Miroslav Beker, Virdžinija Vulf i Bloomsburry: borba za knj. Modernu, 1973.

Bloomsbury – londonska četvrt, po njoj se nazvao najuticajniji intelektualni pokret na

početku 20. v., tu je živela Virdžinija Vulf, tu se skupljala elita itd. 1. sv. rat razorio je u
Engleskoj mnoge ideale iz viktorijankog doba i dokazao da su ideali o nepovredivosti
engl. imperije, o čvrstom moralnom kodeksu i patriotskom hedonizmu samo iluzije.
Skepsa i ironija bile su karakteristične za posleratne god, Bloomsbury postaje idealan
predstavnik nove atmosfere. Bloomsbury nije imao nikakvog programa niti je izdavao
knj. manifeste, ali članovi ove grupacije imali su neke zajedničke stavove. Svi su gotivili
franc. impresionističke i postimpr. slikare, bili su liberali, sa socijalističkim skolonostima
(Eliot konzerva se ne uklapa). Prijateljstvo, intelektualne diskusijem uživanje u umetnosti
bili su sastavni deo njihove egzistencije. Prust, Stern, Rusi snažno utiču na Vulficu.

Pominje uticaje likovnog kritičara Fraja na Vulficu, za koga kaže da je smatrao da

umetnik može izabrati bilo koji predmet za svoje delo i da nema razlike između manje ili
više dostojanstvenih tema. U svojoj knjizi o Fraju V. se slaže da su Sezan i Pikaso
pokazali put, a da pisci treba da odbace opisno prikazivanje i da slede taj primer. Ti
slikari ne imitiraju život, nego pokušavaju da nađu ekvivalent za život. Ona se slaže da
pisac ne treba da ostane hroničar, već da stvori umetničko delo koje neće biti
opterećeno efemernom aktuelnošću. V. Vulf, „G. Benet i gđa Braun“: „A sada ću se
usuditi izreći još 1 tvrdnju koja je možda još prepornija, a ta je da se u decembru 1910.
ljudska priroda promenila“ – radi se o vr. kada je Fraj 1. put priredio izložbu franc.
postimpresionista u Londonu.

O biografijama i biografima: Život se pre svega sastoji od ljudske ličnosti, a ne od akcija

i reči (spoljnih delatnosti). Biograf ne sme više slepo da sledi svaki koram svog junaka,
on ima pravo da iz materijala koji mu stoji na raspolaganju oblikuje autonomno
umetničko delo. On bira, saoseća, prestao je da bude hroničar i postao je umetnik.
Moderni biografi nemaju ustaljene sheme sveta, nemaju apsolutnog kriterijuma kojeg bi
mogli da se drže. „Sam čovek najveći je predmet njihove radoznalosti.“ Srž čovekovog
karaktera otkriva se u sitnim pokretima ljudske ličnosti, u promeni boje glasa, u frazi
izrečenoj u prolazu.

Još jedan uticaj na Virdžiniju bio je njen muž, Leonard, socijalista laburističke
orijentacije, publicista. Virdž. je mrzela fašizam, patila je zbog špnaskog građ. rata. Za
nju je trenutni pol-istorijski položaj Engleske bio od manjeg značaja, više se bavila
intelektualnom borbom za ravnopravnost i emancipaciju žena (feminstička rasprava
„Vlastita soba“, 1929.). Bila je skoro izolovana u odnosu na aktuelna dešavanja u zemlji.
Spender grupu iz Bloomsburija upoređuje sa grupicom iz Bokačovog „Dekamerona“,
koja se povukla iz Firence

Spender govori o 2 grupe autora: 1) Autori koji direktnim i jednostavnim proznim stilom
prikazuju zbivanja uz optimističko uverenje, makar bili i satiričari i kritičari, da se
društvo može reformisati i da oni tome mogu doprineti. To su „savremenici“, tu ubraja
Bernarda Šoa, Velsa i Arnolda Beneta. 2) Umetnici manje zainteresovani za reformu
društva, a težište svoje knj. delatnosti stavljaju na reformu konvencionalnih oblika knj.
komunikacije, na pokušaj da omoguće novu viziju kojom bi izrazili svoju krizu, što se
često vidi kao potraga za nekom izgubljenom ili prekinutom tradicijom. Ovde spadaju
Eliot, Džojs, Lorens i V. Vulf – „modernisti“. Među modernistima i savremenicima dolazi
do neslaganja. V. je smatrala da je pretežno okružena savremenicima, koji nastavljaju
stare i konvencionalne norme romana. V. se pita zašto još uvek možemo da čitamo velike
pisce iz prošlosti sa tolikim interesovanjem. Tačno je da ti pisci izostavljaju mnoge stvari
koje moderni umetnici prikazuju u svojim delima, ali razlog iz kog su nam i dalje
zanimljivi je njihov osećaj stabilnosti i sigurnosti, koji ne postoji kod savremenika. Nama
se nameće njihovo uverenje, njihva moć verovanja. Kod tih autora postoji uverenje da
život ima neke definitivne kvalitete, oni su bili sigurni da su im poznati odnosi među
ljudima i odnos čoveka prema svetu. Glavna optužba protiv savremenih pisaca je to da su
oni materijalisti – ne zanima ih duh već „telo“.

Materijalisti se zanimaju za nešto nebitno, to je detinji realizam. U članku „G. Benet i

gđa. Braun“ V. ističe da za razliku od Rusa, u čijim delima su ljudski karakteri „mračni,
strašni i neodređeni“, engl. romanopisci jedva da su prišli ljudskom karakteru osim u
njenom najopštijem aspektu. U tom delu opisuje: „Sa svom svojom moći opažanja, koja
je izvanredna, sa svim svojim saosećanjem u humanošću, g. Benet nijednom nije
pogledao gđu. Braun u njenom ćošku. Tamo ona sedi u uglu vagona – u vagonu koji ne
putuje iz Ročmonda u Vaterlu, nego iz 1 razdoblja engl. knj. u 2. Gđa Braun je večna, ona
je ljudska priroda, menja se samo na površini, pisci ulaze i izlaze, a ona tamo sedi, a
nijedan od edvardijanskih pisaca (pisali za vr kralja Edvarda, 1900-1910) je nije ni
pogledao.“ Ono što savremenici izostavljaju u svojim delima je život i ljudska narav. Oni
opisuju kuće, a čitaocu ostavljaju na volju da zamisle stanare. To je bilo stanje 1910. kada
su džordžijanci (pisali za vr. kralja Džordža) počeli da pišu.

„Ispitajte običnu svest 1 običnog dana. Svest prima milijarde utisaka – trivijalnih,
fantastičnih, nestalnih ili uklesanih oštrinom čelika. Oni dolaze sa svih strana kao
neprekidni pljusak bezbrojnih atoma. I kako oni padaju i oblikuju se u život ponedeljka
ili utorka, naglasak se menja od starog na novo, sad važnost više nije ovde nego tamo,
tako da bi pisac, kad ne bi bio rob nego slobodan čovek, kad bi pisao ono što želi, a ne
ono što mora, kad bi svoje delo mogao zasnivati na vlastitom osećaju, a ne na konvenciji,
ne bi bilo fabule, ni komedije, ni trag. ni ljubavi, ni interesa ili katastrofe u
konvencionalnom smislu reči....“ „Život nije niz simetrično poređanih svetiljki na
kočijama, život je svetleći oreol, poluprozirni veo koji nas okružuje od početka svesti do
kraja.“

Pisci ne smeju slepo da slede taj niz utisaka, tu nekoferentnost i amorfnost; bitni su
ljudski osećaju, čovekova subjektivnost. Devojka sa zelenom satenskom torbicom može
biti važnija od katedrale Notr Dam, ona može biti zanimljivija, isto kao što i poučniji
može da bude mrtav magarac nego živi filozof – sve je to stvar ličnog stanovišta. Jedino
ako krene u tom pravcu i ako se bude držao tih načela moderni roman može ponovo da
postane relevantan knj. rod. Racionalnoj neutralnoj prozi V. suprotstavlja gipkost, u
pogledu vremena, mesta, traženja nijanse, odstupa od uobičajenih sintaksičkih shema,
identifikuje se sa svojim likovima – najavljuje promenu knj. konvencije, novi način
pisanja.