У додатку, ране интервенције у природном окружењу детета не подразумевају

ни велики број сати индивидуалног рада професионалца са дететом, већ

инсистирање на константним и у временски устаљеним кућним посетама
професионалаца породичном дому. Током тих посета потребно је да се родитељи и
чланови породица припремају, обучавају и психолошки охрабрују како да
препознају потребе свог детета и на који начин да створе прилике за учење и развој
детета кроз заједничке активности током дневних рутина. Циљ кућних посета је да
се омогући родитељима и породици да у познатом окружењу за дете створе
адекватне услове за рад и напредовање кроз учење у свакодневним активностима.
Тај континуитет и осећај удобности је изостављен, ако се кућне посете измештеју у
учионице или ординације у којима професионалци, симулирају кућне услове
приликом индивидуалног рада са дететом, покушавају да напредују са њим.

Приступи у спровођењу програма ране интервенције

Постоји више различитих програма и терапијских метода који припадају

програму ране интервецније. Они су прилагођени одређеним поремећајима, али и
одређеним аспектима унапређивања развоја уопште. Одабир програма, приступа и
терапијских процедура ране интервенције подређен је искључиво потребама детета,
а такође је усмерен и ка родитељима и породици у којој се дете налази. Интензитет
раних интервенција је променљив и условљен од програма саме интервенције, као и
њеног циља, коме је усмерена, те типа поремећаја и потребама детета. Интензивне
интервенције код деце са поремећајем аутизма, нпр. захтева вишечасовну недељну
терапију и током тих терапија, стручно лице се бави бихејвиоралним, развојним,
односно образовним циљевима. (11)

Лошем исходу можемо подредити и развој болести, нестимулисањем

нормалног развоја детета, неадекватним терапијским и васпитним програмима.
Адекватним третманом се у великој мери могу спречити или пак ублажити
неприхватљива понашања, когнитивно пропадање и социјалне изолације. Постоје
много примера добре праксе третмана деце са аутизмом, али често је то зависило од
самог терапеута и његовој жељи, напору и знању да помогне детету, а не о некој
универзалној методи.

Често се у третману деце са аутизмом примењује терапија модификације

понашања. Модификацију понашања чине низ метода којима се жељени облици
понашања настоје задржати, а непожељни уклонити. Познато је да је људско
понашање условљено природном и социјалном околином. Ако су одговори околине
жељени и пријатни, понашање ће се наставити, а ако су непријатни и одбојни,
понашање ће се променити и прилагодити ситуацији. То је основна поставка ове
методе, која се показала као једна од успешнијих, поготово у отклањању нежељених
симптома и социјално неприхватљивог понашања.