Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja

Srbije i Crne Gore

ASERTIVNA PRAVA I NJIHOVO DEJSTVO

kroz

PORODIČNE RASPOREDE

Seminarski rad

Mentor Edukant

Vlado Ilić Željko Arsenijević

Beograd 2010.
 SADRŽAJ:

1. Uvod: .....................................................................................................................3
2. O asertivnim pravima i odustajanju od tih prava sa primerima kroz prizmu Poretka ljubavi .....4
2.1. Pravo na samoodgovornost...............................................................................4
2.2. Pravo da se ne dopadnem: ...............................................................................5
2.3. Pravo na nepravdanje. .....................................................................................6
2.4. Pravo na granice-pravo da kažemo „NE“............................................................8
2.5. Pravo na promenu mišljenja............................................................................. 10
2.6. Pravo na grešku i biti odgovoran za to. .............................................................. 11
2.7. Pravo na „Ne znam“ – pravo za saznavanje. ...................................................... 11
2.8. Pravo da ne razumem. ................................................................................... 12
2.9. Pravo na sopstvenu logiku. .............................................................................. 12
2.10. Pravo da sudim o sebi i budem autonoman. .....................................................13
3. Umesto zaključka: ....................................................................................................15
LITERATURA: .......................................................................................................... 16

2|Page
 1. Uvod:

Asertivnost jeste izražavanje sopstvenih osećanja, ličnih misli i stavova, verovanja i ubeđenja,
gde pojedinac kao individua, kao humano biće, ta svoja uverenja iznosi i zastupa na način da
sebe i svoja prava stavlja na prvo mesto ali gde jednovremeno uzima u obzir i sve druge ljude
koji ga okružuju i njihova prava koja imaju isto kao i on sam.

Već ovde se vidi jedna od osnovnih tema iz Poretka ljubavi da svi jesmo isti a da svi jesmo
jednovremeno i različiti. I da je nužno, zarad harmonije kojoj težimo, prihvatanje da svi jesmo
isti. I da je jednako nužno da istovremeno drugima dozvoljavamo pravo na različitost, bez
vrednovanja, bez kvalifikovanja. Da samo jesmo, da samo jesam ja sada i ovde i u isto vreme da
svi koji me okružuju jesu tu, takvi kakvi jesu-isti i drugačiji, I da baš takvi i treba da budu, da
samo jesu.

Asertivna prava proizlaze iz samog postojanja čoveka kao humanog bića. To su prava svih ljudi,
bez obzira na pol, nacionalnost, rasu, socijalni i/ili ekonomski status, bez obzira na religijsku
pripadnost. Dakle, svaki čovek, zato što je čovek ima prava na njih. Primena ovih prava je
preduslov za očuvanje samopoštovanja kao i izgradnju i očuvanje dobrih medjuljudskih odnosa.

Prepoznata su i postoje sledeća iskonska, izvorna, asertivna prava i to su:

1. Pravo na samoodgovornost
2. Pravo da se ne dopadnem
3. Pravo na nepravdanje
4. Pravo da kažem NE odnosno pravo na granice
5. Pravo na promenu mišljenja
6. Pravo na grešku i preuzimanje lične odgovornosti
7. Pravo na saznavanje i pravo da NE ZNAM
8. Pravo da ne razumem
9. Pravo na sopstvenu logiku
10. Pravo da sudim o sebi i budem autonoman

3|Page
 2. O asertivnim pravima i odustajanju od tih prava sa primerima kroz
prizmu Poretka ljubavi

2.1. Pravo na samoodgovornost.

samoodgovornost.

Preuzimanje lične odgovornosti za sopstveno mišljenje, osećanja i ponašanje dajemo sebi

slobodu izbora. Svesni i samo-odgovorni za svoje stavove, mišljenja, osećanja te iz toga i
činjenja bivamo na mestu izbora, mi biramo ono sa čime i gde jesmo dobro i u skladu.
Uzimanjem ovog prvog medju jednakim pravima mi kreiramo sopstveni život, mi biramo a ne
dešava se kao kada sebi oduzimamo ovo pravo. Odricanjem od ovog prava život nam se dešava,
situacije nam se dešavaju bez mogućnosti izbora, I tako je uvek kada odgovornost prebacujemo
na nekog drugog ( čoveka, okolnosti, višu silu ili Boga) Ili kad pokušavamo da menjamo druge,
a ne sebe. U silnim pokušavanjima menjanja drugih, što jednostavno nije u našoj moći, mi
propuštamo prilike da menjamo sebe gde bismo menjajući sebe došli do mesta da biramo a ne da
nam se dešava. Kontinuirano odricanje od prava na odgovornost formira obrazac gde se po
njemu u nedogled situacije ponavljaju bez pomaka na bolje u cilju harmonije i dalje će se samo
dešavati, posledica je nemogućnost izbora. Dodatno je da krivimo druge za to kako se mi
osećamo ili ponašamo, usled upornog odbijanja preuzimanja sopstvenog prava na odgovornost.

A tako lepo i rečito kaže u knjizi “Bogati otac, siromašni otac” Kiyosaki;R.:
„Ako smatraš da je neko drugi problem, onda moraš njega da menjaš. Ako smatraš da si ti
problem, onda možeš da promeniš sebe, naučiš nešto i postaneš pametniji. Većina ljudi bi svakog
promenila, samo sebe ne bi. Ali, da ti kažem, lakše je menjati sebe!“

Zašto ljudi sebi oduzimaju ovo pravo ili pristaju da im bude oduzeto? Šta je to što nas dovede do
odluke ili pak potpuno nesvesno (bez namere, bez odluke) dođemo do mesta sa koga živimo,
delamo, stupamo u kontakte a odrečeni smo, razrešeni ili odustali smo, samo jesmo bez prava na
samoodgovornost? Kao i u svemu a kroz Poredak Ljubavi to jasno i vidimo-pravila nema, ne
postoje, nema standardizacije, nema formule, nema šablona, mogućnosti za nastajanje takvog
neasertivnog stave su nebrojene, čini se da je mogućnosti taman koliko je i humanih bića na
Planeti Zemlji, taman onoliko koliko nas i poseduje to pravo. A jeste, dato je svima, samo što se
često istih odričemo. Najčešće do odricanja od prava na samoodgovornost dolazi putem
vaspitanja i socijalizacije, Često se upletemo naivno verujući kako će nam biti lakše i lagodnije,
sigurnije ako pustimo druge da brinu umesto nas o nama. A veće zablude nema. Nema ni
sigurnosti, nema garancije, priče o obećanom raju na zemlji jesu bajke i jednostavno ne postoje.
Ali su zavodljive i lako se za njih lepimo, beskrajno veujući da ćemo naći raj i obećanu zemlju
Dembeliju. A do tada ako bi neko drugi brinuo našu brigu bilo bi baš zgodno. I da, dobićemo
tako i dodatno vreme i prostor da sami brinemo tuđe brige, pa da, to je jednostvanije, tada baš
umemo da pametujemo i dajemo savete. Jer kada brinemo tuđu brigu tu nema opasnosti, šta god
da pogrešno sufliramo tom naivku koji nas sluša-i nije nas briga jer krivicu i stid mora podneti na
kraju ipak on jer o njegovom se životu i radi. I tu je ključ. Tu je i izvor problema i izvor rešenja,
putokaz. Ne brinimo tuđe brige, brinimo svoje, svesno i odgovorno, preuzmimo sopstvenu
odgovornost za sopstveni život, ne odričimo se prava na samoodgovornost. Da, i sopstvenu
krivicu i stid koje idu u paketu ali uz to idu i dobrobiti i ne ide jedno bez drugoga. Svaka crna
tačka ima svoju belu tačku i obrnuto. Tako to radi, tako postoji i opstaje život, tako postoji

4|Page
Planeta, zato postoje noć i dan, leto i zima, kiša i Sunce iza oblaka. I kada kiša pada, Sunce je tu,
odmah iza oblaka.

Kako je srpski jezik rečit i jasan, samo što smo uz put zaboravili da ga čujemo jasno i razumemo.
A naši stari, svi oni koji su pre nas bili ovde gde smo mi sada, sve su to već kroz sopstvene
živote i iskustva shvatili i kreiranjem jezika ostavili nama da bi nam bilo od koristi. Samo što
smo mi zaboravili da slušamo. I kao što je PREviše manje jer pre višeg jeste manje, tako je i
namerno na meru, sa merom a nenamerno jeste bez mere, bez granice i u ovoj priči tu se jasno i
pokazuje dejstvo, čarobno dejstvo reči koje sve jasno kazuju samo kada bi slušali pažljivo.
Problem nastanka odricanja prava na samoodgovornost i nastaje zbog (između ostalog) početnog
PREvišeg od majke preko nenamernog dečijeg. A efekti znaju biti vrlo ugrožavajući po oba
aktera u kontaktu, kontekstu. Isto je i u drugim kontekstima, sa partnerom životnim, poslovim,
kojim god. Nije dozvoljeno brinuti tuđu brigu, dovoljno jeste brinuti soptvenu a partneru
prepustiti da brine svoju. Ne oduzimati mu lično dostojanstvo i pravo na sopstvenu odgovornost.
Jer ništa se ne može postići sem što bi se uplitanjem došlo do ugrožavanja i sebe i partnera,
druge strane. Na sebe bi navukli brigu partnera (bez potrebe, smisla i svrhe) a njemu bi
oduzimanjem ličnog dostojanstva i odgovornosti učinili suprotno od željenog-umanjili bi mu
sopstvene kapacitete kojima bi se možda i izborio sa sopstvenom brigom. To pravo i moć
nemamo, ono što imamo i čega se često odričemo jeste pravo na sopstvenu samoodgovornost.
Pravo na samoodgovornost i odricanje od tog prava, kroz Orderovsku prizmu posmatrano lako je
uočljivo na primerima kada majka PREviše brine o svom detetu, na taj mu način šalje poruku da
ne treba samo da se brine o sebi odnosno da vodi sopstvenu brigu, ona mu šalje uputsvo da se
odrekne prava na samo odgovornost, i dolazi do pozicije u kojoj dete umesto da se brine o sebi i
vodi svoju brigu instiktivno, nenamerno (bez mere) počinje da vodi brigu o majci, da brine
majčinu brigu, da brine o majci. I tu se problem ne zaustavlja nego se produbljuje, u svojoj
odanosti i lojalnosti prema majci gubi granice (zato je nenamerno=bez na-meru, bez mere)
brinući majčinu brigu polako ali sigurno počinje da se uplitanjem postavlja na veće mesto od
onog koje mu po porodičnom rasopredu pripada, ugrožavajući i oduzimajući majci lično
dostojanstvo čvrsto i sve čvršće verujući da je mama mala i da će ono to bolje.

2.2. Pravo da se ne dopadnem:

Smemo li da se ne dopadnemo drugim ljudima, smemo li da budemo svoji i autentičn,i bez straha
da li je to po volji drugim ljudima? Pravo da se ne dopadnemo nam je dato. Pravo da budemo
autentični i sasvim svoji, da budemo isti kao drugi a opet istovremeno sasvim različiti. I kao što
želimo svoje specifičnosti da živimo punim kapacitetima isto tako je nužno da to pravo ne
uskraćujemo drugima oko sebe. Potrebno je da svima dozvolimo da budu i drugačiji od nas.
Svaki put kada uhvatim sebe u kvalifikovanju nekoga ja se podsetim jednim jednostavnim
pitanjem: kako bi to bilo i kako bi to izgledalo kada bih jednog jutra ustao i izašao na ulicu i kada
bi svaki prolaznik bio isti kao ja. Možda ali samo možda i samo za tren možda bi bilo zanimljivo
ali već u sledećm trenutku . . . ne, ne, mnogo je lepše i zanimljivije kada jesmo različiti isto kao

5|Page
što jesmo i isti. U čestim slučajevima oduzimanja odnosno odustajanja od ovog prava dolazi se u
situacije da prilagođavamo svoje mišljenje ili postupke, da bi se nekoj osobi ili grupi ljudi dopali.
Jednostavno odustajemo od onog što jesmo i trudimo se da budemo osoba koja će se svideti
drugima. Još kad bismo bili vidoviti pa pogodili šta je to što svi ti ljudi oko nas očekuju. Sve se
zasniva na našim pretpostavkama da ti ljudi vole baš takve osobe kakvima mi pokušavamo da
budemo. Ono što nas rukovodi je prisilna motivacija da po svaku cenu zadobijemo naklonost,
pažnju, ljubav, da sprečimo i najmanji znak odbacivanja ili neprihvatanja. I upravo je tu veza sa
Poretkom ljubavi i eventualnom upletenošću sa nekim iz našeg sistema. Ko je bio uskraćen za
ljubav, za naklonost, za pripadanje sistemu. Ko nije bio dovoljno dobar i dopadljiv da bi ostvario
sopstveno pravo pripadanja sistemu? To je tema. Ko je bio odbačen i gde je čvorište. Ko kroz
ovog našeg sadašnjeg-posmatranog, koji se odrekao prava da se ne dopadne, pokušava da bude
viđen, prihvaćen, dopadljiv. I kako naš posmatrani da se oslobodi osećanja i obaveze da mora da
se svima dopadne, da ne sme da učini ništa ne-dopadljivo. Sam, bez pomoći Polja mislim da je to
nemoguće. Sav trud je bez smisla jer sva činjenja jesu u funkciji prinudnog, sistemskog
poravnanja koje jednostavno ne rešava problem koji i dalje opstaje na onom istom mestu gde je
povreda odnosno čvorište i nastalo.

2.3. Pravo na nepravdanje.

Kada nastojimo da se drugim ljudima dopadnemo, onda se često izvinjavamo i pravdamo zbog
onoga što jesmo. Objašnjavamo razloge svojih postupaka ili mišljenja koji će biti prihvatljivi
drugim ljudima trudeći se da ne odudaramo, da se ne zamerimo, da po svaku cenu obezbedimo
njihovo prihvatanje. Nekada to radimo u potpuno beznačajnim situacijama na primer,
sladoleddžiji čiji sladoled nismo kupili. Često izmišljamo gomilu “dobrih razloga” kada želimo
da postupimo prema svojim željama. Stalno ugađanje drugima kako bismo im se dopali, obično
ima kontra-efekte, drugi ljudi će nas manje poštovati i manje ćemo im se sviđati. Odricanjem od
prava na nepravdanje siguran je put u grupu neasertivnih ličnosti, a tu se opet sasvim sigurno
dobija kao prilog anksioznost, različite vrste i vidovi blokiranosti u pokretu i kao šlag na tortu
stalni osećaj krivice. Na prvi pogled besmislene. Ali samo na prvi pogled, ovlaš, bez pravog
pogleda direktno u oči. U dubinu duše. U to najprozračnije ogledalo ikada. Tada se može videti
sve, često ono čemu se najmanje nadamo, najmanje očekivano. To se može videti kroz rad u
Polju Poretka ljubavi. Videti uzrok, pozadinu fenomena koji je spolja lako vidljiv-ako se i samo
malo, ovlaš pogleda. I spremnost da se taj neko iskvalifikuje. To je ona zamka koje se nužno
moramo osloboditi, da ne kvalifikujemo, nije ni dobro ni loše, samo jeste. I samo duboko
pogledati u dubinu duše. I onaj koji nam na prvi, ovlaš pogled deluje vrlo lošim upravo i baš taj
ima vešto skrivem dragulj u duši, negde duboko, zatrpan ko zna čime sve. Zato ne vrednujmo
ljude na prvu, pogledajmo ljude u oči i možda vidimo, i ne odustajmo od ljudi, možda nam ne
pođe za rukom da odmah ugledamo dragulj ali siguran jesam da je tu, unutra samo je potrebno
vreme. Korak po korak. Toliko je silno nenabrojano što može biti uzrok donošenju odluke o
odustajanju od prava na nedopadanje. Na svima nama jednostavnom, poznatom primeru to je
tako lako za prepoznavanje, za podsećanje. Koliko puta se desi da iz nelagode, iz straha i otpora
prema nelagodi, iz nesposobnosti da kažemo NE, plašeći se da se nećemo dopasti, odemo na
žurku, neku zabavu na koju nam se ne ide ali eto, pozvao nas je prijatelj. I umesto da
jednostavno kažemo: Ne, neću, hvala Ti na pozivu…radimo jednu od sledećih varijanti i
mogućnosti. Iako nam se ne ide izgovaramo-ok, dolazim, vidimo se tamo-pristajemo i odlazimo

6|Page
tamo iako nam se ne ide. Ili odbijamo poziv ali…uz čitavu davno spremnu lepezu opravdanja i
gomilu razloga koji treba da nas opravdaju pred prijateljem. Pravdanje je naravno sa potpuno
bezveznim, lažnim, izmišljenim argumentima. Potpuno jeftino. I sad samo se već uveliko upleli
u vrzino kolo jer tada nastupa onaj napred spomenuti šlag na torti-griža savesti, osećanje
krivice. Jer : 1.-lažemo prijatelja-čemu to, pa čovek je imao tako dobru, prijateljsku nameru,
samo nas je pozvao na zabavu i taj svakako ne zaslužuje u kontri da ga lažemo, zaslužuje da i
mi njega pozovemo na neku našu sledeću žurku. Ne, mi ga lažemo, bezočno, bestidno i naravno
da nas muči savest i krivica. Zatim pod 2.- griža savesti što uopšte, dakle generalno gledajući-
što uopšte lažemo. Da li smo mi to lažovi? Da li ja to tako uvek il sam samo sad da izbegnem da
odbijem poziv. Pa da sigurno je to, ne bih ja i eto dođosmo do novog talasa vrzinog kola, sada
počinjemo sa novim paketom razloga i opravdanja da ubedimo sada sebe ko što u prethodnom
trenutku “ubedismo” prijatelja i opet nove laži ali sada uperene u sebe samoga. Ali prijatelj
možda i poveruje, mi ne, mi se poznajemo, niko bolje od nas samih ne poznaje tog malog
sakrivenog u nama. I tu nema laži, možda samo na tren, zavisi koliko smo izučili veštinu
manipulacije. A svrsishodnije je izučavati veštinu asertivnog ponašanja i ophođenja prema
ljudima a u prvom redu prema sebi samima.

Šta se dešava ako se ne radi na sebi, ako se ne pokuša otkriti i otkloniti uzrok nastanka
sopstvene neasertivnosti, ako se ne izgradi i ne trenira veština asertivnog ophođenja?

Neasertivna osoba svaki put ponavlja isto i naravno na tom putu i napreduje, svaki novi put laž
je dublja, veća, postaje jeftina, prozirna i sve biva sve lošije. Jer uvek je i u svemu tačno da ono
na šta smo skoncentrisani napreduje. Tako je i sa neasertivnošću. Svaki novi izazov povećava
fokusiranost na pravdanje. I laž je sve veća. Neki put postaje prepreka za nastavak kontakta. Jer
konflikti jesu neminovnost u međuljudskim odnosima ali nisu problem. Problem jeste
izbegavanje konflikta. On dovede do prekida kontakta. A to je ono što nije dobro, što je loš
rezultat u komunikaciji sa ostatkom sveta. Drugi opet neasertivni ljudi postaju agresivni, lažu
delimično ili skoro sve što izgovore jeste laž. Iako sve što izgovori jeste laž on i dalje sve radi iz
najboljih sopstvenih ubeđenja i namera- pa on samo neće da uvredi prijatelja. On hoće da mu se
i dalje dopada. On ne sme on nema prava da se nedopada. Ima, ali ga se odrekao, davno. I ko
zna zašto sve. Zna polje ali koliki put treba preći da bi se došlo do polja. Došlo do teme. To ne
znam, ali ko zna…što je dana pred nama su. I tako, koračajući putem popločanim dobrim
namerama, čvrsto verujući da to radi da ne povredi prijatelja ne vidi da se plaši da će povrediti
sebe. Strah od nelagode koju bi mu izazvao taj tako opasni, preteći , potencijalni konflikt. A
neizbežan je u kontaktima. Kakav god da je nastup osobe koja se odriče nekog od asertivnih
prava uvek se da prepoznati po tome što je bez mere. Ili se radi o defanzivnom ponašanju ili
opet isto ali na suprotnom polu o agresivnom ponašanju i agresivnoj osobi. Defanzivno ili
agresivno ali bez mere. Bez namere. Nesvesno. Spontano. Bez granice. I eto konflikta ali sa
opasnošću sada stvarnom da će isti dovesti do neželjenog prekida konatkta, veze. O kakvoj god
da se radi. Kod defanzivne osobe radi se o neiskrenoj i nedirektnoj (bez pogleda u oči…a kad bi
gledao u oči…ne bi bilo neasertivnosti u ophođenju) komunikaciji, emocije su ili blokirane ili
bez mere, ili je anesteziranost ili histerično plakanje ili smeh, kako god, i vrlo često uz
istovremeno lično negativno kvalifikovanje (posipanje pepelom) Uz preplavljenost strahom,
laku uvredljivost, posipanja pepelom, moguć je naknadni bes ali tek posle izlaska iz kontakta.
Što je opet jedan od loših aspekata neasertivnosti jer naknadni bes obično biva prosut na prvog
sledećeg na koga naiđe a isti nema baš nikakve veze sa tim njegovim besom. Ničim izazvan bes

7|Page
bude poruka u sledećem kontaktu i opet nova mogućnost za prekid još jedne veze i kontakta. Ta
preplavljenost besom koji ne pripada tom sledećem kontaktu upravo izazove konflikt koji je
unapred osuđen tj skoro uvek, mada naravno nema pravila, na prekid kontakta. Potrebna je
potpuna asertivnost druge strane i vladanje veštinama asertivnog ponašanja da bi se prepoznalo
da taj bes ne pripada nama iz sledećg konatakta i da mu damo šansu da se smiri, da nas pogleda
u oči. Da nas vidi i kad nas vidi--da vidi da smo to mi, neki novi i drugi, a ne oni iz prethodne
njegove priče. Kod agresivnog modela ličnosti koja se odrekla prava na nedopadanje ili nekog
drugog asertivnog prava, opet je bez mere, emotivno jeste direktno, jeste iskreno uz pravdanje
ali u smislu samopotvrđivanja i to i po cenu i na štetu drugog aktera u kontaktu i aktuelnom
kontekstu. Ovde je čest slučaj da uz trijumf tokom kontakta, uz prateću nadmoć i ubeđenost u
ličnu ispravnost nastupi naknadno osećaj krivice i to uz samokažnjavanje. Ni jedno ni drugo
nije odgovarajuće ponašanje jer su oba primera bez mere, ne uzima se u obzir drugi učesnik u
kontaktu, a on definitivno postoji i neminovno je uzeti ga u obzir, jednovremeno ko i sebe iako
sebe na prvom mestu nužno je uzeti u isto vreme i drugog aktera. Jer, evo šta se dešava sa tim
drugim koji je neuvažen u takvom kontaktu. Ako je naša posmatrana neasertivna osoba
defanzivna drugi akter izlazi iz kontakta sa osećanjem krivice koja mu je prosto nametnuta
stavljanjem i guranjem njega u nadmoćnu poziciju koju taj neko drugi uopšte nije tražio niti
želeo. Bude li naš posmatrani agresivan ovaj drugi biće povređen, ponižen, inferioran. Oba
slučaja onemogućavaju dobar i prihvatljiv i kvalitetan nastavak kontakta u smislu veze.

2.4. Pravo na granice

granice-
anice-pravo da kažemo
kažemo „NE“
„NE“

Kako se samo dobro vidi koliko su efekti veliki i koliko je česta umešanost različitih modaliteta
ponašanja i ophođenja u različitim kontekstima a zbog odricanja od jednog ili često istovremeno
od više asertivnih prava posmatrajući kroz prizmu Ordera. Koliko različitih tema, različitih
radova, svaki je jedinstven a opet u svakom se može naći zrno sličnosti kada je iza fenomena
upravo odricanje od datih nam prava. Zato se i kroz ovaj seminarski rad jedna na drugu
nadovezuju, iako naizgled taksativno nabrojana prava, priče koje naizgled potiču iz nekog
drugog prava. A sva su povezana. Jer sva su u nama. I nadovezuju se jednako i u varijanti kada
smo stabilna asertivna ličnost isto kao i kada smo neasertivna osoba. Uvek su nijanse u pitanju i
uvek je rizik da se negde i uz put preplavljeni raznim naučenim kodeksima i sami bar na tren
odreknemo onog što nam je dato i što nam pripada, samim tim što jesmo ljudi, ovakvi kakvi
jesmo.

Neasertivni ljudi su retko u kontaktu sa svojim ličnim potrebama. Jedino prepoznaju da se ne

osećaju dobro sa samima sobom, da se osećaju loše, često ne znajući da objasne šta je to što je
uzrok takvom doživljaju spoljnog sveta, sveta koji ih okružuje. Čak i kada prepoznaju sopstvenu
odrečenost od nekog asertivnog prava i tada imaju čitavu lepezu opravdanja zašto je to tako i da
to baš tako mora i treba, i da su to pravila koja važe u tom surovom svetu koji ih okružuje. Ali
teško se odriču naučenog. Teško jer je poznato. To se kroz rad u Polju vrlo jasno vidi, poznato
koliko god da nije lepo-poznato je i podnošljivo jer je sa tim već naučeno živeti. Ali šta ako pusti
poznato, šta će u nepoznatom. Šta ako pogreši, šta ako sam donese odluku pa pogreši, iza koga
da se sakrije, na koga da prebaci krivicu ili gnev? I bira da ne menja, bira dotadašnje loše samo
da izbegne preuzimanje sopstvene odgovornosti i krivicu i stid i strah. Benefite bi rado uzeo ali
ako može bez odgovornosti i donošenja odluka. Međutim, ne može, to ne ide jedno bez drugoga.

8|Page
Besplatan ručak ne postoji. Moraš da platiš da bi dobio. A ako misliš da ćeš manupulacijom
prevariti ikoga u zabludi si, pogrešno su te naučili. Razna socijalno uvrežena i opšte prihvaćena
načela ponašanja čest su razlog i uzrok odricanja od nekog od asertivnih prava. Naučeno:”to tako
treba, čini dobro pa se dobrom nadaj, budi darežljiv,” često preplave čoveka i postanu obrazac
koji primenjuje sasvim spontano, normalno, uobičajeno, sve dok se ta obmana ne izrodi u na
prm.strah od konflikta. I sve dok se konflikt ne preseli u tog istog čoveka koji zbog naučenog
izbegava da udje u konflikt u spoljnom svetu. I tada nastaju problem, razni pa i na kraju
zdravstveni. Kada se radi o ovim naučenim uzrocima obično je to za nijansu bezbolnije nego
kada je uzrok sistemska upletenost pri kojoj akter još manje može sam da dođe do spoznaje da to
što radi nije ka putu opstanka i prosperiteta. Naravno, ne sugerišem sebičnost ali moram da
ukažem da je ista neophodna zarad sopstvenog napretka.

Kako to izgleda kada se odreknemo prava na postavljanje granica, kada se odreknemo svog
prava da kažemo NE. Kada nas neko na primer pozove da mu nešto “pomognemo” kada mu
pomažemo a ustvari to NE ŽELIMO, odnosno nismo se ODLUČILI da pomognemo, već nismo
znali kako da postavimo granicu, nismo uzeli sebe u obzir već zbog sopstvene nemoći da kažemo
NE činimo nešto što nam u tom datom trenutku ne odgovara, šta nas remeti. Nije zabranjeno
pomoći, biti od koristi nekome ko nas zamoli za pomoć, ali ne sa podrazumevanjem, ne po svaku
cenu, ne po cenu da nas to angažovanje remeti. To je onda na sopstvenu štetu, tada se
postavljamo na mesto koje nam ne pripada, na mesto podrazumevajućeg pomoćnika koji bez
obzira na sebe samoga čini nešto što nije nužno. Ovo je još vidljivije kada pomažemo osobi da
reši neki problem, a ona je odgovorna za njega i u realnoj je mogućnosti da ga sama reši. To je
jasan primer kako smo pustili da brinući tuđu brigu taj tuđi problem postane naš problem. A sve
iz “dobre “ namere. Ljudi često preuzimaju probleme drugih na sebe zato što veruju da čine
dobro delo. Ovde se često može radom na Polju Porodičnog rasporeda uvideti da ovaj pokret nije
samo iz naučenog, ranije opisanog. Često su ovo primeri različitih upletenosti. Kada se oseća
krivica ili dug. I mada osoba realno zna da nije u takvoj vrsti obaveze opet potpuno nemoćna da
se odupre tom pozivu iz dubine sebe iz dubine svog sistema kome pripada, zbog lojalnosti
sistemu čini upravo kako je opisano. Sve verujući da tako treba, da čineći razne usluge i dobra
dela plaća, a ne znajući jasno i svesno šta i kome i o čemu se radi. Upravo je ovo tema na kojoj
se može raditi kroz postavku Porodičnog rasporeda, jer je to jedinstven način da se dođe do
čvorišta, do mesta upletenosti. Svo to silno i iz dobre namere angažovanje,donosi više štete nego
koristi, i pomočniku i primaocu pomoći. Jer to je samo tako na izgled i spolja, ovlaš pogledano,
ako se pažljivo posmatra da se videti da primaoc pomoći od naše preterane brižnosti najčešće i
samo ima štetu a ne korist (iako je to zvezda vodilja), zato što se kod primaoca podstiče
inferiornost, sebičnost, zavisnost i bespomoćno ponašanje, lišava se inicijative i lične moći.
Oduzima mu se lično dostojanstvo. Na kraju provocira se odbojnost i prezir. Osim toga ulazi se u
odnos uzajamne zavisnosti ili Ko-zavisnosti što može biti osnova i za zloupotrebu supstanci ili
patološko kockanje. Ovde je vrlo bitna ova pojava, nažalost vrlo aktuelna i vrlo goruća u
svakodnevnom životu, bolesti zavisnosti sve su prisutnije i kroz Poredak se može iz ovih
esencijalnih uzroka nastalih odricanjem od asertivnih prava doći do spoznaje šta je uzrok
odricanju koje opet može dovesti do upletenosti i do odustajanja od života jer su bolesti

9|Page
zavisnosti i to ili možda baš to u prvom redu, odustajanje od života, kao jasan autodestruktivan
pokret. Često se uplitanje dešava opet iz jedne jasne reči odnosno iz želje da tom nekom
pomažemo. A šta znači poMOĆi ikome sem sebi, znači ići po MOĆ. Ići sa mesta koje nema
pokriće, ići po moć. Jer kada se neko stavlja na mesto da nekome pomaže taj kreće sa mesta da je
on veći, bolji, moćniji od toga A radi se ustvari o ličnoj potrebi da se zadovolji uobrazilja o
sopstvenoj moći, nadmoći, većoj nego što ista jeste, većoj od one koja mu je data i pripadajuća
shodno mestu na kome jeste. Jer, nužno je napraviti ovde razliku odnosno ukazati na šta se misli
kada se kaže“shodno mestu sa koga se polazi i koje je dato“ na primer lekar, doktor, homeopata,
terapeut, to su mesta koja jesu data određenim ljudima koji su prozvani, kojima je dato da budu
od koristi drugim ljudima. To jesu dobra mesta za pomaganje ljudima i tada se i ne radi o gore
pomenutom pomaganju. Pomaganje sa mesta bez pokrića jesu tema koja se prepoznaje iz reči
Pomoć. Različite fizičke senzacije mogu nas dovesti do shvatanja da smo preplavljeni strahom,
da smo napeti, da smo pod silnim a nejasnim pritiskom. Ako radeći na sebi blagovremeno
osvestimo etiologiju nastanka tih i takvih doživljaja to je dobro, medjutim, vrlo se često desi da
dugotrajno odricanje od prava da kažemo NE te s početka blage senzacije postanu klasični
simptomi patološkog stanja organizma. To se najbolje vidi kroz postavke radova u polju Poretka
ljubavi. Mišljenja sam da skoro sve bolesti i nastaju i da jesu psiho-somatkog porekla. Jedan od
glavnih uzroka jeste odricanje od jednog iz palete asertivnih prava. Odricanjem u svakodnevnici
izaziva se patnja duše, a kada duša pati ona zove telo u pomoć, simptomi su najčešće poslednji
vapaj duše i njen pokušaj i jedinstvena prilika da se osvešćivanjem uzroka problema iscelimo te
tako i ozdravimo u fizičkom smislu.

Koliko god mi svako od navedenih prava bilo jasno povezano sa Poretkom ljubavi toliko mi je
upravo ovo pravo da kažemo NE najbliže Kulturi konflikta, kao da je i ovde početak, uzrok ili
izvor Kulture konflikta. Odričući se prava da kažemo NE radimo što ni bismo hteli, voleli, želeli,
činimo ono sa čim nismo dobro, sa čim se ne osećamo da jesmo u skladu, a sve samo zato što
uskraćujući sebi to pravo mi sebe dovodimo u takvu poziciju. A uzrok leži negde u Poretku, u
mogućoj upletenosti, ili u naučenom, u prihvaćenom obrascu, iz straha koji gore spomenuh.
Upravo te senzacije sa početka su pokazatelj straha od konflikta. Iz straha da kažemo ne dodjemo
do još većeg, do straha od konflikta i onda činimo sve da bismo izbegli konflikt, s vremenom
prestajemo da govorimo NE sve sa ciljem da izbegnemo konflikt. Po svaku cenu izbegavamo
konfrontiranje, pristajući da nas drugi ljudi navode da radimo ono što je njihovo a ne naše ali mi
radimo tuđe sve samo da ne kažemo NE. Iz silnog straha, zbog odricanja od prava da kažemo NE
zbog odricanja od prava da se ne dopdnemo, činimo sve da izbegnemo konflikt, taj jasni i
jednostavni konflikt u horizontalnoj ravni. I naravno put je tako logičan, svaki izbegnuti konflikt
ove vrste prerasta u onaj mnogo jači, u unutrašnji konflikt koji one blage simptome pokazatelje
pretvara u često visoko rizične po opšte zdravlje i stanje organizma.

2.5. Pravo na promenu mišljenja.

Prateći kontunuitet prethodno opisanih prava nekako logičan sled koji po ko zna koji put ima za
cilj da nas podseti da sve ima veze sa svim dolazimo do prava na promenu mišljenja. Koliko se
truda potroši u uzaludnim pokušajima da se ne menjamo jer tobože baš smo se svima do sada
10 | P a g e
dopali. Ali naše pravo na promenu mišljenja koje nam je dato je pripadajuće. Pravo da promenite
sopstveno mišljenje jednostavno znači da umete da mislite. Otpor da osoba promeni svoje
mišljenje, stavove i uvrenja najčešće je izraz krutog mišljenja ili socijalne anksioznosti (osoba se
plaši da će je drugi ljudi proceniti kao nedoslednu, prevrtljivu ili kao osobu slabog karaktera).
Međutim, sasvim je normalno da osobe usled novih iskustava i učenja, usled asimilovanja
različitih saznanja, iskustava, promene svoje mišljenje u vezi sa nečim. Ukoliko želimo da se
razvijamo i idemo putem ličnog prosperiteta onda je nužno da menjamo svoje poglede. Promena
mišljenja nije dokaz naše neispravnosti, već razvojna nužnost. Ostati na istom mestu, biti
konstantno fokusiran to jednostavno nije moguće. Zdrav intelekt mora i sme da se pobuni. Ne
pristaje da tapka u mestu, hoće dalje, hoće napred. Ili odricanjem dođe u situaciju kao iz priče o
žabi i mlakoj vodi.

2.6. Pravo na grešku i biti odgovoran za to.

Pogrešivi jesmo ali pogrešni nismo. Ali najčešće sebi oduzimamo pravo na grešku zato što
izjednačavamo grešku sa ličnom pogrešnošću. Pogrešio sam tumačimo (jer ne možemo
tumačenja da se odreknemo) sa ja sam pogrešan. A istina je da smo mi uvek pravi i vredni
upravo takvi kakvi jesmo, i tačno je da znamo ali i smemo i dozvoljeno jeste da pravimo greške,
ali to ne znači da smo pogrešni. Pogrešivi jesmo u postupcima ali smo i tada pravi i vredni jer ko
zna od čega nas je ta baš pogreška sačuvala, ko zna zašto je baš to dobro za nas i zašto je upravo
tu i trebalo da pogrešimo. Jer tako često brinući kako smo pogrešili učinismo fanatstičan čin koji
će nam ko zna kad u bližoj ili daljoj budućnosti otvoriti neka nova vrata. Ko zna šta smo tom
pogreškom možda platili, nešto ranije dobijeno ili možda ulaznicu za neku novu radosnu životnu
fazu i etapu. Osobe koje sebi oduzimaju ovo pravo ostaju pasivne jer se boje greške koju
predviđaju, ili postaju agresivne tako što odgovornost za učinjenu grešku prebacuju na drugoga, i
tako ulaze u razne Igre. I ovde kod ovoga prava vidimo tako jaku povezanost između svih
nabrojanih prava. Koliko je usko povezano sa odricanjem od prava na samoodgovornost. Iz silne
želje da se izbegne preuzimanje odgovornosti i priznavanje sopstvene krivice čovek se odriče i
prava na grešku samo da ne bude odgovoran. Ovako naivno veruje da je i da će ostati nevin. A
nije i ne može biti. I nije ni strašno. Nužno je dozvoliti sebi pravo na grešku i dozvoliti sebi
odgovornost i tako i krivicu i stid koja se mora podneti i pripadajuća je.

2.7. Pravo na „Ne znam“ – pravo za saznavanje.

Mi nismo u mogućnosti sve da znamo i ni ne moramo, niti je to moguće. Niti je potrebno od sebe
to da očekujemo ili da se „prozivamo“ kada drugi to zahtevaju od nas. Dovoljno je i dozvoljeno
je reći: “Ne znam, objasni mi“ Tom jednostavnom i iskrenom rečenicom pozivamo drugog
aktera u kontaktu na komunikaciju. Priznanjem da ne znamo, što je ljudski i sasvim normalno
jeste vrlo plastičan dokaz sopstvenog odustajanja od igre poznate kao Igra moći.
Kako smo svi i stalno na putu saznavanja nikako nije smisleno odustati od prava da kažemo NE
ZNAM, to je jedinstven put da bismo spoznali, saznali, ne razumeli već RAZ-UMILI. Da, još
jedna tako pitka i rečita srpska reč kada razumemo reč raz-umeti dođemo do mesta na kome
možda i dođemo do odgovora i spoznaje i rešenja. Jer razumeti jasno govori da treba otpustiti um
raz umi znači otpusti um i shvati, oseti, spoznaj, oslušni sebe bez uma, bez silnog naučenog što

11 | P a g e
nas sprečava da RAZ-UMEMO. Dovoljno je priznati i dozvoliti sebi reći da ne znamo i sasvim
je moguće da će odgovori doći. Ne znam kad, ali to i nije važno, ono što bez sumnje znam jeste
da će odgovori sigurno doći a kad i kakvi ne znam i ne moram znati, doći će kad dođe vreme
kad budemo spremni da čujemo, da shvatimo da RAZ UMEMO.

2.8. Pravo da ne razumem.

I kako je sve tako jasno i vidljivo, samo treba pratiti putokaze na putu. Kada sam počeo i
nabrojao prava pitao sam se kojim redom da ih poređam, da li je i koji je bitniji. I odustao sam,
nekako prepoznah da su sva jednako važna. i da su nadovezujuća, i da se nezamenljiva. Nijedno
nije onom sledećam alternativa ili zamena, svako je i dato jer je samo po sebi specifično i veliku
zahvalnost osećam prema svima onima pre nas koji ih prepoznaše i koji se bave i ovom temom
tako životnom. Tako kao slučajno namestilo se jedno za drugim prethodno i sad ovo pravo a u
prethodnom opisah svoj doživljaj RAZ UMEVANJA. I dođoh do prava da NE RAZUMEM. I
jeste, imamo i to pravo jer nismo mi vidovnjaci niti možemo čitati tuđe misli. Ne očekujmo od
sebe da unapred prepoznajemo tuđe želje, mišljenje, očekivanja, da unapred znamo tuđe potrebe.
Ne očekujmo uopšte, očekivanjem se čaša unapred napuni i tada više nema mesta za nešto drugo
i novo. Sve i da je htelo nema gde, kako da uđe neki novi sadržaj u naš život kada smo tu sve već
sopstvenim očekivanjima iskreirali. Koristeći svoje pravo da ne razumemo, mi pozivamo drugu
osobu na kontakt na razgovor, na razmenu, na mogućnost da zajedno dođemo do boljeg
razumevanja.

2.9. Pravo na sopstvenu logiku.

Politika, sport, različite vrste i varijacije vernosti, vernost političkim partijama ili liderima tih
partija, potpuna odanost i ljubav i vernost omiljenom fudbalskom klubu. Kažu da je dva posto
populacije u takozvanoj grupi vernika. Oni navijaju za svoje favorite i onda kada izgube na
izborima i ispadnu iz parlamenta, i kada su na dnu tabele ili padnu u nižu fudbalsku ligu! Svaki
čovek ima pravo da sam na sopstvenim uverenjima gradi svoje stavove o svetu i ljudima koji ga
okružuju. I koliko god se neko čudio zašto neki drugi čovek navija za taj raspali fudbalski klub
ovaj koristeći i braneći svoju sopstvenu logiku jednostavno ima svoj stav u vezi sa tim. I to je
dobra stvar, sopstvena logika i sopstvena saznanja koja nas dovedu do odluke su pravi put ka
odlučivanju. Bez obzira šta neko drugi misli, jer taj neko drugi ima svoju logiku koja (on na to
takođe ima pravo) njemu govori možda i dijametralno suprotno. Bitna je svesnost i saznanje da
svi imaju to isto pravo na sopstvaenu logiku. I nema uzroka konflikata koji bi doveli do prekida
kontakta. To na žalost često ljudi previde, zaborave pa se i rođena braća i kumovi posvađaju
(prekid veze) zbog političkih stavova. Ne uzima se u obzir, uskraćuje se pravo drugima koje rado
uzimamo za sebe. I tada nastupa čitava lepeza kvalifikovanja onih drugih iz suprotnog tabora. E,
najbolji primer za spoznaju, saznavanje i od svega po malo iz dosadašnjeg, ispred napisanog je
kada na primer dojučerašnji ostrašćeni pobornik i pristalica NN-partije pređe u redove NN2-
partije. Svi prethodni mu naravno zameraju svi iz NN2 mu naravno čestitaju i žele dobrodošlicu.
A radi se o uzimanju prava na sopstvenu logiku i sopstveno saznavanje i pravu na razumevanje
i…sem naravno ako se radi o mešetarenju ali ovo nije ta tema. Elem, dok je bio u redovima NN
partije i sopstvenim shvatanjem i na osnovu svoje lične logike iz ličnog iskustva te tako i

12 | P a g e
asimilovanjem raznih znanja naš posmatrani je došao do nekih odgovora koja su mu ukazala da
NN-partija i nije baš ono u šta je on verovao i u šta veruje i sada. Ima čovek pravo da
sopstvenom logikom kreira svoj sistem vrendosti i shodno njemu i dela odnosno pređe u NN2
partiju. I to jeste dobro mesto. Suštinski,ono značajno, posmatrajući kroz Poredak ljubavi a u
vezi sa ovim pravom, jeste to da se odluke donošenjem na bazi sopstvenog dobrog iskustva od
pozitivnog značaja za rast i razvoj čoveka. Svako takvo angažovanje se uvek može i pogledati u
polju i radu sa pitanjem zašto sam ja vernik ili nisam takav. Zašto se bavim politikom. Da li je to
moje ili osećam iznutra da sa tim nisam dobro, da nisam u skladu. Da li pokušavam da platim
neki dug, ili dobru sreću koju imam. Zaboravljajući pri tom da je sreća poklon i da se sudbini ne
plaća, da to tako ne funkcioniše. Jedino što treba i samo i jeste i potrebno i dovoljno to je
zahvalnost. Kada sa takvog mesta uđete u partiju nn ili nn2 ili NNnaN-ti sa željom da deo svoga
vremena podelite sa grupom ljudi koji iskreno kao i vi žele da svoje vreme podele sa vama zarad
opšte i sveukupne dobrobiti sela, komune i neke druge regije, bez namere da pomažete (PO
MOĆ) i ne sa mesta da ste bolji od drugih, kada samo sa ljubavlju hoćete da podelite ono što
imate ili znate i sa drugima a ne očekujete ništa za uzvrat onda ste na dobrom mestu i uđite.
Samo pazite, zamke su na svakom koraku, pitajte se da li ste spremni da se odreknete svog
iskonskog prava na sopstvenu logiku. To je u grupi vrlo teško, grupa ima svoje kriterijume i
svoju sopstvenu logiku a vi može biti želite da koristite i zadžite i odbranite svoje (na mom redu
sledeće) pravo da budete autonomni!!!

2.10. Pravo da sudim o sebi i budem autonoman.

Ako nemamo sopstvene postavljene granice, ako se odričemo od datog nam prava da sami
sudimo o sebi prepuštamo sve to drugim ljudima. Prepuštamo svima sem sebi da sude o nama. I
oni se prosto osećaju prozvanim da sude o nama. Mi ih prozivamo, dozvoljavamo, oslobodili
smo svoje mesto i ono vapi da bude popunjeno. Niko ne može da stane na naše mesto ukoliko se
mi sami sa tog mesta nismo izmestili. Dobrovoljno, odricanjem od ovog prava ili upletenošću i
zbog nje stajanjem na nekom drugom, tuđem mestu koje nam nije dato. Na koje smo otišli ne
svojom krivicom, ne zato što smo hteli već iz upletenosti. Tu je nužan rad u Polju Poretka
ljubavi. Nije moguće, a čak iako jeste spontano moguće, bila bi nam potrebna tri veka, šta nismo
dobili. Životni vek svakog od nas jeste ograničen vremenski termin. U tom period i možemo i
moramo da učinimo sve što možemo i najbolje što možemo od svog života. Da ga živimo punom
plućima. Olakšavajuća okolnost a u vezi sa svim ovim i u vezi sa pravom da budemo autonomni
kao i sa svima prethodno opisanim pravima i kako to Poredak i kaže da sve ima veze sa svim te
tako i ovde i sada, je to što niko ne može manupulisati sa nama ako mu mi to ne dozvolimo. Ni
našim emocijama ni našim ponašanjem, našim delanjem i činjenjima. Niko sem nas samih i niko
sem ako mu mi sami to ne dozvolimo. A gde je rešenje. Kao i uvek leži u svesnosti. Ako smo
svesni svoga činjenja čak i tog da smo se iz nekog razloga odrekli nekog od prava koja nam
pripadaju, sama ta svesnost da n smo nekom dozvolili da manipuliše nama to je već prvi a veliki
korak. Korak koji nas vodi na mesto da mi jesmo gospodari sebe i svih svojih delova. Ako to nije
slučaj onda baš onaj mali, nevoljeni i neintegrisani deo postaje gospodar nas. I sapliće nas. Čeka
svoj trenutak. Da nam pokaže da i to jesmo.

Asertivna osoba govori jasno, ona jeste autonomna i svesna sebe i svoje autonomnosti i svoga
prava na autonomnost. Govori jasno, bez dvoumljenja, ide podignute glave jer zna da ne zna i

13 | P a g e
zna i prihvata da ima prava da ne zna a podignute glave zna da će odgovor doći negde odozgo.
Ne gleda u zemlju dok hoda ili govori sa sagovornikom. Gleda ga u oči. U dušu. I vidi ga. Tada
može i da ga čuje. Može da čuje i njega njegov odabrani sagovornik. Bira drugog u kontaktu.
Onda bira, ne dešava mu se. Ne spontano. Već svesno. Svestan sebe i mesta i konteksta i
vremena i svih ostalih u konaktu i kontekstu. Uzima u obzir sebe istovremeno uvažavajući sve
oko sebe. Ima meru. I kao što nije sakrivena u čošku, preplašena ili uvređena ili blokirana kao što
je njena suprotnost, tako nije ni “dvorska luda” nije podrazumevajuća zvezda, ima meru i hoda tu
negde stalno između ćoška i epicentra gde bitišu zvezde. Može i sme da kaže NE. Ne zato što to
tako treba i što joj je neko rekao da se mora reći NE, već zato što oseća da ne mora ništa da
dokazuje ili da se pravda, može i kaže NE jednako kao što može i da na nečiji zahtev kaže DA
ukoliko je to da ne remeti i ne pravi opterećenje. Nije podrazumevajuće NE.

14 | P a g e
 3. Umesto zaključka:

Deca su po prirodi asertivna i upravo ova činjenica je u smislu Poretka ljubavi od krucijalnog
značaja. Neasertivnost je ili naučena u periodu odrastanja ili nastaje kao posledica upletenosti što
se takođe dešava već od najranije životne faze odrastanja. Kakav je mogući uticaj kažnjavanja
deteta kada je ono u fazi negacije kao normalne i funkcionalne faze odrastanja. Dete bude u
uzrastu kada na svako vaše da odgovara sa ne odnosno sa odbijanjem i dešava se da neko pređe
granicu, dešava se da dete biva kažnjavano zbog toga i onda negde duboko u sebi, iz tog
nevinog, dečijeg straha odustane od datog mu prava da kaže NE. i tako živi i kao odrastao čovek,
sa svim problemima koji nastaju kao posledica tog odricanja. Postane mu priodno da ne kaže ne,
da ne odbija. Jer mogao bi biti kažnjen, iako je odrastao, iako ta mogućnost više nije spovodljiva.
Iako je iz prošlosti a opet je tu, stalno, kao mač nad glavom. Upravo ga svaki put taj dečiji strah
blokira da kaže ne i onda kada kao odrasto i svestan čovek zna da bi trebalo da kaže ne ipak i
svaki put iznova zbog blockade, zbog straha, odustane, odrekne se svog prava. Često je prvo
izgovorena reč upravo rečica NE često pre nego što dete kaže mama ili tata. Svoje odbijanje zna
da iskaže još u preverbalnoj fazi kada nešto neće plače, čak vrišti ali ostaje dosledno sebi i prosto
neće. A onda nastupaju roditelji koji dete uče da ne sme da kaže ne isto onako kako su njih učili
njihovi roditelji i tako redom. Iz želje da kontrolišu decu, iz dobrih namera da bi kontrolom
iskontrolisali sopstvene strahove i brigu o deci i u vezi sa njihovim odrastanjem. Isto kao što su
to činili njihovi roditelji, iz dobrih namera, iz brige. I tako redom, osećanja anksioznosti i krivice
i iz potrebe za kontrolom svoje dece koja opet dobiju na poklon svoju anksioznost i krivicu.
Tako da se ova manipulacija kontrole uči i prenosi s kolena na koleno. Naravno sve iz dobrih
namera. S jedne strane opravdano jer deca jesu i realno izložena različitim opasnim situacijama
ali nažalost uz bezbedno odrastanje dete dobije i kontrolu izvorne asertivnosti i odustane od
sopstvenih kapaciteta da izgradi svoje asertivne veštine u ophođenju sa ljudima koji ih okružuju.
To naravno može imati neželjene posledice.

Uz zahvalnost svima i svemu na svemu, a umesto zaključka, sada i ovde znam samo jedno a to
jeste da jesmo svi mi kao LOZE U ČOKOTU. Na ovom putu traganja, sasvim slučajno kao i sve
što je slučajno, naišao sam na knjigu prote Golijna i citatom njegove besede sa radošću delim sa
svima Vama sledeće reči:

“Oštar vetar punu pregršt snega sasuo mu je pravo u lice. Na časak je zatvorio oči i… po sećanju,
po zamahu, nastavio dalje istom stazom, poznatom, utabanom stazom. Prašinu snega je rukom
skinuo sa očiju i progledavši, okom se sudari sa zalaskom Sunca. Igličaste grane i vrhovi jela
cepali su obilje raskošne svetlosti i JA (da i ovo sam ja, ja jesam, da ja sam) ponesen prizorom-

15 | P a g e
SKRENUH SA STAZE” i pođoh novom, neistraženom i eto me u sećanju u šumi Mariborskog
Pohorja, evo me zahvalnog za sva iskustva.

LITERATURA:

"Priznati ono što jeste", Bert Hellinger, Gabrijela ten Havel, PAIDEA, Beograd, 2005 god.;

„Kultura konflikta „ Vlado Ilić, PAIDEA, Beograd, 2009. god.;

„Kamena ladja“ otac Milorad Golijan; Sremska Mitrovica 2007.god;

„Priručnik za asertivni trening“ Igor Krnetić; Banja Luka;

„Bogati otac, siromašni otac“ Robert Kiyosaki; Šeron Lehter., ponovljeno izdanje FINESA,
2010.god.

16 | P a g e