О аутору

Слободан Мандић рођен је у Кули 1977. године. Гимназију је завршио у Врбасу, а

дипломирао је на Катедри за општу савремену историју Одељења за историју
Филозофског факултета у Београду 2005. године. Од 2006. запослен је у Историјском
архиву Београда, од 2007. носи звање архивисте, а од 2017. вишег архивисте. Од 2011.
обавља послове начелника Одељења за обраду и коришћење архивске грађе, а од 2015. је
помоћник директора Сектора за обраду и коришћење архивске грађе у Историјском архиву
Београда. Стручни је сарадник Семинара за друштвену историју у Истраживачкој станици
Петница. Аутор је неколико научних и стручних радова везаних за примену нових
технологија и наставу историје.

О делу

Монографија Слободана Мандића Компјутеризација и историографија 1995-2005

изашла је 2008. године, издавач је Историјски архив Београда. Књига је написана на 147
страница и подељена је на две велике целине. Прва целина се састоји из два поглавља и
закључка и у њој се налази срж књиге, другу целину чини Веб адресар и она се састоји од
пописа најбитнијих сајтова, каталога, електронских издања часописа, извора, историјских
атласа и карти.

Прво поглавље носи назив Ка (пост)информационом добу и у њему је приказана је

кратка историја развоја интеренета и компјутера уопште, од првог појављивања средином
педесетих, до краја XX века и почетка XXI века. Ово поглавље представља увод у следеће
поглавље, у којем се налази суштина целе књиге и оно носи назив Компјутеризација и
историографија 1995-2005.

На самом почетку овог поглавља било је неопходно дати кратку историју

најбитнијих карактеристика компјутера и интернета кроз историју и одредити хронолошки
оквир унутар ког ће се посматрати феномен компјутеризације. Аутор је узео распон од
1995. године, тј од када су се створиле могућности за примену разних интернет сервиса у
историјској науци, па до 2005. када је дошло до појаве интернета друге генерације,

1
односно Web 2.0. Аутор је због обимности овог поглавља одлучио да га подели према
функцији интернета и компјутера у историографији.

У делу поглавља које носи назив Комуникација, аутор пише о електронској пошти,
електронским конференцијама и другим начинима комуникације којим се служе
историчари. Даје занимљив пример Мајкла Вентриса, који је преко писама организовао
сарадњу са другим научницима приликом дешифровања линеарног Б писма и тако постао
пионир у модерном систему комуникација. У даљем тексту аутор даје разне примере
интеракције (H-Net Discussion Networks, Balkan Academy News). Нама је посебно
занимљив и метод школовања на даљину или e-learning, који омогућава интернет.

Следећи део поглавља носи назив Интернет као информациони ресурс и подељен
је на три дела: Дигитализација архивске грађе, електронски историјски извори,
презентација научних резултата, информације о различитим подручјима истраживања.
Поред могућности брзе комуникације интернет нам пружа и бескрајне могућности у
погледу проналажења архивске грађе, извора, обавештења о новим истраживањима преко
електронских часописа и других.

Аутор се у следећа два поглавља осврнуо на претраживаче који би историчарима

могли бити од великe користи и на проблем цитирања електронских извора. Наглашава да
се стандарди цитирања извора и литературе не могу применити на исти начин за цитирање
извора са интернета, посебно ако је извор у HTML формату, односно ако се цео документ
налази на једној страници, ми немамо тачан податак са које смо странице преузели
информацију. Проблем представљају и начини поновног проналажења података са
интернета, због нпр. престанка рада странице. На крају овог дела аутор даје и примере
цитирања електронских извора, које је 2003. дао Универзитет у Чикагу.

У поглављу Критички осврт на коришћење материјала преузетог са Интернета

аутор указује да је интернет непрегледан и узбудљив, али исто тако и опасан, за
историчаре опасан јер обилује ненаучним и псеудоисторијским садржајем. Аутор
наглашава да пре преузимања материјала са интернета, треба проверити веродостојност
сајта са ког је преузето, ко је поставио то и које институције стоје иза тог сајта.

2
 На крају књиге се налази нама најбитније поглавље, оно носи назив Настава
историје и нове технологије. Много пре самог писања ове књиге интернет је увелико узео
маха у животима обичних људи, а поготову код младих и полако стасавају генерације које
и не знају за живот без интернета. Информационе технологије за само десетак година од
писања ове књиге, развиле су се невероватном брзином и историја као наука приморана је
да се развија у складу са овим сегментом човекове свакодневнице. Рачунари и интернет
пружају ученицима могућност да истражују и приступ разноврсном материјалу.

Аутор наводи и неколико модела примене интернета у настави, као што су на

пример наставник може да укаже ученицима на доступност појединих садржаја на
интрнету, повремено организовање наставе у информатичком кабинету, анализирање
видео игара које се заснивају на историјским догађајима итд. Модернизација наставе
историје код ученика створиће свест о занимљивој науци и да историја није само у
архивима и библиотекама, тако се подстиче креативност и мотивација ученика.

Представљено је и више сајтова који стоје на располагању наставницима, који им

могу помоћи у припреми наставе, као шо су Spartacus Educational или на српском Пројекат
Растко и др. Постоји и архива чланака и сајтова (www.archive.org), за оне странице које
више нису доступни. Поред интернета ученицима и наставницима доступни су и бројни
додатни наставни мултимедијални материјали.

Мандић као једну од препрека модернизацији наставе и увођењу савремених метода

наводи недовољну обученост наставника историје, претерана или потцењена очекивања од
технологије, отпор наставника према променама или једноставно немају сву потребну
опрему како би спровели ту модернизацију успешно. Док су ученици обично одушевљени
оваквим променама, које би сасвим сигурно промениле слику о историји као сувопарном и
досадном предмету. Увођење све чешћег коришћења интернета и компјутера у наставу
подигло би ниво изучавања историје са нивоа запамћивања на ниво размишљања и
закључивања, што значи и повећање креативности, залагања код ученика.

3
Закључак

Монографија Слободана Мандића, написана је на свега стотинак страница, али врло

ефектно и аутор је, с обзиром на то да се одређене теме преплићу, већ са поделом садржаја
погодио у сам срж тематике коју је желео да обради. Књига обилује препорученим
сајтовима, који могу бити историчарима од велике користи. Међутим, ова тема, самим тим
и књига имају једну ману. Написана је пре једанаест година и релативно је новијег датума
и ако узмемо у обзир технолошки напредак у протеклој деценији, може се рећи да је ова
књига, у неким сегметима везаним за карактеристике компјутера, препоручeнм сајтовима и
другим могућностима мултимедијалног приступа, ипак превазиђена и да захтева поновно
истраживање везано за ово поље историографије. Ужасно је битно да у свом животу или у
овом случају методици наставе историје прихватамо нове технологије и да их савлађујемо,
јер се технологија развија експоненцијално, а не линеарно, што значи све брже и брже.
Живимо у времену када интернет и компјутери нису више луксуз, већ свакодневница и
какво год имали мишљење о интернету и компјутерима, чињеница је да у данашњем свету,
без елементарне информатичке писмености, у свим сферама живота, било ког доба били,
као друштво немамо шта да тражимо.