УЛОГА ЖЕНЕ

Из књиге прот. Димитрија Соколова, "Улога жене према учењу Речи Божије"

Није добро човеку да буде сам:

Створибу му помоћника сличном њему.
Пост.2,18

Бог је несебично обдарио првог човека даровима Своје благодати. Али Адаму је
ипак нешто недостајало. Шта? Он ни сам није знао, већ је само претпостављао, да му
управо недостаје помоћник сличан њему. Без овога помоћника није било потпуно
блаженство раја. Обдарен способношћу да мисли, говори и воли, он својом мишљу
тражи друго мислеће биће, реч његова тужно звучи у ваздуху и само мртви ехо служи
му као одговор. Цело његово биће жуди за другим, сличним њему, али таквог бића
нема, не налази се за Адама помоћник сличан њему. Створења видљивог света, који га
окружује, много су ниже од њега, она не могу да буду помоћници слични њему. Биће
које је Више, невидљиво, и које му је даровало живот - неизмерно је више од њега.
Тада свеблаги Бог, који је створио човека за блаженство, задовољава његову
потребу и ствара жену. Ево тог бића које је тражио Адам, његовог другог ја, али
истовремено и различитог од њега.
Жена-друг својим живим учешћем у његовом блаженству, била је дужна да својом
љубављу учини ово блаженство потпуним, јер је њено призвање - љубав. Овом
призвању и одговара оно место, које је жени наменио Сам Бог. Жена није ниже од му-
шкарца, она је помоћница, слична њемy, јер само у условима једнакости она може да
укаже помоћ, која је њему потребна. Али ово место је другостепено, зависно: жена је
створена после мужа, саздана за мужа, узета од њега, "кост, од кости његове, тело од
тела његовог" (Постање 2,21).
Грехопад је до основе изопачио однос мушкарца и жене. Ђаво је завео жену и
потом је употребио као оруђе да се заведе муж. Ђаво је знао, да му је најсигурније да
делује на жену, јер је она слабија од мужа, и лакше ће му бити да је наговори. Свој не-
жни, дубоки утицај на мужа, жена је искористила, да би и њега завела у обману, и на тај
начин му је платила за живот који је од њега добила.
Због таквог заборављања љубави Бог је кажњава суровим болестима, због
заборава да је зависна, Он понижава њен положај, потчињава је мужу." И воља ће твоја
стајати под влашћу мужа твојега" (Постање 3,16)
Од тог времена у породици је почела борба.Уместо тога да трпељиво носи бреме
брига и послова, наложено на њега према суду праведног небесног суда, муж се стара да
се ослободи од овога бремена. Сваљујући све ове бриге и послове на жену, муж, авај,
оставља себи само једно право: да наређује и влада. Жена као последица овога, у
почетку постаје од другарице –радница ,а затим роб. Она се труди не само да се
ослободи од ропства, него и да задобије власт над мужем, а немајући снаге за то
прибегава лукавству и пакостима. Почела је борба деспота с робом.
Али милосрдни Бог је одмах по грехопаду понудио средство, које може да обнови
изгубљену равнотежу међу половима: од Дјеве се мора родити обећани Помиритељ,
који је уништио дела ђавола (1. Јн. 3,8). "Семе женино мора да порази главу зми-
је"(Постање 3,15).
И ево га назначени час је дошао. Пресвета Дјева, по снази љубави и смирења,
примила је у Себе Бога у оваплотила Га. Жена је вратила мужу оно што је од њега
одузела; вратила је неизмерно више него што је он изгубио преко ње, а тиме је
ослободила себе од ропства. Притом Богоматер није ослободила жену од ропства
устајањем против мужа, већ напротив - смирењем. И после Свога великог дела Она
остаје у Свом скромном положају. Узнесена више Херувима и Серафима, Она се скрива
иза Сина Свога за време Његовог земног живота, не види се ни испред ученика
Његових, иако је они дубоко поштују. Није ли то идеал жене - хришћанке?
На љубав и скроман положај указује жени и хришћански брак: жена је призвана
да воли мужа, као што Црква воли Христа (ван љубави нема друге везе између Христа и
Цркве), и према снази ове љубави nодчињава се мужу, као Црква Христу, јер је царство
благодати царство љубави, а не ропског страха.
Против неправилних односа између мужа и жене, који су се образовали под
влашћу греха, упућују своје речи апостоли. Да би уништио деспотизам мужа, апостол
Павле му прописује љубав према жени: "Мужеви волите своје жене". Да би уништио
код жене стремљење ка превласти над мужем, он јој исказује на основу чега је она
дужна да се потчињава мужу: "Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а
муж је глава жени, а Бог је глава Христу... Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена
је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене
ради, него жена мужа ради"(1.Кор. 11; 3, i-9). Да би уништио сво лукавство кокетства,
кроз које се изражава стремљење жене ка превласти, апостол изражава жељу да "жене у
пристојном одјелу са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни
златом, или бисером, или хаљинама скупоцјеним". Да овом поуком жели да прекине
стремљење ка превласти, види се и из следећих речи: "Жени не допуштам да учи нити
да влада мужем" (1. Тим . 2, 9-12).
Ово није поробљавање жене: њен скромни положај служи само као средство. Апостол
говори да жена мора да послужи спасењу мужа, извршавајући у исто време и своје
сопствено спасење, рађањем деце.
На тај начин, жена-другарица, дата мужу, дужна је да се из побуда љубави труди
за његово добро, трудећи се тако првенетвено за вечно добро.

ОСОБЕНОСТИ И НАКЛОНОСТИ ЖЕНСКОГ КАРАКТЕРА

Свако биће створено је сагласно са својом улогом, зато се улога сваког бића
испољава у његовим наклоностима, пројављује се у његовим стремљењима. Куда жену
вуку њене наклоности?
Немогуће је неприметити у жени посебну црту, превучену руком Творца преко
њених способности. Одузети жени њену женственост - значи уништити у њој жену.
Да ли су способности жене једнаке способностима мушкарца? Оне нису ни
једнаке ни неједнаке; њихов карактер је другачији, премудро прилагођен другом циљу.
За испуњавање обавеза које има мушкарац, жена не поседује његове способности:
посао мушкарца није делокруг њених способности. (Овде имамо у виду опште
правило, а не изузетке.) Што се тиче делокруга послова, одређеног границама
породичног живота, делокруга који је по простору тесан, али опширан по свом утицају,
овде су способности жене веће од способности мушкарца, тачније она поседује такве
способности које он нема. Ово је широко поље, на коме она може да покаже сву снагу
своје душе, нe поражавајући блештањем, него пленећи својим нежним карактером ,
женственошћу. Овде ће се потпуно испољити и практичан поглед на ствари, и вештина
да се проникне у срце, путевим који су за мушкарца недоступни, и пажња, колико ст-
рога толико и неприметна, и стална доступност на сваки позив, и непрекидно
ослушкивање свих, и опрез, чак и у испуњавању ситница, и спретност у ручним
радовима, и склоност да саучествује у свачијој несрећи, и многи други квалитети,
толико својствени женској природи.
 Погледајмо на осећања унутар саме жене. Зар осећања као што су стид и
скромност, коју жена никада не престаје да цени, нису доказ исписан на страницама
њеног срца и несвесно испољен у изразу њеног лица, да се потопуно задовољство
њених стремљења и њена част, - налазе у скромном и зависном положају? Постоје у
животу и такви случајеви када скромност и зависност желе да се испоље, а да их
природа супротставља једно другоме и тера на међусобну борбу, и у исто време не
дозвољава да једно другог победе. Има ли жене која бар једном у животу није,
подстакнута осећајем зависности, осетила потребу да нађе ослонац у мушкарцу и да у
мужу пронађе себи склониште? Исто тако има ли жене која подстакнута скромношћу
није у дубини свога срца чувала ову тајну, очекујући да ће доћи да је просе, макар
требало чекати на ово до смрти. Пламен унутаршње борбе је можда и прождире, али
она је спремна да пре изгори у њему, него да му дозволи да се појави и постане видљив.
Овај непроменљиви поредак супружништва, који даје право мушкарцу да буде просац,
није углађени цивилизацијски манир, већ је то закон свих времена, укључујући и
варварска времена дивљик народа.
Природа је на тај начин сагласна са откровењем које се односи на положај жене, и
са њеним призвањем, а природно женино призвање је љубав. Према томе може се рећи
да је у Светом Писму пре свега утврђено оно, што је написано у срцу жене. Истина ни
жени није стран егоизам, који царује над целим човечанством, али ако занемаримо све
греховне израслине и погледамо жену онакву, каква је изашла из руку Творца, видећемо
да је љубав - основа и суштна њеног бића.
Када је реч о љубави, није тако важан њен степен колико карактер љубави. Љубав
је темељ постојања жене. Али каква љубав? Постоје две врсте љубави: једна налази
срећу у самом осећању које је доноси и у жртвама које јој се приносе; друга налази
своје блаженство у осећањима која су њоме надахнута, и у жртвама које она приноси.
Ова два вида љубави нису одвојена једно од другог и она су оба позната жени, али у
њој преовладава љубав друге врсте. Када је други воле она је срећна, мада је у том
случају та срећа променљива. Али волети и жртвовати се у име љубави, потреба је
њене душе, закон је њеног постојања, закон на који је нико и никада не присиљава. Сви
народи свих времена живели су у складу с овим. Које осећање је постало пример чисте,
живе и дубоке љубави код свих народа и на свим језицима? То је љубав жене, љубав
мајке, која после свих недаћа, целодневног рада, пробдевене ноћи, сматра да је дово-
љно награђена само једним осмехом и умиљавањем детета. Материнску љубав су
прославили песници и моралисти, али све ове похвале стају у једну: и сама очинска
љубав уступа јој првенство. И не само то, и Сам Бог изабрао је материнску љубав међу
свим људским наклоностима за изражавање Своје љубави.
Ако је срце жене такво, како да јој се не призна да је њено призвање љубав?
Љубав не само да пружа жени самопожртвовање, она јој даје и храброст. Овде се не
ради о активној храбрости, овде мушкарац превазилази, и мора да превазилази жену, и
она му ову предност без страха уступа. Али она има много више оне храбрости која је
чешће потребна у свакодневној ненаметљивој, делатности. Мушкарац ће пре прекинути
с нечим, што ће жена боље поднети; мушкарац је предузимљивији, жена трпељивија;
мушкарац је смелији, жена је чвршћа. Нисте сигурни? Поглецајте на жену у време
најгоре болести, која је задеси, и која прети и самом људском животу; упоредите њу са
мушкарцем у време његове усамљенссти, болести, сиромаштва, удовства, несреће...
Предност у трпљењу остаје на страни жене. У случају јавног мучења, мушкарац ће
подржати своју част, али ако дође до страдања која су скривена од људских погледа,
будите сигурни да ћe се жена показати издржљивијом.
Зато је Господ и устројио тако живот да на женски удео уопште, отпада више
ситних непријатности, него на мушкарца, и истовремено мање задовољстава, ако не
рачунамо у задовољства, задовољство да се чини добро. Ово задовољство жена по-
седује чак и у време страдања, и самим страдањем се везује за онога за кога страда.
На овај начин, сама природа је учинила жену способном да испуни ону улогу, која
јој је намењена Речију Божијом. Али ово не значи, да би она у свом стварном
природном стању била способна да испуни своју улогу. Због једне од таквик
противречности, које је породио грех, реметећи али не рушећи дело стварања, и жена
постаје способна, а у исто време и неспособна за своју улогу. Способна јер поседује
извесна душевна стремљења која је вуку право ка главном задатку у животу; а
неспособна зато што код ње постоје својства која су препрека за тај исти задатак. У том
истом срцу у које је руком Творца постављено семе живота саобразно улози жене, враг
је посејао друго семење, које гуши или чини неплодотворним оно прво. Да би поставио
што више препрека улози жене, успео је да наметне лажни правац и оним средствима
која су јој од Бога била дата за испуњење свога призвања.
Под његовим тајним и страшним утицајем све је добило другачијим изглед:
активност се претворила у немир, брижљивост је прешла у празну радозналост,
оштрина ума у лукавост, проницљивост у дрскост, брзина погледа на ствари у
ветропирство, нежност у кокетерију, укус у избирљивост, богатство утисака у
ћудљивост, способност да се прониче у срце прешла је у склоност ка интригама, моћ да
се утиче прерасла је у деспотизам, нежност природе у раздражљивост, потреба да се
буде корисном у жељу за допадањем. И два главна стремљења која смо поменули,
скромност и љубав добили су другачији правац. Преображај душевних склоности,
поставили су жену у такав положај, да је она при ограниченом делокругу занимања
која су дата као женин део, почела да обраћа пажњу само на спољашњу, мање важну
страну ствари, постала је једнострана у својим назорима. И пошто њена пажња,
усмерена само на узани круг није никада запала у потешкоће, појавила се код ње
самоувереност. И она више не сумња у своје знање, ни у своју снагу, не трпи противречје,
не жели чак ни да их разуме, и без обазривости према самој себи, прелази на пут гордости.
И шта бива даље? Због своје потребе да воли и да се жртвује, а при лажном усмерењу
својих наклоности, жена почиње да галами о самој себи до самозаборава, постаје
љубоморна и завидљива. И тако једна од најбогатијик ризница земаљских, женско срце,
престаје да буде Божија ризница, и постаје ризница непријатеља рода људскога.
Ово није клеветање жене, као што није ни ласкање, оно што је раније речено. *( Сетимо
се овде дела светитеља Игњатија (Брјанчанинова). Светитељ Игњатије никада није порицао и понижавао женски пол. Он је сматрао да је
Бог узвисио жену људском чашћу и образом Божијим, једнако као и мушкарца, и да је она исто тако искупљена непроценљивом Крвљу
Христа Спаситеља, и заједно са мушкарцем представљаједну нову обновљену твар у Христу (Гал. 3,28). Исто тако светитељ Игњатије, као
истанчани познавалац пале психологије људске природе, пише да се жена најчешће руководи осећањима пале природе, а не духовним
разумом: "У жени преовладава крв, у њој са посебном снагом и префињеношћу делују све душевне страсти, пре свега таштина,
сладострашће и луказство. Последња сакрива две прве..." )
Свето Писмо потврђује наше речи. Описујући све
женске врлине, оно у оштрим цртама показује и све њене пороке и заблуде. За апостола
Павла брбљиве жене које се беспотребно скитају по туђим домовима представљају извор
саблазни (1.Тим. 5,13; 2. Тим. 3, 6-7). У књизи Приче, која се завршава описом врлинске
жене, Соломон у горко-сатиричном тону описује не само палу жену, чија убиствена дела
још нико није описао с таквим светим ужасом, већ и сваку жену која је изневерила Богом
јој дану улогу. Његова моћна реч погађа и безумну жену која сопственим рукама nодрива
дом свој, и жену свадљиву, с којом је горе живети него у земљи пустој или на крову (
Приче 21,19, 25,24), и жену срамотну која је као трулеж у костима мужа свог (Приче
12,4), и жену развратну с којом је брак неиздржив и представља једну од појава због
које се земља тресе (Приче 30, 20-21), и жену лепотицу али безразума, која је
као златна брњица у губици свиње (Приче 11,22), и свадљиву жену, која је кanљaњe у
кући кадаје кишни дан (Приче 27,15). И на крају остаревши и пребирајући једну по једну
успомену, из целог свог живота, Соломон постаје свестан да је узалуд тражио
себи жену по срцу ( Књига Проповедника 7,28).

Зато је потребно да се овакво срце, срце жене - врело, али уједно и страсно, нежно и
љубоморно, осећајно и раздражљиво, храбро и слабо, добро и зло, исправи, да би животни
ток, који се из њега излива, заузео правац који му припада.
А ко може да исправи, да преваспита женско срце? Од кога очекивати такву благодат,
ако не од Сина Божијег, који је преко Својих богонадахнутик служитеља указао жени на
њену улогу, и осим тога, показао јој је у Свом животу најсавршенији образац живота, у
Свом крсту открио јој је пут за достизање овог обрасца? Истина, живот Спаситеља, као
раскривање свих врлина, представља највиши образац живота и за мушкарце и за жене.
Као што је истина да је Исус Христос, распети Исус, Чији је живот савршени пример свих
врлина, јединствена жртва која чисти од греха и јединствени извор те љубави која у
својим разноврсним видовима ослобађа од греха и мужа и жену. Али ако је могуће да
Исус Христос у једном делу људског рода сретне више саосећања него у другом, онда
више саосећања Он среће од стране жена. У бити, зар Господ Исус, Чија је природа -
љубав, Господ који је целог Себе предао на жртву, појавивши се на земљи, да би свима
доказао плодове највише љубави сједињене с најдубљим смирењем, зар није био увек
близак срцу жене, чији је удео - смирење, и чије је призвање - љубав?! Вера Христова,
толико блиска природи људске душе, још је сроднија души жене, толико сродна да жена
може да буде истински жена само под условом прихватања Јеванђеља. И према томе, жена
може потпуно да испуни своју улогу само тада, када стоји уз смиренога и преобилно
испуњеног љубављу Спаситеља. Овде је њено преваспитање, овде је њено спасење, овде је
њена величина! **(Ево шта о овоме пише о. Александар Јелчанинов: "О жени је речено: слабији сасуд - infimor vasa. Ова
слабост састоји се углавном у томе што је жена под влашћу природних стихија које су у њој и ван ње. Под утицајем овога слаби
самоконтрола, неодговорност, острашћеност, слепило у расуђивању. Скоро да ниједна жена није ослобођена од овога, онаје увек роб
својих страсти, својих антипатија, свога "xoћy". Само у хришћанству жена постаје равна мушкарцу, потчињава вишим принципима
свој темперамент, задобија благоразумност, трпљење, способност да расуђује, мудрост. Само тада је могуће њено дружење с мужем".)

ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ

Зауставимо сада нашу пажњу на положај жене за који је она створена, и у коме
према томе лакше може да испуни своју улогу. Бог је рекао: није добро човеку да буде
сам, начинићу му помоћника према њему. Ако у садашње време Сам Бог непосредно не
приводи жену к мужу, он преко Својих служитеља изриче речи благослова, дајући
њиховој вези тајанствени карактер, као пример савеза Христа са Црквом. Овим
освештањем њихове узајамне обавезе постају свештене обавезе, тако да ако их прекрши
једно лице, ово не даје право и другом да их крши. Зато без обзира да ли муж извршава
своје обавезе или не, жена мора да их испуњава, памтећи да рачун неће испостављати
мужу, већ Господу. Па у чему се састоје њене обавезе?
Положај жене је положај бића које воли и које је предано. Такав положај одредио је
сам Бог (Еф. 5, 22-24, 33; 1. Петр. 3, 16). Ако је такав положај жене дат Божанственим
законом, онда је њена срећа могућа смо при испуњавању овога закона. Кршење поредка
који је Бог установио не може проћи не кажњено. Зато средиште свих жениних
стремљења постаје муж. Своје име она је заменила његовим и заједно с овим његову
славу признала за своју. Али истовремено ово коришћење славом другога не ослобађа је
од обавеза. Она сама треба да служи као слава, као венац своме мужу (Приче 12,4).
 Својом разборитошћу, својом нежношћу, бригом за домаћинство, старањем о деци
она треба да од свога дома начини светилиште реда, мира, среће, где би муж после својих
активности ван куће могао да нађе за себе спокој и разоноду, и толико добра да му ни на
памет не би падало да на другом месту тражи одмор од напора, и обнављање снага
заморене душе, где би налазио добар савет, који би био уз њега и у друштвеном животу,
и неприметно доводио у меру његове страсти и занимања, усмеравао га према свему што
је добро и свето. Осим тога, служећи привременој срећи мужа, жена мора да послужи и
његовом вечном спасењу, у том случају она ће бити истински његова помоћница.

"Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? "...(1. Кор. 7,16).

А како она може да испуни ову своју улогу? Њен положај у овом случају помаже
јој, и она ћутећи може да произведе спасоносну промену, коју не би могла да постигне
никаквим уразумљивањем. Претпоставимо да се њен муж колеба између вере и неверја и
да расејано гледа на дело свога спасења, под утицајем друштвеног живота којим је заузет,
и да се излаже саблазнима и сумњама, и ево види поред себе човека који живи по вери;
он познаје тог човека, сигуран је у његова осећања и несвесно, неприметно за себе,
почиње да прати пример побожности, који је пред његовим очима. Жена слави - она
врши спасење свога мужа. Она не проповеда о Спаситељу, она га оваплоћује у свом жи-
воту. Она не учи свога мужа Јеванђеоским истинама, али својим делима, својим речима,
начином целог свог живота уграђује у њега ове истине. Не објашњавајући истину, она
мужа тера да је осети. Овакву женину делатност нисмо ми измислили. Апостол Петар
јасно је прописује и ставља је у тесну везу са зависношћу жене од мужа: Жене будите
покорне својим мужевилаа. А због чега? Да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем
жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање са страхом. (1.Петр.3,1-
2). Ту је заправо величина жене иако је подчињеност та која је видљива! Требало би да
муж буде крајње заслепљен и суров да се не заинтересује призором живе и истинске
побожности, која се пројављује у животу његове жене, и чији су плодови пријатни,
толико да он несвесно себи поставља питање ко више добија - он у садашњем животу,
или она за будући, вечни живот? Колико је тек блаженство за жену када она у срцу мужа
прочита речи Божије: није добро човеку да буде сам! И колико је тешко за њу, ако је само
у стању да прочита у срцу мужа друге речи: добро је да човек буде сам!

У опису женскик врлина, који је написао Соломон, изложено је укратко све, што
је речено, и што уопште може бити речено о томе. Ако општи тон и неке посебне црте у
овом опису изгледају несагласни с представом о хришћанској жени, која се налази у
Јеванђељу, не заборављајте, да он припада Старом Завету, где очигледно служи као
предворје у духовност. Ево тог описа:

"Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер. Ослања се на њу срце мужа
њезина, и добитка неће недостајати. Чини му добро, а не зло, свега вијека својега...
Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. Види како јој је добра рад-
ња, не гаси јој се ноћу жижак. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој. Руку
своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. Не боји се снијега за своју чељад, јер сва
чељад њезина има по двоје хаљине. Покриваче сама себи гради. Одијело јој је крепост
и љепота, и осмијева се на вријеме које иде. Уста своја отвара мудро и на језику јој је
наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови
њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је; Многе су жене биле
врсне, али ти их надвисујеш све. Љупкост је пријеварна и љепота ташта; жена која се
боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода руку њезинијех, и нека је
хвале на вратима дјела њезина." (Приче 31, 10-31).
А ето уместо ове жене, пуне љубави, смирења и побожности, стоји друга жена - без
жеље да буде од користи мужу, која уместо да буде слава мужа у брачној вези, само
тражи средства како да себе прослави и да чак затамни мужа; жена - без љубави, која у
руке најамника даје главни интерес свог сопственог дома и саму бригу о деци, која
мужу свом даје повод да тражи забаву ван куће, која му с горчином противречи, с
заједљивошћу открива његове грешке, умишљене као и стварне; раздражљива и
непријатна у кући, мила, предусретљива и чим се нађе за прагом дома свог; жена - без
побожности која је спремна да каже о свом мужу, као Каин о Авељу: "Зар сам ја чувар
његов", која се његовим поверењем користи само да би га удаљила од Господа, слично
Јорамовој супрузи, чији је погибељни утицај Свети Дух изразио речима: "И хођаше
путем царева Израиљевијех, као што чињаше дом Аковов, јер се ожени кћерију Аково-
вом" (2. Пар. 21,6). Може ли таква жена стати високо уз све своје блиставе вредности?
Не, она је само у стању да натера свога мужа да тајно оплакује онај дан када је био
толико заслепљен да проси њену руку.