Преговори који претходе закључењу уговора могу бити основ обавеза.

Упуштајући се у преговоре, потенцијалне уговорне стране делом губе 
слободу деловања и дужне су да се понашају по одређеним стандардима 
понашања.
Преговори су нарочито важни кад се уговор односи на сложене и дугорочне 
операције код којих преговори трају дуго, а извршење више месеци или 
година. 
(Marcel Fontaine 2006) 1
(Marcel Fontaine 2006),1
Узмимо на пример сложену операцију преузимања привредног друштва или 
уговор о изградњи хотела или аеродрома, по клаузули „кључ у руке“.
Правна структура која покрива такве сложене операције мора да буде веома 
суптилна и детаљна. 
Понекад се закључује више међузависних уговора који садрже многобројне 
и сложене клаузуле, неке од њих „техничке“ природе, а друге „правне“
природе.
Од почетног дефинисања заједничких циљева до потписивања коначних 
уговора налази се слојевит радни процес: прелиминарне студије, 
прибављање неопходне помоћи од трећих лица (нпр. прибављање кредита
и осигурања), подношење захтева за дозволе државним органима, 
утаначавање детаља везаних за поједине аспекте уговора (нпр. 
с е ф а је ро ов с
спецификације, рокови испуњења, рокови испоруке, одређивање цена, 
е а ро ов с ор е о ређ ва е е а
клаузуле о одступању и клаузуле о вишој сили, обезбеђење извршења и 
арбитража). 
Понекад се преговори настављају и кад почне испуњења уговора, ако су се 
уговорне стране због хитности пројекта одлучиле да крену са испуњењем 
пре но што су уговорни документи били завршени. 
(Marcel Fontaine 2006),1 1
У таквим ситуацијама често се на папир стављају резултати преговора. 
Сагласност о основним питањима је постигнута, али треба одредити још низ 
детаља.  
Понекад је потребно да се таквим документом информишу трећа лица чије 
ће се учешће у уговору тражити (нпр. банке, осигуравачи). 
Понекад та лица треба на захтев једне од главних уговорних страна дају 
писмена обећања да ће учествовати у уговору да би једна од уговорних 
страна била са тим упозната
страна била  са тим упозната. 
Ови припремни документи називају се „писмa о намерама“, letter of intent , 
меморанум о разумевању „memorandum of understanding“, углавци уговора 
„heads of agreement“, итд.
Такође, због учестаног коришћења одомаћиле су се и скраженице Л/И, МоУ, 
и Лоу (енг. "L/I" (letter of intent), "MoU" (memorandum of understanding), LoU 
(letter of understanding). 
Употреба једног од ових израза не мора нужно да одреди прави статус и 
дејство документа о коме је реч. Потребно је увек његово тумачење, на 
основу текстуалног израза који упућује на одређену вољу стране која је 
изјаву дала.

2
=у ужем смислу= припремни документ у коме се назначују битни елементи 
предложеног уговора.
(Marcel Fontaine 2006),2:
= све врсте предуговорних докумената којима уговорне стране желе да 
организују преговоре и потписивање уговора;
Правна природа писма о намерама није јасно дефинисана. 
Они који та писма састављају и шаљу често верују да њима не стварају 
никакву обавезу за себе мада се понекад надају да би помоћу њих можда
никакву обавезу за себе, мада се понекад надају да би помоћу њих можда 
могли од друге стране да издејствују неко обећање.
Може се констатовати да нека писма о намерама умеју да створе одређене 
обавезе за потписнике.
Главна је тешкоћа у томе што без обзира на то које је право меродавно, 
феномен писама о намери није регулисан у класичним правилима о 
закључењу уговора. 

3
Правила о закључењу садржана у националним законима, као и 
међународно униформно право изграђени су на посматрању обичних 
једноставних , свакодневних уговора, чије је закључење у највећем броју 
случајева тренутно. 
Наравно, постоје одређени изузеци, као што су нпр. правила меродавна за 
уговор закључен преписком или за обећања да ће се закључити уговор, 
доктрина „culpa in contrahendo“, правила о предуговору итд.
Међутим доктрина делује неприпремљена када се суочи са многим
Међутим, доктрина делује неприпремљена када се суочи са многим 
неизвесностима сложених преговора за закључење уговора. (Marcel Fontaine 
2006), 3
Могући су различити одговори на питање каква је правна снага писама о 
намерама, у зависности од тога које је право меродавно.
Може бити реч о документу – писму који потписује само једна страна, али и 
о документу који потписују обе стране. Он може бити кратак, сачињен од 
неколико основних тачака, али није ретко да писмо о намерама буде дужи 
документ, и до десетак страна. 
Питање да ли такав документ садржи одређене обавезе за једну или обе 
стране које су га потписале, умногоме зависи од начина на који је састављен.

4
“Allows parties to get engaged before getting married.” (Werner, slide 4)
Најчешће се писма о намерама користе да би се назначили битни елементи 
предложеног уговора.
Чак и када га обе стране потпишу, оне по правилу не намеравају да се обавежу 
оваквим документом, осим када су у питању поједине одредбе као што су:
‐одредбе о поверљивости података
‐одредбе о трошковима
‐одредбе о давању статуса ексклузивности у преговорима и тако даље.
Постоји ипак ризик да се овакав документ сматра у целини обавезујућим. 
У common law системима, из којих ови документи потичу, стране нису дужне да 
преговарају у доброј вери. 
Међутим, ако потпишу овакво писмо, суд може да протумачи да су се обавезале да 
преговарају у доброј вери.

5
6
Фонтен, стр. 6
Д
Друштво ФЕЛИКС уговара кредит са банком. Банка тражи од 
ФЕЛИКС б Б
привредног друштва МАТРА које је већински власник акција друштва 
ФЕЛИКС да изда писмо следеће садржине: (прочитати текст на слајду)
Овим писмом друштво мајка не јемчи за одређени дуг, али јемчи на 
општи начин за солвентност свога друштва кћери. Ова обавеза има 
несумњиво уговорну природу; без обзира што је „писмо уверавања“ 
ЈЕДНОСТРАНА ИЗЈАВА ВОЉЕ, може се закључити да је било 
прихваћено, бар прећутно од стране банке као адресата, нарочито кад 
прихваћено, бар прећутно од стране банке као адресата, нарочито кад
је адресат, као у овом случају, сам затражио то писмо. 
Оваква писма треба разликовати од писама о намерама. Писма 
уверавања су облик личног обезбеђења који се користи у пракси, док 
се писма о намерама односе на предуговорне преговоре између 
уговорних страна и на постепено закључење уговора. 
Сродно им је то што користе нејасан језик приликом изражавања свог 
правног дејства. Међутим, писмо уверавања има сврху која се 
остварује самим саопштавањем; оно није саставни део докумената 
ј ј
који ће се сукцесивно смењивати у току преговора. 

7
У писму које једна страна шаље другој са прецизношћу се наводи сагласност 
пошиљаоца са разним елементима понуде. Писмо се завршава следећом 
реченицом: (прочитати текст на слајду)
У овом случају реч је о прихвату понуде, односно о закључењу уговора. Да ли 
последња реченица може то да пољуља, односно да унесе сумњу? Свакако не. 
Овде је реч само о састављању уговорног документа, а то је у већини правних 
система операција која није нужна за закључење уговора. 
Али овај пример нам омогућава да скренемо пажњу на чињеницу да многи 
преговарачи, пошто немају стручно правно знање, погрешно мисле да нису ништа 
уговорили све док се уговор у пуној форми не сачини и не потпише, а да је све што 
му претходи само израз намера, чак и кад су уговорне стране одлучиле о свему. 
(Marcel Fontaine 2006), 8.  Понекад су преговарачи свесни да је уговор закључен, 
али желе да заштите понос својих правних саветника који су ангажовани да сачине 
уговорна документа. Овакво погрешно схватање, или само учтиво поступање, јесте 
разлог за настанак извесног броја докумената који се називају писмима о 
намерама.  
Таква писма садрже потпун споразум уговорних страна о свим елементим уговора 
и упркос називу, морају се сматрати коначним уговором. 
Ову ситуацију треба разликовати од случаја када су преговарачи овлашћени само 
да преговарају, а не и да закључе уговор. Ако је такав сценарио у питању, не може 
доћи до сагласности воља пре него што се укључе и правно овлашћена лица. У 
таквом случају, закључење уговора ће коницидирати са потписивањем уговорног 
документа. (Marcel Fontaine 2006), 9

8
Kada se strane ne izjasne izričito da li nameravaju da zaključe ugovor bez obzira 
na to što su pojedine odredbe ugovora ostale neodređene, njihova namera se 
može izvoditi iz drugih okolnosti. Na primer, iz toga što odredbe koje su ostale 
neodređene nisu bitne odredbe, ili zbog toga što je ugovor u celini detaljno 
definisan, ili zbog činjenice da su pitanja koja su ostala nedefinisana takve prirode 
da se inače mogu definisati tek kasnije, itd. Takođe, do sličnog zaključka se može 
doći ako je ugovor već delimično izvršen
doći ako je ugovor već delimično izvršen.  

9
Пример бр. 6‐Odložni uslov (Condition Precedent) – Фонтен, стр. 11.
Društva A i B su sačinila dokument u kome su zabeleženi različiti elementi ugovora do kojih se
Društva A i B su sačinila dokument u kome su zabeleženi različiti elementi ugovora do kojih se 
došlo tokom pregovora. Na kraju preciziraju: (прочитати са слајда)
Komentar: Ovde je reč o ugovoru sa odložnim uslovom. Kad uslov bude ispunjen, ugovor stupa 
na snagu retroaktuvno od datuma postizanja sporazuma. Ako uslov ne bude ispunjen, smatraće 
se da nije ni bilo ugovora. Odložni uslov mora predstavljati budući i neizvestan događaj. 
Ako dokument navodi sporazum između pregovarača o određenim  pitanjima, a druga pitanja 
rezerviše za sporazumevanje tokom daljih pregovora, taj dokument se ne može smatrati 
ugovorom sa odložnim uslovom. 
Ovaj primer ilustruje veoma čestu situaciju. Brojni međunarodni ugovori zahtevaju neku vrstu 
odobrenja nadležnih organa država u pitanju. 
Usled
l d potrebe
b da se pribave odobrenja uvodi se odložni uslov za stupanje ugovora na snagu. 
d b d b d dl ž l
Pribavljanje odobrenja je budući i neizvestan događaj koji ne zavisi isključivo od volje ugovorne 
strane koja ga preduzima. Treba ipak staviti dve rezerve. Prvo, ako je strana u pitanju i sama 
javnopravni subjekt, nije evidentno da su njena volja i volja državnog organa potpuno odvojene. 
Drugo, mogućnost dobijanja potrebnih odobrenja delimično zavisi od načina na koji je podnet 
zahtev za izdavanje odobrenja, pa potpisnici ugovora koji utvrde takav odložni uslov 
pretpostavljaju da postoji obaveza ugovorne strane da obrati dužnu pažnju pri izvršenju obaveze 
da se pribave potrebna odobrenja (npr. obaveza je ugovorne strane da se pridržava rokova i 
propisanih uslova za podnošenje zahteva). Da bi se izbegle moguće zloupotrebe (da jedna strana 
uredi da izdavanje dozvole bude odbijeno kako bi od druge ugovorne strane izdejstvovala
uredi da izdavanje dozvole bude odbijeno, kako bi od druge ugovorne strane izdejstvovala 
promenu uslova ugovora ili čak raskid ugovora), ponekad ovakav ugovor izričito obavezuje 
ugovorne strane da učine sve što je neophodno da dobiju potrebna odobrenja. U slučaju 
neuspeha dužne su da plate ugovornu kaznu (liquidated damages). (Marcel Fontaine 2006), 12
U takvim slučajevima odbijanje odobrenja sprečava zaključenje pravnog posla, ali ugovorna 
strana koja nije izvršila svoju obavezu biće dužna da plati naknadu štete. 
Konačno, prinudni propisi mogu pretvoriti odobrenje u bitan elemenat ugovora bez koga ugovor 
ne može biti zaključen. Ugovor je zaključen tek kada je pribavljeno odobenje, a pre toga ne 
postoji čak ni u začetku. Ipak, obaveza ugovorne strane koja je zadužena da pribavi odobrenje i 
dalje postoji. 

10
Odobrenja državnih organa nisu jedini primeri prethodnih uslova od kojih zavisi puno 
dejstvo međunarodnog ugovora Zaključenje takvog ugovora može da bude uslovljeno
dejstvo međunarodnog ugovora. Zaključenje takvog ugovora može da bude uslovljeno 
npr. pribavljanjem odgovarajućeg kredita, ili zaključenjem komplementarnog ugovora sa 
trećim licem. 
Odredba jednog ugovora predviđa: (pročitati sa slajda)
Komentar: Kako analizirati ovu klauzulu o stupanju na snagu? Stav (a) ima oblik odložnog 
uslova navedenog u prethodnom primeru, s tim što je određen rok za ispunjenje 
odložnog uslova. Šta se dešava ako uslov ne bude ispunjen u okviru ovog roka. Moglo bi 
se pomisliti da se time ugovor anulira. Mada se u nekim ugovorima može naići i na takvo 
rešenje, ovde je nameravano dejstvo blaže: dolazi samo do pomeranja rokova koji su 
predviđeni za ispunjenje ugovora. Ako i posle pomeranja rokova ne dođe do izdavanja 
d iđ i i j j Ak i l j k d đ d id j
dozvole primenjuju se uobičajena pravila koja važe za odložni uslov. 
Događaji navedeni u klauzulama (b) i (c) nisu odložni uslovi. To su događaji koji 
predstavljaju izvršenje određenih ugovornih obaveza. Pošto se radi o ostvarenju same 
svrhe ugovora, ovi događaji ne mogu se smatrati odložnim uslovom. Ove klauzule treba 
shvatiti kao pravilo o određivanju međuzavisnosti uzajamnih obaveza ugovornih strana, 
jer će određena dejstva ugovora biti odložena dok se ne izvrše obaveze predviđene u 
klauzulama (b) i (c). Mada poslednja rečenica predviđa istu posledicu u slučaju docnje u 
ispunjenju ovih uslova, kao i u slučaju uslova pod (a), razlika između njih postaje 
p j j , j p ( ), j p j
očigledna kada događaji koji su predviđeni u klauzulama ne samo što zadocne, nego 
uopšte ni ne nastupe. Neispunjenje uslova pod (a) dovodi do toga da ugovor nije ni 
zaključen bez mogućnosti da se potražuje naknada štete (osim ako je jedna od ugovornih 
strana odgovorna za neispunjenje uslova), dok neispunjenje uslova pod (b) i (c) dovodi 
do ugovorne odgovornosti, odnosno smatra se da je ugovor zaključen i da obaveza nije 
ispunjena.
Klauzule o stupanju na snagu su česte i zaključuju se u različitim oblicima. (Marcel 
Fontaine 2006), 13
Po pravilu ove klauzule ne sprečavaju nastanak ugovora, nego utiču na početak 
Po pravilu, ove klauzule ne sprečavaju nastanak ugovora nego utiču na početak
ispunjenja ugovora. (Marcel Fontaine 2006), 34

11
Фонтен, стр. 13
Najčešća vrsta pisama o nameri su dokumenti koji se odnose na sukcesivne faze u 
dugim pregovorima, koji počinju sa iskazivanjem ciljeva ugovora, a završavaju se 
detaljnim listama rezultata gotovo završenih pregovora. 
Фонтен, стр. 45
Уколико се писмом о намерама констатује постизање одређеног стадијума у 
преговорима, настаје обавеза да се даље преговара у доброј вери.
(an obligation to negotiate in good faith)
(an obligation to negotiate in good faith)
Та обавеза постепено се шири, како преговори напредују.

12
Društvo A piše društvu B: (прочитати)
Na prvi pogled ovo je jasna izjava o namerama koja bi trebalo da isključi svaku 
l d k b b l d kl č k
pravnu obavezu na zaključenje ugovora. To je izričito i predviđeno u drugoj 
rečenici. Zašto onda uopšte napisati ovakvo pismo. Činjenice ukazuju da je pismo 
poslato na zahtev pregovarača iz društva B, koji želi da svojim pretpostavljenim 
pokaže da je uspeo da zainteresuje partnere iz društva A. Po nekim pravima (npr. 
francuskom, srpsko) slanje ovakvog pisma imalo bi dejstvo ako društvo A kasnije 
ne poruči robu od društva B. Uprkos neodređenosti termina koji su upotrebljeni, 
u njemu se nalazi dovoljno elemenata koji bi mogli da dovedu do odgovornosti  A 
j l i d lj l t k ji bi li d d d d d ti A
u slučaju da kasnije neosnovano prekine pregovore. Na kraju krajeva, u pismu se 
prećutno prihvataju tehnički kvaliteti proizvoda koji je predmet prodaje. Prema 
tome, ako se sastavlja ovakvo pismo bez namere da se preuzmu obaveze, ono bi 
trebalo da bude još neodređenije, odnosno da se samo potvrdi interes za 
proizvod, bez pominjanja namere da se u dogledno vreme i naruči. S druge 
strane, ako bi za ugovor bilo merodavno neko drugo pravo (npr. englesko), ovakvo 
pismo ne bi imalo nikakvo pravno dejstvo
pismo ne bi imalo nikakvo pravno dejstvo. 

13
Culpa in contrahendo.

14
(Marcel Fontaine 2006), 16
Proizvođač automobila zaključuje okvirni ugovor“ sa stranom državom. U preambuli 
Proizvođač automobila zaključuje „okvirni ugovor sa stranom državom U preambuli
ovog dokumenta navodi se želja države da ostvari izgradnju automobilske industrije na 
sopstvenoj teritoriji i želja proizvođača da proizvodi vozila u datoj zemlji. Dalje se navodi:
(прочитати са слајда)
Ostatak protokola sadrži desetak strana u kojima se u suštini navodi sledeće: svrha 
konačnog ugovora je stvaranje i puštanje u rad industrijskog kompleksa za proizvodnju 
automobila za koji će se delovi uvoziti iz zemlje proizvođača, a kasnije proizvoditi u zemlji 
na osnovu licence proizvođača, ili će se kupovati od lokalnih isporučialaca. U zemlji će se 
osnovati društvo sa ograničenom odgovornišću koje će kupovati delove neophodne za 
sastavljanje automobila i za njihovu prodaju.
lj j bil i jih d j
Naveden je iznos osnivačkog kapitala kao i odgovarajući udeli ugovornih strana (države i 
proizvođača). Dat je takođe nacrt konačnog ugovora u pogledu obima proizvodnje i 
procenata dodate vrednosti u zemlji. Naveden je i način na koji će se podsticati razvoj 
domaće proizvodnje rezervnih delova. Kao naknadu za ekskluzivnu licencu koju daje 
proizvođač i za pružanje tehničke pomoći u proizvodnji rezervnih delova, novoosnovano 
društvo će plaćati licencninu (royalty) čiji će iznos biti određen u konačnom ugovoru. 
Ipak u protokolu su određeni osnovni elementi za izračunavanje iznosa royalty‐ja. 
Finansiranje novog društva je predmet nekoliko klauzula u ovom tekstu koje sadrže 
j g j p j
između ostalog procenu iznosa koji je potrebno izdvojiti za izgradnju pogona i delova 
iznosa  koje će finansirati novo društvo i koji će se finansirati iz domaćih i stranih kredita. 
Na kraju je navedeno da će konačan ugovor biti potpisan u roku od 4 meseca, čime će 
biti ustanovljene obaveze proizvođača koje su u ovom protokolu navedene samo kao niz 
naslova (npr. licence i know‐how, izbor lokalnih ugovarača, obuka osoblja, cene, itd). 
Država preuzima obavezu da novom društvu dodeli niz prava koja su takođe navedena 
(ekskluzivno pravo na proizvodnju, pravo na kupovinu zemljišta, izuzeće od carina itd.) 
Protokol takođe sadrži dodatak u kome su navedeni naredni koraci koje treba preduzeti: 
studije o izvodljivosti potpisivanje konačnog ugovora osnivanje novog društva
studije o izvodljivosti, potpisivanje konačnog ugovora, osnivanje novog društva, 
potpisivanje ugovora o licenci. 

15
(Marcel Fontaine 2006), 17 Komentar: Protokol je potpisan i svaka strana je 
zadržala po jedan primerak Potpisnici protokola su u njemu videli ovaploćenje
zadržala po jedan primerak. Potpisnici protokola su u njemu videli ovaploćenje 
svog sporazuma u pogledu „ekonomske“ strane posla, a „pravna“ strana po njima 
tek treba da se utvrdi. 
Uprkos naglašavanju da je ovaj dokument ekonomskog karaktera, a da pravni 
dokumenti tek treba da se sastave, ovaj protokol ipak dovodi do određenih 
obaveza za svaku od ugovornih strana.  U prambuli je i izričito rečeno da „sledeće 
odredbe ....obavezuju obe ugovorne strane“. Protokol je veoma detaljan i u 
njemu su nabrojana pitanja koja treba da čine sadržinu budućih ugovora
njemu su nabrojana pitanja koja treba da čine sadržinu budućih ugovora.  
Ugovor koji je ovde postignut ne treba mešati sa konačnim ugovorom, jer mnoge 
od odredaba ovog drugog u tom trenutku još nisu definisane. Ipak, protokol 
obavezuje ugovorne strane da ponovo ne preispituju ono o čemu su se već 
saglasile, da poštuju raspored za buduće pregovore i da postupaju u dobroj veri 
kako bi se obezbedilo uspešno zaključenje ugovora.  

16
(Marcel Fontaine 2006), 18, 19
(pročitati sa slajda)
Situacija u kojoj se takođe često koriste „pisma o namerama“ jeste zaključivanje 
dugoročnih ugovora o nabavci robe. U kontekstu dugoročnih odnosa, jedna čvrsta 
porudžbina se često kombinuje sa izjavom o nameri da se naruče i dalje količine, što 
zavisi od porudžbina koje autor prve porudžbine tek treba da dobije od svojih kupaca.
To se može uporediti sa praksom zaključivanja okvirnih ugovora koja je česta kod prodaje 
proizvoda metalurškog kompleksa kao i u oblasti trgovačke distribucije potrošačke robe. 
Ugovorne strane se sporazumeju o organizovanju dugoročnih poslovnih odnosa na 
ugovornoj osnovi (pravo isključivog snabdevanja ili pravo prioriteta, uzajamna razmena 
informacija, elementi za utvrđivanje cene, količine ili minimalne količine isporuka, 
kvalitet, rokovi isporuke i sl.). Svaka pojedinačna isporuka međutim i dalje je predmet 
posebnih pregovora (u kojima treba odrediti naročito količinu i cenu), u skladu sa 
pravilima uspostavljanim okvirnim ugovorom. Pojedinačni ugovori očigledno još nisu 
zaključeni u vreme zaključenja okvirnog ugovora, ali taj ugovor uspostavlja precizne 
obaveze koje vezuju ugovorne strane pri zaključenju kasnijih pojedinačnih ugovora. 
Tako i u slučaju kada se u okviru porudžbine nađe pismo o namerama da se naruče i 
dalje količine, nedostatak bitnih elemenata ugovora u pogledu budućih porudžbina 
sprečava da se takav budući ugovor smatra zaključenim, ali iskazana namera da se 
naruče buduće količine obavezuje tu stranu da u dobroj veri pregovara o uslovima 
naručivanja.

17
U prethodnim primerima, zaključili smo da su potpisnici obavezni da nastave 
pregovore u dobroj veri, i da nemaju pravo da ponovo otvaraju pitanja oko kojih 
su se već saglasili. 
Ponekad dokumenta slične sadržine moraju da se drukčije tumače, odnosno 
mora se zaključiti da ne obavezuju potpisnike, da nije nastala ugovorna obaveza, 
bilo zbog toga što je to izričito rečeno u samim dokumentima, ili zbog posebnih 
okolnosti slučaja.

18
(Marcel Fontaine 2006), 21

Ako pismo izričito isključuje postojanje ugovornih obaveza mora se isključiti
postojanje bilo kakvih ugovornih obaveza.  

Npr. zastupnik kupca piše vlasniku nepokretnosti da bi potvrdio sporazum koji je 
postignut telefonom. Navode se razne klauzule ugovora. Jedna od njih glasi:
(pročitati sa slajda)

Komentar: Fraza  "subject to contract" (pod rezervom zaključenja ugovora) u 
engleskom pravu ima cilj da tekst liši svake pravne snage. Dejstvo ove klauzule je 
priznato u sudskoj praksi. Ako je englesko pravo merodavno, ne mogu se iz ovog 
dokumenta izvoditi nikakve ugovorne obaveze. 
Da li se isto može reći i za druge pravne sisteme? Na kontinentu, sudovi imaju 
tendenciju da zanemare formalno iskazanu volju ugovornih strana da se stave 
izvan režima pravnih obaveza ako celokupne okolnosti slučaja ukazuju na to da
izvan režima pravnih obaveza, ako celokupne okolnosti slučaja ukazuju na to da 
postoji volja za zaključenjem ugovora. Ipak u situaciji u kojoj je volja ugovornih 
strana jasno iskazana kao u navedenom primeru, i evropski sudovi bi priznali da 
ovakav dokument ne obavezuje, (M.S. osim u pogledu nesavesnog prekidanja 
pregovora. )

19
Primer: U pismu kojim se dodeljuje posao, navedeno je sledeće (прочитати са 
слајда)
Komentar:  Mada u pravoj rečenici izgleda da je reč o prihvatu ponude, tome je 
suprotstavljen smisao sledeće rečenice. 
Pošto nije došlo do potpunog poklapanja volja, ugovor se ne može još uvek 
smatrati zaljučenim i pregovori i dalje traju. Ipak, preciznost prve rečenice trebalo 
bi da proizvede određene obaveze za autora pisma, zar ne? Završna rečenica 
pokazuje kako se može izmeniti pravno dejstvo predugovornog dokumenta Osim
pokazuje kako se može izmeniti pravno dejstvo predugovornog dokumenta. Osim 
klauzule kojom se isključuje svako pravno dejstvo, koju smo videli u prethodnom 
primeru, moguća je i ovakva klauzula kojom se ograničava ili isključuje 
odgovornost u slučaju prekida pregovora. Ipak, treba reći da se ova klauzula može 
koristiti tek posle isteka roka koji je u njoj određen. Prema opštim pravnim
načelima, takva klauzula ipak ne bi imala dejstvo ako bi prekid pregovora bio 
prevarno učinjen. Drugim rečima, ostaje na raspolaganju zahtev za naknadu štete 
u slučaju prevare. 

20
Primer kako se i to može sprečiti daje sledeća klauzula: 

A piše B: (прочитати први део са слајда)
Zatim se ponavljaju uslovi transakcije: cena, izvršenje u tri faze itd. Zatim sledi 
sledeća klauzula:
(прочитати други део са слајда)
B je potvrdio prijem ove poruke i potvrdio da se odriče mogućnosti da traži 
naknadu štete
naknadu štete. 

21
Primer: Direktor društva A vodi ekstenzivne pregovore sa grupom Z o uslovima 
prenosa većinskog učešća društva A u kapitalu društva B. U pismu koje šalje grupi 
Z, direktor navodi detaljno rezultate pregovora. Pre potpisivanja pisma on 
svojeručno dodaje: (прочитати са слајда)
Pošto grupa Z odgovori na pismo i izrazi svoju saglasnost, društvo A odbije da 
prenese udele. Posle toga, grupa Z tuži društvo A zbog povrede (neispunjenja) 
ugovora. 
Komentar: Belgijski sud nije pružio dejstvо ovom ugovoru sa obrazloženjem da je 
Komentar: Belgijski sud nije pružio dejstvо ovom ugovoru sa obrazloženjem da je
ugovor podvrgnut uslovu koji je u celosti diskrecioni (odobrenje Upravnog odbora 
društva A). Međutim, slučaj bi se mogao posmatrati i kao nedostatak ovlašćenja 
za zaključenje ugovora. Direktor nema ovlašćenje da veže društvo ugovorom u 
pogledu prenosa većinskog učešća u drugom društvu. Obaveze koje je možda i 
preuzeo nemaju pravno dejstvo. 
Ovaj primer nam skreće pažnju na prethodno pitanje koje se mora rešiti pre 
zauzimanja stava u pogledu pravne prirode predugovornog dokumenta: da li su 
potpisnici dokumenta imali potrebna ovlašćenja da vežu društva ili organizacije 
koje predstavljaju/zastupaju. To je bitan zahtev koji postoji u svim pravnim 
sistemima. Naravno treća lica su zaštićena ako u dobroj veri zaključuju ugovore sa 
neovlašćenim zastupnikom.  (Marcel Fontaine 2006), 24

22
Kada strane smatraju da je određeno pitanje od takvog značaja da ne žele da 
zaključe ugovor ako se to pitanje ne reši na odgovarajući način, one mogu takvu 
nameru izričito iskazati. U tom slučaju ugovor ne nastaje sve dok se ne postigne 
sporazum o tom pitanju.

23
(Marcel Fontaine 2006), 24

Postoje određene klauzule u pismima o nameri u kojima ugovorne strane 
preuzimaju precizne ugovorne obaveze u pogledu određenih ograničenih 
aspekata pregovora.

24
(Marcel Fontaine 2006), 25
Takve su npr. klauzule kojim se pregovarači uzajamno obavezuju, ili pак jedna 
strana obećava drugoj strani (pod uslovom da ta bar prećutno to prihvati) da 
neće pregovarati sa drugim partnerima dok traju pregovori sa drugom stranom. 
Ova vrsta predugovora sa precizno definisanim ciljem, često se javlja tokom 
pregovora.  

25
Пример: Клаузула о ексклузивности преговора (обавеза да се не преговара са 
трећим лицем).
Две пословне групе су се састале ради преговора о преносу удела у трговачким 
друштвима и преносу жигова. Једна група је послала другој следеће писмо:
(прочитати са слајда)
Možemo se zapitati, zar ne bi obaveza postojala i bez izričitog ugovaranja (tj. 
obaveza da se uzdrže od pregovaranja sa trećim licima). To svakako nije opšte 
p j p g j j , p g
važeće pravilo. Paralelno vođenje pregovora je uobičajeno, čak i kad su pregovori 
došli u poodmaklu fazu. To je normalno i neophodno u uslovima konkurencije i 
ne može se osporiti pravo stranke da pregovara sa više partnera. Ali situacija 
postaje drukčija ako pregovarači u pregovore uvrste ugovornu obavezu ove vrste.

26
Primer takvih klauzula su one kojima se pregovarači obavezuju na čuvanje 
tajnosti podataka (npr. raznih poslovnih podataka koji se razmenjuju u toku 
pregovora).
Primer: Pismo o sporazumu (letter of understanding) koje se odnosi na studiju о 
izvodljivosti projeta (feasibility study) pre početka pregovora i mogućeg 
zaključenja ugovora u članu 15 uključuje sledeću klauzulu: 
(Marcel Fontaine 2006), 26
Mogli bismo se zapitait da li je ovakva klauzula nužna jer bi takva obaveza mogla
Mogli bismo se zapitait da li je ovakva klauzula nužna, jer bi takva obaveza mogla 
da se izvede takođe iz obaveze da se pregovori vode u dobroj veri.

27
Ne postoji opšta obaveza čuvanja tajnosti informacija koje se saznaju u toku 
pregovora. 
Po pravilu, potrebno je označiti informacije kao poverljive da bi druga strana imala 
obavezu da čuva njihovu tajnost.

28
Treću grupu čine klauzule kojima se određuju rokovi za obavljanje pojedinih 
radnji tokom pregovora.
Može se smatrati da je prekoračenje roka raskidni uslov. Ako se premaši rok, 
prestaju obaveze koje proističu iz pisma o namerama. 

29
(Marcel Fontaine 2006), 27  Zatim tu su ugovori kojima se uređuju obaveza pravljеnja 
studijе
t dij izvodljivosti (feasibility study) i klauzule da ona strana koja je kriva za prekid 
i dlji ti (f ibilit t d ) i kl l d t k j j ki kid
pregovora snosi njihove troškove (Marcel Fontaine 2006), 28
Нпр. писмо о намерама наводи услове под којима би друштво Икс било спремно 
да купи капитал друштва Цет. Један од тих услова се односи на резултате 
ревизорског извештаја, а други на добијање потребних спољнотрговинских 
дозвола. Писмо садржи следећи пасус (прочитати): 

Kakav stav treba zauzeti ako nema takve klauzule, pa jedan od pregovarača učini 
troškove za studiju da bi posle pregovori propali? Nadoknada takvih troškova je važan 
element naknade štete koja se može tražiti na osnovu vanugovorne odgovornosti u 
izuzetnim slučajevima kada se prekid pregovor može smatrati deliktom, ili na osnovu 
ugovora, ako su pregovarači u pismu o namerama izrazili ozbiljnost namere da zaključe 
ugovor i ako takav dokument sadrži osnov za ugovornu obavezu da se pregovori vode u 
dobroj veri. Naravno, bolje je izričito predvideti ovakvu klauzulu.

30
Poslednji primer čine klauzule kojim se dozvoljava početak ispunjenja уговорa. 
Praksa zaključenja međunarodnih ugovora pokazuje da se često ispunjenje velikih 
projekata započinje i ulazi u poodmaklu fazu mada ugovorna dokumenta još nisu 
potpuno završena. U ovim slučajevima pismo o namerama igra najvažniju ulogu.   
Ovlašćenje jedne strane drugoj strani da započne sa ispunjenjem ugovora 
predstavlja jedan od specifičnih ugovora koji se zaključuju pre zaključenja 
konačnog ugovora. Prva faza posla se izdvaja od preostale celine da bi postala 
poseban predmet ugovora Na ovaj način se ozbiljno stavlja u sumnju naizgled
poseban predmet ugovora. Na ovaj način se ozbiljno stavlja u sumnju naizgled 
prirodno razlikovanje faze zaključenja ugovora i faze njegovog ispunjenja. 
Друштва А пише друштву Б: (прочитати са слајда)

31
Марсел Фонтен, 32
Ако странке закључе уговор којим се једна другој обавезују да ће у 
будућност закључити дефинитиван уговор о чијим су се елементима 
сагласиле, такав уговор у континенталним системима обавезује обе уговорне 
стране. За закључење уговора довољна је сагласност воља и ако 
пуноважност уговора не зависи од испуњења формалних услова, такав 
уговор се тешко може разликовати од самог уговора ради којег је закључен.
Када је у питању једнострано обећање оно обавезује страну која га је дала
Када је у питању једнострано обећање, оно обавезује страну која га је дала 
да склопи уговор, ако друга страна буде одлучила да користи ту опцију.
У енглеском праву, због непостојања “consideration” овакво једнострано 
обећање нема обавезну снагу. Да би се ово превазишло, стране уговарају да 
ће корисник опције платити номиналну суму (нпр. 1 фунту) да би добио 
овакву опцију. 
Фонтен, 40. Енглески судови су генерално несклони да признају обавезну 
снагу писмима о намерама и предуговорима. У предметуWalford v. Miles,
Дом лордова је одлучио да енглеско право не признаје уговоре којима се 
уговорне стране обавезују да ће преговарати о закључењу уговора (1992). 
Главни разлози: слобода пословних људи да одлуче да ли ће склопити 
уговор и с друге стране, општа несигурност у погледу одређивања садржине 
уговора у случају када уговорне стране не успеју са се договоре. Код нас 
такође, морају бити одређени битни састојци уговора да би предуговор 
а ође орај б о ређе б сас ој овора а б ре овор
обавезивао. 

32
Марсел Фонтен, стр. 39, ICC award No. 8331,journ. Dr. Int., 1998, 1041, obs. Y 
Derains, Bull. Cour
ll Int. Arb.
b
CCI, 1999, vol. 2, 67.
Анализа једног меморандума о разумевању (МОР) у арбитражној одлуци МТК.
Арбитражни суд је разликовао две врсте одредаба: 
Једну врсту је сматрао коначним споразумима који обавезују уговорне стране.
Другу врсту је сматрао општим изразом намере уговорних страна да закључе 
одређене уговоре.
За те одредбе арбитражни суд сматра да када се уговорне стране сагласе о
За те одредбе арбитражни суд “сматра да када се уговорне стране сагласе о 
општим питањима која ће у каснијој фази спровести, оне се не могу ослободити 
своје обавезе да уложе највећи труд (to use their best efforts) како би 
обезбедиле да таква општа питања касније постану појединачне одредбе 
уговора који ће уговорне стране потписати.”
Позивајући се на чл. 5.1.4. Начела УНИДРОА, арбитражни суд одлучује да 
“општи опис намере уговорних страна да дођу до споразума о одређеним 
питањима садражним у МОР обавезује стране да уложе највећи труд како би 
такве намере постале конкретне одредбе уговора које су правно обавезујуће 
за сваку од њих.”
Према томе, ова арбитражна одлука потврђује да се обећања да ће се 
преговарати садржана у писмима о намерама могу у одређеним 
случајевима сматрати уговорним обавезама. 

33
34
Марсел Фонтен, стр. 42.
У америчком праву клаузуле којима се искључује свака правна обавеза  б
(клаузуле subject to contract) су пуноважне као и у енглеском праву. 
Пример: Тексако против Пензоила.
Texaco, Inc. v. Pennzoil Co., 729 S.W.2d 768 (Tex. App. 1987).
http://www.lawnix.com/cases/texaco‐pennzoil.html
Texaco Inc. v. Pennzoil Co., 784 F2d 1133 (2d Cir. 1986)(ово је одлука којом је 
Тексако покушао да се супростави извршењу одлуке тексашког суда)
Б
Била је реч о преузимању привредног друштва Гети. Пензоил је дао понуду 
ј Г П ј
за преузимање. Потом је 2. јануара 1984. године закључен Меморандум о 
споразуму (memorandum of agreement) између Пензојла и два главна 
акционара Гетија у намери да се те две фирме споје. 
Меморандум је потписан “subject to approval by the Board of Directors (of 
Getty)”.
Одобрење Управног одбора је дато 4. јануара. 
Стране су затим огласиле у медијима закључење уговора у начелу и додале
Стране су затим огласиле у медијима закључење уговора у начелу и додале 
“transaction is subject to execution of a definitive merger agreement ”. 
(трансакција је условљена потписивањем дефинитивног уговора о спајању).
Два дана касније објављено је да је Тексако преузео Гети. Трансакција је 
била резултат тајних преговора који су вођени паралелно између Тексака и 
главних акционара Гетија.
Настала је дугачка парница. Пезојил је прво покушао да оствари specific
performance Меморандума о споразуму пред судом у Делаверу. Затим је 
Меморандума о споразуму пред судом у Делаверу Затим је
тужио пред судом у Тексасу где је тражио седам милијарди долара одштете 
од Тексака, плус додатних седам милијарди казнене штете, због деликта –
подстрекавања Гетија да раскине уговор (деликт се квалификује као 
“намерно мешање у уговорне односе трећих лица”).

35
Решење спора пред судом у Тексасу зависило је од правног карактера и дејства 
Меморандума о споразуму.
(The principal issues in the Texas case were whether Getty had entered into an 
agreement with Pennzoil, whether Texaco had according to the law of New York 
tortuously interfered with that contract, and, if so, what damages were suffered 
by Pennzoil as a result of Texaco's conduct.
Порота је донела одлуку да је споразум пуноважан и осудила Тексако да плати 
седам милијарди долара накнаде штете и три милијарде долара казнене штете.
седам милијарди долара накнаде штете и три милијарде долара казнене штете. 
По жалби, штета је умањена на једну милијарду долара.
Иронија овог случаја: Тексако је кажњен, док су акционари Гетија избегли санкцију 
јер није било основа за њихову уговорну или вануговорну одговорност.

36
Strane u ugovor često unose klauzule o integritetu ugovora: merger clause, complete
agreement clause, entire agreement clause, posebno ako je zaključenju ugovora 
prethodilo dugotrajan proces pregovora.
Međutim, dejstvo takve klauzule nije da se prethodne izjave i pisma o namerama 
potpuno lišе značaja.

37
Pisma o namerama mogu se i dalje koristiti kao sredstvo za tumačenje sadržine 
ugovora.

38
1. Tekst pisma treba dosledno i precizno formulisati: pravno neobavezno ili pravno 
obavezno – treba preizno definisati:  Reči koje jasno ukazuju na neobaveznost: “would,” 
“possible,” “proposed”. Reči koje ukazuju na obaveznost predviđenog: “shall/will,” 
“must,” “covenant,” “agree” 
2. Treba navesti izričito eventualne posledice kršenja obaveza koje su navedene u pismu. 
3. Treba navesti jasna ograničenja odgovornosti na početku i na kraju pisma: 

39
40