sneg bez prestanka.
Znala je da će, ako na put krene kolima, sigurno nastradati. I tako je uzela taksi do Justona, zatim
popodnevnim vozom nastavila na sever. Otprilike u isto vreme kada je kretala na četvorosatno putovanje do
liverpulske stanice u Ulici Lajm - do koje joj je u stvari bilo potrebno šest sati - Kal je bio na pola puta do
Birmingema, u vozu koji je krenuo u osam i dvadeset i išao preko Rankorna i Vulverhemptona.

2.
Pozvao je Gluka iz telefonske kabine na Pier Hedu kuda je otišao posle sukoba u magli. To nije
uradio smišljeno: jednostavno je osetio potrebu da ode do reke do koje ga je i odvezao poslednji noćni
autobus. Umakao je Biču, bar za sada; čak je pomislio da se to stvorenje možda zadovoljilo pričinjenim
razaranjem. Ali grčevi u stomaku govorili su mu suprotno. Tom anđelu - Šedvelovom božjem plamenu -
nikada nije bilo dosta ubijanja. Neće se zadovoljiti dok ih sve ne pretvori u prah: nadao se da se to odnosi i
na Šedvela. Jedino zadovoljstvo koje je nalazio u noćnim užasima bilo je osećanje da prisustvuje
Prodavčevoj oproštajnoj predstavi.
Na reci je duvao oštar vetar; sneg koji je nosio ubadao ga je poput igala. On se svejedno naslonio na
ogradu i zagledao u vodu; ostao je tako dok mu se prsti i lice nisu ukočili; kada su svi satovi na zgradi Liver
pokazivali otprilike šest časova, krenuo je u potragu za hranom. Imao je sreće. Pronašao je mali kafe koji je
radio; u njemu su služili doručak vozačima autobusa koji su radili rano ujutro. Naručio je obilan obrok,
lagano se kraveći dok je jeo jaja i tost, ne prestavši da razmišlja šta bi bilo najbolje da preduzme. Oko pet i

252
trideset pokušao je da dobije Gluka. Nije očekivao da mu se neko javi, ali imao je sreće, bar u ovome, jer
upravo kada se spremao da spusti slušalicu, neko ju je na drugom kraju podigao.
"Alo?" javi se dremljivi glas. Iako je Kal Gluka jedva poznavao, retko, ma gotovo nikada, nije bio
toliko srećan što je sa nekim stupio u vezu.
"Gospodine Gluk? Ovde Kal Muni. Verovatno me se ne sećate, ali..."
"...kako vas se ne bih sećao. Kako stoje stvari na Merziju?"
"Moram razgovarati s vama. Hitno je."
"Sav sam se pretvorio u uvo."
"Ne mogu o tome preko telefona."
"Dođite onda do mene. Imate li moju adresu?"
"Imam. Sačuvao sam vašu podsetnicu."
"Dođite onda. Prijaće mi društvo."
Posle noćašnjeg gubitka, ove reči dobrodošlice gotovo da su za njega bile previše. Osetio je kako ga
peku oči.
"Krenuću prvim vozom", reče on.
"Čekaću vas."
Kal iziđe iz telefonske kabine na britki vazduh. Do svitanja je preostalo još malo vremena; snegom
zavejane ulice bile su puste dok se probijao prema stanici. Kroz mrak je dolazio neki kamion, škripeći po
ledenom putu; prodavac novina upravo je slagao rano jutarnje izdanje u bednom zaklonu jednog ulaza; inače
nikog drugog niije video. Dok se s mukom kretao teško mu je bilo i da zamisli da će u Grad duhova ikada
ponovo stići proleće.

3.
Suzana je stajala na kraju Ulice Kočija i zurila u prizor pred sobom. Unaokolo se motalo suviše ljudi
tako da nije želela da krene dalje - još je bila nepoverljiva prema uniformama, kao i prema velikom broju
Kukavica okupljenih na jednom mestu - ali sa mesta na kome je stajala jasno je mogla da vidi da Munijeve
kuće više nije bilo. Doslovno je bila sravnjena sa zemljom, a vatra koja ju je progutala proširila se od nje u
oba pravca. Bič je ovde bio u noćnoj poseti.
Sva drhteći, napustila je ovo mesto i uputila se ka Ulici Tuge, plašeći se onog najgoreg. Tamo je
zatekla sve što je predvidela da će zateći. Miminu kuću poharala je vatra.
Šta sada da preduzme?; da se vrati u London i ostavi Kala - ako je uopšte još bio živ - da se sam
snalazi? Nije znala kako bi mu ušla u trag; mogla se jedino nadati da će on nekako uspeti da stigne do nje.
Stvari su postale tako prokleto haotične. Vrsta se raštrkala po celoj zemlji. Kal nestao, a šta je bilo sa
knjigom?, nije se ni usuđivala o tome podrobnije da razmisli. Okrenula je leđa Miminoj kući svoj u
ruševinama i uputila se niz Ulicu Tuge ponevši sa sobom ono malo optumizma koji joj je preostao posle
svega što je videla.
Kada je zavila za ugao, jedan auto priđe sasvim blizu pločnika i nastavi da vozi uporedo s njom, a
jedno okruglo lice, sa naočarima za sunce, proviri kroz prozor.
"Nazepšćeš", tobož zabrinuto joj reče.
"Idi do đavola", odvrati ona i ubrza korak. Nastavio je da vozi uporedo s njom.
"Rekoh ti da ideš do đavola", ponovi ona uputivši mu pogled koji je trebalo da ga obogalji. On skinu
naočari s nosa i zagleda se u nju. Oči koje su se pojavile ispod naočara bile su svetlo zlatne.
"Nimrode?"
"Ko drugi?"
Da nije bilo očiju, nikada ga ne bi prepoznala. Lice mu je bilo strašno ispijeno, i na njemu više nije
bilo ni traga pređašnjoj privlačnosti.
"Gladan sam", reče on. "A ti?"

4.
Njegov apetit izgleda da je rastao u zavisnosti od strahota rizika u koji su se upuštali. Sedela je preko
puta njega u kineskom restoranu u koji ju je odveo i posmatrala ga kako pustoši sve sa jelovnika, proždirući
ne samo svoju hranu, već i najveći deo njene.
Ukratko su jedno drugo obavestili o poslednjim istraživanjima koja su preduzeli. Većina njenih vesti
bila je već zastarela. Bič je bio među njima. Ali Nimrod je imao svežija obaveštenja, do kojih je došao

253
prisluškujući razgovore i postavljajući unaokolo razna pitanja. Bio je u prilici da je obavesti kako u Ulici
Kočija nije pronađeno nikakvo telo, tako da su sa velikom sigurnošću mogli pretpostaviti da Kal nije tamo
skončao. Međutim, u Ulici Tuge pronađeni su ostaci.
"Nikog od njih nisam lično znao", obavesti je on. "Ali bojim se da ti jesi."
"Koga?"
"Balma de Bona."
"...de Bono?"
Ona zaćuta, prisetivši se kratkog vremena koje je provela sa de Bonom i rasprava koje su vodili.
Sada ga više nije bilo. A koliko će još vremena proteći pre no što i svi ostali krenu za njim?
"Šta da radimo, Nimrode?" promrmlja ona. "Da pokušamo ponovo da se sakrijemo? Još jedno
Tkanje?"
"Nema nas dovoljno ni da ispunimo molitveni otirač", primeti Nimrod žalosno. "Pored toga,
nemamo više ni zanose. Posedujemo još sasvim malo moći."
"Znači, preostaje nam da sedimo skrštenih ruku i čekamo da nas Bič pokupi? Da li to pokušavaš da
mi kažeš?"
Nimrod pređe šakom preko lica.
"Borio sam se koliko sam mogao..." reče. "Mislim da smo svi to činili."
Iz džepa zatim izvuče tabakeru i poče da savija cigaretu. "Pravio sam greške", nastavi potom. "Naseo
sam Šedvelovim lažima... čak sam se i zaljubio."
"Stvarno?"
On se ovlaš osmehnu, što podseti Suzanu na onog neukrotivog Nimroda kakav je nekada bio. "Oh,
da..." potvrdi on. "... doživeo sam razne pustolovine u Kraljevstvu. Ali nisu dugo potrajale. U meni postoji
deo koji nikada nije napustio Fugu. Koji je još nije napustio." Rekavši to pripali tanku kao šibicu cigaretu
koju je tokom razgovora zavio. "Pretpostavljam da je to ludo", dodade, "pošto to mesto više ne postoji."
Čim se kelner povukao, skinuo je tamne naočari. Posmatrao ju je svojim nepomućenim zlatastim
pogledom, tražeći u njenim očima tračak nade.
"Još je se sećaš?" upita ga ona.
"Fuge? Razume se."
"I ja. Ili bar mislim da mogu da je se setim. Onda možda nije izgubljena."
On odmahnu glavom.
"Ne budi sentimentalna", blago je ukori. "Sećanja nisu dovoljna."
Beskorisno je bilo prepirati se oko sitnih razlika vezanih za to: saopštio joj je da pati; nisu mu bile
potrebne plitke primedbe niti metafizička razmišljanja.
Stala je da prevrće po glavi da li da mu saopšti ono što je znala: da mu kaže kako ima razloga da se
nada da sve nije izgubljeno, da će Fuga možda ponovo postojati, jednog dana. Znala je da je nada slaba - ali
njemu je bilo potrebno bilo šta što će ga održati u životu.
"Nije sve gotovo", izjavi ona.
"Samo sanjaš", odvrati joj on. "Svršeno je."
"Kažem ti da Fuga nije uništena."
On podiže pogled sa cigarete.
"Kako to milsliš?"
"Tamo u Vrtlogu... upotrebila sam Razboj."
"Upotrebila Razboj? O čemu ti to govoriš?"
"Ili je on upotrebio mene. Možda je došlo i do jednog i do drugog."
"Kako. Zašto?"
"Kako bismo bar nešto sačuvali."
Nimrod se nagnu preko stola.
"Ne razumem", reče.
"Ni ja ne razumem baš sve", odvrati ona. "Ali nešto se dogodilo. Izvesna sila..."
Ona uzdahnu. Nije nalazila reči kojima bi opisala te trenutke. Jedan njen deo čak nije ni bio siguran
da se sve to događalo. Ali u jedno je bila sasvim ubeđena:
"Ne verujem u poraz, Nimrode. Nije me briga šta je taj prokleti Bič. Neću jednostavno sesti i
sačekati da me ubije."
"I ne moraš", odvrati on. "Ti si Kukavica. Ti možeš otići u suprotnom pravcu."

254
 "Dobro znaš da nije tako", reče ona oštro. "Fuga pripada svakom ko je spreman za nju da umre.
"Meni... Kalu..."
Bio je posramljen.
"Znam", procedi. "Izvini."
"Fuga nije samo tebi potrebna, Nimrode. Potrebna je svima nama."
Bacila je pogled prema prozoru. Kroz roletne od bambusa videla je da je sneg počeo ponovo gusto da
pada. "Nikada nisam verovala u Eden", reče ona nežno. "Ne u onakav kakvim ga opisuje Biblija. Prvobitni
greh i sve to. Ali možda je priča odjek."
"Odjek?"
"Stvari kakve su zaista bile. Mesto čuda gde je nastajala magija. I Bič je završio tako što je
poverovao u priču o Edenu, jer je ona predstavljala iskvarenu verziju istine.
"Zar je to važno?" uzdahnu Nimrod. "Da li je Bič anđeo ili ne; da li potičemo iz Edena, ili ne, šta to
menja na stvari? Suština je u tome, da on veruje da je Uril. A to znači da će nas uništiti."
To je bilo neosporno. Spremao se smak sveta, i uopšte nije bilo važno kako se ko zvao?
"Mislim da bi trebalo da se svi nađemo na okupu", primeti on, posle pauze, "umesto što smo
raštrkani po čitavoj zemlji. Možda bismo mogli nešto da smislimo kada bismo svi bili zajedno."
"Čini mi se da u tome ima nekakvog smisla."
"Bolje nego da nas Bič skuplja jednog po jednog."
"A gde?"
"Postojalo je jedno mesto..." odvrati on, "do koga nikada nije stigao. Sećam ga se kao kroz maglu.
Apolina će to bolje znati."
"Kakvo je to mesto?"
"Mislim da je bilo brdo", nastavi on, ne skidajući pogled, a nikada nije treptao, sa kao hartije belog
čaršava između njih. "Neka vrsta brda..."
"Pa, da pođemo tamo, važi?"
"I tamo možemo umreti kao i bilo gde drugde."

2. PRAH I PEPEO

Kiša je već odavno sprala lica svetaca sa pročelja crkve svetog Filomena i svetog Kaliktusa. Nisu
imali oči kojima bi videli posetioce koji su se našli na vratima u predvečerje dvadeset prvog decembra; kao
ni uši kojima bi čuli raspravu što se vodila na stepeništu. Čak i da su čuli i videli - čak i da su sišli sa svojih
postolja i pošli da upozore Englesku da se u njoj nalazio anđeo - na njihova upozorenja niko ne bi obratio
pažnju. Te noći, kao nijedne druge, Engleskoj nisu bili potrebni sveci: imala je dosta mučenika.

Hobart je stajao na pragu; kroz meso na vratu nazirala se Bičeva svetlost koja mu je sevala iz uglova
usana. Čvrsto je držao Šedvela za ruku i nije mu dao da iskorači iz snega.
"Ovo je crkva..." reče on svojim, a ne Urilovim glasom. Činilo se da mu anđeo ponekad dozvoljava
da na izvesno vreme povrati samokontrolu, da bi potom ponovo pritegnuo dizgine kada bi njegov domaćin
postajao suviše jogunast.
"Da to je crkva", odvrati Šedvel. "A mi smo došli ovamo da je uništimo."
Hobart odmahnu glavom.
"Ne", odbi on. "Ja to neću da učinim."
Šedvel je bio suviše umoran da bi se raspravljao. Ovo im nije bila prva poseta tog dana. Od kada su
otišli iz Ulice Kočija anđeo ih je odveo na nekoliko mesta koja je diljem zemlje zapamtio, jer su se na njima
Vidovnjaci krili tokom poslednjeg holokasta. Ali sva ta putovanja završavala su se neuspehom; na tim
mestima - u slučajevima kada se nisu izmenila - nije više bilo nikakve magije niti njenih tvoraca. Vreme se
iz časa u čas pogoršavalo. Sneg je prekrio zemlju s jednog na drugi kraj, a Šedvel je bio iscrpljen, kako od
traganja tako i od zime. Osećao je i sve veći strah, pošto se svaka potraga završavala razočaranjem; plašio se
da će Uril postati nestrpljiv, pa će oslabiti njegova kontrola nad tim stvorenjem. Zbog toga je anđela doveo
ovamo, na mesto za koje je znao da na njemu ima magije, ili bar njenih ostataka. Ovde je Imakolata stvorila
Rejka: to je mesto jednim svojim delom bilo svetilište, a drugim utroba. Ovde će Uril utažiti svoju glad za
uništavanjem, bar za noćas.
"Unutra nas čeka posao", reče on Urilovom domaćinu. "Biča čeka posao."

255
 Ali Hobart je i dalje odbijao da pređe preko praga.
"Ne možemo je uništiti..." reče, "... to je božja kuća."
Činjenica da su on, Šedvel - odgojen kao katolik - i Uril, božji plamen, bili spemni da razore ovaj
jadni hram, a Hobart - čija je jedina religija bio zakon - to odbijao, predstavljala je pravu ironiju. Ovo je bio
čovek koji na srcu nije nosio Bibliju, već knjigu bajki. Čemu onda iznenada ovolika savesnost? Nije li
možda osetio da mu se bliži smrtni čas i da je došlo vreme da se pokaje zbog svog bezbožništva? A to
Šedvela nije moglo da dirne.
"Ti si, Hobarte, zmaj", reče on. "Možeš učiniti sve što želiš."
Čovek odmahnu glavom pri čemu se pojača sjaj u njegovom grlu.
"Želeo si vatru i dobio si je", nastavi Šedvel.
"Ne želim je", odvrati Hobart, počevši da se guši. "Oduzmi... mi... je..."
Poslednji slog procedio je kroz zube koji su mu cvokotali. Iz stomaka poče da mu kulja dim. A za
njim stiže i Urilov glas.
"Dosta prepirke", zatraži on.
Iako je izgledalo da je zauzdao Hobartobo telo, čovek se i dalje borio da sam upravlja sobom. Počeo
je usled toga divlje da se trese, a, Šedvel je dobro znao da će to, ako se ne sklone sa ulice, uskoro
nesumnjivo privući nečiju pažnju.
"Unutra ima Vidovnjaka", požuri on da kaže, "Tvojih neprijatelja."
Ni Uril ni Hobart nisu čuli njegove ulagivačke reči. Ili je anđeo gubio kontrolu nad svojom lađom ili
je Hobart razvio novu sposobnost da se odupre, jer Uril je morao dobro da zapne kako bi ponovo došao do
svog vlasništva. Jedan od njih dvojice počeo je da udara šakom tog tela po tremu, možda da bi skrenuo
pažnju protivnika. Uhvaćeno između čoveka i anđela, meso se raspuknu i poče da krvari.
Šedvel pokuša da se skloni kako ga ne bi poprskali, ali inspektorov stisak bio je žešći no ikad, i nije
mu dozvoljavao da se udalji. Pusta glava okrenu se u Šedvelovom pravcu. Iz zadimljene pećine između
njegovih zuba začu se Hobartov jedva razumljiv glas.
"Vadi... to... iz... mene", preklinjao ga je.
"Ništa ne mogu da učinim", odgovori Šedvel brišući slobodnom šakom kap krvi sa gornje usne.
"Suviše je kasno."
"On to zna", glasio je odgovor. Ovaj put je to bio Urilov, a ne Hobartov glas. "On će zauvek ostati
zmaj."
Hobart je počeo da jeca, a slinci i suze isparavali su kada bi stigli do pećnice koju su predstavljala
njegova usta.
"Ne plaši se", reče Uril, paradirajući Šedvelovu umiljatost. "Čuješ li me, Hobarte?"
Glava ovlaš klimnu, kao da je vratni mišić na kome se držala napola bio presečen.
"Da uđemo?" upita Šedvel.
Opet to nekontrolisano klimanje. Telo više nisu potresali trzaji; lice je postalo potpuno bezizražajno.
Kao poslednji dokaz da je anđeo odneo pobedu, Hobart pusti Šedvelovu ruku, okrenu se i ispred Prodavca
krenu u crkvu.
Bila je pusta, sveće ohlađene, i osećao se kiselkast miris tamjana.
"Ovde ima zanosa", primeti Uril.
"Svakako da ih ima", složi se Šedvel, idući za stvorenjem niz lađu crkve do ograde oko oltara.
Očekivao je da će raspeće iznad oltara izmamiti neku reakciju iz anđela, ali Uril je samo prošao pored njega
ni ne okrznuvši ga pogledom i uputio se ka vratima krstionice. Zatim je položio Hobartovu slomljenu ruku
na drvo. Daske stadoše da tinjaju i vrata se otvoriše. Isto se ponovilo i kod drugih vrata. Sa Urilom-u-
Hobartu koji je išao prvi, siđoše u kriptu.
Tamo nisu bili sami; na kraju prolaza kojim je Imakolata pošla u susret Šedvelu gorela je vatra:
verovatno iz svetilišta. Ne rekavši više ni reč Uril nastavi dalje hodnikom, dok su trake njegovog skrivenog
ja oticale sa Hobartovog torza i dodirivale kovčege u zidovima, uživajući u njihovoj mirnoći, njihovoj tišini.
Na pola puta između stepeništa i svetilišta, iz jednog poprečnog prolaza, istupi sveštenik i prepreči im put.
Bio je bled, naizgled napuderisanog lica, a na čelu je imao plavim blatom izvučenu prugu - koja je bila neki
znak pokornosti.
"Ko si ti? upita on.
"Skloni se", naloži mu Šedvel.
"Ti si uljez, nastavi sveštenik. "Gubi se odavde."

256
 Uril se zaustavio na jard-dva od mesta na kome je stajao sveštenik zamahnuo šakom i odvalio jednu
policu za kovčege, a drugom ščepao Hobartovu kosu i stao da vuče čovekovo lice prema zidu kao da će
sopstvenu lobanju razbiti udarajući o njega. Šedvel shvati da to ne čini anđeo, već Hobart. Iskoristivši
iznenadnu pojavu sveštenika, ponovo je pokušao da preuzme kontrolu. Pobunjeno telo istog časa postade
epileptično, a iz grla mu dopre promuklo krkljanje kojim je možda želeo da upozori sveštenika. Ako mu je
to bila namera, prošla je neshvaćeno. Čovek je ostao na svom mestu dok je Uril zavrtao Hobartovu glavu -
tako da se glasno čulo kako se kost i hrskavica taru jedna o drugu. Trenutak je prošao: sveštenik i anđeo
nađoše se licem u lice. A onda Urilov plamen suknu iz Hobartovih usta.
Efekat koji je time bio izazvan, u ograđenom prostoru prolaza, bio je mnogo upečatljiviji od bilo
čega što je Šedvel video u Ulici Kočija. Udarni talas ga je odbacio unazad, ali bio je preveliki voajer da bi
propustio ovaj prizor, tako da se smesta pridigao i nastavio da promatra kako se Urilove letalne teoreme
dokazuju na njegovoj žrtvi. Sveštenikovo telo bilo je podignuto i prikovano za tavanicu gde je ostalo sve
dok ga plamen nije proždrao.
Sve je bilo gotovo za nekoliko sekundi, a Šedvel je žmirkajući zurio kroz dim dok nije ugledao Urila
kako odmiče prema svetilištu, zajedno sa Hobartom koji je jecajući zavijao užasnut onim što se dogodilo.
Šedvel krenu za njim, dok su svuda oko njega padale nepostojeće čestice podivljalog pepela. Vatra nije
zahvatila samo sveštenika, već je plazila i po samoj cigli u prolazu i gutala kovčege u nišama. Olovo sa
unutrašnjih kovčega curilo je sa ivica, a za njim su ispadala tela, umotana u mrtvačke pokrove koji su
plamteli oko uzvišenih kostiju.
Kada se približio vratima Svetilišta Šedvel uspori korak. Ovo je nekada bilo Imakolatino carstvo.
Ovde je bila moćna, ovde su je štovali nemuški muškarci čija je poslušnost prema Hristu i njegovoj majci
bila lažna; muškarci koji su verovali da je ona boginja. On sam u to nikada nije verovao. Pa zašto ga je onda
iznenada obuzeo takav strah?; strah oskrnavitelja?
Zakoračio je u svetilište, i dobio odgovor. Kada je pogledom prešao preko kostiju na zidovima
odmah je znao, kao što to samo ljubavnik može da zna, da je stvorenje za kojim je žudeo, i koje je na kraju
izdao, i dalje ovde vladalo. Smrt nije imala vlast nad njom. Nalazila se u zidovima, ili u vazduhu: u svakom
slučaju, negde u blizini.
"Boginjo..." čuo je sebe kako izgovara.
Nije bilo vremena da upozori Urila. Drugi sveštenik, mlađi od svog mrtvog brata, pojavio se iz senki
i jurnuo na anđela s nožem u šaci. Hobart prestade da vrišti i stavi svojim pobunjeničkim rukama u zadatak
da spreči drugo pogubljenje, prinevši ih licu kako bi zadržao nadiruću vatru. To je napadaču omogućilo da
mu zada udarac među rebra. Ali dok je sveštenik izvlačio nož da bi zadao drugi udarac, Urilov je blagoslov
pokuljao između Hobartovih prstiju, da bi odmah potom provalio punom snagom, zgulivši meso i kosti s
Hobartovih šaka. Vatra je zahvatila sveštenikovu glavu i odbacila ga preko svetilišta. Trenutak je
poskakivao naspram kostiju, a onda se i on, kao i njegov brat, pretvorio u pepeo.
Naneo je Hobartu ozbiljnu ranu, ali Urilu je bilo potrebno kraće vreme da je spali svojim pogledom
nego nožu da je zada. Završivši s tim, skrenuo je pogled na Šedvela. Zaustavivši dah na trenutak pomislio je
da će i njega spaliti na mestu gde se zatekao. Ali ne.
"Ne plaši se", reče mu.
Na isti je neuverljiv način svega nekoliko minuta ranije tešio i Hobarta. I onda je to zvučalo isprazno,
a sada još i više, u svetlosti onoga što se potom dogodilo, to jest načina na koji je osakatio svog domaćina.
Od Hobartovih šaka koje je on nekada zamišljao kako gore pravednim plamenom, ostale su samo osušene
kandže pošto je pokušao da spreči plamen da obavi svoj posao. Hobart je ponovo jecao, dok je on ili anđeo
podizao patrljke da ih ispita. Da li mu je Uril ostavio teret bola koji njegovi nervni završeci mora da su
trpeli, ili je jecao što je njegovo telo bilo korišćeno za ovakve nastranosti?
Ruke se opustiše i Uril usmeri pažnju na zidove.
"Dopadaju mi se ove kosti", izjavi on i ode do najsloženijeg rada. Iz njegovog pozajmljenog tela i
lica iskakali su izdanci tanki poput konca za šivenje i prelazili preko lobanja i rebara.
Zavladala je praznina, vatra je besnela u nišama u hodniku, pepeo drugog sveštenika još je visio u
vazduhu. U tom trenutku Šedvel začu Imakolatin glas. Bio je to krajnje intiman šapat, šapat ljubavnika.
"Šta si to učinio?" upita ona.
On okrznu pogledom Urila koji je i dalje bio zanet posmatranjem stravične simetrije zida. Ničim nije
stavio do znanja da je čuo vračaru. Usledilo je isto pitanje.
"Šta si to učinio?" ponovo ga upita ona, "on ne zna za milost."

257
 Nije morao naglas da joj odgovori. Bila je dovoljna i misao.
"A ti si znala?" odgovori joj on pitanjem.
"Nisam poznavala sebe", obavesti ga Imakolata. "Čini mi se da je isto i sa ovim ovde Bičem."
"To je Uril", podseti je Šedvel. "I on je anđeo."
"Što god da je, ti ne poseduješ nikakvu moć nad njim."
"Oslobodio sam ga", primeti Šedvel, "sluša me."
"Čemu laži?" nastavi Imakolata, "znam koliko ga se plašiš."
Buka razaranja prekide razgovor. Šedvel odagna misli koje su ga mučile i vide Urila kako baca
izdanke po celom zidu i sve do jedne ruši kosti s njihovih mesta, što je podsećalo na padanje grnčarije s
pretrpang stola. Padale su unaokolo pretvarajući se u prah, ti ostaci nekih pedesetak ljudi. Uril se nasmeja -
još jedan trik koji je pokupio od Šedvela - a taj zvuk je bio vrlo uznemiravajući, jer nije bio prirodan.
Izmislio je igru koja mu se dopala. Okrenuvši se ka narednom zidu nastavio je sa uništavanjem na isti način;
zatim je na red došao i treći zid.
"Reci mu da prestane", prošaputa Imakolatin duh, kada se velike i male kosti pridružiše već povećoj
gomili na podu. "Ako se ne plašiš: reci mu da prestane."
Ali Šedvel je samo nemo posmatrao kako anđeo jednim zamahom čisti i četvrti zid, a onda prenese
pažnju na tavanicu.
"Ti si sledeći", reče Imakolata.
Šedvel se priljubi uz sada ogoljenu ciglu dok su ostaci pljuštali unaokolo.
"Ne..." promrmlja on.
Kosti prestadoše da padaju; na zidovima i tavanici više nije bilo ni jedne jedine. Prašina lagano poče
da se sleže. Uril se okrenu prema Šedvelu.
"Zašto mi šapućeš iza leđa?" upita ga zainteresovano.
Šedvel pogleda prema vratima. Koliko daleko bi stigao ako bi sada počeo da trči? Prešao bi možda
jard ili dva. Nije bilo mogućnosti za bekstvo. On je znao. Čuo je.
"Gde je ona?" zapita Uril. U razorenoj odaji zavlada tišina. "Nateraj je da se pokaže."
"Iskoristila me je", poče Šedvel. "Ispričaće ti razne laži. Reći će ti da sam voleo zanose. A nisam."
Osećao je da ga anđeo posmatra svojim bezbrojnim očima; ućutao je kada je uhvatio njihov pogled.
"Od mene ne možeš ništa sakriti", izjavi anđeo. "Poznato mi je za čim si žudeo, kao i trivijalnosti
svega toga, i ne moraš me se plašiti."
"Zar ne moram?"
"Ne. Uživam u prahu koji predstavljaš, Šedvele. Uživam u tvojoj beskorisnosti, tvojim beznačajnim
željama. Želim da ubijem nju koja se ovde nalazi - tu ženu čije zanose mogu da omirišem. Reci joj da se
pojavi pa da svršimo s tim."
"Ona je već mrtva."
"Pa, zašto se onda krije?"
"Ne krijem se", dopre do njih Imakolatin glas, a kosti na podu uzburkaše se kao talasi na pučini kada
se iz njih podiže duh. Ne jednostavno iz njih, već od njih, porekavši na taj način Urilovo razaranje pošto je
njenom voljom iz delića stvorena nova anatomska struktura. Rezultat je bio nešto što je predstavljalo više od
pukog zbira delova. Šedvel ugleda ne jednu, već sve sestre, ili projekciju njihovog kolektivnog duha.
"Zašto bih se ja krila od tebe?" upita taj spomenik. Svaka krhotina u njemu okrenula se dok je ona
govorila.
"Jesi li sada srećan?" upita ga ona.
"Šta je to sreća?" raspitivao se Uril.
"Ne pravi se naivan", opomenu ga fantom. "Dobro ti je poznato da ne spadaš u ovaj svet."
"Jednom sam već bio ovde."
"I otišao. Učini to ponovo."
"Kada budem gotov", odvrati Uril. "Kada tvorci zanosa budu istrebljeni. Toje moja dužnost."
"Dužnost?" ponovi Imakolata, a njene se kosti nasmejaše.
"Kako to da te zabavljam?" upita Uril.
"Jer si zaveden. Misliš da si sam..."
"Ja jesam sam."
"Nisi. Zaboravio si ko si; pa su tako i tebe zaboravili."
"Ja sam Uril. Ja čuvam kapiju."

258
 "Nisi sam. Niko nije sam - ništa nije samo. Ti si deo nečeg višeg."
"Ja sam Uril. Ja čuvam kapiju."
"Nema više ničega što bi trebalo čuvati", nastavi Imakolata. "Osim tvoje dužnosti."
"Ja sam Uril. Ja..."
"Pogledaj se. Čikam te. Odbaci čoveka koga nosiš na sebi, i pogledaj se."
Uril nije normalnim glasom odgovorio, već je vrisnuo.
"NEĆU."
Rekavši to, iskali sav svoj bes na telu od kostiju. Kip se raspade kada ga vatra pogodi, a zapaljeni
delići stadoše da udaraju po zidovima. Šedvel sakri lice pošto je Urilov plamen tutnjao napred-nazad po
prostoriji ne bi li konačno istrebio vračarinu sliku. Dugo nije mogao da se zadovolji, pretražio je svaki ugao
svetilišta dok i poslednju uvredljivu krhotinu nije pretvorio u pepeo.
Tek tada se spustio isti onaj iznenadni spokoj koji je Šedvel toliko mrzeo. Anđeo je poseo Hobartovo
izmučeno telo na gomilu kostiju i podigao jednu lobanju šakama pocrnelih od vatre.
"Zar ne bi svet bio čišći...", primeti anđeo, odmeravajući reči, "... kada bismo ga celog lišili živih
bića?"
Predlog je bio iznet tako odmereno, tonom koji je bio savršena kopija Šedvelovog Razumnog
čoveka, da mu je trenutak bio potreban da shvati o čemu on to govori.
"Pa?" želeo je da zna. "Zar ne bi?"
Podigao je pogled prema Šedvelu. Mada su to i dalje u suštini bile Hobartove crte lica, iz njih je bio
prognan svaki trag toga čoveka. Iz svake pore prosijavao je Uril.
"Nešto sam te pitao", reče. "Zar to ne bi bilo divno?"
Šedvel promrmlja da bi.
"Onda i treba da vidimo takvu jednu vatru, zar ne?" zaključi on podižući se sa svog sedišta od
kostiju. Uputio se ka vratima i zagledao niz prolaz u kome su kovčezi i dalje goreli.
"Oh..." zausti on čeznutljivo. "... kakva vatra."
A zatim, ne želeći ni na trenutak više da odlaže ispunjenje svog krajnjeg cilja, krenu nazad ka
stepeništu i uspavanom Kraljevstvu ka kome je ono vodilo.

3. TAJNO OSTRVO

1.
Voz je stigao u Birmingem sa jednim satom zakašnjenja. Kada je konačno prispeo, sneg je i dalje
padao, tako da taksija nije bilo ni za lek. Kal se raspitao koji autobus vozi za Harborn i u redu čekao
dvadeset pet minuta pre no što se ukrcao u autobus, koji ga je zatim puževim korakom vozio od stanice do
stanice, primajući stalno nove promrznute putnike dok nije postao toliko pretovaren da više niko u njega nije
mogao da uđe. Napredovali su sporo. Saobraćaj u centru grada bio je zagušen, tako da su sva vozila milela.
A izvan centra vožnja je bila krajnje opasna - sumrak i sneg urotili su se da smanje vidljivost - tako da se
vozač nijednog trenutka nije usudio da prekorači brzinu od deset milja na čas. Svi su sedeli nekako
snuždeno, izbegavajući da bilo s kim ukrste pogled iz straha da ne bi morali da otpočnu razgovor. Žena koja
se smestila pored Kala gladila je malog, u tartanski kaput obučenog terijera, koji je pružao jadnu sliku.
Nekoliko puta ga je uhvatio kako ga posmatra tužnim očima pa mu je uzvratio utešnim smeškom.
U vozu je jeo, ali je i dalje bio ošamućen, tako da nije ni primećivao turobne prizore predela kojim su
prolazili. Iz sanjarenja ga je trgao nalet vetra, kada je na brdu Harborn izašao iz autobusa. Žena sa psom
umotanim u tartan uputila ga je ka Vaterlo putu, uveravajući ga da će tamo stići za samo tri minuta. Ali
njemu je bilo potrebno gotovo pola sata da ga pronađe, a za to vreme hladnoća mu se uvukla kroz odeću u
same kosti.
Glukova kuća bila je velika zgrada sa dva pročelja, čijom fasadom je dominirao čileanski bor toliko
visok da je dosezao do strehe. Skvrčen od zime, on pritisnu zvonce. Pošto iz kuće nije dopro nikakav odjek,
počeo je da kuca, a potom i da lupa. U hodniku se upalilo svetlo i vrata su se, kako se njemu činilo, posle
čitave večnosti konačno otvorila; na njima se pojavio Gluk, sa ostacima nagrizene cigare među prstima,
smešeći se i požurujući ga da se skloni sa zime pre no što mu se dupe smrzne. Nije morao dva puta da ga
pozove. Gluk za njim zatvori vrata i gurnu parče tepiha kako ispod njih ne bi vuklo, a zatim povede Kala niz
hodnik. Morali su da se provlače. Hodnik je bio zatrpan kartonskim kutijama složenim jedne na druge tako
da su svojom visinom nadvisivale njih dvojicu.

259
 "Da li se vi to selite?" upita Kal kada ga Gluk ugura u idilično toplu kuhinju koja je isto tako bila
pretrpana kutijama, torbama i gomilama hartje.
"Pobogu, ne", odvrati Gluk. "Skini tu mokru odeću. Doneću ti peškir."
Kal skinu nakvašen sako i isto tako promoklu košulju i upravo je skidao cipele iz kojih je kapala
voda kao da su od sunđera, kada se Gluk vratio ne samo sa peškirom već i sa džemperom i parom izlizanih
somotskih pantalona.
"Probaj ovo", reče on, spuštajući odeću Kalu u krilo. "Skuvaću čaj. Voliš čaj?" Nije sačekao da
dobije odgovor. "Živim na čaju. Slatkom čaju i cigarama."
Napunio je čajnik i zapalio antikvarni primerak rešoa na gas. Kada je to obavio, dohvatio je par
izletničkih sokni sa radijatora i dodao ih Kalu.
"Je l' ti malo toplije sada?" upita ga.
"Mnogo."
"Ponudio bih ti nešto jače", nastavi on, dok je iz kredenca vadio kutiju za čaj, šećer i okrnjeni krčag.
"Ali ja ne pijem. Otac mi je umro od pića." U čajnik je ubacio nekoliko vrhom punih kašičica čaja. "Moram
priznati", poče sav obavijen parom. "Nisam očekivao da ćeš se ponovo javiti. Šećera?"
"Da, molim."
Uzevši čajnik, šećer i krčag, on povede Kala iz kuhinje i uputi se stepeništem na prvi sprat. I na
ovom spratu stanje je bilo isto kao i u prizemlju: tapete stare, svetiljke bez abažura, i svuda unaokolo iste
čudovišne gomile hartije, kao da je neki ludi birokrata zaveštao Gluku svoje životno delo.
On gurnu jedna vrata i Kal uđe za njim u prostoriju, pretrpanu sobu - nove kutije, novi dosjei - u
kojoj je bilo dovoljno toplo da su se mogle gajiti orhideje, i seći vazduh pun ustajalog dima cigare. Gluk
spusti čaj na jedan od pet-šest stolova dohvativši svoj krčag iza gomile zabeleški, zatim dovuče dve
naslonjače do električnog kamina.
"Sedi. Sedi", stade da nutka Kala, čiji je pogled privukao sadržaj jedne od kutija. Bila je do vrha
puna sasušenih žaba.
"Ah", javi se Gluk. "Sigurno se pitaš..."
"Da", priznade Kal. "Pitam se. Zašto žabe?"
"Stvarno zašto?" odvrati Gluk. "To je jedno od bezbroj pitanja na koja pokušavamo da odgovorimo.
Nisu samo žabe u pitanju, razume se. Dobijamo i mačke; pse; mnogo ribe. Imali smo i kornjače. Eshila je
ubila kornjača. To je jedan od prvih padova o kome postoji zapis."
"Padova?"
"Sa nebesa", objasni Gluk. "Koliko kocki šećera želiš?"
"Žabe? Sa nebesa?"
"Ništa neuobičajeno. Koliko šećera?"
"Dve kocke."
Kal ponovo virnu u kutiju i izvadi iz nje tri žabe. Sve su bile obeležene ceduljicama; na ceduljicama
je bio ispisan datum kada su pale i mesto gde su pale. Jedna je sletela u Utah, druga u Drezden, a treća u
Kaunti Kork.
"Da li su po prispeću mrtve?" upita on.
"Ne uvek", odvrati Gluk, pružajući Kalu čaj. "Ponekad stignu nepovređene. Ponekad u delovima.
Nema pravila. Ili bi se pre moglo reći da pravilo postoji, ali mi ga još nismo uočili." Bučno je srknuo čaj. "A
sada..." reče, "... nisi ovamo došao da bi razgovarao o žabama."
"Ne, nisam."
"O čemu si želeo da razgovaraš?"
"Ne znam odakle da počnem."
"To su uvek najbolje priče", izjavi Gluk, sav sijajući od uzbuđenja. "Počni od onoga što je najmanje
verovatno."
Kal se osmehnu; pred njim je bio čovek spreman da sasluša celu priču.
"Pa..." zausti on dugoko udahnuvši vazduh. I poče da priča.
Nameravao je da događaje opiše u kratkim crtama, ali posle otprilike deset sekundi Gluk je stao da
ga prekida postavljajući pitanja koja su ga odvuka u opširnost. Stoga mu je za celu priču bilo potrebno
nekoliko časova tokom kojih je Gluk junački popušio celu cigaru. Konačno je priča stigla do Glukovog
praga i prerasla u zajedničko sećanje. Tokom naredna dva do tri minuta Gluk ništa nije rekao, niti je
pogledao Kala, već je proučavao pikavce i šibice u pepeljari. Kal je prvi prekinuo tišinu.

260
 "Da li mi verujete?" upita on.
Gluk trepnu i namršti se kao da je trgnut iz misli o nečem sasvim drugom.
"Da skuvamo još čaja?" upita on.
Pokušao je da ustane, ali ga Kal divlje ščepa za ruku.
"Da li mi verujete?" ponovi on.
"Svakako", odgovori Gluk, sa izvesnom tugom u glasu. "Mislim da mi nema druge. Pri zdravoj si
pameti. Razgovetno govoriš. Izneo si prokleto mnogo pojedinosti. Da, verujem ti. Ali moraš shvatiti, Kale,
čineći to zadajem smrtni udarac nekolicini svojih najdražih iluzija. Stojiš pred čovekom koji oplakuje svoje
teorije." Zatim ustade. "Ah, nije važno..." podiže čajnik sa stola, pa ga ponovo spusti. "Pođi sa mnom u
susednu sobu", pozva on Kala.
U ovoj drugoj sobi nije bilo zavesa na prozorima. Kal je primetio da je, za vreme dok je pričao, sneg
postao tako gust da se gotovo moglo reći kako je otpočela mećava. Bašta iza kuće i zgrade s druge strane
pretvorile su se u belu nedođiju.
Ali Gluk ga nije ovamo doveo da bi mu to pokazao; već je Kalovu pažnju usmerio na zidove. Svaki
raspoloživ inč bio je prekriven kartama od kojih je većina izgledala kao da tu visi od početka sveta. Vonjale
su na dim od cigara, bile ižvrljane raznobojnim olovkama i izbušene bezbrojnim raznobojnim pribadačama,
od kojih je svaka verovatno označavala mesto na kome se dogodio neki nadnaravni događaj. Sa ivica ovih
karata visilo je, u obliku resa, takvo mnoštvo fotografija autentičnih mesta da se čovek morao nad njim
zgroziti: neke su bile male poput zrnaca, druge veličine nokta na palcu; bilo je tu uvećanja širine stopala i
traka kadrova preuzetih iz kućnih filmova. Bilo je mnogo onih koje mu ništa nisu govorile, kao i onih za
koje se na prvi pogled videlo da su lažne. Ali na svake dve nejasne ili lažne fotografije, dolazile su dve koje
su prikazivale nešto gotovo zapanjujuće, kao što je slika priproste žene koja stoji u svojoj bašti do članaka u
nečem što liči na kočarski ulov iz dubokog mora; ili slika policajca koji čuva stražu ispred jedne trospratnice
koja se prevalila na njegovo lice, tako da su sve cigle ostale na svom mestu; te slika haube nekih kola sa
otiskom dva lica, jednog pored drugog. Pojedine slike bile su komične u svojoj neodređenoj izopačenosti,
druge su, pak, izgledale nekako mračno autentične - svedoci su ponekad bili rastrojeni, ponekad su krili lica
- ali sve zajedno nije bilo nimalo zabavno. Međutim, i one nemoguće i one koje su pozivale na uzbunu,
podržavale su istu tezu: da je svet čudniji no što to veći deo čovečanstva pretpostavlja.
"Ovo je samo vrh ledenog brega..." primeti Gluk. "Imam na hiljade ovakvih fotografija. Desetine
hiljada svedočenja."
Kal je primetio da su pojedine fotografije bile međusobno povezane nitima raznih boja sa
pribadačama na kartama.
"Mislite da u ovome ima nekog pravila?" upita Kal.
"Verujem u to. Ali pošto sam čuo tvoju priču, počinjem da razmišljam o tome nisam li ga tražio na
pogrešnom mestu. Znaš, pojedini moji dokazi kose se sa tvojim izveštajem. Za poslednje tri nedelje - dok si
pokušavao da stupiš sa mnom u vezu - Maks i ja bili smo u Škotskoj, razgledajući jedno mesto koje smo
upravo pronašli u Škotskom Gorju. Doneli smo odatle nekoliko veoma čudnih sitnica. Pretpostavio sam da
je u pitanju neka vrsta sletališta za naše posetioce. Mislim da sam pogrešio." To je verovatno bila dolina u
kojoj se odigralo vaše raspredanje."
"Šta ste pronašli?"
"Uobičajene otpatke. Novčiće, odeću, razne lične sitnice. Sve smo to smestili u kutije i doneli ovamo
kako bismo na miru mogli da ih pregledamo. Mogli smo da ih uglavimo u naše omiljene teorije, znaš... ali
čini mi se da većina više ne važi."
"Voleo bih da vidim te stvari", zamoli Kal.
"Raspakovaću ti ih", pristade Gluk. Od trenutka kada je Kal završio priču, njegov izraz lica odavao
je veoma zbunjenog čoveka. Čak i sada je krajnje očajnim pogledom prelazio po kartama. Tokom poslednjih
nekoliko časova srušio se ceo njegov pogled na svet.
"Izvinite", reče Kal.
"Zbog čega?" upita Gluk. "Zbog toga što si mi pričao o čudima? Molim te, ne izvinjavaj se. Sa istom
prilježnošću verovaću u tvoju misteriju kao što sam i u svoju. Biće mi potrebno samo malo vremena da se
priviknem. Jedino što tražim jeste da ta misterija stvarno postoji."
"Oh, postoji, i te kako postoji", odvrati Kal. "Verujte mi, postoji. Samo ne znam gde."
Pogled mu skrenu sa Gluka prema prozoru i praznini s druge strane. Sve se više i više plašio za svoje
voljene izgnanike. Noć, Bič i sneg - sve kao da se urotilo da ih zbriše.

261
 On priđe prozoru; po zaleđenom staklu videlo se da je temperatura i dalje padala.
"Moram ih pronaći", reče. "Moram biti s njima."
Sve do tog trenutka uspešno se borio protiv usamljenosti; a onda ga protresoše jecaji. Čuo je Gluka
kako mu prilazi, ali nije više dovoljno vladao sobom da bi zaustavio suze: i dalje su tekle. Gluk mu, tešeći
ga, spusti šaku na rame.
"Baš je lepo videti nekog kome su čuda toliko potrebna", reče on. "Pronaći ćemo tvoje Vidovnjake,
Muni. Imaj poverenja u mene. Ako igde postoji trag koji bi te mogao odvesti k njima, onda se on nalazi
ovde."
"Moramo požuriti", primeti blago Kal.
"Znam. Ali pronaći ćemo ih. Ne samo zarad tebe, već i zbog mene. Želim da sretnem taj tvoj
izgubljeni narod."
"Nisu oni moji."
"Na neki način jesu. Kao što si i ti njihov. To ti se vidi na licu. To je razlog zbog koga ti verujem."

2.
"Odakle da počnemo?" To je pitanje postavio Kal.
Kuća je od podruma do tavana bila natrpana podacima. Kao što je Gluk napomenuo, možda se negde
među njima nalazio trag - kakav redak u nekom izveštaju, kakva fotografija - koji bi mogli da ukažu na
prebivalište Vrste. Ali gde? Koliko će samo svedočenja morati da pročitaju dok ne nabasaju na neki
nagoveštaj tog skrovitog mesta. I to, razume se, pod pretpostavkom da se u ovim teškim vremenima drže na
okupu. Ako ne - ako su raštrkani po ostrvima, onda je sve bilo uzalud, to jest gotovo uzalud.
Kal je sam sebe korio zbog takvih misli. Morao je verovati da postoji mogućnost da nešto pronađu;
morao je verovati da zadatak pred njim nije predstavljao samo način da se ubije vreme pre kataklizme.
Uzeće Gluka za primer. Gluka, koji je čitav život proveo jureći za nečim što, u stvari, nije ni video; Gluka,
koji je čak i sada spravljao čaj i kopao po dosjeima, ponašajući se kao da u duši veruje kako im je rešenje
problema na dohvat ruke.
Radnu sobu pretvorili su u bazu. Gluk je raščistio najveći sto i po njemu raširio kartu Engleske,
toliko veliku da je visila preko ivice poput stolnjaka.
"Sablasno ostvo", obrati se on Kalu. "Prouči ga malo. Vidi da li će bilo koje mesto koje smo ispitali
tokom godina upaliti sijalicu u tvojoj glavi."
"U redu."
"Ja ću sortirati izveštaje, i otvoriti kutije koje smo doneli iz Škotske."
On se dade na posao ostavivši Kala da pregledava kartu koja je bila još gušće obeležena od onih u
susednoj sobi, pošto su mnogi simboli, izukrštane linije i skupine tačaka, bili dodatno obeleženi zagonetnim
skraćenicama. Znao je što znače slova U.F.O., ali šta je to bilo Osumnjičeni T.M.D.? ili Cirus V.S.? Odlučio
je da se ne obazire na zabeleške, koje su ga samo ometale u radu, jednostavno je počeo sistematski da
razgleda kartu, centimetar po centimetar, počevši od Lends Enda i krećući se čas napred čas nazad preko nje.
Bio je srećan što mu je stavljeno u zadatak da pregleda samo kopno, pošto su mora oko Velike Britanije - te
oblasti koje su ga uvek oduševljavale kada bi ih pominjali u vremenskim izvešajima: Fastnet, Vajking,
Fortis, Tajri - takođe posedovala svoja čuda. To je imalo smisla. Ako su u predgrađima sipile sipe, onda
možda na Severnom moru pljušte gume i dimnjaci. Pet-šest puta prešao je napred-nazad kroz celu zemlju, a
onda se Gluk vratio.
"Jesi li imao sreće?" zanimalo ga je.
"Do sada nisam", odvrati Kal.
Gluk spusti stopu visoku gomilu izveštaja na jednu od stolica.
"Možda ćemo ovde nešto pronaći", primeti on. "Počeo sam od događaja koji su se odigrali u blizini
Grada duhova, a zatim ćemo krenuti dalje."
"To mi izgleda logično."
"Počni da kopaš. Sve što ti se učini makar malo poznatim izdvoj na stranu. Neću prestati da te
snabdevam materijalom sve dok budeš mogao da čitaš."
Gluk pričvrsti pribadačama kartu za zid pored radnog stola i ostavi Kala da pregledava prvu zbirku
izveštaja.

262
 Za taj posao bila je potrebna dobra kocentracija koju Kal nikako nije mogao da postigne. Bilo je
deset i trideset, a njemu se već spavalo. Ali dok je listao ovaj katalog zanemarenih čuda njegove umorne oči
i još umorniji mozak zaboraviše na umor, okrepljeni zapanjujućim materijalom pred sobom.
Mnogi događaji predstavljali su varijacije na sada već poznate teme: događaje koji su opovrgavali
geografske, vremenske i meteorološke zakone. Zagubljene menažerije; ekskurzije sa udaljenih zvezda; kuće
veće unutra nego spolja; radio aparate koji su hvatali glasove mrtvih; led na drveću usred leta i košnice iz
kojih je zujao Očenaš. A sve te stvari nisu se odigrale negde daleko, već u Prestonu Hili Bridžu, u
Skantorpeu i Vindermiru; u solidnim, stoičkim mestima, koja naseljavaju pragmatičari što ne podležu lako
histeriji. Ova zemlja, koju je Gluk nazvao Sablasno ostrvo, s jednog kraja na drugi vrvela je od deliričnih
vizija. I sama je bila zemlja iz bajke.
Gluk je dolazio i odlazio, snabdevajući Kala povremeno novim dosjejima i svežim čajem, trudeći se
da ga što manje ometa. Kal je ubrzo uvideo da je teško bilo odoleti bezbrojnim bizarnim izveštajima, ali
nateravši sebe da bude krajnje disciplinovan, izdvajao je tek jedan na otprilike stotinu u kome se nalazila
kakva pojedinost koja bi taj događaj mogla dovesti u vezu sa Fugom ili njenim stanovnicima. Za neke je
znao od ranije: uništenje Šermanove kuće, na primer. Ali bilo je i drugih izveštaja - o rečima viđenim u
vazduhu, o čoveku čiji je majmun ljubimac recitovao Psalme - koji su se događali u mestima za koje nikada
nije čuo. Vrsta je sada možda bila tamo.
Tek kada je odlučio da se malo odmori od posla, Gluk mu je pomenuo da je raspakovao kutije koje
su doneli iz Škotske i pitao Kala bi li hteo da pogleda sadržinu. Krenuo je za Glukom nazad u sobu sa
kartama i tamo našao - svaka stvar bila je uredno obeležena - otpatke koje su za sobom ostavili događaji što
su se zbili u dolini. Nije ih bilo mnogo; ili su preživeli uništili većinu, ili je do toga došlo prirodnim putem.
Ali ugledao je nekolio žalosnih stvari koje su ga podsetile na nesreću - nekoliko nezanimljivih ličnih sitnica
- i nešto oružja. Jedna stvar, koja je spadala u obe kategorije, natera Kala da se naježi. Preko jedne kutije
ležao je prebačen Šedvelov sako. On se nervozno zagleda u njega.
"Prepoznaješ li nešto od ovog?" upita Gluk.
Kal mu reče šta i odakle.
"Bože", prozbori Gluk. "To je taj sako?"
Njegova neverica bila je razumljiva; gledan pri svetlosti obične sijalice, sako je izgledao sasvim
obično. Ali Kalu je ipak bio potreban čitav minut da smogne hrabrost i dohvati ga. Podstava koja je u svoje
vreme verovatno zavela na stotine, izgledala je kao svaka druga. Tkanina je možda posedovala neki
neobjašnjiv sjaj, ali to je ujedno bio jedni dokaz njegovih moći. Možda su ga napustile, pošto ga je vlasnik
odbacio, ali Kal nije bio voljan da to proveri. Ponovo ga je bacio preko kutije tako da mu se podstava nije
videla.
"Valjalo bi ga poneti", reče Gluk. "Kada pođemo."
"Kuda?"
"Da se nađemo sa Vidovnjacima."
"Ne. Mislim da to ne bi bilo dobro."
"Mesto mu je među njima", primeti Gluk.
"Možda", odvrati Kal, mada ne baš ubeđen u to. Ali prvo ih moramo pronaći."
"Vratimo se onda na posao."
Ponovo se bacio na izveštaje. Uskoro mu je postalo jasno da je pogrešio što je prekinuo posao; bilo
mu je teško da ponovo uhvati ritam. Ali gurao je dalje, koristeći kao podstrek tužne ostatke iz susedne sobe,
kao i misao da bi oni uskoro mogli predstavljati njegove jedine uspomene na Vrstu.
U tri i četrdeset pet ujutro završio je sa čitanjem izveštaja. Gluk je koristio priliku da malo odspava u
jednoj od naslonjača. Kal ga prodrma i pruži mu devet ključnih dosjea koje je izvojio.
"Je li to sve?" upita Gluk.
"Bilo je i nekih za koje nisam bio siguran. Odvojio sam ih na stranu, ali sam pomislio da bi nas
mogli odvesti na pogrešan trag."
"U pravu si", odvrati Gluk. Zatim ode do karte i zabode pribadače na devet mesta. Pošto je to obavio,
malo se udaljio od karte i zagledao u obeležena mesta. Na prvi pogled nije se uočavalo nikakvo ustrojstvo;
sva ta mesta nepravilno su bila razbacana po zemlji. Međusobno su bila udaljena pedeset milja.
"Ništa" primeti Kal.
"Kud žuriš?" opomenu ga Gluk. "Ponekad je potrebno malo više vremena da se uoči neka veza."

263
 "Mi nemamo malo više vremena", zabrinuto ga podseti Kal. Dugi časovi bez sna počeli su da se
primećuju na njemu; bolelo ga je rame gde ga je Šedvel ranio; u stvari, celo ga je telo bolelo.
"Sve je uzalud", reče on.
"Dozvoli da malo ovo proučim", nastavi Gluk. Da vidim mogu li pronaći neki plan."
Kal podiže razdraženo ruke.
"Nema nikakvog plana", reče. "Jedino što mogu učiniti jeste da obiđem sva ta mesta, jedno za
drugim..." (po ovom vremenu? čuo je kako pita sam sebe, bićeš srećan ako sutra ujutro budeš mogao da
iziđeš iz kuće.)
"Zašto ne odspavaš nekoliko časova. Pripremio sam ti krevet u gostinjskoj sobi. Popni se još jedan
sprat, druga vrata sleva."
"Osećam se tako prokleto beskorisnim."
"Bićeš još beskorisniji ako ne odspavaš. Hajde, pođi već jednom."
"Mislim da ću morati. Prvo što ću sutra ujutro..."
"Odspavaj, Muni. O taktici možemo sutra razgovarati."
Popeo se uz stepenice. Na gornjem spratu bilo je hladno; dah je kročio ispred njega. Nije se ni
svukao, već se umotao u ćebad i tako zaspao.
Na mrazom ukrašenom prozoru nije bilo zavesa, a sneg spolja bacao je plavičasto osvetljenje u sobu,
dovoljno jako da se pri njemu moglo čitati. Ali to ga nije održalo budnim duže od trideset sekundi.

4. IZGUBLJENA NADA

1.
Odazvali su se pozivu, svi obreda; dolazili su pojedinačno, ili u parovima, ponekad porodično ili sa
prijateljima; dolazili su sa po nekoliko kofera (šta su to vredno mogli imati u Kraljevstvu čime bi se
opteretili?), jedine stvari do kojih im je stalo bile su one koje su poneli iz Fuge i stalno nosili za sobom.
Suveniri iz njihovog izgubljenog sveta: kamenje, seme, ključ kuće.
I razume se, poneli su svoje zanose, ono malo što im je preostalo. Doveli su ih na mesto o kome je
Nimrod govorio Suzani, ali čijeg imena nije mogao da se seti. Međutim, setila ga se Apolina. Bilo je to
mesto koje Bič u vremenu pre upredanja nikada nije pronašao.
Zvalo se Rejmontovo brdo.
Suzana se plašila da Kukavice nisu možda izmenile celu tu oblast; prekopale je i sravnile sa
zemljom. Ali ne. Brdo je ostalo netaknuto, a šumarak u njegovom podnožju, u kome su Porodice provele to
davno leto, razrastao se i prerastao u šumu.
Takođe se pitala da li su dobro uradili što su odlučili da se kriju na otvorenom po tako groznom
vremenu - naučnici su već govorili da je ovo najhladniji decembar u istoriji - ali bila je ubeđena da je Vrsta,
opsednuta kakva je bila, umela da reši jedan tako jednostavan problem.
Nekada su bili bezbedni u podnožju Rejmontovog brda; možda će im ono i ovaj put pružiti sigurno
utočište.
Na svima se videlo da im je laknulo što su ponovo zajedno. Iako je većina njih dobro živela u
Kraljevstvu, okolnosti su im nalagale da ne pokazuju svoj bol. A sada, kada su se ponovo našli među
svojima, mogli su da se sećaju stare zemlje, što je za njih predstavljalo i te kakvu utehu. Ovde nisu bilo ni
potpuno bespomoćni. Iako su im moći bile već uveliko smanjenje od kada nije bilo Fuge da iz nje crpu
snagu, još su posedovali nekoliko zanosa kojima su mogli da prevare protivnika i koje su mogli da stave u
igru. Teško da bi mogli dugo da zadrže silu što je razorila Ulicu Kočija, ali prosjaci nisu u prilici da biraju.
Kada su se konačno okupili u gajevima među drvećem - a njihovo zajedničko prisustvo na gotovo
neprimetan način izmenilo grmlje i grane - osetila je da su dobro odabrali kada su odlučili da ovamo dođu.
Ako bi ih Bič kojim slučajem pronašao, bar bi zajedno dočekali kraj.
Nedostajali su samo još Kal i knjiga koju mu je poverila na čuvanje; knjiga čije su žive stranice
sadržale odjeke ove šume usred zime. Molila se da su i knjiga i njen čuvar nagde na sigurnom. Da su
bezbedni; i da sanjaju.

2.
Možda je u pitanju bila upravo ta misao koja se obrazovala u njegovom umu kada mu je san došao
na oči (da je snežna svetlost dovoljno jaka da se pri njoj moglo čitati) što je ubrzala san koji je usnio.

264
 Zamišljao je kako se probudio, i posegao u džep sakoa - koji je bio neizmerno dubok - i iz njega
izvadio knjigu spasenu od uništenja tamo u Ulici Kočija. Pokušao je da ja otvori, ali prsti su mu bili ukočeni
tako da je petljao po njoj poput kakve budale. Kada je konačno uspeo da je otvori, ostao je zabezeknut, jer
stranice su bile prazne, sve od reda, prazne poput sveta s druge strane prozora. Priče i ilustracije su nestale.
A sneg je nastavio da pada na more kod Vajkinga i Doger Benka, kao i na kopno. Padao je i na Hili
Bridž i Blekpul, na Bat i Divajzis, zatrpavajući kuće i ulice, fabrike i katedrale, ispunjavajući doline dok se
više nisu razlikovale od brda, zamagljujući reke, prikrivajući drveće, sve dok Sablasno ostrvo nije postalo
prazno kao i stranice Suzanie knjige.
U snu mu je sve to izgledalo savršeno razumno: nisu li knjiga i svet van nje bili deo iste priče?
Osnova i potka. Jedan nevidljiv svet.
Ovi su ga prizori plašili. Praznina je bila i unutra i napolju: a on nije imao leka za nju.
"Suzana..." mrmljao je u snu, žudeći da je zagrli, da je čvrsto stegne uz sebe.
Ali ona je bila daleko. Čak i u snu se nije mogao pretvarati da je blizu, nije mogao da je smesti pored
sebe. Jedino se mogao nadati da je bezbedna; nadati se da ona bolje od njega zna kako da se odbrani od
ništavnosti.
"Ne sećam se kada sam poslednji put bila srećna", prošaputao mu je u uvo jedan glas iz prošlosti.
Nije mogao da mu se seti imena, ali znao je da njegovog vlasnika već dugo nema među živima. Naterao je
san da poteče unazad, tragajući za tim imenom. Ponovo je začuo iste reči, samo ovaj put snažnije.
"Ne sećam se kada sam zadnji put bila srećna."
Sećanje mu je sada ponudilo i ime i lik. Bile su to reči Lilije Pelicije; a stajala je u podnožju kreveta,
samo što to nije bio ovaj krevet u kome je sada spavao. Čak ni soba nije bila ista.
Osvrnuo se oko sebe. Ovde je bilo i drugih zazvanih iz prošlosti. Fredi Kamel zurio je u svoj odraz;
Apolina je opkoračila stolicu sa flašom prinetom usnama. Pored nje stajao je Džeriho, ljuljuškajući dete
zlatastih očiju. Sada je znao gde se nalazi i kada. Ovo je bila njegova soba u Ulici Kočija, kada se komadić
ćilima raspreo.
Lilija je ponovo, bez imalo žurbe izgovorila istu rečenicu koja ga je dovela ovamo. "Ne sećam se
kada sam poslednji put bila srećna."
Zašto je njegovo sećanje, od svih neobičnih prizora koje je video i razgovora koje je čuo te noći,
izabralo da ponavlja ovaj trenutak?
Lilija ga je pogledala. Na njoj se jasno očitavao nemir; kao da je svojim drugim vidom predvidela
ovu snežnu noć u kojoj on sanja: kao da je već tada znala da je sve izgubljeno. Poželeo je da je uteši, da joj
kaže kako je moguće doživeti sreću, ali niti je bio ubeđen u to niti je imao želju da pogrešno predstavlja
istinu.
Sada je govorila Apolina.
"Ali šta je sa brdom?" upita ona.
Šta je bilo s brdom? pomisli on. Ako je nekada možda i znao o čemu je govorila, zaboravio je.
"Kako se ono zvaše?" upita ona. "...gde smo boravili..."
Reči počeše da se gube.
Nastavi, podsticao ju je on. Ali toplota sobe koje se prisetio već je polako bledela. Hladnoća ove, u
kojoj se sada nalazio, počela je da mu se uvlači u kosti, potiskivajući onu miomirisnu augustovsku noć. I
dalje je osluškivao, dok mu je srce počelo da bubnja u glavi. Njegov mozak nije nesimice izabrao da ponovi
ovaj razgovor: u tome je postojao sistem. Bio je na pragu neke tajne samo kada bi izdržao dovoljno dugo.
"Kako se ono zvaše?" ponovio je Apolinin glas koji se gubio, "...gde smo proveli poslednje leto?
Sećam se kao da je bilo juče."
Pogledala je u Liliju čekajući da dobije odgovor. I Kal je pogledao u nju.
Odgovori joj, pomisli on.
Ali hladnoća je postajala sve jača, dozivajući ga da se vrati iz prošlosti u pustu sadašnjost. Očajnički
je želeo da sa sabom ponese i trag koji je lebdeo na Lilijinim usnama.
"Sećam se toga..." ponovi Apolina, dok je njen vrištavi glas posle svakog sloga postajao sve slabiji,
"...kao da je bilo juče."
On se zagleda u Liliju, nadajući se da će progovoriti. Već je bila providna kao dim cigarete.
Molim te, odgovori joj, reče on.
Kada njen lik poče već polako da se gubi, ona otvori usta da nešto kaže. Na trenutak mu se učinilo da
ju je izgubio, ali ipak je čuo odgovor, mada tako tih da se silno napeo kako bi ga razabrao.

265
 "Rejmontovo brdo..." izgovori ona.
A onda je nestade.
"Rejmontovo brdo!"
Probudio se s tim rečima na usnama. Ćebad je skliznula s njega dok je spavao, i bilo mu je toliko
hladno da su mu se prsti ukočili. Ali izvukao je mesto iz prošlosti. A to mu je jedino bilo potrebno.
Uspravio se u krevetu. Kroz prozor je prodirala dnevna svetlost. Sneg je i dalje padao.
"Gluk!" pozva ga on. "Gde ste?"
Šutnuvši u žurbi kutiju sa zabeleškama niz stepenice, on krenu u potragu za čovekom i nađe ga
presamičenog u naslonjači u kojoj je sedeo i dok je slušao Kalovu priču.
Uhvatio ga je za ruku i prodrmao, budeći ga, ali ovaj je tako duboko spavao, da se nije razbudio dok
ga Kal nije pozvao po imenu:
"Virdžile."
Začuvši vlastito ime otvorio je oči kao da ga je neko ošamario.
"Šta?" upita on. Zatim se žmirkajući zagleda u Kala. "Oh, to si ti. Učinilo mi se da čujem... svog
oca..."
Zatim pređe dlanom preko još snenog lica.
"Koliko je sati?"
"Ne znam. Jutro je uglavnom."
"Hoćeš čaja?"
"Gluk, mislim da znam gde su."
Ove reči ga osvestiše. Istog časa je ustao.
"Muni! Ne šališ se? Gde su?"
"Šta znaš o mestu koje se zove Rejmontovo brdo?"
"Nikad čuo za njega."
"E pa, oni su tamo."

Trinaesti deo
MAGIČNA NOĆ

"Šume su divne, mračne i duboke

Ali ja moram održati neka obećanja,
I mnoge milje preći pre no što počinem."

Robert Frost, Zastavši pored šume jedne snežne večeri

1. MEĆAVA

1.
Led je zaustavio časovnike u Engleskoj.
Mada su metereolozi predvideli da će sibirski uslovi potrajati duže od jedne nedelje, iznenadni pad
temperature zatekao je zemlju, kao i uvek, nespremnu. Vozovi su prestali da saobraćaju; avioni su ostali
prikovani za zemlju. Došlo je do prekida telefonskih veza i nestanka struje u Jorkširu i Linkolnšajiru; sela,
pa čak i mali gradovi u Južnim pokrajinama bili su odsečeni usled snežnih nanosa. Putem medija, građanima
je upućivana molba da ostanu kod kuće; taj je predlog rado prihvaćen tako da su industrija i trgovina bile
primorane da životare - a u pojedinim oblastima - potpuno da prestanu s radom. Niko nikud nije išao, a za to
je bilo opravdanih razloga. Velike deonice autoputa bile su zatvorene, blokirane ili snegom ili napuštenim
vozilima; glavni putevi bili su u haosu, a sporedni neprohodni. Sablasno ostrvo je za sve namere i ciljeve
bilo blokirano.

2.
Kal je utrošio dosta vremena dok nije pronašao Rejmontovo brdo na jednoj od mnogobrojnih
Glukovih karata, na njega je nabasao sasvim slučajno: nalazilo se u Somersetu, južno od Glestonbarija. Pod
normalnim okolnostima bilo bi mu potrebno otprilike sat vožnje putem M5. Danas, međutim, sam bog je
znao koliko će putovati donde.

266
 Gluk je, razume se, želeo da pođe s njim, ali Kal je pretpostavio da Vidovnjaci, ako se zaista kriju na
brdu, neće blagonaklono gledati na stranca koga bi im doveo. Stavio je Gluku to do znanja što je pažljivije
mogao. Koliko god se trudio, Gluk nije uspeo da prikrije razočaranje, ali ipak je kazao da jako dobro zna
koliko susreti te vrste mogu biti delikatni; celog života pripremao se upravo za jedan takav susret; nema
nameru da navaljuje. Da, svakako, Kal može uzeti jedna kola, mada ni jedna ni druga nisu bila baš
pouzdana.
Kada se Kal spremio za polazak, zamotavši se što je bolje mogao kako bi se odbranio od hladnoće,
Gluk mu predade paket, neuredno uvezan kanapom.
"Šta je to?" upita on.
"Sako", odvrati Gluk. "I još neki dokazi koje sam pokupio."
"Ne želim da ga uzmem. Naročito ne sako."
"On je delo njihove magije, je li tako?" upita Gluk. "Uzmi ga, proklet bio. Ne pravi lopova od mene."
"Nerado to činim."
"Zapakovao sam i nekoliko cigara. Zalog mira od prijatelja." On se nasmeši. "Zavidim ti, Kale; na
svakoj zaleđenoj milji."

Dok se vozio, imao je vremena da posumnja u svoju odluku; vremena da sam sebe nazove budalom
što se ponovo ponadao, što se uopšte usudio da se ponada kako će ga neko sećanje koje je iskopao odvesti
do izgubljenih. Ali njegov san, ili bar jedan njegov deo, obistinio se dok se vozio. Engleska je bila prazna
stranica; mećava je sve zbrisala. Negde ispod njenog pokrova ljudi su verovatno nastavili da žive, ali nikakvi
znaci nisu na to ukazivali. Vrata su bila zatvorena, zavese navučene ne propuštajući dan koji je već negde
oko podneva počeo da se povlači pred mrakom. Ono nekoliko odvažnih duša koje su se zatekle napolju na
oluji žurilo je pločnicima koliko im je to dozvoljavao led po kome su hodali, žudeći da se što pre ponovo
nađu pored vatre, gde će im putem televizije obećavati Božić sa veštačkim snegom i dobrim raspoloženjem.
Na putevima praktično nije bilo saobraćaja, što je Kalu omogućivalo da ne poštuje saobraćajne
propise: prolazio je kroz raskrsnice na crveno i nije se obazirao na jednosmerne puteve kada je izišao iz
grada. Gluk mu je pomogao da isplanira put pre no što je krenuo, a na vestima je pratio koji su putevi
zatvoreni, tako da je u početku dosta dobro napredovao, uključivši se na M5 južno od Birmingema, i
održavajući postojanih četrdeset kilometara na sat dok preko radija nije čuo da je - severno od vorčesterske
petlje - usled teške saobraćajne nesreće zatvoren autoput između petlje osam i devet. Počeo je da psuje jer
bio je primoran da siđe sa autoputa i krene putem A38 preko Grejt Malverna, Tjuksberija i Glostera. Sada se
mnogo sporije kretao. Niko nije ni pokušavao da raščisti ili pospe put, a vozači su nekoliko vozila
jednostavno ostavili na putu kada im se učinilo da bi daljnja vožnja predstavljala pravo samoubistvo.
Kada se našao nadomak Bristola, vreme se još više pogoršalo, primoravši ga da se kreće sasvim
polako. Zaslepljen belinom snega, promašio je skretanje za A37, pa je morao da se vrati istim putem; nebo
je već bilo kao katran crno iako je bila tek sredina poslepodneva. Na otprilike jednu milju od Šepton Maleta
zaustavio se da sipa benzin i kupi čokoladu, i saznao od radnika u garaži da je većina puteva južno od grada
blokirana. Počelo je da ga prožima osećanje kako se sve urotilo protiv njega. Kao da je vreme na neki način
bilo deo Bičevog velikog plana; kao da je on znao da se Kal već nalazi nadomak cilja, pa mu je po putu
sipao prepreku za preprekom da bi video s kolikim žarom će se boriti da stigne na mesto svog pogubljenja.
Ali ako je to bilo tačno, to je u isto vreme značilo da je na pravom putu; da ga negde u divljini ispred
njega čekaju njegovi voljeni.

3.
Čim je skrenuo sa puta A kod Lidforda na Fosi na sporedni put koji je u teoriji trebalo da ga odvede
prema zapadu do Rejmontovog brda, pokazalo se da je upozorenje čoveka iz garaže bilo tačno. Još pre no
što je krenuo znao je da će ovo biti najteži deo puta, ali nije imao drugog izbora. Kroz ovu oblast nije
prolazila nijedna od glavnih saobraćajnica; postojali su samo uski tragovi i voda u rukavcima, koji su, bio je
toga svestan, sada bili zatrpani ispod nanosa.
Prešao je možda dve milje, po belom putu okruženom belinom, dok gume optočene ledom nisu
počele da šlajfiju, kola se zaustavila, a točkovi koji su se i dalje okretali samo nastavili da bacaju sneg u
stranu. Probao je da na smenu pojačava i smanjuje gas, ali vozilo se nije moglo pokrenuti bez nečije pomoći.
Nevoljko je izišao, i istog časa upao u sneg do pola lista. Gluk mu je pozajmio gojzerice i debele sokne, koje
su štitile stopala, ali hladnoća mu je istog časa natopila pantalone. Navukao je kapuljaču vindjakne - još

267
jedan Glukov poklon - i stao da se probija ka stražnjem delu kola. Pošto nije imao lopatu, morao je šakama
da razgrće sneg. Svi napori bili su uzaludni. Posle dvadesetominutnog rada nije uspeo ni za inč da pomeri
kola, bilo napred bilo nazad.
Odlučio je da odustane pre no što mu se prsti smrznu. Sklonivši se u kola, i ostavivši upaljen motor
kako bi se zagrejao, seo je da razmisli šta mu valja činiti. Na poslednje naseljeno mesto naišao je kada je
skrenuo na ovaj put, dve milje odatle; dve milje probijanja kroz smetove - sneg je i dalje padao - a unaokolo
je vladalo gotovo potpuni mrak. Čak i pod pretpostavkom da, pošto prevali taj put, nađe nekog dovoljno
ludog, ili nekog ko će se sažaliti i pomoći mu, izgubiće čitave sate.
Imao je još dve mogućnosti. Jedna je bila da ostane gde je i prosedi noć. Bez razmišljanja ju je
odbacio. Druga - da peške stigne do Rejmontovog brda. Ako je suditi prema karti, koja nije bila baš
najdetaljnija, put se malo dalje račvao. Ako krene levim krakom trebalo bi ubrzo da stigne u blizinu brda.
Međutim, morao bi gotovo potpuno da se osloni na instikt, pošto se osobenosti predela više nisu mogle čak
ni nazreti - jarkovi, živice, sam put. A šta je drugo mogao da učini? Bolje je bilo putovati i naslepo nego ne
putovati uopšte.
Donošenje odluke ga je obodrilo, pa je usredsredio pažnju na to kako da se što bolje zaštiti od
groznog vremena. U stražnjem delu kola, između sedišta, pronašao je prevrnutu i vervatno zaboravljenu
kutiju sa Glukovim dragocenim izveštajima. Nadajući se da da će mu biti oprošteno zbog ovoga, prebacio se
u stražnji deo kola i stao da gura po nekoliko listova hartije i fotografija ispod odeće, oblažući se pričama o
palim žabama i pčelama. Kada je utrošio celu zalihu, iscepao je i samu kutiju i duplim slojem kartona
podstavio je pantalone - nadajući se da će tako zaustaviti nalete hladnoće. Na kraju je još otrgnuo dva
komada semiša koja je pronašao na ivici stražnjeg prozora, obmotao ih oko lica, navukavši kapuljaču
vindjakne i čvrsto je svezavši kao da je želeleo da se izgubi u njoj. Kada je i rukavice podstavio hartijom,
bio je spreman za juriš. Podigao je paket koji mu je Gluk dao, ugasio motor i izašao u susret snegu.
Na ovo može da se odvaži samo lud čovek, razmišljao je zalupivši vratima i počevši da se udaljava
od kola: do samog gorkog kraja ostaću Ludi Muni.
Napolju nije bilo tako mračno kao što je pretpostavljao. Dok se pripremao za marš, mećava je malo
popustila, tako da je predeo sada bio obliven mlečnim sjajem, a snežni pokrivač svetliji od olovnog neba nad
njim. Čak je primetio i provedrice u oblacima; kroz njih su svetlucale zvezde. Počeo je da zamišlja kako bi
još mogao i uspeti.
Optimizam ga nije napustiti prvih četvrt milja, ali narednih četvrt pomoćna izolacija počela je da ga
izdaje. Vlaga je stala da se uvlači kroz karton koji je gurnuo ispod pantalona, od čega su mu se kočile noge.
Uvlačila mu se kroz rukavice kao i kroz njihovu podstavu, usled čega su počeli da ga bole prsti. A još gora
od svega toga bila je činjenica da nikako nije mogao da pronađe račvalište obeleženo na karti, tako da je sa
svakim mučno napravljenim korakom bio sve ubeđeniji da je promašio skretanje, pomišljajući da se počeo
udaljavati od brda, umesto da se kreće ka njemu. Odlučio je da rizikuje i udari preko polja. Zemljište s
njegove leve strane strmo se uzdizalo. Možda će sa vrha imati bolji pregled okolnog terena. Bacio je pogled
unazad u pravcu kola, ali više nije mogao da ih vidi. To i nije bilo važno; više nije bilo povratka. Uputio se
ka beloj padini brda i počeo da se penje uz nju.
Provedrica se uvećala i nad njim se ukazalo svetlucavo nebo, prošarano zvezdama. Kada je kupio
teleskom naučio je imena glavnih konstelacija, tako da ih je sada lako mogao navesti; Čovek s dobrim
pamćenjem. Ti nazivi, razume se, nikom drugom izuzev ljudima ništa nisu značili; bili su samo oznake koje
je neki posmatrač zvezda dodelio onome što je mislio da vidi u nekom ustrojstvu iznad sebe; luk i strela,
medved, plug. U kosmičkom kontekstu oni ništa nisu značili. Ali bilo je utešno gledati zvezde i znati im
imena, misleći da su ti prijatelji. Bez toga, taj bi prizor mogao čoveku slomiti srce.
Bol iz nogu i šaka počeo je da se širi i dalje; zahvatio je ruke i torzo, njegovu muškost, uši i sinuse.
Kao da više nije postojao nijedan deo tela koji ga nije boleo. Ali povratka više nije bilo. Procenio je da će se
kada pređe trideset jardi naći na vrhu brda, pa je počeo da ih odbrojava. Kod osamnaeste morao je da
zastane kako bi povratio dah za preostalih dvanaest. Penjanje uzbrdo kroz duboki sneg zahtevalo je više
snage no što ju je on imao. Dok je tako stajao boreći se da, poput kakvog asmatičara, dođe do daha bacio je
pogled na tragove koje je ostavio u snegu. Mislio je da se kretao pravo, ali sada je video da je išao čas
napred čas nazad, svaki čas skrećući.
Ne želeći da razmišlja o značenju toga, ponovo je počeo da se uspinje. Sada je svaki korak
predstavljao pravi izazov. Bio je primoran da podiže kolena do visine prepona, kako bi izvukao stopala iz
snega i napravio korak, što mu je bilo lakše nego da prti sneg. Smrznuti mišići opirali su se svakom koraku,

268
ali konačno je stigao, našao se na vrhu, a od njega se, na sve strane pružao beo predeo. Kao da je kuća-
Engleska bila napuštena, a preko nameštaja probačen čaršav protiv prašine dok se vlasnici ne vrate. Ako se
vrate. Dok je tako stajao na uzvšenju i u potpunoj tišini posmatrao prazninu pod suncem, nije mu bilo teško
da poveruje kako se oni nikada neće vratiti na ovo zaboravljeno mesto i da je ostao sam.
Ai brdo je bilo tu, i jedino je ono moglo biti to koje je tražio, pošto drugoga nije bilo. Međutim,
između njega i mesta na kome je stajao, širilo se prostranstvo snegom prekrivenih polja. Kada je video
koliku razdaljinu još mora da prevali klonuo je duhom, ali je isto tako znao da će mu se mišići ohladiti ako i
dalje bude stajao, pa je krenuo da se spušta niz suprotnu padinu, jedva kontrolišući pokrete tela.
Što se više približavao podnožju, sneg je postajao dublji, dok mu nije dopro do struka, tako da je
sada više plivao no što je hodao. Ali kada je krenuo preko polja prema brdu, bol od hladnoće koji mu je
obuzeo telo počeo je da jenjava i zamenilo ga je dobrodošlo mrtvilo. Na pola puta prsti mu ispustiše paket
koji mu je Gluk dao što je njegova sve suženija svest jedva i primetila. Sve ređe misli počeše da se vrte oko
toga kako udobno izgleda sneg koji je prtio. Možda bi trebalo nakratko da zastane i prilegne na tom
nedirnutom jastuku. Iz trenutka u trenutak glava mu je bila sve teža, a sneg je izgledao sve privlačniji. Šta
mu se može dogoditi ako malo prilegne dok ne prikupi snagu? Ali koliko god da su mu misli bile usporene,
ipak je još bio toliko pri sebi da je znao kako bi ga san ubio. Ako sada stane, stao je zauvek.
Gotovo na ivici kolapsa stigao je do podnožja Rejmontovog brda, zatim je, korak po korak, počeo da
se penje uz njegovu padinu. Bila je duža od one prve, ali manje strma. Misli mu nisu išle tako daleko da bi
se zapitao šta će naći na drugoj strani; sav umni napor trošio je na to da pokreće udove. Ali kada je stigao na
nekoliko jardi od obronka podigao je glavu u slaboj nadi da će ugledati zvezde. Međutim, oblaci su
zapečatili pukotinu i sakrili ih; nebom je besneo novi napad.
Još dvaput je koraknuo i stigao do vrha, uperivši pogled na predeo što se prostirao ispod brda. Ništa
nije mogao da vidi. Nije bilo ničeg što bi makar malo podsećalo na kakvo skrovište, makar i u tragovima,
dokle god mu se prestravljeni pogled pružao. Svuda unaokolo protezala su se snegom prekrivena polja, i još
snegom prekrivenih polja, sve do u daljinu, napuštena i utihla. Bio je sam.
Da je imao snage da zaplače, zaplakao bi. Umesto toga dozvolio je da ga svlada iscrpljenost i pao na
sneg. Nipošto nije imao snage da se vrati do kola, čak i kada bi bio u stanju da pronađe put. Fatalni san koga
se do sada odricao, konačno će ga se dočepati.
Ali kada su kapci počeli da mu se sklapaju, primetio je neko kretanje u prostranstvu u podnožju brda
- nešto je trčalo unaokolo po snegu. Pokušao je da usredsredi pogled; nije uspeo; pritisnuo je prstima lice ne
bi li se razbudio; podigao je pogled i pokušao ponovo. Oči ga nisu prevarile. Nešto se odista kretalo po
praznoj stranici pred njim; izgleda neka životinja.
Da li bi to mogao biti... majmun?
On zari ruke u sneg i pridiže se, ali dok je to radio izgubio je ravnotežu i poleteo napred. Dok se
kotrljao niz padinu, nekoliko trenutaka nije znao u kome je pravcu zemlja, a u kom nebo; na kraju se
zaustavio sav optočen ledom. Nije odmah uspeo da se orijentiše, ali kada mu je to konačno pošlo za rukom,
ugledao je životinuju - da, bio je to majmun! - bežao je od njega.
Ustao je onako zatrpan snegom, i posrćući krenuo za njim. Kuda je to otrčao? Pred njim su se
nalazila samo otvorena polja.
Životinja je iznenada nestala. U jednom trenutku jasno ju je video pred sobom, i već ju je pristizao.
A u sledećem nestao je sa polja kao da je proleteo kroz neka otvorena vrata i zalupio ih za sobom. Zastao je,
ne verujući svom ošamućenom pogledu. Da li je ta životinja bila neka vrsta fatamorgane? Ili je usled
hladnoće jednostavno izgubio razum?
Zurio je u sneg. Ugledao je u njemu jasne tragove - tragove šapa na mestu gde se majmun igrao.
Krenuo je za njim, i uverio se u ono što su mu oči govorile. Tragovi su se odjednom prekidali na nekoliko
stopa od mesta na kome je stajao. Iza te tačke nalazio se samo čist, Škripav sneg; akri i akri snega.
"Dobro" obrati se on praznom polju. "Gde si?"
Dok je to govorio načinio je još jedan korak prema mestu na kome je majmun izveo svoj trik
nestajanja i ponovio pitanje.
"Molim te..." poče on, dok ga je glas izdavao, "gde si?"
Razume se, odgovora nije bilo. Fatamorgana je ćutala.
Zurio je u tragove i prosto osetio kako ga napušta i poslednja nada.
A onda je začuo glas:
"Zašto stojiš na zimi?"

269
 Podigao je pogled. Ni levo ni desno od njega nikog nije video. Ali ponovo je začuo uputstvo.
"Dva koraka napred. I požuri."
Učinio je jedan oklevajući korak. Dok se spremao na drugi, iz vazduha neposredno pred mjim
pojavila se jedna ruka i - ščepavši ga za vindjaknu - povukla ga sa snega.

2. ZAKLON OD OLUJE

1.
S druge strane zavese, kroz koju je Kal bio naglo povučen, nalazila se šuma čije su grane bile tako
gusto isprepletene da je tek po koja pahulja stizala do tla prekrivenog mahovinom i lišćem. Unaokolo je bilo
mračno, ali malo dalje ugledao je vatru čiji su mu sjaj i toplota poželeli dobrodošlicu. Čovek koji ga je
povukao sa snega se izgubio; bar on nije nikoga mogao da vidi dok nije začuo glas.
"Kakvo užasno vreme." Kada se okrenuo ugledao je majmuna Novela i njegovog pratioca na manje
od dva jarda od sebe; bili su nepokretni tako da ih je teško bilo primetiti.
"Smit je to učinio", izgovori majmun nagnuvši se prema Kalu. "On te je uvukao ovamo. Ne dozvoli
da mene okrive za to."
Čovek iskosa ošinu majmuna pogledom.
"Ne razgovara sa mnom", obavesti ga Novelo, "jer sam odlutao napolje. Šta je bilo, bilo je, zar ne?
Što ne priđeš vatri? Biće bolje da legneš pre no što se srušiš."
"U pravu si", odvrati Kal, "... povedi me, molim te."
Smit je išao prvi. Kal je tapkao za njim dok se njegov usporeni mozak i dalje rvao s onim što je
upravo doživeo. Vrsta je možda i bila saterana u ćošak, ali još je na raspolaganju imala po neki trik; iluzija
koja je ovu šumu skrivala od pogleda položila je ispit. A na drugoj strani čekalo ga je još jedno iznenađenje:
godišnje doba. Iako su grane iznad njegove glave bile gole, a on hodao po ostacima letnje mahovine, u
vazduhu se osećao miris proleća, kao da led koji je s kraja na kraj okovao Ostrvo Spektra, ovde nije moga da
ovlada. Bjelj je nadirao; pupoljci su bubreli; na sve strane ćelije su rasle. Ta iznenadna blagost izazvala je u
njemu neku vrstu euforije, ali ta poruka nije stigla i do njegovih promrzlih udova. Kada je stigao na nekoliko
jardi od vatre, osetio je kako mu telo posustaje. Ispružio je ruke prema jednom drvetu kako bi se zadržao, ali
ono se sklonilo u stranu - ili mu se to bar učinilo - i on je poleteo napred.
Nije stigao do tla. Prihvatile su ga nečije ruke i on im se prepustio. Odnele su ga do vatre i nežno
položile na tle. Nečija šaka ovlaš mu dodirnu obraz i on odvoji pogled od plamena i ugleda Suzanu kako
kleči pored njega lica obasjanog svetlošću vatre.
On izgovori njeno ime - to jest, nadao se da ga je izgovorio. A zatim se onesvesti.

2.
Ranije se već jednom dogodilo da je sklopio oči čim ju je ugledao, a kada se probudio nje više nije
bilo. Ali ovaj put se to nije desilo. Sada ga je čekala s druge strane sna. I nije ga samo čekala, već ga je i
stezala u zagrljaju i ljubila. Slojevi odeće, hartije i fotografija koje je imao na sebi skinuti su dok je spavao i
sada je ležao nag, umotan u ćebe.
"Našao sam put do kuće", reče joj kada je uspeo ponovo da pokrene jezik.
"Otišla sam u Ulicu Kočija po tebe", reče ona, "ali kuće više nije bilo."
"Znam..."
"Nema više ni Ulice Tuge."
On klimnu. "De Bono je došao kod mene..." zastao je, prisetivši se tog događaja. Čak ni vatra, a ni
njene ruke kojima ga je obgrlila nisu mogle da spreče drhtavicu kada se ponovo našao u magli i na trenutak
ugledao ono što je ona skrivala.
"...Bič je krenuo za nama", reče on.
"I Šedvel", dodade ona.
"Da. Otkud znaš?"
Ispričala mu je šta se dogodilo u Svetilištu.
"Šta ćemo sad?" upita on.
"Čekaćemo. Održavamo zanos i čekamo. Sada smo svi ovde. Jedino si ti nedostajao."
"Sada sam i ja pronađen", dodade on nežno.
Ona ga samo još čvršće zagrli.

270
 "I više se nećemo razdvajati", nastavi ona. "Preostaje nam da se molimo da prođe pored nas."
"Samo bez ikakvih molitvi, molim te", začu se jedan glas iza Suzane. "Ne želim da nas anđeli čuju."
Kal ispruži vrat kako bi video pridošlicu. Bore na licu pred njim bile su dublje nego ranije, brada
posedela; ali to su i dalje bili Lemovo lice, Lemov osmeh.
"Pesniče", oslovi ga Lo, sagnuvši se da mu šakom prođe kroz kosu. "Umalo te nismo izgubili."
"Nipošto", odvrati Kal s blagim osmehom. "Da li ste sačuvali koju voćku?"
Lo potapša prednji džep na kaputu čiji je kroj bio dosta moderan i dobro mu je pristajao. "Ovde su",
odvrati. "Kada već pomenu: je li ovaj čovek gladan?"
"Uvek mogu da jedem", odgovori Kal.
"Uvek kada poželiš dobićeš hrane."
"Hvala."
Lem je već krenuo, a onda se okrenuo i krajnje svečano upitao:
"Hoćeš li mi pomoći da ih posadim, Kalhune? Kada za to dođe vreme?"
"Znate da hoću."
Lem klimnu; "Vidimo se malo kasnije", reče, i napusti krug koji je osvetljavala vatra.
"Da li mi se odeća osušila?" upita Kal. "Ne mogu ovako da šetkam unaokolo."
"Idem da vidim da li mogu nešto da ti pozajmim", odvrati Suzana.
On se uspravi kako bi joj omogućio da ustane, ali pre no što je to učinila ona ga poljubi. Poljubac
nije bio običan; uspeo je bolje da ga zagreje čak i od desetak vatri. Pošto je otišla, morao je da se čvršće
umota u ćebe kako bi sakrio činjenicu da se te noći diglo i još nešto pored sapa.
Kada je ostao sam imao je vremena da razmisli. Mada se našao na ivici smrti, već mu je bilo teško da
se priseti bola koji je osećao pre tako kratkog vremena; čak mu se činilo da može da zamisli kako izvan ove
začarane šume ne postoji drugi svet, i kako ovde mogu ostati zauvek, upražnjavajući magiju. Ali iako je ta
misao bila tako zavodljiva, znao je da je veoma opasno makar i na trenutak joj se prepustiti. Ako i posle ove
noći bude postojao život za Vrstu - ako ih kojim čudom Uril i njegov čuvar zaista zaobiđu - onda taj život
treba proživeti u Zemlji iz bajke kakvu je pronašao u Glukovom birou čuda. Treba da postoji jedan nedeljivi
svet.
Pošto je odremao, Suzana se vratila sa gomilom odeće koju je položila pred njega.
"Idem da obiđem osmatračnice", reče. "Vidimo se kasnije."
Zahvalio joj je na odeći i stao da se oblači. Ovo mu je bila već druga pozajmljena koža u dvadeset
četiri časa i bila je - što se moglo i predvideti ako se ima u vidu od koga je pozajmljena - čudnija od svega
čime ga je Gluk snabdeo. Uživao je u suprotnosti stilova: formalni sako i izlizana kožna jakna; neobične
sokne i cipele od svinjske kože.
"Ovako jedan pesnik i treba da se oblači", izjavio je Lemjuel kada se vratio po Kala. "Da liči na
slepog lopova."
"Nazivali su me i pogrdnijim imenima", odvrati Kal. "Neko pomenu hranu."
"Tako je", potvrdi Lem i povede ga dalje od vatre. Kada su mu se oči privikle na sumrak, shvatio je
da se pripadnici Vrste nalaze svuda oko njega; sedeli su po granama ili na tlu između drveća, okruženi
svojim ovozemaljskim dobrima. Uprkos čudima s kojima su se te noći suočili, podsećali su na bilo koju
skupinu izbeglica, tamnih opreznih očiju, čvrsto stisnutih usana. Istina, neki su odlučili da što bolje iskoriste
noć koja im je možda bila poslednja. Ljubavnici su ležali zagrljeni šapćući i ljubeći se; pevač je ispunjavao
vazduh veselom pesmom, koju su tri žene pratile svojim plesom, pri čemu je tišina između njihovih koraka
bila tako duboka da se njihov bat muklo gubio među drvećem. Ali većina izbeglica povukla se u sebe,
plašeći se da ničim ne odaju koliko se boje.
Miris kafe pozdravio je Kala kada ga je Lem doveo na čistinu na kojoj je gorela još jedna vatra, ali
manja od one pored koje je spavao. Oko nje je jelo pet-šest pripadnika Vrste. Nijednog od njih nije
poznavao.
"Ovo je Kalhun Muni", predstavi ga Lem. "Pesnik."
Jedan od njih što je sedeo na stolici, a neka žena mu pažljivo brijala glavu, primeti:
"Sećam te se iz voćnjaka. Ti si Kukavica."
"Jesam."
"Jesi li došao da umreš sa nama?" upita devojka koja je čučala pored vatre, sipajući kafu. Ova
primedba koju bi većina ljudi smatrala indiskretnom, izazva smeh.
"Ako je to ono što će se deseiti", odvrati Kal.

271
 "E pa, ne bi bilo dobro da pođeš prazna stomaka", dodade obrijani čovek. Dok je peškirom skidao
poslednje ostatke sapunice sa skalpa, Kal shvati da je ovaj pustio grivu kako bi od pogleda Kraljevstva
sakrio lobanju ukrašenu pigmetacijom. Sada je ponovo mogao njome da paradira.
"Imamo samo hleba i kafe", reče Lem.
"Nemam ništa protiv", odgovori mu Kal.
"Video si Biča", dodade jedan od onih oko vatre.
"Jesam", odvrati Kal.
"Moramo li, Hemale, o tome razgovarati?" upita devojka kod vatre.
Čovek nije obraćao pažnju na nju. "Kako je izgledao?" nastavi on da postavlja pitanja.
Kal slegnu ramenima. "Ogroman", reče, nadajući se da će neko promeniti temu. Ali ovo nije samo
Hemala zanimalo; i svi ostali - pa čak i devojka koja se pobunila - čekali su da čuju još nešto. "Imao je na
stotine očiju..." nastavi on. "To je sve što sam video, stvarno."
"Možda bismo mogli da ga oslepimo", predloži Hemal povukavši dim iz cigarete.
"Kako?" upita ga Lem.
"Uz pomoć Stare nauke."
"Nemamo više snage ni da održavamo podignut zastor", dodade žena koja je brijala onog muškarca.
"Gde ćemo smoći novu snagu da se suočimo sa Bičem?"
"Ne znam ništa o toj vašoj Staroj nauci", primeti Kal, pijuckajući kafu koju mu je Lem doneo.
"Ionako je više nema", reče obrijani čovek.
"Naši neprijatelji su je sačuvali", podseti ga Hemal. "Ona kučka Imakolata i njen gizdavko - oni su
upućeni u njene tajne."
"Kao i oni koji su stvorili Razboj", dodade devojka.
"Oni su mrtvi, njih više nema", obavesti je Lem.
"U svakom slučaju", umeša se Kal. "Biča ne biste mogli da oslepite."
"Zašto?" upita Hemal.
"Ima previše očiju."
Hemal se odgega do vatre i baci u nju pikavac.
"Da bi nas bolje video", primeti on.
Plamen koji je pikavac rasplamsao bio je svetlo plav, što natera Kala da se zapita šta je to ovaj pušio.
Okrenuvši leđa vatri, Hemal nestade među drvećem, ostavivši za sobom tišinu.
"Izvini me, pesniče", oglasi se Lem. "Moram da potražim svoje kćeri."
"Svakako."
Kal sede da završi obed, oslonivši se leđima o drvo kako bi posmatrao one koji dolaze i odlaze. Ono
malo što je odspavao tek mu je delimično odagnalo umor; posle jela mu se ponovo prispavalo. Mogao je
zaspati tamo gde se našao da nije popio jaku kafu koja ga je sada terala da se pomokri. Ustao je i krenuo u
potragu za kakvim osamljenim žbunom da obavi upravo to, izgubivši se među drvećem.
U jednom je gaju naišao na par koji je igrao prateći kasnu noćnu muziku što je dopirala iz malog
tranzistorskog radio aparata - poput ljubavnika ostavljenih na podijumu za ples pošto su svi već otišli, suviše
zaokupljeni jedno drugim da bi se rastali. Nedaleko odatle neko je učio dete da broji; imalo je računaljku od
lebdeće svetlosti koju je njegova majka zazvala. Pronašao je jedno napušteno mesto na kome se olakšao i
upravo je petljao oko dugmadi na pozajmljenim pantalonama kada ga neko uhvati za ruku. Okrenuo se i
ugledao Apolinu Diboa pored sebe. Bila je odevena u crno kao i uvek, ali sa ružom na usnama i namazanim
trepavicama što joj baš nije mnogo pomoglo. I da nije video da u ruci drži gotovo praznu bocu, po njenom bi
dahu znao da je celu noć pila.
"Ponudila bih te", reče ona, "ali ovo je sve što mi je ostalo."
"Neka te to ne brine", odvrati on.
"Mene?" upita ona. "Mene nikada ništa ne brine. Ionako će se sve loše završiti, bez obzira na to da li
ja brinem ili ne."
Prišla mu je bliže i unela mu se u lice.
"Izgledaš bolesno", objavi ona. "Kada si se poslednji put obrijao?"
Upravo u trenutku kada je zinuo da joj odgovori, nešto se dogodilo sa vazduhom oko njih. Odjednom
je njime prostrujao strah praćen tamom. Istog ga je časa snažnije stegla za ruku i ispustila bocu. Ova ga je
pogodila u stopalo, ali uspeo je nekako da proguta psovku što mu je bilo drago. Svi zvuci koji su do tada
odjekivali među drvećem, muzičke ili matematičke prirode, potpuno su zamrli. Isto kao i buka koja je

272
dopirala od podzemnog rastinja i sa grana. Šuma je odjednom postala samrtnički tiha dok su senke među
drvećem bivale sve gušće. On ispruži ruku i napipa jedno deblo, plašeći se da potpuno ne izgubi svaki
smisao za geografiju. Kada se osvrnuo, video je da se Apolina unatraške udaljava od njega; još joj se
naziralo samo napuderisano lice. Zatim se okenula, pa je i ono nestalo.
Iapk nije ostao potpuno sam. Sa svoje desne strane ugledao je nekog kako napušta zaklon od lišća i
užurbano nogama nabacuje zemlju preko male vatre pored koje su majka i dete učili. Njih dvoje su još bili
tamo; majka je šakom prekrila detetova usta, a dete je upravilo u nju očice razrogačene od straha. Dok su se
gubili i poslednji tragovi svetlosti, Kal primeti kako ona ustima oblikuje pitanje i upućuje ga čoveku koji u
znak odgovora pokaza palcem preko ramena. Prizor potom obavi tama.
Kal je nekoliko trenutaka ostao nepomičan, neodređeno svestan da se oko njega kreću neki ljudi koji
kao da su išli ka svojim odredištima. Nije mu se baš dopalo da ostane priljubljen uz drvo poput čoveka
zahvaćenog bujicom, pa je odlučio da krene u pravcu koji je pokazao čovek što je gasio vatru kako bi
izvideo šta se to događa. Krenuo je između drveća ispruženih ruku kako bi se lakše probijao. Svaka njegova
kretnja izazivala je nekakav nepoželjan zvuk: cipele od svinjske kože su škripale, dodirujući šakama stabla
gulio je s njih komadiće kore koja je dobovala po tlu. Ali odredište mu je već bilo na vidiku. Drveće je
postajalo sve ređe i između njega je već mogao da nazre blistavu belinu snega. Svetlost koja se od njega
odbijala olakšala mu je kretanje tako da je ubrzo stigao na desetak jardi od ivice šumice. Sada je znao gde se
nalazi. Ispred njega prostiralo se polje na kome je video Novela kako se igra; a nad njim se zlovoljno
uznosila bela padina Rejmontovog brda.
Kada je krenuo dalje u želji da se približi ivici šumice, neko mu položi šake na grudi, zaustavivši ga,
a potom mu jedno tvrdokorno lice što se našlo pored njega pokaza da se vrati nazad. Ali neko ko je čučao u
grmlju bliže ivici drveća okrenu se da ga pogleda i, podigavši šaku, dade znak da ga propuste. Tek kada se
približio na oko jardu od skloništa video je da je to bila Suzana. Iako su se nalazili veoma blizu oboda šume,
a nežna svetlost bila gotovo zaslepljujuća, jedva je uspeo da je prepozna. Oko nje je poput kakvog vela bio
obmotan zanos; pojačavao se kada bi izdahnula, a slabio kada bi udahnula vazduh. Pažnju je ponovo
usmerila na polje i brdo iza njega. Sneg je i dalje bez prestanka padao; izgleda da je izbrisao i njegove
tragove, mada mu je pri tome neko verovatno pomogao.
"Ovde je", prošaputa ona, ni ne pogledavši u njegovom pravcu.
Osmatrao je predeo pred sobom. Tamo napolju nije bilo ničeg izuzev brda i snega.
"Ne vidim..." zausti on.
Ućutkala ga je dodirnuvši mu mišicu, a zatim je klimnula u pravcu mladog drveća pri kraju šume.
"Ona ga vidi", prošaputa.
Pomno je razgledao mladice dok nije shvatio da je jedna od krvi i mesa. Jedna mlada devojka stajala
je na samoj ivici šume, ispruženih ruku, držeći se za grane mladica levo i desno od sebe.
Neko izroni iz sumraka i zaustavi se pored Suzane.
"Je li blizu?" upita.
Kal je prepoznao glas, mada se čovek dosta promenio.
"Nimrode?"
Zlatne oči zagledaše se u Kala, ali ničim ne pokazaše da su ga prepoznale; on zatim skrenu pogled,
da bi tek posle nekoliko trenutaka shvatio ko ga je to oslovio. Apolina je bila u pravu, pomisli Kal; mora da
je stvarno loše izgledao. Nimrod ispruži ruku ispred Suzane i čvrsto steže Kalovu šaku. U trenutku kada su
se razdvojili, devojka na obodu šume ispusti gotovo nečujni krik i njime odgovori na Nimrodovo pitanje -
"Je li blizu?"
Na vrhu brda pojavili su se Šedvel i Hobart. Iako je nebo za njihovim leđima bilo tamno, oni su
naspram njega bili još tamniji, a njihove iskrzane siluete nedvosmisleno su govorile da su to upravo njih
dvojica, a ne neko drugi.
"Pronašli su nas", zadahta Nimrod.
"Još nisu", odvrati Suzana.
Ona vrlo lagano ustade i kao da time dade znak da drhtaj - istovetan sa onim koji je malopre naterao
sve u šumi da umuknu - prohuja vazduhom. On se potom još više smračio.
"Ojačavaju zastor", prošaputa Nimrod.
Kal požele da učini nešto korisno, ali sve što mu je preostalo bilo je da posmatra brdo i da se nada
kako će se neprijatelj okrenuti i poći u potragu za njima na neku drugu stranu. Međutim, suviše je dobro
poznavao Šedvela da bi poverovao u mogućnost nečeg sličnog, tako da se nije nimalo iznenadio kada je

273
Prodavac krenuo niz padinu prema polju. Neprijatelj je bio uporan. Došao je da uruči dar smrti o kome je
govorio u Ulici Kočija i neće se zadovoljiti dok to i ne uradi.
Hobart, ili ta moć u njemu, oklevao je na prevoju brda, sa koga je mogao dobro da osmotri teren
ispred sebe. Čak i na toj udaljenosti videlo se kako mu meso na licu čas plamti, a čas tamni poput ugaraka na
jakom vetru.
Kal se osvrnu. Pripadnici Vrste mogli su se nazreti kako stoje pravilno raspoređeni između drveća,
usredsređeni na zanos koji ih je delio od pogubljenja. Ovako udvostručen, bio je toliko snažan da mu je
napadao vid iako se nalazio unutar njegovih zidova. Tama šume na trenutak se proredila, pa mu se učinilo da
može kroz nju prodreti pogledom i videti sneg na drugoj strani.
Zatim je vratio pogled na Šedvela koji je stigao do podnožja padine i osmatrao predeo pred sobom.
Tek sada kada je jasno ugledao tog čoveka, Kal se prisetio sakoa koji je Šedvel izgubio ili možda odbacio; a
on ga takođe ostavio na putu. Nalazio se negde tamo na polju iza Rejmontovog brda, gde su ga ispustili
njegovi smrznuti prsti. Kada se Šedvel uputio prema šumi, on ustade i prošaputa:
"...sako..."
Suzana se nalazila odmah do njega i upitala ga jedva čujnim glasom.
"Šta je s njim?"
Šedvel je ponovo zastao i pomno je pogledom prelazio preko snega isped sebe. Da li su Kalovi i
Novelovi tragovi još bili vidljivi?
"Znaš li gde se taj sako nalazi?" raspitivala se dalje Suzana.
"Znam", odvrati on. "S druge strane brda."
Prodavac ponovo podiže pogled i zagleda se u prizor pred sobom. Čak se i sa ove udaljenosti moglo
videti da je zbunjen i sumnjičav. Iluzija je očigledno delovala; ali koliko dugo? Sa brda iznad njega oglasi se
Uril, a njegove reči ponese vetar opterećen snegom.
"Osećam njihov miris u vazduhu", izusti on.
Šedvel klimnu i izvadi iz džepa paklo cigareta, pripalivši jednu ispod kaputa. Zatim ponovo upravi
pogled u prizor pred sobom. Da li je on to začkiljio usled velike hladnoće, ili je naspram bleštavila snega
ugledao kakvog duha?
"Naše moći će se polako trošiti", reče Suzana. "Osim, ako nam nešto ne pritekne u pomoć."
"Misliš sako?" upita Kal.
"Nekada je posedovao moć", odvrati ona. "Možda je još ima. Možeš li ga pronaći?"
"Ne znam."
"Takav nam odgovor nije potreban."
"Da. Mogu ga pronaći."
Ona vrati pogled na brdo. Šedvel je odlučio da se pridruži Urilu, pa je ponovo krenuo uzbrdo. Anđeo
je poseo Hobartovo telo u sneg i zagledao se u oblake.
"Poći ću s tobom", prijavi se Nimrod.
"Videće nas odozgo."
"Ići ćemo okolo. Zaći ćemo im s leđa." Zatim se zagleda u Suzanu. "Slažeš se?" upita.
"Slažem", odvrati ona. "Krenite, dok još ima vremena."
Gotovo je pojurio, a Kal za njim, krivudajući između drveća i pripadnika Vrste koji su stajali između
njih. Napor koji su ulagali da održe podignut zaklon što ih je štitio od pogleda čoveka i anđela počeo je da
uzima svoj danak; nekoliko zanosa je popustilo; a i ostali su bili na ivici snage.
Nimrod je posedovao izvanredan smisao za orijentaciju; izbili su na suprotan kraj šume i istog časa
bacili se licem u sneg. Njegova debljina išla im je u prilog; gotovo da su mogli da probiju tunel kroz njega,
pazeći da između njih i brda uvek bude snežnog nanosa. Ali sneg nije mogao da ih štiti celim putem;
mestimično je bilo delova brisanog prostora koji je trebalo preći, ako nisu želeli da krenu tako zaobilaznim
putem koji bi ih tek negde pred zoru doveo do cilja. Vetar je pred sobom terao snežne nanose, ali kroz
rascepe koji su nastajali u njima jasno su mogli da vide brdo i one na njegovom vrhu - ako slučajno
pogledaju naniže - smesta će ih ugledati. Uhvatili su, međutim, ritam kojim je vetar duvao, pa su ostajali da
leže kada bi zamirao i udarali u trk kada bi se podigao. Tako su uspeli da stignu neprimećeni na oko trideset
jardi od boka brda i već se činilo da su prešli najopasniji deo puta, kada je vetar iznenada prestao i Kal začu
Šedvelov pobednički glas.
"Vas dvojica!" reče, upirući prstom u njih. "Vidim vas!"
Spustio se nakoliko jardi niz padinu brda, a onda se vratio da uzbuni Urila koji je još zurio u nebo.

274
 "Trči!" doviknu Kal Nimrodu i, odustavši od daljnjeg skrivanja, obojica nastaviše da prte sneg; sada
je prvi išao Kal tražeći uzput ono što je isgubio. Jedan pogled na vrh bio mu je dovoljan da vidi kako je
Šedvel uspeo da natera Hobarta da ustane. Čovek je bio potpuno nag - neosetljiv na hladnoću - a telo mu je
bilo pocrnelo od vatre i dima. Kal je znao da ta ista vatra svakog trena može pronaći njega i Nimroda.
Ponovo se dao u trk, svakog časa očekujući da ga sustigne plamen. Napravio je tri posrćuća koraka, a
vatre još nije bilo. Zatim i četvrti i peti; pa šesti i sedmi. I dalje se nije pojavljivao nikakav osvetnički
plamen.
Onako zbunjen, nije mogao da odoli da se još jednom ne okrene u pravcu brda. Šedvel se i dalje
nalazio na vrhu i preklinjao anđela da ih zaspe svojom kletvom. Kroz prozor nastao između dva snežna
naleta, Kal vide šta je to zaokupilo Urilovu pažnju i omelo ga da na sebe preuzme ulogu dželata.
Ponovo je počeo da trči, svestan da je njemu i Nimrodu podarena dragocena prilika, ali istovremeno
žaleći Suzanu koju je ugledao kako se penje uz brdo da se susretne s anđelovim pogledom

3. NA BRDU

1.
Nije imala nikakav plan. Ali dok je posmatrala Nimroda i Kala kako puze prema brdu postalo joj je
sasvim jasno da će ih ugledati i ubiti ako im neko ili nešto ne skrene pažnju. Nije nameravala da traži
dobrovoljce. Ako je iko trebalo da spreči anđela da počne bljuvanje vatre, morala je to biti ona; konačno,
ona i Hobart već su se igrali zmajeva; donekle je to bilo slično ovome.
Umesto da jednostavno iziđe kroz zaklon i tako Šedvelu otkrije cilj za kojim je tragao, ona se uputi
između drveća i šumu napusti sa strane, krećući se od nanosa do nanosa dok se nije dovoljno od nje udaljila.
Tek se tada uspravila i pokazala Zmaju.
Da je bila malo brža, možda je mogla sprečiti Šedvela da ugleda Kala i Nimroda; ovako je, trenutak
pre no što će se pojaviti na otvorenom, začula njegov optužujući povik. Samo još dvadesetak sekundi i
Šedvel bi uspeo da natera Hobarta i smrt u njemu da nešto preduzme. Ali dok se Prodavac peo uz brdo,
Hobart ju je ugledao i sada ga niko više nije mogao naterati da odvrati od nje pogled.
Pre no što se pokazala, pomno je izvesno vreme posmatrala dve prilike na vrhu, ne bi li otkrila u
kakvom su odnosu. Ali njihovo ponašanje - to jest Urilovo ponašanje - potpuno ju je zbunilo. Nema sumnje
da je Bič žudeo da krene u lov isto koliko i Šedvel; ali činilo se kao da su mu misli trenutno zaokupljene
nečim sasvim drugim, jer je kao hipnotisan zurio u nebo. Pokrenuo se samo jednom da bljune vatru i tada se
- bez ikakvog očiglednog uvoda - telo čoveka koje je naseljavao samozapalilo, a plamenovi nastavili da ga
obavijaju sagorevši mu odeću s leđa, i zahvativši meso koje je počelo da cvrči. Nije se pomerio ni za inč dok
je vatra obavljala svoj posao, već je ostao da stoji usred vlastite lomače poput kakvog mučenika, zureći
preko praznog predela sve dok - ponovo bez ikakvog razloga - vatra nije zamrla.
Uspinjući se uz brdo da se srdne s njim, videla je koliko je Hobartovo telo bilo izobličeno.
Plamenovi što su ga malopre obavijali naneli su mu samo nove povrede pored nebrojeno starih koje je ranije
zadobio. Nekoliko puta bio je ranjavan, a pojedine rupe bile su neprikladno zapečaćene; šake su mu bile
stravično osakaćene; lice - pored toga što su mu kosa i obrve bile spaljene - teško je bilo čak i prepoznati.
Ali kada je uhvatila pogled očiju koje su zurile sa tog lica u plikovima, njena pretpostavka se potvrdila: on, a
možda i sila u njemu, bili su na neki način hipnotisani. Ničim nije pokazivao da pati zbog rana, niti da se
stidi što pred njom stoji nag; više nije bio slavna žrtva iz svog sna, već stub bede što zaudara na smrt i
kuvano meso.
Kada je srela taj prazan pogled, strah koji je do tada uspevala da obuzda izbi na površinu. Da li je
postojao način da prodre kroz taj trans i dospe do Hobarta s kojim je učestvovala u priči o devi, vitezu i
zmaju? Ako bi joj to uspelo, možda bi mogla i da preživi ovaj sukob; ili bar da dovoljno dugo zamaje
neprijatelja dok pripadnici Vrste ne pripreme novu odbranu.
A onda ju je i Šedvel ugledao. U odnosu na Hobarta, on je izgledao krajnje dobro, ali njegovo lice
govorilo je drugačije. Crte tog lica, što se nekada toliko pretvaralo, sada su bile pomamne, a lažna učtivost
kojom joj se obratio pre je bila vredna žaljenja nego ironična.
"Vidi, vidi!" poče on. "A odakle si se sad pa ti pojavila?"
Šake koje je držao duboko gurnute u džepove kako bi ih bar malo zagrejao, ni tada nije izvadio iz
njih. Nije pokušao da je ščepa, pa čak ni da joj se približi. Bio je svestan da živa nije mogla otići sa tog vrha.
"Došla sam da vidim Hobarta", obavesti ga ona.

275
 "Bojim se da nije ovde", odvrati Šedvel.
"Lažljivče", odbrusi mu ona.
Hobart nije skidao pogled s nje. Da li je to u njegovim očima primetila svesni treptaj?
"Govorim istinu", pobuni se Šedvel. "Hobarta više nema. Ova stvar... to je samo ljuštura. I sama znaš
šta je unutra. A to sigurno nije Hobart."
"Šteta", odvrati ona, nastavljajući uljudan razgovor kako bi dobila na vremenu da razmisli.
"Zanimljiv gubitak", primeti Šedvel.
"Ali imali smo neka neobavljena posla."
"Ti i Hobart?"
"Oh, da." Dok je govorila gledala je pravo u gotovo spaljenog čoveka. "Nadala sam se da će me se
setiti."
Posle tih njenih reči Hobartova glava se prvo malo nagnu napred, a zatim ponovo podiže: ličilo je na
potvrdno klimanje.
"Znači, ipak me se sećaš", obrati mu se ona.
Oči su je netremice posmatrale.
"Jesi li ti zmaj..." upita ga ona.
"Zaveži", naredi Šedvel.
"...ili si vitez?"
"Rekoh ti da umukneš!" On koraknu prema njoj, ali pre no što je moga da joj priđe dovoljno blizu i
zada udarac, Hobart podiže ruku i prinese svoj pocrneli patrljak Šedvelovim grudima. Prodavac ustuknu.
Uplašen je, pomisli Suzana. Trag boje oko njegove glave samo joj je potvrdio ono što je njegovo lice
već priznalo. Ovde je bilo više moći no što je on bio u stanju da savlada, i to ga je plašilo. Ali ipak nije bio
toliko zastrašen da bi ćutao.
"Spali je", naredi on Hobartu. "Nateraj je da nam kaže gde su ostali."
Istog časa osetila je grč u stomaku. Tu mogućnost nije predvidela: da bi je mogli mučiti kako bi im
odala prebivalište Vrste. Ali sada više nije imala kud. Konačno, Hobart ničim nije pokazao da namerava da
posluša Šedvela. I dalje ju je samo posmatrao, onako kako je to činio vitez iz knjige: kao ranjeno stvorenje
sa kraja priče. A ona se, pak, osećala isto kao i tada: bila je istovremeno i uplašena i snažna. To telo pred
njom predstavljalo je posudu u kojoj se nalazila razorna moć, ali kada bi mogla samo da posegne u nju - oh,
kako bi ona to nežno učinila - da porazgovara sa Hobartom čiju je tajnu srca tako dobro poznavala, možda
bi, samo možda, uspela da ga nagovori da se udruži s njom protiv Biča. I zmajevi imaju slabosti; možda
stvari isto stoje i sa anđelima. Da li bi mogla da ga natera da joj otkrije grlo?
"Sećam... te se", prozbori on.
Glas se na trenutak izgubio i reči su teško izlazile, ali nedvosmisleno su bile Hobartove, a ne
njegovog stanara. Ona krišom pogleda u Šedvela koji je zapanjeno posmatrao ovaj susret, a zatim ponovo
usmeri pogled na Hobarta, ugledavši, dok je okretala galvu, kako nešto treperi u nezapečaćenim rupama
njegova tela. Instikt joj je govorio da se povuče, ali on je zaustavi.
"Nemoj", reče. "Nemoj me... ostaviti. Neću ti učiniti ništa nažao."
"Misliš, zmaj mi neće učiniti ništa nažao?"
"Da", odvrati on. "Sneg ga je usporio. Misli da je u pustini. Sam."
Sada je Bičeva neaktivnost bar donekle bila razjašnjena. Dok je ovde na vrhu brda osmatrao snežnu
divljinu koja ga je okruživala, izgubio je pojam o sadašnjosti. Ponovo se nalazio u praznini koju je
milenijumima naseljavao i u kojoj je čekao da mu njegov Stvoritelj izda nova uputstva. Šedvel nije bio taj
Stvoritelj. On je bio prah; ljudski prah. Više ga uopšte nije čuo.
Ali još je pamtio miris Vrste; a on je počeo da se širi upravo sa ovog mesta. A kada zanosi oslabe -
što se uskoro mora dogoditi - divljina ga više neće moći zadržati da ne izvrši svoju dužnost. Kada ih ugleda,
izvršiće ono zbog čega je došao, i to ne zbog Šedvela, već zbog sebe. Mora brzo dopreti do njega.
"Sećaš li se knjige?" upita ona Hobarta.
Bio mu je potreban trenutak pre no što joj je odgovorio. Za vreme nastale tišine peć unutar njega
ponovo se razgorela. Počela je da strahuje da je njegovo obećanje kako joj se ništa neće desiti bilo u
namanju ruku preuranjeno; da su ta dvojica zakonodavaca isuviše pripadali jedan drugome tako da se, kada
je jedan izišao iz transa, i drugi uzbunio.
"Kaži mi..." poče ona. "Knjiga..."

276
 "Oh, da", odvrati on, i svestlost se ponovo pojača kao da prati jačinu njegovog prisećanja. "Bili smo
tamo..." nastavi on, "... između drveća. Ti i ja i..."
Zastao je, a njegovo inače mlohavo lice, iznenada se zgrčilo. Na njemu se ogledala panika dok su
plamenovi lizali prema ivicama njegovih rana. Krajičkom oka videla je Šedvela kako se lagano povlači kao
od mine koja odbrojava. Uzaludno je pokušavala nešto da smisli kako bi odložila ono što će uskoro uslediti,
ali uzalud.
Hobart je prinosio slomljene šake licu i videvši ga da to čini ona shvati kako su bile uništene. Već je
jednom ranije pokušao da osujeti Bičev plamen, pa je pri tom sam nastradao.
"Spali je", čula je Šedvela kako mrmlja.
A onda je počela da nadolazi vatra. Nije se pojavila iznenada, kao što je ona očekivala, već je počela
da mu curi iz rana, iz nozdrva, usta, muškosti, pora, počela je da ističe u užarenim potočićima kojima su
isticale i strele anđelovog nauma, i dalje tromo, ali sve jače. Izgubila je trku.
Međutim, Hobart još nije bio potučen; pokušao je još jednom, poslednji put, da iskaže svoje
mišljenje. Žubor je prestao kada mu je uspelo da otvori usta. Ali pre no što je izustio ijednu reč, Uril mu je
zapalio pljuvačku. Plamen suknu uz njegovo lice, a geometrijska šara iza njega poče da se izoštrava. Suzana
je kroz plamen uspela da vidi kako su Hobartove oči i dalje prikovane za nju; kada im se pogledi sretoše, on
zabaci glavu unazad.
Značenje tog pokreta odavno joj je bilo poznato. Nudio joj je svoj vrat.
"Ubij me, pa da svršimo s tim", beše rekao zmaj.
Hobart je ponovo tražio od nje da mu učini tu uslugu, na jedini način za koji je još bio sposoban.
Ubije me, pa da svršimo s tim.
U knjizi je oklevala i propustila priliku da obori svog neprijatelja. Ovaj put neće zakazati.
Njeno oružje bio je menstrum, i kao i uvek, ono je čak i pre nje znalo šta namerava. Još dok su joj
misli razmatrale ideju o ubistvu on je poleteo iz nje, u tren oka prešao prostor između nje i Hobarta i ščepao
ga.
Ponudio mu je grlo, ali menstrum mu nije rasporio grlo, već mu je iščupao srce. Osetila je toplotu
Hobartovog tela kako duž bujice doleće u njenu glavu, a sa njom i ritam njenog života. Hobartovo je srce
kucalo u njenoj šaci; čvrsto ga je stegla ne osetivši pri tom ni najmanju krivicu. Želeo je da umre, i ona je
bila ta koja će mu to omogućiti: razmena je bila krajnje pravedna.
On zadrhta. Ali njegovo srce, i pored svih svojih greha, bilo je hrabro i nastavilo je da kuca.
Vatra je dopirala iz svakog delića njegovog tela. Isplakivao ju je, izbacivao zajedno s govnima i
znojem. Mogla je da oseti miris vlastite osmuđene kose; između njih počela je da se diže para jer se sneg
topio i isparavao. Geometrijski oblici polako su preuzimali kontrolu nad vatrom; oblikovali je, usmeravali.
Svakog trenutka mogla je da stigne do nje.
Još mu je čvršće stegla srce, osetivši kako ono bubri i pored njenog stiska. I dalje je kucalo, kucalo.
Negde u Hobartu rodio se zvuk koji njegova pluća nisu mogla da proizvedu, a njegova usta da
oblikuju. Ali ona ga je jasno čula, kao i Šedvel: to je istovremeno bio i jecaj i uzdah. Poslednja reč koju je
izgovorio. Telo u koje su još bili zariveni prsti njenog uma, umrlo je pre no što je taj zvuk zamro.
Počela je da izvlači menstrum iz njega, ali Bič ga je uhvatio za rep tako da je odjek praznine stigao
bujicom i do nje. Okusila je njegovo ludilo i njegov bol, pre no što je uspela da istrgne i vrati svoju letalnu
snagu.
Dok se para dizala i sneg padao ništa se nije događalo. A onda je negdašnji vitez i zmaj Hobart pao
mrtav pred njene noge.
"Šta si to učinila" upita je Šedvel.
Nije bila sigurna. Nema sumnje da je ubila Hobarta. Ali povrh toga? Licem okrenut ka tlu leš, što je
ležao pred njom, ničim nije davao do znanja da ga neko ili nešto naseljava; vatra u njemu iznenada je ugasla.
Da li je Hobartova smrt izvukla Urila iz njega, ili se samo pritajio kako bi dobio na vremenu?
"Ubila si ga", optuži je Šedvel.
"Jesam."
"Kako? Pobogu... kako?"
Bila je spremna da mu se odupre ako je napadne, ali u njegovom pogledu nije nazirala želju za
ubijanjem već samo odvratnost.
"Ti si čarobnica, je li tako?" upita on. "Ovde si sa njima."
"Bila sam", priznade ona. "Ali oni su otišli, Šedvele. Propustio si priliku."

277
 "Možda možeš mene da nadmudriš", odvrati on, izigravajući nevinašce. "Ja sam samo ljudsko biće.
Ali od anđela ne možeš ništa sakriti."
"U pravu si", složi se Suzana. "Zaplašena sam. Isto kao i ti."
"Zaplašena?"
"Sada više nema gde da se sakrije", podseti ga ona, pogledavši na trenutak Hobartov leš. "Zar mu
neće biti potreban neko novi? Ostajemo ti ili ja, a ja sam trula od magije. Ti si čist."
U deliću sekunde Šedvelova maska spade i ona se uveri u istinitost svojih reči; čak i više od toga. On
se nije samo plašio; bio je užasnut.
"Mene neće dotaći", pobuni se dok mu se grlo stezalo. "Ja sam ga probudio. Meni duguje život."
"Zar misliš da mu je to važno?" upita ona. "Nismo li svi mi stočna hrana za nešto poput ovog?"
Pošto se suočio s pitanjima kojima ga je zasipala napustila ga je malopređašnja ravnodušnost; stao je
da oblizuje usne, prvo gornju pa donju i to u nedogled.
"Ne želiš da umreš, jesam li u pravu?" nastavi ona. "Bar ne na ovakav način."
Sad je on bacio pogled prema telu na tlu.
"Neće se usuditi", reče. Ali izgovorio je to prilično tiho, kao da se plašio da bi ga Bič mogao čuti.
"Pomozi mi", zamoli ga ona. "Zajedno bismo možda mogli da ovladamo njime."
"To je nemoguće", odvrati on.
Dok je to izgovarao, telo u zagrejanoj kaljuzi između njih buknu belim plamenom. Urilova vatra je
ovaj put morala da se zadovolji preostalim mišićima i kostima; Hobart je bio ogoljen do krajnjih granica.
Koža mu se raspukla, krv je ključala na stotinu mesta. Suzana koraknu unazad kako bi izbegla talas toplote i
tako dospe Šedvelu na dohvat ruke. On je ščepa i postavi njeno telo između sebe i vatre.
Ali Bič je već bio napustio Hobarta i zario se u brdo. Tle je počelo da podrhtava, a ispod njihovih
nogu stade da dopire buka stenja koje se tare jedno o drugo i zemlje što se pretvarala u kašu.
Bez obzira na to zbog čega je Uril nestao ispod površine, Suzana je poželela da pobegne što dalje od
njega dok je još imala vremena, ali Šedvel ju je i dalje držao i ma koliko žudela da pusti menstrum na njega,
on je ipak bio jedini saveznik koga je još imala. On je bio taj koji je probudio tu zver, i bio njen sadrug. Ako
je iko znao njene slabosti, bio je to on.
Tutnjava u unutrašnjosti brda dostigla je vrhunac, a zajedno s njom i celo brdo se izvrnulo. Čula je
Šedvelov krik; zatim je pao povukavši Suzanu sa sobom. To što ju je čvrsto držao verovatno joj je spaslo
život, jer dok su se kotrljali niz padinu vrh Rejmontovog brda je eksplodirao.
Put neba je poletelo kamenje i smrznuta zemlja, a zatim se sve to sručilo njima na glave. Nije imala
vremena da se nekako zaštiti. Još je pljuvala sneg kada ju je nešto udarilo otpozadi po vratu. Pokušala je da
ostane pri svesti, ali nije uspela i onda je skliznula u tamu s druge strane pogleda.

2.
Šedvel je nije napustio; kada se osvestila, on ju je i dalje tako čvrsto stezao da joj je ruka od lakta do
vrhova prstiju bila već utrnula. U prvi mah je pomislila da joj je udarac poremetio vid, ali to je, u stvari,
magla obavila svet oko njih; hladna, prijemčiva magla kao da je opasala celo brdo. Šedvel ju je kroz tu
maglu posmatrao, očima u obliku dva proreza na blatnjavom licu.
"Živa si..." izusti on.
"Koliko dugo smo ovde?"
"Minut-dva."
"Gde je Bič", upita ga ona.
On odmahnu glavu. "Počeo je nerazumno da se ponaša", odvrati on. "Hobart je bio u pravu. Ne zna
gde se nalazi. Moraš mi pomoći..."
"Zato si ostao."
"...ili nijedno od nas neće odavde otići živo."
"Kako?" upita ona.
On joj uputi slab, titrav osmeh.
"Moramo ga smiriti", objasni on.
"Ponovo: kako?"
"Dati mu šta želi. Dati mu čarobnjake."
Nasmejala mu se u lice.
"Pokušaj da smisliš nešto drugo", reče mu.

278
 "To je jedina mogućnost. Zadovoljiće se kada ih se dočepa. I ostaviće nas na miru."
"Ja mu ništa neću dati."
Njegov se stisak pojača. Zatim joj se, vukući se kroz blato, još više približi. "Pre ili kasnije, ionako
će ih pronaći", izjavi on. Samo što nije počeo da jeca poput kakve bebe. "Oni ni u kom slučaju ne mogu sve
ovo da prežive. Ali mi možemo. Kada bi samo mogla da nateraš tu kopilad da se pokažu. Mi mu više
nećemo biti zanimljivi kada njih dobije. Zadovoljiće se." Njegovo lice nalazilo se na nekoliko inča od
njenog; dopustio joj je da pomno osmotri svaki trzaj i svaku suzu na njegovom licu. "Znam da me mrziš",
nastavi on, "i zaslužio sam. Zato nemoj to učiniti zbog mene, već zbog sebe, isplatiće ti se." Pogledala ga je
gotovo sa strahopoštovanjem; čak i sada je imao snage da se cenka. "Imam neke stvari koje sam spremio na
sigurno mesto", reče. "Pravo bogatstvo. Samo kaži cenu. Sve je tvoje. Šta god poželiš. Besplatno, na
poklon..."
Zatim zastade.
"Oh, blagi bože", zausti.
Negde u magli nešto je počelo da zavija: urlik je postajao sve jači, a on ga je poznavao i plašio ga se.
Izgleda da je zaključio kako nema nade da mu ona pomogne, jer ju je pustio i ustao. Magla je bila
podjednako gusta svuda oko njih; bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da odluči kojim putem će krenuti.
Ali kada se konačno odlučio u tili čas se posrćući udaljio, dok je urlik - koji je jedino mogao da potiče od
Urila - potresao brdo.
Suzana se pridigla, ali sve oko nje počelo je da se ljulja usled magle i bola koji je osećala u glavi. Tle
je bilo toliko isprevrtano da je nemoguće bilo odrediti gde se nalazila padina, pa tako nije mogla da se
orijentiše i odredi u kom pravcu se nalazila šuma. Jedino je još mogla da trči, i to što brže, što dalje od tog
urlika, dok joj je krv curila niz vrat. Dvaput je pala; dva puta je njeno telo uspostavilo vezu sa tlom koje kao
da je bilo spremno da se rastvori pod ojim.
Bila je na ivici kolapsa kada se iz magle pred njom pomilila neka prilika dozivajući je. Bio je to
Hemal.
"Ovde sam..." doviknu mu ona, nadjačavši buku koju je stvarao Bič. U tili čas se stvorio pored nje i
poveo je preko varljivog tla nazad ka šumi.

3.
Šedvel je imao sreće. Kada se udaljio od brda magla se proredila i on je shvatio da je, bilo instiktom
bilo igrom slučaja, izabrao najbolji mogući pravac za beg. Put nije bio daleko odatle; uspeće dobro da
odmakne njime pre no što anđeo obavi posao na brdu; naći će neko bezbedno mesto na drugoj strani
zemaljske kugle gde će moći da zaliže rane i izbije iz glave ceo ovaj užas.
Usudio se da baci pogled preko ramena. Ovim blagoslovenim begom uspeo je već dosta da umakne
od poprišta razaranja. Jedini znak koji je ukazivao na anđelovo prisustvo bila je magla; a ona je još prianjala
uz brdo. Bio je bezbedan.
Kada je stigao nadomak živice koja se protezala duž puta, usporio je; sada mu je još samo preostalo
da je sledi dok ne naiđe na otvor. Sneg je i dalje padao, ali od trčanja se propisno zagrejao; znoj mu je tekao
niz leđa i grudi. Međutim, kada je otkopčao kaput shvatio je da se ta toplota ne stvara sama od sebe. Sneg
pod njegovim nogama se topio, dok se toplota dizala iz tla, a sa njom je iz tla počelo da iskače još nešto,
sukljajući u obliku zmija prema njegovom liku. Dok su se rascvetavale shvatio je u kojoj meri se prevario.
Ti su cvetovi stigli zajedno s vatrom u potrazi za sokom, a u njihovim srcima nalazile su se Urilove Oči,
Urilove bezbrojne oči.
Nije mogao ni napred ni nazad; nalazile su se svuda oko njega. Na svoj užas začuo je anđelov glas u
svojoj glavi; bio je isti kao i u Rub el Haliju, kada ga je čuo prvi put.
Da li ću se usuditi?
...reče glas, izrugujući se njegovom hvalisanju pred Suzanom.
DA LI ĆU SE USUDITI?
A onda se obrušio na njega.
U jednom je trenutku bio on sam. Čovek; istorija.
U narednom ga je anđeo Edena ispunio do samog ruba lobanje koja samo što se nije raspala.
Poslednje što je učinio kao čovek sa telom koje je mogao nazvati svojim bilo je da vrisne.

4.

279
 "Šedvel", izusti Suzana.
"Nemamo vremena da uživamo u tome", primeti mračno Hemal. "Moramo se vratiti pre no što počnu
da izlaze."
"Izlaze?" ponovi ona. "To ne smemo učiniti. Bič je još ovde. Nalazi se u brdu."
"Nemamo izbora", odvrati Hemal. "Gotovo da smo istrošili sve zanose. Shvataš?"
Već su bili stigli na nekoliko jardi od drveća, a u tamošnjem vazduhu odista se već mogao osetiti
miris dima; nagoveštaj onoga što se krilo iza zaklona.
"Nemamo više snage", dodade Hemal.
"Ima li kakvog znaka od Kala?" upita ona. "Ili Nimroda?"
On kratko odmahnu glavom. Otišli su i ne treba se zbog toga više uzrujavati, govorio je njegov
pogled.
Ona baci pogled na brdo u nadi da će ugledati kakav znak koji će osporiti njegove reči, ali tamo se
ništa nije kretalo. Magla se i dalje udvarala vrhu; isprevrtana zemlja oko nje je mirovala.
"Ideš li?" pozva je on.
Krenula je za njim dok joj je u glavi bubnjalo; jednom je koraknula po snegu, a kada je nogu drugi
put podigla, zakoračila je u gustiš. Neko je dete neutešno jecalo u dubini skrovišta.
"Vidi da li možeš da ga umiriš, Hemale", reče ona. "Ali nežno."
"Idemo ili ne?" upita on.
"Idemo", pristade ona. "Moramo. Ali želim da sačekam Kala."
"Nemamo vremena", ostade on uporan.
"U redu", odvrati mu ona. "Čula sam te. Idemo." On zagunđa i okrenu se od nje. "Hemale?" pozva ga
ona.
"Molim?"
"Hvala ti što si izišao po mene."
"Želeo sam da pobegnem odavde", odvrati on iskreno i dade se u potragu za detetom koje je jecalo,
pustivši je da sama ode do osmatračnice sa koje se najbolje videlo brdo.
Tamo je nekoliko pripadnika Vrste bilo na straži.
"Ima li štogod?" upita ona jednog od njih.
Nije morao da joj odgovori. Žamor među njima primora je da pogleda put brda.
Oblak magle se uskomešao. Kao da je nešto u njenom središtu duboko udahnulo, jer je oblak stao da
se obmata sam oko sebe, sve više se smanjujući, dok sila koja ga je pohodila nije postala vidljiva.
Uril je pronašao Prodavca. Iako je to Šedvelovo telo stajalo u blatu na Rejmontovom brdu, oči su
gorele anđeoskom svetlošću. Po pomnosti kojom je osmatrao polje lako se moglo zaključiti da je trenutak
blagosti prošao. Anđeo više nije bio izgubljen u bespuću koga se sećao. Sada je znao i gde se nalazi i zašto
je tu.
"Moramo krenuti!" reče ona. "Prvo deca."
Naređenje nije bilo izdato ni trenutak prerano, jer još dok je poruka kolala među drvećem i begunci
poslednji put kretali u potragu za kakvim sigurnim mestom, Uril je usmerio svoje ubilačke oči prema polju
ispod Rejmontovog brda i sneg je počeo da gori.

4. SIMETRIJA

1.
Kada su Kal i Nimrod stigli do polja iza brda, tamo nije bilo ni traga od puta koji je Kal opisao;
mećava ga je zbrisala. Preostalo im je samo da nagađaju kojim je pravcem mogao stići dotle i da kopaju
unaokolo u nadi da će nabasati na izgubljeni paket. Ali stvar se činila gotovo beznadežnom. On do brda nije
nipošto stigao pravolinijski - usled umora krivudao je i lutao poput kakvog pijanca; a od tada, vetar je
ispremeštao nanose tako da su na pojedinim mestima bili dovoljno duboki da se u njima mogao uspravno
zakopati čovek.
Naleti vetra gotovo su sve vreme zaklanjali vrh brda tako da je Kal mogao samo da nagađa šta se
tamo gore događalo. Kakve je šanse bilo ko imao da preživi susret sa Šedvelom i Bičem?: verovatno male,
ili nikakve. Ali Suzana ga je izvela živog iz Vrtloga, nije li?, uprkos svim čudesima koja su se tamo odvijala.
Kada se setio da je ona sada tamo na brdu da bi skrenula Urilov fatalni pogled, prionuo je još žešće na
posao, iako, u stvari, nije verovao da postoji ikakva nada da u ovom paklu pronađe sako.

280
 Kopajući on i Nimrod su se stalno udaljavali jedan od drugoga, dok, na kraju, Kal više nije mogao da
vidi svog druga kopača kroz snežnu zavesu. Ali u jednom je trenutku začuo njegov krik, a kada se okrenuo
ugledao je neki treptavi sjaj u bespuću iza sebe. Na brdu je nešto gorelo. Krenuo je nazad prema njemu, ali
razum je prevagnuo nad junaštvom. Ako je Suzana bila živa, onda je bila živa. Ako je bila mrtva, on bi
obezvredio njenu žrtvu kad bi odustao od potrage.
Kada je bez ikakvog plana nastavio potragu iz brda se začula tutnjava koja je dostigla vrhunac u
zaglušujućoj erupciji zemlje. Ovaj put nije se osvrnuo, nije pokušao da prodre pogledom kroz veo u potrazi
za vestima; samo je kopao i kopao, pretvorivši svoju tugu u gorivo potrebno za taj zadatak.
U žurbi je gotovo prošao pored blaga koje je tražio; već je počeo da zatrpava komadić hartije što se
pojavio kada je njegov rastrzani mozak shvatio šta je to. Čim se to desilo počeo je da kopa poput terijera,
bacajući sneg iza sebe, i dalje se ne usuđujući da poveruje kako je pronašao paket. Dok je tako kopao, vetar
do njega donese glas, a zatim ga ponovo zagluši; bio je to poziv u pomoć koji je dolazio negde iz bespuća.
To nije bio Nimrodov glas i on nastavi da kopa. Glas se ponovo javio. Podigao je pogled i začkiljio kako bi
se donekle odbranio od naleta vetra. Ne probija li se to neko kroz sneg na izvesnoj udaljenosti od njega? Kao
i glas, i prizor se gubio.
Paket je bio isto tako nepostojan. I kada je već pomislio da se prevario, da tu, u stvari, ničega nije ni
bilo, njegovi smrznuti prsti nešto napipaše. Pošto je ceo paket izvukao iz snežnog nanosa, hartija koja se
zbog vlage već gotovo pretvorila u kašu, pocelapa se i sadržaj zamotuljka ispao je na sneg. Kutija cigareta;
neke sitnice; i sako. Podigao ga je. Ako je u Glukovoj kući izgledao neupadljivo, sada je to bio još više.
Nadao se da će neko iz šume znati kako da oslobodi njegove moći, jer on to sigurno nije umeo.
Osvrnuo se unaokolo tražeći Nimroda, da bi mu saopštio dobru vest, a ugledao je dve prilike koje su
se probijale ka njemu; jedna je pridržavala drugu. Nosač je bio Nimrod; čovek kome je pomogao - verovatno
isti onaj koga je Kal čuo i na trenutak video - bio je toliko ušuškan u odeću da ga je nemoguće bilo
prepoznati. Nimrod je, međutim, već bio primetio plen koji je Kal podigao da mu pokaže; stao je da
preklinje čoveka da požuri, a zatim je nešto doviknuo Kalu. Reči je ukrao vetar, ali on ih je ponovio kada se
našao nešto bliže.
"Je li ovo tvoj prijatelj?"
Čovek koga je gotovo nosio, podiže svoje zaleđeno lice i stade da petlja oko šala kojim je obmotao
donji deo lica. Ali pre no što je uspeo da ga smakne, Kal povika:
"Virdžile, jesi li to ti?"
Šal spade i Gluk se zagleda u njega s podjednakom dozom posramljenosti i trijumfa.
"Oprosti", reče. "Morao sam da dođem. Morao sam da vidim."
"Ako još ima bilo šta da se vidi", povika Nimrod kako bi nadjačao buku vetra.
Kal se osvrnu prema Rejmontovom brdu. Između dva naleta vetra video je da je ceo vrh brda raznet i
da zjapi otvoren. Nad njim se uzdizao stub dima, a podnožje mu je osvetljavao plamen.
"Šuma..." zausti on. Zaboravivši na Nimroda i Gluka počeo je da prti sneg, nazad u pravcu brda i
onoga što je ležalo iza njega.

2.
U Bičevom napadu ništa nije bilo prepušteno slučaju. Sistematski je uništavao polje i okolnu oblast
znajući da će pre ili kasnije ugledati stvorenje čije je prisustvo namirisao. Između drveća odvijalo se
organzovano povlačenje. Deca, u pratnji stražara ili roditelja, odlazila su u stražnji deo šume, a zatim izlazila
na otvoreno. Krenulo je i nekoliko odraslih pripadnika Vrste, ali zaustavili su se na svojim odredištima,
nastavivši da održavaju nepovredivost skloništa. Suzana nije bila sigurna da li je u pitanju prkos ili
fatalizam; možda i jedno i drugo. Ali koliko god duboko kopali, njihovo skladište zanosa bilo je gotovo
ispražnjeno. Sada su već u pitanju bile sekunde, a ne više minuti, kada će Uril-u-Šedvelovom obliku stići do
drveća. A kada se to dogodi šuma će se zapaliti, bez obzira na to da li je vidljiva ili ne.
Hemal je stajao pored Suzane dok je posmatrala anđelovo približavanje.
"Ideš li?" upita on.
"Samo malo."
"Sad il' nikad."
Možda će biti i nikad. Zapanjujuća moć koja se oslobađala pred njom gotovo da ju je paralizovala,
tako da nije mogla od nje da odvrati svoj zapanjeni pogled. Opčinila ju je činjenica da se snaga te veličine

281
koristi za nešto tako bedno i podlo; nešto nije bilo u redu sa stvarnošću koja je to omogućavala, a nije
istovremeno ponudila i lek, pa čak ni nadu na isceljenje."
"Moramo poći", obrati joj se Hemal.
"Pa idite", odvrati ona.
Suze su joj navirale u oči. Zamerala im je što su joj mutile vid. Ali osetila je da zajedno s njima
nadolazi i menstrum - ne da bi je zaštitio već da bi s njom dočekao kraj; kako bi joj pružio bar malo radosti.
Anđeo je podigao pogled. Začula je Hemalov glas. Zatim je drveće desno od nje planulo.
Iz dubine šume začuli su se krici kada je zaklon bio probijen.
"Rasturaj se!" povika neko.
Kada je začuo svoju lovinu, Bič je rastegao Šedvelovo lice u osmeh: osmeh koji je nagoveštavao
smak sveta. A onda se svetlost u podbulom telu pojačala, jer Uril je podstakao vatru kojom je nameravao
zauvek da uništi zanose.
Trenutak pre no što je ona provalila, začuo se glas:
"Šedvele?"
Neko je pozvao Prodavca po imenu, ali Uril je bio taj koji je stao da se osvrće, na trenutak odloživši
da ih ošine svojim kobnim pogledom.
Suzana odvoji oči od Biča i potraži onog koji je pozvao Prodavca po imenu.
Bio je to Kal. Koračao je po tlu koje se pušilo, tlu koje je nakada bilo polje prekriveno snegom u
podnožju brda; išao je pravo prema neprijatelju.
Kada ga je ugledala, ni trenutka nije oklevala da iziđe iz zaklona. U jednom je koraku ostavila za
sobom drveće i izišla na otvoreno. Nije bila sama. Iako ni za trenutak nije skidala pogled sa Kala, čula je
šapat i bat koraka pored sebe kada su predstavnici Vrste napustili svoja skloništa; ovaj gest solidarnosti, u
trenutku kada im je pretilo istrebljenje, duboko ju je dirnuo. Konačno, time što su se pojavili kao da su želeli
reći da, i Kukavice i Vrsta, zajedno, pripadaju jednoj istoj priči.
Ali ništa od toga nije moglo da zatomi zastrašeni glas koji je pripadao Apolini i koji je prepoznala:
"Je li ovaj potpuno pošandrcao?" kada je Kal nastavio da korača preko tla koje je Uril opustošio.
U šumi iza njenih leđa, pucketanje vatre postajalo je sve jače, jer ju je vetar raznosio unaokolo. Tlo
se kupalo u njenom sjaju koji je bacao senke pripadnika Vrste prema dvema prilikama u polju ispred šume.
Prema Šedvelu, čija je skupa odeća sada bila iscepana i oprljena, a lice bleđe no u mrtvaca. I Kalu, u
cipelama od svinjske kože, kome je svetlost plamenova obasjavala pojedinačne niti u sakou.
Ne; samo ne njegov sako: Šedvelov sako. Sako iluzija.
Kako to da ga nije već ranije primetila? Možda zbog toga što mu je tako dobro pristajao, iako je bio
sašiven za čoveka upola krupnijeg od njega? Ili možda zato što joj je njegovo lice privuklo svu pažnju, to
lice koje je čak i sada zračilo odlučnošću i koje je vremenom zavolela.
Sada se nalazio na oko deset jardi od Biča i tu se zaustavio.
Uril-u-Šedvelu ništa ne reče, ali u Prodavčevom telu osećao se nemir koji je pretio svakog trenutka
da eksplodira.
Kal stade da petlja oko dugmadi na sakou, mršteći se što su mu prsti tako nespretni. Ali već posle
prvog dugmeta ušao je u štos i sako se ubrzo rastvorio.
Kada je s tim završio, on progovori. Glas mu je bio slab, ali nije podrhtavao.
"Imam nešto da ti pokažem", poče on.
U prvi mah Uril-u-Šedvelu ništa ne odvrati. A kada se to konačno dogodilo, nije mu odgovorio
posednik, već zaposednuti.
"U njemu nema ničeg što bih mogao poželeti", reče Prodavac.
"Ponuda ne važi za tebe", odvrati Kal, sada već snažnijim glasom. "Već za anđela od Edena. Za
Urila."
Ovaj put ne odgovoriše ni Bič ni Prodavac. Kal dohvati jednu stranu sakoa i rastvori ga, otkrivši
podstavu.
"Zar ne želiš da pogledaš?" zapita on.
Tišina je bila jedini odgovor koji je dobio.
"Šta god da ugledaš", nastavi on. "Tvoje je."
Neko pored Suzane prošaputa: "Šta to namerava?" Ona je znala; ali nije se potrudila da odgovori
kako ne bi uludo trošila snagu. Kalu je bila neophodna sva moć koju je putem volje mogla da mu uputi: sva
svoja nadanja, svu svoju ljubav.

282
 Ponovo se obrati Biču.
"Šta vidiš?" upita ga on.
Sada je dobio odgovor.
"Ništa."
Šedvel je bio taj koji je progovorio.
"Ja. Ne vidim. Ništa."
"Oh, Kale", izusti Suzana primetivši kako mu licem prelazi trenutna senka očaja. Tačno je znala o
čemu je razmišljao i delila je njegove sumnje. Da nisu zanosi sakoa mrtvi? Da nisu presahli bez žrtava koje
bi ih pothranjivale i sada ga pred Urilomli ostavi bez oružja?
Prošao je jedan dugi trenutak. A onda se, negde iz dubine anđelovog stomaka, začulo prigušeno
mrmljanje. Pri tom su se Šedvelova usta otvorila i on je ponovo progovorio. Ali ovaj put tiho, kao da se
obraća sam sebi; ili onome što je boravilo u njemu.
"Ne gledaj", izusti on.
Suzana zadrža dah, ne usuđujući se da poveruje da njegove reči, u stvari, predstavljaju upozorenje.
Pa ipak, kako ih je drugačije mogla tumačiti?
"Ti nešto vidiš", javi se Kal.
"Ne", odvrati Šedvel.
"Pogledaj", ponovi Kal rastvorivši sako što je najviše mogao. "Pogledaj dobro."
Šedvel iznenada poče da vrišti.
"To su laži!" zakrešta on, a telo poče da mu podrhtava. "To je čisto podmićivanje!"
Ali jeka koja je sve jače dopirala iz stvorenja unutar njega zagluši upozorenja. To nije bio urlik koji
je Suzana čula dok se nalazila na Rejmontovom brdu: to nije bilo ludačko iskazivanje besa. Ovaj zvuk je bio
tužan, neobično tužan, a sako kao da je svetlošću odgovarao na taj zvuk, jer je njegovo tkanje, za koje se
plašila da je upropašteno, počelo da svetli.
Šedvel je istog časa gotovo histeričnim glasom sasuo novu bujicu upozorenja.
"Nemoj!" povika on. "Nemoj, proklet da si!"
Međutim, Bič je bio gluv za molbe svog domaćina. Nebrojene oči uperio je u podstavu sakoa, snažno
želeći da dobije viziju koju je samo on u njoj mogao da vidi.
Za Kala je taj trenutak bio istovremeno i užasan i radostan i ta dva osećanja su se preplitala u takvoj
zbrci da nije mogao razlučiti jedno od drugog. Mada to sada nije ni bilo važno: događaji su izmakli njegovoj
kontroli. Jedino mu je preostalo da nepomično stoji dok sako ne izvede prevaru za koju je samo on bio
sposoban.
Nije nameravao da ga navuče; to uopšte nije bio deo njegovog plana. U stvari, on i nije imao neki
plan; jednostavno je prtio sneg nadajući se da još nije kasno i da će stići da se umeša. Ali događaji su ga
pretekli. Urilov pogled pronašao je sklonište pripadnika Vrste i već je počeo da ga uništava. Sako zbog koga
je onoliko kopao bio je izlizan; zvali su ga blefom Vrste. Ali kada je ugledao Prodavca sinula mu je nova
ideja; zanosi sakoa delovali su kada ga je Šedvel nosio; nije mu preostalo ništa drugo nego da ga i sam
navuče.
Čim je to uradio, sako se prilagodio njegovom telu kao hirurška rukavica. Osetio je kako se obavija
oko njega kao da su se nagodili. Od sada pa nadalje, pripadali su jedno drugom.
Čak i sada, dok je stajao pred Urilom, mogao je da oseti kako zariva pipke u njega, dozivajući
njegovu čovečnost da začini iluziju koju je stvarao. Anđelov opčinjeni pogled bio je prikovan za podstavu, a
lice iza koga se krio postojalo je sve izobličenije sa svakim dahom koji je Šedvel uzaludno trošio na molbe i
predviđanja.
"Prevariće te!" grmeo je on. "To je magija! Čuješ li me?"
Ako je anđeo i bio svestan panike koja ga je obuzela, on je nije shvatao. A ako ju je i shvatao, nije
mario. Genije zavođenja skriven u sakou bio je na putu da ostvari svoju najveću pobedu. Za svoga veka
nijednom nije upecao ovako veliku ribu. Sve što bi tu i tamo zarobio bile su Kukavice, čija su srca
povodljiva i sentimentalna i čije su želje gotovo uvek bile prozaične. Ali stvar je sasvim drugačije stajala sa
snovima entiteta koji je sada zurio u njega. Uril nije imao vedro detinjstvo za kojim bi žalio, niti ljubav za
kojom bi čeznuo. Njegove mentalne moći, iako su dugo bile prepuštene sterilnosti, bile su neizmerne, tako
da su zanosi iz sakoa morali da se napregnu do krajnjih granica kako bi ostvarili sliku onoga što je to
stvorenje najviše želelo.

283
 Kaput je počeo da se kuplja i nabira na Kalovim leđima, i činilo se da škripi celom svojom
površinom kao da ne može da ispuni zahtev koji je pred njega stavljen, zbog žega je spreman da se
raspdadne. Kal je osećao da bi i njemu nešto slično moglo da se dogodi ako se ovo ubrzo ne završi. Zahtevi
koje mu je sako postavljao postali su nepodnošljivi; prodirao je sve dublje i dublje u njega, prekopavajući po
njegovoj duši u potrazi za nadahnućem koje bi moglo da odgovori anđelovim potrebama. Torzo i ruke mu se
ukočiše; šake više nisu bile u stanju da drže sako rastvoren. Sada je oslobođenim silama iz podstave bilo
prepušteno da ga širom rastvore, dok je on stajao usred protoka energije. Tek je delimično shvatio njihovo
značenje.
Video je neku planetu svetlosti koja se bez prestanka vrtela pred njim, lagano mu dodirujući usne
svojom ogromnošću. Bilo je tu i jedno more u plamenu koje je udaralo o obalu od kamenja i oblaka. Kao i
obličja koja njegov um nije mogao da gleda, a svojim su dahom oblikovala zagonetke.
Ali sve su to bile nepostojane vizije i kada bi nestale on bi se vraćao na istu onu sprženu zemlju, dok
mu je telo izjedala Urilova glad. Sako se napregnuo do krajnjih granica. Počeo je da se raspada, niti su
isisavane iz potke i osnove i nestajale u plamenu pred njim.
Ali Uril nije hteo da dozvoli da bude prevaren; njegove oči približavale su se materijalu, tražeći od
njega da ispuni ono što je Kal obećao. Sako je pod ovim napadom konačno pokleknuo, ali u samom svom
uništenju uspeo je da ispuni Urilov zahtev. Podstava je planula i iz nje se izdigla slika po Urilovom ukusu
koja je svojim sjajem zaslepila Kala.
Uril nije oklevao da to učini. On je želeo ovu viziju isto onoliko koliko je Kal želeo da je se otarasi.
Kroz izmaglicu teskobe Kal je video kako Šedvelovo telo počinje da se nadima dok se anđeo u njemu
spremao da iziđe i pokaže se. Prodavcu je preostalo jedino da rikom iskaže svoje očajanje dok je osećao
kako ga Urilova geometrija podiže i odvlači u vazduh. Koža mu je bila napeta kao na bubnju, rastegnuta do
krajnjih granica; njegova usta - slovo O, obrubljeno zubima pošto se hrskavica raspala, a tetiva prepukla. A
onda se raspao, telo mu se rasprslo kako bi oslobodilo svog zatvorenika, a njegovi delići sagoreli u istom
trenutku kada bi poleteli u znak slave onoga što se oslobodilo njegovim uništenjem.
Kal je pred sobom jasno ugledao inkarnaciju koju je tek na trenutak nazreo u magli Ulice Kočija:
Urilove oči. Urilovu geometriju, Urilovu glad.
A onda je njegov magnetizam privukao iluziju koju je njegova volja stvorila iz ostataka sakoa i
podigao je kako bi se s njom sreo.
Vizija je postala vidljiva: isto onako sjajna kao i Uril, isto toliko ogromna, jer takva je i morala biti,
pošto je slika koju su zanosi stvorili predstavljala novog Urila serafimovu sliku i priliku. Kada se uzdigla,
ostaci sakoa spadoše sa Kala, ali njegovo raspadanje nije ugrozilo stvorenje koje je stvorio. Urilovo ogledalo
stajalo je uspravno pred snagom koja ga je prizvala.
Kal, koji je ostao i bez snage i bez slika što ih je krišom gledao, iskusio je groznu ispraznost. Nije mu
ostalo snage čak ni da podigne pogled i odluta njime do veličanstvenog prizora iznad sebe. Njegov pogled
bio je okrenut unutra, a tamo je video samo prazninu. Pustinju po kojoj je nošen njegov prah zajedno sa
prahom svega što je voleo i izgubio; nošen do kraja vremena ne poznajući odmor i bez svesti o bilo čemu.
Telo mu se predalo i on je pao kao pokošen dok ga je prah u glavi oterao u bespuće. Nije
prisustvovao ničem od onoga što je usledilo. Suzana je videla da se srušio. Ne obraćajući pažnju na divove,
koji su se nadnosili nad šumom u plamenu, potrčala mu je u pomoć. Anđeli su iznad njih lebdeli poput
sunaca blizanaca čija je energija ispunjavala vazduh nevidljivim iglama. Ne obazirući se na njihove ubode,
povila je leđa i dala se na posao da izvuče Kala sa mesta sastanka dva duha. Sada više nije osećala ni strah,
niti se bilo čemu nadala. Sada joj je jedino bilo važno da spase Kala i da ga zagrli. Ono što će uslediti,
uslediće. To više nije od nje zavisilo.
I ostali su joj pritekli u pomoć. Apolina, Hemal, a sa suprotne strane polja stigao je i Nimrod.
Zajedno su podigli Kala i izneli ga iz oblasti koju su bombardovale igle, položivši ga nežno na mekše tle.
Sučeljavanje što se gore odvijalo ušlo je u novu fazu. Urilov oblik postao je nezamislivo složen,
njegova se anatomija menjala brzinom njegovih misli; jednim delom predstavjao je mašinu, drugim utvrdu;
sve zajedno jedna pomamna vatra. A prizvani saputnik odgovarao je na svaku njegovu promenu vlastitom
promenom, sve vreme izmenjujući s njim strelice nalik na igle sa vatrenim repom koje su ih međusobno sve
više privlačile, dok se nisu spojili poput ljubavnika.
Ako je nekada i postojala kakva razlika između Urila i onog zamišljenog, nje više nije bilo. Takve
podele važile su za Kukavice koji su verovali da istovremeno žive i u sopstvenoj glavi i van nje; za njih je
misao predstavljala samo senku života, a ne njihovo pravo ja.

284
 Uril je to bolje znao. Njemu je Stara nauka bila potrebna da bi ga zavela i naterala da prizna šta
najviše od svega želi: jednostavno, da ugleda vlastito, pravo lice i da se, kada ga ugleda, priseti kako je bilo
pre no što ga je usamljenost iskvarila.
Sada je zagrlio to svoje ja koga se setio i istog časa naučio celu lekciju. Jama njegovog ludila bila je
isto onako duboka kao što su bile daleke zvezde sa kojih je dospeo. Dok se nije sećao svoje prirode bio je
opsednut i predan svojoj mrtvoj straži. Ali pogledavši u samog sebe - videvši slavu svoga stanja - oslobodio
se tog ludila, a pošto je to učinio, zagledao se put neba.
Tamo su se nalazila nebesa na kojima je morao da obavi jedan posao, gde je vek koji je ovde
protraćio predstavljao tek jedan dan, a njegova tuga, sva tuga, nepoznato stanje.
Misleći na to, krenuo je uvis, on i njegovo ja u pobedničkom sjaju.
Iznad njega nalazili su se oblaci. U trenu se našao među njima ostavivši tek kišu treperave svetlosti
na licima onih koji su posmatrali kako nestaje.

"Otišao je", reče Lo, kada je čak i svetlost zamrla i odozgo nastavio da pada samo sneg.
"Znači, gotovo je?" želela je da bude sigurna Apolina.
"Mislim da jeste", reče Hemal. Niz obraze su mu se slivale suze.
Novi nalet vetra rasplamsao je vatru koja je proždirala šumu. To sada i nije bilo važno. Više nisu
morali u njoj da traže utočište. Možda je ova noć označila kraj skrivanju.
Suzana spusti pogled na Kala koga je ljuljala u krilu kao nekada Džerihoa. Ali Džeriho je umro u
njenom naručju: Kal neće; zaklela se da neće. Plamen u kome je sagoreo sako ostavio je traga i na Kalu;
koža na licu i grudima bila mu je nagorela, ili možda zamrljana. Ali to je ujedno bilo sve što se spolja
primećivalo.
"Kako mu je?" zapita glas koji nije poznavala.
Podigla je pogled i susrela se sa nervoznim očima nekog Kukavice poput nje same, zamotanog u
nekoliko slojeva odeće.
"Suzana?" upita on. "Zovem se Gluk. Ja sam Kalhunov prijatelj."
"Dobrodošli", reče neko.
Gluk zasija od sreće.
"Neće umreti", odvrati Suzana, milujući Kala po licu. "Samo spava."
"Imao je burnu noć", dodade Nimrod, a niz njegovo stoičko lice potekoše suze.

5. MESEČAR

1.
Postojala je divljina, a Kal je predstavljao prah u toj divljini, kao i sve njegove nade i snovi, prah koji
je pred sobom gonio isti onaj vetar što ne prašta.
Iskusio je stanje u kome se nalazio Uril pre no što je ozdravio. Onu istu usamljenost i isti onaj očaj
koje je taj duh osećao; njegov krhki um bio je otrgnut, bačen u bespuće i ostavljen da tamo umre. Nije umeo
da iziđe. Pri krajnjem svođenju računa njegov život predstavljao je pustopoljinu: vatre, snega, peska. I sve
to, pustopoljina i on san, nastaviće da lutaju unaokolo dok njega ne izda snaga.

2.
Onima koji su se brinuli o njemu, izgledalo je kao da se odmara; bar u početku. Pustili su ga da
spava, u uverenju da će se probuditi izlečen. Puls mu je bio snažan, kosti čitave. Bilo je samo pitanje
vremena kada će povratiti snagu.
Ali kada se narednog popodneva probudio, u Glukovoj kući, svima je odmah bilo jasno da s njim
nešto nije bilo u redu. Otvorio je oči, ali on u njima nije bio prisutan. Niti je koga prepoznao, niti je bilo
kome odgovorio. I njegov pogled i on sam bili su prazni kao neispisana stranica.
Suzana nije mogla znati - niko od njih nije to mogao - šta je podelio sa Urilom za vreme njihovog
sukoba ali ona je bar mogla da nagađa. Ako ju je njeno iskustvo vezano za menstrum ičemu naučilo, bila je
to činjenica da je svaka razmena nalik na dvosmernu ulicu. Kal se urotio s Imakolatinim sakoom da Urilu
podare njegovu viziju, ali šta je duh tog ludaka dao njemu za uzvrat?
Kada ni posle dva dana nije bilo nikakvog znaka poboljšanja pozvali su u pomoć stručnjake, ali
mada su ga lekari podvrgli svim mogućim ispitivanjima nisu uspeli da pronađu nikakvu psihološku smetnju.

285
Dopustili su sebi da izjave kako srećom nije u pitanju koma, već neka vrsta transa; nikada nisu čuli ni za
jedan sličan slučaj. Kalovo stanje mogli su jedino da povežu sa mesečarenjem. Jedan od njih išao je čak tako
daleko da je nabacio kako je Kal možda samosvesno zapao u ovakvo stanje, a Suzana tu mogućnost nije
kategorički odbacila.
Konačno su priznali da ne mogu da pronađu nikakav razlog što pacijent nije na nogama, što se ne
budi i ne počne da vodi normalan život. Postoji gomila razloga za to, pomisli Suzana, ali nijedan od njih nije
mogla da im saopšti. Možda je jednostavno suviše toga video; i usled prezasićenosti, postao ravnodušan
prema postojanju.

3.
A prah je nastavljao da se kovitla unaokolo.
Ponekada je mislio da čuje neke glasove kroz vetar; veoma daleke glasove. Ali oni su nestajali isto
onako brzo kao što su se i pojavljivali, i ponovo ga ostavljali samog. Znao je da je to bilo i najbolje, jer ako
je postojalo mesto s druge strane ove pustopoljine, i ako su glasovi pokušavali da ga namame da se vrati, to
bi mu donelo samo bol, a njemu je bilo dosta bola. Konačno, pre ili kasnije stanovnici tog drugog negde stići
će do njega. Svenuće i umreti i pridružiti se prahu u pustopoljini. Takav je bio poredak stvari; oduvek i
zauvek.
Sve se pretvaralo u prah.

4.
Suzana je svakoga dana provodila nekoliko sati pričajući mu, obaveštavajući ga o tome kako je
protekao dan, koga je srela, pominjući mu imena ljudi koje je znao i mesta na kojima je bio u nadi da će ga
pokrenuti iz te njegove učmalosti. Ali on joj ničim nije odgovarao; baš ničim.
Ponekad ju je obuzimao tihi bes zbog njegove očigledne ravnodušnosti prema njoj, pa mu je pravo u
to njegovo bezizražajno lice govorila da je sebičan. Volela ga je, zar on to ne zna? Volela ga je i želela je da
ponovo postane svestan njenog prisustva, da bude s njom. U drugim, pak, prilikama padala je gotovo u
očajanje i koliko god da se trudila nije uspevala da zadrži suze bespomoćnosti i tuge. Tada bi odlazila od
njega i vraćala se tek kada bi povratila vlast nad sobom u strahu da on ipak nekim delom svog zapečaćenog
uma ne čuje njen bol i ne povuče se još dublje u sebe.
Pokušala je čak i pomoću menstruma da dopre do njega, ali on je predstavljao tvrđavu, tako da je
njeno krhko telo moglo samo da zaviri u njega, ali ne i da uđe. Ono što je videlo nije joj pružalo nimalo
nade. Kao da je bio nenastanjen.

5.
Istovetan je bio slučaj sa predelom oko Glukove kuće: bilo je tek nekoliko znakova života. Ovo je
bila najjača zima od početka veka. Novi sneg padao je na prethodni; novi led hvatao se na starom.
Što se januar bližio kraju to su se ljudi sve manje raspitivali za Kala. Imali su i sami gomilu
problema vezanih za loše vreme, a i bilo im je donekle lako da ga istisnu iz misli jer nije patio; ako i jeste,
nije trpeo bol koji je umeo da iskaže. Čak joj je i Gluk s puno obzira stavio do znanja da odvaja suviše
vremena na njegovo negovanje. Trebalo je i za sebe da se pobrine; svoj život da dovede u kakav-takav red;
da napravi plan za budućnost. Učinila je sve što se moglo očekivati od jednog odanog prijatelja, i više od
toga, ubeđivao ju je on, i sada je došlo vreme da taj teret podeli sa ostalima.
Ne mogu, odgovorila mu je.
Zašto ne možeš? upitao ju je.
Volim ga, rekla je, i želim da budem s njim.
To je bio samo jedan od razloga, razume se. Drugi je bila knjiga.
Ležala je tu u njegovoj sobi, gde ju je ona ostavila još onoga dana kada su se vratili sa Rejmontovog
brda. Iako ju je Mimi poklonila Suzani, magija koju je sada sadržavala onemogućavala joj je da je sama
otvori. Isto onako kao što joj je Kal bio potreban u Hramu, da bi iskoristila moć Razboja i napunila knjigu
njihovim sećanjima, tako joj je on ponovo bio neophodan ako su želeli da sada taj proces izvedu u
suprotnom smeru. Magija je ispunjavala prostor između njih. Ona nije bila u stanju sama da dozove sve što
su zajedno zamislili.
Priče o tajnim mestima ostaće neispričane dok se on ne probudi. A ako se nikada ne probudi ostaće
neispričane zauvek.

286
 6.
Sredinom februara, za vreme jednog lažnog nagoveštaja toplijeg vremena u vazduhu, Gluk se otputio
u Liverpul i diskretnim rasptivanjem u Ulici Kočija uspeo da sazna adresu Džeraldine Kilavej. Pošla je s
njim u Harborn da poseti Kala. Njegovo stanje ju je zapanjilo, što i nije bilo potrebno reći, ali ona je
posedovala onu crtu pragmatizma koja bi joj omogućila da bude prva koja bi i posle Armagedona pristavila
čaj, tako da se već posle jednog sata sasvim povratila.
Posle dva dana vratila se u Liverpul, životu koji je započela za vreme Kalovog odsustva, obećavši da
će uskoro ponovo doći.
Ako se Gluk nadao da će njeno prisustvo uspeti da razbije Kalovu tupost, prevario se. Ovaj mesečar
nastavio je po starom tokom čitavog februara i početkom marta, dok se napolju obećano poboljšanje
vremena iz dana u dan odlagalo.
Tokom dana dizali bi ga iz kreveta i smeštali pored prozora gde bi on sedeo, pogleda uprtog u
prostranstvo okovano ledom iza Glukove kuće. Iako su ga dobro hranili, a on žvakao i gutao mehanički
poput kakve životinje; iako su ga brijali i kupali svakog dana; iako su ga prisiljavali da hoda kako mu mišići
ne bi atrofirali - onima koji su i dalje dolazili da ga posete bilo je sasvim jasno, a to je naročito važilo za
Suzanu i Gluka, da se on spremao da umre.

7.
A prah je nastavljao da se kotrlja unaokolo.

6. ZANOS

1.
Da je Finegan nije pozvao, nikada se ne bi otputila u London. Ali jeste, i ona je otišla, više zbog toga
što je Gluk navaljivao nego što je bila oduševljena putovanjem.
Međutim, čim je izišla iz kuće i krenula na put, osetila je kako se pritisak kojem je bila izložena
proteklih nedelja malo po malo smanjuje. Nije li sama jednom rekla Apolini da utehu treba tražiti u samoj
činjenici što su živi? To je bilo tačno. To su morali da iskoriste na najbolji mogući način, a ne da uzdišu
zbog onoga što su im okolnosti uskratile.
Finegana nije zatekla u uobičajenom dobrom raspoloženju. U poslednje vreme nije napredovao u
svom poslu onako kako je želeo, pa mu je bio potreban neko kome će se izjadati. Spremno se prihvatila tog
zadatka, više nego zadovoljna što može da sasluša listu njegovih jada koji su joj odvukli misli od vlastitih.
Kada je prestao da se žali i škrguće zubima, podsetio ju je na to kako je jednom rekla da se nikada neće udati
za bankara. Kako su stvari stajale, on se time uskoro neće više baviti, pa se pitao ne bi li ponovo razmotrila
tu mogućnost? Sudeći po načinu na koji je to rekao, bilo joj je jasno da ne očekuje potvrdan odgovor, tako
da ga nije ni dobio, ali kazala mu je kako se nada da će zauvek ostati prijatelji.
"Čudna si ti žena", rekao joj je na rastanku i to se nije odnosilo ni na šta posebno.
Primedbu je shvatila kao laskanje.

2.
Bilo je već kasno popodne kada se vratila u Harborn. Spremala se još jedna noć puna mraza koji će
biserima ukrasiti pločnike i krovove.
Kada se popela na sprat, videla je da mesečara niko nije smestio u stolicu pored prozora, već da je
ostao da sedi u krevetu oslonjen o gomilu jastuka, zacakljenog pogleda kao i obično. Izgledao je bolesno;
znak koji je Urilovo otkrovenje ostavilo na njegovom lic bio je plavičast i odudarao od njegove blede kože.
Tog jutra je veoma rano izišla tako da ga nije obrijala i sada ju je potreslo kada je videla kako je usled ovog
malog nemara izgledao zapušteno. Nežno mu pričajući o tome gde je bila, povela ga je iz kreveta prema
stolici pored prozora; tamo je bilo nešto svetlije. Zatim je iz kupatila donela električni brijač i utklonila mu
tek niklu bradu.
U početku joj je briga oko njega teško padala i uvek je posle toga bila uznemirena. Ali vremenom je
očvrsla i pronalazila je razne načine da ga drži u dobroj formi iskazujući na taj način svoju ljubav prema
njemu.

287
 Međutim, dok je sumrak napolju proždirao svetlost, osetila je kako se onaj negdašnji strah ponovo
rađa u njoj. Možda je za to bio kriv ovaj dan koji je provela van kuće, daleko od Kala, tako da je ponovo
osetila slabost dok je to radila. Možda je po sredi bilo i to osećanje da se događaji bliže kraju; da neće još
mnogo dana morati da ga brije i kupa. Da će se sve uskoro završiti.
Noć se brzo spustila na kuću; u sobi je postalo suviše mračno za bilo kakav rad. Otišla je do vrata i
upalila svetlo.
Naspram spoljašne tame u prozorskom staklu se pojavio njegov odraz. Ostavila ga je da malo zuri
dok ne donese češalj.

Nešto se pojavilo pred njim u bespuću, mada nije mogao da vidi šta. Vetar je bio suviše jak, a on je,
kao i uvek, bio prah koji je ovaj gonio pred sobom.
Ali ta senka, ili šta god da je bilo, nije se izgubila, tako da bi mu se ponekad - kada bi vetar malo
oslabio - učinilo da ga proučava. Uzvratio joj je pogled, a njen ga je pogled zadržao, tako da ga vetar nije
mogao oduvati dalje, već je prah od koga je bio sazdan na trenutak ostao prikovan za jedno mesto.
Kada je i sam počeo pomnije da proučava tu senku, lice pred njim postalo je jasnije. Odnekud mu je
bilo poznato, viđao ga je na nekom mestu koje je posedovao i izgubio. Njegove oči i boja koja se protezala
od ruba kose do obraza pripadale su nekome koga je nekada poznavao. Nerviralo ga je što ne može da se seti
gde je to već video ovog čoveka.
Na kraju se setio, ali nije ga na to podsetilo samo lice, već tama naspram koje se pojavilo.
Poslednji put kada je video ovog stranca, a možda i jedini put, taj je čovek stajao naspram iste takve
tame. Možda je to bio oblak, osvetljen munjom. Imao je ime, ta oblak, ali on nije mogao da ga se seti. I
mesto je imalo ime, ali tek njega nije mogao da se priseti.
Sećao se, međutim, trenutka njihovog susreta; kao i delića sa putovanja koje ga je dovelo do njega.
Nalazilo se u rikši i prošao je kroz oblast u kojoj je vreme bilo nekako iščašeno. Gde je danas udisalo i
jučerašnji i sutrašnji vazduh.
Poželeo je iz puke radoznalosti da sazna ime tog čoveka, pre no što ga vetar ponovo zahvati i ponese
dalje. Ali on je bio prah, pa nije mogao da ga upita za ime. Umesto toga, gurnuo je svoje čestice prema tami
na kojoj je lebdelo to tajanstveno lice i ispružio ruku da dodirne njegovu kožu.
Ali njegovi prsti nisu dotakli ništa živo, već samo hladno staklo. Skliznuli su sa prozora ostavivši za
sobom zamagljene otiske koji su se smanjivali.
Ako se pred njim nalazilo staklo, neodređeno je razmišljao, onda je, nema sumnje, gledao u svoj lik.
Čovek koga je sreo, a stajao je naspram tog bezimenog oblaka: to je bio on. Kada se vratila u sobu, Suzana
se suočila sa pravom zagonetkom. Bila je ubeđena da je Kala ostavila da sedi sa šakama u krilu, a sada mu je
desna ruka visila. Da li je on to pokušavao da se pokrene? Ako je to bilo posredi, onda je to bila prva
samostalna kretnja koju je učinio od kada je zapao u trans.
Počela je da mu govori, u početku nežno, pitajući ga da li je čuje, da li je vidi da li zna njeno ime. Ali
kao i do tada, na svoja pitanja nije dobila odgovor. Ili mu je ruka jednostavno skliznula iz krila, ili se ona
prevarila kada je mislila da ga je ostavila sa šakama u krilu.
Uzdahnuvši, počela je da ga češlja.

On je i dalje bio prah u bespuću, ali sada je bio prah sa sećanjem.

To je bilo dovoljno da oteža. Vetar je nasrtao na njega u želji da ga ponese, ali ovaj put je odbio da se
pokrene. Besneo je oko njega. Nije obraćao pažnju na to, ostavši da stoji usred nedođije i pokušavajući da
poveže deliće misli u jednu celinu.
Da li se već jednom susreo sam sa sobom, u kući blizu oblaka; da li je tamo stigao u rikši dok se svet
zamatao oko njega.
Šta je trebalo da znači to što se sreo sa samim sobom kao starcem?
Šta je to značilo? na to pitanje mogao je da odgovori čak i prah. To je značilo da će u budućnosti
zakoračiti u taj svet i ostati da živi u njemu.
A šta je iz toga proishodilo? Šta je proishodilo?
Da to mesto nije bilo izgubljeno.
Oh, tako je! Oh, blagi bože, tako je! Tačno to. On će se naći tamo. Možda ne sutra ili prekosutra; ali
jednog dana, jednog budućeg dana: on će se naći tamo.
Nije bila izgubljena. Fuga. Nije bila izgubljena.

288
 Samo to saznanje, ta sigurnost, bili su dovoljni da se probudi.
"Suzana", izusti on.

3.
"Gde je?" To je bilo jedinio pitanje koje postavio kada su se pozdravili. "Gde je skrivena?"
Otišla je do stola i spustila mu Miminu knjigu u šake.
"Ovde", odgovori ona.
Prešao je dlanom preko poveza, ali je nije otvorio.
"Kako smo to izveli?" upita on. Postavio je to pitanje s ozbiljnošću kakvog deteta.
"U Vrtlogu", odvrati ona. "Ti i ja. I Razboj."
"Cela?" nastavi on da postavlja pitanja. "Unutra je cela?"
"Ne znam", odgovori ona iskreno. "Videćemo."
"Odmah."
"Ne, Kale. još si veoma slab."
"Biću jak..." primeti on jednostavno, "... kada otvorimo knjigu."
Na ovo nije imala šta da primeti; ispružila je šake i položila ih na Mimin poklon. Kada su se njeni
prsti isprepreli s njegovim, svetiljka iznad njihovih glava je zatreperila i ugasila se. Uronivši u tamu držali su
knjigu između sebe, isto onako kao što su je nekada držali ona i Hobart. Tada je mržnja bila ta koja je
podstakla sile što su prebivale na tim stranicama; sada je to bila radost.
Osetili su kako knjiga počinje da podrhtava pod njihovim prstima, kako postaje sve toplija; zatim im
se istrgla iz ruku i poletela prema prozoru. Ledeno staklo se zatreslo i ona je nestala, survavši se u tamu.
Kal ustade i odšepesa prema prozoru; ali pre no što je stigao, listovi su se raspršili, poput ptica u noći
koja je napolju vladala, poput golubova, i poput misli koje je Razboj upisao između redova rasipajući
svetlost i život. Zatim su se obrušili naniže i nestali.

Kal se okrenu od prozora.

"Vrt", izgovori on.
Imao je osećaj da su mu noge od pamuka; tek uz Suzaninu pomoć uspeo je da stigne do vrata.
Zajedno su zatim krenuli niz stepenice.
Gluk je čuo lomljavu stakla i već je stigao do pola stepeništa, sa šoljom čaja u ruci. Svojevremeno je
video mnoga čuda, ali kada je ugledao Kala koji mu je govorio da pođe napolje, napolje, ostao je da stoji
otvorenih usta. Kada je došao k sebi i hteo nešto da ih upita, Kal i Suzana već su bili sprat niže, krenuo je za
njima; do predvorja, pa kroz kuhinju do stražnjih vrata. Suzana ih je upravo otključavala - i gornju i donju
bravu.
Iako su kroz prozor gledali u zimu, na pragu ih je dočekalo proleće.
A u bašti, šireći se na očigled njih, nalazio se izvor tog godišnjeg doba: dom njihove večne radosti;
mesto za koje su se borili i za koje umalo nisu umrli spasavajući ga:
Fuga.
Izlazila je sa rasutih stranica knjige u svoj svojoj jedinstvenoj veličanstvenosti, potirući led i tamu
kao što je ranije potirala i mnoge druge stvari. Mesece koje je provela između redova priča u knjizi nije
uludo utrošila. Pojavila se s novim tajnama i čudima.
Vremenom će Suzana ovde ponovo otkriti Staru nauku i njom isceliti drevne pukotine. Tu će, neke
nezamislive godine, Kal doći da živi u kući na ivici Vrtloga, u koju će jednoga dana stići mladić čiju je
istoriju znao. Tu je sve bilo ispisano unapred, sve što su zajedno usnuli, i sve je čekalo da se rodi.
A u tom trenutku, u usnulim gradovima širom Ostrva, izgnanici su počeli da se bude i dižu glave sa
svojih jastuka, širom da otvaraju vrata i prozore, uprkos hladnoći, kako bi dočekali vesti koje im je noć
donosila: da ono što se može zamisliti nikada ne mora biti izgubljeno. Da čak i ovde, u Kraljevstvu, zanosi
mogu da se odomaće.
Posle ove noći postojaće samo jedan svet, u kome će se živeti i snevati; a zemlja iz bajke uvek će biti
na korak odavde, udaljena tek za misao.

Kal, Suzana i Gluk zajedno iziđoše iz kuće i stupiše u tu magičnu noć.

Pred njima su se odmotavali svekoliki prizori: prijatelji i mesta, za koje su se uplašili da su zauvek
nestali, prilazili su da se pozdrave s njima, željni da s njima podele ovaj zanos.

289
 Sada su imali vremena za svoja čuda. Za duhove i preobražaje; za strasti i dvosmislenosti; za
podnevne vizije i ponoćnu slavu. Imali su vremena na pretek.
Jer, ništa nikada ne počinje.
Tako ni ova priča, pošto nije imala početak, neće imati ni kraj.

290