Брана Димитријевић

Игоов Телмар и наши народни видари

Роман „Вандеја се буни (деведесет трећа)“ Виктор Иго написао је у својој седамдесет и другој
години (1874.), вративши се добу које је у његовом детињству још било живо, чије је одбљеске
налазио у очима родитеља, њиховим идејама и речима. Отац Игоов беше официр
револуционарне војске, обожавалац Наполеона. Мати ројалисткиња и убеђена католкиња. Зато,
можда, „Деведесет трећа“, представља пример бриљантне, енциклопедијске обавештености
писца безмало о сваком детаљу. (Ко зна колико би страница морало бити препуштено
референцама, литератури, паралитератури, документима,(1) да је то у књижевности обичај?)
Позорницу збивања 1793., када су јакобинци узели власт, Иго овако описује: „Европа против
Француске, Француска против Париза.“ Заправо њене провинције.

Вандејац Телмар, божјак (просјак) кога зову и старцем, у роману је један од споредних ликова
који „служи“ повезивању токова драмске радње. Он је и „помало намештач уганулих удова,
помало лечник“, познаје траве, користи се биљем, „сељаци,“ вели Телмар за себе, „ гледају како
се задубљујем и маленкост, па ме сматрају за вешца.“

Телмар наилази на спаљени мајур, и на лешеве стрељаних. Упркос већ из далека застрашујућем
призору, он прилази, разгледа тела, једно за другим. Лешеви војника, јакобинаца. Беху
стрељане и две жене. „Телмар се наже над њих… Једна је у глави имала четири куршума. Мртва.
Телмар је разгледао другу. То је била некаква сељанка. Бледа и зинула. Очи јој затворене. На
њеној глави није било никакве ране. Њена хаљина… претворена у дроњке, била се при њеном
паду отворила и показиваше полунаго тело. Телмар је сасвим откри. На једном рамену угледа
округлу рану, коју је начинио куршум; била јој је пребијена кључњача. Погледа у њене бледе
груди. – Мати и дојиља, – промрмља. Додирну је. Није била хладна… Положи руку на њено
срце, осети слабо куцање. Није била мртва.“ Мало потом, установиће се да постоје преживели,
али од мештана, који су се посакривали. Они помажу Телмару. Рањеницу полажу на носила, на
лежај од лишћа и папрати.

Овај кратак опис у поглављу које носи наслов „Нема милости (заповест комуне). Нема
опроштаја (заповест кнежева)“, допушта да се у Телмару препознају инстинкти и понашај
лекара. Телмар не испољава страх пред призорима смрти. Трага за преживелима, не верујући да
је она толико моћна. Његова дијагностика је једноставна (у исто време „експертизна“!); одвија
се корак по корак, завршава закључцима, предузимањем мера. Сељанку, мајку, дојиљу,
транспортује до своје „јазбине“, лечи мировањем, дијетом, травама. Допуњава дијагнозу: није
реч о једној него о две ране са исте стране, у непосредној близини; обе од куршума, обе
прострелне.

У роману се појављује и четни хирург. Симурден, један од главних ликова, бива рањен ударцем
сабље преко лица, и краткотрајно онесвешћен. Ево хирурговог коментара: „Проста повреда.
Ништа. То се може зашити. За осам дана он ће бити на ногама. Диван ударац сабљом.“ У
потоњој реченици хирург својим сталешким језиком вели: „Ова рана је секотина; с одличном
прогнозом ако се одмах ушије. Ивице су јој глатке. Гнојење ће бити минимално.“ Лик хирурга,
мање важан по доцнија збивања, дат је у тих неколико потеза. Четни, односно војни, хирурзи
припадали су „Братству Св. Козме“, цеху хирурга-бербера; јер се универзитетски образовани
доктори медицине хирургијом тиме нису бавили. Својим присуством хирург сведочи и о
регуларности јакобинских пукова. То је модерна војска. И, потом: „Импровизована је амбуланта
у варошкој кући.“ (Општини, већници.) „Симурдена су однели на постељу у једну мању собу, до
велике заједничке дворане за све остале рањенике.“

„Очисти“ ли се Телмаров лик од књижевних наноса – јер у Телмару су и Диоген, и Сократ и

Хришћанин – доспева се до народног видара, који припада трећем, најдоњем слоју медицинске
хијерархије у то доба. Телмар не живи од свог видарског знања и умења; за разлику од четног
хирурга, који је државни службеник. Порекло знања и умења хирурговог неспорно је.
Шегртовао па положио испит. Телмар? Био је самоук? Иго поводом тога није изричит, за
разлику од нашег Вука Стефановића Караџића, чији се исказ, да су српски народни видари били
самоуци, често помиње.

Драгоцен кад год је реч о нашем народном животу, Јанко Веселиновић у роману „Хајдук
Станко“ описује српску народну видарицу баба Стоју. Из боја у збег, јер су сва околна села
напуштена, стижу рањени Хајдук Станко и побратим му Заврзан. Потоњи је на носилима, једва
жив. „Баба приђе носилима. Ишла је погурено ослањајући се на штап.“ Упркос утисцима
„лаика“ прогнозе баба Стоје биле су да ће Заврзан брже од Станка оздравити. И даље: „Станкова
мајка са снахама двораше рањенике… Гледала је баба-Стоју, па из њених очију читала
заповести. – Ала су им вреле главе! Дајте, наквасите какве крпе… У тренутку су били наквашени
убруси на главама рањеничким. И они поспаше…“ Затим: „… баба-Стоја опра и привеза ране
рањеницима. – Стојо, сестро!.. – шапутала је Петра (Станкова мати). – Може ли преболети? –
Кост му је само пребијена, није размрскана… (За Станка)… Млада снага па млада и кост, не
брини… А и овоме је (Заврзану) добро. Много крви се одлило, ал’ ране нису страшне… – А јеси
ли му наместила кост? – Јесам… јесам. И утегла сам!... Ништа не брини.“ Затим: „ – Стојо,
сестро!... Је ли боље? – Пита Станкова мајка увек кад Стоја рану одвије. – Боље је, – вели Стоја
озбиљно. – Оздравиће пре него што ми и мислимо. Чекај само док му превијем онај мелем што
чисти… – А да неће остати сакат? – Неће… ево, видиш, како миче прстима… Тако је ишло једно
осам јутара. Заврзану је било добро. Могао је сам излазити из оног колебарка… Станко, иако му
је боље било, још није смео излазити, јер му баба-Стоја није дала маћи.“ Као што је Игоов
Телмар забрањивао „својој“ рањеници, чак, да проговори. „ Баба Стоја само грађаше мелеме, а
Петра, Јелица и чељад из куће Станкове лебдела је око рањеника… И убрзо је Заврзан био
здрав, истина нешто блед, али ведар и весео као пре.“ Разлог: његове ране беху нанете хладним
оружјима, Станкова је потицала од ватреног. Заврзан није имао костолома, Станко јесте.

И Телмар и баба Стоја су инокосни и стари. (Неизбежан клише?) Код Веселиновића баба Стоја
је део збега, у коме умиру деца и остареле особе, јер коси срдобоља. Но, спрам зараза видари су
немоћни. Игоов Телмар не беше изложен и том искушењу. А у Веселиновићевом роману
побољшање хигијенских услова збега настаје тек предузимљивошћу Сурепа, који је допратио
рањенике.

Још један лик, у Игоовом роману, исказује се једним у основи видарским гестом. Симурден! У
галерији Игоових карактера Симурден је један од најрељефнијих. Њему ће припасти и
будућност. Непоколебљив у ставу да је унутрашњи непријатељ опаснији од спољашњег
Симурден је претеча совјетског политкома који се појављује век касније. „…чиста, али мрачна
душа. У себи је имао неограниченост … 1793. (била је) жестока година. Олује у свем свом бесу и у
свој својој величини. Ту се Симурден осећао угодно… „ За такав лик пре дејствовања у роману,
потребан је, саобразно Игоовој књижевној методи, исцрпан претходни опис: „Он је (Симурден)
имао особито милосрђе, намењено само јадницима. Притицао је само патњи која буди
ужасавање… Најтеже је чинити добра дела која је гнусно гледати… Једнога дана у Божјем дому
(једној од тадашњих болница) умирао је некакав човек дављен гуком на врату; смрдљиву,
страшну, можда неподношљиву гнојаницу требало је испразнити. Ту је био Симурден; он
прислони своја уста на гуку, стаде да је исисава, испљувавајући када се уста напуне, испразни
гнојаницу, спасе човека. Како је у то време још носио свештеничко одело, неко му рече: – Да сте
то учинили краљу, постали бисте владика. – То краљу не бих учинио, – одговори Симурден.
Поступак и одговор учинише га омиљеним по мрачним квартовима Париза.“

Побуну у Вандеји и Буну на дахије дели једва нешто више од деценије. Крајем 18. али и током
19. века, не само у Београдском пашалуку, већ и у дугим крајевима које су насељавали Срби,
постојали су народни видари. Устанак и многи бојеви учиниће да се и из њихових редова
упамти по које име; али исцрпнијих записа нема. Најистакнутији беше Хећим (или Ећим) Тома
Костић, односно Константиновић, како по којем документу, који међутим не припада српској
видарској традицији. Ни турској. Не беше хећим (турски; лекар, лечник) већ га је народ тако
прозвао.(2) Хришћанин, пореклом Цинцарин, рођен је 1778. године у Кожанима, у северној
Грчкој, а своја знања и умења примио је од своје мајке Ћира Мане, која се као видарица, по
њиховом досељавању у Београд, 1805., брзо прочула. (Ћира од грчко кира, што значи
госпођа.)(3) По сачуваним документима Хећим Тома је био власник кафане, у делу града испод
Саборне Цркве. Гостионичар, који се видањима бавио повремено. Попут Телмара није живео од
својих видарских знања и умења. Није могао? Или хтео?
Ма колико изгледало и заплетено и магловито, Хећим Тома је изданак грчко-римске традиције;
по којој су се лекарска знања преносила са учитеља на ученика, често у оквирима исте
породице; изван универзитета, школе. Трагови постоје и у Хипократовој заклетви: једна
реченица обавезује ученика да свог учитеља мора поштовати више и од сопствених родитеља.
Ћира Мана и њен син Тома, припадали су калојатрима (од грчког кало=добар, и јатрос=лекар);
што би, саобразно већ поменутој западноевропској медицинској хијерархији био четврти
слој.(4)

Тешко је заобићи питање: да ли су калојатри само од видарине могли живети у то доба? Пример
је Антониј Делини, лекар и житељ београдски (1813), Грк, родом из Смирне. Био је најпре
трговац у Земуну, па како је трговачким послом често долазио у додир с пашом београдским
чинио му је лекарске услуге. Доцније се сасвим посветио видањима, те је „покрај мале теорије
читањем медических на талијанском и греческом језику списаних књига, а нарочито
дуговременим, искуством и практиком поткрепљених художеством болно човечанство од
разних недуга лечио.“ Што се тумачи да је Делини био – самоук!? На први поглед тачно: узме
ли се да из Смирне са собом папире (сертификат) никакав није донео и да се бавио трговином
неко време, тако испада. А своју видарску каријеру почео је лечењем паше!? Тада се прочуо,
напустио трговину, постао – лекар. Звучи и као бајка. Много је вероватније да је Делини још од
раније поседовао лечничка знања. Трговином се бавио јер му видарски занат не обећаваше
приход. Његова доцнија теоричетска изображеност лако би се могла назвати – усавршавањем.
(5) Уз то се губи из вида да је самоукост у тим временима имала другојаче, снажније значење;
подразумевала је обдареност. Иго, зато не греши, већ открива, када вели да је у поређењу са
својим земљацима Телмар био посебан. Он ће Телмару, чак, препустити изрицање етичких
вредносних судова, који су и антички и хришћански. Самоукост подразумева Божји дар. И свети
Врачи били су самоуци. Ни за Телмаром, а ни за баба-Стојом не иде ученик. Ни они нису имали
учитеље? Да ли?

Но, ако је самоукост подразумевала дар Божји, онда се на њој заснивао и видарски ауторитет.
Тек богатство их није чекало. Што је спадало у поредак. Телмар је просјак. А код Веселиновића
изостају звечећи искази благодарности Станка, Заврзана, Станкове мајке. Ни помена да ће
искусна баба Стоја бити богато обдарена уроде ли њени исцелитељски напори плодом. Ни
наговештаја. И то би промакло, или би се приписало посебностима устаничких времена, да није
Пелагића. Јер „…што се поштења тиче, то свак види да већина ’учевних’ доктора стоји куд и
камо испод простих народних лекара и лекарица. Ови (потоњи) не траже никакву плату ако
њихово знање и лечење не помогне, а ако болесник умре они се стиде и показати њиховој
родбини, а толи неку награду тражити. Код доктора рецепташа, већином то бива сасвим друкче.
Они траже и мора им се платити за њихов долазак, рецепт и лек, па било то од користи или
не.“(6) Видари видарину нису тражили давала им се драговољно. За лек се, зар не, не каже
хвала. Ова врста традиције долазила је у сукоб с праксом великог света, у коме је лекар
занатлија. Преглед кошта, лек кошта.

Др Михајло Марковић, потоњи начелник санитета министарства војног (1886-1902) који је 1871.
промовисан за доктора медицине у Бечу, пише у својим успоменама да је тек, после другог
српско-турског рата, као приватни практични лекар у Београду, почео да живи угодно, па и
раскошно, а знатна сума новаца остајала му је и „…преко свију трошкова, при свем том што
никада ни од кога наплату зараде тражио нисам, и што ми је исте прилично и пропало.“ Већина
болесника слала му је зараду без опомене. Марковић не објашњава зашто је заузео баш такав
став, али може да се наслути да је то била последица његових искустава као општинског
физикуса у рудничком крају. „Лекари у унутрашњости Србије,“ пише Марковић, „који са
сељачким сталежом имају посла, и данас (1906) ако хоће да остану на висини свог позива – да су
Филантропи и Самарићани – долазећи посведневно са бедом, невољом и сиротињом у додир, не
могу никада и ништа зарадити. Могу животарити али стећи иметак, то је апсолутна
немогућност… Ја сам полазећи из Горњег Милановца после пет година и неколико месеци
бављења у њему понео са собом дуг од преко 200 дуката.“ Само, да ли се баш све може објаснити
„бедом, невољом и сиротињом“ сељачког сталежа? Или, просто, неприхватањем да лек мора да
кошта, као и лекарев преглед. Као државни службеник, општински физикус (лекар), Марковић
није ни смео да за своје услуге иште да му болесник плати; поготову ако је намеравао да остане
и на моралној висини свог позива. Требало да се задовољи државном платом, ма колика да је,
макар му стизала нередовно; макар морао да често протестује, за њу мољака, од ње даје
проценат чиновнику, не би ли му барем на време исплаћена била. У Марковићево време, а то је
друга половина 19. века универзитетски образован доктор био је на равној нози с народним
видаром, не само у такозваним широком народним масама. И образовани, и још образованији
нису марили за разлике. Изврши ли се, наиме, језичка анализа лако ће се установити да су
током читавог 19. века, па и касније речи као што су: лекар, лекарица, лечник, лечница, видар,
видарица имали скоро иста значења. (Лекар је онај који лечи, а не онај ко је свршио високе
школе да би лечио.) И код представника власти спрам тих питања владала је слична
„колебљивост“; чак и по оснивању Српског лекарског друштва. Већ помињани Марковић убраја
себи у заслугу што је дошавши на чело српског војног санитета (1888)
прочешљао курикуле (curriculum vitae) војних лекара, лекарских помоћника, санитетских
дијурниста, ветеринара, апотекара, апотекарских помоћника.

„Кад сам ове курикуле добио и прочитао, ја сам се пренеразио. Имали смо у војној служби
лекара аустро-угарских поданика са докторском дипломом швајцарских и немачких
универзитета, али без државног испита, дакле доктора који ни у својој рођеној отаџбини немају
права праксе...! Имали смо лекара који су провели на универзитету по 10 до 12 година, лекара,
који су пре него што ступише у нашу службу били агенти осигуравајућих друштава!“ (Делини!
Помишљамо.) „Имали смо лекара без гимназијске спреме, који су из Богословије или
Учитељске школе ступили на медицински факултет као ванредни ђаци, турских хећима, који се
титулишу и потписују доктори а немају ни докторску диплому, ни копију ове!“

Стога је стигавши у велику варош, у Београд, Марковић као приватни лекар, у погледу
надокнаде за учињене лекарске услуге, уважио народска гледишта, као да је почем видар;
прилагодивши се, као пре њега, највероватније, Ћира Мана, Хећим Тома и Делини? Делинију
као да нарочито беше стало да га сматрају самоуком. За њега медицина беше – художество
(уметност). Па и Телмар је био – художник?

Први начелник српског војног санитета, лекар с универзитетском дипломом, и гледиштима

западног света, др Линденмајер видео је Хећима Тому замагљено. У својим мемоарским
медицинском белешкама, које још нису преведене на српски језик, он каже: „Овај човек (Хећим
Тома) одликовао се не само својом техничком способношћу при лечењу спољних недуга (7),
него и својим поштењем и својим скромним понашањем… између осталог јављао се и
тај куриозум, да је Хећим Тома из разних гнојних канала исисавао гној својим устима.“ што у
свом „Поменику“ понавља и Милан Ђ. Милићевић. (8)

Др Линденмајер у Хећиму Томи види и хирурга. А опет не може да га тако назове. Ни ми не

можемо, данас. Као куриозум др Линденмајер помиње сукциону дренажу, вршену вековима
исисавањем. Такав захват, и пре Француске револуције, није спадао у дужности дипломираних
доктора медицине, већ бербера-хирурга, ако су хтели или могли. С техничке стране могао је да
га изврши било ко. Неупоредиво тежа била су мотивациона образложења, што је, описујући
Симурдена, спретно истакао Виктор Иго. Тај исти „куриозум“ (сукционе дренаже) Линденмајер,
пак, повезује са скромношћу и поштењем Хећима Томе. Скромношћу и поштењем српских
народних видара, по доцнијим исказима Пелагића. Скромношћу и поштењем књижевних
ликова баба-Стоје и Телмара.

Но, ако је Хећим Тома користио и сукциону дренажу, онда то расветљава његов став према
гнојењима уопште, посебно ратних рана. Подразумева – јер писаних трагова и о томе нема – да
је можда користио и просецања како би се накупине гноја што пре празниле. Сва је прилика да
је такав његов став био у супротности са опште прихваћеним гледиштима у народу, заправо
заблудама, о чему сведочи један каснији текст из 1880. године. Непознати аутор лекар вели
дословце ово: „ У нашем народу је правило, да се све што се разгноји, напусти, док се од себе не
прокине. Превијају мандарицу, печен лук и свакојаке мелеме, трпе под њима најужасније
болове, али што загнојено просећи не би дали ни за главу.“ Па мало даље: „Што је више ’гада’,
то је болеснику милије, а под којим се мелемом рана највише разгнојава и распада, тај је
најбољи, тај ’извлачи ђубре’.“ (9)

Само, могу ли ове претпоставке бити од помоћи приликом тумачења осталих збивања? Наиме,
Хећим Тома или Тома Константиновић, или Костић бива (већ!) 1806. године примљен у војну
(државну) службу? Произилази, јер му се одређује од стране Правитељствујушћег Совјета
Сербског, месечно 60 гроша новчане накнаде за видарске услуге које је дужан да пружа
устаницима. Правно гледано српска држава не постоји, ни војска, а ни војни санитет. А све би то
на овај или на онај начин требало да постоји, па и постоји у неком облику. Те Совјет решава
једно у основи техничко питање: може ли (хоће ли, мора ли) механџија Тома Костић да се у
довољној мери посвети видањима на ползу потреба устаничких? И одговара: може (и мора), ако
му се омогући да сасвим не зависи од механџилука. Лечио не лечио 60 гроша му следује, али је
дужан да се прихвати посла кад устреба.

По мерилима западног света, макар натегнутих, тешко је тврдити да је Хећим Тома тада био
проглашен за државног војног хирурга! (10) Налаже му се само и само видање рана, а не
помињу друге дужности, организационе, ни у трагу. Он не постаје четни хирург, као онај код
Игоа; а ни начелник санитета који под собом има било кога. Остаје где је, у Београду, у механи.
Зову га код најзапуштенијих, најтежих случајева, доводе најугледније. Те се на овима и заснива
његова слава. Излечио је каснијег Великог Господара, Кнеза Милоша Обреновића, који је 1807.
године као млад војвода при јуришу на Ужице био смртно рањен. Ћира Мани и Хећиму Томи
приписују се успеси и у лечењу рана Конде Бимбаше и Радича Петровича. Али, ни Хећим Тома,
ни Ћира Мана, нису лечили у болници, иако болница, каквих таквих, тада има. (11) Висина
његове плате је симболична. Испада да је њоме Хећим Тома мал’не на ту дужност наморан био;
али да су његова скромност и поштење били такви да би он видао све и да му накнада није
давана. Тек касније под Милошем Обреновићем бивао би богато дарован после каквог већег
лекарског успеха. (12) Октобра 1848. умире од колере у Панчеву; послат да лечи српске
рањенике из мађарске буне. Као државни службеник? Баш тако.

(1) Да би читаоца уверио „да баш све не измишља“ Иго поводом једне од француских фрегата
која је у то доба, за сујеверне поморце, носила необично име „Безбожник“, у фусноти наводи да
је то податак из Поморског архива, о стању флоте у марту 1793.

(2) Као што се сазнаје из једног каснијег документа. Кнез Милош Обреновић 1834. године, у
знак признања „за услуге које је указивао роду српском 1815. лечећи рањенике…“ издао је
„лекару Томи (обштенародно познатому као Ећим-Тома)“ диплому на пензију од 150 талира на
годину.“ „Титулу“ Ећим, или Хећим, Тома је, највероватније, стекао као лекар који живи и лечи
у граду. Јер су ећими или хећими, у то доба, по градовима, само, живели.

Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство, Београд,
1925: стр. 22.

(3) Поповић Ј. Д.: О Цинцарима (Прометеј, 1998. Београд, репринт издања из 1937. ; стр. 146.) И
у Отоманској Турској и у Аустрији, многе цинцарске породице увођене су у документа као грчке;
између осталог и стога што су говорили грчким језиком, и што су, пише Поповић, као Грци, у
Отоманском царству, имали привилегован положај у односу на друге покорене народе, у
погледу трговине и занатства. Поповић такође подвлачи породично наслеђивање заната, и
склоност Цинцара да се с лакоћом пребацују са заната на занат; или да се баве с по два и више
заната истовремено. Најзад, Цинцари су нарочито били склони механџилуку.

(4) Слој у сваком случају посебан; чиме се избегава јалова распра да ли су калојатри били бољи,
гори или једнаки српским народним видарима. Исток је, подразумевајући под тим Отоманско
царство, располагао са пет слојева, урачунају ли се и хећими. Уз побројана Западноевропска
три, која су и у Отоманском царству била заступљена. Нема података да је у устаничкој Србији, у
Београдском пашалуку, било заступљено свих пет; али их има за три: калојатри, народни
видари и хећими. Недостају универзитетски образовани доктори медицине и хирурзи-бербери,
у руској варијанти фелчери. (Велћери или велчери, од немачког „Feldscher“, лекарски
помоћник, нарочито војни. Као хирурзи фелчери се помињу у оба српско-турска рата 1876/78.)

(5) Помиње се, према Станојевићу, неки Гојко Марковић, из села Добрње, Округ Пожаревачки,
који је као роб (1813) одведен у Смирну и Александрију „и предан тамо неком грчком ећиму, где
је практичетска лечења научио.“ Касније је у Гургусовцу (Књажевцу) отворио, по одобрењу
власти, болницу за лечење од сифилиса. И овом приликом се запажа терминолошка збрка, јер
је синтагма „грчки ећим“ – неприродна. Занимљива је и синтагма „практичетска лечења“, у
којој би се можда могло назрети ово: није, ваистину, из Смирне и Александрије са собом папире
(сертификате) никакве донео, али, што јес’ јес’, уме френгу да лечи.

(6) Пелагић В.: Народни учитељ, Београд, 1940; стр 111.

(7) Недуг значи (и) болест, ипак, није реч о синониму, недуг је особито тешка, неизлечива
болест, измршавелост, ослабелост, изнуреност; али и физички недостатак, мана. Синтагма
„спољни недуг“ односи се на ратне ране.

(8) „Прича се да је Хећим-Тома, у том видању, својим рођеним устима исисавао из гној из
разних гнојних канала да би се рана брже и лакше обживчила.“

(Милићевић М.: Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба. Београд. Слово
Љубве. 1979. Фототипско издање. стр. 782.)

(9) Здравље, бр. 7; 1880, стр. 50-51.

(10) М. Вукићевић формулисао је то блаже: „Управи Савет, пошто се уверио о лекарској

вештини Хећим-Томиној, изда му диплому 15. јула 1806 године и постави га за војничког
лекара и одреди му плату 60 гроша плате на месец, коју ће примати, како се вели у дипломи,
и онда, кад не би било никога да лечи.

(Вукићевић М.: Лекари и болнице – Из Карађорђева доба. Прилог „Ратнику“ за јануар 1914,
Београд 1913; стр. 79-91.)

(11) Вукићевић помиње и постојање болнице у Београду већ 1809, у којој су се, и по његовом
утиску, лечили многи рањеници. Према казивању Топал-Ђорђа Петровића, који је 1809 године
рањен код Бање: „…ми двадесет друга рањеника на штакама из Бање дошли смо у Јагодину и ту
смо се задржали двадесет дана.“ Сачекавши да се формира рањенички конвој од 60 душа;
потом, одоше пешице за Београд у шпитаљ (болницу). Стигоше, али „… у шпитаљу нигде никога
нема, но на сокаку смо ноћили, које нас пси хоће да поједу. Сутрадан дођоше пандури, те нас у
шпитаљ уведоше и Господар нам определи доктора, који ће нас гледати и определише нам за
јело пола оке хлеба на дан.“ Сведок се у тој болници лечио око годину и по дана. Хећима Тому
не помиње те се не зна се ко им је био „за доктора опредељен“? За све то време, Топал-Ђорђе је
живео и од милостиње „распадајући се од црва“. Од Доситеја Обрадовића на један Велики Петак
доби (милостиње) дукат цесарски; „…и да нисам имао својих новаца да се гледам, за цело бих
морао умрети.“ Не од рана већ од глади.

(12) Помиње се, према Станојевићу, и неки Димитрије Русијанац за кога су пречански доктори
тврдили да му се нога мора одсећи, али ју је Хећим Тома спасао. Милићевић у свом „Поменику“
каже да: „У Српским Новинама од године 1841. бр. 28. стр. 222. има извештај како је Хећим-
Тома извидао ногу неком Димитрију Русијанцу. Случај мора да је био ређи, јер је лечење ишло
под надзором београдског физика, др Ђ. Мушицког, па је тако сјајно испало да службене новине
о том говоре с особитом хвалом.“ Но, сва је прилика, додајемо, да би и без поменутог надзора
резултат лечења био исти. Надзор је можда учинио да Српске Новине укажу на тај успех.

Напомена: Текст објављен у „Савременику“ (бр. 119-120, 2004., стр. 59-66.)