Naslov originala:

Robert Aickman,
Cold Hand in Mine — Strange Stories

This edition first published in 2008 by Faber and Faber Ltd.

 The Swords
Prvi put objavljena u antologiji
Peta Fontanina knjiga najboljih priča o duhovima
(The Fifth Fontana Book of Great Ghost Stories, 1969).
 Corazón malherido
Por cinco espadas
Federiko Garsija Lorka

Moje prvo iskustvo?

Moje prvo iskustvo više je ličilo na iskušenje, daleko više nego na bilo šta
slično što mi se kasnije u životu dogodilo. Nije bilo prijatnije od drugih, ali je
sasvim sigurno bilo više kao neka proba. Više puta sam primetio kako se
takve čudne stvari dešavaju upravo početnicima, a često, mislim, i samo
početnicima. Kada znaš nešto o nečemu, onda tu nema šta. Isto važi i za ovo
— barem u većini slučajeva. Posle prvih šest žena, na primer, ili sedam,
osam, sve ostalo biva otprilike isto.
A ja sam bio početnik; zelen kao mladi luk. Osim toga, bio sam pravi
mamin sin: uplašen od života i potpuna neznalica. Ne želim ovde da olajavam
svoju staru majku, ne. Ona je bila dobra, koliko majke mogu biti dobre, pa
čak i danas se s njom bolje slažem nego s većinom drugih žena.
Imala je brata, mog ujaka Elajasa. Trebalo je već da napomenem kako
smo svi mi navodno poticali iz jedne ugledne grnčarske porodice, ali zaista
ne znam koliko u tome stvarno ima istine. Baka je to dokazivala nekim
komadićima grnčarije, ali teško je biti siguran. Kada mi je otac poginuo u
nesreći, majka je zamolila ujka Elajasa da me uvede u svoj posao. On je bio
umereno uspešni trgovac mešovitom robom — i pun jeftinih mudrosti. Rekao
je kako prvo moram da ispečem zanat radeći kao trgovački putnik. Moja se
majka veoma uznemirila pošto je moj tata stradao u saobraćajnoj nesreći, a i
zato što je mislila kako ću se sigurno naći u moralnoj opasnosti, ali nije ništa
mogla da uradi povodom toga i ja sam se otisnuo na put.
I bila je u pravu što se ticalo opasnosti koje su vrebale, ali ja sam ipak bio
suviše priprost i suviše uplašen da bih se u tako šta upustio. Koliko god sam
mogao izbegavao sam čak i druge ljude koji su putovali sa mnom. Bio sam
ubeđen kako bi loše uticali na mene, a i svakako sam bio najmlađi među
njima. Kao prodavač bio sam užasno loš, i bio sam usamljen — ne samo bez
društva, već zaista, zaista usamljen. Mrzeo sam taj život, ali je ujka Elajas
obećao da će se pobrinuti za mene, a ja ionako nisam mogao da smislim šta
bih drugo radio sa sobom. Bio sam na putu više od dve godine, a onda sam
čuo za moj sadašnji posao u građevinskoj firmi — tačnije, pročitao sam oglas
u lokalnim novinama — i tada sam napokon mogao otvoreno da kažem ujka
Elajasu šta može da radi sa svojom jeftinom robom.
Uglavnom smo noćivali u malim hotelima — neki od njih i nisu bili tako
loši, što se tiče i smeštaja i klope — ali je u nekoliko gradova postojao
poseban smeštaj za koji je ujka Elajas znao, i upućivao nas da idemo tamo, ja
i još jedan njegov redovni putnik, neki snuždeni lik po imenu Bantok. Do
dana današnjeg mi nije jasno zašto smo išli na ta mesta. U to vreme bio sam
ubeđen da ujka Elajas ima nešto od toga, što je naravno bilo očigledno, ali
sam kasnije počeo da se pitam da li su usedelice koje su vodile ta mesta
možda bile, u manje ili više dalekoj prošlosti, u nekakvoj vezi s mojim
ujakom. Barem sam se jednom odvažio da upitam Bantoka nešto o tome, ali
bi mi samo rekao kako on ne zna ništa. Ne beše mnogo toga što bi Bantok
priznao da zna, osim možda trenutnih cena sapuna i viskija. On je četrdeset i
dve godine radio kao putnik za mog ujaka dok nije pao mrtav od tromba,
onog dana u Ročdejlu, a gospođa Bantok je godinama bila jedna od
povremenih ujakovih ljubavnica. To su svi znali.
Žene koje su vodile ta mesta izvesno su se ponašale kao da je sve što sam
kazao istina. Takve jazbine u životu niste videli. Bilo je nemoguće spavati
pored sve buke koja nije prestajala vascele noći, a često bi vam i polugole
profuknjače lupale na vrata i urlale kako ih je neko prevario ili napao. Neki
od putnika su sa sobom dovodili čak i mladiće, što je nešto što nikada nisam
uspeo da shvatim. Čitao sam o tome, čuo sam o tome, a eto, često i viđao, kao
što rekoh, ali i dalje ne razumem. I usred svega nalazio sam se ja, čist, bez
mrlje. Jedna od gazdarica često me je zadirkivala zbog toga. Ne znam kako je
stari Bantok s time izlazio na kraj. Nikada se nisam zadesio na nekom od tih
mesta u isto vreme kada i on. Ipak, najsmešnije od svega beše to što je moja
majka verovala kako smo tamo bili naročito sigurni, jer to je garantovao njen
brat, koji nas je, za naše dobro, terao da tamo odsedamo.
Naravno, to je bilo samo ponekih večeri kada sam bio na putu. Ali svaki
put kada bih bio sasvim sam. Primetio sam to još dok me je Bantok uvodio u
posao i upoznavao s ljudima, što se uvek dešavalo u gradovima u kojima smo
odseli u običnim hotelima. Pa ipak, i Bantok je morao da ide na ta naša
posebna mesta kada bi se ukazala potreba, isto kao i ja, mada on nikada nije
pričao o tome.
Jedan od gradova u kojima je postojalo mesto s ujka Elajasove liste bio je
Vulverhempton. Zatekao sam se tamo po prvi put, nakon što sam možda
radio nekih četiri ili pet meseci. Ipak, to mi nikako nije bilo i prvo takvo
mesto, i upravo zbog toga sam se još više snuždio kada sam ga video i kada
mi je vrata otvorila uobičajena krava u prljavom ogrtaču, krmeljiva i s
viklerima u kosi.
Tamo čovek apsolutno nije imao šta da radi. Nije bilo čak ni mesta gde
bih mogao sesti i gledati TV. Palo mi je na pamet da odem negde i napijem
se, ili da dovedem nekoga iz bioskopa, ali ni jedna ni druga ideja mi se nisu
naročito dopale, pa sam samo besciljno lutao gradom. Bilo je neko kasno
proleće, možda rano leto, pošto je bilo prijatno i toplo, mada ne i previše
vruće, i tek je lagano padao mrak dok sam završavao svoj čaj koji sam morao
da popijem u nekom kafeu, pošto se čak ni to nije moglo pribaviti tamo gde
sam odseo.
Šetkao sam se ulicama Vulverhemptona, a usput su se sve devojke
kikotale kada bi me videle, ili mi se samo tako činilo, a onda sam naišao na
neki mali vašar. Ne poznajući grad, stigao sam do nekog ruševnog kraja,
blizu starog kanala. Glavne ulice su bile podosta široke, namenjene dnevnom
saobraćaju ka različitim fabrikama i ranžirnim stanicama, i sada su, osim
ponekog kamiona, bile tihe i mirne, a deca su se igrala na raskrsnicama. Uske
ulice koje su se odvajale behu načičkane malenim kućama, ali mnoge od njih
bile su prazne, napuštene, s razbijenim ili zamandaljenim prozorima, sa
rupama u krovovima. Trebalo je tada da se okrenem i vratim, ali začuo sam
zvuk vašara, ne neke popularne pesmice sa zvučnika, niti urlanje starinskih
orgulja na paru, više kao neke zvončiće, koji su se lepo uklapali u toplo
predvečerje i ružičasti sumrak. Isprva nisam razaznao kakav je to zvuk, ali
pošto nisam imao šta drugo da radim krenuo sam za njim kroz opustele
uličice sve dok nisam stigao do njegovog izvora.
Ispostavilo se da je to zaista bio maleni vašar, sa samo pet-šest štandova,
gde je nekoliko klinaca nabacivalo kolutove ili pucalo iz vazdušnih pušaka,
dve ili tri pokrivene šatre i, u sredini svega, jedna veoma mala vrteška. Odatle
je dopirala ta zvonka muzika. Vrteška je i izgledala veoma lepo; u središtu se
nalazila snežna kraljica, kao posuta šećerom u prahu, a raznobojne sanke su
išle ukrug, svake samo za dvoje, i svake su, koliko se sećam, imale svetlo u
boji na svom vrhu. I usred svega toga, stajala je jedna veoma lepa, plava
devojka obučena kao neka pjereta. Tada mi je delovala veoma lepo. Njen
posao bio je da prikuplja novac od ljudi koji su se vozili u sankama vrteške,
ali nevolja je bila u tome što ne beše nikoga. Niti jedne jedine mušterije. I
inače nije bilo mnogo ljudi na vašaru, tako da je devojka neizbežno primetila
da je posmatram. Pomislio sam da izgledam kao budala, pošto nisam imao s
kime da se vozim, i samo sam se okrenuo na drugu stranu. Nisam se usudio
da pozovem devojku da sedne sa mnom u sanke, a pretpostavljao sam kako
joj to svakako nije bilo dozvoljeno. Osim ako je možda vrteška bila njena.
Vašar je bio smešten na parčetu zemlje koje je bilo prazno prosto zato što
su porušili kuće koje su tamo ranije bile, a možda su se i same srušile. Visoki,
bezlični fabrički zidovi dizali su se s dve strane, a tlo je bilo toliko neravno i
grubo da sam se osećao kao da hodam po stenama na plaži. Nije bilo ničeg u
vezi s ovim vašarom što je delovalo iole trajno. Danas je ovde, sutra ko zna
gde. Nisam se čak ni zapitao da li je uopšte imao prava da se tu smesti.
Sumnjao sam da je posedovao bilo kakvu dozvolu za zauzimanje tog
zemljišta i pomislio kako je sigurno teško biti vlasnik vašara. Jasno je zašto
su takvi vašari uglavnom izumrli, za razliku od vremena moje babe, koja je
uvek pripovedala o predivnim vašarima i cirkusima iz njenih dečjih dana.
Skoro sve mušterije behu deca, iako danas upravo deca imaju najviše novca
pri sebi. Ova deca su se okupljala na štandu na kome je neka bezlična,
sumorna žena prodavala sladoled i ušećerene jabuke. Pomislio sam kako bi
jednostavnije i unosnije bilo usredsrediti se na to, na prodaju hrane, umesto
što pokušavaju da pruže zabavu ljudima koji će je radije potražiti u
sopstvenim domovima. Ipak, verovatno sam samo bio nešto potišteniji te
večeri. Vašar je bio lep i bio je staromodan, ali se nikako nije moglo reći da
me je razveselio.
Devojka sa vrteške je i dalje mogla da me vidi, i sasvim sam siguran da
me je gledala s prekorom — a možda i s malo prezira. Sa ovakvim
razmeštajem ona je bila u središtu svega i bilo je nemoguće umaći joj. Bolje
da sam se samo iskrao, naročito kada su ljudi s raznih tezgi počeli da me
dozivaju, pošto sam očigledno bio jedini odrasli u blizini, a onda sam,
obilazeći ih, ugledao malu šatru koja se nalazila na manje-više najudaljenijem
kraju placa, tamo gde su se spajali visoki zidovi fabričkih hala. Bio je to
kvadratni šator od veoma prljavog platna, na široke crvene i bele pruge, a
iznad izgužvanog ulaznog zastora stajala je grubo isečena, horizontalna tabla
ofarbana nekom tamnom bojom, na kojoj je bledozlatnim velikim slovima
bilo ispisano: MAČEVI. I to je bilo sve. Noć je brzo padala, ali napolju nije
bilo nikakvog svetla, niti je svetlo dopiralo iznutra. Čovek bi pomislio kako
je to neka vrsta prodavnice.
Ispružio sam ruku i dodirnuo zastor. Siguran sam da se nikada ne bih
usudio da ga zaista pomaknem i zavirim unutra. Ali jedan dodir bio je
dovoljan. Istog trena zastor se raskrilio i ugledao sam mladića koji je krivio
glavu kao da me time poziva da uđem. Odmah mi je bilo jasno da je u pitanju
neka vrsta predstave. Iskreno, nisam imao želju bilo šta da gledam, ali osećao
bih se kao potpuni kreten da sam samo pobegao preko čitavog vašara, koliko
god mali da je bio.
„Dva šilinga“, rekao je mladić spustivši prljavi zastor preko ulaza i
ispruživši drugi dlan, koji je bio podjednako prljav. Na sebi je imao zeleni
džemper, zakrpljen, mada je na njemu i dalje bilo par rupa, blatnjave sive
pantalone i još blatnjavije patike. Moj prvi utisak o tome mestu svodio se na
pomisao o neverovatnoj količini prljavštine i pobegao bih istog trena, samo
da sam smatrao da je to moguće. Nisam primetio da je ostatak vašara toliko
prljav.
Beg, dakle, nije bio moguć. Unutra je bilo nekoliko ljudi. Na ogoljenom,
neravnom tlu, sa ciglama i slomljenim staklom koje je štrcalo iz tvrde zemlje,
poređano je nekih dvadeset ili trideset drvenih stolica, koje su bile svaka za
sebe, većina oštećena na neki način, a sve ofucane i različitih boja. Raštrkana
na tim stolicama nalazila se publika. Sedam ljudi. Znam da ih je bilo sedam,
pošto sam ih lako prebrajao, a i zato što je taj broj uskoro postao bitan. Ja
sam bio osmi. Svi su bili sami, svi su bili muškarci: ovaj put odrasli ljudi, a
ne deca. Mislim da sam bio mlađi od svih njih, i to prilično.
A predstava je bila nešto što nikada nisam video, niti čuo od tada. Nisam
nigde ni pročitao o nečemu sličnom. Zaista ne.
Na samom kraju šatre nalazila se bina od tamnog drveta — verovatno
naslonjena na sam fabrički zid napolju. Na bini je stajao neki krupajlija i
vodio program, i to veoma nenadahnuto. Imao je sitne plave kovrdže, boje
jeftine limunade, ali već su počinjale da sede, i široko rumeno lice, sa krivim
nosom i veoma tamnim, crvenim usnama. Oči i uši mu behu sitne. A uši
nekako nisu bile tačno jedno nasuprot drugom, ako me razumete. Nije bio baš
za gledanje, mada mi se činilo da je veoma snažan i da bi mogao svojeručno
da savlada sve nas u šatri, bez naročite muke. Nisam nikako mogao da
odredim koliko ima godina, ni tada a ni kasnije. (Da, sreo sam ga ponovo —
dva puta.) Pretpostavljam da se bližio pedesetoj, i nije izgledalo da je baš u
najboljoj kondiciji, jedino što se činilo da je sačinjen od više žila i mišića
nego većina ljudi. Bio je obučen isto kao i mladić na ulazu, s tim što njegov
džemper nije bio zelen već tamnomodar, kao da je neki mornar ili ga je
možda glumio. Imao je iste onakve blatnjave pantalone i patike kao i onaj
drugi. Moglo bi se čak pomisliti da je ovo šatra u kojoj se održavaju
bokserske borbe.
Ali nije to bila. S njegove desne strane (i ravno ispred mesta gde sam seo,
na samoj ivici, u poslednjem redu) ležala je neka devojka ispružena u
platnenoj stolici, okrenuta prema nama, izbledela i ofucana kao i sve drugo.
Bila je obučena kao devojka iz francuskog varijete bara, u usku i svetlucavu
crnu haljinu s dubokim izrezom, sa crnim mrežastim čarapama i onim sjajnim
crnim cipelama s neverovatno visokom štiklom za kojima muškarci luduju
ovih dana. Pa ipak, krajnji utisak nije bio previše seksualno privlačan. Razni
delovi njenog kostima su svakako videli bolje dane, kao i sve ostalo, a
devojka je delovala više bolešljivo nego izazovno. U nekim drugim
okolnostima, pomislio sam, možda bih je nazvao i lepom, ali je lice prekrila,
ili je to neko uradio umesto nje, nekakvim zelenim puderom, a njena kosa,
koja bi se mogla nazvati sivkastosmeđom mada je više bila prosto bezbojna,
beše skupljena u čvrstu malu punđu, kao kod neke balerine. I osim svega
toga, ona je nekako više otromboljeno ležala u stolici nego što je sedela, kao
da joj nije bilo dobro ili će joj uskoro pozliti. Svakako nije radila ništa što bi
moglo da uzbudi okupljene momke. A ja lično nisam nešto ni želeo da me
uzbudi. Ili sam barem na početku tako razmišljao.
Ispred nje, malo ukoso na bini, nalazila se gomila mačeva, naslaganih
unakrst, kao štapići sa sirom, na jednoj niskoj šamlici, četvrtastoj i crnoj,
kakve prave u Sedžliju i Vensfildu i prodaju kao japanske, mada je ovaj
primerak bio sasvim običan i neukrašen, i više nego ofucan. Bilo je sigurno
oko trideset ili četrdeset mačeva na gomili, koja je bila isto tako četvrtasta jer
su drške mačeva nameštene dijagonalno, jedna iznad druge. Kasnije mi je
palo na pamet kako je broj mačeva odgovarao broju sedišta, u slučaju da se
desi da sva mesta u šatri budu popunjena.
Da nisam video natpis iznad ulaza možda ne bih shvatio da to jesu
mačevi, ili barem ne odmah. Nisu bili sjajni, niti ukrašeni. Sečiva su bila
zagasitosiva, a drške od nečega crnog, sasvim moguće od plastike. Izgledali
su masovno proizvedeni, fabrički, i nisam mogao da dokučim gde su ih mogli
nabaviti. To nije bilo oružje za sportsko mačevanje, već nešto više vojnički, a
u današnje vreme pravi mačevi su se, verujem, tražili samo za ceremonijalne
potrebe, a i za to sve manje i manje. Možda su ih nabavili od nekog
proizvođača rekvizita za pozorište, mada mi ni to nije delovalo verovatno. U
svakom slučaju bili su to veoma jadni mačevi, kakve nijedna vojska ne bi
nosila s ponosom.
Ne znam koliko je predstava trajala pre nego što sam ja stigao, ili da li je
čovek u mornarskom džemperu ponudio neko objašnjenje. Čuo sam samo
kako izgovara: „Dakle, gospodo, da vidim — ko će od vas biti prvi?“
Niko se nije ni pomerio, a kamoli odgovorio. Naravno, uvek je tako.
„Ma hajde“, rekao je mornar, ne baš pristojnim tonom. Osećao sam kako
je već toliko navikao na pasivnost publike da nije više želeo da se bakće time.
Nije mi izgledao kao neko naročito rečit, iako je govorenje očigledno bilo
deo njegovog posla. Imao je težak naglasak, zvučao je kao da je iz okoline
Birmingema, mada nisam mogao to tvrditi sa sigurnošću, naročito ne u tom
periodu mog života, pošto sam ja bio iz Londona.
Ništa se nije dešavalo.
„A zašto ste onda plaćali ulaznice, a?“, povikao je mornar, više prkosno,
pomislio sam, nego sarkastično.
„Ti nam reci“, dobacio je jedan od ljudi koji su sedeli. Bio je to čovek
koji mi je bio najbliži, mada nešto ispred mene.
Taj odgovor nije bio naročito vispren, pa ga je mornar iskoristio.
„Ti!“, povikao je, uperivši svoj debeli, crveni kažiprst ka tom drskom
čoveku. „Hajde, dolazi ovamo. Od nekoga moramo početi.“
Čovek se nije pomerao. Uplašio sam se, pošto mi je bio blizu. Možda će
mene izabrati sledećeg, a ako se odazovem, nisam imao pojma šta se od mene
očekivalo.
Situaciju je spasla pojava dobrovoljca. Na drugoj strani šatre, jedan čovek
je ustao i rekao: „Evo, ja ću.“
Jedina svetlost dopirala je iz plinskog fenjera koji je tiho šištao (ne baš
najbezbednije, pomislio sam), okačen o ukrštene motke u samom središtu
tavanice šatre, ali taj dobrovoljac mi je izgledao potpuno isto kao i svi ostali.
„Napokon“, rekao je mornar, i dalje poprilično grubo. „Hajde onda.“
Dobrovoljac je zapinjao po grubom tlu, popeo se na malu binu s moje
strane i stao ravno ispred devojke. Devojka se nije ni pomerila. Glava joj je
bila zabačena unazad, a i bila mi je daleko, tako da nisam mogao da joj jasno
vidim oči. Nisam bio čak ni siguran da li su sklopljene ili otvorene. „Uzmi
neki mač“, rekao je mornar oštro.
Dobrovoljac ga je poslušao i veoma pažljivo uzeo mač. Izgledalo je kao
da nikada pre u životu nije držao nešto takvo u ruci, mada naravno, nisam ni
ja. Stajao je tako na bini, držeći mač i izgledao kao potpuni kreten. Pod
svetlom fenjera koža mu je delovala sivkasto, bio je veoma mršav, a i kosa
mu je gadno opadala.
Mornar mu je dozvolio da dosta dugo samo tako stoji, možda iz čiste
zlobe, a možda je bio ozlojeđen zbog načina na koji je morao da zarađuje za
život. Meni je atmosfera u prljavoj šatri delovala napeto i neprijatno, ali su
drugi ljudi iz publike i dalje bili zavaljeni u svojim tvrdim sedištima i
izgledali kao da se dosađuju.
Posle duže vremena mornar, koji je bio okrenut ka publici a dobrovoljcu
se obraćao uglom usana, napravio je poluokret na peti, iako i dalje nije gledao
ravno u dobrovoljca, i prasnuo: „Šta čekaš? Ima i drugih posle tebe, mada ne
bi škodio i koji više.“
Na ovo je neko iz publike počeo da zviždi i viče „Zašto čekamo?“ Osetio
sam kako je to bilo upućeno mornaru, ili voditelju, kako god ga zvali, više
nego dobrovoljcu.
„Hajde“, povikao je mornar, zazvučavši skoro kao narednik u vojsci.
„Zabodi ga.“
A onda se desilo ono neverovatno.
Dobrovoljac kao da je zadrhtao na trenutak, a onda je zario svoj mač
ravno u devojku na stolici. Kako je stajao između mene i nje, nisam mogao
da vidim gde je mač ušao, ali sam primetio kako se nagnuo, kako ga je
pritisnuo čitavim telom, i mač je nestao skoro čitavom svojom dužinom. Ono
što je bilo nesumnjivo u svemu tome beše zvuk mača. Zanimljivo je kako
smo naviknuti barem na ideju o probadanju ljudi mačem, tako da sam, iako
naravno nikada ranije nisam ništa takvo video, bio sasvim siguran šta je
čovek na bini uradio. Zvuk sečiva koje cepa meso bilo je ono što sam
očekivao. Pa ipak, taj zvuk je bio iznenađujuće jasan, čak i pored šištanja
fenjera. I poprilično je trajao. I bio je grozan.
Osetio sam kako ostali ljudi u tom trenutku dolaze sebi, kako su pomalo
živnuli. I dalje nisam uspevao da vidim šta se tačno dešavalo.
„Izvuci ga“, rekao je mornar, krajnje opušteno, ali kao da se obraća
moronu. Još uvek je bio napola okrenut ka dobrovoljcu, još uvek je gledao
ravno ispred sebe. Pogled mu nije bio uperen ni u šta određeno, samo je bio
usredsređen dok je prolazio kroz već poznatu rutinu.
Dobrovoljac je izvukao mač. Ponovo sam začuo taj nesumnjivo
prepoznatljivi zvuk.
Dobrovoljac je i dalje stajao okrenut ka devojci, ali mu je vrh mača sada
bio oslonjen o binu. Nisam video krv. Naravno, pomislio sam kako sam sve
to pogrešno protumačio, kako su me prevarili poput školarca. Očigledno je
ovo bio nekakav trik.
„Poljubi je ako hoćeš“, rekao je mornar. „To je uključeno u cenu.“
 A onda je on to i učinio iako sam mu video samo leđa. Dok mu je mač
visio u ruci, on se nagnuo napred i nadole. Verujem da je taj poljubac bio dug
i pun ljubavi, a ne neko cmakanje za javnost, pošto ovog puta nisam ništa
čuo.
Mornar je dobrovoljcu dopustio da je ljubi dugo, koliko god je hteo, a iz
nekog čudnog razloga niko od nas iz publike nije zviždao niti dobacivao. I na
kraju se dobrovoljac lagano uspravio.
„Molim vas, vratite mač na mesto“, rekao je mornar sa sarkastičnom
ljubaznošću.
Dobrovoljac je pažljivo vratio mač na gomilu, potrudivši se da ga namesti
kako je i ranije stajao.
Sada sam mogao da vidim devojku. Malo se pridigla u stolici. Rukama je
stiskala svoj levi bok, gde je, pretpostavljao sam, bila ubodena mačem. Ali i
dalje nije bilo ni traga krvi, mada nisam mogao biti siguran pri tom lošem
svetlu. A najčudnije od svega bilo je to što sada nije izgledala samo
zadovoljno, sa široko otvorenim očima i smeškom na usnama, već je, uprkos
onom zelenom puderu, bila prelepa, što nikako nisam pomislio kada sam je
prvi put ugledao.
Dobrovoljac je prošao između mene i devojke kako bi se vratio na svoje
sedište. Iako je šatra bila maltene prazna, on se poslušno vratio istoj stolici na
kojoj je sedeo pre toga. Sada sam ga malo bolje osmotrio. I dalje mi je
izgledao kao i svi ostali.
„Sledeći“, viknuo je mornar, opet zazvučavši kao narednik.
Više nije bilo oklevanja. Tri čoveka su istovremeno skočila na noge, i
mornar je morao da izabere jednog.
„Hajde ti“, rekao je, isturivši svoj debeli prst negde u pravcu sredine
šatre.
Čovek kog je izabrao bio je nešto stariji, ćelav i dežmekast, delovao je
uvaženo u svom tamnom odelu. Mogao bi biti neki penzionisani železnički
poslovođa ili inspektor u nekoj električnoj kompaniji. Pomalo je šepao,
verovatno je i to zaradio u svom radnom veku.
Ponovila se scena od malopre, skoro istovetna, mada je ovaj drugi bio
spremniji i nije ga bilo potrebno mnogo nagovarati, uključujući tu i poljubac
na kraju. Njegov poljubac bio je tih i lagan, isto kao i poljubac njegovog
prethodnika, očinski, moglo bi se reći. Kada se sklonio primetio sam da se
devojka sada drži za stomak, obema rukama. Stresao sam se kada sam
pogledao.
 Onda je došao i treći. Kada se on vratio na svoje sedište, devojčine ruke
bile su na vratu.
Četvrti čovek, na prvi pogled grublji lik, sa platnenim kačketom (koji nije
skidao čak ni dok je bio na bini) i u sportskoj jakni prljavoj i ofucanoj kao i
sama šatra, očigledno je zabio devojci mač u levu butinu, ravno kroz
mrežastu čarapu. Dok je silazio sa bine ona se držala za nogu, ali je izgledala
tako zadovoljno da bi čovek pomislio kako joj je učinio ne znam kakvu
uslugu. A krvi i dalje nije bilo.
Uopšte nisam bio siguran da li sam želeo da vidim više detalja ili ne.
Ovako neiskusnom kakav sam bio, veoma bi mi teško bilo da se odlučim.
Ipak, nisam morao da se odlučujem, pošto se svakako nisam usuđivao da
se premestim na neko sedište s boljim pogledom. Pretpostavio sam da bi
takav moj potez zasigurno za posledicu imao da me mornar prozove kao
sledećeg. Ono u šta sam bio siguran bilo je da, šta god da se tačno dešavalo
na bini, ja to svakako neću uraditi. Bio to samo trik ili nešto drugo što mi je
bilo tada nedokučivo, nisam želeo da budem deo toga.
Mada, naravno, ako ostanem, u jednom će trenutku red doći i na mene, u
svakom slučaju.
Srećom, šesti prozvani i dalje nisam bio ja. Bio je to neki visoki, vitki
crnac, savršeno tamne puti. Do tada uopšte nisam zapazio njegovu boju kože.
On je zario mač svom silinom koja bi se mogla očekivati, iako je bio mršav, a
onda ga je bacio na pod, što niko pre njega nije uradio, i mač je uz zveket
pao, a zatim je privukao devojku k sebi podigavši je iz stolice dok ju je
ljubio. Kada se odmakao, nogom je zakačio mač. Zastao je na trenutak, i
dalje zureći u devojku, a onda je pažljivo vratio sečivo na gomilu.
Devojka je ostala na nogama i kroz glavu mi je proletela misao kako će je
možda još jednom poljubiti. Ali nije. Bez reči se vratio na svoje mesto.
Izgledalo je kao da, iza svega, postoje neka pravila koja su svi ovi ljudi dobro
poznavali. Ponašali su se skoro kao da često dolaze na ovu predstavu, ako je
to i bila predstava.
Uvalivši se ponovo u svoju rasklimatanu platnenu stolicu, devojka nije
skidala pogled sa mene. Nisam čak ni mogao da kažem koje su joj boje bile
oči, ali nije bilo sumnje da mi je zapalila srce. Bio sam tako naivan, tako
neiskusan da mi se ništa ni približno ovome nije pre toga desilo, u čitavom
mom životu. Ni taj čudnovati zeleni puder nije bio bitan. Ništa što se
dešavalo nije bilo bitno. Želeo sam tu devojku više nego što sam ikada išta
želeo. I ne mislim da sam žudeo samo za njenim telom. To dolazi kasnije u
životu. Želeo sam da je volim, da joj prstima prolazim kroz kosu i sve ono
ostalo, ono lepše što želimo pre nego što dođe vreme kad shvatimo da, koliko
god ih želeli, nikada ih nećemo imati.
Ipak, da budem iskren prema sebi, moram reći kako nisam želeo da
stanem u red za nju.
To je bilo poslednje što sam želeo. A pošto smo ostali samo nas trojica,
postojala je velika verovatnoća da ću biti prozvan sledeći. Duboko sam
udahnuo i iskrao se iz šatre. Neću vas lagati da je to bilo teško. Sedeo sam u
pozadini, kao što sam već napomenuo, i niko nije pokušao da me zaustavi.
Tip na ulazu je samo blenuo u mene, kao neka riba. Nema sumnje da je
navikao da poneki gost napusti predstavu pre kraja. Pomislio sam kako se
krupajlija na pozornici baš okrenuo ka meni u trenutku kada sam ustajao, ali
to je verovatno bila samo moja mašta. Mislim da nije ništa rekao, niti je iko
od ostalih reagovao na bilo koji način. Ljudi na takvim predstavama
uglavnom vole da se pretvaraju kako su nevidljivi. Jedino što sam se malo
spetljao s masnim zastorom na ulazu, a momak u zelenom džemperu nije ni
prstom mrdnuo da mi pomogne, ali to je bilo sve. Pojurio sam kroz vašar,
koji je i dalje bio maltene napušten, zvončići vrteške su i dalje zveckali,
nikome, ali je bilo lepo. Utrčao sam u svoju groznu sobu i zaključao vrata.
Povremeno se čula uobičajena gungula i dreka u kući, i to je trajalo cele
noći. Znam to, jer nisam mogao da zaspim. Ne bih zaspao te noći ni da sam
bio ušuškan među svilenim čaršavima u Hiltonu. Devojka sa bine mi se
uvukla duboko pod kožu, njeno zeleno lice i sve ostalo: ona i čitava ta
predstava, naravno. Mislim da bez bojazni mogu reći kako mi je to što sam
doživeo te večeri u potpunosti izmenilo pogled na život, i moja nesanica nije
imala nikakve veze sa bučnim svađama koje su izbijale u drugim sobama, ni
sa kokodakanjem i udarcima po stepeništu, niti sa neprestanim povlačenjem
vode u toaletu čiji je vodokotlić morao biti najglasniji u čitavom Midlandsu,
naročito pošto je bilo potrebno šest, sedam pa čak i više povlačenja za svako
ispiranje. Te noći sam zaista shvatio kako veći deo svojih života provodimo
ne znajući šta u stvari želimo, ili to zanemarujemo. Ali još hitnije je bilo da se
ono što želimo uopšte ne uklapa sa ostatkom naših života, ili se to barem
veoma retko dešava. Većina ljudi to uči polako, i nikada ne savlada to znanje
do kraja. Izgledalo mi je kao da sam ja naučio sve odjednom.
Ili možda baš i nisam, pošto me je čekalo još toliko toga.
Sledećeg jutra sam imao nekoliko poseta da obavim, ali pre nego što je
došlo vreme za prvu od njih ja sam se iskrao nazad do malog, ofucanog
vašara. Čak sam preskočio doručak, ali hrana u posebnom smeštaju ujka
Elajasa je ionako bila veoma loša, mada se iznenađujuće velik broj ljudi
pojavljivao u trpezariji svakog dana. Zapitao bi se čovek gde li su se samo
skrivali čitave noći. Ne znam šta sam očekivao da ću zateći na vašaru. Možda
nisam ni bio siguran da ću ga uopšte tamo i pronaći.
Ali jesam. U punom dnevnom svetlu vašar je izgledao još manji i tužniji
nego sinoć, beznadežno nesposoban da zaradi dovoljno da opstane. Vreme je
bilo prelepo, a pošto su mnoge kuće u okruženju napuštene, fabrike da i ne
pominjem, nije bilo mnogo ljudi unaokolo. Sam vašar je bio potpuno prazan,
što me je iznenadilo. Očekivao sam neku vrstu ciganskog naselja jer nisam
shvatio kako na tom komadu zemlje nije bilo mesta gde bi neko mogao
spavati. Ljudi koji su radili na vašaru sigurno su otišli svojim kućama, u svoje
krevete, kao i svi ostali na svetu. Plac je bio ograđen mrežastom žicom koju
je podigao vlasnik kako bi sprečio skitnice i pijanice da ulaze, ali je ta ograda,
kao što se moglo i očekivati, sada već bila u takvom stanju da sam se, posle
kraće pretrage, lako provukao kroz rupu koju su u njoj napravili neki lokalci,
iz zabave ili iz dosade. Prišao sam šatri u uglu i pokušao da podignem zastor
na ulazu.
Ispostavilo se da je zastor vezan na par mesta, verovatno iznutra. Nisam
shvatao kako je onaj koji ga je vezao mogao posle toga da izađe iz šatre, ali
to je sigurno bila neka tajna vašarskog zanata, meni nedokučiva. Bilo mi je
nemoguće da ikako zavirim unutar šatre a da ne upotrebim svoju džepnu
britvu, što sam uglavnom izbegavao da radini, ali dok sam se vrzmao oko
šatre začuo sam neki glas iza sebe.
„Treba 1’ ti šta?“
Iza mojih leđa stajao je neki veoma mali starac. Nisam ga čuo dok mi je
prilazio, iako je tlo bilo neravno i grbavo. Bio je jedva malo viši od kepeca,
kože smeđe poput ploda divljeg kestena a na glavi nije imao niti jedne jedine
dlake.
„Pitao sam se šta li je unutra“, odgovorio sam snebivljivo.
„Ogromni veliki piton, dve milje dug, koji čak ni kiriju ne plaća“, rekao
je čovečuljak.
„Kako to?“, upitao sam. „Zar nema svoju publiku?“
„Staromodan je“, odgovorio je čovečuljak. „Staromodan je i takoreći
zastareo. Nije po ukusu žena. Žene ne vole velike zmije. A u današnje vreme
žene su te koje imaju novac, i moć, i slavu, takođe.“ Promenio je ton.
„Nedozvoljeno si ušao na privatni posed.“
 „Oprosti, stari“, rekao sam. „Nisam mogao da odolim, ne po ovako
predivnom jutru.“
„Ja sam čuvar“, rekao je. „A nekada sam držao zmije. Male zmije,
desetine i desetine zmija. Gmizale su po meni, jedna otrovnija od druge. Oči
su im letele, jezici palacali, krljušt im se presijavala: onda bi ušle, vratile se,
pa ponovo, pa bi opet ušle, pa nazad. Ipak, na kraju ništa od toga. Postoji
vreme i mesto za sve. Ali ja i dalje volim da se muvam ovuda. I tako sam sad
čuvar. Dok posao traje. Dok bilo šta traje. Hajde odlazi. Odlazi.“
Oklevao sam.
„A ta zmija koju si pomenuo“, rekao sam, „taj piton.“
Prekinuo me je kreštavim glasom.
„Nema tu više šta da se priča. Naročito ne tebi, svakako. Sklanjaj se
odavde, i to brzo. Ili ću zvati policijskog pozornika. On i ja smo ti kao nokat i
meso. Trudim se da to tako bude. Možda nisi čuo da je upadanje na tuđ posed
ozbiljan prekršaj. Ostani još trenutak i kajaćeš se do kraja života.“
Čovečuljak mi je prilazio podigavši ruke u gard, iako je vrh njegove
smeđe lobanje (koja, primetio sam, nije bila glatka, već bez sjaja, s nekakvim
flekama, kao da je imao problema s kožom) jedva dopirao do mog struka.
Jasno je bilo da je lud.
Imao sam dovoljno razloga da odem, pa sam krenuo. Nisam ga čak ni
pitao kada te večeri počinju predstave, niti da li će ih uopšte biti. Nisam imao
pojma da li treba da se vraćam, čak ni ako ih je bilo, kao što je najverovatnije
bio slučaj.
Latio sam se posla, jer sam imao dosta poseta da obavim. Nisam spavao, i
nisam ništa stavio u usta još od sinoćnjeg čaja, i u glavi mi se vrtelo, pa ipak
ne mogu reći da sam svoj posao obavljao išta gore no inače. Tada sam
verovatno mislio da jesam, ali sada već sumnjam u to. Lični problemi,
shvatio sam u međuvremenu, veoma malo utiču na način s kojim se
suočavamo sa spoljašnjim svetom, a što se tiče sna i hrane, to uopšte nema
uticaja, sve dok ne prođe više nedelja ili čak meseci.
Gurao sam dalje, na manje ili više uobičajen način (mada, u mom slučaju,
uobičajen način, što se posla ticalo, nije ni bio nešto posebno, čak ni u
najboljim vremenima), i sve vreme sam u mislima prevrtao ono što mi se
dogodilo, sve dok nije došlo vreme za večeru. Planirao sam da večeram u
istom kafeu kao i prethodno veče, ali sam se zatekao u potpuno drugom delu
grada, koji, naravno, nisam poznavao, i pošto sam se osećao poprilično
umorno i slabo, ušao sam u prvi lokal na koji sam naišao.
 A unutra, na sredini prostorije, verovali ili ne, za jednim je stolom sedela
moja devojka sa zelenim licem, a pored nje je sedeo mornar ili voditelj, koji
je više nego ikada ličio na ostarelog boksera.
Iskreno, nisam očekivao da ću ikada više videti tu devojku. Mislio sam da
se takve stvari jednostavno ne dešavaju. U najboljem sam slučaju mogao još
jednom posetiti onu čudnovatu predstavu, ali ne verujem da bih to zaista
učinio, s obzirom na sve ono što je to podrazumevalo.
Devojka je skinula zeleni puder s lica, i sada je na sebi imala crnu jaknu i
suknju, i belu košulju, odeću za koju biste možda pomislili kako je pomalo
staromodna za nju, i iste one mrežaste čarape. Čovek je bio obučen isto kao i
veče pre toga, osim što je umesto prljavih patika sada na nogama imao teške
čizme, teške i blatnjave, kao da je čitavog dana hodao preko oranica.
Iako je bilo vreme večeri, kafe je bio maltene prazan, sa desetak praznih
stolova i njih dvoje koji su sedeli za stolom u sredini. Umalo se nisam
onesvestio.
Ali nisu mi dali vremena za to. Čovek u džemperu me je istog trena
prepoznao. Ustao je i mahnuo mi svojom zamašnom rukom. „Dođi, sedi s
nama.“ Devojka se takođe pridigla.
Nisam imao izbora nego da ga poslušam.
On mi je, začudo, čak ponudio stolicu (koje su sve bile ofarbane u
različite vedre boje i sveže tapacirane veštačkom kožom), a i devojka je
ostala da stoji dok ja nisam seo.
„Žao mi je što ste propustili sinoćnu predstavu“, rekao je čovek.
„Naprasno sam se setio kako se moram vratiti do svog smeštaja“, slagao
sam na brzinu. „Nov sam u gradu“, dodao sam.
„To ume da bude nezgodno, kad si nov“, rekao je. „Za šta ste?“
Izgovorio je to kao da se nalazimo u lokalu sa dozvolom za točenje
alkohola, što očigledno nije bio slučaj, pa sam malo oklevao.
„Čaj ili kafu?“
„Čaj, molio bih“, rekao sam.
„Još jedan čaj, Berta“, povikao je. Primetio sam da su njih dvoje pili kafu,
ali mi se nije dopalo kako izgleda, barem ne više no obično.
„Želeo bih i nešto da pojedem“, obratio sam se konobarici kada mi je
donela čaj. „Hvala vam, zaista“, rekao sam čoveku.
„Sendviči: jorkširska šunka, usoljena govedina, mesni narezak. Pite.
Rolnice s mlevenim mesom“, rekla je konobarica. Imala je veoma gadan
čmičak ispod levog oka.
 „Uzeću pitu“, rekao sam, a nešto kasnije mi je zaista i donela parče pite,
sa nešto salate na tanjiru i flašicu sosa. Bilo mi je u stvari potrebno da
pojedem nešto toplo, ali to je bilo to.
„Svratite ponovo večeras“, rekao je čovek.
„Nisam siguran da ću uspeti.“
Imao sam poteškoća čak i sa ispijanjem svog čaja, pošto su mi ruke
strahovito drhtale, i nisam mogao ni da zamislim kako ću se izboriti sa
hladnom pitom.
„Evo, na račun kuće, ako vam odgovara. Sinoć ste ionako propustili svoj
red.“
A onda mi se devojka, koja je do tada svu priču prepuštala svom
saputniku, nasmešila, veoma ljupko i nekako intimno, kao da je između nas
postojala neka zaista posebna veza. Njena bela košulja je bila veoma nisko
raskopčana, i video sam više nego što bih smeo, iako je danas sve drugačije
nego pre. Čak i bez onog zelenog pudera bila je veoma bleda, a telo joj je
izgleda bilo još svetlije od lica, belo skoro kao njena košulja. Sada sam
mogao da vidim i boju njenih očiju. Bile su zelene. To sam nekako i znao sve
vreme.
„U svakom slučaju“, nastavio je čovek, „nije nikakav problem, s obzirom
na to kako ide posao ovih dana.“
Devojka ga je pogledala kao da je bila iznenađena što je pomenuo nešto
tako lično, a onda je vratila svoj pogled na mene i rekla: „Dođite, zaista.“
Rekla je to na najprisniji, najumiljatiji način, kao da joj je stvarno bilo stalo.
Povrh svega, imala je i neki strani naglasak, zbog čega mi je bila još
privlačnija, ako je to uopšte bilo moguće. Srknula je kafu.
„Znam, ali mislim da imam neke ranije ugovorene obaveze koje neću
moći da izbegnem. Nisam u potpunosti siguran.“
„Nipošto ne smete zbog nas zapostaviti svoje obaveze“, rekla je devojka,
svojim stranim naglaskom, ali je zvučalo kao da misli sasvim suprotno.
Skupio sam malo hrabrosti. „Možda bih i mogao da se nekako izvučem“,
rekao sam, „ali, istini za volju, moram to da vam kažem otvoreno, malo su mi
smetah neki drugi ljudi u publici sinoć.“
„Ne krivim vas“, rekao je čovek ravnodušno — na moje olakšanje, kao
što možete pretpostaviti. „A šta kažete za privatnu predstavu? Samo za vas?“
Govorio je tiho, iznevši taj predlog kao da je to bilo nešto najnormalnije na
svetu, ili kao da sam ja Čarls Klor. 1
To me je toliko zbunilo da sam skoro viknuo: „Šta! Samo ja u šatoru?“
 „Mislio sam, u vašem domu“, pojasnio je, i dalje veoma opušteno, a onda
je glasno srknuo iz svoje ružičaste zemljane šoljice.
I dok je još to izgovarao devojka me je kratko pogledala, očima koje su
rušile sve pred sobom. I kao da je sve u meni istopila, pretvorila u vodu. Baš
tada je, u najgorem trenutku, stigla moja glupava pita, sa par listova zelene
salate, i flašicom sosa. Bio sam budala što sam uopšte naručivao neku hranu,
koliko god da mi je bila potrebna.
„Sa mačevima ili bez njih“, nastavio je, zapalivši jeftinu cigaretu.
„Madona je obučena da radi šta god vi budete želeli. Šta god da vam padne
na pamet.“ Devojka je bila zagledana u svoju šoljicu.
Usudio sam se da joj se neposredno obratim. „Da li je vaše ime zaista
Madona? Lepo je.“
„Ne“, uzvratila je, sada tihim glasom. „Zapravo nije. To mi je radno ime.“
Na trenutak je okrenula glavu i pogledi su nam se ponovo sreli.
„Ne mislimo time ništa loše. Mi nismo katolici“, rekao je čovek, „mada je
Madona nekada bila.“
„Sviđa mi se“, odgovorio sam. Pitao sam se šta da uradim s pitom. Nisam
sada nikako mogao jesti.
„Naravno, privatna predstava bi koštala malo više od dva šilinga“, rekao
je čovek. „Ali to bi bilo samo za vas, i, pod tim uslovima, Madona će uraditi
šta god vi poželite.“ Primetio sam da govori kao što je govorio pod šatrom:
nije gledao u mene, niti bilo gde određeno, već ravno napred, negde u daljinu,
kao da je samo ponavljao reći koje je izgovorio nebrojeno puta, koje su mu
nasmrt dosadile, ali je ipak morao da ih upotrebi.
Malo mi je falilo da mu kažem kako nemam para, što je manje-više bilo
tačno, ali ipak nisam.
„A kada bi se to moglo urediti?“ upitao sam ga.
„Večeras, ako vam to odgovara“, odgovorio je. „Odmah posle redovne
predstave, a to neće biti suviše kasno, pošto ne radimo predstave u deset i
jedanaest u ovo doba godine. Madona bi mogla da bude kod vas oko petnaest
do deset, lako. A ne bi morala ni da žuri, sada kad nema ni kasnog matinea.
Biće dovoljno vremena da izvede dosta svojih tačaka ako vam bude po volji
da ih gledate. Tačaka iz njenog repertoara, kako ih zovemo. Imate li neko
valjano mesto za to, da ne zaboravim? Madona nije zahtevna. Soba koja se
zaključava kako oni koji nisu platili ne mogu da uđu i negde da opere ruke, to
je to.“
„Naravno“, rekao sam. „Što se toga tiče mesto gde sam odseo je sasvim
odgovarajuće, mada bih voleo da je malo svetlije, i malo manje bučno.“
Madona me je pogledala još jednom onim svojim neopisivo divnim
pogledom. „Neće mi smetati“, rekla je tiho.
Zapisao sam adresu na ćošku papira koji sam našao na svojoj stolici i
otkinuo taj deo.
„Da kažemo... deset funti?“, upitao je čovek okrenuvši se da me pogleda
svojim sitnim očima. „Obično tražim dvadeset, ponekad i pedeset, ali ovo je
Vulverhempton a ne Košta Brava, a i vi pripadate prefinjenoj sorti.“
„Zbog čega to kažete?“ upitao sam, mahom samo kako bih dobio
vremena da smislim kako ću nabaviti toliko novca.
„Video sam to sinoć, po mestu na koje ste seli. Na skoro svakoj predstavi
se pojavi neko ko izabere baš tu stolicu. To je posebno sedište za prefinjene
ljude. Sada sam već naučio da njih ne zovem na binu, pošto to nije ono što
žele. Oni su suviše prefinjeni da bih ih prozivao, i ja ih poštujem zbog toga.
Često i odu pre kraja, kao i vi sinoć. Ali mi je uvek drago da ih vidim. Oni
nam podižu nivo. Osim toga, upravo su oni najčešće zainteresovani za
privatne predstave, kao i vi sada, i spremni su da za to i plate. Moram da
gledam i poslovnu stranu svega ovog, šta ćete.“
„Nemam sad pri sebi deset funti u kesu“, rekao sam, „ali gledaću da
nabavim, moraću nekako da se snađem.“
„Čovek često u današnje vreme mora da se snalazi“, uzvratio mi je.
„Naročito ako ima sklonost ka finim stvarima.“
„Ostao vam je skoro čitav dan“, dodala je devojka, ohrabrujući me
smeškom.
„Da li ste za još jednu šolju čaja?“ upitao me je čovek.
„Ne, hvala, zaista.“
„Sigurno?“
„Sigurno.“
„U tom slučaju, mi moramo da pođemo. Imamo zakazanu popodnevnu
predstavu, mada će verovatno doći samo par klinaca. Reći ću Madoni da se
čuva za vašu privatnu predstavu večeras, koliko bude mogla.“
Pre nego što su izašli kroz vrata, na ulicu, devojka mi je preko ramena
dobacila još jedan pogled, topao i tajanstven. Ali dok se kretala odeća joj je
delovala prevelika za njen stas, suknja joj je bila suviše dugačka, jakna i
košulja su visili, kao da to uopšte nije ni bila njena odeća. I povrh svega,
osećao sam sažaljenje za nju. Kakvo god objašnjenje bilo za ono što sam
gledao sinoć, njen život nikako nije bio lak.
 Oboje su bili toliko učtivi da ne pomenu pitu. Gurnuo sam je u aktovku,
naravno bez salate, platio i odvukao se na sledeći sastanak, za koji se
ispostavilo da je opet na drugom kraju grada.
Nisam morao da uradim ništa nepošteno kako bih nabavio novac.
Teško se moglo očekivati da tog popodneva budem usredsređen na posao,
ali gurao sam kako sam umeo, osećajući kako mi život ubrzano zalazi u
duboku vodu, i kako bi mi bilo bolje da držim oko na nekakvom kopnu, dok
je to još uvek bilo moguće. I bilo je dobro što sam nastavio sa svojim poslom
kako sam i planirao, pošto se u jednoj od radnji moj gorući problem rešio a
da ja nisam morao ni prstom da mrdnem. Vlasnik radnje bio je uglađeni,
postariji čovek sede kose po imenu gospodin Edis, kome sam se izgledao
svideo čim sam se pojavio na vratima. U jednom trenutku je pomenuo kako
mu je drago što sam zamenio staroga Bantoka, s njegovim napadima astme
(mislim da do sada nisam pomenuo Bantokovu astmu, ali sam svakako znao
za to), i kako mu delujem kao pristojan momak, sa iskrenim žarom u očima.
To su bile njegove reči, i dobro sam ih upamtio, naročito s obzirom na to
kako je nastavio. Pitao me je da li imam neke planove za to veče. Zadovoljan
sobom, pošto to nije bio odgovor koji sam često mogao dati, barem ne ako
bih govorio istinu, rekao sam mu: „Da, imam sastanak s jednom devojkom.“
„Da li je to devojka iz Vulverhemptona?“, upitao je gospodin Edis.
„Da. Upoznao sam je nedavno, otkako sam stigao u grad.“ To ne bih tako
lako priznao većini ljudi, ali bilo je nečega u vezi s njim što me je navodilo
da poželim da opravdam to njegovo dobro mišljenje o meni.
„Kakva je?“, upitao je gospodin Edis, napola sklopivši oči tako da sam
jasno video crvenilo njegovih očnih kapaka.
„Predivna je.“ Bilo je to nešto što ljudi govore, a moja prava osećanja se
nisu mogla izraziti rečima.
„A imaš li dovoljno novca da se ophodiš prema njoj kako dolikuje?“
Morao sam brzo da razmišljam, pošto me je iznenadio tim pitanjem, ali je
gospodin Edis nastavio pre nego što sam stigao da mu odgovorim.
„Dovoljno da možeš da je maziš koliko to budeš želeo?“
Primetio sam da se sve više uzbuđuje.
„Pa, gospodine Edis“, rekao sam, „iskreno rečeno, nemam. Kao što znate,
ja sam još uvek početnik u svom poslu.“
Pomislio sam kako bih od njega mogao iskamčiti možda i čitavu funtu,
mada verovatno samo kao zajam, pošto svi znamo kakvi su ljudi iz
Midlandsa.
 Ali on je izvukao ni manje ni više nego petaka. Mahnuo je novčanicom
ispred mog nosa.
„Vaša je pod jednim uslovom.“
„Potrudiću se, gospodine Edis.“
„Dođite ponovo, sutra ujutro, kada mi supruga ode na posao — ona
naplaćuje parking, i pravo je čudo koliko uživa u tome — vi se vratite ovamo
i ispričajte mi sve šta se dogodilo.“
Ta ideja mi se nije svidela, ali sam pretpostavio kako bih mogao nešto da
izmislim, pa čak i da prosto pogazim reč i ne pojavim se sutradan uopšte, a i
nisam video šta bih drugo mogao da uradim.
„Pa, naravno, gospodine Edis. Nikakav problem.“
Odmah mi je pružio novčanicu.
„Dobar si ti“, rekao je. „Izvuci iz nje sve za šta plaćaš, i misli na mene
dok to radiš, mada iskreno ne očekujem to.“
Bilo mi je potrebno još pet funti, ali sam to verovatno mogao da skrpim
od onoga što sam imao, stisnuo bih se sledećih nedelju-dve, a ako bude bilo
potrebno mogao sam i malo da doteram knjigu blagajne, ionako smo to svi
radili. Inače, a i s obzirom na moje godine, mrzeo sam svu tu priču o novcu.
Mrzeo sam priču o novcu više nego što sam mrzeo sav taj trud koji sam
morao da uložim kako bih ga nabavio. Nisam posmatrao Madonu na taj način
i prezreo bih sam sebe da jesam. Niti sam, sudeći po tome kako je govorila,
verovao da je ona mene tako gledala. Ipak, pošto nisam nikako mogao da
dokučim kako bi me drugačije gledala, rešio sam to tako što sam pokušavao
da ne mislim o tome.
Posebni smeštaj mog ujaka Elajasa u Vulverhemptonu nije bilo neko
mesto na kom bi gosti samo pozvonili na vrata i sačekali da ih batler uvede.
Morali biste da znate neke cake ako biste želeli da uđete, a niste tu odseli, a
onda i još neke, ako biste, kad već uđete, želeli da pronađete gde se tačno
nalazi osoba koju tražite. Negde oko pola deset odlučio sam kako bi bilo
najbolje da se šetkam malo ispred ulaza. Ne odmah ispred, naravno, jer to bi
moglo dovesti do nekih nesporazuma ili problema, pa sam se zato vrzmao
unaokolo, niz i uz ulicu, otvorivši širom oči i naćulivši uši kako bih odmah
čuo bat njenih lakih koraka po pločniku. Bližila se noć, ali još nije bilo
sasvim mračno. Nije bilo mnogo ljudi na ulici, delimično i zato što je
rominjala laka kiša, kao što to biva u Midlandsu: meka, spora kiša koju ćete
jedva videti, ali je uvek naročito vlažna, ili barem izaziva takav osećaj.
Sasvim sam siguran da bih zauzeo svoj položaj i ranije da nije bilo te kiše.
Nepotrebno je isticati da sam bio nervozan, sav kao na iglama. Uspeo sam da
ubacim u sebe onu pitu između dva sastanka tog popodneva. Izborio sam se s
njom sedeći na nekoj klupi, baš kada je kiša počinjala da pada. A oko pola
sedam popio sam čaj i pojeo nešto malo pasulja u onom kafeu u kom sam već
jednom večerao.
Nisam imao neku naročitu želju ni za čim od toga, ali sam osećao kako bi
trebalo nešto da pojedem s obzirom na to šta me je kasnije čekalo. Mada,
naravno, nisam imao pojma šta bi to u stvari moglo biti. Nikada nemate
pojma ako je nešto zaista vaše prvo iskustvo, ma koliko čuli o tome, ma šta
vam drugi ispričali. Bio bih rastrojen i da sam čekao neku drugu ženu, bilo
koju, a kamoli moju ljupku Madonu.
I onda se pojavila, tačno na vreme, možda čak i koji trenutak ranije. Bila
je isto obučena kao i tog jutra. U odeću suviše veliku, i suviše staromodnu za
nju; a nije imala ni kišobran, ni kišni mantil, čak ni neki šešir.
„Pokisnućeš“, rekao sam.
Nije ništa rekla, ali sam joj u očima primetio, ili mi se samo učinilo, kako
joj je bilo drago da me vidi. Ako je i krenula sa onim svojim zelenim
puderom na licu, sada je već sav bio ispran kišom.
Pomislio sam kako bi mogla da nosi nešto sa sobom, ali nije, čak ni
torbicu.
„Hajde“, rekao sam joj.
Oni koji bi odseli u kući dobijali su ključ (za koji su morali da polože
depozit) i, hvala nebesima, prošli smo kroz predvorje i uz stepenice a da
nismo nikoga sreli, niti smo čuli išta neobično, iako je moja soba bila na
poslednjem spratu.
Sela je na krevet, pogledavši ka vratima. Posle svega što je bilo rečeno
znao sam šta mi je činiti i zaključao sam. Bilo je to veoma prirodno. Na
takvom mestu je jasno da vrata treba zaključavati. Skinuo sam kišni mantil i
ostavio ga da leži na podu, u uglu. Nisam palio svetlo. Nisam se baš ponosio
svojom sobom.
„Sigurno si skroz mokra“, rekao sam. Vašar nije bio daleko, ali je
ovdašnja kiša, kao što sam već pomenuo, umela da smoči čoveka do kostiju.
Ustala je i skinula svoju preveliku crnu jaknu. Stajala je tako, s jaknom u
ruci, sve dok nisam prišao, uzeo je i okačio na vrata. Ne mogu reći da je s nje
baš kapalo, ali bila je mokra, a primetio sam i vlažnu mrlju na jorganu tamo
gde je sedela. I dalje nije rekla ni reči. Moram priznati da do sada nije ni
imala nekog razloga da progovori.
 I njena bela košulja je bila mokra. Video sam to čak i bez skoro imalo
svetla u sobi. Na ramenima je bila natopljena i slepljena uz telo, na jednom
ramenu više nego na drugom. Bez jakne košulja je delovala još nepodesnije.
Ne samo da je bila velika i bezoblična, već su i rukavi bili predugački i sada
kada je skinula jaknu padali su joj preko prstiju. Na tren sam zamislio ženu za
koju je ta košulja bila krojena, ženu krupnu, gojaznu, ženu koja mi se nikako
ne bi mogla dopasti.
„Bolje skini i to“, rekao sam, mada ni sam ne znam kako sam uspeo da
prevalim te reči preko jezika. Pretpostavljam da instinkt, ako mu se da
mogućnost, preuzme brigu o takvim stvarima, čak i kada vam je prvi put.
Madona je meni dala tu mogućnost, ili sam barem tako osećao. Sledećih
nekoliko minuta život mi je delovao slađi nego što sam ikada i pomislio da bi
mogao biti.
Bez reči je skinula košulju i prebacila je preko naslona stolice, jedine u
sobi.
Još u kafeu sam primetio kako je ispod košulje imala na sebi nešto crno,
ali sam tek sada shvatio da je to bila ista ona pripijena, svetlucava haljinica
koju je nosila na predstavi, ona zbog koje je delovala tako francuski.
Skinula je i mokru suknju. Jedino što mi je palo na pamet da uradim bilo
je da je raširim preko sedišta stolice. I tu je bila, preda mnom, u neverovatno
visokim štiklama, ista kao i pre. Izgledala je spremna da se popne na binu, ali
ja sam se zbog nečega osećao razočarano.
Stajala je i čekala, kao da je bilo na meni da joj kažem šta da radi.
Primetio sam da je i crna haljinica potpuno mokra na nekim mestima, ali
se nisam usuđivao da joj predložim da i nju skine.
Konačno, Madona je progovorila. „Sa čime želiš da počnem?“
Glas joj je bio tako divan, pitanje koje mi je postavila tako izazovno, da
me je nešto obuzelo i pre nego što sam mogao da se zaustavim zagrlio sam je.
Nikada pre toga u životu nisam uradio tako nešto, kakogod da sam se osećao.
Nije se pomerila, tako da sam pretpostavio da sam uradio nešto pogrešno.
To i nije bilo iznenađujuće, s obzirom na to koliko sam bio neiskusan.
Ali osetio sam kako još nešto nije bilo u redu. Kao što rekoh, ja nisam bio
nešto naviknut na dodir polugolog ženskog tela, i mada sam bio manje-više
potpuno obučen, istog sam trena pomislio kako je taj dodir bio
razočaravajući. To me je pomalo potreslo. U stvari, baš me je gadno
prodrmalo. To se često dešava kada činjenice bez najave zamene maštarije.
Iznenada mi je sve to delovalo kao neki košmar.
 Odmakao sam se.
„Oprosti“, rekao sam.
Nasmešila mi se, onako ljupko kao i pre. „Ne smeta mi“, rekla je.
Bilo je to veoma ljubazno, ali ja se više nisam osećao isto kada je ona bila
u pitanju. Znate već kako ponekad čak i neki najmanji detalj može potpuno
da izmeni vaša osećanja o nekoj ženi, a ja uopšte nisam bio siguran da je ovo
bilo nešto sitno ili beznačajno. Zapitao sam se da li se sada napokon pokazuje
kako jednostavno nisam bio sposoban za život. I ranije su me neki nazivali
zaostalim, a ovo je možda bio razlog.
Tada sam pomislio kako je sve to moglo imati veze s onom predstavom u
kojoj je bila, sa onim mačevima. Možda je bila nekakva nakaza ili joj je
možda čovek u modrom džemperu uradio nešto, možda ju je nekako
hipnotisao ili tako nešto.
„Reci mi šta bi želeo“, rekla je, pogleda spuštenog ka ofucanom komadu
tepiha na podu.
Ja sam bio budala, pomislio sam, i jasno sam pokazivao koliko sam glup.
„Skini to“, rekao sam. „Mokro je. Idi u krevet. Biće ti toplije.“
Počeo sam i sam da se svlačim.
Učinila je ono što sam zatražio, izmigoljila se iz crne haljinice, nežno
izvukla stopala iz onih seksi cipela i svukla svoje duge čarape. Ispred mene je
na trenutak stajala moja prva žena, iako sam je jedva video. I dalje nisam
mogao da prihvatim ideju o vođenju ljubavi pri svetlu jedne prigušene
električne sijalice, svetlu pod kojim je moja jadna soba izgledala još jadnije.
Poslušno se uvukla u krevet a ja sam joj se pridružio što sam brže mogao.
Radila je sve što bih zatražio, baš kao što mi je čovek u modrom
džemperu i obećao. I dalje mi je bila nekako čudna i razočaravajuća —
možda bih mogao reći čak i mlitava — sasvim sigurno veoma drugačija od
onoga kako sam zamišljao da će žensko telo biti na dodir, ako se ikada nađem
u takvoj prilici. Ipak, ona mi je svakako pružila moje prvo iskustvo, a to je
ono što nas zanima. Jedno moram reći: od prve do poslednje ona nije
izgovorila niti jednu suvišnu reč. A to retko biva.
Ali ništa nije išlo kako treba. Na primer, nismo čak ni počeli poljupcima.
Ja sam bio do vrha ispunjen romantičnim mislima o njoj, ali sam osećao kako
mi ona nije tu bila od neke pomoći, uprkos svim onim ljupkim, prelepim
osmesima i njenom mekom glasu, uprkos svim nežnostima koje je
izgovarala. Bila je skoro previše prijemčiva i to nije budilo ništa u meni. Kao
da sam prosto sticao neke nove informacije, koliko god bitne one bile, ali bez
ikakvog uplitanja mojih osećanja. Čovek se naravno često oseća tako, u vezi
s ovim ili onim, ali mi je delovalo užasavajuće što je to bilo povodom ovoga,
naročito zato što sam se tek nekoliko minuta ranije osećao potpuno drugačije.
„Hajde“, rekao sam joj. „Probudi se.“
Možda to nije bilo lepo reći, ali bio sam ogorčen i razočaran, i to još više
zato što nisam mogao tačno da shvatim razloge. Jedino sam osećao kako je
sve u mom životu sada u opasnosti.
Tiho je zastenjala.
Naglo sam se podigao s nje i zbacio posteljinu iza sebe. Ležala je
nepomično na krevetu ispred mene, sva nekako siva — ili je to bilo samo
zbog prigušene, sumračne svetlosti. Čak joj je i kosa bila bezbojna, maltene
nevidljiva.
Pretpostavljam da je ono što sam tada uradio bilo poprilično bedno.
Obema rukama sam je zgrabio za levi zglavak i pokušao da povučem ka sebi,
da bih osetio kako njeno telo udara o moje, da bih joj prekrio vrat i grudi
poljupcima, samo kada bi me navela da to poželim. Pretpostavljam da bih je
pod bilo kojim okolnostima povredio tako je cimnuvši, pretpostavljam da nije
trebalo to da uradim. Ipak, niko ne bi mogao reći da je to bilo previše strašno.
Moglo bi se reći i da je manje-više uobičajeno.
Ali ono što se zaista dogodilo jeste bilo veoma strašno. Tako prosto i tako
užasno da mi ljudi ne veruju uvek. Snažno sam povukao Madonu, besno i
razočarano. Počela je da se podiže s kreveta a onda je ponovo pala na njega,
uz nekakvo čudnovato cviljenje. I dalje sam držao njenu šaku i ručni zglob, i
bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim šta se desilo. Desilo se da sam joj,
bez problema, iščupao levu ruku.
Istog trena se izmigoljila iz kreveta i počela da se oblači. Jasno sam
video, čak i pri tom prigušenom svetlu, kako je na neki način uspevala da se
kreće veoma hitro. Bio sam prestravljen mišlju kako jurca po sobi sa samo
jednom rukom i užasnuto sam se pitao kako je to uopšte bilo moguće. I sve to
vreme ona je skoro nečujno jecala, tačnije više nekako cvilela. Zvuk koji je
ispuštala bio je vrlo tih, toliko tih da bih možda, da nisam video šta se dešava,
pomislio i kako ga samo zamišljam.
Spustio sam noge na pod s namerom da upalim svetlo. Jedini prekidač je
naravno bio kraj vrata. Palo mi je na pamet kako bi svetlo moglo doneti i
neka objašnjenja. Ali sam ubrzo shvatio kako ne mogu da dođem do
prekidača. Kao prvo, nisam podnosio čak ni pomisao da bih mogao dodirnuti
Madonu, makar i samo slučajno. A drugo — otkrio sam kako su mi noge
odbijale poslušnost. Bio sam suviše uplašen da bih se uopšte pomerio.
Uplašen i zgrožen, uz onaj neki zbunjujući osećaj vezan za razočaravajući
seks, osećaj za koji ne postoji tačna reč.
I tako sam ostao da sedim na ivici kreveta, dok se Madona oblačila, sve
vreme plačući na taj neki užasni, srceparajući način koji nikada neću
zaboraviti. Mada sve to nije trajalo dugo. Kao što rekoh, Madona je bila
zapanjujuće hitra. Nisam znao šta da kažem, šta da uradim. Naročito s
obzirom na to koliko sam malo vremena imao.
Kada se obukla, samo je jednom brzo i zastrašujuće posegnula rukom u
mom pravcu i zgrabila nešto, skoro kao da je, činilo se, mogla da vidi u
mraku. Onda je otključala vrata i izletela iz sobe.
Ostavila je širom otvorena vrata ka mračnom hodniku (svetlo se
automatski gasilo, naravno) tako da sam čuo njene meke korake dok je
silazila niz stepenike, a onda je izašla kroz glavna vrata tako lako, maltene
nečujno, da biste pomislili kako je živela tu. Bilo je i dalje suviše rano da
neko od redovnih gostiju vidi išta od toga.
Sada me je spopala mučnina. Ali mi se zato vratila snaga u nogama.
Ustao sam s kreveta, zatvorio i zaključao vrata i upalio svetlo.
Nije se videlo ništa neuobičajeno. Ništa osim moje odeće koja je bila
razbacana unaokolo, natopljenog kišnog mantila koji je ležao u uglu i
razvašarenog kreveta. Krevet je izgledao kao da je kroz njega uskrsla neka
ogromna neman, ali nigde u sobi nije bilo ni najmanjeg traga krvi. Sve je bilo
isto kao i sa mačevima.
Dok sam razmišljao o tome, dok sam razmišljao o onome što sam učinio,
iznenada sam počeo da povraćam. Ovdašnje sobe nisu imale tekuću toplu i
hladnu vodu, i do pola sam napunio starinski lavor sa izbledelim cvetovima
na dnu i veoma iskrzanim obodom, dok mi se stomak nije malo smirio.
Ležao sam na izgužvanom krevetu, preumoran da ispraznim lavor, da
ugasim svetlo, pa čak i da se pokrijem nečim, iako sam i dalje bio go, a noć je
bivala sve hladnija.
Slušao sam uobičajene zvuke kako postaju glasniji na stepeništu i u
drugim sobama. A onda se neočekivano začulo kucanje na vratima, jasno i
poslovno.
To nije bila zgrada u kojoj je imalo smisla pitati ko je. Ponovo sam ustao,
smrzavajući se, i pošto nisam imao nikakav kućni ogrtač obukao sam svoj
mokri kišni mantil, jer morao sam nešto obući i otvoriti vrata, inače će se
kucanje ponoviti, što će izazvati negodovanje, a to bi moglo biti veoma
neprijatno.
Bio je to čovek u modrom džemperu: mornar ili zabavljač ili šta god da je
već bio. Mislim da sam nekako i pretpostavio da bi to mogao biti on.
Predstavljao sam jadan prizor, dok sam stajao drhteći ispred njega, u
mokrom mantilu, naročito uz svu viku i halabuku koja je neprestano dopirala
iz ostalih soba. I naravno, nisam imao pojma na koji način će on rešiti da
nastupi.
Nisam morao da brinem. Barem ne o tome.
„Je li predstava prošla kako valja?“, samo je upitao, zagledan i sada
negde u daljinu kao da smo bili na njegovoj bini, ni u koga, ni u šta, mada je
zvučao prilično prijateljski, pod uslovom da dobija odgovore koje je želeo.
„Mislim da jeste“, uzvratio sam.
Pretpostavljam da nisam zvučao naročito srdačno, ali mi nije delovalo
kao da mu to smeta.
„U tom slučaju, da li mogu dobiti svoju naknadu? Žao mi je što vas
uznemiravam ovako kasno, ali mi krećemo veoma rano.“
Nisam znao kako će želeti da mu platim, pa sam unapred pažljivo složio
novac na gomilu, petaka kog sam dobio od gospodina Edisa i mojih pet
novčanica od po jedne funte, i odložio u ugao fioke pre no što sam izašao na
kišu da sačekam Madonu.
Pružio sam mu novac.
„Hvala“, rekao je prebrojavši ga, a zatim ga je gurnuo u džep pantalona.
Primetio sam kako su mu i pantalone izgledale kao mornarske pantalone,
sada kada sam ih video izbliza, pošto je stajao tik ispred mene. „Znači, sve je
u redu?“
„Mislim da jeste“, ponovio sam. Trudio sam se da se ne odam, da ne
pomenem ništa od svega onoga što mi je padalo na pamet.
Primetio sam kako je sada gledao u mene, svojim sitnim očima sa
dubokim podočnjacima.
I tačno se tog trenutka začuo divlji krik sa nekog od nižih spratova. Bio je
to najglasniji ljudski vrisak koji sam do tada čuo, čak i na ovakvim mestima.
Ali on kao da nije ni primetio.
„Onda, u redu“, rekao je.
Zbog nečega je oklevao par trenutaka, a onda mi je pružio ruku. Rukovali
smo se. Bio je veoma snažan, ali nije bilo ničeg zanimljivog u vezi s
njegovom rukom osim toga.
„Srešćemo se ponovo“, rekao je. „Ne brinite.“
 Onda se okrenuo i pritisnuo crni prekidač kako bi upalio svetlo na
hodniku. Nisam ostao da ga posmatram dok odlazi. Bilo mi je muka i bilo mi
je hladno.
I do sada se, uprkos tim njegovim rečima, naši putevi nisu ponovo
ukrstili.
 The Real Road to the Church
Prvi put objavljena u antologiji
Bezimena mesta
(Nameless Places, 1975; ed. Gerald W. Page).
 Ali da li je to bilo pravo značenje? Le vrai chemin de léglise? Prizvuci
simbolike i prenesenog značenja bili su više nego jasni, ali se Roza i dalje
pitala da li je značaj tog izraza bio u potpunosti topografski. Lako je bilo
pridavati previše važnosti uobičajenim načinima na koji su ga priprosti ljudi
upotrebljavali.
To je verovatno značilo samo najjednostavniji i najdirektniji put (a možda
i najdrevniji); nasuprot novom (koji i nije više bio tako nov), utabanom
glavnom putu koji je vijugao obilazeći granice tuđih zabrana, umesto da se
provlači kroz njih. Mada su sada, razmišljala je Roza, već svi putevi ponovo
počeli da se bezobzirno probijaju i nisu više kurtoazno išli okolo i naokolo. I
zaista: to, pomislila je, jeste bilo simbolično, više od ičega. Simbolizovalo je
sve: izmenjeni spoljašnji svet, kao i njeno upitno mesto u njemu. Ali kada se
jednom počne tako razmišljati, vrlo brzo sve izgleda kao da simbolizuje sve
ostalo. Ne može se reći kako to samo po sebi nije bila istina: ipak, samo
jedna od istina, naravno. A kada priznamo da istovremeno postoje mnoge
istine, na koju od njih se uopšte možemo čvrsto osloniti — ili tek: u kojoj
istini se možemo zaustaviti i počinuti? Sasvim je sigurno da priprosti ljudi
koji su koristili taj izraz nisu nimalo razmišljali o njegovom značenju. Bila je
to samo konvencija, kao što su na primer leva strana i desna. Konvencije su,
zaista, jedino što nas štiti od drhtave praznine, mada je ta odbrana često jadna
i beznadežna.
A upravo sada Roza je drhtala, dok je stajala u dnevnom boravku La
Vajda (ako se to moglo nazvati dnevnim boravkom) i razmišljala o načinu na
koji joj se obratila gospođa Dukejn, kućna pomoćnica sa aristokratskim
imenom koju je nedavno zaposlila. A nije samo njeno ime imalo prizvuk
plemenitog porekla. Roza je pročitala mnogo knjiga onih godina koje je
provela u inostranstvu; uglavnom ih je čitala, ili joj je tako kasnije delovalo,
dok je čekala muškarce da završe s ovim ili onim sastankom, i gospođa
Dukejn joj je u sećanje vratila Tesu od D’Ubervilovih, mada je gospođa
Dukejn bila daleko, daleko starija nego što je to Teši bilo dopušteno da bude.
Francuski koji je Roza naučila u manastiru, i za koji se moglo
pretpostaviti da ga je utvrdila dok je, godinu ili dve, živela u Parizu (mada
uvek s muškarcima koji su bili Englezi), nije joj bio od velike pomoći u
razumevanju ostrvskog govora: to nije bilo toliko ni narečje, zaključila je, već
više neki hibrid, mešavina latinskog i staronordijskog. U jednom je periodu
Roza živela u Stokholmu sa pravim Šveđaninom (nesumnjivo najgora godina
njenog života — možda nešto više od godine: i sve je to završilo nervnim
slomom), ali švedski govor (nikada neće zaboraviti njegovu melodiju) kao da
baš ništa nije imao zajedničko sa jezikom gospođe Dukejn i njenih prijatelja.
Da gospođa Dukejn nije ubacivala i podjednak broj reči na veoma tečnom
engleskom, teško da bi Roza uopšte mogla da je uposli. Nije preostalo mnogo
njih koji su vladali tim lokalnim jezikom, ali to je upravo i bio jedan od
razloga zbog kog je Roza bila tako snažno sklona da upošljava, i na taj način,
možda, pomaže one koji jesu. Ona je zato usrdno pravdala sebi svaku
poteškoću ili čak žrtvu koja bi iz toga proistekla.
Rozi je bilo savršeno jasno kako su upravo tajanstvene, proročke opaske
gospođe Dukejn i njenih prijatelja bivale izgovorene na njihovom maternjem
hibridnom jeziku, i nikakvo razložno nagovaranje ih ne bi nateralo da to kažu
na engleskom. I, zaista, posumnjala je kako je upravo sada u svom
nagovaranju pogazila granice te razložnosti. Bila je sigurna u to kada je
počela da grakće, kada joj se jednjak iznenada osušio oko onoga što je bio
njen glas, i kada je par puta raspalila šakom po kuhinjskom stolu Dukejnovih
(iako ni kuhinja ni sto nisu bile reči koje su svi oni koristili). Kada bi u
pitanju bio izbor, bez sumnje na neki način bitan, između ovog ili onog
troslovnog praška za rublje, gospođa Dukejn je govorila jednostavnim
engleskim koji su koristili oglašivači, ali njena upozorenja, ili barem
opomene, dublje i ličnije za Rozu i njeno prebivalište, uvek su bila prikrivena
poput mrmljanja bilo kog drevnog proročišta. I svi koji su bili u kuhinji koja
se zvala nekako drugačije utišali bi se kada bi gospođa Dukejn izgovarala te
očigledno značajne stvari. Verovatno bi tako zaćutali i oni koji su sedeli u
Delfima u sličnim okolnostima.
I nije moglo biti sumnje da je La Vajd bio nenastanjen mnogo godina pre
nego što ga je Roza kupila. Prva misao koja joj je pala na pamet kada ga je
ugledala bila je: Ova kuća mora da je ukleta, ali otkako se doselila ništa se
nije dogodilo što bi to potvrdilo, i evo, skoro je prošlo godinu dana, mada to
neki slučajni putnik ne bi zaključio na osnovu stanja u kom je bila.
Činjenica da je ta nevelika građevina bila dovoljno jeftina da ju je Roza
mogla sebi priuštiti takođe ju je navela da pomisli kako je tom kupovinom
sigurno uz nju dobijala i neke poteškoće. Nije bila baš toliko naivna. Ali
tokom te prve godine shvatila je da je odgovor na to pitanje bio negde
drugde.
Objašnjenje je, vremenom je počela da sumnja, ležalo u sadašnjoj
društvenoj podeli ostrvskog življa. Prvo, tu je bilo nekoliko neizmerno starih
porodica, koje su živele u ruševnim zamkovima okruženim šančevima
zaraslim u korov. Zatim je tu bilo onih koji su pobegli od plaćanja poreza na
britanskom kopnu: potišteni i veoma glasni ljudi u staromodnoj odeći, koji
kao da uopšte nisu imali svoje kuće već su sve vreme obitavali u ne baš
odgovarajućim krčmama i restoranima, nikada zaista pijani, nikada zaista
trezni. Treća kategorija stanovnika je bila najbrojnija: uspešni uzgajivači,
njihovi dobavljači i zastupnici. Oni su živeli u renoviranim ili novim kućama
i bungalovima, i svi se međusobno nadmetali, pomamno, svi protiv svih. I
konačno, bila je tu šačica pravih starosedelaca ili urođenika; a njihov se broj
toliko smanjio pod pritiskom svih ostalih, ili jednostavno vremena u kom
smo živeli, da im više nije bio potreban ni delić koliba i okućnica koje su za
njih sagrađene, uglavnom od najtvrđeg, najpostojanijeg kamena. Prve tri
grupacije nikada ne bi uzele La Vajd u obzir, a četvrtoj nije bio potreban.
Govorilo se da je kraj procvata uzgoja paradajza neminovan, ali će se u tom
slučaju oni koji su ga negovali i zalivali verovatnije seliti na Antipode nego u
La Vajd.
Povrh svega, do La Vajda se moglo dopreti samo neravnom i zapuštenom
stazom koja je išla uzbrdo među živicama: tuda bi se teško provukla i dečja
kolica, a kamoli neka limuzina. I upravo je ta staza pokrenula mračne priče
gospođe Dukejn i njenog društva, kada je Roza izrazila zabrinutost zbog
poteškoća na koje bi gospođa Dukejn mogla naići probijajući se tuda tokom
zimske kišne sezone koja je ponovo bila blizu. (Roza je stigla prethodnog
oktobra, ali tada, kao ni čitave te zime, u njenom životu nije postojala
gospođa Dukejn.)
Roza se, i dalje drhteći, skupila u svojoj stolici pored malenog kamina
dok je razmišljala o onome što je bilo rečeno; mada, što se nje ticalo, tek
neznatno shvaćeno. Suviše sam osetljiva, pomislila je, po petstoti ili po
hiljaditi put; mada reči nikad nisu bile potrebne da uokvire tu misao. Bila je
tako rastrojena (ovog puta, sasvim sigurno, bez potpunog opravdanja) da bi
možda i pomislila — Ja sam luda, i tako došla do neke slabe, uobičajene
utehe proistekle iz nepostojanja odgovornosti za ono što joj se desilo, iz bega,
ali joj se tada javila misao kako bi se, u ovom slučaju, reč „osetljiva“ možda
mogla upotrebiti u nekom drugačijem značenju.
Denis joj je, pre petnaest godina, rekao kako je isprva pomislio da bi ona
mogla biti „osetljiva osoba“, te je čak i tvrdio kako je to bio jedan od razloga
zašto je „zainteresovan za nju“. On je stalno u javnosti izjavljivao kako su ga
takve stvari naročito zanimale, i svakako je mogao da bez prestanka priča o
njima, mada možda bez previše smisla. Ipak, nedugo potom je pronašao neku
devojku iz Indokine koja je bila daleko više osetljiva osoba od nje, i verovalo
se, koliko se već ičemu u vezi sa Denisom moglo verovati, kako je počeo da
živi sa tom devojkom, umesto sa njom. Denis je i pre toga Rozi objasnio
kako je biti „osetljiva osoba“ imalo malo dodirnih tačaka sa „biti osetljiv“, u
uobičajenom značenju tog izraza. Roza je, u svakom slučaju, razmišljala
veoma slično, pa je donela odluku da odbaci bilo kakvu predstavu o tome
kako poseduje neke posebne psihičke moći. Od tada skoro da i nije pomislila
na to. Ako ja jesam osetljiva na taj način, mislila je, onda bi to društvo
gospođe Dukejn možda i osetilo. Svaki put kada bi posetila prebivalište
gospođe Dukejn, što je bilo iznenađujuće često, zatekla bi omanju grupu
rodbine i prijatelja kako mrmljaju na njihovom zbunjujućem žargonu u
nekuhinji. „Grupa Dukejn“ je ubrzano postajala prepametni hor u pozadini
njenog sopstvenog života: a možda se sporo probijala ka prvom planu.
Kraj oktobra se već bližio, ali vatre nije bilo na ognjištu. Delimično zbog
toga što je bilo veoma teško nabaviti ugalj. Očigledno su sve uvezene
količine bile namenjene staklenicima. Prošle se zime Roza smrzavala nekih
osam, devet nedelja pre nego što je uspela da ga nabavi i to tako što je
napravila scenu u trgovačkoj upravi. Skoro odmah zatim su joj isporučili celu
tonu uglja, koji su joj donela dva mladića, noseći na leđima džakove od po
pedeset kila čitavim neravnim putem od glavnog druma do njene kuće: to ju
je navelo da posumnja da je zaista postojala neka nestašica. Verovatnije je to
bila jedna od potrepština koju su ljudi poput nje mogli da pribave samo
pribegavanjem takvim ponižavajućim metodama. Roza se pitala da li bi joj
hladnoća možda ipak bila draža. A onda je sama sebi objasnila kako zima
naravno nije još ni počela, pa čak ni jesen nije prošla ni dopola. Ustala je,
prošla do stražnje sobe koja je bila njena spavaća soba i budoar, skinula
džemper, na trenutak u ogledalu proučila odraz svog poprsja, kao što bi svaki
put uradila, i obukla deblji, glomazniji džemper. U sobi je bilo mračno i
turobno, uglavnom zato što je jedini prozor bio blizu obronku zemlje koji se
skoro okomito dizao iza kuće. Verovatno je ta soba bila namenjena „deci“,
dok bi otac i majka spavali u sobi koja se nastavljala na nju, a koja je sada
bila Rozin nedovršeni dnevni boravak; i svi oni su svoje dane provodili u
jedinoj preostaloj sobi, u koju su vodila ulazna vrata, a ta soba je sada postala
Rozina kuhinja. Roza je dakle ušla u svoju kuhinju i počela da secka
namirnice za kuvanje.
Ali tog dana je to bio prvi obrok koji bi njena majka nazvala „pravim“, i
zajedno s kafom koja ga je sledila izoštrio je Rozina čula. Gospođa Dukejn ju
je ostavila sa toliko toga što je trebalo da poveže, ali činjenice, ili tačnije
tvrdnje, bile su jasne, mada neka objašnjenja i prizvuci možda i nisu.
Sve je počelo dok je gospođa Dukejn, veoma prijazno, odgovarala
nekome ko se izgleda raspitivao o tom mestu na kom Roza stanuje. „Ah“,
izletelo je jednoj od žena, „to je tamo gde se smenjuju porteri.“ Bilo to
narečje ili čudna mešavina jezika, Roza je toliko uspela da razume. „Kakvi
nosači?“ upitala je, a kroz um su joj se smenjivale slike s neke francuske
železničke stanice. Nastao je muk, a onda je rečeno nešto neodređeno, ali
svakako s najboljom namerom. „Ne“, povikala je Roza, a miris nestašluka
ispunio joj je nozdrve. „Želim da znam. Recite mi, molim vas.“ Gospođa
Dukejn je zatim rekla nešto oštrije, možda čak i manje ljubazno; i uskoro je
Roza počela da gubi kontrolu, i to na način zbog kog se sada kajala. I tako joj
je, na kraju, gospođa Dukejn ipak ispričala nešto, možda iz srdžbe, možda iz
nužde. Gospođa Dukejn joj je objasnila izvesne vidove te stvari, dok su ostali
ubacivali poneku tihu ili uzbuđenu opasku, izrečenu tim njihovim govorom.
Po čitavom ostrvu, rekla je gospođa Dukejn, za one koji su posedovali
znanje, po čitavom ostrvu nalazile su se te staze: les vrais chemins de l’eglise.
Bio je to put ka svojoj crkvi — za one koji su znali. Bilo je rečeno još
nekoliko stvari koje Roza nije razumela. Ponovo je zavladala tišina, a onda su
se dotakli i suštine svega: tim stazama se takođe ide i ka sopstvenom grobu.
Tim stazama nošena su tela; i ne samo da je jedna takva staza prolazila pored
La Vajda, tako da je teret svaki put prolazio tik do Rozinih vrata, već je njena
kuća bila jedno od tih mesta gde su se, kako je već čula, „smenjivali nosači“.
Tome je očigledno pridavan veliki značaj. I svi su isticali kako je bilo veoma
neumesno uputiti se na poslednje putovanje bilo kojim drugim putem. Reči
koje su korištene da opišu posledice takve nesmotrenosti, iako malobrojne,
bile su upečatljive, i izgovarali su ih sa oklevanjem i strahopoštovanjem, a
tišina koja ih je sledila bila je teška. Roza nije tačno znala šta su te reči
značile, ali one su te mrtve učinile nemirnim, skoro da ih je mogla videti i
dodirnuti, tu na imanju gospođe Dukejn.
„Ali“, zavapila je Roza na kraju, „ali ja nikada ništa nisam čula.“
Pomislila je kako je u tom trenutku čak zgrabila gospođu Dukejn za rukav.
„Ne“, odgovorila joj je gospođa Dukejn jednostavno ali veoma
upečatljivo. „Sve do sada nisi imala znanje.“ I posle tih reči svi su se ponovo
ućutali.
Roza nije mogla da shvati kako bi to moglo da ima ikakvog uticaja. Ili su
te čamotne povorke prolazile, u kom slučaju je sasvim sigurno morala videti
barem jednu u proteklih godinu dana; ili nisu, a ona je u stvari sve pogrešno
shvatila.
„I šta god da se desi“, nastavila je gospođa Dukejn, prilično glasno, „ako
ih i čujete, nipošto nemojte gledati.“ Svi su i dalje ćutali, niko nije čak ni
klimnuo glavom.
I to je bilo sve, te večeri nije više ništa saznala. Bilo je tu još razgovora,
ali je bio ili na njihovom teškom narečju ili jednostavno budalast. Uskoro,
Roza se iskrala i otišla.
Sada se osvrtala oko sebe, posmatrajući poludovršeno krečenje i razne
komade nameštaja koje je dopremila iz svoje sobe u Londonu. Nije bilo
jeftino, svakako, seliti te stvari, ali takođe nije bilo ni tačno kako bi prošla
jeftinije da je kupila nov nameštaj na ostrvu. Nov nameštaj bi možda bio lepši
i podesniji, ali bi na kraju iscrpeo Rozine finansijske mogućnosti. Što se
krečenja tiče, odlučila je da to obavi sama, iz istog razloga a i zato što je
mislila kako će joj to omogućiti da nešto radi pre nego što počne da traga za
nečim boljim, ali ju je iznenadio fizički napor koji je morala da uloži, tako da
je prestala, pre nekog vremena, dok ne skupi snagu. Sada veći deo vremena
nije primećivala kako joj zidovi izgledaju, iako u ovom trenutku jeste. Strogo
uzevši, a i ona je to znala, nije mogla da priušti ni gospođu Dukejn, a zaista,
Roza nije mogla baš sve da radi sama, a gospođa Dukejn joj je takođe pružala
i društvo — veselo i pouzdano društvo tokom većeg dela vremena. Osim
toga, gospođa Dukejn ju je zaista malo koštala.
To je bio stvarni razlog zašto joj je bilo moguće da je uposli, jer bi takva
jedna žena na slobodnom tržištu koštala više nego što je mogla sebi da
priušti; ali u ovome je trenutku Roza po prvi put pomislila kako je jeftinoća
gospođe Dukejn bila slična jeftinoći njene kuće: pomalo neprirodna.
Jeftinoća na koju nismo navikli uvek mora dodatno da se objašnjava u svetu
koji nas okružuje. Roza je pomislila da možda počinje da se kaje što je uopšte
dolazila ovamo, i da su sve te nove poteškoće i strahovanja bile, kao što bi to
Denis rekao, samo „projekcije“. Rozi ništa nije bilo bliže od osećaja preranog
kajanja za skoro svaki korak koji je u životu napravila; ali ovoga puta je
pomislila kako je izbegavala demona, iako je samim tim možda uspela da
izbegne i samu sebe, već skoro čitavu godinu. A sada je Roza nesumnjivo
bila prestrašena, i taj osećaj, osećaj da su njene spoljašnje uznemirenosti, kao
i mnogo puta do sada, proisticale negde iz njene unutrašnjosti, činio ju je
tmurnom i bezvoljnom.
Posmatrala je svoj odraz, iako samo na staklu prozora dnevnog boravka.
Osvetljenje je bilo savršeno za to, pa čak je i prljavština nekako pomagala da
se njen lik jasno ocrta. Svakako nije želela ništa jasnije. Oduvek je smatrala
da život pokreću suprotnosti, obično sitne, mada nekad i ne; i sada je, kao i
često ranije kada bi bila u takvom raspoloženju, bila veoma iznenađena da
izgleda tako dobro. Davno je otkrila da je, kada bi se osećala kao da ima više
samopouzdanja, njen spoljni izgled bio ponešto iznenađujući. Život je sve
ujednačavao, na gore ili na bolje; u malim stvarima kao i u velikim (iako bi
Roza izbegavala da napravi jasnu razliku između ta dva). Osećala se
zadovoljno. Stasom je i dalje bila primetno zgodna, ili barem skladna, a
debeli, glomazni džemper joj je dobro stajao. Čak joj je i lice bilo još uvek
lepo, pomislila je, ispod osedele kose. Barem je bila toliko smerna da svoju
sedu kosu šiša na kratko: ali nekada je postojao čovek koji je uvek više voleo,
i birao, kratku sedu kosu — mada je to, kako već ide, bilo onda kada njena
kosa nije bila ni seda ni kratka, već naprotiv — riđa i poprilično duga. Ipak,
duga seda kosa je uvek izgledala masno i nekako je podsećala na veštice; i
ona se istog trena ponovo setila gospođe Dukejn, mada kosa gospođe Dukejn
nije uopšte bila seda, već izrazito crna. A i koža mi je iznenađujuće očuvana
za moje godine, pomislila je Roza. (Ona je jednom davno odlučila da se
uzdržava od toga da priča sama sa sobom, koliko god bude izdržala.)
Pokušala je da se nasmeši, mada je znala kako je najbolje što bi sada mogla
da izvuče bio neki kiseli smešak, uvek je tako bilo. Ali ispostavilo se da njen
osmeh nije bio toliko kiseo, koliko stidljiv i uplašen. Smešila se poput nekog
ustreptalog adolescenta. Okrenula se na drugu stranu, utučenija nego pre.
Uzela je kaput sa klina zabijenog s unutrašnje strane vrata koja su vodila
na stazu i krenula u šetnju. Bio je to otmen kaput, čak pomalo skup. Roza je i
dalje daleko više trošila na odeću nego „na kuću“ — ili, zaista, na bilo šta što
nije bilo sasvim nužno. I uvek je birala uglađenu ženstvenu odeću,
konvencionalnu, mada jednostavniju, zato što je imala ukusa. Iako se njen
zreli život do sada mogao podeliti na dva razdoblja, od kojih nijedno ne
bismo mogli nazvati baš uglađenim, od početka do kraja je osećala kako
njena pojava mora uvek pokazivati ono što ona zapravo jeste. I sada, kada je
ušla u treće razdoblje, u ovo čistilište u La Vajdu, naslućivala je da joj je
izgled jedino i preostao. Njen spoljni izgled je nikada neće izneveriti, sve dok
bude imala barem novčić u džepu, i srećom nije imao mnogo veze s tim kako
je izgledalo njeno obnaženo telo, pod uslovom da ne dopusti da njena seda
kosa postane dugačka i masna, ili da joj šake ne postanu previše slične, na
primer, šakama gospođe Dukejn. Ako bude dovoljno rešena, moći će da
održava svoj izgled sve dok joj ne kucne poslednji čas... Uspela je da skrene
misli sa sećanja na jutrošnji razgovor.
Roza je išla krivudavom uskom stazom duž litice, visoko iznad jesenjih
talasa (sivi su poput kose, pomislila je Roza); strmo su se dizali, zatim
vrtoglavo spuštali, i staza i talasi. Roza nije hodala brzo ali joj je ritam bio
postojan: staza duž litice pružala se mnogim miljama, i bila je veoma divlja i
čudesno lepa, podsetivši Rozu na slične staze u Engleskoj, na puteve obalskih
patrola, koje su joj i dalje bile žive u sećanju. Svi ti usponi i spustovi, za koje
bi malo koji obični putnik imao snage ili volje da ih savlada, nisu mnogo
značili Rozi, ali ni lepota ni divljina je takođe nisu doticali, niti vetrom šibano
rastinje na liticama, ni razuđena, prugasta geologija, baš ništa. Sve te različite
stvari su joj tek ovlaš prolazile kroz svest. Skoro svakog dana, hodala je
polako i uporno, u svojoj najboljoj odeći; prolazila je pored drugih ljudi,
osoba koje su došle s parkinga, muškaraca s oružjem u rukama, bez ikakve
potvrde da ih je videla, bez i najmanjeg zastajanja, i sasvim sigurno bez
osmeha. „Izgleda kao neki duh“, govorile bi žene, ne shvatajući da je to lako
mogla biti istina. „Zar ti ne izgleda bledo?“, pitale su druge svoje
nezainteresovane muževe. „Izgleda kao luda žena“, ponekad bi odgovorio
neki od njih. „Možda traga za nečim“, neka devojka bi se tek ubacila, sa malo
više saosećanja. I onda bi stigao porazni odgovor: „Najverovatnije traga za
svojim zdravim razumom.“
Roza je tako pešačila miljama tom stazom na litici, skoro svakodnevno
poslednjih godinu dana, ali je sada brzo počela da se oseća umorno, pa se
spustila na jednu grubo istesanu klupu. Sedela je zureći u more možda nekih
pola sata; puštajući teške talase da joj nagrizaju čemer i razbijaju jad. A onda
se prilika u crnom pojavila na stazi iz pravca suprotnog onom kojim je došla.
Visoki, stariji čovek sporo je napredovao boreći se s vetrom. Dok se
približavao Roza je primetila da je obučen kao sveštenik, bez mantila, a široki
crni šešir bio mu je u ruci. Njegova seda kosa bila je retka i razbarušena
vetrom. Zastao je pred Rozom i ona je podigla pogled. Njena prva misao bila
je: osetljivo lice.
„Dobar dan želim“, rekao je. „Vi ste gospođa Hjuz, pretpostavljam.“
„Da“, odgovorila je Roza. „Jesam.“
 „Vi ste kupili onu kućicu na mestu na kom se smenjuju porteri? Ili barem
pretpostavljam da ste je kupili.“
„Da“, odgovorila je Roza. „Priznajem to.“
„Tražite li mir?“
„Zar svi mi ne tražimo mir?“ Te jeftine reći su joj se kao svojom voljom
pojavile na usnama.
„Da, gospođo Hjuz. Zaista, svi mi tražimo mir. Tako je.“
Roza je ćutala. Osetila je kako bi bilo koje reći takođe bile ispod njenog
nivoa; kako bi je prikazale u lošem svetlu. Prošlo je dosta vremena otkako je
poslednji put razgovarala sa bilo kojom „obrazovanom osobom“.
„Smem li možda da na trenutak sednem kraj vas?“
Roza je potvrdno klimnula glavom i, kao što se to već radi, čvršće skupila
svoj kaput oko sebe.
„I kako ste živeli pre nego što se došli ovamo? Ako želite da pričate o
tome, naravno.“
„Poslednjih osam godina bila sam sekretarica. Onda me je pozvao moj šef
i rekao mi kako neću više biti sekretarica u toj firmi, ali da mi je sredio da me
prebace u odeljenje za pakovanje i otpremu. Rekla sam ne.“
„Siguran sam da ste ispravno postupili“, rekao je. „A šta se dešavalo pre
tih poslednjih osam godina?“ Oboje su bili zagledani ispred sebe, preko
puste, nemirne pučine.
„Pre toga sam imala zanimljiviji život.“
„I da li vam je to bilo draže?“
„Ne“, rekla je Roza. „Ni jedno ni drugo mi se nije sviđalo“, a onda je,
pošto on nije ništa govorio, ponovo progovorila. „A ko ste vi?“
„Ja sam paroh zadužen za vašu parohiju. I ja sam u penziji, ali dolazim
ovamo svake jeseni kako bih dopustio ovdašnjem pastoru da se malo odmori.
On je veoma star, stariji je i od mene i, nažalost, veoma slab, kao što verujem
da znate.“
„Ne“, uzvratila je Roza, prkosno, kako je uvek reagovala kada bi se
susrela sa bilo kakvim zvaničnim zahtevom. „Ja ne idem u crkvu.“
„Da, verovatno je tako“, rekao je. „Ali vi i ne morate da idete u crkvu.“
„Pitam se kako vi to znate“, rekla je Roza, banalnije no ikad, ne
razumevši.
„Vi već živite na svetom mestu.“
„Kako rekoste?“ upitala je Roza, a srce joj se iznenada steglo.
„Ja se ne bih usudio da živim tamo.“
 „Pričajte mi“, rekla je Roza, pokušavši koliko god je mogla da zvuči
ravnodušno. „Čega tačno treba da se plašim?“
„Nije u pitanju ništa čega se treba plašiti, barem ne u uobičajenom smislu.
To je više duhovna stvar.“
„Kako? Ne razumem se previše u to.“
„Ah“, rekao je. „Gde ste stekli svoje obrazovanje?“
„U manastiru“, odgovorila je, tiše. „Ali davno sam zaboravila sve što sam
tamo naučila.“
Promrmljao je, više za sebe. „Čujem kucanje vašeg srca.“
Ali posle toga nije više ništa rekao, a Roza je sedela i čekala, skoro
mirno, šta god da je zadesi sledeće.
„Dolazim ovamo svakoga dana“, rekao je konačno. „Volim da razmišljam
o ogromnosti. U svetu postoji manjak ogromnosti. Da li i vi smatrate da je
tako?“
„Da“, odgovorila mu je Roza. „Pretpostavljam da je tako. Ali ja to i ne
očekujem nešto naročito. Ja ne očekujem ništa, inače.“
„Možda je čudno“, nastavio je on, „što se nismo do sada sreli. Verujem
da i vi šetate duž litice.“
„Da“, potvrdila je Roza. „I možda sam prošla pored vas, a da vas nisam ni
primetila. Dešava mi se to.“
„Mislim da bih ja primetio vas“, rekao je, kao da je ozbiljno o tome
razmislio.
Roza je uočila kako se na sivoj pučini pojavila crna senka.
„Ovo je“, rekla je, „trenutak u kom bi moja majka rekla ‘dani kraćaju’.“
„Da“, uzvratio je. „Uskoro ćemo morati da palimo svetlo i pre vremena za
čaj.“
Morska ptica se spustila iz sve tamnijih oblaka, krešteći je pretraživala
more.
„Niste mi odgovorili“, rekla je Roza. „Što se tiče tog smenjivanja portera.
Ljudi stalno pričaju o tome. A meni zvuči krajnje besmisleno. I, u svakom
slučaju, to se ne dešava. Ovde sam već skoro godinu dana i to se još uvek nije
desilo, koliko ja znam.“
„Možda niste znali kako da gledate, šta da osluškujete. Oni se smenjuju
veoma tiho. Niko ne progovara. Niko ne gunđa. Sigurno niste pomislili kako
oni idu vičući, poput sindikalista na mitingu?“
„Moram priznati“, rekla je Roza, okušavši sreću, „da nisam ništa čula o
tome sve do jutros, i to samo od moje spremačice, ako mogu tako da je
nazovem. Ona je rekla kako je najvažnije da ako zaista i čujem nešto, nipošto
ne idem da pogledam.“
„To je uznemirujući prizor za one koje nisu naviknuti na smrt i život
zagrobni: a takva je većina ljudi oko nas, ne moram ni da naglašavam. Ali ja
verujem kako biste vi, gospođo Hjuz, mogli ne samo da bez posledica slušate
i gledate, već i da kleknete i dodirnete.“
„Ali da li ja to zaista želim?“ upitala je Roza, sada se po prvi put potpuno
okrenuvši ka njemu.
„O da, zaista, gospođo Hjuz“, odgovorio je. „Kleknuti i dodirnuti je
odgovarajući postupak jednog hodočasnika. To mora da je jedna od stvari
koje ste privremeno zaboravili.“
„Kao kada su u pitanju sveci i relikvije, i tako to?“
Nasmešio joj se, prvi put.
„Ali šta ja time dobijam?“ Pocrvenela je. „Ne, nisam baš tako mislila.
Hoću da kažem: zašto ja? Zašto bih ja bila nešto više od bilo koga drugog?“
„Zato, gospođo Hjuz, što je vaš čitav život bio potraga za savršenstvom.
Vas je oduvek zanimalo samo savršenstvo, a pošto na ovome svetu
savršenstva nema, vi ste tužni. A tuga ume da bude sasvim posebna — pa,
moglo bi se reći, povlastica.“
„Sigurna sam da su nam redovnice govorile kako je to greh.“
„Kao i toliko drugog, to zavisi samo od toga koja je vrsta tuge u pitanju.“
„Pa, nije li tako!“ rekla je Roza naglo. „Moglo bi se reći da ste mi
promenili čitavo ovo popodne!“
„Tu gde vi sada živite“, uzvratio je, „vekovima je stajao hram, u kom je
bila slika; i pre toga, verovatno na istom mestu, neka druga slika, veoma
različita, pa ipak, u najhitnijim aspektima potpuno ista; a pre toga — ko to
zna? — možda i sama boginja, inpropria persona, ako mi dozvolite da se
tako izrazim. Nepotrebno je reći kako niko nije mogao da vidi samu boginju
u njenom gaju i nastavi da živi. To je moguće samo kada je božansko
privremeno posredovano u čoveka.“
„Čini mi se kako se, za jednog sveštenika, bavite iznenađujuće velikim
brojem bogova.“
„Postoji samo jedan.“
„Da“, rekla je. „Razumem to. Tačnije, počinjem da shvatam. Kao da mi
pomažete da razumem neke stvari koje nikada nisam razumela. A opet, niste
mi ništa rekli što bi mi bilo iole novo i nepoznato.“
„Svakodnevni život je samo pitanje obrasca kojim ga ljudi i žene
oblikuju: pitanje stila, rekli bi umetnici. A priroda tog obrasca je veoma bitna,
dok se dani nižu jedan za drugim. Pa ipak, stvarnost leži daleko iza toga,
nepromenljiva: i ona je ritual, u stvari. I o toj je stvarnosti, pretpostavio bih,
govorila ta vaša spremačica — mogli bismo reći i brbljala. Stvarnost je često
vrlo opasna, i ona vas je upozoravala da je se klonite.“
„A vi?“
„Ja vam savetujem da krenete ka njoj. Kada začujete te tihe zvukove koje
sam vam pominjao, otvorite širom vrata i vidite šta se videti može. Padnite na
kolena, ispružite ruku, kao što sam i rekao. I naravno, budite spremni na
velike promene; na nešto neopisivo, nepredvidivo.“
„Uopšte ne znam o čemu vi to pričate“, rekla je Roza polako.
„Malo njih zna. O meni se u ovoj parohiji uglavnom priča kao o
potpunom zanesenjaku. Kažu da uznemiravam ljude. Nije da ih je previše
briga za to.“ Naglo je ustao. „Ali sada im se moram vratiti. Zaista mi je drago
što sam vas upoznao gospođo Hjuz.“ Pošto mu je šešir bio u ruci i nije mogao
da ga podigne u znak pozdrava, mahnuo je njime nekako neodređeno. To joj
je dalo par trenutaka da mu detaljnije prouči lice.
„Nisam razumela skoro ništa od onoga što ste mi ispričali“, ponovila je
Roza, „Pa ipak, učinili ste da se sada osećam daleko bolje. Hvala vam.“
Pošla bi sa njim stazom duž litice, da je on to predložio, ali nije. Samo se
lagano naklonio i krupnim koracima počeo brzo da odmiče. U sumraku je,
možda nekih minut ili dva, posmatrala njegovo tamno obličje kako treperi i
poskakuje poput parčeta izgorelog papira s kojim se poigrava vetar, ali je
uskoro nestao iz vidokruga.
Krupna kap kiše pala joj je na levu nadlanicu. Podigla je pogled. Nebo je
sada bilo sasvim crno, a to crnilo nije u potpunosti poticalo od dolazeće noći.
Nije joj preostalo drugo nego da pohita kući, najbrže što je mogla. Ipak, iako
davno nije hodala brže, nije uspela da ispred sebe primeti obličje čoveka sa
kojim je do malopre pričala. Vidljivost je bila tako slaba da je neravna staza
postajala skoro opasna; i kada je Roza napokon stigla u La Vajd, njena odeća
je bila mokra, ona je bila mokra kao nikad u životu, osim možda jednom,
onoga dana u Vensenskoj šumi, od svih mesta na svetu, i to sa Denisom.
Ljudi su s prezirom gledali na Vensensku šumu, ali kada je počela kiša
ispostavilo se da je ta šuma začuđujuće divlja i bez ikakvog zaklona. Tada je
Roza shvatila da je pogrešila. Čovek s kojim je podelila to mokro iskustvo
nije bio Denis već Majki: podli, prevrtljivi, prokleti, stari dobri Majki.
U La Vajdu nije bilo struje. Osvetljenje je zavisilo isključivo od fenjera,
baš kao što je to njen novi poznanik primetio; a zalihe petroleja bile su još
jedna od zamornih neprijatnosti za koje se nadala da će ih gospođa Dukejn
rešavati lakše nego ona. Ako ništa drugo, tada više neće morati da sluša
prodavčeve snishodljive opaske o njenom zaostalom i osiromašenom načinu
života. A sada je, pre nego što je upalila lampu, svukla sa sebe svu odeću u
skoro potpunoj tami i bacila je na pod.
Denis, Majki, Oskar, Ted, Tom, Frenk, Gven i Elvington: bila su to samo
neka od imena i kako li su samo to smešna imena bila! Roza je upalila dve
lampe, a onda je u svom umu postrojila te muškarce. Sasvim je moguće da je
to prvi put uradila namerno i, možda upravo zbog toga, neka od imena nisu
imala odgovarajuća lica, a izvesna druga lica koja je videla kako izviruju
nepozvana iz mračnijih uglova — nisu imala imena. A posle toga, u
godinama dok je vodila poštovan i odgovoran poslovni život, tada skoro da i
nije bilo muškaraca; a sasvim sigurno ne nekih koji bi imali neku moć nad
njom. Uzela je novi peškir za kupanje i snažno se istrljala. Obukla je drugi
džemper i pantalone koje je retko nosila; a preko svega toga debelu zimsku
kućnu haljinu. Sva ta sveža odeća joj je prijala na koži, jedan komad za
drugim. Kućnu haljinu je još letos dala da se očisti i sada je neodređeno
mirisala na hemikalije. Postrojeni muškarci su uskoro nestali, nije morala ni
da ih raspusti. Kao da su svojevoljno odmarširali u neku životnu bitku i
nikada se nisu vratili.
Šta li se dogodilo s njima: s njima kao pojedincima? Roza je o tome
veoma retko razmišljala. U skoro svakom od tih slučajeva, njena konačna
razdiruća misao bila je da prosto pobegne, i da sa sobom odvuče svoje
skrhano srce. Želela je da izbegne svaku misao na to da taj muškarac i dalje
postoji. A onda, kada bi se pojavio sledeći, bilo je još važnije ne razmišljati
previše o prošlosti. Jedino čega se sada sećala bio je onaj Elvington, jadni,
slabunjavi američki dečko, koji je oduzeo sebi život ispivši neki otrov, mada
ne zbog nje već godinama kasnije; i kako je veliki, debeli Oskar odistinski
ubijen, na skandinavski način, u borbi, i to u borbi koja je barem delimično
imala veze sa njom. Posle toga je doživela nervni slom, vrlo ozbiljan i njena
polusestra Džudit je morala da je prebaci nazad u Englesku „pod sedativima“
(i najjeftinije moguće). Frenk je navodno poginuo u saobraćajnom udesu
negde kod Boltona, gde je, posle dužeg vremena, konačno pronašao nekakav
posao. To joj je ispričala njena cimerka, Agnes, rekavši kako može i da se
zakune u to, pa ipak, njoj se nije moglo verovati čak ni kada je verovatno
želela da govori istinu. Agnes joj je takođe rekla kako se Frenk oženio jedva
nekih nedelju dana pre nesreće... Svi ostali su sasvim moguće i dalje bili živi.
Roza se pitala koliko će njih stići do raja, koliko njihovih žena, i šta li će
onda biti sa svima njima. Nije ih više videla onako postrojene, kao što su bili
pre deset, dvadeset ili trideset minuta. Roza je često primećivala kako su se
takva unutrašnja priviđenja javljala naizgled nepozvana; uskoro bi nestajala i
nikako se nisu mogla vratiti. Raskrstila je noge i glasno rekla: „Mi ne
upravljamo ni sa čim iole bitnim što nam se dešava.“
Shvatila je da još uvek nije obrisala kosu, osim tek toliko da ne dozvoli da
joj kaplje na suvu odeću. Peškir je bio potpuno mokar i neupotrebljiv. Uzela
je suv peškir, a na gomili je ostao samo još jedan. Sedela je na tvrdoj stolici i
energično trljala glavu, osećajući se živahno i korisno. Preostalo joj je još da
vidi šta će sa dva potpuno mokra peškira i nekoliko veoma vlažnih komada
odeće. Zaista nije bilo dovoljno hladno da opravda paljenje vatre. Roza se
osećala tako jedro da joj je maltene bilo žao zbog toga. Zadovoljila se time da
okači mokre predmete na kanape koje je razvukla preko sobe. Srećom,
nekoliko kuka i eksera je bilo zaostalo na čudnovatim mestima, i ona je
vezala kanape za njih. Ipak, konačni rezultat nije delovao ubedljivo, već čak
pomalo sablasno. Nove senke su se pojavile, a neke od njih su bile vrlo
duboke, isprekidane sitnim pomeranjem i lepršanjem tkanine. Kao da su me
mokri šišmiši saterali u ćošak, pomislila je Roza, ali je, u stvari, bila daleko
uznemirenija od toga i taj osećaj je bio manje određen i jasan.
„Ovo je čas mog iskušenja“, rekla je Roza. „Kao ništa što se do sada
desilo.“ Uočila je da je zanemarila svoju čvrstu odluku da ne priča sama sa
sobom naglas pre nego što zaista ne bi mogla da se suzdrži. Možda je,
pomislila je, ali ne i izgovorila, ovo upravo trenutak u kom ne mogu da se
suzdržim. Sklopila je oči kako ne bi više gledala ogromne, zastrašujuće
šišmiše. Prekrstila je ruke preko prsa, spustivši šake na ramena. Počela je da
diše duboko i ravnomerno: i tako zvanično okončala period kratkih uzdaha i
dahtanja koji ju je obuzeo nakon jurcanja kući, kao i nagona za povraćanjem i
udaranja same sebe šakama, što je kao i svaki put sledilo. Uskoro je shvatila
da joj prekrštene ruke pritiskaju pluća, pa ih je sklonila i pustila da joj šake
nestanu u krilu, iako joj je na neki čudnovati način bilo drago što je prošla
kroz taj položaj.
Imala je časovnike a jedan od njih je otkucavao na svakih pola sata; čuo
se i cvrčak koji je, za ovo doba godine, bio aktivan začuđujuće dugo; bile su
tu i dve petrolejke, u kojima je ulje ravnomerno gorelo.
„Ovo sve više liči na bdenje“, rekla je Roza samoj sebi, kada je časovnik
iznenada otkucao deset. „Post i da ne pominjem.“
Udovi su joj bili neznatno ukočeni, ali je u stvari bila iznenađena što se
nije osećala mnogo gore. Još uvek je bila pomalo uzbuđena od onog
razgovora na litici, a njena neopravdana uznemirenost kao da je to
potvrđivala.
Pa ipak, prebacila se u udobniju stolicu. „A zašto da ne?“, neodređeno se
zapitala, ponovo naglas. Primetila je da je kiša prestala. Možda su prošli i sati
otkako je prestala.
U sobi je bilo čudnovato toplo. „Možda su priviđenja počela da se
pojavljuju.“ Roza je čitala o nekim istraživačima koji su se našli nasukani na
santama leda i sanjali o luksuznom hotelskom restoranu. Ted je ranije radio
na jednom takvom mestu kao konobar, teško joj je bilo da to zaboravi —
mada su za njega govorili da je bio poprilično dobar u tom poslu. Roza je
zbacila sa sebe kućnu haljinu.
Sat je otkucao pola jedanaest, a onda i pola dvanaest. Roza je sve to
vreme provela u nekom polusnu. Odustala je od bilo kakve pripreme za ono
što ju je očekivalo. Ležala je prazna, pomirena sa sudbinom.
Nešto posle toga, plamen obe petrolejke počeo je da se koleba i treperi.
Roza je lično napunile lampe i dobro je znala da je u njima bilo dovoljno
petroleja da traje barem dve noći, ako ne i duže. Pa ipak ustala je, veoma
ozbiljno, kako bi ih proverila. Istog trena lampe su se ugasile. Plamen je u
obe petrolejke nestao istovremeno, kao po dogovoru.
Roza je, u toj tami, osetila da joj je čelo vlažno. Nije bila sigurna da li je
to bio strah, ili možda posledica toga što je ranije pokisla, ili je prosto u sobi
bilo toplo. U svakom slučaju, bilo joj je neobjašnjivo toplo.
Tada je Roza postala svesna da se iza zavesa sa dezenom koju je navukla
preko dva prozora, pre nego što je počela da se svlači, probija neki odsjaj koji
joj je delovao kao nešto više od pukog kontrasta između potpunog mraka u
sobi i verovatno nešto svetlije noći napolju. Osim toga, taj odsjaj kao da se
pomerao. Slabašno svetlo bivalo je sve snažnije, dok se, pretpostavila je,
približavalo k njoj.
Do sada nije čula ništa osim otkucaja sata; a onda je i taj zvuk prestao.
Nije primetila poslednji otkucaj. Jednostavno je primetila da sat više ne kuca.
„O, bože“, rekla je, „sačuvaj me, molim te.“ Te reči Roza nije izabrala, ni
reči, ni glas. Ona, u stvari, pojma nije imala odakle su došle. Pala je, ali ne na
kolena, već se samo srušila na pod, zarivši lice sebi među noge i prekrivši uši
šakama. Ostala je tako neko vreme zgrčena na podu, očajna i u neudobnom
položaju. Takav beznadežni, neljudski položaj tela bio joj je poznat kada je,
prethodne godine, imala opake napade morske bolesti — i to više puta — na
Baltičkom moru.
Onda se začulo tiho, uzbuđeno kucanje, možda i ne sa ulaznih vrata. Roza
nije mogla da odredi odakle je zvuk stigao. Možda ga je proizvelo i neko
maleno stvorenje zarobljeno s njom u sobi.
Delovalo joj je gore da ne zna nego da zna. Podigla je glavu. Gledala je i
osluškivala.
I dalje se nije mnogo toga čulo, ali je svetlost postala dovoljno snažna da
svi ti oblici koji su visili s kanapa postanu vidljivi, slabo i čudnovato. A
desilo se još nešto — ta iskrivljena obličja delovala su kao da nisu više samo
unutar sobe, već da se nastavljaju i van nje, kao da je mogla donekle da gleda
kroz zidove. Prigušeno svetlo je, povrh svega, bilo bledoružičasto i
svetloplavo, na neki način koji se ne bi mogao u potpunosti pripisati čak ni
šarama na zavesama.
Sudarajući se sa mokrim stvarima koje su joj dodirivale lice i glavu, Roza
je potrčala ka ulaznim vratima. Mada su i ona delovala kao da su postala
pomalo providna, otvorila ih je bez poteškoća. Roza je sada bežala, i bežala je
u rasulu, sumanuto. Nije više bila sposobna da se miri sa sudbinom, da bude
pokorna, a kamoli da se suoči sa onim što se dešavalo sa bilo kakvom
odlučnošću. Ipak, uspela je da se nekako zaustavi na samim vratima. Zastala
je tamo na trenutak, i duboko uzdahnuvši zurila napolje.
Pomalo je očekivala da će napolju svetlo biti daleko sjajnije. Sve je
ukazivalo da bi tako trebalo biti.
Međutim, ono je bilo veoma slabašno; možda čak i upola slabije nego
unutar sobe. „Udaljeno“ bi mogla biti prava reč da se ono opiše; mada je
izvor tog svetla, ili ono što se činilo kao njegov izvor, Rozi bilo maltene pred
nosom; le vrai chemin de l’eglise nije uopšte bio širok. Svetlost je dopirala od
plamena sveća, ali se, na neki tajanstveni način, i dalje ispoljavala kroz
bledoružičaste i svetloplave nijanse, kao što je Roza već primetila.
„Neobjašnjivo“, rekla je tiho, „neobjašnjivo.“
Bilo joj je teško čak i da pretpostavi koliko je tih sveća, i svaka je gorela
majušnim, jedva primetnim plamenom, mada su same sveće bile očigledno
veće i jače od toga. Nalazile su se u rukama ljudi, a unutar nepravilnog kruga
koji su oni činili bili su drugi ljudi, bez sveća: nosači (Roza je odbacila reč
„porteri“), koji su se upravo smenjivali. U središtu svega bilo je ono što su
nosili: a i to je, izgleda, imalo neki sopstveni sjaj.
 Kada je Roza, nespretna zbog straha, nimalo nečujno otvorila vrata, ljudi
koji su stajali s te strane kruga, oni koji su nosili sveće i oni koji su nosili
breme, polako su se i pomalo svečano sklonili, tako da se ispred nje otvorio
širok put.
Ona je već postala deo svega toga, nije se imala gde sakriti. Stidljivo je i
polako izašla, koračajući kao devojčica.
Ono što je videla da leži ispred nje, iako doterana, s pokrovom,
namirisana i posuta cvećem poput neke svetice, bila je njena bliznakinja,
preslikana, njena dvojnica. I to ne nje kao devojčice ili kao babe, već, i u to
nije ni na sekund posumnjala, nje onakve kakva je bila u tom trenutku. Istog
je trena pala na kolena i snebivljivo dotakla šaku koja je počivala, a šaka joj
je trenutno odgovorila nežnim stiskom.
„Ko sam ja?“, prošaptala je Roza. „I ko si ti?“
„Ja sam tvoja duša“, odgovorio joj je slabašni glas koji nije prepoznala.
„Ali“, zavapila je Roza, „gde onda ideš?“
„U crkvu. Gde bi drugde išla jedna duša?“
„Da li ću te videti ponovo?“
„Jednoga dana.“
„A kada će to biti?“
„Ne znam.“
„A do tada?“
„Živi. Zaboravi i živi.“
„Kako da zaboravim? Kako bi iko to mogao? Kako iko može da
zaboravi?“
Onda je Roza podigla pogled i osvrnula se oko sebe, i kroz um joj je
prošla misao da su ovi ćutljivi ljudi koji su svi, reklo bi se, na neki način
dvorili njenu dušu, mogli biti isti oni muškarci kojih se ranije te večeri setila,
neki sa imenima, neki bez njih.
I bilo to tako ili ne, Rozino poslednje pitanje ostalo je bez odgovora. Novi
nosači su preuzeli svoj zadatak. (Ko bi, zapitala se Roza, u tom slučaju —
ako je taj slučaj uopšte bio zamisliv — oni mogli biti?) Nečije ruke su već
pomerile Rozu odatle i sada su nosači podizali nosiljku na ramena. Čitava se
ta slabo osvetljena gomila kretala ka vrhu brda, tamo gde je crkva sagrađena
umesto hrama, hrama koji je bio samo zamena za boginju lično, u svom gaju.
„Zbogom.“ Roza nikada neće saznati da li je zaista izgovorila tu reč.
Iznenađujuće je brzo taj neravni puteljak utonuo u tišinu, sve se umirilo, u
mračnoj noći bez zvezda. Ali Roza je kroz zavese na prozorima videla da su
lampe u njenom dnevnom boravku gorele kao i obično; a kada je, ne žureći,
otišla da pogleda i oslušne, sat je tiho otkucavao i pokazivao da je tek deset
minuta posle ponoći.
U toj situaciji nije mogla dalje da razmišlja o problemu mokre odeće. To
je moglo da sačeka jutro, kada će Roza svakako početi da se pakuje, s
namerom da se, barem kao prvi korak, vrati u London. Nije bilo moguće
znati gde će otići posle toga.
 Niemandswasser
Prvi put objavljena u zbirci
Hladna ruka u mojoj
(Cold Hand in Mine, 1975).
 Nedugo nakon tri sata izjutra, dok se po septembarskom vazduhu rasula
tanka kišica, mladi je princ Albreht fon Alendorf, kog su drugovi zbog vatre
koja je izbijala iz njega i tekla ka njima zvali Elmo, ušao, preskočivši
zaključanu kapiju, u Tiergarten iz Lihtenštajnske aleje; a zatim je stigao do
obale velikog jezera s njegove leve strane; i tamo se, u potpunoj tami, počeo
spremati da izvrši samoubistvo.
Jer već više od sat vremena on je hitao i posrtao, ne uvek najizravnijom
putanjom, pošto nije bio navikao da putuje peške, ka severu iz Šeneberga,
gde je u malenoj sobi niske tavanice u kojoj su već dugo vremena uobičavali
da se sreću, Elvira Švalbe i dalje ležala preko prostranog kreveta u svojoj
spavaćici. Ona nije bila ni srećna što se rešila Elma, ovog puta sigurno
zauvek, niti nesrećna što ga je izgubila; i sasvim sigurno ne mrtva, što je,
uzevši u obzir jasnu silinu Elmovih osećanja bilo možda iznenađujuće, ali
zato ni sasvim živa. Glavni ishod svega toga bila je skoro potpuna
umrtvljenost volje i osećaja. Bilo joj je veoma, veoma hladno, ali je još
mnoge sate provela ni najmanje se ne pomerivši. Nije se sabrala sve negde do
polovine tog popodneva. Onda je prilično vremena potrošila nameštajući
frizuru da bude još lepša, obukla je svoju taftanu haljinu na široke sive i bele
(još šire) pruge, zaključala čarobni stančić za vjeki vjekov, krenula iza ćoška
gde se nalazio konditorei, u kom je pojela više kolača nego što bi to obično
uradila, i popila više kafe, i čak je na kraju završila sve to nekakvim
umućenim vrelim jajima, pošto je shvatila da je i dalje bila strahovito gladna.
Srećna, srećna Elvira, preporođena, osnažena, to malo patnje učinilo ju je
ljupkijom no ikada, srećna što nas ostavlja dok se pred njom ponovo
slobodno pružalo sve ovo prostranstvo sveta, otvoreno za njene nove izbore!
So endet alles. Kasnije je, u jednom zgodnom trenutku, bacila ključ sobe u
Špreju.
Elmo, mladi princ, bio je verovatno samo uslovno mlad; zbog toga što je
imao četiri starija brata, a sva četvorica su oduvek izgledali suviše staro za
svoje godine. Svi su bili u vojsci i svima je karijera lepo napredovala, i to
svakako ne samo zbog njihovih dobrih veza. Kada nisu bili na paradnoj pisti
ili na terenskim vežbama, bili su na predavanjima i kursevima, ili su čak čitali
vojnu literaturu. Svi su imali supruge precizno odmerene društvene
ravnoteže, i svi su imali decu, nikada samo jedno, i uvek više dečaka. Uprkos
zahtevima službe, uvek bi se barem jedan sin našao u Alendorfu da
pripomogne svom ostarelom ocu u onome što je tokom skoro čitave godine
bila svakodnevna zabava — lov i pucanje. I tako su redom, jedan po jedan,
učili da vladaju; a naročito najstariji, naravno.
Prestolonaslednik Alendorfa je uspeo da izbegne medijatizaciju 2 tako da
je i dalje imao iznenađujuć stepen autoriteta nad svojim patrijarhatom
umerene veličine: ni premalim pa da postane predmet ismevanja, niti suviše
velikim pa da izgubi lični dodir. Opstanak takve količine ličnog autoriteta u
svetu koji se menjao nije bio nepovezan sa činjenicom da su ga skoro svi
njegovi podanici voleli; a to je bilo upravo zato što je on bio izvrstan vladar,
brižljivo za to obučavan od ranog detinjstva, i bio je potpuno objektivan u
svojim postupcima. Onih par nezadovoljnika je u svakom slučaju otišlo za
Berlin. Nije imalo smisla podsticati bilo kakvu gužvu u Alendorfu.
Prestolonaslednik je već dugo bio udovac (Elmo se jedva i sećao svoje
majke), ali se o njemu dobro brinula grofica Sofija Ana, takođe dugogodišnja
udovica, njihova dalja rođaka (a njen pokojni suprug im je takođe bio dalji
rođak), koja je i dalje bila veoma privlačna, u nekim slučajevima i onima koji
su bili mlađi od nje. Živela je u velikoj kući u rokoko stilu, odmah s druge
strane Šlosplaca. Kada se prvi put pojavila, starija braća su bila sumnjičava,
ali se Elmo, koji je tada imao deset godina i bilo mu je dosta tiranskih
matrona (i još ga nisu zvali Elmo), istog trena nepovratno zaljubio u nju, i
teško ga je bilo ukloniti iz njenog prebivališta, gde bi, između ostalog, i kad
god bi mu se pružila prilika, kradom odlazio i s divljenjem i čudom iznova i
iznova prebirao po njenim mekim haljinama i namirisanom donjem rublju u
fiokama i ormanima spavaće sobe. Sve je bilo daleko manje formalno i
uređeno nego u zamku, i ovde nikom nije ni palo na pamet da mu nešto
zabrani. Pa ipak, sam zamak Alendorf bio je jedna prelepa, romantična
građevina, čarobna poput sna; i prestolonaslednik se pobrinuo da im primetno
ostareli, sedamdesetogodišnji vladar bude gost koliko god često je to bilo
izvodljivo.
Osim Alendorfpalasta u Berlinu, vrlo blizu mesta gde je Elmo sada sedeo
u tami, porodično je vlasništvo, pomalo zbunjujuće, uključivalo i drugi, stariji
zamak Alendorf, koji se nalazio na obali Bodenskog jezera. Nijedan
vremešniji član porodice izgleda nije našao vremena da ga poseti još otkako
je sadašnji prestolonaslednik, kada je bio tek dečačić, proveo tamo nedelju
dana sa svojim ocem. Ta očigledno sveopšta porodična ravnodušnost prema
tom mestu bila je već više stvar navike, ali je, u sadašnjem vremenu postojao
i jedan osobeni razlog za to: nešto se određeno (o čemu detalji nikada nisu
obelodanjeni) desilo kada je taj maleni dečak posetio zamak, što je kao
posledicu imalo da ga nikada više tamo nisu vodili, niti je želeo da ide tamo
nakon što je postao sopstveni gospodar. Taj njegov stav je uticao i na
okruženje, na porodicu i druge, a da verovatno nikada nije izgovorio jednu
reč povodom toga. Verovatno je, u svakom slučaju, tek nekoliko njih od onih
pod tim uticajem imalo naviku da pokazuje više preduzimljivosti u takvim
pitanjima kao što je bilo obilaženje udaljenih porodičnih nepokretnosti. Neki
stariji pouzdanici su već godinama brinuli o zamku, i to je bilo dovoljno.
Elmo je sam stekao naviku da odlazi tamo, tajno, ili barem koliko god da
je uspevao to da održi u tajnosti. Ono što ga je mamilo bilo je saznanje da je
iz te oronule hrpe kamena njegova porodica, porodica na koju je mogao biti
ponosan, počela da biva uticajna i bitna. Porodični odnosi bili su suviše bliski
da bi njegova starija braća ikada pokazala prema njemu bilo kakvu vrstu
netrpeljivosti, ali su među njima nesumnjivo postojale i neke razlike, i Elmo
je shvatio kako je krajnje zgodno to što je u skoro svakom trenutku mogao da
se skloni dalje od oca i braće i od supruga i dece njegove braće, negde gde
nije bilo ni naznake izdaje ili neverstva, na mesto koje je, osim toga, bilo
mesto čudesne lepote.
Ako, kada je nebo vedro a mesec skoro pun, odveslate sami ili sa nekom
slobodnom, tiho voljenom i prelepom osobom, od Konstanca, pored
poluostrva Štad ka Merzburgu, osetićete takav mir i takvo pomirenje sa
svime kakvo ni prostraniji okeani sveta ne mogu pružiti. Neko će vreme
razmere okoline delovati sasvim pomorski, i kopno će, u tim trenucima, biti
skoro van vidokruga, čak i pod sjajnom mesečinom, ali ćete sve vreme ipak
biti svesni kako je ta glatka, svilenkasta površina vode samo jedna struja
velike Rajne, sveže oslobođena s Alpa. I naravno tu je i svež vazduh, pošto se
Bodensko jezero nalazi na četiri stotine metara iznad nemirnog mora. Svako
mreškanje je poezija, svaki povetarac nežni dodir slobode.
Naravno, Elmo je, kao i njegova braća, bio u vojsci, ali je to u njegovom
slučaju bilo više formalno, pošto je to i dalje bilo moguće, mada je postajalo
sve teže. U toku službovanja upoznao je Viktora, čija se uloga u svetu mogla
savršeno prilagoditi njegovoj (Viktorov otac je bio zapovednik straže u
jednom od kraljevstava); i u Viktoru on je prvi put pronašao prijatelja koji je
zapravo poboljšavao (umesto da pomalo kvari i umanjuje) iskustvo tih,
najčešće noćnih, plovidbi čamcem na jezeru. Viktor, čija je koža bila
maslinasta a kosa crna, ponekad se u tim prilikama oblačio kao devojka, i
Elmo kao da je na neki tajanstveni način, mada ipak samo nakratko, dobijao
sestru koja mu je toliko nedostajala.
Jedne noći, ili ranog jutra, kada su okolnosti bile upravo takve, desilo se
nešto čudno. Viktor je držao ruku u vodi, sekući površinu, dok je Elmo bio
zabavljen veslima. Teško je bilo reći gde su se tačno nalazili. To je oduvek
bila jedna od najlepših osobina Bodenskog jezera, ta prijatna nesigurnost koja
je sadržala tako malo stvarne opasnosti: jer uskoro biste videli kopno s neke
strane, ponekad i prerano. Ali te noći, ili ranog jutra, opasnost se jeste
pojavila, neočekivano, razorno i doslovno: šaka koju je opušteni Viktor
nežno vukao kroz vodu bila je, u savršenoj tišini, iznenada pregrizena na
pola. Izgubio je četvrti i peti prst u potpunosti, i čak i kada su lekari učinili
sve što su mogli, ostao je bez dela šake — a što je bilo najgore, bez desne
šake, kojom je pisao stihove i prebirao žice svoje gitare. Štaviše, čitavo to
iskustvo je na njima ostavilo i emotivnog traga: jedan od dokaza za to bio je
da su se Elmo i Viktor posvađali.
Pa ipak, Viktor, koji je napustio službu (ponudili su mu kancelarijski
posao u vojsci, ali je on to odbio — i od tada je postao sklon da odbija većinu
ponuda); Viktor je, dakle, delovao rešen da u samoći sedi, bez ikakvog posla,
dan za danom, na obali Bodenskog jezera. Ne uvek na istom mestu, i zaista,
retko biste ga mogli zateći na identičnom položaju dva dana zaredom; mada
je uvek bio u istom području, najčešće što bliže ivici jezera, često i napola
sakriven u čestaru, ili u zavetrini neke ribarske kolibice. Svi su znali da se
nastanio kod jednog starijeg para koji je živeo na uglednom imanju nekoliko
kilometara udaljenom od zamka Alendorf, kao i da je obedovao sam, pošto
nije želeo da ga iko vidi kako jede, zbog te osakaćene desne ruke, ruke kojom
se drži nož.
Elmo, koji se nije na bilo koji način osećao odgovornim za njihovu svađu,
mada je shvatao da je ona bila neizbežna, bio je zabrinut kako će Viktor
preživeti predstojeću jesen i zimu, pošto se sve to dogodilo jedne sparne
avgustovske noći, a vreme je na Bodenskom jezeru često, barem polovinu
godine, bilo veoma ružno. Jedan od lekara s kojim je Elmo pričao izrazio je
svoje stručno medicinsko mišljenje o tome kako je stvorenje koje je nanelo
Viktoru tu užasnu povredu takođe zarazilo čitavu fiziologiju žrtve nekim
bacilom, možda i nepoznatim, koji mu je donekle poremetio moć rasuđivanja.
Dokazi su govorili u prilog takvom mišljenju.
Što se samog stvorenja ticalo, mišljenja su neminovno bila podeljena.
Među onim naivnijim se govorkalo o čudovištu koje je nastanjivalo najdublje
dubine jezera još od najranijih vremena, i da ga je Karlo Veliki svojim očima
video, a Paracelzus ga je i video i pričao s njim. Šire prihvaćeni i zastupljeniji
stav bio je da je Viktora napala slatkovodna ajkula. Bila je to upravo takva
nasumična rana kakve nanose ajkule, govorili su oni koji su se susretali sa
ajkulama na Istoku i sličnim mestima.
Reakcija bi među narodom bilo više da je Viktor bio omiljeniji i
prihvatljiviji lik, ili da je živeo više u skladu sa svojim činom, a ne, poput
Elma, u tajnosti, koliko god je to uspevao. Finiji ljudi su čak osećali kako
Viktor ne bi želeo da bude u središtu ozbiljnije i dugotrajnije pažnje. No,
pored svega, mnoga su deca u četvrtima tog dela obale jezera dobijala jasan
spisak šta sve ne smeju da rade. Možda upravo zbog toga nije ostao
zabeležen niti jedan slučaj da je neko dete bilo napadnuto tako kako je Viktor
bio napadnut. Uskoro, ranije nego što se to moglo očekivati, nije ostalo
mnogo traga onome što se dogodilo Viktoru, osim samog Viktora, koji je
nastavio da poput izgnanika obilazi obale jezera, čak, kako je Elmo čuo, i
mnogih dana tokom zimskih hladnoća.
Viktorov čudni život nadahnuo je veliku pesnikinju koja je živela u
jednom od najlepše smeštenih zamkova na obali da napiše simboličku pesmu,
mada nisu svi koji su znali tu pesmu, i voleli je, bili upoznati i s tim kako je
došlo do toga da bude napisana, a neki ne bi poverovali čak ni kada bi im se
ispričalo.
Elmo više nije mogao da se oseća na isti način kao ranije kada je zamak
Alendorf bio u pitanju, i skoro se sa olakšanjem vratio u Berlin, u okrilje
svoje jedinice. Ali onda je upoznao Elviru na jednom mestu gde su se mladi
oficiri družili sa preduzimljivim glumicama, pevačicama i (naročito)
plesačicama, nakon što bi se zavesa spustila.
Elvira je bila plesačica, mada je plesala sve rede kada ju je Elmo uzeo u
zaštitu. Pod Elvirinim činima, Elmo je skoro i zaboravio Viktora i još na
desetine drugih. Snažno ju je zavoleo, i ta je ljubav samo bivala sve jača kako
su godine prolazile. Nikada nije posumnjao da je ona delila ta osećanja, niti je
sumnjao da će to trajati zauvek, mada po prirodi stvari nikada ne bi mogao da
je uzme za ženu. Bio je okružen takvim vezama, čak i među starijima; i u
nekim su slučajevima veze tog tipa uspevale da prežive, iako su osobe koje
ništa o tome nisu znale tvrdile, na jedan uopšteni način, kako je trajanje samo
po sebi uvek nemoguće. Što se praktičnih stvari ticalo, Elmo je, kao neko
kome je jedino ideal bio zaista stvaran, iskreno verovao da će biti dovoljno to
što je imao novca, a Elvira ga nije imalo mnogo, skoro nimalo, a još i manje
u budućim izgledima. Povrh svega, Elvira nije plesala u nekom pariskom
noćnom klubu već u jednoj manjoj operskoj kući. Postojala je neka
nadahnjujuća sila u Elmu koje su osetljiviji brzo postajali svesni, a koja mu je
i donela njegov spottname, to jest nadimak. Čak i u najopasnijem uglu bojnog
polja on bi razumljivo mogao da postigne više od bilo kog svog snažnijeg i
bolje obučenog rođaka, a da pritom žrtvuje i manje života.
Ipak, kada se nalazio u opasnom uglu pored velikog jezera u Tiergartenu,
sve odluke su mu doslovno otete iz ruku, mada ne odmah. Elmo, koji je
verovao da je do sada upoznao samoga sebe do najsitnijih detalja, nikada nije
posumnjao u svoju sposobnost da uništi samog sebe u trenu, u užasnim
okolnostima koje su ga odjednom snašle, tako konačno i tako neočekivano; a
nije mu manjkalo ni načina za to.
Nikada, ni za trenutak, ni danju ni noću nije mu manjkalo načina, još
otkako mu je njegova dalja rođaka Sofija Ana za četrnaesti rođendan
poklonila svoj lični, mali, delikatno ukrašeni pištolj i naložila mu da ga
ubuduće uvek ima pri sebi. Za tu porodičnu proslavu čija je on bio okosnica,
ona je obukla haljinu boje jorgovana sa bledim i krupnim belim ružama.
„Žena bi uvek trebalo da ima novca“, rekla mu je u svom budoaru pre nego
što su legli.
„Muškarac bi uvek trebalo da ima — ovo.“ Možda su upravo okolnosti
pod kojima je dobio taj lepi pištolj bile razlog što Elmo do sada nije nikada
ispalio metak iz njega, mada se uvek starao da ga neko od njegovih ljudi
redovno održava i podmazuje; ipak on je imao dovoljno iskustva na strelištu
sa oružjem iz uopšteno iste grupe. Elmo je znao da puca precizno i brzo i
smrtonosno.
Ali je ipak otkrio da je veoma teško ubiti se u skoro potpunom mraku.
Bio je zapanjen time što su svetlosti velegrada, iako čuvene, u tako maloj
meri stizale do srca Tiergartena. Šuma mora da je bila gušća nego što je ikad
pretpostavio, a jezero zaista podrazumeva ili mesec ili oluju. Verovatno je
istina bila da je Elmo podlegao istoj onoj umrtvljenosti volje i osećaja koja je
ranije lišila Elviru čak i želje da se utopli, i koja, sa tobožnjim milosrđem,
uvek nadgleda kraj velikih ljubavi pre nego što nastupe meseci i godine
osećaja gubitka i žrtve. Ponekad ta skoro potpuna obamrlost traje i do 48
časova. Ali za Elma je izgleda tama predstavljala problem. Bilo je to kao da
pokušava odlučno da dela u čistilištu.
Elmo je tada počeo da drhti. Delimično, shvatio je, zbog toga što je bilo
praskozorje, gluvo doba u kom toliko njih umire da čak i oni koji nisu
osetljivi, ako se nađu na otvorenom, u centru nekog velikog grada, postaju
svesni njihovog odlaska.
Na vodu se spustila neka čudna svetlost, bleda ali postojana, prihvatljiva
možda kao poslednji tračak zalazećeg sunca, ali beskrajno zbunjujuća kao
prvo svetlo novog dana. Svako ko je imao srca morao bi da zadrhti kada bi je
video i svaka misao bi mu utihnula u umu.
Ali na jezeru se pojavila neka silueta, na površini ili iznad nje: a ako je i
bila u vodi, nije bila od nje. Bila je to neka predivna žena; bila je to žena
lepša nego što bi ijedan muškarac mogao da zamisli da je uopšte moguće.
Bila je bela, i gola, i imala je krupne oči, poput očiju Blažene Device, i široka
crvena usta, usta koja su se smešila.
Elmo je odmah znao da je zaspao od hladnoće i jada, i da je ovo bio san,
smišljen tako da ga još više muči. Pošto je jedino što je taj prizor izazvao bilo
da su mu se sećanja i misli o Elviri ponovo vratile u punoj, surovoj snazi; da
razbuktaju do neizdržljivosti osećanja tek nedavno zatomljena u privremeni
mir. „Prokleta bila, prokleta bila“, stenjao je Elmo, i dok je kleo, prvi je put
ispalio metak iz malog pištolja koji mu je bio u ruci. Na nesreću, bio to san ili
ne, njegova je šaka i dalje tako drhtala kao da je bio potpuno budan u to doba,
čitava ruka mu se tresla. Priviđenje je izbledelo ili je nestalo, i bilo je teško
odrediti gde je metak završio. U Tiergartenu su se i dalje povremeno
održavali dvoboji i ponekad biste u stablima mogli pronaći malene rupe. Što
se čudnog prizora ticalo, verovatno se zadržao nad vodom manje od jedne
sekunde, kao da je to zaista bilo priviđenje Bogorodice. A pištolj je bio
ženski i imao je samo jedan metak.
Elmo se setio jedne jednostavne istine koju je, kako to već biva,
izgovorila upravnica baleta u Elvirinoj operskoj kući, koja se brinula da
devojke budu obučene i opremljene kako treba, da ne kasne, da budu vredne,
mada se prirodno ona sama nije bavila delima u kojima su one plesale: „Mi
ne možemo umreti samo zato što to poželimo“, rekla je jednom ta žena u
Elmovom prisustvu. Pri bledom i užasavajućem svetlu novog dana ogromna
su stabla oko njega posmatrala svaki njegov pokret, gutala svaki njegov dah.
Nijedan drugi način umiranja nije bio moguć za jednog vojnika i princa. Uz
još jednu kletvu Elmo je bacio pištolj u jezero.
Čak je i što se toga tiče ono što se dogodilo delovalo bitno, na neki
čudnovati način. Tog istog dana jedan od čuvara parka je primetio odsjaj
pištolja u vodi. Izvukao ga je uz pomoć dugačkih rakiji koje su im služile
upravo za takve slučajeve, a pošto je pištolj na dršci imao ugravirano ime
grofice Sofije Ane, upravnik, čiji su podređeni potrošili prilično vremena
pažljivo ga pakujući za slanje, sa svim uvažavanjem joj ga je vratio. Grofica
ga je ovoga puta zadržala kod sebe. Elmu je samo poslala jedno kratko
pismo. Elmo je, u stvari, izgubio svoju priliku kod grofice, koja ga je sada
posmatrala s ravnodušnošću. Ali svoje malo pismo poslala je na adresu
njegove porodične rezidencije u glavnom gradu (uživala je puno Elmovo
poverenje i znala sve o Elviri); usled čega ga Elmo nikada nije primio, pošto
je napustio Berlin večernjim vozom na dan svog uništenja u Tiergartenu.
Elmo je shvatio da je u svakom slučaju mrtav. Elvira ga je ubila, život ga je
ubio, godine koje prolaze su ga ubile: nešto od toga. Nije mu bilo potrebno
oružje, nije morao ništa da uradi. Kada je srce mrtvo, sve umire, mada je
ponekad žrtvi potrebno dosta vremena da to shvati. Elmo je to shvatio onoga
trena kada je bacio pištolj, i to što ga je grofica svojim postupkom lišila prava
na ponovni pokušaj bilo je suvišno.
Elmo je otišao na Bodensko jezero, jer mu je izgledalo kao da nema
drugog mesta gde bi lakše mogao biti sam, gde bi se zaista smirio u samoći.
Pre nego što se zaputio u Berlin poslao je telegram dvorskom upravitelju (u
stvari to je bio samo jedan stariji seljak, koji se u najboljem slučaju mogao
nazvati pazikućom) naloživši mu da uredi da ga u Štutgartu čeka spremna
kočija. Stigao je u taj drugi zamak Alendorf u deset sati sledećeg jutra, veoma
gladan. Kao i spavanje, kao i apetit, patnja ponekad obogaćuje, ponekad
uništava. Prošlo je osam godina otkako je poslednji put bio ovde.
Godinu dana je njegovo kretanje bilo svojevoljno ograničeno na oronule
građevine i zapušteni park koji se neodređeno pružao iza njih. Niti jednom se
nije spustio do jezera da ga neko ne bi video. Park je barem bio oivičen
zidom i prestolonasledniku bi predstavljao ozbiljan problem kada bi se
dopustilo da se taj zid na bilo kom mestu uruši. Elmo ni u jednoj od prostorija
nije dozvoljavao čak ni paljenje svece pre nego što bi se prozorski kapci
čvrsto zatvorili i navukle duge, prašnjave zavese. Naložio je da se njegov
dolazak ne pominje nikome, a da se sva pisma (ako neko i dođe) neotvorena
bace.
Čitao je knjige Tome Kempijskog i Jakoba Bemea koje je pronašao u
dvorskoj biblioteci, knjige čije su stranice bile flekave i iskrzane, a kožni
uvezi su im se odvajali otkrivajući blede tragove crvljivosti. S vremena na
vreme je zapisivao svoje misli na čiste stranice jedne stare knjige većeg
formata. Bila je to knjiga o magiji. Tekst i dijagrami bili su odštampani samo
u prvoj polovini. Ostatak je ostavljen prazan kako bi onaj ko ju je kupio ili
nasledio mogao da doda sopstvena zapažanja, ali do sada u tom primerku
niko to nije učinio. Elmo je spoznao, kao i mnogi drugi, kako je smrt srca
zatrovala njegovo pero koje je ispisivalo čudnu mešavinu užasa i
sumanutosti, ne nužno manje istinitu zbog svoje očigledne razuzdanosti, ali
većini mudrijih ipak nepristupačnu. I tako je još jedna jesen stigla posle još
jednog leta, a zatim se još jedna hladna, vlažna zima počela bližiti.
Elmo je otkrio kako ga čak ni blizina proleća, najgore četvrtine godine za
osetljive, razdoblje sa najviše samoubistava, doba najveće tuge, nije više
uznemiravala, ili barem nije toga bio svestan. Pre nego što je otišao, onima u
Berlinu je rekao da niko ne sme da mu se obraća: a takve naredbe nisu bile
retke kod onih koji su imali moć da ih daju. Jesen je nudila slab predah.
Ne može se reći da se Elmo uzdržavao od posmatranja jezera sa raznih
prozora na višim spratovima. Bilo je savršeno bezbedno, posebno ako bi se
postarao da stane malo dublje povučen u prostoriji, a to je često, povrh svega,
bila neka prazna soba, kada su nameštaj ili slike ili trofeji na zidovima bili u
pitanju. Prozorska stakla bila su stara i nesavršena, što nije samo dodatno
sprečavalo ljubopitljive poglede spolja, već je čak dodavalo čudesnosti
prizora koje je posmatrao preko vode. Štaviše, ti prozori na spratu bili su
veoma nevešto i veoma retko prani. Ponekad bi Elmo stajao tako zagledan
satima i satima, zadubljen, ali bi ga na kraju zamor i grčevi iznenada
savladali, pošto je naravno bilo nedopustivo da se nasloni na prozorski okvir,
kao što to najčešće rade oni koji posmatraju život van svog prebivališta.
„Jirgene!“ Elmo je otišao do vrata prostrane, prazne sobe i povikao. Iako
je ranije izbacio sve kalendare, pretpostavio je da je bio kraj septembra ili
početak oktobra; period dvanaestomesečja kada hladnoća postaje primetna.
Bilo je oko jedanaest sati izjutra.
Jirgen, jedan od seljaka koji su tu obitavali, stigao je s mukom se
uspentravši uz nekoliko stepeništa, veličanstvenih ali ogoljenih. Elmo je
koristio tog čoveka za svoje najličnije potrebe, u nedostatku ličnog sluge koji
mu je igrao ulogu posrednika ili Merkura sa Elvirom, a koga je, dakle,
ostavio u Berlinu da ponovo pronađe samog sebe. Jirgen je bio u kasnim
srednjim godinama (možda i stariji), ali je delovao oštroumnije od ostalih.
„Jirgene. Vidiš li onaj čamac?“
Jirgen je prilično opušteno pogledao kroz izbledeli prozor. „Ne, vaše
visočanstvo. Ne vidim nikakav čamac.“
„Pogledaj ponovo, čoveče. Pogledaj bolje. Pogledaj.“
 „Pa, možda, vaše visočanstvo.“
„Nešto mi tu deluje poznato. Nešto što sam već viđao.“
Jirgen je zurio u svog gospodara, ali samo krajičkom oka. Nije bio
siguran da zapravo išta vidi. Ipak, tvrdnja njegovog gospodara je bila sasvim
dosledna.
„Pada li ti šta na pamet, Jirgene?“
„Ne, vaše visočanstvo.“
„Moram da znam. Ako je potrebno, voleo bih da mi se taj čamac doveze.“
„To neće biti moguće, vaše visočanstvo.“
„Zašto ne? Tu su Delfin i Haifisch, a imamo i ljude koji bi veslali. A ako
vetar bude povoljan možemo i jedra razviti.“
„Nije to, vaše visočanstvo.“
„Šta je onda u pitanju?“
„Ako je taj čamac o kom visočanstvo govori tamo gde mislim da ga
vidim — mada nisam sasvim siguran, vaše visočanstvo — onda on nije u
teritorijalnim vodama.“
„Možda nije u našim teritorijalnim vodama, ali ne verujem da ćemo baš
izazvati rat.“
Elmo se ipak zamislio na trenutak. Bodensko jezero se graničilo sa
nekoliko različitih državnih teritorija, sa različitim zakonima i propisima. Šta
je bilo uopšte bitno u vezi s tim čamcem? Šta je uopšte bilo bitno u vezi sa
bilo čim? Koja je druga misao bila bitna osim one da ništa nije bitno?
U njemu je taman sazrela namera da odbaci tu besmislenu pomisao, kao
što je odbacio mnoge, kada je Jirgen ponovo progovorio. „Vaše visočanstvo,
ako je čamac o kom vaše visočanstvo govori tamo gde mi se čini da jeste,
onda je, vaše visočanstvo, taj čamac na Ničijoj vodi.“
„Šta je to, Jirgene?“
„Ničija voda, vaše visočanstvo“, ponovio je Jirgen.
„Ne razumem o čemu pričaš, Jirgene.“
Jirgen je delovao zaprepašteno, toliko da je izgleda izgubio moć govora.
„Živiš ovde čitav svoj život“, rekao je Elmo, „i tvoj je otac pre tebe ovde
živeo, i tako dalje. Ja nisam. U svakom slučaju, nisam ovamo došao zbog
lekcija iz istorije i geografije. Objasni mi.“
„Pa, vaše visočanstvo, svi znaju — oprostite, vaše visočanstvo — da
postoji jedan deo jezera koji ne pripada nikome, nijednom kralju ni
gospodaru, čak ni Švajcarskoj, a kako ja vidim, ako uopšte vidim, taj čamac
je upravo na tom delu jezera.“
 „Ne verujem da postoji takvo mesto, Jirgene. Razumem da ti tako misliš,
ali to je nemoguće.“
„Kako god kažete, vaše visočanstvo“, odgovorio je Jirgen.
Elmo je ponovo pogledao napolje. „Zar tebi nije nešto poznato u vezi s
tim čamcem?“ Bilo je tačno da je Elmo, kao i mnogi u njegovoj porodici,
imao izrazito dobar vid, ali sada je zurio kao da je bio potpuno smeten. Čak je
i prišao skroz do stakla, mada srećom izgleda da nije bilo nikoga ko bi ga
primetio, pošto ga je mogao videti samo neko s jezera; a na jezeru je, tog
hladnog jutra, bio samo taj jedan već pomenuti čamac, veoma daleko, ako je
uopšte i bio tamo. Često bi se tamo zatekao neki usamljeni ribar, ili neki
trgovac, ali u tom trenutku nije bilo nikoga na vidiku.
„A šta vam deluje poznato kod njega, ako se smem usuditi da pitam vaše
visočanstvo?“
„Voleo bih da znam“, uzvratio mu je Elmo lagano. „Ali jednostavno ne
znam. A opet, znam da jeste tako.“
„Da, vaše visočanstvo“, odgovorio je Jirgen.
Reći njegovog gospodara su i dalje bile dosledne. Dole su većinom došli
do zaključka kako je njihov gospodar jednostavno izgubio razum, jadni
gospodin. Bilo je to prilično često među velikim porodicama; a i drugde, kad
smo već kod toga. On je uvek primećivao stvari i prisećao se stvari i zurio u
stvari.
„Kako si tako siguran gde je taj komad vode?“ upitao je Elmo, ne
pogledavši ga, i dalje zureći kroz prozor. „Kako znaš?“
„Svi mi to znamo, vaše visočanstvo. Znamo to čitavog svog života. Ili
barem skoro, vaše visočanstvo. Tako da se nikad ne nađemo tamo slučajno i
greškom.“
„Da li bi bilo tako važno ako biste se našli tamo?“
„O da, vaše visočanstvo. Kao što sam već rekao vašem visočanstvu, to je
komad vode koji ne pripada nikome. A to nije prirodno, zar ne, vaše
visočanstvo?“
„Da se ovo desilo pre godinu dana“, odgovorio mu je Elmo, „prvo bih
detaljno proučio čitavu tu priču, a onda bih, ako se pokaže da ima ikakve
istine u tome, lično tamo otplovio.“
Jirgen je očigledno poželeo da mu se usprotivi, i određeno je vreme,
kratko ali primetno, prošlo pre nego što je odgovorio: „Kako vaše
visočanstvo kaže.“
„Alija ne verujem u to, niti u jednu jedinu reč“, dodao je Elmo
mrzovoljno. Bilo mu je teško da razluči do koje je mere i dalje zurio ka jezeru
a do koje u crnilo unutar samoga sebe.
Jirgen se nešto svečanije naklonio i bučno se spustio na prizemlje.
Ako izgubljeno ljubljeno biće ostane u životu, to donosi neuporedivo više
patnje nego njegova ili njena smrt, i kod ožalošćenog zbog toga češće gorka
tuga biva ispresecana povremenim epizodama histeričnog ushićenja, poput
umirućeg čoveka koji, prekriven polarnim ili himalajskim snegovima, ima
četvrt sata skoro smirenog ubeđenja da će, naravno, uspeti da se izvuče, pa
čak počinje verovati da zna i kako.
Upravo se to dogodilo Elmu tog popodneva. Bivao je sve uzbuđeniji
onim što je Jirgen ispričao, koliko god besmisleno bilo. Izgledalo mu je kao
da je sloboda tog trena ozarila čitav svet, kao u slučaju onog polarnog ili
himalajskog izgnanika. U sebi je znao da bi svaki pokret koji napravi, koliko
god sitan ili čisto simboličan, trenutno zamračio a ubrzo i sasvim ugasio to
svetlo: jednostavno je morao da zgrabi i ne pušta to uzbuđenje što je duže
mogao, zbog sebe samog. Zaista, prolazio je kroz slične periode protekle
godine, kroz jedan ili dva takva, i dobro je znao koliko su oni kratkotrajni. Pa
ipak, da je biblioteka u dvorcu posedovala nekakav moderniji priručnik, on bi
ga možda i upotrebio. Ali u njoj nije bilo ničeg sličnog, ničeg novijeg od dela
koja su ostavili (ili „poklonili“) francuski oficiri za vreme Napoleonove
okupacije.
Kada je neko mrtav onako kako je Elmo bio mrtav, zamisli prestaju da
bivaju velike ili male, istinite ili lažne, značajne ili trivijalne: jedina razlika
koja je preostala bila je ona između razdražujućih i smirujućih. Još dugo
nakon što je njegovo lažno ushićenje zamrlo (takva stanja retko traju duže od
jednog sata), Jirgenova maštarija mu se i dalje vrzmala po umu poput nekog
sredstva za smirenje.
Nedugo posle tri sata tog popodneva, dohvatio je zvono i pretresao ga.
Sistem zvona ugrađen u zamku sada je bio uglavnom neispravan i Elmo je
otkrio kako je bilo delotvornije da koristi ručno zvono, mada je to moralo biti
veliko, teško i glasno zvono, pravo zvono gradskog telala, inače ga ne bi čuli
kroz debele zidove ili dole niz hodnike.
„Jirgene. Želeo bih da se vidim sa her Špaltom. Posle večere, naravno.“
„Ali, vaše visočanstvo...“ Posle svega, Jirgenov gospodar ne samo da u
proteklih dvanaest meseci nije video nikoga iz spoljašnjeg sveta, već im je i
izdao jasna uputstva, uz ozbiljne kazne ako ih prekrše, da nikome ne smeju ni
da kažu da se on tu nalazi.
 „Posle večere, Jirgene, želeo bih da se vidim sa her Špaltom.“
„Videću šta mogu da uradim, vaše visočanstvo. Učiniću sve u mojoj
moći.“
„Niko ne bi mogao to obaviti bolje od tebe“, uzvratio mu je Elmo uz
avetinjski smešak.
Her Špalt je bio učitelj. Ranijih dana Elmo ga je češće zvao u posetu, da
podele večernji napitak koji je on, Elmo, spravljao po tradicionalnoj vojnoj
recepturi. Zaista, Elmo je verovao da je mnogo toga naučio od Špalta, za kog
je smatrao da je osetno više od običnog seoskog vaspitača. Pretpostavljao je
da je Špalt, u nekom trenutku svoje karijere ili svog života, dospeo u neku
nevolju, zbog čega je pao ispod zasluženog položaja u školstvu.
Kao što je već rečeno, oni koji su pogođeni čemerom ponekad gladuju, a
ponekad se prejedaju. Elmo je te večeri slabo jeo. Neki novi nagon mu je
kolao krvotokom, mada nije mogao da zaključi da li mu je to pomagalo ili
škodilo, naročito pošto je razlika između ta dva bila tako neznatna.
Prošlo je osam sati kada je Špalt pristigao. Šetnja od sela do zamka nije
bila zanemarljiva, naročito po mraku. Špalt je sada bio krupan čovek,
sivkaste kože i ćelav, a odavao je izvestan utisak zapuštenosti. Na levoj
nogavici njegovih pantalona bila je primetna trouglasta poderotina. On je
jasno bio ono što se opisivalo kao „okoreli neženja“.
„Špalte, uzmi rakije.“ Elmo im je sipao dve zamašnije čaše. „Večeri su
sada hladne. Stalno je hladno.“
Špalt se mlitavo naklonio.
Elmo je rekao: „Ne želim da ulazim u detalje. Postoje razlozi za sve što
radim i za sve što ne radim.“
Špalt se ponovo naklonio, pijuckajući rakiju. „Poverljive stvari vašeg
visočanstva su samo njegove.“
„Reci mi — kako je baron Viktor fon Revenštajn?“
„Kao i pre, vaše visočanstvo. Koliko ja znam, nije bilo nikakvih
promena.“
„Kako to tebi izgleda, Špalte?“
„Baron je preživeo užasno iskustvo, vaše visočanstvo. Užasno.“ Promena
izraza na Špaltovom licu nije bilo nešto što se često moglo videti. Možda je
to bio preduslov za njegovu profesiju. Mladi moraju da očvrsnu, naročito
mladići i dečaci.
„Ako se dobro sećam, ti si bio među onima koji su mislili da je u pitanju
bila ajkula?“
 „Nešto poput toga, da, vaše visočanstvo. A šta bi drugo moglo biti?“
„Slatkovodna ajkula?“
Špalt je ćutao.
„Postoji li tako nešto? Ti si veoma načitan čovek, Špalte. Uvideo sam da
ti znaš skoro sve. Ima li slatkovodnih ajkula? Postoje li?“
„Ihtiolozi nemaju saznanja o njima, vaše visočanstvo. To jeste tačno. Ali
u tom jezeru mora biti nečega sličnog. Ako to nisu baš ajkule, onda nešto što
se ne razlikuje mnogo od njih. Kakvo je drugačije objašnjenje moguće?“
Elmo im je izdašno dopunio čaše.
„Jirgen, moj čovek ovde, grub, vrlo grub, rekao bih ne i lažov, barem ne
svesno, ispričao mi je jednu čudesnu priču o tome kako postoji jedan deo
jezera koji ne pripada nikome. Nijednoj državi, nijednome vladaru, nikome,
koliko shvatam. Da li si ikada čuo za to?“
„O da, vaše visočanstvo“, uzvratio je Špalt. „To je u potpunosti tačno.“
„Zaista? Iznenađuješ me. Kako to može biti moguće?“
„Međunarodni zakon koji se bavi vlasništvom nad pučinom između
različitih država nije oduvek postojao, a i sada taj zakon nije nipošto savršen.
Često je i izravno protivrečan u različitim delovima sveta. U našem slučaju se
nikada nije smatralo da je on primenljiv. Vlasništvo nad površinom jezera se
određuje ugovorom ili čak običajima. Jedna od posledica toga, nesumnjivo
nenamerna, jeste da jedan deo površine jezera ne pripada nikome. To je vrlo
prosto.“
„A šta je sa onim što se nalazi ispod površine?“
„Isto je, vaše visočanstvo, rekao bih. Potpuno je isto.“
„Jezero je veoma duboko, barem sam tako oduvek mislio?“
„Na nekim delovima, da, vaše visočanstvo. Vrlo je duboko na nekim
delovima. Nikada nije sprovedeno kompletno hidrografsko istraživanje.“
„Zaista! Zar ne smatraš da bi to trebalo uraditi?“
„Teško je videti koja bi bila praktična svrha tako nečega.“
„Sticanje novih znanja je jamačno samo po sebi dovoljan cilj, zar ne?“
„Tako kažu, vaše visočanstvo.“
„Ali ti se sigurno moraš slagati s tim? Ti si naš lokalni učenjak.“
Umesto odgovora, Špalt je rekao: „Vaše visočanstvo dakle nije bilo
svesno da se baronova užasna povreda desila na tom delu jezera?“
„Naravno da nisam. Mada sam možda već ranije ovog popodneva počeo
da sumnjam u to. Možda si upravo zbog toga sada ovde. Ali kako ti to znaš, u
svakom slučaju? Ti nisi bio tamo.“
 „Ja nisam bio tamo. I zaista, ja to nisam znao, ne na uobičajeni način.
Niko to ne zna na taj način, osim možda vašeg visočanstva, koje jeste bilo
tamo. Pa opet, siguran sam u to.“
„Zašto si tako siguran?“
„Zato što je to deo jezera na kom se dešavaju sve čudne stvari.“
„Šta se još tamo desilo?“
„Ribari su tamo viđali brodove s blagom. Mornari u službi su jednom
vodili veliku bitku tamo — bilo je smrti, bilo je žrtava. Ljudi kojima je život
bio na izmaku prelazili su jezero mirnim noćima i tamo umirali, ili su barem
tamo nestajali.“
„Još nešto, Špalte?“
„Da, vaše visočanstvo. Jedan dečak, koji mi je bio prirastao srcu, vrlo
pametan i već vrlo učen, video je tamo nekakvu avet, i eno ga sada vrišti u
margrejvskoj ludnici.“
„Šta kažete, koliko se često dakle dešavaju takve stvari?“
„Retko, vaše visočanstvo. Barem bih ja tako rekao. Ali kada se nešto desi
to je uvek u tom području. Koliko god se retko dešavalo. Ponekad bih
pomislio da postoje neki nama nepoznati razlozi zašto je taj deo jezera ostao
ničiji posed.“
„Da“, rekao je Elmo. „Nisam siguran da prihvatam baš svaku tvoju reč.“
„Veruje se kako mi seljaci znamo neke istine“, rekao je Špalt tiho i
snažno trgnuo svoju visoku čašu s pićem, koju je, zaista, i iskapio.
„Ja tebe ne vidim kao seljaka, Špalte, mada, svakako, i oni su većinom
sjajni momci.“
„Pa ipak, vaše visočanstvo, ja jesam seljak.“
„Neka ti bude“, rekao je Elmo, „ali ti si i jedan veoma dubok čovek. To
sam oduvek znao.“
„Teško da postoji i jedan čovek na ovim obalama koji nema barem neku
priču da ispriča o Ničijoj vodi, vaše visočanstvo, a često i više takvih priča.“
„Kako to da onda nisam nikada ranije čuo za ovo?“
„To je unheimlich, vaše visočanstvo. Ljudi ne govore o tome. To je poput
tajni srca, istinskih tajni koje samo jedan čovek zna.“
„Veličanstveno poređenje, Špalte.“
„Mi smo najčešće dvoje ljudi, vaše visočanstvo. Nešto nedostaje u
čoveku koji je samo jedan čovek, i na taj način, barem on veruje u to, na miru
sa svetom i sa samim sobom.“
„Nedostaje li, Špalte?“
 „A ta dva čoveka u nama retko komuniciraju. Čak i kada su oba zajedno
prisutna u svesti, retko se obraćaju jedan drugome. Niti se mogu suprotstaviti
jedan drugome bez nelagode.“
„I jedno od to dvoje ponekad umire pre drugoga“, primetio je Elmo.
„Život se čak jasno trudi da se upravo to i dogodi, vaše visočanstvo.
Život, onakav kakvog ga poznajemo, teško da bi se mogao nastaviti da
muškarci vrlo brzo ne ubiju sanjara u sebi. Valja razmišljati o deci; o
majkama koje ih hrane i tako omogućavaju našoj vrsti da preživi; o
ekonomiji; o uređenom društvenom životu. O takvim činiocima kojih je vaše
visočanstvo uvek naročito svesno, s obzirom na položaj vašeg visočanstva i
odgovornosti koje iz toga proizlaze.“
„Da“, uzvratio je Elmo. „Kao što kažeš, to je moja dužnost, koju naravno,
svi mi obavljamo najbolje što umemo.“ Prišao mu je s flašom u ruci. „Napuni
se, Špalte. Dozvoli mi da raspirim tu umiruću vatru.“ Ali Elmova je ruka
zadrhtala dok je sipao, tako da je prosuo nešto pića na sto, koji je i pre toga
prosto vapio za lakiranjem, pa čak malo i na učiteljeve iznošene pantalone,
mada se Špalt nije ni mrdnuo.
„Čovekovi snovi, njegova unutrašnja istina, takođe su unheimlich, vaše
visočanstvo. Ako bilo koji čovek dobro osmotri svoju unutrašnju istinu sa
oba oka širom otvorena, i sa unutrašnjim okom isto tako širom otvorenim,
savladaće ga užas onoga što tamo otkrije. To je, kako sam oduvek
pretpostavljao, razlog zašto se čuju priče o tom delu našeg jezera. Tamo
napolju, na vodi, u tami, gde ih niko ne vidi, ljudi se suočavaju sa svojom
unutrašnjom slikom. Ili barem tako misle. Nije razumno očekivati da će se
mnogi vratiti neozleđeni.“
„To su muškarci, Špalte. A šta je sa ženama?“
„Unutrašnji život jedne žene nije tako jasno odeljen. Kod žena se
unutrašnji život spaja sa celinom njihovih bića. Zato žene muškarcima
izgledaju ili varljive i neuhvatljive, ili smerne i nezanimljive. Žene nemaju
skoro nikakvih problema u poređenju s problemom koji je — prosto biti
muškarac. Njima nije potrebno naše jezero.“
„Da li si se ikad ženio, Špalte? Rekao bih da nisi.“
„Naravno, bio sam oženjen, vaše visočanstvo. Kao što sam već podsetio
vaše visočanstvo, ja sam ipak samo seljak.“
„I šta se desilo?“
„Umrla je pri porođaju. Naše prvorođenče.“
„Žao mi je , Špalte.“
 „Nema sumnje da nas je to oboje poštedelo mnogih jada. To ne smemo
nikad zaboraviti.“
„Da li je i dete umrlo?“
„Ne, vaše visočanstvo. Nije. Njen otac nije imao nameru da se ponovo
ženi; a kada bi neka žena brinula o tom detetu — toj malenoj devojčici — to
bi moglo dovesti samo do nekog zla, pošto je otac učitelj i od njega se
zahteva da uvek bude za primer. Imao sam sreću da sam uspeo da ostavim
dete u doličnoj kući. Kao učitelj sam naravno dobro znao sve kuće. Ona je
sad u službi vašeg visočanstva, ali ne zna da sam joj ja otac, i veoma bi patila
kada bi to saznala, tako da bih zamolio vaše visočanstvo da sačuva tu tajnu,
ako se takva situacija ikad i dogodi.“
„Naravno, naravno, Špalte. Tugujem što sve nije izašlo nabolje za tebe.“
„Sve mora oboleti jednoga dana, vaše visočanstvo, ili barem tako
izgledati. To je poruka koju nosi memento mori. I obično to biva uskoro.“
Njegova visoka čaša je ponovo bila prazna, a on je netremice zurio, naizgled
veoma zadubljeno, u bezbojne fleke na svojim nadlanicama.

Bodensko jezero se ne bi moglo nazvati planinskim jezerom. Samo se

njegov istočni kraj, na teritoriji Austrijskog carstva, iznad i oko Bregenca,
odmah nastavljao na planine. Na drugim mestima planine su bile u pozadini,
pokatkad i dalekoj; povremeno živopisne, kao iza Bodmana, gde živi
primitivan svet; a često i nevidljive, skrivene ćudljivom atmosferom. Ipak, u
širem krugu oko jezera planine čekaju i posmatraju, kao što to čine i
ogromna, nepojmljiva bića koja na njima, i u njima, žive. Kada mesec zađe ili
je prekriven oblacima, u nekim delovima jezero deluje prostrano poput mora,
isto tako crno, tako opasno, tako svemoćno; i niko ko nije na njemu plovio
sam, u malenom čamcu, ne može reći koliko hladno.
I tako je sada bilo sa Elmom. Nije bilo ni tračka svetla niti odsjaja, nigde,
ali je na površini vode bilo nekih bledih talasića i povremeno bi se začulo
kako bi komad leda zveknuo o čamac, mada bi neko pomislio da je još rano
za led. Nikada pre toga u svom životu nije iskusio tako potpunu tamu. Nikada
u svom detinjstvu nije bio zaključan u mračnom podrumu ili ormanu, nikada
kao odrastao nije iskusio ozbiljnu akciju na bojnom polju. Negde između
rasklimatanog, ali dok se otiskivao još uvek umereno vidljivog pristaništa
zamka, sa svim znacima upozorenja i zabrana, i onog dela jezera na kom se
sad nalazio, shvatio je kako je čamac bio oštećen zbog lošeg održavanja, ali
nije mogao da vidi vodu koja je prodrla, a još uvek je nije ni čuo da klokoće.
Tada je mogao samo da oseti vlagu, i možda malo više od vlage, kada je,
nakratko zastavši u svom napredovanju, spustio dlan na daske na dnu čamca;
na šta ga je navela maltene neobjašnjiva hladnoća koja mu je prožimala prste
na nogama.
Ipak, to još uvek nije bilo nešto zbog čega bi morao da se vrati. Životni
izazovi (ili opasnosti), na kraju krajeva, nikada ne mogu biti izbegnuti; i
Elmo je shvatio kako je, unutar sopstvenog sveta patnje, imao sreće da se
izazov pred njim predstavio u tako jasnom obličju, tako oštro definisan,
nedvosmisleno i precizno od strane učitelja. Šta god da se još desi (ako se išta
i desi), taj mali čamac još neće potonuti.
A svakako, čamac možda i nije bio tako mali: Elmu je bilo sve teže i teže
da vesla, sa svakim minutom koji je prolazio, ili su to prolazili sati? Tama je
bila tako gusta da mu je otežavala pokrete poput zaleđenog crnog sirupa.
Tama je takođe i smrdela. Ko je taj koji može sa sigurnošću reći šta sve leži
pod tim dubokim vodama, posle svih proteklih vekova i milenijuma; i to
naročito ispod tako nezbrinutih i prilično dalekih voda kao što su bile one
kojima je Elmo sada plovio?
Uskoro je počelo da mu deluje kao da nije samo tama bila ta koja ga je
sputavala, već i samo jezero. Bilo je to skoro kao da se muči da gura ili vuče
neko vozilo kroz zamrznuto blato, kroz divljine kakve su samo najraniji
tragači za severozapadnim prolazom morali da uključe u svoje mukotrpne
poduhvate. Od sveg tog napora, Elmo je osetio kako mu se led hvata ne samo
na licu, već i po čitavom telu. Uskoro bi mogao biti optočen ledom, a
nesumnjivo i njegov loše održavani čamac, takođe.
Čamac je bio duboko uronjen u vodu. Elmo je to shvatio kada je pokušao
da vesla. I nije bila u pitanju neka pukotina u koritu. Na dnu čamca nije bilo
više vode nego ranije. Elmo je još uvek to mogao lako da proveri, što je i
učinio svojom promrzlom desnom rukom. Da bi to izveo morao je da pusti
veslo ili krmeno veslo; ali čamac je tako duboko gazio da je veslo nekako
ispalo iz ležišta, a samim tim i iz čamca, i nestalo u tami uz čudan tresak.
Obuzet užasom Elmo je istog trena obema rukama zgrabio drugo veslo, ali je
taj njegov pokret samo zaneo putanju broda dosta stepeni nalevo a onda je i
ono nestalo dok se čamac krivio kroz čudnovato neprohodnu vodu. Elmove
su šake bile suviše promrzle da bi pod takvim uslovima čvrsto držale nešto
tako glomazno.
Elmo je došao do zaključka da je nešto uhvatilo dno čamca. Osećao je
napinjanje dasaka koje su na obali delovale krajnje izdržljivo, ali su ovde, na
pučini, bile zaista tek iverje, ili ni toliko. U stvari, pritisak i čupanje dasaka
čamca bilo je sada jedino što je osećao, a osećao je to kroz svaki svoj mišić.
Nije se ništa moglo ni videti; mada su se zbrkani mirisi polako stapali u jedan
jedini, sladak i zanosan. Krckanje leda uz telo čamca Elmu je zvučalo kao da
prerasta u urlik, iako je, sasvim sigurno, još uvek bila samo jesen.
To nije bila, pomislio je, ista ona žena koju je video, koliko god samo na
sekund, koliko god samo u magnovenju, iznad jezera u Tiergartenu. Ali ju je
ipak video jasno, i Elmo je istog časa shvatio kako i zašto. Sasvim su sigurno
mnogi sati prošli, mada nije istinski mislio da je tako; jer stizala je, ponovo,
prva i slabašna, zastrašujuća svetlost zore. I ova je žena bila krupnih očiju i
širokih usta, ali njena su usta bila otvorena, otkrivajući bele, šiljaste zube,
mnoštvo zuba kao kod neke čudne ribe. A iako su joj usta bila otvorena ova
se žena smešila nije. I, naravno, kao i prethodnog puta, iščezla je skoro isto
tako brzo kao što se i pojavila, ali je, isto kao i prethodnog puta vratila očima
srca sliku Elvire, strahovitu, smrtonosnu i neuništivu.
Elmo je legao na dno čamca. Bio je čovek od leda. „Primite onoga koji
već je mrtav“, napola je prošaptao duhovima jezera i planina.
Svetlost je bila više žuta nego siva; led na površini vode nikako nije bio
tako zbijen, pa ni tako oštar kako je Elmo mislio. Mora se ponoviti da je tek
bila jesen.
Ono što je ostalo od njega nije se moglo prepoznati. Telo je bilo žvakano
i glodano i kidano, tako da su čak i kosti bile uglavnom izlomljene i
rascepljene. I, naravno, nije bilo prepoznatljive glave. Istini za volju, sve se
svelo na čisto nagađanje. „Nema ničega u tom kovčegu“, šaptali su ljudi jedni
drugima kada je, nakon par dana, stigao čas za svečani obred. Štaviše, otkad
su ga pronašli i dok ga nisu odložili, sve vreme je bila ciča zima, dokazano i
precizno.
A šta se desilo sa Viktorom, neki su se pitali? Od vremena kada se
pretpostavlja da je Elmo umro, reklo bi se da mu se um postojano popravljao,
sve dok nije izbio Svetski rat, generaciju i po kasnije, i on je ponovo
proglašen sposobnim za služenje domovini, i mada je bio raspoređen daleko
iza prvih borbenih linija, imao je tu nesreću da bude sravnjen sa zemljom
zajedno sa svima koji su bili sa njim, što je bila posledica jednog nasumičnog
pogotka britanske artiljerije; srećan pogodak, možda bi rekli Britanci. I tako,
ni za Viktorovu smrt ne može se reći da nije bila zanimljiva.
 Pages from a Young Girl’s Journal
Prvi put objavljena u časopisu
Magazin fantastike i naučne fantastike
(The Magazine of Fantasy and Science Fiction, februar 1973).
 3. oktobar. Padova — Ferara — Ravena. Stigli smo u Ravenu samo četiri
dana nakon što smo napustili onu odvratnu Veneciju. I sve to u iznajmljenoj
kočiji! Sva sam ukočena i gadno izujedana. Isto je tako bilo i juče, i dan pre
toga, i dan pre toga. Volela bih da imam nekoga s kim bih mogla da
razgovaram. Mama se uopšte nije ni pojavila na večeri. Tata je samo sedeo i
ćutao, i izgledao je kao da ima dvesta godina umesto samo sto, kako obično
izgleda. Pitala sam se koliko stvarno ima godina? Ali nema svrhe pitati se.
Nikada to nećemo znati, ili barem ja to nikad neću znati. Često mislim da
mama zaista zna, ili zna barem otprilike. Volela bih da je mama neko s kim
bih mogla da pričam, kao što je Karolinina mama. Često sam mislila kako su
Karolina i njena mama bile nekako više kao sestre, mada naravno nikada
nisam mogla da kažem tako nešto. Ali Karolina je lepa i vesela, dok sam ja
bleda i tiha. Kada sam se posle večere popela u svoju sobu, samo sam sedela
ispred visokog ogledala i zurila i zurila. Mora da sam to radila nekih pola
sata, možda i čitav sat. Ustala sam tek kada se napolju smračilo.
Ne volim svoju sobu. Prevelika je i u njoj su samo dve drvene stolice,
zelenkastoplave sa iscrtanim zlatnim linijama, ili su barem nekada davno te
linije bile iscrtane. Mrzim što moram da ležim na krevetu kada bih više volela
da sedim a svi znaju koliko to nije dobro za leđa. Osim toga, taj krevet, iako
je ogroman, tvrd je kao kada se zemlja leti isuši. Nije da je zemlja ovde takva.
Daleko od toga. Kiša nije prestajala otkako smo napustili Veneciju. Niti
jednom. Nimalo nalik onome što mi je gospođica Gizborn pričala pre nego
što smo krenuli iz mog voljenog, voljenog Darbišira. Ovaj krevet je zaista
ogroman. Stalo bi barem osam ljudi velikih poput mene. Ne volim da mislim
o tome. Upravo sam se setila: treći je u mesecu tako da je prošlo ravno pola
godine otkako smo otišli. Na koliko sam samo mesta bila sve to vreme — ili
sam bar prošla kroz njih. Neka sam već i zaboravila. U svakom slučaju,
nikada ih nisam ni razgledala valjano. Tata ima neke svoje ideje i ono u šta
sam sigurna jeste da one uopšte ne liče na ideje drugih ljudi. Za mene je
čitava Padova samo jedan čovek na konju — kamenom ili bronzanom,
pretpostavljam, ali eto, ni to ne znam tačno. Čitava Ferara je jedna ogromna
palata — zamak — tvrđava koja me je, prosto rečeno, plašila, tako da nisam
ni želela da razgledam. Bila je velika, kao i ovaj krevet — na neki svoj način,
razume se. A to su bila dva velika, čuvena grada koja sam posetila ove
nedelje. A šta je s onim gde sam bila pre dva meseca! Kakva lakrdija!, što bi
rekla Karolinina mama. Volela bih da je ona sada ovde, kao i Karolina. Niko
me nikada nije grlio i ljubio i uveseljavao kao što su one to činile.
Kontesa mi je barem obezbedila ne manje od dvanaest sveća. Pronašla
sam ih u jednoj od fioka. Pretpostavljam da mi ne preostaje ništa drugo nego
da čitam — osim možda da se pomolim. Nažalost, davno sam završila sve
knjige koje sam ponela, a tako je teško kupiti nove, naročito na engleskom.
Ipak, uspela sam da pazarim dve veoma obimne knjige od gospođe Redklif
pre nego što smo otišli iz Venecije. Nažalost, iako imam dvanaest sveća, tu
su samo dva svećnjaka, oba polomljena, kao i sve ostalo. Dve sveće bi mogle
biti dovoljne, ali uz njih ova soba samo izgleda veća i mračnija. Možda su to
neke bezvezne strane sveće. Primetila sam da su u fioci delovale veoma
prljavo i staro. U stvari, jedna od njih je izgledala skoro crna. Ta je sigurno
baš dugo tu u fioci. Osim toga, i nekakav okvir visi s tavanice na sredini
sobe. Iskreno, ne bih ga mogla opisati kao luster: možda je to samo duh
lustera. U svakom slučaju, suviše je daleko čak i od donjeg kraja kreveta. U
ovim stranim kućama u kojima odsedamo sobe su zaista ogromne. Kao da je
kod njih čitave godine vrlo toplo, a sasvim sigurno nije. Kakva lakrdija!
U stvari, baš mi je sada poprilično hladno, iako na sebi imam
tamnozelenu vunenu haljinu koju sam u Darbiširu nosila čitave prošle zime.
Pitam se da li bi mi bilo toplije u krevetu? To je nešto što nikada nisam
mogla da odlučim. Gospođica Gizborn me uvek zove „zimogrožljiva mala
smrtnica“. Vidim da sam upotrebila sadašnje vreme. Pitam se da li je to
odgovarajuće u slučaju gospođice Gizborn? Da li ću ikada ponovo videti
gospođicu Gizborn? Mislim, u ovom životu, naravno.
Sada kada je prošlo šest dana otkako sam poslednji put pisala u ovaj
dnevnik, shvatam da zapisujem sve, kao što uvek radim jednom kada
počnem. To je skoro kao da ništa grozno ne može da mi se desi sve dok
nastavljam da pišem. To je prosto budalasto, ali se ponekad zapitam da li su
možda najbudalastije stvari istovremeno i najistinitije.
Zapisujem reči na ove stranice, ali šta hoću da kažem? Pre nego što smo
krenuli, svi su mi govorili da, šta god radila, jednostavno moram da vodim
dnevnik, dnevnik putovanja. Ja ne mislim da je ovo dnevnik putovanja,
uopšte. Shvatila sam da kada putujem sa mamom i tatom, ja jedva da i vidim
spoljašnji svet. Ili se vučemo unaokolo, a mama i tata naravno idu na mesta
odakle se nešto može videti, ili barem odakle se stvari mogu najbolje videti;
ili ostajem sama u nekoj ogromnoj grobnici od spavaće sobe satima i satima i
satima, obično ne uspevajući da zaspim, ponekad i čitave noći. Videla bih
toliko toga više kada bih s vremena na vreme mogla da se prošetam sama po
raznim gradovima — naravno, ne mislim noću. Želela bih da je to moguće.
Ponekad zaista mrzim to što sam žensko. Ponekad čak ni tata ne može da
mrzi to što sam žensko više nego ja.
A onda kada zaista ima nečeg vrednog zapisivanja, to uvek bude jedna
ista stvar! Na primer, evo nas u još jednom od domaćinstava u kojim je tata
uvek imao entree. Možda je to samo zlobno s moje strane, ali se katkad pitam
zašto toliko ljudi želi da poznaje tatu, kad je on obično ćutljiv i neljubazan, i
uvek je tako mator! Možda je odgovor jednostavan: oni ga jednostavno
nikada nisu ni sreli — kao ni mamu — kao ni mene. Dovezemo se do kuće,
tata nas preda upravitelju ili tako nekome, i tako nas porodica nikad i ne vidi,
pošto porodica nikad nije kod kuće. Te strane porodice izgleda imaju strašno
mnogo kuća i izgleda da uvele žive u nekoj drugoj. A kada se neko iz
porodice zaista pojavi, on ili ona izgledaju matoro skoro kao tata i jedva da
znaju i reč engleskog. Mislim da imam lep glas, mada je teško biti siguran u
tako nešto, ali duboko žalim što se nisam više potrudila i naučila neke strane
jezike. Barem to — problem je što je gospođica Gizborn jako loš učitelj kada
su jezici u pitanju. Moram to reći u svoju odbranu, iako mi sada to nije neka
uteha. Pitam se kako bi se gospođica Gizborn držala da je u ovoj sobi sa
mnom? Ne mnogo bolje od mene, ako me pitate.
Zaboravila sam ipak reći da je ovo jedna od onih prilika kada bi trebalo
da se upoznamo sa visokocenjenom familijom; mada su to izgleda samo dve
osobe, kontesa i njena ćerka. Ponekad se osećam kao da sam videla sasvim
dovoljno žena, i nemam neku želju da ih upoznajem još, kojih god bile
godina. Ima nešto vrlo dosadno kod žena — osim, naravno, ako nisu poput
Karoline i njene mame, što ove nisu i ne mogu biti. Do sada se kontesa i
njena ćerka nisu pojavile. Ne znam zašto nisu, mada tata bez sumnje to zna.
Rečeno mi je da ćemo ih obe upoznati sutra. Ne očekujem mnogo. Pitam se
da li će biti dovoljno toplo da obučem zelenu satensku haljinu umesto zelene
vunene haljine? Verovatno ne.
A ovo je grad u kom veliki, besmrtni lord Bajron živi u grehu i razvratu!
Čak je i mama to par puta pominjala. Mada ova turobna kuća nije baš u
gradu. Vila je nedaleko od grada, mada ne znam u kom pravcu, a i sigurna
sam da ni mama ne zna, niti ju je briga za to. Meni je izgledalo kao da smo,
nakon što smo prošli kroz grad, putovali još petnaest ili dvadeset minuta.
Ipak, biti u istoj oblasti u kojoj je i lord Bajron mora donekle pogoditi čak i
najtvrđe srce; a moje srce, u to sam sasvim sigurna, nije ni najmanje tvrdo.
Shvatila sam da piskaram već skoro sat vremena. Gospođica Gizborn mi
stalno govori da sam suviše sklona da ubacujem nepotrebne crtice i da je to
moja slabost. Ako je to slabost, nameravam da je i dalje negujem.
Znam da je prošlo toliko pošto se negde u blizini nalazi neki ogromni sat
koji se oglašava na svakih petnaest minuta. Sigurno je ogroman zbog toga što
je tako glasan, a i zato što u inostranstvu sve jeste ogromno.
Hladnije mi je nego ikada i ruke su mi skroz ukočene. Ali moram nekako
svući odeću, ugasiti svece i uvući sebe ovako malenu u taj džinovski, strašni
krevet. Mrzim sve te ujede i modrice koje se pojavljuju svuda po telu kada
putuješ van zemlje, i nadam se da ih večeras neću mnogo zaraditi. Isto se
tako nadam da neću biti žedna, pošto ovde nema nikakve vode, a kamoli one
za piće.
Ah, lord Bajron, on živi u blizini, u raskoši i porocima! Nemoguće je
zaboraviti ga. Pitam se šta bi on mislio o meni? Stvarno se nadam da nema
mnogo stvari koje grizu u ovoj sobi.

4. oktobar. Kakvo iznenađenje! Kontesa je rekla da će biti sasvim u redu

da idem u kratke šetnje po gradu, pod uslovom da sa mnom ide i moja
sluškinja; a kada je mama naravno odmah istakla kako ja nemam sluškinju,
kontesa nam je ponudila svoju! Kad samo pomislim da se to desilo istog dana
nakon što sam baš u ovom dnevniku napisala da nikada neće! Sada sam
sigurna da bi bilo sasvim u redu da sam se prošetala i po drugim gradovima.
Pretpostavljam da su mi mama i tata govorili suprotno samo zbog tog
problema sa sluškinjom. Naravno da bi trebalo da imam sluškinju, kao što bi
i mama trebalo da je ima, a tata da ima slugu, i isto tako bi trebalo da imamo
svoju pravu kočiju, sa našim grbom na vratima! Da je u pitanju to da smo
suviše siromašni, to bi bilo ponižavajuće. Pošto nismo suviše siromašni (a
sigurna sam da nismo) onda je to čista lakrdija. U svakom slučaju, tata i
mama su počeli da gunđaju, ali je kontesa izjavila kako smo sad u Crkvenoj
zemlji, tako da sada svi mi živimo pod posebnom milošću Božjom. Kontesa
engleski govori prilično dobro pa čak zna i engleske idiome, kako ih zove
gospođica Gizborn.
Tata je iskrivio lice, a znala sam da će to uraditi, kada je kontesa
pomenula Crkvenu zemlju. Dok smo putovali ka ovamo tata je nekoliko puta
rekao da je Papska država, kako je on zove, država koja ima najgoru vlast u
čitavoj Evropi, a rekao je i da to ne govori samo zato što je protestant. Nisam
sigurna. Kada tata iznosi takva mišljenja, ona mi deluju samo kao njegovi
utisci, kao na primer njegovi utisci o tome koji je najbolji način za putovanja.
Nakon što je kontesa rekla to što je rekla, osetila sam — i to veoma snažno
— da sigurno mora biti vrlo lepo kad čovekom vladaju papa i kardinali,
izravno. Naravno, čak i papa i kardinali mogu da pogreše, kao i naši biskupi i
pastori, pošto su svi oni ipak samo ljudi, kao što gospodin Bigs-Hartli
neprestano naglašava kada smo kod kuće; ali opet, oni prosto moraju biti
bliže Bogu nego oni ljudi koji vladaju u Engleskoj. Mislim da se tatinoj
proceni po tom pitanju ne može verovati.
Rešena sam da iskoristim kontesinu ljubaznu ponudu. Gospođica Gizborn
kaže da sam ja jedna mala bledunjavica, ali da mi je volja jaka. Evo sada
imam priliku da to i dokažem. Možda će tu biti nekih teškoća, pošto
kontesina sluškinja govori samo italijanski: ali kada nas dve ostanemo same,
ja sam ta koja će biti gospodarica, a ona će biti sluškinja, i to ništa ne može
promeniti. Videla sam tu devojku. To je jedno lepuškasto stvorenjce, ako se
izuzme njen poveći nos.
Danas je bilo kišovito, kao i obično. Ovog popodneva smo se vozali po
Raveni u kontesinoj kočiji: to je, za promenu, prava kočija, sa grbom na
vratima i slugom, kao i kočijašem. Tata je isplatio kočiju koju smo iznajmili.
Pretpostavljam da se otklimatala nazad u Fusinu, kod Venecije. Očekujem da
mogu računati na to da ćemo ostati u Raveni čitavu sedmicu. To je izgleda
tatina omiljena dužina boravka na hitnijim mestima gde smo se zaustavljali.
Nije suviše dugo, ali je često sasvim dovoljno, s obzirom na to kako živimo.
Ovog popodneva smo videli Danteov grob, koji se nalazi jednostavno
pored puta u jednoj ulici, onda smo otišli u veliku crkvu u kojoj je Neptunov
presto, a zatim i u mauzolej Gale Placidije koji je iznutra plav i veoma lep.
Pomno sam gledala oko sebe ne bih li uočila bilo kakvu naznaku boravišta
lorda Bajrona, ali to je bilo potpuno nepotrebno nagađati, pošto je kontesa
maltene viknula dok smo truckali jednom od ulica: „Palata Gvičoli. Vidite li
tu mrežu na donjem delu vrata koju su postavili kako životinje lorda Bajrona
ne bi pobegle.“
„Zaista, zaista“, rekao je tata zagledajući znatiželjnije nego u Danteov
grob. O tome se više nije pričalo, iako su i tata i mama više puta aludirali na
trenutni način života lorda Bajrona kako bih mogla da to razumem ako se
slučajno pomene negde u razgovoru, no ipak ni kontesa ni tata ni mama nisu
bili sigurni koliko bih ja zaista mogla da razumem. Štaviše, mala kontesina je
bila s nama u kočiji, sedeći na jastuku na podu pokraj nogu svoje majke, tako
da nas je bilo sveukupno petoro, pošto su strane kočije bile velike kao i sve
drugo strano; a i pretpostavljam da ona nije ništa razumela, slatko malo
nevinašce.
„Kontesina“ je samo neka vrsta nadimka ili sobriquet, koji koriste
rodbina i sluge. Kontesina je u stvari kontesa: u stranim plemićkim
porodicama, ako je jedna osoba vojvoda, onda su i svi ostali muškarci
vojvode, i sve su žene vojvotkinje. To je vrlo zbunjujuće i uopšte ne liči na
naše dobro uređenje, u kom u svakoj porodici ima samo jedan vojvoda i
jedna vojvotkinja. Ne znam koliko mala kontesina ima godina. Strane
devojke obično izgledaju daleko starije nego što jesu, dok naše devojke
obično izgledaju mlađe. Kontesa je veoma vitka, prava je vila. Ima kožu boje
masline, bez ijedne flekice. Ljudi često pišu o „maslinastoj koži“: kontesinina
koža je zaista takva. Ima neverovatno ogromne oči, u obliku boba, i otprilike
te boje, ali ih nikada ne koristi da u nekoga gleda. Vrlo retko progovara i
obično ima tako isprazan i izgubljen izraz da bi neko mogao pomisliti kako je
pomalo priglupa, ali ja ne mislim da je tako. Strane devojke su odgajane
drugačije nego naše devojke. Mama to često pominje i pući usne. Moram
priznati da ne vidim kako ću u kontesini pronaći drugaricu, mada jeste veoma
lepa na neki svoj način, a stopala su joj dvostruko manja od mojih ili
Karolininih.
Kada strane devojke odrastu i postanu žene, one obično, jadnice, nastave
da izgledaju starije nego što jesu. Sigurna sam da to važi za kontesu. Kontesa
je bila veoma ljubazna prema meni — u tih par sati koliko je do sada znam
— pa čak mi deluje kao da me pomalo sažaljeva — a, zaista, i ja nju. Ali je
ne razumem. Gde li je bila prethodne noći? Da li joj je mala kontesina jedino
dete? Šta se desilo s njenim mužem? Da li možda zbog toga što joj je muž
mrtav ona izgleda tužno — a i ponaša se tako? Zašto uopšte želi da živi u
toliko velikoj kući — zovu je vila, ali to je više kao neka palata — kada se
tamo sve raspada a i većim delom nije nameštena? Trebalo bi da pitam sve to
mamu, mada sumnjam da će znati prave odgovore, ili bilo kakve.
Kontesa se jeste pojavila na večeri, pa čak i mala kontesina. Mama je isto
bila tu: u onoj haljini koja se meni toliko ne sviđa. Ona stvarno ima pogrešnu
nijansu crvene — naročito u Italiji gde se mnogo više nose tamnije boje. To
veče je bilo bolje od prethodnog, ali opet, teško je moglo biti gore. (Gospodin
Bigs-Hartli kaže da ne valja to govoriti: sve uvek može biti gore.) Ipak to
veče nije bilo dobro. Kontesa se trudila da bude vesela, uprkos njenim
očiglednim nevoljama, šta god one bile; ali ni tata ni mama nisu znali kako da
na to odgovore, a ja sam vrlo dobro znala da mi toliko bolje ide razmišljanje
o koječemu nego da budem šarmantna u društvu. Ono što najviše volim je
svega par prijatelja koje dobro znam i kojima zaista mogu da verujem i koje
volim. Avaj, prošlo je mnogo otkako sam ijednu takvu osobu čvrsto uhvatila
za ruku. Čak se i pisma najčešće gube u putu, što me nimalo ne čudi;
pretpostavivši naravno da se neko uopšte i trudi da ih piše, suvišno je i
pominjati, a teško je videti zašto bi, posle sveg ovog vremena. Kada se večera
završila, tata, mama i kontesa su igrali neku italijansku igru sa kartama i
kockicama. Sluge su potpalile vatru u salonu i kontesina je sedela kraj nje ne
radeći ništa, ne govoreći ništa. Da je imala priliku mama bi primetila „da je to
dete odavno trebalo biti u krevetu) a i sigurna sam da je tako. Kontesa je htela
da me nauči pravilima te igre, ali je tata odmah rekao kako sam suviše mlada,
što je potpuna lakrdija. Kasnije je kontesa, nakon što je dugo igrala sa tatom i
mamom, rekla da će sutradan lupiti šakom o sto (kontesa zna toliko takvih
izraza da bi se neko zakleo da je sigurno živela u Engleskoj) i da će zahtevati
da me nauči. Tata je iskrivio lice a mama je napućila usne, kao i uvek. Ja sam
nešto vezla, što nikad neću zavoleti, niti vidim nekog smisla u tome, pošto to
sluge mogu da rade umesto nas, i zatekla sam sebe kako mislim neke veoma
duboke misli. Tada sam primetila kako se jedna malena suza kotrlja niz
kontesin obraz. Bez razmišljanja sam skočila na noge; ali se onda kontesa
nasmešila, pa sam ponovo sela. Jedna od tih dubokih misli bila je o tome
kako ljudi ne plaču zbog nekih posebnih nesreća, već zbog nečega u životu
samom, nečega što se otkriva kada pokušavamo da uživamo u društvu drugih
ljudi.
Moram priznati da moje užasne otekline polako splašnjavaju. Sigurno ih
nisam zaradila više, što je svakako prednost, naročito kada uporedim s onim
što mi se dešavalo svake noći u Dižonu, na onom smrdljivom mestu. Ipak,
volela bih da imam veseliju sobu, sa lepšim nameštajem, iako sam večeras
uspela da donesem u krevet jednu flašu mineralne vode, pa čak i čašu iz koje
ću je piti. To je samo neka italijanska mineralna voda, naravno, za koju mama
kaže da je tek malo bezbednija od obične, ali pošto sva obična voda izgleda
stiže iz prljavih bunara koje sam viđala nešto niže niz ulicu, mislim da mama
malo preteruje. Priznajem, ipak, da ne liči baš na flaširanu vodu kakva se
može kupiti u Francuskoj. Kakva je to lakrdija, u svakom slučaju — kupovati
vodu u flaši! Pa ipak, ima nekih stvari koje sam vremenom počela da volim u
stranim zemljama; neke su mi postale čak i draže od naših. Ne bi bilo
prikladno da me mama i tata čuju da tako govorim. Često poželim da nisam
tako osetljiva, pa da mi sobe koje dobijam i takve stvari ne smetaju toliko. A
opet, mama je osetljivija od mene kada je voda u pitanju! Sigurna sam da to
nije toliko važno. Ne može biti. Meni je sasvim očigledno da je mama manje
osetljiva od mene, kada su u pitanju važne stvari. Čitav moj život se zasniva
na toj očiglednoj činjenici; tačnije — moj stvarni život.
Volela bih da me kontesina pozove da budem s njom, u njenoj sobi, zato
što mislim kako je ona osetljiva na isti način kao i ja. Ali možda ta devojčica
spava u kontesinoj sobi. Ni to mi ne bi smetalo. Ja zaista ne mogu reći da
mrzim malu kontesinu, pa čak ni da mi se ne sviđa. Verujem da ona već ima
svoje probleme. Ali tata i mama se svakako nikada ne bi s tim složili, i sada
sam zapisala sve što je bilo da se zapiše o ovom savršeno običnom, pa opet
nekako čudnom danu. U ovoj ogromnoj, hladnoj sobi, jedva mogu da se
pomeram od hladnoće.

5. oktobar. Kada sam jutros otišla da pozdravim mamu, ona je imala

divne vesti. Rekla mi je da sednem (mama i tata u svojim sobama imaju više
stolica od mene, a i drugih stvari), a onda mi je rekla da ćemo imati zabavu!
Mama je pričala o tome kao da je to nešto strašno, nešto što ne možemo da
izbegnemo; i delovala mi je kao da očekuje od mene da tu najavu shvatim na
isti način. Ne znam šta sam zaista mislila o tome. Istina je da do sada nisam
nikada uživala u nekoj zabavi (a nije da nisam prisustvovala mnogim
zabavama); ali sam čitavog dana bila svesna da se osećam drugačije, bila sam
nekako lakša i hitrija, i sve do ove večeri ne mogu a da ne pomislim kako je
to sve zbog spoznaje da mi predstoji ta zabava. Na kraju krajeva, strane
zabave bi mogle biti sasvim drugačije od onih koje smo imali kod kuće, a
verovatno i jesu. Stalno to ponavljam sebi. Ovu zabavu organizuje kontesa,
koja, kako verujem, zna više o takvim stvarima nego moja mama. Ako jeste
tako, to neće biti jedino o čemu kontesa zna više od mame.
Zabava će se održati prekosutra. Dok smo pili kafu i jeli panini (uvek su
prhkiji i brašnastiji ovde u Italiji), mama je upitala kontesu da li je sigurna da
će biti dovoljno vremena da se sve pripremi. Ali kontesa joj se samo
nasmešila — na vrlo učtiv način, razume se. Verovatno je mnogo toga lakše
uraditi u Italiji (kada se to stvarno želi), pošto svi imaju toliko posluge. Teško
mi je da poverujem kako kontesa ima mnogo para, ali mi izgleda da ima više
posluge od nas, i štaviše, oni se ponašaju više kao robovi nego kao sluge,
nimalo nalik našim duvačima u vruću supu u Darbiširu. Možda samo svi
veoma vole kontesu. To bih potpuno razumela. U svakom slučaju, pripreme
za zabavu su čitavog dana bile u punom jeku, kačili su se ukrasi, a iz kuhinje
su dopirali neki čudni mirisi. Čak su i iz kupatila na samom kraju sređenog
dela vrta (za koje kažu da su ga izgradili Vizantijci) počistili sve paukove
mreže, a zatim su ga zaposeli kuvari, praveći tamo ko zna šta. Promena je
zaista zbunjujuća. Pitam se kada je mama saznala šta nas sve čeka? To je
sigurno moralo biti barem sinoć, pre nego što smo otišli na spavanje?
Osećam kako bi trebalo da budem uznemirena zbog toga što je
neizvodljivo da dobijem novu haljinu. Čitava armija švalja bi morala da radi
48 sati, danju i noću, kao u bajkama. Ja bih to volela (a ko ne bi?), ali nisam
sigurna da bi mi nabavili novu haljinu čak ni kada bi na raspolaganju imali
par nedelja da je skroje. Tata i mama bi se verovatno složili da imam već
dovoljno haljina čak i kada bi papa i svi njegovi kardinali došli da me
zabavljaju. Pa ipak, ja sam sasvim mirna. Ponekad pomislim da mi manjka
iskrenog zanimanja za odeću, kako to kaže Karolinina mama. U svakom
slučaju, iskustvo me je naučilo da su nove haljine veoma često samo izvor
nezadovoljstva. Stalno podsećam sebe na to.
Druga važna stvar danas je to što sam prvi put bila u šetnji gradom sa
kontesinom sluškinjom, Emilijom. Odslušala sam šta je tata imao da mi kaže
na tu temu, kao što sam i obećala sebi. Mama je tada bila prilegla, a kontesa
se samo slatko nasmešila kako već to ume, i poslala po Emiliju da mi se
pridruži.
Moram priznati da šetnja nije bila potpuni uspeh. Ponela sam sa sobom
Vodič kroz Ravenu i njene starine gospodina Graba (tata mi tako nije mogao
reći ne, da ne bih uradila nešto daleko gore), i počela da tražim mesta na
mapi, mesta koja sam nameravala da posetim. Mislila sam da je to najbolje za
početak, i da, kad već krenem, mogu sačekati da vidim šta će mi život dalje
predložiti. Ja sam često veoma odlučna kada se suočim sa nekim problemom.
Prva poteškoća bila je prilično duga šetnja do same Ravene. Iako meni
hodanje nije bilo nikakav problem, a nije više ni padala kiša, Emilija mi je
vrlo brzo stavila do znanja da nije navikla da uopšte hoda. Možda je to bilo
samo prenemaganje, ili čak verovatnije izgovor, pošto svi znaju da takve
devojke najčešće dolaze iz seoskih porodica, gde su, sigurna sam, morale biti
na nogama po čitav dan, i to ne samo dokono šetajući. Zato i nisam puno
obraćala pažnju na njene prigovore, a to mi je, s druge strane, olakšala
činjenica da sam ionako s teškom mukom razumevala bilo šta što mi je
Emilija govorila. Prosto sam je vukla i gurala dalje. Naravno, ona je uskoro
morala da odbaci sve te izgovore, i vidi kako da izvuče najbolje iz svega. Na
putu smo sreli više groznih kočijaša i podosta užasne dečurlije, ali bi nas
uglavnom vrlo brzo ostavljali na miru, čim bi videli ko smo, a uostalom, to
nije bilo ništa u poređenju sa putevima u Darbiju, gde su odnedavno počeli i
da bacaju kamenje na kočije u prolazu.
Sledeća teškoća bila je da Emilija nije bila nimalo navikla na ono šta sam
ja imala na umu kada stignemo u Ravenu. Naravno da ljudi ne idu iznova i
iznova da razgledaju svoje lokalne spomenike, koliko god oni drevni bili, a
najmanje, plašim se, Italijani. Kada nije pratila svoju gospodaricu, Emilija je
išla u grad samo sa jasnom namerom: da kupi nešto, ili proda, ili da isporuči
neko pismo. Bilo je nečega u njenom ponašanju što me je podsetilo na one
drske devojke iz starih komedija: one čije je jedino zaduženje bilo da
povremeno prime ili isporuče neki billet-doux, a ponekad i da zauzmu mesto
svoje gospodarice, sa njihovim znanjem ili ne. Ipak, uspela sam da posetim
jedno od javnih kupatila, ovo je bilo spektakl a zvalo se Krstionica
Pravovernih, pošto je palo hrišćanima u ruke nakon propasti Rimljana koji su
ga i sagradili. Bilo je, naravno, daleko veće od kupatila u kontesinom vrtu, ali
mračno i sa neravnim podom po kome je veoma teško hodati. Takođe, unutra
je bila neka odvratna mrtva životinja. Emilija je počela da se smeje a bilo je
sasvim jasno i čemu. Šetala je unaokolo krupnim koracima kao da je ponovo
na svojoj rodnoj planini, kao da mi je nagoveštavala da je spremna da hoda sa
mnom, pa čak možda i ispred mene, ako bih joj sada predložila da peške
krenemo skroz do pete ili vrškova prstiju Italije. Kao pravu Engleskinju,
mene to nije zanimalo, kao ni potpuni zaokret u Emilijinom stavu, kojim kao
da mi je htela preneti svoju svesnu i drsku nameru da drži odnos između nas
pod svojom kontrolom. I tako, kao što rekoh, šetnja i nije bila baš sasvim
uspešna. Pa ipak, nešto sam postigla, za početak. Jasno je da svet ima da mi
ponudi mnogo više nego što ću dobiti ako ne provedem čitav život šunjajući
se unaokolo s tatom s jedne i mamom s druge strane. Razmisliću šta je
najbolje da uradim s Emilijom sad kad je bolje razumem. Nisam bila ni
najmanje umorna kada smo se peške vratile u vilu. Prezirem devojke koje se
umaraju, isto koliko ih i Karolina prezire.
Verovali ili ne, mama je i dalje ležala. Kada sam ušla kod nje rekla mi je
da se odmara za zabavu. Ali zabava je tek prekosutra. Jadna, ljubljena mama.
Možda bi bilo bolje da uopšte nije ni napuštala Englesku! Moram dobro
pripaziti da ne postanem takva kada dođem u njene godine, i kada se udam,
kao što pretpostavljam da ću se udati. Posmatrajući mamu kako leškari,
shvatila sam da bi ona i dalje bila veoma lepa samo kad ne bi stalno izgledala
tako umorno i zabrinuto. Naravno, ona je u svoje vreme bila daleko lepša
nego ja sada. To dobro znam. A ja, avaj, ja uopšte nisam lepa. Moraću da
radim na svojim drugim čarima, kako to kaže gospođica Gizborn.
Dok sam išla u krevet primetila sam nešto neočekivano. Mala kontesina
je napustila salon pre nas i to, kao i obično, bez ijedne reči. Verovatno sam ja
bila jedina koja ju je videla kako se iskrada, tako tiho i neprimetno. Zapazila
sam da se nije vratila i pretpostavila da je, u njenom uzrastu, tada već bila
preumorna. Moja mama bi sigurno to rekla. Ali onda, kada sam i sama
krenula na sprat, sa svećom u ruci, videla sam šta se zaista dogodilo. Na
odmorištu, kako to mi u Engleskoj zovemo, u jednom od uglova nalazi se
čudni mali orman ili polica, iza kojeg su dvoja vrata, zaključana, a to znam
pošto sam veoma pažljivo pokušala da ih otvorim. U tom sam uglu, pod
svetlošću svece, videla kontesinu, i videla sam kako je neki čovek grli.
Mislim da je to mogao biti samo neki od sluga, mada nisam najbolje videla.
Možda grešim što se toga tiče, ali sam sigurna da je to bila kontesina. Bili su
tamo, u potpunoj tami, i štaviše, nisu mrdnuli ni milimetar dok sam se penjala
uz stepenice i mirno prošla niz hodnik u suprotnom smeru. Pretpostavljam da
su se nadali kako ih neću primetiti u mraku. Verovatno su mislili da niko
neće tako rano ići u krevet. Ili su možda izgubili svaki osećaj za vreme, kao
što to kaže gospođa Redklif. Teško mi je da procenim koliko kontesina ima
godina, ali najčešće izgleda kao da ima oko dvanaest, možda manje. Naravno,
nikome neću ništa reći.

6. oktobar. Čitavog dana s vremena na vreme razmišljam o razlikama

između načina na koje bi trebalo da se ponašamo i onoga kako se zaista
ponašamo. A oba su različita od onoga kako nam Bog zapoveda da se
ponašamo, a to nikada nećemo dostići šta god radili i koliko god se posvetili
tome, kao što to gospodin Bigs-Hartli uvek naglašava. Izgleda da smo mi,
svako od nas, barem tri različite osobe. I to tek za početak.
Razočarana sam ishodom one male jučerašnje ekskurzije s Emilijom.
Mislila sam da ima toliko toga za šta sam uskraćena pošto sam devojka i što
zbog toga ne smem sama da šetam gradom, ali sada nisam više ubeđena da
sam išta propustila. To je skoro kao da što se više nekoj stvari približavamo,
to sve više deluje kao da nje nema, kao da uopšte ne postoji. Osim, naravno,
gadnih mirisa i gadnih reči i odvratnih surovih stvorenja od kojih bi mi žene
trebalo da budemo „zaštićene“. Ali, sad već prelazim u metafiziku; a to nas
gospodin Bigs-Hartli redovno upozorava da ne radimo. Želela bih da je
Karolina s nama. Verujem da bih drugačije razmišljala o mnogo čemu kada
bi ona bila tu kraj mene, da smo samo nas dve. Mada, nepotrebno je reći, to
ne bi uticalo na sve ono što zaista jeste — ili zaista nije. Čudno je kako neke
stvari kao da ne postoje kada ih susretne jedna osoba, a onda kao da ipak
postoje ako ih susretne druga. Naravno, sve je to mašta, ali šta (pomislim u
ovakvim trenucima) nije?
Tako sam usamljena, bez ijednog jedinog prijatelja u ovoj stranoj zemlji.
Pada mi na pamet da sigurno imam neku veliku unutrašnju snagu pa uspevam
da podnesem sve ovo, ispunjavam svoje dužnosti i ne žalim se previše.
Kontesa je bila veoma ljubazna pa mi je posudila knjigu Danteovih stihova,
sa italijanskim tekstom na jednoj i engleskim prevodom na naspramnoj strani.
Rekla je kako će mi to pomoći da bolje naučim njen jezik. Nisam sigurna u
to. Prilježno sam iščitala nekoliko stranica knjige, ali iako ne postoji ništa na
svetu što volim više od čitanja, Danteove ideje su tako turobne i složene da
počinjem da mislim kako on nije pisac za žene, naročito ne za Engleskinje. I
njegovo me lice plaši, tako je strog i ozbiljan. Posmatrala sam njegov portret,
predivno graviran na početku knjige, a onda sam počela da se bojim kako ću
ugledati to lice iza ramena dok budem sedela pred ogledalom. Nije ni čudo
što Beatriče nije htela ništa da ima s njim. Osećam da mu je ozbiljno
nedostajalo onih čari koje privlače naš pol. Naravno, ništa slično se ne sme ni
pomenuti Italijanima, pa ni kontesi, jer je za sve njih Dante svetac kao što su
Šekspir ili doktor Džonson sveti za nas. Vanredno, ovo pišem tokom
popodneva. Sumnjam da patim od dosade i, pošto je to greh (doduše jedan od
manjih grehova), pokušavam da samu sebe nekako uposlim ne bih li je
oterala. Sada već znam da sam sklonija sitnijim manama, kao što su dosada i
lenjost, nego takvim prostotama da recimo dopustim da me grli i ljubi neki
sluga. Pa opet, ne mogu reći kako mi nedostaje snage i strasti. Meni samo
nedostaje nešto ili neko dostojan takvih osećanja i odbijam da ih trošim na
ono što prosto nije vredno. Ali kakvo je to „samo“! O, kako ja dobro
poznajem tu svetsku dosadu koja obuzima našeg komšiju, lorda Bajrona! Ja,
tek devojčurak, osećam se, barem u ovom slučaju, kao jedno s velikim
pesnikom! U toj bih misli mogla naći utehu, da sam samo za utehu kadra. U
svakom slučaju, sigurna sam da se neće desiti ništa vredno zapisivanja pre
nego što večeras sklopim oči i utonem u san.

Kasnije. O, kako nisam bila u pravu! Večeras, posle jela, tek tako mi je
palo na pamet da upitam kontesu da li je ikada srela lorda Bajrona.
Pretpostavljam da to možda nije nešto što bi ona sama pomenula, ni kada su
mama i tata bili prisutni, niti, iz pristojnosti, u onih par navrata kada smo bile
same; ali sam pomislila kako bih joj sada već mogla biti dovoljno simpatica
da se odvažim na tako intimno pitanje.
Bojim se da sam to izvela veoma trapavo. Kada su se mama i tata upustili
u neku prepirku, ja sam prešla preko sobe i sela na kraj sofe na kojoj se
kontesa opružila; i kada mi se nasmešila i rekla nešto prijatno, to pitanje je
samo izletelo iz mene, krajnje otvoreno. „Da, mia cara“, odgovorila je, „srela
sam ga, ali ga ne možemo pozvati na našu zabavu pošto je suviše politički
ostrašćen, a mnogi se ljudi ne slažu sa njegovim stavovima. Jer, zaista, ti
stavovi su već doveli do nekoliko smrti; a to neki ne mogu da prihvate iz ruku
nekoga ko je straniero, koliko god bio ugledan.“ I naravno, upravo ta
predivna mogućnost da se lord Bajron pojavi na kontesinoj zabavi jeste bila u
pozadini mojih misli. To nije bio prvi put da kontesa pokaže čudesno
razumevanje tuđih razmišljanja — ili barem, sasvim sigurno, mojih.

7. oktobar. Dan zabave! Vrlo je rano i sunce sija na način kakav odavno
nisam videla. Možda ono uvek sija tako sjajno u ovo doba dana, a ja sam tad
još u krevetu? „Šta vi devojke sve ne propuštate kada ne ustajete!“, kao što je
Karolinina mama uvek govorila, mada je ona najpopustljiviji roditelj.
Problem je što se stalno budimo rano baš onda kada je najpoželjnije spavati
do kasno; kao na primer danas, kada nas očekuje zabava. Pišem ovo sada
pošto sam sasvim sigurna da ću čitav dan biti kao na iglama, a kada se sve
završi, potpuno premorena. To mi se uvek dešava kada su zabave u pitanju!
Baš mi je drago što je prekosutra nedelja.

8. oktobar. Upoznala sam jednog čoveka na zabavi koji me je, moram

priznati, veoma zainteresovao; a osim toga, šta je uopšte važno, kao što se
gospođa Fremlinson pita u knjizi Srce puno nade, srce puno čemera, knjizi
koja mi je skoro najomiljenija od svih knjiga, najiskrenije to kažem.
Ko bi u to poverovao? Upravo sad, dok sam još spavala, neko mi je
pokucao na vrata, taman dovoljno glasno da me probudi, ali ipak tiho i
nenametljivo, i preda mnom je bila kontesa lično, u najlepšem negližeu, pola
ružičastom a pola slezove boje, sa poslužavnikom na kom je bilo hrane i pića,
kompletan strani doručak, u stvari! Moram priznati da bih tada mogla da
prožderem čitav engleski doručak, ali da li je ljupka kontesa mogla biti
ljubaznija i pažljivija prema meni? Njena tamna kosa (ali ne tako tamna kao
kod većine Italijana) nije još bila počešljana i padala joj je oko predivnog,
mada tužnog lica, ali sam primetila i da joj je sve prstenje bilo na rukama —
presijavalo se i iskrilo na jutarnjem suncu. „Avaj, mia cara“, rekla je,
posmatrajući sobu i sve njene nedostatke; „vremena prošla, vremena
sadašnja.“ A onda se nagnula nada mnom, nežno spustila dlan na moju
spavaćicu i poljubila me. „Ali kako si samo bleda!“, nastavila je. „Bela si
poput ljiljana na oltaru.“ Nasmešila sam se. „Ja sam Engleskinja“, rekla sam,
„i zato nemam jaču boju.“ Ali kontesa je nastavila da zuri u mene. „Zabava te
je dobrano zamorila?“ To mi je delovalo kao pitanje, pa sam, vrlo živahno,
odgovorila: „Ni najmanje, uveravam vas, kontesa. Bilo je to najdivnije veče u
mom životu“ (a to je bez sumnje bila istina, i ništa manje od istine). Pridigla
sam se u prostranom krevetu, i kako sam to uradila, ugledala sam svoj odraz
u ogledalu. Istina, jesam izgledala bledo, neobično bledo. Taman sam htela
da primetim kako je poprilično rano, kada je kontesa ustuknula uz iznenađeni
uzdah, i sama začuđujuće prebledevši, s obzirom na njen prirodni ten.
Ispružila je ruku i pokazala prstom.
Izgledalo je kao da upire prstom u jastuk iza mene. Osvrnula sam se,
uznemirena njenim ponašanjem; i ugledala nepravilnu crvenu fleku na
jastuku, ne veoma veliku, ali nesumnjivo od krvi. Podigla sam ruke ka svom
vratu. „Dio Illustrissimo!“, povikala je kontesa. „Ell’e stregata!“ Italijanski
sam znala dovoljno, iz Dantea i od ranije, da shvatim šta je to značilo: „Ona
je začarana“. Skočila sam iz kreveta i zagrlila kontesu pre nego što je mogla
da pobegne, kao što mi se učinilo da namerava. Preklinjala sam je da mi kaže
više o tome, ali sam sve vreme bila prilično ubeđena da neće. Italijani, čak i
obrazovani, i dalje prihvataju ideju „veštičarenja“ sa takvom ozbiljnošću da
je to skoro neverovatno; i najčešće se plaše čak i da pričaju o tome.
Instinktivno sam znala da će se Emilija i njena gospodarica složiti po tom
pitanju. Zaista, kontesa je delovala kao da joj je veoma nelagodno u mom
zagrljaju, ali se uskoro smirila i izašla iz sobe rekavši pritom, i to veoma
prijatnim glasom, kako mora da porazgovara o meni sa mojim roditeljima.
Uspela je čak i da doda „Buon appetito“, misleći na moj maleni doručak.
Pregledala sam lice i vrat u ogledalu, i da, zaista, na mom se vratu nalazio
mali ožiljak koji je sve objašnjavao — osim, naravno, toga kako je uopšte
nastao, ali mislim da bi sve neobičnosti, sve teškoće, kao i uzbuđenja
sinoćnje zabave mogla biti sasvim dovoljna kao objašnjenje. Ne možete
očekivati da učestvujete u turniru ljubavi i iz njega izađete bez ogrebotine; a
u tom turniru sam, uz drhtaje se prisećam, zaista i učestvovala. Plašim se da
je tipično za italijanski pogled na svet da jedna savršeno prirodna, i veoma,
veoma sitna nezgoda tako nesrazmerno utiče na kontesu. Mene, kao jednu
Engleskinju, ta fleka na jastuku nije baš nimalo uznemirila. Moramo se samo
nadati kako devojka čija će dužnost biti da promeni posteljinu neće početi
histerično da vrišti kada je vidi.
Ako i izgledam naročito bledo, to je delom zbog toga što veoma sjajna
sunčeva svetlost stvara kontrast. Odmah sam se vratila u krevet i hitro slistila
sve što mi je kontesa donela, do poslednje mrve i poslednje kapi. Osećala
sam se pomalo slabo zbog nedostatka hrane, i da, zaista sam se prethodne
noći sećala samo nejasno, osim da sam, naravno, popila više nego skoro
ikada ranije, možda i najviše do sada u svom kratkom životu.
I sada ležim u svojoj lepoj spavaćici i ničemu više i, sa olovkom u ruci i
suncem na licu, razmišljam o njemu! Nisam verovala da takvi ljudi zaista
postoje u stvarnom svetu. Mislila sam da su pisci poput gospođe Fremlinson i
gospođe Redklif poboljšavali muškarce, kako bi pomirili svoje žensko
čitateljstvo s njima, kao i da bi pomalo podilazili taštini daleko malobrojnijeg
muškog. Karolinina mama i gospođica Gizborn su, na različite i sebi
svojstvene načine, vrlo jasno ukazivale na isto; a i moja lična zapažanja u
pogledu suprotnog pola to su potvrđivala. Ali sada sam zaista upoznala
muškarca kakvog čak i najbolja dela gospođe Fremlinson tek nagoveštavaju!
On je Adonis! Apolon! Sasvim sigurno neki bog! Gde on hodi, ljiljani niču!
Prva romantična stvar bila je to što nas nisu propisno upoznali — zaista,
njega uopšte nisu predstavili. Znam da je to vrlo neučtivo, ali se ne može
poreći da je u istu ruku i uzbudljivo. Većina gostiju je plesala neki
staromodni minuetto, ali pošto ja nisam znala korake stajala sam u prikrajku
sa mamom, a onda je nju nešto iznenada obuzelo i morala je da ode.
Naglasila je kako će se vratiti brzo, za minut ili dva, ali skoro čim je otišla
pojavio se on, stajao je ispred mene kao da je došao odnekud između
izbledelih tapiserija što su ukrašavale zidove ili iz njih samih, s tim da on nije
izgledao nimalo izbledelo, mada sam kasnije, kada je doneto još sveća zbog
večere, primetila da je stariji nego što sam isprva pomislila, da ima tako
mudro i iskusno lice kakvo do sada nikada nisam videla.
Naravno, nije smeo odmah da zapodene razgovor sa mnom, jer bih ja
ustala i otišla, već je morao da me navede, svojim očima, svojim rečima, da
ostanem s njim. Rekao je nešto pristojno o tome kako sam ja jedini ružin
pupoljak u ovom vrtu, inače jesenjem, ali ja ipak nisam tolika guska da nisam
čula te reći ranije, ali me je ono što je rekao posle toga fatalno pokolebalo.
Rekao je (i nikada, nikada neću zaboraviti njegove reći): „Pošto smo oboje
samo posetioci iz sveta koji nije ovaj, moramo se upoznati.“ Upravo je to ono
što sam oduvek osećala za sebe, kao što to i ovaj dnevnik (nadam se)
pojašnjava, i nisam mogla a da ne ustuknem malo pred njegovom
sposobnošću da pronađe reći koje opisuju moja najdublja ubeđenja, iako sam
znala koliko je mimo svih propisa i krajnje opasan bio moj položaj. Osim
toga govorio je predivnim engleskim jezikom, a njegov je naglasak (koji,
mislim, nije italijanski) samo činio da njegove reći zvuče probranije i
raskošnije!
Moram samo napomenuti kako nije bilo tačno da su svi kontesini gosti
bili „jesenji“, iako većina svakako jeste. Kontesa je, milo biće, mislila na to,
tako da su na zabavu bili pozvani neki cavalieri iz redova lokalnog plemstva
izričito zbog mene, a nekoliko njih mi je i predstavljeno po svim propisima,
pa ipak, iz toga nije proizašlo mnogo razgovora, delom zbog toga što nismo
imali na raspologanju previše zajedničkog jezika, ali više zbog toga što je
svaki taj cavaliero meni delovao kao ono što u Darbiširu zovemo šantavci.
Kontesa je primetila neuspeh ovih recontres, što je bilo sasvim u skladu sa
njenom saosećajnom prirodom, pa ipak nije pokušavala da razbuktava
plamen tamo gde ni par iskri nije blesnulo. Kako nimalo nalik darbiširskim
matronama, koje će kada sebi nešto zacrtaju neumorno pumpati mehove ne
samo čitavo veče, već nedeljama, mesecima a ponekad i godinama! Ali bilo
bi nezamislivo upotrebiti reč „matrona“ kada je ljupka kontesa bila u pitanju!
I tako je četvorici udvarača preostalo samo da se snađu s malom kontesinom i
sličnim bambinama, kao da su bili na paradi.
Zastala sam na trenutak tražeći reći kojima bih ga opisala. On je
natprosečno visok i, mada vitak i elegantan, odaje čudesan utisak sile i snage.
Ten mu je pomalo bled, nos orlovski i dominantan (mada sa drhtavim,
osetljivim nozdrvama), usne ljubičastocrvene i (moram upotrebiti tu reč)
strasne. Samo je jedan pogled na njegove usne dovoljan da pomislim na
besmrtnu poeziju i morska prostranstva. Prsti su mu dugi i lepi, ali im je
stisak čvrst, što sam do kraja te večeri i sama iskusila. Kosa mu na prvi
pogled deluje potpuno crno, ali sam kasnije primetila da je diskretno
prošarana sivim vlasima, pa i ponekom sasvim sedom. Čelo mu je visoko,
široko i plemenito. Da li ja to opisujem boga ili čoveka? Teško mi je da
budem sigurna.
Što se razgovora koji smo vodili tiče, mogu samo da kažem da je i on,
zaista, bio van ovog sveta. Nije uopšte bilo onog ispraznog naklapanja
svojstvenog ovakvim društvenim okupljanjima; a koje, ako uopšte i ima
nekog smisla, često ima značenje vrlo različito od onog što ga same reči
prenose — značenje koje mi je često odvratno. Sve što je rekao (naravno,
osim prvih uobičajenih laskanja) odzvanjalo je duboko u meni, i sve što sam
mu odgovarala bilo je ono što sam zaista i želela da kažem. Ni sa jednim
muškarcem nisam mogla da razgovaram na taj način, od tate pa nadalje, i sa
vrlo malo žena. Pa ipak, teško mi je da se tačno prisetim o čemu smo zapravo
pričali. Mislim da bi to mogla biti posledica osećaja s kojim smo govorili.
Tog osećaja ne samo da se jasno sećam, već je i dalje prisutan — u meni,
svuda po meni — dubok i topao — preobražujući. Teme razgovora, ne. Bili
su tu život, i lepota, i umetnost, i priroda, i ja sama: u stvari, sve. Tačnije, sve
— osim onih sasvim drugačijih i sasvim budalastih stvari o kojima svi ostali
pričaju sve vreme, brbljanje i besmislena buka koja prestaje tek kod
grobljanskih kapija. U jednom je trenutku primetio kako su „reči ono što je
kod žena presudno“, a ja sam mogla samo da se nasmešim, pošto je to bila
istina.
Srećom, mama se nije ponovo pojavila. Što se ostalih tiče, pretpostavljam
da su ipak malo odahnuli kada su videli da im je nespretna mala Engleskinja
postala takoreći nedostupna i, reklo bi se, zbrinuta. U maminom odsustvu,
obaveza da me nadgleda pala je na kontesu, ali nju sam viđala samo izdaleka.
Možda je bila rešena da se ne meša tamo gde ja to ne želim. Ako je tako,
onda sam to verovatno i očekivala od nje. Ne znam.
Onda je došlo vreme za večeru. Na moje veliko iznenađenje (i žalost),
moj se prijatelj, ako ga tako mogu nazvati, uljudno izuzeo iz učestvovanja u
njoj. Njegovo objašnjenje, nedostatak apetita, teško bi se moglo prihvatiti kao
dovoljno ili kurtoazno, ali su reči koje je upotrebio uspele (kao i uvek,
pretpostavljam, kada je on u pitanju) da okaju taj njegov prestup. Najiskrenije
je potvrdio da ja svakako treba da večeram, iako on nije mogao da me isprati
do stola, kao i da će iščekivati moj povratak. Dok je to govorio gledao me je
tako osećajno da nisam imala izbora nego da to prihvatim, mada sam,
pretpostavljam, imala isto tako malo apetita (za gruba jela ovoga sveta)
koliko i on. Mislim da mi je do sada promaklo da pomenem lepotu i snagu
njegovih očiju, koje su bile tako, tako tamne, skoro crne — barem pod
svetlošću sveća. Bacivši jedan pogled nazad ka njemu, možda pomalo žudno,
palo mi je na pamet da se on možda sramio da pokaže svoje godine pod jačim
svetlom kod stola. To je taština koja nipošto nije ograničena samo na moj pol.
Zaista, delovao je skoro kao da se sklanja od te pojačane osvetljenosti čak i
ovde, na drugom kraju prostorije. I to pored sveg utiska snage, što mu je bila
najupečatljivija osobina. Oprezno sam se spremila da krenem. „Vratićeš se?“,
upitao je, tako žudno i ubedljivo. Ostala sam smirena. Samo sam se
nasmešila.
A onda me je sustigao tata. Rekao mi je da je mama, kada je otišla gore,
potpuno podlegla snu, kao što sam i unapred mogla znati da će se desiti, u
stvari, to jesam znala; i da, kada završim s večerom, i ja takođe „odmah isto
tako odem gore“. Onda me je progurao do stola i počeo da me maltene kljuka
kao ćurku, ali, kao što već rekoh, nisam imala apetita, tako da se ne mogu
setiti ničega što sam pojela, ili što je tata pojeo. No, šta god da sam pojela,
„sprala sam“ (kao što to kažemo u Darbiširu) neobično velikom (barem za
mene) količinom lokalnog vina, za koje ljudi, uključujući i tatu, kažu da je
veoma „lako“, mada meni nikada ne deluje „lakše“ od bilo kog drugog, čak je
i primetno „teže“ od nekih koja bih mogla da imenujem. Osim toga, ja sam
već popila izvesnu količinu ranije u toku večeri, onda kada je trebalo da
očijukam sa lokalnim šantavcima. Veoma mi je čudno to što tata, koji inače
ne propušta priliku da prigovori skoro svemu što ja radim, izgleda da nema
nikakvih zamerki na to što tako obilno pijem vino. Mislim da se ne sećam da
je ikada i pokušao da mi nametne neku granicu, što se toga tiče. Ali to,
naravno, važi samo u onim retkim prilikama kada mama nije u blizini, koja se
ponašala sasvim drugačije. Ali njoj najčešće bude loše već posle samo dve ili
tri čaše. Sinoć, za vreme večere, ja sam bila u nekom „transu“, bilo mi je
skoro nemoguće da išta pojedem, ali mi je zato vino išlo sa maltene fatalnom
lakoćom. Onda je tata ponovo počeo da me tera u krevet — ili možda da
mami pridržavam glavu. Posle sveg tog vina, i sa mojim novim „prijateljem“
koji me je čekao, to je bila čista lakrdija. Ali morala sam nekako da se
otarasim tate, tako da sam mu čvrsto obećala, i svoje obećanje (šta god ono
bilo) istog sekunda zaboravila. Srećom, od tog trenutka nadalje nisam ga više
videla.
Ili, tačnije, nisam videla nikoga sve dok me kontesa jutros nije probudila:
nikoga osim jednoga.
Mirno me je čekao u senkama koje su bacale tapiserije dok su se lagano
njihale, kod lepršavih zastavica pokačenih iznad nas po zidu. Ovoga puta mi
je željno zgrabio ruku. Ipak, to je trajalo samo par sekundi, ali sam jasno
osetila čvrstinu njegovog stiska. Rekao je da se nada kako me ne sprečava da
idem na plesni podijum, ali sam mu odgovorila: Ne, oh ne. Istini za volju,
nisam ni bila sposobna za ples u tom trenutku; a verujem i da melodije uz
koje su trupkale ustajale starine oko nas, ni u najboljim okolnostima nisu bile
za mene. A onda je, uz lagani smešak, rekao da je i on nekada bio vrstan
plesač. Je li, upitala sam tek tako, pod uticajem vina: a gde je to bilo? U
Versaju, odgovorio je; i u Peterburgu. Moram priznati da me je to, bez obzira
na vino, veoma iznenadilo: pošto, sasvim sigurno svi znaju kako su Versaj
spalili nezadovoljnici još 1789, pre dobrih trideset godina? Mora da sam ga
tada značajno pogledala jer se ponovo blago nasmešio i rekao: „Da, ja sam
veoma, veoma star“. Rekao je to sa nekim tako čudnim tonom koji nije tražio
učtivo neslaganje kakvo bi takve reči inače zahtevale. U stvari, uopšte nisam
znala kako da mu odgovorim. Pa opet, bilo je to besmisleno, pošto bi moje
neslaganje bilo iskreno. Ne znam koliko ima godina, teško mi je čak i da
otprilike naslutim, ali „veoma, veoma star“ on svakako nije bio, već je, na sve
načine koji su išta značili, bio zaista jedan od najmlađih ljudi što sam mogla
da zamislim, i zaista — jedan od najvatrenijih. Na sebi je imao predivno crno
odelo, sa nekakvim malenim ordenom, koji je, sigurna sam, veoma istaknut,
baš zato što je bio tako nenametljiv. Tata je često govorio kako se napadno
isticanje odlikovanja više ne smatra pristojnim.
U neku ruku najromantičnije od svega bilo je to što mu nisam znala ni
ime. Kada su ljudi počeli da se polako razilaze i napuštaju zabavu, ne tako
kasno, pretpostavljam, pošto je većina njih bila ipak vrlo stara, uhvatio me je
za ruku i ovaj put duže držao u svojoj, a ja se nisam čak ni pravila da mu se
opirem. „Srešćemo se ponovo“, rekao je, „mnogo puta“, zagledavši se tako
čvrsto i duboko u moje oči da sam se osećala kao da se probio do samog
središta mog srca i moje duše. Zaista, bilo je nečeg tako snažnog i
tajanstvenog u mojim osećanjima da sam u tom trenutku mogla samo
promrmljati „Da“, glasom tako tihim da me je jedva čuo, a onda sam prekrila
oči dlanovima, te iste oči u koje je tako prodorno gledao. Na samo sekund (i
nije moglo biti duže, jer bi drugi sigurno primetili moju smetenost) sručila
sam se na stolicu a sve oko mene postalo je crno i lelujavo, a kad sam se
malo pribrala, on više nije bio tu, i nije preostalo ništa drugo nego da me
kontesa poljubi uz reči: „Izgledaš umorno, dete“, a odmah zatim su me
užurbano poslali u moj ogromni krevet.
Iako kažu da sveza osećanja izazivaju nesanicu (a i sama sam u par
navrata mogla to da potvrdim), izgleda da sam zaspala odmah, i spavala sam
veoma duboko i veoma dugo. Takođe znam da sam čudesno sanjala, ali se ne
mogu setiti šta. Možda mi i nije potrebna pomoć sećanja, jer sigurno mogu da
pretpostavim?
Prvi put otkako sam u Italiji, dan je zaista bio vreo. Mislim da danas neću
više pisati. Već sam ispunila silne stranice sitnim i urednim rukopisom, za
koji mogu da zahvalim strogoći i strpljenju gospođice Gizborn i njenim
visokim standardima u svemu što se tiče ranog devojaštva. Pomalo me čudi
što su mi dopustili da tako dugo spavam. Iako tata i mama ne deluju kao da
postižu mnogo u poređenju sa trudom koji ulažu, oni ipak nimalo ne
odobravaju „lenčarenje i nerad“, naročito u mom slučaju, mada, moram
priznati, iste principe primenjuju i na sebe. Pitam se kako se mama drži posle
sveg sinoćnjeg uzbuđenja? Znam da moram da ustanem, obučem se i doznam
to; ali umesto toga šapćem sebi kako ponovo osećam snažnu privlačnost
Morfejevog zagrljaja.

9. oktobar. Odlučila sam juče ujutro da sam već sasvim dovoljno zapisala
za jedan dan (mada, za kakve čudesne doživljaje sam morala pokušati, koliko
god uludo, da pronađem reči!), ali nema mnogo toga na ovom svetu čime bih
se lično zanimala a šta volim više od ispisivanja sopstvenih misli i zapažanja
svog srca u ovaj mali, tajni dnevnik, koji niko nikada na ovom svetu neće
videti (postaraću se da tako bude), tako da sam sigurna kako ću još jednom
uzeti pero u ruke, večeras, ako se dogodi išta dovoljno zanimljivo da o tome
vredi pisati. To je, plašim se, upravo ono što bi gospođica Gizborn nazvala
jednom od mojih prenatrpanih rečenica, ali prenatrpane rečenice mogu biti
posledica prenatrpanog duha, pa čak i njegov jedini odušak i olakšanje! Kako
se dobro u ovom trenutku sećam dirljivog saveta gospođice Gizborn: Čim
pronađeš prave reči za svoje muke, te muke postaju poluradosti. Avaj, za
mene u ovom času ne može biti pravih reči: na neki čudan način, koji nikako
ne mogu da shvatim, otkrivam da sam i vatra i led, podjednako. Nikada se do
sada nisam osećala tako čudesno živom, pa opet, hvatam sebe u jezivom
ubeđenju da su mi dani odbrojani. To me ne plaši, iako bi se moglo očekivati.
Zaista, bilo je maltene kao olakšanje. Nikada se s takvom lakoćom nisam
kretala kroz svet, uprkos svim brigama koje su me izdašno zasule; i da nikada
nisam upoznala Karolinu, mogu samo da zamislim šta bi bilo sa mnom. A
sada! Šta je Karolina, do sada moja najdraža prijateljica (a ponekad i njena
mama), u poređenju sa...
Oh, zaista, zaista ne postoje reči. Osim toga, nisam se još potpuno
oporavila od svega što mi je prošlo veče priredilo. Toga se prilično stidim, i
neću to nikome priznati. Ali istina je. Koliko su me rastrzala osećanja, toliko
sam i iscrpljena, isceđena kao krpa.
Kontesa, nakon što je bila u mojoj sobi juče ujutro, nestala je i nije se
pojavljivala čitavog dana, kao i onog dana kada smo stigli. Ipak, izgleda da
jeste razgovarala s mamom o meni, kao što je i rekla da će učiniti. To mi je
brzo postalo jasno.
Bilo je skoro poslepodne kada sam konačno ustala iz kreveta i napustila
svoju sunčanu sobu. Ponovo me je obuzela snažna glad, a osećala sam i da
moram proveriti da li se mama oporavila. I tako sam prvo pokucala na vrata
mamine sobe, a zatim i tatine. Pošto nije bilo odgovora, krenula sam niz
stepenice, a iako nisam srela nikoga drugog (uvek kada je sunčano većina
Italijana prosto leškari negde u hladovini), mamu sam zatekla, u punoj snazi i
zdravlju, na terasi koja je gledala na baštu. Imala je sa sobom svoju kutiju s
ručnim radovima, sedela je na suncu i, kao i obično, pokušavala da radi dva
posla istovremeno, možda i tri. Mama se uvek strašno vrpolji kada se oseća
dobro. Plašim se da ona jednostavno nema ono što je jedan gospodin kog smo
sreli u Lozani nazvao „darom za lenčarenje“. (Nikada nisam zaboravila taj
njegov izraz.)
Odmah me je napala. „Zašto nisi plesala ni sa jednim od onih finih
mladića, a kontesa se potrudila da ih pozove na zabavu samo zbog tebe?
Kontesa je veoma uzrujana zbog toga. A i gde si ti čitavo jutro? Po ovako
divnom, sunčanom danu? I kakve su to sve budalaštine koje je kontesa
pokušala da mi ispriča o tebi? Nisam je ni reči razumela. Možda me ti možeš
prosvetliti? To je bez sumnje posledica toga što su ti otac i majka dozvolili da
sama ideš u grad?“
Ne moram ni napominjati da sam do sada već naučila kako da joj
odgovorim kada počne tako da naklapa.
„Kontesa je veoma uznemirena zbog svega“, uzviknula je ponovo mama
nakon što sam joj odgovorila; kao da joj je banda razbojnika pokrala sve
kašike, a ja sam nekako bila saučesnik u tom zločinu. „Očigledno je kako
pokušava da nagovesti nešto što joj lepo vaspitanje ne dozvoljava da
otvoreno kaže, a to nešto ima veze s tobom. Moraš mi reći šta je u pitanju.
Reci mi iz ovih stopa“, naredila mi je veoma oštro.
Naravno, bilo mi je jasno da se između kontese i mene nešto desilo tog
jutra, a sada sam znala i šta se nalazilo iza toga: kontesa je na neki način
naslutila moj rencontre od prethodne večeri i iz toga zaključila ponešto
(mada nikako i sve!) o tome kako je to uticalo na mene. Čak se i preda mnom
izrazila na onaj način koji bi Englezi nazvali previše vatrenim, italijanskim.
Shvatila sam da je mami pričala o tome, ali pomalo uvijeno, kao da zapravo
nije želela da me izda. Ona me i jeste obavestila kako namerava to da uradi, i
sada bih volela da sam je pokušala odgovoriti od toga. Iskreno, bila sam
suviše bunovna i mozak mi nije radio kako valja.
„Mama“, rekla sam, s dostojanstvom koje sam naučila da ispoljavam u
ovakvim trenucima, „ako kontesa ima šta da prigovori mom ponašanju, ja
sam ubeđena da će ona to učiniti samo u mom prisustvu.“ I, zapravo, ja jesam
bila ubeđena u to; mada sam sumnjala da bi se kontesa ikada uopšte i žalila
na mene. To što se obratila mami povodom ovoga bilo je, i u to sam sigurna,
samo pokušaj da mi na neki način pomogne, iako se vrlo verovatno obratila
na pogrešnu adresu, što je bilo skoro neminovno za nekoga ko nije dobro
poznavao moju mamu.
„Prkosiš mi, dete“, skoro da je zavrištala mama. „Prkosiš svojoj rođenoj
majci.“ Tako se uzbudila (Sigurno bez razloga? Možda i manje nego
obično?) da je uspela da se ubode iglom. Mama se često povređivala kada je
pokušavala da se bavi ručnim radom, uglavnom, mislim, zbog toga što nije
mogla da se usredsredi na jedan određeni zadatak; i u svojoj kutiji je imala
jedan komad vate za takve nezgode. Ovoga puta joj je, izgleda, nestalo vate, a
delovalo je kao da se ozbiljnije posekla. Jadna mama je mlatarala rukom kao
ptica u mreži, dok je krvarenje postajalo sve obilnije. Nagnula sam se ka njoj
i jezikom polizala krv. Bilo je zaista čudno imati maminu krv u ustima. A
najčudnije je bilo to što je krv imala sjajan ukus: skoro kao neki zaista
predivni slatkiš. Osećam sopstvenu krv kako mi navire u obraze, sada dok
ispisujem ove redove.
Mama je uspela da zaustavi krvarenje svojom džepnom maramicom:
jednom od onih lepih koje je kupila u Bezansonu. Posmatrala me je s
neodobravanjem, kao i obično, ali je rekla samo: „Možda je dobro što u
ponedeljak odlazimo odavde.“
Iako nam je to bio deo uobičajene rutine, ovoga puta niko nije ništa
pominjao do sada i ja sam ostala zabezeknuta. (To bi, rekla bih, zaista bilo
vredno zapisivanja juče uveče!)
„Šta!“, povikala sam. „Zar da tako brzo napustimo slatku kontesu! Da
napustimo, ni posle nedelju dana, grad u kom je Dante pisao i hodio!“
Nasmešila sam se krajičkom usana kad sam shvatila kako sam, bez
razmišljanja, počela da koristim italijanski, kitnjasti način izražavanja. Nisam
sigurna da je Dante zaista i napisao nešto dok je bio u Raveni, ali kod
Italijana takve zamerke malo utiču na njihov izbor reči. Shvatila sam kako je
to navika koju moram zauzdati da se ne razvije do svoje krajnosti.
„To gde je Dante hodao možda i nije najprikladnije mesto da ti hodaš“,
odgovorila mi je mama, hladno, ali i oštrije nego što sam navikla da čujem od
nje. Sve vreme je gladila svoj povređeni prst, a njena ogorčenost se nije
stišavala. Krv je počela da boji improvizovani zavoj u crveno, a ja sam se
okrenula na drugu stranu sa onim što bi pisci nazvali „veoma zbrkanim
osećanjima“.
Ipak, uspela sam da vidim još malo spoljašnjeg sveta pre nego što smo
napustili Ravenu; i to odmah sledeći dan, u nedelju, i to uprkos tome što je
bila nedelja. Kao što se ispostavilo, u Raveni nema engleske crkve, tako da je
jedino što smo postigli bilo da tata jutros pročita nekoliko molitvi i prođe
kroz litaniju dok smo mama i ja odgovarale. Upravitelj nam je pokazao
prostoriju koja je služila upravo takvim svrhama. U njoj nije bilo ničega osim
jednog starog stola sa rasklimatanim nogama i reda drvenih stolica: i sve je
bilo još prašnjavije i ofucanije čak i od drugih stvari koje smo ovde videli.
Naravno, i ranije nam se ovo dešavalo, nedeljom, na mestima na kojima smo
bili pre ovoga, ali nigde nije bilo baš ovoliko turobno — pa čak, osećala sam,
i nekako nezdravo. Čitavo to iskustvo je veoma loše uticalo na mene i bila
sam potpuno nesposobna da upijem Reč Božju, kao što je trebalo. Nikada se
nisam tako osećala, čak ni pri najneveselijim porodičnim molitvama. Kroz
moju malu glavu su neobuzdano jurcale sasvim nebogougodne misli: na
primer, uhvatila sam sebe kako se pitam koliko delotvorna, u smislu
Spasenja, može biti Božja Reč kada je monotono deklamuje i zamuckuje
jedan običan nekanonizovani laik kao što je tata — ne, mislila sam naravno,
nezaređeni, ali ostaviću i onu reč pošto mi je tako smešna za tatu, koji uvek
glasno odbacuje „rimske svece“ i sve što oni predstavljaju, kao što su, na
primer, svi ti dani kojima se javno moli u njihovu čast. Englezi često govore
loše o sveštenicima Rimokatoličke crkve, ali barem su oni svi, čak i
najnedostojniji među njima, dodirnuti rukama koje sežu unazad, unazad,
unazad sve do Svetog Petra i samoga Izvora iz kojeg šiklja milost. Teško je
reći bilo šta slično za tatu, a verujem da je sporan čak i stav gospodina Bigs-
Hartlija o posvećenju. Čvrsto verujem da Krvlju jagnjeta ne može
posredovati niko osim Izabranih, niti da krstiti mogu ruke koje nisu snažne i
bele.
Oh, kako će sada ispuniti svoje obećanje da ćemo se „ponovo sresti“, ako
me tata i mama odvuku, nevoljnu, negde daleko od mesta gde smo se prvi put
sreli? A naročito „još mnogo puta“? Te misli mi odvraćaju pažnju, ne moram
to ni reći; pa opet, sigurna sam da mi ne odvraćaju pažnju onoliko koliko bi
se očekivalo. I razlog je dovoljno prost: duboko u sebi ja znam da se nešto
čudesno desilo između nas, neko naročito posvećenje, i kako ćemo se baš
zbog toga ponovo sresti, bez sumnje, „mnogo puta“. Tako da, iako jesam
pometena i rastrzana, ja sam istovremeno toliko ubeđena u to, da sam skoro
spokojna: vatra i led, kao što već rekoh. Uviđam da ipak povremeno mogu da
razmišljam i o nečemu drugom, što nikako nije bio slučaj kada sam uvrtela
sebi u glavu davno, davno nekada, kako sam „zaljubljena“ (daleko bilo!) u
gospodina Frenklina Stobarta. Da, da, moj čudesni prijatelj je konačno doneo
malo mira mojoj divljoj duši! Želela bih samo da se ne osećam tako umorno.
To će nesumnjivo proći kada događaji od večeri pre prethodne postanu
udaljeniji (i ta žalost, ipak, kada se to desi! Ta žalost, šta god da se desi!), kao
i, pretpostavljam, naporna šetnja ovog popodneva. Ne, nije bila „naporna“.
Odbijam da priznam tu reč, i da se ona bezobraznica Emilija vratila kući
„sveža kao ruža“, da upotrebim izraz koji ljudi slični njoj upotrebljavaju tamo
odakle ja dolazim.
Ali kakva je to šetnja bila, uprkos svemu! Lutale smo kroz Pineta di
Classe: ogromnu šumu koja se prostire između Ravene i mora, sa borovima
koji izgledaju kao debeli, tamni, razbarušeni kišobrani i, kako kažu, iza
svakog stabla se krije ili medved ili razbojnik! Nikada nisam videla takve
borove; ni u Francuskoj ili Švajcarskoj, niti u Holandiji, a naročito ne u
Engleskoj. Više liče na drveće iz Hiljadu i jedne noći (mada nisam pročitala
to delo), dovoljno gustih krošnji i dovoljno debelih stabala da se stene mogu
gnezditi! I nebrojeno ih je, i tako su drevni! Ostavljena bez vodiča izgubila
bih se već posle samo par minuta, toliko je raznih staza nejasno vijugalo
svuda među ogromnim četinarima, ali moram priznati da je Emilija, koja je
potpuno odbacila svoju bien elevee izbirljivost, koračala šumom skoro kao
dečak, pokazavši neverovatno znanje o najboljim putanjama čemu sam ja
mogla samo da se čudim i da se prepustim. Između nas dve sada kao da već
postoji nekakvo dublje razumevanje, koje je dobrim delom posledica toga što
učim toliko italijanskog da me to prosto iznenađuje. Ipak, sve vreme
podsećam sebe kako je to veoma jednostavan jezik: veliki pesnik Izgubljenog
raja (mada ni to nisam pročitala) primetio je kako nije potrebno izdvajati
neko posebno vreme za učenje italijanskog, pošto ga skoro svako može
naučiti maltene usput. I to se pokazalo tačnim u našem slučaju.
Šumske staze zaista najviše odgovaraju gospodi na konjima, i tako su se
njih dvojica pojavila na jednoj od mnogih staza koje su se odvajale s naše
leve strane. „Guardi!“, povikala je Emilija i zgrabila me za mišicu kao da
smo bile vrlo prisne. „Milord Bajron i sinjor Šeli!“ (neću ni pokušati da
prenesem Emilijinu zabavnu interpretaciju engleskih imena.) Kakav trenutak
u mom životu — ili u bilo čijem! Videti istovremeno dve osobe, obe tako
značajne i poznate, a obe tako neopozivo tragične sudbe! Nije bilo, naravno,
dovoljno vremena za bilo kakvo pažljivije zapažanje, mada mi se učinilo da
nam se gospodin Seli zahvalio skoro neprimetnim pokretom biča za to što
smo se donekle sklonile sa staze kako bi njih dvojica slobodno prošli, ali se
plašim da je na mene najsnažnije ostavilo utisak to što su oba kaurina
izgledala daleko starije nego što sam očekivala a lord Bajron je bio značajno
korpulentniji (a i kosa mu je bila prilično seda, iako je, verujem, bio tek na
pragu svoje četvrte decenije). Odeća gospodina Šelija bila je vrlo neuredna,
dok je Bajronova bila maltene smešna. Obojica su bili gologlavi. Lagano su
galopirali niz stazu kojom smo i nas dve hodale. Pričali su glasno (glas
gospodina Šelija bio je primetno viši), u isto vreme, nadglasavajući topot
kopita svojih konja. Ni jedan ni drugi nisu prestali da govore, čak ni dok su
usporavali da zaobiđu mesto na kom smo stajale nas dve.
I tako sam napokon svojim očima videla legendarnog lorda Bajrona!
Čudesan trenutak, zaista; ali koliko bi mi samo bio čudesniji da se desio pre
onog nedavnog najčudesnijeg od svih mogućih trenutaka! Ali grešila bih kad
bih se požalila da mi je izlazak sjajnog crvenog Meseca zasenio noćni svod!
Lord Bajron, to dete sudbine, pripada čitavom svetu i, bez sumnje, čitavom
vremenu, ili barem njegovom većem delu! Moja sudba je neka druga i ja je
privijam na svoje grudi željnim devojačkim rukama!
„Come gentili!“, uskliknula je Emilija zureći za konjanicima. To možda i
nije bio najprikladniji komentar za lorda Bajrona, pa čak možda ni za
gospodina Šelija, ali ja nisam imala šta da joj odgovorim (čak i da sam znala
italijanske reči), tako da smo nastavile šetnju, a Emilija se sada odvažila i da
zapeva, svojim prilično lepim, zvonkim glasom, i ja nisam imala srca da je
zbog toga grdim, sve dok se konačno borovi nisu proredili i po prvi put sam
ugledala Jadransko more, koje mi se, nakon još par koraka, ukazalo u svoj
svojoj širini. (Venecijansku lagunu odbijam da uzmem za ozbiljno.)
Jadransko more je povezano sa Mediteranskim, zapravo ono je zaista deo tog
mora, jedan njegov komad, i sada mogu reći sebi da sam „videla Mediteran“,
što dobri stari doktor Džonson definiše kao izistinski cilj svakog putovanja.
Bilo je to kao da sam konačno svojim očima videla Sveti gral, iz kog je Krv
iskupljenja raskošno tekla, i ja sam stajala tako neko vreme, izgubljena u
sopstvenim dubokim mislima. Svet ponovo nestaje oko mene u ovom trenu
kada se setim te navale blistavog ushićenja.
Ali ne mogu više da pišem. Osećam se tako neuobičajeno iznemoglo da je
pravo čudo to što uopšte mogu i da gledam. Kao da mi je nešto vodilo ruku,
kao što je, u predivnoj knjizi gospođe Fremlinson, Izabelinu ruku vodio
udaljeni Trafio; tako da je Izabela uspela da ostavi traga o čudnim
događajima koji su prethodili njenoj smrti — a bez tog traga, sada shvatam,
čitava ta knjiga, iako tek fikcija, ne bi mogla biti smisleno napisana.
Mesečina natapa moju posteljinu i moju spavaćicu grimiznim nijansama. U
Italiji Mesec je uvek pun i uvek je tako crven.
Oh, kada ću ponovo ugledati svog prijatelja, svog uzora, svog duha-
vodiča!

10. oktobar. Imala sam tako predivan i tako veličanstven san da ga

moram zapisati pre nego što ga pojede zaborav, iako već sada vidim da nije
mnogo toga ostalo što se može zapisati. Sanjala sam da je bio sa mnom; da mi
je prekrio vrat i grudi poljupcima koji su istovremeno bili i najmekši i
najoštriji na svetu; da mi je ispunio uši mislima tako čudnim da su mogle stići
samo iz nekog dalekog sveta.
I sada italijanska zora sviće: čitavo nebo je crveno i purpurno. Kiše su
nestale, kao da ih nikad više neće biti. Grimizno sunce zove me da pobegnem
pre nego što ponovo stigne jesen, a zatim i zima. Bekstvo! Danas krećemo za
Rimini! Da, spremam se da krenem za Rimini. Kakva lakrdija.
U mojoj sobi, crvenoj kao praskozorje, ponovo na sebi nalazim tragove
krvi. Ali ovoga puta znam. U njegovom zagrljaju moje biće juri napred, puno
radosti i dobrodošlice; njegovom zagrljaju koji je ujedno i najmekši i
najoštriji na svetu. Kako je čudno što sam takvo blaženstvo ikada mogla
zaboraviti!
Ustala sam iz kreveta u potrazi za vodom, koje ponovo nije bilo u mojoj
sobi. Uvidela sam da sam tako slaba od sve te radosti da sam se skoro
onesvestila. Ali nakon što sam na par trenutaka ponovo pala u krevet uspela
sam donekle da se oporavim i polako otvorim vrata. A šta li ću zateći tamo?
Ili, tačnije, koga? U slabo osvetljenom hodniku, malo dalje od mene, u tišini
je stajala mala kontesina, za koju se nisam mogla setiti da li sam je uopšte
videla otkako je njena mama priredila soirée à danse. Na sebi je imala neki
široki tamni ogrtač, a samo ona i njena savest znaju šta je u tom trenutku
mogla raditi. Bez sumnje je odatle proistekao neki dovoljno valjan razlog
tome što se skamenila kada je ugledala mene. Naravno, ja sam još i više i
potpunije od nje bila déshabillé. Zaboravila sam čak i da prekrijem svoju
spavaćicu. A pored svega bila je tu i krv — kao da sam bila povređena. Kada
sam umirujući je krenula ka njoj (jer, posle svega, mi smo bile samo dve
devojčice, i ja nisam bila tu da je osuđujem — nju ili bilo koga), tiho je
vrisnula i pobegla od mene kao da sam bila kraljica vilenjaka lično, ali sve to
i dalje skoro nečujno, bez sumnje iz istih, valjanih razloga. Bilo je to
budalasto s njene strane, zato što sam ja samo htela da je uzmem u naručje, a
onda i da je poljubim, u znak naše sličnosti i neobičnosti susreta u ovaj čas.
Uznemirilo me je njeno detinjasto ponašanje (ove Italijanke uspevaju da
budu snebivljive bambine i prekaljene svetske žene istovremeno), pa sam se,
odjednom malaksavši, oslonila na zid hodnika. Kada sam se ponovo osovila
na noge, videla sam pri purpurnom svetlu koje je dopiralo kroz jedan od
prašnjavih prozora da sam ostavila crveni otisak na obojenom gipsu kada sam
oslonila dlan na zid kako ne bih pala. Tako nešto je bilo teško opravdati, a
nemoguće ukloniti. Kako mi je dosta ovih régles i konvencija koje su me do
sada sputavale! Kako žudim za beskrajnom slobodom koja mi je obećana i za
koju tako verujem da ću je imati!
Uspela sam da pronađem nešto vode (kontesina vila nije više bila od onih
u kojima su sluge budne — ili bar trebalo da budu — čitave noći u glavnim
hodnicima), i sa tom sam vodom učinila koliko sam mogla, barem u svojoj
sobi. Nažalost, nisam imala ni dovoljno vode ni dovoljno snage da uradim
sve. Osim toga, sve manje me je briga.

11. oktobar. Sinoć ništa od dragoga mi sna!

S druge strane, obilje podmuklih neprijatnosti obeležilo je naš jučerašnji
odlazak iz Ravene. Mama mi je otkrila kako nam je zapravo kontesa
pozajmila svoju sopstvenu kočiju. „To je zato što ne može više očima da nas
vidi“, rekla mi je mama, gledajući u fasadu. „Ali kako to može biti, marna?“,
upitala sam. „Ona nas, u stvari, nije skoro ni videla? Bila je nevidljiva kada
smo stigli, a i sada je bila skoro nevidljiva danima.“
„To nema nikakve veze jedno s drugim“, odgovorila je. „Kada smo došli
kontesa se nije osećala dobro, što se često dešava majkama, a u to ćeš se
uskoro i sama uveriti. Ali ovih poslednjih nekoliko dana je vrlo uznemirena
tvojim ponašanjem i sada želi da odemo.“ Pošto je mama i dalje gledala u zid
a ne u mene, isplazila sam se, samo vrh jezika, tek najmanji vršak, ali to je
mama uspela da vidi, i počela je da podiže ruku a onda se setila kako sam ja
sada već skoro odrasla i da me ne može više kažnjavati običnim ćuškama.
A onda kada smo se spremali da uđemo u prljavu, matoru kočiju, gle čuda
— kontesa je uspela da se izvuče napolje, i uhvatila sam je kako se krsti meni
iza leđa, tačnije, mislila je da je meni iza leđa. Morala sam da stisnem pesnice
čvrsto kako bih se oduprla želji da je pljunem. Kasnije sam pomislila da je
ona u stvari želela da vidim šta je uradila. Kontesa mi je ranije bila tako
draga, tako sam je osećala bliskom — svega se toga i dalje vrlo dobro sećam
— ali se sada sve promenilo. Jedna sedmica, shvatila sam, može nekada biti
duža od čitavog života; a isto tako, kad smo već kod toga, može i jedna jedina
neizbrisiva noć. Kontesa se svojski trudila da nam se pogledi ne sretnu, iako,
čim sam to primetila, nisam ni trenutka prestala da netremice zurim u nju,
poput nekog malog baziliska. Izvinila se što mala kontesina nije bila tu, i
ispričala je kako je zapravo bila u krevetu sa strahovitim migrenama ili crnim
grčevima ili nekom trećom boljkom (iskreno, nije me zanimalo kojom! niti
me sada zanima!), što je nesumnjivo bilo povezano sa devojačkom
nezrelošću u Italiji! A tata i mama su odgovarali kao da ih je zaista bilo briga
za to budalasto malo derište! Bio je to samo još jedan način da pokažu koliko
su kivni na mene, ne moram to ni pominjati. Posle ozbiljnijeg razmišljanja
shvatila sam kako su mala kontesina i njena majka jednostavno iste, ali je
kontesa imala više vremena da izbrusi svoje veštine pretvaranja i licemerja.
Ubeđena sam da su sve italijanske žene iste, čim ih malo bolje upoznate.
Zbog kontese sam tako snažno zabila sebi nokte u dlanove da su me šake
bolele do kraja dana a i dalje izgledaju kao da sam svakom uhvatila sečivo,
kao u priči ser Voltera Skota.
Imali smo kočijaša i još jednog slugu na kočiji, i nijedan od njih nije bio
mlad, naprotiv, obojica su ličili na matore pametnjakoviće; i kada smo stigli u
Klase, stali smo da tata, mama i ja posetimo crkvu poznatu po svojim
mozaicima, koji su datirali, kao i uvek, iz vizantijskog perioda. Velike dveri
na zapadnoj strani bile su otvorene propuštajući vrele i sjajne sunčeve zrake, i
zaista, sve je unutra izgledalo veoma lepo, sav taj bledi azur, boja Nebesa, i
blistavo zlato, ali ja nisam videla ništa više od toga, pošto me je ponovo
savladala nesvest kada sam htela da pređem prag, tako da sam sela na neku
klupu i rekla tati i mami da uđu bez mene, što su oni odmah i učinili, na
razumni engleski način, a ne da me gnjave i nagovaraju, na budalasti
italijanski način. Klupa je bila od mermera, sa naslonima za ruke u obliku
lavova, a iako je mermer bio izlizan, i iskrzan, i pun ožiljaka, to je ipak bio
jedan predivan, teški predmet, koji su izradili, ako se ne varam, još stari
Rimljani. Vrlo brzo sam se osetila bolje kada sam sela, ali sam tada primetila
ona dva debela matorca kako nešto rade s vratima i prozorima kočije.
Pretpostavila sam da ih podmazuju, što bi sasvim sigurno bilo na mestu, kao
što bi takođe bilo krajnje vreme i da se čitavo vozilo ponovo ofarba. Ipak,
kada su tata i mama izašli iz crkve, i kada smo svi još jednom zauzeli svoja
mesta, mama je počela da se žali na smrad, za koji je rekla da je smrad belog
luka, ili barem da je podsećao na to. Naravno, kada se ode u inostranstvo, beli
luk se oseća svuda, tako da sasvim razumem tatu koji joj je na to samo rekao
da ne bude tako mušičava; ali sam onda uvidela kako i meni sve više smeta,
tako da smo ostatak putovanja proveli u skoro potpunoj tišini, i niko od nas,
osim tate, nije bio naročito raspoložen za veoma jednostavan obrok koji su
nam poslužili u Čezenatiku. „Izgledaš veoma bledo“, rekao mi je tata dok
smo silazili iz kočije. Onda je dodao, obraćajući se mami mada se nije
previše potrudio da ja to ne čujem; „Sad vidim zašto ti je kontesa sve ono
ispričala.“ Mama je samo slegla ramenima: to je bilo nešto što joj nikada ne
bi ni palo na pamet da uradi pre nego što smo došli u inostranstvo, ali sada je
već stekla tu naviku i često je slegala ramenima. Umalo da im nešto pakosno
odgovorim. Pred kraj, kada se kontesa udostojila da se uopšte pojavi,
neprestano je omalovažavala moj izgled, i zaista ja jesam bleda, bleđa sam
nego što sam bila ranije, a oduvek sam bila vrlo bleda, bleda kao neka mala
sablast; ali samo ja znam razlog promene unutar mene, i to niko drugi nikada
neće znati, zbog toga što niko drugi to ne može znati. To nije „tajna“. Više je
kao neko otkrovenje.
U Riminiju stajemo kod gostionice; i maltene smo jedini koji su to učinili.
Nije ni čudno: gostionica je sablasno, preteče mesto; padrona ima ono što u
Darbiširu zovemo „zečja usna“, a usluga je očajna. Zaista, do sada se niko
nije potrudio ni da mi priđe. Sve su sobe ogromne, uključujući i moju; i sve
su povezane, u stilu od pre dvesta godina. Zgrada podseća na palazzo koji je
video i bolja vremena, a možda je i bila upravo to. Isprva sam se plašila da će
tatu i mamu smestiti u sobu koja se spaja s mojom, što mi uopšte ne bi
odgovaralo, ali to se, iz nekog razloga, nije desilo, tako da se sada između
moje sobe i stepeništa nalaze dve mračne, prazne odaje, što bi me ranije
možda i plašilo, ali sam im se sada obradovala. Sve je jeftino i prašnjavo. Da
li ću se ikada odmoriti u inostranstvu uz onu lakoću i bien-être, koje
uzimamo zdravo za gotovo kod kuće u Darbiširu? Ne, neću: i trnci mi se
spuštaju niz kičmu dok zapisujem te reči: ali to su trnci uzbuđenja više nego
trnci straha. Uskoro, veoma uskoro ću se nalaziti negde sasvim drugde,
potpuno iznad takvih tričarija.
Širom sam otvorila jedan par prozora, što je bila prljava i, bojim se, vrlo
glasna rabota. Lepršala sam po mesečini na kamenom balkonu, i zagledala se
dole na piazzu. Rimini mi izgleda kao vrlo sirotinjski gradić, i uopšte nema
one noćne buke i komešanja koji su tako uobičajeni deo italijanskog života. U
ovo doba sve je bilo potpuno tiho — što je veoma čudno. I dalje je prilično
toplo, ali se između zemlje i meseca može videti tanka izmaglica.
Uvukla sam se u još jedan od tih ogromnih italijanskih kreveta. On leti ka
meni. Reči postaju nepotrebne. Jedino moram da spavam, a to će biti lako,
pošto sam strahovito umorna.

12., 13., 14. oktobar. Nemam o čemu da pričam osim o njemu, a o njemu
se ništa ne može ispričati.
Veoma sam umorna, ali to je umor koji obuzima nakon ushićenja, a ne
vulgarni umor svakodnevnog života. Danas sam zapazila kako više nemam ni
senku niti odraz u ogledalu. Srećom, mama je prilično skomolala (kako to
irski glupani kažu) od putovanja iz Ravene, i ja je od tada nisam videla.
Koliko samo mnogih, mnogih sati roditelji provode odmarajući se! Kako mi
je drago što ja nikada neću iskusiti takvo ropstvo! Kako se samo radujem
kada pomislim na svoj novi život koji se pruža preda mnom u beskraj, novi
okean koji mi zapljuskuje stopala, novi brod sa purpurnim jedrom i crvenim
veslima, na koji ću se svakoga časa ukrcati! Kako šuplje zvuče reči kada se
suočavamo sa tako kolosalnim preobražajem, ali navika da ih koristim
nekako ostaje čak i sad kada jedva imam snage da držim pero. Uskoro,
uskoro, nova snaga će biti moja, vatra koja je nezamisliva: i moć da
preuzmem koje god poželim od noćnih obličja; ili čak da letim kroz tamu bez
ikakvog oblika. Kakva je ljubav njegova! Od svih žena ja sam upravo
izabrana; a ja sam samo jedna mala engleska devojka! To je čudo, i ja ću sa
ponosom stupiti u dvoranu Tih Drugih Žena.
Tata je toliko namučen maminim stanjem da nije ni primetio kako sam
potpuno prestala da jedem, i kako pijem samo vodu; kako samo glumim da
jedem naše gnusne, odvratne obroke.
Verovali ili ne, ali juče smo posetili Tempio Malatestijano, tata i ja. Tata
je ušao kao engleski posetilac: ja (barem u poređenju s tatom) kao Apolonova
sveštenica. To je jedna vrlo lepa građevina, među najlepšim na svetu, kažu.
Ipak, za mene su najčudesniji svi ti plemeniti i ljubljeni mrtvi koji tamo
obitavaju, kao i moja vlast nad njima, koju osećam kako raste u meni. Bila
sam tako potresena i slomljena tom svojom novom moći da mi je tata morao
pomoći da se vratim u gostionicu. Jadni tata, koji je sada na grbači imao, ili
on barem u to veruje, dve slabe, nesposobne žene! Skoro da mi ga je bilo žao.
Volela bih da sam sustigla lepu malu kontesinu i poljubila joj vrat.

15. oktobar. Prošle noći sam otvorila svoj par prozora (drugi mi se par
opire, slaboj — barem po merilima ovog sveta — kakva sam) i, ne prišavši
im sasvim, stajala sam gola i podigla obe ruke. Uskoro je laki vetar počeo da
šušti, iako je pre toga sve bilo mirno kao smrt. Šuštanje je postojano bivalo
sve glasnije brzo se pretvorivši u tutnjavu, a laganu svežinu noći zamenila je
vrelina, kao kada se otvore vrata pećnice. Snažno jaukanje i plač, žagor i
vrištanje i grebanje prohujali su stihijski kroz otvoreni prozor, dok su se
nevidljiva (ili skoro nevidljiva) tela vrtela i vrtela kroz noćni vazduh napolju,
večno naričući, večno optužujući. Glava mi je pucala od tužnih zvukova, a
telo mi je bilo mokro kao da sam Turčin. A onda je, u trenu, sve to prošlo. On
je stajao preda mnom u nejasnom kamenom okviru prozora. „To je“, reče,
„ljubav koju samo izabrani na ovom svetu poznaju.“
„Izabrani?“, upitala sam, glasom tako tihim da skoro ni nije bio glas (ali
da li je bitno?). „O, da“, kao da je potvrdio. „Na ovome svetu, izabrani.“

16. oktobar. Vreme se u Italiji neprestano menja. Danas je opet bilo

hladno i vlažno.
Počeli su da me smatraju bolesnom. Mama je odmah bila ponovo na
nogama i obigravala je oko mene kao muva zunzara oko jagnjeta na samrti.
Bio je čak pozvan i medico, nakon što su, u mom prisustvu, nadugačko
raspravljali o tome da li bi italijanski lekar mogao biti iole od pomoći. Sa ono
malo glasa što mi je ostalo, žustro sam odgovorila kako ne bi. Ipak, to neko
stvorenje se pojavilo: nosio je crnu, staromodnu odeću i, verovali ili ne, sivu
periku — sve u svemu, pravi Pantalone. Kakva lakrdija! Uz pomoć svojih sve
oštrijih očnjaka brzo sam ga otpravila, urlao je kao da je zaista u starim
komedijama, gde mu je i bilo mesto. Ispljunula sam za njim njegovu
oslabelu, senilnu limfu, obrisavši s usana njegovu kožu i ukus, i vratila se,
obgrlivši samu sebe, na svoj ležaj.
Janua mortis vita, što bi rekao gospodin Bigs-Hartli na svom smešnom,
iskvarenom latinskom. I kad samo pomislim da je danas nedelja! Pitam se
zašto se niko nije potrudio da se pomoli za mene?
 17. oktobar. Ostavili su me samu čitav dan. Nije ni bitno.
Prošle noći mi se desilo nešto najčudnije i najdivnije što sam ikada
doživela u svom životu, pečat udaren na moju budućnost.
Ležala sam uz otvoren prozor kada sam primetila kako u sobu ulazi neka
izmaglica. Raširila sam ruke da je dočekam, ali je krv počela da mi curi na
grudi, iz rane na vratu koja, naravno, više ne zarasta — mada nemam nekih
problema da je sakrijem od čitavog ljudskog roda, uključujući i učene ljude
sa diplomama univerziteta u Šjoci.
Napolju, na piazzi, čuli su se zvuci komešanja i trupkanja, kao kada se
stado ovaca uteruje u tor na nekoj od farmi kod kuće. Ustala sam iz kreveta,
prišla prozoru i stupila na balkon.
Izmaglica je bojila mesečinu u neku nijansu srebrnastosive kakvu nigde
nisam videla do sada.
Čitava piazza, prilično velika, bila je ispunjena krupnim sivim vukovima,
svi su bili potpuno tihi, osim onih prigušenih zvukova koje sam pomenula,
svima su iz usta visili isplaženi jezici, crni pri srebrnkastom svetlu, i svi su
podigli poglede ka mom prozoru.
Rimini je blizu Apenina, zloglasnih po velikom broju vukova, vukova
koji često proždiru bebe i malu decu. Pretpostavljam da ih je hladnoća
primamila u gradove.
Nasmešila sam se vukovima. Onda sam sklopila ruke na svojim malim
grudima i naklonila im se. Oni će biti istaknuti među mojim novim narodom.
Moja će krv biti njihova, a njihova moja.
Zaboravila sam napomenuti kako sam uspela da zaključam vrata. Sada mi
obično neko pomogne pri takvim stvarima.
Nekako sam se vratila u krevet. Postalo je strahovito hladno, maltene
ledeno. Zbog nečega počinjem da razmišljam o svim praznim sobama u ovoj
oronuloj staroj palati (pošto sam sigurna da je ovo nekada bio palazzo), kako
je okopnila njihova negdašnja veličanstvenost. Ne verujem da ću pisati dalje.
Mislim da neću imati više ništa da kažem.
 The Hospice
Prvi put objavljena u zbirci
Hladna ruka u mojoj
(Cold Hand in Mine, 1975).
 Bilo je to negde u najudaljenijim krajevima bogu iza leđa. Mejberiju je
bilo teško da bude određeniji od toga.
On je bio jedan od onih koji bi, kada bi vozili po nepoznatom terenu,
najradije pratili uputstva dobijena od lokalnog auto-moto društva, i u ovom je
slučaju, kao i u mnogim prethodnim, pronašao razloge da prezire svako
odstupanje od njih. Ovoga puta je mogao da okrivi svog šefa s posla. Taj
čovek ne samo da je najgorim rečima ocrnio preporučenu rutu, već je stajao
kraj dvorišne kapije sve dok se nije uverio da je Mejberi krenuo tom
prečicom koju su, po njegovim rečima, koristile sve kolege iz firme, i koja se
na samom početku kretala u potpuno suprotnom smeru.
Najviše što bi se moglo reći bilo je da se Mejberi sada nalazio na krajnjoj
ivici ogromne konurbacije Zapadnog Midlandsa. To je morao biti neki njen
najzabitiji kraj, pošto mu je delovalo kao da je vozio već satima otkako je
napustio posao, vrteo se u krugovima, nekad većim, nekad manjim, raspitivao
se usput, uglavnom ne uspevajući da razume odgovore (kada bi ga uopšte
udostojili odgovorom), i neprestano je bivao sve izgubljeniji.
Mejberi je pogledao na sat. Jeste vozio satima. Do sada bi već trebalo da
je na više od pola puta do kuće — daleko više. Čak su mu i svetla na
instrument-tabli delovala nekako slabije; ali je onda Mejberi primetio da će
uskoro ostati bez goriva. To određeno pitanje, pitanje goriva, nije mu do sada
palo na pamet.
Iako je bilo veoma mračno Mejberi je bio svestan mnoštva drveća oko
sebe, gorostasnog i tamnog. Ipak, nije da nije bilo i kuća. Moralo ih je biti,
pošto su se sa obe strane puta nalazile kapije; široke jednokrilne kapije,
većinom ofarbane u belo: pa čak i tamo gde nije bilo kapije neki ulaz bi se
nazirao u tami. Pretpostavio je kako je to bilo neko imanje sa kućama iz
devetnaestog veka. Skoro istovetni putevi su krivudali u svim pravcima.
Jednostavan, prav put kao da su svi uljudno odbijali. Često je na takvim
mestima onaj koji žuri i samo prolazi, onaj koji taj put koristi samo kao
prečicu, temeljno i planski bivao kažnjavan. Verovatno je takvo raspoloženje
doprinelo i tome što ulična rasveta nije nikada osavremenjena.
Mejberi je stigao do jednog račvanja. Nije bilo moguće napraviti bilo
kakav razuman izbor, a i sumnjao je da li je uopšte bitno.
 Mejberi je zaustavio kola pored puta, a zatim i ugasio motor kako bi
sačuvao preostalo gorivo dok ne razmisli. Na kraju je otvorio vrata i
zakoračio na put. Podigao je pogled. Guste krošnje drveća su skoro sasvim
skrivale mesec i zvezde. Bilo je tiho. Kuće su bile smeštene dovoljno daleko
od puta da se buka televizijskog programa nije čula, niti se videla plavičasta
svetlost prijemnika. Pešaci su u današnje vreme veoma retki na takvim
mestima u bilo koje doba, ali sada nije bilo nikakvog saobraćaja, pa čak ni
zvuka udaljenijih vozila. Mejberija je uznemiravala ta tišina.
Prešao je jedno kraće rastojanje peške, kao što se obično radi u takvim
prilikama. U svakom slučaju nije imao mapu, samo uputstva kako da sledi
određenu rutu sa koje je već beznadežno skrenuo. Pa ipak, čak mu je i ta
druga ruta, ta prečica koju su koristile sve njegove kolege, zvučala savršeno
jasno i jednostavno, i bila je upravo onakva kako ju je njegov šef opisao. Da
nije bilo tako, verovatno ga ne bi ni ubedili da krene tuda, ma koliko se
trudili. Bilo kako bilo, njegov uobičajeni način vožnje — da ide pravo sve
dok ne naiđe na neki jasni znak ili putokaz — ovde se nije mogao primeniti,
pošto bi mu verovatno pre toga ponestalo goriva.
S obe strane puta nalazile su se uske pešačke staze, nasute šljunkom po
sredini. Iza staze s Mejberijeve leve strane raslo je divlje rastinje koje je
presecao jarak, s čije su se druge strane pružale različite žive ograde. Uz
pomoć svetlosti mestimičnih uličnih svetiljki Mejberi je primetio da su neki
vlasnici šišali svoju živicu, a neki nisu. Bilo bi čisto gubljenje vremena da je
nastavio dalje niz taj put, mada je vazduh bio prijatno topao i mirišljav.
Anđela i njihov sin Toni su ga čekali; i on je morao da nastavi sa naporima da
im se pridruži.
Nešto je izletelo iz šipražja s njegove leve strane.
Uznemirio je neku mačku koja se vratila divljem ponašanju. Prvo je
osetio kandže, mada su to možda bili i zubi, kako mu se zarivaju u levu nogu.
Nije tu bilo ni pomena o nekom umiljavanju ili maženju. Mejberi je besno
šutnuo nogom. Odmah posle toga zavladala je iznenađujuća, potpuna tišina.
Mora da je odbacio mačku veoma daleko, pošto joj istog trena više nije bilo
ni traga ni glasa. Nije video čak ni koje je boje mačka bila iako je baš to
mesto na pešačkoj stazi bilo dobro osvetljeno. Učinilo mu se da je ugledao
dva plamteća oka, mada čak ni u to nije bio siguran. Nije začuo nikakvo
mjaukanje, nikakav vrisak.
Mejberi se zateturao. Noga ga je zaista zabolela. Bolela ga je toliko da se
nije mogao naterati da je dodirne, čak ni da pažljivije pogleda ranu na svetlu.
 Odšepao je nazad do kola i, mada mu je noga predstavljala problem čak i
pri paljenju motora, krenuo je neodlučno niz put, onuda kuda je malopre išao
peške. Možda je već ovo bio slučaj u kom bi bilo pametno da potraži lekarsku
pomoć. Duboka ogrebotina ili ujed mačke može ponekad biti i otrovan, i nije
bilo prijatno razmišljati o tome kuda li se sve ta mačka zavlačila ili šta je jela.
Mejberi je još jednom pogledao na svoj sat. Četrnaest minuta posle osam.
Prošlo je samo devet minuta otkako je poslednji put pogledao.
Put je počeo da se sve više ispravlja, a broj kapija da se smanjuje, mada
su drvoredi i dalje bili gusti. Možda je, kao što se to često dešava, ponestalo
novca pre nego što je razvoj stigao do ovih krajeva. I dalje je povremeno bilo
kuća, čiji su ulazi bili na dugim i nepravilnim razmacima. Uličnih svetiljki je
takođe bilo sve manje, ali je Mejberi ugledao jednu na kojoj je bio istaknut
nekakav znak. Nije bilo verovatno da je to putokaz, naročito ne neki koji bi
mu mogao biti koristan, ali je ipak usporio, a onda se i potpuno zaustavio —
toliko mu je očajnički bila potrebna bilo kakva pomoć. Znak bese u obliku
trefa, kao na kartama, i na njemu je pisalo:

KONAČIŠTE
POVOLJNE CENE
PRISTOJAN SMEŠTAJ

Skromne reći u vezi sa smeštajem bile su zakrivljene duž ivice donjeg

dela znaka.
Mejberi je odluku doneo skoro istog trena. Bio je gladan. Bio je
povređen. Bio je izgubljen. Bio je maltene bez goriva.
Proveriće da li može da dobije neku večeru, ako bude imao mogućnosti
da se javi kući, možda čak i ostane da prespava, iako sa sobom nije imao ni
pidžamu niti svoj električni brijač. Gvozdena kapija, za koju je pomislio da bi
bila primerenija oboru za bikove na nekoj farmi, bila je, pored svega, širom
otvorena. Mejberi je ušao kolima.
Prilazni put je slično tome bio napravljen od prilično ružnog betona, i to
izgleda pre dosta vremena, pošto je bio prošaran rupama kao da su tuda često
prolazila teška vozila. Svetla Mejberijevog automobila su zbunjeno
poskakivala i trzala se dok je napredovao, ali je onda prilazni put, koji je
dotad, baš kao na nekoj modernoj farmi, išao pravo, iznenada skrenuo i
Mejberi je sa svoje leve strane ugledao Konačište. Shvatio je da prilazni put
kojim je stigao, ako je to uopšte bio prilazni put, nije zapravo bio prvobitni
glavni ulaz. Postojao je i stariji, staromodniji prilaz koji je krivudao među
rododendronima. Sve je to bilo jasno vidljivo pod svetlom pričvršćenim
visoko iznad venca zgrade: skoro kao reflektor, pomislio je Mejberi.
Pretpostavio je da je novi prilaz napravljen za vozila raznih dobavljača kada
je ovo mesto postalo — šta god već da je postalo, privatni hotel? gostinska
kuća? klub?
Nije bilo sumnje da je uprava želela da udovolji stanarima ovih velikih
građevina, sada kada na svetu više nisu postojale sluge.
Mejberi je zaključao kola i gurnuo vrata kuće. Bila su to masivna
viktorijanska vrata i Mejberijevo guranje nije imalo nikakvog efekta.
Obeshrabrilo ga je to što je morao da pozvoni, ali je ipak pozvonio. Primetio
je i drugo zvonce, nešto niže, na kom je pisalo „noćno“. Sigurno nije mogla
već biti noć? Bilo bi sjajno ući, najesti se (na poslu su, što se hrane ticalo,
nudili samo gotove sendviče i bezukusnu kafu), pomalo im se dodvoriti pre
nego što potegne pitanja benzina, lokacije, mogućeg smeštaja preko noći,
telefoniranja Anđeli, čišćenja rane na nozi. Nije mu se sviđalo da tako stoji
sam na nepoznatom mestu pod jarkim svetlom reflektora, nesiguran šta će se
desiti kasnije.
Ah vrata je uskoro otvorio momak sa svetlom kovrdžavom kosom i
bezbrižnim licem. Izgledao je kao neki mladi atleta, odmah je pomislio
Mejberi. Nosio je beli sako i uslužno mu se osmehivao.
„Večera? Da, naravno, gospodine. Bojim se da smo već počeli, ali sam
siguran da vas možemo nekako smestiti.“
Te reći su Mejberiju vratile u sećanje pansione na obali mora gde je kao
dečak provodio raspuste. Tačnost se tada veoma cenila, skoro koliko i
trezvenost.
„Ako mi dozvolite samo par minuta da operem ruke.“
„Naravno, gospodine. Ovuda, molim vas.“
Unutrašnjost nije nimalo podsećala na letovališta iz Mejberijeve mladosti.
Ali je Mejberi slučajno sasvim dobro znao kako ovo izgleda. Izgledalo je kao
proizvod značajnog truda neke veoma luksuzne i, samim tim, veoma
staromodne prodavnice nameštaja, kada bi im neko predao u ruke čitavo
svoje prebivalište kao i svoju čekovnu knjižicu. Svi zidovi bih su prekriveni
draperijama, svaka stolica i svaka sofa bih su tapacirani. Boje i materijali
delovali su skladno, bogato. Uobičajene lampe imale su masivne abažure.
Uglačani stolovi bili su italijanskog porekla. Neko bi možda čak i stekao
utisak da bi valjalo naručiti i nekoliko dekorativnih gostiju koji bi se uklopili
u taj sklad. Ipak, sada osim njih dvojice u prostoriji nije bilo nikoga.
Momak je otvorio vrata na kojima je pisanim slovima bilo naznačeno
„Gospoda“, i pridržao mu ih, ali je onda, što je Mejberija pomalo iznenadilo, i
ušao za njim. Srećom, momak ga nije besomučno gnjavio nudeći mu sapune i
peškire, kao što se ponekad dešava u luksuznim hotelima, a nekada je bio
raširen običaj u otmenijim klubovima. Samo je stajao sa strane. Mejberi je
pomislio kako je mladić nesumnjivo želeo da predupredi bilo kakvo
zadržavanje, pošto je večera već bila počela.
Čim je ušao u trpezariju Mejberi je pomislio kako je unutra suviše toplo.
Centralno grejanje je sasvim sigurno radilo punom parom. Trpezarija je,
slično hodniku, bila ukrašena draperijama koje behu još teže i raskošnije.
Možda im je smanjenje buke bilo jedan od razloga za to. Tavanica je bila
spuštena u najmodernijem stilu, možda čak i prenisko, a prozori, ako su
postojali, bili su skriveni iza tkanine.
Istina je da baratanje escajgom može stvarati buku, ali je delovalo kao da
ovde ipak nije bilo potrebe za tako skupim metodama njenog prigušivanja,
pošto su svi gosti bili izuzetno tihi; što je isprva izgledalo još čudnije jer su
svi sedeli, prilično zbijeno, za jednim dugačkim stolom koji se protezao duž
središnje ose prostorije. Mejberi je uskoro ipak pomislio kako ni sam ne bi
imao mnogo šta da kaže ako bi se našao za istim stolom sa grupom potpuno
nepoznatih ljudi.
Nije imao prilike da to zaista i proveri. Sa obe strane bila su još po četiri
manja stola okrenuta nasuprot zidu, i svaki je bio postavljen za samo jednu
osobu, iako dovoljno prostrani da se smeste četiri osobe, po dvoje sa svake
strane; i za jedan od tih stolova je elegantni momak u belom sakou smestio
Mejberija.
Čorba je stigla skoro istoga trena.
Brzina posluživanja bi se (osim činjenicom da je Mejberi kasnio) mogla
objasniti velikim brojem zaposlenih. Sigurno su tu bila barem još četiri
muškarca, i svi su, kao i onaj momak, bili u belim sakoima, kao i dve žene,
obe u tamnoplavim haljinama. Njih šestoro su bili primetno vesti i dobro
organizovani, mada niko od njih nije više bio u svojoj prvoj mladosti.
Mejberi nije video više od toga zato što su ga postavili leđima okrenutog
ka zadnjem zidu na kom su se nalazila vrata za poslugu (baš kao što su se na
suprotnoj strani nalazila vrata kroz koja su gosti ulazili iz salona). Za svakim
od tih stolova to jedno mesto bilo je postavljeno tako da onaj koji je tu bio
smešten nije mogao videti vrata za poslugu kako se otvaraju i zatvaraju, kao
ni lice drugog gosta, ispred sebe.
I što se toga tiče, Mejberi je bio jedini gost sa te strane (smestili su ga za
drugi sto, ali je verovao da niko nije ušao posle njega i zauzeo prvi); dok je
na drugoj strani prostorije takođe bio samo jedan gost, pomislio je, neka
dama koju su isto kao i njega posadili za drugi sto, i samim tim paralelno s
njim.
Čorbe je bilo u neverovatnim količinama, u onome što je Mejberi ocenio
kao neobično velik i dubok tanjir. Isprva nije primetio veličinu tanjira pošto
je nju skrivala činjenica da je na većem delu oboda velikim crnim slovima
bilo ispisano: KONAČIŠTE; skoro kao na dečjim tanjirima, pomislio je,
samo da i slova i tanjir nisu bili ogromni. Čorba je takođe bila iznenađujuće
teška i gusta: nesumnjivo su joj dodali jaja i neke mahunarke, a verovatno i
još nešto za zgušnjavanje.
Mejberi je bio gladan, kao što je već rečeno, ali ga je ipak pomalo
uznemirilo kada je shvatio da mu jedna od onih sredovečnih žena stoji tiho
iza leđa dok je kašikom ubacivao u sebe nemale količine čorbe. I kašike su
delovale glomazno, barem po današnjim merilima. Žena je sklonila njegov
tanjir, uz ohrabrujući osmeh.
Stiglo je i predjelo. Dok ga je spuštala pred njega, žena mu je poverljivo
šapnula i šta će biti glavno jelo: „Večeras imamo ćuretinu“. Izgovorila je to
kao da nekom detetu obećava njegovu omiljenu hranu. Kao da je ona bila
Mejberijeva dadilja; mada Mejberi nikada zapravo nije imao dadilju. U
međuvremenu, predjelo bese raskošno remek-delo od testenine; sami rezanci
bili su očigledno domaći, spremljeni verovatno tog jutra. Sir je, iz velike
porcelanske činije, u prilično krupnim komadima bio rasut po toj gomili, a da
Mejberija u vezi s tim nisu ništa pitali.
„Mogu li dobiti nešto za piće? Pivo, na primer.“
„Nemamo ništa takvo, gospodine.“ Zvučalo je kao nešto što bi Mejberi
trebalo već vrlo dobro da zna, ali kao da je ona ipak bila spremna da prihvati
igru. Možda je negde, pomislio je, bilo istaknuto obaveštenje da nemaju
dozvolu za točenje alkohola.
„Šteta“, rekao je.
Počela je da mu dosađuje intonacija ove žene; a sada je već krenuo i da se
pita koliko će ga koštati ova bogata trpeza, na kojoj je sve bilo primetno
sveže i domaće, i skoro nedostižnog kvaliteta. Ozbiljno je posumnjao u to da
li bi mu uopšte bilo pametno da razmišlja o noćenju u Konačištu.
„Kada završite sa predjelom imaćete priliku da razgovarate sa
gospodinom Foknerom.“ Mejberi se setio da je ipak s večerom počeo posle
svih. Sigurno je morao očekivati da će ga malo požurivati dok ih ne stigne. U
svakom slučaju, nije bio siguran da li su mu to sugerisali kako bi gospodin
Fokner mogao, pod određenim okolnostima, da otključa svoju ličnu kolekciju
pića.
Očigledno, tom njegovom sustizanju ostalih gostiju pomoglo bi da je
Mejberi pojeo više od jedva dve trećine one fantazije od testenine. Ali žena u
tamnoplavoj haljini izgleda nije to tako posmatrala.
„Zar ne možete više?“ upitala je pomalo bezobrazno, ne oslovljavajući ga
više sa „gospodine“.
„Ne, ako želim da uopšte probam sledeće jelo“, uzvratio joj je Mejberi,
prilično staloženo.
„Večeras je ćuretina“, rekla je žena. „Znate već kako ćuretina samo
sklizne, zar ne?“ I dalje nije sklanjala njegov tanjir.
„Sve je odlično“, ponovio je Mejberi odlučno. „Ali mi je dosta.“
Delovala je kao da nije navikla na takvo ponašanje, ali pošto to ipak nije
bilo obdanište, odnela mu je tanjir.
To je Mejberiju donelo kratki predah, za vreme kojeg je pokušao da
neprimetno razgleda prostoriju. Ono što je delovalo najhitnije bilo je da su svi
poprilično svečani: svi muškarci nosili su „tamna odela“, a sve žene „duge
haljine“. Starosni raspon beše veoma širok, ali je, začuđujuće, bilo više
muškaraca nego žena. Ipak, za stolom se nije mnogo razgovaralo. Mejberi
nije mogao da se ne zapita nije li možda jaka hrana imala nekog udela u
tome. Onda mu je palo na pamet da je većina ovih ljudi bila zajedno neko
duže vreme, a u takvim slučajevima razgovori prosto presuše, a nova iskustva
nisu dovoljno česta da ih ožive. Viđao je to po hotelima. Prirodno, Mejberi
nije mogao da prouči onu trećinu koja je sedela iza njega, a da to ne deluje
nepristojno.
Njegov pladanj s ćuretinom je stigao. Sustigao je ostale, mada je pomalo
varao. Bila je to ogromna hrpa mesa, lagano se pušila, a iz nje je pomalo
curkala neka bezbojna, uljasta tečnost. Uz to se na stolu stvorilo i pet
različitih vrsta povrća u odvojenim posudama koje su doneli na poslužavniku,
kao i činija, očigledno samo njegova, u kojoj se nalazio posebno spravljeni
preliv, tamnocrven i gust. Ceo obrok je dopunjavala ozbiljna gomila nadeva.
Sredovečna žena je sve to postavila pred njega, užurbano, ali ovaj put bez
reči, sa očiglednom uzdržanošću.
Istina, Mejberiju je ponestajalo apetita. Pogledao je oko sebe, ne toliko
obazrivo, da vidi kako se ostali drže. Morao je priznati da su, koliko je uspeo
da vidi, svi do jednog jeli kao da im život zavisi od toga: i stariji i mlađi, žene
isto kao i muškarci; kao da su svi proveli dan gladni, u nekom lovu. „Jedu
kao da im život zavisi od toga“, ponovio je u sebi; a onda je, shvativši apsurd
te fraze kada je jelo bilo u pitanju, odlučno zgrabio nož i viljušku.
„Da li vam je sve po volji, gospodine Mejberi?“
Još jednom se pomalo iznenadio. Gospodin Fokner mu je stajao kraj
ramena: uglađeni čovek u najotmenijem smokingu, maitre d’hotel koji istog
trena sve čini boljim.
„Savršeno je, hvala vam“, odgovorio mu je Mejberi. „Ali kako ste znali
moje ime?“
„Trudimo se da zapamtimo imena svih naših gostiju“, uzvratio mu je
Fokner sa osmehom.
„Da, ali kako ste uopšte saznali moje ime?“
„Verujemo da smo veoma vični i što se toga tiče, gospodine Mejberi.“
„Zadivljujuće“, rekao je Mejberi, „veoma zadivljujuće.“ A u stvari je bio
pomalo besan (ako ne i više od toga), ali su ga na poslu obučili da nikada ne
pokazuje takva osećanja van najužih krugova.
„Ni najmanje“, uzvratio je Fokner srdačno. „Šta god nam bio životni
poziv, valja nam učiniti sve da u tome budemo najbolji što možemo.“ Završio
je s tim tako što je promenio temu. „Ima li šta što mogu učiniti za vas? Bilo
šta što biste želeli?“
„Ne, hvala, vrlo ste ljubazni. Imam svega.“
„Hvala vama, gospodine Mejberi. Ako budete želeli da razgovarate sa
mnom, bilo kada, obično sam u svojoj kancelariji. A sada ću vas ostaviti da
na miru uživate u svom obroku. I reći ću vam, u poverenju, da za desert
imamo voćni puding.“
Nenametljivo je nastavio obilazak prostorije, obrativši se možda svakoj
trećoj osobi za velikim stolom u sredini; uglavnom, činilo se, starijim
ljudima, a to se nesumnjivo i moglo očekivati. Fokner je nosio veoma
elegantne crne kožne cipele, a to je Mejberija podsetilo na povredu na
sopstvenoj nozi, kojoj se uopšte nije posvetio, iako je možda rana bila
zagađena, možda je mogla ugroziti i sam ud, možda i čitav organizam.
Foknerova predstava u vezi sa njegovim imenom ga je ozbiljno naljutila,
naročito pošto nije otkrio rešenje te zagonetke. Osetio je da su ga, skoro
namerno, doveli u nepovoljniji, nedostojni položaj. Foknerovo snishodljivo
ponašanje po tom beznačajnom pitanju bilo je u savršenom skladu sa
dadiljastim stavom one žene. A posle svega, da li je to što su mu, na neki
neobjašnjivi način, znali ime zaista bilo tako beznačajno? Mejberi je osećao,
ma koliko nejasno, da ga je to učinilo ranjivijim i po drugim pitanjima.
Njegov apetit je bespovratno iščezao.
Počeo je, kao što je i bio obučen, da sistematski sve analizira u svojoj
glavi, i skoro trenutno je imao odgovor. U kolima mu se nalazila plava
fascikla na kojoj je pisalo njegovo ime: „Lukas Mejberi“; i pretpostavio je da
ju je ostavio na sedištu, s prednjom stranom nagore, kao što je to obično i
činio. Uza sve to, njegovo ime je bilo otipkano na nalepnici, i nije bilo lako
razaznati ga kroz prozor automobila. A onda se setio reflektora. Ipak, neko je
zaista morao da se potrudi i Mejberi se zapitao ko bi to mogao biti. I još
jednom je odgovorio na sopstveno pitanje: sam Fokner je bio taj koji mu je
njuškao oko kola. Šta bi Fokner uradio da se Mejberi nije parkirao pod
svetlima reflektora? Upotrebio bi baterijsku lampu? Možda je čak imao i neki
kalauz?
To je bilo suludo.
I koliko je uopšte sve to bitno? Poslovni ljudi su često imali takve male
sujetne potrebe, i on se često susretao s tim. Oni bi učinili skoro sve da ih
nahrane. Verovatno je i on sam imao jednu ili dve. Ono najvažnije kada se
nađemo u nekoj situaciji bilo je da izvučemo ključne detalje i da se
usredsredimo na njih.
Fokner je s nekim ljudima pričao poprilično dugo, dok su oni, primetio je
Mejberi, koji su sedeli do njih, sada bili potpuno posvećeni jelu, mada ni
prethodno nisu bili nešto govorljivi. Neki od gostiju koji su sedeli za
dugačkim stolom nisu bili samo veoma stari, zapazio je takođe, već su
izvesno bili i senilni: balavih su, oči su im bile vodnjikave, i bili su skoro
sasvim ćelavi; pa opet, i oni su, reklo bi se, jeli punom parom. Mejberiju je na
um pala užasna ideja da je to bilo jedino što su uopšte radili. „Živeli su da bi
jeli“: još jedan izraz iz obdaništa, pomislio je Mejberi; i sada je napokon
susreo one za koje se to moglo bez razmišljanja reći. Možda su se neki od
njih prema ovoj izdašnoj, bogatoj hrani odnosili isto onako kako se
alkoholičari odnose prema žestokim pićima. Otkrio je da mu se to gadi, više
nego bilo kakvo pijanstvo, a toga se sasvim dovoljno nagledao.
Fokner je napredovao veoma sporo, ispoljavajući toliko profesionalnog
uvažavanja da još nije stigao do dame koja je sedela paralelno sa Mejberijem,
s druge strane prostorije. U nju je Mejberi sada gledao mnogo otvorenije.
Crna kosa joj je sezala do ramena, i činilo mu se da na sebi ima svilenu
večernju haljinu — pravi „model“, pomislio je Mejberi (mada nije zaista
znao) — raznobojnu i vedru; ipak njeno lice odavalo je takvu tugu, patnju i
iscrpljenost da je bio iskreno zapanjen, naročito zbog toga što je nekada, bio
je ubeđen u to, bila veoma lepa, a u stvari je, na neki način, i dalje bila.
Sasvim sigurno jedna tako duboko nesretna, maltene tragična ličnost nije
mogla kopati kroz hrpu ćuretine sa pet priloga? Nepristojno i bez imalo
obazrivosti, Mejberi se napola pridigao kako bi je bolje pogledao.
„Jedite to, gospodine. Jedva da ste i načeli!“ Njegova mučiteljka mu se
neprimetno vratila. A još gore od toga, zlosretna dama, reklo bi se, jeste jela.
„Bilo mi je dosta. Oprostite, sve je veoma ukusno, ali sam se zasitio.“
„To ste već rekli, gospodine, ali gle, evo vas, i dalje jedete.“ Bilo mu je
jasno kako je zaista upotrebio baš te reči. U kriznim situacijama posežemo za
klišeima.
„Dovoljno sam jeo.“
„Ne može baš svako od nas da kaže tako šta, zar ne?“
„Ne želim više ništa da jedem. Molim vas sklonite sve ovo i samo mi
donesite kafu. Kad god budete mogli. Neće mi predstavljati problem ni da
sačekam.“ Iako Mejberiju čekanje jeste predstavljalo problem morao je da
pokaže kako i dalje vlada situacijom.
Žena je tada uradila nešto što Mejberi nikako nije mogao da očekuje.
Podigla je njegov natovareni tanjir (ako ništa, barem je napunio svoj tanjir) a
onda ga silovito tresnula o pod. Iako se sam tanjir nije razbio, gusti preliv, pet
vrsta povrća i bogati nadev su se razleteli po debelom, šarenom tepihu koji je
od zida do zida prekrivao pod. Tišina koja je posle toga zavladala
prostorijom, u poređenju sa prethodnom, bila je potpuna; iako se, što je
Mejberi čak i tad uspeo da primeti, i dalje čulo prigušeno zveckanje pribora.
Zaista, i on sam je u rukama još uvek držao nož i viljušku.
Fokner se vratio obišavši donji kraj dugačkog stola.
„Pa dobro, Maliganova“, upitao je, „koji je ovo put?“ Njegov glas je kao i
uvek bio tih i smiren. Mejberi pre toga nije primetio da je ta zastrašujuća žena
bila Irkinja.
„Gospodine Mejberi“; nastavio je Fokner. „U celosti razumem vašu
muku. Vi naravno nemate nikakvu obavezu da učestvujete u bilo čemu ako to
ne želite. Veoma mi je žao zbog ovoga. Verovatno vam sada izgleda kako je
ovdašnja usluga vrlo loša. Možda biste više voleli da se prebacite u salon? Da
li vas mogu ponuditi kafom, možda?“
„Da“, rekao je Mejberi, usredsredivši se na ključni detalj. „Da, želeo bih.
U stvari, ja sam već bio naručio kafu. Da li bi bilo moguće da dobijem lončić
kafe?“
Morao je pažljivo da prekorači hranu rasutu po podu. Dok je to radio bio
je zagledan u pod pa je primetio još jedan začuđujući detalj. Središnja prečka
velikog stola protezala se čitavom njegovom dužinom nekoliko centimetara
iznad poda. Jedan od muških gostiju bio je privezan za tu prečku, okovan oko
levog nožnog zgloba.
Mejberi je, sada već ozbiljno potresen, očekivao da će biti sam u salonu,
barem dok mu ne stigne kafa. Ali čim se sručio u jednu od glomaznih sofa
(koje bi mogle da smeste najmanje petoro ljudi, čak i gojaznijih), odnekud se
pojavio zgodni momak i ostao da samo tako stoji u blizini, kao i ranije te
večeri. Nigde nije bilo nikakvih ilustrovanih časopisa, čak ni onih brošura
tipa Lepote Britanije, a Mejberija je prisustvo onog momka opako nerviralo.
Ipak, nije se usuđivao da mu otvoreno kaže: „Ne treba mi ništa.“ Nije mogao
da smisli ništa što bi rekao, ništa što bi radio; a ni momak nije progovarao,
niti je imao nekog posebnog posla. Bilo je jasno kako njegovo prisustvo u
salonu nije bilo potrebno dok su svi u trpezariji. Tamo će verovatno uskoro
poslužiti voćni puding.
Mejberi je bio svestan kako mu tek predstoji plaćanje računa. Nastala je
zbunjujuća, duga stanka.
Na Mejberijevo iznenađenje, na kraju je Maliganova bila ta koja mu je
donela kafu. Nije donela lončić s kafom, već samo jednu šoljicu, a čak je i
šoljica bila takva da je Mejberi, prvi put te večeri, poželeo da je veća. Odmah
je zaključio kako je kafa van uobičajenog menija ovog mesta, kao neka vrsta
obeštećenja, mada će za nju verovatno morati dodatno da plati. Neodređeno
je pretpostavljao da je Maliganova verovatno pomagala da se počisti nered u
trpezariji. Ona je, u stvari, delovala sasvim smireno.
„Šećer, gospodine?“ upitala je.
„Jednu kocku, molim vas“, odgovorio je, merkajući veličinu šoljice.
Nije propustio da primeti kako je razmenila pogled sa zgodnim momkom,
dovoljno mlađim od nje da bi joj mogao biti sin a taj pogled je mogao značiti
bilo šta, ili ništa.
Dok je Mejberi pokušavao da izvuče najviše što je mogao iz svoje mršave
kafe kao i da ignoriše prisustvo momka, koji se takođe sigurno dosađivao,
vrata trpezarije su se otvorila i iz nje je izašla nesretna dama sa druge strane
prostorije.
„Zatvori vrata, hoćeš li?“, rekla je momku. Momak je zatvorio vrata, a
onda se vratio na isto mesto, stajao i posmatrao ih.
„Smem li da vam se pridružim?“ upitala je Mejberija.
„Biće mi zadovoljstvo.“
Bila je zaista ljupka, na neki setni način, njena je haljina bila divna, kao
što je Mejberi i pretpostavio, a u njenom ponašanju bilo je nagoveštaja
nečega što bi se jedino moglo nazvati uzvišenim. Mejberi nije bio naviknut
na to.
Sela je, ne na suprotni kraj sofe, već na njen središnji deo. Mejberiju je
tada palo na pamet da se njena raskošna odeća tako savršeno slagala sa
luksuznim uređenjem salona, kao da je bila osmišljena upravo s tom
namerom. Nosila je delikatne minđuše koje su delovale orijentalno, sa
crvenkastim providnim draguljima, poput ružičastih dijamanata (možda i jesu
bili dijamanti), i srebrne cipele. Njen miris je bio težak i prepoznatljiv.
„Zovem se Sesil Selimena“, rekla je. „Drago mi je. Kažu da sam u rodu s
kompozitorkom Šaminad.“
„Drago mi je“, uzvratio je Mejberi. „Ja sam Lukas Mejberi, i jedina
poznata ličnost s kojom imam veze je Solvej Šort. U stvari, on mi je rođak.“
Rukovali su se. Njena šaka je bila veoma meka i bleda, a nosila je i
prstenje, koje je Mejberiju delovalo kao pravo i skupoceno (mada zaista nije
umeo najbolje to da proceni). Dok su se rukovali ona je okrenula čitav svoj
torzo ka njemu.
„Ko je taj gospodin kog ste pomenuli?“ upitala je.
„Solvej Šort? On je reli vozač. Mora da ste ga videli na televiziji.“
„Ja ne gledam televiziju.“
„Naravno. To je uglavnom u potpunosti samo gubljenje vremena.“
„Ako ne želite da gubite vreme, zašto ste onda u Konačištu?“
Momak, koji ih je i dalje posmatrao, primetno je prebacio težinu s jedne
noge na drugu.
„Tu sam na večeri. Samo sam u prolazu.“
„Oh! Znači li to da odlazite?“
Mejberi je oklevao. Bila je veoma privlačna i na trenutak nije više želeo
da ide. „Pretpostavljam da je tako. Kada platim račun i saznam gde u blizini
mogu da sipam gorivo. Skoro da sam ostao bez benzina. I, u stvari, izgubio
sam se. Skrenuo sam s puta.“
„Većina nas ovde je izgubljena.“
„Zašto ovde? Zašto dolazite ovamo?“
„Dolazimo zbog hrane, mira, toplote i odmora.“
 „Ozbiljnih količina hrane, baš sam primetio.“
„To je neophodno. Okrepljujuće, moglo bi se reći.“
„Nisam siguran da se baš uklapam ovde“, rekao je Mejberi. A onda je
dodao: „A to sam i za vas pomislio.“
„Ali ja se uklapam! Šta vas je navelo da to pomislite?“ Činilo se kao da ju
je to prilično uznemirilo, pa je Mejberi pomislio kako je krenuo pogrešnim
putem.
Pokušao je da se izvuče. „Samo ste mi delovali malo drugačije od ostalih
koje sam video.“
„Kako to mislite — drugačije?“, upitala je, sada već vidno uzbuđena,
napeto ga posmatrajući.
„Za početak, lepši ste. Vi ste veoma lepi“, rekao je, iako je momak bio u
blizini, i sigurno je upijao svaku njihovu reč.
„Vrlo je ljubazno od vas da to kažete.“ Iznenada se ispružila preko te
ionako male razdaljine koja ih je delila i uhvatila ga za ruku. „Kako rekoste
da vam je ime?“
„Lukas Mejberi.“
„Zovu li vas Luk?“
„Ne, ne volim to. Nisam neko koga bi zvali Luk.“
„Ali vaša supruga vas sigurno ne zove Lukas?“
„Bojim se da me zove upravo tako.“ Bilo je to trik pitanje za koje bi mu
bilo draže da ga nije postavila.
„Lukas? Oh, pa to je tako hladno ime.“ I dalje ga je držala za ruku.
„Žao mi je što vam se ne sviđa. Želite li možda da naručim kafu i za
vas?“
„Ne, ne. Kafa nije dobra; ona stimuliše, razbuđuje, opterećuje, unosi
nemir.“ Ponovo je zurila u njega tim njenim tužnim očima.
„Čudno je ovo mesto“, rekao je Mejberi, stisnuvši joj ruku. Postajalo mu
je već veoma zanimljivo što se niko od ostalih gostiju još nije pojavio.
„Ja ne bih mogla da živim bez Konačišta“, uzvratila je.
„Često dolazite ovamo?“ Bio je to komično uobičajeni sklop reći.
„Naravno. Život bi mi drugačije bio nemoguć. Svi ti ljudi u svetu koji
nemaju dovoljno hrane, koji žive bez ljubavi, čak i bez odgovarajuće odeće
da ih štiti od hladnoće.“
U salonu je, dok je trajala večera, postalo toplo, pomislio je Mejberi, kao
što je bilo u trpezariji.
Njeno zlosretno lice tražilo je razumevanje. Ipak, put kojim je krenula
nije mu baš bio po volji. Više je voleo probleme čija su rešenja bila, u
najmanju ruku, moguća. Upozoravali su ga da se kloni onih čija nisu.
„Da“, odgovorio je. „Shvatam šta hoćete da kažete, naravno.“
„Na svetu žive milioni i milioni ljudi koji nemaju apsolutno nikakvu
odeću“, povikala je istrgnuvši ruku iz njegove.
„Ne baš“, rekao je Mejberi nasmešivši se. „Nije baš tako. Ili, još uvek
nije.“
Savršeno je shvatao sve rizike i pokušao je da što manje razmišlja o
njima. Ljudi moraju da preživljavaju, i takođe, da brinu o onima koji od njih
zavise.
„U svakom slučaju“, nastavio je pokušavši da unese malo vedrine u
razgovor, „to se teško može reći za vas. Retko sam viđao lepše haljine od
vaše.“
„Da“, odgovorila je, jednostavno ali ozbiljno. „Iz Rima je. Da li biste
voleli da je dodirnete?“
I naravno, Mejberi bi to voleo, ali je isto tako, oklevao zbog prisustva
momka koji je sve posmatrao.
„Dodirni je“, naredila mu je tihim glasom. „Za ime boga, šta čekaš?
Dodirni je.“ Ponovo mu je zgrabila levu ruku i silom je pritisla uz svoje tople,
svilenkaste grudi. Momak na to nije reagovao ni manje ni više nego na bilo
šta drugo.
„Zaboravi. Opusti se. Čemu život uopšte služi, za boga miloga?“ Imala je
u sebi neku strastvenu iskrenost koja bi razoružala bilo kog muškarca poput
Mejberija, ali on je ipak i dalje bio suštinski izvan situacije. Što se toga tiče,
on nikada u svom životu nije sasvim izgubio kontrolu, i bio je prilično
ubeđen da je do sada, bilo to dobro ili ne, postao prosto nesposoban da je
izgubi.
Uvrtala je telo sve dok joj se noge nisu ispružile čitavom dužinom sofe, i
njena glava se našla u njegovom krilu, tačnije, na njegovim butinama. Njeni
su pokreti bili tako vešti da nije čak ni najmanje poremetila svoju haljinu.
Miris parfema lebdeo je oko nje.
„Prestani da bacaš poglede na Vinsenta“, progugutala je. „Reći ću ti nešto
o Vinsentu. Mada možeš pomisliti da izgleda kao neki grčki bog, tužna je
istina da on prosto nema ono što je potrebno, impotentan je.“
Mejberiju je, naravno, bilo neprijatno. Pa ipak, on je razmišljao o tome
kako često ima ljudi koji su stvoreni za ovo ili ono, i često se o nekim
vrstama situacija prosto nije moglo reći ništa više od toga.
 Nije bilo bitno kako je Mejberi razmišljao, jer čim je ona to izgovorila
Vinsent je užurbano napustio prostoriju kroz vrata za koja je Mejberi
pretpostavio da su vrata za poslugu.
„O, hvala bogu“, nije izdržao da to ne kaže glasno.
„Otišao je po pojačanje“, odgovorila mu je. „Videćemo uskoro.“
Gde su ostali gosti? Gde bi, do sada, mogli biti? Uprkos tome,
Mejberijevo raspoloženje se primetno popravilo, i sada je počeo da je
intimnije miluje.
A onda su, iznenada, svi bili u salonu, svi odjednom, s tim da su sada svi
pričali uglas i pravili gužvu.
Pridigla se i sela, bez naglih pokreta, i približivši usne njegovom uhu
rekla: „Dođite do mene kasnije. Soba 23.“
Mejberiju je u tom trenutku bilo prosto nemoguće da joj saopšti kako ne
namerava da ostane u Konačištu preko noći.
Fokner se pojavio.
„U krevet, svi“, povikao je srdačno, istog sekunda utišavši svu gungulu.
Mejberi je, sada ponovo slobodan, pogledao na svoj sat. Reklo bi se da je
bilo tačno deset sati. To je izgleda bilo to. Ipak, činilo mu se da je premalo
vremena prošlo od obilnog obroka.
Niko se nije ni pomerio, mada nisu više ni pričali.
„U krevet, svi“, ponovio je Fokner, ovoga puta tonom koji bi se mogao
opisati skoro kao nestašan. Mejberijeva dama je ustala.
Svi su polako napuštali salon, a i ona sa njima. Nije mu ništa više rekla,
nije ga čak ni pogledala.
Mejberi je ostao sam sa Foknerom.
„Dopustite mi da sklonim vašu šoljicu“, rekao je Fokner ljubazno.
„Pre nego što vas zamolim za račun“, uzvratio mu je Mejberi, „pitao sam
se da li mi možete reći gde bih u ovo doba mogao da natočim gorivo?“
„Nestalo vam je benzina?“ upitao je Fokner.
„Skoro, da.“
„Ništa ne radi noću ovde, nekih tridesetak kilometara unaokolo. Ne ovih
dana, svakako. To je nešto što ima veze s našim novim prijateljima, Arapima,
verujem. Sve što mogu da vam ponudim jeste da pretočimo nešto goriva iz
rezervoara našeg vozila. To je veoma veliko vozilo sa veoma velikim
rezervoarom.“
„Zaista ne bih da vas toliko deranžiram.“ U svakom slučaju, Mejberi nije
ni znao kako se to radi. Čuo je za to naravno, ali mu se do sada nije ukazala
prilika da tako nešto pokuša.
Ponovo se pojavio onaj momak, Vinsent, i dalje delujući pomalo rumeno,
pomislio je Mejberi, mada je zbog njegove sjajne kože bilo teško biti siguran.
Vinsent je počeo da zaključava, a to je delovalo kao vrlo ozbiljan proces,
skoro kao u doba naših pradedova, kada su lutajući razbojnici harali ovim
krajevima.
„Nije problem uopšte, gospodine Mejberi“, rekao je Fokner. „Vinsent to
može da izvede za tren oka, ili bilo ko drugi od osoblja.“
„Pa dobro“, rekao je Mejberi, „ako zaista nije.“
„Vinsente“, naložio mu je Fokner, „nemoj još stavljati rezu i katanac na
ulazna vrata. Gospodin Mejberi namerava da nas napusti.“
„Vrlo dobro“, odgovorio je Vinsent nabusito.
„A sad, ako bismo mogli da odemo do vašeg automobila, gospodine
Mejberi, kako bismo ga odvezli okolo, iza kuće. Zaista se izvinjavam što vas
ovako dodatno mučim, ali našem vozilu treba vremena da se upali, naročito
noću.“
Vinsent im je otvorio vrata.
„Posle vas, gospodine Mejberi“, rekao je Fokner.
I koliko je prekomerno toplo bilo unutra, pokazalo se da je napolju bilo
isto tako prekomerno hladno. Reflektor je sada bio isključen. Mesec se
„sakrio“, kako je Mejberi verovao da se kaže; a i zvezde su se izgleda sakrile
s njim.
Ipak, kola nisu bila tako daleko. Mejberi ih je brzo našao i u mrklom
mraku, a Fokner ga je tiho, u korak, pratio.
„Možda bi bilo bolje da se vratim po lampu?“ primetio je Fokner.
Dakle, zaista je postojala ta lampa. To je Mejberija podsetilo na pitanje
kancelarijske fascikle s njegovim imenom, i dok je otključavao auto ugledao
ju je, tačno tamo gde je i pretpostavio da je bila, i naravno, sa imenom
okrenutim nagore. Bacio ju je na zadnje sedište.
Foknerova električna lampa je bila ozbiljna, profesionalna sprava koja je
preplavila okolinu hladnom, belom svetlošću.
„Smem li da sednem pored vas, gospodine Mejberi?“ Zatvorio je
suvozačka vrata iza sebe.
Mejberi je već uključio svetla, imali lampu ili ne, i sada je pokušao da
upali motor, ali kao da se nešto zaglavilo.
Pomislio je da je sve u redu sa automobilom, ali da nešto nije u redu sa
njim. Osećao se kao u najgoroj noćnoj mori. Bila je to jednostavna radnja
koju je uradio stotinama puta, možda i hiljadama, ali sada, kada je zaista bilo
bitno, on to prosto nije mogao, kao da je, na neki neverovatni način, izgubio
tu jednostavnu veštinu. Često je proživljavao upravo takve košmare. Jednim
delićem svog uma pronašao je vremena i da se zapita da li je ovo u stvari
košmar. Ali mogao je pretpostaviti da nije, pošto se nije probudio, kao što se
uglavnom probudimo kada unutar sna shvatimo da sanjamo.
„Voleo bih da vam mogu biti od pomoći“, rekao je Fokner, ugasivši
lampu, „ali nije mi poznat ovaj tip automobila. Verovatno bih samo napravio
više štete no koristi.“ Govorio je kao i uvek, uz vodnjikavu srdačnost.
Mejberi je ponovo postajao razdražen. Njegov automobil bio je jedan od
najobičnijih modela na tržištu: firma se postarala za to. Pa ipak, znao je da je
samo njegova krivica to što nije uspeo da upali motor, a ni najmanje
Foknerova. Osećao se kao da ludi. „Zaista ne znam šta da predložim“, rekao
je, a onda je dodao: „Ako, kao što ste već rekli, nema servisa u blizini.“
„Možda bi Kromi mogao da pomogne“, uzvratio je Fokner. „Kromi već
dugo radi ovde i pravi je čarobnjak za sve mehaničke probleme.“
Niko ne bi mogao reći da je Fokner pritiskao Mejberija da ostane preko
noći, on čak nije ni pominjao tu mogućnost, što bi neko mogao očekivati.
Mejberi se zapitao da li je možda to čudnovato mesto u stvari puno. To mu je
delovalo kao najverovatniji odgovor. A ni Mejberi nije nešto priželjkivao da
ostane, daleko od toga.
„Nisam siguran“, rekao je, „da li imam prava još nekoga da
uznemiravam.“
„Kromi radi noćnu smenu“, uzvratio mu je Fokner. „Uvek radi noćnu
smenu. Zato smo ga i zaposlili. Idem po njega.“
Još jednom je uključio svoju lampu, izašao iz automobila i nestao u kući,
zatvorivši ulazna vrata za sobom kako ne bi dozvolio hladnoći da se uvuče.
Uskoro su se vrata ponovo otvorila i Fokner je pojavio. I dalje nije nosio
nikakav kaput preko svog večernjeg odela, i izgledalo je kao da uopšte ne
obraća pažnju na studen. Za njim je išla krupna, ali bezoblična i klimatava
figura, koju je Mejberi nejasno video kako stoji iza Foknera obasjana svetlom
koje je dopiralo iz kuće.
„Kromi će brzo sve da sredi“, rekao je Fokner otvarajući vrata
automobila. „Je l’ tako, Kromi?“ Fokner mu je govorio kao da se obraća
prijateljski raspoloženom retriveru.
Ali nije bilo mnogo toga, osećao je Mejberi, prijateljskog kod Kromija.
Morao je da prizna sebi kako je istog trena shvatio da ga Kromi čini
uznemirenim, iako ga, iz ovog ili onog razloga, nije mogao baš najbolje
videti.
„Dobro, šta tačno nije u redu, gospodine Mejberi?“ upitao je Fokner.
„Samo recite Kromiju u čemu je problem.“
Fokner nije pokušao da ponovo uđe u kola, ali se zato Kromi brzo
progurao unutra i izvalio se na prednje sedište, pored Mejberija, tamo gde je
obično sedela Anđela. Zaista je izgledao kao veoma krupna, dežmekasta
osoba, ali Mejberiju je bilo draže da ga ne gleda, iako je odblesak farova
pružao izvesno osvetljenje.
Mejberi nije želeo da prizna kako je iz nekog ponižavajućeg razloga
postao nesposoban da upali motor, tako da je morao da kaže kako se nešto
pokvarilo. Nije mogao da izbegne pogled na Kromijeve ogromne,
deformisane, žućkaste ruke, obe, kada je silovito počeo da cima dugme
startera, sa takvom žestinom da je Mejberi povikao: „Ne tako jako!
Polomićeš ga!“
„Pažljivo, Kromi“, rekao je Fokner spolja. „Kromi obično radi sa velikim
stvarima“, objasnio je Mejberiju.
Ali ispostavilo se da je nasilje bilo delotvorno, kao što često i jeste. Posle
samo par sekundi motor je tiho brujao.
„Hvala vam“, rekao je Mejberi.
Kromi nije primetno reagovao, nije se ni pomakao.
„Izađi odatle, Kromi“, rekao mu je Fokner. „Izađi odatle.“
Kromi se ubrzo iskobeljao iz auta i otklimatao negde u mrak.
„Dobro“, rekao je Mejberi, živnuvši pomalo dok je motor preo. „Kuda da
vozim po taj benzin?“
Nastupila je veoma, veoma kratka tišina. A onda je Fokner progovorio iz
pomračine. „Gospodine Mejberi, upravo sam se setio nečega. To što mi
imamo u rezervoaru nije benzin. Naravno, u pitanju je dizel. Ne mogu vam se
dovoljno izviniti zbog tako glupe greške.“
Mejberi nije više bio samo uzrujan, nije bio samo uplašen: sada je
pobesneo. Bio je toliko izvan sebe od gneva, toliko sluđen, da nije uspevao
da progovori. Niko u današnje vreme ne bi tako pobrkao benzin i dizel. Ali
šta je mogao da uradi?
Fokner, i dalje stojeći napolju obratio mu se kroz otvorena vrata
automobila. „Strahovito mi je žao, gospodine Mejberi. Da li biste mi
dozvolili da se iskupim time što ću vas pozvati da prenoćite kod nas, potpuno
besplatno, osim možda večere?“
 Poslednjih nekoliko minuta Mejberi je predosećao kako ovaj trenutak
mora doći, na jedan ili drugi način.
„Hvala vam“, rekao je, ne sasvim ljubazno. „Izgleda da ću morati da
prihvatim tu ponudu.“
„Postaraćemo se da vam bude što udobnije“, rekao je Fokner.
Mejberi je isključio farove, izvukao se iz automobila, zatvorio i, ako je to
išta značilo, zaključao vrata, a onda je krenuo za Foknerom u kuću. Ovoga
puta Fokner je zaključao ulazna vrata i povukao sve reze, završivši ono što je
ranije Vinsentu naložio da ne uradi.
„Nemam nikakav prtljag“, primetio je Mejberi, i dalje u odbrambenom
stavu.
„To će se verovatno samo od sebe rešiti“, uzvratio mu je Fokner, dok je
dlanovima ispravljao odelo uspravivši se posle baratanja najnižom rezom.
„Postoji nešto što moram da vam objasnim. Ali prvo vas molim da me
izvinite na trenutak.“ Izašao je kroz vrata u donjem delu salona.
U hotelu je zaista postalo pretopio, pomislio je Mejberi. Toplota je
usporavala mozak.
Fokner se vratio. „Postoji nešto što moram da vam objasnim“, ponovio je.
„Mi ovde nemamo jednokrevetnih soba, delom zbog toga što naši gosti ne
žele da noću budu sami. Najbolje što možemo učiniti za vas u ovoj
neočekivanoj situaciji, gospodine Mejberi, jeste da vam ponudimo da delite
sobu sa još nekim. To je prostrana soba sa dva kreveta. Čista je sreća da je
trenutno u toj sobi samo jedan gost, gospodin Banard. Gospodinu Banardu će
biti drago da ima društvo, sasvim sam siguran, a vi ćete s njim biti potpuno
bezbedni. On je jedna veoma prijatna osoba, uveravam vas. Upravo sam mu
poslao poruku zamolivši da ako je u mogućnosti siđe ovamo, pa da se
upoznate. On je uvek krajnje predusretljiv i verujem da nam se svakoga časa
može pridružiti. Gospodin Banard je sa nama već duže vremena, tako da sam
ubeđen kako će moći da vam pozajmi pidžamu, ili šta već bude trebalo.“
To je sigurno bilo poslednje što je Mejberi želeo, kakogod gledali na to,
ali znao je već od ranije kako je posebno teško usprotiviti se takvim
predlozima, a da se pritom ne zamerite nekome. Osim toga, smatrao je da ako
je već odlučio da tu prenoći, onda je morao pristati i na sve što iz toga
proizlazi, šta god to bilo, ili na skoro sve.
„Voleo bih da telefoniram svojoj supruzi, ako je moguće“, rekao je
Mejberi. Već je neko vreme razmišljao o njoj.
„Plašim se da to nije moguće, gospodine Mejberi“, odgovorio je Fokner.
„Žao mi je .“
„Kako nije moguće?“
„Da bismo smanjili napetost i održali atmosferu onakvom kakvom je naši
gosti preferiraju, mi nemamo spoljašnju telefonsku liniju. Imamo samo
internu vezu sa vlasnicima, u mojoj kancelariji.“
„Ali kako uopšte u današnje vreme možete voditi hotel bez telefona?“
„Naši gosti su većinom stalni. Mnogi od njih dolaze veoma redovno, i
poslednje što bi želeli jeste da slušaju telefon koji neprestano zvoni, sav taj
pritisak koje to uzrokuje.“
„Pa oni su izgleda svi već napola skrenuli!“ prasnuo je Mejberi, ne
uspevši da se obuzda.
„Gospodine Mejberi“, uzvratio mu je Fokner, „moram vas podsetiti na
dve stvari. Prva je da sam vas ja pozvao da nam budete gost u punom smislu
te reči. Druga je to da ste se, iako puno polažete na efikasnost, ipak otisnuli,
reklo bi se, na dug put, noću, sa vrlo malo goriva u rezervoaru. Možda biste
zato mogli sebe da smatrate srećnim što ne provodite ovu noć zaglavljeni na
nekom auto-putu.“
„Oprostite“, rekao je Mejberi, „ali ja jednostavno moram da se javim
svojoj supruzi. Uskoro će poludeti od brige.“
„Ne verujem, gospodine Mejberi“, nasmešio mu se Fokner. „Zabrinuće se
sigurno, nadamo se, ali neće baš poludeti.“
Mejberi bi ga tada možda i udario da se nije pojavio neki nepoznati
čovek.
„Ah, gospodin Banard“, rekao je Fokner i predstavio ih jednog drugome.
Rukovali su se. „Nadam se da vam neće smetati, gospodine Banarde, da
gospodine Mejberi s vama podeli vašu sobu?“
Banard je bio mršav i koščat čovek, nizak, otprilike Mejberijevih godina.
Njegova ćelava glava bila je oivičena vencem kovrdžave riđe kose. Imao je
pomalo zamućene sivkastozelene oči, kakve često imaju riđi ljudi. U ovom je
okruženju bio prilično živahan, ali se Mejberi pitao kako bi se snašao u
spoljnom svetu. Ipak, možda je to pomislio samo zato što je Banard bio
suviše kržljav da bi dobro izgledao u pidžami.
„Biću oduševljen da podelim sobu sa bilo kime“, odgovorio je Banard.
„Usamljen sam kada sam sam.“
„Sjajno“, rekao je Fokner hladno. „Možda možete povesti gospodina
Mejberija gore i pozajmiti mu neku pidžamu? Ali morate upamtiti da je on
nama stranac i da još uvek ne poznaje naše običaje.“
 „Oduševljen, oduševljen“, uzvikivao je Banard.
„Pa dobro“, zaključio je Fokner. „Ima li još nešto što biste želeli,
gospodine Mejberi, pre nego što odete na sprat?“
„Jedino telefon“, odvratio mu je Mejberi, i dalje tvrdoglavo ne odustajući.
Jednostavno nije verovao Fokneru. U današnje vreme niko ne može da živi
bez telefona, a naročito ne da vodi neki posao. Nevoljko je počeo da se pita
da li je Fokner bio takođe u potpunosti iskren što se ticalo benzina i dizela.
„Nešto što biste želeli, a što smo u prilici da vam pružimo, gospodine
Mejberi?“, ponovio je Fokner neprijatnijim tonom.
„Nema telefona ovde“, ubacio se Banard, čiji je glas bio upadljivo visok,
maltene piskutav.
„U tom slučaju ništa“, rekao je Mejberi. „Ali zaista ne znam šta će moja
supruga učiniti od sebe.“
„Niko od nas to ne zna“, rekao je Banard nepotrebno, i nakratko se
zakikotao.
„Laku noć, gospodine Mejberi. Hvala vam, gospodine Banard.“
Mejberija je skoro iznenadilo kada je, prateći Banarda uz stepenice, otkrio
da je sve izgledalo kao savršeno običan hotel, doduše previše ugrejan i
previše ukrašen. Na prvom je spratu u hodniku visila verna reprodukcija
Rejbernove slike harambaše u ljubičastocrvenom tartanu. Mejberi je znao tu
sliku jer su je jedne godine izabrali za firmin kalendar, mada su posle toga
stalno koristili slike devojaka. Banard je bio na drugom spratu, gde je slika u
hodniku bila manja i prikazivala je dame i gospodu u jahaćoj opremi kako se
odmaraju zajedno.
„Bez previše buke“, rekao je Banard. „Među nama ima onih koji su
izrazito lakog sna.“
Svetlo je na hodnicima bilo prigušeno, za retke koji su u ovo doba bili
budni, i sve je delovalo naročito zlokobno. Mejberi se budalasto šunjao za
Banardom i umalo da nije ni primetio kada su ušli u Banardovu sobu.
„Ne“, rekao je Banard šapatom, tiho se nasmejavši. „Nije broj 13, a nije
baš ni 12A.“
U stvari Mejberi nije ni primetio broj na vratima koja je Banard sada
pažljivo zatvarao i nije se osetio pozvanim da mu odgovori.
„Budi tih kada se budeš svlačio, stari moj“, rekao je Banard prigušeno.
„Nikad ne možeš znati šta će se desiti kada probudiš nekoga ko je bio u
dubokom snu. To je loše, to ne valja raditi.“
Soba je bila prostrana i četvrtasta, a dva kreveta nalazila su se u njenim
suprotnim uglovima, na Mejberijevo olakšanje. Svetlo je bilo upaljeno kada
su ušli. Mejberi je pretpostavio da su želeli da izbegnu čak i nepotrebno
škljocanje prekidača.
„Ono je tvoj krevet“, prošaptao je Banard, šaljivo uperivši prstom.
Do sada je Mejberi skinuo samo cipele. Bilo bi mu draže kada Banard ne
bi stalno zurio u njega, a mogao bi preživeti i bez njegovog ljubaznog
cerenja.
„Hoćeš li možda da radimo nešto pre nego što legnemo?“ prošaptao je
Banard.
„Ne, hvala“, uzvratio mu je Mejberi. „Težak je dan iza nas.“ Pokušavao je
da bude umereno tih, ali je odlučno odbijao da šapuće.
„Jamačno jeste“, rekao je Banard, sada nešto glasnije, tek malo tiše od
Mejberija. „Laku noć, onda. Najbolje je odmah zaspati.“ Zvučao je slično kao
kada je razgovarao s Foknerom.
Banard se žustro uvukao u krevet, a onda je nastavio da leži na leđima i
posmatra Mejberija preko čaršava.
„Okači odelo u plakar“, rekao je Banard , koji je to već uradio. „Ima
mesta.“
„Hvala“, rekao je Mejberi. „Gde da nađem pidžamu?“
„Gornja fioka“, rekao je Banard. „Uzmi slobodno bilo koju. Sve su
slične.“
I zaista, fioka je bila do vrha ispunjena naizgled identičnim pidžamama.
„Smena je godišnjih doba“, rekao je Banard. „Nije ni pravo leto, a nije ni
prava zima.“
„Hvala ti puno za pozajmicu“, rekao je Mejberi, mada mu je pidžama bila
očigledno premala.
„Kupatilo je tamo“, uputio ga je Banard.
Kada se Mejberi vratio otvorio je vrata plakara. Bio je to veliki plakar,
skoro u potpunosti ispunjen dugim nizom (pretpostavio je) Banardovih odela.
„Ima mesta“, ponovio je Banard. „Nađi praznu vešalicu. Raskomoti se,
kao kod kuće.“
Namestio je pantalone na vešalicu i okačio ih na prečku, a onda je ponovo
postao svestan povrede na nozi. Tako se brzo uvukao u Banardovu pidžamu
da se uopšte nije ni setio da pogleda ožiljak.
„Šta je bilo?“, upitao je Banard istog trena. „Povredio si se?“
„Izgrebala me je neka prokleta mačka“, uzvratio je Mejberi, bez previše
razmišljanja.
 Ali je ipak odlučio da pogleda. Uz nešto poteškoća i pomalo bola uspeo je
zavrne usku nogavicu pidžame. Zasekotina je bila prilično gadna, i bilo je
dosta osušene krvi. Shvatio je da mu nije palo na pamet ni da opere ranu. Do
sada se, ako se i zabrinuo o bilo čemu svakodnevnom, zabrinuo samo zbog
Anđele.
„Ne pokazuj mi je“, zapištao je Banard, zaboravljajući da mora da bude
tih. Pa ipak, sada se pridigao u krevetu i zurio kao da će mu oči ispasti. „Nije
dobro za mene da gledam takve stvari. Uznemiravaju me.“
„Ne brini“, rekao je Mejberi. „Siguran sam da nije tako ozbiljno kao što
izgleda.“ U stvari, nije bio nimalo siguran; a takođe je bio i svestan da to nije
zaista bilo ono zbog čega se Banard brinuo.
„Ne želim da znam ništa o tome“, rekao je Banard.
Mejberi mu nije odgovorio već je samo spustio nogavicu pidžame. Jasno
je bilo da nije mogao ništa da uradi povodom svoje povrede. Čak bi i
jednostavni zahtev za malo vazelina mogao da dovede do histerije. Mejberi je
pokušao da se usredsredi na misao o tome da ako se ta povreda nije do sada
pretvorila u ništa gore od ovoga, onda možda uopšte i neće.
Banard je, međutim, i dalje sedeo u krevetu. Bio je veoma bled. „Dolazim
ovde kako bih zaboravio takve stvari“, rekao je. „Svi mi dolazimo zbog
toga.“ Glas mu je drhtao.
„Da li da ugasim svetlo?“, upitao je Mejberi. „Pošto još nisam legao?“
„Obično ne radim to“, rekao je Banard, ipak se ponovo ispruživši. „Tako
samo sve postaje nepotrebno teže. Ipak, treba i o tebi voditi računa.“
„Soba je tvoja“, uzvratio je Mejberi, oklevajući.
„Dobro“, odlučio je Banard. „Ako želiš. Ugasi. Barem večeras.“ Mejberi
nije svojoj povređenoj nozi učinio dobra dok se teturao nazad ka krevetu.
Ipak, uspeo je da stigne do njega.
„Ovde sam samo na jednu noć“, rekao je, obrativši se više tami nego
Banardu. „Sutra ćeš ponovo biti sam.“
Banard mu nije odgovorio i, zaista, Mejberiju se učinilo da on nije više
tu, kao da je Banard bio neki organizam koji nije mogao da opstane u mraku.
Mejberi se uzdržao od predloga da razmakne zavese (koje su bile duge i
teške, kao i svuda), ili da pusti u sobu malo svežeg noćnog vazduha. Osećao
je da će biti bolje ako sve ipak ostavi manje-više kako jeste.
Tama je bila potpuna. Tišina je bila potpuna. I bilo je pretopio.
Mejberi se zapitao koliko je sati. Sasvim je izgubio pojam o vremenu.
Nažalost, kazaljke njegovog ručnog sata nisu bile osvetljene.
 Sumnjao je da će moći da zaspi, ali je svakako na neki način morao da
pregrmi tu noć. Anđeli je sigurno teže — daleko teže. Nikada nije smatrao
sebe za prvoklasnog muža, sposobnog da obezbedi izobilje, spremnog da
zaštiti. Sve bi postalo daleko teže, maltene nemoguće, kada bi izgubio nogu.
Ali, uz pomoć moderne medicine, to bi se možda moglo izbeći, čak i u
najgorem slučaju: biće on još dugo sposoban da nastavi sa borbom.
Što neprimetnije i tiše se uvukao među čaršave i ćebad koji su goreli na
površini kreveta. Ležao je kao riba koja umire, pokušavajući da više ni
najmanje ne mrdne.
Postao je skoro kataleptično ukočen od unutrašnjeg naprezanja. To
svakako nije bio naročito obećavajući recept za dremanje. Na kraju, učinilo
mu se da uspeva da čuje Banardovo disanje, negde daleko, daleko. Dakle,
Banard je i dalje bio tu. Postojala je razlika između mašte i stvarnosti. Niko
nije mogao znati da li je Banard bio budan ili je spavao, ali mu je u svakom
slučaju postalo veoma bitno da s njim ne nastavi neki uopšteni razgovor. Kao
da mu je pola života proteklo.
Nije moglo biti sumnje u to da je Banard bio tu, kao ni u to da je bio
budan. Osetio ga je kako se kreće po sobi. Mejberijevo se telo zgrčilo od
nagađanja da li se Banard u mrklom mraku primicao njegovom uglu. Imao je
utisak da mu se telo prepolovilo.
Banard je mileo i pipkao čitavu večnost. Naravno, nije bilo pošteno
prema Banardu da mu tako ugasi svetlo, i ova napetost je bez sumnje bila
cena koju je Mejberi zbog toga plaćao.
Banard je, s druge strane, delovao kao da se navikava na novonastalu
situaciju: moguće je da nije gasio svetlo jer nije mogao da dohvati prekidač;
pa ipak, to kao da nije bilo sve. Moglo bi se pomisliti kako je Banard bio
rešen da se potrudi i održi ovu tišinu da ne bi uznemiravao Mejberija, svog
noćašnjeg gosta. Mejberi je jedva uspevao da razazna zvuke njegovog
kretanja, mada nikako nije mogao znati da li je razlog za to obzirnost ili loša
namera. Ne bi bio previše iznenađen kada bi uskoro osetio njegove ruke na
svom vratu.
Ipak, ono što se jeste dogodilo bilo je da je Banard posegao za kvakom i
otvorio vrata, nemoguće sporo i oprezno. Bilo je to značajno olakšanje, čak
ne toliko van oblasti pojmljivog, ali Mejberija nije uspelo da u potpunosti
umiri dok je ukočeno posmatrao liniju nejasne svetlosti iz prolaza kako se
lagano širi a zatim još sporije sužava sve dok nije nestala, uz škljocanje
brave. Očigledno da, posle svega, nije bilo razloga za brigu, pa ipak, Mejberi
je verovatno dosegao onaj stepen napetosti u kom skoro svaki sledeći događaj
samo izaziva nove nelagode. Povrh svega, uskoro će ga Banardov povratak
dodatno uznemiriti. Mejberi je napola shvatao da je njegova uznemirenost
skoro groteskna, jer Banard je, u stvari, bio savršeno pažljiv prema njemu.
Ponovo mu se javila misao o tome kako je sirota Anđela bila u daleko
nezavidnijem stanju.
Razmišljajući o Anđelinom stanju, i o tome kako je, na kraju krajeva, ona
bila zaista divna, Mejberi je osetio kako je budniji no ikad, dok je iščekivao
Banardov povratak, sigurno uskoro, sigurno. San je bio nemoguć dok se
Banard ne vrati.
Ali Banard se nije vraćao. Mejberi se zapitao da li možda nešto nije bilo u
redu sa njegovim sopstvenim osećajem za vreme, kakav je već bio; tačnije —
nešto od zdravstvene važnosti. Čitave te večeri i te noći, skoro od trenutka
kada je odlučio da krene putem koji su mu preporučili, on je počeo da dovodi
u pitanje svoje mesto u univerzumu kao i ono što ljudi zovu živčano stanje.
Bilo je očito da je s punim pravom bio zabrinut.
A onda se, negde unutar kuće, prolomio vrisak, bolni vrisak koji je parao
uši, a onda još jedan, i još jedan. Nije bilo moguće odrediti da li je buka
stizala izbliza ili izdaleka, kao ni to da li je glas bio ženski ili muški. Mejberi
nije znao da je ljudski organizam uopšte sposoban da proizvede tako glasan
zvuk, čak i u najljućoj nevolji. Bilo je grozno slušati ga, naročito u toj
sputavajućoj, vreloj, potpunoj pomračini. To nije bilo nešto prolazno:
vrištanje se nastavljalo, nije prestajalo, napad bolesti, sve dok Mejberi nije
stegao sam sebe kako i sam ne bi počeo da vrišti.
Pao je s kreveta i zabatrgao ka teškim zavesama. Neko se svetlo moralo
baciti na ovu scenu, i ako je moguće, barem nešto svežeg vazduha. Brzo je
napipao zavese, povukao prvo jednu stranu, a zatim i drugu.
Svetlosti nije bilo ništa više nego pre toga.
Roletne, možda? Mejberi je oprezno ispružio ruku. Nije osetio ni drvo ni
metal.
Prekidač za svetlo. Mora ga pronaći.
Dok se Mejberi teturao kroz tamu, vrištanje je prestalo uz jezovito
grgoljanje: možda kada se mučenik pošteno ispovraćao a zatim izgubio svest;
ili je možda sudbina bila milostiva i jadničak je ispustio dušu. Mejberi je
nastavio da traga.
Bilo je teže no ikada proceniti koliko mu je vremena bilo potrebno, ali je
na kraju pronašao prekidač i jedna je misterija odmah razjašnjena. Iza
razmaknutih zavesa nalazio se, kao što deca kažu, sam zid. Soba izgleda nije
imala prozore. Zavese su bile samo za ukras.
I sve je ponovo bilo tiho: ponovo suviše tiho. Banardov krevet je bio
namešten, uredno, kao što bi bio u punoj svetlosti dana.
Mejberi je svukao Banardovu pidžamu i brzo, koliko je to njegovo stanje
dopuštalo, obukao odelo. Ne zbog toga što je smislio šta treba da uradi.
Jednostavno mu se učinilo kako bi bilo bolje da je obučen. Bacio je jedan brzi
pogled u novčanik kako bi se uverio da mu je novac još uvek tu.
Krenuo je ka vratima s namerom da ih pažljivo otvori i potraži bilo šta što
bi mu pomoglo da odluči šta je najbolje za njega da uradi, koji je najbolji
način da pobegne.
Vrata je bilo nemoguće otvoriti. Nisu se ni mrdnula, ni milimetar. U
najmanju ruku bila su zaključana; možda i više od toga. Ako je to uradio
Banard, bio je zapanjujuće tih: verovatno iskusan.
Mejberi je pokušao naterati sebe da razmišlja staloženo.
Ishod svega toga bio je da Mejberi ponovo, ovog puta u još većoj žurbi,
svuče svoju odeću, odloži je kako treba i ponovo obuče Banardovu pidžamu.
Bilo bi razložno i da ugasi svetlo; da se uvuče u krevet, među čaršave,
ako je to bilo moguće; da čeka, kao što je i čekao. Ali Mejberi je otkrio da bi
gašenje svetla, nakon čega bi nastupio potpuni mrak, koliko god svrsishodno,
bilo više nego što je mogao da izdrži.
Nesigurno je seo na ivicu kreveta, i dalje pokušavajući da promisli
situaciju, da osmisli dobar plan. Da li će se Banard, posle sveg ovog vremena,
ikada, u stvari, vratiti? Da li će se barem vraćati u toku noći?
Primetio je da je električna sijalica počela da pucketa i varniči. A onda je,
bez nekog posebnog zvuka, jednostavno pregorela. To nije bilo, pomislio je
Mejberi, neko konačno, bespogovorno gašenje svetla svuda u kući. Bila je to
samo ta jedna sijalica koja je izdala, koliko god to bilo neugodno za njega
lično: nevezani industrijski incident.
Ležao je, napola svestan, veoma dugo vremena. Usredsredio se na misao
da se u stvari ništa opasno nije ni desilo. Još za školskih dana (i svakako
posle toga) bivao je sve više svestan da su mu mnoge stvari čudne, a za
većinu njih bi se na kraju uspostavilo da su bile potpuno bezopasne.
Tada se i Banard ušunjao nazad u sobu. Mejberi nije čuo nikakve tihe
korake u hodniku, niti je, što ga je još više iznenadilo, bilo ikakvih zvukova
otključavanja ili možda, povlačenja reze. Mejberijeva razmišljanja o
pregoreloj sijalici potvrdila su se ponavljanjem širenja i sužavanje linije
svetlosti, slabe, ali verovatno ne slabije nego pre. Svetla su, dakle, i dalje bila
upaljena na drugim mestima. Banard, obziran kao i ranije, nije pokušavao da
upali svetlo u sobi. Zatvorio je vrata neočekivano vesto i Mejberi ga je čuo,
ali jedva, kako se umigoljio u svoj krevet.
Ipak, nije bilo sumnje da se desilo još nešto: po Banardovom povratku
mračna se soba ispunila mirisom parfema; parfema koji je, nekada davno
činilo mu se, nosila dama koja je bila tako prijatna prema Mejberiju u salonu.
Mirisi su, u svakom slučaju, poznati po tome da se najlakše pamte. Ovoga
puta, Banard ne samo da je skoro istog trenutka zaspao već je uskoro i počeo
veoma glasno da hrče.
Mejberi je imao puno pravo da bude ako ništa drugo onda uzrujan zbog
svega što se dešavalo, ali je umesto toga i on ubrzo zaspao. Dokle god je
Banard spavao, prestajao je da biva aktivni činilac u ovoj situaciji; a kao što
je to Jago primetio — mnogi mirisi svoju pospanost nose. Anđela je na
trenutak nestala iz prvog plana Mejberijevih razmišljanja.
A onda je ponovo bio budan. Svetlo je opet bilo upaljeno i Mejberi je
pretpostavio da ga je Banard namerno probudio, pošto je stajao pored
njegovog kreveta. Gde li je i kako pronašao novu sijalicu? Možda je držao
rezervne u nekoj fioci. To objašnjenje mu se učinilo prilično verovatnim i
nije više razmišljao o tome.
Opet, sve je bilo veoma čudno, na jedan sasvim drugi način.
Kada je Mejberi išao u školu, ponekad mu je bilo teško da razlikuje neke
dečake od nekih drugih dečaka. Bila je to veoma velika škola, a i dečaci često
umeju da liče jedni na druge. Pa ipak, bilo je to nešto što je Mejberi, najbolje
je, odlučio da zadrži za sebe, kako tada, tako i kasnije. Povremeno je
pogrešno prepoznavao ljude i prilazio im na osnovu toga: ali je ipak imao
dovoljno sreće da nikada nije napravio neku grešku zbog koje bi teško
ispaštao, iako je njegovo samopouzdanje prilično ozbiljno stradalo zbog toga.
I sada se to ponavljalo. Da li je taj čovek koji je stajao pored njega zaista
bio Banard? Očigledni detalj kog se sećao bio je riđi venac kose koji je
obrubljivao Banardovu glavu, dok je kosa ovog čoveka bila prilično seda.
Izraz lica mu je bio drugačiji, kao i neki opšti utisak, ali je bilo vrlo verovatno
da je ipak Mejberi pogrešio. Pidžama mu je bila ista, mada to nije značilo
mnogo.
„Baš sam se pitao da li bi možda hteo da pričamo malo“, rekao je Banard.
Morao je da pretpostavi da to jeste bio Banard; barem za početak. „Nisam
želeo da te probudim. Samo sam proveravao.“
 „U redu je, mislim“, odgovorio mu je Mejberi.
„Prošao me je prvi san, onaj za lepotu“, rekao je Banard. „Noć ume da
bude duga kada si sam.“ Pod ovim okolnostima ta njegova opaska je zvučala
krajnje apsurdno, ali je nesumnjivo bila sasvim svojstvena Banardovom
načinu izražavanja.
„Kakvo je to bilo vrištanje?“ upitao ga je Mejberi.
„Ja ništa nisam čuo“, odgovorio je Banard. „Valjda sam prespavao.
Mada, mogu da zamislim. Vrlo smo brzo naučili da ne obraćamo pažnju.
Ovde ima povremeno onih koji hodaju u snu.“
„Pretpostavljam da se zato vrata soba tako teško otvaraju?“
„Ne, nimalo“, uzvratio je Banard, ali je brzo dodao: „Pa, delimično,
možda. Da, delimično. Mislim da jeste tako. Ali u stvari ima samo fazon za
otvaranje. Mi nismo zaista zaključani, znaš.“ Zakikotao se. „Ali, zašto pitaš?
Ne moraš da izlaziš iz sobe da bi išao u klonju. Pa, pokazao sam ti, stari
moj.“
Dakle, to je morao biti Banard, iako su mu oči bile drugačijeg oblika, pa
čak je izgledalo kao da su druge boje, kada ih je svetlost uhvatila dok se
smejao.
„Ne znam, možda sam i ja hodao u snu“, rekao je Mejberi oprezno.
„Nema potrebe da se uzbuđuješ“, odvratio mu je Banard, „kao klinac u
novoj školi. Sve što se ovde dešava zasnovano je na najprostijim prirodnim
načelima: jesti redovno dobru hranu, spavati obilno, ne opterećivati
premoreni mozak. Hrana je naročito bitna. Čekaj samo doručak, stari moj, i
videćeš šta ćeš dobiti. Najveličanstveniji obrok, obećavam ti.“
„Kako uspevate da sve to pojedete?“, upitao je Mejberi. „Meni je ono što
sam dobio za večeru bilo previše.“
„Mi prosto pustimo Prirodu da ide svojim tokom. Njenim tokom. Dajemo
joj odrešene ruke.“
„Ali nije prirodno jesti toliko.“
„To je sve što znaš“, rekao je Banard. „Ti si, stari moj, mnogo svilen.“
Zakikotao se kao što se Banard kikotao, ali nekako nije uopšte ličio na
Mejberijevo sećanje na Banarda. Mejberi je bio skoro sasvim siguran da
postoji neka presudna razlika.
Soba je i dalje mirisala na parfem one žene; ili tačnije Banard je mirisao
na njega, Banard koji je sada stajao tik do Mejberija. Bilo je zbunjujuće što
Banard, ako je zaista već morao da ustane iz kreveta i probudi Mejberija,
sada nije seo; mada bi Mejberi više voleo da ne sedne na njegovo ćebe.
 „Ne kažem da ovde nema patnje“, nastavio je Banard. „Ali da li ste igde u
svetu pošteđeni patnje? Barem niko ne trune na nekom tavanu — ili još
verovatnije u nekim raspalim garsonjerama. Ovde nema jednokrevetnih soba.
Mi svi pomažemo jedni drugima. Kako ti i ja možemo da pomognemo jedan
drugome, stari moj?“
Prišao mu je još jedan korak i lagano se nagnuo nad Mejberijevo lice.
Pidžama mu je strahovito zaudarala na parfem.
Morao je da ga se otarasi; ali morao je da ga se otarasi bez prepirke.
Kandidat treba da prihvati stavove predstavnika nesvesno, koliko god je to
moguće.
„Možda bismo mogli da pričamo još pet ili deset minuta“, rekao je
Mejberi, „a onda bih voleo da nastavim da spavam, izvinjavam se zbog toga.
Moram pomenuti da sam prethodne noći spavao veoma malo, žena mi je
bolesna.“
„Da li ti je žena lepa?“, upitao je Banard. „Baš lepa? Opremljena kako
treba?“ Napravio je par gestova, prilično uobičajenih, ali koji se retko viđaju
po salonima.
„Naravno da jeste“, rekao je Mejberi. „Šta misliš?“
„Da li te ona jako uzbuđuje? Da li zbog nje gubiš kontrolu?“
„Naravno“, rekao je Mejberi. Pokušao je da se nasmeši, kako bi pokazao
da ima smisla za humor, što bi mu pomoglo da izađe na kraj s ovim krajnje
neumesnim pitanjima.
Banard sada ne samo da je sedeo na Mejberijevom krevetu, već se
naslanjao na njegove noge koje nije imao baš gde da skloni, pošto je ćebe
bilo zategnuto jer je Banard sedeo na njemu.
„Pričaj nam o tome“, rekao je Banard. „Pričaj nam detaljno kako je to biti
oženjen čovek. Da li ti je to preobrazilo čitav život? Promenilo sve?“
„Ne baš. U svakom slučaju, oženio sam se pre mnogo godina.“
„I sada se pojavio neko drugi. Ja to mogu da razumem.“
„Ne, zaista nije.“
„Stara pesma ljubavna i dalje ti slatko peva?“
„Ako hoćeš to tako da kažeš, da. Volim svoju ženu. Osim toga, bolesna
je. A imamo i sina. Moram i o njemu da razmišljam.“
„Koliko godina ima tvoj sin?“
„Skoro šesnaest.“
„Koje boje su mu kosa i oči?“
„Iskreno, nisam siguran. Neke neodređene boje. On nije više beba, znaš.“
 „Da li su mu ruke i dalje mekane?“
„Ne bih rekao da jesu.“
„Da li, dakle, voliš svog sina?“
„Na neki njemu svojstven način, da, naravno.“
„Ja bih ga voleo, da je moj, i ženu takođe.“ Mejberiju je delovalo kao da
je Banard to izgovorio sa iskrenim emocijama. Osim toga, izgledao je barem
dvostruko tužniji nego kada ga je Mejberi prvi put video: dvostruko stariji i
dvostruko tužniji. Sve je bilo potpuno sumanuto, i Mejberi se konačno osetio
veoma umorno, uprkos tome što se Banard nezgrapno nadnosio nad njim,
uprkos tome što je izgledao drugačije.
„Meni je vreme“, rekao je Mejberi. „Žao mi je. Hoće li ti smetati ako sada
nastavimo da spavamo?“
Banard je istog trena ustao, okrenuo leđa Mejberijevom uglu i bez reći
otišao u svoj krevet, i tako izazvao dodatnu zbunjenost.
Ponovo je ostalo na Mejberiju da ugasi svetlo, i da se kroz crnilo još
jednom probija nazad do kreveta.
Banard je iza sebe ostavio mnogo više od samo daška parfema; i možda je
upravo to pomoglo Mejberiju da, uprkos svemu, zaspi maltene trenutno.
Da li je besmisleni razgovor sa Banardom mogao biti samo san? Ono što
se desilo nakon toga sasvim je sigurno bio san: Anđela se pojavila u
spavaćici, držeći šake na svojoj izmučenoj glavi, i povikala: „Probudi se!
Probudi se! Probudi se!“ Mejberiju nije ostalo ništa nego da je posluša, i onda
se tamo gde je do malopre bila Anđela pojavio onaj momak, Vinsent, koji mu
je doneo rani jutarnji čaj. Hteo — ne hteo, svetlo je ponovo bilo upaljeno: ali
to nije bila tema u koju bi želeo da se upušta.
„Dobro jutro, gospodine Mejberi.“
„Dobro jutro, Vinsente.“
Banard je već popio svoj čaj.
Obojica su dobila svoj čajnik, po šolju, bokalčiće s mlekom i vrelom
vodom, i tanjir s hlebom i maslacem — sve aranžirano na poslužavniku.
Svako je dobio po osam krupnih trouglastih komada hleba.
„Bez šećera“, povikao je Banard razdragano. „Šećer ubija apetit.“
Kakva glupost, pomislio je Mejberi, a onda je začkiljio ka Banardu,
prisećajući se njihovog prethodnog glupavog razgovora. Pod jutarnjim
svetlom, iako je to bila ista električna svetlost, Banard je više ličio na samoga
sebe, sa pufnastim vencem crvenkaste kose i svim ostalim. Delovao je
odmorno. Svojski je žvakao svoj hleb s maslacem. Mejberi je pomislio kako
bi najbolje bilo da oponaša njegove pokrete. Banard svakako nije mogao da
vidi pojedinosti sa svog mesta.
„Trkamo se do kupatila, stari moj“, povikao je Banard.
„Slobodno idi prvi“, odgovorio mu je Mejberi trezveno. Pošto nije imao
nikakvog načina da iznese hleb i maslac iz sobe, nadao se da će uz pomoć
peškira uspeti da sakrije hranu u svoj gornji deo pidžame, a zatim i da je baci
u kanalizaciju. Čak ni Banard verovatno neće pokušati da ga zagrli, što bi
svakako obelodanilo njegov prekršaj.
Dole u salonu, svi su bili tu, a Fokner je stolovao neodredivo ali srdačno.
Iako bleda, stvarna sunčeva svetlost je kapljala iz spoljašnjeg sveta, ali je
Mejberi primetio da su ulazna vrata i dalje zaključana i zamandaljena. Bilo je
to prvo što je potražio pogledom. Sveopšte iščekivanje je bilo opipljivo:
iščekivanje doručka, pretpostavio je Mejberi. Banard, žgoljav i mali kakav je
bio, prosto se izgubio u gužvi. Nije uspeo da ugleda ni Sesil, mada se
potrudio da se primeti kako je ne traži previše. U svakom slučaju, neki od
gostiju su mu delovali nepoznato, ili barem drugačije. Moguće da je to bio
novi primer pojave koju je Mejberi već iskusio s Banardom.
Fokner mu je odmah prišao: jogunastom ali i dalje povlaštenom
autsajderu. „Mogu vam obećati sjajan doručak, gospodine Mejberi“, rekao
mu je poverljivo. „Sočivo. Sveža riba. Ramstek. Pita od jabuka koju smo
sami zgotovili, sa obiljem šlaga.“
„Ne smem ostati na doručku“, rekao je Mejberi. „Jednostavno ne smem.
Moram da zarađujem. Moram odmah krenuti.“
Bio je sasvim spreman da prepešači nekoliko kilometara; zaista, na to se
namerio. Auto-moto društvo, koje ga je i snabdelo rutom s koje nikada nije ni
trebalo da skreće, može doći po njegova kola. Već su radili takve stvari za
njega, nekoliko puta.
Skoro neprimetna senka prešla je Foknerovim licem, ali je ipak samo tiho
rekao: „Ako ste zaista tako uporni što se toga tiče, gospodine Mejberi“.
„Plašim se da moram insistirati“, uzvratio mu je Mejberi.
„U tom slučaju ćemo porazgovarati, za koji trenutak.“
Ostali nisu delovali kao da ih se to tiče. Uskoro su se raštrkali, tiho pričali
među sobom, ili češće — ćutali.
„Gospodine Mejberi“, otpočeo je Fokner, „umete li da čuvate tajnu?“
„Naravno“, odgovorio je Mejberi staloženo.
„Sinoć se desio jedan incident. Smrtni slučaj. Mi ne pričamo o takvim
stvarima. Naši gosti to ne očekuju.“
 „Žao mi je“, rekao je Mejberi.
„Takve stvari me i dalje uzrujavaju“, rekao je Fokner. „Pa ipak, ne smem
sada misliti o tome. Ono što moram da uradim što pre jeste da se otarasim
tela. Dok su ostali gosti zauzeti. Kako bih ih poštedeo sveg znanja, sveg
bola.“
„Kako ćete to izvesti?“ upitao je Mejberi.
„Na uobičajen način, gospodine Mejberi. Mrtvačka kola se upravo
parkiraju ispred vrata. A što se vas tiče, u ovome je stvar. Ako želite prevoz,
mogu urediti da vas to vozilo, kako se inače kaže u drugim okolnostima,
odbaci. Oni putuju prilično daleko. Mi mislimo da je tako najbolje.“ Fokner
je otključavao vrata, bravu po bravu, rezu po rezu. „To deluje kao najbolje
rešenje, ne mislite li tako, gospodine Mejberi? Najbolje, barem, što vam
možemo ponuditi. Mada nećete imati vremena da se lično zahvalite
gospodinu Banardu, naravno.“
Sanduk je već stizao stepeništem, na ramenima četvorice muškaraca u
crnom, a Vinsent je, u svom belom sakou, išao ispred njih kako bi im
pokazao put i sprečio svako moguće gubljenje vremena.
„Slažem se“, rekao je Mejberi. „Prihvatam ponudu. Možete li mi samo
reći koliko sam vam dužan za večeru?“
„Zanemarićemo i taj račun, gospodine Mejberi“, odgovorio mu je Fokner,
„s obzirom na sve okolnosti. Dužnost nam je da sve bude gotovo što brže.
Moramo misliti i na ostale. Reći ću vam jednostavno da nam je svima bilo
veoma drago što ste bili sa nama.“ Ispružio je ruku. „Doviđenja, gospodine
Mejberi.“
Mejberi je bio prisiljen da putuje pozadi, sa kovčegom, pošto nije bilo
mesta za njega na prednjem sedištu pored vozača gde su morali da smeste
direktora firme, krupnijeg čoveka. Blizina smrti izazvala je tišinu punu
poštovanja u zadnjem delu vozila, naročito kada je među njima bio potpuni
stranac, i to živ; i Mejberi je nenametljivo sišao kada su stigli do autobuske
stanice. Jedan od pogrebnikovih ljudi mu je rekao kako neće morati dugo da
čeka.
 The Same Dog
Prvi put objavljena u časopisu
Magazin fantastike i naučne fantastike
(The Magazine of Fantasy and Science Fiction, decembar 1974).
 Iako ih je bilo trojica sinova, bilo je takođe i dvanaest dugih godina
između Hilarija Brigstoka i njegovog neposredno starijeg brata, Gilberta. S
druge strane, između Gilberta i Rodžera, buduće glave porodice, razlika je
bila samo godinu dana i jedan mesec.
Hilari se nije sećao kada je prvi put do njegovih ušiju doprla ideja da je
njegovo postojanje bilo posledica „greške“. Moguće da je i sam došao do tog
zaključka, u svojoj sopstvenoj glavi. Niti mu je njegovo lično ime naročito
pomagalo: ljudi su uvek pretpostavljali da je to žensko ime, iako je njegov
otac glasno isticao u svakoj mogućoj prilici da je to u potpunosti netačno,
posledica etimološkog i istorijskog neznanja, i tipične savremene aljkavosti.
A majka mu je bila pokojna. Nije je se sećao, koliko god se trudio, a s
vremena na vreme bi pokušao. Pošto se otac nije ponovo ženio, jer su mu
stavovi o ženama, kao i o mnogo čemu drugome, bili jasni i nedvosmisleni,
Hilari je odrastao u skoro potpuno muškom okruženju. U stvarnom životu se
to okruženje sastojalo uglavnom od Rodžera i Gilberta koji su se bez
prestanka koškali i mlatili, uz povremeni udarac upućen i njihovom mlađem
bratu. Zbog toga se Hilari, iako nije bio mlakonja, uglavnom izdvajao, i
čuvao svoje tajne za sebe. Malo je takvih pitanja koja dečaci postavljaju onda
kada u blizini nemaju nijednu žensku osobu da na njih odgovori; ili, tačnije,
malo pitanja o stvarima koje su iole bitne.
Porodica je živela u udaljenom kraju Sarija. U blizini se nalazila veoma
cenjena i prilično skupa polupredškolska ustanova, Brajersajd, u koju su
upisivali skoro svu decu, i to u što ranijem uzrastu. Kada je za to došlo vreme
Hilarija su poslali tamo, kao i njegovu braću pre njega, da bi naučio osnove
čitanja i računanja, i kako da uhvati loptu, pre nego što ga budu poslali u
prestižnu osnovnu školu Gorslands, kao usputnu stanicu na njegovom putu ka
Čeltenamu ili Velingtonu. Neki iz porodice bi išli u jednu, neku u drugu od te
dve škole. Bio je to neobičan raspored, i neupućeni ne bi videli nimalo smisla
u tome.
Skoro neizbežno, Brajersajd je bila mešovita ustanova (mada bi bilo
smešno nazvati je ustanovom zajedničkog obrazovanja), i tamo je Hilari
sklopio prisno i značajno prijateljstvo sa devojčicom koja je bila dve godine
starija od njega, i zvala se Meri Rositer. Devojčice koje je Hilari upoznao u
školi bile su maltene prve koje je video u životu. Čak je i njegova mlađa
rodbina uglavnom bila muška, kao što se ponekad dešava u nekim
porodicama.
Meri je imala tamnu kovrdžavu kosu koja joj je štrcala oko glave; i
prilično ravno lice sa, ipak, već vrlo krupnim, tamnim očima, koje ne samo
da su blistale, već su se nekako pomerale levo-desno uz iznenadne trzaje dok
bi govorila, a što je, ako je neko ne bi sprečio, činila gotovo neprestano.
Uglavnom je na sebi imala košulju ili džemper i šorts, kao što su devojčice
počinjale da nose u to vreme i prosto je zračila otvorenošću; ali ponekad,
kada bi se organizovala neka školska priredba, možda više zbog roditelja
nego zbog dece, ona bi se pojavila u prelepoj svilenoj haljini, zasenivši sve
druge, čak i posebno zbog toga što haljina nije izgledala kao krojena baš za
nju, već više kao nekakav scenski rekvizit. Meri Rositer je pokazivala znake
prirodnog dara za vodstvo (neke od mama su je već zvale „zapovednicom“),
ali njene lepe oči bile su namenjene Hilariju; i ne samo oči, već i ruke, i usne,
kao i sve nežne reči.
Već posle samo nekoliko dana po dolasku, Hilari je sedeo pored Meri na
časovima (ako se to tako moglo nazvati) i nije se odvajao od nje u sobama za
igru i na dvorištu. U toj ustanovi bilo im je draže kada su se dečaci igrali s
dečacima a devojčice s devojčicama, i uglavnom nije bilo potrebno posebno
podsećati decu na to, ali kada su Hilari i Meri bili u pitanju, ispostavilo se da
je već teško suprotstaviti se Meri kada bi rešila da nešto uradi. Šarmirala je,
smeškala se i bila je uporna. Osim toga, njen je otac bio veoma bogat; i iz
svega u vezi sa njom bilo je očigledno da su je roditelji razmazili.
Postojale su prostrane oblasti sedmice koje škola nije pokrivala. Većina
roditelja je iščekivala da njihove dečake i devojčice puste iz škole a onda bi
ih odvozili kući u malenim automobilima ženskaste vrste. Ali Meri bi
ostajala, slobodna, što je možda bilo pomalo opasno; uglavnom zato što je
ona tako želela. Tačnije, ona je to želela nakon što je upoznala Hilarija. Nije
toliko sigurno šta je želela pre toga. Što se Hilarija ticalo, niko nije naročito
brinuo — barem ne satima — da li je stigao kući ili ne. Jedna je žena, po
imenu gospođa Parker, dolazila svaki dan i radila sve što je trebalo uraditi i
radila je to valjano koliko se moglo i očekivati (Hilarijevom ocu ne bi ni palo
na pamet da takva osoba živi s njima); ali ona nije imala ovlašćenje da
disciplinuje Hilarija niti je, pošto je bila zaista osoba modernih shvatanja,
imala ikakav poriv da to radi. Ako bi se Hilari pojavio na vreme za čaj, ona bi
mu ga poslužila. Ako ne — jedna muka manje.
 Hilari i Meri su išli u duge, duge šetnje; prevaljivali su velika rastojanja,
držeći se za ruke. Usred klonule i izobličene prirode južnog Sarija (tačnije,
nekadašnje prirode), pronalazili su male iscrpljene peščane jame ili, ako bi
pala kiša, napuštene i oronule kolibe, i sedeli bi tako, pribijeni ili jedno
drugom na stopalima, pričali bi bez kraja i nežno se grlili. On bi joj prolazio
svojim sitnim prstima kroz kuštravu, bujnu kosu i šalio se na račun
elektriciteta koji ga je peckao. Ona bi ga mazila po vratu, ispod njegove
izbledele crvene majice, ljubila bi ga i njuškala njegov meki, plavi čestar na
glavi. Upoznali su sve puteljke i jahačke staze južnog Sarija, nekih šest do
osam milja ka jugoistoku i šest do osam milja ka jugozapadu; čak su zajedno
i iscrtali tajnu mapu svih tih puteva. Bili su najsrećniji kada su se bavili tom
mapom. Neprestano su joj se vraćali, menjali je, brisali gumicama,
dopunjavali i ukrašavali bojicama koje su pozajmljivali iz Brajersajda.
Nikada se nisu umorili od pešačenja jer im niko nikada nije rekao da treba da
se umore.
Jednoga dana su se strahovito uplašili.
Šetali su peščanom stazom koju nisu najbolje poznavali kada su stigli do
nekog velikog imanja ograđenog zidom. Zid je bio visok i reklo bi se debeo.
Čitavom dužinom je bio omalterisan, ali se veći deo maltera oljuštio a na
pojedinim mestima i potpuno otpao otkrivajući žute cigle koje su se i same
krunile. Bio je natkriljen krovom isturenim u odnosu na zid kako bi odbio što
više vode u slučaju kiše; a taj krov je takođe bio olupan i pun rupa. Neko bi
možda pomislio da je zid bio u poslednjem stadijumu bolesti, flekav i šaren
uzduž i popreko. Pa ipak, i dalje bi ga teško savladala čak i odrasla osoba.
Hilari se zaleteo na zid, čvrsto zgrabio neku biljku koja je štrčala iz otvora
između ogoljenih cigala istovremeno spustivši stopalo na komad maltera pri
dnu jednog većeg dela sa kog je sav ostali malter već otpao. Posledica toga
bila je trenutna propast. Koren biljke je popustio a malter na koji je Hilari
oslonio težinu svog malenog tela sručio se sa zida u jednom krupnom
komadu, a onda se rasprsao u sitnije delove koji su popadali u bujnu travu i
korov u podnožju, tamo gde je Hilari već ležao.
„Hilari!“ Bio je to iskren vapaj, vapaj iskrene patnje.
„U redu je, Meri.“ Hilari se odlučno podigao, čvrsto rešen da ne zaplače.
„Dobro sam. Zaista jesam.“
Meri je ipak dotrčala do njega i čvrsto ga zagrlila.
„Meri, molim te. Udavićeš me.“
Nesigurno je spustila ruke.
 „Bolje da krenemo kući“, rekla je.
„Ne, nikako. Sasvim sam dobro, kažem ti. Nije to bilo ništa.“ Ali ovo
poslednje mu nije poverovala.
„Bilo je strašno“, rekla je Meri, vrlo ozbiljno. Tog dana je obukla suknju,
minijaturnu verziju ženske suknje od tvida za odrasle, i Hilari je jasno mogao
da vidi da joj kolena zaista klecaju.
Spustio joj je ruku na rame, ali dok je to činio primetio je da i sam drhti.
„Budalice“, rekao je nežno. „Nije to bilo ništa strašno. Hajdemo dalje.“
Ali ona je i dalje samo stajala, tresući se pod njegovom ispruženom
rukom.
Prošlo je malo vremena. Onda je rekla: „Ne sviđa mi se ovo mesto.“
Nije nimalo ličilo na nju da kaže tako nešto. Nikada je pre toga nije video
da se tako ponaša.
Ali uvek ju je ozbiljno shvatao. „Šta je bilo?“, upitao je. „Nije mi ništa,
zaista. Stvarno ništa. Možeš proveriti ako hoćeš.“
A onda je pas počeo da laje — ako bismo to mogli nazvati lavežom. Više
je ličilo na neku postojanu tutnjavu režanja, pomešanu sa nekakvim
čangrtanjem, sasvim sigurno škrgutanjem zuba: sve u svemu bilo je to nešto
više od laveža, ali nesumnjivo pseće, pa ipak — vrlo zastrašujuće. Bilo je
jasno da dopire odnekud sa druge strane visokog zida.
„Hilari“, rekla je Meri, „bežimo.“
Ali njeno neuobičajeno ponašanje navelo je Hilarija da se okuraži.
„Ne znam“, rekao je. „Ne još.“
„Kako to misliš?“, upitala je.
„Ja to vidim ovako“, otpočeo je Hilari, trljajući povređeno koleno. „Ili je
taj pas vezan ili zatvoren negde iza zida, i zato smo bezbedni, ili nije, a onda
nam ne vredi ni da trčimo.“
Takav način razmišljanja se kod Hilarija donekle razvio pod njenim
uticajem, i ona je to osećala.
„Možda da potražimo neko veće kamenje“, predložila je.
„Da“, rekao je. „Mada mislim da neće biti potrebno. Mislim da je sigurno
nekako sputan. Inače bi već bio ovde napolju.“
„Ja ću ipak da nađem neki kameri“, rekla je Meri.
Na trošnoj zemlji južnog Sarija nalazilo se izobilje kamenja, kao i dosta
starih cigala i građevinskog krša. Za samo par minuta Meri je napravila
čitavu gomilu takvih stvari.
Hilari je u međuvremenu krenuo dalje niz stazu. Onda je zastao, i skoro
sasvim smireno osluškivao buku koju je stvarao pas.
Meri mu se pridružila, držeći podignut prednji kraj suknje gde je smestila
četiri veća kamena, više nego što bi mogla poneti u rukama.
„Neće nam biti potrebni“, rekao je Hilari samouvereno. „A ako budu, ima
ih svuda.“
Meri se nagnula napred i pustila da kamenje padne na zemlju, pripazivši
da joj ne povredi nožne prste. Glasni tupi udarci su izgleda naterali psa da
laje još bešnje nego ranije.
„Možda čuva zakopano blago?“, nagađala je Meri.
„Ili neko vilinsko kraljevstvo u koje noga smrtnika kročiti ne sme“, rekao
je Hilari.
Često su pričali o takvim stvarima kada su bili zajedno. Jednom su čak i
nacrtali mapu Vilinskog kraljevstva, kao i Zemlje džinova koja se s njim
graničila.
„Možda ima više glava“, rekla je Meri.
„Hajde da pogledamo“, predložio je Hilari.
„Ali tiho“, rekla je Meri, bez protivljenja.
Uhvatio ju je za ruku.
„Negde mora postojati kapija“, primetila je, nakon što su malo odmakli,
dok gromoglasni, režeći lavež nije prestajao ni na tren.
„Nadajmo se da je zaključana“, odgovorio je. A onda je dodao: „Naravno
da je zaključana. Inače bi već bio napolju.“
„To si već rekao“, primetila je Meri. „Ali možda je odgovor da nema
nikakve kapije. Ne mora uvek postojati kapija, znaš.“
Ali kapija je postojala: dvokrilna, visoka, od kovanog gvožđa, sa
zavojitim ukrasima, zarđala i teško zakatančena. Kroz nju su Hilari i Meri
videli veliku, očigledno praznu kuću, s mnogim prozorima bez stakala, dok je
boja na spoljnim zidovima preživela samo u obliku pogde koje štrafte ili
mrlje, ružičaste, zelene i plave, kao da je konstantno zagađeni vazduh
doprineo raspadu koji su izazvali vremenski uslovi. Kuća je obilovala lažnim
grudobranima i mnoštvom izuvijanih ukrasa: građevina nesumnjivo u
neogotskom stilu, izgrađena ko zna kada ali sigurno barem pre stotinu
godina. Neki od teških, zbijenih dimnjaka su se urušili i pali. Glavni ulaz,
ravno ispred njih, bio je samo duboka senka. Nisu mogli da ocene da li su
vrata otvorena ili zatvorena. Kamenje kojim je bio popločan put do ulaza
sada je bilo izgubljeno u mahovinastom rastinju.
„Ukleta kuća“, rekla je Meri.
 „Šta je to?“, upitao je Hilari.
„Ne znam tačno“, odgovorila je Meri. „Ali tata kaže da ih ima svuda,
mada ljudi to ne znaju.“
„Ali kako ih prepoznati?“ upitao je Hilari, posmatrajući je ozbiljno i
pomalo zabrinuto.
„Po izgledu“, uzvratila je Meri znalački. „Možeš ih odmah prepoznati ako
znaš. Mada nije dobro ni gledati ih predugo.“
„Da li treba da je ucrtamo na mapu?“
„Možda. Ne znam.“
„Hoće li to pseto lajati čitav dan, šta misliš?“
„Prestaće čim odemo. Hajdemo, Hilari.“
„Vidi!“, povikao je Hilari, zgrabivši je. „Eno ga. Sigurno je nekako uspeo
da se oslobodi. Ne smemo pokazati da ga se bojimo. To je najvažnije.“
Čudnovato, ali Meri nije bio potreban taj korisni savet. Ona je već stajala
ukočeno, a njene krupne oči bile su prikovane za životinju, skoro kao da je
bila hipnotisana.
Naravno, između njih i psa nalazila se visoka, zakatančena kapija, a druga
neobična stvar bila je što je pas delovao kao da shvata tu činjenicu i da je
uzima u obzir, na jedan nimalo pseći način. Umesto da skoči na rešetke i
pokuša da dohvati to dvoje dece, i da ih ujede ili da im se umiljava, on je
stajao na nekom rastojanju od kapije i prosto zurio u njih, kao da napeto
razmišlja. Nije više lajao, ali je i dalje ispuštao skoro neprestani zvuk, negde
na pola puta između režanja i cviljenja, vrlo dubok.
Bila je to velika, nakazna, žuta životinja sa dugim, umazanim nogama,
koje su nekako drhturavo svetlucale dok je pokušavao da uhvati bolji oslonac
na ukopanom i klizavom kamenju. Njegova žuta koža je maltene bila bez
ijedne dlake. Umrljan i blatnjav, podsećao je na spoljašnju stranu zida. Čak
su mu i oči bile žute i bez sjaja. Hilari se osećao čudno i neprijatno dok ga je
posmatrao; a onda se još više uznemirio kada je shvatio da Meri i pas zure
jedno drugom u oči netremice, kao zamađijani.
„Meri!“, povikao je. „Meri, nemoj tako da gledaš. Molim te nemoj tako
da ga gledaš.“
Nije se više usuđivao da je dodirne, postala mu je veoma strana.
„Meri, hajdemo. Rekla si da treba da idemo.“ Sada je već počeo da plače,
dok je pas sve vreme održavao taj prigušeni zvuk unutrašnjeg nemira, skoro
kao tiho pevušenje.
I konačno, mada ne pre nego što je Hilari postao vrlo uzrujan, napetost
koja je obuzela Meri je oslabila, i ona je progovorila sasvim normalno.
„Budalice“, rekla je, pomilovavši Hilarija. „Potpuno je bezbedno. I sam si
to rekao.“
Nije umeo da joj odgovori. Pažljivi proračuni kojima je nešto ranije
oterao misli o opasnosti sada su postali užasavajuće nebitni. Mogao je jedino
da se spusti na zemlju, izgubljen u suzama, sa glavom među kolenima.
Meri je klekla pored njega. „Zašto plačeš, Hilari? Nema nikakve
opasnosti. To je jedan dobar pas, zaista.“
„Ne, nije, nije, nije.“
Pokušala je da mu skloni šake sa lica. „Zašto plačeš, Hilari?“ Neko bi
pomislio da je baš hitno morala to da sazna.
„Uplašio sam se.“
„Čega si se uplašio? Sigurno ne psa. Otišao je.“
Na to se Hilari polako uspravio, i zaboravivši istog trena da nastavi s
plakanjem, pogledao je ka zarđaloj gvozdenoj kapiji. Pas se nije video.
„Kuda je otišao, Meri? Jesi li ga videla kako odlazi?“
„Ne, nisam ga baš videla“, uzvratila je. „Ali je otišao. A to je ono što ti je
zaista bitno, zar ne?“
„Ali zašto je otišao? Mi smo i dalje tu.“
„Možda ima preča posla negde drugde.“ Znao je da je takvo objašnjenje
takođe čula od svog oca, pošto mu je jednom to rekla.
„Možda je našao kako da izađe?“
„Naravno da nije.“
„Otkud znaš?“
„Samo je shvatio da mu nećemo nauditi.“
„Ne verujem ti. Ti to samo tako kažeš. Zašto to govoriš, Meri? Bila si se
više uplašila nego ja kad smo došli. Šta ti se desilo, Meri?“
„Desilo mi se da sam se malo prizvala pameti.“ Od koga li je, pomislio je,
naučila to da kaže? Bilo je tako očigledno neiskreno da se isprva osetio
povređenim, a onda ga je opet obuzeo strah.
„Hoću da idemo kući“, rekao je.
Klimnula je glavom, i onda su pošli, ali se ovoga puta nisu držali za ruke.
I još nešto se dogodilo pre nego što su napustili tu oblast.
Dok su se vraćali uz lagano uzbrdicu peščane staze Hilari je držao pogled
prikovan za zemlju, trudeći se da ne gleda žuti zid s njegove leve strane, ili
barem da ga gleda što je manje moguće, a sasvim sigurno nije gledao preko
ramena, iza njih. Na mestu gde je zid pod pravim uglom skretao ulevo staza
je postajala strmija sledećih stotinak metara, dok ne stigne do male zaravni
pokrivene žbunjem. Hodali su u tišini i Hilarijev je sluh, i inače oštriji od
prošeka, neprestano bio napet ne bi li razaznao bilo kakav neuobičajen zvuk,
koji bi verovatno mogao da dopre s druge strane zida, ili možda još strašnije
— s ove. Kada su već odmakli malo uz stazu učinilo mu se da je čuo nešto i
nije se mogao uzdržati da se ne osvrne.
I zaista, nešto se moglo videti, mada je Hilari to ugledao samo na tren.
Na ćošku zida nije se nalazilo ništa posebno, kao što bi neko možda
mogao očekivati, nikakav ukrasni toranj ili obelisk. Natkrovljeni deo se
prosto lomio pod pravim uglom. Ali Hilari je sada ugledao, barem na delić
sekunde, kako ih neki čovek posmatra preko zida, na samom špicu ugla s
unutrašnje strane. Video se samo dopola, i Hilariju se učinilo da je visok,
mršav i ćelav. Nije uspeo da zapazi kako je čovek bio obučen: ako je uopšte i
bio obučen.
Hilari je naglo skrenuo pogled. Nije mogao da pomene Meri šta je
ugledao, naročito ne sada.

Nije mogao, u stvari, ikome da pomene taj prizor. Jednom prilikom,

dvadeset godina kasnije, umalo da to učini, ali je čak i tada odlučio da neće.
U međuvremenu, godinama nakon tog događaja, ta je misao, to je sećanje
ostalo ugneždeno u zaleđu njegovog uma; delom zbog onoga što se već
desilo, a delom zbog onoga što će se desiti ubrzo potom.
Taj je izlet pogodio Hilarija ozbiljnije nego što je mislio, pošto se iste
večeri osetio slabo, i gospođa Parker je otkrila da ima povišenu temperaturu.
To je bio početak, a bolest se protegla sledećih par nedelja, i za to vreme su
ga pregledala dva lekara a ponekih dana i noći ga je obilazila i ravnodušna
medicinska sestra, ili možda čak i dve. Otac se pretvarao da ga sve to ne
zanima, a oba Hilarijeva brata tada su već bila u Velingtonu. Čak su morali
da uposle jednu aljkavu šiparicu po imenu Ajlin kao ispomoć gospođi Parker.
Konačno, i sasvim iznenada, Hilari se osetio kao nov: da li je na tome
mogao da zahvali čudima moderne medicine ili je, što je verovatnije, priroda
samo išla svojim tokom.
„Možda se sada osećaš bolje, stari sine“, rekao je doktor Morgan-Von,
„ali nisi dobro, još ne.“
„Kada mogu ponovo u školu?“
„Želiš li u školu, sinko?“
„Da“, odgovorio je Hilari.
 „Vidi ti to“, uzvratio je doktor Morgan-Von. „U moje vreme dečaci se
nisu tako ponašali.“
„Kada ću moći?“
„Jednog lepog dana“, rekao je doktor Morgan-Von. „Nema nikakve
žurbe. Bio si bolestan, sinko, ozbiljno bolestan, i ne bi trebalo sada da
jurcamo.“
I tako su prošla čitava dva meseca pre nego što je Hilari i naslutio da se
nešto takođe desilo i sa Meri. Želeo je da je vidi, ali nije hteo, nije se
usuđivao, da zatraži tako nešto. On nju kod kuće nikada nije ni pomenuo.
Nije mogao da sazna ništa o njoj sve do svog stalno odlaganog povratka u
školu.

Pa čak i tada su s njim, tog prvog dana, u pratnji poslali onu aljkavu
šiparicu, da se slučajno ne bi onesvestio kraj puta ili iščezao put Neba. Srce
mu je bilo teško i izgubljeno dok je hodao; a Ajlin ionako nije umela da
razgovara sa dečakom poput njega. Pomalo mu je laknulo što ona nije znala
šta bi drugo kada su stigli u školu nego da što brže ode.
Upraviteljka (kako bi je možda neko nazvao), koja je takođe bila i
suvlasnica te ustanove, jedna fina gospođa od trideset i šest godina, lično je
iščekivala Hilarijev dolazak posle bolesti i ljubazno ga je dočekala pokazavši
pritom i izvesno razumevanje. Ostala deca su takođe pokazala neko novo
zanimanje za njega, mada kod većine tek površno. Ipak, jedna devojčica s
čvrsto upletenim kikama, u prugastoj pamučnoj haljini na krupne cvetove,
suncokrete i lepe kate, delovala je iskreno zabrinuta zbog svega što mu se
dešavalo. Njeno ime bilo je Valeri Votkinson.
„Gde je Meri?“, upitao ju je Hilari.
„Meri je mrtva“, rekla je Valeri Votkinson ozbiljno.
Hilari je to dočekao s netrpeljivošću. „Ne verujem ti“, rekao je.
Valeri Votkinson je klimnula glavom tri ili četiri puta, još ozbiljnija nego
malopre.
Hilari ju je grčevito zgrabio za mišice. „Ne verujem ti“, ponovio je.
Valeri Votkinson je počela da plače. „To me boli.“
Hilari je sklonio ruke, a Valeri se nije micala, niti se više žalila. Stajali su
jedno naspram drugog u tišini neko vreme i Valeri je tiho jecala.
„Da li je to istina?“, upitao ju je konačno.
Valeri je još jednom klimnula glavom, poluskrivena iza malene maramice
sa plavo-ružičastom švajcarskom mlekaricom u jednom uglu. „Veoma si
bled“, rekla je kroz uzdahe, glasom prigušenim maramicom.
Ispružila je svoju malenu vlažnu ruku. „Jadni Hilari. Meri ti je bila
drugarica. Žao mi je, Hilari.“
„Da li se razbolela, s visokom temperaturom?“, upitao je Hilari. Bio je
možda manje nenaviknut na ideju smrti od ostale dece pošto mu je bilo
savršeno jasno da je nedavno i sam za dlaku izbegao kobni kraj.
Ovoga puta Valeri je odmahnula glavom, mada podjednako ozbiljno.
„Ne“, rekla je. „Barem mislim da nije. To je sve jedna misterija. Nama nisu
rekli da je mrtva. Mislili smo da je bolesna, kao i ti. A onda je Sendi Stajner
video nešto u novinama.“ Sendi Stajner je bio dežmekasti, tromi dečak sa,
kako bi neko već pomislio, pomalo crvenkastom kosom.
„Šta je video?“
„Nešto gadno“, rekla je Valeri poverljivo. „Ne znam tačno šta. Rekao je
da mi to ne treba da znamo.“
„Sendi zna.“
„Da“, uzvratila je Valeri.
„Zar vam nije ispričao?“
„Rekli su mu da ne sme. Išao je kod gospođice Miland u kancelariju.“
„Ali zar ti ne želiš da znaš?“
„Ne, ne želim“, uzvratila je Valeri, iznenađujuće odlučno. „Moja mama
kaže da je dovoljno to što znamo da je jadna Meri umrla. Kaže da je jedino to
važno.“
To je sasvim sigurno bilo važno Hilariju. Čitav taj prvi dan u školi bio je
veoma bled i nije skoro uopšte pričao osim kada bi ga gospođica Miland ili
gospođa Everson nešto izravno pitale; a obe su se posle časova složile da su
Hilarija Brigstoka vratili u školu ranije nego što je trebalo. One su bile
navikle na to: deca su često mogla da se podele na onu koja su večito
izostajala sa časova i onu koja su večito delovala kao da im je potrebno više
brige i pažnje nego što su dobijala kod kuće. Bilo je to pomalo čudno u
jednom tako profesionalnom, rukovodećem okruženju; mada je gospođa
Kartije, koja je s vremena na vreme dolazila da podučava francuski, i koja je
bila maoistkinja, potvrdila da je uvek tako.
Hilari nikada nije pričao sa Sendijem Stajnerom, niti je to želeo. Ova
tema nije bila nešto o čemu je želeo da se raspituje u takvim krugovima.
Osim toga, sasvim je dobro znao da ništa ne bi saznao, već bi samo bio
maltretiran. Usta Sendija Stajnera su nekako bila veoma delotvorno zapušena;
i u takvim okolnostima bi verovatno otkrio da može čiste savesti i uz opšte
odobravanje da zavrće ruke i muči one koji bi se raspitivali, naročito ako bi to
bio neko ranjiv poput Hilarija. A Meri je Hilariju toliko značila u životu da
nije imao niti jednog drugog bliskog prijatelja osim nje u školi — a sasvim
moguće i uopšte. Možda je Hilari bio jedan od onih muškaraca koji su bili
stvoreni samo za jednu ženu.
Van škole zaista i nije imao nijednog drugara, niti mu se ikad ukazala
prilika da se s nekim sprijatelji. Niti je, kao i obično, Merina smrt bila tema o
kojoj bi mogao da razgovara sa svojim ocem. U svakom slučaju, šta bi njegov
otac mogao sebi dozvoliti da mu kaže, kada je sve bilo tako nejasno, nejasno
da nejasnije nije moglo biti?
Posle samo par dana Hilari je ponovo bio u krevetu i ponovo je izostajao
iz škole.
Doktor Morgan-Von nije imao druge do da posumnja da je ovog puta
bolest sadržala i primetan upliv „psihološkog“; ali to je bila ona strana
medicine koja mu je oduvek delovala skoro sasvim nestvarno, i svakako
ćorsokak što se tiče terapije, osim za one koji su bili odlučni da to i
finansijski podupru. On je više voleo da leči vidljive fiziološke probleme sa
prihvaćenim fiziološkim melemima. U ovom je slučaju ozbiljno razmišljao o
tome da ponovo pozove doktora Otreda koji je nesumnjivo imao velik
doprinos pri ranijem ispoljavanju bolesti deteta.

„Da li vi čitate lokalne novine, gospođo Parker?“, upitao je Hilari, bleđi

nego posteljina na kojoj je ležao.
„Ne stižem“, odgovorila je gospođa Parker na pažljivo neobavezujući
način. „Pretplaćeni smo. Gospodin Parker misli da treba.“
„Zašto tako misli?“
„Pa, moraš znati šta se dešava oko tebe, nije li tako?“
„Jeste“, odgovorio je Hilari.
„Nije da ih gospodin Parker mnogo čita. A i zašto bi, sada kada ima
radio-prijemnik? Oglasnik se samo gomila sve dok đubretari ne dođu i
odnesu sve to u bolnicu.“
„A šta rade s tim u bolnici?“
„Melju ih u kašu, verujem. Moramo raditi šta god možemo u dobrotvorne
svrhe, nije li tako?“
„Donesite mi sve lokalne novine sa gomile, gospođo Parker. I ja sam
bolestan. Isti sam kao bolnica.“
„Nećeš umeti da ih čitaš“, rekla je gospođa Parker, kao i pre, pažljivo
birajući šta će reći.
„Hoću“, rekao je Hilari.
„Kako? Pa ti ne znaš da čitaš.“
„Znam“, uzvratio je Hilari. „Ja sve mogu da čitam. Dobro, skoro sve.
Donesite mi novine, gospođo Parker.“
Nju nije iznenadilo to što je želeo da čita nešto što je čak i njoj bilo
dosadno, niti joj je uopšte palo na pamet da bi taj zahtev mogao biti ikako
značajan. U stvari, nije znala šta da kaže, a u svakom slučaju, pošto je i inače
neprestano bila oprezna šta će izgovoriti u okruženju svog radnog mesta,
izašla je iz Hilarijeve sobe ne prozborivši više ni reč.
Ali koliko tri dana kasnije, Ajlin je imala nešto da kaže kada mu je donela
podnevni obrok (ne naročito zanimljiv) i hrpicu pilula.
„Ti jesi staromodan“, primetila je Ajlin. „Tako barem misli gospođa
Parker.“
„Šta hoćeš da kažeš?“ upitao je Hilari mrzovoljno, pošto nije voleo Ajlin.
„To što si tražio Oglasnik, a ne umeš čak ni da čitaš.“
„Umem da čitam“, uzvratio je Hilari.
„Ja znam više od gospođe Parker“, rekla je Ajlin. „U pitanju je ona
devojčica, zar ne? Meri Rositer, tvoja mala dragana.“
Hilari je ćutao.
„Videla sam vas zajedno. Sve znam. Ali nisam ništa rekla gospođi
Parker.“
„Nisi?“
„Teško da bih joj rekla. A i zašto bih to rekla njoj?“
Hilari je razmislio o tome.
„Ona je jedna krava“, rekla je Ajlin mirno.
Hilari je s obe ruke grčevito stezao ivice čaršava. „Da li znaš šta se desilo
sa Meri?“, upitao je, gledajući koliko god je mogao dalje od Ajlin.
„Ne baš. Bila je zlostavljana i teško povređena. Izgrizena, kažu, jadnica.
Ali sve je to valjano zataškano, a i ti bi mogao što pre da zaboraviš na nju. To
je i jedino što možeš da uradiš, zar ne?“

Na kraju, nakon Brajersajda, nakon Gorslandsa, preguravši najteže godine

Drugog svetskog rata, Hilari je takođe otišao u Velington. Njegov je otac
smatrao kako bi bilo zgodnije da to tako uredi: primerenije ovim teškim
vremenima. Do tada su, razume se, Hilarijeva braća Rodžer i Gilbert već
završili školu, mada ni jedan ni drugi nisu upisali fakultet. Nisu tome videli
svrhu, i tako su obojica odlučila; a njihov otac se lako s time složio. On sam
jeste završio fakultet ali mu je to sada delovalo kao šala, od koje i nije bilo
neke koristi.
Uprkos povremenim vezama sa Velingtonom, njihova porodica se ne bi
mogla nazvati vojničkom, i gospodin Brigstok je bio iznenađen kada je
saznao da se njegov najmlađi sin odlučio za vojnu karijeru, naročito s
obzirom na to da se rat tek nedavno završio. Hilari, kao što smo već rekli,
nije bio mlakonja, a nema sumnje ni u to da je izvesnog uticaja imao i
velingtonski etos; ali bi, u svakom slučaju, bilo pogrešno misliti da su
oficirske menze ispunjene samo siledžijama iz viših klasa. U vojsci ima isto
toliko mnogo (i naravno — isto toliko malo) osetljivih ljudi kao i bilo gde
drugde; a neki su se čak našli tamo upravo zbog toga.
Još složenije je to što se osetljivi ponekad osećaju najprijatnije u društvu
onih manje osetljivih. Među Hilarijevim prijateljima u kasarni bio je i jedan
mladić po imenu Kalkat, neskriveno ekstrovertan i veoma pouzdan. Jednom
prilikom, Hilari Brigstok je poveo Kalkata kući na nekoliko dana kada su bili
na odsustvu.
Nije često to radio, čak ni sada. Atmosfera u njegovom domu je i dalje
budila u njemu opreznost i suzdržanost. Ne bi bilo pogrešno reći da je išao
tamo što je moguće rede. Ali sada su i Rodžer i Gilbert već bili oženjeni, i
imali su svoje kuće, kao što su to često isticali, tako da su u Hilariju počele da
se javljaju nevesele slutnje po pitanju očeve izolovanosti i verovatne
usamljenosti. Danas se za starije sredovečne ljude koji žive sami stalno kaže
da su usamljeni. Za razliku od mnogih sinova, Hilari je ponekad uistinu želeo
da se njegov otac ponovo oženi, što se i očekuje od ljudi u tim okolnostima,
kao i da očevi stavovi o ženama nekako barem malo smekšaju.
A zaista, bilo je dosadno. Nasukan tamo s Kalkatom, Hilari je jasno
zapažao, kao na veoma detaljnoj slici, koliko je savršeno dosadan, u svakom
mogućem pogledu, njegov dom.
Više tajni se neprikladno razotkrije iz dosade, nego iz bilo kog drugog
razloga; i više se najintimnijih osećanja podeli, sa ili bez olakšanja koje
usledi potom.
„Predivno mi je ovde“, rekao je Kalkat jednom, posle ručka, kada se
gospodin Brigstok, kao i obično, povukao na sprat gde bi proveo ostatak
poslepodneva.
„To je u redu“, uzvratio je Hilari. „A šta ti se baš toliko sviđa?“ „Mir“,
istog je trena odgovorio Kalkat. „Ubeđen sam da bi svačiji dom morao biti
mesto gde se može uživati u miru. Ti si jedan srećan momak.“
„Da“, složio se Hilari. „Mirno zaista jeste. Barem je sada tako. Kada su
moja dva starija brata bila tu, uopšte nije bilo mirno.“ „Podseti me — gde su
oni sada?“
„Oženjeni. Obojica. Imaju svoje kuće.“
„Dobre žene?“
„Kako-tako.“
„Deca?“
„Svaki po dva.“
„Dečaci?“
„Svi su dečaci. Mi samo dečake i pravimo.“
„Samo?“
„Nije bilo devojčica u porodici Brigstok od pamtiveka naovamo.“
„Tako ima daleko manje problema“, rekao je Kalkat.
„I daleko manje zabave“, dodao je Hilari.
„Ne u tom uzrastu.“
„Možda i naročito baš u tom uzrastu.“
„Kako to misliš? Ti nisi jedan od onih Lolita tipova, kao onaj matori kako
li se zvaše?“
„Kad sam bio mali poznavao sam jednu devojčicu koja mi je značila više
od svih koje sam upoznao kasnije. Više, zaista, od bilo koga na svetu. Seti se
da nikada nisam upoznao svoju majku.“
„Srećan si ti momak, kažem ti već“, rekao je Kalkat. „Pa, barem na neki
način, Ne, nije trebalo to da kažem. Oprosti. Zaboravi da sam to rekao.“
„U redu je.“
„Pričaj mi o toj tvojoj prijateljici. Ozbiljno. Zapravo, ja savršeno dobro
razumem to što si rekao o njoj.“
Hilari je oklevao. Sasvim je sigurno kako, da su imali o čemu drugom da
razgovaraju, da su imali šta drugo da rade, da se bilo kako zabave, on nikada
ne bi ni pomenuo Meri Rositer. Nije prozborio ni reči o njoj, nikome, svih tih
dvadeset godina otkako je nestala, i barem pola tog vremena bi tek ponekad
pomislio na nju.
„Pa, ako hoćeš mogu ti ispričati. Ako ti bude išta značilo, a ne verujem da
hoće, naročito kao nekome sa strane. Ali eto, kada nemamo šta drugo da
radimo.“
„Gospodu hvala!“, rekao je Kalkat.
„Mislim da bi Brigstokovi morali više da se potrude što se zabave tiče.“
 „Bože blagi!“, odgovorio je Kalkat.

I tako je Hilari prvi put ispričao nekome veći deo priče. Ispričao mu je
kako je divna Meri Rositer bila, da su zajedno išli u iznenađujuće duge šetnje,
da su pronašli oronuli zid, kako su čuli, a kasnije i videli, nakaznog šugavog
psa, koji kao da je bio boje zida, da su isto tako videli i ruševnu vilu, ili nešto
što je podsećalo na vilu, za koju je Meri, iako još dete, odmah rekla da je
ukleta. Pričao mu je čak i o mapama koje su njih dvoje dece crtali zajedno, i
da to nisu bile samo mape Sarija, već i Vilinskog kraljevstva, Zemlje
džinova, kao i Zemlje senki.
„To je dobra priprema za vojsku“, primetio je Kalkat.
Hilari nije pomenuo Kalkatu mršavog, možda golog čoveka koga je
nesumnjivo ugledao na samom vrhu ćoška zida. Mislio je da mu kaže,
jednostavno bez razmišljanja, kada je u njegovoj priči naišao taj trenutak, ali
ga je tada ipak samo prećutao.
„Prokleti divlji psi!“, rekao je Kalkat. „Ja sam protiv toga. Naročito u
gradu. Zatežu povoce i ostavljaju izmet svuda po pločnicima. Uvek pomislim
kako vlasnici pasa imaju problem sa svojom muškošću.“
„Ovo je bio najgori pas kog bi ikad video“, uzvratio je Hilari. „U to sam
prilično siguran.“
„Ma, sve ih mrzim“, rekao je Kalkat sa žarom. „Samo prenose bolesti.“
„To je bio najmanji problem kada je ovaj pas u pitanju“, primetio je
Hilari. A onda je ispričao Kalkatu šta se dalje dešavalo — sve što je i sam
znao.
„O, bože!“, uzviknuo je Kalkat.
„Pretpostavljam da je to ono što su ljudi nekad zvali besan pas.“
„Ali to je bilo davno pre tvog vremena, čak i kad si bio mali. Danas nema
više toliko besnih pasa. U svakom slučaju, šta se desilo sa tim psom? Ubili su
ga, rekao bih?“
„Nemam pojma.“
„Ali sigurno su ga morali ubiti? Nisu mogli tek tako da pređu preko
svega.“
„Pa, verovatno ga jesu ubili. Prosto ne znam. Skrivali su od mene sve u
vezi sa tim što se dogodilo.“
„Bože blagi, trebalo je da ga ubiju. Nakon što je uradio tako nešto.“
„Pretpostavljam da jesu.“
Nastao je trenutak tišine dok se Kalkat borio sa svojim mislima, a Hilari
sa svojim sećanjima, sećanjima od kojih nije mnogo ostalo posle toliko
vremena.
„To je baš bilo strašno“, zaključio je konačno Kalkat. „Nego, rekoh: da li
bismo mogli posetiti poprište tog zločina? Ili bi to bilo previše?“
„Neće biti previše, ako uspem da ga pronađem.“ I upravo se tako sve
nadovezivalo. „Nisam bio tamo od tada.“
„Verujem da nisi“, rekao je Kalkat kome to nije palo na pamet. A onda je
dodao: „Šta, nikada?“
„Nikada“, potvrdio je Hilari. „Znaš, ja ne dolazim ovde tako često.“
„Čijim ćemo kolima?“
„Koliko se sećam karaktera zemljišta, bolje bi nam bilo da idemo peške.
Pretpostavljam da su tamo sada sve kamp prikolice i bungalovi.“

A tako se, zaista, i ispostavilo. Nema sumnje kako bi bilo pogrešno reći
da su opštinske vlasti ili nadležna tela ili počasni poverenici zaduženi za
očuvanje prirode dozvolili da lepota tog javnog nasleđa propada, ili da mu se
umanji površina, ali s obzirom na to da se ranije zaštićeni predeo stopio sa
pašnjacima i poludivljom šumom, sada je izgledalo kao da su ga kuće u
potpunosti opkolile. Bile su to velike, raskošne kuće koje su pretvorile
divljinu Hilarijevog detinjstva u nešto što je više ličilo na javni park, veoma
ugažen, sa uobičajenom gustom mrežom amaterskih stazica koje nisu vodila
nigde određeno, pošto nisu imale svrhu. Po ivicama tog pomalo tužnog
predela šunjali su se Hilari i Kalkat i istraživali.
„Bilo je to negde u blizini“, rekao je Hilari. „Sigurno s ove strane.“
„Trebalo je da ti kažem da se sve toliko promenilo da nećemo daleko
odmaći bez uporednih mapa. Nijedna od ovih kuća ne može biti starija od
desetak, dvanaest godina.“
Kuće su se prilično razlikovale po stilovima: od kotsvoldskih do
marokanskih, od Ernesta Džordža do Frenka Loj da Rajta. Neke su i dalje
cenile osamljenost, ali su većinom težile komšijskoj druželjubivosti i
otvorenosti. Uprkos sveprisutnoj spremnosti na potpunu različitost uočljiva je
bila izvesna jednoličnost tonaliteta koja je odavala još čemerniji utisak.
„Priznajem, to moje mesto je nestalo“, rekao je Hilari. „Srušili su ga,
sagradili nešto drugo. Naravno, još i tada je bilo prilično trošno i zapušteno.“
Kuće je spajao grub, neravan put, skoro sigurno „divlji“. To im je
omogućavalo izvesnu, doduše nepouzdanu, slobodu od usputnog saobraćaja.
Jedna od najvećih kuća bila je u holivudskom stilu: drečava građevina sa
krovom od majolike u jarkim bojama, ukrasnim španskim kovanim gvožđem,
fabrički proizvedenim ali ipak skupim, i spoljnim stepeništem sa
jarkocrvenim pločicama. Imanje je bilo okruženo prelakiranim belim zidom.
Hilari i Kalkat su zurili kroz bogato ukrašenu kapiju, sa natpisom od kovanog
gvožđa na vrhu.
„Ovo je kao karikatura onog starog mesta“, rekao je Hilari. „Mnogo je
manja i mnogo drečavija — pa ipak“.
Svi prozori bili su zatvoreni i nisu videli nikoga. Čak su i sve ostale kuće
delovale tiho, a onim neravnim putem nije prolazio niko, nije prolazilo ništa.
Dva čoveka su nastavila da zure kroz rešetke kapije, kitnjaste ali banalne.
Iza kuće, s njihove leve strane, pojavio se, u potpunoj tišini, ogroman,
olinjali, žuti pas. Jedva da su i čuli trupkanje njegovih velikih šapa preko
spojenih kamenih ploča.
Hilari nije ništa rekao sve dok se pas, kojeg su do tada videli samo
spreda, nije okrenuo i, potpuno nezainteresovan za njih, pokazao im čitavu
dužinu svoje desne strane. A onda je progovorio: „Bauče“, rekao je, „to je
onaj isti pas.“ Kalkata su najbliži prijatelji zvali Bauk, zbog jedne nezgode s
početka njegove vojne karijere.
Kalkat je razmislio pre nego što mu je odgovorio. Potom je rekao:
„Koješta, Hilari. Psi ne dožive ni dvadeset godina.“ Ali nije bio sasvim
siguran u to.
„Ovaj jeste.“
Ali sada je pas počeo da laje, da reži i zastrašujuće zavija, mada, isto kao
prethodnog puta, nije došao do kapije, niti je pokušavao da jurne prema
njima. Ako bi se to što je pre par trenutaka delovao kao da ih nije primetio
moglo pripisati poodmakloj senilnosti, nije bilo ničega staračkog niti
izlapelog u ovoj divljoj, skoro pobesneloj agresivnosti, a još i manje, možda,
u proračunatom načinu na koji se namestio, šta god da je tome bio razlog.
Stajao je tamo, nakazna sumporastožuta masa, na pažljivo izabranom mestu,
skoro poput kineskog demona.
„Ponaša se isto kao i prošli put“, vikao je Hilari nadglasavajući buku.
„Samo je tako stajao i nije prilazio bliže.“
„Ako to možemo nazvati stajanjem“, povikao mu je Kalkat u odgovor.
Kalkat je bio zgrožen tim psom, a nije ni propustio da primeti kako je
Hilari prebledeo i kako se držao za ukrasnu rešetku kapije. Ali na kraju je
Kalkat podigao pogled na trenutak. Ponovo je progovorio, tačnije zaurlao.
„Neka cura nas gleda s prozora na spratu. Bolje da brišemo odavde.“
 Pre nego što je Hilari stigao da mu odgovori, što je svakako bilo otežano
gromoglasnim lavežom, desilo je još nešto. Staklena ulazna vrata kuće su se
otvorila i neka žena je izašla.
Možda je izašla da umiri psa i da im se izvini, a možda, naprotiv, da
pojača neprijateljski stav psa prema strancima: Hilariju je bilo potpuno
svejedno. Žena je bila približno njegovih godina, ali je on vrlo dobro znao ko
je ona. Bila je to odrasla Meri Rositer, koju je dvadeset godina pre toga ubio
pas, verovatno besan pas, sasvim moguće pas kog su posle ubili, sigurno vrlo
neobičan pas, u stvari — ovaj pas pred njima.
Kako god da se osećao, Hilari se nije onesvestio. „Da li bi imao nešto
protiv da pođemo?“
Skrenuo je pogled i, ne sačekavši Kalkata, počeo žustro da odmiče. Još
jednom, to je podsećalo na prethodni put: zaista, on se ponašao baš kao što bi
se dečak ponašao.
Nije krenuo niz neravni, grubi put pored kuća. Umesto toga ušetao je
ravno u opustošenu javnu šumu. Kalkat skoro da je morao da potrči za njim,
na neki pomalo budalast način.
Hilari je, dok je odmicao, primetio da je pas prestao da pravi buku.
Možda je dovoljno odmakao da ga samo zbog udaljenosti nije više čuo, mada
to nije delovalo moguće. Ipak, Kalkat je morao valjano da trči za njim, što
mu nije bilo najprijatnije.
Hilari se, međutim, prilično brzo pribrao — još jednom, kao i pre; čak je
uspeo i da Kalkatu ispriča šta se tačno desilo — ili, kako je to rekao Kalkatu,
šta mu se učinilo.
„I ja bih dao petama vetra, veruj mi na reč“, rekao je Kalkat.
„Znam da je to bila Meri“, rekao je Hilari. „Znam.“
Neko su vreme u tišini hodali preko neravnog, iznurenog tla.
A onda je Kalkat progovorio. Postojalo je nešto što nije mogao da zadrži
za sebe, a i Hilari je već delovao smirenije.
„Znaš kako smo se smejali onim imenima kuća? Semidžejn, i Pasadena, i
Srećni sati, i sve tako, direktorske fore. Znaš li kako se zove ta kuća sa
psom?“
Hilari je odmahnuo glavom. „Zaboravio sam da pogledam.“
„Nećeš mi verovati. Iznad naših glava pisalo je Merilend.“
 Meeting Mr Millar
Prvi put objavljena u antologiji
Osma Fontanina knjiga najboljih priča o duhovima
(The Eighth Fontana Book of Great Ghost Stories, 1972).
 Pre nego što postane prekasno, izložiću protekle događaje tačno onako
kako sam ih zapamtio.
Izgleda da se sećam svega veoma dobro, a ovi se događaji svakako nisu
mogli tako lako zaboraviti; ipak znam kako je veća verovatnoća da će
amnezija odigrati svoju ulogu u mojoj priči nego što će to učiniti
preuveličavanje. Što se tiče smernica koje ću sebi zadati, čvrsto sam rešen da
ublažim, da smirim, da prigušim. Ja sam čovek dvadesetog veka, kao i bilo
ko drugi.
Naravno, kada je u pitanju ubedljivost, ja sam od samog početka u
nepovoljnoj poziciji zbog toga što sam pisac. „Ipak, on je pisac“, sećam se
kako mi je rekla baka kada sam je nestrpljivo ispitivao o jednoj naročito
neverovatnoj priči koju je ispričao Moriš Hjulet na njenoj čajanci tog
popodneva. Pretpostavljam da upravo zato što sam povremeno svojim
penkalom zarađivao neke manje sume nisam do sada ispripovedao ovu priču
koja je čista istina.
I zaista sa penkalom. Baš ovim penkalom, u stvari, i koristio sam to isto
penkalo godinu ili dve nakon rata (pravog rata — prvog), kada sam se
nastanio na poslednjem spratu kuće na Brandenburškom trgu. U to vreme su
mogla da se nabave naliv-pera napravljena tako da čoveku potraju za čitav
život.
Donekle sam prećutao tačnu adresu pošto bi se pominjanje te kuće kao
uklete možda moglo okarakterisati kao kleveta. Moja je pripovest, verujem,
pripovest ukletog čoveka više nego pripovest uklete kuće, ali posle toliko
tužbi, većinom uspešnih, želim da izbegnem i najmanju mogućnost da se
suočim sa još jednom.
Na raspolaganju sam imao tri male, prašnjave sobe, oskudno nameštene,
na trećem spratu. Leti je bilo vrelo, zimi hladno, a te su prostorije bile
zamišljene kao spavaće sobe za poslugu. U jednoj je nedavno instalirano
nešto jeftine aparature za kuvanje i pranje. U nekadašnjem ormanu ili špajzu
smestili su podjednako jeftino kupatilo i toalet; i u oba je curkala voda, mada
neredovno.
Otac mi je poginuo. Moja majka skoro da nije imala drugih izvora
prihoda osim njegove penzije. Bio sam jedino dete i izložen prekorima
okoline zbog toga što se nisam zaposlio, živeo kod kuće i davao joj svoju
zaradu. Ipak, majka mi nikada nije prebacivala, i ja sam verovao kako mogu
da zaradim barem toliko da pokrijem svoje skromne troškove stanarine i
izdržavam samog sebe. Bio sam izuzetno optimističan, ali sam, u ovom
slučaju, to i uspevao. Nikada nisam imao zaostalih dugovanja i nikada nisam
spao na to da teško preživljavam sedmicu, mesec ili godinu samo na hlebu i
margarinu, kao što se mnogim pesnicima dešavalo. Bilo je to, naravno,
delimično zato što se nikada nisam namerio da pišem poeziju: prihode za
najosnovnije potrepštine dobijao sam od jednog pomalo čudnovatog posla
koji se sastojao u tome da iščitavam tuđe pornografske rukopise i pretvaram
ih u knjige koje bi se mogle prodati. Pošto pornografija nije više na tako zlom
glasu kao nekad, smem pomenuti kako mi je taj posao obezbedio čovek po
imenu major Valentajn. U svakom slučaju, on je sad pokojni; a očuvao sam
vezu s njim skoro do samoga kraja, delom i iz zahvalnosti na tome što me je
održavao u životu i omogućio mi da idem sopstvenim putem čak i u tom
veoma teškom razdoblju.
Major Valentajn je bio drug mog oca iz vojske, iz rovova. Prvi put sam ga
upoznao kada je došao da poseti moju majku nakon što se sve završilo.
Pojavio se jednog dana, i dalje u „vojničkom“ mantilu, a u toku razgovora
pomenuo je da je rat kod mnogih ljudi izmenio vrstu literature koju su želeli
da čitaju, i kako namerava da svoju vojnu otpremninu iskoristi za pokretanje
izdavačkog posla. Tada sam imao osamnaest godina i bio sam ubeđen kako
postoji nepremostivi jaz između otpremnine jednog majora i nepreglednih
riznica fantomskog zlata potrebnog za rad čak i najopreznijeg izdavača. Znao
sam ponešto o tome pošto sam se već i sam odlučio da postanem pisac, i
svake večeri sam u postelju nosio poslednji broj Godišnjaka pisaca i
umetnika, dok mi krvotok nije upio sve što se odatle moglo naučiti, svaki
savet i nagoveštaj. Naravno, nisam tada ništa rekao, pošto se u tim danima
dečaci nisu usuđivali da prigovaraju starijima, naročito ako su ti stariji bili
povrh svega i ratni heroji; ali sam bio nagrađen ponudom da povremeno
radim „urednički“ posao, nesumnjivo iz poštovanja prema senima mog oca,
kao i zbog majčinih očiglednih poteškoća. Reč „urednik“, što je bio američki
izraz, nije se tada često koristila u izdavačkom svetu, i taj prijatelj mog oca je
time već pokazivao koliko savremen namerava da bude. Pre rata je bio
honorarni novinar. Štaviše, upravo tako se predstavio, možda zbog toga što je
takođe tvrdio i da je u tome bio veoma uspešan, a to se nije često dešavalo.
Moje školovanje je, u formalnom smislu, bilo jeftino i bezlično, uz
naporan i sirotinjski život kod kuće. Srećom, formalno obrazovanje nije
naročito bitno za većinu umetnika (a, iskustvo me je naučilo, manje je bitno
nego što se obično pretpostavlja i za većinu ostalih). Iako sam želeo „da
pišem“, nisam baš najbolje znao kako ću time i da zarađujem — a svaki put
kada bih pomislio da pokušam nešto da zaradim na bilo koji drugi način,
mozak bi mi se potpuno blokirao, sa neprijatnim elementima panike.
Valentajn je bio vrlo jasan kada mi je predočio činjenicu kako još uvek nije u
prilici da mi pruži dovoljno novca, ali ja sam sa radošću i olakšanjem zgrabio
ponuđenu redovnost bedne zarade, objasnio majci još istoga dana šta
nameravam (major Valentajn nije mogao ostati na večeri, što nije bilo loše) i
za manje od mesec dana preselio sam se na Brandenburški trg.
Valentajn nikada nije dospeo do toga da me plaća više nego što me je
plaćao na početku; ali ja sam radio vredno poput mrava i pisao sve ubedljivija
pisma, tako da su mi stizali i neki drugi poslovi, vrlo raznoliki, koji su se
mogli pokazati od koristi možda, jednom kada dođem do toga da napišem
svoj prvi roman.
Sada već možemo izložiti i nastavak karijere majora Valentajna:
pornografija nije uopšte — mislim da mogu reći uopšte — tako isplativa kao
što bi se nekome učinilo (govorim o pornografiji koja je priznata kao takva) i
posle tri ili četiri godine Valentajn se okrenuo učiteljevanju, a potom se vratio
u vojsku kao predavač. Na kraju se i oženio. Bilo mu je to možda u malo
poznijem dobu života, po uobičajenim merilima: ali je, uprkos tome, našao
suprugu koja je bila starija od njega i reklo bi se da ga je činila veoma
srećnim — ili možda tačnije — nastavila je da ga održava srećnim, pošto je
on oduvek delovao kao srećna osoba po prirodi. U nekoliko sam ih navrata
posetio, i bilo je jasno da Valentajn živi daleko bolje nego pre. Povrh svega,
sada je bio unapređen u potpukovnika. Mislim da je prešao u teritorijalce.
Imao je sreće i po pitanju sopstvene smrti, koja ga je zatekla na pecanju, i
kažu da je bila trenutna.
Kada sam se uselio u potkrovlje na Brandenburškom trgu, ispod mene su
bila dva stanara.
Na drugom spratu nalazila se kancelarija političkog nedeljnika zvanog
Sloboda. Iako je izlazio na engleskom jeziku izgleda da je čitava redakcija
bila sastavljena od stranaca, od kojih su neki imali poteškoća čak i sa
najbanalnijim razgovorom o vremenu ili o čišćenju hodnika kada bih ih
slučajno sreo na stepeništu. Tih šest i kusur meseci što smo zajedno bili u
zgradi susreo sam iznenađujuće velik broj najrazličitijih likova. Pitao sam se
da li su novine mogle sve njih da izdržavaju, naročito pošto sam sumnjao da
im je prodaja išla naročito dobro među opštom populacijom. S vremena na
vreme bih izvukao pokoji primerak iz kesa sa smećem koje bi uveče izbacili
ispred.
U suterenu je živeo jedan mladi par pomalo intelektualnih sklonosti. U to
doba je, međutim, on radio u lokalnom ogranku jednog poznatog lanca
prodavnica, dok je ona bila honorarno zaposlena kod nekog kladioničara. U
takvom su stanju bili zato što su imali četvoro dece i samim tim veoma
sužene mogućnosti izbora.
Ipak, čak je i najmlađe dete stasalo za neku vrstu školovanja; i mlada je
supruga imala običaj da mi doleprša u potkrovlje na šoljicu kafe i razgovor
nakon što bi se vratila s posla a pre nego bi otišla po dete.
Isprva mi se to nije previše sviđalo. Bio sam veoma obziran prema
njenom položaju udate žene s kojom živim u istoj kući. Štaviše, njene posete
postajale su sve češće, maltene svakodnevne; iako sam istovremeno primetio
kako ona uporno odbija da se obaveže za sledeći dan, za šta sam mislio da je
pomalo zlobno. Mislio sam kako dugujem sam sebi da se barem malo
pobunim kada bi me prekinula u toku sastavljanja teksta (ili uređivanja). Ne
moram to ni reći, ali sva moja uzdržavanja nisu nešto vredela, niti su dugo
trajala. To nije bilo ništa više od lične početne usporenosti ili negodovanja
jednog mlađeg muškarca, lepo vaspitanog. Uskoro sam počeo da se radujem
posetama te žene toliko da je moj prepodnevni posao počeo uočljivo da trpi,
dok mi je na jedan potpuno drugačiji način bilo žao zbog njenog neprestanog
odbijanja da kaže da li će ponovo doći sledećeg dana. „Prosto, ja ti to ne
mogu reći“, odgovarala bi mi. „Moramo iskoristiti sadašnji trenutak što više
možemo.“ Ali takvo njeno objašnjenje mi je upravo otežavalo da ga
iskoristim. Zvala se Morin. Njen se suprug zvao Gilbert. Jednom prilikom me
je pozvala da ih posetim nakon večernjeg obroka, ali niko ne bi mogao
očekivati da će to biti uspešno veće. Suprug je samo sedeo, iznuren posle
vrelog dana u prodavnici i čitao Nju Stejtsman; a dvoje ili troje dece bilo je
dovoljno staro da bude budno u to doba, zapitkuje i smeje se. Mislim da
nikada to više nismo ponovo pokušali.
Prizemlje i prvi sprat prvobitno nisu bili izdati, ali nije se moglo očekivati
da će tako dugo i ostati sada kada se zemlja ponovo podizala na noge. Sva
vrata na hodnicima i stepeništu bila su stalno zaključana, i Morin se žalila
kako je zbog toga kuća delovala učmalo. Odgovorio sam joj da zbog toga tu
vladaju mir i tišina, ali sam ipak shvatao kako mir i tišina nisu ono što je
Morin tražila, uprkos gunguli koju su pravila četiri deteta u nevelikom stanu.
Jednoga dana sam je primetio kako razgovara sa peračima prozora koji su
jednom mesečno dolazili da sa spoljne strane oplaknu okna koja se nikada
nisu otvarala. Naravno da im je uvek bilo drago da razmene nekoliko reči sa
privlačnom i dokonom domaćicom. „Kažu da iznutra nema ničega osim
praznine“, Morin mi je rekla kasnije. Nisam joj odgovorio, samo sam joj
poljubio kosu ili nešto slično tome. Njena kosa je u to vreme bila poprilično
beživotna, možda zbog nedostatka vitamina tokom rata, a sa čela ju je
sklanjala velikom pljosnatom ukosnicom od kornjačinog oklopa. Čelo joj bilo
vrlo lepo, kao i oči. U očima joj se nazirao onaj nežni pogled potlačenosti u
životu, što me je, kako sam kasnije shvatio, uvek privlačilo kod žena.
Jedne noći brojna redakcija Slobode nije napustila kancelariju u
uobičajeno vreme i bilo je već deset, možda i jedanaest sati kada sam ih
posmatrao preko ograde stepeništa kako podižu i prenose velike pakete na
odmorištu ispod mene. Nisu ništa pominjali, barem ne u međusobnom
razgovoru: a to, neko bi pomislio, nije nimalo ličilo na strance. Očigledno je
u toku bila neka kriza, i upravo sam zbog toga osećao kako bi bilo neuljudno
da ih ispitujem. Kada sam legao nije me samo potmulo bubnjanje sa sprata
ispod održavalo budnim, već i mogućnost da će ta kriza uticati na čitavu
zgradu i na bezazleni, neodređeni način života kakav sam sebi uredio u njoj.
Moguće da je to bilo moje prvo jasno prihvatanje istine koja je osnova
mudrosti: istine da je promena prirode mog života nužno promena nagore,
mali prst (ili debeli stežući palac) hladne šape smrtnosti.
I naravno, sledećeg dana su stigli majstori. Probudili su me svojim
pevanjem, zviždukanjem, dobacivanjem, prepiranjem i ostalim uobičajenim
zvucima. Bili su tu tri beskrajne sedmice (mada bi u današnje vreme to
verovatnije bilo šest ili devet) i, pošto je bilo kakav ozbiljan rad postao
nemoguć, ja sam se na kratko preselio nazad u majčinu kućicu, prvi put na
više od noć-dve otkako sam otišao u London. Na dan mog odlaska sam
takođe prvi put, dobro se sećam, poljubio Morin zaistinski, strasno u usta.
Plašio sam se do tada, ako smem biti iskren, da se obavežem: dok su njen
suprug i njena deca živeli ispod mene, da i ne pominjem sopstvene teškoće.
Sada mi je zbog ovog prekida rutine to izgledalo manje obavezujuće. Možda
nisam imao baš najsaosećajniji pristup, ali mogućnosti ima daleko manje
nego što ljudi vole da misle.
Kada sam stigao do kuće, shvatio sam kako ne mogu da radim u spavaćoj
sobici koja me je tamo čekala, pošto su put od šljunka koji se nalazio odmah
ispred nje baš tada proširivali i nasipali tucanikom. Čak je i u maloj dnevnoj
sobi s prozorima na drugoj strani kućice buka bila nepodnošljiva, a i morao
sam dnevnim novinama da prekrivam posao koji mi je poslao Valentajn svaki
put kad bih začuo majčine korake, što je bilo često, pošto je majka bila brižna
i pažljiva, i želela je da me zadrži uz sebe. Na kraju su se tutnjava neodlučnog
parnog valjka, tandrkanje kazana s katranom i putari čije je veselje bilo
glasnije od putujućeg cirkusa, povukli da gnjave druga domaćinstva, da
uništavaju neke udaljenije živice. „Dođi, kad god budeš mogao“, rekla mi je
majka.
Morin mi je pre nego što sam pošao rekla da su prizemlje, prvi i drugi
sprat izdati zajedno, jednom jedinom zakupcu. Ona je uvek nekako umela da
načuje takve stvari. Nije znala da li su stvarno isterali ljude iz Slobode. U
svakom slučaju, teško je bilo verovati da je taj njihov poduhvat imao nekih
izgleda za uspeh i, zaista, nikada više nisam čuo za njih posle te tužne noći
odstranjivanja i povlačenja, niti sam ikada video primerak tog časopisa na
nekom kiosku ili u novinarnici.
Konačno, vratio sam se u London jednog prepodneva da vidim šta se
dešava. Na čitavom pročelju kuće bila je ofarbana sva drvenarija, delom u
plavo, delom u belo; uključujući i moja dva mala četvrtasta prozora u
potkrovlju koji su gledali ka ulici. Ulazna vrata iz ranog devetnaestog veka
sada su bila jarkoplava, a s leve strane, u visini ramena, na u belo obojenom
dovratku nalazila se neobično velika mesingana ploča: Stalabras, Hoskins i
Kremp. Ovlašćene računovođe. Ploči je bilo potrebno poliranje, verovatno
zato što je upravo stigla s nekog drugog mesta.
U to doba dana Morin je bila na poslu kod kladioničara. Ušao sam i
popeo se do svog stana. Unutrašnji zidovi su bili takođe sveže ofarbani, od
poda do plafona, mada prilično grubo, kao što je bilo uobičajeno u tim
poratnim godinama, i to vrlo prostim bojama. Na zidove stepeništa zalepljene
su nove jarkozelene tapete. Stavili su čak i šareni tepih tamo gde je do sada
bio mrki linoleum i ofucana gruba vunena prostirka. Palo mi je na pamet
kako je taj utisak raznorodnosti posledica posezanja u poslednje zalihe koje
su bile na rasprodaji (u ovom času istorijske obnove sveta) po bagatelnim
cenama. Nije bilo nikoga, sva su vrata bila zatvorena i sve tiho. Barem su
majstori, konačno, otišli.
Na mojim ulaznim vratima nalazilo se poštansko sanduče, mada se poštar
nikada nije penjao do njega, već je sva pisma ostavljao na klimavoj polici u
hodniku na prizemlju. Sada sam tu zatekao billet-doux sa naznakom „lično“:
zastupnici su bili uzrujani pošto nisam bio prisutan da otvorim majstorima.
Da li bih bio toliko ljubazan da navratim u njihovu kancelariju, čim budem u
mogućnosti? Nisam ništa uradio povodom toga, a nisu ni zastupnici. Zgrada
je pripadala nekoj neodređenoj dobrotvornoj zadužbini koja je pomagala
školu za siromašne dečake. Ta škola se izmestila iz Londona davno pre mog
vremena, a s njom i kancelarije dobrotvorne zadužbine. Njeni zastupnici,
kako sam se uverio, nisu bili previše nametljivi. To je bila jedna od prednosti.
Moje sobe su, zbog spoljašnjih radova, bile ispunjene svim mogućim
vrstama šuta i prljavštine. Skoro da je bilo nemoguće živeti u njima. Nikada
nisam pomislio da priuštim sebi profesionalnu čistačicu; niti sam, zaista,
ikada primetio nekoga bliskog tom opisu na čitavom ovom mestu, mada mi je
bilo jasno da je neko s vremena na vreme morao prebrisati stepenište. Sada
sam se pitao da li da zamolim Morin za to, ili barem za savet.
Ipak, to je moralo da pričeka. Video sam dovoljno da zaključim kako se,
kada se sve druge, važnije stvari uzmu u obzir, slobodno mogu vratiti majci.
Rad uvek čeka i pritiska pisce, i neuspešne i uspešne, koliko sam ja tada bio
uspešan. Vratio sam se u majčinu kućicu, na još noć-dve. „Stan ti je sad
sigurno vrlo prašnjav“, rekla je majka. „Mogla bih ti doći na jedno ozbiljno
prolećno spremanje.“
Ona do tada nije videla moj stan i pomalo sam se kolebao. Srećom, kada
je tome došlo vreme, njoj se izgleda veoma dopalo moje potkrovlje, uprkos
zbunjujućem pristupu, sa svim tim novim drečavim bojama i svim vratima
koja su i dalje bila zaključana. Znam da su uglavnom bila zaključana, a ne
samo zatvorena, pošto je moja majka pritisnula skoro sve kvake, bez imalo
ustručavanja, što ja nikada ne bih uradio.
„Kako se slažeš s ljudima iz suterena?“, upitala je majka.
Objasnio sam joj u nekoliko prikladnih reči.
„Drago mi je što se slažeš s njom. Potrebna ti je žena u blizini. A drago
mi je i što je lepa.“

Prošlo je nekoliko dana nakon mog povratka pre nego što sam konačno
sreo Morin. Živeo sam dosta povučeno, tako da mislim da nije ni primetila da
sam tu. Ja sam se, s moje strane, uzdržavao od preuzimanja inicijative. Prvo,
nisam to ni do sada radio. Drugo, nakon kratkog odsustvovanja, bio sam
manje siguran nego ikada u to kako će se sve dalje razvijati, pa čak i u to
kako ja želim da se to dalje razvija. Onda su, jednog jutra te prve nedelje, kao
u koloni ognjenih kočija, u svoj posed ušla gospoda Stalabras, Hoskins i
Kremp, uz svu svoju silinu, sve svoje procedure, sa svim svojim arhivama.
Njihov je dolazak bio samouveren, surov i razdragan isto koliko je
povlačenje Slobode bilo mračno i prigušeno. U trenu je stepenište oživelo
devojkama u kratkim suknjama i s kratkim frizurama koje su trčkarale uz i
niz stepeništa kao u Jakovljevom snu, osim što su ove devojke u prolazu
razmenjivale tračeve sa radnicima koji su nosili stvari i vikali. (Kratke frizure
i kratke suknje tada su, naravno, bile novost, mada je moja majka već
prihvatila i jedno i drugo iako je retko napuštala svoju kućicu.) Kroz čitavu tu
gungulu vrzmalo se nekoliko ljudi u belim košuljama, sa uštirkanim
kragnama, tamnim pantalonama i tregerima. Da li su to mogli biti partneri?
Možda čak i Stalabras, Hoskins i Kremp lično? Izvesno je da su se kretali i
ponašali tako kao da su izdavali neka naređenja. Krajnji zbir osoba koja su
bile uključene u sve to nadsenjivao je Slobodu, čak i srazmerno. Tog
popodneva Morin mi je pokucala na vrata.
„Zašto mi nisi rekao da si se vratio?“
„Ustručavao sam se.“
Bila je voljna da mi dozvoli takav odgovor.
„Šta misliš?“ nastavio sam, nagnuvši glavu nadole i na stranu.
Ugao njenih usana lagano se trgnuo.
„Misliš li da će se vremenom utišati?“ upitao sam.
„Ne vidim zašto bi. To je jedna gadna družba, barem koliko sam
zapazila.“
„Ja sam ih se već dovoljno nagledao.“ Pisci su skloni da budu ishitreni u
svojim zaključcima. To je napor usled potrage za mirom i koncentracijom.
„Da li si video gospodina Milara?“
„Ne bih rekao da jesam. Ko je gospodin Milar?“
„To je čovek čija je zapravo sva ova gužva. Ona imena napolju ne postoje
stvarno, ili su svi mrtvi, ili tako nešto. Ja bih rekla da je gospodin Milar sve
njih ucmekao.“
Sećam se da je Morin upotrebila tačno taj izraz, koji je tada bio nov
koliko i kratke frizure i kratke suknje.
„Ne mora da znači“, odgovorio sam. „Često se nailazi na ovakve firme sa
više imena, od kojih niko zaista ne postoji.“
„Nisi video gospodina Milara“, uzvratila mi je Morin.
„Ne bih rekao da jesam. Tamo kao da ih ima stotinu. Da li se taj gospodin
Milar nekako posebno izdvaja izgledom?“
„Da“, rekla je Morin. „Podseća na Pohotnog vampira iz Kordobe.“ To je,
moram napomenuti, bio jedan nemi film, veoma popularan u to doba, mada
sam bio pomalo iznenađen što ga Morin pominje.
„Onda bi ti bilo bolje da se valjano natrljaš belim lukom pre nego odeš na
spavanje“, odgovorio sam joj, a to je pomoglo da lakše izgladimo stvari među
nama posle perioda razdvojenosti.
Ne mogu reći da mi je njen opis našeg novog komšije zagolicao maštu.
Kao što se moglo do sada zaključiti, ja sam bio nervozan i bojažljiv mladić
koji je hodao po svom sopstvenom zategnutom konopu, i češće uplašen nego
suprotno kada su u pitanju bila nova poznanstva i produbljivanje veza.
Možda je sav taj užasavajući materijal koji mi je slao major Valentajn
doprineo mojoj društvenoj sramežljivosti. Siguran sam da sam verovao kako
je najbolje da što duže izbegavam susret s tim Morininim gospodinom
Milarom. Nisam mnogo mario za „sakupljanje iskustava“, i ni za jedan tren
nisam posumnjao da ću moći iz samog sebe da izbacujem knjige. Što se mene
ticalo, to je bila rešena stvar.
Bilo je dovoljno grozno što su se novi stanari svuda po hodnicima i
stepeništu bez prestanka kikotali, dovikivah i lupali vratima. Već sam u prva
dva ili tri dana primetio način na koji treskaju obična vrata nekoliko puta
zaredom, kao što to ljudi danas rade s automobilskim vratima. Ništa od toga
se nije uklapalo u ono kako sam zamišljao da se ovlašćene računovođe
ponašaju.
„Pitam se kako uspevaju da bilo šta urade“, uskoro je Morin uzviknula.
Bilo je to već sledeći put kada sam je video.
Slagao sam se s njom: pošto sam ja bio taj kome je potrebna savršena
tišina i potpuno odsustvo bilo kakvih ometanja pre nego što uopšte i počnem
da radim. Ili sam tada tako mislio. To sam delimično objasnio Morin.
„Ti si drugačiji“, primetila je Morin ljubazno. Jedna od njenih mnogih
dobrih osobina bila je i to da je, reklo bi se, iskreno poštovala umetnike.
Verovatno malo preko volje koristim izraz „reklo bi se“, ali to je nešto u šta
se nikada ne može biti potpuno siguran.
„Uvek možeš da koristiš našu dnevnu sobu“, nastavila je Morin.
„Hvala ti, zaista.“
„Ako gospodin Milar može tamo da se oseća kao kod kuće, ne vidim
zašto to ne bi mogao i ti. Uostalom, ti mi se više sviđaš od njega“, dodala je
koketno.
„Gospodin Milar! Kako se on samo uvukao tamo?“
„Pozvonio nam je na vrata onog popodneva kada je stigao. Onog dana
kad sam ti ga pomenula. Videćeš da će uskoro i kod tebe da se pojavi.
Nekako mislim da je to njegov stil.“
„Ali šta on radi u vašem stanu?“, pitao sam nemoćno. Bio sam zapanjen
time što mi je Morin rekla. Svi ti novi ljudi su bili s nama tek nekoliko dana.
„Prilegne. U zamračenoj sobi, kako on to kaže. Iako je, kad smo već kod
toga, veoma teško zamračiti naš stan kako valja. Jednom sam pokušala.
Gospodin Milar kaže da on mora povremeno da ima međuodmor, to on tako
zove. Možeš ga razumeti kad pomisliš na onu graju koju svi prave.“
„To su, ipak, njegovi radnici. Zašto ne može prosto da ih ućutka?“
„To ti ne mogu reći, Roj.“
„Ali šta ti radiš kada je on tamo?“
„Do sada sam svaki put bila odsutna. Ipak, to se desilo samo dva-tri puta.
Pretpostavljam da uvek mogu decu zadržati u kuhinji, ili ih poslati u njihovu
sobu.“
„Bolje bi ti bilo da mu to naplaćuješ“, rekao sam mrzovoljno.
„Da li si ti to ljubomoran, Roj?“ upitala me je.
„Jesam“, uzvratio sam; mada to nije bilo u potpunosti tačno.
„O, pa sjajno“, rekla je Morin. „Znači, napredujemo.“
Morao sam priznati sebi da sam sam prizvao takve opaske.
Morao sam takođe priznati da je, što se tiče upoznavanja gospodina
Milara, moja uopštena nenaklonost dobila sada i jednu specifičnu vrstu
poniženja.

Postajao sam nervozan i zbog još jedne odbojne navike: ljudi ispod mene
su često puštali da im telefoni (nesumnjivo više aparata — sada su
uobičajeniji nego u to doba) zvone i zvone i zvone pre nego što bi podigli
slušalicu. Pošto su skoro stalno ostavljali sva vrata otvorena to je u velikoj
meri doprinosilo potmuloj buci koja se uzdizala do mog potkrovlja.
Ponekad nisam mogao da ne čujem jednu stranu tih odloženih telefonskih
razgovora; mislim, kada sam prolazio kroz zgradu: ne želim da kažem kako
su reči stvarno uspevale da se razgovetno probiju kroz moj pod ili zidove.
Sve što bih uspeo da čujem bila su neverovatna opšta mesta ili čiste
banalnosti. Ništa nije zvučalo kao poslovni razgovor u bilo kom smislu; samo
beskrajni tok naklapanja pomešan sa kikotanjem. Jasno je da sam ih
procenjivao uz sopstvene predrasude, ali kako je vreme proticalo, a ja sam
čuo sve više i više tih dosadnih budalaština, i nikada ništa osim toga,
predrasude su počele da se mešaju s izvesnim čuđenjem, a onda i sa
izvesnom zabrinutošću. Da, skoro sam sasvim siguran da su te ispraznosti
koje sam nehotice čuo, iako u svakom slučaju nisu bile moja briga, niti sam
ih slušao suviše često pošto sam izbegavao koliko sam mogao da prolazim
kroz kuću u toku radnog vremena, bile ono što me je prvo uznemirilo... neki
osećaj da je u vezi sa tim novim stanarima bilo nečega što ne samo da me je
neprestano nerviralo, već je počinjalo i da me plaši. Naravno, susretao sam se
ranije sa vicevima o daktilografkinjama koje telefonom razglabaju sa svojim
momcima, ali ovo je bilo nešto mnogo više od toga. Mislim da bih mogao
reći kako bi razgovor koji je razuman poput razgovora s momkom bio više
nego dobrodošao u mojim ušima, i bio bi objašnjiv. Sve što sam čuo, tačnije
slučajno čuo, bilo je samo prazno. Zato je bilo nemoguće zapamtiti išta od
toga. Sumnjam da bih mogao zapisati ono što sam upravo čuo dok bih se peo
na moj treći sprat. A osim svega, trebalo je da me bude sramota što sam
čuvao takve uzaludnosti u svojim mislima i svom sećanju.
Kada sam ih susretao na stepeništu ili u hodnicima, devojke su se cerile
dok su mi prilazile, ili su mi se zlobno smeškale s prezirom, a ponekad su bile
jasno neprijateljski raspoložene. Možda ponešto od ovoga zvuči besmisleno,
ali jedino tako mogu opisati kako sam se osećao pored tih devojaka. Sve su
bile veoma mlade. Mnogi ljudi bi rekli kako je krivica morala u dobroj meri
biti moja. Nesumnjivo je da u neku ruku i jeste. Priznajem da nikako nisam
mogao pronaći način da se izborim s tim devojkama. Konvencionalni
pozdravi su mi delovali besmisleno. Osim toga, devojke su uvek bile nove:
rekao bih da ih je pet ili šest tamo radilo (ako je to prava reč), ali one koje bih
zapamtio brzo bi nestajale, i očigledno bivale zamenjene meni potpuno
nepoznatim licima. Nije bilo moguće razmišljati o upoznavanju pojedinaca;
čak i da sam to želeo.
Što se muškaraca u firmi ticalo, oni se nisu menjali (i bili su, nepotrebno
je reći, stariji), a običavali su da me odmere od glave do pete dok bih, na
primer, silazio niz stepenice, ili ulazio na glavna vrata; da me odmere od
glave do pete kao da sam bio neki stranac, neki uljez s ulice; a onda ponekad,
ali ne uvek, mada uvek u poslednjem trenutku, promrmljali bi neko mlitavo
„dobro jutro“ ili „dobro veče“.
Muškarci kao da nikada nisu bili obučeni do kraja. Garderoba im je uvek
bila poslovna, svi delovi odeće propisno odevenog profesionalca, ali činilo se
da nikad (kada bih ih opazio) nisu na sebi nosili sve te delove. Uvek je
izgledalo kao da su strahovito zauzeti, ili da je pretopio: čak i zimi, iako su,
istina, kancelarije bile zaista odlično grejane. Nikad nisam naročito zagledao
gasne peći, ili šta su već bile, ali bi iza svakih otvorenih vrata kada bih
prošao, bio decembar ili januar, dopirao jasan i primetan talas vrelog
vazduha. Devojke su čak i zimi nosile letnje haljinice, mada bi, svakako, iz
zgrade izlazile u debelim kaputima. Naravno, većina ljudi više voli da radi u
vrlo toplim uslovima; ali ne i ja. Moram dodati i da te muškarce, koji su
neprestano glumili kako se savijaju od posla, nikad nisam video, barem
koliko se sećam, kako nešto zaista rade, isto kao i devojke. Ali moguće je da
sam bio, i još uvek jesam, pod uticajem sopstvene nemogućnosti da radim uz
buku. Nisam znao imena muškaraca (kao, naravno, ni devojaka), i mada su
devojke nastavljale da brbljaju uz otvorena vrata, i svuda oko mene, kao da
nisam bio prisutan, ili sam bio nevidljiv, muškarci u košuljama su skretali na
suprotnu stranu i svaki put bi zaćutali i stajali bi nepomično sve dok ja ne
prođem, ili barem odmaknem dovoljno da ih ne čujem. Niti sam, kada se
setim, ikada primetio uobičajeno kancelarijsko zbijanje grubih šala između
muškaraca i devojaka; mada bi neko pomislio kako je većina devojaka bila
sasvim spremna za tako nešto.
Tu je bila i misterija klijenata te firme. Misterija je bila u tome što izgleda
niko nikada nije video niti jednog: samo uposlenike kako se vrzmaju gore i
dole.
„Da li si ti ikada videla nekog?“ upitao sam Morin.
„Gospodin Milar kaže da ima dosta ljudi koji već dugo sarađuju s njima.“
„Ne bih voleo da sam jedan od njih.“
„Kako to možemo znati?“, uzvratila je Morin neodređeno.
Primetio sam da je Morin prestala da me zapitkuje o tome da li sam
upoznao gospodina Milara.
Pretpostavljam da bi mi broj pisama koji im je stizao svakoga jutra
mogao dati neku ideju o tome koliko je firma ozbiljna. Ali tu sam bio u
nepovoljnijem položaju. Pisci uglavnom nisu ranoranioci. U starim danima ja
bih samo navukao kućni ogrtač (prilično izbledeo i umrljan — čak i poderan,
verujem) i spustio se do police u hodniku ni na tren ne pomislivši šta će ljudi
iz Slobode misliti o meni, koliko god da ih je bilo (a tad sam verovao da ih je
mnogo). Sada je to delovalo nemoguće: delimično zbog devojaka, naravno,
ali ne i u potpunosti. Tako je moja tanka jutarnja pošta, kao i loše spakovane
pošiljke majora Valentajna morala da sačeka da se obrijem i obučem; a do
tada bi sve pošiljke koje bi stigle za one ispod mene verovatno bile
„preuzete“, kao što se kaže. Pošto sam obično spremao jednostavni doručak
pre nego što bih se obrijao i obukao, a nisam video razloga da menjam navike
zbog gospodina Milara i njegove vesele družine, to je bilo još neizbežnije.
Osim toga, mislim da sam takođe imao i vrlo malo želje da saznam više o
tome šta se dešavalo ispod mene. Pomenuh malopre „ozbiljnost“ firme. Bilo
mi je teško da poverujem da je tu bilo mnogo ozbiljnosti, mada nisam mogao
ni da pretpostavim šta se tamo dešavalo ostatak vremena. Istina, pronalazio
sam neka čudna pisma za firmu i u druga doba dana: skoro sva su bila
bezlične emanacije kraljevske poštanske službe. To bi moglo, shvatio sam,
ukazivati da se nekakvo računovodstvo ipak odvijalo. Setio sam se majčinog
ujaka koji je jednom prilikom primetio kako su cifre, dobri moj dečače, samo
malecni deo onoga čime se uspešni računovođa bavi. Zaista, ja i dalje nisam
znao šta se dešavalo u tim kancelarijama. Izneo sam svoje utiske najjasnije
što umem; ali su događaji koji su usledili počeli da izgledaju daleko
značajnije.
Mislim da je sigurno prošlo barem mesec dana pre nego što sam prvi put
ugledao gospodina Milara. Morin i ja smo, iz nekih neznanih razloga, prestali
da ga uopšte pominjemo. Onda, odjednom, ne samo da sam ga video, već
sam morao i da razgovaram s njim, bez ikakvog upozorenja ili pripreme; i to
a deux.
Jednog petka, kasno popodne, možda oko pola šest, iznenada se začulo
moje prilično glasno zvonce. Kažem „iznenada“, pošto nisam pre toga čuo
korake na mom stepeništu koje je ostalo netapacirano. Psujući, prebacio sam
kišni mantil preko Valentajnovih materijala na kojima sam trenutno radio i
otišao da pogledam ko je. Neki čovek je stajao ispred vrata.
„Ja sam Milar.“ Ipak, nije mi pružio ruku, kao što je bilo uobičajeno u to
doba, a pogled mu je lutao, niti jednom se ne susrevši s mojim, ali nije ni,
kako sam isprva pomislio, proučavao moj skromni smeštaj. „Da li biste došli
na jedno piće?“, upitao je. „Tu, odmah na spratu ispod. I naravno možete
povesti koga želite sa sobom.“
Nije potrebno reći da nisam to želeo, ali nisam mogao da smislim nikakav
način da ga odbijem, a svakako ne bi bilo mudro da pravim sebi neprijatelje. I
tako sam promrmljao nešto potvrdno.
„Dođite kad budete spremni. Drugi sprat.“
Sve je to sročio pomalo čudno; ali, kad smo već kod toga, bilo je savršeno
očigledno da nije bilo nikoga „sa mnom“, čak ni devojka koja bi se na brzinu
sakrila u orman. Bez ijedne dalje reći, gospodin Milar je sišao. Primetio sam
da ima bež cipele od meke kože, bez sumnje sa gumenim đonom. I naravno,
nosio je tregere, kao i ostali.
 Bilo mi je drago što sam dobio nekoliko minuta da se sredim. Sumnjam
da iko nosi svoje najbolje odelo dok prepravlja pornografski rukopis, sam, u
potkrovlju; a takođe sam tih dana razvio naviku da nesvesno provlačim desnu
ruku (inače sam levoruk) kroz kosu dok pišem, rasturajući bilo kakav
razdeljak koji sam imao, i čineći tako da izgledam poput neke slike iz
nemačkih slikovnica za decu, pošto mi je kosa bila neobično gusta i gruba.
Presvukao sam košulju, stavio staru školsku kravatu (bila kakva bila) i
iskušao sreću s češljem.
Onda sam se, pokušavajući da ne mislim ni na šta, zaleteo kroz vrata na
drugom spratu. Bio sam tamo nekoliko puta, u vreme Slobode, ali je sada sve
bilo drugačije. Zidovi prve prostorije sveže su prelepljeni ružičastim tapetama
sa cvetnim motivima i ukrašeni nekakvim malim slikama engleskih pejzaža,
verovatno radovima nekog amatera, koji nisu bili uramljeni ničim trajnijim
od paspartua. Bilo ih je iznenađujuće mnogo i nisu svi bili na istoj visini. Na
sredini prostorije nalazio se sto, očigledno nov, ali na njemu nije bilo ničega,
čak ni prekrivene pisaće mašine, ili upijača za mastilo. Osim toga, bio sam
sam. Ipak, vrata koja su vodila u sledeću prostoriju bila su odškrinuta. Prišao
sam im. „Ima li koga?“, upitao sam.
Gospodin Milar je širom otvorio vrata. „Uđite“, rekao je, i dalje me ne
pogledavši u oči, niti mi pruživši ruku. Takođe je i dalje bio bez sakoa.
„Sami ste?“ Delovao je razočarano, mada je to, kao što sam već rekao,
bilo besmisleno.
„Da“, uzvratio sam. „Samo ja.“
„Radili ste?“ To je rekao tako da se ni na koji način nije moglo
protumačiti kao izvinjenje što me je prekinuo, pa čak ni kao usputno
ćaskanje, već kao da je pominjao neki neobični hobi za koji je čuo da me
zanima.
„Da. Ali nije bitno. Ionako sam želeo da napravim pauzu.“ To, naravno,
nije bilo ni blizu istini.
„Šeri?“
Po flaši se videlo da je stigla iz neke od kolonija, a tri čaše na stolu
gospodina Milara bile su kupljene u nekoj od onih prodavnica u kojima je sve
koštalo tri ili šest penija. Nije uobičajeno govoriti otvoreno takve stvari, ali u
ovom slučaju verujem da je bitno. Možda je zanimljiv pokazatelj i to što je
flaša bila neotvorena, a iz čaša je morao da istrese sitne opiljke ili strugotinu
pre nego što ih je upotrebio. Bilo je jasno da je ovo slavlje upriličeno samo za
mene.
 „Hvala, vrlo ste ljubazni.“
Pitanje alternative šeriju se nije postavljalo. Očigledno nije bilo ničeg
drugog.
Gospodin Milar se ušeprtljio sa ne baš najboljim vadičepom, koji je (a to
sam već tada znao) imao pretanak, suviše mali prečnik spirale, a ručka mu je
bila oštra. Skoro da sam osetio kako moram da mu ponudim pomoć. Bio sam
maltene siguran da treba barem nešto da kažem, dok je vreme prolazilo u
tišini a plutani čep se rascepio i odbijao da izađe; ali nisam mogao baš ničega
da se setim.
Nije mi ponudio da sednem, mada su tu bile dve nove kancelarijske
stolice, kao i još jedna iza takođe novog stola gospodina Milara. Njegov sto
bio je imitacija mahagonija, dok je onaj u prethodnoj prostoriji imitirao neko
lakše i žuće drvo. Tapete u njegovoj radnoj sobi bile su svetloljubičaste, ili
možda tačnije pomalo tamnije slezove boje: i dalje mi je pred očima, iako je
nisam više video, posle te jedne posete, a i ona je bila vrlo kratka, kao što će
se ispostaviti. Bilo je još nečega ljubičastog na središnjem delu poda, ispod
stola; mada ne u istoj nijansi ljubičaste. Video sam i četiri ili pet starih
portreta, onakvih kakve možete kupiti dva puta nedeljno na izvesnim
aukcijskim prodajama. Uglavnom su takvi portreti zaista vrlo stari, ali nemaju
neku naročitu umetničku vrednost. Oni su kao „antikvarne knjige“, za koje
mnogi veruju da su veoma vredne, ali koje je, iako su zaista vremešne,
maltene nemoguće prodati kada se čovek nađe u stisci. Ovi primerci
prikazivali su gospodu iz sedamnaestog i osamnaestog veka, sa čipkom i
perikama, četiri muškarca i jednu ženu, u ofucanim i izbledelim ramovima.
Žena je bila starija i nezanimljiva. Nekako mislim da nikome ne bi palo na
pamet da su to zaista likovi predaka gospodina Milara.
„Šteta što nema nikog s vama“, rekao je gospodin Milar dok je sipao. Iz
jedne čaše je upecao parčence aluminijumske folije koje je otpalo s flaše. Bio
je to svojevrstan poduhvat, pošto je na raspolaganju imao samo nož za
otvaranje pisama.
„London nije moj rodni grad“, rekao sam. „Još uvek ne poznajem mnogo
ljudi ovde.“
Gospodin Milar je delovao kao da se dosađuje, a za to ga zaista ne mogu
kriviti.
„Pitam se koliko će dugo Lojd Džordž uspeti da izgura?“ 3
To je bilo skoro napadno „održavanje razgovora“. Jasno je bilo da sam
kriv što niko nije došao sa mnom. Ali barem je čaša sa šerijem stigla. Pošto
me i dalje nije ponudio da sednem, spustio sam se u jednu od stolica. Istog
trena učinio je to i gospodin Milar. Nisam se mogao setiti ničeg pametnog što
bih rekao o Lojdu Džordžu, ali pretpostavljam da sam nešto ipak rekao.
„Sante!“, nazdravio je gospodin Milar, i dalje ne gledajući u mene — niti
u bilo šta drugo, kako mi se tad učinilo. Delovao mi je poput čoveka sa dva
staklena oka. Dobrano sam potegao iz čaše sa šerijem, koja je srećom bila
prilično velika.
„Grmi i seva“, rekao je gospodin Milar. „Koliko još pre nego što se
provali?“
„Neće još, rekao bih.“
„Jeste li vi čovek sa sela?“
„Više nekako iz šireg predgrađa, bojim se. Barem sam to vremenom
postao.“
„Prilično dobar šeri, ne mislite li tako?“
„Đavolski dobar.“
„Čitate li Post ili Telegraf ?“
„Čitam Tajms.“
„Malo ste mladi za to?“
„Odrastao sam uz njega.“
„Zaista?“
„Drugih novina nije ni bilo u našoj kući.“
„Blagi bože! Bolje im pišite da ih obavestite o tome.“ Gospodin Milar se
mehanički nasmejao.
Izgleda da baš nije znao šta da radi sa mnom, bez te nedostajuće osobe.
Bilo nam je zaista teško da nastavimo.
„Dajte da vam dopunim čašu.“ Rekao je to reda radi, kao i sve ostalo; ali
sam prihvatio s izvesnim olakšanjem. Hrabrost mi je bila preko potrebna.
Jedva da bih izdržao još nekoliko minuta.
Nije mi padalo na pamet ništa što bih mogao reći da nastavim razgovor.
Sumnjam da bi išta što bih rekao uspelo da ga nastavi. Najhitnija činjenica o
gospodinu Milaru bila je da su mu misli negde drugde: bile su, a to sam
osećao sve vreme provedeno s njim, negde drugde za stalno. Njegove
staklene oči i lutajuće ruke govorile su nekakvu istinu, ali su mu reči bile
baršunasto isprazne.
„Imate li nekih zapažanja o Kembridžširu?“
Mogao sam samo da odmahnem glavom. Iz nekog ugla, bilo mi je jasno
kako se gospodin Milar možda ponadao nekom živahnijem sagovorniku.
 „A tenis ovoga leta? Sjajno je što se tenis vratio, ne mislite li tako?“
„Dobro je što se dosta toga vratilo.“
„Ali i dosta toga se neće vratiti uskoro.“
„Da“, rekao sam. „Tako je.“
„Ne bi me začudilo ako nikada više ne bude mogao da se pogleda valjan
polo. Polo koji vredi gledati.“
Sedeo je postrance na stolici, okrenuvši mi levi profil. Nisam mnogo toga
rekao — u stvari, mislim da nisam rekao skoro ništa — o tome kako je
izgledao gospodin Milar. Možda zato što i nije bilo mnogo toga da se kaže.
Koliko se sećam, bio je vitak, crnomanjast čovek srednje težine, glatko
izbrijan, ali mu je vilica bila tamnija, samo malo tamnija. Rekao bih da je
imao četrdeset godina, možda dobro očuvanih pedeset. Kosa mu je bila gusta
i skoro sasvim crna, pažljivo podšišanih ivica tako da je izgledalo kao da nosi
kapu, i uvek je bila bogato premazana briljantinom. Bio je ukusno obučen,
tako da to bude primetno, ali nikako u pogrdnom smislu, osim, razumljivo, u
takvim detaljima kao što su kožne cipele koje sam već pomenuo (uz njih je
nosio varoško odelo od tvida, pošto se bližio vikend). Sličnih njemu se moglo
videti svuda, i u svako doba...
Mislim da bih možda mogao reći kako je gospodin Milar pripadao onoj
vrsti ljudi koji izazivaju utisak da su im misli negde drugde. Ali malo njih
odaje takav utisak toliko snažno kao gospodin Milar. Već na tom našem
prvom (a umalo i jedinom) sastanku, osetio sam da su mu misli daleko, poput
misli Borisa Godunova, koji se, kažu neki, otarasio zakonitog naslednika; ili
čak našeg nesretnog Magbeta.
„Kad ste već tu“, rekao je gospodin Milar, „ima nešto što bih voleo da
vam objasnim. Ovo mi deluje kao dobra prilika.“
„O, da“, uzvratio sam nakrivivši čašu, u kojoj je ponovo bilo manje od
pola šerija.
„Sada smo veoma zauzeti. Često moram da ostajem do kasno. Tako da
nemojte biti iznenađeni ako začujete neke zvukove.“
„Drago mi je da ste to pomenuli.“
„Ne bih želeo da pomislite kako su možda u pitanju provalnici.“
Gospodin Milar se ponovo mehanički nasmejao. „Isprva sam verovao kako
bih mogao postići neki dogovor sa devojkom iz suterena. Prilično prijatna
osoba, ne mislite li tako?“
„Koliko sam je viđao, da“, uzvratio sam.
„Ali naravno, ona ima porodicu o kojoj mora da brine i sve što uz to ide.
Zato sam odlučio da se ipak smestim ovde gore. Napokon, zašto da ne?“
Bezbojne oči gospodina Milara lutale su nesigurno po prostoriji, skoro kao da
je pomislio da bi mogao dobiti odgovor na svoje pitanje. Pogled mu je zatim
nastavio da se pomera duž tavanice. Za mene su te vesti bile toliko neprijatne
da ponovo nisam mogao ništa da kažem.
„Vi ste jedan od onih poznatih pisaca, čujem?“
„Trudim se da postanem“, odgovorio sam.
„Nekada sam i ja mislio da ću napisati knjigu.“
„Jeste li imali neku temu na umu?“ upitao sam bez i trunke sarkazma.
„Jamačno da sam imao“, rekao je gospodin Milar. „Bog sveti zna koja je
to tema bila!“ Još jednom se nasmejao. „Dajte da vam sipam.“
„Zaista bih morao da krenem.“
„Samo još jednu, pre nego što pođete“, uzvratio je gospodin Milar,
učinivši primetno minimalan napor da me zadrži. Mahao je flašom vrlo
nervozno, ali je uspeo da se usredsredi dovoljno i dopuni mi piće.
„Da, baš prijatna osoba, baš!“
Nasmešio sam se kao muškarac muškarcu, tačnije to bi izgledalo tako da
smo obojica bili muškarci, a ne jedan adolescent i jedan simulakrum.
„Čovek nije stvoren da živi sam. Slažete li se?“
„Postoje argumenti s obe strane te debate“, odgovorio sam.
„Sačekajte da budete malo stariji“, rekao je gospodin Milar i nasmejao se
kao i pre. „Teško da možete reći bilo šta pre toga.“
„Ja živim veoma, veoma daleko, znate“, nastavio je. „Ne bih nikako
mogao da se vraćam kući svako veče, sada kada smo tako pakleno zauzeti.
Ne bih izdržao takav napor.“
„Rekao bih da nije loše što je računovodstvo tako unosno.“ Mada sam bio
prilično iznenađen time što je gospodin Milar rekao da ima „kuću“, koliko
god udaljenu.
„Da, pretpostavljam da jeste ako to tako posmatrate.“
Ustao sam. „U svakom slučaju, sada vas moram napustiti.“
„Drago mi je što ste došli.“
Ispratio me je do vrata kancelarije; a onda se okrenuo, i um mu se
usredsredio na nekoga ili nešto drugo, bolje je ne znati šta.

Od toga dana, koliko sam uspeo da zapazim, gospodin Milar je izgleda

provodio skoro svaku noć u svojoj kancelariji. Svi ostali su i dalje nestajali u
manje-više uobičajeno vreme, ali bi gospodin Milar nastavio da se vrzma uz i
niz stepenište, da otključava i zaključava vrata, pomera sitnije predmete s
jednog mesta na drugo, da zove i odgovara na kasne telefonske pozive, a
ponekad bi i pričao sam sa sobom dok je tumarao po kući. Kada bi me
njegovo vršljanje prekinulo u poslu (a to je, moram priznati, bilo samo
ponekad), ja bih tiho otvorio vrata i počeo da besramno prisluškujem zvuke
koji su dopirali iz mraka stepeništa. Ali aktivnosti gospodina Milara su
delovale tako nebitno i isprazno da nije bilo zanimljivo dugo ga špijunirati, a
to čavrljanje sa samim sobom (prilično glasno i razgovetno) nije bilo toliko
opsesivno koliko eskapističko. Breme misli ga je odavno isteralo iz sopstvene
ličnosti, pa čak i kada je bio sam. Postao je hodajuća školjka iz koje je
odzvanjao eho blebetanja sveta.
Zaista, da li je ikada spavao? A ako jeste, onda na čemu? U njegovoj bi
kancelariji to bilo moguće samo na podu, koliko sam video; ali, kao što već
rekoh, ja nikada posle nisam ponovo otišao tamo. Pretpostavljam da su mogli
ubaciti neku sofu a da je ja nisam susreo na stepeništu ili čuo kako grebe po
sveže okrečenom zidu. Nisam znao da li je gospodin Milar zaključavao svoja
vrata, spoljna ili unutrašnja, kada bi konačno prestao da mučno luta po
stepeništu i iz jedne prostorije u drugu. Sasvim ga sigurno nikada nisam kroz
tavanicu čuo da hrče, iako je njegova turobna radna soba bila ravno ispod
moje spavaće. Ipak, hrkanje je uvek apsurdno, a apsurd nikada nije baš prava
reč za gospodina Milara.
Tako je to bilo na početku, kada je gospodin Milar počeo praktično da
živi ispod mene. (Često sam se pitao kakvi su mu bili uslovi iznajmljivanja.
Reklo bi se da su zastupnici s kojima smo morali da sarađujemo bili zaista
veoma opušteni.) Ali onda su počeli da mu dolaze i posetioci.
Primetio sam da je često kasno uveče izgleda bio van zgrade. Silazio bih
iz istog razloga, ili bih se vraćao iz lože na balkonu pozorišta ili prvih redova
u bioskopu (majka me je upozorila na moguće posledice po moj vid). U
svako doba između, recimo, devet uveče i dva noću zaticao bih upaljena
svetla, a i neka vrata bi bila otvorena, ali gospodinu Milaru nije bilo ni traga.
Pretpostavio sam da je čak i on morao ponekad izaći u potragu za nekom
hranom. Nikada nisam zavirivao u otvorene prostorije, pošto sam se plašio da
će gospodin Milar iskočiti iza nekih vrata, povikati „Sad si moj!“ i naneti mi
neko grozomorno zlo; ali mislim da sam bio u pravu što sam pretpostavljao
kako tada nije bio u kancelariji, a to se i potvrđivalo kada bi se on vratio, i to
ne sam.
Uglavnom sam samo čuo glasove; glasove i trupkajuće korake koji bi
dopirali sa stepeništa, često veoma spore; a zatim beskrajne razgovore na
spratu ispod mog, mada je ponekad bilo i drugih zvukova koje je bilo teže
prepoznati, ili objasniti. Najčešće su glasovi bili ženski; i najčešće su ti
glasovi bili vrlo prosti, čak piskavi, mada bih retko mogao razabrati jasne
reči. Donekle je objašnjenje bilo krajnje očigledno: u to je doba, a pre
čuvenog dekreta gospodina R.A. Batlera, bilo nekih ulica u neposrednoj
blizini u kojima je daleko lakše bilo naći sebi žensku pratnju nego dozvati
taksi. Nekim drugim večerima, kasni posetioci gospodina Milara bili su
muškarci, nekoliko njih istovremeno, a glasovi su im, kao i oni ženski,
uglavnom bili grubi i prosti. Ipak, i žena je obično dolazilo nekoliko
istovremeno: nekoliko žena koje su zvučale kao da se sve međusobno
poznaju.
Zaista nisam imao volje da pobliže istražujem: gospodin Milar mi je u
isto vreme bio dosadan i plašio me je, u začuđujuće ujednačenoj srazmeri. Ali
buka koju su stvarali on i njegovi noćni posetioci ponekad je bila ozbiljna
neprijatnost, mada se to što sam opisao nije ipak dešavalo svake noći.
Nezgodna posledica svega bila je što sam počeo osećati kako nije u redu
da dovodim svojih nekoliko prijatelja, a naročito one malobrojne ali srcu mi
prirasle prijateljice. Niko nije mogao da zna šta će se desiti, a sva objašnjenja
su iz početka zvučala sumanuto, neuverljivo i zlobno. Nije bilo moguće
osmisliti ni neko izmišljeno objašnjenje koji bi imalo iole smisla. Biti veoma
mlad čovek koji nikoga ne može da dovede svojoj kući ozbiljan je problem.
Otkrio sam da provodim daleko duže vremenske periode kao pustinjak nego
što bih želeo. Okolnosti u kojima sam se našao bile su mi veća smetnja nego
moj prirodni temperament što se ticalo prilaženja devojkama. Štaviše,
gospodin Milar ne samo da je promenio atmosferu u kući, već je i izazvao
neke neodredive promene unutar mene.
To mi je postalo jasno kada je u pitanju bila Morin. Morin je prestala da
me posećuje, a kada bismo se slučajno sreli — bili smo stranci. Zurili bismo
jedno drugome u oči, hladno, kao da smo razdvojeni nekim neizrecivim
iskustvima. Ono što me je užasnulo, kad sam malo razmislio, bila je spoznaja
da me nije bilo briga. Pre toga mi je Morin postala mnogo draža nego što sam
ikada bio spreman da bude. Niti je neka druga zauzela njeno mesto. Daleko
od toga. Sve je samo nekako izbledelo.
Na kraju, što je i bilo neizbežno, susreo sam, ili barem naleteo na neke od
kasnih posetilaca gospodina Milara; na kućnom pragu, ili kako jure na sprat
sa gospodinom Milarom u sredini, ili, jednom ili dva puta, kako ćutke stoje
na stepeništu i čekaju da se nešto desi. Izuzetno je neobično bilo naleteti na
potpune neznance kako vam kasno noću stoje na stepeništu. Nikada im nije ni
palo na pamet da mi se obrate; mada mi se ni oni koji su bili u društvu
gospodina Milara, ponekad čak ruku pod ruku, nikada nisu obraćali, iako su
jasno pokazivali kako im nije prijatno, pa i da su iskreno iznenađeni što me
vide. Ako ništa drugo barem bi mi se gospodin Milar obratio u tim
situacijama. Kao i uvek odvraćao je pogled; ali me je shvatao i oslobađao mi
put, sklanjajući ostale u stranu, kao da je to činio svojom hipofizom.
Posetioci gospodina Milara izgledali su kao što su i zvučali, mada
ponekad i grublje. Takve hogartovske 4 družine mogu na slici delovati
zabavno, ali ne i kada ih sretnete dok se na uskom stepeništu krećete u
suprotnom pravcu. Muški posetioci su delovali kao sitni profesionalni
kriminalci; ljudi kod kojih se nasilje podrazumevalo, kao i zlosretan kraj.
Primetio sam da su se muškarci i žene retko mešali među tim posetiocima,
mada sam jednom prilikom video neku vrlo trudnu devojku, strahovito bledu,
kako je jedan čovek sa licem išaranim ožiljcima vuče uz stepenice. I
muškarci i žene bi na isti način zamukli, čak i među sobom, kada bi me
ugledali; a kada bih uspeo da ulovim nekoliko njihovih reći to su uvek bile
besmislice u stilu gospodina Milara. Nikada nisam čuo ništa što bi mi moglo
biti bilo kakvo „otkrovenje“. Ali kada je gospodin Milar bio u pitanju, iako je
na neki način sve bilo na otvorenom, ništa se ipak nije otkrivalo od početka
do kraja.
Jednom prilikom mi je na um palo skoro iznenađujuće prosto objašnjenje
za sve te kasne posetioce. Nije li bilo moguće da su ti ljudi, ili bar neki od
njih, zapravo bili klijenti; imali su neka mala preduzeća, kafane, na primer,
čijem je poslovanju, iako bez sumnje pomalo mutnom, takođe bilo potrebno
nekakvo računovodstvo, možda i više uporednih (kao što bi to rekao moj
praujak)? Ti ljudi su možda imali svoje razloge zašto nisu dolazili danju.
Možda su čak imali i opravdane, poštene razloge: teško je jednom čoveku da
sam vodi svoje preduzeće. To bi, dalje, moglo da objasni, barem delimično, i
običaj gospodina Milara da spava u kancelariji, kao i njegovu tvrdnju da
posao to zahteva. I zaista, takvo objašnjenje bi moglo biti tačno, što se toga
tiče; bez obzira šta bi se još moglo reći ili pretpostaviti o tim kasnim
posetiocima. Međutim, takođe mi je palo na pamet kako nikada nisam
primetio neke druge ljude za koje bi se moglo pomisliti da su prijatelji
gospodina Milara. Neko bi možda rekao da su ti noćni posetioci bili njegovi
prijatelji; možda čak i jedini. Svakako se jeste odnosio prema njima kao da su
mu prijatelji: bilo je tu drugarskog ćuškanja pod rebra, usputnih pošalica i
iskeženih „samo posle vas“.
Kada se prisetim toga, sada mi deluje kao da se sve polako slagalo.
Izgleda da u vezi sa gospodinom Milarom nije bilo ničeg postojanog, ni u
jednom delu njegovog života: moglo se dovesti u pitanje da li je redovno
spavao, redovno jeo, pa čak i susreo istog prijatelja dva puta, i da li je ispod
svega imao ikakav osnovni sistem navika i rutina. Bez obzira na sve,
postojalo je primetno ubrzano pojačavanje dok je povorka njegovog života sa
nama napredovala i rasla; istovremeno smešna i uznemirujuća, kao i sve
ostalo u vezi sa gospodinom Milarom — i sve neugodnija za mene, u svim
značenjima tog prideva.
Zaista, možda bih mogao da pokušam da kažem nešto o tome zašto se
uskoro nisam odselio odatle; ili barem potražio neki drugi smeštaj ranije nego
što jesam.
To bih mogao pokušati da opravdam, ali bez konačnog odgovora.
Iskreno, mogao bih reći kako je neverovatno teško pronaći tri sobe u centru
Londona sa niskom stanarinom, i kako su mi svi koje poznajem govorili
koliko sam imao sreće i da po svaku cenu moram da izdržim — iako niko od
njih nije ni približno znao koja je to cena. Mogao bih istaći kako je moja
novčana osnova bila na tako klimavim nogama da bi skoro svaka promena
koja nije bila bezuslovno nužna, na kraju neminovno bila promena na gore.
Mogao bih naglasiti kako neugodnost (ili pretnja) povezana s gospodinom
Milarom nije nipošto bila stalna. Čak i pri kraju, ili prividnom kraju,
njegovog boravka tamo, bilo je po nekoliko noći svake sedmice kada nije bilo
nikakvih problema osim onog sporednog — njegovog usamljeničkog
preturanja i mrmljanja. A tu je bio i jedan važan problem koji nikada nisam
mogao da zaboravim, koji mi je stvarala majčina snažna, mada mahom
neiskazana želja da se vratim i živim s njom u kućici. Svako popuštanje s
moje strane bi verovatno dovelo do toga da moram u potpunosti odustati od
života u Londonu, i napustiti sve svoje nove prijatelje. Bilo ih je tek nekoliko,
ali sam osećao kako su oni za mene skoro pitanje života i smrti, iako je i tu
gospodin Milar predstavljao problem.
Sve su to bili razlozi koji su mogli da budu presudni. Ipak, ono što zaista
jeste presudilo, mislim, bilo je nešto sasvim drugačije. Bilo je to kao da mi je
gospodin Milar ubrizgao neku blago parališuću tečnost, začaurio me u jedva
vidljivu glazuru ili lepilo; okrnjio mi moć izbora, oslabio zdravo rasuđivanje,
da i ne govorim o visokoj prefinjenosti do koje je ono već bilo dovedeno kroz
visokoprefinjeni način na koji sam bio vaspitan. Ipak, kada razmislim o tome,
mene je izluđivalo skoro sve u vezi sa gospodinom Milarom, a opet sam
shvatao da je on bio iskustvo (ili iskušenje) koje ne bi bilo mudro da
izbegavam. Nisam mogao zauvek živeti kao dete, slobodan i lak kao pero. I
kada stičemo težinu u svetu, gubimo je unutar sebe. Sazrevanje je uvek
jednim delom pitanje pražnjenja i skupljanja. Po tim merilima je gospodin
Milar, maltene bez težine, maltene prepušten vetru i talasima, maltene bez
navika (dok novorođenče ništa osim navika nema), prevazišao puku zrelost;
ali susreti s njim su se svodili na jedan zbrzani i uprošteni kurs iz odrastanja.
Moji razlozi bili su bliski razlozima jednoga školarca da ne pobegne iz škole
koju mrzi.

Jedne večeri — bilo je možda sedam — svratila je Morin, kao ranije

pokucavši mi tiho na vrata.
„Kako se ti držiš ?“, upitala me je. Prvi put posle nekoliko meseci među
nama su zaista izgovorene neke reči; a nikada pre toga nije me mogla posetiti
u neko drugo vreme osim popodne, između posla i odlaska po najmlađe dete.
Nosila je kratku sivu haljinu bez rukava, sa širokim izrezom oko vrata:
sveukupno uzev vrlo malo toga je zapravo imala na sebi; haljina je bila
isflekana, od kuvanja ili od dece. Noge su joj bile gole, u štiklama koje su se
manje-više slagale s haljinom. Nije stavila šnalu i kosa joj je padala preko
očiju, zbog čega me je posmatrala pomalo iskosa, odozdo. Njenim rukama je
bilo potrebno ribanje, a čak je i na licu imala nekakvu masnu mrlju.
Bilo je leto, i ja sam nosio samo majicu i pantalone.
Prišao sam joj i čvrsto je zagrlio, poljubivši je kao da je to zauvek.
„Stranče!“, rekla je nežno.
Skinuo sam joj haljinu, a onda se i izmigoljila iz veoma ljupkog donjeg
veša.
Legli smo zajedno na moj jeftini krevet, koji nije izgledao glamurozno,
niti je bio naročito udoban.
„A ti?“, upitala me je Morin.
I tako sam i ja skinuo odeću, na šta sam bio potpuno zaboravio; i uredno
odložio njene cipele, jednu do druge.
Ostali smo zajedno tri ili četiri sata, dugo nakon što je pao mrak,
osluškujući sopstvena srca i povremene zvuke Londona.
Nisam je pitao za muža i porodicu, niti je ona išta objasnila; i kada je
iznenada rekla: „Idem sada“, imao sam sreće, tačnije imali smo sreće, pošto
gospodin Milar nije čak ni šetkao od prostorije do prostorije s papirima u
ruci, a kamoli da je imao neke goste. Ne bih voleo da me je gospodin Milar
video kako je ljubim na rastanku.
„Kada ću te ponovo videti?“
„Jednostavno ti ne mogu reći. Moramo iskoristiti sadašnji trenutak,
najbolje što umemo.“ Toliko o zrelosti! Puno me je još čekalo u tom pravcu,
a možda sam čak napravio korak unazad, vrativši se sretnom detinjstvu.

Rekao sam već kako je predstava (ili privid) života gospodina Milara
delovala kao da postojano napreduje i raste.
Ono što je za mene predstavljalo novu neugodnost bilo je to što je
gospodin Milar počeo da pije. Smešna strana, ako bi se tako gledalo, nalazila
se u tome da su radnici sa špicastim kapicama u našu kuću neprestano
isporučivali velike sanduke jeftinog pića. Iznenađujuće često zvonili su na
moje zvonce umesto na ono koje je pripadalo gospodi Stalabrasu, Hoskinsu i
Krempu. Odvukao bih se dole, a svi ljudi sa tregerima bi me posmatrali kao
da me nikada u životu nisu videli, sve su se devojke kikotale, i onda bih
morao da se s mukom popnem nazad na sprat; ptičica koja je upala u zamku.
(Gospodin Milar je bio maltene nevidljiv u toku radnog vremena, barem
koliko sam primetio. Neko vreme sam se pitao nije li koristio dan za
spavanje.) Rekao sam za pića koja su bila neprestano isporučivana da su
„jeftina“: bilo je tu džina koji su spravljali pivari i viskija koji nije poticao ni
iz Irske niti iz Škotske; a na svim flašama bile su zalepljene drečave
nalepnice.
Uznemirujuća strana tih novih sklonosti gospodina Milara bila je u tome
što sam ga sada, kada bih se vratio kući, ponekad zaticao ne kako luta kućom,
već izvaljenog ili šćućurenog na stepeništu, veoma bledog i razbarušenog,
kako teško diše, a jednom ili dvaput ženice su mu bile nekako neprirodno
izvrnute naviše. Stepenište bi smrdelo na alkohol, ponekad i čitava kuća, iako
mislim da nikada nisam video gospodina Milara sa čašom u ruci, ili flašom
(ne posle onog neugodnog sastanka s njim, naravno). Ipak, mora da je pio, i
to obilno, ako je suditi po isporukama; a ja sam počeo da se pribojavam gorih
posledica, kao što je delirijum tremens, kojeg sam se plašio kao neko ko o
tome zaista ništa nije znao. Moj praujak je, još jednom, uspeo da me time
prestravi, a da zapravo nije uopšte ulazio u pojedinosti, „dok ti je majka u
sobi“, govorio bi. Niti me je nešto privlačila mogućnost da pronađem
gospodina Milara mrtvog na stepeništu umesto samo obnevidelog.
 U međuvremenu, bila je tu još jedna strana, ni naročito smešna, ni
naročito strašna, ali koja mi je pored svega zadavala najviše glavobolje.
Gospodin Milar je, umesto da kao do sada samo priča sa sobom, počeo da
pevuši i zapeva, da se dere i urliče. Bio je sposoban da to radi satima, barem
na mahove, dok je tandarao po kući.
Kada bi lakrdijao sa svojim noćnim posetiocima, buka bi postajala
užasna. Gradski rabotnici, čak i kada je priroda njihove rabote najverovatnije
kriminalna, retko kad oklevaju da zapevaju, niti to rade kćeri uživanja, koje
kao da su činile veći deo poznanika gospodina Milara. Zaista, i policija je
dolazila da se buni: pozvonivši, naravno, na moje zvonce. Drugom prilikom
su lupali i udarali na ulazna vrata; čitava mala horda, sudeći po buci, kao i po
topotu nogu kada su napokon ušli.
Što se mene tiče, povremeno bi me prekidali događaji druge vrste. Začuo
bih histerično vrištanje u sobi ispod, a zatim i korake kako se hitro penju uz
moje golo, drveno stepenište. Divlje lupanje bi odjeknulo na vratima, a kada
bih ih otvorio, raščupana devojka, suviše sluđena da išta objasni stajala bi
preda mnom. Pogledao bih joj preko ramena dok bi ona jecala i buncala i
tukla me šakama da je pustim unutra; a gospodin Milar bi bio u podnožju
stepenica, prilično staložen, mada ne uvek i najstabilniji na nogama. U tim
prilikama on ne bi prozborio ni reč, izgledao je kao pomalo zabrinuti slučajni
posmatrač, navaljen na ogradu. Neko bi pomislio kako je iskreno posramljen
i zbunjen time što se dešavalo: rešen da ne rizikuje i da ćuti dok neko drugi
rešava situaciju.
Zbog svih okolnosti nisam nikako mogao da primim devojku, tako da bih
s njom polako sišao niz stepenište, uveravajući je da ću je ispratiti do ulice, i
naravno pokušavajući da je osokolim, iako nisam imao pojma kako to da
uradim. Pažljivo bismo se provukli pored gospodina Milara, ponekad bih
devojci prebacio ruku preko ramena; a on nikada ne bi rekao ni reč, niti bi
išta uradio.
Jednom takvom prilikom, od možda četiri ili pet koliko pretpostavljam da
ih je bilo, strahovito sam se uplašio. Dovoljno je gadno bilo vući devojku
pored samog gospodina Milara; ali tom prilikom, koju sam pomenuo, kada
sam stigao do podnožja stepeništa koje se spuštalo između dva zida, video
sam da pokraj gospodina Milara stoje dva ogromna klipana sa platnenim
kačketima, koji su mi prethodno bili skriveni od pogleda. Izgledali su kao
neki izbacivači ili propali bokseri, ali su sada bili nepokretni i tihi kao i
gospodin Milar. Nije mi bilo lako da nastavim da silazim sa preplašenom
devojkom koja se držala uz mene, pribijajući se uza zid; ipak, nekako sam
uspeo i, kao i obično, ništa se više nije desilo. Kada bih se posle tih
incidenata ponovo popeo na sprat, gospodin Milar se obično povlačio u svoju
kancelariju zatvorivši vrata s hodnika. Ovoga puta su sva trojica nestala.
Očekivao sam da ću začuti nekakav metež odozdo, ali se to nije dogodilo.
Drugi put, sećam se, devojka je bila drugačija nego obično: dok je
potresena stajala na mom ofucanom pragu ispričala mi je kako je upoznala
gospodina Milara u Vimbldonu, ali, iako je shvatala da je bila nerazborita,
nije imala pojma da će to izgledati baš ovako. „Nisam imala pojma da bi
moglo biti“, rekla je, streljajući me očima. Želela je da pozovem policiju, ali
sam mislio kako to neće ništa rešiti i neće ništa sprečiti. Štaviše, za to bih
morao da se poslužim telefonom gospodina Milara. Tako da sam je, kao i
obično, vešto izveo napolje, i čim se našla na ulici brzo je došla sebi.
„Strahovito mi je žao što sam bila tako blesava“, rekla je. A onda je dodala:
„Dođavola, ostavila sam svoj kaput, a nov je, letnji.“
Silazeći po poštu dan ili dva kasnije zatekao sam muške uposlenike
gospodina Milara kako se dobacuju ženskim kaputom u prostranoj sobi na
prizemlju; grabili su ga i vikali jedni na druge glumeći da se svađaju.
Pretpostavio sam da je to isti onaj kaput. Još uvek se sećam te boje —
prilično neobične zelenkastožute, nešto poput boje paragvajskog čaja.
Tenis na travi i improvizovana kancelarijska dobacivanja i šutiranja
(najčešće sa korpom za papirne otpatke) nisu bili, vrlo očigledno, jedina
sportska interesovanja u firmi. Svakodnevno sam primećivao prepisku sa
kladioničarima, kao i pisma s evropskim poštanskim markicama za koja sam
prepoznao da stižu od rukovodilaca kazino sistema. (Još jednom moj praujak,
rekao bih.) Sada bih verovatno zaključio kako su pisma od kladioničara
mogla stizati samo u sezoni trka, i da ipak mora da sam preuveličao
neprestanost njihovog pristizanja. Ipak, zaista se sećam da su bila vrlo
mnogobrojna. Možda je postojala veza između računovodstva i
proračunavanja verovatnoće; čak i više, rekao bi neko, na stolovima nego na
konjskim trkama. Vremenom sam izmenio svoje pretpostavke o tome šta je
gospodin Milar radio preko dana: kada je već išao do Vimbldona, mogao je
ići i na neke sastanke na trkalištu, a verovatno je povremeno prosto spavao.
Izvesno je da su se ponekad po kući vrzmali i neki „sportski tipovi“.
Pritom ne mislim na večernje rmpalije i ulične prodavce, već na ljude u
odelima od tvida, sa sklopljenim kišobranima i školskim frazama. Glasno su
zadirkivali uposlenike firme, šljepali devojke po zadnjicama (iznenađujuće
snažno, pomislio sam), i nestajali u brzim i glasnim kolima maltene čim bi i
došli. Jedan od njih bio je povezan s događajem koji je bio naročito
uznemirujuć; a samim tim i s mojom odlukom da se odselim.
Do određene mere tog čoveka nisam mogao pobrkati s nekim drugim.
Buka njegovog automobila bila je dvostruko glasnija i veoma specifična.
Uvek bih ga izdaleka čuo da dolazi. A kada bi stigao, istoga bi trena jurnuo
gore sa naročitom odlučnošću. Išao je svaki put ravno na drugi sprat
gospodina Milara, gde bi, petljajući i čangrljajući, otvorio vrata iz hodnika
gospodina Milara, upotrebivši, reklo bi se, ključ sa sopstvenog svežnja. Ušao
bi, zatim bi se začulo preturanje stvari nekih minut ili dva, a onda bi se
ponovo pojavio, zaključao vrata i bučno otišao. Čitava se ta predstava svaki
put mogla čuti kroz moj prozor, vrata i pod; sve do konačne grmljavine
njegove odlazeće mašine.
Isprva sam mislio da to gospodin Milar lično dolazi i odlazi; gospodin
Milar koji je zaboravio nešto da ponese, ili je samo hteo da vidi šta se dešava.
A onda sam jednoga dana sreo tog stranca. Njegova kola su zaurlala upravo
kada sam se spremao da izađem. Na vrata je ušao zdepasti čovek oblog i
rumenog lica u zelenom odelu, sa okruglim zelenim šeširom. Grubo je
zalupio vrata, a mene je zaista snažno odgurnuo ka zidu — štaviše, tad sam
ozbiljno udario lakat, što sam tek kasnije video, i sledećih nekoliko dana mi
je bilo teško da pišem. Pre no što sam stigao išta da kažem (a i da sam samo
uspeo da smislim šta) on je već bio na spratu, uz prepoznatljiv topot koraka.
Znao sam da od onih koji su se našli u blizini mogu očekivati samo podsmeh,
a ne i saosećanje, pa sam nastavio svojim putem.
Za sve vreme koje sam proveo na Brandenburškom trgu, skoro svaki
vikend sam išao kod majke. Tih nekoliko puta kad nisam odlazio, već sam
ostajao u Londonu, ili da završim neki posao ili da se vidim s prijateljima,
mislio sam kako sam već utvrdio da i gospodin Milar odlazi; kao što bi se,
naravno, moglo i očekivati. Pretpostavljao sam da se povlačio u svoju kuću
koju mi je pominjao uz čašu šerija; iako mi je to bilo teško da zamislim.
Neko vreme (zaista se ne sećam koliko je prošlo) posle mog direktnog
susreta sa sportskim tipom u zelenom odelu, zadesio sam se ponovo za
vikend u Londonu. Mislim da mi je majka otputovala kod očeve polusestre u
Frinton, što je, posle očeve smrti, po navici činila nekoliko puta svake
godine. Do tada je atmosfera u kući postala toliko uznemirujuća da sam
prestao da zovem ljude u posetu čak i tokom tih retkih vikenda. A baš tog
vikenda bilo je sasvim moguće da jesam.
 Sve je bilo tiho i mirno kao i obično subotom uveče, a ja sam radio na
nekom smeću koje sam dobio od majora Valentajna; ali kada sam legao u
krevet, što je bilo prilično kasno, probudili su me zvukovi nekog kretanja
ispod.
Skoro da mi je prva svesna misao bila kako ta buka nije ni blizu dovoljno
glasna da me probudi. Onda sam se setio da je noć između subote i nedelje, i
kako unutar zgrade ne bi trebalo (pomislio sam) da bude nikakvih zvukova.
Shvatio sam da je moj nesvesni um možda preuzeo kontrolu i uključio alarm.
Već sam bio uplašen, a ta misao me je uplašila još više.
Buka nije nimalo ličila na uobičajeno trupkanje i lupanje. Jedva sam je
uopšte i čuo, tako da sam se ubrzo zapitao da li mi se samo pričinilo, da li je
poremećaj samo u mojim ušima i glavi. Ipak, nisam mogao da ubedim sebe u
to dok sam ukočeno ležao i osluškivao, a svetlost ulične lampe daleko ispod
prozora kao da je izdvojila moju malenu spavaću sobu iz sveopšteg crnila
koje me je okruživalo. Zapitao sam se da li je to mogla biti samo obična
provala. Uspeo sam da vidim koliko je sati. Bilo je deset minuta posle tri.
Dužnost mi je nalagala da uradim nešto.
Opustio sam mišiće, a zatim sam, uz ozbiljan napor, iskočio iz kreveta.
Krajnje nemaštovito zgrabio sam žarač. (U to su doba čak i potkrovlja u
centralnom Londonu i dalje imala kamine.) Otvorio sam vrata dnevne sobe,
mračnije od spavaće, ali ne toliko da nisam sigurnim korakom mogao da
stignem do ulaznih vrata gde se nalazio prekidač za svetlo. Ne paleći ga
otvorio sam vrata. Pogledao sam niz stepenište koje je bilo u mrklom mraku.
Iz te sam tačke, kada je svetlo bilo upaljeno, uvek mogao da vidim bar neki
odsjaj. Sada nije bilo ničeg.
Postao sam svestan nekog mirisa koji se dizao odozdo. Bio je dosta slab,
barem tamo gde sam se nalazio, ali uprkos tome izrazito gadan i prodoran.
Moram priznati da mi je izraz „miris groblja“ proleteo kroz um u trenu kada
sam ga osetio. Čak je i tako oslabljen bio dovoljan da mi odmah pripadne
muka. Ipak, izdržao sam, čak sam i nastavio da osluškujem koliko god sam
mogao.
Sada više nije bilo mesta sumnji u realnost zvukova ispod mene, ali i
dalje nisam znao šta ih je moglo izazvati. Nešto ili neko se vrzmao, pipkao
unaokolo po potpunom mraku: nisam uspevao da tačno odredim na kom
stepeništu ili hodniku. U napadu krajnje besmislene logike, palo mi je na
pamet kako bi to mogla biti neka šlepa osoba. Ali, iskreno, to što sam čuo
nije uopšte zvučalo ljudski: više kao neka teška vreća koja se vuče unaokolo
snagom sopstvene volje, ne baš najuspešnija u tome, i možda pomalo
bojažljiva da ne uznemiri nekog kog ne treba.
Osim što sam se osećao slabo — zaista loše, kao da ću se stvarno
razboleti — ja sam se toliko tresao da mi nije bilo potrebno da donosim neku
tešku odluku: dalje istraživanje je bilo prosto fizički nemoguće. Vratio sam se
na moju teritoriju, zaključao vrata što sam tiše mogao. Po uobičajenim
standardima, pretpostavljam da sam čuo dovoljno da bih mogao da opravdam
poziv policiji i prijavljivanje provale, ali mislim da to što nisam imao telefon
nije bilo jedino što me je od toga odvratilo. Sedeo sam tako u mraku, s
maramicom čvrsto pribijenom uz nos. Onda mi je postalo hladno, pa sam se
uvukao nazad među umirujuću ćebad.
Srećom smrad nije bio toliko snažan da dopre do mene, ali sam ipak lice
zabio u jastuk, i ležao sam tako, osluškivao, napinjući uši da čujem zvukove
kojih sam se plašio, više od svega želeći da ne privlačim ničiju pažnju. I tako
sam, na kraju, pored svih neugodnosti, zaspao.

U nedelju ujutro, dok sam se još uvek borio sa doručkom, začuo sam
prve, udaljene zvuke bučnog automobila zelenog čoveka. Čuo sam ga kako
uz lupanje otvara ulazna vrata i kako trupka uz mnoge stepenice. Niti on, niti
bilo ko drugi povezan sa firmom ispod mene nije se ikada do tada pojavio u
zgradi nedeljom kada sam ja bio tu. Nije čak ni zastao, kao obično, na spratu
gospodina Milara već se uputio ravno ka potkrovlju. Osećao sam kako mi se
čitavo telo nejasno naježilo. Užasi obično ne dolaze sami. Umesto da mi
pozvoni, on je na trenutak u tišini ostao pred vratima. Možda je pretpostavio
da je njegovo dolazak bio dovoljno primetan, kao što je zaista i bio.
Međutim, pošto nisam uradio ništa povodom toga, on je snažno šutnuo donji
deo vrata.
Sakupio sam sve od dostojanstva što mi je preostalo i otvorio vrata.
Barem je onaj slabi miris nestao.
„Mislio sam da si me čuo“, rekao je čovek, glasom mutnim (tako smo to
tada govorili), ali obrazovanim.
„Jesam.“
„Pa, dobro“, rekao je, ali kao da je naprasno odlučio da mi ne oprosti
takvo omalovažavanje. Napeto je zurio u mene: njegovo ponašanje bilo je
maltene potpuno suprotno ponašanju gospodina Milara. Nije nosio ni šešir,
niti ga je držao u ruci.
„Jesi li video nekoga?“
 „Kada?“, upitao sam.
„Juče ili danas“, rekao je, kao da to nije bilo potrebno pominjati, kao što
zaista i nije.
„Ne“, rekao sam iskreno. „Ne, mislim da nisam.“
„Možda čuo?“ pitao je, zureći u mene još napetije, svesno pokušavajući
da me slomi.
„A šta je trebalo da čujem?“
„Ljude ili stvari“, odgovorio je. „Jesi li?“
„Pretpostavljam da misliš na nešto što nije uobičajeno?“
Samo sam pokušavao da dobijem na vremenu, ali me je njegova potvrda
toga potresla.
„Može se i tako reći.“
U stvari, bio sam već toliko sluđen da sam oklevao s odgovorom.
„Šta se desilo?“, pitao je. Govorio je poput direktora škole koji ispituje
učenike.
„Ne znam šta je to bilo“, uzvratio sam, vrlo oslabljenog duha. Nema
sumnje kako je trebalo da odigram svoju ulogu dečaka novajlije i upitam ga
zašto bi to njega zanimalo.
„Znači, stigli su“, rekao je čovek, sada daleko zamišljeniji. Neko bi
pomislio kako je bio ispunjen strahopoštovanjem, kada bi takvi ljudi bili
sposobni za to.
Osetio sam se nešto osnaženim; kao da je životna energija prešla s njega
na mene.
„Kako to misliš om?“, upitao sam.
„To ti sigurno neću reći, dečko moj“, uzvratio mi je, udaljivši se od ideje
o našoj ravnopravnosti. „Ono što ću ti reći jeste da mi ovde ni traga više
nikada nećeš videti. Svemu dođe kraj. Hvala na dojavi.“
I onda je bučno otišao. Nakon nekoliko trenutaka začuo sam kako njegov
gromoglasni automobil oživljava uz praskanje, kao da bi neka stvorenja
otporna na vatru mogla svakog časa da mu se uhvate za auspuh.

„Svemu dođe kraj“, rekao je čovek, i nesumnjivo je to bio kraj i za mene,

a na neki način sam otišao čak i dalje od kraja: kraja stiskanju zuba kako bih
se suočio sa životom, trpljenju štetnih sporednih troškova zbog navodnog
višeg cilja; kraj, po skoro svaku cenu, mog stanovanja na Brandenburškom
trgu.
 Uspeo sam da završim s doručkom („Doručak čini čoveka“, govorio je
uvek moj otac) a onda sam sišao da popričam sa Morin.
Posle one čudesne večeri kada je Morin nosila sivu haljinicu, pojavljivala
se još priličan broj puta, nepredvidivo kao i tada; i sve je i dalje bilo čudesno,
mada, prirodno, ne tako čudesno kao taj prvi put, kako to obično i biva.
Potpuno mi je bilo jasno da sam, nalazeći se tu gde sam bio, imao sreće sa
Morin, iako je nezgoda bila u tome što se ja ništa nisam pitao u našim
susretima, koliko god to neizbežno bilo. Morin je bila i jedan od hitnijih
razloga zašto se nisam odselio.
Sada kada sam se napokon odlučio, preuzeo sam inicijativu što se nje
tiče, mada sam znao da će njen muž, Gilbert, skoro sasvim sigurno biti tamo,
kao i deca. Mislim da je to bio prvi put da sam sišao do njih još otkako sam ih
posetio ubrzo nakon što sam se bio uselio.
Pozvonio sam i njen suprug mi je otvorio. Bio je u vrlo staroj odeći, čuo
sam decu kako vrište u sobi iza njega. Jedva da sam ga poznavao a, u svakom
slučaju, razgovor koji ću sad prepričati je jedini ozbiljan razgovor koji sam
ikada vodio s njim.
„Morin nije tu“, rekao je, kao da nije moglo biti sumnje zašto sam svratio.
„U bolnici je. Nervni slom. Daću vam ime bolnice, ako hoćete. Mada će
verovatno morati da prođe još dosta vremena pre nego što bude u stanju da
prima posete.“
„Žao mi je što to čujem“, rekao sam. „Ali, sve u svemu, i nisam sasvim
iznenađen.“
Shvatio sam po njegovom izrazu lica kako me je potpuno pogrešno
razumeo.
„Kriva je ova kuća“, objasnio sam. „Odlučio sam da se odselim.“
„Ako uspete da pronađete gde.“
„Mda“, rekao sam. „Predložio bih i vama da isto razmislite o selidbi.“
„Svi zajedno, mislite?“ Nije bio neprijateljski raspoložen, pomislio sam,
ali me još jednom nije razumeo. Zaista, bilo bi lepo kada bih nastavio da
živim pod istim krovom sa Morin, ali mi je bilo jasno kako bi bilo previše
nadati se tako nečem, uz nestašicu smeštaja kakva je tada vladala; i koja se
nastavila do dana današnjeg, nema ni potrebe pominjati.
„Bilo bi sjajno, ako bismo pronašli odgovarajuće mesto. Ali predlažem da
se vi i Morin svakako odselite. Ova kuća je sva naopaka.“
Pogledao me je. „Hoćete li da uđete na kafu? Prilično sam se izveštio u
kuvanju kafe otkako je Morin otišla.“
 „Hvala vam“, rekao sam. Nisam baš to imao na umu, ali sam bio spreman
da pričam o skorašnjim dešavanjima s bilo kim iole spremnim na to.
„Oprostite mi što nisam u najboljem izdanju.“ Otvorio mi je vrata da
uđem.
Unutra su galama i prašina bili maltene zastrašujući, ali se Morinin
suprug zaputio da kuva kafu kao da smo bili sami u stanu, a deca su zurila u
mene samo minut-dva, a onda su nastavila da trče unaokolo. Podigao sam
primerak Obzervera.
„Kako to tačno mislite — naopaka?“ upitao me je Gilbert posle nekog
vremena. „Mleko, šećer?“
Kafa je zaista bila ukusna, i vrlo mi je prijala, iako sam tek nedavno
završio svoj skromni doručak.
„Ljudi na spratovima iznad baš i ne vode normalne poslove.“
Čelo mu se pomalo nabralo. „Slažem se s vama.“
„Ja ne znam šta oni rade.“
„Ne zna ni Morin. Poznato vam je da je onaj momak, Milar, dolazio ovde
s vremena na vreme. Plaćao nam je mali pourboire, i priznajem da su nam te
pare veoma dobro došle. Život je neprestana borba, često to kažem. Ali
Morin nikada nije saznala mnogo o njemu. Nikada nisam lično sreo Milara.
A vi, vi ga dobro znate?“
„Ne baš.“
Pomislio sam kako bih mogao da mu ispričam sve što sam znao o
gospodinu Milaru, iako sam morao da govorim glasnije nego što bih ikad
poželeo, zbog silne graje u sobi.
Gilbert me je pažljivo slušao, a onda, nakon što je kratko razmislio,
povikao je: „Deco! Idite napolje da se igrate.“ Iznenadilo me je kako su istog
trena krenuli i popeli se na ulicu: tih dana sigurnu i skoro sasvim tihu na
sabat. „Pretpostavljam da je bilo nekog daljeg razvoja događaja posle toga?“,
nastavio je.
„Upravo mi je zbog toga drago što su deca izašla“, rekao sam.
„Seks ili sablasti?“, upitao je Gilbert. „Još kafe?“, nastavio je pre nego što
sam stigao da mu odgovorim. „Oprostite, zaboravio sam.“
„Hvala vam. Dobar sam.“
„Žao mi je što Morin nije tu.“
„Nadam se da neće dugo“, rekao sam.
Ćutali smo nekoliko trenutaka, srčući kafu.
„Da li ste vi vidoviti?“ upitao me je.
 „Ne, koliko mi je poznato. Verovatno sam suviše mlad.“ On je imao
možda šest ili sedam godina više od mene, uprkos svoj toj deci. „Zašto?
Mislite li možda da sam sve umislio?“ Sročio sam to vrlo ljubazno.
„Učinilo mi se na trenutak da ste možda videli budućnost. Svi ti ljudi koji
tako ropski rade — a to što rade je ništa. Upravo će tako biti jednog dana,
znate, ako nastavimo ovako. Na trenutak mi je sve to zvučalo kao svet za
nekih četrdesetak godina — možda i manje.“
I zaista, morao sam malo da razmislim o tome.
„Ali oni to rade sve vreme“, pobunio sam se. „Sada. Dobro, ne baš u
ovom trenutku. Barem mislim da je tako. Ali možete otići gore i pogledati
sutra. Uverite se sami.“
„To nije nešto što bih baš želeo da vidim. Za četrdeset godina. Mada
jesam išao u Harou, koliko god to čudno zvučalo.“
Priznajem da sam bio iznenađen. Sumnjam da sam do tada susreo ikoga
ko je išao u tu školu, mada sam znao pesmu koju je citirao. 5
„Izbacili su me, naravno.“
Pokušao sam da na lice namestim odgovarajući izraz pre nego što se
vratim na temu našeg razgovora.
„Morin mora da je videla sve to“, nastavio sam. „Nije li to razlog zašto
sada nije ovde? Nije li to bilo jednostavno previše za nju?“
Pogledao me je pomalo iskosa, ali nije ništa rekao. Iznenada mi je palo na
pamet kako je on možda za njen slom živaca prosto mogao kriviti samo
mene.
Brzo sam se vratio na priču o ljudima na spratovima iznad. „Znate li
koliko toga Morin zna? Ima tu nekih detalja koji zaista mogu rastrojiti
čoveka.“
„Ne sumnjam, bez daljnjeg. Slažem se sa svime što kažete. Rekao sam
vam već.“
„Ima tu još. Nečeg drugačijeg.“
„Želite li da mi ispričate?“
„Mislim da bi trebalo.“
„Oprostite što nema više kafe.“
„Bila je odlična.“
„Pa?“
I tako sam mu ispričao sve o čudnim jutrošnjim događajima, i o onima od
sinoć. Posle svega, morao sam nekome to da ispričam.
„Dakle, znači ovde imamo povrh svega još i Nemrtve?“ rekao je.
 Zurio sam u njega.
„Šta je bilo?“, upitao je. „Zar nije to manje-više ono što ste hteli da
kažete?“
Mislim da sam samo nastavio da zurim.
„Ili ste mislili na nešto sasvim drugo?“
„Naprotiv“, odgovorio sam. „Mislim da ste pogodili. Nisam na to ni
pomislio.“
„Da vas je posetilo stvorenje sa nekog drugog sveta, ne ovog. Ili ste to
pretpostavili. Mislio sam da o tome pričate.“
„Ono što mi nije ni palo na pamet je...“ Nisam mogao to da izgovorim.
„Rekao sam vam“, nastavio sam, „da je gospodin Milar odavao utisak nekoga
ko ima previše toga na umu.“
„Ukleti čovek, u stvari. Da, shvatam“, rekao je Gilbert.
Ne mogu se pretvarati da mi glas nije klonuo, pomalo budalasto.
„Ova bi kuća mogla biti ukleta, nastanjena duhom njegove žrtve.“
Morinin suprug me je pogledao ravno u oči. „Žrtava. Zar onaj vaš
prijatelj u zelenom nije upotrebio množinu?“
„Gospodin Milar je možda neprestano u pokretu, neprestano pokušava da
pobegne. I daje sve od sebe pokušavajući da zaboravi. Radi sve što može da
uradi. Pa čak i da me pozove na piće.“
„Ipak, i dalje za četrdeset godina“, rekao je Morinin suprug. „Ali ne dajte
mi da mnogo filozofiram. To je verovatno samo zato što ni sam nisam baš
najuspešniji u životu. Zašto ga zovete gospodin Milar?“
Bilo mi je jasno kako je to moglo da iritira nekoga iz Haroua. Ipak,
sopstveni mi se odgovor, iako sam ga smislio u trenutku, prilično dopao. „Da
bih ga povezao s ostatkom sveta. Njemu je to potrebno.“
„Razumem“, odgovorio je Morinin suprug. „Razmisliću o svemu što ste
mi ispričali. Ni za trenutak nisam posumnjao da je stari Milar izgubljen
slučaj. Pretpostavljam da sam ga upravo zbog toga izbegavao. Naravno, mi
nismo u prilici da se istog trena odselimo. Moglo bi se reći da opipljivi
faktori nadvladavaju neopipljive. Zato mi morate oprostiti ako se ne ponudim
da s vama sedim i čekam da se pojave kolone neizrecivih užasa.“ Izraz lica
mu se promenio. „Oprostićete mi? Za početak, ne mogu ostaviti decu, a teško
da bih mogao da ih povedem sa sobom.“
„Nisam ni pomislio na to“, odgovorio sam, i to je bila istina.
„Ako budete vrišteći trčali niz stepenice, bilo kada, nemojte se ustručavati
da mi pokucate na vrata. Kucajte jače, pošto čvrsto spavam posle čitavog
dana rmbanja u onoj prljavoj radnji. Osim toga, lupanje može poplašiti
prikaze.“
Možda je trebalo da mu budem zahvalan na nešto drugačijem stavu, ali
morao sam ga ipak prihvatati takvog kakav jeste. Pokušao sam sa još
nekoliko reči.
„Vidim kako nije moje da se mešam, ali iskreno vas savetujem da ne
ostajete dugo u istoj kući s tim ljudima gore. Ako bi se oni možda odselili, to
bi već bila druga priča.“
„Možda i ne, naravno, uz sve to što kažete. Ali najveći problem je što
uvek postoji nešto. Ne samo nešto pogrešno, već nešto veoma, veoma
pogrešno. Vidim da vam je Milar zaseo na živce, i ne krivim vas zbog toga.
Ali da ste ikada živeli na svim onim mestima na kojima smo Morin i ja živeli
otkako sam otpušten zbog invalidnosti... Verujte mi, prijatelju, uvek ima
nečeg prokletog kad živiš među trudbeničkim masama. Iz mog ugla ovo je
mesto prava oaza. Možda ćete to shvatiti kada počnete da tražite drugi
smeštaj. Hoće li vam smetati ako sad pozovem decu dole?“
„Idem“, rekao sam. „Hvala što ste me saslušali.“
„Uvek“, uzvratio je. „Ovde ćete uvek imati prijateljsko rame da oslonite
svoju napaćenu glavu. Reći ću Morin da ste dolazili. Kada se malo oporavi,
naravno.“

Nema potrebe ni napominjati da se ispostavilo kako je Morinin suprug

maltene jezivo pogodio samu srž problema. Nisam uspevao da pronađem niti
jedno mesto na kom bih uopšte mogao da živim, a većina toga što se nudilo
bilo je zaista, zaista grozno. To kažem nakon što sam skoro čitavu sledeću
sedmicu proveo u potrazi; bez obzira na moje obaveze prema majoru
Valentajnu. Jedna sedmica ne zvuči kao mnogo vremena, ali pravo je čudo
koliko skučenih, mračnih rupa može obelodaniti šestodnevna potraga.
U svakom slučaju, ta sedmica je bila presudna. Voleo bih da sam
pronašao barem neko mesto na koje bih mogao otići pre nego što se budem
morao suočiti sa još jednom subotom, i još jednom nedeljom.
Po svemu sudeći, za gospodu Stalabrasa, Hoskinsa i Krempa posao se
nastavljao kao i obično, mada nisam mogao biti potpuno siguran u to, jer sam
ipak veći deo dana provodio vam kuće. U četvrtak uveče gospodin Milar je
divljao sa tri vrlo bučne devojke sve dok zora nije počela da mi se probija
kroz prozore, siva kao Morinina haljina.
Zaključio sam da ne mogu izdržati subotnju i nedeljnu noć. U subotu
uveče sam otišao kod majke, nakon što sam proveo naporan dan obilazeći sve
nemoguće adrese s mog spiska (uz mnoge je bilo napomenuto da je moguće
pogledati ih samo subotom — često samo subotom popodne, između dva i
četiri).
„Kakvo iznenađenje!“ uskliknula je majka. „Nisam bila sigurna da ću te
ikada više videti.“

A kada sam se, uz izvesno oklevanje s moje i uobičajeno protivljenje s

majčine strane, vratio na Brandenburški trg, u ponedeljak, kasno prepodne,
tamo sam zatekao potpuni preobražaj.
Prvo, morao sam da otključam vrata sa ulice. To se do sada nije dešavalo
u toku „radnog vremena“: zaposleni kod gospode Stalabrasa, Hoskinsa i
Krempa, kao i njihovi „sportski“ prijatelji, ulazili su i izlazili takvom
učestalošću da bi bilo sumanuto zaključavati vrata. To ne bi nimalo bilo u
skladu sa načinom života te firme i sa onim što bismo danas nazvali „imidž“.
Unutra je bilo tiho. Vrata svih prostorija su bila zatvorena, što je takođe
bilo vrlo neobično. Ovoga puta sam samouvereno pokušao da otvorim njih
nekoliko. Sva su bila zaključana.
Spustio sam platnenu torbu i izašao, a snažna opruga je zatvorila ulazna
vrata iza mene.
Veoma velika mesingana ploča firme je nestala. Čak je i obris koji je
ostao tamo gde je bila pričvršćena bio bleđi nego obično u takvim
slučajevima; firma je bila tu daleko kraće od uobičajenih (ili barem tada
uobičajenih) četrdeset ili osamdeset godina. Čačnuo sam malo prstom rupe
od šrafova, ali ništa nisam pronašao. Odmakao sam se i pogledao naviše, ka
prozorima kuće. Svi su bili zatvoreni, ali to nije bilo čudno. Nikada nisam
primetio otvoren prozor na spratovima koje su zauzimala gospoda Stalabras,
Hoskins i Kremp. Razmislio sam i shvatio kako nema svrhe da se raspitujem
u suterenu, jer je Morinin suprug u to doba bio u prodavnici. (Zapitao sam se
prvi put ko im je tih dana išao po decu posle škole.) Pošto su neki ljudi već
počeli da podozrivo zure u mene, gurnuo sam vrata i ponovo ušao.
Morin je stajala na pola prvog stepeništa, kao da me je čekala.
Na sebi je imala belu bluzu koju bi neki iz generacije moje majke
okarakterisali kao „droljastu“, jarkocrvenu suknju i odgovarajuće jarkocrvene
cipele. Čarape su joj se nežno presijavale, kosa blistala, a i lice joj je, mora se
reći, prosto zračilo.
„Sve je tiho, kao u grobu“, rekla je.
 „Morini“, uskliknuo sam i zagrlio je i poljubio. Bilo mi je nemoguće da
uradim bilo šta drugo.
„Iznenada“, rekla je. „Sasvim iznenada. Tokom vikenda. Bila sam veoma
bolesna, znaš, Roj, a onda mi je maltene u trenutku postalo dobro. To se
desilo juče, i od tada sam sva nekako kao opčinjena. Provela sam prepodne
kupujući odeću koju zaista ne mogu sebi da priuštim, bila sam kod frizera, i
samo sam tako sedela na trgu, smešila se svemu.“
Ponovo sam je poljubio.
„Pre koliko vremena su svi ovi ljudi otišli?“ nastavila je. „Gilbert je
otišao za vikend, a poveo je i decu. Mislio je da sam zatvorena na sigurnom.
Šta li je on naumio, da mi je znati?“
„Svi ti ljudi su bili ovde kada sam u subotu otišao. Dođi gore, Morin.“
Pošli smo gore, ruku pod ruku, iako sam i dalje nosio svoju platnenu
torbu.
Na spratu gospodina Milara smo se zaustavili i ja sam, eto tek tako,
zgrabio kvaku njegovih spoljnih vrata, vrata koja su vodila u ružičastu sobu
sa tapetama na cvetove. Ovoga puta, vrata su se otvorila.
Pokušao sam da izguram Morin iz prostorije, ali bezuspešno. Gospodin
Milar je visio unutra, u prijemnoj kancelariji, da svi vide; obešen o veliku
kuku, namenjenu za kačenje kaputa na zid, koju je on, ili neko drugi, sigurno
uz mnogo truda i vremena zašrafio u gipsanu tavanicu, ili verovatnije, kroz
plafon u jednu od drvenih greda u podu mog sprata. Najčudnije je bilo to da
se, iako nije bilo nikakvog primetnog kretanja vazduha, telo vrlo jasno
njihalo napred-nazad, kao da je bilo napravljeno od papira, ili nekog sličnog,
veoma lakog materijala. Čak mu je i odelo delovalo nestvarno, kao da je i
ono od papira. Da li se to tamo njihao pravi gospodin Milar? Bilo je
neverovatno teško zaključiti.
I još je nešto, mada sasvim drugačije prirode, bilo čudno. Dugo sam
vremena neprestano bivao preplašen događajima u kući koji su me dovodili
do ludila (a Morin čak i bukvalno), pa ipak, vrlo brzo nakon te klimaktične
nedelje, počeo sam da se osećam umereno srećno skoro sve vreme, i zaista
srećno kada bih pomislio na Morin ili prekrio njenu slasnu kosu poljupcima; i
potpuno sam zaboravio na ideju o selidbi, tačnije onoliko koliko nam život
dozvoljava da išta zaboravimo.
 The Clock Watcher
Prvi put objavljena u antologiji
Knjiga strave za uzglavlje
(The Bedside Book of Horror, 1973; ed. Herbert van Thal).
 Sad kada se sve završilo, kada je čak i policija „pokrenula istragu“,
pokušavam da skrenem misli barem nakratko pišući priču u koju niko nikada
neće poverovati. Barem za sada. Možda će mi neki budući Ajnštajn priskočiti
u pomoć, pre ili kasnije, i dokazati u teoriji ono čemu je mene iskustvo
naučilo. To bi bila jedna od onih teorija koje se u današnje doba iznose na
svake dve godine, mada nijedna od njih nema mnogo uticaja na živote
običnih ljudi.
Možda ja ipak nikada nisam bio sasvim običan čovek. Možda sam prestao
da budem običan kad sam se oženio Ursulom. Svi su to govorili, to je
sigurno; govorili su da nisam razmislio šta to sve podrazumeva, pa čak i da
sam pomalo skrenuo pred kraj rata. Ali, kada se sve svede, ljude ne zanima
previše s kim će se neki muškarac venčati; mada i dalje ponekad biva
problem za koga će se neka devojka udati. I naravno, tada sam već bio ostao
bez roditelja.
Da li će iko ovo čitati osim mene? Pa, da, možda i hoće. Tako da bi bilo
bolje da pomenem šta se dogodilo mojim roditeljima, a i da ubacim reč-dve o
drugim srodnim temama. Otac mi je pao s vrha jedne od svojih zgrada kada
sam imao četiri godine. To je svakako strašno kada se desi, ali ja nikada
nisam bio, kao što kažu, blizak ocu, ili mi je to barem tako delovalo kasnije, a
osim toga majka mi nije dozvolila da prisustvujem sahrani, rekavši kako je to
suviše morbidno iskustvo za tako malo dete, i ostavila me je zaključanog u
sobi kada je pogrebna povorka krenula od kuće. Nije da bismo to zaista mogli
nazvati pogrebnom povorkom, rekao bih. Naročito pošto je kiša lila kao iz
kabla. Mada, moguće je da pomalo preuveličavam tu stranu, kao što su već
deca sklona da čine. Majka mi je umrla za vreme rata u kom sam se borio.
Nema ničega neobičnog u vezi sa njenom smrću. Žao mi je što to moram da
kažem ali svaka druga osoba na svetu umre na taj način.
I tako, uprkos izvesnim govorkanjima, od kojih su neka bila naročito
zlobna, ja sam u vreme svog venčanja manje-više bio prepušten samom sebi,
mada sam, valjano se pomučivši, uspeo da se vratim svojoj profesiji, i imao
sam sasvim pristojan posao, kad se sve uzme u obzir, kao tehnički crtač kod
Rozenberga i Njutona. Bolje da i to objasnim.
Stari Rozenberg je bio prijatelj mog oca: dobar prijatelj koji je nastavio da
pazi na moju majku sve do svoje smrti, nekih godinu dana pre nego što će
ona umreti. (Srušio se mrtav na jednoj od platformi stanice podzemne
železnice u Grin parku, što je upravo način na koji bih i ja poželeo da odem.)
Njegov sin, mladi Džejkob, obezbedio mi je posao u kancelariji nakon što
sam se vratio iz istrebljivanja nacista. Naravno, Jevreji su takvi: jednom
prijatelj, uvek prijatelj, ako se prema njima odnosiš kako treba. I moram reći
da su nacisti upravo tu pogrešili. Dosta se toga nacistima moglo reći u prilog,
naravno, na razne načine. Jer ne bi se Nemci borili toliko odlučno, toliko
dugo, da nije bilo tako, što je u stvari bilo prilično neverovatno.
Rozenberg i Njuton su sebe nazivali arhitektama, ali su njih dvojica ipak
bili nešto više okrenuti špekulaciji: više kao neki biznismeni s dobrim
poznavanjem građevinarstva. Nije da nisu bili u registru arhitekata. Naravno
da jesu. Niti se može reći da su njihove metode bile išta drugo sem poštene i
čiste. Video sam dovoljno onoga što se inače radilo da postanem sasvim
ubeđen u to, i u suprotnom ne bih ostao tamo, koliko god mi očajnički bio
potreban posao, a jeste, pošto se ispostavilo da od majke nisam nasledio
skoro ništa. Verujem da je ona očekivala neku znatniju sumu u testamentu
gospodina Rozenberga, ali jedino što joj je on ostavio — zamislite samo —
bio je časovnik. Časovnik. Pa, policija će pronaći njegove delove zakopane u
bašti, ako im je stalo da kopaju...
Mnogo toga sam naučio od Rozenberga i Njutona pre nego što sam ih
napustio kako bih započeo sopstveni posao sličnog tipa, doduše daleko
skromnije, to ne moram ni pominjati. Prošle su tri godine otkako sam se
osamostalio, što i nije neki dug period, ali je moje ime već postalo
prepoznatljivo i poštovano u ovom zaista izuzetno imućnom predgrađu gde
mi se događalo toliko užasnih, neverovatnih stvari za koje niko nije znao,
iako ne mogu reći da niko nije posmatrao — ono što je imalo da se posmatra.
Pa čak se ni tamo, sve u svemu, nije mnogo takvih stvari dešavalo. Bila je
zapravo samo jedna; ali jedna koja je umela da se produži unedogled.
Ja sam, u suštini, tiha i povučena osoba. Kažu kako u poslu nećete
napredovati ako niste spremni da sklapate nova prijateljstva; naročito u poslu
s nekretninama. Lično nisam baš siguran u to. Imam poznanika, imam ih
dosta, ali Ursula i ja nismo bili zainteresovani za prijatelje. Nisu nam bili
potrebni. Ja sam oduvek bio takav, a sada smo nas dvoje bili zaokupljeni
jedno drugim i mislili smo kako bi neko treći mogao samo da nam sve to
pokvari. Znam da sam se ja tako osećao; i, u stvari, znam da se i ona tako
osećala. I to nikada nije bila prepreka mom poslovnom uspehu; to jest,
onolikom uspehu koji je mene zadovoljavao. Nikada nisam želeo da
postanem toliko uspešan da zbog toga moram rede da viđam Ursulu, i ja
prosto ne mogu da razumem sve one Rotari klubove i Okrugle stolove i
Losove i Optimiste, mada bih možda osetio poriv da pristupim Britanskoj
legiji, da je Britanska legija bila onakva kakva je bila posle Prvog rata.
Uprkos tome, volim da se oblačim elegantno i to jeste dobro za posao, šta
god ko govorio. Mrzeo sam stanja u koja bi ljudi dospevali za vreme rata.
Ipak, iako imam neke svoje stavove o tome, mrzeo sam rat uopšteno gledano.
Bože, kako je to bilo jezivo!
Kada sam prvi put ugledao Ursulu sedela je na bankini pored puta, negde
blizu Menhengladbaha. Ne mogu tačno reći gde. U stvari, nekoliko godina
kasnije vratili smo se da potražimo to mesto, i uopšte ga nismo mogli
pronaći. Ne želim da kažem kako je to na bilo koji način čudno, ili da je
ikako povezano s onim što se stvarno dešavalo — drugde. Jednostavno,
čitavo lice Nemačke se do tada potpuno promenilo, i hvala dragome Bogu
zbog toga.
Na putevima nije bilo nikakvog saobraćaja tada kada sam je video, prvo,
zbog toga što su sva vozila bila ili uništena ili konfiskovana; drugo, zato što u
toj oblasti nije više bilo puteva koji su ostali prohodni, osim za vojne džipove
i tenkove. Nije bilo ni ljudi: mislim, lokalnih ljudi. Naravno, to nije bilo ni
blizu Some i Ene dvadeset godina pre toga, ni nalik. Bilo je možda
depresivnije i užasnije; barem na prvi pogled. Drugi svetski rat se upravo
završio i neki od onih koje sam poznavao — ne najbolje, kao što rekoh —
imali su prijatni posao rušenja obližnjeg koncentracionog logora.
Ursula srećom nije imala ništa s tim. Ona je stigla iz Švarcvalda,
stotinama milja južnije. Bila je jedino dete i izgubila je oba roditelja kada je
Frojdenštat zbrisan s lica zemlje. Pred kraj rata radila je u blizini, kao kućna
pomoćnica. Nama to možda može zvučati čudno, ali u Nemačkoj nikada nije
došlo do „totalnog rata“ i svega toga, iako ljudi ovde uglavnom misle da
jeste. Naravno, Ursula nije bila prava kućna pomoćnica. Ljudi koji su živeli u
jednoj od velikih kuća prosto su joj dozvolili da glumi služavku, ljudi koje,
kao i mnoge njima slične, jednostavno nije bilo briga za naciste. Ursulin otac
bio je proizvođač švarcvaldskih suvenira i, kako mi je ona sama ispričala,
takođe se veoma malo mešao u to, sve do skoro poslednjih meseci rata.
Opisao sam ga kao „proizvođača“, zato što je izgleda zaista vodio obiman
posao, sa većim brojem zaposlenih i vrlo pristojnim prihodima. Sasvim je
sigurno da je Ursula išla u skuplju školu nego ja, i iz nje je svakako izašla
obrazovanija, bez obzira na naciste. Iako sam ja pohađao privatnu školu, to
nije bio Iton, a na tom je polju razlika između pristojnog i najboljeg veoma
oštra. Više nego bilo šta drugo Ursulin je otac proizvodio časovnike;
časovnike s kukavicom, ukrasne časovnike i ogromne časovnike, sa šiljcima
od tamnog drveta, ili od uglačanog metala koji su zvonili i otkucavali i pratili
mesečeve mene, zodijak da i ne pominjem. Znam te detalje zato što je Ursula
donela mnoge od tih časovnika u naš dom; da li kao uspomenu na svog oca,
ili nešto drugo. Oni su doveli do propasti njene lepote i sloma naše ljubavi.
A kako je samo bila lepa kada sam je prvi put ugledao! Roditelji su joj
bili katolici, i ime je dobila po Svetoj Ursuli Kelnskoj, koja se otisnula na dug
put i na kraju umrla kao velikomučenica, sa svim svojim devicama, stotinama
njih, verujem; a moja je devojka izgledala upravo kao svetica — i tada i još
dugo vremena posle. Imala je nežan pogled, pun poverenja, uprkos svemu
kroz šta je prošla; a usne su joj bile poput mekog cveta u najsavršenijem
trenutku cvetanja. I dalje je nosila crnu haljinu služavke koja joj je, takoreći,
bila deo maske; a opet, mnogi će biti iznenađeni kada čuju da je bila
načinjena od čiste svile. Čak je i to što je bila pomalo pohabana i pomalo
prljava doprinosilo utisku koji je odavala — neku vezu s religijom. Nije
imala nikakve imovine, osim jedne maramice. I maramica je bila od svile,
jedina uspomena na prvo pričešće. Bila je vrlo malena, ali je imala širok
čipkani porub koji su napravile — naravno — švarcvaldske redovnice.
Kasnije mi je poklonila tu maramicu, da je čuvam kao blago. Poljubio sam je
i sakrio, ali, iako to zvuči neverovatno, naročito meni, shvatio sam vrlo brzo
da sam uspeo da je izgubim. Naravno, ona i dalje mora biti negde u kući, ali
ja nikada nisam pomenuo Ursuli taj gubitak. Kada sam prvi put video Ursulu
ona je jecala upravo u tu malenu maramicu, a ja sam joj pozajmio svoju,
prilično veću, baš kao što to rade dobri ljudi u knjigama i pozorišnim
komadima. U to doba sam iščekivao „repatrijaciju“ i, pošto je uništavanje
bilo završeno, nekako sam uspevao da izbegnem bilo kakva nova zaduženja.
Onaj ko nije video šta smo učinili sa Nemačkom ne može to ni da zamisli, a
Nemci su sve ponovo sagradili u tren oka; Frojdenštat je, igrom slučaja, bio
prvi, ili barem među prvima.
Odmah sam uzeo Ursulu pod svoju zaštitu i brinuo sam o njoj. To je bilo
nešto što su mnogi tada radili, ali ja sam, od samog početka, tome pridavao
veću važnost nego većina, i kada su se pojavile poteškoće oko Ursulinog
odlaska u Englesku, bez imalo sumnje u srcu uverio sam nadležne vlasti
pišući im kako ona dolazi da se uda za mene.
 Nisam je video duže od tri meseca kada sam otišao po nju u Harič. Mali
Atli je tada došao na vlast i mnogi moji poznanici su glasali za njega, a
naročito, kao što to svi znamo, oni koji su se borili pod Čerčilovom
komandom. Engleska je otpočela svoje doba dugog i mekog sivila, ali kada
se Ursula pojavila posle ispitivanja u imigracionom, bila je zapanjujuće dobro
a sa sobom je nosila i neočekivane količine potpuno novog prtljaga. Rekla mi
je kako je uspevala da izbegne sve moguće „humanitarne agencije“, i kako je
uvek imala ovakav ili onakav stvarni posao. Ironijom sudbine, ovde je bilo
potpuno drugačije. Mada svi znamo koliko je opustošena Engleska bila u to
doba, Ursuli nije bilo dozvoljeno da se zaposli sve dok se ne venčamo i dok
ne postane britanska državljanka; tako da je isprva morala da radi besplatno
za neku dobrotvornu organizaciju. Slali su pakete pomoći ovde-onde; i, kao i
u Nemačkoj, prosto je zapanjujuće koliko je toga ostalo skriveno po
zabačenim sobama, a čime su oni punili te pakete.
Kada je Ursula stigla, ja sam se vratio da živim u staroj roditeljskoj kući,
tako da nisam imao izbora nego da je odvedem tamo. Tada sam već radio kod
Rozenberga i Njutona, a mladi Džejkob Rozenberg je bio upućen u sve i bio
je veoma predusretljiv i pristojan. Neki drugi nisu; i bilo mi je pomalo čudno
što ih nimalo nije smirila moja najava da ćemo se Ursula i ja venčati, već
upravo suprotno, kao što sam već pomenuo. Bilo je čak i nekih govorkanja
kako sam doveo još jedna gladna usta stranca koja je trebalo nahraniti. Bez
sumnje su ta usta meni iza leđa nazivana nacističkim. Naravno, bilo je
pomalo neuobičajeno da mladoženja dolazi po mladu na svoj sopstveni prag.
Ursula je u kući moje majke namestila prvi od svojih časovnika. Primetio
sam još u Hariču da se među njenim novim prtljagom nalazi i jedna crna,
duguljasta kutija obložena nečim što je izgledalo kao koža ali je ipak bilo
samo vrlo dobra imitacija. Unutar nje bio je časovnik s kukavicom, prilično
velik, izrađen od običnog tamnog drveta. Ptica, nešto svetlija, javljala se
prodornim i oštrim kreštanjem koje bi se svakoga sata razleglo čitavom
kućom. Na četvrt sata, uključujući i polovine, ptica je ostajala nema, tako da
sam isprva pomislio kako bi sve moglo biti i gore. Naporno sam radio za
Rozenberga i Njutona (gnušam se onih koji uzimaju platu a da se i ne potrude
da nešto pruže zauzvrat), a istovremeno sam i sređivao kuću pre nego što
pokušamo da je prodamo; tako da sam uspevao čvrsto da spavam čak i sa
kukavicom u istoj sobi.
Ipak, nije prošlo mnogo i žena iz susedstva je došla da se žali. Odbila je
da „raspravi to“ sa Ursulom, insistirajući da razgovara sa mnom. Bila je
prilično mlada, sa plavom kosom koja joj je dopirala do ramena, na
krajevima se uvijajući prema spolja, i imala je lepe noge. Zaista, ona je bila
dobra osoba, pomislio sam. Rekla je, vrlo ljubazno, kako njena tri dečaka ne
mogu da spavaju od sata s kukavicom. „Uopšte ne zvuči kao kukavica“,
sećam se da je rekla. S tim sam se morao složiti, ali sam joj uzvratio kako
uglavnom nikada i ne zvuče tako; a to je sigurno tačno, nije li? Rekao sam
kako ću pričati sa Ursulom o tome, ali mi se, čak i tada, na samom početku da
tako kažem, učinilo da sam primetio odsjaj skepticizma u njenom pogledu,
mada taj skepticizam nije bio uperen protiv mene. „Učiniću sve što je u mojoj
moći“, zaključio sam, žena se ljubazno nasmešila i nije pokušala da nastavi s
prepirkom. Bio sam prilično zapanjen kada sam shvatio da se taj prokleti sat
uopšte i mogao čuti van naše kuće.
Ursula se nije snašla u tome, što je, na kraju krajeva, bila jedna tipična
britanska situacija. Naprotiv, kada sam potegao to pitanje, što sam prirodnije
mogao, ona je postala napeta, što je za nju bilo neobično; a kada sam
predložio da bismo možda mogli da ućutkamo kukavicu, barem noću, da je
ostavimo takoreći ugnežđenu, ona je povikala: „To bi bilo pogubno!“
Bio sam zaprepašten — a opet, istovremeno, i nisam. Ne bih više o tome.
„Lako ćemo pronaći nekoga ko bi mogao da ga tako podesi“, rekao sam
blago, mada, pretpostavljam, ne i bez izvesnog pritiska iza tih reći.
„Niko ne sme da pipne moje časovnike izuzev osobe koju ja dovedem“,
odgovorila mi je. Tačno prenosim njene reći, tek s neznatnim stranim
prizvukom u formi, mada je tada Ursula već odlično govorila engleski,
usavršivši svoje znanje brzinom koja me je zapanjila.
„Tvoje časovnike, draga?“, upitao sam, nasmešivši joj se. Naravno, ja
sam znao samo za jedan.
Nije mi odgovorila, ali je rekla: „Ta žena, s tom njenom kosom i tim
nogama! Zašto se meša u naš život?“ Bilo mi je čudno da je Ursula pomenula
upravo one pojedinosti koje sam i ja, kao muškarac, zapazio kod naše
komšinice. Često sam bivao svestan Ursuline izvanredne pronicljivosti; to je
ponekad skoro ličilo i na telepatiju.
Pa čak i tada, meni je izgledalo kao da je Ursula bila više uplašena nego
agresivna, a još manje ljubomorna, kao što bi možda neka druga žena na
njenom mestu bila. Pomislio sam da je, kao strankinja, uznemirena
komšijskom pritužbom i da nije sigurna kako da se postavi prema tome. I već
se Ursulin osmeh probijao kroz durenje i ljutnju, govoreći mi da je i to
durenje bilo samo tobožnje. Uprkos tome, činilo mi se kako, ispod svega, tu
ima i nečeg stvarnog.
Ursula, naravno, nije uradila apsolutno ništa u pogledu noćnog kreštanja
kukavice. Ipak, ubrzo nakon te posete naše glamurozne komšinice, Ursula i ja
smo se venčali i odselili.
Venčanje je iz nužde obavljeno u obližnjoj katoličkoj crkvi, i priznajem
da mi je to bilo jedno od najgroznijih iskustava kroz koja sam do tada prošao,
računajući i sve što sam preživeo u ratu. Odrešiti mladi sveštenik bio je
ogorčen i neprijateljski raspoložen i, u toku samoga obreda probadao me je
svojim užarenim pogledom svakog trenutka kad bi mu ritual to dopustio, kao
da se nadao da će uspeti tu, na licu mesta, da me „preobrati“ ili, ako ne uspe,
da me sprži i razveje mi ostatke u prašinu niz vetrove. Naravno, u to vreme
sam morao da potpišem izjavu kako će sva naša deca biti odgajana u
katoličkoj veri. (Što je, iz katoličke perspektive, naravno, delovalo sasvim
ispravno.)
Ursula je, povrh svega, delovala drugačije — veoma drugačije. Ovo je
bila njena teritorija, ne moja; i više, naravno, od puke teritorije. Siguran sam
kako je pokušala da i mene uvuče, ali zaista ona ništa nije mogla da uradi tim
povodom. Pre toga je bila vrlo uzrujana kada sam unapred odbio da
svakodnevno nosim venčani prsten na ruci, kao što je to običaj na kontinentu.
Ali sada ja nisam ništa mogao da uradim.
Venčanja se uglavnom podjednako sastoje od gubitka i dobitka. Venčanje
nije ono što je bitno, iako većina devojaka tako misli. Ona su, u najboljem
slučaju, neutralna. Retko su čak i u potpunosti izraz slobodne volje.
Ali zato odmah moram reći, veoma jasno, kako smo Ursula i ja bili
srećni, neverovatno srećni. Ne bi bilo mudro očekivati da takva sreća potraje,
i ja sada uviđam kako sam vrlo davno prestao da očekujem bilo šta takvo.
Naša sreća nije bila od ovoga sveta, sveta odraslih, gde je sreća samo teorija.
Ursula i ja smo bili srećni kao što su deca srećna. I šta bismo onda mogli da
očekujemo? Ali sve druge sreće su samo mirenje sa sudbinom, a ponekad i
prihvatanje bednog poraza.
U to se vreme još nije moglo putovati van zemlje za medeni mesec, tako
da smo Ursula i ja otišli u Vindermir i Alsvoter. To nam je delovalo
podesnije nego Bornmut, pa čak i Kiplingov Južni Daunz, koji je sada bio
pod usevima. Ursula me je bez teškoća nadmašivala i u plivanju, i u jedrenju
i u pešačenju. Brak je istupio onu prvu oštricu zanesenosti u našim
milovanjima, ali je među nama bilo slatke naklonjenosti, kao između brata i
sestre odanih jedno drugome, mada bih rekao da to nije baš prihvaćen način
gledanja na te stvari. Ja sam oduvek priželjkivao sestru, a nikada to nisam
više želeo nego upravo tad.
Noći su nam svakako postale mirnije bez bučnog časovnika, mada je
Ursula ponela sa sobom manju zamenu. Nije radio na principu kukavice, niti
je, zaista, zvonio ni otkucavao na bilo koji način. Čak mu je i kucanje bilo
toliko prigušeno da se skoro nije ni čulo. Pa ipak, bio je to jedan veoma lep
predmet, jarkih boja; u ovom modernom dobu i dalje najviše suvenir. Ursula
mi je ispričala kako ga je samo videla u izlogu neke prodavnice i „nije mogla
da mu odoli“. Zapitao sam se od koga li je samo naučila tu uvek pomalo
zlosrećnu frazu; a bojim se da sam se takođe zapitao, još i tada, da li je njena
priča potpuno istinita. Zvuči užasno izgovoriti tako nešto, ali se kasnije
ispostavilo kako je nečega užasnog zaista i bilo svuda oko nas, koliko god
teško bilo to definisati. Pretpostavljam da je taj mali časovnik koji nas je
pratio na svadbenom putovanju napravljen tako što je veoma istančan i
prefinjen mehanizam ubačen u manje-više namerno prostu i jeftinu kutiju.
Preo je poput mačke, i kada sam ga, kasnije, razlupao u komadiće,
pretpostavljam da sam uništio komad vredan oko stotinu funti.
Na medenom mesecu sam primetio nešto pomalo čudno. Možda sam to
primetio i ranije, ali sam poprilično siguran da sam tek na našem medenom
mesecu progovorio o tome. U pitanju je bilo to što, uprkos njenom
očiglednom zanimanju za časovnike, Ursula nikada nije imala pojma o
vremenu.
Sedeli smo kraj vode, blizu Louvuda, kada je polako počelo da se spušta
veče.
„Postaje vrlo mračno“, rekla je Ursula, na svoj precizni način. „Da li se to
sprema oluja?“
„Mračno je zato što je skoro sedam sati“, odgovorio sam joj. Bio je april.
Okrenula se ka meni usplahireno. „Mislila sam da je tek oko tri.“
To nije imalo smisla, pošto je odavno prošlo tri kada smo stigli do obale.
Ali bili smo poprilično zabavljeni dok smo sedeli i leškarili tu, tako da sam,
nakon što sam na tren razmislio, rekao samo: „Tebi treba ručni sat, draga.
Kupiću ti ga za rođendan.“
Nije izgovorila ni reč, ali je izgledala besno i preplašeno. Odmah sam se
setio da sam pogrešio. Prethodne sam godine saznao da je Ursula mrzela i da
joj se pomene rođendan, iako je bila mlada, a kamoli da se proslavlja, koliko
god skromno. Ja sam, naravno, bez razmišljanja upotrebio sklop reči koji je
uobičajen kada se pomene ideja poklona.
 „Oprosti, draga“, rekao sam. „Poklonicu ti ručni sat nekom drugom
prilikom, ima vremena.“ Ah, opet ta reč — „vreme“.
„Ja ne želim ručni sat.“ Govorila je tako tiho da sam je jedva čuo. „Ja ne
bih mogla da nosim ručni sat.“
Mislim da je to rekla, mada je možda rekla i „Ne bih mogla da podnesem
ručni sat“. Nisam najbolje čuo, ali je nisam pitao da mi ponovi. Ako je
problem bio u nošenju ručnog sata, svi znamo barem nekoga ko ne može da
ga nosi. Stariji brat mog oca, stric Olerdajs, bio je jedan od tih ljudi, na
primer.
U svakom slučaju, čitava se ta priča previše zapetljala, da ne kažem da se
otela kontroli. Nastojeći da na najbolji način ispravim svoju grešku, nisam
više ništa rekao, pokušao sam da se nasmešim i nežno sam je uzeo za ruku.
Njene su ruke bile izrazito sitne i nežne. To me je uvek očaravalo i
oduševljavalo. Ali ovog puta ruka koju sam uhvatio nije bila samo hladna,
bila je kao kesa ispunjena mokrim ledom.
„Draga!“
Nisam mogao a da skoro ne povičem; niti sam, bojim se, mogao da joj
pustim ruku. Bio sam potpuno izgubljen i nisam znao šta mi je činiti; kao da
se dogodilo nešto sasvim nečuveno.
Sedela je tako, šćućurena; a onda me je pogledala, tako slatko, s ljubavlju,
i tako bespomoćno.
Skočio sam na noge. „Ustaj“, povikao sam, na svoj bratski, zaštitnički
način — tačnije, na način za koji sam oduvek smatrao da tako zvuči.
Pomogao sam joj da ustane, ne uhvativši je pritom za ruke već za ramena, što
je bilo lako, pošto je svakako bila veoma sitna. „Ustaj, ustaj. Moramo pohitati
nazad. Moramo da potrčimo.“
I zaista, potrčali smo, a ona nije ništa rekla, niti se ijednom rečju
pobunila; mada nismo trčali celim putem, pa ni blizu, pošto smo odseli
nekoliko milja dalje u nekoj vrsti kuće sa apartmanima u vlasništvu
penzionisane učiteljice, gospođe Ardejl.
Teoretski, mogao sam nam priuštiti i nešto bolje od toga, ali veliki hoteli
tada ili nisu radili ili nam, iz nekog već razloga, nisu odgovarali. Na kraju
sam samo otišao do pošte i raspitao se, a tamo su mi odmah rekli za gospođu
Ardejl. To deluje kao čudan način organizovanja medenog meseca, naročito
jer je to nešto što bi trebalo da nam se dešava samo jednom u životu, ali
Ursula i ja smo bili takvi od samog početka — i još neko vreme posle toga. U
svakom slučaju, za nas je čitava ta ideja o medenom mesecu bila više poput
neke šale, kao što često ume da bude u takvim okolnostima; ali je, za Ursulu i
mene, to bila nežna šala, što možda i nije tako uobičajeno. Gospođa Ardejl je,
da kažem i to, bila razvedena, koliko god to neverovatno zvučalo. Neprestano
je to pominjala. Takođe, nosila je i vrlo očiglednu kestenjastosmeđu periku,
mada je Ursula, nakon što ju je jednom nakratko videla, rekla kako je njena
prava kosa savršeno u redu. Nisam joj nikad postao previše naklonjen, ali
moram reći da je održavala kuću veoma čistom, što je Ursuli bilo bitno, a
hrana je u to vreme svuda bila otprilike ista, monotona, a i nije je uvek bilo
dovoljno. Gospođa Ardejl nam je posluživala rakove uhvaćene u jezeru. Ne
baš svaki dan, naravno. Kasnije smo se prebacili na jedno mesto koje nam je
manje odgovaralo, visoko iznad Alsvotera. Bila je to koliba, u svakom smislu
te reči, ali, srećom, Ursuli to izgleda nije smetalo, moguće upravo zato što je
dotad već razvila atletsku kondiciju za pešačenje, uprkos svojoj tananoj građi.
Često bi odmakla daleko ispred mene uz vrh neke visoravni, a plivala je
poput onih vitkih, tankih riba koje kao da nikad ne naprave ni najmanji talas
(no, jesu li to zaista ribe?). Ali tek kada smo iznajmili jedan mali čamac i
pošli na jedrenje osetio sam se maltene posramljenim sopstvenom
beskorisnošću i sveobuhvatnom nesnalažljivošću. Ursula je u svakoj prilici
delovala tako sposobno i kao da je uvek imala na sebi savršeno odgovarajuću
odeću za ono što smo radili, šta god to bilo. Ja sam, naprotiv, najbolje
izgledao i najbolje se osećao u poslovnom odelu — u odeći za svakodnevni
gradski život. Ipak, pomislio sam kako ti čamci za iznajmljivanje nisu nikako
mogli biti u najboljem stanju, što se naročito ticalo upravljivosti, nakon pet
godina totalnog rata i još uvek bez dovoljno pribora i sredstava za popravku;
a, osim toga, ja nikada nisam sebe smatrao za nekakvog sportistu, niti je
izgledalo da moje zdravlje trpi zbog toga. Sviđalo mi se što je moja draga bila
tako okretna i žustra kad smo zajedno na odmoru. Nikada mi ni najmanje nije
smetalo što me na taj način nadmašuje, iako bi mnogi verovatno rekli kako to
ne može biti dobro, iz poslovnog ugla. Ali u to vreme mi to nije ni bilo bitno,
pošto sam tad i dalje radio za Rozenberga i Njutona, i nisam se još upustio u
sopstveni biznis.
A to je, nema potrebe ni da pominjem, bio razlog zašto smo, kada smo se
sredili i skućili, kupili kuću u istom predgrađu, u istom kraju u kom sam
oduvek živeo. Osim toga, stari je Njuton, partner mladog Džejkoba iz doba
njegovog oca, bio u mogućnosti da nam velikodušno pomogne u tome: ne
samo da nam je sredio zaista dobru hipoteku, već nam je pomogao i da
nađemo veoma dobru kuću, i to po razumnoj ceni, pošto je bio u položaju da
čoveka koji je prodavao kuću izloži neprimetnom pritisku. Posao sa
nekretninama ima svojih strana koje su takve i nema svrhe to poricati. Uvek
je tako bilo i, nema sumnje, uvek će tako biti, sve dok se ponovo ne vratimo
da živimo u pećinama, što bi se moglo dogoditi sasvim uskoro. Bilo je više
nego odlično imati starog Njutona na svojoj strani kada ste u potrazi za
kućom u predgrađu nekih dvanaestak meseci nakon Drugog svetskog rata,
naročito pošto je bio uključen u lokalnu političku scenu, koju su
Rozenbergovi, i otac i sin, uvek zdušno izbegavali.
Ali Ursula bi se sasvim lepo snašla i u jednoj od onih pećina. Mogao sam
da je zamislim, onako malecnu, kakva je bila, ogrnutu medveđim krznom,
ničim više; hvatala bi se ukoštac sa svakim problemom koji bi joj se isprečio,
daleko uspešnije nego što ja mogu da se izborim i sa luksuznim hotelom, i
sve vreme bi ostala strahovito ljupka i privlačna, često čak i na ivici
nepodnošljivog. Bilo kako bilo, ona se skučila u ovom spokojnom i
jednoličnom predgrađu, kao da je ceo život provela ovde. U ovom predgrađu.
U ovoj kući. Dozvolili smo sebi čitave tri nedelje medenog meseca, bez
obzira na sveopštu oskudicu. Da se ja pitam, mogao bih da nastavim tako sa
Ursulom zauvek. Savestan sam čovek, ali imam malo snažnih ambicija, kao
što već rekoh. Oh, i sada mogu da vidim Ursuline prodorne plave oči, kakve
su bile tada, na našem medenom mesecu — i kasnije.
Ali čim smo se uselili i zaista smestili, Ursula je iznedrila ni manje ni više
nego tri časovnika. I to pored postojećeg sata s kukavicom i, pretpostavljam,
onog tihog časovnika za putovanja. I kao što biva, tada mi nije rekla šta se
desilo s tim drugim časovnikom. Kada sam je pitao, pohvalivši njegov tihi
rad, Ursula mi je prosto odgovorila kako je to „bio jednokratni časovnik za
jednokratnu priliku, dragi“, a zatim se znalački nasmešila, ozbiljno ili možda
u šali.
„To je bio časovnik koji mi se baš svideo, draga“, uzvratio sam, ali mi
ona nije ništa dalje odgovorila, znajući savršeno, još tada, da mi se zaista nije
svideo nijedan od ostalih.
Živa je istina bila, od početka do kraja, da se sa Ursulom uopšte nije
moglo pričati o časovnicima. Moglo se pričati o mnogim drugim temama,
uključujući i one koje su bile van mojih dometa, pošto nisam nikakav
intelektualac; i skoro u bilo koje vreme: ali nikada ne o njima — nikada o
časovnicima. Reči kao da bi samo skliznule niz njeno prelepo, savršeno telo,
njenu savršeno odabranu, sveže ispeglanu haljinu, a onda bi se raspršile
negde u tepihu, kraj njenih ružičastih ili žutih cipela s visokim potpeticama.
U mislima imam onaj sivi tepih, sa velikim, debelim vencima cveća na kojem
sam je poslednji put video kako stoji i izgovara svoje ravnodušno zbogom
kada sam krenuo da se posavetujem sa doktorom Tvidom.
Već sam pomenuo da se sa Ursulom nije moglo pričati o toj temi.
Pretpostavljam da bi bilo tačnije reći kako ja to nisam mogao. I to je, vrlo
uskoro, postalo bitno. Možda je postojao neko ko može.
Ipak, postoji li normalna, obična osoba — neki Englez svakako — kojoj
bi se mogli svideti baš ti časovnici; ili barem kojoj bi se moglo svideti toliko
njih? Jedan ukrasni sat, vrlo moguće — ako bi ta osoba u principu volela
takve stvari — kao što bi se, priznajem, reklo da ih ima dosta — iako možda
ipak manje nego ranije. Prilično sam siguran da, u najboljem slučaju, količina
suvenira koje su obični ljudi doneli iz Švarcvalda u Britaniju nije ni blizu
onom kako je bilo kada je princ Albert bio živ i diktirao modu, sa pravim
božićnim jelkama. A sada su prošle godine i godine od završetka Drugog
svetskog rata.
Časovnici koje je Ursula donela u našu kući nisu svi sami po sebi bili
groteskni: nisu svi imali izrezbarene iscerene patuljke, ili divove sa dugačkim
zubima, ili šišmiše čija su krila delovala kao da se s vremena na vreme
pomeraju, mada nikada to nisu činila kada bi ih neko posmatrao (ili, da
ponovim, nikada kada bih ih ja posmatrao) — mada neki od njih jesu, zaista,
bili tako ukrašeni. Više je u pitanju bila opšta prostačka jednoličnost koje bi
se brzo zasitili: to je, više nego bogatstvo detalja, bilo ono što je važilo za
svaki od njih. Kako je vreme prolazilo, Ursula je donosila sve više i više
časovnika, sve dok, davno pre kraja, nisam počeo skoro da se plašim da ih
brojim. Priznajem to. Nije me nimalo stid zbog toga, a ono što se desilo
kasnije, pokazalo je kako nisam ni imao razloga.
Časovnici su bili ujednačeno smeđi — tamnosmeđi. Kada su postojali
detalji u drugim bojama, a često ih je bilo podosta, te boje nikada nisu bile
jarke. Ili tačnije — jesu, ali istovremeno i nisu. Više sam puta pomislio kako
u Nemačkoj nikad nisu imali naročito izražen osećaj za boje. Naravno, ni od
jedne se zemlje ne može očekivati da ima sve, a poslednje što želim jeste da
unosim element nekakvog nadmetanja. Prezirem sve tome slično.
Bojeni ukrasi na časovnicima su me podsetili na gljive koje rastu na
drveću u šumi, a ima mnogo onih koji takve izrasline smatraju ne samo
privlačnim već zaista i divnim. Mnoge od njih su jestive, u slučaju nužde, i
ponekad sam se upravo tako osećao kada su ti ukrasi bili u pitanju. Delovali
su jestivo — pod prinudom. Pretpostavljam da su ljudi koji su ga prvi
osmislili zasnovali taj stil na osnovu onoga što su videli u nepreglednim,
crnim šumama oko sebe. Gljive, zubi, krila, tamne ili svetlucave nijanse
smeđeg. Pa čak i kreštanje i otkucavanje sati i četvrti možda su bili
oponašanje zova izumrlih šumskih ptica.
Kada bi se čitav takav hor začuo u jednoj istoj kući, stvarao se utisak
nekog mračnog proplanka na kom se nesretni putnik našao ostavljen — ili se
prosto izgubio.
Ova kuća je velika građevina za ova vremena, a časovnici su bili vrlo
ravnomerno raspoređeni po njoj, i retko ih je bilo više od tri u jednoj
prostoriji, najčešće samo jedan. Pretpostavljam (a možda i znam) kako je
Ursula želela da niti jedna jedina prostorija u kući ne ostane bez barem
jednog od njenih časovnika. Raspored je bio bitan. Istina, njime je raspršeno
oglašavanje na svakih četvrt sata kroz celu kuću, ali je, s druge strane, samo
pospešilo utisak šumskog proplanka, naročito kada biste se našli sami u nekoj
od soba. Prvo bi jedno stvorenje zakreštalo, a zatim, skoro trenutno, sledeće,
zatim sledeće, svako sa različite udaljenosti negde u kući, i svako različitim
zovom, i sledeće i sledeće i sledeće; neka su bila napravljena od drveta,
obično izrezbarena grubo ali s puno detalja, neka od aluminijuma ili čelika,
neka čak i od plastike. Naravno, mi koji smo u građevinskim poslovima
imamo dobar razlog da budemo zahvalni za pojavu plastike, ali ja volim da
joj se zna mesto, da joj se ne dozvoli da proždere sve druge materijale u kući,
za šta je ona savršeno sposobna.
Kao što bi se i pretpostavilo, časovnici su se često oglašavali
istovremeno, ali ono što mi je naročito izazivalo jezu bio je redosled zvukova
koji su se javljali kada bi se dva ili više njih ne toliko poklapali koliko
preklapali. Ovaj se efekat, po prirodi stvari, retko kada ponavljao u potpuno
istom obliku. Časovnici su u takvoj savršenoj harmoniji samo kada bi tim
naučnika radio na izradi mehanizama i podešavanju (pa čak možda ni tada).
U ovoj su kući ta neznatna kolebanja u podešavanjima dovodila do zvukova
koji su bili nepredvidivi i često vrlo uznemirujući. I to je bilo tako iako je
većina naših časovnika ispuštala samo jedan zvuk, ma koliko često to činili.
Ne svi, međutim: Ursula je pronašla neke skupocene komade čije su ptičice
pevale čitave pesme. Jedan od tih pevača je bio sav napravljen od zlata, od
repa do kljuna; a živeo je u zlatnom zamku sa majušnom mrtvačkom
lobanjom na vrhu svake kule. Drugi je bio sićušna verzija rajske ptice sa
raznobojnim perjem, mada nisam mogao da odredim da li je to perje bilo
pravo ili ne. Verujem da ne bi bilo lako pronaći perje odgovarajuće veličine
koje bi podsećalo na perje rajske ptice, jer bi ono moralo biti otprilike deset
puta manje. Ono što mogu da posvedočim jeste da je naš majušni prijatelj
cičao podjednako glasno kao što bi njegov krupniji rođak činio negde u
dubinama šume.
Kako je Ursula uspevala da priušti sebi takva blaga? I gde ih je, u svakom
slučaju, pronalazila? Samo se jednom, verujem, nakon našeg venčanja vratila
u Nemačku. Bilo je to jednom prilikom kada smo zajedno otišli na mali izlet
u onaj kraj gde smo se sreli i postali tako dobri prijatelji. A koliko ja znam,
tada nismo prošli ni blizu Švarcvalda.
Odgovor na ta dva moja pitanja bi mogao biti jedino to da je neki
prodavač časovnika dolazio u našu kuću kada ja nisam bio tu; i da su njegovi
uslovi bili prihvatljivi, mada samo u nekom smislu.
Prilično sam siguran da su te posete počele daleko pre nego što sam ih
naslutio. Ne moram ni reći kako je to stanje često uobičajeno u bilo kom
predgrađu, nešto što se uz smeh prepričava, mada onima na koje je to
direktno uticalo uglavnom nije bilo do smeha.
Ranije bih, kada se vratim kući, samo primetio da su časovnici promenili
mesta, ponekad i skoro svi; i da bi se s vremena na vreme pojavio neki novi.
Jednom ili dvaput su mi uši prve skrenule pažnju na pridošlicu, a ne oči.
Zbrkana graja koju su svi ti različiti časovnici pravili imala je čudno dejstvo
na mene. Osetio bih se napetim čim bih ušao u kuću; ali to nije bilo u
potpunosti neprijatno. Daleko od toga, u stvari. Istina je da me je ta napetost
dovodila bliže Ursuli, i to na veoma stvaran i praktičan način, a mnogim bi
supruzima koje poznajem bilo drago da nekako doznaju taj tajni recept. Na
primer, mi nikada nismo bili zajedno na isti način kada bismo se našli negde
drugde, čak ni kada smo bili zajedno u njenoj otadžbini. Tada smo bili više
kao brat i sestra, što sam već pominjao; mada je i to, na neki svoj način, bilo
lepo. Štaviše, moja reakcija na časovnike je često bila skoro u potpunosti
različita. Ponekad bi me sva ta graja dovodila do ludila, u toj meri da sam
jedva i znao šta radim, pa čak i o čemu razmišljam. U drugim prilikama
maltene ne bih ništa ni primetio. Teško je reći bilo šta više o tome.
Zatim sam počeo da zapažam razne sitne popravke. Dugo nisam to
pominjao. Nisam mogao naterati Ursulu da priča o svojim časovnicima, a ovo
je upadalo upravo u taj koš. Čovek se navikne čak i na tajne, kada je toliko
toga u jednoj vezi baš kako treba, što je bio naš slučaj. Ali ponekad, u
izvesnim, važnim prilikama, istovremeno bi se dešavale dve stvari.
U našoj je kući postojala potpuno izdvojena trpezarija (a takođe i treća
dnevna soba koju sam, s vremena na vreme, pokušavao da koristim kao neku
vrstu dodatne kancelarije), i u tu je trpezariju Ursula smestila časovnik koji je
izgledao kao seoska koliba, sa imitacijom krova od slame, ispod kog bi na
svakih pola sata izvirila Kukavica Pametnica i počela da zvižduće. (Bili smo
pošteđeni one preostale dve četvrtine sata — barem u pogledu ovog
časovnika.) Već neko vreme pre te večeri počelo je bivati jasno kako nešto
nije u redu sa Pametnicom. Umesto da iskoči pred nas sa svojim
zviždukanjem, ona bi se samo iskrala nekako postrance, vrlo lagano; a onda
bi stajala povinuta na jednu stranu; i više je graktala nego što je kričala.
Očigledno joj nije bilo dobro, ali nisam ništa rekao i ona je još nekoliko
sedmica nastavila da boluje.
Onda sam je te večeri začuo i ugledao kada se oglasila istog trena kada
sam ušao u trpezariju. Ponovo je bila dobro, kao da je upravo izašla iz
fabrike.
Iskreno verujem da je moja opaska bila spontana i nehotična.
„Ko je popravio staru Pametnicu?“, upitao sam Ursulu.
Ćutala je. Bilo je to uobičajeno kada je ta određena tema bila u pitanju, ali
ovoga puta Ursula nije ni nastavila sa serviranjem supe. Stajala je samo tako,
s kutlačom u ruci, i mogao bih se zakleti da se tresla. U stvari, naravno da se
tresla. To sada vrlo dobro znam.
Mislim da me je upravo to drhtanje, spojeno sa njenim prilično
uvredljivim ćutanjem (iako sam bio navikao na to), nateralo da budem grub,
što skoro nikada nisam uradio pre toga. Možda čak i nikada. Mislim da je
tako. Nikada, ni prema kome.
„Pa, ko je?“
Plašim se da sam se gotovo izderao na nju. Dobro je poznato kako
muškarac kada vidi ženu u potresenom stanju ili smekša ili otvrdne.
Ona je samo nastavila da se trese u tišini, a ja sam povikao nešto poput:
„Ima da mi kažeš, već jednom, šta se dešava. Ko se to brine o tvojim
časovnicima?“
A onda se — baš u tom trenutku — začuo glas iza mene. Glas mi je bio
nepoznat, ali ono što je izgovorio nije. Rekao je: „ku-ku“, ali je to bez sumnje
zvučalo kao ljudski glas, glas koji je govorio tiho, ni nalik oglašavanju ovih
paklenih mašina.
Okrenuo sam se, a nasred pomoćnog trpezarijskog stola, zurio je u mene
jedan mali časovnik, pozlaćen i srebrn, časovnik kog još jutros u vreme
doručka tu nije bilo, a koliko sam znao, nije bio ni negde drugde u kući. Bio
je prekriven filigranskim detaljima koji su svetlucali i žmirkali. I veoma je
žurio. Shvatio sam to bez potrebe da proveravam na svom ručnom satu ili
bilo gde drugde. Ursula se, kao što sam već rekao, nikada nije previše
uzrujavala oko toga da li njeni časovnici pokazuju tačno vreme ili ne, ali sam
ja postao tako svestan vremena — ili tačnije, njegovog „protoka“ — da sam
uglavnom znao koliko je sati, kao da sam razvio neki novi instinkt.
I u tom trenu, Ursula je progovorila. Njene su reči bile: „Jedan čovek
dolazi iz Nemačke. On zna da barata nemačkim časovnicima.“ Govorila je
tiho, ali razgovetno, kao da je uvežbavala te reči.
Siguran sam da sam zurio u nju, verovatno i s pomalo besa u pogledu.
„Koliko često on dolazi?“, upitao sam.
„Koliko god često može“, odgovorila mi je. Pričala je vrlo
dostojanstveno; što je samo trebalo da pokaže kako nisam bio u pravu.
„A ti?“, pitao sam je.
Nasmešila se — na svoj uobičajeni, ljupki način. „Šta je sa mnom?“
uzvratila je.
I naravno da nisam mogao da joj odgovorim. Moje je pitanje bilo nejasno,
možda suviše svojstveno engleskom jeziku za jednu strankinju; mada sam ja
tačno znao šta sam time mislio.
„Nužno je da on dolazi redovno“, nastavila je Ursula. „Nužno je zbog
časovnika. On ih održava.“ I dalje se smešila, ali je isto tako i dalje drhtala,
možda čak i više nego pre. Pretpostavljam da je ono što se desilo bilo da je
donela krupnu odluku: odluku da mi, po prvi put, nešto otkrije. Pripremala se
za to, sakupljala snagu, svesno je crpeći iz sopstvenog uticaja na mene.
„Ah, pa to bi naravno bilo potpuno neprihvatljivo“, rekao sam,
sarkastično koristeći njeno stanje, „bilo bi neprihvatljivo da svi časovnici
istovremeno stanu.“
I onda je stiglo najveće iznenađenje te važne večeri. Dok sam to
izgovarao, Ursula je potpuno prebledela i izgubila svest.
Pala je na pod uz tresak, isuviše glasan tresak za jednu tako malu osobu.
A ima još nešto u šta bih se mogao zakleti, ako je ikoga briga. Zakleo bih se
da je mali, filigranski časovnik u tom trenutku ponovo rekao „ku-ku“ mekim,
ljudskim glasom, mada su prošla samo dva ili tri minuta otkako se pre toga
oglasio.
Potražio sam pomoć u Narodnoj enciklopediji, i vrlo brzo sam uspeo da
osvestim Ursulu. Ali tada je već, naravno, bilo nemoguće vratiti se na istu
temu. Osim toga, Ursula je od tada razvila neku novu suzdržanost koja mi je
bila očigledna — možda i sasvim namerno, mada je to bilo teško reći. Ali
sada sam prilično ubeđen da je to veče kada se Ursula onesvestila zbog mene
bilo prelomna tačka. Upravo sam tada zaista sve upropastio; propustio sam
priliku — možda čak i jedinu — da raščistim sve, iskreno, sa Ursulom, i da
joj pomognem. Kao i samome sebi, isto tako.
Bilo kako bilo, Ursulina previše očigledna uzdržanost je veoma loše
uticala na mene. Verujem da ako supruga mora da krije neku veliku tajnu u
svom životu, morala bi se barem potruditi da tu tajnu uspešno i u potpunosti
sakrije od svog supruga. Svi se uglavnom slažu da je to nešto u čemu bi žena
trebalo da bude dobra. To je ipak, bez sumnje, naročito teško ako su muž i
žena pripadnici različitih nacija.
Zapazio sam kako je to što se Ursulino ponašanje prema meni u svim
ostalim pogledima nije promenilo (ili, barem, nije bilo nikakve primetne
promene) samo pogoršalo situaciju. Nisam više mogao da budem opušten
pored nje zato što sam sve vreme bio svestan čitave te bitne teme koju nikad
nismo pominjali. Osećao sam se kao da se smanjujem. Činilo mi se da
primećujem blagu snishodljivost u njenim milovanjima i njenoj naklonosti.
Osećao sam kao da je to pažnja koja se posvećuje detetu pre nego što odraste
dovoljno da se samostalno suoči sa svetom: iskrena, naravno; duboka, čak; ali
različita od pažnje koja se poklanja sebi ravnom.
Verujem da je Ursulina zamisao, svesna ili ne, bila da mi nekako
nadoknadi to što me je isključivala s jedne strane time što će udvostručiti
podršku sa svih drugih. Kako je vreme prolazilo, to ne da se nije ublažavalo,
već se, naprotiv, ispoljavalo sve više; ponekad je čak bila suviše puna
razumevanja da bi to zaista bilo uverljivo. Uhvatio sam sebe kako poredim
svoju situaciju sa jednim čovekom kog znam, a čija se supruga odala religiji.
„Nakon toga ništa više ne može biti dobro u braku“, rekao je i onda je,
jadničak, čak i zaplakao zbog toga, u mom prisustvu. Bila je to jedna od onih
groznih liberalnih religija, u kojoj čovek nikad ne može da bude siguran šta je
zapravo šta. Ne mogu, naravno, reći da napadam religiju uopšteno. O religiji
se zaista mnogo toga dobrog može reći. Jedino što nije dobro za brak kada
jedna strana uđe u čitav svet koji ne može da podeli s drugom. U Ursulinom
slučaju to možda nije bio baš čitav svet, ali je sasvim sigurno to bio jedan
tajni svet, i sasvim sigurno jedan užasan svet, koliko sam već uspeo da ga
uopšte i shvatim.
Počeo sam da pokušavam da je ulovim na delu. Stidim se toga, i sve
vreme sam se stideo. Čista je istina da nisam mogao tome da se oduprem.
Mislim da su se i drugi ljudi u sličnim okolnostima, ili u okolnostima koje su
delovale poput mojih, osećali isto kao i ja. Prosto ne možeš sprečiti sebe da
postavljaš zamke i zasede. A zaključio sam i još nešto. Da Ursula i ja nismo
bili tako bliski, tako upućeni jedno na drugo, sadašnja situacija bi možda bila
podnošljivija, možda bi mi izazivala manje muke i boli. Uvideo sam koliko
su razumni argumenti stajali iza toga da ne valja sav ulog stavljati na jednu
kartu. I to što sam shvatio zdravorazumsku opravdanost te ideje — dok sam,
s druge strane, bio potpuno nemoćan da delam na osnovu toga — bilo je
samo još jedna stvar loša za nas oboje.
Tada sam već napustio Rozenberga i Njutona, i osnovao svoju
kancelariju. Sebe sam nazivao imovinskim savetnikom, ali sam se od samog
početka bavio i ulaganjem, i pozajmljivao sam novac za to. Uvek sam
uspevao da se održim iznad površine, delimično zbog toga što nikad nisam
stremio ka zvezdama. Ako želite da se vinete gore među njih i, naravno, tamo
i ostanete, morate se otisnuti sa temelja koje je sagradio vaš otac, a još bolje
— i deda. Moj otac prosto nije bio takav čovek, a nijedan od mojih deda
takođe nije ostavio nekog posebnog traga. U stvari, jedan od njih dvojice nije
bio ništa više od sitnog zalagaoničara: što je, ipak, u to doba bio vrlo koristan
zanat.
To što sam postao samostalan omogućilo mi je da pazim na Ursulu onako
kako bi mi u drugim okolnostima bilo nemoguće. Ustrajao sam na tome da
svi klijenti i drugi zainteresovani moraju da zakažu sastanak. Jedna devojka
iz kraja, po imenu Štivi, brinula je o tome, i radila je to vrlo dobro, sve dok se
nije udala za nekog od onih indijskih studenata, iako sam se ja tome žestoko
usprotivio, a onda se i odselila tamo. Sledećom devojkom, takođe iz
susedstva, nisam bio toliko zadovoljan; njena najbolja osobina bila je da je
neprestano bila bolesna, jedna bolest je sledila prethodnu, a za svaku od njih
je imala i lekarsku potvrdu. Ipak, snalazili smo se: većina ljudi danas ne
očekuje previše kada je efikasnost u pitanju, naročito od onih čije je prisustvo
u njihovim životima imalo samo jednu svrhu — da im zarađuju novac. U
današnje vreme ih zbog toga strahovito grize savest tako da sve teškoće i sva
kašnjenja prolaze neopaženo.
I tako, kada nisam imao ništa zakazano, ja bih uglavnom njuškao po
svom sopstvenom srećnom domu, uhodio bih Ursulu, nadajući se (ili
strepeći) da ću uhvatiti njenog časovničara na delu.
Počeo sam da kući dolazim „neočekivano“. Nekih sam dana, uz sličnu
neočekivanost, odbijao, sve do poslednjeg trenutka, da uopšte i napustim
kuću.
Mogao sam samo da budem dirnut kada bih ugledao Ursulu ispunjenu
radošću zbog mog preranog povratka; ili razneženo ushićen otkrivši kako
čitavog dana, od ujutro do uveče, nije radila ništa drugo do brinula o meni, ili
bi možda sa mnom izašla na neku zabavu. Osećao sam kako je nekoj svrsi
moglo služiti i to da je ponekad bez upozorenja izvedem iz kuće na nekoliko
sati. Jer ako sam ja imao rokovnik sa zakazanim obavezama, sigurno i
časovničar ima nešto slično, naročito pošto dolazi sa tako udaljenog mesta?
U više različitih prilika ja sam, nesumnjivo, zaista čuo zvuk odlazećih
koraka: i svaki put su to bili isti koraci, barem sam tako pomislio, brzi,
užurbani koraci i, moglo bi se reći, vrlo odsečnog zvuka, ali koji nikada,
činilo se, nisu prelazili u nešto što bismo stvarno mogli nazvati bekstvom.
Zadnji ulaz u kuću ima potpuno odvojen prilaz: stazu od betonskih ploča koja
vodi ka sporednom putu za dostavna vozila. Ipak, proći oko kuće do druge
strane pomalo je nezgodno. S jedne strane postoji vrlo uzak prolaz koji, osim
što je veoma neravno popločan, često ume da bude mokar i klizav, prekriven
opalim lišćem. S druge strane kuće nalazi se jedna od onih starih drvenih
kapija koje se često viđaju po predgrađima i koje niko nikada ne otvara ako
baš ne mora. Pomisao o nekoj poteri je, samim tim, bila uglavnom daleko od
izvodljive. Ipak, nisam još toliko potonuo da napadam Ursulu zbunjujućim
pitanjima čim pređem preko praga. Niti sam ikada začuo te korake unutar
kuće; uvek iz malene bašte ispred, pa čak i spolja, negde sa puta. I moram
odmah reći kako su se koraci drugih posetilaca koji bi ulazili na zadnja vrata
često isto tako razgovetno čuli. Nije bilo ničeg samog po sebi čudnog u vezi s
tim specifičnim koracima, osim što su bili specifični, ili je meni to barem
tako zvučalo.
A jednom sam, ali samo jednom, začuo glas koji nisam mogao da
prepoznam. Bila je zimska noć i palo je dosta snega. Ne sećam se da li sam se
tom prilikom ranije vratio kući. Iskoristio sam to što je sneg prigušivao
zvukove da se prišunjam nekoliko koraka od kapije i spustim se ispod
osvetljenog prozora dnevnog boravka sa navučenim zavesama. (Ursula je
veoma pazila na detalje.) Nisam često radio takve stvari. Prvo, zbog toga što
je to bilo izvodljivo samo kada je bio mrkli mrak. Drugo, nisam voleo što
moram kroz prozor i zid da slušam škljocanje i otkucavanje svih tih
časovnika. Pa ipak, bila je to prostorija u kojoj me je Ursula obično čekala;
soba u kojoj je gorela vatra, soba sa prostranim, udobnim sofama. Posle
nekog vremena uspravio sam se i prislonio uho na samo staklo prozora.
Možda je to bila neka vrsta intuicije ili telepatije što sam upravo te noći rešio
da oslušnem.
I začuo sam glas, definitivno stran, u svakom smislu te reči. To je, sasvim
jasno, bio glas muškarca, i zasigurno nije bio glas nekog muškarca kog
poznajem. A i inače nam je veoma malo muškaraca dolazilo u posetu. Ni
Ursula ni ja nismo to želeli.
Glas je bio vrlo jednoličan, vrlo hrapav. Rekao je nešto, zatim je nastupila
tišina, a zatim je rekao još nešto. Pretpostavljam da je Ursula govorila za
vreme onog što je meni zvučalo kao tišina, a da joj je on onda odgovarao.
Napinjao sam se i napinjao, ali nisam uspeo da čujem ni prizvuk Ursulinog
glasa, niti sam uspeo da razaznam ijednu muškarčevu reč. Naravno da ne
mogu, pomislio sam: on je govorio meni stranim jezikom. Što se Ursule tiče,
ona je uvek govorila tiho (nije li Šekspir rekao kako je to dobra ženska
osobina?); a ni ja nisam imao previše iskustva u prisluškivanju, pošto sam to
veoma retko i pokušavao.
Od prvoga trena kada sam ga začuo, povezao sam glas tog muškarca sa
onim brzim, odsečnim koracima. Glas mu je bio upravo onakav kakav bih
očekivao da ga taj čovek ima. Za mene je bez sumnje bilo neminovno da
povežem to dvoje, glas i korake, ali je to zaista bilo više od veze. Mogu samo
reći da je to bila činjenica. I to što je čovek verovatno govorio stranim
jezikom dodatno je razbuktalo moj gnev prema svim nepoznatim gostima,
prema svim uljezima.
Ponovo sam se sagnuo kao da bi me možda primetili kroz razmak između
zavesa, iako ih je Ursula tako navlačila da nikakvog razmaka nije bilo, a onda
sam shvatio da mi srce tuče kao da će iskočiti iz grudi. Bilo bi besmisleno i
smešno kada bih dobio jedan od onih napada kakve su mnogi muškarci imali!
Ta misao mi je proletela kroz um ali mi nimalo nije pomogla da umirim
vrtlog razjarenosti koji je divljao u meni. Uspravio sam se do pune visine (a
delovalo mi je kao i više od toga) i nekontrolisano zalupao po staklu
rubinskim prstenom moje majke, koji sam uvek nosio na malom prstu desne
ruke. Taj se zvuk, pomislio sam, morao čuti sve do crkve na sledećem uglu.
Najzad sam se na neki način ispoljio. Dok sam lupao nekoliko sitnih pahulja
snega prolelujalo je pored mene. Možda bi ipak bilo tačnije nazvati to
susnežicom.
Ulazna vrata s moje leve strane su se otvorila i Ursula je izletela u
pomračinu ispunjenu pahuljama. Njene visoke potpetice su zazvečale na
suludo popločanoj stazi. Uvek se posebno doterivala i oblačila da me dočeka
kada stignem kući; svako smo veče zajedno uživali u tome.
„Dragi!“, povikala je.
Naspram širokog luka srebrnkastog svetla koje je dopiralo kroz otvorena
vrata, ona je izgledala kao neka vila iz pozorišne predstave.
„Dragi, šta se desilo“.“, zavapila je.
Ispružila je ruke ka mojim ramenima prekrivenim susnežicom, spustila je
dlanove na njih i zadržala ih tamo. Palo mi je na pamet kako time pokušava
nekome da kupi vreme za bekstvo. Nisam se mogao naterati da je silom
pomerim s puta, da je gurnem dole u hladnu belinu.
„Ko je to pričao s tobom?“ viknuo sam. Ali glas je ostao u meni,
zaglavljen u mojoj stegnutosti, i ja sam samo nešto gaknuo, potpuno
komično.
„O, budalice!“ rekla je Ursula, i dalje me držeći tako da bi mi, ako bih
poželeo da je odgurnem, bila potrebna silina koju ni ona ni ja ne bismo mogli
da oprostimo.
„Ko?“, prokrkljao sam, a onda sam počeo da kašljem.
„To je samo ptica kreštala“, odgovorila je, i pustila me. Znao sam da sam
je naterao da kaže nešto što nije želela. A i to što je prestala da me grli: tačno
je da bi neki posetilac tada već imao dovoljno vremena da pobegne; ali je isto
tako tačno da sam se ja ponašao kao da odbijam njen zagrljaj.
I dalje se gušeći i kašljući, zaista komično, uleteo sam u kuću; ali ono što
sam zatekao unutra nije bilo nimalo smešno. Hodnik i dnevna soba su bili u
polumraku (jedva da biste mogli i da čitate, pomislio sam kasnije), ali, uprkos
tami, video sam kao je tu zaista bila neka ptica: i ne samo da je kreštala, već
je i lepršala unaokolo, gore ispod same tavanice dnevne sobe, više se nego
jednom zaletevši u grede, uz glasne udarce.
Bilo je veoma strašno i ja sam napravio potpunu budalu od sebe.
Zavrištao sam: „Sklanjaj ga s mene! Sklanjaj ga s mene!“ Prekrio sam oči
rukama, a voleo bih da sam prekrio i uši.
Sve je to trajalo tek nekoliko trenutaka. Tada je Ursula ušla u prostoriju
za mnom i pritisnuvši prekidač kraj vrata upalila sva svetla. Na licu je imala
pomalo ravnodušan izraz, izraz nekoga ko protiv svoje volje prisustvuje
neizbežnim posledicama zanemarivanja jednog ozbiljnog upozorenja.
„To je samo ptica kreštala“, ponovila je smireno.
Ali ono što sam video, sada kada je svetlo bilo upaljeno, bio je jastuk na
sofi naspram one na kojoj je sedela Ursula. Neko je sedeo naspram nje, i nije
bilo vremena da se izglade dokazi za to.
 Što se ptice tiče, ona je pod jačim svetlom prosto iščezla.
Sve što mi je preostalo bilo je da se odvučem gore kako bih se izborio sa
svojim napadom kašlja. Kada sam, nakon izvesnog vremena, ponovo sišao,
jastuci su bili glatki, kao ispeglani, a Ursula je stajala preda mnom nudeći mi
čašu šerija. Upražnjavali smo takve male ceremonije skoro svake večeri.
Te noći, dok smo ležali jedno pored drugog, iznenada sam shvatio kako je
Ursula možda, iz ko zna kojeg razloga, prvo sedela na jednoj sofi, a zatim na
drugoj, onoj koju je obično koristila.
Pa ipak, Ursula jeste ranije priznala kako je neki čovek povremeno
dolazio da sređuje časovnike; i nekih šest meseci nakon večeri koju sam
upravo opisao, pojavili su se novi dokazi za to, s treće strane. I to s koje
strane!
Bio je to mladi Voli Volters. On nije čovek koji bi mi nešto značio — ako
bismo ga mogli nazvati čovekom. On misli, reklo bi se, kako čitavo naše
predgrađe nema šta drugo da radi nego da pleše kako on svira. Ima svoje
mišljenje o svemu, gura svoj nos svuda — ili barem pokušava. Nažalost,
veoma je uticajan u lokalnom crkvenom veću, a amatersko glumačko društvo
nikada više nije bilo isto nakon što ga je on preuzeo. Štaviše, ozbiljno
sumnjam da on nije normalan. Viđao sam takve stvari za vreme rata, ali
ljudima koji se neprestano nalaze pod udarom paljbe skoro sve se, verujem,
može oprostiti. U našem predgrađu, tome se ipak može zameriti, kakvi god
da se argumenti nalaze s druge strane. Bilo kako bilo, mladi Volters me uvek
pozdravi kada se slučajno sretnemo, kao i svakog drugog, a ja zaista ne želim
da se na bilo koji način prepirem s njim. Osim toga, to bi, sada, verovatno
bila greška.
Mladi Voli Volters nikada ne kaže „Dobro jutro“ ili „Dobro veče“ na
uobičajen način, već je to svaki put nešto opuštenije i prisnije, poput „Zdravo,
Džo“ — a i to samo za početak, jer će ubrzo potom pokušati da vam spusti
ruku na rame. Ponaša se tako, i to uvek naglašava, kao da su svi ljudi njegovi
veoma bliski prijatelji.
I tako je to bilo te večeri — jer bio je to još jedan slučaj kada se nešto
dešavalo uveče.
„Zdravo, Džo“, progugutao je Voli Volters kada sam zakoračio iza ugla
ulice i ugledao svoju kuću. „Taman na vreme da propustiš nešto.“
„Veče“, odgovorio sam mu. Skoro svaki put ima nešto krajnje blesavo da
kaže, a ja se trudim svaki put da odbijem razgovor, ako ni zbog čega drugog,
onda zbog toga što ničeg tu vrednog razgovora nema.
 „Rekoh, baš si na vreme da propustiš nešto.“
„Čuo sam te“, odgovorio sam, smeškajući se.
Ali ništa ga nikad nije moglo zaustaviti da kaže to što je naumio, baš kao
seosku ludu.
„Krupajlija jedan visoki, a časovnici su svuda po njemu“, rekao je Voli
Volters. „Dasa je visok barem milju.“
Priznajem da sam se ovoga puta ja zakačio za njega. U svakom slučaju,
posmatrao me je uporno, svojim mekim pogledom, kao što znam da je
posmatrao svakoga.
„Prekriven je časovnicima“, nastavio je. „Svuda po leđima i skroz po
šeširu. Baš kao u pesmi. A klatna i tegovi vise mu u rukama. Mora da ima
jaka leđa, kao neki rvač, i to ozbiljan profesionalac. Ne videh mu lice
najbolje. Šteta. Dao bih šiling da ga dobro osmotrim. Ali je obučen bio ko
pogrebnik iz prošloga veka. Crni šešir sa širokim obodom — da nosi sve te
časovnike, rekao bih. I dugački crni kaput — kao da samo vreba pravi čas
kraj samrtne postelje, tako mi je izgledao. Možda on jeste nekakva cvećka?
Šta ti kažeš? Pretpostavljam da vam je porodični prijatelj. Izašao je kroz
kapiju ko da je domaći. Nego, da me pustiš malo, stežeš me ko stari dobri
piton. Da nisam rekao nešto što ne treba?“ Naravno da je to izgovorio znajući
da jeste, i znajući da ja znam da jeste.
„A gde si ti bio?“ upitao sam ga, spustivši ruke. Bio sam rešen da ne
preteram sa svojom reakcijom.
„Baš izađoh od doktora Janga. Prikupljam za sklerozu, ako te baš zanima,
ali je doktor izvrdao.“
„Kuda je taj čovek pošao?“, upitao sam ga, mirno i opušteno, skoro,
pomislio sam, u njegovom sopstvenom maniru.
„Misliš li na čiku sa čukama?“
Voli Volters je nastavio da zuri u mene na isti onaj način koji sam već
opisao. Nikada nisam uspeo da shvatim da li je njegov pogled bio prodoran,
kao što je delovao, ili je to bio samo deo njegove glume.
Klimnuo sam glavom, skrivajući nestrpljenje.
„Vidiš“, rekao je Voli Volters. „Mogu ti ovo reći. On nije ušao ni u jednu
drugu kuću, koliko sam ja video.“
„Znači“, nastavio sam da ga propitujem što sam opuštenije mogao,
„pratio si ga još neko vreme?“
„Samo očima, Džo“, odgovorio je uz tu pomalo izveštačenu iskrenost.
„Ali moje oči su ga pratile sve dok nije iščezao. Nije mi delovao kao obični
trgovac, onaj što ide od vrata do vrata. Kao da je s namerom došao kod vas.
Zato sam ti to i pomenuo. Da li ti sakupljaš čudne časovnike, Džo?“
„Da“, rekao sam, skrenuvši pogled. „Zapravo, da, moja ih žena sakuplja.“
„Ovoga je puta dobila ponudu za neke vrlo čudne primerke“, odgovorio
je Voli Volters. „Zdravo, Džo.“ A onda je odvrludao dalje, tražeći i levo i
desno nekoga, s kim će podeliti ovo doba dana, njemu toliko posebno. Jurnuo
sam u kuću, zalupivši nekoliko vrata, ali nisam zatekao Ursulu spremnu i
doteranu u dnevnoj sobi, u skladu sa našim ustaljenim rutinama.
Pronašao sam je u kuhinji, gde je seckala rabarbaru, jedno od svojih
omiljenih povrća. „Oprosti, dragi“, rekla je, obrisavši ruke o kecelju i
ispruživši se ka meni da me poljubi. „Ja kasnim, a ti si došao rano.“
„Ne“, odgovorio sam. „Ja sam zakasnio. Upravo sam se mimoišao s
posetiocem.“
I, kao i više puta ranije, jedan od časovnika je izabrao upravo taj trenutak
da poviče na mene. „Ku-ku. Ku-ku.“ Jedino, mislim da je to učinio pet puta,
ili možda šest: koliko god da je već bilo sati.
„Da“, potvrdila je Ursula i odvratila pogled, ipak me ne poljubivši. „Svi
časovnici su sada namešteni.“
To sam i sam mogao čuti. Iz svakog dela kuće dopirali su maltene horski
zvuci udaraca i kreštanja.
„Siguran sam kako je to veoma korisno“, nemoćno sam se podsmehnuo; a
možda sam rekao „zgodno“.
„To je veoma neophodno“, primetila je Ursula staloženo, ali sa više duha
no obično, barem što se te teme ticalo. Bilo je to kao da je uzela dvostruku
dozu nekog tonika sa brzim delovanjem. Čak sam i tada to primetio. Kao da
je uspevala da se na neki veštački način odupre mojim ispitivanjima i
čeprkanju i ostalim pokušajima da je ulovim. Pomislio sam, uprkos svemu,
kako je niko ne bi mogao kriviti zbog toga.
A onda — nekoliko sedmica kasnije, rekao bih, mada je moglo proći i
dva ili tri meseca — desilo se ono što su lokalne novine nazvale našom
„provalnom krađom“. To nije zaista bila provala, jer iako se jeste dogodila u
toku noći, u suštini ništa nije uzeto. Pretpostavljam da su to izveli ovi
savremeni mladi nitkovi koje vole da razbijaju sve i svašta iz puke dosade, i
zato što previše lako mogu da dođu do previše novca previše mladi; a
razbijaju i ljude, kada im okolnosti to dozvole. Niko nije kažnjen za
uništavanje naše kuće. Retko se dešava da bude. Ti klinci pokrivaju jedan
drugog kada su suprotstavljeni nama starijima, a naročito kada mi imamo
barem neku imovinu.
Ursula i ja tada nismo bili tu, otputovali smo na vikend, u suprotnom bih
se ja, naravno, probudio i povijao bih te nitkove batinom i pištoljem, kao što
je to naš pukovnik voleo da kaže kada nas je nagonio na klanje. Imali smo
pravilo da otputujemo negde za vikend svake četiri nedelje. Mislio sam kako
je dobro za Ursulu da oseti neku raznovrsnost, u pravilnim vremenskim
razmacima; kratki odmor na koji je uvek mogla da računa. A i ja sam voleo
da je odvučem dalje od njenih časovnika, mada nikada nije bila potpuno ista
bez njih. Išli bismo kolima u različite manje hotele — u mirnim gradićima
udaljenim četrdeset do pedeset milja, a ponekad i do morske obale: od petka
uveče do nedelje uveče. Moram priznati kako smo često provodili veći deo
tog vremena u krevetu, plaćajući dodatno da nam donose spremljene obroke
u sobu. Nikada nismo odsedali kod svojih prijatelja; uglavnom iz tog razloga,
mada ne samo zbog toga. Takve posete prijateljima su vrlo retko opuštajuće,
u bilo kom smislu, rekao bih.
Kada sam se probudio tog nedeljnog jutra u hotelu, istog sam trena
pomislio kako je Ursula izgledala drugačije. I to uprkos tome što sam je
mogao videti samo sa leđa. Pridigao sam se u krevetu i zaista pomno
zagledao u nju, dok je spavala s glavom okrenutom na drugu stranu, a usta su
joj bila tek malo otvorena. I onda sam shvatio šta vidim: bilo je nekoliko
sedih vlasi u njenoj predivnoj plavoj kosi, a ja ih nisam pre toga primetio zato
što svetlo nije nikada padalo pod odgovarajućim uglom da ih tako istakne. Pri
tim snažnim jutarnjim sunčevim zracima, sede u Ursulinoj kosi bile su jasno
vidljive, i to u pramenovima, a ne samo pojedinačne vlasi. To me je rastužilo
i zabrinulo.
Ursula nikada nije imala problema sa spavanjem. Bila je to jedna od
mnogih njenih dobrih osobina. Tog jutra, dok sam je posmatrao — a to je,
verujem, trajalo — ona je bila u dubokom snu; ali iznenada, kako to već
ponekad biva, ne samo da se probudila, već se naglo trgnula i uspravila u
krevetu. Spustila je dlanove na lice, s obe strane, kao da je ugledala nešto
zastrašujuće, ili samo osetila, unutar i oko sebe. Zurila je očiju toliko
iskolačenih kao da su želele da joj uteknu iz dupalja i, povrh toga, delovale su
prilično drugačije — poput očiju neke sasvim druge osobe.
Obuhvatio sam je rukama i spustio kraj sebe, ali već dok sam to radio
primetio sam da su promene na njoj otišle još dalje. Jasno i snažno sunčevo
svetlo razotkrilo je linije i podbulost i čudne ožiljke koje nisam pre toga
primetio. Pretpostavljam kako je to gadan trenutak u bilo kojoj vezi, ma
koliko bio neizbežan. Priznajem da me je to u momentu potpuno savladalo.
Bilo mi je toliko žao nje i mene, kao i svih ljudi na svetu, da sam plakao kao
kiša, zaronivši lice u Ursulinu izmenjenu kosu koja više nikada neće, i ne
može, biti ista; a samim tim ni Ursula.
Ne smatram da se moramo stideti da zaplačemo u nekim situacijama, niti
da moramo učiniti bilo šta da to zaustavimo, pod uslovom da se ne nalazimo
u nekoj gomili ljudi; ali tada mi to nije pomoglo da se osetim bolje. Naprotiv,
čitav dan sam nastavio da sve više zapažam šta nije bilo u redu sa Ursulom; i
to ne samo s njenim izgledom i mladošću, već i sa njenim duhom i
ponašanjem. Ona prosto nije više delovala kao ista ona devojka, a ja sam
bivao sve zbunjeniji i sve nesigurniji u sebe. Prilično lako i inače, u najboljim
okolnostima, postajem nesiguran u sebe, mada skoro uvek uspevam to da
prikrijem, na, reklo bi se, opšte zadovoljstvo.
I onda smo, povrh svega, kada smo stigli kući, zatekli taj prizor razaranja
koji sam već pomenuo. Bilo je kasno, prošlo je jedanaest sati, ubeđen sam; a
prvo što smo zapazili bilo je da je brava na ulaznim vratima razvaljena. Mladi
nitkovi nisu se čak ni potrudili da izvedu uobičajeni trik s komadom plastike.
Prosto su silom razvalili bravu. Naravno, njihova je zamisao uvek da naprave
što je više štete moguće — manje-više to je njihova jedina zamisao, koliko se
može videti. I mogli su biti ponosni na svoj rad u svakoj prostoriji Ursulinog i
mog doma — a i roditelji i nastavnici su mogli biti ponosni, kao i čitava
njihova generacija. Naročito su se potrudili da zaustave sve časovnike — sve
njih (Ursula je to vrlo brzo proverila); a neke su razmrskali u komade, tako da
nikada više ne mogu da se sastave, i oni su morali da budu deo prve sahrane
časovnika u našoj bašti. Rano sledećeg jutra postarao sam se za to. Nitkovi su
takođe počupali i električne instalacije — a to nije uvek baš lako uraditi. Ja i
dalje mogu da čujem — a na neki način, i da vidim — Ursulu kako zvecka
potpeticama u mraku, od sobe do sobe, ispuštajući sitne uzdahe i vrišti dok
otkriva šta se desilo njenim dragocenim časovnicima, jednom po jednom.
Sumnjam da ću to ikada zaboraviti. U stvari, ubeđen sam da neću, pošto je to
bio prvi jasni i nedvosmisleni nagoveštaj svega što me je čekalo u mom domu
i bračnom životu.
Posle toga je onaj smešni čovek, stručnjak, sve vreme neprestano dolazio
i odlazio — pokušavajući nešto da popravi, nešto da zameni. Teško da sam
bio u prilici da tome prigovaram, a iako sam siguran da su njegove posete
bile česte, ja ga nijednom nisam video, niti sam pronašao bilo koga ko jeste
— ili barem ko bi to priznao.
 Čak sam pao toliko nisko da sam zapravo pitao Volija Voltersa.
Zaustavio sam ga jednog sunčanog popodneva dok je ševrdao niz put koji
prolazi pored novih autobuskih nadstrešnica. Čak sam se potrudio da mu se
nađem na putu. Nosio je svetloljubičaste pantalone i tamnocrvenu svilenu
košulju, otkopčanu skoro do pupka, pokazujući glatku kožu svojih prsa, koja
je bila boje putera od kikirikija. Prešao sam ulicu ka njemu.
„Voli“, rekao sam, mada sam uvek izbegavao da mu se tako obraćam.
„Onaj čudni čovek. Sećaš se?“
Klimnuo je glavom, sporo i očigledno izveštačeno. Njegov meki pogled
je već bio prikovan za mene.
„Sa svim onim časovnicima?“, nastavio sam.
„Naravno“, uzvratio je Voli Volters.
„Pa“, nastavio sam uz previše dahtanja. „Da li si ga video ponovo?“
„Oh, ne ja, reče kreja. Moje oko maleno ništa ne vidi ponovo. Nikad isto
dvaput, ne. Na tvom mestu, zapamtio bih to, Džo. Korisno je.“
Zastao je, veoma smiren, dok sam ja kipteo od gneva. Bilo je toplo, tako
da sam se i inače obilno znojio. Osećao sam se kao budala, i bilo je očigledno
da je on to i želeo.
„Još nešto, Džo? Dok smo ovde sami, samo ti i ja?“
„Ne, hvala.“
I onda je odšetao, nikuda posebno, to je bilo jasno; ali zato hladan kao
špricer i smiren kao kamen.
To nije bio baš ohrabrujući razgovor, i odigrao je svoju ulogu u daljem
ublažavanju moje radoznalosti koju, u svakom slučaju, nisam ni želeo da u
potpunosti zadovoljim. Nastavio sam da se raspitujem kada bi mi se pružila
prilika, ali su mi odgovori u većini slučajeva samo ukazivali na to koliko su
sagovornici bili zbunjeni mojim ponašanjem. Nisam pronašao van kuće
nikakvog traga čoveku koji je sada tako često posećivao moj dom; kao što ni
policija nije pronašla ni traga onim mladim nitkovima.
Ne mogu reći da je bilo imalo sumnje da je taj čovek maltene bez
prestanka obitavao kod nas. Jednom je, na primer, uradio nešto zaista
posebno. Kada sam se vratio kući otkrio sam kako je dopustio da mu na pod
ispadne jedan od zaista teških tegova iz nekog časovnika i to tako naglo da je
napravio rupu u podnim daskama. Nekako su uspeli da oslobode i izvuku teg
pre nego što sam se vratio, kao i da ga ponovo okače, ali je rupa neizbežno
ostala, i dok je jadna Ursula očajnički navaljivala da se to što pre popravi, ja
sam morao da provedem veći deo sutrašnjeg prepodneva kraj našeg lokalnog
majstora, Čiversa, i nadgledam ga dok je on radio.
„Ne misliš li da se ovo sa časovnicima otelo kontroli?“, upitao sam
Ursulu sarkastično.
Nije mi odgovorila, i rekao bih da joj se nije svidelo to što sam je pitao.
Sada sam već počeo da izbegavam sarkazam, u stvari, izbegavao sam bilo
kakve primedbe. Postalo je vrlo jasno da Ursula nije više bila sasvim pri sebi.
Ona nije uspela da ponovo dosegne svoj raniji sjaj — i to, teško mi je bilo
da ne pomislim, uprkos svoj pažnji našeg tajanstvenog posetioca. I uprkos
tome što se činilo kao da su njegova ispomaganja po svoj prilici bila uspešna,
jer ono što je moglo biti popravljeno bilo je, a zamene su bile svuda, tako
mnogobrojne i tako bučne, barem za mene. Pa ipak, Ursula je izgledala kao
dronjava krpa, a što se ticalo njenog ponašanja, ono se uglavnom sastojalo od
kršenja ruku — bukvalno, samo je kršila ruke. Ona je, reklo bi se, bila u
stanju da satima ide iz sobe u sobu i da krši ruke. Nikada pre toga u svom
životu ja nisam video da neko to radi, i bilo mi je užasno da to gledam. A
kada je, povrh svega, došlo vreme za naš sledeći redovni vikend u nekom
hotelu van grada, Ursula je jednostavno odbila da pođe. Tačnije, rekla je,
veoma tužnim glasom, kako „nema svrhe da ona ide“.
Prirodno, razgovarao sam s njom, razgovarao i razgovarao. Bio je to
trenutak krize, tačka bez povratka, ako je ikad postojalo tako nešto; ali sam ja
sve vreme znao kako to nije ništa, apsolutno ništa, u poređenju s onim što je
neminovno i tajanstveno ležalo preda mnom.
Ursula i ja nikada više nismo zajedno otputovali negde. U stvari, nikada
više skoro da ništa nismo radili zajedno, osim što smo se upuštali u čudne,
smirene prepirke, retko kad o bilo čemu zaista određenom. Često sam slušao
o tome kako dom više nikada ne bude isti kao pre kad jednom provalnici
prođu kroz njega; i kako zamene nikada ne mogu biti kao originali. Ipak,
Ursula je sve vreme delovala tako ispijeno i nezdravo, tako ni nalik onoj
devojci kakva je bila kada sam je prvi put ugledao, da sam počeo da sumnjam
kako tu mora biti još nečega.
Teško je bilo ne pretpostaviti da su postojale neke nesuglasice između nje
i onog čoveka, mada nije bilo nimalo lako pogoditi zbog čega. Zaista,
izgledalo mi je kao da ima nekih blagih dokaza svađe sa drugih strana. Ranije
sam neprestano primećivao kako su različiti časovnici menjali svoje položaje
ili bivali sveže ispolirani; da i ne pominjem novopridošle primerke koji bi se
povremeno pojavljivali niotkuda. Sada već mesecima nisam video nikakvu
promenu među njima, samo sveopštu, ustajalu klonulost; bez ijednog novog
časovnika. Pitao sam se da li je onaj visoki čovek bio ozlojeđen zbog našeg
nedavnog nesretnog slučaja, i možda je time hteo da poruči kako, iako je bio
spreman da sada sve popravi, mora biti jasno da tako nešto neće nikad uraditi
ponovo. Možda je zauzeo stav da smo mi bili krivi zbog toga što tada nismo
bili kod kuće (i, osim toga, nismo li proveli veći deo tog vremena razvlačeći
se u krevetu?). Možda je to bio razlog zašto nikada više nismo proveli niti
jednu jedinu noć van kuće, niti je izgledalo da ćemo ikada ponovo izaći iz
nje. Naravno, Ursula i ja nikad nismo prozborili ni reći jedno drugom o bilo
čemu vezanom za sve to.
To mi je omogućilo šire polje za pretpostavke, a već sam vrlo dobro znao
da sam manje-više ispravno procenio većinu onoga što se dešavalo. Često
sam u životu zapažao kako mi nikada zaista ne naučimo ništa — tačnije, ništa
ne naučimo po prvi put. Mi već sve znamo, sve što smo, kao pojedinci,
sposobni da ikada znamo, ili što nam je dato da znamo; i sve što drugi ljudi
rade za nas je, u najboljem slučaju, da nas podsete, da nam malo podbodu
mozak i skrenu ga s jednog skupa interesovanja na neki drugi, pomalo
drugačiji.
Na kraju, Ursula je delovala tako iznemoglo da sam odlučio kako bi
trebalo da poseti lekara, mada imam prilično loše mišljenje o njima. Znam šta
se dešava u okvirima moje sopstvene profesije i ne vidim zašto bi, sve u
svemu, medicinska profesija bila iole drugačija. Ipak, nešto je moralo da se
uradi; a u okolnostima u kakvim sam se sada našao, čovek se hvata za
slamku. Ali Ursula je neumoljivo odbijala da poseti doktora Tvida, iako sam
je preklinjao.
Naš kratki razgovor na tu temu usledio je posle nedelju dana — najmanje
toliko je prošlo — u kojima jedva da smo i razmenili nekoliko reči, a kamoli
radili bilo šta drugo zajedno. Ursula je sva nekako bila prljavobele boje; kosa
joj je sada bila toliko prošarana sedima da su svi to odmah primećivali; a
takođe je vrlo očigledno i izgubila na težini. Odustala je od svih pokušaja da
izgleda lepo, čime se ranije tako pažljivo bavila, kako bih je voleo zbog toga.
I, kao što već rekoh, jedva da bi prozborila nešto, šta god ja radio. Veče po
veče, samo smo sedeli, skrhani očajem i slušali časovnike kako otkucavaju
svuda po kući.
Ursulin stav prema lekarima bio je sličan mom, što je bio samo još jedan
razlog zašto sam je voleo. Ali sada mi je upravo to predstavljalo prepreku da
pričam s njom na tu temu.
Rekla je prosto: „Ne“, nasmešila se kratko, i odmahnula svojom lepom
glavicom. Da, i dalje mi je bila lepa, uprkos svim promenama.
Zagrlio sam je i poljubio. Kleknuo sam joj pred noge, plakao joj u krilu,
preklinjao je. Ponovo je rekla: „Ne, ne“, ali se više nije smeškala, više se nije
ni micala.
I tako sam pomislio kako je najbolje što mogu da uradim — i jedino —
bilo da sam posetim doktora Tvida.
To, naravno, nije vredelo mnogo čemu. Tvid je jednostavno zauzeo
čvrsto, vrlo zvanično stanovište kako ne želi išta da kaže pre nego što
„pregleda pacijentkinju“ lično. Kada sam mu ponovio kako ona odbija da
bude „pregledana“ (a meni je zaista bilo teško da osuđujem taj njen stav), on
mi je, ne šalim se, uz osmeh rekao: „U tom slučaju, Džo, sumnjam da joj je
stvarno tako loše“. Tvid me je zvao po imenu, mada sam se ja njemu obraćao
sa „doktor Tvid“. Naravno, on je daleko stariji od mene, i znam ga još otkako
sam bio tek dečak. Bilo bi mi teško da pričam istim jezikom kao ovi novi,
mlađi lekari. Kako stvari stoje, ja sam se našao u procepu između generacija.
Pokušao sam da mu prigovorim. „Ali, ja sam njen suprug“, zavapio sam,
„i veoma sam zabrinut za nju.“
„Mogao bih tebe da pregledam“, rekao je Tvid, fiksirajući me okom, tek
napola u šali.
Očito kako nije dolazilo u obzir ni da pokušavam da opišem čudnovatu i
mučnu pozadinu svega.
„Nju je uhvatila neka čudna sila i to je maltene ubija“, povikao sam. To je
sve što sam uspeo da kažem, i naravno zvučalo je sumanuto.
„Ta hajde, Džo“, odgovorio mi je Tvid, profesionalno umirujuće, ali me
je ipak nepopustljivo ućutkao. „Ta hajde, Džo. Nateraćeš me da pomislim
kako bi stvarno trebalo tebe da pregledam. Ali imam bolju ideju. Šta ako vam
zakažem zajedničku kontrolu, pa da mogu oboje da vas pregledam? Siguran
sam da će se tvoja žena složiti.“
„Neće“, rekao sam, poput tvrdoglavog školarca.
„Oh, vi muževi! Zar nemate više nimalo autoriteta? Džo, treba da se
stidiš.“
Mislim da smo još neko vreme nastavili s razgovorom u istom stilu, ali
dobro znam šta je Tvid na kraju rekao: „Hajde, naravno, pregledaću ti ženu.
Zaista, biće mi drago, Džo. Možeš joj to reći. A onda me pozovi da
zakažemo pregled, skoro svaki dan, osim utorka ili petka.“
Dok sam vozio kući, palo mi je na pamet da za mišljenje upitam i nekog
nadrilekara, pravog šarlatana — jednog od onih koji nisu u medicinskom
registru, ali za koga se u svakom društvu pronađe barem neko ko će ga na sav
glas hvaliti.
Zatim sam pomislio da bi razgovor sa sveštenikom mogao biti druga
mogućnost.
I tako, dok sam se kolima probijao ka svojoj kući, razmišljao sam —
mada bi bilo ispravnije reći da sam se izjedao iznutra — o tome kod kojeg
bih sveštenika ili pastora mogao da potražim savet. Teškoća se, naravno,
nalazila u tome što smo Ursula i ja pripadali različitim veroispovestima, papa
Jovan ili ne, kao i u tome što sam ja od početka isključen iz Ursuline vere,
isto kao što sam bio isključen iz njenog života sa časovnicima i njihovim
čuvarem. Štaviše, koliko sam mogao da vidim, ona je uglavnom sama puštala
da to već neko duže vreme propada. Ursulina zvanična religija je verovatno
bila potpuno nespojiva sa njenim ostalim interesovanjima. A povrh svega, ja i
naš anglikanski vikar smo se poznavali na nivou ljubaznih pozdrava u
prolazu. Prihvatao sam neka načela i redovno sam objavljivao oglas u
parohijskom mesečniku, ali to je bilo otprilike sve. Dom u kom su religije
pomešane uvek predstavlja probleme. I konačno, nisam verovao da bih
mogao navesti Ursulu da se poveri svešteniku išta više nego što sam je
mogao naterati da se poveri Tvidu. Ursula se zaključala unutar sebe, a ključ
je ili bacila ili ga je poverila onome koji nas, reklo bi se, nije više posećivao.
Umesto da mi na bilo koji način bude olakšanje, moj razgovor sa Tvidom
je samo dodao nove muke na postojeće, i uskoro je moja poslednja očajnička
ideja da se obratim sveštenom licu počela da deluje krajnje beznadežno.
Nisam čak ni znao šta bih, u najboljem slučaju, mogao očekivati od
sveštenika da uradi. Kada sam stigao kući, bio sam već tako uzbuđen da
nisam bio sposoban da vozim. Iako ja nikada, ako je u mojoj moći, ne vozim
suviše brzo, tada već nisam imao prava, iskreno govoreći, da uopšte budem
za upravljačem.
Dok sam polako vozio kraj časovnika ispred nove prodavnice (bio je to
višeugli časovnik sa slovima koja su ispisivala reklamni slogan umesto
cifara) primetio sam kako je prošlo tri sata, iako se čak nisam ni zaustavljao
da nešto pojedem. Nameravao sam da obiđem Ursulu, veoma se kratko
zadržim, i nastavim ka mojoj sada već zapostavljenoj kancelariji. Ursula je
znala da sam pre toga išao da posetim Tvida, tako da sam morao nešto da
izmislim.
Ursula je, reklo bi se, prestala da uživa u maloj ceremoniji otvaranja
ulaznih vrata kada stignem kući, tako da sam sada koristio svoj ključ. Čim
sam otškrinuo vrata tog popodneva, prvi znaci haosa ukazali su se preda
mnom.
U predvorju je, otkako su ga Ursula i njen prijatelj postavili tamo, stajao
visoki časovnik, tako nakinđuren i izuvijan, sa toliko rezbarija u smeđem
drvetu, da je prosto izgubio bilo kakav pojmljivi oblik. Sada je taj predmet
bio prevrnut, a njegovi delovi i iznutrice ležali su rasuti po podu. Hitro sam
zatvorio spoljna vrata, ali sam onda samo nepomično stajao nekoliko
trenutaka, posmatrajući sve pojedinosti tih razvalina. Čitava glava časovnika,
u kojoj se nalazio glavni deo mehanizma i brojčanik, skoro je sasvim bila
odvaljena od ostatka, tako da je izgledalo kao da je časovnik bio zadavljen. I
svuda po tepihu nalazili su se odvratni ružičasti i žuti delovi iz njegove
utrobe, čija mi je svrha bila potpuno nepoznata.
Bio je to odvratan prizor, a uz to i vrlo uznemirujući, i meni je, pošto sam
bio veoma napet čak i pre nego što sam stupio u kuću, skoro pripala muka.
Ipak, uspeo sam da se malo saberem i uleteo sam u dnevnu sobu čija su vrata
iz predvorja već bila otvorena.
Ovog puta pustošenje je bilo druge vrste: svi časovnici su bili nestali.
Tog jutra, poslednji put kada sam bio tamo, nije ih bilo manje od šest, a
nisam li ih često brojao — naročito u toj sobi, ako ništa drugo? Sada su ostali
samo tragovi na tapetama, blede senke svih onih različitih visina i širina —
iako su, što je bilo još tajanstvenije, neki delovi mehanizama, očigledno
delovi časovnika, bili razbacani po cvetovima ruža na tepihu. Mislim da su to
ruže, mada ipak nisam botaničar.
Oprezno sam podigao komad ili dva od tih rasutih delića, malenih opruga,
metalnih pločica i zupčanika, proučavajući ih dok su mi ležali na dlanu. Tada
sam povikao „Ursula, Ursula, Ursula“, što sam glasnije mogao.
Nikakvog odgovora od Ursule nije bilo, niti sam, duboko u svom srcu,
očekivao da će ga biti. Ali moja je vika istog trena privukla gospođu Veber,
gospođu Brajtsajd i gospođu Delft koje su, bez sumnje, nestrpljivo iščekivale
upravo ovakav razvoj događaja. Bile su to naše tri komšinice: dve iz kuća
pored, s jedne i s druge strane, i treća iz kuće koja se nalazila tačno preko
puta. Bilo mi je savršeno jasno, iako me je to ljutilo, kako su im već duže
vremena dešavanja u našem domu sasvim sigurno davala dovoljno povoda za
razmišljanje i za ogovaranje. I sada su sve tri bile na mojim ulaznim vratima.
Neću ni pokušavati da razmrsim njihove tri isprepletane priče.
Toga se dana, u vreme ručka, kod naše kapije parkirao crni kamionet. Sve
tri dame su bile nedvosmislene kada je u pitanju veličina kamioneta: „veći
nego obični transportni kamionet“, rekla je jedna od njih, a druge dve su se
iste sekunde složile. Ipak, u tom su kamionetu iz mog prebivališta završili
samo časovnici — koliko su one mogle da primete; ali bio je to časovnik za
časovnikom za časovnikom, sve dok maltene nisu prestale da veruju svojim
očima. Ursula je obavila veći deo posla što se samog prenošenja ticalo, i to je
za nju bio „strahoviti napor“, dok je čovek koji je dovezao kamionet samo
stajao malo sa strane, na sve veće zgražavanje moja tri doušnika. Ipak, tada
su na red stigli krupniji komadi, veliki stajaći časovnici s klatnom i zvonki
divovi, i u tom se trenu čovek udostojio da priskoči, i kako se ispostavilo, bio
je sasvim sposoban da sam savlada te ogromne predmete, bez ičije pomoći, i
bez primetnog truda. „Bio je to baš veliki krupan čovek“, rekla je jedna od
njih. „Velik kao njegov kamionet“, složila se druga, više sa
strahopoštovanjem nego u šali.
„I koliko je sve to trajalo?“, ubacio sam se.
„Delovalo je kao da prolaze sati i sati, a jadna gospođa Ričardson je
toliko toga sama uradila, i tako se namučila.“
„Možda je on morao da slaže teret u kamionetu?“
„Ne“, složile su se sve tri. „Skoro pa do pred kraj on je samo stajao pored
i vrteo palčeve.“ A onda je jedna od njih dodala: „Samo je vrteo palčeve.“
A onda je zavladala tišina.
Morao sam nekako da sročim svoje sledeće pitanje. „Šta se desilo na
kraju?“ rekao sam.
Na kraju je Ursula ušla u crni kamionet, sela pored vozača i odvezla se s
njim.
„U kom pravcu?“, upitao sam pomalo bojažljivo.
Pokazale su u jednom pravcu, kuda je ulica dalje vodila.
„Sve smo pomislile kako je to vrlo čudnovato i odmah smo potrčale jedne
kod drugih.“
Klimnuo sam glavom.
„Izgledalo je kao da gospođa Ričardson mora da se bori sa časovnicima.
Kao da prosto nisu želeli da pođu. I sve vreme je taj čovek samo stajao pored
i gledao je kako se ona bori s njima.“
„Kako to mislite — bori?“ upitao sam. „Hoćete da kažete kako su neki
časovnici bili teški i kabasti?“
„Ne samo to“, odgovorila je ista gospođa, možda smelija na rečima nego
ostale. „Ne, bilo je to kao da su časovnici — barem neki od njih — pružali
otpor.“ Zastala je, ali je onda podigla pogled ka svojim drugaricama. „Nije li
tako bilo?“, rekla im je, tražeći podršku. „Zar ne mislite da je tako bilo?“
„Moram reći da jeste tako izgledalo“, rekla je druga. Treća se nije
izjasnila.
„Da li ste isti utisak imale i kad su veliki časovnici bili u pitanju?“ upitao
sam najgovorljiviju od njih.
Ali ovog puta su sve tri istovremeno odgovorile: „Ne, kada se taj čovek
ubacio u igru, časovnici su odmah bili ‘savladani’, i to je on učinio sam, bez
pomoći.“
„Šta ćete sada da radite?“ upitala me je gospođa. Teško je poverovati da
bi neko postavio takvo pitanje, ali to se ipak uvek dešava.
Izvežban sam u društvenim interakcijama i posle nekoliko trenutaka
razmišljanja uspeo sam da smislim prilično dobar odgovor. „Moja je supruga
sigurno odlučila da proda svoju zbirku časovnika. To me, u svari, ne čudi
toliko. I ja sam već neko vreme razmišljam o tome kako ih možda imamo
previše za kuću poput naše.“
To je pokolebalo sve tri gospođe i na trenutak su zaćutale.
A onda je jedna od njih rekla: „Sada će biti tiše i mirnije.“ Očigledno je
pokušavala da bude prijatna i saosećajna.
„Da“, potvrdio sam uz smešak, kao što to činim na poslu, uglavnom sa
svojim klijentima. „Biće tiše, za sve nas, pretpostavljam.“ Bilo mi je savršeno
jasno koliko se daleko razlegala graja Ursulinih časovnika.
„Nije izgledalo kao da ti časovnici žele da idu“, ponovila je gospođa koja
je bila najodrešitija. „Vi i gospođa Ričardson ste im sasvim sigurno pružili
pravi dom“, nasmešila se pomalo razneženo.
Ostale gospođe očigledno nisu smatrale da to treba ponavljati, i ta
trenutna smetenost olakšala je i ubrzala naš rastanak.
Zatvorio sam ulazna vrata, zaključao, i vratio se u dnevnu sobu. Delići
mehanizma koji su se ugnezdili među ružama na tepihu su najverovatnije
poispadali tokom Ursuline „borbe“. Takođe je bilo verovatno da se gnusno
čudovište koje sam upravo prekoračio u predvorju uspešno suprotstavilo čak i
Ursulinom prijatelju koji je vrteo palčevima; i pobedilo, čak i po cenu
sopstvenog života.
Prošao sam kroz čitavu kuću, korak po korak. Svi časovnici su iščezli,
osim možda po kojeg odbačenog delića tu i tamo na podu, svi časovnici —
osim tri. Tri su časovnika preživela, dva od njih netaknuta. Osim čudovišne
skalamerije u predvorju, ostao je Ursulin mali sat za putovanja koji nas je
pratio na našem medenom mesecu. Reklo bi se da ga je izvukla iz njegovog
skrovišta — a zatim ga više nije dirala. Pronašao sam ga na toaletnom
stočiću, radio je, ali se ne bi moglo reći da je kucao. Nikada naravno nije ni
kucao. Ipak, pitao sam se da li je ikada prestao da radi, čak i tako godinama
sakriven. Tu je bio i časovnik kojeg je stari gospodin Rozenberg posle smrti
ostavio mojoj majci: ozbiljan, četvrtasti, srednjoengleski model koji je uvek
žurio barem pet minuta na svaka dva sata, tako da je, što se same njegove
svrhe pokazivanja tačnog vremena ticalo, bio maltene beskoristan. Moja se
majka neprestano poigravala sa takozvanim regulatorom, a i ja kasnije, već
kao mladić, ali nikada nisam postao ubeđen da ti regulatori kod časovnika
imaju više smisla od onih tastera na pešačkim prelazima.
Umorno sam lutao od sobe do sobe, uz stepenice, niz stepenice,
prikupljajući sve deliće na jednu hrpu, na onom tepihu s ružama u dnevnoj
sobi. Radio sam to pažljivo, bez žurbe; a onda sam na vrh te hrpe spustio dva
preživela, netaknuta časovnika. Zatim sam otključao boku u mojoj maloj sobi
koju sam koristio kao kancelariju, i izvadio drvenu palicu.
Bio je to izuzetno koristan predmet ručne izrade koji se mogao upotrebiti
u razne svrhe, uključujući samoodbranu, još iz mojih školskih dana. Veći broj
momaka je tada posedovao nešto slično tome. Posle toga nisam imao prilike
da je upotrebim, mada sam uvek mislio da bi ponovo mogle iskrsnuti prilike
u kojima bi bila upravo ono što je potrebno — ako bi, na primer, neko
pokušao na silu da uđe u kuću dok se ja nalazim unutra, spreman da je
branim.
Oteturao sam se još jednom niz stepenice, iscrpljen kao nikad; ali ne i
toliko iscrpljen da ne skupim snagu i palicom raznesem onu gomilu na tepihu
u paramparčad, šta god sve to — tačno moglo biti. U pokolj sam uključio i
ona dva netaknuta časovnika. Štaviše, oni su se našli u prvim redovima te
bitke. Ne postoje lepi časovnici. Sve što ima veze s vremenom gnusno je.
Zatim sam sve te slomljene delove sakupio u jedan čaršav i, dok su
komšije verovatno nakratko prestale da me posmatraju, obavio sam svoje
drugo sahranjivanje časovnika u bašti iza kuće.
Kada ni posle tri dana nije bilo ni traga ni glasa od moje supruge,
pomislio sam kako bi bilo mudro pozvati policiju.
A sada je prošlo već nekoliko nedelja.
O, Ursula, Ursula.
 Robert Ejkman: Tužne, uklete duše

„Priča o duhovima se, poput poezije, bavi

iskustvom iza iskustva; iza gotovo svakog
iskustva... Priče o duhovima treba da budu priče
koje se ne bave pojavnošću i doslednošću već
duhom koji je iza pojavnosti, prazninom iza lica
reda.“

Robert Ejkman 6

Robert Ejkman je najbolji pisac strave za kojeg nikada niste čuli.

Njegove vrhunske priče bolje su od skoro svega drugog u modernom
hororu; njegov prosečan, uobičajen nivo nedostižan je većini savremenih
pisaca strave; čak i njegove slabije priče (malobrojne) rado bi u svom opusu
video svaki pisac ovog žanra sa iole izgrađenim ukusom i ambicijom.
A opet, u najčitanijem i najuticajnijem savremenom esejističkom napisu o
novijoj horor prozi, u knjizi Danse Macabre Stivena Kinga (Stephen King,
1982), Ejkmanovo ime pominje se samo jedan jedini put, uzgred, u
nabrajanju novijih engleskih pisaca. U najuticajnijoj modernoj studiji gotske
proze, u Književnosti strave Dejvida Pantera (David Punter, The Literature of
Terror, 1980) iscrpno se, u zasebnom poglavlju, govori o dvojici autora koji
se smatraju Ejkmanovim prethodnicima — Henriju Džejmsu i Volteru de la
Meru (Henry James, Walter de la Mare) — ali ne i o njihovom velikom
nasledniku. Njega nema ni u dva poglavlja dodata kasnijem izdanju (1996),
naslovljena „Moderne percepcije varvarskog“ i „Savremeni gotski
preobražaji“, iako bi Ejkmanov opus sasvim prikladno mogao biti opisan
kroz oba ta naslova.
Ovaj pisac, očito, nije dovoljno moderan, a još manje je savremen i za
brojne druge novije studije i antologije radova na temu horor književnosti, u
kojima se ili pominje usput, ili se ne nalazi uopšte; jedan od najnovijih takvih
primera je, recimo, zbornik radova The Cambridge Companion to the
Modern Gothic priređivača Džerolda Hogla (Jerrold Hoggle, 2015).
Do dana današnjeg, 35 godina od njegove smrti, o Ejkmanu nije napisana
nijedna ozbiljna studija niti mu je posvećen zbornik radova, iako su ih znatno
manje vredni pisci dobijali; najbliže što se prišlo tome su tri skromne,
neugledne knjižice koje sve zajedno jedva dosežu obim od 200 strana, a sve
tri je izdao isti mali izdavač, Gothic Press iz Baton Ruža, u premalom tiražu,
s previsokim cenama i sa osrednjim sadržajem — Robert Aickman: An
Introduction (Gary William Crawford, 2003; 76 strana), Akin to Poetry:
Observations on Some Strange Tales of Robert Aickman (Philip Challinor,
2010; 80 strana) i zbirčica od tri kratka eseja Insufficient Answers: Essays on
Robert Aickman (Gary William Crawford, ed., 2012; 52 strane).
Čak i onde gde se Ejkman obrađuje detaljnije, kao u zbirci eseja S. T.
Džošija, Moderna priča strave (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, 2001),
očigledna je zbunjenost, skoro frustracija kritičara koji nije načisto oko toga
šta da radi s ovim autorom. S jedne strane, ne može mu poreći vrhunski
spisateljski dar, pa priznaje: „(...) njegova književna nadarenost bila je od
izuzetno visoke sorte. Njegov prozni stil — fleksibilan, urban, sofisticiran,
suzdržan, a opet sposoban za iznenađujuće snažne emotivne učinke — nikada
ne posustaje od početka do kraja njegovog opusa“. 7 S druge strane, svrha
zbog koje je taj dar angažovan kao da mu izmiče: „On nikada nije olakšavao
posao svojim čitaocima... Simbolizam u Ejkmanovim pričama povremeno je
toliko opskuran i, verujem, toliko povezan sa ličnim simbolima da je to za
njega nosilo određeno značenje, ali možda nije bio sasvim uspešan u
njegovom prenošenju drugima, tako da čitalac ne može a da se ne oseti
nezadovoljnim i, stoga, da ne upije te ‘nagoveštaje’... Čini se kako je verovao
da je puko stvaranje ugođaja neobjašnjivog sasvim dostatna svrha pisanja
strave.“ 8 Džoši, u stalnoj potrazi za filozofijom, srećan je kada je jasno
ekspliciranu nađe kod Makena, Blekvuda ili Lavkrafta, ali diže ruke u spoju
očajanja i predaje onda kada dođe do Ejkmana: „Jedina filozofija koju mogu
da detektujem u gomili Ejkmanove proze jeste ideja da je svet malo čudniji
nego što se čini“. 9
U čemu je, onda, razlog Ejkmanove skrajnutosti i relativne opskurnosti, s
jedne, i jezive neshvaćenosti, s druge strane? Koreni i jednog i drugog
počivaju u srži njegove poetike, koja se nipošto ne može svesti na banalno
očuđavanje postojećeg kako to Džoši implicira; ona se nalazi u dubinama u
koje ćemo sada zajedno zaroniti. Uhvatite čvrsto moju hladnu ruku.
 Srž sablasnog
Ejkmanova proza nominalno pripada bogatoj tradiciji engleske priče o
duhovima, i u izvesnom smislu predstavlja njen vrhunac, koji posle njegove
smrti niko nije dosegao. Ali, kao što je drugde već pokazano, 10 priča o
duhovima ne mora biti samo o duhovima, pa ni nužno o duhovima kao
takvim. U Ejkmanovim pričama ima srazmerno malo sablasti, ali zato i te
kako ima sablasnog, na tragu rečenice iz priče „Upoznati gospodina Milara“:
„Moja je pripovest, verujem, pripovest ukletog čoveka više nego pripovest
uklete kuće“.
Činjenica da kod Ejkmana nosioci sablasnosti (fantomi, prikaze, demoni
— onde gde ih ima) uglavnom nisu oštro ocrtani niti jasno definisani jedna je
od ključnih odlika njegove poetike, ali i dvosekli mač u pogledu njegove
karijere: u neodređenosti pretnje, koja najčešće nije personalizovana, počiva
koren većine njegovih kvaliteta ali, naizgled paradoksalno, i problema.
Upravo zato je on veliki pisac, ali upravo zato je i dalje radije dobro skrivena
tajna nego što je opšte mesto u bibliotekama ljubitelja horora.
Moto kojim otpočinje zbirka Hladna ruka u mojoj mogao bi da stoji i
ispred celokupnog Ejkmanovog kompaktnog, homogenog i vanredno
doslednog opusa: „Na kraju, misterija je ta koja traje a ne objašnjenje“. 11 Po
uzoru na Henrija Džejmsa, ali još izrazitije na Voltera de la Mera, Ejkman
potencira odsustvo krajnjeg odgovora ili objašnjenja, svesno prihvatajući
nelogičnost i iracionalnost bez ikakvog ključa. Osnovne odlike njegovog
pisanja su suzdržanost, neeksplicitnost, neodređenost, dvosmislenost, visoka
aluzivnost. Putem njih on stvara ugođaj nesigurnosti nalik onom iz upola
upamćenih košmara gde je strava izvan fokusa, izvan vidnog polja,
neopipljiva a sveprisutna.
Takav pristup kod Ejkmana nije bio toliko radikalan u principu koliko u
snazi i doslednosti izvedbe. Dvosmislenost i neodređenost predstavljaju jedan
od ključnih sastojaka vrhunskih predstavnika priča o duhovima, i o tom
pitanju slaže se većina izučavalaca. „U većini tih slučajeva“, piše Panter,
„upravo je sama nedefinisanost i nekompletnost slike razlog za veliki deo
njihovog efekta; to su trenutni opažaji, urezani u mozak gotovo kao treptajem
lampe.“ 12 Džulija Brigs ističe: „Ambivalencija ili napetost postoji između
sigurnosti i sumnje, između poznatog i zastrašujućeg, između racionalnog
dešavanja i neobjašnjivog — i možda u tome leži glavni izvor snage priča o
duhovima.“ 13 Frojd je takođe u svom čuvenom eseju o „Čudnom“ pisao o
snazi koju neodređenost može imati u fantastičnom tekstu: „Pisac ima na
raspolaganju još jedno sredstvo kojim može da izbegne našu suzdržanost i da
u isto vreme poboljša svoje šanse za uspeh. Može da nas dugo vremena drži u
neznanju u pogledu tačne prirode pretpostavki na kojima je svet o kome piše
zasnovan, ili može da lukavo i ingeniozno izbegne bilo kakvu definitivnu
informaciju o tom pitanju sve do kraja.“ 14
Ali masovna publika od horor priče očekuje varijaciju formula iz drugih,
popularnijih žanrova: iz vesterna, krimića, SF-a i akciono-avanturističkog
romana, u kojima su antagonisti jasno definisani i sa kojima borba ima jasan
oblik i nedvosmislen rezultat. Opus Stivena Kinga je oličenje takvog
zastranjenja američke horor proze, koja je postala stravična po korišćenim
motivima (vampiri, čudovišta, zombiji, psiho-manijaci...) i po nekim od
vulgarnijih efekata (šok, groza, gross-out), ali sve rede i po estetskoj nameri.
Svedena na akciju — na borbu prsa u prsa, ili uz pomoć amajlija, biblija,
svakojakih priručnih sredstava, pa i dinamita — ta kvazihoror proza nudi
jednostavnu katarzu i vulgarni optimizam. Ne stravu, ne misteriju, ne
zapitanost, ne nedoumicu; to kod masovne publike ne prolazi. Pozitivistički
protestantski američki duh traži jasnoću, čistu računicu i zatvoren obračun na
kraju, bez dilema i otvorenih pitanja. Kada se podvuče crta, mora biti jasno
ko, šta, kad, kako, koliko, zašto, pošto... Posle sklopljene poslednje stranice
nikakva nedoumica ne sme da ostane.
I to je u redu. U krimiću. U vesternu. U akciono-avanturističkom romanu.
Pa čak i u kvazifantastičnom, ali u srži ipak racionalnom SF-u.
Ali to nije u redu u hororu.
Poetika horora, sa estetskom namerom izazivanja strave kod čitaoca,
zasnovana je na neodređenom i iracionalnom, na kontradiktornom,
dvosmislenom, na onome što se ne može jasno sagledati i definisati — jer,
jednom kad se to učini, razbija se osnovni željeni učinak: strava. Zbog toga je
poetika strave radikalno različita od poetika drugih popularnih žanrova. Tamo
gde drugi traže jasnoću, horor raste iz nejasnoće; gde drugi hoće razum i
logiku, horor se gradi na nerazumu i apsurdu; dok ostali klijaju na sunčevom
svetlu, horor istinski buja u tmuši, u senci, u mraku, tamo gde se granice
stvari rastaču i pretapaju, gde je orijentacija slaba ili nemoguća, gde je teško
razlučiti ljudsko od neljudskog, prijateljsko od neprijateljskog, svoje od
tuđeg, vrebajućeg monstruma od odraza u ogledalu...
Užas, šok, gađenje, uzbuđenje zbog akcionog klimaksa... sve to dođe i
prođe, ali ako se sve razjasni, rasplete i raščisti kao na kraju kakvog romana
Agate Kristi — horor je raspršen, poništen, negiran. Primenom postupaka
suprotnih njegovoj pravoj poetici, horor postaje nehoror, ako ne i antihoror, i
u tom svom antihoror obliku on se danas masovno prodaje publici kao „prava
stvar“, iako je to zapravo perverzija istinske strave koju, baš kao i vampira,
snažno sunčevo svetlo ubija i pretvara u prah. Stivenkingovski „horor“ je
surogat horora koji, kao i svaki surogat, pruža samo razblaženi i kratkotrajni
učinak; ejkmanovski horor, međutim, koncentrat je „prave stvari“ zato što je,
radije nego da teži užasu, usredsređen na izazivanje duboke i trajne
nelagodnosti i uznemirenosti. Kod Ejkmana, svi odgovori su nepotpuni, jer
uvek podstiču nova pitanja; nema podvlačenja crte ni jasnog svođenja računa.
Misterija je ta koja traje. Misterija, a ne objašnjenje.
Ejkman je osećao snažnu potrebu da se distancira od eksplicitnih ekscesa
horora — uostalom, on se klonio etikete „horora“ i najradije je za svoje
pisanje koristio termin „čudne priče“. Zazirući od previše logičnih i
razumskih koncepata težio je da svoju prozu pre svega poveže sa učinkom
poezije: „Ukazao sam na to da se priča o duhovima mora razlučiti, kako od
obične horor priče tako i od naučne ekstravagance. Nagovestio sam da priča o
duhovima svoj efekat vuče iz nesvesnog uma, na način poezije; da ne treba
da pruža logiku niti naravoučenije; da je u pitanju umetnička forma
izvanredne delikatnosti i suptilnosti...“ 15 Ali, žanrovski čitaoci en masse
misteriju žele samo kao privremeni, a ne trajni učinak; samo ako se na kraju
dela ona razotkrije, ako im se ponudi uteha i uverenje da svako „zašto“ ima
svoje „zato“. Ako misterija ostane i nakon sklopljenih korica, čitalac
naviknut na jezik popularne proze oseća se frustrirano. Nažalost, ono što se
danas uglavnom traži i prodaje jeste proza u svom najprozaičnijem obliku, a
ne, kako Ejkman sugeriše, poezija u prozi.
Stoga je sasvim smisleno što jedan od boljih savremenih pisaca horora,
Piter Straub, u predgovoru jednoj Ejkmanovoj zbirci tog pisca opisuje kao
antipod daleko popularnijoj koncepciji horora oličenoj u Stivenu Kingu i
njegovim svesnim i nesvesnim sledbenicima:

Za razliku od gotovo svih ostalih koji danas pišu natprirodne priče,

Ejkman je odbacivao jasan, konkluzivan kraj. On je bio, moglo bi
se reći, suprotnost Stivenu Kingu. U njegovim delima nema
klimaktičnih okršaja, delom zbog toga što njegovo delo ne koristi
gotovo ništa od konvencionalne ikonografije horora. Ejkman je bio
 uzvišeno nezainteresovan za čudovišta, vukodlake, crve, pacove,
slepe miševe i stvorove u zavojima. (Ipak jeste napisao jednu
odličnu priču o vampirima.) 16 Sa te liste konvencija odsutni su
duhovi, jer Ejkman jeste bio zainteresovan za duhove, bar na neki
način — za atmosferu koju duh stvara, za uzbuđenje nestvarnosti
koja ga okružuje. 17

Ejkmanovi duhovi lišeni su konvencionalnog moralizatorstva i motivacije

(kazna za prestupnike, ispravljanje nepravde), a često su toliko neodređeni da
ostaje nejasno čak i da li se uopšte radi o duhovima ili je čudnovatost ugođaja
i događaja tek spoj posebnog okruženja i neobične psihe koja se u njemu
nalazi. Kao što je i sam isticao, „ono što nam priča o duhovima nagoveštava
jeste da postoji svet negde drugde, kao što je to Koriolan kazao (misleći na
nešto drugo, ali to je tipično za duhove); da smo mi bogovima poput muva
nestašnim dečacima; da je sreća slučajnost, ali nevolja je izvesna; da su
postignuće i udobnost (baš kao i jadni duhovi) nematerijalni“. 18 Zbog toga
što potencira osećaj nespoznatljivosti ovog sveta u kojem kao da caruje
maligni slučaj, sveta gde je nesrećni ishod izvesniji od čoveku povoljnog, i
zato što svet opisuje kao poprište ukletosti u kojem se materijalnost neosetno
rastače u svet duhova ili automata bez duše — Ejkman se podjednako može
smatrati sledbenikom De la Mera i Džejmsa (kako Henrija tako i Montagjua)
koliko i evropskih majstora mračne fantastike kakvi su Franc Kafka, Bruno
Šulc (Bruno Schulz) i Stefan Grabinski.
Među pomenutima, Ejkmanov najbliži književni prethodnik svakako je
Volter de la Mer, engleski pisac koji u žanrovskim krugovima, nažalost,
nema odjek niti popularnost jednog Makena, Blekvuda ili M. R. Džejmsa,
iako im je po svemu ravan, a u ponečemu je i snažniji od njih. 19 Razlog za
njegovu manju popularnost verovatno leži u tome što je začetnik onoga što je
Peter Pencolt nazvao „nekonkluzivnom pričom strave“, u kojoj natprirodna
opasnost vreba odmah iza naših leđa, ili tik izvan dometa naših pet čula, i
spremna je da svakog trena zaskoči svoju žrtvu. Niska u pogledu
senzacionalističkih efekata i populističkih trikova a visoka u pogledu
atmosfere, nagoveštaja i književne vrednosti, De la Merova proza se, uz sve
to, odlikuje još i kvalitetima koji je približavaju poeziji (uostalom, njen autor
je naširoko poznat i hvaljen kao pesnik), zbog čega se još snažnije može
smatrati savršenim oličenjem Ejkmanovih ideala, jer simboliku i metaforu
koristi slobodno i višeznačno, kao u poeziji. Ako bismo, pak, u pogledu
pristupa, tražili Ejkmanove parnjake u savremenoj horor prozi, njemu
najsrodniji pisci bili bi Tomas Ligoti (Thomas Ligotti), Redži Oliver (Reggie
Oliver) i, u manjoj meri, samo u pojedinim delima, Remzi Kembel (Ramsey
Campbell).
Kada sam nastojao da sročim definiciju horora u književnosti, upravo mi
je primer Ejkmanovog opusa bio stalno na pameti kao najkrupniji razlog da
se ne povedem za uobičajenim određenjima žanra zasnovanim na borbi dobra
i zla (Ranko Munitić) ili na sukobu sa čudovištem (Noel Kerol) ili pak za
ideologizovanim povratkom potisnutog (Robin Vud). Ejkman me je
neprestano podsećao na istinu koju teoretičari horora često zaboravljaju: da
kod najfinijih predstavnika književnosti strave uopšte ne dolazi do jasne
borbe i da je pretnja često rasplinuta, odnosno nije personalizovana kroz bilo
kakvo „čudovište“ (pa makar ono bilo i eterično). Zbog toga sam, umesto
borbe, u definiciji horora upotrebio izraze „susret i možda sukob“, a umesto
čudovišta radije uveo apstraktniji, ali u neku ruku ipak konkretniji termin:
Drugost.
Ejkman u svom pisanju ne potencira borbu sa Drugošću: nema tu
konflikta, ni jasno definisanog sukoba, pa ni klimaksa u smislu kulminacije,
egzorcizma ili razrešenja. Nema tu katarze. Kod njega je situacija difuzna a
ne jasno profilisana, ambijent je senovit ali retko otvoreno preteći i
neprijateljski, a antagonista skoro nikada nije oličen u jednoj osobi, stvoru,
entitetu: to sa čime se junaci njegovih priča susreću često ostaje misterija i
njima kao i čitaocima. U nekim slučajevima novo čitanje pruža moguće
ključeve misterije, ili barem otkriva dotad neviđene slojeve; u većini,
međutim, priča odbija da bude svedena na varijaciju krimi-zapleta iz kojeg je
samo uklonjen rasplet, pa ostaje da uznemirava i fascinira upravo zato što je
nedorečena.
Nema tu čak ni iznenadnog preokreta: završetak ponekad donosi potvrdu
onoga što i protagonist i čitalac slute, a nekad ume da bude zagonetan poput
uznemirujućeg ali slabo upamćenog sna. Poenta priče nije u „otkrovenju“,
čak ni onda kada je ono pruženo na slikovit i nezaboravan način. Umesto da
akcentira zaplet, što je karakterističan pristup američkog horora, Ejkman, kao
tipičan predstavnik engleskog džentlmena, potencira melanholičnu, elegičnu
intonaciju, pri čemu je opšti ugođaj građen ne toliko zbivanjima i akcijom
koliko osobenom fuzijom minuciozno realistički izgrađene ambijentacije sa
podjednako suptilnom psihologizacijom aktera i njihovih međuodnosa.
Pritom je i pomenuti realizam zapravo zamka, zavodljivi trik putem kojeg se
lakše, neprimetnije sklizne u prostore oniričkog i košmarnog a da je teško
kazati u kom, tačno, trenutku se prešlo, i kroz koji portal, u svet onostranog.
Taj aspekt njegove poetike nije promakao ni Džošiju, koji kaže: „Ideja
ulaska u nefamilijaran kraj ključna je za jednu od najizrazitijih Ejkmanovih
tehnika u postizanju strave. Iako on na površini deluje kao ‘natprirodni
realist’ koji detaljno opisuje stvarni svet i lukavo unosi neobičnost kroz
akumulaciju pozadinskih detalja, prava tajna njegove umetnosti čudnog jeste
sposobnost da oslika naizgled normalne regione koji su opet nekako
pogrešni,“ 20 Kod Ejkmana je putovanje metafora za život; ali u pitanju je
putovanje bez kompasa, bez cilja, po teritoriji čudnijoj i manje pojmljivoj
nego što isprva deluje. Kvalitet Ejkmanovih „čudnih priča“ sastoji se upravo
u njegovom umeću da ubedljivo, plastično prikaže čovekovu izgubljenost u
naizgled poznatom svetu koji se postepeno razotkriva kao nepoznat.
Pomak koji Ejkmanova priča o duhovima donosi u odnosu na klasičnu
formu, kanonizovanu u opusu M. R. Džejmsa, 21 sastoji se u sledećem:
Džejmsove priče impliciraju da je svet, u svojoj celosti, razuman i saznatljiv,
ali da u skrivenim ćoškovima, u ruševinama, iskopinama i zabitim šumarcima
mogu postojati izolovana ostrvca neobičnog i onostranog. Izbegavajući takva
mesta i aktivnost na njima, čovek može živeti pristojnim, razumnim životom
kakav je primeren džentlmenu viktorijanskih vrlina. Nasuprot Džejmsu, kod
Ejkmana je čitav svet prožet neobičnim. „Čudno“ se nalazi iza svakog ugla,
usred urbanog okruženja kao i u izolovanim selima i konačištima; na svim
mestima, bez razlike, svet otkriva svoju suštinsku, sveprožimajuću začudnost
tako da je nakon suočenja sa njom povratak u „normalnost“, nakon
kratkotrajne avanture u fantastičnom (kao kod Džejmsa), nemoguć jer ne
postoji normalni svet u koji bi se vratilo. Džejmsovo „čudno“ je izuzetak,
kuriozitet, fusnota, bizarno kršenje pravila koje zabavlja svojom neobičnošću
kao neki mutirani zoološki specimen koji, čak i svojim odstupanjem, zapravo
potvrđuje opšta pravila anatomije. Ejkmanovo čudno je esencijalni činilac i
opšte pravilo sveta, a razum i tzv. racionalna objašnjenja tek su dubiozne,
irelevantne, a često i zagubljene, nepostojeće fusnote.
Uvaženi džentlmeni Džejmsovih priča, ukoliko prežive susret sa
onostranim, mogu da otresu odelo, poprave frizuru i vrate se u svoj svet
golfa, klubova, biblioteka, večernjih izlazaka, profesionalnih preokupacija,
izučavanja starina i pouzdanih rukopisa koji razjašnjavaju stvari, sa
neokrnjenom svešću i nepoljuljanom verom u napredak, nauku i bolje sutra.
U svetu Roberta Ejkmana nema pouzdanih uporišta, a izgubljenost u njemu
čini se gotovo neizbežnom:

Preokret u ovim pričama, međutim, je u tome da se čini kako

najbolji tradicionalni resursi uopšte nisu od koristi. Logika ne
funkcioniše, a sva ona oruđa, vodiči, te sredstva prevoza i
komunikacije na koja je čovek navikao da se oslanja deluju
patetično ništavno. Zato što te promene nisu rođene iz logičnih
situacija, logika i razum neće delovati u suočenju sa njima. U priči
„Vozovi“ mape nisu od koristi kada se seoski predeli menjaju
junacima ispod samih stopala, čineći tako referentne tačke
nepouzdanim. Opšti efekat prevazilazi „izgubljenost“ junaka.
Čitavo okruženje odlikuje se takvom snolikom začudnošću da
čitalac ima jak utisak kako tuđinska, možda zlonamerna
inteligencija izaziva promene i da pojedinci nisu izgubljeni samo
fizički već da su izgubljeni duhovno i psihološki, izgubljeni u
haosu vremena i sudbine. 22

Uprkos tome, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da nastavi da putuje,

koristeći one orijentire koje poseduje, jer, kao i u Ejkmanovim pričama,
putovanje je po sebi vrednije od odredišta a misterija je vrednija od
eventualnog rešenja.
Međutim, ovim izlaganjem tek smo se prikrali srži Ejkmanove poetike;
elegična intonacija njegovih putovanja u srž „čudnog“ jedna je od originalnih
znamenitosti njegovog pisanja, ako ne i definišući faktor, i zbog toga
zaslužuje da bude pobliže osvetljena.

Pusta zemlja
Već je na početku bilo rečeno da je u Ejkmanovom delu malo sablasti, ali
mnogo sablasnog. Razloga za to je nekoliko i uglavnom se mogu rasvetliti
uvidima u njegovu biografiju i nazore, kao i u životne okolnosti koje su mu
tako uobličile percepciju i osećajnost.
Ukratko rečeno, dva su korena melanholije koja natapa njegove priče:
jedan se tiče osećaja otuđenja u savremenom dobu u spoju sa čežnjom za
nedavno prošlim a neuhvatljivim vremenom, a drugi je povezan sa osećajem
izgubljene i nedostižne ljubavi. U oba slučaja radi se o osećajima gubitka,
usamljenosti i beznadežne čežnje za izgubljenim. Ako se oni pravilno shvate,
misterija njegovih priča postaje nešto jasnija.
Svet kojim se kreću protagonisti Ejkmanovih priča sablastan je ne zato
što njime doslovno caruju prikaze i fantomi već zato što je to sumorni svet
duševne pustoši i emocionalne praznine. Ta praznina je moralna, duhovna i
sentimentalna. Horor koji opisuje Ejkman javlja se ocrtan na pozadini koju
čini vrli novi svet pozitivističke nauke samouverene da će razrešiti sve
misterije. To je svet materijalizma i konzumerizma, trgovine, ispraznosti i
besciljnosti, bez unutrašnjeg ili spoljašnjeg kompasa, svet u kome rugoba i
prostodušnost prevladavaju lepotu i dubinu, ostavljajući vakuum za sobom —
svet koji potencira lažne i nedovoljne odgovore ali ne i suštinska pitanja.

Odgovori su skoro uvek nedovoljni. (Zapravo, postoji čuvena priča

o duhovima koja nosi baš taj naslov.) Oni gotovo uvek navode na
pogrešan trag. Onaj ko ide kroz život verujući u uobičajene
odgovore zapravo hoda kroz minsko polje vezanih očiju. Glavni
razlog što nauka nije ljude učinila srećnijim je taj što naučni pristup
postavlja pogrešna pitanja a onda daje nepotpune odgovore... Svaki
naučni odgovor budi više sumnji nego što ih je bilo pre postavljanja
pitanja, a onoga koji postavlja pitanje ostavlja još ogoljenijeg i
smrznutijeg nego što je bio do tada... Znanje se krije u nama. Ne
može se pronaći nigde drugde. 23

To je svet koji Ejkman nigde nije bolje, jasnije i strože oslikao nego u priči
„Nikako ne posećujte Veneciju“ gde opisuje bolnu nesrazmeru između
nekadašnjeg sjaja velelepne arhitekture i duhovne bede današnjih stanovnika
i turista što u venecijansku lepotu zveraju ništa ne razumevajući, ništa ne
poštujući: „Ni sa kim nije osećao srodnost. Bilo je nečeg zastrašujuće
ludačkog vezanog za totalni slom ovog mesta: potpuna nesrazmera između
uzvišenosti i misterije tih spomenika i sićušnosti svih onih što su obitavali
oko njih ili su došli kako bi navodno buljili u njih.“ 24
Njegova tirada protiv turista i turizma za svaku je antologiju, ali
predugačka je da bi se ovde u celosti navodila. 25 Naravno, turizam kao
fenomen samo je simbol jednog ispraznog doba u kome užurbanost,
komercijalizam i sveopšta površnost pothranjuju jedni druge u uzajamnom
presipanju iz šupljeg u prazno, u zurenju bez gledanja, u znanju bez
spoznavanja (nepovezane „činjenice“ i „trivija“ umesto utemeljenog i
povezanog znanja), u putovanju bez suštinskog izmeštanja iz sopstvene tačke
(iz svog ega, iz svoje religije, iz svoje kulture...). U takvom svetu Ejkmanov
protagonista je otuđeni, distancirani, zgađeni kritičar: „Kao što je, na
koncertu, lepota izvedbe učinila još dirljivijim potpuno odsustvo publike,
tako su i posvuda po gradu neuporediva veličanstvenost i sklad građevina
samo tvorili deprimirajućim potpuno odsustvo tih odlika kod njihovih
posmatrača.“ 26 Kontrast između lepote grada i rugobe duša onih što po
njemu mile preveliki je: „Između lepote Venecije i ljudi nije postojala spona:
nije tu bilo čak ni ignorantskog strahopoštovanja; toga je bilo ponajmanje.“ 27
A da je Venecija tu samo simbol, i da Ejkman sve vreme ekstrapolira temu
globalnih razmera, postaje jasno sa rečima: „Venecija je trunula sa novom
malenošću ovoga sveta. Mnogima je njena lepota zapravo bila neprijateljski
suprotstavljena budući da je pred njih postavljala uzor do kojeg nisu mogli da
dosegnu.“ 28
Ejkman je bio elitista, i to nije krio; smatrao je da nije sve za svakoga i da
su populizam i kvazidemokratija umnogome doveli do „nove malenosti“
nekad grandioznog sveta, danas svedenog na meru duhovnih patuljaka koji
njime vladaju i mnoštva kojem je sve podređeno. U svojoj autobiografiji,
govoreći o nedavno prošlom vremenu koje je idealizovao (kraj 19. i početak
20. veka), on kaže: „Naravno, bio je to svet za nekolicinu, ali skoro sve dobre
stvari su samo za nekolicinu, i skoro svakoj stvari je umanjena vrednost ako
je previše ljudi ima.“ 29 Povlađivanje rulji i njenim najnižim nagonima,
sprovedeno iz komercijalnih razloga, kako bi se dodvorilo „malom čoveku“,
dovelo je do toga da je čitav svet postao mali, patetičan, prozaičan i banalan.
Početak propasti savremenog doba pisac vidi u tekovinama doba
racionalizma:

Verujem da je u vreme industrijske i Francuske revolucije (sad ne

komentarišem Američku!) čovečanstvo načinilo pogrešno
skretanje. Verovanje da će jednog dana, primenom razuma i
naučnog metoda, sve biti spoznato i da će svaki problem i svaka
nesreća biti rešeni, kao da su doveli do situacije u kojoj smo, prvo,
u direktnoj opasnosti da uništimo čitav svet, bilo u jednom glasnom
udaru ili putem nezajažljivog preterivanja u potrošnji i
razmnožavanju, i gde, kao drugo, svako pati od egzistencijalnog
 straha, koji je ranije bio ograničen na nekolicinu. 30

Po Ejkmanu, preveliko (i neosnovano) insistiranje na razumu, nauštrb

emocije i intuicije, dovelo je do dekadencije: „Mefistofeles je Faustu ponudio
neograničeno znanje i neograničenu moć u zamenu za njegovu dušu. Moderni
čovek je prihvatio tu nagodbu.“ 31
Rezultat te nagodbe je svet u kome ljudi ne jedu da bi živeli, već žive da
bi jeli, kao u „Konačištu“, toj čuvenoj, nezaboravnoj, paradigmatičnoj i često
antologizovanoj Ejkmanovoj priči koja, na prvi pogled, može delovati
misteriozno i neshvatljivo — ali, u svetlu rečenog, nazire se pravac njenog
mogućeg dešifrovanja. „Konačište“ se može shvatiti kao paradigma i
objektivni korelat sveta pretvorenog u Pustu zemlju, ali ne u pompeznom
maniru T. S. Eliota, već u pustoš prozaične banalnosti lišene grandioznih i
mitskih referenci što napučuju znamenitu modernističku poemu. 32 Svet je,
po Ejkmanu, sa početkom I svetskog rata, definitivno ispražnjen od svake
uzvišenosti i bačen u blato novog doba u kojem više nema ni heroja ni
poezije već samo šupljih ljudi koji se teturaju po prozaičnim krajolicima. Tu
pustoš više nikakve mape ne mogu da obuhvate i osmisle, a ljudi su
izgubljeni baš kao anti-junak na početku te priče: u konurbaciji, odnosno
konglomeratu više prigradskih naselja koja su, sa rastom populacije,
nesrazmerno spojena u asimetrične celine i tako postale oličenja sveta koji je,
što više raste — sve manji.
Zbog toga ne treba da čudi kada jedan od aktera „Konačišta“ — tog
čistilišta usred savremenog vakuuma — prizna: „Većina nas ovde je
izgubljena“.
U takvom okruženju priča o duhovima nužno poprima novi oblik — i
funkciju. „Suštinska odlika priče o duhovima jeste da daje zadovoljavajući
oblik onome na šta se ne da odgovoriti; mislima i osećanjima, čak i
iskustvima, koji su zajednički svim ljudima od mašte, ali koji se ne mogu
preneti naučenjački u oblik ‘samo to i ništa sem toga. U svetu besmislenih
činjenica i besmislenog nasilja ljudi se ustežu od priznanja da još uvek gaje
stvorenja mašte.“ 33
To treba imati na umu kada se priđe naizgled začudnoj, ali u ovom
kontekstu zapravo transparentno jasnoj priči „Upoznati gospodina Milara“.
Tu idealistički mladić koji bi da postane pisac za život zarađuje priređujući
pornografske rukopise dok se ispod njega odigrava doslovno nepojmljivi
„biznis“: „Sve što bih uspeo da čujem bila su neverovatna opšta mesta ili
čiste banalnosti. Ništa nije zvučalo kao poslovni razgovor u bilo kom smislu;
samo beskrajni tok naklapanja pomešan sa kikotanjem.“ U svetu u kojem su
umrli svaka tradicija i svaki mit, oličenje preteče Drugosti, gospodin Milar, u
isto vreme je dosadan i zastrašujuć, zlokoban i skoro nepodnošljivo banalan.
Nema u njemu ni trunke poezije koja je krasila gotske zlikovce iz jezovitih
romana s kraja 18. veka i njihove pandane s kraja 19. veka (kao što je,
recimo, Drakula), a još manje ima zloćudne bajkovitosti nekoga poput grofa
Magnusa iz istoimene priče M. R. Džejmsa. Umesto toga, gospodin Milar,
kao oličenje zla savremenog doba, „postao je hodajuća školjka iz koje je
odzvanjao eho blebetanja sveta“.
Ejkmanova fundamentalna nesposobnost i nevoljnost da prihvati
savremeno doba, sa svim njegovim blebetanjem, dovodi ga u poziciju
nevoljnog proroka jedne tihe, polagane i skoro neprimetne apokalipse, lišene
pompeznosti i veličanstvenih slika propasti iz Eliotove Puste zemlje: „Učinilo
mi se na trenutak da ste možda videli budućnost. Svi ti ljudi koji tako ropski
rade — a to što rade je ništa. Upravo će tako biti jednog dana, znate, ako
nastavimo ovako. Na trenutak mi je sve to zvučalo kao svet za nekih
četrdesetak godina — možda i manje“. Umesto „Puste zemlje“, prikladnija
paradigma za razumevanje Ejkmanovih priča o „duhovima“ jesu Eliotovi
Šuplji ljudi — sa nezaboravnom završnom strofom (u prepevu Ivana V.
Lalića):

Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ne s tutnjem već sa cviljenjem.

To je svet u kojem se ljubav kupuje i prodaje, u kojem je erotizam sveden na

ono što se u vulgarnom žargonu, na engleskom, zove „in &out“ (doslovno:
„unutra i napolje“, ili u još slobodnijem slengu: „trpanje“). Svet u kome je
erotika svedena na otrcanu cirkusku šatru u kojoj požudni muškarci zabadaju
mačeve „in&out“ u jednu ženu. Svet kupovine i prodaje, u kojem je
prostitucija paradigma za društvene odnose koji umnogome nadilaze sferu
erotskog. Svet u kome nema više heroja ni vitezova koji bi mačevima branili
čast vrlih djeva; umesto toga, mačevi su izanđali rekviziti u trećerazrednom,
zabačenom cirkusu, koji se zabadaju u ženu koja nije ni živa ni mrtva.
Nekadašnja Muza sada je samo podgrejani leš...
 Ukratko, to je svet Puste zemlje u Ejkmanovom maniru, srozan u
banalnost, utopljen u blebetanje... Bez dovoljno snažnih osećanja i gestova da
bi zaslužio čak i da se nazove paklom, radije je utopljen u sivilo i
neodređenost, sveden na poludosadno, polu-zlokobno čistilište u kojem je čak
i mogućnost raja samo mutno obećanje i gde su priče o duhovima „jedna od
poslednjih predstraža duše čovekove“. 34
A taj i takav svet naročito je opustošen nemogućnošću da se u njemu
stekne i zadrži — ljubav.

Kada je srce mrtvo, sve umire

Ako se pažljivo čitaju, mnoge Ejkmanove priče razotkrivaju se kao duboko
elegične pripovesti o izgubljenoj ili nikad dosegnutoj ljubavi. Njegovi junaci
su stalno iznova skrhani čežnjom za izgubljenim rajem — načas ostvarenim,
ili samo izmaštanim.
Paradigmatična, u tom smislu, jeste priča „Niemandswasser“.
Nestrpljivog čitaoca što žudi za stravom i jezom može da zbuni, pa možda i
odbije, početak koji minuciozno opisuje istorijsku zaleđima gde se postavlja
scena, prividno objektivna i realistična, za neku vrstu klasične epske priče —
samo da bismo, umesto toga, ubrzo dobili krajnje subjektivno intoniranu,
intimističku pripovest prožetu dubokom melanholijom, o mladiću koji je
umro mnogo pre trenutka svoje smrti, mladiću mrtvog srca, suicidalnom zbog
neprežaljene, izgubljene ljubavi. „Elvira ga je ubila, život ga je ubio, godine
koje prolaze su ga ubile: nešto od toga. Nije mu bilo potrebno oružje, nije
morao ništa da uradi. Kada je srce mrtvo, sve umire, mada je ponekad žrtvi
potrebno dosta vremena da to shvati.“ Tako se, u toj priči, opisuje glavni
junak, kao svojevrsni živi mrtvac — ali ne kao bauk za druge, već jedino za
samog sebe. „Kada je neko mrtav onako kako je Elmo bio mrtav, zamisli
prestaju da bivaju velike ili male, istinite ili lažne, značajne ili trivijalne:
jedina razlika koja je preostala bila je ona između razdražujućih i
smirujućih.“
Vrlo nekarakteristična postavka: jer, u nekoj priči o duhovima kod,
recimo, M. R. Džejmsa, protagonist bi bio što je moguće više uopšten,
skiciran u najkraćim crtama kao prosečan ili bar ne naročito izuzetan lik. Kod
Džejmsa, izuzetnost je sačuvana za ono što se tom „everyman“ liku dogodi, a
što najčešće inače ima slabe ili nikakve veze sa njegovim karakterom (izvan,
eventualno, crte radoznalosti ili lakomislenosti). Kod Ejkmana, međutim,
„čudni“ fenomen, koji može ali i ne mora da ima natprirodne konotacije, a
često je i nemoguće znati ima li ih, duboko je srođen sa akterom i zapravo
izrasta iz njega, ili barem iz varničenja nastalog između baš tog i baš takvog
lika sa nekim vrlo precizno određenim ambijentom. Žrtve čudnih zbitija kod
Ejkmana skoro nikada nisu, kao kod Džejmsa, slučajni prolaznici koji su
sticajem okolnosti nabasali na određeno mesto (npr. sobu „Broj 13“) ili stvar
(npr. pištaljku u „Zazviždi i ja ću ti doći, momče“); umesto toga, priče su
građene tako da su protkane osećajem usuda, implicirajući da je ta i takva
sudba precizno individualizovana i namenjena baš tom i takvom liku, zbog
toga što je on baš takav; dakle, kao direktna posledica njegovog karaktera i
mentalnog/duhovnog stanja.
Otud i specifičan ugođaj. U konvencionalnoj postavci horor priče glavni
junak je živ i životan, pun energije i volje za životom; brani se od
„čudovišta“, beži od njega, i u tom sukobu i bežanju gradi se temeljna
emocija žanra — strava. Identifikujući se sa junakom, čitalac strepi za
njegovu sudbinu, zamišljajući sebe u toj situaciji, u tom susretu/sukobu sa
Drugošću. Ali ne i kod Ejkmana. Kod njega jezu ne proizvodi pojava
Drugosti, već neminovnost propasti koju ona donosi, uz implicitnu svest da je
ona, nekako, zaslužena. U priči „Niemandswasser“ jezu izaziva ledeni mir
protagoniste koji vreme provodi u besciljnom bauljanju po svetu naprasno
opustošenom — jer, šta je svet do Pusta zemlja onome ko ne može da bude sa
voljenim/voljenom? — i koji se na kraju predaje „ničijoj vodi“ jezera i
njegovim ledenim, mračnim dubinama. To predavanje mnogo je jezivije
nego da ga je čudovište iz jezera zgrabilo dok se on otrže i urliče „Upomoć!“,
kao u nekoj priči Stivena Kinga.
„To je unheimlich, vaše visočanstvo“, kaže mu sluga nešto ranije. „Ljudi
ne govore o tome. To je poput tajni srca, istinskih tajni koje samo jedan
čovek zna“. I tu dolazimo do ključnog termina ne samo Ejkmanovog
stvaralaštva nego i čitavog horor žanra. Kao što je rečeno u Poetici horora,
„efekat priča o duhovima, ali i horora uopšte, zasnovan je upravo na
kontrastu između čudovišnog’ i ‘domaćeg’, ili — još preciznije rečeno — na
‘očudovištenju’ domaćeg, što je blisko efektu ‘očuđavanja’, odnosno
‘čudnog’ (nem. unheimlich, eng. uncanny), kako ga je Frojd definisao. Priča
o duhovima nastavila je sa tom tendencijom, i dodatno je naglasila,
premeštajući čudovišne sablasti iz inostranih feudalnih zamkova u domaće
buržoaske domove. Strava više nije ‘tamo negde’, u nepoznatom i dalekom,
već ‘ovde’, u toplini doma ili u njegovom bliskom susedstvu, u kući na kraju
ulice“. 35 Odnosno, još bliže — kako to, logičnom progresijom, kao krajnju
konsekvencu evolucije strave Ejkman sprovodi — u ljudskom srcu.
Netipično za Ejkmana, on jasno, kroz dijalog, eksplicira tu ideju u rečima
Elmovog sluge:

Čovekovi snovi, njegova unutrašnja istina, takođe su unheimlich,

vaše visočanstvo. Ako bilo koji čovek dobro osmotri svoju
unutrašnju istinu sa oba oka širom otvorena, i sa unutrašnjim okom
isto tako širom otvorenim, savladaće ga užas onoga što tamo
otkrije. To je, kako sam oduvek pretpostavljao, razlog zašto se čuju
priče o tom delu našeg jezera. Tamo napolju, na vodi, u tami, gde
ih niko ne vidi, ljudi se suočavaju sa svojom unutrašnjom slikom.
Ili barem tako misle. Nije razumno očekivati da će se mnogi vratiti
neozleđeni.

U tim rečima je koren razloga zbog kojeg je Ejkman insistirao na tome da

njegove priče nisu horor, već „čudne“ — jer to je bio njemu najpribližniji
izraz da prenese konotacije nemačkog termina koji govori o preobražaju
domaćeg u nepoznato, o očuđavanju bliskog i o udaljavanju poznatog. A tu je
i jedan srodan: „Ja verujem u ono što Nemci nazivaju Ehrfurcht: štovanje
stvari koje čovek ne može razumeti. Faustova greška bila je težnja da razume,
i prema tome da ovlada stvarima koje su, od strane Boga ili prirode,
postavljene izvan čovekovog dometa. On je to mogao da dosegne samo po
cenu da svoje postignuće učini bespredmetnim.“ 36
Ejkman nije, poput M. R. Džejmsa, pisao priče kako bi njima izazvao
čudno prijatnu jezu kod svojih čitalaca; jeza je, kod njega, maltene
nusproizvod (ali kako samo vešto izazvan!). On je pisao kako bi preispitivao
svoju unutrašnju istinu sa oba oka širom otvorena, i sa unutrašnjim okom isto
tako širom otvorenim pred užasom koji se unutra krije.
Neko bi mogao upitati: „A zašto bi iko to radio?“
Odgovor se krije u rečenici iz Ejkmanove priče „Stranice iz dnevnika
jedne mlade devojke“, koja kaže: „Čim pronađeš prave reči za svoje muke, te
muke postaju poluradosti“.
Ili u njegovoj autobiografiji, gde kaže: „Ne biti u stanju da fino iskažeš
stvari, u načelu, znači ne biti u stanju da ih fino osetiš.“ 37
A možda već i u njenoj prvoj rečenici, koja glasi: „Moj otac je i dalje
najčudniji čovek koga sam ikada upoznao“. 38
Ova rečenica je pregnantna značenjem čak i za one koji nisu, poput
Ejkmana, vernici Frojdovih teorija...

Tuga, dakle, prožima Ejkmanove likove. Sablasti bivših ljubavnika, duhovi

prošlih ljubavi proganjaju, takođe, i junakinju priče „Pravi put ka crkvi“,
koja, na pitanje „Tražite li mir?“ odgovara: „Zar svi mi ne tražimo mir?“
Njenu mentalnu i duhovnu situaciju jedan drugi lik ovako opisuje: „Zato,
gospođo Hjuz, što je vaš čitav život bio potraga za savršenstvom. Vas je
oduvek zanimalo samo savršenstvo, a pošto na ovome svetu savršenstva
nema, vi ste tužni. A tuga ume da bude sasvim posebna — pa, moglo bi se
reći, povlastica.“ Ona je tipična Ejkmanova junakinja: neko ko je voleo,
patio, izgubio, i ko se sada nosi sa gubitkom, pri čemu taj gubitak nije
površni i proizvoljni nanos „karakterizacije“ već je u bliskoj vezi sa
„čudnim“ fenomenom u središtu priče. Jedino što je nesvakidašnje, bar u toj
priči, jeste redak slučaj transcendencije koji, na kraju, ne donosi uništenje već
jednu vrstu mističnog i misterioznog oslobađanja i pročišćenja.
Čak i devojčica koja još ni u pubertet nije zakoračila, u priči „Stranice iz
dnevnika jedne mlade devojke“, već oseća ennui i teret svetskog bola,
umnogome zahvaljujući površnim i nebrižnim roditeljima od kojih malo
ljubavi dobija, kada kaže: „Ljudi ne plaču zbog nekih posebnih nesreća, već
zbog nečega u životu samom, nečega što se otkriva kada pokušavamo da
uživamo u društvu drugih ljudi“. Njena romantičarska otuđenost ukorenjena
je pre svega u onome što u sopstvenom domu nije dobila, a zatim i u lutanju
— „turističkom“ bauljanju kroz nekropole i muzeje i drevne gradove. Ako ne
postoji pravi dom (reč koja je u korenu reći unheimlich) onda i čitav svet
postaje nedomovit (unheimlich). A sa takvom porodicom, i u takvom svetu,
zagrljaj nemrtvog vampira predstavlja bunt, a zatim donosi i oslobađanje.
Devojčicino temeljno nepripadanje na kraju je i formalizovano kroz njenu
transformaciju u dete noći.
Priča „Isti taj pas“ takođe može delovati zbunjujuće čitaocu koji traži i
očekuje konvencionalnu priču strave, naročito u smislu njenog tretmana
likova i zapleta, budući da je skoro sve značajno u pogledu događaja opisanih
i nagoveštenih tu ostalo u elipsama, neizrečeno ili nedorečeno. U njoj je, kao
i u svim drugim svojim pričama, Ejkman u praksi primenio svoje određenje
svrhe i suštine vrste priča za koje se opredelio:

Suštinski kvalitet priče o duhovima je u tome da ona pruža

zadovoljavajući oblik onome što je bez odgovora; mislima i
osećanjima, čak i iskustvima, koji su zajednički svim ljudima
razvijene imaginacije, ali koji se ne mogu naučno svesti na „ništa
drugo sem toga“... Priča o duhovima se, poput poezije, bavi
iskustvom iza iskustva: iza gotovo svakog iskustva. .. Priče o
duhovima treba da budu priče koje se ne bave pojavnošću i
doslednošću već duhom koji je iza pojavnosti, prazninom iza lica
reda. 39

Ejkmana ne zanima da pomno opisuje samo iskustvo, već ono što je iza
njega. Čak i pažljivim iščitavanjem priče ostaje misterija šta se, tačno,
dogodilo devojčici, pripovedačevoj prijateljici iz detinjstva: postoji samo
nagoveštaj da je bila seksualno napastvovana, ali ko je to učinio, i s kakvim
tačno posledicama po nju, i ima li to ikakve veze sa njihovom posetom
usamljenoj kući koju čuva jezivi žuti pas — to nam priča ne kazuje. Umesto
toga, ona služi kao objektivni korelat za iskustvo iza iskustva, za misli i
osećanja koje je teško ili nemoguće direktno rečima opisati, pa zato Ejkman
koristi svoj uobičajeni zavojiti put da ih ovaploti i prenese.
Istina je: u pojedinim slučajevima, kao u ovom, donekle su u pravu
kritičari poput Džošija koji Ejkmanu zameraju korišćenje privatne
(autobiografske) simbolike, koja ne mora biti očigledna niti jasna čitaocu
neupućenom u njegov život. A Džoši nikako nije usamljen u priznanju
frustracije pred Ejkmanovim delom; o tome govori čak i Dejvid Tibet,
suizdavač Ejkmanovih sabranih dela, u svom predgovoru: „Ono što mi se
najmanje dopadalo u vezi sa Ejkmanovom prozom jeste osećanje da je
misterija stvorena opskurnošću proze a ne samom pričom. Kao u Vicevima
dosade osmišljenim tako da nas iritiraju, zapitao bih se šta se zapravo desilo u
priči: ako nije bilo priče — onda u čemu je poenta njenog pripovedanja.
Nikakav duh nije razotkriven; ničega nije bilo da se razotkrije, činilo mi se,
osim prekrasno napisanog ništavila.“ 40
U pojedinim slabijim Ejkmanovim pričama zaista je teško otrgnuti se
takvom utisku; ali on nije na mestu kada su u pitanju njegove bolje, odnosno
većina njegovih priča i to je i sam Tibet uvideo shvativši da je potrebna
pramena ugla gledanja: „... ponovo sam bacio pogled na Ejkmanovo delo, i
shvatio da on nije pisao o natprirodnim zamešateljstvima već studije bola i
otuđenja o davno izgubljenom svetu koji je jedino mogao da iznova oživi, i
prikladno da žali nad njim, kroz reći. Poput Simsa, 41 činilo mi se da je
Ejkman zavirio u neki ničeovski ponor i da je bio i dovoljno kulturan i
dovoljno hrabar da nam opiše kako je to izmenilo njegov život“. 42
„Isti taj pas“ je upravo egzemplarna studija bola i otuđenja čija je elegična
intonacija dvostruko ukorenjena, budući da se priča bavi prisećanjem na
detinjstvo (nešto po definiciji izgubljeno, iz ugla odrasloga), kao i na
izgubljenu ljubav (tačnije, ljubav zatrtu skoro u zametku). To da priča govori
o vremenu koje uništava sve jasno je već iz intonacije naratora u čijoj
sadašnjici nema ničega vrednog pomena, dok je sav usredsređen na (nešto
svetliju i dražu) daleku prošlost, odnosno detinjstvo; a jasno je, još i više, u
opisima degradacije predela iz detinjstva, preobraženih u moderne rugobe:
„Bile su to velike, raskošne kuće koje su pretvorile divljinu Hilarijevog
detinjstva u nešto što je više ličilo na javni park, veoma ugažen, sa
uobičajenom gustom mrežom amaterskih stazica koje nisu vodile nigde
određeno, pošto nisu imale svrhu“. Staze koje ne vode nikuda, putevi bez
svrhe, predeo haotičan, ružan i turoban — baš kao i konurbacija u
„Konačištu“, recimo — tipični su činioci ejkmanovskog ambijenta. Čak je i
nekadašnja jeziva kuća promenjena nagore: „Ovo je kao karikatura onog
starog mesta“, kaže se u priči. Od gotskog zamka, ka ukletoj vlastelinskoj
palati i jezivoj napuštenoj kući, do — karikature; to je transverzala propasti u
Ejkmanovim pričama; tu leži srž njegovog horora.
Ali najbolnija i najdirljivija promena s kojom se protagonist te priče
suočava jeste „karikatura“ u koju se pretvorila nekadašnja njegova ljubav,
devojčica Meri.
Za bolje i dublje razumevanje te priče neophodno je posegnuti za vrlo
nemodernom i nepopularnom, ali ovde jedino prikladnom metodom:
biografskom. Jer, Meri iz priče „Isti taj pas“ inspirisana je dragom
Ejkmanovom prijateljicom iz detinjstva, a događaji iz priče predstavljaju
njihovu fikcionalizovanu, indirektnu, simboličku parafrazu. U svojoj
autobiografiji Ejkman piše:
Kada sam bio veoma mlad, imao sam prijateljicu, malu plavokosu
devojčicu po imenu En Votson, rođenu u znaku Device... En je bila jedno od
one anđeoske dece koja, iako su bila draga maštarijama sentimentalnih
edvardijanskih pisaca, zaista povremeno mogu da se nađu. Tokom godine ili
dve bili smo neprestano zajedno, i nikad nesporazuma, grube reči ili odsustva
potpune simpatije. Ja sam osmislio veoma detaljne igre za dvorište sa
ingenioznim pravilima i udaljenim ciljevima koji su našu baštu preobražavali
u baštu iz raja. En je, naročito zbog toga što je bila veoma lepa, izvukla iz
mene sve što je bilo dobro, koliko god da je ta zaliha bila oskudna; i ni sa kim
drugim nikada više nisam bio srećan toliko dugo. 43
Daleki eho te situacije može se naći i u priči „Čuvar časovnika“, gde
pripovedač kaže: „Naša sreća nije bila od ovoga sveta, sveta odraslih, gde je
sreća samo teorija. Ursula i ja smo bih srećni kao što su deca srećna.“
Veoma je rečit način na koji se u navedenom prisećanju mesto (bašta) i
vreme (detinjstvo) spajaju u jedan te isti pojam — raj. Ah, kako nas čak i
Biblija uči, nijednom raju nije suđeno da potraje, pa tako ni Ejkmanovom.
Siromašni roditelji njegove drugarice morah su da se odsele podalje, tako da
je En viđao sve rede, a onda je i sasvim izgubio kontakt s njom. Njihov
ponovni susret, mnogo godina kasnije, ispunjen je gorčinom, tugom i
cinizmom koji će, zatim, svoje fiktivno, preuveličano uobličenje naći u priči
„Isti taj pas“. Evo kako je taj susret u stvarnosti izgledao:

A onda, tik pred Drugi svetski rat, ona mi je pisala i video sam je
još jedanput. Postala je prilično istaknuta učenica u oblasti
latinskog i grčkog. Takođe, postala je ogorčeni levičarski
ekstremist, ubeđena da je predstojeći sukob proizvod kapitala i da
nikakav drugačiji komentar nije dopušten. Nije u njoj bilo ni
humora ni slatkoće, iako se prema meni odnosila kao jedan
intelektualac prema drugom. Pojeli smo zemičku i popili šolju
surogat kafe i nismo imali ništa drugo da kažemo. Trebalo je da
umremo zajedno desetak godina pre toga, radije nego da dopustimo
da nam se ovo oboma desi. To je dobro pravilo: kada ste, napokon,
zaista dosegli sreću, umrite smesta. 44

Iz ovoga se polagano pomalja sledeća istina: da Ejkmanove priče nisu, zaista,

o sablastima i duhovima, već o sablasnoj egzistenciji u kojoj je sreća ili
kratkotrajna ili — nedostižna, a u oba slučaja čovek je ispunjen gorčinom:
zbog ono malo dobrog što više nema, i zbog ono malo dobrog što mu nije ni
suđeno da ima. A povrh svega tu je još i gorčina onoga čiji ideal nije samo
iščezao nego je još prinuđen da ga vidi oskrnavijenog, bačenog u blato. U
tom svetlu je Ejkman video skoro sve oko sebe: sve što je voleo i poštovao
mogao je da posmatra samo umanjeno, obezvređeno, do neprepoznatljivosti
izmenjeno, degradirano...
Ako postoji pakao, on nije ispunjen nakazama, demonima i vrištećim,
izbuljenim licima; umesto toga, njega čine mesta i ljudi koje smo nekada
voleli, sada izmenjeni nagore, do neprepoznatljivosti.
Stoga, teško da ima nečeg mučnijeg, gorčeg i težeg od susreta sa nekada
voljenom osobom koja je sada srozana na nivo nekoga s kim nemate o čemu
ni nekoliko reći da razmenite.
Eto, to je užas između redova priče „Isti taj pas“, dublji i više opsesivan
od pukog susreta sa duhom, a predočena paradigma Ejkmanove Akcijske,
prozne upotrebe biografske zaleđine ukazuje na neke od mogućih puteva da
se priđe i ostatku njegovog opusa. Na primeru te priče, ali i drugih iz ove
zbirke, može se shvatiti zašto je Ejkman insistirao: „Ja svoje pisanje uopšte
ne smatram fantastikom, izuzev, možda, u komercijalne svrhe. Ja pokušavam
da svet opišem onako kako ga vidim; ponekad, bez sumnje, umetnički
preterujući... a povremeno preterujući za svrhu parabole...“ 45
Njegovo se pisanje, moramo naglasiti, ipak može intuitivno pojmiti i bez
detaljnog poznavanja biografskih podataka. Iako oni ponegde mogu biti od
pomoći, za pristup njegovom delu potreban je samo dovoljno otvoren um i
određena tačka gledanja koja ume da vidi kroz žanr i iza žanra, i da se
poistoveti, makar načas, sa senzibilitetom kakav je Ejkmanov — da shvati i
prihvati „čudnu“ perspektivu koju on zauzima, i da kroz nju osmotri ne samo
njegove priče, nego i sebe samog.

Dr Dejan Ognjanovi
 Robert Ejkman: Biografija
Robert Ejkman (Robert Fordyce Aickman) je rođen 27. juna 1914. godine u
Londonu. Prezime je škotskog porekla, i izvorno se pisalo Aikman sve dok
jednom pretku nekakav službenik prezime nije u zvanične knjige zaveo kao
Aickman i od tada je u toj varijanti i ostalo.
Njegov deda po majci bio je Ričard Marš, popularni viktorijanski pisac
više desetina knjiga, čiji je horor roman Buba (The Beetle, 1897) izašao iste
godine kad i Stokerov Drakula, i bio čitaniji od njega, bar tokom te prve
godine.
Bio je jedinac u porodici potekloj od nižeg plemstva. Roditelji su ga
začeli tokom prve i jedine bračne noći, a to seksualno iskustvo je za njegovu
majku, kako mu je mnogo kasnije sama ispričala, bilo „groznije nego što je
ikada zamišljala“. U to vreme, o kom je pričala, majka je imala 23 godine, a
otac oko 53.
Oca, arhitektu, u svojoj autobiografiji opisuje kao „najčudnijeg čoveka
koga sam ikada sreo“. Otac je bio pun zahteva, ekscentričan, sebičan i
nezainteresovan za tuđe potrebe, sklon izazivanju dugotrajnih svađa zbog
najtrivijalnijih povoda, a najčešće zbog potpunog odsustva osećaja za vreme i
stalnih kašnjenja. Robert je bio prepušten samom sebi od najranijih dana:
naučio je da čita novine već sa četiri godine, a ubrzo i da sam sebi sprema
obroke.
Od majke je nasledio ljubav prema kulturi i umetnosti, i veoma je patio
kada je ona, ogorčena i obolela od artritisa i nevoljna više da se nosi sa
svojim suprugom, napustila porodicu. Majčino napuštanje, kada je imao
sedamnaest godina, ostavilo je dubok trag; posle toga ostao je sam sa ocem.
Kada se, ubrzo, otac razboleo i odselio zbog toga, Robert je ostao da živi u
porodičnoj kući. Svojoj prijateljici iz zrelog doba kazao je kasnije: „Prikladan
tok mog života potpuno je iskrenut, a žaljenje i melanholija u njemu iskaču
nepredvidivo.“
Pokušao je da izučava arhitekturu, kao i njegov otac, ali bez uspeha.
Fakultet nije upisao, ne samo iz finansijskih razloga već i zbog sopstvene
neopredeljenosti u pogledu buduće profesije. Jedino ga je pisanje zanimalo i
ispunjavalo.
Kao pacifista odbio je da učestvuje u bilo kakvim aktivnostima vezanim
za ratna dejstva tokom II svetskog rata.
 Bio je oženjen od 1941. do 1957. sa Edit Rej Gregorson, koja je bila pisac
knjiga za decu. Zajedno su osnovali firmu, nazvanu po Ejkmanovom dedi, u
kojoj su radili kao književni agenti. Decu nisu ni voleli ni želeli. Smatrao je
da deca čine civilizovan život nemogućim. Supruga ga je obožavala i bila mu
u svemu podređena, spremna da mu oprosti i poneku aferu sa drugim
ženama. Ipak, nije izdržala u braku lišenom obostrane ljubavi. Nakon razvoda
se zamonašila.
Imao je snažno izraženo interesovanje za pozorište, balet i muziku i bio je
veliki poznavalac tih umetnosti. Bio je predsednik Londonskog operskog
društva (The London Opera Society) u periodu 1954-1969, a aktivno je
učestvovao u još nekoliko udruženja (Ballet Minerva, Mikron Theatre
Company...). Pisao je pozorišnu kritiku za magazin Devetnaesti vek i kasnije
(The Nineteenth Century and After), o operi za magazin Opera, a manji broj
filmskih prikaza za Jevrejski mesečnik (The Jewish Monthly).
Duboko posvećen britanskim veštačkim rečnim kanalima (izgrađenim
tokom 18. veka za transport robe, ali napuštenim već sredinom 19. veka, sa
razvojem železnice) bio je suosnivač udruženja za njihovo očuvanje —
Udruženja kopnenih kanala (Inland Waterways Association). Predsedavao je
Udruženjem i vodio ga, u početku, zajedno sa suosnivačem i počasnim
sekretarom L. T. K. Roltom (autorom jedne solidne zbirke priča o duhovima,
Sleep No More, 1948).
To udruženje je svojim aktivnostima presudno uticalo na očuvanje
kopnenih kanala, a vrhunac uspeha bio je kada je Ejkman režirao koncert
praćen vatrometom na Festivalu Grada Londona 1962. godine pred oko
100.000 okupljenih posetilaca. Napisao je dve nebeletrističke knjige
posvećene tim kanalima (Know Your Waterways i The Story of Our Inland
Waterways, obe 1955). Ponosio se postignućima tog pretežno dobrovoljačkog
i slabo finansiranog udruženja, verujući da su njegovi ideali „ukorenjeni u
istoriji, imaginaciji i potrazi za srećom u svetu u kojem je sreća nemoguća“.
Najvoljenija žena njegovog života, po svemu sudeći, bila je takođe
spisateljica, lepa i devet godina mlađa Elizabet Džejn Hauard (Elizabeth Jane
Howard), s kojom je, u vreme dok je još bio oženjen, imao kratkotrajnu ali
snažnu romansu. Hauardova je bila bivša žena njegovog prijatelja i, po
Ejkmanovim rečima, toliko lepa da je to stalno izazivalo probleme u
Udruženju... Nikada nije preboleo što ga je Elizabet napustila i udala se
potom za pisca Kingslija Ejmisa (autora, pored ostalog, romana o duhovima
The Green Man, 1969). U svojoj autobiografiji (Slipstream, 2002) ona nije
nimalo nežna prema Ejkmanu: zamera mu posesivnost, samoživost i
ekscentričnu sposobnost da sitničarenjem pokvari potencijalno prijatne
trenutke. On je, po svedočenju prijatelja, njenu fotografiju držao kraj svog
kreveta do kraja života i uzalud se nadao da će obnoviti prijateljstvo. Došla
mu je u kratku posetu tek kada je bio teško bolestan i kada je bilo jasno da
mu se bliži kraj.
U toj autobiografiji Elizabet Džejn Hauard ovako opisuje Ejkmana:
„Bio je neupadljivog izgleda: imao je naočari sa rožnatim okvirima i
debelim staklima i kroz njih su njegove male smeđe oči gledale sa gotovo
ciničnom inteligencijom, a gustu smeđu kosu zalizanu unazad čvrsto je držala
poprilična količina pomade. Imao je velika usta, ne bez osećajnosti, i bledu,
skoro bezbojnu kožu, prelepe ruke i glas čiji je ton ukazivao, sa dozom
ironije, da ima nisko mišljenje o bilo čemu što nije umetnost. Bio je posvećen
svim granama umetnosti, i činilo se da je pročitao sve, išao na svaku
predstavu, operu, film i koncert, posmatrao slike i da poseduje
enciklopedijsko poznavanje Engleske. Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa
njim, niti u pojavi niti u ponašanju. Njegov razgovor obuhvatao je širok
spektar tema i bio prožet znanjem i stavovima.“
Nešto dalje opis je još oštriji:
„Imao je neutaživu potrebu za pažnjom i virtuoznost u načinima da do nje
dođe. Bio je u dubokoj depresiji, u opasnosti da poludi, kako je govorio, i na
neki način to je bilo istina, ali kao i toliko toga u vezi sa njim — ne u
potpunosti. Naučio je da manipuliše ljudima bliskim sebi tako da se oni uvek
osećaju zaštitnički i zabrinuto prema njemu, i da se priklone njegovim
željama. Paranoično se bojeći da neće biti dovoljno voljen ili shvaćen ili
cenjen, bio je neprestano zahtevan i, ukratko, toliko naporan za zajednički
život da smo Rej i ja bile uzajamno zahvalne na tome što ga delimo.“
U samotnom detinjstvu je, prema sopstvenim tvrdnjama, imao nekoliko
sablasnih iskustava, zbog čega je čitavog života bio otvoren prema
mogućnosti da su duhovi nešto više i konkretnije od metafora i simbola. Bio
je član Društva za psihička istraživanja koje se bavilo proučavanjem raznih
natprirodnih fenomena i dopisivao se sa „lovcima na duhove“, od kojih je
najpoznatiji bio Hari Prajs. Zahvaljujući njemu, u dva navrata je, 1943.
godine, sa pratiocima proveo po nekoliko sati u zloglasnoj „najukletijoj kući
u Engleskoj“, u Borliju, ali nije doživeo ništa naročito natprirodno.
Pisanjem proze počeo je da se bavi poznije nego što to inače biva, oko
svoje 35. godine, i prvu zbirku priča objavio je zajedno sa Elizabet Džejn
Hauard pod naslovom Mi pripadamo tami(We Are for the Dark, 1951). Za tu
zbirku, koju je ona inicirala, oboje su priložili po tri duže priče, inicijalno
nepotpisane, i zadugo nije bilo poznato koja je čija, budući da su ujednačenog
stila, pristupa i tematike (ekscentrične, moderne, psihologizovane priče o
duhovima).
Celokupan njegov opus „čudnih priča“ čini ukupno pedesetak
pripovedaka: 48 objavljenih za života i ubrzo po smrti, u osam zbirki, i još
nekoliko priča zaostalih u rukopisima, koje su sakupljene i po prvi put
objavljene, zajedno sa odabranim kraćim esejima i prikazima, tek 2015.
godine.
Zbirke originalnih priča su sledeće: We Are for the Dark: Six Ghost
Stories (1951), Dark Entries: Curious and Macabre Ghost Stories (1964),
Powers of Darkness: Macabre Stories(1966), Sub Rosa: Strange Tales
(1968), Cold Hand in Mine: Eight Strange Stories (1975), Tales of Love and
Death (1977), Intrusions: Strange Tales (1980), Night Voices: Strange
Stories(1985) i The Strangers and Other Writings (2015).
Izbori priča, načinjeni iz navedenih zbirki, objavljeni su pod sledećim
naslovima: Painted Devils: Strange Stories (1979), The Wine-Dark Sea
(1988) i The Unsettled Dust (1990). Sabrane čudne priče, u dva toma (The
Collected Strange Stories, Durtro/Tartarus, 1999), objavljene su u tiražu od
samo 500 primeraka. Knjige su brzo rasprodate i danas se njihovi primerci
retko kad mogu pronaći kod preprodavača, i to po basnoslovnim cenama od
više stotina funti.
Za života, a i posthumno, priče su mu bile uvrštene u brojne zapažene
antologije.
Povodom stogodišnjice rođenja, britanski izdavač Faber izdao je 2014.
godine u mekom povezu i po pristupačnim cenama četiri njegove zbirke, kao
i dva dela koja ne spadaju u horor: kratki bajkoviti roman Model (The Model,
1987), kojeg je Ejkman, bizarno (i ne baš opravdano), smatrao svojim
najboljim delom, i obimniji roman (pretežno realistički, ali na osoben,
poetizovan način) The Late Breakfasters (1964), u kome na suptilan način
obrađuje temu lezbijske ljubavi.
Svoju autobiografiju podelio je u dva toma: prvi je objavio za života pod
naslovom Pokušaj izbavljenja (The Attempted Rescue, 1966), i u njemu bolno
iskreno govori o vlastitom nimalo prijatnom detinjstvu i mladosti, završno sa
izbijanjem II svetskog rata, dok je drugi tom izašao posthumno, pod
naslovom Reka teče uzbrdo: Priča o uspehu i neuspehu (The River Runs
Uphill: A Story of Success and Failure, 1986), u kome pretežno govori o
aktivnostima u Udruženju kopnenih kanala.
Osim kao pisac „čudnih priča“ (termin koji je preferirao za vrstu proze
kojom se bavio), horor je zadužio još i kao priređivač serije antologija
najboljih klasičnih i modernih priča o duhovima pod zajedničkim naslovom
Fontanina knjiga najboljih priča o duhovima (The Fontana Book of Great
Ghost Stories), gde je priredio prvih osam tomova, između 1964. i 1972.
godine. Iza sebe nije ostavio supstancijalniji osvrt na jezovitu prozu izuzev
predgovora za sedam od pomenutih osam antologija. Iako se radilo o kraćim
tekstovima koji svi zajedno imaju manje od 30 strana, u njima je ipak izneo
osnove svoje poetike strave.
Pomenutim predgovorima valja dodati i veoma kratki napis „Jedan esej“
(“An Essay”) sročen da bude pročitan prilikom primanja Svetske nagrade za
fantastiku (World Fantasy Award, 1975), prve godine kada je ona bila
ustanovljena, za priču „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“. Dobio je i
Britansku nagradu za fantastiku 1981. godine za priču „Mrlje“ (“The
Stains”). Nije voleo horor prozu, pa ni Lavkrafta, čiji je lik tada krasio statuu
Svetske nagrade za fantastiku. Nakon Ejkmanove smrti u stanu je pronađeno
samo postolje nagrade, bez Lavkraftovog lika.
Živeo je od skromnog porodičnog nasledstva i od još skromnijih prihoda
od svog pisanja; njegova proza, ipak, nikada nije imala toliku popularnost da
bi se od nje zaista moglo živeti. Ipak, odbijao je da kompromituje umetnost
zarad komercijalnosti, i njegove poznije priče su još opskurnije i
nekomunikativnije od ranijih.
Ejkman u kući nije imao ni radio ni televizor, niti je ikada naučio da
upravlja automobilom. Sve priče pisao je posebnim penkalom i na papiru
naročite veličine i kremaste boje, a zatim su ih drugi prekucavali. Radije je
pisao pisma nego koristio telefon. Otac ga je još od detinjstva navikao na
duge šetnje po prirodi, često i preko dvadeset kilometara; tu naviku zadržao
je tokom celog života.
Voleo je žensko društvo; muških prijatelja skoro da nije ni imao. Išao je s
prijateljicama na piknike i izlete koji su uključivali posete aristokratskim
kućama na selu, kao i u zajedničke posete pozorištu, baletu i operi. Od pisaca
20. veka najviše je cenio Rebeku Vest, od kompozitora — Frederika
Delijusa, a od filmova omiljeni mu je bio Plava svetlost (Das blaue Licht,
1932) Leni Rifenštal.
Kada mu je 1979. dijagnostikovan kancer, odbio je konvencionalno
lečenje (hemoterapiju) i izabrao homeopatski tretman. Preminuo je u
Kraljevskoj homeopatskoj bolnici (Royal Homeopathic Hospital) u Londonu,
26. februara 1981.
Za sobom je ostavio rukopise do sada neobjavljenog romana Smesta se
vrati nazad (Go Back at Once; realističan, o dve žene koje putuju Italijom),
nekoliko pozorišnih komada i obimno poetsko-filozofsko delo na preko
hiljadu strana — Panakea: sinteza jednog stava (Panacea: The Synthesis of
an Attitude), napisano u ranoj mladosti i bez uspeha nuđeno nekim
izdavačima. Svi njegovi sačuvani rukopisi nalaze se u zasebnoj zbirci u
Bouling Grin državnom univerzitetu Ohaja (“The Robert Aickman
Collection”, Bowling Green State University Ohio).
 Napomene
[←1] Ser Čarls Klor (1904-1979), britanski finansijer, magnat u maloprodaji
i nekretninama i filantrop (prim. ur.)
[←2] Medijatizacija — anektiranje manje teritorije i njeno pripajanje većoj,
tako da vladar te manje zadrži titulu i deo vlasti (prim. ur.).
[←3] Dejvid Lojd Džordž (David Lloyd George, 1863-1945) bio je britanski
političar i državnik, najpoznatiji po tome što je kao premijer vodio
Ujedinjeno Kraljevstvo do pobede u Prvom svetskom ratu. Smatra se
najuticajnijom ličnošću britanske politike u prvoj polovini 20. veka (prim.
ur.).
[←4] Vilijam Hogart (William Hogarth, 1697-1764), engleski slikar i
grafičar, smatra se osnivačem karikature (prim. prev.).
[←5] Za četrdeset godina (“Forty Years On”), himna prestižne škole Harou u
Londonu koju su pohađali mnogi državnici, među njima i Vinston Čerčil
(prim. prev.).
[←6] Robert Aickman, “Introduction”, u: The 4th Fontana Book of Great
Ghost Stories, Fontana, London, 1967, str. 9-10.
[←7] S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, McFarland, Jefferson, 2001, str.
218.
[←8] S. T. Joshi, The Modem Weird Tale, ibid., str. 220. Džoši je ostao pri
tom sudu i u svojoj kapitalnoj, dvotomnoj studiji objavljenoj skoro četvrt
veka kasnije, gde ga, uz neznatnu varijaciju, ponavlja. Upor. S. T. Joshi,
Unutterable Horror: A History of Supernatural Fiction, Hippocampus Press,
New York, 2014, str. 607.
[←9] S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, ibid., str. 220.
[←10] Za prikaz nastanka i razvoja engleske priče o duhovima videti: Dejan
Ognjanović, Poetika horora, Orfelin, Novi Sad, 2014, a naročito str. 214-259,
i o Ejkmanu, str. 438-447.
[←11] Sachervell Sitwell, “For Want of the Golden City”.
[←12] David Punter, The Literature of Terror, Vol. 2 (Updated), Longman,
London, 1996, str. 87.
[←13] Julia Briggs, “The Ghost Story”, u: David Punter (ed.), A Compani —
on to the Gothic, Blackwell Publishers, Oxford, 2000, str. 122.
[←14] Sigmund Freud, “The ‘Uncanny”, navedeno prema: Neill Cornwell,
The Literary Fantastic: From Gothic to Postmodernism, Harvester
Wheatsheaf, Hertfordshire, 1990, str. 6.
[←15] Robert Aickman, “Introduction”, u: The 2nd Fontana Book of Great
Ghost Stories, Fontana, London, 1966, str. 7.
[←16] Straub aludira na priču „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“.
[←17] Peter Straub, “Introduction”, u: Robert Aickman, The Wine-Dark Sea,
Mandarin, London, 1990, str. 8. Ironično, King i Ejkman su imali istog
književnog agenta, Kirbija Makolija.
[←18] Robert Aickman, “Introduction”, u: The Fontana Book of Great Ghost
Stories, ibid., str. 8. Uzgred, poznatija aluzija o muvama i nestašnim
dečacima potiče iz Kralja Lira.
[←19] Podrazumeva se da proza jednog takvog autora do sada nije bila
prevođena na srpski, ali edicija Poetika strave će to možda uskoro promeniti.
[←20] S. T. Joshi, The Modem Weird Tale, ibid., str. 225.
[←21] Videti: M. R. Džejms, Zazviždi i ja ću ti doći, Orfelin, Novi Sad,
2015.
[←22] Christine Pasanen Morris, “The Female ‘Outsider’ in the Short Fiction
of Robert Aickman”, Nyctalops, No. 18, april 1983, str. 58.
[←23] Robert Aickman, “Introduction”, u: The 4th Fontana Book of Great
Ghost Stories, ibid., str. 7. Aluzija na „čuvenu“ priču zapravo se odnosi na
Ejkmanovu sopstvenu, „Nedovoljni odgovor“, jednu od prvih koje je uopšte
napisao; nalazi se u njegovoj prvoj zbirci, koju deli sa E. Dž. Hauard (We Are
for the Dark), a, kurioziteta radi, dešava se u Sloveniji.
[←24] Robert Aickman, “Never Visit Venice”, u: The Wine-Dark Sea,
Mandarin, London, 1990, str. 277.
[←25] Uostalom, domaći čitalac će u ovoj izuzetnoj priči moći uskoro da
uživa, u srpskom prevodu, u ovoj istoj ediciji.
[←26] Robert Aickman, “Never Visit Venice”, ibid., str. 280.
[←27] Robert Aickman, “Never Visit Venice”, ibid., str. 280.
[←28] Robert Aickman, “Never Visit Venice”, ibid., str. 281.
[←29] Robert Aickman, The Attempted Rescue, Tartarus, Leyburn, 2001, str.
25.
[←30] Robert Aickman, “An Essay”, Robert Aickman, The Collected
Strange Stories, Volume I, Tartarus Press and Durtro Press, 1999, str. vii.
[←31] Robert Aickman, “An Essay”, ibid., str. vii.
[←32] Poemu koju je Lavkraft, inače, duhovito preimenovao, iz originalnog
“The Waste Land” u — “The Waste Paper” (protraćeni papir, odnosno papir
/vredan samo/ za bacanje).
[←33] Robert Aickman, “Introduction”, u: The 4th Fontana Book of Great
Ghost Stories, ibid., str. 8.
[←34] Robert Aickman, “Introduction”, u: The 4th Fontana Book of Great
Ghost Stories, ibid., str. 7-8.
[←35] Dejan Ognjanović, Poetika horora, ibid., str. 217.
[←36] Robert Aickman, “An Essay”, ibid., str. vii.
[←37] Robert Aickman, The Attempted Rescue, ibid., str. 150.
[←38] Robert Aickman, The Attempted Rescue, ibid., str. 3.
[←39] Navedeno prema: Kirby McCauley, “Introduction” u: Dark Forces,
Viking, New York, 1980, str. xiv.
[←40] David Tibet, “Robert Aickman: An Appreciation”, u: Robert
Aickman, The Collected Strange Stories, Volume I, Tartarus Press and
Durtro Press, 1999, str. v.
[←41] Misli se na slikara Čarlsa Simsa (Charles Sims).
[←42] David Tibet, ibid., str. v.
[←43] Robert Aickman, The Attempted Rescue, ibid., str. 61.
[←44] Robert Aickman, The Attempted Rescue, ibid., str. 62.
[←45] Robert Aickman, “An Essay”, ibid., str. vii.