Рајко Рувидић

У спомен госпође Катарине Харлеј

Марта 2007. године навршило се 90 година од њене погибије

У књизи Јелене Лазаревић „Енглескиње у Српском народу“ објављене 1929. године описује се
рад бројних енглеских хуманитарних мисија које су деловале у Српском народу више од два
века. Међу њима значајну улогу имала је госпођа Катарина Харлеј, у току рата 1914-1918.

Име г-ђе Харлеј припада нашој ратној историји. Својим пожртвовањем а потом и смрћу, остала
је заувек обележена у Легију Српских Хероја. Својом љубављу према нашем народу, својим
беспримерним пожртвовањем г-ђа Харлеј уједињује два народа. Успомену на њену велику и
добру душу понели су преживели ратници у све наше крајеве.

Била је рођена сестра Маршала Френча, Врховног заповедника енглеских трупа које су се
искрцале у Француској. Мати срећне породице Харлеј. Њен завичај је Шкотска. Била је Шеф
администратор Шкотске јединице која је из Шампање (Француска) кренула за Србију. У Солун
стиже 1915. године у трену када је судбина српског фронта, па и државе, у безизлазном
положају. Надмоћни непријатељ је са три стране опколио Србију, и херојска савезничка војска и
народ, записаће госпођа Харлеј, дају Историји пример натчовечанског повлачења.

Захваљујући присебности и агилности јединица г-ђе Харлеј отвара малу болницу која је у
почетку припала (француској) Источној војсци, али је доласком српске војске на солунски
фронт, г-ђа Харлеј пришла српском војном санитету, ставивши се под српску заставу. За услуге
дотад учињене француској Источној војсци одликована је Крстом Легије части, који јој је лично
уручио генерал Сарај.

Схватајући важност што бржег, безбеднијег и удобнијег транспорта рањеника г-ђа Харлеј је
решена да оснује (најмодернију) „транспортну амбуланту службу и колону.“ А да би то
остварила одлази у Енглеску да издејствује материјалне услове. На овим путовањима пратиле су
је обе њене кћери госпођице Едит и Флора Харлеј, издашно јој помажући у свим њеним
подухватима.

Да би прикупила довољно новчаних средстава г-ђа Харлеј води пропаганду у Великој Британији
и САД. Створена је, тако, могућност за настанак и опстанак транспортне амбулантне службе.
Предузимљиве Британке прихватају не само санитетско већ и саобраћајно одељење; постају
шофери и механичари.

Једно крило ове службе носило је име „Американска колона“ јер је омогућено и основано
новчаним прилозима из САД. Транспортна амбуланта г-ђе Харлеј припадала је болници у
Острову, која је пак припадала делу фронта Прве српске армије.

Ђенерал др Жарко Рувидић о транспортно амбулантној служби г-ђе

Харлеј

Говорећи[1] о евакуацији рањеника при заузећу Кајмакчалана др Жарко Рувидић описује

начине и средства преношења рањеника. Са завојишта десног одсека Јурка Курбелери до
евакуационе станице у селу Острово тешки рањеници евакуисани су лаким санитетским
аутомобилима Мисија г-ђе Харлеј и г-ђе Бенет. Мали амбулантни „Фордови“ долазили би
сваког јутра до Трећег Завојишта да приме тешке рањенике. Без обзора на временске непогоде
(киша, снег) а по излоканим путевима „Фордови“ би на време стизали, а њихове шоферке
савесно вршиле своју дужност.. Евакуација тешких рањеника вршена је, захваљујући њима, и
брзо и без застоја. Чак и у дане, када је Завојиште било претрпано рањеницима, обе госпође
Харлеј и Бенет лично су долазиле да руководе радом на евакуацији. Њихов рад, као и рад
њихових сарадница заслужује свако признање и похвалу. Својим примером показале су да и
жене, ако су добро организоване, и још са јако развијеним осећајем дужности, могу бити од и те
какве користи у рату.

Транспортна амбулантна служба није се удаљавала од војске. Она је прати у њеном

победоносном походу, а у њеном саставу су девојке и жене из највиших енглеских и шкотских
кругова.

По ослобађању Битоља, страхоте и нечовештва рата као да су добиле подстицај. Битољ, од

стране непријатеља, бива изложен артиљеријском бомбардовању, уз коришћење бојних отрова.
Жртве су готово искључиво жене и деца. Потресена њиховом судбином г-ђа Харлеј доноси
одлуку да своју мисију пресели баш у тај град. Ова одлука изненадиће не само мисију Шкотских
жена, него и српске војне власти које је не саветују одлазак у тај истина ослобођени, али крајње
несигуран град. Али г-ђа Харлеј се на то не осврће. Јануара 1917. године у пратњи своје кћери
Едит одлази у Битољ да би утврдила право страње социјалних и здравствених прилика, и
организовала исхрану деце и грађанства.

И већ приликом првог сусрет народ препознаје искреног пријатеља и добротвора. Свакога дана
безмало у исте сате Битољ се бомбардује, а становништво склања у подруме или било какво
заклоњено место. Али г-ђа Харлеј као да се на то и не осврће.

После једног напорног дана, 7. марта 1917. године, у кући г-ђе Харлеј беше чајанка. Гостију беше
поприлично, и сви с пажњом слушаху г-ђу Харлеј како одушевљено говори о својим даљим
плановима, на корист становништва овог безмало опустелог града. У том почеше експлозије
граната. Гости се разбежаше, но г-ђа Харлеј се и не помери. Хладнокрвно је остала да седи крај
отвореног прозора. Сунчан дан и пријатно поподне бејаху у невероватном контрасту са ужасима
рата. Артиљеријске гранате беху у том трену нестварност. Едита неко време преклињаше мајку
да се и оне склоне. Узаман. А већ у наредном трену непријатељски шрапнел погодио је г-ђу
Харвеј у главу. Па и он, шрапнел, као да је респектовао ови неупоредиву жену, јесте је погодио у
главу, али није унаказио њено лепо и племенито лице.

На одру г-ђе Харлеј су све Савезничке заставе, ловор и цвеће. Из Битоља је пребачена у Солун
под шатор Шкотских жена. Војска, грађанство, нудиље и све самарићанске савезничке мисије,
жене и деца све што је тада живело у Солуну дошло је на последњу почаст и дубоку захвалност.

Пут Зејтинлика

Спровод г-ђе Харлеј је са војним почастима. За ковчегом испред британских војника, у пуној
ратној опреми корача Српска Краљевске Гарда. Војна музика састављена из српске, француске,
енглеске тужним звуцима Шопеновог марша прати овај свечани спровод ка гробљу Зејтинлик.
Над отвореним гробом г-ђе Харлеј Министар унутрашњих дела г. Љуба Јовановић одржао је
дирљив говор, рекавши између осталог: „Глас који нас је храбрио у најтежим данима био је глас
г-ђе Харлеј. Племенита кћери велике нације, иако нам ниси сестра по рођењу, драга си нам и
мила као рођена. Твоју нежну и племениту душу пратиће наше молитве и вечита захвалност
српског народа“.

Једно српско сироче опростило се потресним говором и спустило киту цвећа на одар своје
добротворке..

Из захвалности г-ђи Харлеј, која је толико волела Србију јула месеца 1917. године на
Савезничком гробљу подигнут јој је велелепни споменик ка коме је уклесано:

„Жртви варварства г-ђи Харлеј“

„На Твом гробу уместо цвећа

Израшће захвалност Срба
За Твоја племенита дела, а Твоје име
Преносиће се са генерације на генерацију.“
Име г-ђе Харлеј припада српској историји. У Битољу једна улица носи њено име. Академски
сликар Миловановић израдио је слику „Г-ђа Харлеј у Битољу“. Пријатељице г-ђе Харлеј
сматрале су је врло успелом. А по завршетку Великог рата Савом и Дунавом запловио је бродић
„Катарина Харлеј“.

(Проф. др Рајко Рувидић је редовни члан САНУ)

[1] Ж. Рувидић: Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчалана 1916; Ратник 1921,
прештампано из незнатна скраћења у монографији научних скупова АМН СЛД. Серија Б, вол 1.
број 2, 2007 „Српски војни санитет у 1916. години“, стр. 73-87.