Тешке последице Бечког рата (1683-1699)

У Бечком рату, који је имао за последицу крупне демографске промене на нашем

простору и прекрајање граница у Средњој Европи, доведен је у питање и опстанак Српске
патријаршије. Хабзбуршким освајањима сужена је османска територија, па је
Патријаршија изгубила неке епископије на простору Угарске. Током рата разорен је
велики број манастира, чија су се братства расула. Такође је и већина епископа из
епископија јужно од Саве и Дунава избегла у страху за голи живот у Хабзбуршку
монархију или Млетачку Републику. С њима је избегао и патријарх Арсеније III
Црнојевић (1674–1691), који лично није био наклоњен Хабзбурговцима. Због тога је
приликом продора хабзбуршке војске од Београда према Нишу и Скопљу 1689. године
отишао из Пећи и склонио се на територију херцеговачког племена Никшићи. Тек после
претњи да ће бити збачен пристао је крајем 1689. године да се сретне са заповедником
хабзбуршке војске, која је тада држала под својом влашћу српске области све до Скопља.
Када је почело њено повлачење и османска офанзива, праћена страшним зверствима, није
имао другог избора него да напусти седиште Патријаршије и оде у Угарску 1690. године.
Пошто је османска војска поново успоставила контролу над областима јужно од Саве и
Дунава, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић пристао је у пролеће 1691. године да
уместо избеглог Арсенија III Црнојевића дође на патријаршијски престо Калиник I (1691–
1710). Њему је припала незахвална улога да обнови српску црквену организацију, која се
потпуно распала. Он је у томе донекле успео, па је у једном поменику патријаршијског
манастира у Пећи забележено за њега да је због свога рада и жртве „достојан вечне
успомене“. У његове заслуге такође је уписано то што је приликом свог постављања
тражио од великог везира да се изда наређење да се „народ не роби и не убија“. Премда се
стално суочавао с великим проблемима, које су му правили локални моћници, успео је да
обнови неколико епископија и да уредно исплаћује царску мирију, чији износ је на његову
молбу био нешто умањен. С највише тешкоћа суочио се када је тражио да поново добије у
посед патријаршијски манастир у Пећи, који су опустошили Татари и Арбанаси и
претворили га у своју коњушницу.

Калиниково дело наставили су патријарси Мојсије Рајевић (1712–1724) и Арсеније IV

Јовановић (1724–1739) који су успоставили чврсте везе с Карловачком митрополијом,
црквеном организацијом Срба у Хабзбуршкој монархији. Редовни поредак у Српској
патријаршији, међутим, пореметио је аустро-турски рат 1737–1739. године. На самом
почетку рата, када је хабзбуршка војска продрла на територије под османском влашћу,
затворио је скадарски санџакбег патријарха Арсенија IV у Пећи с намером да га убије.
Стицајем околности патријарх је успео да се избави из заточеништва и да пребегне с
неколико епископа у Београд, који су тада држали Хабзбурговци. Тако је Српска
патријаршија поново остала без свог старешине, па су османске државне власти, на
предлог Васељенске (Цариградске) патријаршије, поставиле на патријаршијски престо у
Пећи Грка Јоаникија Караџу (1739–1747), који је посвећен у Цариграду