Dobrica VESIĆ1 UDK: 343.

352
Biblid 0025-8555, 60(2008)
Vol. LX, br. 4, pp. 481–501
Izvorni naučni rad
Decembar 2008.

EKONOMSKA I POLITIČKA KOMPONENTA

KORUPCIJE I PRANJE NOVCA
APSTRAKT
Autor analizira dve uzajamno povezane pojave – korupciju i
pranje novca – negativne pojave, koje su danas veoma rasprostranjene
u velikom broju zemalja. Sprečavanje korupcije i pranja novca
predstavlja jedan od vodećih izazova modernih društvenih promena.
Javljajući se u političkom i društvenom životu, oni čine građane i
javnost uverenim da društvo ne može da funkcioniše bez korupcije i
pranja novca. Ovi kriminalni akti su veoma vešto prikriveni i teški su
za otkrivanje, zahvaljujući, između ostalog, i pomoći i podršci uticajnih
delova birokratije, tehnokratije i plutokratije određenih društava.
Ključne reči: politika, korupcija, pranje novca, kriminalni akti,
sprečavanje

1. PRISTUP PROBLEMU KORUPCIJE I PRANJA NOVCA

orupcija kao negativna društvena pojava ima svoju političku i

K ekonomsku dimenziju. Pojava korupcije nastala je upravo kad i država

kao institucija, odnosno postoji još od antičke ere, a sam pojam
označava pokvarenost, ucenu, izopačenost, podmitljivost, potlačivanje
službenih lica, moralnu iskvarenost. Sa ekonomskog aspekta, korupcija
predstavlja neregularno ponašanje javnih službenika koji, koristeći službeni
položaj i ovlašćenja, nastoje da ostvare bilo kakvu korist. Iz ovoga proističe i
pojam „korupcionist”, koji označava lice koje je pokvaren čovek, koji prima
mito – potplaćeno, odnosno koristoljubivo lice. Pri tome, treba imati u vidu da

1 Dr Dobrica Vesić, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu,

Beograd. Ovaj rad je deo rezultata istraživanja u okviru Projekta br. 149002, finansiranog
od Ministarstva nauke Republike Srbije.

481
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

premda su permanentno prisutni napori da se pojam korupcije odredi u

nacionalnim krivičnim zakonodavstvima, u okvirima međunarodnih
organizacija, na raznim naučnim i stručnim skupovima, kao i u naučnim i
stručnim radovima koji obrađuju ovu problematiku, još uvek ne postoji
jedinstvena definicija korupcije. U svakom slučaju, korupcija i pranje novca
predstavljaju veliki društveni poremećaj, ekonomski i moralni, psihološki i
pravni. Pri tome su politička, privredna i kriminalna elita, u najvećoj meri, deo
iste nomenklature. Stoga su, u uslovima potkupljivog tužilaštva i policije, s
jedne, i potkupljivog i potčinjenog pravosuđa političkoj vlasti, s druge strane,
ove elite mogle sarađivati bez ikakvih pravnih posledica.
U savremeno uređenim državama korupcija, pored toga što se smatra
društveno štetnom, predstavlja i uzrok neefikasnosti države. Osnovni pojavni
oblici korupcije su: davanje i primanje mita, nepotizam i zloupotreba službenog
položaja odnosno funkcije u pribavljanju lične koristi. Neraskidive su veze
između ekonomske i političke strane ovih pojava, te je ovaj problem neophodno
posmatrati i analizirati kako sa ekonomskog tako i sa političkog aspekta. Osim
toga, uočena je i sklonost da se radi održavanja što užeg kruga ljudi uključenih
u korupciju, a u cilju lakše kontrole procesa korupcije, iz ovog procesa se
isključuju osobe koje poseduju visok nivo znanja, odnosno ličnosti koje
sprovode socijalno – tehnološke inovacije. Time se, s jedne strane, manje koristi
postojeći kapital znanja, a s druge strane, šalju negativni signali „investitorima”
u kapital znanja, što vodi smanjenju stope investiranja u znanje.2
Nezakonite koristi za sebe ili drugo lice, u savremenim uslovima ostvaruje
se pranjem novca.3 U našem zakonodavstvu pod pranjem novca smatra se
polaganje novca stečenog obavljanjem nezakonite delatnosti (siva ekonomija,
trgovina oružjem, drogom, psihotropnim supstancama i dr.) na račune kod
banaka i drugih finansijskih organizacija i institucija, ili uključivanje na drugi
način tog novca u legalne finansijske tokove koje domaća i strana pravna i
fizička lica vrše radi obavljanja dozvoljene privredne i finansijske delatnosti.4
Dakle, pranje novca predstavlja pokušaj legalizacije kapitala stečenog

2 Popović, Milenko, „Ekonomska analiza korupcije”, Bezbednost, br. 6, 2003, str. 23.
3 Termin pranje novca nastao je u trećoj deceniji XX veka u SAD za vreme prohibicije,
odnosno za vreme zabrane točenja i prodaje alkoholnih pića. Tada su kriminalci zarađeni
novac od ilegalne proizvodnje i krijumčarenja alkoholnih pića prikazivali kao zaradu koju
su ostvarivali u lancu svojih perionica za pranje automobila i rublja. U vezi s ovom
pojavom novinari su počeli da upotrebljavaju termin pranje novca, koji je, potom,
preuzela kriminološka nauka.
4 Zakon o sprečavanju pranja novca, Službeni list SRJ, br. 53/01 od 28. 09. 2001. godine.

482
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

kriminalnom delatnošću, odnosno finansijske transakcije radi prikrivanja

stvarnog porekla novca i drugih oblika kapitala na tržištu. Sastoji se u
falsifikovanju finansijske dokumentacije i manipulaciji u sistemu
međubankarskih transakcija. Već duže vreme ispoljava se, u velikoj meri, u
vidu: utaje poreza, ilegalnoj trgovini drogama i oružjem, organizovanoj kocki,
prostituciji i reketu, u procesima neadekvatne privatizacije preduzeća,
stečajnim postupcima i slično. Izvršioci krivičnih dela nastoje da legalizuju
prihode koji su stečeni kriminalnim aktivnostima ili žele da ga prikažu kao da
potiče iz nekih legalnih pravnih poslova. Prljav novac može da potiče iz
različitih, nedozvoljenih aktivnosti, kao npr. nedozvoljena proizvodnja i
trgovina, krijumčarenje roba i ljudi, poreska evazija, zloupotreba službenog
položaja, špijunaža i druge nedozvoljene aktivnosti. U praksi, taj novac može
da potiče od svih krivičnih dela kojima se pribavlja protivpravna imovinska
korist. Istraživanja pojave korupcije i pranja novca, u praksi, susreću se sa
nekoliko metodoloških problema, kao na primer:
• Pojavljuje se „tamna brojka” kriminala (broj neotkrivenih krivičnih dela),
pa samim tim i korupcije, koja je vrlo visoka;
• Stvarna korupcija je niža od percipirane, ali između stvarne i percipirane
korupcije postoji pozitivna korelacija;
• Percepcija korupcije zavisi od legitimnosti vlasti, i obrnuto, legitimnost
vlasti zavisi, između ostalog, i od percepcije građana koliko je ta vlast
korumpirana, odnosno podložna korupciji i kriminalu.
U uslovima nefunkcionisanja pravne države, korupcija i pranje novca, što
predstavlja paradoks, bivaju jedan od regulatora društvenog i ekonomskog
sistema. U mnogim slučajevima zakonska regulativa se ne poštuje i sprovodi.
To konkretno znači da politička vlast, s jedne, i birokratizovani aparat javnih
službi (zadužen za sprovođenje zakona), s druge strane, odugovlači
ostvarivanje prava, ili, pak, svojim dodatnim tumačenjem sprečava pojedinca
ili privredni subjekat da dođe do istog. Tada se stvara situacija da pravni
sistem, zbog neuterivanja prava, ne funkcioniše ni u onom delu u kom je
zakonski uređen. To znači da je njegovo nefunkcionisanje posledica
nepostojanja političke volje i interesa kod vršilaca vlasti. Stoga je pojava
nabujale korupcije, sa pranjem novca, samo jedan od pokazatelja nepoštovanja
prava kao osnovnog uslova za efikasno funkcionisanje savremene države. Pri
tome treba imati u vidu da korupcija i pranje novca predstavljaju veoma
opasnu kriminalnu delatnost, s izuzetnim stepenom društvene opasnosti, koja
se veoma teško otkrivaju i dokazuju.

483
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

2. EKONOMSKE DIMENZIJE KORUPCIJE

Kada su u pitanju tržišne transakcije, korupcija vodi u narušavanje pravila
igre, gde jedan od učesnika nastoji da za sebe obezbedi povoljnije uslove igre,
radi maksimalizacije profita. Isto važi i za preduzetnike, koji uz pomoć mita
nastoje da za sebe obezbede povoljniju poziciju na tržištu, čime narušavaju
ravnopravnost tržišnih odnosa, a od povoljne pozicije do monopola samo je
nekoliko koraka. S druge strane, brojna nezakonita ponašanja, odnosno radnje
pojedinih službenih i drugih lica mogu se podvesti pod pojam korupcije. U
devijantnoj praksi, kada sudstvo i javna bezbednost postanu korumpirani,
država se nalazi samo korak pred onim što se naziva „zarobljena država”,
odnosno to predstavlja stanje u kom su ne samo pojedine službe i agencije, već
i sam vrh vlasti, dakle kompletna država u raljama korupcije.5 Zloupotreba
javnih ovlašćenja, kao sinonimi korupcije, radi sticanja lične koristi
predstavljaju sitne nezakonitosti sa kojima se građani suočavaju u
svakodnevnoj komunikaciji sa javnim funkcionerima i službenicima sa nižim
položajem. Krupna korupcija je daleko opasnija po opšti državni interes jer se
ostvaruje, često, u vrhu vlasti jedne države. U Srbiji korupcija i pranje novca
imali su nekoliko pojavnih oblika, odnosno ispoljavali su se u nezakonitom
sticanju ličnog bogatstva, nelegalnom zaposedanju i prisvajanju državnih vila
i kuća, kao i u beskrupuloznoj privatizaciji koja je dobila oblike najtežih
krivičnih dela protiv privrede, službene dužnosti, i drugo.
Spajanje ekonomskih i političkih funkcija, odnosno upravljanje javnim
preduzećima i državnim fondovima od strane visokih državnih funkcionera,
dovelo je do toga da se državna (društvena) imovina koristi u stranačke svrhe.
U svakom društvu insajderi i oligarsi najviše profitiraju u neizgrađenom
institucionalnom okviru, a njihova moć se smanjuje jedino kada, odnosno
bolje reći ako su liberalizacija i privatizacija praćene jačanjem discipline
(dakle sudstva i vladavine prava) i kreiranjem povoljne investicione klime.6
Spremnost da se ponudi mito srazmerna je moći potencijalnog koruptora, a to
ima za posledicu dve, ključne, pojave:
• Uništavaju se srednji i mali preduzetnici;
• Zatvara se tržište i otežava ulazak u posao zainteresovanim privrednicima.
Uopšteno, korupcija tada generiše stanje u kojem se svi učesnici u tržišnoj
utakmici osećaju nesigurnim. U uslovima pravne nesigurnosti teško se mogu

5 Popović, Milenko, „Ekonomska analiza korupcije”, Bezbednost, br. 3, 2003, str.45.

6 Popović, Danica, „Dobitnici i gubitnici u tranziciji”, Politika, Ekonometar, br. 16 od 23.
septembra 2003, str. 3.

484
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

procenjivati potezi svojih potencijalnih konkurenata i ne mogu se planirati

budući potezi. Na taj način se stvara ekonomska nesigurnost koja dalje
generiše ili pospešuje neravnopravnost aktera u tržišnim transakcijama.
Poznato je da je u neravnopravnim uslovima svaka dobit nelegitimna, pa
samim tim i ona ostvarena na tako iskrivljenom ili monopolističkom tržištu.
Savremeni oblici korupcije prikrivaju se najčešće:
• fiktivnim ugovorom o delu;
• falsifikovanim putnim računima;
• fiktivnim zasnivanjem radnog odnosa;
• odobravanjem nerealnih provizija;
• izdavanje garantnih pisama;
• angažovanjem određenih lica u svojstvu spoljnih saradnika, stručnih
savetnika ili konsultanata;
• isplata autorskih honorara za „dela” koja nisu napisana;
• fiktivnim troškovima reprezentacije i reklame kojima se prikriva davanje
skupocenih poklona;
• „angažovanjem” određenih lica u razne komisije i druga tela koja se samo
radi toga obrazuju;
• vršenjem raznovrsnih besplatnih usluga ili usluga uz simboličnu naknadu;
• fiktivnom doradom robe u stranoj firmi;
• „prodajom” robe po ceni koja je znatno niža od stvarne i slično.7
Prvi uslov za eliminisanje korupcije, s ekonomskog aspekta, je prisustvo
ekonomskih sloboda, a to znači mogućnost što šire nesputane aktivnosti
pojedinaca na tržištu. Dalje to znači, u pozitivnom smislu, najširu slobodu
izbora, a u negativnom, odsustvo svake prinude i prisile u ekonomskim
aktivnostima, uz obavezno poštovanje zakona. U tom smislu ekonomske
slobode zavise od: sigurnosti vlasničkih prava, ekonomske politike, slobode
ugovora, obima državne intervencije u privredi, carinskih i poreskih
opterećenja, kvaliteta i stepena regulacije, državne potrošnje, slobode ulaska u
posao, pa sve do opšteg stanja u društvu, odnosno privredne i društvene klime.
Ovako shvaćene slobode ekonomisti nazivaju i ekonomskim slobodama ili
tržišnim slobodama. Od stepena ekonomskih sloboda u velikoj meri zavisi
razvijenost tržišta, odnosno kratkoročni i dugoročni rast nacionalne privrede.

7 Teofilović, Nebojša, i Jelačić, Milenko, Sprečavanje, otkrivanje i dokazivanje krivičnih

dela korupcije i pranja novca, Policijska akademija, Beograd, 2006, str. 242.

485
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

3. POLITIČKE DIMENZIJE KORUPCIJE

Jedan od vodećih izazova savremenih demokratskih promena predstavlja
sprečavanje korupcije. Vrlo je opasno, kad se ona javlja u političkom i
društvenom životu, da se stvara uverenje u javnosti kako bez korupcije, u bilo
kom pojavnom obliku, društvo ne bi moglo da funkcioniše, odnosno da je to
sasvim normalna i prihvatljiva pojava. Međutim, korupcija se uobičajeno
pojavljuje rukovođena pohlepom pojedinaca koji je takoreći svakodnevno
unapređuju. Poznato je da korupcija dolazi naročito do izražaja u politički
nestabilnim sistemima, odnosno u vremenima političkih trvenja i turbulencija.
Tada dolazi do osiromašivanja javnih službenika ali i slabljenja političkih,
pravnih i ekonomskih kontrolnih mehanizama države i društva u celini.
Korupciju nije lako stabilizovati na određenom niskom nivou, posebno kada
ona počne da napada i osvaja one delove društva koji bi trebalo da budu brana
protiv korupcije, kao što su sudska vlast i policija. Kao najznačajniji razlozi
koji dovode do korupcije mogu se označiti:
• vlada svojom politikom, putem ugovora, privatizacije i davanja koncesija,
obezbeđuje velike finansijske koristi pojedincima i preduzećima, a
subjekti bliži ili „odabrani” od Vlade stiču najveće koristi;
• izbegavanje plaćanja poreza, naročito kada poreski sistem destimuliše
privredne aktivnosti;
• male plate državnih i javnih službenika;
• podmićivanje političara u cilju dobrih izbornih rezultata;
• sudstvo ne poštuje zakone, već ih selektivno primenjuje u zavisnosti od
pripadnosti vladajućoj državnoj i političkoj strukturi;
• pranje novca uz svestranu pomoć države.8
Pod političkom komponentom korupcije podrazumevaju se razni vidovi
zloupotrebe službenog položaja i ugleda u obavljanju javnih funkcija, koje
nemaju karakter čisto državnih funkcija (narodni poslanici, lideri političkih
stranaka, rukovodioci društvenih, odnosno dobrotvornih ustanova ili
udruženja, i slično) ali imaju društveni uticaj.9 Dakle, politička komponenta
korupcije predstavlja osnovni i najopasniji vid korupcije iz koje potiče i na

8 Ibid., str. 203–214.

9 U političkim naukama prihvaćen je princip da je svaka politička vlast sklona korupciji,
imajući u vidu da je svaki čovek sklon da zlupotrebi vlast koja mu je poverena. Pri tome
se kao glavni izvor korupcije pojavljuju izvori za finansiranje političkih partija, naročito
ako ta oblast nije zakonski uređena.

486
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

koju se oslanja, ali i pomoću koje se širi koruptivna praksa u svim segmentima
privrednog i time i društvenog života. Korupcija izopačava politiku, kao
svesnu i plansku delatnost političkih subjekata, a to su društvo, političke
partije, sindikati, i drugi subjekti, odnosno zakonodavnu, sudsku i izvršnu
vlast.10 Svaka vlast, po pravilu, može biti korumpirana, pa u skladu s tim
najviša vlast može biti najviše korumpirana. Politički aspekt korupcije treba
izuzetno ozbiljno tretirati a to znači da treba da postoji eksplicitna, jasno
izražena politička volja (svesno i planski, dugoročnim i srednjoročnim
aktivnostima na preventivnom i represivnom planu) vladajućih političkih
partija u sprečavanju, odnosno na otkrivanju i suzbijanju korupcije. Analiza
uzroka korupcije, kao i njenog obima i raširenosti mora poći od analize
pravnog sistema zemlje, jer se raširenost korupcije, pre svega, posmatra kao
jedan od simptoma funkcionisanja pravnog sistema, ili s druge strane, vidljivo
nefunkcionisanje pravnog sistema je simptom prisustva korupcije. Ova
uporedna analiza iziskuje odgovore na šest osnovnih pitanja:
1. provera koliko se zakoni poštuju od strane zakonodavne i upravne vlasti;
2. koliko zakoni važe za vršioce vlasti;
3. koliki i kakav je pritisak vlasti na pravosuđe;
4. percepcija građana i ekonomskih subjekata o obimu i veličini korupcije u
ključnim društvenim sferama pa i pravosuđu;
5. provera njihove percepcije funkcionisanja pravne države;
6. legitimnost institucija vlasti mereno poverenjem građana u njih.
Na ovaj način koncipirana uporedna analiza, zasniva se na empirijskim
podacima, neophodna je da bi se uvidelo koliko funkcioniše pravna država i
kakav je njen odnos prema tipu korupcije i njenoj raširenosti.

4. POLITIČKE DIMENZIJE KORUPCIJE U SRBIJI

Srbija se već duže vremena suočava sa posebnim problemom u
političkom životu, a to je pojava enormnog broja profesionalnih političara,
egzistencijalno vezanih za brojne političke stranke. Neosporno je da su lica
čije je osnovno zanimanje politika u većoj meri podložna korupciji, odnosno
pranju novca nego drugi građani. Priroda liderskih političkih stranaka, u
kojima vođa ima presudnu ulogu u stranačkoj politici i finansijama, na

10 O korupciji u politici govori se kada su počinioci političari i ona tada izaziva veliku
medijsku pažnju i nanosi najveću štetu državi.

487
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

višestruk način može da potstiče korupciju i pranje novca. S druge strane,

„novobogataši” svojim sredstvima, društvenom moći i medijskim
imperijama, znatno utiču va vladajući sistem vrednosti u srpskom društvu,
posebno u oblasti finansija i medija.
U Srbiji, bez nezavisnog i samostalnog sudstva, efikasne policije i
snažne parlamentarne opozicije, postojale su različite mogućnosti za
zloupotrebe službenog položaja i vršenja krivičnih dela korupcije i pranja
novca. Umnožavanjem političkih stranaka stvarao se privid funkcionisanja
legitimnog višepartijskog sistema. Trgovanje mandatima i stranačka
korupcija mogu biti jedno od objašnjenja kako je vlast dosta dugo
funkcionisala. Sve to govori o karakteru političkog sistema kao simultanog
ili kvaziparlamentarnog sistema vlasti. Vladajuće političke stranke bivale su
finansirane kako legalno tako i nelegalno. U odsustvu efikasne kontrole i
upravljanja javnim finansijama, budžetska sredstva su nenamenski i
nelegalno prebacivana na račune vladajućih stranaka, te se na taj način
sjedinjavala politička i ekonomska moć. Funkcioneri vladajućih partija koji
su bili na čelu velikih javnih preduzeća, modelom centralizovane privrede,
omogućili su finansiranje njihovih političkih stranaka na pravno nedozvoljen
način. Na primer, takoreći svakodnevno su ucenjivali vlasnike privatnih
preduzeća. Ukoliko bi se vlasnik preduzeća oglušio da na stranački račun
uplati određenu sumu novca vrlo brzo bi mu stizala finansijska kontrola. To
bi bivao početak problema koji bi mu dosta otežavao ili čak onemogućavao
normalno poslovanje.11 Međutim, treba imati u vidu da u srpskom
zakonodavstvu još uvek ne postoji zabrana da političke stranke osnivaju
preduzeća i agencije. Odsustvo takve regulative dovelo je do toga da je
ostavljen prostor preduzećima, koja su pod kontrolom partijskih
funkcionera, da stiču ogromnu protivpravnu dobit (obezbeđenjem uvozno-
izvoznih dozvola, monopolskim položajem na tržištu, osiguravanjem
unosnih poslova u oblasti javnih nabavki i usluga i sl.) koju su potom
multiplikovali.12 Građani Srbije pored funkcionisanja pravosudnog sistema
i moralne krize, glavne uzroke korupcije vide u opštem siromaštvu. O tome
svedoči sledeći pregled:

11 Danas poslovni ljudi o ovome nerado govore, ali je javna tajna da je svaki imućniji
poslovni čovek u Srbiji donator više političkih stranaka.
12 Madžar, Ljubomir, „Politički i ekonomski koreni korupcije”, u Zborniku Sistem i
korupcija, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd, 2000,
str. 25–41.

488
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

Najvažniji uzroci raširenosti korupcije13

– pravosudni sistem zemlje 35,6%
– bezakonje, nepostojanje pravne države 23,3%
– nedostatak zakona 6,4%
– neefikasnost sudova 5,9%
– moralna kriza 19,7%
– opšte siromaštvo 16,5%
Jedno drugo istraživanje, kada je reč o korupciji među carinicima,
pokazalo je da je uzrok korupcije: kriza morala, male plate, neefikasno
sudstvo, neefikasni organi gonjenja, neefikasno tužilaštvo.14
Kršenje Ustava, vladavina uredbama, donošenje zakona s retroaktivnim
dejstvom, prekrajanje izborne volje građana i svođenje parlamenta na glasačku
mašinu radi opstanka na vlasti samo su jačale političku komponentu u Srbiji,
jer je kršenje zakona postalo uobičajena praksa.15 Nova vlast, kad god joj to
zatreba, sklapa savez s pojedinim pripadnicima prethodnog režima. Njihova
bogata kriminalna ili korupcionaška aktivnost, uz „pravičnu” nadoknadu, biće
zaboravljena, odnosno amnestirana. Procesuiranje njihove kriminalne
delatnosti odugovlači se radi političke trgovine. I ne samo to, nego se
prebezima, ili, pak, svojim vernim poslušnicima, u procesu privatizacije uz
bagatelnu cenu prodaju društvena preduzeća. Posle ovako uspostavljenih
koalicija, borba protiv korupcije i kriminala pretežno će ostati na retoričko
propagandnom nivou.16 Neosporno, u pitanju je selektivnost zakona koja,
prosto, razbuktava korupciju.

13 Đokić, Z. i Šćekić A., „Korupcija kao teški oblik kriminala” , Zbornik radova XVI
seminara prava „Teški oblici kriminala“, Budva 8–12. jun 2004, Institut za kiminološka
i sociološka istraživanja i Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd, 2004, str. 259-260.
14 Korupcija na carini, CLDS, Beograd, 2002, str. 45.
15 Da bi se zakamuflirale stvari i da bi se opravdalo njihovo kršenje, ti zakoni se od strane
predstavnika vlasti i njihovih mas-medijskih propagandista proglašavaju
„miloševićevskim” – a to a priori podrazumeva da se ne moraju poštovati. Svi oni koji
su upozoravali na ovo kršenje ili su mu se, na bilo koji način suprotstavljali, postajali su
za vlast i okarektarisane medije „dogmate”, „pristalice prethodnog režima”, „kočničari
reformi”, „legalisti” ili „lažni patrioti” i „nacionalisti”; Istovremeno, zakoni koji mogu
poslužiti za održanje na vlasti, iako su doneti od strane miloševićevske nomenklature,
bivali su ljubomorno čuvani, a oni zaboravljeni, bivali su, kad zatreba, reaktivirani.
16 Vuković, Slobodan, Korupcija i vladavina prava, IDN – Draganić, Beograd, 2003, str.
52–57.

489
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

Dakle, korupcija je društveni, ali i lični problem nosilaca određene državne

ili javne funkcije, koji zloupotrebljavajući svoj položaj i instituciju u kojoj
deluje, nanosi štetu javnom interesu u tolikoj meri da potkopava poverenje
građana i javnosti u društvo i državu, odnosno nosioce državne vlasti.

5. EKONOMSKE DIMENZIJE KORUPCIJE U SRBIJI

Već skoro dve decenije poslovanje između privatnog i društvenog
(državnog) sektora oslobođeno je dugogodišnjeg političko-pravnog
ograničenja, odnosno osobođeno je od jednopartijske kontrole. Istovremeno,
vlast se dugo kolebala između tržišne privrede i hibridnog tipa
polutržišne/polukomadne privrede, mada ekonomija i dalje ostaje dominantno
komandna s jakom društveno-političkom regulacijom. Usvajane su promene
pretežno kozmetičke prirode jer nije postojala jasna politička volja da se izgradi
pravna regulativa prilagođena novim uslovima. Stoga, u poslovanju nastaje
pravi metež. Bez provere finansijskog kredibiliteta vlasnika, što u normalnim
uslovima ne predstavlja problem, osniva se na stotine hiljada, pretežno
trgovinskih firmi. U uslovima velike pravne nesigurnosti i redukovane
ekonomske aktivnosti, s jedne, i odsustva društvene kontrole, s druge strane,
mnoge od ovih firmi služe da bi se obavio jedan jedini i to često sumnjiv posao,
a jedan deo isključivo za pranje novca. Na primer, samo u 2003. godini fiktivni
uvoz iznosio je 2,6 milijardi dolara.17 Preduzeća bliska vlasti (javna, društvena
i privatna) uzela su, u periodu 1991–2001. godina, oko 8,3 milijarde nemačkih
maraka: primarne emisije, sive emisije, kupovine deviza od NBJ na MTD-u i
na osnovu fiktivnog uvoza.18 Međutim, u Srbiji još uvek nisu stvorene pravno
institucionalne i političke pretpostavke za ekonomski oporavak i koliko-toliku
društvenu i političku stabilnost. Ono po čemu će vlast biti zapamćena, pored
veza s kriminalom, je i enormno zaduživanje u inostranstvu. Prema procenama,
procenat otplate spoljnjeg duga, od javnih prihoda, kretaće se ovako: 2003 –
7,9%; 2004 – 11,3%; 2005 – 12,5%; 2006 – 15%; 2007 – 16,6%; 2008 –
17,8%; 2009 – 18% i 2010 – 13,5%.19
Najrašireniji vid korupcije, prema iskustvu privatnih preduzetnika, jeste
prilikom dobijanja lokacije za gradnju privremenih ili stalnih objekata, zatim

17 Samo sa Kipra uvezeno je robe (po carinskoj deklaraciji) za 20 miliona dolara, a plaćeno
je 720 miliona dolara. U Novom Sadu je samo u toku jedne nedelje kontrolom
pronađena 41 fantomska firma, koje su imale obrt novca od 68 miliona evra.
18 Glas javnosti, Beograd, od 19. jula 2001. godine.
19 Cvjetičanin, Danijel, „Kriza spoljnjeg duga”, Prizma, Beograd, maj, 2003, str. 25–31.

490
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

prilikom dobijanja uvozno-izvoznih dozvola, dobijanje ugovora s vladom

(javne nabavke), carinjenje robe i uključenje telefona i struje. Nasuprot ovome,
podmićivanje je najmanje rašireno, ali i dalje s visokim indeksom, kod poreske
uprave, pri registraciji preduzeća i odobravanju novih prodajnih cena.20 Na
primer, u praksi ekonomskog i pravnog prometa, veoma je široka skala
poslova koji se obavljaju po osnovu ugovora o delu. Ta skala poslova pokazuje
tendenciju sve većeg proširenja. Tako se na osnovu ugovora o delu zaključuju
i obavljaju poslovi, kao što su: rasterećenje zaliha, ispitivanje tržišta, plasman
robe, nabavka reprodukcionog materijala, pronalaženje poslova za preduzeće,
davanje ekspertskih saveta i slično.
Preduzeća, organizacije, ustanove i druge organizacije i organi imaju na
raspolaganju mnogobrojne mere i aktivnosti za preventivno delovanje. Te
mere mogu biti: organizacijske, ekonomske, pravne, kadrovske i tehničke
prirode. U prevenciji korupcije i pranja novca značajno mesto imaju i sredstva
javnog informisanja, odnosno javno mnjenje, jer deluju na svest građana i
utiču na formiranje stavova javnog mnjenja u odnosu prema konkretnim
slučajevima korupcije. Osim toga, u preventivnim aktivnostima na
sprečavanju i suzbijanju korupcije ne sme se zapostaviti ni aktivnost organa
lokalne samouprave.

6. EKONOMSKE DIMENZIJE PRANJA NOVCA

Pranje novca predstavlja legalizaciju finansijskih sredstava stečenih
kriminalnim aktivnostima, odnosno finansijske transakcije radi prikrivanja
stvarnog porekla novca i drugih oblika kapitala. Ekonomske dimenzije pranja
novca, u Srbiji, poprimaju sve veći obim u sve brojnijim modalitetima
ispoljavanja. Osnovni postupci kojima se omogućava pranje novca su sledeći:
• zamena ili prenos imovine koja proističe iz obavljanja zabranjene
delatnosti;
• prikrivanje ili utaja porekla novca ili prikrivanje mesta gde je novac
uložen, prikrivanje namene korišćenja imovine i svih prava koja proističu
iz obavljanja nedozvoljene delatnosti;
• prikrivanje, kod svojinske transformacije i privatizacije preduzeća,
nezakonito stečene imovine i društvenog i državnog kapitala;
Ogromne sume novca se vrlo često ostvaruju raznim kriminalnim
aktivnostima i predstavljaju imovinsku korist ostvarenu na nezakonit način.

20 Vuković, Slobodan, Korupcija i vladavina prava, IDN – Draganić, Beograd, 2003, str. 181.

491
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

Međutim, da bi neko nesmetano mogao da koristi tako stečena sredstva, ona

moraju biti legalizovana (odnosno „oprana”) i tako uključena u legalne
finansijske tokove. Stoga, učesnici u pranju novca pribegavaju raznim
finansijskim transakcijama u cilju prikrivanja pravog porekla novca, da bi ga
učinili legalnim sredstvom prometa na novčanom tržištu. Na taj način nastoje
da obezbede njegovo normalno korišćenje, u poslovnim odnosima u kojima
nastoje da plasiraju kapital stečen na nelegalan način.
Pranje novca predstavlja deo privrednog kriminaliteta i prema nivou
društvene opasnosti je njegov najopasniji vid, jer pogađa osnovne temelje
nacionalne privrede. Svi poslovi koji obuhvataju ovaj proces pažljivo se
planiraju, predstavljaju izvor brze akumulacije kapitala, koji se potom investira
u niz legalnih poslova u cilju povećanja bogatstva i društvene moći. U ovim
aktivnostima pojavljuje se čitav lanac učesnika koji koriste znanja finansijskih
stručnjaka (vrše falsifikovanje poslovno – finansijske dokumentacije čime se
lažno prikazuje novac koji je stečen krivičnim delima) da bi se na taj način
stečen novac prikazao kao zakonito stečen, te ga plasirali u domaće ili
međunarodne poslovne aktivnosti. Za pranje novca najčešće se koriste
liberalni bankarski sistemi koji, uglavnom, nisu pod kontrolom državnih
organa. U praksi za ove svrhe koristi se tzv. podzemni bankarski sistem koji je
izvan kontrole državnih organa. Potraživanja koja potiču od protivzakonitih
aktivnosti, u okviru jedne nacionalne privrede pomoću čitave mreže
alternativnog bankarstva, stavljaju se na raspolaganje nekoj kriminalnoj grupi
u zemlji. Sve ove operacije obavljaju se anonimno i bez pisanih tragova, često
uz korišćenje porodičnih, plemenskih i etničkih veza.21 Novac se u ovim
slučajevima podiže uz pokazivanje ugovorenog znaka ili uz izgovaranje
dogovorene reči odnosno lozinke. Smatra se da svake godine stotine milijardi
dolara širom sveta posle pranja dospeva u legalni promet i preti da ugrozi
legitimno poslovanje, posebno na svetskim finansijskim tržištima. Povratno,
ovaj novac vraća ekonomsku moć organizovanom kriminalu, odnosno
omogućava mu još veću moć za dalje korumpiranje političkog sistema i
kreiranje političkog života.
Postoji veliki broj različitih tehnika pranja novca, a zajedničko im je da
novac prolazi kroz tri faze:
• ulaganje,

21 Na primer, u kreiranju ovog oblika pranja novca posebno su se istakli Kinezi, zbog čega
se on naziva „fen-čien”, što znači „leteći novac”. Veliki doprinos „pranju novca” dali su
ruski tajkuni, kao što su Berezovski, Hodorkovski, Abramovič, Magilevič i drugi.

492
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

• prikrivanje,
• integracija.22
Osnovne komponente pranja novca su: moralna, psihološka, socijalna,
kriminološka, istorijska, pravna, ekonomska i politička.
Postoje brojni pojavni oblici pranja novca a najznačajniji su sledeći:
gotovinske transakcije, elektronski transferi, off-shore finansijski centri,
trustovi (veza osnivač-opunomoćenik-korisnik), nekorporacijske grupacije,
profesionalni finansijski savetnici, mrežno bankarstvo, kockanje na internetu,
terorizam i drugi, kao što je uloga advokata, beležnika, računovođa, revizora i
drugih profesionalaca u pranju novca.

7. POLITIČKE IMPLIKACIJE PRANJA NOVCA

Neosporno da pranje novca sprovode kriminalne organizacije lokalnog,
regionalnog, nacionalnog ili međunarodnog značaja. Međutim, ovu pojavu u
velikoj meri koriste državni i paradržavi organi, te je poznato da gotovo sve
obaveštajne službe na svetu, na ovaj način, finansiraju svoje tajne operacije.23
S druge strane, ne treba pojavu pranja novca tretirati kao prateću pojavu
organizovanog kriminaliteta, kao i drugih oblika kriminalnog delovanja, jer
prema stepenu društvene opasnosti spada u njegov najopasniji vid pošto
pogađa vitalne temelje nacionalne privrede. Ova protivzakonita aktivnost
počiniocima donosi ogromnu imovinsku korist, jer se nakon „legalizacije”
stiče mogućnost korišćenja u procesu proizvodnje, trgovine, saobraćaja,
ugostiteljstva, platnog prometa i drugim delatnostima. Veoma često se pranje
novca obavlja kao značajni deo aktivnosti organizovanih grupa, a u brojnim
slučajevima se kao organizatori javljaju lica u „belim okovratnicima”, odnosno
osobe sa društvenim prestižom i visokim društvenim statusom. Ova vrsta
kriminaliteta obavlja se iza paravana, odnosno izvan javnosti, na osnovu
izvođenja većih poslovnih transakcija i manipulacija.24 Profesionalni
kriminalci se veoma često, u cilju organizovanja pranja novca, povezuju

22 Teofilović, Nebojša, i Jelačić, Milenko, Sprečavanje, otkrivanje i dokazivanje krivičnih

dela korupcije i pranja novca, Policijska akademija, Beograd, 2006, str. 17.
23 Brojni eksperti tvrde da je američka CIA najveći „perač” novca svih vremena i da ona
za to koristi mnoštvo mehanizama. Pri tome, novac se pere u preko pet stotina raznih
organizacija, od kojih ni jedna nije neposredno povezana sa Vladom SAD.
24 Počinioci kriminalnih aktivnosti iz grupe „belih okovratnika”, koji pripadaju vladajućim
slojevima društva nazivaju se i „velikanima lopovluka”, i imaju znatan uticaj na zbivanja
u vlasti i politici.

493
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

stvarajući moćne grupe, bande, koje imaju uporište u policiji, pravosuđu i

među političarima.
Stubovi političkog aspekta pranja novca su predstavnici plutokratije,
birokratije i tehnokratije. Ove društvene slojeve karakterišu određena psihička
svojstva, kao što su poltronstvo, beskorpuloznost, bezobzirnost, koristoljublje,
malograđanski moral i slično. Metode njihovog delovanja su političke intrige,
čime na podmukao, lukav i prikriven način stvaraju sebi uslove za nesmetano
bavljenje pranjem novca, u sprezi s organizovanim kriminalom i kriminalnim
podzemljem. Psihološka komponenta pranja novca itekako ukazuje na
političke aspekte, jer su oni koji se odluče na takve radnje tipični predstavnici
onog dela vlasti i građanstva koji se snishodljivo ulaguju vođama svojih
političkih partija i predstavnicima političke i ekonomske elite. To su, naizgled,
određeni ugledni političari, vođe političkih stranaka, ministri, senatori,
kongresmeni, narodni poslanici, predstavnici uglednih međunarodnih i
nacionalnih vladinih i nevladinih organizacija, tzv. stalni borci za demokratiju,
vladavinu prava i ljudska prava i slobode. Oni uz pomoć finansijske oligarhije
i organizovanih kriminalnih organizacija, da bi prikrili svoju kriminalnu
delatnost, neprestano traže moralne i druge vidove lustracije samo za druge, ali
ne i za sebe. Pri tome, licemerno skrivaju sopstvene političke ambicije za
održanje na vlasti ili kad je trenutno izgube, za dolazak na vlast.

8. POJAVE PRANJA NOVCA U SRBIJI

Po ugledu na predstavnike političko-privredne elite, želja za brzim
bogaćenjem postaje opšteprihvaćeni model poslovnog ponašanja. S druge
strane zakoni se, krajnje, selektivno primenjuju, te u takvim uslovima dolazi
do sunovrata poslovnog morala. Kriminalci i razni „poslovni ljudi”, sudeći po
njihovoj prisutnosti u društvenom životu i medijima, reklamiraju se kao
biznismeni i društveno poželjni modeli ponašanja. U Srbiji jedan od
najefikasnijih sredstava za „pranje novca” predstavlja osnivanje tzv.
fantomskih firmi. Na primer, samo u Valjevu registrovano je preko 800
ovakvih firmi, koje nikoga ne zapošljavaju na neodređeno vreme, a ostvarile
su oko 200 miliona dolara obrta, ili pak, podatak da je u nevelikom Vršcu
registrovano oko 40 omladinskih i studentskih zadruga.25 Osim toga koristile
su se i druge metode:
• korišćenje sredstava primarne emisije, korišćenje jeftinih kredita, koji su
se zbog inflacije brzo obezvređivali;

25 Politika, Beograd, od 23. 12. 2004, str. A6.

494
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

• na osnovu uvoznih i izvoznih dozvola dobijalo se ekskluzivno pravo

distribucije pojedinih roba, te su tako mnogi postajali monopolisti;
• uz pomoć fiktivnih i friziranih ugovora ili „naduvanih” faktura između
privatnog i društveno/državnog preduzeća;
Ilustracije radi, poslednjih godina Srbiju potresaju mnogobrojne afere koje
se odnose na pranje novca, a koje su po akterima tih afera dobile ironične
nazive, kao što su: „šećer”, „pancir”, „kofer”, „erikson”, „mobtel”, „satelit”,
„Knjaz Miloš”, „trgovinski sud” i drugo.26
Inače, krivično delo pranja novca javlja se u tri oblika i to: osnovni, teži i
poseban oblik. Zatim, u pogledu učinioca, delo može biti učinjeno, kako s
umišljajem tako i iz nehata. Pri tome visina „opranog” protivpravno stečenog
novca predstavlja kvalifikatornu okolnost ovog krivičnog dela. U Srbiji, Zakon
o sprečavanju pranja novca propisuje radnje i mere koje se preduzimaju radi
otkrivanja i sprečavanja pranja novca.27 S ciljem otkrivanja i sprečavanja
pranja novca preduzimaju se odgovarajuće radnje i mere, u toku i posle
prijema, zamene, čuvanja i korišćenja imovine, polaganja i podizanja gotovog
novca i efektivnog stranog novca s računa, prenosa imovine preko državne
granice, sklapanje poslova kojima se stiče imovina ili drugog postupanja sa
tom imovinom. U smislu Zakona pod obveznicima se podrazumevaju: pravna
lica, preduzetnici i fizička lica koja obavljaju poslove koji se odnose na:
• upravljanje imovinom za druga lica;
• faktoring i forfeting;
• lizing;
• izdavanje platnih kartica i poslovanje s tim karticama;
• promet nepokretnosti;
• promet umetničkih predmeta, antikviteta i drugih predmeta veće vrednosti;
• obrada i promet plemenitih metala i dragog kamenja;
• organizacija putovanja;
• posedovanje u pregovorima u vezi s davanjem kredita;
• posredovanje i zastupanje u osiguranju;
• organizovanje aukcija;

26 Teofilović, Nebojša, i Jelačić, Milenko, Sprečavanje, otkrivanje i dokazivanje krivičnih

dela korupcije i pranja novca, Policijska akademija, Beograd, 2006, str. 48.
27 Službeni glasnik RS, br. 107/2005.

495
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

Zakonsko tretiranje pranja novca i predviđanje široke lepeze represivnih

mera i postupaka upravljenih ka otkrivanju, sprečavanju i suzbijanju različitih
aktivnosti pranja novca ili pomaganja u pranju novca trebalo bi da Srbiju
uvedu u krug onih država koje organizovanom, sistemskom i kontinuiranom
aktivnošću različitih društvenih subjekata pokušavaju da spreče ovu
narastajuću društvenu opasnost. Pri tome, u ovoj borbi da i naša zemlja računa
na pomoć drugih zemalja, odnosno čitave međunarodne zajednice. Ovo stoga,
što pojava pranja novca predstavlja izuzetno štetnu pojavu za svaku zemlju, te
ima sposobnost da se stalno razvija i dobija nove oblike, da se sve više
internacionalizuje i poprima forme transnacionalnog organizovanog
kriminaliteta, prilagođavajući se ne samo unutar jedne zemlje, nego i
međunarodnom okruženju.

9. POJAVNI OBLICI KORUPCIJE

Korupcija i pranje novca, u vidu koncentričnih krugova, prelivaju se sa
viših na niže nivoe političkog odlučivanja, obuhvatajući čitave društvene
slojeve. Postoji mnoštvo uzroka korupcije u privredi, ali njeni pojavni oblici
mogu se različito manifestovati odnosno ispoljavati. Nelegalno stečen novac
kriminalci troše i investiraju na različite načine, a najčešće se grupišu u
sledeća, osnovna, četiri seta:28
1. Trošenje nelegalno stečene dobiti kupovinom robe i ulažući sredstva u
ugostiteljstvo i hotelijerstvo;
2. Investiranje „prljavog” novca u uslužne delatnosti (posebno taksi službe),
a da bi ovakve novčane transakcije bile stručno obavljene kriminalci
angažuju advokate i podmićuju bankarsko osoblje;
3. Kriminalci sebi i svojoj porodici, uloženim investicijama, koje su
nelegalno ostvarili, obezbeđuju visok društveni status stičući tako
mogućnost da se udruže sa političarima i imaju uticaj na zakonodavnu
aktivnost koju prilagođavaju svojim interesima;
4. Kriminalci imaju „svoje” političare koje plaćaju i tako učestvuju u
političkom životu zemlje obezbeđujući svoje interese na najvišem
društvenom životu.
Korupcija i pranje novca se vrlo često skrivaju pomoću „tamne brojke”
koja proističe iz nevidljivosti i prikrivenosti, a posebno činjenice da se ova

28 Vuković, Slobodan, Korupcija i vladavina prava, IDN – Draganić, Beograd, 2003, str.
101–148.

496
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

krivična dela teško blagovremeno uočavaju, odnosno vešto prikrivaju

obilatom pomoću i podrškom birokratije, tehnokratije i plutokratije u
konkretnom društvu i društvenom sistemu. Dakle, mnoga dela korupcije kriju
se u nekim drugim krivičnim delima ili različitim oblicima delovanja, koja na
prvi pogled izgledaju sasvim legalna.
Osnovni tipovi korupcije su u direktnoj vezi s funkcionisanjem pravne
države, odnosno kako se ostvaruje, krši i donosi pravo. Shodno tome tri
osnovna tipa korupcije su:
1. dodatno plaćanje javnom službeniku za ostvarivanje prava, odnosno za
dobijanje prava (dobra ili usluge), ili za njegovo ubrzavanje koja, po
zakonu sleduju pojedincu ili privrednom subjektu;
2. podmićivanje uz kršenje prava, odnosno zakona ili podzakonskog akta, a
to znači sticanje prava (dobra ili usluge) koja koruptora ne sleduje po
zakonu ili podzakonskom aktu, koji mogu imati širok dijapazon;
3. podmićivanje radi menjanja zakona, odnosno prilagođavanje zakonske, ili,
pak, podzakonske regulative (raznih uredbi, naredbi i propisa) interesima
koruptora, radi ostvarivanja dobra ili usluge.29
Prvi i drugi tip korupcije najčešće pripadaju klasičnoj korupciji dok je treći
povezan s kriminalom. Međutim, ne samo kod drugog nego i kod prvog i
trećeg tipa, prema strožoj klasifikaciji, nije jasna granica između korupcije i
kriminala, zato su oni i sankcionisani u krivičnom zakonu. U isto vreme, zbog
preklapanja ova dva tipa korupcije ponekad nije jasna razlika između dobijanja
prava i kršenja zakona: u oba ova slučaja, zloupotrebljava se službeni položaj
ili se krši zakon, a to, između ostalog otežava analizu i identifikaciju.
Podređenost pravosudnog sistema izvršnoj vlasti uticalo je na to da su razni
oblici mita i korupcije prolazili mimo zakona, odnosno nekažnjeno. Stoga se
korupcija raširila i postala sastavni deo načina poslovanja, zapravo ušla u sve
pore društva i postala, gotovo javna stvar. Istovremeno, nema bitne razlike, s
obzirom na to koja je politička opcija u tom momentu na vlasti. Moralna kriza
i siromaštvo, na jednoj, zaokupljenost većine stanovništva golim
preživljavanjem i zbog dugog trajanja, pa samim tim i navikavanjem na
korupciju, na drugoj strani, sprečili su široku osudu građana ove izrazito
destruktivne pojave. Zapravo, osuda ove pojave, na jednoj strani, načelne je
prirode, a na drugoj postoji znatna spremnost građana, u nastojanju da reše
svoje probleme, da učestvuju u korupciji. Bez poznavanja pojavnih oblika, koji

29 Ibid., str. 169–177.

497
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

se brzo menjaju i teško uočavaju, nadležni državni organi ne bi bili u

mogućnosti da spreče i suzbiju korupciju. Dakle, poznavanje pojavnih oblika
privrednog kriminaliteta, posebno korupcije i pranja novca, potrebno je kako
bi se: sagledali uslovi, uzroci i druge relevantne okolnosti koje pogoduju
nastanku ovih (ne)dela u datom periodu i blagovremeno, odnosno efikasno
preduzimale mere od strane države i drugih subjekata društva s ciljem
sprečavanja i suzbijanja korupcije. Otklanjanjem takvih okolnosti, svesnom i
organizovanom aktivnošću široke lepeze društvenih snaga, sigurno je da bi se
smanjila opasnost od razarajućih posledica korupcije. Kontrola, kao jedan od
moćnih načina prevencije, treba da obuhvati sve oblasti privrednih i
vanprivrednih delatnosti koje su ugrožene korupcijom i pranjem novca. Ona
omogućava da se blagovremeno uoče novi oblici privrednog kriminaliteta i
identifikuju krivična dela korupcije i pranja novca. Naročito treba imati u vidu
da se sa razvojem međunarodnih ekonomskih i drugih veza, korupcija i pranje
novca dobijaju nove pojavne oblike, uz stalno usavršavanje i korišćenje novih
i raznovrsnih metoda i sredstava koji se sve više primenjuju u praksi.

10. ZAKLJUČAK
Za ekonomske i političke komponente korupcije i pranja novca od velikog
značaja je njihov međuodnos, jer ova dva, uglavnom, paralelna procesa
omogućavaju uspostavljanje i održavanje određenih veza između ekonomskih
i političkih, odnosno državnih struktura i kriminalnih grupa ili organizacija.
Korupcija i pranje novca nisu samo sociološka ili kriminološka pojava
nego ih treba posmatrati, tretirati, analizirati i delovati na njih kao ozbiljan
kriminal, jer su ove pojave, gotovo po pravilu, u sprezi s organizovanim
kriminalom, kroz spregu kriminalnih struktura sa pojedinim nosiocima
funkcija državne i društvene vlasti. Korupcija između privatnog sektora i
politike veoma je raširena u celom svetu, negde u većoj a negde u manjoj meri.
Poslovni ljudi su motivisani profitabilnošću svoje profesije, ne prežući ni od
nedozvoljenih radnji, a političari nastoje da novcem i drugim pogodnostima od
korupcije sačuvaju i prodube svoju vlast.
Pranje novca ne pojavljuje se odvojeno od drugih društvenih, štetnih,
pojava, tako da njemu pripada mesto koje odgovara opštem stanju
kriminaliteta u jednom društvu. Ovaj vid kriminaliteta, zbog toga što ima
određene specifičnosti, čini ga različitim od ostalih. Osim toga, pranje novca
je mnogo prisutnije u onim državama u kojima postoji deficitarnost određenih
roba na tržištu ili gde su poreska opterećenja isuviše visoka. Ovu pojavu,
takođe, karakteriše visoka adaptibilnost tržišnim događanjima, odnosno

498
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

robnim i finansijskim kretanjima. Dakle, zbog toga što može da ugrozi

finansijsku stabilnost jedne zemlje, ovaj oblik kriminaliteta smatra se velikom
društvenom opasnošću.
Posledice korupcije i pranja novca su velike i teško se otklanjaju jer se
odražavaju na sve sfere kako domaće, tako i međunarodne privredne
delatnosti. Ove pojave direktno utiču na smanjenje političke i ekonomske
moći svakog društva a istovremeno razaraju osnovne moralne vrednosti koje
je savremena civilizacija odavno prihvatila (sloboda, pravda, jednakost,
ravnopravnost, itd.) i ukazuju na siromaštvo i duhovnu bedu. One izazivaju u
dobroj meri ekonomsku i političku krizu, te svojom snagom ugrožavaju etičko
i zakonsko ponašanje pravnih i ekonomskih subjekata u primeni prava, što je
suprotno demokratskim procesima i vladavini prava.
Korupcija i pranje novca se u svim državama smatra krivičnim delom koja
šteti ekonomiji jedne zemlje, nacionalnom ugledu i čini je nestabilnim za
ulaganje. Stoga se, u većini razvijenih zemalja na različite načine vodi borba
protiv korupcije i pranja novca. Pokušava se sa davanjem većeg značaja ovoj
društveno-negativnoj pojavi, oštrim kaznama, određivanjem šta službena lica
mogu, a šta ne mogu da čine, razotkrivanjem delatnosti gde može doći do
korupcije i pranja novca, otkrivanjem poslova koji se nisu mogli realizovati na
zakonit način, pooštrenom kontrolom određenih institucija, uspostavljanjem
efikasnijih mehanizama novčane kontrole i drugo. Dakle, u društvima gde ima
više vladavine prava manje je korupcije i obrnuto, gde je vladavina prava
oskudna ili gde pravne države nikada nije bilo, ili je, pak, ona rastočena,
korupcija je više raširena i razvila je dublje korene. Tamo gde je više korupcije
manje je vladavine prava i obrnuto. Efikasnim i preventivnim delovanjem
sprečavaju se korupcija i pranje novca, jer se preduzetim merama deluje na
uzroke i uslove koji pogoduju vršenju krivičnih dela korupcije i pranja novca.
Jedan od moćnih načina prevencije, koji se koristi u eliminaciji njenih uzroka
jeste kontrolna funkcija koja se koristi u eliminaciji njenih uzroka jeste
kontrolna funkcija koja, ako se efikasno sprovodi, može uticati na to da se
spreči razvoj postojećih i nastanak novih oblika korupcije i pranja novca. U tom
smislu neophodno je permanentno obrazovanje i dosledna primena etike i
etičkih principa od strane svakog pojedinačnog učesnika u ekonomskim
(posebno finansijskim) transakcijama, kao i stalna briga državne, monetarne i
zakonodavne vlasti s ciljem sprečavanja, otkrivanja i suzbijanja brojnih
modaliteta ovih nedozvoljenih aktivnosti. Cilj treba da bude postizanje visokog
nivoa antikorupcijske kulture u Srbiji, između ostalog, to se posebno vrednuje
u procesu pristupanja zemlje Evropskoj uniji, odnosno njenim standardima.

499
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

Dakle, efikasno suzbijanje korupcije i pranja novca podrazumeva

poznavanje uslova i otkrivanje svih kriminogenih faktora koji doprinose
njihovom nastajanju i razvoju. Na osnovu toga potrebno je planirati
preventivnu i represivnu aktivnost, što bi omogućilo određenu kontrolu
nastanka i razvoja ovih oblika organizovanog kriminaliteta ali i sprečavanje
novih formi. S druge strane smatra se da će od upornosti i uspešnosti borbe
protiv korupcije i pranja novca, za milione ljudi širom sveta, zavisiti kvalitetan
život u budućnosti. Da bi se korupcija i pranje novca u Srbiji predupredili
odnosno sveli na što niži nivo, neophodno je da se izgradi nov pravni i
institucionalni sistem na osnovama privatne svojine i preduzetništva,
ekonomskih sloboda, otvorenog – konkurentnog tržišta, odnosno da se dovrši
demokratizacija društva i zaživi efikasna tržišna privreda.

LITERATURA
1. Begović Boris, Ekonomska analiza korupcije, Centar za liberalno-
demokratske studije, Beograd, 2007.
2. Bošković, Mićo, „Pojavni oblici korupcije i metodi suprotstavljanja”,
Bezbednost, br. 2, 2001.
3. Glas javnosti, dnevni list, Beograd, od 19. jula 2001. godine
4. Đokić, Z. i Šćekić A., „Korupcija kao teški oblik kriminala”, Zbornik
radova XVI seminara prava „Teški oblici kriminala“, Budva 8–12. jun
2004, Institut za kiminološka i sociološka istraživanja i Viša škola
unutrašnjih poslova, Beograd, 2004.
5. Madžar, Ljubomir, „Politički i ekonomski koreni korupcije”, u Zborniku
Sistem i korupcija, Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih
nauka, Beograd, 2000, str. 25–41.
6. Korupcija na carini, CLDS, Beograd, 2002.
7. „Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije i Akcioni plan”, Službeni
glasnik RS br. 109/2005. (Prilagođeno i obrađeno za potrebe ovog rada).
8. OSCE, Okrugli sto o kordinaciji borbe protiv organizovanog kriminala u
Srbiji, Odeljenje za sprovođenje zakona, 3. april 2003.
9. Politika, dnevni list, Beograd, od 23. 12. 2004, str. A6.
10. Pope, Jeremy, Confronting Corruption: The Elements of a National
Integrity System, TI Source Book, London, 2000.
11. Popović, Danica, „Dobitnici i gubitnici u tranziciji”, Politika, Ekonometar,
br. 16 od 23. septembra 2003, str. 3.

500
 MP 4, 2008 – Ekonomska i politička komponenta korupcije i pranje novca
(str. 481–501)

12. Popović, Milenko, „Ekonomska analiza korupcije”, Bezbednost, br. 3,

2003.
13. Rose–Ackerman, Susan1998, “Lessons from Italy for Latin America“,
Journal of Public and International Affairs, Fall, 1998, prema:
Antikorupcijski priručnik, OSCE, Transparentnost – Srbija, 2004, Beograd,
str. 3.
14. Službeni glasnik RS, br. 107/2005.
15. Službeni glasnik RS, Beograd, br. 109/2005.
16. Teofilović, Nebojša, i Jelačić, Milenko, Sprečavanje, otkrivanje i
dokazivanje krivičnih dela korupcije i pranja novca, Policijska akademija,
Beograd, 2006.
17. Vesić, Dobrica, „Proces privatizacije i nivo korupcije”, Ekonomski vidici,
vol. 9, br. 3, 2004, str. 469–475.
18. Vuković, Slobodan, Korupcija i vladavina prava, IDN – Draganić,
Beograd, 2003.
19. „Zakon o sprečavanju pranja novca”, Službeni list SRJ, br. 53/01 od 28. 09.
2001. godine
20. Cvjetičanin, Danijel, „Kriza spoljnjeg duga”, Prizma, Beograd, maj 2003,
str. 25–31.

Dr. Dobrica VESIĆ

ECONOMIC AND POLITICAL COMPONENTS OF CORRUPTION

AND MONEY LAUNDERING
ABSTRACT
The author analyses two mutually linked phenomena – corruption and money
laundering – a negative phenomena, which are today very spread in a number of
countries. The prevention of corruption and money loundering represent one of the
leading challenges of modern social changes. Appearing in political and social life,
they make the citizens and the public convinced that society can not function without
coruption and money laundering. These criminal acts are skillfully covered up and
difficult to reveal, thanks to the help support of bureaucracy, tehnocracy and
plutocracy of certain society.
Key words: policy, corruption, money laundering, criminal acts, prevention

501