Бранислав Петронијевић

Онтолошки доказ за постојање апсолута

Онтолошки доказ за постојање (Dasein) апсолута, тј. апсолутно-нужно-
бивствујућег бића (Wesen) јесте чисто спекулативан, априорни доказ путем чистог
мишљења, путем чистих појмова без икаквог односа према искуствености. Онтолошки
доказ треба да нам покаже мисаону нужност апсолутног бића, чисто а приори, дакле, да
закључи о егзистенцији апсолута.

Је ли сад један такав доказ могућ? Две су претпоставке те које условљавају

његово реално значење и могућност: прво, да наше мисли нису чисто субјективне,
празне и безначајне игре појмова, него да се њима признаје неки реални однос према
бивствујућем (Seiende) и друго, да се међу мислима стварно находи једна таква
мисаоно нужна формула. Тек ако буду испуњена ова два услова, може се најозбиљније
говорити о реалном значењу онтолошког доказа.

Ако би додуше први услов био остварен, а други не, онда ми, у ствари, не бисмо
могли да говоримо о поимању стварности посредством мишљења.

Јер у том случају наше мишљење не би било кадро да нам положи рачун о
најважнијем проблему. Мисао која нас, међутим, у највећој мери узнемирава јесте та да
наше мишљење није способно за то да нам јемчи нужност Бића, и да не може да нас
поучи зашто управо постоји Биће (Sein), егзистенција, стварност, свет (који нам је
искуствено дат), а не пре никакав свет, не радије апсолутно Ништа? Шта да наше
мишљење није кадро да реши најдубљи и најзначајнији проблем, управо ону тачку на
којој би се тек сасвим могла да потврди његова свемоћ: ми бисмо беспомоћно стајали
пред овим прапроблемом и сваки покушај да решимо овај проблем јасно као дан би нам
предочавао потпуну неспособност нашег ума да сиде у најдубље дубине стварности! Да
смо ми уистину слепи и да наш вид досеже само површину Бића, да његова
унутрашњост остаје, међутим, нама заувек скривена! Како нас узнемирава ова мисао,
ова мисао о безвредности наших мисли!

"Биће ипак мора да буде појмљиво", само нам ова мисао поново даје потпуни душевни
мир. Де покушајмо једаред, можда нам овај душевни мир показује прави пут!

Кад ниједно такво продирање у најдубљу суштину Бића помоћу мишљења не би

било могуће, онда први услов штавише у најважнијој тачки не би био испуњен, дакле и
овај услов, у ствари, не би егзистирао. Са чисто логичког становишта, према томе,
други услов је важнији него први, овај последњи је чак потпуно зависан од првог.
Дакле, у онтолошком доказу а приори лежи основни проблем не само дијалектике него
и теорија сазнања. Јер не егзистира ли један такав доказ онда сваки егзистенцијални
став уопште, сваки исказ о чињеничкој егзистенцији неког предмета мора нужно
синтетички, тј. искуствено, не аналитички, чисто логички да следи. Мишљење тада
наравно мора да буде само формула реда предмета искуства, оно Да и Шта ових
предмета, међутим, за мишљење мора нужно да остане недокучиво. Онда је штавише
свеједно то да ли ће се ове форме мисли узети као чисти резултати искуствених
индукција, као што то чини критички емпиризам, или да ли ће се оне узети за, из чистог
искуства неизводљиве, субјекту првобитно припадајуће форме схватања датих
предмета искуства, као што то чини критички рационализам.
 Читава теорија сазнања, дакле, врти се у ствари око питања да ли уопште
постоје аналитички егзистенцијални ставови?

Ако се на ово питање одговори одрично, онда је судбина реалистичког или

трансценденталног рационализма запечаћена: он онда као сазнајнотеоријски принцип
нема више никакво значење. Тада само остаје избор између Хјумовог чистог емпиризма
и Кантовог критичког рационализма (од којих, узгред речено, ипак овај последњи
може да захтева првенство).

Ако постоје, међутим такви аналитички егзистенцијални ставови, онда је без

сумње потпуно оспорен чист емпиризам, који оспорава логичку нужност уопште, и
онда остаје само још избор између критичког, трансцендентално-идеалистичког, и
чистог, трансцендентално-реалистичког рационализма.

Неће бити тешко да се начини избор између ова два рационализма. Приговор
који се увек понавља против рационализирања јесте тај да су мисли само субјективне
творевине наше свести и да њима, према томе, не може да припада никакво објективно
значење. Није, међутим, тешко да се овај приговор одбаци као безразложан: јер у
сваком случају мисли морају штавише да буду мисли неке субјективне свести. Ово
субјективно Биће мисли, према томе, не може да чини приговор против рационализма.
Питање о оправданости чистог рационализма не може се, дакле, никако решити са овог
психолошког становишта: критички рационализам каже да је празно тврђење чистог
рационализма то да наше мисли имају објективно важење; чисти рационализам овом,
међутим, одговара да је празно тврђење критичког рационализма то да мисли не би
имале објективно значење. Питање се не може, сходно томе, вртети око психолошке
природе мисли: јер никада се не може оспорити да мисли нужно морају да егзистирају
у неком психичком субјекту, у субјекту који сазнаје. На ово питање се може, дакле,
одговорити само са чисто логичког становишта, јер само у логичком погледу може се
мислима признавати или оспоравати њихово објективно важење.

У природи мисли лежи сад то, као што нас то поучава наше непосредно
искуство, да се нужно односи на нешто објективно-бивствујуће, на нешто што лежи
изван мисли. Само из овог свог односа према Бићу мишљење има свој првобитни
мисаони садржај; и тек ако мисао поседује овај свој првобитни садржај који се односи
на оно не-мисаоно-бивствујуће, може да мисли о овом свом односу према Бићу и онда о
својој властитој чисто формалној природи.[1] Према томе, суштина мишљења лежи у
његовом нужном само-одношењу (Sich-Beziehen) према Бићу: мишљење важи само за
Биће: у њему као психичкој функцији отеловљује се логичка Идеја, која као чисто
важење сасвим одређује, за појмовно, за свесно сазнање суштину Бића. У мисли лежи
једна унутрашња принуда, која њу означава као представника логичке Идеје, као чистог
принципа који сасвим одређује бивствујуће, која њу непосредно открива нашој свести
као овог представника. Дакле, у мисли као психичкој функцији налази се логичка
принуда, која установљује мисао као непосредног представника Бића. Никад се не
може порећи ова психичка чињеница логичке принуде у мисли, само је питање да ли се
ми нужно морамо покорити овој присили, да ли мисао у самој себи носи јемство ове
своје унутрашње извесности у себе, или ова читава принуда, ова логичка нужност
можда почива само на навиком установљеној обмани, можда мисао ипак не показује,
ако се она ближе анализира, такву логичку принуду?
 Ова логичка принуда, ова логичка нужност само је онда извесна, ако њој
иманентне форме саме себе носе, саме себе утемељују, или, логички речено, у себи
немају ништа противречно (пошто је став противречности као основни закон мишљења
једини пробни камен логичке нужности).

Обично се каже да бисмо беспомоћно стајали пред апсолутним скептицизмом, и

то је најбољи доказ да она тако много слављена логичка нужност никако не постоји, да
је само једна психолошка варка!

Скептицизам се управља против чисто формалне стране мишљења, и да бисмо

могли да испитамо његову оправданост морамо да доспемо у унутрашњи, чисто
формални сплет мисли.

Ми овде, дакле, сасвим апстрахујемо од некаквог објективног важења мисли,

испитујемо само њено унутрашње самозаснивање. На овом месту морамо узети у обзир
основне форме мисли и то пракатегорије, које се находе у свакој мисли као неопходни
елементи, онда законе и врсте повезаности ових елемената. Ти основни појмови,
прапојмови, пракатегорије, елементи мишљења јесу позиција и негација. Мишљење се
односи не само на бивствујуће, позитивно, него и на небивствујуће, негативно Биће. У
ова два прапојма исцрпљен је читав садржај мисли. Начини повезивања ових двеју
прамисли су модалне категорије мишљења и њих има три: нужност, немогућност и
могућност, или позитивно нужно мишљења (тј. нужно Бића, тј. у стварности нужно
бивствујуће), негативно нужно мишљења (тј. нужно небића, тј. што у стварности нужно
треба замишљати као не-бивствујуће) и могуће мишљења (тј. Биће и не-биће, Биће које
може да буде стварно и нестварно). Оно је нужно за мишљење чија позиција потпуно
искључује своју негацију, чија је негација, дакле, немогућа; немогуће за мишљење јесте
оно чија негација потпуно искључује његову позицију, чија је позиција, дакле,
немогућа; могуће за мишљење јесте оно чија позиција не искључује негацију, чија је
негација, дакле, могућа.[2] Из тога се види да је, у ствари, једино мисаона немогућност
то што заснива нужну егзистенцију позиције респ. негације, о чему ваља да се доцније
промисли. Основни закони, по којима се збивају ове везе, везе у постављањима односа,
јесу закон идентитета и закон противречности, од којих закон идентитета тврди
идентитет сваког од односних чланова са самим собом, закон противречности тврди,
међутим, њихову апсолутну различитост. Само на основу ова два закона она два
прапојма могу да се упусте у везе модалних категорија. Ова два основна закона,
међутим, експлицирају само односе оних прапојмова, дакле њихово логичко важење и
стога и важење модалних категорија које је од њих зависно, путем њих и са њима дато.

Та два основна закона чине средишњу карику између прапојмова и њихових

начина повезивања, тиме што ови претпостављају оне и овима служе као претпоставка
(услов).

Ко, дакле, оспорава логичку нужност, тај мора нужно да оспорава важење она
два основна закона мишљења. Само што се они на жалост не могу лако оспорити: јер се
свако оспоравање, као свако тврђење заснива на важењу оних основних закона. То
важи како за апсолутни скептицизам, који напросто оспорава важење оних основних
закона, И тако и за релативни скептицизам, који допушта неодлучну дисјункцију
између да и не.[3] Апсолутни скептицизам јесте једна contradictio in adiecto: јер тиме
што пориче логичку нужност закона мишљења (дакле и свих форми мишљења уопште),
он мора да претпостави, да би доказао своју тезу или да би је само поставио, њихово
реално, логичко значење, пошто се просто напросто ништа не може да замисли, нити да
тврди, нити да пориче, а да се не претпостави логичко важење оних основних форми
мисли. Исто важи сад, међутим, и за релативан скептицизам, иако то на први поглед
изгледа да се не дешава: релативни скептицизам наравно такође тврди, а то тврђење,
сасвим не узимајући у обзир садржај који је у њему исказан, само онда има објективно
значење (дакле и оно што изражава), ако се утврди објективно важење тврђења, што
нужно претпоставља објективно важење свих форми мишљења. Нипошто није
истинито, према томе, да је скептицизам неоповргљив, јер у сасвим строгом смислу те
речи, тј. у логичком значењу речи "побијање", скептицизам је шта више већ побијен
својим изговором: скептицизам се врти у једном кругу, у једном circulus vitiosus. Ако
своје тврђење жели да докаже, онда у овом доказивању мора нужно самог себе
укинути, самог себе уништити, он мора, дакле, да напусти свој circulus, само што ће га
утврдити, дакле у њега поново упада и тако у бесконачност. Алогичко противречи
самом себи тиме што се мора непрестано уздизати до Логичког (Logische), услед чега
се по себи и за себе показује само као празна безначајна жеља. Ми видимо, дакле, да
мишљење стварно поседује у самом себи јемство за само себе, да његова нужност има у
себи самој темељ и то потпуни темељ свога важења, и да све супротне претпоставке,
ако неће да остану празне напросто безначајне жеље, нужно претпостављају ову
нужност и тиме морају саме себе укинути, те на овај начин, међутим, доказују
апсолутну логичност и унутрашњу нужност Логичког. Овим смо се потпуно отарасили
оног првог двоумљења, које се на овај начин усмерава против мишљења, а тиме и
чистог емпиризма, који логичку нужност проглашава за психолошку илузију. Остаје
нам још само она друга недоумица, која се примењује против објективног важења
Логичког за бивствујуће. Критички рационализам признаје додуше ону унутрашњу
логичку нужност мисли, али јој пориче свако објективно, за Биће законодавно и
обликујуће значење и логичке форме проглашава за чисто субјективне начине поимања
материјала искуства датог путем опажаја, али који се не може дедуковати помоћу
мисли.

Ми ћемо сада испитивати основаност овог другог двоумљења против мисли. Са

овим двоумљењем не стоји боље него са оним, које се примењивало против
унутрашњег логичког значења Логичког. Јер ко пориче објективно важење Логичког,
тај мора да претпостави разлику између објективног Бића и субјективног мишљења: на
тај начин је он, међутим, признао објективно важење појма негације, пошто он додуше
не може да оспори да мишљење мора да буде ипак нешто (ми смо већ показали да се
мишљење не темељи на некој психолошкој илузији). Са граничним појмовима и
сличним изговорима се ту ама баш ништа не може да учини, јер ако ће се таквом
једном граничном појму приписати некакво значење, онда тај појам мора да значи
нешто разумно за мишљење. Може се додуше тврдити да се мишљењем не може
изразити позитиван садржај овог граничног појма, међутим, управо овим тврђењима би
се основним формама мишљења морало придати значење које превазилази мишљење и
Биће, означити их, дакле, као металогичке, што ипак ништа више није него један
кукаван изговор, пошто онда само мишљење губи сваки садржај, јер је овај садржај
управо био пренет у металогичку сферу.[4]

Из овог општег разлога потпуно страда критички рационализам, на исти начин

као и његов брат, скептицизам (к би се по свој прилици могао да означи као критички
субјективни рационализам).
 Биће у овом свом односу према мишљењу може сада да буде двојаког својства.
Или је Биће потпуно бесформно, дакле нешто позитивно што мишљење никако може да
појми, или се Биће креће у формама које су пи пуно хетерогене од мишљења.
Испитиваћемо најпре о другу претпоставку, која боље кореспондира са претпоставкама
критичког рационализма, као што га је Кант изградио. Једно такво субјективним
формама поимања потпуно противречно Биће нигда не би могло доспи унутар субјекта.
Јер, ако негде има своје значење онај стари, тако много презирани став: "А кад око не
било сунчано, како би оно могло да гледа Сунце"[5] онда је то овде. Једно такво Биће би
морало штавише и напусти целокупну своју особеност да би могло доспети у субјекат,
пошто субјекат наравно може да прими сан оно што управо може да прими према својој
субјективној природи. Према томе, барем све што се у субјекту налази (а читав
материјал искуства се находи само у субјекту који сазнаје) мора на нужан начин да
прими субјективне форме, сходно томе само његова апсолутно бесформна материја
може да буде споља дата субјекту (у ствари у субјекту произведена).

Према томе, консеквентни критички рационализам мора да тврди апсолутну

изводљивост свег субјективног материјала искуства (дакле и чулних квалитета) помоћу
субјективних форми мишљења. Сходно томе оно хетерогено Биће може да буде само
изван субјекта; да оно, међутим, поседује хетерогене форме - јесте једна сасвим
противречна претпоставка, пошто би се онда нужно морала тврдити разноликост ових
форми (јер иначе ниједне друге форме нису замисливе), што би, међутим, сместа
превело Логос у објективно Биће.

Само прва претпоставка остаје, дакле, достојна једне озбиљне пажње. Према
овој претпоставци све форме мишљења припадају само субјекту, објективно Биће, које
је ван субјекта, јесте сасвим бесформно. За ову претпоставку остаје пак потпуно
непојмљиво како је могућа некаква веза између ове објективне ствари по себи и
субјективног света појава: ако се прихвати једна таква веза, онда се та веза може да
замисли само као каузални однос; онда је, међутим, призната објективна важност ових
категорија, услед чега је онда разорена наша "критичка" претпоставка. Иначе остаје,
међутим, апсолутно непојмљиво како онда сам субјекат може једном да постоји, пошто
је за њега објективно Биће сасвим безначајно. Али ако се узме да је ово бесформно
објективно Биће у вези са субјектом, онда је тиме признато да су субјекат и саме његове
форме мишљења нека форма објективног Бића, а онда и форме мишљења добијају
објективно значење.[6] Види се, дакле, да критички рационализам, И треба ли да
заслужи једну озбиљну пажњу, нужно - мора да укине себе самог. На тај начин ми
видимо да са овим "критичким" рационализмом стоји исто тако као са његовим братом,
скептицизмом, оба остају безначајне, празне жеље (са свакојаким "граничним
појмовима"), који тобоже прекорачују мишљење, чим се, међутим, желе одржати
наспрам мишљења, поново немоћно падају у његове руке - један доказ како је немогуће
и бесмислено њихово настојање.

Из овог претходног се види да мишљење има значење само онда ако су његове
форме истовремено форме објективног Бића, ако су у мишљењу изражени односи
адекватни изрази објективних односа Бића, ако, једном речју, "нужно за мишљење
(Denknotwendige) јесте нужно за Биће (Seinsnotwendige)"[7]. Ово начело сазнања значи:
све што ми (морамо) да мислимо, мора да се односи на бивствујуће, све наше форме
мишљења (закони и категорије) истовремено јесу форме Бића (закони Бића и категорије
Бића), зато што наше форме мишљења непосредно у себи огледају форме Бића. Јер како
субјективно мишљење и тако и објективно Биће имају једну заједничку тачку односа,
наиме отеловљења су једног те истог извора - објективне (логичке) Идеје, коју
сачињавају систем вечних истина, што вечно важе -Биће јесте објективно а мишљење
субјективно остварење ове логичке Идеје. Ова Идеја није, међутим, трансцендентна већ
иманентна, то ће рећи она јесте са својим и у својим формама стварности. Према свему
што је речено само собом следи да мишљење нужно мора да поседује способност да
јемчи нужност егзистенције бивствујућег, пошто би иначе она унутрашња логичка
самоизвесност била сасвим непојмљива и, сходно томе, апсолутно не би било могуће и
подударање мишљења са Бићем. Када Логичко не би могло да јемчи егзистенцију
бивствујућег, онда би бивствујуће нужно морало да буде нешто што је у основи
различито од Логичког, бивствујуће и Логичко би тада били не једног те истог порекла
већ или два потпуно различита елемента стварности, који се на тајанствен и непојмљив
начин негде, макар само на лабав начин, међусобно повезују; или би мишљење само у
једној одређеној тачки било идентично са Бићем, ако би било начело Бића, начело које
одређује форму. Биће би, међутим, садржавало нешто што је изнад и ван мишљења,
нешто што условљава свако мишљење, сваку уобличавајућу функцију, при чему онда,
свакако, поново остаје потпуно непојмљиво како могу да се повежу ова два начела
стварности (алогичко и Логичко, садржај и форма). Види се да је свет појмљив само
онда, ако форма и садржај, fundamentum relationis и релација чине нераздвојиве стране
једног те истог начела - свеобухватне и свеодређујуће логичке Идеје.

Из овога видимо да наша тема - онтолошки доказ за постојање апсолута - мора

да буде од фундаменталног значаја за теорију сазнања: јер само ако можемо да
докажемо логичку нужност егзистенције (датога) Бића потпуно је осигуран
реалистички рационализам.

Да бисмо овај задатак могли да решимо морамо испитати односе оних трију
модалних категорија мишљења: јер ће нам само тиме бити дато средство и да докажемо
мисаону нужност апсолутног бића. Ми морамо, дакле, најпре да истражујемо услове
под којима се једино може установити мисаона нужност егзистенције једног бића.

Позитивно нужно мишљења (Positiv-denknotwendige) казује нам да позитивно

јесте нужно; негативно нужно мишљења (Negativ-denknotwendige) говори нам да
негативно јесте нужно, док могуће мишљења (Denkmцglich) тврди као могуће како
позитивно тако и негативно. Пошто у стварности може да буде дато или позитивно или
негативно, a tertium non datur, зато што су позиција и негација негативно
контрадикторни појмови, тј. појмови који се потпуно искључују, то нужност
позитивног може да се закључи само из немогућности његове супротности и обрнуто,
док су појам позитивног по себи, исто тако појам негативног беспротивречни, дакле
они су само могући појмови. То значи да појам позитивног по себи, исто тако појам
негативног, не садржи ништа што би могло да јемчи егзистенцију тако означеног
бивствујућег.

Јер категорија могућности не каже ништа више неголи да су појмови позиције и

негације по себи и за себе беспротивречни, појмови идентични са самима собом, и док
се само збива овај њихов чисто формални однос, појмови позиције и негације у себи не
садрже ништа нужно. Према томе, мисаона нужност једног од њих може да произађе
само онда ако се оба према својим реалним садржајима доведу у однос један према
другоме:[8] само дакле ако позитивно потпуно искључује негативно и обрнуто - дата је
нужност егзистенције садржаја Бића који је изражен у појмовима позитивног и
негативног. Само је, дакле, онда нужна позиција или негација бивствујућег, ако није
могућа његова супротност, тј. противречна је сама себи. Последњи темељ мисаоне
нужности јесте, према томе, мисаона немогућност, која показује унутрашњу
противречност у тврдњи о егзистенцији позиције респ. негације. Ова категорија се,
међутим, темељи на ставу противречности, у којем, као што је већ горе речено, јесте
изречена апсолутна разлика између позиције и негације, из чега следује да егзистенција
мора да буде или позитивна или негативна - став који се означава као трећи закон
мишљења и назива се закон искључења трећег. Да би се могло, међутим, доћи до једног
чисто логичког решења ове алтернативе, мора да се претпостави да је један од ова два
елемента тако зависан од другог да он, за себе узет, губи сваки логички значај; не може
се, према томе, замислити као за себе егзистирајући јер унутрашња противречност
настаје само тиме што се тврди за један исти (тј. за један елеменат) егзистенција а тај
елеменат управо не може да има самосталну егзистенцију.

Могућност логичке мисаоне нужности заснива се дакле, најпосле, на

претпоставци несамосталности једног од она два прапојма наспрам другог. Јер кад би
оба били потпуно један од другога независни, кад би оба били потпуно координирани и
независни један од другога, онда се уопште не би могла доказати мисаона нужност,
пошто би тада само могла да важи категорија могућности. Мисаона нужност не би
проистекла ни у том случају ако би она два прапојма стајали међусобно у узајамној
условљености, ако би оба прапојма били координирани и зависни један од другога, јер
би у том случају оба били мисаоно нужни и оба мисаоно немогући, што је противречно.
На тај начин нас, дакле, наше истраживање услова под којима је уопште могућа
мисаона нужност - нужно води правој ствари, уверењу да мисаона нужност егзистира
само онда ако је један од она два праелемента нашег мишљења потпуно зависан од
другог, те, што је последица тога, да мисаона нужност може да има важење само у
односу према једном од ова два елемента. Ми морамо, дакле, да бисмо могли ваљано
искористити овај резултат, да истражимо у којем односу и један према другом стоје она
два прапојма мишљења.

Да бисмо то могли увидети, ми морамо стога да нађемо основну скелу, основну

схему, темељну форму мишљења. Та темељна форма се налази у ставу: свако мишљење
састоји се у односу одношенога (Bezogenen). Наше мишљење баш ништа не може да
мисли а да не мисли у некаквим односима: темељна суштина мишљења састоји се у
односу, релација гради основну форму његове суштине. Та релација, међутим, нипошто
не може да постоји без fundamentum relationis, без тачке односа, наиме мишљење увек у
себи мора да има нешто што треба у односе поставити, што никако, међутим, не значи
да ово одношено јесте нешто што постоји изван мишљења (на пример, што је дато
искуством, опажајем), и да мишљење само примењује односе, који су у њему, на овај
fundamentum relationis, већ мишљење и једно и друго обухвата као два нераздвојна
елемента његове функције, тиме што fundamentum relationis као такав схвата као чисто
безодносно, као Ништа које за себе јесте (fьrsich Nichts-seiendes), и на исти начин однос
као такав схвата као нешто чисто бесадржајно, као нешто сасвим несамостално, као
Ништа које за себе јесте, а тек њихову везу као потпуно, целовито јединство, те на тај
начин схваћено јединство схвата као нешто што се односи на бивствујуће, као нешто
што у себи потпуно адекватно изражава бивствујуће. У овом јединству мишљење
објашњава оно што implicite (и explicite) лежи у Бићу, и то овај његов однос према Бићу
није нешто извештачено, већ нешто што је утемељено у самом мишљењу као једној
психичкој функцији чисто односне природе.
 Првобитно се однос увек односи на две тачке односа; јер однос не може да се
замисли без две ствари које су у односу (zwei Bezogene ), пошто би у том случају
односа према бивствујућем однос остао нешто што је само споља примењено на
бивствујуће, нешто што у самом бивствујућем није засновано. Релација се дакле не
може да замисли без два fundamenta relationis. Исто тако, међутим, fundamenta relationis
не могу да се замисле без релације и изван релације: јер чим сваки fundamentum треба
да буде нешто позитивно, нешто одређено, то фундамента - пошто свака одредба јесте
ограничавање, свако ограничавање међутим мора да има нешто изван себе, услед чега
се ограничава, - ову своју одредбу, према томе, могу да добију само из релације према
некој другој одредби. Из тога такође, међутим, произлази да првобитан однос нужно
мора да буде негација, јер fundamenta relationis бивају позитивно одређена само својим
ступањем у однос, свака позитивна одредба, насупрот томе, мора да буде негација неке
друге позитивне одредбе, онда наравно негација мора да чини јединствену везу односа
између fundamenta relationis. На тај начин је, дакле, првобитна релација нужно негација
а првобитни fundamenta relationis нужно јесу позиције. Овим смо нашли однос ова два
прапојма: негација јесте релација и ништа друго, позиција јесте fundamenta relationis и
ништа друго. Негација јесте јединствена веза односа између две позитивно одређене
позиције: и само у овом односу прапојмови постоје један с другим, тако да они,
замишљени изван ове везе зависности један према другом, губе свако логичко значење.
Прапојмови стоје, према томе, у једном непроменљивом односу зависности, у једном
узајамном односу. Ову узајамну условљеност изражава четврти темељни закон нашег
мишљења - став разлога. [9]

Мишљење првобитно доводи у однос један према другом само позитивно

одређене позиције.

Али потом мишљење такође може да рефлектира о овој својој функцији која
доводи у однос и да односе њених саставних делова постави у однос један према
другом. На тај начин мишљење открива законе и форме свога властитога бића.
Мишљење, међутим, може да изведе и такве односе одношеног који су потпуно
позитивни, али који су, у ствари, само негације првобитне негације односа, тако да
негација свагда остаје права односна функција мишљења. И тако свака било која мисао
може да постане fundamenta relationis, док релација нужно представља увек једну
просту или сложену негацију.

Овим се решава оно старо с правом тако много претресано питање - да ли

приоритет припада негацији или позицији; када је реч о релацији - првенство припада
негацији, с обзиром на fundamenta relationis - преимућство припада позицији, а у
темељној форми мишљења обе су потпуно координиране (тиме што релација
претпоставља fundamenta relationis, а fundamenta relationis претпостављају релацију).

У основној форми мишљења, тј. у јединственом односу две ствари у односу (А

није Б), позиција и негација јесу потпуно равноправни елементи. Посматрајмо нешто
мало подробније основни однос ових елемената: негација - означавајући позицију А као
негацију позиције Б, а истовремено позицију Б као негацију позиције А - са тим казује
да Б значи укидање оног А (и обрнуто), али укидање које је испуњено једним новим
постављањем, и само тиме што је ово укидање испуњено једним новим постављањем, А
и Б јесу и остају координирани чланови. Не испуни ли се, међутим, укидање новим
постављањем, негација се враћа свом исходишту - пошто као однос нужно мора да има
две ствари у односу, исходиште и долазну тачку - и у том случају негација значи
потпуно, апсолутно укидање онога А. Та апсолутна негација позиције јесте, према
томе, бесадржинско укидање позиције, и у појмовном односу она, за разлику од
релативне негације, није двострано јединствен однос две ствари у односу, већ
једнострано рефлектирајућа негација егзистенције саме позиције. Релативна негација
негира есенцију (Шта), апсолутна негација негира егзистенцију (Да). Ова рефлективна,
ова апсолутна негација у погледу позиције јесте нужно нешто чисто секундарно, пошто
је нешто што већ претпоставља егзистенцију позиције: ова апсолутна негација није
нешто координирано позицији, већ нешто чисто субординирано, нешто што нужно
мора да претпоставља егзистенцију позиције. Свака негација, како релативна тако и
апсолутна негација, јесте нужно негација позиције, јесте један чист однос и ништа
друго: док у првом случају, међутим, сама позиција претпоставља негацију, у другом
случају она мора да претходи апсолутној негацији управо зато што ова апсолутна
негација није однос две ствари у односу, у којем ове ствари тек постају позиције, већ се
усмерава само на једну ствар у односу, и која дакле тек нужно мора да егзистира, да би
се могла применити негација. Апсолутна негација, према томе, нипошто не може да се
замисли без апсолутне позиције, и у овом резултату нашег логичког истраживања јесте
чвор нашег проблема. Овим резултатом ми ћемо му сада приступити.

Раније смо видели да мисаона нужност једног појма нигда не може да следи
једино из њега, већ само из мисаоне немогућности његове супротности, само дакле ако
његова супротност у себи садржи унутрашњу противречност. А онда смо видели да је
то могуће само онда ако је његова супротност од њега тако зависна да се та супротност
никако не може замислити самосталном. Хоћемо ли, према томе, доказати мисаону
нужност егзистенције апсолутне позиције, онда морамо да докажемо апсолутну
зависност апсолутне негације од апсолутне позиције. То смо у претходном и учинили.

Темељни проблем дијалектике састоји се у питању зашто постоји позиција,

Биће, Реално у стварности, а не постоји небивствујуће, иреално, негација? Пошто се
бивствујуће, које можемо да замислимо само као повезану целину, назива "апсолут"
(јер је свеобухватно), то је питање да ли је егзистенција апсолута мисаоно нужна, да ли
се умом може да утемељи егзистенција једног апсолутно нужног, тј. једног вечно
непролазног бића (Бића)?

Појам апсолутне позиције изражава бивствујуће, појам апсолутне негације

изражава небивствујуће: апсолутна позиција значи позицију апсолута, апсолутна
негација - његову негацију, прво значи апсолутно Нешто, друго - апсолутно Ништа.
Онај метафизички аксиом - ex nihilo nihil fit - темељи се на апсолутној различитости оба
појма: пошто њихов однос јесте негативно контрадикторан, онда је апсолутно
искључен прелаз једног члана у други, зато што тада не би више између њих постојала
никаква разлика. На томе се заснива закључак - да, ако нешто постоји, то Нешто нужно
мора да вечно постоји, пошто Нешто потпуно искључује апсолутну негацију, према
томе, никада не може да постане негативно, нигда не може да постане ништа.

Ако хоћемо, дакле, да докажемо нужност вечне егзистенције апсолута, онда

морамо да докажемо нужност његове егзистенције уопште, јер утврди ли се једаред
његова егзистенција, онда она постоји једном за свагда. Овај доказ је већ имплицитно
садржан у претходноме, треба га дакле само јасно извести из датих премиса.

Ми знамо да ће егзистенција апсолутног бића бити нужна за мишљење ако њена

супротност у себи садржи унутрашњу противречност ваистину је то тако. Апсолутна
негација јесте само апсолутна негација апсолутне позиције, читав логички садржај овог
појма састоји се у чистој негацији, а негација се нипошто не може да замисли без
егзистенције позиције, чија је она негација.

Апсолутно Ништа може да се замисли само као укидање, као апсолутна негација
апсолутне позиције, однос ова два појма није позитивно контрадикторан, тј. такав у
којем један појам јесте негација другог појма и обрнуто, већ негативно контрадикторан,
тј. такав у којем је само један појам негација другог, тако да се његов читав логички
садржај састоји само у негацији, само у чистој бесадржинској негацији другог
позитивног појма, дакле чисто секундаран и потпуно зависан од другог позитивног
појма и без претпоставке овог појма губи свако логичко значење, стога јесте један
чисти појам односа, који не може да постоји без fundamentum relationis, а овај је без
њега сасма лепо замислив. Ако сада, према томе, апсолутна позиција нигда није
постојала, онда се нипошто не може говорити ни о егзистенцији апсолутног Ништа,
зато што апсолутно Ништа може да се замисли само као негација апсолутног Нечега,
само као укидање ове апсолутне позиције, дакле нужно претпоставља - по својој
бесадржајној природи - егзистенцију апсолутног Нечега. Пошто сада у стварности само
егзистира или нешто или ништа (јер tertium non datur, будући да према ставу
искључења трећег - између негативно контрадикторних појмова нема средине),
апсолутно Ништа, међутим, да би могло да егзистира, већ претпоставља егзистенцију
апсолутног Нечега, онда из тога, пре свега, следи да првобитно у стварности може да
егзистира само нешто, а не ништа, да мора да егзистира апсолутно позитивно Нешто, а
не апсолутно негативно Ништа. Пошто сада, међутим, као што је речено, апсолутно
Нешто никада не може да пређе у апсолутно Ништа, јер се они управо као негативно
контрадикторни појмови потпуно, тј. занавек, искључују, онда из тога произлази да
апсолутно Нешто, да апсолут вечно нужно мора да егзистира, то ће рећи да апсолутно
биће нужно мора да егзистира као неукидљива позиција. Овим смо решили темељни
проблем дијалектике.

Из целог овог доказивања види се како је, у ствари, једноставна ова мисао, а
ипак колико је она у основи погрешно схваћена и непризната. Зашто се досада нису
увиделе ове тако једноставне мисли?

И разлог за то јесте сасвим једноставан: јер се под апсолутним Ништа разуме

укидање, потпуно негирање апсолутног Бића, а ова мисао као таква, као појам односа, у
којем је изражен однос према позитивном, нема у себи баш ништа противречно, то се
на први поглед сматра да нипошто не настаје противречност, ако се свеколика
стварност замисли као укинута, мисао која нас преноси у најдубље те најбезданије
чуђење - чуђење чија се дубина нипошто не може да опише. Ово чуђење нас, међутим,
заводи да не можемо открити његов извор и његову величанствену илузорну основу.
Никаква противречност несумњиво не настаје ако се стварност, која је претпостављена
као егзистирајућа, замисли као укинута (ова стварност је најпре мишљењу дата преко
искуства, и његов задатак је у томе да појми не само њену есенцију, већ и њену
егзистенцију), јер овим мислима ми, штавише, баш ништа друго нисмо изразили до да
апсолутно Ништа значи укидање, негацију стварности; ми смо, према томе, у овој
мисли у ствари само извели онај по себи беспротивречан појам односа апсолутне
негације апсолутне позиције.

Али наша грешка у овом мисаоном поступку састојала се управо у томе што смо
већ претпоставили егзистенцију апсолутног Нечега. Онда је свакако ласно и не садржи
чак ништа противречно то ако ову стварност замишљамо као укинуту. Ми, међутим, да
бисмо могли да увидимо нужност егзистенције ове стварности, не морамо да по
ступамо тако површно, већ да покушамо да замислимо без претпоставке егзистенције
овог бића његово укидање. Онда одмах увиђамо да је оно наше тобоже беспротивречно
укидање апсолутног Нечега било само опсенарство и ништа више, тиме што смо већ
претпоставили егзистенцију тога што смо уобразили да замишљамо као оно што нигда
није било [10]. Ми истовремено увиђамо да није могуће то да се нешто замишља као
вечно укинуто, што никада није постојало (човек мора само да се добро удуби у ову
мисао да би могао да увиди њен дубок значај), тј. појам апсолутног Ништа, апсолутне
негације апсолутне позиције јесте једна realiter узевши незамислива мисао, јесте
contradictio in adiecto, јер тако шта као што је ту апсолутно Ништа, зато што је чиста
бесадржајна негација, уопште не може да егзистира у стварности, пошто оно управо
ништа више није неголи негација апсолутног Нечега, и ако ово Нешто нигда није
егзистирало, такође нипошто не може да буде речи о оном Ништа, пошто оно што ни у
које време није постојало, такође не би могло да се укине[11]. Али пошто, сем тога,
апсолутно Нешто ако егзистира уопште не може да се укине, то је појам апсолутног
Нечега један чисто формалан имагинаран појам односа, појам којем у реалности баш
ништа не припада, који само у мишљењу има своје место, али свакако није имагинаран
у том смислу што му уопште не припада никакво логичко реално значење (као што су
то неки такозвани гранични појмови[12]), већ само у том смислу што његов логички
садржај као такав нужно нигда не може да има реалитет, овај његов логички садржај,
међутим, realiter тек чини нужном егзистенцију његове супротности - апсолутног бића.

Према томе, може да се каже: појму апсолутног Ништа директно не припада

никакво реално значење, али му једно такво свакако припада индиректно.

Појам релативне негације, насупрот томе, има једно директно реално значење,
тиме што се реално Биће може да замисли само као многоодносно Биће, а сваки однос у
основи јесте негација. Ми ћемо на овом месту, ради потпуности, када је реч о
изложеним темељним мислима да узмемо у обзир неколико формалних својстава
реалног Бића без обзира на њихово реално својство. Ми смо видели да Биће може да се
замисли само као присутно Биће (Besitzungssein), и да првобитни однос као негација
јесте однос две ствари у односу - овим односом позитивно одређене - које се односе
једна према другој, једна од друге су зависне и потпуно различите. Сада сем тога
додајемо да однос као јединствена веза између одношеног нужно претпоставља реално
јединство, реалну везу овог одношеног, јер би иначе однос потпуно лебдео у ваздуху и
не би имао никакве могућности да се докопа одношенога. На тај начин Биће мора да се
замисли као јединствено мноштво, као многојединствено (Vieleiniges), у којем
јединство тако рећи гради могућност егзистенције, мноштво (двојство) - могућност
есенције односа; према томе, Биће може да се замисли као супстанција са два атрибута
[13]
. Супстанција субзистира као јединствена реална веза у атрибутима, атрибути
инхерирају као формалне одредбе супстанције. Формално супстанције састоји се у
њеним атрибутима, Реално атрибута састоји се у њиховој супстанцији: супстанција без
атрибута није ништа, атрибути без супстанције нису ништа. Супстанција јесте сасвим и
неподељено и у сваком атрибуту, она сутствује (субзистира) у атрибутима. Апсолутно
биће јесте, према томе, јединствено мноштво, нешто многојединствено. Апсолутна
негација, апсолутно Ништа значи негацију овог апсолутног бића, које само, додуше, у
себи има негације релативне природе, али тиме је управо само сасвим позитивно
одређено те услед тога гради fundamentum relationis апсолутне негације. Сходно томе,
апсолутна негација не усмерава се против нечега апсолутно позитивног у смислу да оно
искључује сваку негацију, већ такво позитивно јесте нешто сасвим безодредбено и само
бесадржајно, дакле оно што се баш ни у чему не разликује од апсолутног Ништа, те
стога нипошто не може да чини fundamentum relationis. Овај појам апсолутно
позитивног Бића, које је без негација и односа, није ништа друго до негација
многоодносног Бића, које неоправдано (јер се површно посматра) важи за нешто
негативно, дакле на скривен начин ништа друго не значи неголи само апсолутно
Ништа, као апсолутна негација многоодносног реалног Бића. Према томе, онај
гласовити појам - појам апсолутно простог безодносног Бића - елејаца темељи се на
логичком неспоразуму, на потпуно погрешном разумевању разлике између релативне и
апсолутне негације.

Ипак овом појму чистог Бића не може да се порекне логичко значење уопште:
тај појам треба управо да значи чисту бесформну и безодносну супстанцију позитивно
одређених атрибута. Он, међутим, нипошто не схвата да ова апсолутна супстанција
управо може да егзистира само као субзистенција атрибута, као најпрви fundamentum
relationis, да апсолутна супстанција ни у ком случају не би могла да егзистира ван
атрибута - који су одређени релативно негативном релацијом - то ће рећи независно од
њих и била би чисто безодносно Ништа, јер би тада супстанција била сасвим по себи и
за себе безодређена (у ширем смислу те речи): однос чини, дакле, суштину
бивствујућег, оно што бивствујуће потпуно разликује од небивствујућег, као оно што
нема баш никакве унутрашње односе, дакле ни никакав супстанцијалан садржај (пошто
су и једно и друго нераздвојиви), и онда представља потпуну негацију апсолутног бића.
Само зато што се заборавише ова темељна начела бивствујућег могло се доћи до тако
пустоловних метафизичких система[14]. Једно шире и темељније истраживање ових
замршених унутрашњих односа у бивствујућем - не спада амо.

Ми смо у претходном доказали нужност егзистенције бивствујућег, дакле

пружили смо априоран онтолошки доказ. Је ли нам сада овај доказ сигуран, онда у
њему имамо један и то једино могући аналитички егзистенцијални став а приори.
Имамо ли, међутим, аналитички егзистенцијалне ставове а приори, онда је крај
последњем двоумљењу против претпоставке апсолутног подударања између мишљења
и Бића те је тиме потпуно утемељен апсолутни рационализам. Само на његовом темељу
априорни онтолошки доказ има реално значење, на исти начин као и обрнуто -
апсолутни рационализам потпуно је заснован само онда ако је овај доказ сигуран. Ово,
међутим, није никакав circulus vitiosus, јер апсолутни рационализам може да се докаже
и независно од овог доказа, а овај доказ јесте само последица која потврђује и тиме
утврђује свој темељ. Пошто је, међутим, ова последица фундаментална, то са њом стоји
и пада и њен темељ, а управо у том јесте фундаментални значај онтолошког доказа за
чист рационализам.

Напомене
1
Првобитни садржај мишљења, уколико се односи на општа начела реалности,
могао би се назвати метафизика. садржај мишљења који за предмет има односе
мишљења према Бићу - теорија сазнања, и најпосле, садржај мишљења који се односи
на чисто формалну страну мишљења - логика. Ми бисмо тада пред собом имали
природан однос ове три темељне науке.
2
Ја не могу пропустити а да се овде не осврнем на Кантове модалне категорије.
Прво, појмови постојање, небиће (позиција, негација) не спадају под модалне
категорије, посто се модалне категорије, као и све категорије уопште, тек односе на
њих, управо изражавају посебан начин њиховог односа једног према другом (посебно у
реалном значењу ових појмова). Та три прапојма морају се, дакле, издвојити из ових
модалних категорија. А потом, и категорија случајности мора да се на исти начин
искључи, зато што случајност не значи ништа друго неголи могућност која је у
тренутку постављена у однос, јер у својој егзистенцији (респ. неегзистенцији) случајно
је оно чији тренутак ступања у постојање није одређен, што дакле може како да
наступи тако и да не наступи, и може да егзистира и да не егзистира, на тај начин у
погледу егзистенције представља пуку могућност (у чему се управо састоји значење
категорије могућности). Сем тога, нужност и случајност нису супротности већ -
нужност и немогућност. Разуме ли се, међутим, немогућност као негативна нужност,
онда нужност у том ширем смислу речи свакако стоји насупрот могућности (случајност
- дакле, ипак има смисла у оној Кантовој мисли).
3
Апсолутни скептицизам није, у ствари, никакав скептицизам, пошто у нешто
може да се сумња само релативно, апсолутна сумња прелази у негацију. Према томе,
само релативан скептицизам јесте вредан пажње.
4
Први који је претпоставио осим Логичког нешто алогичко био је сам оснивач
идеализма - Платон. Његова основна заблуда састојала се, међутим, у томе што је
прихватио Идеју, што је саму Идеју прогласио за начело реалности, што је потпуно
неприхватљиво зато што Идеја чисто важење, и само као чисто важење може сасвим да
одређује на чисто иманентан начин бивствујуће. Идеја не значи ништа друго до начин
како је бивствујуће одређено у својој егзистенцији и есенцији. Бивствујуће је идеално
само у том смислу што се њего унутарња структура одвија према сасма одређеним
формама, формама које можемо да поново произведемо у нашем субјекти ном
мишљењу као чисто рецептивној, односној функцији, и на тај начин потпуно сазнамо
унутарњу природу бивствујућег.
5
Гетеов израз за Емпедоклово "Исто се само Истим може сазнати".
6
Исто важи и за онај критички рационализам који уопште оспорава ствар по
себи, и, сасвим консеквентно (као што је горе напоменуто) - функцијама мишљења
(које су делатности које се односе) сваку форму субјективног искуства и узима као дато
само чисто бесформни садржај (fundamentum relationis), наше искуство дакле - као
мишљењем преобликовану материју. Овај критицизам тврди да је fundamentum
relationis, преко искуства - на непојмљив начин - дат мислећој функцији, дакле чини
нешто што се не може појмити и дедуковати путем мишљења. Овај рационализам који
је тако вичан да у субјективну сферу увуче објективне нераздвојиве чланове овог
fundamentum relationis, и релације (садржаја и форме) - тај рационализам, за који је
чисто бесформни садржај граничан појам, упућујемо на оно што је горе речено о тим
граничним појмовима. То је насилно раздвајање једно од другога релације и
fundamentum relationis, који су чисто логички, као што ћемо видети, сасма нераздвојиви
на два саставна дела искуства - раздвајање које је сасвим неоправдано, али које се
догађа само из страха пред апсолутним рационализмом. Да се овом претпоставком,
међутим, упада у свакојаке сасвим неразмрсиве противречности (јер ово мишљење
консеквентно мора да води солипсизму), требало би ипак једаред помоћи да се увиди
безразложност таквих претпоставки које су у вези са свакојаким граничним појмовима.
Међутим, ово сазнајнотеоријско, субјективно идеалистичко, критичко консеквентно,
рационалистичко емпиричко становиште - када се боље посматра - стоји у
противречности са фундаменталним чињеницама непосредног психичког искуства. Ако
ће се све разлике и подударања нашег садржаја свести прогласити за творевине чисто
односних интелектуалних функција, онда оно сто је првобитно дато у свести - на шта се
ове функције односе и у чему налазе своју примену - мора да се прогласи за чисто
бесформно, ни хетерогено, ни хомогено, нити једно нити много - чиме је речено - за
сасвим безодносно бивствујуће, које је сам субјекат првобитно у себи самом произвео,
или што је са чистим субјектом нераздвојиво дато. То би једино били, међутим - што би
могло да произађе из овог бесформног Нешто благодарећи утицају интелектуалних
функција - чисто квалитативни осети, пошто само они по себи имају представни
карактер. Може ли се, међутим, осећање у својим двема формама - у осећању
задовољства и осећању бола - прогласити за нешто што настаје интелектуалном
функцијом? А потом, где остаје осет отпора, онај чудесни психички елеменат, који се у
таквим потпуно изоставља, или се сасвим неоправдано проглашава за "квалитативан"
осет, иако нам најпростије искуство показује да се у овом "осету" не може да наде баш
ништа квалитативно, да је он чисто интензиван осет? Према томе, већ из чисто
психолошких разлога мора да се одбаци она "критичка" теорија о искуству, пошто из
интелектуалне неизводљивости ових последњих елемената следује да они своје разлике
не дугују интелектуалној функцији, дакле наше искуство не може да буде творевина
интелектуалних функција. (Барем не потпуно, само би у том случају, међутим, она
теорија искуства имала неки смисао.)
7
У изворнику стоји "seinsnotwendige", а требало би да стоји "Seinsnotwendige",
као што и преведох. - Прим. прев.
8
Нека на овом месту буде допуштено да разјаснимо што смо досада морали
правити разлику између немогућег за мишљење и негативно нужног за мишљење. Јер
негативно нужно за мишљење дотад у истраживању мора да се разликује од немогућег
за мишљење, док она два појма - према њиховим реалним садржајима - нисмо довели у
однос, а онда смо негативно нужно за мишљење доказали као немогуће за мишљење.
Дотле између њих постоји разлика у том смислу што је негативно нужно за мишљење,
аналогно позитивно нужном за мишљење, замишљено као оно чија супротност јесте
немогућа за мишљење, тј. противречна (у чему се састоји разлика немогућег за
мишљење од негативно нужног за мишљење), немогуће за мишљење - као оно што као
могуће за мишљење, које је изнад једностраних мисаоних нужности, одлучује о
њиховој важности.
9
Критички рационализам, ако хоће да буде сасвим консеквентан, када дакле
дефинише мишљење као чисто односну делатност, која ни у ком случају не може да
постоји без опажајног корелата, нужно мора да ограничи ову односну делатност на
чисту негацију, а позицију да стави као нешто што је дато искуством. Овим је међутим
укинута логичка нужност, због које критички рационализам устаје против чистог
емпиризма; јер свака логичка нужност, као и све категорије уопште, јесу директне или
индиректне стране односа позиције према негацији - као два неопходна и нераздвојива
основна појма разума. Тиме је, међутим, критички рационализам теоријски доведен ad
absurdum, јер смо доказали да је логичка нужност неоповргљива. Узме ли се, сем тога,
солипсизам као његов практични reductio ad absurdum, онда свакако ово
сазнајнотеоријско становиште више не може да се сматра за важеће. Критички
рационализам је проистекао из тежње да се успостави мир између чистог емпиризма и
чистог рационализма, само се заборавило, међутим, да две супротности, од којих једна
јесте сасвим лажна, не могу да се измире. Критички рационализам пресубјективира те,
као што је речено, раздваја саставне делове - непосредно повезане у логичкој Идеји -
позиције и негације на два саставна дела свести, проглашавајући позицију за нешто што
је дато опажајем, негацију - за нешто чисто мисаоно, и мисли приписује творачку моћ
обликовања форме чистог бесформног искуства, што ништа више није неголи једно
чисто погрешно пресубјективирање објективних састојака и одредбених елемената
(бивствујућег) у логичкој Идеји. Критички рационализам (мисли се на консеквентни)
заборавља да чиста негација као појам односа ни у ком случају не може да постоји без
појма позиције, а овај појам, додуше, расветљава опажај, али се не може њиме
заменити. Овде ми се може, међутим, пребацити да сам критичком рационализму
приписао нешто што он нигда не тврди. Може се рећи, наиме, да критички
рационализам под односном делатношћу мишљења разуме оба саставна дела и само
оно што тек сачињава садржај ове односне делатности узима као дато искуством. Ја се с
тим потпуно слажем. Говорио сам, међутим, о једном консеквентном критичком
рационализму, који додуше није изграђен, али који јесте једно могуће становиште. Ја га
називам консеквентним само зато што он само у негацији види односну делатност, што
је сасвим тачно. Овде сада морам да се упустим и у неконсеквентан критички
рационализам: ми ћемо доцније видети како однос, да би био однос две ствари у
односу, захтева повезаност ове две ствари у односу. Ову везу означићемо као
fundamenta relationis егзистенције односа. Тај критички неконсеквентни рационализам,
који представља једно изграђено становиште, под датим у искуству замишља овај
најпрви fundamentum, без којег односна делатност сасвим остаје празна. Али при свему
томе овај критички рационализам заборавио је (и у томе се састоји његова
неконсеквентност) да позитивно одређене позиције тек могу да проистекну из примене
негације на ово бесформно позитивно, да на тај начин, у ствари, за њега само појам
негације може да буде чист и једини појам разума. Овим, међутим, неконсеквентан
критички рационализам мора да преде у консеквентан критички рационализам, а овај
уопште чини беспредметним критички рационализам.
10
Ова опсена, која је садржана у анти-онтолошком доказу, врло је слична оној
опсени, коју је Кант - у својој Критици чистог ума открио у старом онтолошком доказу.
Ја овде, међутим, изричито морам да напоменем да ова невешта опсена старог
онтолошког доказа нипошто не одговара нашем доказу. Кант има потпуно право - да из
појма једног бића никако не може да се закључи о његовој егзистенцији; из тога,
међутим, следује само то да није могућ онтолошки доказ те врсте, али да један такав
доказ уопште није могућ Кант изводи закључак из тога што "ја себи ни најмање не могу
да начиним појам о некој ствари која би, када би се уништила са свим својим
предикатима, оставила са собом неку противречност, а без противречности ја немам на
основу самих чистих појмова а приори никакво обележје немогућности" (стр. 419 [
Петронијевићев курзив. - Прим. прев.]). Ако би се, дакле, могао наћи ипак један такав
појам, онда би Кант морао да призна његову нужност. Ми се надамо да смо сада
пружили један такав појам, који по Канту "а приори има једну ознаку немогућности", и
тај појам јесте једино могућ онтолошки доказ за постојање апсолута.
11
Могло би ми се приговорити: оно што ни у које време није постојало, било је
управо вечно укинуто. Овај приговор би, међутим, само доказивао да се није разумело
моје мисли. Мора се вазда себи предочавати да Ништа јесте само негација, само
укидање Нечег, да као укидање може да дође само после овог Нешто, и нигда му не
може да претходи. Само Биће може да се укине, укинуто небиће јесте contradictio in
adiecto, пошто небиће замишљено за себе уопште није ништа.
 12
Гранични појам треба да буде појам неког предмета, који по себи јесте нешто
потпуно неухватљиво путем мишљења, неки предмет без појма. Ја сада тврдим да наше
мишљење не може да начини један такав појам. Јер свако логичко образовање појма
мора да се одвија по логичким законима: основни логички закон, међутим, захтева да
само оно може да се постави у однос што није апсолутно хетерогено и апсолутно
одвојено, што дакле има некакву јединствену везу. Једна таква веза, пак, напросто не
може да постоји између Логичког и алогичког, будући да би њихов однос онда био
сходно логичким нормама, дакле више не би био нешто металогичко. Према томе,
мишљење ни у ком случају не може да сачини гранични појам, који треба да
представља апсолутну негацију њега самога, један такав појам за мишљење јесте
contradictio in adiecto. Мишљење додуше може само себе да негира, али овом негацијом
не може да укине себе само, већ само да утврди услед чега управо увида да оно не може
да изаде ван себе самог, те је управо зато у себи самом потпуно утемељено, дакле
нипошто нема потребе да изаде изван себе. У једном сасвим одређеном смислу постоје
додуше гранични појмови искуства, али ни у ком случају не могу да постоје гранични
појмови мишљења, зато што само мишљење неограничено ограничава све друго, дакле
у себи обухвата, док искуство, додуше, у себи обухвата и много, али само јесте сасвим
ограничено, пошто искуство вазда мора да припада неком ограниченом субјекту. У
погледу искуства свако научно сазнање јесте трансцендентно, те ко одбацује
метафизику консеквентно мора да одбаци све науке и - да утекне у солипсизам.
13
То је једна заслуга која не може сасвим довољно да се процени, историјска
заслуга Едуарда Хартмана што је са посебним нагласком истакао ово једино тачно
мишљење о бивствујућем. Према свему што је речено, лако може да се докучи у чему ја
- у реалној одредби ових атрибута - морам да одступам од Хартмана. Његова грешка
састоји се у томе што он, заведен од Хегела, узима Идеју за реални принцип, што ми
свакако сасвим одлучно морамо да одбацимо, пошто је тада по свој прилици свршено
са аподиктичким рационализмом, као и са логичком нужношћу, као што сам то извео.
Да Идеја мора да буде реални принцип, да би сазнање било могуће, јесте празаблуда
филозофије. То је празаблуда која је у теорији сазнања довела до готово опште
прихваћеног мишљења да је наше искуство производ (било свесних или несвесних)
интелектуалних функција, што је једна претпоставка коју, из свих наведених разлога,
ваља одбацити. Одредбу бивствујућег Едуард Хартман је изложио према схеми:
Логичко, алогичко, металогичко. Да под таквим околностима не може да буде речи о
једној аподиктичкој метафизици, допушта сасвим консеквентно сам Хартман. Једно
само вероватно сазнање, међутим, које нигда не може да постане аподиктичко, јесте
сасвим безвредно.
14
Из система који узимају у обзир ова темељна начела овде помињем гласовит
почетак Хегелове Логике, која из апсолутне бесадржајности чистог Бића и чистог
Ништа закључује о њиховом идентитету и истовремено (сходно Хегеловој
противречној дијалектици) о њиховој разлици у чистом бивању. У овом ставу је
скривена једна од најдубљих истина. Није тешко увидети да се из апсолутне
бесадржајности оба појма не може да закључи о њиховом идентитету, зато што је ова
апсолутна бесадржајност замишљена само у једном одређеном односу; оба појма су,
међутим, потпуно различита у једном другом односу. Идеално узев, чиста позиција и
чиста негација јесу идентичне у томе што свака од њих за себе и одвојена од друге јесте
потпуно бесадржајна, тј. не може да постоји у вези једна с другом, али разликују се у
томе што негација јесте чист однос, позиција - његов фундаментум, и што њиховим
повезивањем проистиче различитост и дуалитет оба атрибута супстанције, које у ствари
треба означити као бивствујуће.
Чиста позиција би се могла да означи као оно што даје садржај, чиста негација - као оно
што даје форму, јер чиста позиција ствара супстанцију, чиста негација - атрибуте. Оне
су, међутим, два непосредно повезана елемента, две нераздвојиве стране бивствујућег.
Е. Хартман је много ближе истини неголи Хегел. Његова грешка се састоји само у томе
што оне две непосредно повезане стране бивствујућег чини атрибутима једне
супстанције, услед чега укида њихову нераздвојивост, њихову непосредну везу. Ти
атрибути нису репресенти ова два начела, него су супстанција и атрибути, тиме што се
у овим двема странама бивствујућег, које су међусобно непосредно повезане, потпуно
испољавају две специфичне идеалне енергије, пошто је чиста позиција повезујуће,
чиста (свакако релативна) негација - раздвајајуће начело. Из тога се види како је тешко
човековом разуму (за то није крива његова логичка, већ једино његова психичка
природа) да на адекватан начин примени на стварност логичко нужне односе појма које
он у њему самом открива.

Милорад Љ. Миленковић
Некоја реч о Петронијевићевом онтолошком доказу

Започињемо ову реч следећим питањима: може ли Биће имати и обличје

апсолутно нужног бивствујућег бића, дакле облик апсолута, и имадне ли Биће такав
вид, форму, изглед (είδоς). онда је ли ум кадар такво обличје Бића поимати? Да
нужност таквог бића, апсолута, јесте несумњива и да ум о томе себи може да положи
рачун (λόγον διδόναι) то показати јесте сврха Петронијевићевог списа Онтолошки доказ
за постојање апсолута.[1]

Према Петронијевићу онтолошки доказ јесте основни проблем дијалектике, то

ће рећи метафизике[2], а онда тек и теорије сазнања. На овом месту ми се нећемо бавити
сазнајнотеоријском страном онтолошког доказа, јер ово што следи јесте само "некоја
реч", дакле није целовит увид о овом проблему.

Као темељни проблем метафизике, онтолошки доказ у себи обухвата одговор на

питање: зашто управо постоји Биће, а не пре апсолутно Ништа? Да је овај прапроблем
нерешив, та помисао је морала узнемиравати нашег философа који је веровао у свемоћ
ума да сиђе у последње дубине самога Бића. Стога он крену оним путем који душу
храбри и радује. Наиме, решавању најдубљег проблема дијалектике Брана приступа са
уверењем: "Биће ипак мора да буде појмљиво". Ум је моћ мишљења, а мишљење није
пука игра смртника, већ нешто у чему се открива само Биће. Мишљење је вазда
упућено на нешто што је изван њега, тј. на Биће и зато оно важи само за Биће. Ово
стање ствари упућује на закључак да постоји заједнички извор из којег проистичу Биће
и мишљење, прво као објективно испољавање тог извора, друго као субјективно. Тај
извор јесте објективна (логичка) Идеја. Ова Идеја, пак, није ван својих обличја, већ је
увек са њима и у њима. Отуда је могуће подударање Бића и мишљења, а онда и то да
мишљење гарантује егзистенцију бивствујућег у целини. Према томе, апсолутни
рационализам - форме мишљења јесу форме Бића представља једну страну онтолошког
доказа.

Друга страна онтолошког доказа састоји се у утврђивању да апсолутно биће или

Биће нужно мора да постоји као неукидљива позиција, као оно што нигда не може да не
буде. Наиме, речју "позиција" Петронијевић означава Реално у стварности, само Биће,
Нешто. Насупрот томе, речју "негација" означава небивствујуће, Ништа. Апсолутна
позиција јесте позиција апсолута, апсолутна негација - негација апсолута.

Наше питање сада можемо формулисати овако: зашто уопште постоји Нешто,
Биће, апсолут, а не Ништа, апсолутна негација? Да ли има времена или дела вечности у
коме постоји само Ништа? Ако ово постоји, како да се замисли, какав облик да му се
прида када оно никада не јеста? Како уопште постоји Ништа?

Наш метафизичар сматра да је апсолутно незамисливо вечно небиће Нечега. Ми,

наиме, Ништа можемо да мислимо само као супротност Нечега, дакле нигда као нешто
самостално и за се, већ свагда као Ништа које претпоставља стварност Нечега.
Апсолутно Ништа, дакле, да би уопште могло да постоји, претпоставља егзистенцију
апсолутног Нечега, те првобитно, то ће рећи πρότερον τη φύδει мора да постоји
апсолутно Нешто, а не апсолутно Ништа. Исто тако, занавек је искључен прелазак
једног у друго - Нешто никада не прелази у Ништа и обрнуто - јер онда више међу
њима не би постојала никаква разлика. Ако дакле нешто постоји, то Нешто вечно мора
да постоји и за веке векова не може постати ништа. Према томе, апсолутно биће нужно
мора да егзистира као неукидљива позиција.

Може се, додуше, апсолутно Ништа замишљати као укидање свеколике

стварности, али тиме нимало није угрожена првобитност апсолутног Нечега. Наиме
укидање, па било оно и апсолутно, претпоставља укидање нечега. Јер шта укинути ако
ничега нема? Апсолутно Ништа вазда остаје само негација, само укидање Ничега и као
такво ни у ком случају не може да му претходи.

Стоје ли претпоставке Петронијевићевог онтолошког доказа - да су Биће и Логос

једно (или апсолутни рационализам) и да је Биће, апсолут, неукидљива позиција - то ми
пред собом доиста имамо доказ. Овај доказ, међутим, није писан ради верника[3] или
неверника, већ је проистекао из потребе да се пружи задовољење уму и само ради
његовог удовољења, те се има тако разумети.[4]

Милорад Љ. Миленковић,
Београд

Напомене
1
Марљиви историчари философије забележише да Николај из Кузе беше први
који је употребио реч "апсолут" (лат. absolutus). Кузански у своме делу Docta ignorantia
(Учено незнање) II 9 овом речју означава Бога као оно Безусловно наспрам оном
условљеном. Отада израз "апсолут" јесте реч мудрољубивих мужева за оно што је у
философији највише.
2
Доцније ће Петронијевић ова разматрања означити као хиперметафизику (у
свом делу Principien der Metaphysik, zweite Abtheilung, Heidelberg 1912, S. 499) која, за
разлику од метафизике, своје дедукције изводи без претпоставки.
3
Први превод Петронијевићевог списа Онтолошки доказ за постојање апсолута
начинио је богослов Др. Радмило Вучић. Тај превод је штампан у часопису
"Богословље", Православни богословски факултет у Београду, година XIX, 1975, свеска
1. и 2. У својој пропратној речи уз превод, теолог Вучић замера Петронијевићу сто, као
философ, питању онтолошког доказа приступа само као проблему ума.
4
У својим Principien der Metaphysik, zweite Abtheilung, Heidelberg 1912, S. 499.,
Петронијевић вели: "In meiner Schrift Der ontologische Beweis fur das Dasein des
Absoluten, 1897, habe ich den ontologische Beweis fiir das Dasein der Wirklichkeit in obiger
Form formuliert". (Реч је о хиперметафизичкој дедукцији бивствујућег.) Исто тако, у
Петронијевићевом Résumé des travaux philosophiques et scientifiques de Branislav
Petronievics, Belgrad 1937, налазимо следеће тврђење: "Dans le premier de ces travaux
(No2) l'auteur, avant de formuler sa nouvelle preuve ontologique de la nécessité de l'existence
du Reel, discute brievement..." (п. 17). Према томе, језиком метафизике излаже се ствар
ума.

Бранислав Петронијевић

(7. III 1875. - село Совљак код Уба, 4. III 1954. - Београд), наш рођени
метафизичар, који пред загонетком постојања Бића слеђаше логос своје душе, и у
испуњавању своје философске мисије тај логос је очитовао својим философским
системом и многобројним делима и расправама. Нека овде буду споменута само нека:
Der ontologische Beweis für das Dasein des Absoluten (1897), Der Satz vom Grunde (1898,
докторска дисертација), Principien der Erkenntnislehre (1900, дело је написано као
пролегомена за апсолутну метафизику), Die typischen Geometrien und das Unendliche
(1907), Principien der Metaphysik (I део) (1904), Principien der Metaphysik (II део) (1912),
Историја новије филозофије (I део, 1903), L'Evolution universelle (1921) итд.

У својој 19. години живота одлази у Беч на студиј медицине, не толико због тог
студија колико због могућности да се посвети студијама философије. Међутим,
дошавши до доказа о нужности почетка светских промена у вечности, одлучи да се
дефинитивно окрене философији. Одлази у Лајпциг, где читав један семестар живи
само од позајмица и уштеђевине. Захваљујући свом првом спису и посредовању
владике Н. Ружичића, коме је Петронијевић давао часове немачког, наш философ доби
стипендију од Министарства тадашње краљевине Србије, тако да је могао несметано да
ради на својој докторској дисертацији. Докторски рад успешно је одбранио 1898.
године. Исте године постављен је за учитеља језика у III београдској гимназији, где
истовремено предаје и философску пропедевтику. Крајем те године постављен је за
доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор. Године
1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у
Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за
редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске
краљевске академије. Проглашавајући нашег метафизичара за свог редовног члана, ова
Академија одаде - не знајући за то - признање самој метафизици. У то време, наиме, у
Српској краљевској академији већина духова беше у мутним водама позитивизма. Сам
Петронијевић беше намеран, пре него што прочита своју приступну беседу, да о томе -
да је он метафизичар - прозбори коју реч члановима Академије, али то не учини. На
иницијативу Бранислава Петронијевића 1938. године формирано је Српско философско
друштво.
Што се у позним годинама свога живота наш философ огледао у песништву и
превођењу, у томе не видим разлог да се говори о његовој духовној слабости. Он само
слеђаше логос своје душе.

Ти, душо, вечно путујеш,

Кроз вечност вечно путујеш,
И никад нигде не стајеш.
(Прва и последња строфа Петронијевићеве песме "Вечити путник")

М. Љ. М.