АЛБЕР КАМИ

ПАД
Превела с француског
Мира Вуковић

Наслов оригинала:

Albert Camus
La Chute
© Editions Gallimard,
1956.

MMXVII
 Могу ли вам понудити своје услуге, господине, а да не будем наметљив?
Бојим се да вас уважени горила који управља судбином овог локала неће
разумети. Он, наиме, говори само холандски. Осим ако ме овластите да
заступам вашу ствар, он неће погодити да желите клековачу. Ево, мислим
да ме је разумео; то климање главом треба да значи да се приклонио мојим
аргументима. Покренуо се и хита са мудром спорошћу. Имате среће, није
замумлао. Кад неће да вас послужи, он само замумла, и нико се не буни.
Бити господар својих расположења, то вам је повластица крупних звери.
Али, не бих се више наметао, драго ми је што сам вам био на услузи.
Захваљујем, прихватио бих када бих био сигуран да нећу сметати. Баш сте
љубазни. Ставићу, дакле, своју чашу поред ваше.
Имате право, његово ћутање је заглушујуће. То вам је тишина
прашуме, напета до прскања. Понекад ме зачуди упорност с којом наш
ћутљиви пријатељ одбија да научи цивилизоване језике. Његов посао је да
прима морнаре свих нација у овом амстердамском бару који је, узгред
буди речено, и ко зна зашто, назвао Мексико-Сити, С обзиром на такве
дужности, његово незнање по свој прилици није најсрећније, зар не?
Замислите кромањонског човека који би живео у вавилонској кули! Ако
ништа друго, патио би од отуђености. Али не, овај не осећа своје
изгнанство, тера својим путем, ништа га не дотиче. Једна од ретких
реченица које сам чуо из његових уста гласила је: „узми или остави“. Шта
је то требало узети или оставити? Претпостављам самог нашег пријатеља.
Мене, признаћу, привлаче овакве људске громаде. Ако сте дуго
размишљали о човеку, зато што вам је то струка или позив, понекад
осетите носталгију за приматима. Ако ништа друго, они немају задњих
мисли.
Наш домаћин, право говорећи, није лишен таквих мисли, премда су оне
нејасне. Баш зато што не разуме оно што се говори у његовом присуству,
постао је подозрив. Отуда тај израз сумњичаве озбиљности, као да у
најмању руку сумња да међу људима нешто није у реду. Такво
расположење отежава разговоре који се не тичу његовог посла.
Погледајте, на пример, изнад његове главе, онај празни четвороугаоник
који означава место с којег је скинута слика. Била је ту, стварно, једна
посебно занимљива слика, право ремек-дело. Е па, био сам присутан кад ју
је власник овог локала добио и кад ју је проследио даље. У оба случаја
учинио је то са истом неповерљивошћу, после дугих недеља премишљања.
Мора се признати да је у том погледу друштво донекле искварило искрену
једноставност његове природе.
 Пазите, не осуђујем ја њега. Сматрам да је његова подозривост
оправдана и радо бих је са њим поделио да се, као што видите, моја
дружељубива природа томе не противи. Брбљив сам, авај! л лако се
везујем. Премда умем да држим потребно одстојање, свака прилика ми је
добра. Док сам живео у Француској, не могах срести умног човека а да се с
њим одмах не спријатељим. Ах! видим да сте се тргли због овог
имперфекта. Признајем своју слабост према овом глаголском времену, и
лепом језику уопште. Замерам себи на овој слабости, верујте. Знам ја да
склоност ка фином рубљу не мора да значи да су нам ноге прљаве. Ипак,
стил, као и пуплин, пречесто крије красте. Тешим се мишљу да на крају
крајева ни они који блебећу нису чисти. Хајте, попијмо још по једну клеку.
Да ли ћете дуго боравити у Амстердаму? Леп град, зар не?
Фасцинантан? Ето придева који дуго нисам чуо. Тачније, откако сам
отишао из Париза, већ дуго година. Али срце памти и ја нисам заборавио
ништа од наше лепе престонице, и њених кејова. Париз је права варка за
око, сјајан декор у којем Живи четири милиона сенки. Близу пет, по
последњем попису. Него шта, правили су децу. Нисам изненађен. Увек ми
се чинило да наши суграђани лудују за двема стварима: идејама и блудом.
Не правећи разлику, такорећи. Али немојмо их због тога осуђивати, нису
они једини. читава Европа је спала на то. Замишљам понекад шта ће о
нама рећи будући историчари. Биће им довољна једна реченица за
модерног човека: блудничио је и читао новине. После ове јаке дефиниције,
тема ће, ако смем да кажем, бити истрошена.
Холанђани, а не, они су много мање модерни! Њима се не жури,
погледајте их. Шта раде? Па добро, ова господа овде живе од рада оних
госпођа тамо. Уосталом, они су вам, и мушко и женско, један поприлично
малограђански свет, дошли су овде, како то већ бива, из митоманије или из
глупости. Укратко, због вишка или мањка маште. Повремено се ова
господа играју ножевима или револверима, али немојте мислити да им је
до тога баш стало. Таква им је, напросто, улога, умиру они од страха док
испаљују своје последње чауре. И поред тога, налазим да су нормалнији од
других, од оних који убијају у породицама, лагано. Да ли сте приметили да
се наше друштво организовало за ту врсту ликвидације? Чули сте, наравно,
за оне мајушне рибице из бразилских река које у јатима насрну на
неопрезног пливача, очисте га за трен ока ситним и брзим залогајима, па
од њега остане само беспрекорно чист костур? Е па, таква је њихова
организација. „Желите ли чист живот? Као сав свет?“ Ви, наравно, кажете
„да“. Како рећи „не“? „У реду. Ми ћемо вас очистити. Ево вам посао,
породица, организовано слободно време.“ И ситни зуби загризу у месо, све
до кости. Али, неправедан сам. Не треба рећи њихова организација. То је
наша организација: то вам је ко ће кога да очисти.
Ево стижу најзад и наше клековаче. За ваш успех! Да, горила је отворио
уста и назвао ме доктором. У овој земљи су сви доктори, или професори.
Они радо исказују поштовање, из доброте, и скромности. Ако ништа друго,
код њих злоба није национална установа. Уосталом, ја и нисам лекар. Ако
вас баш занима, био сам адвокат пре него што сам дошао овде. Сада сам
судија-покајник.
Дозволите да се представим: Жан-Батист Кламанс, вама на услузи.
Драго ми је што смо се упознали. Вероватно сте послован човек?
Отприлике? Одличан одговор! И проницљив; у свему смо ми отприлике.
Хајте, допустите ми да се играм детектива. Отприлике сте мојих година,
искусан поглед четрдесетогодишњака који отприлике зна како ствари
стоје, отприлике сте добро обучени, то јест онако како су то људи код нас, и
руке су вам глатке. Дакле, буржуј, или отприлике! Али буржуј истанчаног
укуса! Тргли сте се кад сам употребио имперфекат, што двоструко показује
вашу културу, прво што га препознајете, а друго што вам смета. Најзад,
налазите да сам забаван, што, без сујете, претпоставља с ваше стране
извесну отвореност духа. Ви сте, дакле, отприлике... Али зар је важно?
Занимања ме интересују мање од секти. Дозволите да вам поставим два
питања и одговорите ми једино ако сматрате да нису неумесна. Да ли сте
богати? Отприлике? Добро. Да ли сте богатство поделили са сиромасима?
Не. Ви сте, дакле, оно што ја називам садукејем. Ако нисте познавалац
Светог писма, ово вам неће много значити. Значи вам? Читали сте, дакле,
Свето писмо? Сад ме заиста занимате.
Што се мене тиче... Па. просудите сами. По стасу, раменима, и овим
лицем за које су ми често говорили да је дивље, пре личим на неког играча
рагбија, зар не? Али, ако је судити по разговору, мора ми се признати
извесна тананост. Камила која је дала длаку за мој огртач мора да је
боловала од шуге; али, нокти су ми изманикирани. И ја сам искусан, а ипак
вам се поверавам, несмотрено, само на основу вашег изгледа. Најзад,
упркос лепим манирима и лепом језику, ја сам редован посетилац барова
за морнаре на Зедијку. Хајде, не тражите више. Мој занат је напросто
двострук, као и само створење. Већ сам вам рекао, ја сам судија-покајник.
Само једна ствар је једноставна у мом случају, немам никакве имовине, Да,
био сам богат, не, ништа нисам поделио са другима. Шта то доказује? Да
сам и ја био садукеј... О! Да ли чујете лучке сирене? Ноћас ће бити магле
на Зуидерзеу.
Већ идете? Опростите ми ако сам вас задржао. Са вашим допуштењем,
нећете ви платити. Ви сте мој гост у Мексико-Ситију било ми је посебно
задовољство да вас угостим. Бићу сигурно ту и сутра, као и свако вече, и
захвално ћу прихватити ваш позив. Којим путем да идете... Па... Да ли би
вам сметало, било би то најједноставније, да вас отпратим до луке?
Одатле, заобилазећи јеврејску четврт, наићи ћете на оне лепе авеније
којим иду трамваји пуни цвећа и бучне музике. Ваш хотел је у једној од
њих, на Дамраку. После вас, изволите. Ја станујем у јеврејској четврти, или
ономе што се тако звало док наша хитлеровска браћа у њој нису направила
места. Какво чишћење! Седамдесет пет хиљада депортованих или убијених
Јевреја, то је чишћење празнином. Дивим се тој марљивости, том
методичном стрпљењу! У недостатку карактера, потребан вам је метод.
Овде је, без икакве сумње, метод направио чуда, и ја станујем на месту
једног од највећих злочина у историји. Можда ми то помаже да разумем
горилу и његову подозривост. Тако могу да се одупрем оној природној
склоности која ме неодољиво нагони на симпатију. Кад угледам ново лице,
неко у мени зазвони на узбуну. „Успори. Опасност!“ И кад је симпатија
најјача, ја сам на опрезу.
Знате ли да је у мом малом селу, током неке акције одмазде, један
немачки официр љубазно замолио једну старицу да изабере који ће од
њена два сина бити стрељан као талац? Да изабере, можете ли да
замислите? Овај? Не, онај. И да гледа како га одводе. Пређимо преко тога,
али верујте ми, господине, сва изненађења су могућа. Познавао сам једног
човека чиста срца који је одбацивао подозривост. Био је пацифиста,
слободар, волео је истом љубављу и људе и животиње. Изабрана душа,
свакако. Е па, током последњих верских ратова у Европи, човек се повукао
на село. На прагу своје куће је написао: „Одакле год да долазиш, уђи и буди
добродошао.“ Ко је, по вама, одговорио на тако леп позив? Припадници
милиције, који су ушли као у своју кућу и распорили га.
Ох, опростите, госпођо! Није, уосталом, ништа разумела. Сав тај свет,
ха, тако касно, упркос киши која већ данима не престаје! Сва срећа, ту је
клековача, једина светлост у овој тами. Осећате ли златну, бакарну
светлост којом вас испуњава? Волим да ходам градом, увече, у топлоти
клеке. Ходам по читаве ноћи, сањарим, или са собом бесконачно
разговарам. Као вечерас, да, и бојим се да сам вас мало ошамутио, хвала,
љубазни сте. Али, препун сам; чим отворим уста, реченице потеку. Узгред,
ова ме земља надахњује. Волим овај свет који врви по тротоарима,
стешњен на малом простору кућа и воде, окружен маглом, хладном
земљом и морем које се пуши као велико прање. Волим га јер је двострук.
Овде је, и другде је.
 Али да! Док слушате њихове тешке кораке на клизавој калдрми, и
гледате како тромо пролазе између својих радњица, пуних златних харинги
и драгуља боје сувог лишћа, ви вероватно мислите да су они овде, вечерас?
И као и сви други, држите ове добре људе за неко племе сукнара и
трговаца, који броје своје златнике и изгледе за вечан живот, а једина им се
поетичност састоји у томе да повремено, са великим шеширима на глави,
присуствују часовима анатомије? Грешите. Они, истина, ходају поред нас, а
ипак погледајте где су им главе: у тој измаглици од неона, клеке и метвице
која се спушта са црвених и зелених натписа. Холандија вам је сан,
господине, сан од злата и дима, више задимљена дању, више златна ноћу, а
ноћу и дању тај сан је настањен Лоенгринима попут ових што замишљено
промичу на својим црним бициклима високих управљача, погребним
лабудовима који без престанка круже по читавој земљи, око мора, дуж
канала. Сањаре, са главом у својим бакарним облацима, возе се укруг,
моле, месечари у златном тамјану магле, и више нису ту. Одлутали су на
хиљаде километара одавде, у правцу Јаве, далеког острва. Моле се оним
искеженим боговима Индонезије којима су украсили све своје излоге, и
који у овом часу тумарају изнад нас, пре него што се, као раскошни
мајмуни, закаче за натписе и степенасте кровове, да би подсетили ове
носталгичне исељенике да Холандија није само Европа трговаца, већ и
море, море које води до Ципанга1 и оних острва на којима људи умиру
луди и срећни.
Али ја се заборављам, ја заступам! Опростите. Навика, господине,
позив, и жеља да вам добро објасним овај град, и срце ствари! Јер ми смо у
срцу ствари. Да ли сте приметили да концентрични канали Амстердама
личе на кругове пакла? Буржујски пакао, природно настањен лошим
сновима. Кад стижете са спољне стране, како пролазите кроз те кругове,
живот, па и његови злочини, постају све гушћи и мрачнији. Овде смо у
последњем кругу. Кругу... Ах! И то знате? До врага, све теже вас је сврстати.
Онда разумете зашто кажем да је средиште света овде, иако се налазимо на
крају континента. Осетљив човек разуме овакве чудноватости. У сваком
случају, читаоци новина и блудници даље немају куд. Долазе из свих
крајева Европе и заустављају се на ободу унутрашњег мора, на безбојном
жалу. Слушају сирене, узалуд траже обрисе лађа у магли, поново прођу
каналима и врате се кроз кишу. Промрзли, свраћају у Мексико-Сити и на
свим језицима траже клековачу. Ту их ја чекам.
До сутра, дакле, господине и драги земљаче. Не, сад ћете наћи свој пут;
ја вас остављам код овог моста. Никада ноћу не прелазим преко моста. То
је последица једног завета. Замислите само да се неко баци у воду. Ваш
избор је следећи: или ћете и ви за њим, да га извучете, а по хладном
времену ризикујете најгоре! Или ћете га тамо оставити, а унутрашњи
скокови остављају каткад необичну ломност. Лаку ноћ! Молим? Ове даме,
иза излога? Сан, господине, јефтин сан, путовање у Индију! Дотичне се
миришу зачинима. Ви уђете, оне навуку завесу и пловидба почиње. Богови
силазе на гола тела а струје односе луда острва, са разбарушеном гривом
палми на ветру. Пробајте.
Шта је судија-покајник? Ах! Заголицао сам вашу радозналост овом
причом. Без икакве зле намере, верујте, сад ћу бити јаснији. У извесном
смислу, то је део мојих дужности. Али, прво морам да вам изложим неке
чињенице које ће вам помоћи да моју причу боље разумете.
Пре неколико година био сам адвокат у Паризу, и то, богами, доста
познат адвокат. Наравно, нисам вам рекао своје право име.
Специјализовао сам се за племените спорове. За удовицу и сироче, како се
каже, не знам зашто, јер право говорећи има неподношљивих удовица и
окрутне сирочади. Било ми је довољно, међутим, да на оптуженом
нањушим и најслабији мирис жртве па да моји рукави ступе у акцију. И то
какву акцију! Била је то права мећава! Носио сам срце на рукавима. Да
поверујете како правда свако вече са мном леже у постељу. Погођен тон,
тачна емоција, убедљивости топлина, контролисана огорченост мојих
говора сигурно би изазвали ваше дивљење. Природа ми је била наклоњена
у погледу физичког изгледа, племениту позу заузмем без напора, Осим
тога, подржавала су ме два искрена осећања: задовољство што се у судници
налазим на доброј страни и нагонски презир према судијама уопште. Тај
презир, напослетку, можда и није био толико нагонски. Сад знам да је имао
дубље разлоге. Али, гледано споља, више је личио на страст. Не можемо
порећи да су, бар у овом тренутку, судије потребне, зар не? Међутим,
нисам могао да разумем да човек самог себе одреди за вршење ове
необичне дужности. Прихватао сам то, јер сам то видео, али помало као
што сам прихватао скакавце. С том разликом што ми најезде тих
равнокрилаца никада нису донеле ни гроша, док сам расправљајући са
људима које сам презирао зарађивао за живот.
Али ето, био сам на доброј страни, и то је било довољно да ми савест
буде мирна. Осећај за право, задовољство што смо у праву, радост што
сами себе ценимо, драги господине, снажне су опруге које нас држе
усправним или нас подстичу да идемо напред. Ако их људима одузмете,
претворите их у бесне псе. Колико је злочина почињено само зато што
виновник није подносио помисао да греши! Упознао сам једног
индустријалца, чија је жена била савршена и изазивала опште дивљење, а
он ју је ипак варао. Човек се буквално гризао од јада што је крив, што није
могао ни да прими, нити да самом себи додели сведочанство о врлини.
Што је више његова жена показивала своје савршенство, то је он више
беснео. На крају му је сопствена кривица постала неподношљива. И шта
мислите даје учинио? Престао да је вара? Ни случајно. Убио ју је. Тако сам
га упознао.
Мој положај је био неупоредиво бољи. Не само да нисам био у
опасности да се придружим табору злочинаца (између осталог, није било
никаквог изгледа да убијем жену јер сам био нежења). већ сам или бранио,
под условом, јединим, да буду добре убице, као што су други добри
дивљаци. Сам начин на који сам водио ту одбрану пружао ми је велика
задовољства. Био сам стварно беспрекоран у свом професионалном
животу. Никада, наравно, нисам узео мито, али се нисам ни понизио да
нешто молим. И, што је ређе, никада нисам ласкао ниједном новинару да
бих задобио његову наклоност, нити било ком чиновнику чије пријатељство
је могло да ми буде корисно. Имао сам чак срећу да ми два или три пута
понуде Легију части, коју сам одбио са достојанственом уздржаношћу у
којој сам налазио своју праву награду. Најзад, сиротињи никад нисам
наплаћивао, и никада то нисам ударао на велика звона. Немојте мислити,
драги господине, да се хвалим. Није ту било никакве заслуге с моје стране:
похлепа која, у нашем друштву, замењује амбицију, одувек ми је била
смешна. Мој циљ је био виши; видећете да је у мом случају овај израз
прикладан.
Већ сад можете судити о мом задовољству. Уживао сам у сопственој
природи, а сви знамо да је то права срећа, премда се, да бисмо се узајамно
умирили, каткад претварамо да осуђујемо таква задовољства називајући их
егоизмом. Уживао сам, ако ништа друго. у оном делу своје природе који је
тако тачно реаговао на удовицу и сироче и на крају, услед дуге праксе,
овладао читавим мојим животом. На пример, обожавао сам да помажем
слепцима да пређу улицу. Чим бих са велике удаљености угледао како неки
штап оклева на углу тротоара, јурнуо бих, предухитрио за секунду
милосрдну руку која се већ пружала, ослободио слепца свачије бриге осим
моје и повео га благом али чврстом руком преко пешачког прелаза,
између препрека саобраћаја, ка мирној луци тротоара где бисмо се
растали подједнако узбуђени. Осим тога, одувек сам, на улици,
пролазницима радо пружао разна обавештења, палио им цигарету, помагао
да се покрену претешка колица, гурао аутомобил у квару, од припаднице
Војске спаса куповао новине, или од старе продавачице цвеће за које сам
знао да га је украла на монпарнаском гробљу. Волео сам такође, ах’, то је
теже признати, да удељујем милостињу. Један мој пријатељ, искрен
хришћанин, признао ми је да је наше прво осећање кад угледамо просјака
како прилази нашој кући – непријатно. Са мном је ствар стајала горе: ја
сам био пресрећан. Пређимо преко тога.
Говоримо радије о мојој уљудности. Била је чувена, а ипак непобитна.
Учтивост ми је заиста пружала велике радости. Ако сам имао срећу да
ујутро, у аутобусу или метроу, уступим место особи која га је очигледно
заслуживала, подигнем предмет који је испустила старија госпођа и
предам јој га уз мој особени смешак, или напросто уступим такси особи
којој се више журило него мени, читав дан ми је био озарен. Уживао сам
чак, морам и то рећи, кад ми се пружала прилика, за време неког штрајка
јавног превоза, да са аутобуских станица повезем по неколико својих
несрећних суграђана који нису могли да се врате кући. Најзад, у позоришту
сам уступао своју фотељу, како би неки пар могао да седи заједно, а на
путовању девојкама убацивао пртљаг у мрежу која је за њих била
превисока; у све те подухвате упуштао сам се чешће од других јер сам са
већом пажњом вребао прилике за њих и у њима уживао више.
Сматрали су, осим тога, да сам дарежљив, а такав сам и био. Много сам
давао, и јавно и приватно. Али далеко од тога да сам патио кад је требало
да се растанем од неког предмета или суме новца, то је за мене био извор
непресушних задовољстава, а врста меланхолије, која ме је повремено
обузимала кад ми се предочавала јаловост тих дарова и вероватна
незахвалност која ће им уследити, није била најмање међу њима. До те
мере сам уживао у давању, да сам мрзео да на њега будем присиљен.
Тачност у питањима новца ме је замарала и ја сам јој се приклањао са
зловољом. Било ми је потребно да будем господар своје дарежљивости.
То су тек ситнице, али ћете захваљујући њима разумети непрестана
уживања која сам налазио у свом животу, а нарочито у свом позиву. Кад
вас, на пример, у ходницима Палате, заустави супруга оптуженог кога сте
бранили из чисте правдољубивости или сажаљења, хоћу рећи бесплатно,
кад чујете како вам та жена тихо каже да нема тог признања за оно што сте
за њих учинили, а ви одговорите да је то сасвим природно, да би то свако
учинио, понудите чак помоћ да се преброде тешки дани који предстоје, а
затим, да бисте зауставили изливе осећања и сачували им прави тон,
пољубите руку сиротице и ствар ту пресечете, то вам, драги господине,
значи да сте постигли више од обичне амбиције, и винули се до оног врха
где се врлина храни искључиво собом.
Зауставимо се на тим врховима. Сад разумете шта сам хтео да кажем
кад сам рекао да је мој циљ виши. Мислио сам управо на те врхове, на
којима једино и могу да живим. Да, осећао сам се лепо једино на
уздигнутим положајима. И у сасвим безначајним животним околностима
осећао сам потребу да будем изнад. Више сам волео аутобус од метроа,
кочије од таксија, терасе од полуспратова, Био сам љубитељ спортских
авиона у којима нам је глава усред неба, на бродовима сам се увек шетао
на вишим палубама. У планини сам бежао од усечених долина ка
превојима и висоравнима; у најгорем случају, био сам човек заталасаних
равница. Да ме је судбина приморала да изаберем неки физички посао, да
правим грнчарију или покривам кровове, изабрао бих кровове и
спријатељио се са вртоглавицом. Ужасавао сам се магацина, бродских
трупова, сутерена, пећина, провалија. Посебно сам мрзео спелеологе који
су дрско заузимали прве странице новина, а од њихових подвига ми се
гадило. Запети да бисте стигли до коте минус осамсто, излагати се
опасности да вам глава остане прикљештена у неком каменом грлићу
(сифону, како кажу ти вратоломци!), личило ми је на подвиг изопачених
или трауматизованих људи. Било је у томе нечег злочиначког.
Природни балкон, на петсто или шесто метара изнад још видљивог и
светлом обасјаног мора, био је, напротив, место где сам најбоље дисао,
нарочито ако сам био сам, високо изнад људског мравињака. Схватао сам
зашто су приступачне узвишице биле погодне за проповеди, судбоносна
пророчанства, огњена чуда. По мени, немогуће је медитирати у подрумима
или затворским ћелијама (осим ако се не налазе у некој кули одакле пуца
видик); у њима се чами. л разумео сам оног човека који је, заредивши се,
одбацио мантију јер му је ћелија, уместо да гледа на широки предео, како
је очекивао, била окренута ка зиду. Што се мене тиче, верујте, нисам
чамио. У било које доба дана, у себи и у друштву, пео сам се на узвишицу,
палио видљиве ватре и радостан поздрав би се пео ка мени. Тако сам, ако
ништа друго, уживао у животу и у властитом савршенству.
Мој позив је, срећом, задовољавао ову посвећеност врховима.
Ослобађао ме је сваке горчине према ближњем коме сам увек чинио
услуге а никад му ништа нисам дуговао. Стављао ме је изнад судије кад би
дошао ред да ја њему судим, изнад оптуженог кога сам присиљавао на
захвалност. Просудите добро, драги господине: живео сам некажњиво.
Ничији суд ме се није дотицао, у судници се нисам налазио на сцени, већ
негде на сводовима, као они богови које, повремено, спуштају помоћу
машина, како би преобразили радњу и дали јој смисао. Најзад, живети
изнад, остаје једини начин да вас највећи број људи види и поздрави.
Уосталом, неки од мојих добрих злочинаца руководили су се истим
осећањем када су убијали. Читање новина, у бедном стању у којем су се
налазили, очигледно им је пружало неку врсту несрећне надокнаде. Као и
многи други, нису више подносили анонимност и то нестрпљење је
делимично могло да их наведе на незгодне крајности. Да бисмо се
прославили, довољно је заправо да убијемо своју настојницу. На несрећу,
таква слава је краткотрајна, јер много настојница заслужује нож и добије
га. Злочин је стално у првом плану, а злочинац тек накратко и одмах бива
замењен. Ови кратки тријумфи, најзад, плаћају се прескупо. С друге стране,
одбрана наших несрећних претендената на славу доноси нам, истовремено
и на истим местима, само економичнијим средствима, стварно примање То
ме је подстицало да улажем хвале вредне напоре како би цена коју ће
платити била што мања: јер, плаћали су је делом и за мене. За узврат,
огорченост, таленат, емоција коју сам трошио, ослобађали су ме сваког
дуга према њима. Судије су кажњавале, оптужени се кајали, док сам ја,
ослобођен сваке дужности, ван домашаја суда и казне, слободно владао у
рајској светлости.
Није ли рај баш то, драги господине: живот у непосредном укључењу?
Такав је био мој живот. Никад нисам имао потребу да се учим животу. У
том погледу, све сам знао чим сам се родио. Неким људима је проблем да
се заштите од других, или барем да се са њима нагоде. Што се мене тиче,
нагодба је била готова. Присан када је требало, нем ако је било нужно,
способан за неусиљеност колико и за озбиљност, свему сам био дорастао.
Због тога сам био веома омиљен и нисам више ни бројао своје успехе у
свету. Нисам лоше изгледао, био сам и неуморан плесач и ненаметљив
ерудита, полазило ми је за руком, што уопште није лако, да истовремено
волим и жене и правду, бавио сам се и спортом и уметношћу, елем,
заустављам се, да не бисте посумњали да сам самодопадљив. Али
замислите само, молим вас, човека у најбољим годинама, савршено
здравог, свестрано обдареног, вичног телесним и интелектуалним
вештинама, ни сиромашног ни богатог, који добро спава и дубоко је
задовољан собом, а то показује једино у виду пријатне дружељубивости.
Сложићете се да са пуном скромношћу могу да говорим о успешном
животу.
Да, мало је људи било природније од мене. Моја усклађеност са
животом била је потпуна, приањао сам уз њега у целости, не одбацујући
ништа од његове ироније, његове величине, или принуда које је наметао.
Нарочито ми је тело, материја, укратко физичка страна, која збуњује или
обесхрабрује толике људе у љубави или у самоћи, доносила једнаке
радости. а да јој при том нисам робовао. Био сам створен да имам тело.
Отуда тај склад у мени, та опуштена надмоћ коју су људи осећали и каткад
ми признавали да им је била од помоћи у животу. Моје друштво је, дакле,
било тражено. Често су, на пример, веровали да су ме већ срели. Живот,
његова бића и његови дарови излазили су ми у сусрет а ја сам те почасти
прихватао благонаклоно и поносно. Уистину, био сам човек у тако пуном и
једноставном смислу речи, да сам се помало осећао као натчовек.
Моје порекло је било часно, али скромно (отац ми је био официр), а
ипак је било јутара, признајем скрушено, када сам се осећао као син краља,
или као запаљена купина. Није то било уверење, с којим сам иначе живео,
да сам паметнији од осталих људи. То уверење је безначајно јер га деле
толике будале. Не, толико ми је све ишло наруку да сам се, устручавани се
да то признам, осећао као изабран. Изабран лично, међу свим људима, за
тај дуги и стални успех. Била је то, заправо, последица моје скромности.
Одбијао сам да тај успех припишем искључиво сопственим заслугама. а
нисам могао да верујем ни да је спој тако различитих и изванредних
особина у једном човеку био последица чистог случаја. Зато сам, живећи
срећно, на неки начин осећао да сам за ту срећу био овлашћен неким
вишим декретом. Ако вам кажем да уопште нисам био религиозан, још
боље ћете схватити колико је то уверење било необично. Обично или
необично, тек оно ме је дуго уздизало изнад свакодневног живота и ја сам
буквално лебдео, годинама, за којима, да будем искрен, још жалим у срцу.
Лебдео сам све до вечери када... Али не, то је друга прича и њу треба
заборавити. Уосталом, можда и претерујем. Све ми је, истина, ишло од
руке, али истовремено нисам био задовољан ничим. Једна радост буди
жељу за другом. И ја сам из славља ишао у славље. Дешавало ми се да
играм по читаве ноћи, све луђи за бићима и за животом. Понекад, у ситне
сате, кад би ме игра, лаки алкохол, необузданост, свеопшта силовита
опуштеност, бацали у неко уморно и пријатно усхићење, чинило ми се, на
врхунцу умора, и само за тренутак, да сам најзад открио тајну бића и света.
Али умор је сутрадан нестајао, а са њим и тајна, и ја бих опет појурио.
Јурио сам, тако, увек пун, никад сит, не знајући где да станем, све до дана,
све до вечери, тачније, кад је музика стала, а светла се погасила. Празник у
којем сам био срећан... Но дозволите ми да позовем нашег пријатеља
примата. Климните главом у знак захвалности и, молим вас, пијте са мном,
потребна ми је ваша наклоност.
Видим да вас је ова изјава изненадила. Нисте ли никад осетили
изненадну потребу за наклоношћу, за помоћи, за пријатељством? Да,
наравно. Ја сам научио да се задовољавам наклоношћу. Лакше ју је наћи и
не обавезује ни на шта. „Верујте у моју наклоност“, у унутрашњем говору,
непосредно претходи оном „а сад пређимо на друге ствари“. То осећање
доликује председнику савета: даје се олако, после катастрофа.
Пријатељство је мање једноставно. Ствара се дуго и тешко, а кад је ту, више
га се не можемо решити, с њим се морамо суочити. Немојте мислити да ће
вам пријатељи телефонирати сваке вечери, а требало би, како би сазнали
да ли сте баш те вечери одлучили да се убијете, или напросто да ли вам је
потребно друштво, да ли сте расположени за излазак. Ма не, ако се И јаве,
будите без бриге, биће то баш оне вечери кад нисте сами и кад вам је живот
леп. Пре би вас отерали у самоубиство, због онога што по њиховом
мишљењу дугујете самом себи. Нек нам је Бог у помоћи, драги господине,
ако пријатељи имају високо мишљење о нама! А они чија је дужност да нас
воле, хоћу рећи родитељи, савезници (какав израз!), то је друга прича. Они
имају праву реч, али та реч је метак; они телефонирају као што се пуца из
пушке. И добро гађају. Ах. срам их било!
Како? Које вечери? Доћи ћу до тога, мало стрпљења. У извесном
смислу, држим се теме са том причом о пријатељима и савезницима,
Видите, причали су ми о човеку чији је пријатељ био у затвору, а он је, да
не би уживао у удобности која је била ускраћена човеку који му је био драг,
сваке вечери легао на под своје собе. Ко ће, драги господине, ко ће за нас
спавати на поду? Да ли сам ја способан за тако нешто? Чујте, желео бих да
јесам и бићу. Да, једнога дана ћемо сви бити способни за то, и биће то спас.
Али то није лако јер пријатељство је расејано, или бар немоћно. Оно што
хоће, то не може. Можда, напокон, недовољно хоће? Можда ми и не
волимо довољно живот? Да ли сте приметили да једино смрт подстиче
наша осећања? Како само волимо пријатеље који су нас тек оставили, зар
не? Како се само дивимо оним својим учитељима који више не говоре, јер
су им уста пуна земље! Тада им сасвим природно одајемо пошту коју су,
можда, од нас очекивали читавог живота. Али знате ли зашто смо увек
праведнији и великодушнији према мртвима? Разлог је једноставан! Са
њима нема обавеза. Они нам остављају слободу, имамо времена, пошту им
можемо одати између коктела и нежне драгане, у паузама, једном речју.
Ако нас на нешто и обавезују, то је на памћење, а наше памћење је кратко.
Не, у пријатељима ми волимо свежег мртваца, мртваца који боли, нашу
емоцију, саме себе коначно!
Имао сам пријатеља кога сам најчешће избегавао. Био ми је помало
досадан. а био је и моралан човек. Али, без бриге, на самрти ме је поново
нашао. Нисам пропустио ниједан дан. Умро је задовољан, стежући ми руке.
Једна жена која ме је пречесто, и узалудно, прогањала, била је толико
увиђавна да умре млада. Какво је место одмах заузела у мом срцу! А тек
кад је посреди самоубиство! Господе, каква слатка узбуна! Телефон ради,
срце се излива, намерно кратке реченице пуне су прећутаних речи, бол је
уздржан, има ту чак, да, и мало самопрекора!
Такав је човек, драги господине, има два лица: не може да воли у да не
воли себе. Посматрајте суседе, ако се, којом срећом, догоди смртни случај
у вашој згради. Спавали су у свом малом животу, кад ето, на пример, умре
настојник. Зачас се пробуде, узмувају, распитују, сажаљевају. Кад мртвац
доспе у новине, представа може да почне. Потребна им је трагедија, шта да
вам кажем, то је њихова мала трансцендентност, њихов аперитив.
Уосталом, да ли вам случајно говорим о настојнику? Имао сам једног,
заиста одвратног, био је чиста злоба, једно безначајно и пакосно чудовиште
које би обесхрабрило и фрањевца. Више са њим уопште нисам разговарао,
али је самим својим постојањем он угрожавао моје уобичајено
задовољство. Кад је умро, отишао сам на његову сахрану. Хоћете ли ми
рећи зашто?
Два дана која су претходила церемонији била су уосталом веома
занимљива. Настојникова жена је била болесна и лежала је у њиховој
јединој просторији, а поред ње је био ковчег, постављен на ногаре. Свако је
своју пошту морао да узме сам. Отворили бисмо вратанца и рекли: „Добар
дан, госпођо“, саслушали хвалоспев умрлом кога је она показивала руком,
и односили своју пошту. У томе није било ничег пријатног, зар не? Ипак су
се сви станари изређали у тој ложи која је смрдела на фенол. И нису слали
послугу, не, сами су долазили да уживају у неочекиваној прилици. И
послуга је уосталом чинила исто, само кришом. На дан сахране,
испоставило се да је сандук превелик за врата ложе. „О најдражи мој,
чудила се из свог кревета очарана и ожалошћена настојница, како је само
био велик!“ „Без бриге, госпођо, одговорио је церемонијал мајстор,
изнећемо га ужом страном, усправно.“ И изнели су га усправно, а затим
вратили у лежећи положај, и ја сам једини (са неким бившим кабаретским
потрчком, који је, како сам сазнао, сваке вечери пио перно са покојником)
отишао до гробља и бацио цвеће на ковчег чија раскош ме је изненадила.
Затим сам посетио настојницу да примим њене трагичарске изразе
захвалности. Због чега све то, реците ми? Ни због чега, ако не због
аперитива.
Сахранио сам и једног старог сарадника Адвокатске коморе.
Поприлично презреног писара с којим сам се увек руковао. Где год да сам
радио, увек сам се руковао, и то пре два пута него једном. Та срдачна
једноставност није ме много коштала а доносила ми је општу симпатија,
потребну мом испуњењу. Председник коморе није дошао на писареву
сахрану. Ја јесам, и то уочи једног путовања, што је било истакнуто. Добро
сам знао да ће моје присуство бити запажено и позитивно оцењено, Због
тога ме, схватили сте, ни снег који је падао тога дана није спречио да одем.
Молим? Стижем, не бојте се, већ сам ту, уосталом. Али допустите да вас
пре тога обавестим да се моја настојница, која се грдно истрошила на
распеће, лепу храстовину, сребрне ручке, како би више уживала у
сопственом узбуђењу, месец дана касније спетљала са неким фићфирићем
лепога гласа. Он ју је тукао, чула се ужасна вриска, а одмах затим он би
отворио прозор и запевао своју омиљену романсу: „О жене, како сте лепе!“.
„Што је много, много је“, говорили су суседи. Много, у ком смислу, питам
ја вас!? Добро, наизглед је све било против баритона и настојнице. Али
ништа не доказује да се нису волели. Ништа не доказује ни да она није
волела мужа. Уосталом, кад се, уморан од певања и батина, фићфирић
изгубио, та верна супруга опет поче да хвали покојника! Напослетку,
познајем ја и друге људе који изгледају беспрекорно, а нису ни поузданији
ни искренији. Познавао сам човека који је двадесет година живота
поклонио једној ветропирки, због ње жртвовао све, и пријатеље, и посао,
саму пристојност свог живота, и једне вечери схватио да је никада није
волео. Досађивао се, и то је све, досађивао се, као и већина људи. Па је
зато себи смислио живот пун заплета и драматичности. Нешто мора да се
деси, то је објашњење већине људских веза. Нешто мора да се деси, па
макар и робовање без љубави, макар и рат, или смрт. Живеле сахране!
Ја нисам имао такво оправдање. Нисам се досађивао јер сам владао. А
усуђујем се чак да кажем да сам се вечери о којој вам говорим досађивао
мање него икад. Не, заиста нисам желео да се нешто деси. А ипак... Видите,
драги господине, било је лепо јесење вече, још благо над градом, већ
влажно над Сеном. Падала је ноћ, небо је још било светло на западу, али се
смркавало, улична светла су слабо сијала. Пео сам се дуж кејова левом
обалом ка Пон дез Ару. Река је светлуцала између затворених дашчара
букиниста. На кејовима је било мало света: Париз је вечерао. Газио сам по
жутом и прашњавом лишћу које је још подсећало на лето. Небо се
постепено пунило звездама које бисте накратко угледали идући од једне
уличне светиљке до друге. Уживао сам у тишини, вечерњој благости,
празном Паризу. Био сам задовољан. Дан ми је био добар: један слепац,
једно очекивано смањење казне, топли стисак руке мог клијента, неколико
великодушних гестова, и, тог поподнева, пред неколицином пријатеља,
сјајна импровизација о тврдом срцу наше руководеће класе и лицемерју
наших елита.
Попео сам се на Пон дез Ар, пуст у то доба дана, да бих посматрао реку,
која се једва назирала у ноћи, која је сад већ била пала. Наспрам Вер-
Галана, био сам изнад острва. У мени је расло огромно осећање моћи и,
рекао бих, савршенства, од којег ми се срце надимало. Усправих се и баш
сам хтео да запалим цигарету, цигарету задовољства, кад се, у истом часу,
иза мене заори смех. Изненађен, окренух се нагло: није било никог. Одох
до ограде: није било никаквог брода, ниједног чамца. Окретох се ка острву
и опет зачух смех иза леђа, сад мало даљи, као да силази реком. Остах тако,
непомичан. Смех је бивао све слабији, али сам га ја и даље чуо разговетно
иза себе, мада нисам знао откуда долази, ако не из воде. Истовремено сам
осећао убрзано лупање срца. Да се разумемо, смех уопште није био
тајанствен; био је то добар, природан смех, готово пријатељски, који је
ствари враћао на место. Убрзо, нисам више чуо ништа. Вратих се на кејове,
кренух улицом Дофин, купих цигарете које ми уопште нису требале. Био
сам ошамућен, тешко сам дисао. Те вечери позвах једног пријатеља, који
није био код куће. Двоумио сам се да ли да изађем кад, одједном, зачух
смех под својим прозорима. Отворих прозоре. На тротоару су се неки
млади људи весело растајали. Затворих прозоре, слежући раменима;
коначно, требало је да проучим један предмет. Одох у купатило да попијем
чашу воде. Моја слика ми се осмехивала у огледалу, али ми се учини да је
тај осмех био дволичан...
Молим? Опростите, мисли су ми одлутале. Видећемо се сутра,
вероватно, Сутра, да, тако је. Не, не, не могу да останем. Уосталом, имам
договорен састанак са оним смеђим медведом кога видите тамо. Честит
грађанин, нема шта, кога полиција гадно малтретира, из чисте
изопачености. Личи вам на убицу? Његов лик сасвим сигурно одговара
послу којим се бави. Он вам је и провалник, а изненадићете се кад чујете
да је тај пећински човек специјалиста за кријумчарење слика. У Холандији
вам је свако стручњак за слике и за лале. Овај овде, који изгледа тако
скромно, извео је најчувенију крађу слика. Коју? Можда ћу вам и рећи.
Нека вас не чуди моја обавештеност. Иако сам судија-покајник, ја овде
имам и свој хоби: ја сам правни саветник ових добрих људи. Проучио сам
законе ове земље и стекао клијентелу у овој четврти где се не траже ваше
дипломе. Није било лако, али ја уливам поверење, зар не? Мој смех је леп
и отворен, мој стисак руке снажан, то су предности. А и решио сам
неколико тешких случајева, најпре из интереса, а потом из уверења. Када
би сводници и лопови увек и свуда били осуђивани, честити људи би, драги
господине, за себе веровали да су сви увек невини. А по мени - ево, ево,
прелазим на ствар, баш то треба избећи. Иначе бисмо имали чему да се
смејемо.
Искрено сам вам захвалан, драги мој земљаче, на вашој радозналости.
Моја прича ипак није толико необична. Морате знати, кад већ инсистирате,
да сам неколико дана још мало мислио на онај смех, а онда сам га
заборавио. С времена на време ми се чинило да га чујем, негде у себи. Али
углавном сам, без напора, мислио о другим стварима.
Морам признати, међутим, да више никада нисам крочио на париске
кејове. Када бих туда пролазио, колима или аутобусом, у мени је настајала
нека врста тишине. Ишчекивања. Али прелазио сам Сену, ништа се није
дешавало, и ја бих одахнуо. Баш тада сам имао мањих здравствених
проблема. Ништа одређено, некаква потиштеност, напор да повратим
добро расположење. Отишао сам код лекара, који су ми дали нешто за
јачање. Ојачао бих па опет посустао. Живот ми је постајао мање лак: кад је
тело тужно, срце малаксава. Чинило мисе да више не умем нешто што
никада нисам научио а ипак сам тако добро знао, хоћу рећи да живим. Да,
верујем да је тада све почело.
Али, ни вечерас се не осећам у форми. Тешко састављам реченице.
Чини ми се да не говорим тако добро, и мој говор је мање сигуран. Време,
вероватно. Једва се дише, ваздух је тако тежак и притиска груди. Да ли би
вам сметало, драги земљаче, да изађемо и прошетамо мало градом? Хвала.
Како су лепи канали кад падне вече! Волим дах устајалих вода, мирис
увелог лишћа који се диже са бродова пуних цвећа. Не, не, нема ничег
болесног у том укусу. Напротив, то је код мене више став. Права истина је
да самог себе присиљавам да волим ове канале. Највише на свету ја волим
Сицилију, видите, и то са врха Етне, на светлости, под условом да су острво
и море испод мене. И Јаву, кад дувају пасати. Да, био сам тамо у младости.
Уопште узев, волим сва острва. На њима се лакше влада.
Дивна кућа, зар не? Две главе које ту видите су главе црних робова. То
је фирма. Кућа је припадала трговцу робљем. Ах! У то време се играло
отворених карата! Људи су имали петљу, говорили су: „Ето имам кућу са
забатом, тргујем робљем, продајем црно месо.“ Можете ли да замислите да
неко данас јавно призна да се тиме бави? Какав скандал! Већ чујем своју
париску сабраћу. Они су у тој ствари непопустљиви, без оклевања би издали
два или три манифеста, можда и више! Кад боље размислим, и ја бих свој
потпис додао њиховим. Ропство, ах! нипошто, ми смо против њега! Ако
баш морамо да га заводимо у својим кућама, или фабрикама, па добро, то
је у природи ствари, али да се њиме хвалимо, то је заиста превише.
Знам ја добро да човек не може да се одрекне власти и слугу. Робови су
сваком човеку потребни као и свеж ваздух. Наређујемо као што дишемо,
зар не? И највећи невољници умеју да дишу. И последњи на друштвеној
лествици има супружника, или дете. Ако није ожењен, има пса. Најбитније
је, заправо, наљутити се а да онај други нема право да вам одговори. „Оцу
се не одговара“, чули сте за то правило? У извесном смислу, оно је
необично. Јер, коме бисмо на овом свету одговарали ако не онима које
волимо? А опет је уверљиво. Нечија мора бити последња. Иначе, сваком
разлогу се може супротставити други разлог, и никад краја. Моћ, напротив,
пресеца све. Требало нам је времена, али смо то схватили. На пример,
сигурно сте приметили, наша стара Европа најзад исправно размишља. Не
кажемо више, као у доба невиности: „Ја тако мислим. Који су ваши
приговори!“ Постали смо проницљиви. Дијалог смо заменили саопштењем.
„Истина је оваква, кажемо. Слободно о њој расправљајте, нас то не занима.
Али за коју годину, полиција ће вам показати да сам у праву.“
Ах, та драга планета! Сад је све јасно. Познајемо се, знамо за шта смо
способни. Видите, узмимо други пример, ако не и другу тему, увек сам
захтевао да ме служе са осмехом. Ако је служавка изгледала тужно,
загорчавала би ми дане. Она је несумњиво имала право да не буде весела.
Али сам ја сматрао да је за њу боље да свој посао обавља смејући се а не
плачући. Било је то, у ствари, боље за мене. Премда неславно, моје
размишљање није било сасвим глупо. Осим тога, никада нисам одлазио у
кинеске ресторане. Зашто? Зато што, када ћуте, посебно у присуству
Белаца, Азијати често имају презрив израз. Наравно, они тај израз
задржавају и док послужују! Како онда да уживамо у лакованом пилету, и,
што је горе, како да, гледајући их, мислимо да смо у праву?
У поверењу, робовање, за које бисмо желели да је осмехнуто, заправо је
неизбежно. Али ми то не смемо да признамо. Није ли боље, ако већ без њих
не можемо, да робове називамо слободним људима? Прво из принципа, а
онда и зато да их не бисмо бацили у очај. Ту им надокнаду дугујемо, зар
не? Тако ће они наставити да се осмехују, а наша савест ће остати чиста.
Иначе бисмо морали да се преиспитујемо, полудели бисмо од бола, или
бисмо, не дај боже, постали скромни, све је могуће. Зато, без фирми, и ова
је заиста скандалозна. Уосталом, када би сви проговорили, открили свој
прави занат, свој идентитет, настала би права пометња! Замислите само
визиткарте: Дипон, филозоф-кукавица, или хришћанин-велепоседник, или
хуманиста-прељубник, избора има на претек. Али, био би то пакао! Да,
пакао мора да је такав: улице са фирмама и немогућност да се оправдамо.
Заувек разврстани.
Ви, на пример, драги земљаче, размислите мало каква би могла бити
ваша фирма. Ћутите? Хајте, одговорићете ми касније. У сваком случају, ја
своју знам: заводљиви Јанус са два лица, а изнад девиза куће: „Не верујте
му.“ На мојим визиткартама: „Жан-Батист Кламанс, глумац.“ Пазите, мало
после оне вечери о којој сам вам причао, нешто сам открио. Растајући се
од једног слепца коме сам помогао да пређе улицу, ја сам га поздравио. То
скидање шешира очигледно није било намењено њему, он га није могао
видети. Коме је било упућено? Публици. После одигране улоге, поздрави.
Није лоше, зар не? Другог дана, возачу који ми се захваљивао на помоћи,
одговорио сам да му то нико не би учинио. Хтео сам да кажем, наравно, да
му то не би учинио било ко. Али ми тај несрећни лапсус оста на души. Кад
је о скромности реч, није ми, заиста, било премца.
Морам то понизно признати, драги земљаче, одувек сам пуцао од
таштине. Ја па ја, био је рефрен мог цењеног живота, и он се чуо у свему
што сам говорио. Никад нисам могао да говорим а да се не хвалим,
нарочито ако сам то чинио са упадљивом ненаметљивошћу која ми је била
својствена. У животу сам, истина, увек био слободан и моћан. Напросто,
осећао сам се слободним у односу на сваког из одличног разлога што сам
мислио да ми нико није раван. Одувек сам сматрао да сам паметнији од
свих, то сам већ рекао, али и осетљивији и вештији, био сам сјајан стрелац,
ненадмашан возач, најбољи љубавник. Чак и у областима у којима сам лако
могао да се уверим у своју инфериорност, као у тенису на пример, где сам
био тек пристојан партнер, било ми је тешко да верујем да не бих
надмашио првопласиране, да сам само имао времена да вежбам. У себи
сам видео само своју надмоћ, и то је био разлог моје добронамерности и
ведрине. Кад сам се бавио другима, било је то из чисте надмености, сасвим
слободно, и заслуга је била искључиво моја: пео сам се за један степен у
љубави коју сам осећао према себи.
Ове очигледности, као и неке друге истине, откривао сам мало-помало
после вечери о којој сам вам говорио. Не одмах, не, нити сасвим јасно.
Прво је требало да ми се врати памћење. Постепено сам видео јасније,
откривао понешто од онога што сам већ знао. До тада ми је увек помагала
моја невероватна способност да заборавим. Заборављао сам све, а више од
свега сопствене одлуке. Заправо ми ништа није било важно. На рат,
самоубиство, љубав, беду, обраћао сам, наравно, пажњу кад су ме
околности на то приморавале, али сам то чинио некако из уљудности и
површно. Понекад бих се тобож страсно заинтересовао за неко питање
страно мом свакидашњем животу. А заправо у томе уопште нисам
учествовао, осим. наравно, кад је моја слобода била угрожена. Како да
кажем? То је клизило. Да, све је клизило преко мене.
Будимо праведни: дешавало се да моја заборавност буде и хвале
вредна. Приметили сте да се религија неких људи састоји у праштању свих
увреда и они их заиста праштају, али их никад не заборављају. Ја нисам био
довољно добар да увреде праштам, али сам их на крају увек заборављао.
Тако да људи који су веровали да их мрзим нису могли да дођу к себи када
сам их поздрављао широко се осмехујући. Зависно од своје природе,
дивили су се мојој великодушности или су презирали моју подлост, али им
није падало на памет да су моји разлози били једноставнији: нисам се
сећао ни њиховог имена. Исти недостатак због којег сам био равнодушан
или незахвалан, чинио ме је и великодушним.
Живео сам дакле од данас до сутра без икаквог континуитета осим оног
ја-ја-ја. Од данас до сутра жене, од данас до сутра врлина или порок, од
данас до сутра, као пси, али сваког дана, чврст на бранику, стајао сам ја.
Ишао сам тако по површини живота, у речима на неки начин, никад у
стварности. Све те једва прочитане књиге, ти једва вољени пријатељи, ти
једва упознати градови, те једва обгрљене жене! Све сам чинио из досаде,
или расејаности. Бића су ишла за мном, хтела да се закаче, али није било
ничег, и то је била несрећа. Њихова несрећа. Јер, ја сам заборављао.
Једино сам се сећао себе.
Мало-помало, међутим, сећање ми се вратило. Или боље рећи ја сам се
вратио њему, и ту нашао успомену која ме је чекала. Пре него што вам о
њој нешто кажем, допустите ми, драги земљаче, да вам изнесем неколико
примера (који ће вам сигурно бити корисни) онога што сам открио током
свог истраживања.
Једнога дана, возећи се колима, за секунду сам закаснио да покренем
возило кад се зелено светло упалило, и док су наши стрпљиви суграђани
одмах налегли на трубе иза мојих леђа, сетио сам се одједном једне друге
пустоловине, која се десила у истим околностима. Један мотоцикл, којим
је управљао ситан сувоњав човек са лорњоном и у пумперицама, претекао
ме је и стао испред мене док је светло било црвено. Заустављајући се,
човечуљак је био искључио мотор и узалуд је покушавао да га поново
покрене. Кад се упалило зелено светло, ја сам га са уобичајеном ми
учтивошћу замолио да склони свој мотоцикл како бих могао да прођем.
Човечуљак се и даље нервирао око свог сипљивог мотора. Одговорио ми је,
дакле, по правилима париске учтивости, да се носим. И даље учтиво, али са
лаким нестрпљењем у гласу, поновио сам своју молбу. Одмах ми је
узвраћено да се носим како год знам. За то време, иза мене се већ огласило
неколико труба. Сад већ оштрије замолих свог саговорника да буде учтив и
да схвати да омета саобраћај. Несумњиво раздражен већ очигледном
непослушношћу свог мотора, напрасити створ ми стави до знања да ако
баш тражим, како рече, једно прописно деветање, он ће ми га радо
приуштити. Толики цинизам ме испуни праведним гневом и ја изиђох из
својих кола да безобразнику натрљам уши. Мислим да нисам кукавица (али
шта све човек о себи не мисли!), од противника сам био виши за главу,
мишићи су ме увек добро служили. И сада верујем да би батине добио он а
не ја. Али тек што сам стао на коловоз кад из гомиле, која је почела да се
окупља, изађе један човек, устреми се на мене, уверавајући ме да сам
последња битанга и да ми неће допустити да ударим човека коме је
мотоцикл био између ногу и који је самим тим био у неравноправном
положају. Окренух се ка мускетару, али га заправо и не видех. Наиме, тек
сам био окренуо главу, кад. готово у истом часу, зачух поновно праскање
мотоцикла и осетих снажан ударац по уху, Пре него што сам имао времена
да схватим шта се десило, мотоцикл се већ удаљавао. Заглушен, кренух
махинално ка Д'Артањану кад се из сад већ огромног реда возила огласи
бесни концерт. Палило се зелено светло. И ја се, још мало пометен, уместо
да испрашим будалу која ме је извређала, послушао вратих својим колима
и кренух. док ме је у пролазу будала частила једним „бедниче“ којег се још
сећам.
Безначајна прича, рећи ћете? Вероватно. Само, дуго ми је требало да је
заборавим, то је битно. Ствар се могла правдати. Допустио сам да ме туку
не узвративши, али нису могли да ме оптуже за кукавичлук. Изненађен,
суочен са два изазова, све ми се смутило а трубљење је довршило моју
сметеност. Ипак сам био несрећан због тога, као да сам се понео нечасно.
Видео сам себе како, без речи, улазим у ауто, док ме гомила иронично
посматра, очарана тим више што сам, колико се сећам, носио једно веома
елегантно плаво одело. Чуо сам оно ,.бедниче!“, које ми се, ипак, чинило
заслуженим. Спласнуо сам такорећи јавно. Услед одређеног сплета
околности, наравно, али околности увек постоје. Накнадно сам јасно видео
шта је требало да урадим. Видео сам себе како снажним ударцем обарам
Д'Артањана, улазим у кола и пратим мајмуна који ме је ударио, стижем га,
сабијам његову машину уз плочник, одвлачим га у страну и прописно
деветам, што је он увелико заслуживао. Уз неке варијанте. сто пута сам
вртео тај мали филм у машти. Али било је прекасно и ружна жеља за
осветом ме је изједала неколико дана.
Гле, киша опет пада. Застанимо, хоћете ли, испод ове надстрешнице.
Добро. Где сам оно стао? А да. код части! Кад ми се вратило сећање на овај
догађај, схватио сам шта је значио. У ствари, мој сан није издржао пробу
чињеница. Сањао сам, сад је било јасно, да сам у пуном смислу речи човек
који је уживао и лично и професионално поштовање. Пола Сердан, а пола
Де Гол, ако хоћете. Зато сам се пренемагао, настојао да истакнем своју
физичку спретност више него своје интелектуалне моћи. Но пошто су ме
јавно ударили а ја нисам узвратио, више нисам могао да негујем ту лепу
слику о себи. Да сам био пријатељ истине и интелигенције за којег сам се
издавао, зар би ми био важан тај догађај на који су његови посматрачи већ
заборавили? Благо бих себе прекорео што сам се наљутио ни због чега, и
што, у недостатку прибраности, нисам успео да се суочим са последицама
љутине. Уместо тога, изгарао сам од жеље да се осветим, да бијем и да
победим. Као да нисам истински чезнуо да будем најпаметнији или
најплеменитији створ на свету, већ само да млатим кога хоћу, да будем
најјачи, и то на најелементарнији начин. Истина је, и ви то добро знате, да
сваки интелигентан човек сања о томе да буде гангстер и да у друштву
влада искључиво силом. Но пошто то није тако лако као што изгледа у
гангстерским романима, углавном се окрећемо политици и јуримо у
најсуровију странку. Зар је важно што ћемо понизити свој ум ако нам то
помогне да овладамо свима? У себи сам откривао пријатне снове о
тлачењу.
Сазнао сам, ако ништа друго, да сам кривце и оптужене заступао само
уколико то мени није наносило никакву штету. Њихова кривица ме је
чинила речитим зато што ја нисам био њихова жртва. Када сам ја био
угрожен, не само да сам постајао судија, већ сам се претварао у
раздражљивог деспота који је, мимо сваког закона, хтео да сможди
починитеља и баци га на колена. После тога, драги мој земљаче, није баш
лако и даље озбиљно веровати у своју посвећеност правди и у себи видети
изабраног браниоца удовице и сирочета.
Пошто киша паду све јаче а ми имамо времену, смем ли вам поверити
још једну ствар коју сам открио нешто касније у свом памћењу? Седимо у
заклон. на ову клупу. Већ вековима пушачи луле одавде посматрају исту
кишу како пада на исти канал. Оно што ћу вам испричати није нимало
лако. Реч је, овог пута, о једној жени. Одмах морате знати да сам увек, без
већих напора, код жена постизао успех. Не кажем да сам успевао да их
усрећим, нити да себе усрећим преко њих. Не, напросто сам успевао.
Постизао сам циљ, готово кад год сам хтео. Налазиле су да имам шарма,
замислите! Знате ли шта је шарм: начин да вам одговоре „да“ а да ви нисте
поставили ниједно јасно питање. Такав сам био, тада. Чудите се?
Признајте, не поричите. Са мојим садашњим лицем, то је сасвим природно.
Авај! после извесних година, свако је одговоран за своје лице. Моје... Ма
није важно! То је чињеница, налазиле су да имам шарма и ја сам то
користио.
Није ту с моје стране било никакве рачунице; био сам искрен, или
готово да јесам. Мој однос са женама био је природан, неусиљен, лак, како
кажу. Није ту било лукавства или је било само оног, упадљивог, које оне
сматрају комплиментом. Волео сам их, да употребим уврежени израз, што
ће рећи да никада нисам волео ниједну. Одувек сам мизогинију сматрао
простаклуком и глупошћу и мислио да су готово све жене које сам упознао
боље од мене. Међутим, иако сам о њима имао тако високо мишљење,
више су оне мени користиле него што сам ја служио њима. Како то
разумети?
Наравно, права љубав је изузетна, среће се отприлике два или три пута
у једном веку. Све остало време, реч је о таштини или досади. Ја у сваком
случају нисам био португалска калуђерица. Није моје срце тврдо, далеко
од тога, зачас се разнежим, а и лак сам на сузама. Само што се моји заноси
увек окрену ка мени, а моје нежности вежу за мене. Није истина. уосталом,
да никада нисам волео. У животу сам упознао бар једну велику љубав, и
заувек остао њен предмет. С тог становишта, и после неизбежних тешкоћа
ране младости, брзо сам схватио на чему сам: чулност, и једино она,
управљала је мојим љубавним животом. Само сам тражио предмете за
уживање и освајање. У томе ми је, уосталом, помагао мој телесни склоп:
природа је према мени била дарежљива. То ме је испуњавало не малим
поносом и пружало ми многа задовољства за која више не могу рећи да ли
су била плод уживања или престижа. Добро, рећи ћете да се опет хвалим.
Нећу порећи и тиме се утолико мање поносим што се у овој ствари хвалим
нечим што је истинито.
У сваком случају, моја чулност, да се задржим на њој, била је толико
стварна да бих се за авантуру од десет минута одрекао и мајке и оца, макар
се Због тога горко кајао. Шта кажем! Нарочито за авантуру од десет
минута, и тим пре ако сам био сигуран да она неће трајати дуже. Имао сам
ја принципе, наравно, па је тако, на пример, жена пријатеља била светиња.
Само бих, сасвим искрено, неколико дана пре тога, престајао да према
мужевима осећам пријатељство. Можда не би требало да ово називам
чулношћу? Чулност није одбојна. Будимо блажи и говоримо о слабости,
некој врсти урођене неспособности да се у љубави види нешто друго осим
оно што се у њој ради. Та је слабост, у крајњем исходу, била сасвим удобна.
Удружена са мојим даром да заборављам, погодовала је мојој слободи. Због
ње сам истовремено изгледао некако далек и непомирљиво независан, што
ми је пружало прилику за нове успехе. Баш зато што нисам био
романтичан, снажно сам потхрањивао романескност. Наше пријатељице
сличне су Бонапарти јер мисле да ће увек успети тамо где нико није.
У том општењу нисам задовољавао само своју чулност, већ и љубав
према игри. У женама сам волео партнерке у извесној игри, која је, ако
ништа друго, имала барем укус невиности. Видите, не подносим досаду и у
животу ценим једино разоноду. Свако друштво, макар и најпаметније,
убрзо ми постане терет, док се са женама које су ми се допадале никада
нисам досађивао. Тешко ми је да признам, али бих дао десет разговора са
Ајнштајном за први састанак са неком лепом статисткињом. Тачно је да
сам на десетом састанку чезнуо за Ајнштајном или неким снажнијим
штивом. Заправо, никад се нисам занимао за велике проблеме осим у
раздобљима између мојих малих раскалашности. Колико сам само пута,
стојећи на плочнику, усред неке страсне расправе са пријатељима, губио
нит нечијег излагања зато што је, баш у том тренутку, улицу прелазила
жена од које ти застаје дах.
Дакле, играо сам игру. Знао сам да оне не воле када превише брзо
идемо ка циљу. Прво је требало заподенути разговор, показати нежност,
како оне кажу. Са речима сам добро стајао, јер сам био адвокат, а и са
погледима, јер сам, у војсци, био глумац ученик. Често сам мењао улоге;
али је комад увек био исти. На пример, тачка необјашњиве привлачности,
оног „не знам шта ми је“, оног „нема разлога, нисам желео да будем
заведен, био сам уморан од љубави, итд.“ увек је успевала, премда је једна
од најстаријих на репертоару. Ту је била и она о тајанственој срећи коју
вам ниједна друга жена није пружила, која можда, чак сигурно (човек
никад није довољно предострожан) није имала никакву будућност, али је,
баш зато, незаменљива. Посебно сам био усавршио једну малу, увек добро
прихваћена тираду, која ће вас, сигуран сам, увеселити. Суштина тираде се
састојала у тврдњи, болној и помиреној, да сам био нико и ништа, да се за
мене не вреди везати, да је мој живот био другде, да није протицао у
свакодневној срећи, срећи до које сам, можда, држао више него до ичег
другог, али ето, било је прекасно. О разлозима тог кобног кашњења сам
ћутао знајући да је у кревет лепше отићи са тајном. У извесном смислу,
уосталом, и сам сам веровао у оно што сам говорио, уживљавао сам се у
своју улогу. Не треба се зато чудити што су и саме моје партнерке почеле
да глуме са жаром. Најосетљивије међу мојим пријатељицама трудиле су
се да ме разумеју и тај труд их је водио у меланхоличну предају. Остале,
задовољне што поштујем правила игре и што сам довољно деликатан да на
дело прелазим тек после речи, без одлагања су прихватале стварност. Тада
сам двоструко добијао, јер сам, осим жеље за њима, задовољавао и љубав
према себи, и сваки пут проверавао своје лепе моћи.
Тако је заиста било и премда су ми неке од њих пружале тек осредње
задовољство, ипак сам настојао да са њима повремено обновим однос,
подстакнут вероватно оном посебном жељом коју подгрева одсуство
праћено изненада поново откривеним саучесништвом, али и да бих се
уверио како веза између нас још постоји и како само од мене зависи да ли
ћу је учврстити. Понекад сам их чак терао да ми се закуну да неће
припасти ниједном другом мушкарцу, не бих ли заувек умирио своја
страховања у том погледу. Срце, међутим, није имало никаквог удела у том
страховању, а ни машта. Нека врста уображености била је толико
отеловљена у мени да сам, упркос очигледности, тешко замишљао да жена
која је била моја може припасти другоме. Њихова заклетва ме је
ослобађала, а њих везивала. Ако већ неће припасти никоме, могао сам да
раскинем, на шта се иначе готово никада не бих одлучио. Провера је, што
се мене тиче, важила једном засвагда, моја моћ је била осигурана трајно.
Чудно, зар не? Ипак је тако, драги земљаче. „Воли ме!“, вичу једни. „Не
воли ме!“, вичу други. А најгора и најнесрећнија врста: „Не воли ме, али
ми буди верна!“. Само, ето, провера никад није коначна, са сваким бићем
мора се почети изнова. А кад се стално изнова почиње, стичу се навике.
Верујте ми, убрзо вам речи навиру саме од себе, следи рефлекс: и једнога
дана се нађете у ситуацији да узимате оно што стварно не желите. Верујте
ми, не узети оно што не желимо, некима је најтежа ствар на свету.
Догодило се то једнога дана и није потребно да вам кажем ко је она
била, осим да ме је, не узбудивши ме стварно, привукла својим пасивним и
чежњивим изразом. Да будем искрен, било је осредње, како се и могло
очекивати. Али никад нисам патио од комплекса и врло брзо сам заборавио
особу коју више нисам ни виђао. Мислио сам да није ништа приметила, а
нисам ни претпостављао да може да има било какво мишљење. Уосталом,
њен пасиван изглед ју је у мојим очима одвајао од света. Неколико недеља
касније, међутим, сазнах да је моју слабост поверила трећој особи. Одмах
се осетих мало превареним; није била толико пасивна колико сам мислио,
умела је да процењује. Слегох раменима и тобож се насмејах. Чак се
насмејах и стварно; било је јасно да је ствар безначајна. Ако постоји област
у којој би скромност требало да буде правило, није ли то сексуалност, с
свим њеним непредвидљивостима? Али не, чак и кад смо сами, желимо да
будемо најуспешнији. Упркос мом слегању раменима, како сам се заиста
понашао? Кад нешто касније поново сретох ту жену, потрудих се да је
заведем и одиста повратим. Није то било посебно тешко: ни оне не воле да
се ствар заврши неуспехом. Од тог тренутка, иако то нисам јасно хтео,
почех заправо да је мучим на све могуће начине. Остављао сам је и поново
узимао, приморавао је да ми се подаје кад за то није било ни време ни
место, према њој сам био толико груб, у свему, да сам се на крају за њу
везао као што се џелат везује за жртву. И то све до тренутка кад је, у
силовитој растројености болног и присилног уживања, гласно одала
признање оном што ју је поробљавало. Истога дана сам почео да се
удаљавам од ње. Касније сам је заборавио.
Сложићу се с вама, упркос вашем учтивом ћутању, да ми ова авантура
баш не служи на част. Размислите ипак о сопственом животу, драги
земљаче! Завирите у своје памћење, можда ћете у њему наћи неку сличну
причу и испричати ми је касније. А ја сам се, кад ми се овај случај вратио у
сећање, опет насмејао. Али био је то другачији смех, доста сличан оном
који сам чуо на Пон дез Ару. Смејао сам се својим удварањима и
адвокатским беседама. Више овим другима, додуше, него речима
упућеним женама. Њих, бар, нисам превише лагао. У мом понашању, нагон
је преговарао јасно, без изговора. На пример, чин љубави је признање. У
њему се себичност показује упадљиво, таштина се размеће, или се открива
права широкогрудост. На крају, у тој жалосној причи, много више него у
својим другим авантурама, био сам искренији него што сам мислио, рекао
сам ко сам и како могу да живим. Премда тако не изгледа. у свом
приватном животу био сам, дакле, часнији, чак и онда, и посебно онда када
сам поступао онако како сам вам испричао, него у својим надахнутим
адвокатским говорима о невиности и правди. У најмању руку, гледајући
како поступам са људима, нисам могао да се преварим у погледу своје
природе. Ниједан човек није лицемеран док ужива, јесам ли то негде
прочитао, драги земљаче, или само помислио?
Размишљајући о томе колико ми је било тешко да коначно раскинем са
неком женом, због чега сам имао толико истовремених веза, нисам за то
кривио своје нежно срце. Није ме оно покретало кад би се нека од мојих
пријатељица уморила чекајући Аустерлиц наше страсти и говорила о
повлачењу. Одмах бих преузимао иницијативу, правио уступке, постајао
речит. У њима сам будио нежност и пријатну слабост срца, које сам ја,
помало раздражен тим одбијањем и уплашен могућим губитком
наклоности, тек привидно осећао. Каткад бих, истина, поверовао да
стварно патим, Било је довољно, међутим, да побуњеница стварно оде, да
је без напора заборавим, као што сам је заборављао и кад би одлучила да
се врати и била крај мене. Не, нису мене покретале ни љубав, ни
племенитост кад би ми запретила опасност да ме оставе, већ пука жеља да
будем вољен и добијем оно што ми је, по мом мишљењу, припадало. Чим
бих осетио да сам вољен и чини би моја партнерка била поново
заборављена, заблистао бих, осетио бих се сјајно и постао симпатичан.
Морам рећи, узгред, да бих тежину те наклоности осетио чим бих је
повратио. У тренуцима раздражљивости, говорио сам себи да би идеално
решење била смрт особе која ме је занимала. Та смрт би, с једне стране,
коначно учврстила нашу везу, а с друге би јој одузела њен принудан
карактер. Али не можемо желети свачију смрт нити, у крајњој линији,
опустошити планету да бисмо уживали у иначе незамисливој слободи.
Моја осетљивост се томе противила, као и моја љубав према људима.
Једино дубоко осећање које сам повремено осећао у тим везама била је
захвалност, када је све ишло добро и када ми је, уз мир, остављана и
слобода кретања: никада нисам био пријатнији ни забавнији према некој
жени него пошто бих тек изашао из кревета друге, као да сам на све жене
преносио оно чиме ме је управо задужила једна од њих. Ма каква даје,
уосталом, била привидна збрка мојих осећања, резултат који сам постизао
био је јасан: одржавао сам све своје наклоности око себе да бих се њима
служио када сам хтео. Могао сам, дакле, да живим једино под условом да
су на читавој земаљској кугли, сва бића или њихов највећи број, окренута
мени, да су ми вечно на располагању, лишена независног живота. спремна
да се у било ком тренутку одазову мом позиву, осуђена на јаловост, све до
дана када их ја удостојим своје светлости. У ствари. да бих живео срећно,
било је потребно да бића која сам одабрао уопште не живе. Свој живот би
добијала тек повремено, када би се то мени прохтело.
Ах! Нимало не уживам, верујте, док вам ово причам. Размишљајући о
том времену када сам тражио све а нисам плаћао ништа, када сам толико
бића увео у своју службу, и ту их на неки начин ставио на лед. како би ми
данас или сутра била при руци, ако ми затребају, не знам како да назовем
необично осећање које ме обузима. Није ли то срамота? Да ли срамота
помало пече, реците ми, драги земљаче? Да? Онда је то можда она, или
једно од оних смешних осећања везаних за част. Чини ми се у сваком
случају да ме то осећање није напустило од оног догађаја који сам нашао у
средишту мог сећања и који ћу вам сада, без даљег одлагања, испричати,
упркос дигресијама и напорима маштовитости, које, надам се, умете да
цените.
Гле, киша је стала! Будите тако добри и испратите ме до куће.
Необично сам уморан, не зато што сам говорио, већ од саме помисли на
оно што тек морам рећи. Хајмо! Да би се описало моје суштинске откриће,
биће довољно неколико речи. Зашто бих дужио, уосталом? Да би кип био
го, лепе речи морају да одлепршају. Ево. Те ноћи, био је новембар, две или
три године пре оне вечери кад ми се учинило да сам иза себе чуо смех,
враћао сам се на леву обалу, кући, преко Пон роајала. Био је један сат по
поноћи, сипила је ситна киша, кишица, и растеривала ретке пролазнике.
Тек сам се растао од једне пријатељице, која је сигурно већ спавала. Био
сам срећан што ходам, мало утрнуо, тела смирена, у мени је текла крв
блага као киша која је падала. На мосту, прођох поред неке прилике која је
била нагнута преко ограде и као да је посматрала реку. Из веће близине,
разазнах витку младу жену, одевену у црно. Између тамне косе и
оковратника капута, видео се само врат, свеж и мокар, на који не остах
неосетљив. Али, после краћег оклевања, наставих пут. На крају моста,
кренух кејовима у правцу Сен-Мишела, где сам становао. Већ сам био
превалио отприлике педесетак метара, кад зачух шум, који ми се, упркос
раздаљини, учини страховит у ноћној тишини, шум тела које је пало у воду.
Застадох нагло. али се не осврнух. Убрзо потом, зачух више пута поновљен
крик, који је силазио реком и нагло престао. Тишина која је завладала у
изненада згуснутој ноћи учини ми се бесконачном. Хтедох да потрчим, али
се не померих. Дрхтао сам, верујем, од хладноће и ужаса. Говорио сам
себи да треба да пожурим а осећао како ми несавладива слабост обузима
тело. Заборавио сам шта сам тада помислио. „Прекасно, предалеко...“ или
нешто слично. Ослушкивао сам, и даље непомичан. Затим сам се ситним
корацима удаљио, по киши. Никога нисам обавестио.
Али стигли смо, ево моје куће, мог склоништа! Сутра? Да, како хоћете.
Радо ћу вас одвести до острва Маркен, видећете Зуидерзе. Наћи ћемо се у
једанаест сати у Мексико-Ситију. Шта? Она жена? Ах! не знам заиста, не
знам. Ни сутрадан. ни следећих дана нисам читао новине.
Село лутака, зар не? Нису штедели на живописности! Али нисам вас
довео на ово острво због живописности, драги пријатељу. Свако може да
вам покаже женске капе, кломпе и украшене куће где рибари пуше дуван у
мирису воштила. Ја сам, међутим, један од ретких који вам може показати
оно што је овде важно.
Стижемо до насипа. Морамо га следити да бисмо се што више удаљили
од тих превише љупких кућа. Седимо, изволите. Шта кажете на ово? То вам
је, зар не, најлепши негативни пејзаж! Видите, с наше леве стране, ту
гомилу пепела коју овде називају дином, сиви насип с наше десне стране,
оловни жал под нашим ногама и, пред нама, море боје ретке цеђи,
огромно небо у којем се огледају бледе воде. Прави влажни пакао! Све је
водоравно, ништа јарко, простор је безбојан, живот мртав. Није ли то
свеопште нестајање, ништавило које се опажа очима? И нигде људи, да,
нигде људи! Само ви и ја, пред коначно опустелом планетом! Небо је
живо? У праву сте, драги пријатељу. Згусне се, па се издуби, отвори
ваздушне степенице, затвори врата облака. То су голубови. Нисте ли
приметили да је холандско небо испуњено милионима голубова,
невидљивих на толикој висини, који машу крилима, пењу се и спуштају
истим кретањем. испуњавају небески простор густим таласима сивкастог
перја које ветар доноси или односи. Голубови чекају горе, чекају читаве
године. Круже над земљом, посматрају, хтели би да сиђу. Али овде нема
ничег, осим мора и канала, кровова прекривених натписима и ниједне
главе на коју би слетели.
Не схватате шта хоћу да кажем? Уморан сам, признајем. Губим нит
својих беседа, нема више оног јасног ума који су моји пријатељи толико
хвалили. Кажем пријатељи, заправо. онако начелно. Немам ја више
пријатеља, имам само саучеснике. За узврат, њихов број се увећао, они су
људска врста. И у људској врсти, ви сте први. Онај ко је ту увек је први.
Како знам да немам пријатеља? Врло просто: открио сам то онога дана кад
ми је пало на памет да се убијем, да им приредим грубу шалу, да их казним,
на неки начин. Али кога да казним? Неколицина би била изненађена; нико
се не би осетио кажњеним. Схватио сам да немам пријатеља. И да сам их
имао, уосталом, не би ми много вредело. Да сам могао да се убијем и
касније видим њихова лица, е да, игра би у том случају вредела труда. Али
земља је мрачна, драги пријатељу, дрво дебело, покров непрозиран. Очи
душе, да, свакако, ако душа постоји и ако има очи! Али ето, нисмо сигурни,
никад нисмо сигурни. Да није тако, излаз би постојао, најзад би почели да
нас схватају озбиљно. Људи почињу да верују вашим разлозима. вашој
искрености, озбиљности ваших невоља, тек када умрете. Све док сте живи,
ваш случај је сумњив, имате права једино на њихову сумњу. Зато, кад би
постојала и најмања извесност да ћемо моћи да уживамо у призору,
вредело би доказати им оно у шта они неће да верују, и изненадити их. Али,
ви се убијете и баш је свеједно да ли вам верују или не: нисте ту да видите
њихово изненађење и њихово кајање, које, уосталом, не траје дуго, и да
најзад, што је сан сваког човека, присуствујете сопственој сахрани. Да
више не бисте били сумњиви, морате, напросто, више не бити.
Није ли, уосталом, боље тако? Превише бисмо патили због њихове
равнодушности. “Платићеш ми то”, рече једна девојка оцу, који ју је
спречио да се уда за неког налицканог удварача. л уби се. Али отац није
ништа платио. Обожавао је да пеца на удицу. Три недеље касније, поново је
отишао на реку, да би заборавио, како је говорио. И није се преварио:
заборавио је. Право говорећи, супротно би нас изненадило. Верујемо да
ћемо казнити жену ако се убијемо, а само јој враћамо слободу. Боље је то
не видети. Да и не говоримо о томе да ћемо можда чути разлоге које они
приписују нашем чину. Што се мене тиче, већ их чујем: .,Убио се јер није
поднео...“Ах! драги пријатељу, људи су немаштовити. Увек верују да постоји
један разлог за наше самоубиство. Али ми се можемо убити из два разлога.
Не, њима то не иде у главу. Па зашто онда да својевољно умремо,
жртвујемо се због представе коју хоћемо да пружимо о себи? Кад умрете,
они ће то искористити и вашем чину приписати глупе или простачке
побуде. Мученицима, драги пријатељу, преостаје једино да изаберу да ли ће
бити заборављени, исмејани или искоришћени. Схваћени неће бити никад.
Осим тога, да будем сасвим отворен, ја волим живот, то је моја права
слабост. Толико га волим да не могу ни да замислим нешто што није он. У
тој лакомости има нечег плебејског. зар не? Племство није могуће
замислити без извесног одстојања према себи и сопственом животу.
Умрећемо ако треба, сломићемо се, али се сагињати нећемо. Е па ја се
сагињем, јер себе и даље волим. Реците, после свега што сам вам испричао,
шта мислите да сам осећао? Гађење према себи? Шта вам пада на памет!
Понајвише сам се гадио других. Додуше, био сам свестан својих слабости, и
жалио због њих. Али сам их заборављао са доста похвалном упорношћу. У
срцу, међутим, нисам престајао да судим другима. Запањени сте? Можда
мислите да то није логично? Али није у питању логика. Ствар је у томе да
се провучете. и пре свега, да, пре свега, да избегнете суд. Не кажем да
избегнете казну. Јер казна без суда је подношљива. Има она, уосталом, и
име које јемчи нашу невиност, а то је несрећа. Не, реч је о томе да
побегнемо од стида, да избегнемо да нам се стално суди а пресуда никад не
доноси.
Али то не можемо лако избећи. Кад треба судити, за то смо увек
спремни, као и за блудничење. С том разликом што у првом случају не
морамо стрепети да ћемо оманути. Ако у то сумњате, ослушните разговоре
који се у августу воде за столом у неком од оних летовалишта где наши
самилосни земљаци одлазе да се лече досадом. Ако се још устручавате да
закључите, прочитајте шта пишу они који су тренутно наши велики људи.
Или обратите пажњу на сопствену породицу, па ћете се уверити. Не дајмо
им, драги пријатељу, ни најмањег повода да нам суде! Зачас ће нас
раскомадати. Морамо бити на опрезу, као кротитељ. Ако се несрећник
случајно посече бријачем пре него што уде у кавез, каква гозба за звери!
То сам одједном схватио онога дана кад сам посумњао да можда и нисам
без мане. Од тада сам постао неповерљив. Пошто сам мало крварио, од
мене неће остати ништа: целог ће ме појести.
Моји односи са савременицима остали су наизглед исти, али су се
готово неосетно раштимовали. Моји се пријатељи нису променили. Још су,
повремено, хвалили хармонију и сигурност које су налазили у мојој
близини. Али сам ја био осетљив само на нескладе, на збрку која ме је
испуњавала; осећао сам се рањив и изручен јавној осуди. Моји ближњи
нису више у мојим очима били слушаоци пуни поштовања на које сам био
навикао. Ломио се круг чије сам средиште био, а они су се постројавали у
један ред, као на суду. Од тренутка кад ме је уплашила помисао да у мени
има нечег за осуду, схватио сам, укратко. да у њима постоји несавладива
склоност да суде. Да, били су ту, као и раније. али су се смејали. Тачније,
чинило ми се да ме сваки од оних које сам сретао гледа са скривеним
осмехом. Имао сам чак, у то време, утисак да ми подмећу ногу. Два или
три пута сам се заиста спотакао без разлога, улазећи на јавна места.
Једном сам се чак и испружио колико сам дуг. Француз картезијанац за
каквог себе држим зачас би се прибрао и ове незгоде приписао једином
разумном божанству, хоћу рећи случају. Али сам ја остајао подозрив.
Када сам почео да на то обраћам пажњу, није ми било тешко да
откријем да имам непријатеље. Прво у струци, а затим и у друштвеном
животу. Једни су мислили да сам их задужио. Други да је требало да их
задужим. То је, све у свему, било у реду и то сам открио без веће
ожалошћености. Теже и болније било ми је да прихватим да имам
непријатеље међу људима које сам једва знао или их уопште нисам
познавао. Одувек сам мислио са наивношћу о којој сам вам пружио
неколико доказа, да ће они који ме не познају напросто морати да ме
заволе кад ме буду боље упознали. Е па није било тако! На непријатељство
сам наилазио управо међу онима који су ме познавали веома површно, а ја
њих ни толико. Сумњичили су ме вероватно да живим пуним животом, и
слободно се препуштам срећи, а то се не прашта. Кад успех носимо на
известан начин, то може да разбесни и магарца. С друге стране, мој је
живот био препун, па сам, у недостатку времена, одбијао многе понуде. Из
истог разлога касније сам заборављао своје одбијање. Али те понуде су
долазиле од људи чији живот није био испуњен и који су, баш због тога,
памтили моје одбијање.
Тако су ме, да узмем само један пример, зене на крају скупо коштале.
Време које сам им посвећивао нисам могао да трошим на мушкарце који
ми то нису увек праштали. Како то решити? Срећу и успехе вам праштају
једино ако несебично пристанете да их са другима поделите. Али, да бисмо
били срећни, не смемо се превисе бавити другима, Решења, дакле, нема.
Срећан и осуђен, или ослобођен и јадан. Што се мене тиче, неправда је
била већа: био сам осуђен због некадашње среће. Дуго сам живео у заблуди
о општем складу, док су се судови, стреле и подсмех са свих страна
обрушавали на мене расејаног и осмехнутог. Чим сам осетио опасност, све
ми се јасно предочило. У истом часу сам задобио све ране и одједном
изгубио сву снагу. Око мене, читава васиона поче да се смеје.
А то ниједан човек (осим оних који не живе, хоћу рећи мудраца) не
може да поднесе. Одбранити се можемо једино злобом. Људи тада журе да
суде како не би судили њима. Шта да се ради? Најприроднија човекова
идеја, она која му долази безазлено, као са дна његове природе, јесте мисао
о властитој невиности. У том погледу сви ми личимо на оног малог
Француза који је, у Бухенвалду, упорно покушавао да поднесе жалбу
писару, такође заробљеника који је заводио у књигу његов долазак у логор.
Жалбу? Писар и његови другови су се смејали: „Нема потребе, друже. Овде
се не подносе жалбе“. „Али, видите. господине“, говорио је мали Француз,
„мој случај је посебан. Ја сам невин!“
Сви смо ми посебни случајеви! Сви хоћемо да се због нечега жалимо
вишој инстанци! Свако захтева да га прогласе невиним пошто-пото макар
због тога морао да оптужи читав људски род и само небо. Тешко ћете
некога обрадовати хвалећи труд који је уложио да би постао паметан или
племенит. Тај исти човек, међутим, биће пресрећан ако се дивите његовој
урођеној племенитости. л обратно, ако злочинцу кажете да за његов
злочин није крива ни његова природа ни његов карактер, већ несрећни
стицај околности, он ће вам бити бескрајно захвалан. Док га браните, баш
тај тренутак ће изабрати да заплаче. А бити поштен или паметан по рођењу
није никаква заслуга. Као што ни наша одговорност сигурно није већа зато
што смо се родили као злочинци а нисмо то случајно постали. Али ти
мангупи траже милост, то јест неодговорност, и бестидно се правдају
природом или олакшавајућим околностима, чак и када је то противречно.
Битно је да су невини, да њихове врлине, милошћу рођења, не могу бити
доведене у сумњу, и да су њихови злочини, плод пролазне несреће, увек
привремени. Кажем вам, ствар је у томе да се избегне суд. А како је то
тешко, како није лако постићи да се вашој природи истовремено диве и да
јој се траже оправдања, сви настоје да се обогате. Због чега? Да ли сте се
запитали? Због моћи, наравно. Али пре свега зато што вас богатство чува
од непосредног суда, извлачи вас из гужве метроа и затвара у никловану
каросерију, ограђује у велике чуване паркове, спаваћа кола, луксузне
кабине. Богатство, драги пријатељу, још није ослобађајућа пресуда, али је
одлагање увек добродошло...
И пре свега, немојте веровати пријатељима кад од вас траже да са њима
будете искрени. Они се само надају да ћете ви подржати лепу представу
коју имају о себи и пружити им додатну сигурност коју ће они црпсти из
вашег обећања да ћете бити искрени. Како искреност може бити услов
пријатељства? истинољубивост по сваку цену је страст која не штеди
никога и којој ништа не одолева. То је поток, некад удобност, или егоизам.
Ако се, дакле, нађете у тој ситуацији, не оклевајте: обећајте да ћете
говорити истину и лажите што боље умете. Удовољићете њиховој дубокој
жељи и двоструко им доказати своју наклоност.
То вам је жива истина и ми се ретко поверавамо бољима од себе, Од
њих бисмо радије побегли. Најчешће се, напротив, исповедамо онима који
су нам слични и деле наше слабости. Не желимо ми, дакле, да се
поправимо. Нити да будемо бољи. јер би то значило да су нас претходно
оценили као несавршене. Само желимо да нас сажаљевају и храбре на
нашем путу. У ствари, хтели бисмо, истовремено, и да не будемо криви и да
не улажемо напор да се поправимо. Недовољно цинизма и недовољно
врлине. Немамо ми снаге ни за зло, ни за добро. Да ли сте читали Дантеа?
Заиста? До врага. Знате онда да Данте уводи неутралне анђеле у спор
између Бога и Сатане. И смешта их у лимб, неку врсту предворја свог
пакла. Ми смо у предворју, драги пријатељу.
Стрпљење? Ви сте, нема сумње, у праву. Потребно нам је стрпљење док
чекамо Страшни суд. Али ето, нама се жури. Толико нам се жури, да сам ја
био принуђен да постанем судија-покајник. Међутим, прво сам морао да се
помирим са својим открићима и рашчистим са смехом савременика.
Почев од вечери кад сам био позван, јер ја сам стварно био позван, морао
сам да одговорим или барем да потражим одговор. То није било лако; дуго
сам лутао. Прво је требало да ме тај упорни смех и ти смејачи науче да
себе видим јасније, да коначно откријем да нисам једноставан. Не
осмехујте се, та истина није тако очигледна као што изгледа. Очигледним
истинама називамо истине које откривамо после свих осталих, и то је све.
Било како било, тек, после дугог самоиспитивања, открио сам дубоку
дволичност створења. Копајући по свом памћењу, схватио сам да ми је
скромност помагала да се истичем, смерност да побеђујем, а врлина да
тлачим. Водио сам рат мирољубивим средствима, а равнодушност је била
средство помоћу којег сам на крају добијао све што бих пожелео. На
пример, никад се нисам жалио кад би заборавили мој рођендан; чак су се,
не без извесног дивљења, чудили мојој тајновитости у тој ствари. Али
разлог моје равнодушности био је још тајновитији: желео сам да ме
забораве како бих самом себи могао да се жалим. Неколико дана пре тог
најславнијег, мени добро знаног датума, био сам на опрезу, пазио да ми се
не омакне нешто што би могло да пробуди пажњу и памћење оних од којих
сам очекивао да забораве (нисам ли једнога дана намеравао да
кривотворим календар у једном стану). Пошто је моја усамљеност на тај
начин била доказана, могао сам да се препустим дражима мужевне сете.
 Лице сваке од мојих врлина имало је своје мање блиставо наличје.
Тачно је да су се, у једном другом смислу, моје мане окретале у моју
корист. Обавеза да сакријем порочну страну свог живота, на пример,
давала ми је хладан изглед који су људи бркали са изгледом врлине, моја
равнодушност доносила ми је љубав, а моја себичност достизала је врхунац
у мојим дарежљивостима. И ту стајем: превелика симетрија штетила би
доказивању. Побогу, изигравао сам строгог човека а никад нисам био у
стању да одбијем ни чашицу ни жену! Важио сам за активног, енергичног
човека, а моје царство је било у кревету. Ударао сам на сва звона своју
оданост, а нема бића, међу онима која сам волео, које на крају нисам
издао. Наравно, моје издаје нису спречавале моју верност, из силног
немара свршавао сам безброј послова, и никада нисам престајао да
помажем ближњима јер сам у томе налазио задовољство. Али, узалуд сам
понављао ове очигледности, утеха коју сам из њих извлачио била је
површна. Неких јутара сам истрагу о себи спроводио до краја и долазио до
закључка да сам био посебно добар у презиру. Управо они којима сам
најчешће помагао били су најпрезренији. Љубазно, са дирљивом
солидарношћу, сваког јутра сам свим слепцима пљувао у лице.
Искрено говорећи, има ли оправдања за тако нешто? Има једно, али је
оно толико бедно да се једва усуђујем да га поменем. Ипак, ево га: никада
нисам дубоко веровао да су људски послови нека озбиљна ствар. Где је била
озбиљност, то нисам знао, али је није било у ономе што сам видео и што ми
је изгледало само као забавна или досадна игра. Има напора и уверења
која заиста никада нисам разумео. Увек сам посматрао зачуђено и помало
сумњичаво оне чудне створове који гину за новац и очајавају због губитка
«положаја» или се пуни важности жртвују за добробит своје породице.
Боље сам разумео оног пријатеља који је себи увртео у главу да треба да
престане да пуши, и уз велике напоре воље у томе успео. Једнога јутра,
отворио је новине, прочитао да је експлодирала прва хидрогенска бомба,
сазнао за њене сјајне последице и ушао у прву продавницу дувана.
Наравно, понекад сам се претварао да живот схватам озбиљно. Али ми
се убрзо указивала испразност саме озбиљности па сам само настављао да
играм своју улогу, што сам боље умео. Улогу ефикасног, паметног, врлог,
грађански свесног, огорченог, попустљивог, солидарног, узорног човека...
Укратко, и ту стајем, већ сте схватили да сам био као моји Холанђани, који
и јесу ту и нису: био сам одсутан у тренутку када сам заузимао највише
места. Истински искрен и одушевљен био сам једино док сам се бавио
спортом и, у војсци, када сам играо у комадима које смо постављали ради
сопственог задовољства. У оба случаја постојало је правило игре, које није
било озбиљно, али смо га ми из забаве прихватали као такво. И данас,
недељне утакмице, на препуном стадиону, и позориште, које сам волео са
ненадмашном страшћу, једина су места на свету где се осећам невино.
Али ко би прихватио да је такво држање оправдано кад је у питању
љубав, смрт и сиротињска надница? Али, шта да се ради? Изолдину љубав
сам замишљао једино у романима или на сцени. Чинило ми се да
самртници понекад уживају у својој улози. Изгледале ми је да одговори
мојих сиромашних клијената увек имају исти образац. Самим тим, живећи
међу људима а не делећи њихове интересе, нисам могао да верујем у
обавезе које сам прихватао. Био сам довољно уљудан и довољно
равнодушан да се понашам у складу са оним што се од мене очекивало у
мојој струци, мојој породици или мом грађанском животу, али сам то
сваки пут чинио са извесном расејаношћу, која би на крају све покварила.
Читав живот сам провео у знаку двострукости и често су моја најозбиљнија
дела била она у која сам се најмање уносио. Можда ме је коначно баш то,
што у својој све већој глупости себи нисам могао да опростим, навело да
се најжешће опирем суду за који сам осећао да се спрема, у мени и око
мене, и приморале ме да тражим излаз?
Неко време, мој се живот наизглед наставио као да се ништа није
променило. Био сам на шинама и котрљао се. Као по договору, похвале су
све више пљуштале око мене. Зло је управе долазило отуда. Сећате се:
„Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама!“ Ах! Тај је умео да
говори! Тешко мени! Машина поче да се квари и да необјашњиво
застајкује.
Баш тада је помисао на смрт провалила у мој свакодневни живот.
Бројао сам године које су ми још остале. Тражио примере људи који су у
мојим годинама већ били мртви. И мучила ме је мисао да нећу имати
времена да остварим свој задатак. Који задатак? То нисам знао. Искрено
говорећи, да ли је вредело наставити оно што сам радио? Али, питање се
није баш тако постављало. Прогонио ме је, наиме, известан смешан страх:
човек није могао да умре а дане призна све своје лажи. Не Богу, нити
неком његовом представнику, био сам изнад тога, наравно. Не, требало је
признати људима, пријатељу, или вољеној жени, на приме]: Јер, кад би само
једна лаж остала скривена у нечијем животу, смрт би је учинила коначном.
Нико никад више неће сазнати истину о одређеној ствари, јер је једини
који ју је знао био мртав, заспао над својом тајном. Од тог апсолутног
убиства истине хватала ме је вртоглавица. Данас би, узгред буди речено,
оно за мене представљало извор тананих задовољстава. Помисао, на
пример, да једино ја знам нешто за чим сви трагају и да је код мене
предмет због којег су три полиције узалуд јурцале по свету, испуњава ме
чистим уживањем. Но оставимо то. Тада још нисам био пронашао рецепт и
то ме је мучило.
Призивао сам се памети, наравно. Шта је значила лаж једног човека у
историји поколења и с какве ли сам то уображености хтео да на светлост
истине изнесем једну бедну подвалу, изгубљену у океану времена као зрно
соли у мору! Говорио сам себи и то да је смрт тела, ако судим по онима
које сам видео, сама по себи довољна казна и да разрешава све. Спасење
(то јест право да коначно нестанемо) зарађивали смо у зноју самртничких
мука. Ипак, нелагодност је расла, смрт ми је била верна на узглављу, са
њом сам устајао, а комплименти су ми постајали све неподношљивији.
Чинило ми се да лаж са њима расте тако несразмерно да више никад нећу
моћи да се поправим.
И дође дан кад више нисам издржао. Моја прва реакција била је
збркана. Пошто сам био лажов, показаћу то и своју дволичност бацити у
лице свим тим идиотима пре него што је сами открију. Изазван,
одговорићу на изазов истине. Да бих предухитрио смех, смислих да себе
изложим општем подсмеху. У ствари, био је то још један покушај да
избегнем суд. Хтео сам да смејаче преведем на своју страну или, барем, да
ја станем на њихову. Замишљао сам, на пример, како на улици гурам
слепце, а потмула и неочекивана радост коју сам осећао открила ми је
колико их је део моје душе мрзео; планирао сам да бушим гуме на малим
инвалидским колицима, да вичем «прљави бедници» испод скела на којима
су радили радници, да шамарам одојчад у метроу. Сањарио сам о свему
томе и ништа од тога нисам учинио; ако нешто и јесам, те сам заборавио.
Било како било, на саму реч правда обузимао ме је необичан бес. Наставио
сам, наравно, да је користим у мојим беседама на суду. Али сам јој се
светио проклињући јавно дух човечанства; најављивао сам манифест у
којем ћу напасти угњетавање које су угњетени спроводили над честитим
људима! Једнога дана, док сам јео јастога на тераси неког ресторана а
један просјак ми досађивао, позвао сам власника да га избаци и бучне
поздравио речи тог истеривача правде: „Ви сметате“, говорио је. „Ставите
се, забога, на место ове господе!“ Изражавао сам такође, пред сваким ко је
хтео да ме слуша, жаљење што више не можемо да поступамо као онај
рускí земљопоседник чијем карактеру сам се дивио: човек је наређивао да
се бичују и они његови сељаци који су га поздрављали и они који нису, како
би казнио смелост коју је у оба случаја сматрао једнако дрском.
Сећам се, међутим, и озбиљнијих испада. Почео сам да пишем једну
Оду полицији и једну Похвалу гиљотини. А себе сам присиљавао да
редовно посећујем специјализоване кафане где су се окупљали наши
професионални хуманисти Због свег ранијег узорног владања у њима сам,
наравно, био радо приман. А онда били, све као да нећу, испалио неки
безобразлук: „Богу хвала!” рекао бих, или још једноставније: „Боже...“ Ви
знате колико су наши кафански атеисти стидљиви причесници. После
изрицања овакве неподопштине наступио би тренутак пренеражености,
згледали би се запањено, и онда би настао русвај, једни су бежали из
кафане, други су огорчено грактали не слушајући ништа, а сви су се грчили
као ђаво пошкропљен светом водицом.
Вама то сигурно изгледа детињасто. Ипак, можда је постојао озбиљнији
разлог за све ове шале. Желео сам да покварим игру, и пре свега, да, пре
свега уништим ону ласкаву репутацију која би ме разбеснела чим бих на
њу помислио. „Човек попут вас...” говорили су ми љубазно, а ја бих
позеленео. Нисам више желео њихово уважавање јер оно није било опште,
а како је и могло бити опште кад га ја са њима нисам делио? Зато је боље
било све то, и њихов суд и њихово уважавање, прекрити плаштом
подсмеха, Требало је у сваком случају да се ослободим осећања које ме је
гушило, Да бих изложио погледима шта је крила у себи, хтео сам да
сломим лепу лутку коју сам свуда показивао. Сећам се тако једног
разговора који је требало да водим пред младим адвокатским
приправницима. Изнервиран невиђеним похвалама председника
адвокатске коморе, који ме је представио, нисам дуго издржао. Почео сам
са жаром и узбуђењем које су од мене очекивали и које сам без проблема
испоручивао по наруџбини. Али сам убрзо кренуо да саветујем спајање
неспојивог као метод одбране. Не оно спајање, рекао сам, које су
усавршиле модерне инквизиције које истовремено суде и лопову и
честитом човеку да би овом другом приписале злочине првог. Требало је,
напротив, лопова бранити истичући злочине часног човека, у овом случају
адвоката. л био сам сасвим јасан:
„Претпоставимо да сам прихватио да браним неког дирљивог
грађанина, који је убио из љубоморе. Размислите само, господо поротници,
рекао бих, колико је опростив бес који нас обузме када злоба пола стави на
пробу нашу урођену доброту. Није ли теже згрешење кад се човек нађе с
ове стране ограде, на клупи где ја седим, а да при том никад није био
добар, нити је патио што је преварен? Ја сам слободан, изузет од ваше
строгости, а ипак ко сам ја? Охоли грађанин-сунце, развратни јарац, гневни
фараон, краљ лењости. Никога нисам убио? Још нисам, дакако! Али, нисам
ли допустио да умру сасвим заслужна људска бића? Можда. А можда сам
спремати и да то изнова учиним? Док овај овде, погледајте га, неће почети
изнова. Још је зачуђен што је тако добро обавио посао.” Та је беседа
помало збунила моју младу сабраћу. У једном тренутку они одлучише да се
смеју. Сасвим су се умирили кад сам стигао до закључка, у којем сам се
речито осврнуо на људску личност и њена претпостављена права. Навика је
тог дана била јача.
Понављајући те симпатичне испаде, успео сам једино да донекле
збуним јавно мњење. Али га нисам разоружао, нити сам, што је важније,
разоружао себе. Чуђење на које сам углавном наилазио код мојих
слушалаца, њихова мало уздржана нелагодност, доста слична вашој - не, не
поричите - нису ми донели никакво смирење. Видите, није довољно себе
оптужити да бисмо се ослободили кривице, иначе бих ја био јагњешце.
Потребно је оптужити се на одређен начин, до којег ми је требало доста
времена да дођем, и који сам открио тек кад сам се нашао у стању потпуне
напуштености. До тада је смех наставио да лебди око мене, а моји
хаотични напори нису успевали да уклоне оно нешто добронамерно,
готово нежно, што је било у њему, и што ме је болело.
Али чини ми се да море расте. Наш брод ће убрзо кренути, дан је на
измаку. Видите, голубови се окупљају тамо горе. Збијају се једни уз друге,
једва се мичу, а светлост је слабија. Хоћете ли да заћутимо и уживамо у
овом доста злокобном часу? Нећете, занима вас моја прича? Баш сте
љубазни. Тек сад ћу вас заинтересовали. Пре него што вам кажем шта су
судије-покајници, говорићу вам о разврату и нелагоди.
Грешите, драги мој, брод се креће доста брзо. Али Зуидерзе је мртво
море, или готово такво. Са својим равним обалама, изгубљеним у магли, не
знамо где почиње а где се завршава. Зато пловимо без икаквог путоказа и
не можемо да оценимо нашу брзину. Идемо напред, а ништа се не мења. То
није пловидба, то је сан.
У грчком архипелагу, мој утисак је био супротан. Нова острва су стално
искрсавала у видокругу, Њихова леђа без дрвећа оцртавала су границу
неба, а каменита обала јасно се одвајала од мора. Забуне није могло бити;
у јасној светлости, све је било путоказ. А од острва до острва, без предаха,
на нашем бродићу, који се вукао, имао сам утисак да даноноћно узлећем
на врховима кратких свежих таласа, у трци пуној пене и смеха. Од тада,
струја односи саму Грчку негде у мени, на рубу мог сећања, неуморно...
Хеј! па и мене односи, постајем лиричан! Зауздајте ме, драги мој, молим
вас.
Узгред, да ли сте били у Грчкој? Не? Утолико боље! Шта бисмо ми тамо
радили, питам ја вас? Тамо се иде чиста срца. Знате ли да тамо пријатељи
шетају улицом, у паровима, држећи се за руке. Да. жене остају код куће,
док средовечни, достојанствени мушкарци, украшени брковима, озбиљно
ходају плочницима, прстију испреплетених са прстима пријатеља. И на
Истоку се то понекад може видети? Лепо. Али реците, да ли бисте ви мене
ухватили за руку у Паризу? Ма, шалим се. Ми умемо да се понашамо,
прљавштина нас чини извештаченим. Пре него што одемо на грчка острва,
требало би нас добро опрати, Тамо је ваздух чедан, а море и уживање
прозирни. А ми...
Сместимо се у ове лежаљке. Каква магла! Стао сам био, чини ми се, на
путу нелагоде. Да, рећи ћу вам шта је то. Пошто сам се силно батргао,
истрошио своју дрску надменост, обесхрабрен узалудношћу својих напора,
одлучио сам да напустим људско друштво. Не, не, нисам потражио пусто
острво, њих више нема, Само сам се склонио код жена. Као што знате, оне
не осуђују ниједну слабост: пре ће покушати да понизе и умање нашу снагу.
Због тога је жена награда, не за ратника, него за злочинца. Она је његова
лука, његово уточиште; углавном га ухапсе у њеној постељи. Није ли жена
све што нам остаје од земаљског раја? Сав изгубљен, одјурио сам у своју
природну луку. Али више нисам држао говоре. Још увек сам се мало играо,
из навике, али ту више није било маште. Устручавам се да признам, из
страха да опет не изговорим крупне речи: чини ми се да сам у то време
осетио потребу за љубављу. Бестидно, зар не? У сваком случају осећао сам
неку потмулу патњу, неку врсту лишености која ме је чинила празним и
допустила ми да, што из присиле, што из радозналости, започнем неколико
веза. Пошто ми је било потребно да волим и да будем вољен, поверовали
да сам заљубљен. Другим речима, почех да изигравам будалу.
Хватао сам себе како често постављам питање које сам до тада, као
искусан човек, увек избегавао. Слушао сам себе како питам: „Да ли ме
волиш?“ Знате да се у таквим случајевима обично одговара: „А ти мене?“
Ако бих одговорио „да“, везивао бих се више него што су ми то допуштала
моја истинска осећања. Ако бих се усудио да кажем „не“, ризиковао сам да
више не будем вољен и због тога патио. Што је осећање у којем сам се
надао да ћу наћи мир било угроженије, то сам га ја више тражио од своје
партнерке. Нашао сам се, дакле, у ситуацији да дајем све изричитија
обећања и од свог срца тражим све више. Тако ме је обузела лажна страст
према једној љупкој ветропирки која се толико начитала ружичасте
штампе да је о љубави говорила са сигурношћу и уверењем интелектуалца
који најављује бескласно друштво. А такво уверење је, као што знате.
заразно. И ја се, дакле, опробах у љубавном беседништву и на крају самог
себе убедих. Тако је барем било све док ми није постала љубавница, када
сам схватио да нас ружичаста штампа учи да говоримо о љубави, али не и
како да је водимо. Заволео сам папагаја, а љубав водио са змијом.
Потражих зато на другом месту љубав коју су обећавале књиге, а коју ја у
животу никада нисам срео.
Недостајала ми је увежбаност. Више од тридесет година волео сам
искључиво себе. Како сам се могао надати да ћу изгубити такву навику?
Нисам је изгубио и остао сам млаки страсник. Све више сам обећавао.
Имао сам истовремене љубави, као што сам у претходним раздобљима
имао много веза, Другима сам наносио више патње него у доба моје лепе
равнодушности. Да ли сам вам рекао да је у очајању мој папагај покушао
да се убије гладовањем? На сву срећу, стигао сам на време и помирио се с
тим да је држим за руку, све док није срела проседог инжењера, пристиглог
са путовања на Бали, чији опис је била нашла у свом омиљеном недељнику.
У сваком случају, не само што се, занесен и разрешен грехова, нисам обрео
у, како се то већ каже, вечној страсти, него сам чак увећао тежину својих
згрешења и своју заблуделост. Од тада се толико грозим љубави да
годинама нисам могао да слушам Живот у ружичастом или арију Изолде
која „умире од љубави“ а да не зашкргућем зубима. Покушао сам тада да се
на известан начин одрекнем жена и да живим у стању чедности. Коначно,
њихово пријатељство је требало да ми буде довољно. Али то је значило
одустајање од игре. Ако изузмемо пожуду, жене су ми биле досадне преко
сваког очекивања, а очигледно сам и ја њима био досадан. Није више било
игре, није било позоришта, био сам ван сваке сумње у истини. Али истина
вам је, драги пријатељу, убиствено досадна,
Пошто сам изгубио сваку наду у љубав и у чедност, сетих се најзад да ми
је остао разврат који већина добро замењује љубав, ућуткује смех, враћа
тишину, и, што је најважније, даје нам бесмртност. У одређеном стадијуму
луцидног пијанства, док касно у ноћи лежимо између две проститутке и
више не осећамо никакву жељу, нада, видите ли, престаје да буде мучење,
дух влада свеколиким временом, а животна патња заувек нестаје. У
извесном смислу, одувек сам живео у разврату, јер никад нисам престао да
чезнем за бесмртношћу. Није ли то била моја права природа, а и последица
велике љубави према себи о којој сам вам говорио? Да, умирао сам од
жеље да будем бесмртан. Превише сам волео себе да бих желео да
драгоцени предмет моје љубави заувек нестане. Но како, у будном стању, и
под условом да себе иоле познајемо, не видимо ваљане разлоге због којих
би бесмртност била подарена једном развратном мајмуну, ми себи
напросто морамо да пружимо замене за бесмртност. Спавао сам, дакле, са
курвама и пио ноћима зато што сам желео вечни живот. Ујутро, наравно, у
устима ми је био горак укус смртности. Ипак, сатима сам лебдео у
блаженству. Смем ли да вам признам? Још се са нежношћу сећам извесних
ноћи када сам одлазио у један ћумез да се нађем са неком играчицом која
је изводила тачку прерушавања и удостојавала ме својом наклоношћу, за
чију славу сам се чак и потукао једне вечери са неким брадатим
разметљивцем. Шепурио сам се сваке ноћи за шанком, у црвеном светлу и
прашини тог места разврата, лагао као вашарски берберин и дуго пио.
Чекао бих зору, обрео се најзад у никад распремљеном кревету своје
принцезе, која би се механички подала уживању и одмах заспала. Свитао је
дан и лагано обасјавао тај пораз, а ја сам се, непомичан, уздизао у јутарњој
слави.
Алкохол и жене су ми, признајем, пружали једино олакшање којег сам
био достојан. Поверавам вам ову тајну, драги пријатељу, и ви је слободно
искористите. Уверићете се да прави разврат ослобађа јер не ствара никакву
обавезу. У њему поседујемо једино себе, он, дакле, остаје омиљено
занимање великих заљубљеника у сопствену личност. Он вам је џунгла, без
будућности и прошлости, без обећања пре свега, и без непосредне казне.
Места на којима се упражњава одвојена су од света. Кад у њих улазимо за
собом остављамо и страх и наду. Разговор ту није обавезан; оно што то
тражимо можемо добити и без речи, често чак, да, и бесплатно. Ах!
допустите ми, молим вас, да одам признање непознатим и заборављеним
женама које су ми тада помогле. И данас у сећању које сам сачувао на њих
има нечег што личи на поштовање.
У сваком случају, ја сам се ослобађао без уздржавања. Видели су ме чак
и у једном хотелу, посвећеном ономе што се назива грех, како
истовремено живим са зрелом проститутком и девојком из најбољег
друштва. Са првом сам изигравао услужног витеза а другу сам суочио са
стварношћу. На несрећу, проститутка је по природи била малограђанка:
касније је пристала да напише своје успомене за неки верски лист отворен
за модерна схватања. Са своје стране, девојка се удала како би задовољила
своје необуздане нагоне и нашла примену за своју несвакидашњу
обдареност. Не поносим се мање ни тиме што су ме у то време примили
као равноправног члана у једно пречесто клеветано мушко братство. л
прелазим брзо преко тога: ви знате да се чак и веома интелигентни људи
диче способношћу да попију више од суседа. Требало је напокон да нађем
мир и избављење у тој срећној раскалашности. Али и ту сам се опет суочио
са препреком која је била у мени. Била је то, овога пута, моја јетра и један
тако страшан умор од којег се још нисам опоравио. Играмо се
бесмртности, а после неколико недеља не знамо ни да ли ћемо се довући
до сутрашњег дана.
Једина корист коју ми је донело то искуство, пошто сам већ био одустао
од својих ноћних подвига, била је та што ми је живот постао мање болан.
Умор који је нагризао моје тело изјео је и много живих рана у мени. Свако
претеривање умањује виталност, па самим тим и патњу. Насупрот ономе
што се верује, у разврату нема ничег помамног. То је само дуг сан. Мора да
сте приметили да људи који заиста пате од љубоморе немају преча посла
него да легну са оном за коју верују да их је преварила. Наравно, они хоће
да се још једном увере да им њихово благо још припада. Хоће да га
поседују, како се каже. Али то чине и зато што су, одмах после тога, мање
љубоморни. Физичка љубомора вам је последица маште као и суда који
имамо о себи. Супарнику приписујемо недоличне мисли које смо сами
имали у истим околностима. На срећу, претерано уживање умртвљује и
нашу машту и наш суд. Патња тада спава са мушкошћу, онолико дуго
колико и она. Из истог разлога, са првом љубавницом младићи престају да
осећају метафизичку зебњу, а неки бракови који су само бирократизовани
разврат претварају се у једнолични погреб смелости и инвенције. Да, драги
пријатељу, буржоаски брак је нашој земљи навукао папуче и довешће је
убрзо у предворје смрти.
Претерујем? Не, али се губим. Хтео сам само да вам опишем предност
коју сам стекао током тих месеци оргијања. Живео сам у некаквој магли у
којој је смех био пригушен, тако да га на крају нисам ни чуо. Равнодушност
која је већ заузимала толико места у мени није више наилазила на отпор и
ширила је своју склерозу. Није више било никаквих емоција! Било је ту
једно увек исто, боље рећи никакво расположење. Плућа оболела од
туберкулозе лече се тако што се суше и мало-помало гуше свог срећног
власника. Тако је било и са мном који сам, лечећи се, спокојно умирао.
Још сам живео од свог заната, премда је моја репутација већ била
поприлично пољуљана мојим језичким испадима, а редовно обављање моје
струке угрожено мојим раскалашним животом. Занимљиво је, међутим, да
су ми више замерали моје језичке изгреде него ноћна претеривања. Моје
чисто вербално позивање на Бога којег бих то и тамо помињао у говорима
на суду, изазивало је неповерење мојих клијената. Бојали су се очигледно
да се небо неће заузети за њихове интересе онолико добро колико би то
учинио адвокат који кривични законик има у малом прсту. Само корак их
је делио од закључка да је моје позивање на божанство било сразмерно
мом незнању. Моји клијенти учинише и тај корак и проредише се. С
времена на време сам некога ипак бранио. Понекад бих чак, заборављајући
да више не верујем у оно што говорим, бранио добро. Понео би ме
сопствени глас, и ја бих кренуо за њим; нисам више лебдео као некад,
уздизао сам се тек мало изнад тла, само што га нисам дотицао. Изван
струке сам се виђао са мало људи, на једвите јаде одржавао једну или две
посустале везе. Дешавало ми се чак да понеко вече проведем у чистом
пријатељству, без икакве пожуде, с тим што сам, помирен са досадом, једва
слушао оно што су ми говорили. Гојио сам се помало и најзад могао да
поверујем да је криза прошла. Остало ми је још само да остарим.
Једнога дана, међутим, на путовању на које сам повео једну
пријатељицу, не рекавши јој да на тај начин желим да прославим своје
излечење, налазио сам се на прекоокеанском броду, на горњој палуби,
наравно. Изненада, у даљини угледах велику црну тачку на океану боје
гвожђа. Одмах скренух поглед, а срце поче да ми лупа. Кад себе натерах да
поново погледам, црна тачка је била нестала. Хтео сам да вичем, да глупо
зовем у помоћ, кад је опет угледах. Био је то неки од оних отпадака какве
бродови остављају за собом. А ја нисам поднео да га гледам, одмах сам
помислио на дављеника. Схватих тада, помирено, као што се миримо са
идејом за коју одавно знамо да је истинита, да онај крик који је пре толико
година одјекнуо на Сени, иза мене, ношен реком ка водама Ламанша, није
престао да путује светом преко непрегледног пространства океана, и да ме
је ту чекао све до дана када сам га срео. Схватих такође да ће наставити да
ме чека на морима и рекама, свуда напослетку где ће бити горка вода мога
крштења. Зар и овде нисмо на води, реците ми? Равној, једноличној,
бескрајној води чије се границе стапају са границама земље? Како да
верујемо да ћемо стићи у Амстердам? Никад нећемо изаћи из ове огромне
шкропионице. Ослушните! Не чујете ли крике невидљивих галебова? Ако
су крици нама упућени, на шта нас то позивају?
Али те исте птице су крештале, позивале, већ на Атлантику, онога дана
када сам коначно схватио да нисам излечен, да сам и даље у шкрипцу, и да
се с тим морам помирити. Био је то крај славног живота, али и крај беса и
трзаја. Требало је погнути главу и признати своју кривицу. Требало је
живети у нелагоди. Тачно, ви не знате за ону ћелију у средњовековним
подземним тамницама коју су називали нелагодом. Ту су вас углавном
заборављали до краја живота. ћелија се разликовала од других по својим
необичним димензијама. Није била довољно висока да се у њој може
стајати, ни довољно дугачка да се може лежати. Требало је искривити се,
живети попреко; спавање је било пад, будно стање - чучање. Драги мој,
било је генијалности, без икаквог претеривања, у том тако једноставном
проналаску. Свакога дана, иста принуда због које му је тело било укочено,
стављала је до знања осуђенику да је крив и да се невиност састоји у
веселом протезању. Можете ли да замислите у тој ћелији човека
навикнутог на врхове и горње палубе? Шта? Било је могуће живети у тим
ћелијама и бити невин? Невероватно, крајње невероватно! Иначе би се
моје закључивање распало. Невиност осуђена да живи грбава, одбијам да и
за тренутак размотрим такву претпоставку. Уосталом, ми ни за кога не
можемо тврдити да је невин, али сасвим сигурно за свакога можемо рећи
да је крив. Сваки човек сведочи о злочину свих других; то је моја вера и
моја нада.
Верујте ми, религије греше чим почну да нам држе придике и
громогласно нам издају заповести. Није нама потребан Бог да би било
кривице и казне. Уз нашу помоћ, довољни су нам ближњи. Поменули сте
Страшни суд? Допустите да се уз дужно поштовање томе насмејем. Чекам
га без страха: доживео сам ја горе од тога, а то је суд људи. За њих
олакшавајуће околности не постоје, чак вам и добре намере узимају као
злочин. Да ли сте чули за ћелију пљувања, коју је недавно измислио један
народ и тако доказао да је највећи на свету? То вам је једна зидана кутија у
којој заробљеник стоји, али не може да се помери. Чврста врата која га
затварају у кућицу од цемента заустављају се у висини браде. Види му се,
дакле, само лице на које сваки чувар у пролазу обилато пљуне.
Прикљештен у ћелији, затвореник не може да се обрише, премда му је,
додуше, допуштено да склопи очи. Е па, драги мој, то вам је људски изум.
За то мало ремек-дело људима није био потребан Бог.
И онда? Онда, једина корист од Бога била би да он јемчи невиност, а
религију пре видим као велико предузеће за чишћење, што је она уосталом
и била, али накратко, једва три године, и није се звала религија. Од тада
нам недостаје сапуна, нос нам је пун и ми га једни другима бришемо. Сви
понављачи, сви кажњени, пљујмо једни на друге, и хоп! у нелагоду!
Утркујемо се ко ће први пљунути, и то је све. Поверићу вам велику тајну,
драги мој. Не чекајте Страшни суд. Он вам је сваки дан.
Не, није то ништа. мало дрхтим на овој проклетој влаги. Уосталом,
стигли смо. Ево. После вас. Али останите још, молим вас, и испратите ме.
Још нисам завршио, морам да наставим. Наставити, е то је тешко. Реците,
знате ли зашто су разапели оног на кога можда мислите у овом часу? Па
добро, разлога је било много. За убиство човека увек има разлога.
Немогуће је, напротив, оправдати то што човек живи. Зато злочин увек
нађе браниоца, а невиност само понекад. Али, поред разлога које су нам
добро објаснили у протекле две хиљаде година, постојао је и један велики
разлог за ту страшну агонију, али не знам зашто га тако брижљиво крију.
Прави разлог је тај што је он знао да није сасвим невин. Ако и није носио
терет згрешења за које су га оптужили, починио је друга, премда није знао
која. Да ли заиста није знао? Напослетку, био је на извору; мора да је чуо за
известан покољ новорођенчади. Због чега су, ако не због њега, побијена
деца Јудеје док су њега родитељи водили на сигурно место? Он то, наравно,
није хтео. Ужасавао се оних окрвављених војника, оне располовљене деце.
Али, онакав какав је био, сигуран сам да није могао да их заборави. И није
ли она туга што избија из свих његових поступака била неизлечива сета
човека који је ноћима слушао Рахелу како рида над својом децом и одбија
сваку утеху? Тужбалица се дизала у ноћи, Рахела је дозивала своју децу
која су убијена због њега, а он је био жив!
Знајући оно што је знао, знајући све о човеку – ах! ко је могао и да
помисли да злочин није толико у томе што је неко због нас убијен колико у
томе што смо ми остали живи! - суочен даноноћно са својим недужним
грехом, постало му је претешко да се одржава у животу и да наставља.
Било је боље да све оконча, да се не брани, да умре, да више не буде једини
у животу, и да оде на неко друго место, негде где ће, можда, добити
подршку. Али подршка је изостала, он се пожалио, па су га на крају и
цензурисали. Да, мислим да је трећи јеванђелиста почео да изоставља
његову тужбалицу. „Зашто си ме оставио?“, био је то крик побуне, зар не?
Зато, брзо маказе! Уосталом, да Лука није ништа избацио, једва да бисмо
ишта приметили; ствар, у сваком случају, не би постала толико упадљива.
Сам цензор истиче оно што забрањује. И поредак света је двосмислен.
Било како било, цензурисани није могао да настави. Знам ја, драги мој,
о чему говорим. Било је једно време кад сам се у сваком часу питао како
ћу стићи до следећег. Да, у овом свету можемо водити рат, симулирати
љубав, мучити ближњег, шепурити се у новинама, или напросто говорити
лоше о суседу, уз плетиво. Али, у неким случајевима, наставити, само
наставити, постаје надљудски напор. А он није био натчовек, верујте.
Запомагао је у својој агонији и зато га волим, мог пријатеља, умро је не
сазнавши.
Несрећа је што нас је оставио саме, да настављамо, шта год да се деси,
чак и кад живимо стиснути у нелагоди, знајући оно што је он знао, али
неспособни да учинимо оно што је он учинио и да умремо као он.
Покушали смо, наравно, да се мало овајдимо његовом смрћу. Напослетку,
само је геније могао да нам каже: „Нисте баш сјајни, добро, то је чињеница.
Па лепо, нећемо вас загледати изблиза! Укинућемо то једним потезом, на
крсту!“ Али сад се превише људи пење на крст само да би их видели
издалека, чак када због тога треба и да мало изгазе онога који се тамо
налази већ толико дуго. Превише људи је одлучило да им великодушност
није потребна да би упражњавали милосрђе. О неправда, неправда му је
учињена, и срце ми се сера!
Ето, опет ме хвата, опет говорим као у судници. Опростите ми, морате
разумети да имам своје разлоге за то. Видите, неколико улица одавде, има
један музеј који се зове „Наш Господ на тавану“. Својевремено су своје
катакомбе сместили у поткровља. Шта ћете, подруми су овде поплављени.
Али данас будите без бриге, њихов Господ није ни на тавану, ни у подруму.
Попели су га на судијску столицу, у самицу свога срца, и ударају, и
пресуђују, суде у његово име. Он је грешници упутио благе речи. „Ни ја те
не осуђујем“; свеједно, они осуђују, ником не праштају. У име Господа,
добио си своје. Господ? Мој пријатељ то није тражио. Он је само хтео да га
воле, и ништа више. Наравно, неки људи га воле, чак и међу хришћанима.
Али се они могу избројати. Он је то уосталом и предвидео, имао је смисао
за хумор. Петар, знате, она кукавица, Петар га се одриче: „Не познајем тог
човека... Не знам шта хоћеш да кажеш... итд.“ Баш је претерао! А он се
игра речима: „На овој стени ћу сазидати своју цркву.“ Иронија није могла
бити већа, зар не? Али не, они опет ликују! „Видите, сам је то рекао!“ И
јесте рекао, знао је он добро како ствари стоје. А онда је отишао заувек, и
оставио их да суде и осуђују, с опростом у устима, а осудом у срцу.
Јер, не можемо рећи да више нема сажаљења, не, забога, само о њему
говоримо. Једино што више никога не ослобађамо. На мртвој невиности,
све врви од судија, свих раса, Христових и Антихристових, који су заправо
исти, помирени у нелагоди. Јер, не смемо кривити само хришћане. И
остали су саучесници. Знате ли шта се сада налази у једној од кућа у овом
граду у којој је боравио Декарт? Лудница. Да, бунило је опште, и
прогањање. И ми смо, наравно, принуђени да у томе учествујемо.
Приметили сте да ја не штедим ништа и никога, а знам да и ви са своје
стране имате о томе своје мишљење. Зато, пошто смо сви судије, сви смо
криви једни пред другима, сви Христоси на свој прљав начин, разапети
један по један, а да и не знамо. Били бисмо разапети, да ја, Кламанс, нисам
пронашао излаз, једино решење, истину коначно...
Не, сад стајем, драги пријатељу. не бојте се! Уосталом, остављам вас, ту
смо пред мојим вратима. Шта ћете, када смо усамљени, а при том и
уморни, радо се играмо пророка. Напослетку, ја то и јесам, изгнаник у
пустињи од камена, магле и устајале воде, празни пророк за времена
осредњости, Илија без месије, бунован од грознице и алкохола, леђа
прилепљених за ова плеснива врата, прста упртог у ниско небо, ту сам и
клетвама засипам људе без закона који не могу да поднесу ниједан суд. Јер
они га не могу поднети, драги мој, у томе је ствар. Онај ко прихвата закон
не плаши се суда јер га закон враћа у поредак у који он верује. Али најтежа
од свих човечијих мука јесте да му се суди без закона. То је наша мука.
Лишене своје природне кочнице, распомамљене судије се насумице бацају
на посао. Тада, зар не, морамо покушати да их предухитримо? И ту настаје
пометња. Пророци и исцелитељи се множе, хитају да стигну са добрим
законом, или беспрекорном организацијом, пре него што земља опусти.
Срећом, ја сам стигао! Ја сам крај и почетак, ја најављујем закон. Укратко,
ја сам судија-покајник.
Да, да, рећи ћу вам сутра у чему се састоји тај лепи занат. Одлазите
прекосутра, морамо, дакле, да пожуримо. Дођите код мене, хоћете ли, и
звоните три пута. Враћате се у Париз? Париз је далеко, Париз је леп, нисам
га заборавио. Сећам се његових сумрака, отприлике у ово доба године.
Вече пада, суво и шкрипаво, на кровове плаве од дима, град потмуло бруји,
река као да тече узводно. Ја сам тада лутао улицама. И они саду лутају,
знам! Лутају и претварају се да журе уморној жени, строгој кући... Ах!
пријатељу, знате ли ви шта је усамљено створење које лута у великим
градовима?...
Баш ми је непријатно што вас дочекујем у кревету. Ништа страшно,
мало грознице коју лечим клековачом. Већ сам се навикао на те нападе. То
је тропска грозница, коју сам по свој прилици добио док сам био папа. Не,
шалим се тек половично. Знам шта мислите: тешко је разликовати истину
од лажи у ономе што причам. У праву сте, признајем. И ја сам... Видите,
једна особа из мог окружења сврставала је људе у три категорије: у оне
који више воле да ништа не крију него да морају да лажу, оне који више
воле да лажу него да немају шта да крију, и оне, најзад, који истовремено
воле и лаж и тајну. Сами одлучите која ми рубрика највише одговара.
Зар је, коначно, то уопште важно? Зар нас лажи на крају ипак не доведу
на пут истине? Не теже ли све моје приче, истините или лажне, истом циљу,
немају ли исти смисао? Зар је онда важно да ли су истините или лажне, ако
су, у оба случаја, важне за оно што сам био и оно што сам сада. Понекад
јасније видимо онога ко лаже него онога ко говори истину. Истина
засењује, као и светлост. Лаж је, напротив, лепи сумрак који истиче сваки
предмет. Најзад, схватите то како хоћете, али мене су, у једном
заробљеничком логору, произвели у папу.
Молим вас, седите. Гледате собу. Празна је, истина, али је чиста. Прави
Вермер, без намештаја и посуда. И без књига, такође; одавно сам престао
да читам. Некада је моја кућа била пуна допола прочитаних књига. То вам
је одвратно, као они људи што начну паштету а остатак баце. Осим тога,
још једино волим исповести, а писци исповести углавном пишу да се не би
исповедили, да не би рекли ништа о ономе што знају. Када тврде да следи
признање, будимо опрезни, на реду је шминкање леша. Верујте ми, ја сам
стручњак. Зато сам ја ствар сасекао у корену. Нема више књига, нема
непотребних предмета, само најнужније, чисто и лаковано као мртвачки
сандук. Уосталом, у овим тврдим холандским креветима, са беспрекорном
постељином, већ умиремо у покрову, окађени чистотом.
Занимају вас моје папске пустоловине? Ништа посебно необично,
знате. Да ли ћу имати снаге да вам о томе причам? Да, чини ми се да ми
температура пада. Било је то тако давно. У Африци, где је, захваљујући г.
Ромелу, буктао рат. Нисам у то био умешан, не, без бриге. Већ сам био
избегао рат који се водио у Европи. Мобилисан, наравно, али барут нисам
ни омирисао. У извесном смислу ми је жао. Можда би то променило много
тога? Француској војсци нисам био потребан на фронту. Од мене је само
тражила да учествујем у повлачењу. Поново сам се нашао у Паризу, са
Немцима. Привлачио ме је Покрет отпора о којем је почињало да се
говори отприлике у тренутку кад сам открио да сам патриота. Смешкате се.
Грешите. Открио сам то у ходницима метроа, код Шатлеа. Један се пас био
изгубио у лавиринту. Велик, круте длаке, са једним сломљеним ухом,
веселих очију, несташно је скакутао, њушио листове пролазника. Волим
псе једном веома старом и оданом љубављу. Волим их јер вам увек
праштају. Позвао сам овога, и он је, очигледно освојен, одушевљено
вртећи задњицом, застао на неколико метара испред мене, У том тренутку
ме је претекао један млади немачки војник чилог хода. Стигавши до пса,
помиловао га је по глави. Не двоумећи се, животиња је са истим
одушевљењем кренула за њим и са њим нестала. По разочараности, некој
врсти беса који сам осетио према немачком војнику, схватих да је моја
реакција била патриотска. Да је пас кренуо за неким француским цивилом,
на то не бих ни мислио. Ја сам, међутим, замишљао како је драга животиња
постала маскота неког немачког пука и то ме је доводило до беса. Тест је,
дакле, био уверљив.
Отишао сам у јужну зону с намером да се обавестим о Покрету отпора.
Али кад сам тамо стигао и обавестио се, ја сам се поколебао. Подухват ми
се учинио помало луд и, право говорећи, романтичан. Пре свега верујем
да подземно деловање није одговарало ни мојој нарави, ни мојој склоности
ка зрачним врховима. Од мене се, како ми се чинило, тражило да данима и
ноћима ткам у неком подруму, очекујући да ме силеџије одатле истерају,
опарају моју тканицу, а затим ме одведу у други подрум и ту ме претуку на
смрт. Дивио сам се онима који су се предавали том јунаштву дубина, али ја
нисам могао да следим њихов пример.
 Прешао сам зато у Северну Африку са нејасном намером да отпутујем
у Лондон. У Африци је, међутим, ситуација била мутна, чинило ми се да су
сукобљене стране подједнако у праву, па сам одустао. Видим по вашем
изразу да пребрзо прелазим преко ових појединости које нису безначајне.
Па, рецимо, пошто сам добро проценио вашу проницљивост, да преко њих
прелазим брзо да бисте их ви боље уочили. Било како било, на крају сам
стигао у Тунис, где ми је једна драга пријатељица обезбедила посао, Та
пријатељица је била веома паметна жена и бавила се филмом. Са њом сам
отишао у град Тунис, а схватио сам чиме се стварно бавила тек неколико
дана пошто су се савезници искрцали у Алжир. Тога дана Немци су је
ухапсили а, да то нисам тражио, са њом су ухапсили и мене. Не знам шта се
са њом збило. Што се мене тиче, нису ми учинили ништа нажао, и, после
претрпљеног страха, схватио сам да је то пре свега била мера безбедности.
Био сам интерниран у близини Триполија, у логору где смо више патили од
жеђи и оскудице него од лошег поступања. Нећу вам га описивати. Нама,
деци средине века, није потребан цртеж да бисмо замислили таква места.
Пре сто педесет година, људи су били тронути језерима и шумама. Данас
имамо логорску лирику. Дакле, уздам се у вас. Додаћете само понеку
ситницу: врућину. окомито сунце, мртве, песак, недостатак воде.
Са мном је био и један млади Француз, верник. Да! То је права бајка,
заиста. У стилу Дигесклена2 ако хоћете. Пребегао је био из Француске у
Шпанију да би се борио. Католички генерал га је интернирао, а он је,
видевши да је слани грах у франкистичким логорима био, ако смем да
кажем, благосиљан од Рима, запао у дубоку потиштеност. Ни небо Африке,
где је касније доспео, ни логорска доколица нису могли да га извуку из те
потиштености. Једнога дана, док је под шатором са којег се цедило
растопљено олово нас десетак дахтало меду мувама, он је поновио своје
дијатрибе против онога кога је називао Римљанином. Гледао нас је
изгубљено, са брадом од неколико дана. Његова гола прса била су
прекривена знојем, руке су му лупкале по видљивим диркама ребара. Свету
је потребан нови папа, изјавио је, који би живео меду несрећницима
уместо да се моли на престолу, и потребан му је што пре. Унезверено је
зурио у нас и климао главом. „Да“, понављао је, „што пре!“ Затим се
одједном умирио, и муклим гласом рекао да га треба изабрати међу нама,
узети читавог човека, са његовим манама и врлинама, и заклети му се на
послушност, под само једним условом да пристане да одржава у животу, у
себи и у другима, заједништво наших патњи.
„Који међу нама, запитао је, има највише слабости?“ Из шале, једини ја
дигох прст. „Добро, Жан-Батист може да прође,” Не, није то рекао, јер сам
тада имао друго име. Изјавио је ипак да кад неко себе означи онако како
сам ја то учинио то претпоставља највећу врлину и предложио је да ме
изаберу. Остали се сложише, из игре, али ипак некако озбиљно. Истини за
вољу, Дигесклен је оставио снажан утисак на нас. Чини ми се да се ни ја
нисам смејао сасвим искрено. Налазио сам прво да је мој мали пророк у
праву, а онда сунце, исцрпљујући радови, борба за воду, укратко, нисмо баш
били сасвим при себи. Било како било, тек ја сам своје папске дужности
обављао неколико недеља, и то сам чинио све озбиљније.
У чему су се оне састојале? Богами, био сам нешто као вођа групе или
секретар ћелије. Остали, па чак и они који нису били верници, навикли су
се у сваком случају да ме слушају. Дигесклен је патио, а ја сам управљао
његовом патњом. Тада сам схватио да бити папа и није тако лако како се
мисли и тога сам се поново сетио јуче, пошто сам пред вама онако
презриво говорио о судијама, нашој браћи. Велики проблем у логору била
је расподела воде. Стварале су се и друге групе, политичке и верске, и
свако је давао предност својим друговима. И ја сам, дакле, био присиљен
да дајем предност својима, што је већ био мали уступак. Чак ни меду
својима нисам могао да одржим савршену једнакост. Зависно од стања
мојих другова, или радова које су морали да обаве, давао сам предност час
једном час другом. Ова издвајања имају далекосежне последице, верујте
ми на реч. Али. стварно сам уморан и не желим више да се сећам тог
времена. Рецимо само да сам ствар запечатио онога дана када сам попио
воду друга који је умирао. Не, не, није то био Дигесклен, он је већ, чини ми
се, био умро, превише се лишавао. Да је био ту, из љубави према њему дуже
бих одолео, јер сам га волео, да, волео сам га, или ми се тако чини. Али
воду сам попио, то је неспорно, уверавајући себе да сам осталима био
потребнији него тај ту који ће ионако умрети, док сам ја морао да се чувам
за њих. Тако, драги мој, настају царства и цркве под сунцем смрти. И да бих
поправио мало своје јучерашње речи, сад ћу вам изложити велику идеју
која ми је пала на памет док вам причам све ово и не знам више да ли сам
то доживео или сањао. Моја велика идеја је да папи морамо опростити.
Прво, њему је то потребније него икоме. Затим. то је једини начин да се
поставимо изнад њега...
Ох! Да ли сте добро затворили врата? Да? Проверите, молим вас.
Опростите ми, имам проблем са бравом. У тренутку кад тонем у сан, никад
не знам да ли сам је закључао. Свако вече, морам да устанем и проверим.
Човек није сигуран ни у шта, већ сам вам рекао. Немојте мислити да је
моја узнемиреност због браве реакција уплашеног власника. Некад нисам
закључавао ни стан, ни кола. Нисам стискао свој новац, нити држао до
онога што поседујем. Право говорећи, помало сам се стидео поседовања.
Нисам ли у својим говорима пред светом повремено са уверењем
узвикивао: „Власништво, господо, то вам је убиство!” А како нисам био
довољно великодушан да своје богатство поделим са неким заслужним
сиромахом, стављао сам га на располагање могућим лоповима, надајући се
да ћу неправду исправити случајем. Сада, уосталом, не поседујем ништа.
Не страхујем, дакле, за своју безбедност, већ за самог себе и своју
присебност. Стало ми је, осим тога, да забравим врата свог малог, добро
затвореног света где сам цар, папа и судија.
Кад смо код тога. да ли бисте отворили тај орман, молим вас? Та слика,
да, погледајте је. Зар је не препознајете? То су вам Честите судије. Нисте
се тргли? Да ли то у вашем образовању има рупа? Ипак, да сте којим
случајем читали новине, сетили бисте се да је 1934. у Гану, из катедрале
Светог Бавона, украдено једно крило Ван Ајковог полиптиха Поклоњење
јагњета. Слика се звала Честите судије. Приказивала је судије на коњима
како долазе да се поклоне светој животињи. Замењена је сјајном копијом,
јер је оригинал било немогуће наћи. Па лепо, ту је. Не, нисам ја крив ни за
шта. Један од редовних посетилаца Мексико-Ситија, кога сте пре неко
вече видели, продао ју је горили за боцу пића, једне вечери пијанства.
Нашем пријатељу сам прво саветовао да је окачи на добром месту и дуго
су, док су за њима трагали по читавом свету, наше побожне судије
столовале у Мексико-Ситију, изнад пијанаца и сводника. Затим ју је
горила, на мој наговор, донео овде на чување. Прво се томе опирао, а
затим се уплашио кад сам му објаснио ствар. Од тада су ти уважени
чиновници моје једино друштво. Тамо, изнад шанка, видели сте колику су
празнину оставили.
Зашто нисам вратио слику? Аха! Па ви имате рефлекс полицајца! Лепо,
одговорићу вам као што бих одговорио судији иследнику, када би само
некоме најзад пало на памет да је слика доспела у моју собу. Прво, зато
што ми она не припада, већ власнику Мексико-Ситија, који је залужује
баш колико и гански бискуп. Друго, зато што меду онима који у поворци
пролазе испред Поклоњења јагњету, нико не би био у стању да разликује
копију од оригинала, па зато нико мојом кривицом није оштећен. Треће,
зато што ме то ставља изнад осталих. Лажним судијама се диви цео свет, а
једино ја познајем праве. Четврто, зато што ми то пружа прилику да одем у
затвор, што је, у неку руку, примамљива мисао, Пето, зато што судије иду
на састанак са Јагњетом, а јагњета више нема, као ни невиности, и што је,
због тога, вешти лопов који је украо слику био средство непознате правде
коју не треба ометати. Најзад, зато што се на тај начин уклапамо у поредак
ствари. Будући да је правда коначно одвојена од невиности, прва у орману,
а друга на крсту, ја сам слободан да делам у складу са својим уверењима,
Чисте савести могу да се бавим тешким позивом судије-покајника у којем
сам се скрасио после толико разочарања и противречности, и време је,
пошто одлазите, да вам најзад кажем у чему се он састоји.
Допустите да се претходно усправим како бих лакше дисао. Ох! Како
сам уморан! Закључајте моје судије, хвала. Позивом судије-покајника
бавим се у овом тренутку. Канцеларија ми је обично у Мексико-Ситију.
Али се велике посвећености настављају и ван радног места, Чак и у
постељи, чак и грозничав, ја сам у служби. Овим позивом се, уосталом,
човек не бави, он са њим дише, у сваком часу. Не мислите ваљда да сам вам
читавих пет дана држао слово из чистог задовољства. Не, довољно сам ја
некад празнословио. Сад је мој говор усмерен. Усмерен, наравно, идејом да
треба ућуткати смех и лично избећи суђење, иако по свој прилици излаза
нема. Није ли за избегавање суђења велика препрека то што сами себе
први осуђујемо? Потребно је, дакле, почети тако што ћемо осудом
обухвати све, без разлике, и већ тако је ублажити.
Оправдања нема никада и ни за кога, то је мој почетни принцип. За
мене не постоје добре намере, часне заблуде, несмотрености,
олакшавајуће околности. Код мене се не благосиља, не деле опрости. Само
се сабира и каже: „То вам је толико. Ви сте покварењак, сатир, митоман,
педераст, уметник, итд.“ Тако. Одрешито. У филозофији као и у политици,
ја сам, дакле, за сваку теорију која пориче човекову невиност и за сваку
праксу која с човеком поступа као да је крив. Ја сам вам, драги мој,
просвећени поборник ропства.
Без ропства, право говорећи, нема коначног решења. То сам схватио
веома брзо. Некада су ми уста била пуна слободе. За доручком сам је мазао
на хлеб, жвакао је читавог дана, одлазио у свет даха чаробно освеженог
слободом. Свакога ко ми је противречио ошинуо бих том јаком речју коју
сам био ставио у службу својих жеља и своје моћи. У кревету сам је
шапутао на уво својим заспалим драганама, и она ми је помагала да их
оставим. Убацио бих је... Али доста, узбуђујем се и губим меру. Коначно,
дешавало ми се да слободу користим и несебичније, па сам је чак,
просудите о мојој наивности, два или три пута бранио, не толико, додуше,
да за њу дам живот, али преузимајући ипак некакав ризик. Оваква
несмотреност ми се мора опростити, нисам знао шта чиним. Нисам знао да
слобода није награда, ни одликовање које се слави уз шампањац. Нити
поклон, бомбоњера која вам пружа слатка уживања. О не! Она је кулук, и
трка на дуге стазе, самотна и исцрпљујућа. Без шампањца, без пријатеља
који дижу чашу и гледају вас нежно. Човек је сам у суморној дворани сам
на месту оптуженика, пред судијама, и сам одлучује пред собом или пред
судом других. На крају сваке слободе стоји пресуда; зато је слободу тешко
носити, поготово ако имамо грозницу, или смо потиштени, или не волимо
никога.
Ах! драги мој, за онога ко је сам, без бога и господара, страшан је терет
дана. Треба, дакле, себи изабрати господара, јер Бог више није у моди. Реч
је, уосталом, изгубила смисао и не заслужује да због ње било кога
саблажњавамо. Пазите, наши тако озбиљни моралисти, који воле ближњега
и све по списку, заправо се нимало не разликују од хришћана, осим што не
проповедају у црквама. Шта их то, по вашем мишљењу, спречава да
постану верници? Поштовање, можда, поштовање према људима да,
људско поштовање. Не желе они да праве скандал, своја осећања чувају за
себе. Познавао сам једног романописца атеисту који се молио сваке
вечери. То га ни на шта није обавезивало: како је само злостављао Бога у
својим делима! Баш га је пропуштао кроз шаке, што би рекао не знам више
ко! Један борбени слободни мислилац коме сам то испричао без икакве зле
намере, диже руке к небу: „Знам ја то, уздисао је тај апостол, сви су такви.“
Ако му је веровати, осамдесет посто наших писаца, када би само могли да
се не потпишу, писали би и поздрављали име Божје. По њему, они
потписују јер воле себе, и ништа и никога не поздрављају јер себе мрзе.
Како ипак не могу а да не суде, то надокнађују моралним придикама. Све у
свему, то су вам присталице врлог сатанизма. Какво необично време,
заиста! Није ни чудно што су људи збуњени и што је један мој пријатељ,
атеиста све док је био беспрекоран муж, прешао у веру кад је постао
прељубник!
Ах! ти мали препредењаци, глумци, лицемери, ипак су тако дирљиви!
Верујте ми, сви они су верници, чак и кад на небу подмећу пожаре. Атеисти
или побожни, Московљани или Бостонци, сви одреда су хришћани, с оца на
сина. Али проблем је у томе што више нема ни оца ни правила! Човек је
слободан, и мора да се сналази, а како мање од свега жели слободу, и њене
пресуде, моли да му се ударају пацке, измишља страшна правила, трчи да
подигне ломаче којима ће заменити цркве. Савонароле, кажем вам. Али
они верују једино у грех, никад у милост. Помишљају они на њу, наравно.
Милост, то је оно што би желели, јер хтели би они да кажу “да”, да се
препусте, да буду срећни што постоје и ко зна, јер су сентиментални, да се
вере, да нађу свежу девојку, да буду честити, да слушају музику. Знате ли,
на пример, о чему сам сањао ја који нисам сентименталан: о потпуној
љубави срца и тела, даноноћној, о непрекинутом загрљају, о уживању и
заносу, и то би трајало пуних пет година, а после тога смрт. Авај!
Али, у недостатку вереништва или непрекидне љубави, остаје, зар не,
сурови брак, уз моћ и бич. Битно је да све постане једноставно, као за дете,
да за свако дело постоји наређење, да добро и зло буду означени
произвољно, дакле очигледно. И ја се с тим слажем, ма колико био
Сицилијанац и Јаванац, а хришћанин ни за грош, иако осећам
пријатељство за првог међу њима. Али на париским мостовима, и ја сам
схватио да се бојим слободе. Живео, дакле, господар, ма ко то био, јер ће
заменити небески закон. “Оче наш, који јеси... привремено овде... Наши
водичи, дивно строги шефови, ô сурови и вољени предводници...” Најзад,
видите, битно је више не бити слободан и покајнички слушати већег
ниткова од себе. Када сви будемо криви, биће то демократија. Не
рачунајући, драги пријатељу, да се морамо осветити зато што умиремо
сами. Смрт је усамљеничка док је ропство колективно. И други су добили
своје, кад и ми, то је важно. Сви окупљени, најзад, али на коленима, и
погнуте главе.
Није ли, осим тога, добро живети по угледу на друштво, а да би то било
могуће, није ли потребно да друштво личи на мене? Претња, срамота,
полиција су свете тајне те сличности. Презрен, гоњен, присиљен, могу да
дам све од себе, да уживам у ономе што јесам, и да најзад будем природан.
Зато сам, драги мој, пошто сам свечано поздравио слободу, потајно
одлучио да је без одлагања предам било коме. И сваки пут кад могу,
проповедам у својој цркви Мексико-Ситију, позивам добри народ да се
покори и да понизно прижељкује удобности ропства, макар то ропство
приказивао и као праву слободу.
Али, нисам ја луд, схватам ја да ропство неће завладати сутра. Биће то
једна од благодати будућности, и то је све. До тада морам да се задовољим
садашњицом и потражим макар привремено решење, Требало је, дакле,
пронаћи други начин да осудом обухватим цео свет, како бих је сам лакше
носио на својим плећима. И нашао сам га. Отворите мало прозор, молим
вас, врућина је неподношљива. Не превише, јер осећам и језу. Моја идеја је
једноставна и плодоносна. Како да у воду гурнемо цео свет да бисмо имали
право да се сами сушимо на сунцу? Да ли је требало, као многи славни
савременици, да се попнем на предикаоницу и прокунем човечанство? То
је опасна ствар! Једнога дана, или једне ноћи, смех одјекне без најаве.
Пресуда коју изричете другима на крају вам се обије о главу, и ту направи
извесну штету. Шта онда? питате ви. Па лепо, ево генијалне идеје. Открио
сам да би, док чекамо господаре и њихове шибе, требало да попут
Коперника обрнемо поступак доказивања и тако победимо. Кад већ не
можемо да осудимо друге а да истога часа не осудимо и себе, морамо себе
засути оптужбама како бисмо имали право да судимо другима. И пошто
сваки судија једнога дана заврши као покајник, треба кренути обрнутим
путем и бавити се позивом покајника да бисмо завршили као судије. Да ли
ме пратите? Добро. Али, да будем још јаснији, рећи ћу вам како радим.
Прво сам затворио своју адвокатску канцеларију, напустио Париз,
путовао; покушавао сам да се под другим именом настаним на неком
месту где је посла било довољно. Има много таквих места на свету, али су
ме случај, погодност, иронија, као и нужност извесног самокажњавања,
навели да изаберем престоницу воде и магле, стешњену каналима,
претрпану, где долазе људи из целог света. Канцеларију сам сместио у
један бар у морнарској четврти. Лучка клијентела је разнолика. Сиромаси
не иду у луксузне делове града, али угледни људи на крају увек, барем
једном, као што сте се и сами уверили, забасају на неко озлоглашено
место. Ја ту вребам буржуја, заблуделог буржуја; са њим постижем свој
пуни учинак. Из њега, као виртуоз, извлачим најтананије акценте.
Својом корисном струком бавим се, дакле, већ неко време у Мексико-
Ситију. Она се, у шта сте се уверили, најпре састоји у што чешћем јавном
исповедању. Оптужујем се уздуж и попреко. То није тешко, сећање ми се
вратило. Али пазите, не оптужујем се ја простачки, грубо се бусајући у
прса. Не, ја се крећем гипко, умножавам нијансе и дигресије, свој говор,
укратко, прилагођавам слушаоцу, наводим га да и сам понешто дода.
Мешам оно што се односи на мене са оним што се тиче других. Узимам
опште црте, болна искуства кроз која смо заједно прошли, слабости које
делимо, лепе манире, укратко данашњег човека, који хара у мени и у
другима. Од тога правим портрет који је и свачији и ничији. Маску,
заправо, доста сличну оним карневалским, које су и верне и упрошћене,
пред којима помислимо: „Гле, овога сам срео!” Кад је портрет готов, као
вечерас, покажем га, сав ожалошћен: „Авај! то сам ја.” Оптужница је
готова. Али, истога часа, портрет који приносим савременицима постаје
огледало.
Посут пепелом, чупајући споро своје власи, лица изрованог ноктима
али оштрог погледа, стојим тако пред човечанством, прежвакавам своју
бруку, и, не губећи из вида утисак који остављам, говорим: „Био сам
последњи међу последњима.” Затим, неосетно, прелазим са «ја» на «ми».
Кад стигнем до „ето какви смо”, игра је готова, и тад слободно могу да им
саспем истину у лице. Ја сам, наравно, као и они, кувамо се у истом лонцу.
Ипак сам надмоћан јер знам, а то ми даје право да говорим. Свесни сте ове
предности, сигуран сам. Што себе више оптужујем, то имам више права да
судим вама. И још боље, подстичем вас да и сами себи судите, и тако себи
олакшавам ствар. Ах! драги мој, баш смо ми нека чудна, бедна створења,
бацимо ли само поглед на своје животе, колико ћемо ту наћи прилика да
себе изненадимо и саблазнимо. Покушајте. Будите уверени да ћу вашу
исповест саслушати са великим осећањем братства.
Немојте се смејати! Да, тврд сте ви орах, одмах сам то видео. Али
пристаћете, то је неизбежно. Други су углавном више сентиментални него
интелигентни и одмах се збуне. Са интелигентнима је потребно више
времена. Довољно је темељно им објаснити метод. Они то неће заборавити,
они размишљају. И једнога дана, што из игре, што из сметености,
проговориће. Ви нисте само интелигентни, изгледате искусно. Признајте,
ипак. да сте данас мање задовољни собом него пре пет дана? Сачекаћу ја да
ми пишете или да се вратите. Јер, ви ћете се вратити, знам ја! И наћи ме
непромењеног. А зашто бих се и мењао кад сам нашао срећу која ми
одговара? Прихватио сам дволичност уместо да због ње очајавам. У њој
сам се сместио и нашао удобност коју сам тражио читавог живота. У
ствари, погрешио сам кад сам вам рекао да је битно избећи суд. Битно је
себи допустити све, макар повремено уз велику дреку исповедали
сопствену недостојност. Ја себи поново све допуштам, и овога пута без
смеха. Живот ми се није променио, и даље себе волим а друге користим.
Само што ми исповедање грешака допушта да их лакше поново чиним и да
уживам два пута, прво у својој природи, а потом и у слатком кајању.
Откако сам нашао решење, предајем се свему, женама, охолости,
досади, осветољубивости, па чак и грозници, коју сада са уживањем осећам
како расте. Најзад владам, и то заувек. Опет сам нашао врх, уз који се
пењем сам и са којег могу да судим читавом свету. Повремено, кад је ноћ
заиста лепа, чујем удаљени смех, и опет ме обузме сумња. Тада брзо терет
сопствене слабости свалим на све ствари, на створења и на створени свет, и
опет сам као нов.
Чекаћу, дакле, колико год буде требало да ми одате признање у
Мексико-Ситију. Али скините тај покривач, хоћу да дишем. Доћи ћете, зар
не? Показаћу вам чак и појединости своје технике, јер према вама осећам
неку врсту наклоности. Видећете како им по читаву ноћ утувљујем у главу
да су хуље. Уосталом, од вечерас почињем изнова. Не могу без тога, нити се
могу лишити оних тренутака кад се неки од њих, уз помоћ алкохола, сруши
и почне да се удара у груди. Тада ја растем, драги мој, растем, слободно
дишем, на планини сам, равница се шири пред мојим очима. Какво
пијанство кад осетите да сте Бог отац и да делите коначна сведочанства из
рђавог живота и лошег владања. Столујем тако међу својим ружним
анђелима, на врху холандског неба, и гледам како се из магле и воде ка
мени пење мноштво Страшног суда. Пењу се полако, већ видим првог међу
њима. На његовом збуњеном лицу, које је делимично скривено руком,
читам тугу људске судбине и очајање што се од ње не може побећи. А ја
сажаљевам али не разрешавам од кривице. разумем али не праштам и
више од свега, ах, осећам да ме најзад обожавају!
Да, немиран сам, како да мирно лежим? Морам бити изнад вас, мисли
ме уздижу. Тих ноћи, тих јутара боље рећи, јер пад се дешава у зору, ја
излазим и ходам занесено дуж канала. На оловном небу, слојеви перја се
тање, голубови се мало пењу, ружичасти преливи уз кровове најављују
нови дан мог стварања. На Дамраку се оглашава звоно првог трамваја у
влажном ваздуху и звони пробуђени живот на крају те Европе где се у
истом часу стотине милиона људи, мојих поданика, с муком и горких уста
извлачи из кревета, да би без радости отишли на посао. Тада, док у
мислима лебдим изнад читавог тог континента који ми је потчињен а да то
и не зна, и док пијем пелин дана што се рада, коначно пијан од злих речи,
ја сам срећан, срећан сам, кажем вам, забрањујем вам да у то сумњате,
срећан сам толико да бих могао умрети! Ох сунце, плаже и острва где
дувају пасати, ох сећање на младост које баца у очај!
Опет ћу лећи, опростите ми. Бојим се да сам се занео; ипак не плачем.
Човек се каткад изгуби, посумња у очигледност, чак и кад је открио тајну
доброг живота. Моје решење, наравно, није идеално. Али кад не волимо
свој живот, кад знамо да га морамо променити, немамо избора, зар не?
Шта да урадимо да бисмо били неко други? То је немогуће Требало би не
бити нико. због неког заборавити на себе, барем једном. Али како? Не
замерите ми превише. Ја сам као онај просјак који није хтео да ми пусти
руку једнога дана на тераси једне кафане: .,Ах господине, говорио је, нисмо
ми рђави, само губимо светлост.“ Да, изгубили смо светлост, јутра, свету
невиност човека који себи прашта.
Погледајте, пада снег! Ох, морам да изађем! Заспали Амстердам у белој
ноћи, канали од тамног жада испод малих мостова засутих снегом, пусте
улице, моји нечујни кораци, биће то чистота, краткотрајна, пре јутарњег
блата. Погледајте огромне чупаве пахуљице уз окна. То мора да су
голубови. Најзад су одлучили да сиђу, миле птице; прекривају воде и
кровове густим слојем перја, трепере на сваком прозору. Каква најезда!
Надајмо се да доносе добру вест. Сви ће бити спасени, ха, а не само они
изабрани, поделиће се богатства и патње, а ви ћете, на пример, од данас
сваке ноћи спавати на поду, за мене. Чиста лирика, нема шта! Хајте,
признајте да бисте се згранули кад би нека кола сишла с неба по мене, или
кад би се снег одједном запалио? Не верујете у то? Ни ја. Али ипак морам
да изађем.
Добро де, бићу миран, не брините! Не верујте, уосталом, превише мојој
разнежености, ни мом бунилу. Нису они безразложни. Пазите, сад кад ми
будете говорили о себи, сазнаћу да ли сам постигао један од циљева своје
узбудљиве исповести. Увек се надам, наиме, да је мој сабеседник полицајац
и да ће ме ухапсити због крађе Честитих судија. Што се осталог тиче,
нема разлога да ме било ко ухапси, зар не. Али, ова крађа пада под удар
закона и ја сам све урадио да бих постао саучесник: кријем ту слику и
показујем је ономе ко хоће да је види. Кад бисте ме, дакле, ухапсили, био
би то добар почетак. Можда би се затим позабавили и осталим, одсекли ми
главу, на пример, и ја се више не бих бојао смрти, био бих спасен. Ви бисте
тада изнад окупљеног народа уздигли моју још свежу главу, да се људи у
њој препознају и да опет будем изнад њих, као пример. Све би било
окончано, и ја бих, сасвим непознат, завршио своју каријеру лажног
пророка који вапије у пустињи и неће из ње да изађе.
Али, наравно, ви нисте полицајац, било би то превисе једноставно.
Како? Ах, наслућивао сам, видите. Та необична наклоност коју сам осећао
према вама није, дакле, била без разлога. Ви се у Паризу бавите лепим
адвокатским позивом! Знао сам ја да смо од исте сорте. Нисмо ли сви ми
слични, говоримо без престанка и улудо, суочени увек са истим питањима
премда унапред знамо одговоре? Хајте, испричајте ми, молим вас, шта вам
се десило једне вечери на кејовима Сене и како вам је пошло за руком да
никад не угрозите свој живот. Сами изговорите речи које већ годинама не
престају да одзвањају у мојим ноћима и које ћу најзад изрећи вашим
устима: „Ô девојко, баци се опет у воду и пружи ми још једну прилику да
нас обоје спасем!” Још једну прилику, ма хајте, каква непромишљеност!
Претпоставите, драги колега, да нас ухвате за реч? Морали бисмо се
жртвовати. Брр…! а вода је тако хладна! Али смиримо се! Сад је прекасно,
увек ће бити прекасно. Срећом!
 Напомене

1 Старо име за Јапан.

2 Бертран Дигесклен (1320-1380), француски витез који се истакао у
борбама против Енглеза, узор храбрости и патриотизма. (Прим. прев.)