Jovan Dereti 膰

O Simi Matavulju
Iz knjige Jovan Dereti 膰: Kratka istorija srpske knji 啪 evnosti

Simo Matavulj (1852-1908), Dalmatinac, rodom iz 艩 ibenika, grada koji je,

po njegovim re 膷 ima, imao "mnogo 膷 ega suvi 拧 nog, nesuvremenog",
mnogo 膷 ega "拧 to godi pjesni 膷 koj 膰 udi", upoznao je, 膷 esto se sele
膰 i, razne krajeve: dalmatinsko primorje, rodni 艩 ibenik, Zadar, gde je
zavr 拧 io u 膷 iteljsku 拧 kolu, unutra 拧 njost Dalmacije, Zagoru, najpre u
detinjstvu kao 膽 ak u manastiru Krupi, a kasnije kao u 膷 itelj, Boku
Kotorsku, kao nastavnik italijanskog jezika u pomorskoj 拧 koli u Herceg
Novom, Crnu Goru (od 1881), gde je obavljao razne du 啪 nosti (profesor
gimnazije, nadzornik 拧 kola, vaspita 膷 kne 啪 eve dece), i Srbiju (kra 膰 e
vreme 1887, a stalno od 1889), u kojoj je 啪 iveo najpre kao profesor
gimnazije a zatim, po 拧 to se o 啪 enio bogatom udovicom, kao slobodan
pisac. Svi ti krajevi u 拧 li su u njegovo knji 啪 evno delo. Iako je kao
pripoveda 膷 po 膷 eo prili 膷 no kasno, gotovo u 30. godini 啪 ivota,
Matavulj je ostavio obimom nemalo delo: oko stotinu pripovedaka, dva
romana, nekoliko spisa memoarskog i putopisnog karaktera, dve drame,
izvestan broj knji 啪 evnih ogleda, vi 拧 e prevoda s francuskog i italijanskog.
U po 膷 etnoj fazi njegovo delo obele 啪 eno je folklorom. Bio je izvanredan
usmeni pripoveda 膷, koji je umeo zabavljati dru 拧 tvo sme 拧 nim, ponekad
pikantnim i golicavim pri 膷 ama. 沤 ive 膰 i dugo po krajevima u kojima se
sa 膷 uvao izvorni narodni jezik, on je, kako sam ka 啪 e, "stekao neobi 膷 no
poznavanje narodne frazeologije i obilje sinonima". Ovim osobinama, 拧 to
ga pribli 啪 uju drugim na 拧 im realistima, pridru 啪 ile su se druge, koje ga
od njih odvajaju: kriti 膷 nost, samodisciplina. Kriti 膷 an prema sebi i svom
radu, Matavulj se stalno kao pisac razvijao i samoizgra 膽 ivao. Nije zavr 拧
io velike 拧 kole, ali je samostalno 膷 itanjem pro 拧 irivao svoja znanja i
bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca svoga doba. Na njegovo knji 啪
evno formiranje najve 膰 i su uticaj imali italijanski i francuski prozaisti,
posebno Mopasan. U njegovom radu stalno su se borile dve suprotne te 啪
nje njegova umetni 膷 kog temperamenta: spontani i neobuzdani pripoveda
膷 ki duh i smisao za meru, sklad, ekonomiku kompozicije. Kako je
sazrevao kao pisac, Matavulj je sve vi 拧 e nastojao da disciplinuje svoje
primarne sklonosti, smisao za pri 膷 anje i humor, da ih obuzda i podredi
odre 膽 enim umetni 膷 kim ciljevima. Vra 膰 ao se 膷 esto ve 膰
objavljenim radovima, popravljao ih i prera 膽 ivao. Prvi njegov roman,聽
Uskok, postoji u tri verzije (1886, 1892, 1902), a drugi,聽 Bakonja fra-Brne,
u dve (188, 1892). Njegov umetni 膷 ki razvoj ide od spontanog, folklorno
obojenog i umetni 膷 ki nedovoljno organizovanog pripovedanja k modernoj
artisti 膷 koj prozi, u kojoj ni 拧 ta nije ostavljeno slu 膷 aju i improvizaciji,
nego je svaki detalj pa 啪 ljivo probran, odmeren i skladno ugra 膽 en u
organsko jedinstvo pripovetke.

Kritika je prenaglasila razlike me 膽 u regionalnim tematskim krugovima

unutar Matavuljevog dela, primorskim, crnogorskim i beogradskim krugom,
naro 膷 ito u vrednosnom pogledu. Zbog tih razlika, ma koliko da su one zna
膷 ajne, ne bi trebalo da zanemarimo druge koje nisu ni 拧 ta manje va 啪 ne:
razlike izme 膽 u Matavuljevih radova iz raznih perioda njegova stvarala 拧
tva. Crnogorske pripovetke, nastale na po 膷 etku njegova rada, za vreme
boravka na Cetinju, ponekad po narud 啪 bi dvora, optere 膰 ene su
romantikom, etnografizmom, tendenciozno 拧膰 u i samo u re 膽 im slu 膷
ajevima predstavljaju relativno uspela ostvarenja (Seobe, Zavo 膽 anka,
Novo oru 啪 je). Od istih mana pati i roman iz crnogorske istorije 聽 Uskok,
romanti 膷 na povest o 膶 ehu buntovniku, beguncu u Crnu Goru, i njegovoj
tragi 膷 noj ljubavi prema Crnogorki, pri 膷 a u koju je unesena obilna
etnografska i istorijska gra 膽 a. Najpuniju realisti 膷 ku sliku Crne Gore dao
je kasnije u nezavr 拧 enoj autobiografiji 聽 Bilje 拧 ke jednog pisca, 膷 iji je
najve 膰 i deo posve 膰 en autorovu boravku na Cetinju. Pripovetke iz
primorskog 啪 ivota nastale su najve 膰 im delom posle pi 拧膷 eva
preseljenja u Beograd, uporedo s beogradskim pri 膷 ama. Njima kao i
romanu iz dalmatinskog 啪 ivota 聽 Bakonja fra-Brne 聽 Matavulj najvi 拧
e duguje svoj glas velikog pisca i realiste. 沤 ivot dalmatinskog 膷 oveka, u
Primorju i Zagorju u kojem se sukobljavaju vedra 啪 ivotna radost i duboka
tuga, surovost i neka pitoma 膷 ove 膷 nost, religija i sujeverje, humor i
poezija, prikazao je ne samo s odli 膷 nim poznavanjem nego i s dubokim
ose 膰 anjem i simpatijom. Ni ovde se nije odmah oslobodio nekih svojih
ranijih nedostataka, etnografizma, prenagla 拧 ene deskriptivnosti, neizgra 膽
enosti kompozicije, ali u njima ima u izobilju onoga 膷 ega nema u
crnogorskim pripovetkama: humora, atmosfere u slikanju sredine, sna 啪 nih,
啪 ivotnih likova. Nekoliko, mahom du 啪 ih pripovedaka iz Primorja (Po 拧
ljednji vitezovi, Novi svijet u starom Rozopeku, Svrzimantija 聽 i dr.),
zajedno s romanom 聽 Bakonja fra-Brne, najzna 膷 ajnija su ostvarenja
srednjeg perioda Matavuljeva rada (kraj 80-tih i 90-te godine). Zami 拧 ljen
kao pripovetka,聽 Bakonja fra-Brne 聽 u toku izrade prerastao je u humoristi
膷 ki roman novelisti 膷 ke kompozicije i 拧 irokog realisti 膷 kog plana, u
kom je oko pri 膷 e o 啪 ivotnom putu jednog fratra, o njegovom "膽
akovanju i postrigu", razvijena slika stvarnosti u katoli 膷 kom samostanu i
seoskog 啪 ivota oko njega; on je obuhvatio, po re 膷 ima pi 拧膷 evim, "cio
啪 ivot dalmatinski, sve stale 啪 e i narod obiju vjera". Realizam, sna 啪 no
ose 膰 anje 啪 ivotne radosti, Matavuljev mediteranski smeh, koji nije nigde
tako spontan, razigran i glasan, 膷 ine ovaj roman jednim od najboljih dela
na 拧 e realisti 膷 ke proze. Najve 膰 e majstorstvo u kompoziciji i izrazu
Matavulj je postigao u kratkim pri 膷 ama iz poslednjeg perioda svog rada.
To su najpre 膷 etiri dalmatinske pripovetke:聽 Povareta, Pilipenda, O 拧
kopac i Bila 聽 i 聽 Na 拧 ljedstvo, klasi 膷 ne po svojoj dubini, jednostavnosti
i unutarnjem skladu, zajedno s 聽 Bakonjom 聽 njegova najzna 膷 ajnija
ostvarenja. Njima se pribli 啪 uju ostale dalmatinske pripovetke iz tog
perioda kao i najbolje me 膽 u beogradskim pri 膷 ama (Fronta 拧, Pop
Agaton, Aran 膽 elov udes, Naumova slutnja, Beogradska deca 聽 i dr.),
kojima je kritika tek u poslednje vreme poklonila punu pa 啪 nju.

Povareta
(SA DALMATINSKOG OSTRVA)

Između grada i ostrva stakli se more u odbljesku žarkog sunca na zapadu.

Ka ostrvu mili čamac, u kojem su dvojica: jedan vesla, drugi sjedi na krmi.
Iako je tek početak aprila, sunce silno peče, te su skrenuli glave ka dalekim
brdima, od kojih su njeka još pokrivena snijegom. Čamac je glomazan;
veslar je sredovječan, po izgledu više fakin nego pomorac; na krmi je mladić
zbojit, prepun snage, u odijelu carskoga mrnara. Kad se otiskoše s obale
gradske, čiča je pitao mladića: ko je i odakle je, koliko je služio, poznaje li
ovog, onog od svojih drugova, pa ućutaše. Jer mladi ostrvljanin, Juraj
Lukešić iz Krapna, ne bješe izuzetak među svojim zemljacima, nije bio
brbljiv, ni naklonjen povjerljivosti. Sjedio je i pušio mirno, gledajući oko
sebe stvari mirne: vodu i vazduh.
Malo po malo, ostrvu se otkri obličje; najprije ugledaše šumu i u njoj visoku
zvonaru. To se nalazi na jednom kraju ostrva a na drugom je selo. Stoljetna
borova šuma i manastir u njoj odlikuje ostrvo Krapan od sviju ostalijeh.

Odjednom pocrvene zrenik iza Krapna, pliskavice počeše pljeskati po

površini, a krupnije ribe u većim gomilama juriti mimo čamac. Tada se Juraj
trže iz svoga dotle nepomućena mira, te uze od staroga desno veslo.

U prvi suton brod zarinu kljunom u pješčinu pristaništa. U isti mah

zabrujaše zvona na manastiru. Juraj iskoči i ostade na mjestu, gologlav, u
molitvi. I stari veslar, prije no što će se otisnuti natrag, pozdravi kapom
čuvenu "Gospu od anđela".

Brzim koracima uputi se Juraj ka ulici, koja se može nazvati glavnom zato
što imaju još dvije, uporedne, mnogo kraće. Kuće su sve od kamena, mrke
od starine, na jedan i dva boja, sa osrednjim prozorima i zelenim kapcima;
malo koja da nema i pedalj dvorišta, gdje je staja za magare i skladište loze i
trulog, iskopanog čokoća za ogrjev. Da mladić bješe iz kakva daleka kraja,
pa da ga je slučaj nanio na ostrvo, morala bi ga jeza obuzeti što je selo
potpuno nijemo, što nigdje ne vidi žive duše, ni od kud ljudskog glasa, kao
da je sve kuga pomorila!

Ali je Juraj znao da su gotovo svi njegovi zemljaci na svojim baštinama,

preko mora, u selima Rožine i Jadrtovac.

Njegova kuća bješe na kraju glavne ulice. On dođe k njoj s naličja; zaobiđe
je lakim koracima, i sukobi se s djevojčicom od sedam-osam godina, koja
stajaše da visokom naslagaju loze, povrh zida od dvorišta. Kad stade prema
njoj, kao da je s neba pao; djevojčica htjede viknuti. Mrnar šapnu: "Joji",
stavi prst na usta, pa raširi ruke govoreći:

- Hajd' Skoč! Hop!

Mala mu skoči u naručje. Prekidajući poljupce, Juraj pitaše "A šta radiš tu
na lozju? A di je ma?"

- Ma je u kužini, - odgovori Joji, držeći ga za ruku i skakućući... - A ti si

doša! A ja sam skakala ozgo, jer je Miš reka da ja ne smim skoknuti!

Juraj ju uvede u dvorište govoreći:

- Ne valja s visine skakati. To nije za divojčice! A Miš je magarac kad te na

to nagovara!... Hajdemo sad, polako, polako, da se ma začudi!
- Da je pripanemo? - šapnu Joji.

Juraj stade na vratima prizemne sobe, koja zahvataše cijelu dužinu kutnju.
Dva prozora naprema se bjehu širom otvorena, te još bješe dosta, vidjela.
Njegove oči obuhvatiše sve; svaka stvar bješe na svom mjestu, kako ih je
ostavio, bez malo, kako su ih i njegovi preci ostavili: police sa kujinskim
posuđem, dva velika, orahova kovčega, dugački hrastov sto, nad njim veliki
razapet Isukrst. Jurjev pogled zaustavi se na konturama žene, koja, tik
ognjišta, bješe okrenuta licem ka vrati. Juraj se nakašlja, žena se okrete,
zastade malko, pa se sretoše između prozora. I viknuše zajedno:

- E po bota, Jureta!

- Ma! Draga ma!

Poslije zagrljaja, zagledaše se jedno drugome u oči, u modre, sitne, bistre

oči, koje po našim ostrvima naraštaji jedan drugome predaju, kao god što
predaju i oble glave, okruglaste obraze, radost živovanja, jako vjersko
osjećanje, nejaku moć mišljenja i skučen broj riječi... Jurjeva mati, Luca,
izgledaše kao njegova starija sestra, starija za desetak godina, ne više.
Imađahu isti zatupast nos, kratku, zaobljenu bradicu, bijele i rumene obraze.

Nastadoše pitanja i odgovori, koja su počinjala sa "a", kao što to biva kad su
ostrvljani uzbuđeni.

- A kako si, ma?

- A dobro, Jureta, kako si?

- A dobro. A ća?

- A dobro je i ća.

- A Miš?

- A dobro je i Miš.

Pa onda se žena nješto namrači, uze najveću tronožnu stolicu sa naslonom,

pa je privuče ka ognjištu. Sin sjede i uze savijati cigaretu. Žena poče strugati
ribice, koje bjehu u koritu.

Luca se mnogo nagnu, a kad ponovo progovori, glas joj posta nepouzdan,
kao da je veoma umorna.
- A ti si pisa da ćeš doć'... tako... do deset dan?

- A jes! privario sam vas!...

- A bio si oko cilog svita?

- A ne oko cilog, ali daleko, u Omeriku.

- Vidio si puno paiza (zemalja)?

- Puno.

- I crnih ljudi?

- I žutih!... A je li jematva (berba) bila dobra?

- A nij! Krupa obila vinograde! Imali smo samo trideset baril vina i šes
ulja...

Nakon kraćeg odmorka, Jureta spusti glas:

- A ke nova?

Mati ne odgovori, on dodade:

- A ke nova s Maricom?...

- A nij dobra nova! - odgovori žena šapatom.

Jureta ustade viknuvši:

- O, Gospe od anđela! Šta je?

- A dobro nij, nij, nij! - ponavljaše žena odričući glavom, pa se ispravi i

duboko uzdahnu.

- Za muke Isukrstove, ma, šta je? Je bolesna?

- Bila!...

- Ah... Je... umrla?

- ... Je!
Jureta pade na stolicu. Zelen u licu, za njekoliko trenutaka blesasto gledaše
mater, pa jedva izgovori:

- Je istina, ma?

- Je! - potvrdi ona i obrisa rukavom oko. Dugo je mladić jecao i uzvikivao:
"Ma, ma!" Najposlije zapita:

- A šta je bilo, za rane Isusove?

- A zlić (prišt)! Na srid mišice izaša joj zlić! Stari Matija vodija je u grad,
kod likara, a on je odmah reka: "Nij dobro". Posli zva je bajalicu, a i ona je
odmah rekla: Nij dobro!" Posli Matija je činija zavit, iša je bos kod Gospe
od anđela. Pa niš nije pomoglo. Sutra je osam dan kako njena lipa mladost
trune u blagoslovenoj zemlji.

- Joj!... A ti, ma, jesi li, išla kod povarete (sirotice)?

- Bog s tobom, jadno dite! Osim mene, niko nij zna da si je izabra, pa ni ona,
povareta, nij to slutila!

- Joj! - ciknu Jureta i zaklopi lice šakama... - Joj, povareta moja, nij znala da
sam joj dušu da, a ja sam o njoj uvik mislija na Moru! Evo, ja sam joj juče u
gradu kupija i veru, evo na!

I ustavši, izvadi iz špaga kutiju sa zlatnom burmom, te je predade materi.

Pa opet sjede jecajući:

- Joj, ma, ja ću umriti!

Luca stavi burmu u svoj duboki špag od suknje i reče: - ... Jesi li ti kršćanin,
ili si Žudija posta? Hoćeš li protiv boga? ... Hajd', sad će naši doć'! Sramota
bi bila da se dozna zašto tužiš, jer nisi povaretu isprosija, niti se zna da si to
mislija, kad se iz vojske vratiš! Reci joj rozarije za dušu i hajd'!...

Ona uze sud s vodom, te ga poli a on opra malo ruke i oči, pa izađe
pogružen i povede sestru istim putem kuda bješe došao.

Zateče pristanište zagušeno gajetama i proglušeno grajom i njakanjem

magaraca. Jer svaka krapnjanska gajeta (barka koja hvata više od tone i
kojoj je prednji dio pokriven) nosi na krovu po jednoga magarca natovarena
drvima.
Srce mu se steže kad u prvom redu vidje oca Maričina, Matiju Tanfaru sa
crnom kapicom, i dvije kćeri njegove, sa crnim povezačicama. Zabolje ga
jače što ga jedna od njih poznade i reče: "Eno soldata! A, to je Jureta tete
Luce!..."

To bješe Pava Tanfara, srednja sestra Maričina, mnogo nalik na nju.

Pošto su svi zabavljeni bili izvlačenjem magaraca, malo ko svrati pažnju na

njega; ali on letimično prebroja sve Lukešiće, Jarane, Tanfare, Prebande i
Jurage, i svu njihovu čeljad i sav njihov podmladak, te mu dođe da glasno
zajaoka i nariče: "A di si, najlipši cvite krapljanski, Marice Tanfarice! A di
je tebe iz bašćine, da čujem srebrn glasić tvoj, da vidim viti stas tvoj, i one
crne oči, i ono bilo lice!"

Marko Lukešić vezivao je gajetu kad mu sin stade iza leđa. Stari suh, čvrst
čovek od četrdeset i pet godina, vukao je za oglav njihova magarca. Rižana
a Miš ga je gurao u sapi. Uzalud je Joji ponavljala: "Doša je Jureta, evo ga!",
njih dvojica ne osvrnuše se, dokle Rižan pod bremenom ne iskoči na obalu.
Tada Miš, živolazan mladićak od šesnaest godina, zagrli brata, a Marko
samo se rukova s Juretom rekavši:

- Ej, po boga, iprovižada (iznenađenje). A kako si?

- A dobro sam, ća! - odgovori Jureta. - A Miš naresta?

- A ka zla trava!... - veli stari pa zapaljenom kresavicom najprije osvijetli

lice Juretino, pa pripali lulicu. Pošto odbi njekoliko dimova, stavi ruku na
rame Juretino:

- A kanda si puno patija?

- A zašto, ća?

- A zato šta si puno blid i oči su ti crljene. A meni je reka Juraga, koji je prij
šest nedilja, prij tebe doša iz marine, da si zdrav.

- Pa, nisam puno zdrav od jučer.

Počeše prolaziti mimo njih seljani, te i kroz mrak njegovo mrnarsko odijelo
privlačaše poglede. Začuše se uzvici i pitanja: "A je li to tvoj Jureta.?... A je
li to naš Jureta? Ola Juri!"
Inače ne bješe običaj Markov da se tiska putanjom. To je znao i stari Rižan,
te kad se gomila udalji, on pođe sam.

Joji i Miš uzeše brata za ruke a ća, grickajući kamišić, poče sinu pričati o
letini, o radovima, o troškovima i o ovakoj sitnici te vrste, koja se desila za
dvadeset i pet mjeseca njegova otsustva.

Luca ih dočeka pred kućom. Na klupi bješe zemljani umivaonik i ubrus.

Djeca odvedoše Rižana da ga rastovare i smjeste. Marko brzo svuče gunj,
grudnjak i košulju, te nakloni nad umivaonikom svoj crni trup, na kome se
isticahu sva rebra i pršljeni u rtenjači. On opra sapunom u jednoj vodi ruke,
u drugoj lice, u trećoj vrat. Kad mu žena još ispra i obrisa leđa, on utrča u
kuću da presvuče čisto rublje. To isto uradi i Miš, koga je Joji trljala po
plećima.

Na stolu bješe: zelja, pržene ribe, somun ječmena hljeba i vrč bevande
(razvodnjena vina).

Luca uze s nogu Isusovih brojanice, te jedne dade domaćinu. Sve petoro
navrstaše se pred likom. Domaćica izreče sama: "U ime oca i sina i duha
svetoga. Amen," pa svi u jedan glas začatiše očenaš, pa zdravomarija, i
ostale molitve, koje čine "razorije". To je trajalo otprilike četvrt časa.

Za večerom ćutahu. Luca gurkaše Juretu, koji je pokušavao da njekoliko

zalogaja stavi u usta. Marko je dugo žvakao svaki zalogaj, naslanjajući
umornu glavu na dlan. Tek kad se prvi put maši vrča, pogleda bistro Juretu
pa onda ženu i reče:

- Ej, po boga, šta se procidija i profinija ovaj naš! Ka gospojica! A čekaj ti,
dok ti uklopimo motiku u šake.

Svi se obrediše iz istoga vrča pa, na mig materin, djeca otidoše na spavanje.

Luca donese manji vrč i čašu. Kad natoči, vidjelo se da je čisto vino, crno i
gusto. Marko nazdravi sinu sa "dobro doša" pa iskapi. Luca ponovi
dobrodošlicu i ispi pola čaše, pa vrč i čašu stavi pred sina. U isti mah i otac
metnu preda nj lulicu da mu je napuni. I reče:

- Ti si noćija u Zadru i cilu noć pija. To se vidi! Pa si se danas dobro najija i

u gradu. To se vidi! Je?

- Što je, je! - reče mladić, osmjejkujući se na silu.

- A koga ste vraga išli u Omeriku?

Pa hajd'. Tako je prij nas išla koracada (oklopnjača) "Marija Terezija" u

Ustraliju.

- I vidija je crnih i žutih ljudi, - dodade mati, šarajući prstom po stolu.

- A zar ti viruješ soldatima? - reče Marko izvrativši glavu ka tavanici i

zijehajući... - Puno lažu, bona!... A, a, a reci ti meni koliko si zaštedija?

- Petnaes talira, ća - odgovori Jureta.

- A nij puno. Roko Tanfara donio je dvadeset!... A po boga, daj još jednu, pa
da se spi!... A sjutra, poslije male mise, otiđi najprije kod strica Jose, pa kod
strine Marije.

- To se razumi, - doda mati.

Ća ustade i lenjivo pođe. Luca pripali malu uljanu lampicu i otide za

mužem.

Jureta se nalakti. Ozgo iz kamare poče dopirati snažno ritmično rkanje

roditeljskog para, što je dopunjavalo sliku dnevnog domaćeg života. Jureta,
prazne glave, obuzet jedinim užasnim osjećanjem, stade pažljivo slušati
rkanje; dođe mu ta obična pojava kao nješto tajanstveno, učini mu se da ono
odmjerava tok noći, tok života, tok sveta što odlazi u ništa... Njeka lupnjava
i njeki krještavi glas trgoše ga iz zanosa. Njihov pijetao prvi se usudi da
naruši duboki pokoj ostrva. Ostali po selu kao da se počeše nadmetati. Kad
opet sve zanijemi, Juretu podiđe jeza, sjeti se svih priča iz djetinjstva. Eno
se otvaraju bijele grobnice oko Gospe od anđela i izlaze mrtvi, najprije oni
skorašnji, koji se nijesu još navikli samovanju! Eno povarete Marice, koja
nije znala za njegovu ljubav, koja je tek početkom te noći sve doznala, pa
sad hita k njemu da uzme prsten... Plamičak na stolu zaigra, nješto škrgnu
vratnicama i Jureta užasnut, ustade. Ali to je trajalo trenutak. Prava njegova
narav, težačka i mrnarska, nadvlada trenutnu slabost i on, oboriv glavu,
izgovori rozarije za pokoj povareti.

Pa onda sjede i spusti glavu na prekrštene ruke. Zaspa...

Luca, kao uvijek, prva na nogama, zateče ga tako. Ona naloži vatru i skuva
kavu, pa je stavi pred njega i gurnu ga. Mladić se ispravi i zagleda se u
mater sanjivo, nesvjesno. Najposlije izvadi svoju novu, metalnu duvanjaru,
savi malo duvana u hartijicu i poče srkutati i pušiti.
Mati sjeđaše prema njemu oborenih očiju.

On prvi progovori:

- Ma, ja danas neću izlaziti!

- Ni u crikvu? Znaš li da je danas nedilja?

- Nikud! Ja ću leći u kamaricu a ti ćeš reći da sam bolestan.

- To je grih!... Ja sam ništo sanjala, malo prij nego što sam ustala, u zoru,
kad je san od boga.

Doista je Luca čekala da je sin zapita šta joj se to nagovijestilo, pa kad ne ču

njegova glasa, ona nastavi.

- Sanjala. sam nju - povaretu! Došla je, povareta, blida i plačna, sa

oteknutom i uvijenom rukom. I odvela me na fonjistru (prozor) i zdravom
rukom pokazala mi more i na njemu velik brod, i na brodu bija si samo ti. I
ona, povareta, plačući reče: "Eno ga! Dolazi! Ali ja ne mogu, mene priteže
ova žalosna ruka, priteže me u dunbinu... A Jureta neka vazme Pavu..."

Luca obrisa oči rukavom.

Za dugo su ćutali, pa mati podiže oči i ustavi ih na sinovljem licu, na kome

se postupno vraćala radost živovanja.

Najzad on zapita skrušeno:

- Je to istina, ma?

- Je, sinko, neka je svidok blažena Gospa od anđela!

- He, pa neka bude volja božja!... Povareta!