Брана Димитријевић

Санитетски воз у српској војсци

Санитетски возови за пренос рањеника и болесника пројектовани су у Србији још крајем XIX
века, заслугом др Михајила Мике Марковића, у то време начелника Санитета Министарства
војног, који о томе пише (1):

„Француска војска има већ од дужег времена стелаже, модела пуковника Bru-а, помоћу којих се
теретни жељезнички вагони у врло кратком времену могу подесити за пренос рањеника и
болесника железницом. Мени беше познат овај модел, одавно. Но, 1891. г. прочитах у једном
француском војно-медицинском листу, да је француско министарство војно чинило пробе са
једним новим моделом стелажа – Brechot Despez Ameline – за рањеничке вагоне, да су пробе
испале неочекивано повољно, и да је француска влада усвојила овај нови модел за своју војску,
куд и камо практичнији од Bry-овог, којим су се служили до тада.

Чим сам ово прочитао, тражио сам од министра дозволу, да могу набавити за наше санитетско
слагалиште по један комад Bry-овог и Desprez-овог модела, да их и ми опробамо и видимо, који
би од њих био бољи за наше прилике. Министар ми одобри набавку. Написах писмо нашем
посланику у Паризу, да умоли француску владу, да нам стави на расположење по један комад
ових модела, а ми ћемо их платити по коштању.

После кратког времена, посланик нам шаље оба модела и јавља, да нам их француски министар
војни поклања.

Добивене моделе и сам сам опробао и нашао, да је Brechot-ов практичнији од Bry-овог. Код
другог морају се бушити дашчани дувари вагона, утврђивати и везивати бранше конопцима итд.
А код првог модела, свега овог нема. Комади расклопљеног стелажа унесу се у вагон и ту се само
склопе. С тим је све готово. Рањеници и болесници могу се одмах уносити у вагоне, и смештати у
постеље.

Због ограничености санитетског буџета, са којим сам располагао тада, нисам могао одмах да
набавим потребни нам број стелажа. Али 1897. г., за време грчко-турског рата, кад је се мислило
да ће и остале балканске државе угазити у рат, реших се да овом приликом снабдем нашу војску
и са овим стелажима. На мој захтев, министар војни ставио је подручном ми одељењу извесну
суму новаца на расположење, за набавку најпотребнијег ратног санитетског материјала. У исто
време министар ми је дао овлашћење, да и од нашег Црвеног Крста могу захтевати што ми
недостаје, а што министар из свог буџета не може да набави. Користећи се овлашћењем
министровим, захтевао сам од друштва, да нам поред осталог набави и 50 комада
стелажа Brechot-овог система.

Друштво се мојој молби одазвало, те тако сад имамо железнички санитетски воз, са 150 постеља
(један стелаж са 3 постеље). Нашем санитетском возу треба додати само вагон за кујну и
апотеку, и вагон за санитетски персонал.

Brechot-ови стелажи имају и ту добру страну, што се не морају набављати са стране. Могу се
израдити у свакој нашој ливници од гвожђа.“

Хитајући ка Скопљу, и даље ка поприштима српско-бугарског рата у лето 1913. француски

новинар Анри Барби, написа:

„Пред долазак у Ниш где је штаб друге армије, генерала Степановића, морадосмо се зауставити
да пропустимо нове санитетске возове који су се кретали у позадину. Има више од два сата како
чекамо а возови нас с рањеницима непрестано мимоилазе. Набројао сам их на десетине. А има
их још који чекају. Сиђемо с воза, да би само мало опружили ноге. Пред нама читав низ вагона
од стотину метара дужине, напуњених рањеницима.“ (2)
При крају тог краткотрајног, крвавог рата, износећи утиске др Леона Ревершона, војног лекара,
професора у Вал-де-Грасу, Барби довршава и о српским санитетским возовима:

„Свега смо сто километара далеко од бојишта, а рањеницима је требало четири дана док стигну
у болницу.“ Француске мисије, у Скопљу, али незваничне, јер “… у току српско-бугарског рата ни
једна званична мисија француског Црвеног Крста“ вели жалостиво Барби „није послата у
Србију.“ „Од четири дана два дана су провели возећи се на запрежним колима. Овакав пренос
по рђавим друмовима је страховит за тешко рањене војнике. Надам се, да ће код нас железнице
и аутомобили помоћи, да поштедимо наше рањенике оваквих незгода.

Пренос железницом је релативан одмор. Уосталом, Срби су особито умели да искористе свој
материјал, благодарећи споразуму између железница и санитарне службе. Њихови вагони
треће класе са ходницима удешени су, да се у року од шест часова, претворе у болничке вагоне,
додавањем осам направа Деспре-Амелинових.“ (Brechot Desprez Ameline-ових, сазнали смо од
Марковића!) „Ови импровизовани возови су праве покретне болнице, са салама за превијање и
операције, кујном и апотеком. Овакав распоред омогућава надзор и изношење болесника на
успутним станицама. Жао ми је, што морам рећи, да смо ми,“ Французи, „у овом погледу
заостали иза Срба, јер су наши рањеници још приморани да се возе у фургонима за пртљаг.“(3)

И Барби и др Ревершон би се, свакако, још више зачудили да су, однекуд, знали за почетак и ове
српске приче; јер је и др Марковић својевремено почео с теретним вагонима и фургонима. Но, у
доба балканских ослободилачких ратова, Марковић не беше више жив. Умро је 1911. пет година
по објављивању „Мојих успомена“.

Ипак, сваки воз који превози рањенике, није санитетски. Санитетски воз, осим што је посебно
уређен, је пре свега санитетска војна формација, попут пуковског превијалишта или дивизијске
пољске болнице. Није Србија имала баш толико санитетских возова као што би се, можда, могло
закључити на основу Барбијевих брзих утисака 1913. На пругама нормалног колосека имала их
је три. Но, и то је сведочило да је у први балкански рат Србија ушла материјално и морално
најспремнија у поређењу с осталим државама учесницама. Ни једна друга војска 1912., ни
савезничка ни непријатељска, није имала својих санитетских возова. Истина, бугарској војсци
аустријски Црвени крст беше послао један, али тај воз се по уређењу и опреми није могао
поредити са српским. Но, ни код Срба није све глатко ишло. Визија покојног др Марковића
остварена је непотпуно, уз нешто мало одлагања. Уочи Првог балканског рата Србија није
имала одавно готов, опремљен санитетски воз, издвојен, чуван да се чим рат почне крене ка
фронту. Тек је требало да се, у првом кораку, од расположивих одабере најбољи тип путничког
вагона. И одабран је; с великим прозорима, парним грејањем, а ноћу гасним осветљењем. Из
таквих С-вагона вадила би се седишта, па уграђивали стелажи. А стелажи су се већ налазили у
слагалиштима српског Црвеног крста; но, требало је, потом, производити нове. Све то, а
нарочито потоње, беше брзо и успешно обављено благодарећи ревности и преданости шефа и
особља Нишке железничке радионице (4). Тако је формиран Санитетски воз бр. 1, коме би
Марковић нашао замерки. Према првобитној замисли, односно формацији која би важила за тај
воз, за указивање хируршке или лекарске помоћи не беше ништа предвиђено. Што је значило
да није намењен дугим путовањима. Воз је примао од 180 до 200 лежећих рањеника, и од 200 до
400 таквих који могу седети или ићи. Већ у самом почетку ратних операција 1912. оформљена су
два санитетска воза на главној жељезничкој прузи нормалног колосека Београд- Ристовац; и
један за узани колосек Сталаћ-Ужице. Потоњи је већ крајем октобра укинут, а од његовог
особља формиран је трећи на главној прузи нормалног колосека. Ни за један не беше
предвиђена кухиња, будући да се на успутним станицама у понудама није оскудевало. Ту су, с
великим одушевљењем, од стране дама (госпођа и госпођица из најбољих друштвених кругова)
из српског Црвеног крста и Кола српских сестра, или каквог ad hoc образованог одбора,
импровизоване „чајџинице“; окрепе је било у изобиљу, свако друго снабдевање изгледало би
излишно. На пример, један транспорт рањеника из Скопља, испраћен понудама из самог места,
после четири часа вожње зауставио би се у Врању; после три у Лесковцу, па у Нишу, Параћину и
тако даље… Не беше стога реч о пренебрегавању упутстава ранијег начелника санитета др
Марковића. Српска Врховна команда, једноставно, није рачунала са тако брзим сломом
противничких армија. Још током Кумановске битке, па и потом, очекивало се да ће Турци
пружити жесток отпор већ код Скопља, што се није догодило; а фронт се удаљио преко ноћи.
Тек тад се увидело да су санитетским возовима потребне не само кухиње, него и много бољи
услови за указивање лекарске помоћи рањеницима у самом возу. Претпоставка српске Врховне
команде о не превише удаљеном фронту била је, осим тога, у сагласности са ратно-хируршком
доктрином српског Војног санитета, са у основи конзервативним приступом у лечењу ратних
рана. Сваки војник беше снабдевен првим завојем, којим је могао да превије самог себе или да
му ту врсту помоћи укаже неко други. У пуковским превијалиштима, дивизијским завојиштима,
пољским болницама, ти завоји су махом мењани или поправљани; од хируршких интервенција
вршиле би се неодложне. Настојало се да рањеник буде што пре пребачен у неку од позадинских
болница. У њима би се лечење завршавало, настављало, или почињало испочетка, детаљно и
спокојније. Санитетски возови обезбеђиваху најбржи, најудобнији могући транспорт. Стога се
рачунало, не само због оскудице у лекарима, да су посебне а поготову хируршке интервенције, у
самом возу излишне. Показало се то тачним, али само у почетку. Тада су најбоље прошли
рањеници с Куманова. Већ током наредног дана, захваљујући жељезници, а не само
санитетским возовима, почели су да пристижу у Београд, одакле су које фијакерима, које
носилима, које пешице доспевали до резервних болница. Њиховим саборцима који су своје ране
задобили на санџачком фронту било је много теже. Њихов транспорт би потрајао, и беше
неудобнији. Ипак, ране у Балканским ратовима, већином беху нанесене куршумима и хладним
оружјем; ређе артиљеријом. Касније у биткама код Прилепа, а нарочито пред Битољем, она
првобитно лепа „кумановска“ слика почела је да се квари. Пред Битољем је српски војник водио
борбу у води до појаса; рањавање је значило или смрт услед утапања, или, у бољем случају
превијање ратне ране већ овлаженим, инфицираним, првим завојем. А још ни пруге од Битоља
према Скопљу није било. По ослобађању Битоља, транспорт рањеника санитетским возовима
обављао се около-наоколо преко Солуна. Ни то не беше све. Убрзо је Друга српска армија под
командом ђенерала Степе Степановића послата у помоћ Бугарима под Једрене. И тек тада се
увидело да се на таквим знатним растојањима мора да спрема храна у самом возу. (Као што и
предвиђаше Марковић!) Приступило се импровизацијама. Употребљени су велики самовари у
којима се варило млеко, кувао чај, загревале конзерве из домаћих фабрика. Па, ипак, кухиња ће
остати најслабија страна српског санитетског воза.

Уведено је, али тек после знатног удаљавања фронта од позадине, при дужим транспортима
редовно, а при краћим изузетно, и указивање лекарске помоћи. У складу с тадашњом ратно-
хируршком доктрином, она се сводила на промене завоја. И даље се сматрало да није дужност
ни циљ санитетских возова да се у њима лече рањеници и болесници, већ да се они што
удобније, што брже и са што мање штета транспортују. Тако се дошло и до оног што је
предвиђао Марковић; што је описао, чему се дивио, можда претерујући, Анре Барби.

Током Балканских ослободилачких ратова три санитетска српска воза превукла су са свих
бојишта које српских, које савезничких, које непријатељских рањеника и болесника око
110.000. Сваки санитетски воз тада је прешао по 30 до 40.000 километара (5). Санитетски
возови бр. 1 и бр. 3, преносили су и бугарске рањенике, савезнике у Првом, непријатеље у
Другом балканском рату. Воз бр. 3 преносио је, у јулу 1913. када су Бугари пресекли везу између
Солуна и Скопља, грчке. То кратко време био је и службено стављен на располагање грчком
војном санитету.

По демобилизацији војске расформирани су и санитетски возови. Путнички вагони добише свој

првобитни изглед.

Не задуго. По избијању Првог светског рата, у лето 1914. формирају се ранија три санитетска
воза на главној прузи (Београд-Солун), прикупљањем истог људства, истих вагона, коришћењем
истог материјала, и још један на прузи узаног колосека Младеновац-Ваљево. Потоњи је
организован најскромније. Имао је једног лекара (командира) и дванаест болничара с једним
подофициром. Састојао се из неколико теретних вагона, у које су на носилима уношени тешки
рањеници, уз још неколико путничких треће класе, за оне који могу да седе. Вожња, у једном
правцу, трајала је између 4 и 6 часова. Ипак, улога и таквог воза беше драгоцена. Током битака
на Церу и Мачковом камену, малени воз је беспрекидно јурио, дању, ноћу, транспортујући
током 24 часа и по 2 до 3.000 рањеника. У Младеновцу рањеници су пребацивани у возове
нормалног колосека, који, међутим, нису више хитали ка Београду, него ка Крагујевцу, Нишу,
Скопљу, Битољу.

Српско-аустријски рат (како се често назива у текстовима савременика, особито лекара) већ се
одликовао, а у односу на она два претходна, не само неупоредиво већим бројем погинулих и
рањених, него и много тежим ранама. Уз то су војишта била на теренима северозападне Србије.
Недостајале су пруге нормалног колосека које би водиле од Запада ка Истоку. А Београд је услед
беспрекидног артиљеријског бомбардовања, постао неупотребљив. Не беше реч само о
многобројним добро опремљеним болницама којих је током Балканских ратова у Београду било
36 (2 војне и 34 резервне); већ и о железници. Не само санитетски возови, у претходна два рата
имали су као крајњу станицу Београд. Те би се по предаји рањеника одмах приступило темељној
дезинфекцији, прању, чишћењу и дезинсекцији свих вагона, у трајању од 6 до 10 часова.
Подови, седишта, носила, стелаже прани су дезинфекционим средствима. Ћебад и други
постељни прибор ношен је у Општу војну болницу, па преузиман опран, стерилисан. У Светском
рату тога више није било. Београд није спадао у позадину. А „нова“ позадина трпела је не само
од жестоког мањка апарата за дезинфекцију; већ и од све дубљих пукотина у организацији. У
командном погледу (наредбе за кретање, пријем рањеника и болесника, распоред њихов)
санитетски возови стајали су непосредно под начелником Санитета Врховне команде. Но, све
чешће се догађало, да никакве наредбе ни заповести командирима возова нису саопштаване;
само је уз воз прикачена локомотива и воз кренут; па су примљени рањеници и болесници
остајали без хране за време транспорта. Беше неспоразума и с предајом рањеника и болесника
позадинским болницама. С правом или не, ове грешке приписиване су железници, која је
санитетске возове сматрала деловима сопственог „организма“; те чим би се на некој станици
сакупило подоста рањеника и болесника, хитно је тражено од шефа железничког Саобраћајног
одсека Врховне команде да се упути санитетски воз. Шеф наређује и – забуна је готова. Мимо
тога за темељну дезинфекцију и дезинсекцију више не беше времена. Два пута се десило да су
ћебад из санитетског воза бр. 1, а по предаји рањеника, била превезена до Друге резервне
болнице у Нишу, ради дезинфиковања, но, после једног сата наређен је полазак воза по нове
рањенике. Воз је отишао без неопходне постељине. После тих искустава сви санитетски возови
снабдевени су двоструким бројем ћебади. Но, ускоро ће санитетским возовима бити свугде
отказано примање постељног прибора за дезинфекцију.

Свим овим невољама треба додати још и општу преоптерећеност железничког саобраћаја
особито крајем 1914. године. Услед зверског поступања непријатељске војске према
становништву на запоседнутим територијама покренута је река избеглица. Српска Врховна
команда препоручила је становништву Београда евакуацију. Барбијев пријатељ и земљак Артур
Гасо описао је застрашујући призор тих дана у Лапову. Маса прозеблог, већ изгладнелог народа
опасује простор око железничке станице. Кад ли ће, да ли ће путнички воз који иде ка Нишу
стићи нико не зна, осим да ће путовање до Ниша потрајати, у најбољем случају, 16 сати. Запат
вашију по вагонима, железничким станицама био је неизбежан. Што ће захватити и санитетске
возове; и они ће, попут превијалишта, завојишта, пољских, резервних болница постати
расадници епидемије пегавца и рекуренса. Крајем 1914. и почетком 1915. Србија ће упркос
сјајним победама на бојном пољу постати – земља смрти. Размере епидемије оставиле су
дубоког трага у душама преживелих српских лекара. Расправљајући, по завршеном рату, о
узроцима, а сматрајући појаву епидемије својим пропустом, они су их, с ретком искреношћу, и
означили. Но, њихово осећање кривице – које, међутим, с њима никада нису поделили и
остали, можда подједнако ако не и знатно више одговорни, а све у зависности од својих
тадашњих положаја – било је тако снажно, да је после свега остао утисак, највероватније
заблуда, о спонтаном повлачењу епидемије, с пролећа 1915. доласком топлих дана. Једно широј
јавности мање познато истраживање (6) показује да епидемија пегавца ипак није ишчезла
спонтано, већ свеукупним напорима и војних и цивилних власти и тадашњег српског Војног и
цивилног санитета, и непроцењивим доприносом страних санитетских мисија, које су све те
напоре у добром правцу усмериле – ка профилакси.

С тим у складу, а благодарећи затишју на фронту према још увек једином противнику Аустро-
Угарској Царевини, два санитетска воза на пругама нормалног колосека преобраћена су у
возове за дезинфекцију и депедикулацију (уништавање вашију). Један је саобраћао јужно од
Сталаћа, други северно. Трећи, с истом наменом саобраћао је на прузи узаног колосека Сталаћ-
Ужице. Задатак беше: дезинфиковати све станице, све путничке возове, радионице и локале у
којима борави или спава железничко особље, трећепозивци и заробљеници који су
употребљавани за рад. Вршене су антитифозне вакцинације свег железничког особља, њихових
породица, трећепозиваца, свих оних који су на ма који начин били упослени на железницама.
Преобраћени санитетски возови, мада могуће је према неким тадашњим или каснијим строжим
критеријумима, беху ипак далеко од тога да буду прави санитетско-хигијенски, профилактички,
просветитељски одреди. Могли су и више да су располагали бољом апаратуром, и стручњацима
лекарима-хигијеничарима, каквих у Србији тада готово није ни било. Но, мада импровизовани
извршили су своју дужност, поред свих недаћа. У октобру 1915. године напуштени су приликом
повлачења. На Солунском фронту Србија није могла да обнови и тај вид војно санитетске
делатности, јер су сву санитетску службу у позадини, према Париском уговору из 1916, на себе
преузели и организовали Французи. Тиме је и то дело др Михајила Мике Марковића престало
да постоји.

(1) Др. Михајило Марковић: Моје успомене, Београд; 1906. стр 75–77

(2) Анри Барби: Брегалница, Београд, 1914: стр. 78–79.

(3) Исто: стр. 190.

(4) Петровић М.: Санитетски возови у ратовима 1912–1918; из: Станојевић В.: Историја српског
војног санитета & Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925; стр. 764.

(5) Исто, стр. 766.

(6) Вукшић Љ.: Историјски осврт на престанак пегавца (Tiphus exanthematicus) 1914–1915.
године у Србији, Архив за историју здравствене културе Србије; 18, 1–2, 1989: стр. 45–58.

(На основу својих истраживања Вукшић говори о бриљантној тактици борбе српских лекара
против пегавца, али тек од средине марта 1915. године. Закључак је произишао на основу
статистичке обраде података из црквених књига умрлих у 8 српских градова, и књиге умрлих у
Војној болници у Београду. Графички приказ пораста и опадања броја умрлих по настанку
и спонтаном ишчезавању епидемије дао би симетричну криву звонастог облика, која се,
међутим, не појављује. Напротив, крива је асиметрична, пораст је уобичајен, али је опадње
неочекивано стрмо; што сведочи да није реч о спонтаном већ изазваном повлачењу епидемије,
о успешним дејствовању предузетих мера. Вукшић то поткрепљује поређењима са истим таквим
епидемијама у Бугарској, Румунији, руској војци, и Пољској. Код свих тих епидемија криве су
очекивано симетричне.)

Напомена: Текст објављен у „Књижевном листу“: бр. 32. год. IV, 2005.