Dostojevski - Bedni ljudi (1846.

- Dostojevski – jedno vreme je radio kao crtač u vojnoj komandi u Petrogradu, ali
ipak odustaje od karijere koju mu je namenio otac, njegova želja bila je književni
rad
- prvo što je uradio na književnom polju bio je prevod „Evgenija Grande“, Onorea
de Balzaka, 1843. (bio je zadovoljan prevodom)
- postaje poznat preko noći, sa nepunih 25 god, kada piše roman „Bedni ljudi“,
završen krajem 1845, objavljen januara 1846; za taj trenutak vezuje se priča u
kojoj su učestvovali prijatelj Dostojevskog, sa kojim je delio stan u tom trenutku
(poznavali su se iz škole za vojne inženjere) – Dmitrij Grigorovič, zatim pesnik
Njekrasov i kritičar Visarion Bjelinski, pandan Sent-Bevu
- završivši svoj prvi roman, Dostojevski ga daje svom cimeru Grigoroviču, ovaj ga
daje Nekrasovu i jedne noći počinju da čitaju; svedočenja kažu da je to kod njih
izazvalo veliko uzbuđenje, Grigorovič je plakao dok je čitao, Nekrasovu takođe
teku suze i kad su završili čitanje, krenuli su u 4 ujutru kod Dostojevskog, morali
su odmah da mu saopšte ushićenje a ni on nije spavao jer je bio ushićen, želeo je
da čuje utiske svojih prvih čitalaca; kad su mu saopštili koliko su ushićeni i kad su
se emotivno izgrlili, Nekrasov odlazi kod Bjelinskog, nosi mu tekst i kaže mu
„Rodio se novi Gogolj“, a Bjelinski ironično odgovara „Kod nas Gogolji niču kao
pečurke posle kiše“, ali ubrzo nakon što je pročitao rukopis i sam Bjelinski pada u
zanos i kaže da sa 25 god takvu stvar može da napiše samo genije koji shvata ono
što je običnom čoveku potrebno iskustvo mnogih godina
- Bjelinski je u to vreme promovisao tzv. naturalnu školu – pisci koji su prirodnim
jezikom pisali, nešto kao rani realizam u Rusiji i u tom realizmu Bjelinskom je
naročito bilo stalo do socijalne komponente – ukazivanje na sloj ljudi koji je u
tom momentu zapostavljen, marginalizovan, obespravljen, koji pati, kao i u
romanu „Poniženi i uvređeni“ i Bjelinski je ubrzo lično pohvalio Dostojevskog i
video ga kao predvodnika ove škole; obraća se Dostojevskom i kaže mu „Vama je
istina otkrivena i saopštena, dobili ste je kao umetnik na dar, cenite svoj dar i
ostanite mu verni i bićete veliki pisac“ – talenat je Dostojevskom omogućio da
preskoči iskustvo, da stekne uvid u stvari koje ne mora da doživljava i proživljava
godinama – 30 god kasnije, Dostojevski izjavljuje da je pohvala od strane
Bjelinskog bila najlepši trenutak u njegovom životu, sećao ga se na robiji i jačao
je zbog toga

- „Bedni ljudi“ su pisani u epistolarnoj formi – jedinstven slučaj među romanima

Dostojevskog; oslanja se na tradiciju romana 18. veka koji su bili popularni u
Rusiji, osećaju se uticaji francuskog sentimentalnog romana, posebno Ričardsona,
ali se intertekstualne veze šire – Dostojevski čita šta mu dođe pod ruku ili bira
ono što mu odgovara, zbog čega je i bio osuđivan kao neko ko bira osrednje pisce,
kao npr. francuskog pisca Pola de Koka (Paul de Kock)

- epistolarni roman bio je već na izdisaju, a vrhunac u Rusiji dostiže 1792, kada je
izašao roman Nikolaja Karamzina, „Sirota Liza“ – najpoznatiji ruski entimentalni
epistolarni roman – ljubav u romanu se završava tragično, samoubistvom devojke;
 Dostojevski se u stvari vraća korak unazad, birajući ovu vrstu romana, ali unosi i
novinu: do sada je u senimentalnim epistolarnim romanima fokus bio po pravilu
na junakinji, ovde je obrnut slučaj – fokus je na junaku, Makaru Djevuškinu, koji
piše najviše pisama, 31 i njegova pisma predstavljaju srž ovog romana; njegov
korespodent je Varvara Dobroselova, 24 pisma

- među njihovim imenima (dug Gogolju) kriju se značenja; Makar je lik iz narodne
tradicije – prvi u nizu dobarih, divnih, plemenitih ljudi kod Dostojevskog, koji su
spremni da se odriču i žrtvuju; prezime Djevuškin – tu se krije njegova priroda
koja je gotovo devičanska, devojačka, nežna, topla

- Varvara (Varenjka) Dobroselova – u prezimenu se može naslutiti njeno poreklo –

ona je devojka koja je imala težak život i koja je presađena sa sela, gde se dobro
osećala, što se vidi u njenoj ispovesti, u jednom dugačkom pismu, gde govori o
svojoj prošlosti – ona pripada selu, prirodi, nakon što joj selo biva oduzeto, ona
gubi svoje spokojstvo; otac je šalje na školovanje u pansion za devojke, ona
izneverava njegova očekivanja, kaje se zbog toga, a otac sve to čini da bi je dobro
udao

- ovo je bila prva inovacija Dostojevskog u odnosu na epistolarni roman, druga je

to što su svakodnevni doživljaji prošireni u studije sredine, daje im se izrazita
socijalna komponenta, čime je ostvarena sinteza sentimentalizma s jedne i
kriičkog realizma (naturalne škole) s druge – prevazilazi sentimentalnu
paradigmu, pa tako stvara kovanicu „sentimentalni naturalizam“

- u romanu ima preciznih datuma, prepiska traje oko pola godine; u „Bednim
ljudima“ se tematizuje i književnost – pominju se razne knjige koje akteri čitaju,
na početku više Varenjka, ona je načitana pa malo po malo počinje da obrazuje
Makara, daje mu knjige za čitanje i razmenjuju utiske

- kao jedan od sporednih likova pojavljuje se sustanar Makarov, pisac Ratazjajev,

kroz njegove iskaze se osvetljava stanje pisaca i dobijamo sliku o značaju
književnosti u ono vreme, ovaj lik je šaljiv, preuveličava i razmeće se, kaže da mu
ljudi plaćaju silne pare za neke svitke i obične stihove, ali ovim se ipak oslikava
vreme u kojem se od pisanja moglo živeti, unosan posao

- više puta se javlja Makarov iskaz da je on neobrazovan čovek, zatim da je star

(„ja vas nisam video“) – stariji od Varenjke, jedna od značajnih karakteristika
njihovog odnosa je upravo razlika u godinama; Varenjka je za razliku od njega
bila obrazovana, o njoj i njenoj majci nakon očeve smrti brigu preuzima
porodična prijateljica/rođaka a u stvari beskrupulozna podvodačica, tu upoznaje
pesnika Pokrovskog za kojeg se udaje, Bikov – otac Pokrovskog; smrt
Pokrovskog – sentimentalni motiv; Pokrovski je tu da ukaže na to da Varenjka već
u svojim mladim godinama više nije emotivna netaknuta, čedna, fizički jeste, ali
emotivno iza sebe već ima jednu tragičnu romansu sa Pokrovskim i to motiviše
 njenu ranu zrelost sa kojom rasuđuje i na kraju prihvata svoju sudbinu a to je da
se uda za Bikova

- ovde je objašnjena njena veština pisanja pisama; dok Djevušin ponavlja kako je
on prost i neobrazovan čovek, ona od početka dobro piše, a onda, zahvaljujući
ovoj prepisci i on sam tokom vremena piše sve bolje, pred kraj romana i sam to
primećuje, uviđa da je počeo da mu se menja stil, postaje nekakav pisac; manjim
delom, to je posledica i druženja s Ratazjajevim (uvideti sličnost sa Balzakovim
„Čiča Goriom“), jer Ratazjajev njemu i drugim sustanarima čita i to doprinosi
Djevuškinovom obrazovanju; Djevuškin ga opisuje kao čoveka koji nema
formiran ukus, dovodi u istu ravan Homera i Brabeusa – neki nebitan, ispravlja
članke u časopisu

- Djevuškin je po zanimanju pisar i Ratazjajev mu daje da prepisuje Gogoljeve

spise – još jedna veza sa Gogoljem se ogleda u sličnosti prepisivača iz „Šinjela“ i
njega; čitaju i Puškinove priče – skazove, govor u ovim delima je govor naroda,
skazove Puškin uvodi u rusku književnost; najvažnija pripovetka vezana za
„Bedne ljude“ je „Šinjel“ – u ovoj priči imamo činovnika Akakija Akakijeviča,
skroz bezbojnog (hemoroidalno lice), sveden je na jednu crtu – potpuna
posvećenost poslu, nema kod njega ničeg drugog osim prepisivanja – sveden je na
karikaturu; Djevuškin se ipak razlikuje, kaže kako nema stila, kako ne napreduje u
službi, ali kroz svakodnevno pisanje pisma izgrađuje svoj stil; na početku je bio
skeptičan, „kad bi svi počeli da pišu, ko bi onda prepisivao!“, ali on evoluira
tokom tih 6 meseci, dok kod Akakija toga nije bilo
- Djevuškin je na momente komičan, ali nije groteskna figura kao Gogoljev Akakij;
kada Djevuškin pročita ovu pripovetku, on protestuje – „nema takvih činovnika“;
Gogoljev Poprištin, junak iz „Dnevnika jednog ludaka“ je blizak Djevuškinu –
obojica su svesni svoje situacije, oni razmišljaju, obojica se zanimaju za literaturu,
jedina razlika je u tome što se Poprištin buni zbog svoje sudbine i to će ga odvesti
u ludilo (ovo ćemo imati u „Dvojniku“)

- aluzije na druga dela i pisce iz 18. veka: „Tereza i Faldoni“ – u pansionu u kojem
živi Devjuškin živi i ovo dvoje (sluge): „Ne znam, možda on ima i neko drugo
ime, ali on se i na ovo odaziva; svi ga tako zovu (misli na Faldonija)“ – junaci iz
epistolarnog romana; tu je i Pol de Kok, indirektno i Ričardson

- motivi u delu:

1. Hristoliki, idealni čovek – Djevuškin, naročito razrađen motiv u „Idiotu“ i „Braći

Karamazovim“ (Aljoša)
2. Odanost voljenoj ženi – žena se zaljubi u drugog a on joj ne okrene leđa i ne mrzi svog
suparnika, nego čak, da bi njoj ugodio, pomaže svom suparniku – interesantno! Ropska
potčinjenost Djevuškina prema Varenjki, u poslednjim stranicama se ovo vidi pri dolasku
Bikova; u svojoj plemenistosti se ide do ponižavanja i rađenja protiv sebe i svojih
osećanja (ovo su tipski likovi kod Dostojevskog)
3. Lik Bikova – moćan čovek, beskrupulozan, posebno u odnosu prema ženama,
požudan, sladostrasan, u godinama, hoće da se oženi mladom devojkom koja je njegova
štićenica (Svidrigajlov takođe i drugi), lik obeležen seksualnom strašću
4. Dečja patnja – sin koji umire, Dostojevski je na ovo bio izuzetno osetljiv, to nije samo
njegova lična bolećivost, što mu je bilo teško da posmatra patnju najbezazlenijih i
najugroženijih, već ima tu nečeg dubljeg, hrišćanskog, to kasnije pominje i u drugim
delima, ponavlja Hristove reči da su deca njegovi pravi sledbenici i teško onima koji
sablazni one njegove – deca, neokaljana, čedna, svi ostali su već obeleženi grehom; deca
mogu biti i surova ovde, ali to ne proističe iz njihove podmuklosti već iz toga što i deca
nose deo ljudske prirode

- aspekti prisutni u ovom delu:

1. Radnja – nije razgranata i bogata, koncentrisana je oko ovo dvoje ljudi i onoga što
ih vezuje, radnju formiraju prizori iz Djevuškinove zgrade, iz neke ulice – razlika
između bogatstva i siromaštva, sve ovo osvetljava:
2. Socijalni aspekt – dominira Varenjkina ispovest, ovde imamo pravo pripovedanje
3. Odnos između Varenjke i Djevuškina – Varenjka je inicijatorka uglavnom svega,
Djevuškin neće da se susretne s njom kako je ne bi kompromitovao, šta će drugi
reći – malograđanska atmosfera; siromaštvo – socijalni aspekt
4. Poetički aspekt (metakritički, metaprozni) – govori se o književnosti, o
sentimentalnom romanu, o aktuelnostima – Gogolj i Puškin i to je ono što je
karakteristično za Dostojevskog – uvek je književnost manje ili više prisutna, ali
on ipak nije pisac koji piše samo o književnosti, kod njega su bitni sociološki i
psihološki momenti, najviše kroz likove glavnih junaka

- pitanje: gde je granica između poniženja, samoponiženja i potčinjenosti?

- uživanje u poniženju; topos kod Dostojevskog – granica između gordosti i
poniženosti

Pre „Zapisa“

- 22. aprila 1849. Dostojevski je uhapšen i izveden pred Vojni sud, bio je optužen
da je sudelovao u veleizdajničkoj zaveri; 1846. pridružio se političko-filozofskom
klubu „Pokret Petraševaca“ koji je rspravljao o pitanjima socijalnog i političkog
razvoja u duhu radikalno-progresivnih ideja; na trgu u Peterburgu bila je
iscenirana predstava streljanja, a zatim su doneli pomilovanje; međutim,
Dostojevski biva prognan u Sibir na 4 godine
- među robijašima zatiče ljude neobične energije i sveže volje sa neverovatnom
sposobnoću da podnesu fizičke napore, najgora odricanja i najsurovije torture;
neobičan je bio i relativno visoki duhovni nivo
- ti ljudi su, istovremeno, pored malog broja političkih, besumnje bili pravi
zločinci, ubice, razbojnici; među njima je bilo takvih koje čak i blagorodni
humanista Dostojevski može označiti samo kao čudovišta; Dostojevski potresno
konstatuje da ti ljudi očevidno ne znaju za grižu savesti: „Tokom nekoliko godina
nisam kod njih zapazio ni najmanje znake kajanja, ni najmanji nagoveštaj da
 razmišljaju o sopstvenom zlodelu. Za toliko godina bi morao da se zapazi barem
neki trag kajanja i unutrašnjeg bola. Ali toga naprosto nije bilo.“; naprotiv,
robijaši kao da su bili ponosni na svoje zločine i kaznu su na neki način samo
doživljavali kao neprijatnu propratnu pojavu sa kojom se u datim okolnostima
mora računati ali koja nije ni od kakvog načelnijeg značaja; shodno tome, izgleda
da postoje ljudi koji ne samo da su potisnuli svako moralno osećanje (savest),
nego su ga posve izgubili, a možda ga po prirodi uopšte nisu ni posedovali

- za Dostojevskog je to bio povod da ponovo porazmisli o svojim ranijim

stavovima prema problemu dobra i zla u čoveku: „Filozofija zločina je dosta teža
nego što se to obično misli.“; osim toga, iz tih razmatranja proistekao je novi
problem – pitanje o odnosu između zločina i kazne i povrh toga, o smislu i suštini
kazne; čini se da je taj kriminološki kompleks za Dostojevskog postao veoma
važan problem; većina njegovih dela od sada su direktno ili indirektno povezana
sa nekim zločinom pa se doimaju kao otvorene ili prikrivene kriminalne priče

- nakon katastrofe Krimskog rata (1853-56) počinju reforme, liberalna strujanja

prodiru sve dublje; cenzura još nije bila ukinuta ali je bila vidno olabavljena, na
sve strane su bili osnivani novi časopisi; bila je javna tajna da vlada ozbiljno
razmišlja da ukine kmetstvo; Mihail, brat Dostojevskog, 1860. dobija dozvolu da
pokrene časopis „Vreme“ – iako je Mihail bio zvanični izdavač, ipak je sve bilo u
rukama Fjodora koji je i sam napisao najveći broj publicističkih priloga; časopis
je imao dosta uspeha i finansijski je dobro stajao, posle nepune 2 god imao je
4000 pretplatnika

- „Naš zadatak je da stvorimo sopstvenu, domaću životnu formu koja potiče iz

našeg sopstvenog tla, duha i osnovnih principa našeg naroda. Mi smatramo da
naša buduća aktivnost mora u najvećoj meri da ima opšteljudski karakter, da će
ruska ideja postati možda jedna od ideja koju Evropa u svojim različitim nacijama
sa takvom hrabrošću i istrajnošću razvija i da će sve ono što je u tim idejama
neprijateljsko u ruskom narodnom duhu biti pomireno i dalje razvijeno.“ –
program časopisa; u časopisu su sarađivale najbitnije figure tog doba: Njekrasov,
Turgenjev, Ostrovski, Majkov i među njima ima mnogo onih koji nisu bili
saglasni sa ideološkim i političkim pitanjima Dostojevskog; sam Dostojevski u
časopisu objavljuje prva dva najveća dela posle progonstva iz Sibira: „Poniženi i
uvređeni“ i „Zapisi iz mrtvog doma“

- uspeh časopisa zahtevao je velike fizičke i duhovne napore, ali pored svega, može
se reći da je to za Dostojevskog bila relativno uspešna i mirna, bezbedna faza
njegovog života; u to vreme mu se prvi put pruža prilika da neposredno upozna
Evropu pa u leto 1862. sa svojim prijateljem Strahovom tokom dva meseca putuje
po Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Austriji i kratko ostaje i u Londonu

- svoje utiske sa putovanja izložio je u jednom feljtonu koji objavljuje u svom

časopisu (februar-mart 1863.) pod nazivom „Zimske beleške o letnjim utiscima“;
utisci su bili veoma negativni; Dostojevski doduše beleži i ono što mu se dopalo
 ali je u celini duboko razočaran onim što je video što je bio proizvod velikih
očekivanja; kao i kod mnogih obrazovanih Rusa, njegova slika o Evropi je bila
izvedena iz literarnih i istorijskih studija i iz te perspektive je veliki Zapad
izgledao kao izvor kulturnih dostignuća, zavičaj umetnosti, nauke, humanog
napretka, pa je neposredno suočavanje sa surovom realnošću moralo je onda da
izazove šok, posebno kada se radi o posmatraču koji se više zanima za ljudske
odnose nego za kulturne spomenike

- Strahov beleži da je pažnja Dostojevskog bila je usmerena na ljude, nastojao je da

razume njihovu prirodu, karakter i povrh toga da stekne opšti utisak o životu koji
se odvija na ulici; po evropskim velegradima video je mnogo više nepriličnih
stvari nego po Petrogradskim ulicama: prostitucija, veliki kontrast između site i
samozadovoljne buržoazije i nevolje nižih društvenih slojeva

- međutim, Dostojevski nije potpuno odbacio Evropu, ali je smatrao da je Evropa

odigrala svoju ulogu i da će sada ruski narod morati da preuzme vođstvo, što u
svakom slučaju znači da mora da preuzme i iskoristi ranija dostignuća zapadne
civilizacije (u tome se Dostojevski veoma razlikuje od Tolstoja – ova je pomoću
svojih negativnih utisaka sa putovanja po inostranstvu zaključio da treba odbaciti
svaku civilizaciju uopšte)

- „Zimske beleške“ su značajne i u literarnom pogledu – po svom sadržaju

predstavljaju političko-filozofsku raspravu, po formi su pak feljton u neusiljenom
tonu ćaskanja, nešto kao fiktivni razgovor sa čitaocem; tu se nagoveštava način
pisanja koji će Dostojevski koristiti kasnije u svojim delima da bi svoja načelna,
teorijska mišljenja odenuo u beletrističku formu, što je za njega izuzetno važno; u
svojim filozofskim romanima on ideje pretvara u junake

- period mirnog i sređenog rada prekinut je nizom udaraca sudbine i nesrećnih

ličnih dešavanja; u januaru 1863. je poljski ustanak, koji je posle krvavih borbi
ugušen, zatrovao političku atmosferu u Rusiji; u aprilskoj svesci „Vremena“
Dostojevski je objavio o toj temi članak Strahova, koji je bio zasnovan na ideji da
se ne radi toliko o jednom političkom konfliktu koliko o sudaru dve različite
kulture; poljsko pitanje, shodno tome, neće na kraju biti rešeno silom već
„duhovnom pobedom“ ruske kulture; to nije bilo upereno protiv vlade –
Dostojevski je najmanje bio naklonjen Poljacima – ali članak očigledno nije bio
spretno sastavljen, pa je u konzervativno-nacionalnim krugovima vlade shvaćen
kao nepatriotski i antidržavni čin; posledica je bila da je časopis mesec dana
kasnije bio zabranjen i time je Dostojevski izgubio jedinu pouzdanu osnovu svoje
profesionalne egzistencije

- u tu već po sebi tešku situaciju pada početak burne i mučne ljubavne afere sa
gotovo 20 godina mlađom Apolinarijom (Polinom) Suslovom; taj odnos je bio
kao odnos jednog para likova iz nekog romana Dostojevskog; Polina je bila jedna
od žena koju je Dostojevski kasnije označio kao „infernalne“ – zgodna,
inteligentna i obrazovana, sa dobrim poznavanjem literature i umetnosti i
 angažovana aktivistkinja, uvek spremna da se oduševi za najradikalniji pravac a
da aktivno ne učestvuje; istovremeno je bila egzaltirana, neobuzdana do
otvorenog cinizma, kako u svojoj strastvenosti, tako i u svojoj nezajažljivoj želji
ka samostalnošću i samouverenošću; ona se jednom prigodom oduševila nekim
predavanjem Dostojevskog („veliki pesnik i politički mučenik“) i napisala mu je
pismo koje je na Dostojevskog učinilo duboki utisak, dolazi do susreta, Polina mu
postaje ljubavnica, a onda upravo zbog toga počinje da ga mrzi i da ga muči
sadističkom surovošću

- sa tom „infernalnom“ ženom kreće Dostojevski na putovanje u Francusku, Italiju,

Nemačku, u leto 1863. dok je njegova na smrt bolesna žena ostala u Peterburgu;
na tom putu je prvi put doživeo neodoljivu strast za kockom; tragedija je počela
jednim slučajnim dobitkom na koji se nadovezala serija katastrofalnih gubitaka,
sa svim novčanim nedaćama, poniženjima i duševnim mukama

- Suslova i rulet bile su njegove prave strasti ali ujedno i psihološki eksperimenti sa
samim sobom; u vezi sa kockarskom strašću Dostojevski je više puta naglašavao
eksperimentalnu komponentu – želju da upozna i svesno doživi s njima povezane
psihičke granične situacije; odnos sa Suslovom postao je, usled brutalne
bezobzirnosti, njene ćudljivosti i iznenadnih promena raspoloženja jedna
individualna, ali sasvim slična muka, jer najvažnije sredstvo, kojim je u isto
vreme mogla da muči i veže za sebe, sastojalo se od toga da ga je naizmenično
odbijala od sebe i budila nade da će se u njoj možda ponovo javiti naklonost
prema njemu (mada je možda pri tom i samu sebe mučila!)

- u međuvremenu Dostojevskom polazi za rukom da dobije licencu za jedan novi

časopis kome daje ime „Epoha“ (aluzija na to da se radi o nastavku zabranjenog
„Vremena“); ali, uspeh ovog puta izostaje; reakcije čitalaca i kritičara bile su
hladne i neskriveno odbojne, broj pretplatnika se smanjio, dugovi su rasli; povrh
svega toga, u aprilu 1864. mu umire žena; taj brak nikad nije bio srećan i pre bi se
moglo reći da je njena smrt za Dostojevskog bila oslobođenje i rasterećenje; ipak
je bio teško pogođen, možda jer je bio svestan svoje krivice za neuspeh braka +
izdaci oko sahrane i sl; međutim, istinski težak udarac bila je smrt njegovog brata
u julu iste godine + ubrzo ubire i Apolon Grigorijev, najvažniji saradnik redakcije
časopisa; sa toliko nagomilanih problema Dostojevski nije mogao da izađe na
kraj; u junu 1865. časopis „Epoha“ prestaje da izlazi; u to vreme Dostojevski piše
jedno od svojih najosobnijih, ako ne i najvažnijih dela – „Zapise iz podzemlja“

„Zapisi iz podzemlja“

- reč „podzemlje“ prevođena je i kao „podrumska rupa“, što odgovara izvornom

konkretnom značenju (podzemna prostorija, podrum)
- neobična je, ako ne i jedinstvena već i sama kompozicija: povezuju se 2 različite
literarne forme, povezane zajedničkim naslovom; prvi naslov je nešto kao
teorijski trakat o modernoj civilizaciji i njenom mogućem budućem razvoju, pri
čemu su načelna razmišljanja prožeta mučno-ciničnim autoanalizama fiktivnog
 autora; drugi deo je jedna novela u formi memoara: isti fiktivni autor priča
nekoliko karakterističnih epizoda iz svog života; te epizode naizgled ne stoje ni u
kakvoj vezi sa teorijskim razmatranjem prvog dela, ne deluje baš sasvim uverljivo
da je upravo jedan takav čovek napisao prethodnu raspravu

- prvi deo je shodno tome jedna nova, usavršenija varijanta literarno-publicističke

književne vrste, koja je već isprobavana u „Zimskim beleškama o letnjim
utiscima“, pri čemu je forma pisma zamenjena osobenim monologom u pisanoj
formi; fiktivni autor je jedno anonimno „ja“, njegovo ime se ne pominje;
saznajemo jedino da je bio činovnik, da je dobio otkaz i da je potom živeo od
skromnih prihoda od nasleđa
- on sam sebe opisuje kao ružno, propalo, nesnosno i zlobno stvorenje, usto boluje
još od jetre, po prirodi je nervozan, ogorčen, jednako agresivan koliko i kukavica,
dakle čovek koji je moralno i fizički zaista nastanjen u podzemlju, kao deo taloga
čovečanstva; pri tom razpolaže značajnom sposobnošću da posmatra sebe i druge
i da ih prozre; iz te „podzemne perspektive“ on „modernom čoveku“ sipa u lice
zlobne, zajedljivo ironične, ali dobro promišljene komentare
- postavlja se pitanje: možemo li u tim razmatranjima čoveka iz podzemlja da
vidimo filozofiju samog Dostojevskog? Većina kritičara to prećutno pretpostavlja,
a neki i izričito polaze od toga („Nikada posle nije tako iscrpno i otvoreno izložio
najintimnije delove svoga duha koji nisu namenjeni za pokazivanje“, Grosman,
1924.)

- moglo bi se poći od toga da se mnoge tvrdnje i argumenti čoveka iz podzemlja

slažu s onim što je Dostojevski pisao u svojim publicističkim radovima i pismima,
ponekad čak u veoma sličnim formulacijama; osim toga, očigledno je svom
junaku podario sopstvene duhovne sposobnosti: ovaj je previše pametan i preoštar
logičar za svoj tip – sa realističkog stanovišta jedna teško zamisliva figura;otuda
možemo da pretpostavimo da osnovne ideje i misli sa sigurnošću odražavaju
sopstvena uverenja Dostojevskog
- podzemni čovek piše samo za sebe, njegova razmatranja nisu namenjena drugima;
u stvari on ne piše pravi monolog već „jednostrani dijalog“; on se uvek nanovo
obraća čitaocima i unapred odgovara na prigovore i pitanja koja može da očekuje:
„Vi ćete prigovoriti“, „Vi mislite da“; ali i pored tako direktnih aluzija svuda se
oseća i druga strana: celina je jedan monolog u kome je svaka rečenica dijaloška;
time ton jednoznačno postaje polemički, podzemni čovek piše za čitaoce koji u
razmatranim pitanjima zastupaju drugo stanovište
- i zaista to je jedna polemika: Dostojevski se okreće protiv radikalnih naprednjaka
koji su tada označavani kao nihilisti, kasnije nazvani „revolucionarnim
demokratama“; direktna meta te polemike bio je roman Černiševskog, „Šta da se
radi?“ (1863.); tu je načinjen pokušaj da se prikažu „novi ljudi“ koji pripremaju
put za buduće srećno i beskonfliktno socijalističko društvo; u njemu je sve
usmereno protiv zastarelih predrasuda i urođenog egoizma ljudi i to na taj način
što se negativni faktori pomoću praktičnog uma pretvaraju u pozitivnu snagu i
čine ih korisnim za opšte dobro
- polemika Dostojevskog nije toliko bila uperena protiv zamišljene slike o jednom
beskonfliktnom društvu (to je uostalom bio i njegov ideal), koliko protiv
predstave da bi jedan takav raj mogao da bude stvoren na zemlji, posredstvom
jedne racionalne organizacije, jednog na razumu utemeljenog morala; za njega su
upravo to one iluzije od kojih ga je izlečilo robovanje u Sibiru, tipične zablude
moderne civilizacije, shodno tome, jedan od glavnih uzroka kobnog jaza između
naroda i obrazovanog gornjeg sloja društva i ozbiljna opasnost za budući razvoj
čovečanstva
- polemička koncepcija može da nam pomogne u razjašnjenju neobične figure
fiktivnog autora; najpre pada u oči da Dostojevski od nje pravi predstavnika
sopstvene generacije: čovek iz podzemlja ima 40 god (Dostojevski 42 tada); u
jednoj napomeni uz prvo poglavlje se još dodatno kaže: „fiktivni autor je jedan od
karaktera nedavne prošlosti, predstavnik generacije koja još nije izumrla“ i time
se misli na ljude 40-ih godina koji su se u mladosti zanosili utopijskim
socijalizmnom
- kao dominantan simbol za savršeno društvo o kome sanjaju naprednjaci, čovek iz
podzemlja koristi „kristalnu palatu“ londonske Svetske izložbe iz 1851. god; taj
simbol nalazi se i u romanu Černiševskog; osnovna ideja polemike je da jedno
takvo idealno zdanje, iz psiholoških razloga, nikada neće moći da bude
realizovano; ako bi se ostvarilo perfektno društvo te vrste, onda pojedinačna
individua jedva da bi imala još šta da radi za šta ne bi postojali razumni razlozi –
nešto nepotrebno, beskorisno, čak suludo i besmisleno, a što mu inače lično
priređuje zadovoljstvo
- „kristalna palata“ će se pretvoriti u „mravinjak“, u kome pojedinac beznadežno
propada u organizovanoj masi i samo još može da dela kako to zahtevaju i
propisuju pravila društva; takav sistem bi, doduše, jemčio visoki stepen sigurnosti
i dobrobiti za svakoga, ali to bi bio jedan zlatni kavez i život bi u njemu ubrzo
postao nesnosan; jer, čovek poseduje urođenu potrebu da, s vremena na vreme,
sebi samom dokaže da je, uprkos svim društvenim nužnostima, još uvek jedna
samosvojna ličnost, subjekt koji samostalno donosi odluke, makar se te odluke
sastojale samo u mogućnosti da okolini povremeno „pokaže jezik“

- „Ono što je čoveku jedino potrebno, to je samostalno htenje, koliko god da ta

samostalnost staje i kuda god da nas odvede“; „Čovek će nastojati da očuva želje
iz snova, svoju najtrivijalniju glupost, i to jedino zbog toga da bi dobio potvrdu da
su ljudi još uvek ljudi, a ne dirke na klaviru“ – to je najradikalniji egoizam, pravi
smisao samoživosti; „Sopstveno, slobodno i neobuzdano htenje, sopstvena, pa i
najluđa ćud, sopstvena, ponekad čak do gluposti razvijena fantazija – upravo je to
najkorisnija dobit“ – zbog toga će se čovek uvek rado suprotstaviti razumnim
zakonima i saznanjima i radi puke iracionalnosti, uvek će iznova delovati
iracionalno; zaključak: „Ja na primer ne bih bio nimalo začuđen kada bi usred
buduće opšte razumnosti iznenada neki džentlmen sa zaostalim i posprdnim licem
i rukama nabijenim na bokove svima nama rekao: „Kako bi bilo gospodo kada
bismo celoj ovoj razumnosti zadali snažan udarac nogom i sve te logaritme oterali
dođavola i ponovo živeli po našoj sopstvenoj glupoj volji?““ – u prirodi čoveka je
 da uvek pruža snažan otpor svakom pokušaju da mu se ograniči sloboda ličnog
odlučivanja

- pored svoje „sopstvene glupe volje“, čovek iz podzemlja vidi još jednu prepreku
idealističke utopije: činjenicu da je čovek paradoksalno sklon da uživa u
svakojakim bolovima i uvredama, da ih načini izvorom pravih osećanja uživanja;
često i ne želi da bude spasen ili oslobođen; u jednom svetu bez patnji i
razočarenja on se ne bi osećao dobro; da bi bio srećan, potrebna mu je mogućnost
da se oseti nesrećnim; čovek iz podzemlja ide tako daleko da kaže da čovek može
da izvuče određeno uživanje čak i iz zubobolje

- junak prilikom posete bordelu stupa u razgovor sa jednom prostitutkom i

nagovara je da promeni svoj život; on to ne čini iz sažaljenja, već pre svega da
isproba delotvornost svoje retorike i da se time obešteti za prethodna lično
doživljena poniženja; čak mu i polazi za rukom da, upečatljivim opisima njene
moguće dalje sudbine, devojku pokoleba; ali kada ona dolazi kod njega da je on
posavetuje i pomogne joj, on koristi priliku da je brutalno ponizi i svesno razbije
sve njene nade
- teško je reći šta je Dostojevski imao na umu kada je na teorijski esej prvog dela
nadovezao takvu novelu; ona je očevidno nešto kao psihološka ilustracija; u
prvom delu čovek iz podzemlja daje neku vrstu apstraktnog autoportreta,
otvrivajući svoje ideje; u drugom delu dodaje jedan konkretan prikaz – jednu
karakterizaciju posredstvom svog stvarnog ponašanja u životu; njegov autoportret
je u prvom delu statičan, u drugom dinamičan i oboje je veoma umešno
usaglašeno jedno s drugim; ali upravo time cela koncepcija postaje problematična

- ako „to“ treba da bude pozadina za formulisane misli u prvom delu, onda se te
misli predočavaju kao proizvod jedne beznadežno deformisane svesti i teško da se
još mogu uzeti ozbiljno; mi ili imamo previše od pravog autora u prvom delu ili
premalo od toga u drugom; najjednostavnije objašnjenje potiče od samog
Dostojevskog: dok je radio na prvom delu pisao je svom bratu da je „ton priče
ispao previše običan i rezak“ i da bi mogao da odbije publiku; otuda bi celu stvar
trebalo ublažiti uz pomoć „poezije“ (to znači jednim umetničkim, literarnim
nastavkom); no, „poezija“ drugog dela je sve drugo, samo nije mnogo upečatljiva;
cela stvar ostaje odbojna, štaviše zastrašujuća, ali je drugi neo neosporno jedna
majstorski napisana novela, pravo umetničko delo i ruska publika je već bila
naučila da razume i ceni umetnička dela sa ružnim, šokantnim sadržajem

Veliki romani

- piše 5 velikih romana: „Zločin i kaznu“, 1866 „Idiota“ 1868, „Zle duhe“, 1871/2,
„Mladića“, 1875. i „Braću Karamazove“, 1877/80; njegov knj. rad nije se
ograničio samo na ovih 5 dela: dok je pisao „Zločin i kaznu“, radio je na manjem
romanu „Kockar“; u tom periodu nastaje i nekoliko pripovedaka, mnogo
publicističkih radova, kao i niz do kraja neizvedenih projekata; godine 1876/7
ispunjene su „Dnevnikom jednog pisca“ – nekom vrstom časopisa koji je izlazio
jednom mesečno i bio ispunjen samo prilozima Dostojevskog; tu se od literarnih
radova pojavljuju „Mališan kod Hrista na Božićnoj jelci“, „Krotka“ i „San
smešnog čoveka“