Бранко Ћопић је био српски и југословенски књижевник.

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под Грмечом. У исто вријеме,
његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту на Карпатима, а
његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустроугарске. Кад
му је било четири године, умро му је отац. Након тога Ћопић је, заједно са млађим братом и
сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.
Прво штампано дјело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928.
године. Похађао је учитељску школу у Бања Луци и Сарајеву, а завршио у Карловцу. Завршио
је и Филозофски факултет у Београду.Уочи Другог свјетског рата налазио се у
ђачком батаљону у Марибору. Са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима
остао током цијеле народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни
дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.
После рата неко вријеме је био уредник дјечјих листова у Београду, а потом почео
професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дјечјих
писаца рођених на југословенским просторима.
Дјела су му превођена на: руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки,
бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик.
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског
живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. А
инспирацију је налазио у свом подгрмечком завичају. Почетком 1950их година Ћопић је почео
да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од
таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда
са врха власти, а у хајци на писца учествовао је и Броз који је рекао да он лично такву сатиру
неће дозволити, али да писац неће бити ни ухапшен.
Бранко Ћопић је изразито цијењен и као дјечји писац. Написао је преко тридесет књига за
дјецу, међу којима су и два романа.
Његова најпознатија дјела су: Под Грмечом (1938), Јежева кућица (1949), Доживљаји
мачка Тоше (1954), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955), Орлови рано лете (1957),
Магареће године (1960), Башта сљезове боје (1970) и др.
Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и
Херцеговине.
Цијели радни и животни вијек након Другог свјетског рата Бранко Ћопић је провео у Београду,
али је често путовао по Југославији и другим европским државама.
За књижевни рад добио је Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац
је Партизанске споменице из 1941. и других високих одликовања.
Свој стан у Београду, улица краља Милана 23, у ком је живио од 1972. до смрти, поклонио је
САНУ (Српска академија наука и умјетности).
Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске
Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.
Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.
Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у
својој 69. години живота.