Professional Documents
Culture Documents
Kosta Nikolic o Srbiji U Jugoslaviji U 20. Veku
Kosta Nikolic o Srbiji U Jugoslaviji U 20. Veku
Политичке елите које су владале Србима у 20. веку одабирале су решења која су
готово уништила биолошку будућност српског народа кроз масовно страдање у
ратовима и у покушајима остварења колективистичких идеологија, социјалних и
националних, која нису имала упориште у реалности.
Почетак тог процеса везан је за Први светски рат у чијем изучавању остаје
најдискутабилније питање – зашто је тај рат уопште почео и које снаге су
највећи кривци за његов настанак?
Што се тиче Србије и њених ратних циљева, кључно питање јесте – зашто је већ
од лета 1914. формулисан један потпуно нов национални програм који је Србија
требало да уобличи и оствари у току трајања рата?
Уверење да ће рат кратко трајати имало је у томе важну улогу. Како се показало,
то су биле неосноване претпоставке.
Била је занемарена жеља и воља оних који је требало да постану део те државе.
То је било превише за малу земљу, изложену бројним невољама у борби за
опстанак.
Због херојског, митског карактера државног удара 27. марта 1941. после кога је
уследио напад нацистичке алијансе. Сматрам да тај чин не треба да има
херојски ореол.
То је тачно, али је српски народ уведен у катастрофу можда чак и већу од оне из
претходног рата.
Ми свакако нисмо били на погрешној страни историје, али треба рационално
размислити о искуству држава као што су Шведска, Швајцарска, Португалија и
Турска које су остале ван Другог светског рата и нико им данас то не замера.
Да сам тог 27. марта био млад и ја бих био на страни пучиста. Убиство краља
Александра покренуло је низ догађаја који су Југославију увукли у Други светски
рат.
Кнез Павле је био приморан да усклади своју политику са силама Осовине. Кад
се 4. марта 1941. у Бергхофу тајно састао с Хитлером, од вође немачког Рајха чуо
је следеће – „Ако стане на страну сила Осовине, Југославија може да обезбеди
„трајну гаранцију Немачке“ за свој територијални интегритет”.
Србија је имала најмање разлога да прихвати ризик ратне авантуре, али идеја о
ратном расплету југословенске кризе у њену корист изгледала је и реална и
прихватљива.
Независно од самог Милошевића, у Србији готово да није било дилеме око тога
шта треба радити кад је почео распад Југославије.
Зато сам књигу завршио суморним ставом да кад су у питању отпорност, снага и
способност српског народа да се успешно организује, заштити и одбрани свој
национални идентитет и животни простор, историјско искуство не улива
оптимизам.