KUĆNI HIPNOTIZER - TV

U vašem domu može da postoji nešto što vas nesvesno uvodi u određeni tip hipnotičkog
transa. Ako ste kao prosečni Amerikanac, nekoliko soba u vašoj kući je opremljeno nečim
što fokusira vaše oči, treperi svakih nekoliko sekundi i što može da proizvede trans nalik
hipnotičkom. To je jedan od najpopularnijih uređaja našeg vremena: televizor. Više od
96% američkih domova ima bar jedan.
Iako postoji mnogo načina da se neko hipnotiše, Džeri Mender (Jerry Mander) je utvrdio
da je niz stručnjaka za hipnozu definisao taj proces na takav način da se televizija sasvim
lepo uklapa u opis. Klasični uslovi za posmatranje televizije su slični tipičnoj sredini za
izazivanje hipnoze: zamračena soba, svetlo koje treperi (televizor) i koncentracija na jednu
stvar, i sloboda od svih spoljašnjih ometanja. Ljudi gledaju program koji emituju TV
stanice, kablovske kompanije i satelitske mreže ili gledaju video snimke. Opseg programa
u bilo kom od ovih slučajeva je širok: igrani ili dokumentarni filmovi, reklame, sportski
događaji, muzika, obrazovni program, filmovi o prirodi, vesti, i u beskraj. Da li ono što
gledate proizvodi bilo kakvu razliku u vašem umu ili karakteru? Odgovor je: i da i ne. Iako
sadržaj koji posmatrate ispoljava moćni efekat na vaš um, sam medijum izgleda ispoljava
duboke mentalne efekte. Dokazi ukazuju da je prenosnik televizije sam po sebi obično
štetan. Ovaj efekat štetan za čeoni režanj je izgleda rezultat delovanja isključivanja kamere
u većini video snimaka ili drugih programa. Tehnički problemi sa tehnikom snimanja se
označavaju kao “brzo smenjujući niz uglova”. Tačnije, prosečni televizijski program
menja svoju scenu svake tri do pet sekundi. Gledište sa koga posmatrate događaj se
iznenada menja više puta svakog minuta, želeli to ili ne. To je u oštrom kontrastu sa
načinom na koji normalno posmatramo svet oko nas gde vidimo scene iz stvarnog života
sa jednog gledišta (mesta na kome se nalazimo, i u vreme u koje se odigrava događaj).
Možemo da promenimo svoje gledište samo voljnim pomeranjem.
Dr Moris navodi televizijsku brzu promenu događaja kao faktor koji doprinosi efektu
hipnotičkog tipa.
Istraživanje dr Tomasa Malholanda (Thomas Mulholland) je razmatralo EEG dece dok su
gledala omiljene televizijske programe. Istraživači su pretpostavili da pošto su to programi
njihove omiljene emisije, deca će biti mentalno uključena u ono što gledaju i doživljavati
oscilacije između alfa i beta aktivnosti moždanih talasa. Umesto toga, posle samo 2 ili 3
minuta programa, ona su se zavalila i ostala skoro u potpunosti u alfa obrascu. To je
značilo da dok su posmatrala “nisu reagovala, nisu se orijentisala, koncentrisala, samo su
odsutno promatrala”.
Dr Herbert Kruman (Herbert Krugman), istraživač moždanih talasa, je zabeležio:
“Televizija je medijum komunikacije koji bez napora prenosi velike količine informacije
koja se ne razmatra u vreme izlaganja.”
Dr Erik Peper (Erik Peper), još jedan ugledni istraživač moždanih talasa i pisac, je jednom
rekao: “Užas televizije je da informacija ulazi, ali mi ne reagujemo na nju. Ona ulazi
direktno u našu memoriju i možda reagujemo na nju kasnije, ali ne znamo na šta
reagujemo. Kada gledate televiziju, trenirate sebe da ne reagujete ni kasnije, činite stvari
ne znajući zašto ih činite ili odakle one dolaze.” Pod uticajem savremene brzo pokretne
televizije, čeoni režanj ne može da funkcioniše potpunim kapacitetom. Mozak beleži
informaciju; vid, pamćenje i emocije funkcionišu dobro; ipak, mozak više ne analizira
kritički informaciju. Mogu se prikazivati užasne scene, ali gledalac teži samo da se smeje
ili da sleže ramenima promatrajući ih. Normalno, ako bi se takva vrsta događaja dešavala u
stvarnom životu, osoba bi bila užasnuta. (Međutim, čak se i to postepeno menja kako ljudi
postaju sve neosećajniji tokom godina.) Uprkos tome kako neko reaguje – bez obzira da li
se smeje, apatično zuri, skreće pogled sa gađenjem, ili na stotine drugih načina, te scene su
neizbrisivo utisnute u naš um. Kada vidite reprizu, čim započne, znate da ste to ranije već
videli. Pamćenje je tu, iako poslednji put kada ste to gledali vaš čeoni režanj nije bio ni
malo aktivniji nego ovog puta.
Alvin Tofler (Alvin Toffler), autor bestselera 1970-ih godina: Budući šok (Future Shock),
dao je naročito slikovit opis efekata veštačke stimulacije. Njegove reči me i dalje pogađaju
kao jasan opis televizijskih tananih efekata. Njegova opažanja govore više od samog
predmeta hipnoze: “Konstantna stimulacija čula gasi analitički proces uma i na kraju gasi
sposobnost mišljenja i racionalnog suočavanja sa životom. To dovodi do tehnika bežanja i
prilagođavajućih odgovora koji teže da uključuju povlačenje, apatiju i odbacivanje
disciplinovanog mišljenja prilikom suočavanja sa teškim dužnostima i odlukama.”
Čak je i pre više od decenije postojalo više od 3.000 objavljenih naučnih istraživanja u
vezi sa efektima televizije na um. Istraživanja se nastavljaju po pitanju ovog odnosa. O
ovom predmetu je napisano preko 500 knjiga. To je jedan od najistraženijih problema u
našoj kulturi, pa ipak je većina ljudi malo svesna o posledicama gledanja televizije.
Televizijske vesti često objavljuju naučna istraživanja u vezi sa načinom života, ali ih ne
čujemo mnogo o istraživanjima vršenim po pitanju efekata televizije na um. Ne bismo
očekivali da televizijski mediji priznaju bilo šta, ali ne moramo da ostanemo
neinformisani. Primeri na kraju ovog poglavlja obezbeđuju čitav niz izvora koji se bave
televizijom. Većina biblioteka ima knjige koje objašnjavaju efekte televizije na um, a
univerzitetske biblioteke su obično povezane sa izvorima naučnih podataka koji vas mogu
povezati sa stotinama članaka napisanim po ovom pitanju. Šest decenija pošto je Dejvid
Sernof (David Sarnoff), predsednik RCA, predstavio prvu televiziju na svetskom sajmu
1939. godine, došlo je vreme da se zapitamo: šta televizija čini našoj zemlji? Određenije,
šta televizija čini meni?

Televizija slabi moždane sposobnosti

Efekti televizije su dalekosežni. Jedna od najvećih zabrinutosti u akademskim krugovima

je da je zanimanje TV gledaoca za čitanje značajno umanjeno. Što se više televizije gleda,
to više zanimanje za čitanje trpi. Deca koja provode dosta sati svakog dana gledajući
televiziju teže da budu slabi čitaoci. Sposobnost čitanja i shvatanja pročitanog trpi. Učenje
drugih predmeta kao što je istorija, geografija, matematika i engleski je zasnovano na
čitanju, prema tome, slabi čitaoci imaju uopšteni hendikep učenja. Rezultat je bio dosledan
pad prosečnih sposobnosti čitanja naše omladine od kada je televizija postala uticajna
1950-ih godina. Televizija utiče i na druge stvari osim sposobnosti čitanja. Slabi
sposobnosti mozga uopšteno gledano. To je tačno za bilo koje starosno doba, od ranog
detinjstva do “zlatnih godina”. Novije istraživanje je otkrilo da su određene aktivnosti
penzionisanih osoba povećavale mentalni kapacitet dok su ga druge aktivnosti smanjivale.