Протојереј Живан М.

Маринковић

Најбољи васпитач
ЗБИРКА ВАСПИТНИХ ПРИМЕРА

Београд 1995

Издање

СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Т и р а ж 5.000

Штампа: Штампарија Српске патријаршије, Београд, Краља Петра Првог 5

САДРЖАЈ

УВОД..........................................................................................................................................6
Најважније знање......................................................................................................................6
ВЕРА...........................................................................................................................................7
Вера — компас на путу.............................................................................................................7
Веру своју не треба скривати.................................................................................................10
Веру своју треба бранити.......................................................................................................10
Ко веру брани њега Бог прославља.......................................................................................11
За веру своју треба се и жртвовати........................................................................................12
Моћ вере...................................................................................................................................12
ВРЕДНОСТ ВЕРЕ...................................................................................................................13
Човек који верује сигурнији је у своју будућност од неверника........................................13
Човек са вером лакше пређе стазу живота...........................................................................13
Човек који верује савесно испуњава све своје дужности....................................................14
Човек који верује поузданији је у служби од неверника.....................................................14
Човек који верује улива више поверења од неверника........................................................15
И живот и наука на вери почивају.........................................................................................15
Велика већина највећих научника у свету верује у Бога.....................................................16
Благодат коју си Павлу дао.....................................................................................................16
Вера се даје онима који њу траже..........................................................................................17
Вера је услов среће и спасења...............................................................................................17
Губитак вере — највећа несрећа за човека...........................................................................18
Ко у деци убија веру, убија им душу.....................................................................................18
Отпаднике од вере карактерни људи презиру......................................................................18
БОГ...........................................................................................................................................19
ИЗВОРИ НАШИХ ЗНАЊА О БОГУ....................................................................................19
А — Божје откривење.............................................................................................................19

1
Б — Видљива природа говори о своме Творцу....................................................................20
Сведочанства саме природе...................................................................................................21
Видљива природа је символ духовне стварности................................................................23
Бог ствара непрестано............................................................................................................24
Хришћански светитељи о Богу..............................................................................................24
Филозофи о Богу.....................................................................................................................26
Научници о Богу......................................................................................................................28
Како се познаје Бог.................................................................................................................33
О виђењу Бога.........................................................................................................................33
БОГ ПРОМИСЛИТЕЉ...........................................................................................................34
БОЖЈЕ СТАРАЊЕ О СТВОРЕЊИМА..................................................................................35
Старање о биљкама.................................................................................................................35
Старање о животињама..........................................................................................................35
Старање о људима...................................................................................................................36
БОЖЈИ ЗАКОНИ....................................................................................................................37
Природни Божји или савест...................................................................................................37
Примери чисте савести...........................................................................................................38
Примери нечисте савести.......................................................................................................39
Откривени Божји закон — Декалог.......................................................................................41
П р в а з а п о в е с т:.................................................................................................................41
Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене........................................41
Д р у г а з а п о в е с т:...............................................................................................................42
Поштовање часног крста у хришћанској Цркви..................................................................43
Поштовање светих анђела......................................................................................................47
ПОШТОВАЊЕ СВЕТИТЕЉА, ЊИХОВИХ ИКОНА И МОШТИЈУ................................51
Поштовање пресвете Мајке Божје.........................................................................................51
О чудотворним иконама.........................................................................................................55
Поштовање светитеља............................................................................................................60
Светитељи притичу у помоћ онима који им се моле...........................................................62
Чудесна исцељења у манастиру Острогу.............................................................................67
Чудотворења светог краља Стефана Дечанског...................................................................70
Чудотворења светог Јанићија Девичког................................................................................77
Поштовање светих моштију...................................................................................................80
Поштовање светих реликвија.................................................................................................81
Трећа заповест:........................................................................................................................82
Не узимај узалуд имена Господа Бога својега......................................................................82
Име Божје обесвећује се псовањем и кривоклетством........................................................82
Хуљење светог имена Божјег тешко се кажњава.................................................................83
Кривоклетство је тежак грех..................................................................................................86
Четврта заповест:....................................................................................................................89
Пета заповест:.........................................................................................................................93
Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.............93
Ш е с т а з а п о в е с т:..............................................................................................................99
Не убиј......................................................................................................................................99
Многе животиње пријатељи су и добротвори човекови....................................................103
И птице су велики пријатељи и добротвори човекови......................................................105
С е д м а з а п о в е с т:............................................................................................................106
Не чини прељубу...................................................................................................................106

2
О с м а з а п о в е с т:...............................................................................................................108
Не укради...............................................................................................................................108
Сваки који краде истребиће се (Захар. 5, 3).......................................................................109
Нађено туђе добро не треба затајити него вратити власнику...........................................116
Поштење бива награђено......................................................................................................116
Утаја туђег добра доноси несрећу.......................................................................................117
Д е в е т а з а п о в е с т:...........................................................................................................117
Не сведочи лажно на ближњега свога.................................................................................117
Лаж често бива одмах откривена и кажњена.....................................................................120
И ласкање је грех против ове заповести.............................................................................121
Д е с е т а з а п о в е с т:...........................................................................................................122
Новозаветовани закон Божји — Христов...........................................................................125
Свети оци хришћански о човеку..........................................................................................125
Свето оци о томе зашто је Бог створио човека...................................................................126
Задатак и циљ човеков на земљи.........................................................................................127
Прва степеница: Смирење....................................................................................................128
Благо сиромашнима духом,..................................................................................................128
Друга степеница: Оплакивање грехова...............................................................................129
Благо онима који плачу,........................................................................................................129
Трећа степеница: Кротост....................................................................................................131
Благо кроткима, јер ће наследити земљу (Мат. 5, 5)..........................................................131
Четврта степеница: Духовна глад и жеђ правде.................................................................133
Благо гладнима и жеднима правде,.....................................................................................133
Пета степеница: Милосрђе..................................................................................................134
Благо милостивима,..............................................................................................................134
Милосрђе је плод љубави, или, другим речима љубав делом потврђена........................134
Добричинство другоме — то је доброчинство себи..........................................................137
Милосрђе хришћанских светитеља.....................................................................................138
Шеста степеница: чистота срца (душе)..............................................................................141
Благо онима који су чистога срца,.......................................................................................141
Седма степеница: миротворство..........................................................................................143
Благо онима који мир граде,.................................................................................................143
Седма степеница: страдање за правду (веру).....................................................................144
Благо прогнанима правде ради,...........................................................................................144
Девета степеница: страдање за Христа — мучеништво...................................................145
РЕЗИМЕ ОБА ЗАКОНА БОЖЈА = ЉУБАВ......................................................................148
НАДА.....................................................................................................................................149
ЦРКВА...................................................................................................................................151
Средства Цркве у њеној мисији...........................................................................................153
Свете тајне.............................................................................................................................154
Примери покајања.................................................................................................................155
Црквене заповести................................................................................................................165
Молитва..................................................................................................................................165
Богослужење..........................................................................................................................170
Пост........................................................................................................................................172
Користи које пост доноси.....................................................................................................174
Лажна учења или јереси.......................................................................................................176
ПРЕПРЕКЕ НАШЕМ ДУХОВНОМ УСАВРШАВАЊУ И СПАСЕЊУ..........................177

3
Зли духови..............................................................................................................................177
Житије и списи светитеља о пагубној делатности злих духова.......................................178
2. Грех.....................................................................................................................................184
3. Свет....................................................................................................................................190
4. Земаљска срећа оличена у богатству, слави и чулним уживањима..............................192
5. Немар према души својој и своме спасењу....................................................................197
Смрт........................................................................................................................................200
Открића о смрти и загробном животу људских душа.......................................................202
Божје Откривење о рају и паклу..........................................................................................207
Виђења рајских насеља........................................................................................................207
Виђења паклених мука грешника........................................................................................210
Органско јединство видљивог и невидљивог света...........................................................211
Јављање умрлих особа живима............................................................................................211
БОГ КАО СУДИЈА И НАГРАДОДАВАЦ...........................................................................220
СПАСЕЊЕ.............................................................................................................................221
Начин и средства којима се Бог служи у буђењу и спасавању људи...............................222
Случај.....................................................................................................................................222
Болест.....................................................................................................................................223
Страдања и невоље...............................................................................................................223
Снови......................................................................................................................................223
Откривења и визије...............................................................................................................226
Тајанствени гласови..............................................................................................................228
Предосећања у служби спасења..........................................................................................229
Незгоде у служби спасења...................................................................................................229
Животиње у служби спасења...............................................................................................230
Спасавање преко људи..........................................................................................................231
Материјални предмети у служби спасења..........................................................................231
Божја љубав и дуготрпљење у служби нашег спасења.....................................................232
Казне Божје — васпитна средства за поправку људи........................................................232
У Божјем загрљају.................................................................................................................233
Резиме свега...........................................................................................................................233
ДОДАТАК..............................................................................................................................233
Мудри савети двојице светитеља........................................................................................233

НЕКОЛИКО РЕЧИ УНАПРЕД

Живот човеков на Земљи одвајкада је велика тајна и велика загонетка. Његов

почетак скрива се од наших очију у тамним дубинама далеке прошлости, а крај му се
губи у непрозирној магли неизвесне будућности. Овај свет у коме човек одживи свој век
у многоме је сличан позорници драмске радње, чији је режисер, као и у позоришним
комадима, невидљив, а главни актери, људи, су видљиви. Нека невидљива рука, мимо
њихове воље, изводи их на позорницу живота и, опет мимо њихове воље, кад одиграју
одређене им улоге, уклања са позорнице. Неким људима овај живот прође као сан: они
га просто преспавају, несвесни својих животних збивања. Други, трезвенији, чији разум
будно прати живот у свима његовим фазама и променама и настоји да докучи њихов
смисао и циљ, питају се: Шта се ово са нама догађа? Ко је човек? Зашто је овде? Какав
смисао и циљ има његова појава на Земљи? Куда са ње одлази? И тако даље.

4
 Глумац на позорници, ако му је стало до успеха у својој професији, мора много да
се труди, учи и вежба, како би своју улогу што боље одиграо. Ако се живот наш на
Земљи схвати као драмска радња, што он у извесном смислу доиста и јесте, онда се
свакоме од нас, као и глумцу на позорници, намеће иста дужност: да се за улогу која
нам је од невидљивог режисера, а то ће рећи од Творца, намењена што боље
припремимо и што успешније извршимо. За добро одиграну улогу у позоришном
комаду глумца на крају очекује награда: аплауз публике, цвеће, унапређење у служби.
Слично се догађа и нама по силаску са позорнице живота: који своју улогу добро
изврше добијају награду, а они други — казну.
Најзад, глумац се за свој позив и будуће улоге припрема у нарочитој школи, користи
многе уџбенике и помоћна средства, посматра пажљиво друге, студира најбоље примере
и угледа се на њих итд. А како ћемо и где ћемо ми да се припремимо за успешно
извршење своје улоге у драми нашег овоземаљског живота?
И нама стоји на расположењу једна школа — школа живота — и две књиге или
уџбеника: књига природе и књига натприродног откривења или Свето писмо. А поред
њих, као очигледно васпитно средство служе многобројни доживљаји из живота, нашег
и туђег, у прошлости и садашњости. Они веома јасно показују и доказују да овим
светом и нама управља једна свемоћна и разумна сила — Бог, који је свакој твари
унапред одредио њен животни пут, задатак и циљ, и све се збива по Његовим мудрим
уредбама. И људима је Он одредио задатак и поставио циљ. Но како су људи, за разлику
од других живих бића, састављени из две природе: материјалне и духовне, и
одликовани разумом и слободном вољом, њима је одређен друкчији задатак и
постављен други циљ, али им је остављено на вољу да послушају или не послушају
свога Творца. У исто време њима је јасно указано шта их чека у једном а шта у другом
случају: послушност доноси вечни живот и вечно блаженство, а непослушност — вечно
страдање које је равно вечној смрти. На тај начин, Творац је сваком човеку оставио
слободу да изабере: или живот, или смрт; што изабере, даће му се, вели старозаветни
мудрац, Исус, син Сирахов (Премудрости 15, 17). Плодове свога избора човек почиње
да ужива у овом животу. У то се можемо уверити на сваком кораку. Безбројни
доживљаји из сопственог и туђег живота ово речито потврђују. Само треба посматрати
догађаје и збивања, дубље их анализирати, изналазити узроке и ове повезивати са
последицама. Кад се то чини, јасно ће се открити да се ништа у овом свету, па и у
нашем животу, не догађа случајно него по плановима премудрог Божјег Промисла,
»који хоће да се сви људи спасу и до познања истине дођу« (1. Тимотеју 2, 4). Онда ће
нам доживљаји послужити као васпитачи и коректори живота.
Значај доживљаја или примера у духовно-моралном изграђивању човекове
личности и избору животног пута одавно је запажен и истакнут у познатој латинској
изреци: »Речи покрећу, али примери привлаче« (Verba movent, exempla trahunt). Живот
сваког човека пружа више или мање примера, добрих и лоших, који могу послужити и
себи и другима било као подстрек, ако је у питању добар пример, или као опомена и
предупређење, кад је у питању лош. Неки такви примери објављивани су у дневној
штампи и повременим публикацијама и код нас и на страни, чешће као сензација неголи
као педагошко средство. Код народа на Западу (Немаца, Француза и других) такви
примери из штампе скупљани су у посебне збирке, сређивани у извесну систему и тако
издавани, са намером да послуже као помоћно васпитно средство у првом реду
омладини и њеним васпитачима, а потом и одраслима.
Код нас на такве примере први је обратио пажњу и почео да их прикупља
блаженопочивши епископ жички Николај († 1956, у Сједињеним Америчким

5
Државама). Он их је обилато користио у својим беседама и многобројним написима по
листовима и часописима. Известан број примера, њих 134, скупио је у збирку под
насловом: »Емануил. Тајне неба и земље — Чудесни доживљаји и догађаји из оба света
— Прва збирка«. Битољ, 1937. Примере у овој збирци разврстао је у шест поглавља: 1.
О сновима са важним последицама. 2. О чудесним исцељењима. 3. О тајанственим
гласовима. 4. О Божанском Промислу. 5. Казне Божје. 6. О виђењима и појавама из
невидљивог света.
Потребу једне овакве и још потпуније збирке, сличну онима које постоје код
западних народа, осећала је како наша омладина тако и њени васпитачи: родитељи,
наставници, свештеници. Зато сам ја пред прошли рат, као катихета гимназије у
Београду, средио био једну повећу збирку васпитних примера, али ми је рукопис пропао
у штампарији у Скопљу при избијању рата априла 1941. године. При састављању те
збирке ја сам користио три збирке на француском језику, затим неке објављене у нашој
штампи и повременим публикацијама, као и збирку епископа Николаја »Емануил«.
Како је ова збирка епископа Николаја данас библиографска реткост, а потреба за
сличном збирком није се умањила него и повећала, ја сам се осетио позваним да
удовољим овој потреби и приредим нову збирку.
При састављању ове ја сам користио Житија светих, Охридски пролог епископа
Николаја, његова Мисионарска писма и друге написе, календаре, дневну штампу и
друге повремене публикације. А од стране литературе користио сам ове три збирке на
француском језику:
François Spirago, Recueil d'Exemples, V éd., Paris, 1911.
Dr Clément Oberhammer, Noveau Recueil d'Exemples, II éd., Mulhause, 1936 (trad de
l’allemand par l’abbé M. Grandelandon).
Joseph Fattinger, Recueil d'Exemples Modernes, Mulhause, 193S (trad de l’allemand par
l’abbé M. Grandelandon).
Ж. М. МАРИНКОВИЋ

УВОД

Најважније знање

1. Живот — путовање. Путују путем путници. Шта је умесније него упитати

путника: Откуда и куда путујете?
Има ли ишта безумније него чути од путника одговор: Не знамо ни откуда ни куда
путујемо?
Ваистину, добро је речено за такве путнике: Таман је пут синова човјечијих (сравни
Псалам 35, 6).
Шта користи путницима све знање, ако не знају откуда и куда путују? Није ли
празно и смешно све остало знање њихово?
Ако путници знају, рецимо, колико је каменова у калдрми пута, и колико зрна песка
под калдрмом; и ако знају имена свега дрвећа и свих травки што расту покрај пута, и
количину воде у рововима лево и десно — шта им помаже све то знање, ако не знају где
је пут почео и где ће се кончити, и одакле су пошли и куда иду?
Отуда је, ван сваке сумње, најважније знање за путнике да знају где је почетак а где
свршетак њиховог пута; ко их је послао на пут и ко их чека на крају пута; ко их води, ко
их снабдева путним потребама, и ко ће им дати награду за извршено путовање?

6
 Није ли ово за путнике најважније знање од свега другог знања? Заиста, то је за њих
најважније знање. Онај ко путује без тога знања не може се назвати путником него
луталицом.
Зар нисмо сви ми путници у овом животу? Зар не видимо како једни долазе а други
одлазе? С песмом се љуља колевка, с плачем се копа рака. Смена се врши беспрекидно.
Јасно је да ћемо и ми сви који смо сад на земљи отићи и да ће други доћи, као што су
отишли они који су пре нас на земљи били, па ми дошли на њихово место.
Путовали смо једног дана из С. у М. У возу је било много путника. Питали смо
неколико њих одакле и куда путују и сваки је рекао. Свак је знао одакле путује, куда
путује и зашто путује.
Није ли цео наш живот путовање? Нисмо ли сви ми у овом веку на животном путу?
Тај пут траје за свакога од нас од рођења до смрти ... Наше путовање из једног места у
друго само је један малени део нашег животног путовања. Ми знамо почетак и крај и
смисао тих кратких путовања из места у место, а да ли знамо почетак и свршетак и
смисао целог свог животног пута од рођења до смрти? Кад свако наше појединачно
путовање од једног до другог места има свој разуман почетак и целисходан крај, да ли
се то може рећи и за збир целог нашег животног пута од рођења до смрти?
У Богу је кључ тајне нашег почетка и нашег краја. У Њему је смисао и циљ нашег
животног путовања, као што је у Њему кључ свих тајни неба и земље, свега што је
било, што јесте и што ће бити. — Рука Божја води сваког ко се роди (Епископ жички
Николај, Мали мисионар 40, јуни 1937).

ВЕРА

Вера — компас на путу

2. Разговор у возу. У возу између Скопља и Београда водио се пред прошли рат
међу путницима разговор о вери и знању, о смислу и циљу човековог животног пута на
земљи итд. На једној станици ушла су у воз три нова путника и умешали се у разговор.
Нови путници су питали, а један од старих одговарао.
— Шта је вера? запитаће један од нових путника.
— Вера је извесност онога чему се надамо и јасност онога
ш т о н е в и д и м о. Овако пише у Светом писму (Јеврејима 11, 1), одговори стари
путник.
— А чему се ми у вери надамо?
— Надамо се вечном животу у небеском царству Христовом.
— А шта нам сведочи о јасности и извесности постојања онога што не видимо?
— Целоме свету сведочи разум човечји (уколико није помрачен и развраћен), а нама
хришћанима уз то — и јаче од тога — ван сваке сумње сведочи Господ наш Исус
Христос својим великим и страшним откривењима.
— Шта је поузданије: светско знање или вера?
— Поузданија је хришћанска вера. Ево због чега: светско знање људи добијају кроз
чула и разум, а хришћанска откривења људи примају од чула и разума, а нарочито и пре
свега од небеског божанског сведочанства. Другим речима: светска знања заснивају се
на сведочанству чула и на сведочанству разума човечјег, а верска знања имају три
сведочанства: чулно, разумно и Христово. Па како нас могу обманути и наша чула и
наш разум, и како Христос не може обманути, то су верска знања поузданија,
потврђенија и јача од свих светских знања.

7
 — Не разумем како се верска знања и сазнања или откривења примају чулима?
— Да, и чулима. Зар нису апостоли и други многи сведоци ушима чули Христове
речи, рукама додиривали Његово тело, очима видели Његова чудеса, Његово васкрсење
и вазнесење?
— Али то је било онда, кад је Господ у телу ходио међу људима. Но шта нам данас
чула могу користити у верским предметима?
— Могу нам користити и данас, као и онда. Зар не говори апостол о једном телу
Христовом које и данас постоји? Не каже ли он изриком о Цркви, да је она тело
Христово (Ефес. 1, 22-23)? Црква — ово тело Христово — постоји и може се видети;
она говори и може се чути, она твори чудеса и може се осетити целим бићем људским.
Кроз све векове до данас у Цркви су се јављале силе и чудеса на очиглед људи, као и у
време Христовог боравка на земљи у телу.
— Сад ми је јасно да су верске истине поузданије знање од сваког другог знања.
Али ми није јасно зашто се верске истине не називају знањем него вером, те се тако даје
повода људима да мисле као да је вера Божија непоузданија од других знања?
— Зар не знате да су и сва светска знања на вери заснована? Разлика је у јачини
потврде и сведочанства. Наша светска знања имају потврду у нашим чулима (виду,
слуху, додиру итд.), и у нашем разуму и у казивању других људи који су као и сви ми. А
потврду и сведочанство за верска знања дао нам је и даје непогрешни Господ наш Исус
Христос. Извесност наших верских знања дакле ми добијамо кроз веру Сину Божјему.
Нема никог међу нама ко се у животу није преварио, и то много пута, верујући својим
чулима (својим очима и ушима), и верујући своме разуму, и верујући другим људима.
Ето, на каквом је песку постројена сва грађевина наших светских знања! Међутим, нема
никог у свету ко се икада преварио верујући Исусу Христу Сину Божјем, вечној Сили и
вечној Мудрости Божјој. То искуство доказује да је наша вера несравњено сигурније
знање него сва остала знања, која су заснована само на чулима, на људском разуму и на
људским казивањима и сведочанствима. Палата хришћанских верских знања заснована
је на тврдој и непоколебљивој стени... Ако бисмо нашу веру назвали знањем, ми јој
тиме не бисмо учинили велику част, јер бисмо је тиме ставили у ред осталих знања,
непоузданих и променљивих, која нису загарантована никаквим вишим ауторитетом
осим човечанског ... Хришћанска вера је највеће, најважније и најпоузданије знање од
свих других знања. Према томе и наука вере јесте наука над наукама. Као што је Бог над
свима људима, тако је вера Божја над свима осталим знањима и учењима људским
(Епископ Николај, Мали мисионар 40, јуни 1937).
3. Вера је дар Божји и стиче се приликом крштења. Вера је дар Божји и јесте као
некакво божанско семе које Дух Свети посеје у душу човекову приликом крштења. Она
је још и искра божанског огња, слична оном огњу који је сишао на апостоле у дан
Педесетнице, а коју Дух Свети укресава у души човековој приликом крштења, али даљу
бригу о тој искри Он препушта вољи човековој, да је, ако хоће, чува и распаљује, или
занемари. Зато веру треба чувати и јачати, молећи се Богу, попут апостола: „Господе,
дометни нам вере“ (Лука 17, 5).
4. Књига над књигама. Био у Индији неки цар који је желео да се прослави као
велики мудрац и књигољубац, па је многим својим чиновницима ставио у дужност да
му набаве што више књига за његову библиотеку. Чиновници су се потрудили и за
неколико година набавили мноштво књига, које су испуниле више великих одаја у
царској палати. Цар је у почетку настојао да прочита сваку нову књигу, али је убрзо то
постало немогуће, јер су нове књиге брже набављане него што би он стизао да оне
раније прочита. Сем тога, изгубио је и вољу да их чита, јер је у прочитаним наилазио да

8
се писци о једној и истој ствари не само међусобно не слажу него и директно побијају:
један за неку ствар тврди да је истина, други вели да је то лаж. Па где је онда истина?
питао се цар. Зато он престане и да чита и да набавља нове књиге. Како је био при крају
живота и мало времена имао за читање, он затражи од управитеља своје библиотеке да
му међу сабраним књигама нађе једну која би, по могућству, садржала у себи сву
мудрост осталих књига, па да прочита само њу, да се не мучи са другим књигама. На то
му управник библиотеке одговори да таква књига не постоји. Али у том часу у двор
царев дође хришћански мисионар, који је чуо за цареву велику љубав према књигама,
па је дошао да цару понуди једну ретку књигу, какву он досад није видео нити набавио.
Цар га одбије са мотивацијом да он у својој библиотеци има толико књига, да их ни за
три живота не може прочитати. Како му је од живота још мало остало, он би могао да
прочита само једну, у којој би била сабрана сва мудрост света. Међутим, такве књиге
нема у његовој великој библиотеци.
— Царе, баш такву књигу ја ти доносим и нудим, узвикнуо је радосно мисионар. То
је Књига над књигама. То је Радосна вест неба земљи. У њој се садржи сва мудрост
потребна човеку за срећан живот не само у овом него и у оном другом свету. У њој је
Бог открио људима Истину, за којом су они вековима узалуд трагали и указао пут
спасења, за којим су толико чезнули.
Чувши то, цар пристане и купи од мисионара Еванђеље. Кад га је прочитао, он је
рекао да је то заиста Књига над књигама, да она више вреди него сва његова
библиотека.
5. Вера у срцу исто што и светилник у кући. Што је светилник у кући, то је жива
вера у срцу човекову. Светилник у кући запаљује човек, а светилник вере запаљује Дух
Свети кроз слушање или читање речи Божје (Светог писма), као што је написано: вера
од слушања, а слушање од речи Божје (Римљанима 10, 17). Кад светилник у дому гори и
сија, све је у дому јасно, и житељи у њему све виде, и не спотичу се, и сваки врши свој
посао; тако кад светилник вере у срцу сија, човек све духовно јасно види; невидљивог
Бога као видљивог, и невидљиво као видљиво види, и врши дела која приличе
хришћанском звању. Кад нема светилника у кући, у њој је тама. Тако и кад нема
светилника вере у срцу човекову, у њему је тама и свака заблуда (учи свети Тихон
Задонски, † 1783).
„Ја сам светлост свету“, рекао је Господ Исус Христос. „Ко иде за мном неће
ходити по тами, него ће имати светлост живота ... Ко дању (то јест за светлошћу) иде
не спотиче се, јер види светлост... А ко иде ноћу (то јест без светлости) спотиче се,
јер нема светлости у њему ... Ко по тами ходи не зна куда иде“ (Јован 8, 12; 11, 9-10;.
12, 35).
6. Која је вера права. Много вера постоји на свету, али истинита може бити само
једна, и то је вера хришћанска православна. За њену истинитост сведочи, прво, сам Бог,
који се у обличју човека јавио на земљи и међу људима поживео тридесет три и по
године. За то време многе хиљаде људи видели су Га, слушали, са Њим разговарали и
поздрављали се, примали Га у своје куће, били очевици Његове божанске силе и моћи,
пројављене: у читању скривених мисли и жеља у срцима људи, у знању прошлости и
будућности, у власти над стихијама света (бурама и ветровима), у победи злих духова и
истеривању ових из људи, у исцељивању безбројних тешких и неисцељивих болесника,
у давању вида слепорођенима, у васкрсавању мртваца и, напослетку, у своме славном
васкрсењу из гроба и вазнесењу на небо. Тај Бог у људском облику није измишљена
личност. Зна се кад се и где родио, која је места посећивао, где је и како живот завршио.

9
Зна се и ради чега је на земљу дошао и боравио. Све је ово записано од веродостојних
сведока и до данас људима сачувано у четвороеванђељу.
На другом месту, истинитост православне вере посведочили су својом крвљу и
животима апостоли Христови, од којих само један није мученички живот завршио
(свети Јован). На растанку од својих апостола, пред своје славно вазнесење на небо,
Господ Исус рекао им је: „Примићете силу, кад сиђе Дух Свети на вас; и бићете ми
сведоци и у Јерусалиму, и по свој Јудеји и Самарији и чак до краја земље“ (Дела
ап. 1, 8). И апостоли су смело и јавно изјављивали: ми смо сведоци Његових речи,
Његовог васкрсења и свега што учини у земљи Јудејској и у Јерусалиму (Дела ап. 2, 32;
5, 32; 10, 39).
На трећем месту, истинитост вере православне посведочиле су безбројне хиљаде
хришћанских мученика, од почетка па до наших дана, који животе своје дадоше за
Христа и веру у Њега као Бога и Спаситеља.
На четвртом месту, истинитост вере православне посведочише многе хиљаде
отшелника и пустињака, који се одрекоше владарских престола, богатства, части и
власти, раскошних дворова и луксузна живота, породице и сродника, другова и
пријатеља и повукоше се у пустиње и манастире, и тамо се предадоше суровом животу,
строгим аскетским подвизима.
На петом месту, сведочи Црква Христова, којој је глава сам Господ Христос, а тело
— сви хришћани широм света. Све људске творевине, државе и царства настају у
времену и нестају, а Црква ево скоро двадесет пуних векова постоји и одолева свима
бурама и непогодама, јер њој, према речима Господњим, ни врата пакла не могу одолети
нити нашкодити (Мат. 16, 18).
На шестом месту, сведочи благодатна сила која из Цркве, као снажног врела, извире
и пројављује се кроз црквене молитве и чинове: водоосвећење, причешће, исцељење
болесника итд.
На седмом месту, сведочи благодатна сила која се кроз мошти светитеља пројављује
и точи безбројна исцељења не само вернима него и невернима.

Веру своју не треба скривати

7. Тајни хришћанин. Дужност хришћанину налаже да не скрива своју веру него да

је јавно исповеди. Марије Викторин, чувени римски беседник, био је у души
хришћанин, али пошто је међу незнабошцима уживао велики углед, није се усуђивао да
своју веру у Распетога јавно исповеди. Једног дана он посети светог Симплицијана и
призна му да је хришћанин, али тајни. — Све док ти своју веру јавно не исповедиш и
не дођеш на заједничку молитву — ти ниси хришћанин, одговори му светитељ.
— Не чине ваљда зидови зграде једног човека хришћанином? запита он.
— Не чине. Али Христос је рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у роду
овом... И Син човечиј постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са анђелима
светима“ (Марко 8, 38; Лука 9, 26) — одговорио му је светитељ.
Викторин је прочитао ова места у еванђељима, замислио се озбиљно, одбацио
људско славољубље и после тога уредно похађао заједничке молитве у цркви. Према
томе, није хришћанин ко своју веру не исповеда и на спољашњи начин (Спираго 73,
страна 30-31).

Веру своју треба бранити

10
 8. Блажени Јероним и један хулитељ. Једног дана блажени Јероним († 420) сретне
неког човека који је. ужасно хулио на Бога. Јероним га упозори на тежину греха који
тиме чини, али хулитељ почне да прети светитељу убиством. На то му Јероним
одговори:
— Пси лају, кад је њихов господар у опасности, а зар ја немо да слушам хуле на
Бога? Ако треба, ја сам готов и да умрем, али не могу ћутати (Спираго, 489, стр. 227).
9. Генерал Зитен и цар Фридрих II. Пруски цар Фриддрих II био је велики
хулитељ и ругач. У току неког банкета он је себи допустио једну од својих
лакомислених шала којом се исмева вера. На ту шалу добио је од генерала Зитена овај
одговор:
— Вашем Величанству није непознато да ме за време рата никаква опасност није
могла приморати да узмакнем, и да сам свуда, где год је требало, жртвовао свој живот за
свога цара и отаџбину. Ја сам и данас готов, ако само заповедите, да своју главу ставим
пред ваше ноге. Али постоји неко, који је виши и од Вас и од свих људи. То је Спаситељ
и Искупитељ света. Ја не могу да допустим да Га неко исмева, јер се на Њему заснива
моја вера, утеха и нада да живим и умрем. Ако Ваше Величанство руши ову веру, тиме
у исто време руши и добро државе (Оберхамер, стр. 142).
10. Крчмар и распеће. У Сједињеним Америчким Државама скоро у свакој крчми
на зиду налази се распеће — крст са распетим на њему Христом. У једној таквој крчми
нашло се повеће друштво и чуле се многе хулне речи. Крчмар је био побожан човек и
није могао да слуша такве разговоре. Кад му није успело да разговор друштва скрене на
друге теме, он скине распеће са зида и однесе у другу собу, рекавши:
— Не могу поднети да Христос слуша такве разговоре.
Присутни се застиде, брзо испразне чаше и удаље се.
Овај поступак крчмару је прибавио велико поштовање код мештана и много више
озбиљних и честитих муштерија (Спираго 478, стр. 226).
11. Путник и кочијаш. Један путник најми фијакер да га одвезе до железничке
станице. Успут кочијаш није престајао са псовкама и хулама имена Божјег, љут што
малаксали коњи не могу да иду брже. Путнику је прекипело да слуша такве хуле, па му
је оштрим тоном рекао:
— Престаните са вашим хулама, јер не могу да трпим да вређате мога оца.
Кочијаш га је са чуђењем запитао чиме је увредио његовог оца.
— Бог је мој отац а и ваш. Ружећи Бога, ви сте увредили оца мога и ја то не могу да
трпим.
Кочијаш промуца неколико речи извињења и продужи пут, збуњен и посрамљен
лекцијом коју је добио од путника (Спираго 486, стр. 226).

Ко веру брани њега Бог прославља

12. Виђење светог Илариона Новог. Када је једном свети Иларион Нови радио у
своме винограду, певајући псалме Давидове, чуо је неко дивно певање и осетио да је у
ваздуху запахнуо неки необичан мирис. Он се томе веома изненадио, престао са радом
и замислио се шта то може бити. Кад је подигао очи небу, спазио је мноштво анђела,
одевених у беле одеће, који су певали свештене песме и силазили у сусрет неком веома
заслужном лицу. Свети Иларион пао је од страха на земљу и у том зачуо глас:
— Не бој се и не чуди се. Ово је душа Теодора, игумана Студитског манастира, кога
су јеретици мучили због светих икона и одбране православне вере, и који је сав живот

11
провео у патњама. Данас се преставио и душа му се пење на небо у слави, а анђели га
пресрећу.
Овим виђењем свети Иларион се много утешио. Душа му се испунила великом
радошћу, и многе дане после тога провео је обасјана лица, као анђелским (Житије
светог Илариона, 6. јуна).

За веру своју треба се и жртвовати

13. Пример светих мученика и едеских хришћана. Из црквене историје познато

нам је како су римски цареви свирепо гонили хришћане, мучили их и убијали на
најгрозније начине у току читава три столећа. Али то није могло да уплаши хришћане
нити спречи ширење нове вере у распетог Богочовека. Безбројне хиљаде хришћана,
чији је тачан број само јединоме Богу познат, хрлиле су у смрт са песмом на уснама, као
да иду на неко весеље: људи, жене па чак и деца. Па и кад је престало крваво гоњење и
настало доба ширења неправилних учења или јереси, хришћани који су остали верни
православљу били су готови да за своју веру животе своје положе. Такав пример, поред
многих других, показали су хришћани малоазијског града Едесе.
Када је римски цар Валент, који је био присталица Аријеве јереси (осуђене на
Првом васељенском сабору 325. године у Никеји), одузео од православних хришћана
храмове, онда су се они скупљали на гробовима мученика изван насеља и тамо се
молили и вршили службу Божју. Цар дозна за то и нареди управнику града Едесе да са
војском изађе на то место, сачека хришћане и све их побије. Управник града Модест
имао је сажаљења према невиним људима, па их је известио да се у дане заједничких
молитава не скупљају на уобичајена места; у противном, биће погубљени. Међутим,
ово обавештење супротно је деловало. Кад су православни житељи Едесе чули за
цареву наредбу, нису се уплашили, него су, из љубави према својој вери и ревности,
скупили се у великом броју, и то још са женама и децом, да заједнички жртвују своје
животе за Христа Господа. Модест са војском сустигне једну жену са дететом на
рукама, која је журила некуда. На његово питање куда тако жури, жена је одговорила:
— Тамо где се православни моле Богу.
— Па зар не знаш да ће управник града доћи тамо са војском да све који се тамо
нађу погуби? рекао јој он.
— Знам, и баш зато и журим, да заједно с њима умрем за Христа.
— А зашто си понела то дете? запитао је он.
— Зато да се и мој син удостоји мучеништва за Христа, одговорила је жена.
Модест је био запрепашћен овим речима и умолио је цара да повуче своју сурову
наредбу (Житија светих, 15. августа).

Моћ вере

14. Вера једног може помоћи другом. Искрена и чврста вера има велику моћ и у
стању је, по речима Господњим, и горе да премешта (Мат. 17, 20). А у светим
еванђељима имамо примере да је чврста вера донела спасење од невоље и страдања
другоме. Тако, вера оца спасла је сина (Јован 4, 46-53), вера мајке спасла је кћер (Мат.
15, 22-28), вера господара спасла је слугу (Мат. 8, 5-13).
15. Вера у Христа неутралише отров. Шаљући своје апостоле у свет да
проповедају еванђеље после свога васкрсења, Господ Исус рекао им је, између осталог,
ако и што смртно попију, неће им нашкодити (Марко 16, 18). То се испунило у животу

12
светог апостола Јована и мученика Виктора. За време заточења светог апостола Јована
на острву Патмосу његов мучитељ нареди да апостола отрују и тако лише живота. У ту
сврху спреме жесток отров и пруже му да попије. Он прими, осени чашу знаком крста и
мирно попије. Отров не показа никакво дејство.
На исти начин римски војвода Севастијан, многобожац, науми да умртви светог
мученика Виктора. Он нареди неком врачару да припреми отров и да га мученику.
Виктор је знао шта му се спрема, па је мирно узео чашу са отровом, рекавши:
— Иако ми није слободно да од вас примам што нечисто и једем или пијем, али ваш
отров ја ћу примити да вас уверим да он нема никакве силе на онима који верују у
Христа. После ових речи, мученик се помоли Богу и попи отров, који му ништа не
нашкоди. Кад је врачар то видео, спремио је много јачи отров и дао га светом мученику,
рекавши:
— Ако и овај отров попијеш и останеш неповређен, ја ћу оставити врачарство и
постати хришћанин.
Свети мученик помоли се Богу, испије и тај отров и остане неповређен.
Кад је врачар то видео, одбацио је своје враџбине, спалио све своје врачарске књиге
и постао хришћанин (Житије светог мученика Виктора, 11. новембра).

ВРЕДНОСТ ВЕРЕ

Човек који верује сигурнији је у своју будућност од неверника

16. Отац без вере и син на самртној постељи. Неки безбожник имао је веома
паметног сина, који је био очев љубимац и дика. Док му је мајка од малена уливала веру
у душу отац је желео да му син буде атеиста (безбожник), као што је и он био. Дечак се
тешко разболи и болест је, упркос напорима лекара, узимала све више маха. Видећи да
му се ближи крај, дечак призове к себи оца и запита га да ли да верује у оно чему га је
мајка учила, или у оно што му је он говорио. Гушећи се у сузама, отац му одговори да
верује у оно што му је мати говорила, јер је то извесније и сигурније него оно што му је
он причао.
Заиста, боље је да човек верује у бесмртност душе и загробни живот, него да то
негира. Јер ако је душа одиста бесмртна и продужује да живи и после телесне смрти,
како нас Бог уверава у своме откривењу, онда ће они који не верују доживети горко
разочарење, кад душом својом оду из овог света у онај други, вечни (Спираго 14, стр. 6).
17. Атеиста и хришћанин Неки атеиста рекао је једног дана своме познанику
хришћанину како ће се грдно преварити, ако је загробни живот измишљена прича: На
то му је хришћанин одговорио: „Е, мој јадниче, колико ћеш се ти више преварити, ако
пакао заиста постоји!“
Чувени француски филозоф Паскал рекао је: „Ако милион разлога говоре у прилог
атеизма (то јест да пакао не постоји), а само један у прилог постојања пакла, разум
захтева да поступам онако као да пакао доиста постоји“ (Спираго 16, 17, стр. 6-7).

Човек са вером лакше пређе стазу живота

18. Вера као поштапач. Као што штап снажно подржава дрхтаве и од старости
ослабеле удове и не допушта им да се поклизну и падну, тако и вера, по речима светог
Јована Златоуста, снажније од штапа поткрепљује нашу душу, колебану и таласану

13
слабошћу помисла, подржава је и утврђује и не допушта јој да се спотакне и падне.
Вера даје снагу души да се избори са искушењима и да их победи.

Човек који верује савесно испуњава све своје дужности

19. Два роба без надзора. У време док је ропство још постојало неки имућнији
многобожац имао је у својој служби два роба: многобошца и хришћанина. Оставши
једнога дана сами на њиви, без надзора свога господара, роб многобожац предложи
своме другу по судбини хришћанину да искористе прилику и престану са радом, пошто
је господар отишао. На то роб хришћанин одговори:
— Не, мој господар није се удаљио, он ме гледа са небеских висина, и продужио
марљиво да ради, док је његов друг сео и дангубио (Спираго 24, стр. 10).
20. Сељанка у трамвају. Београдски дневни лист „Политика“ донео је 1936. године
опис једне сцене у трамвају. Нека сељанка ушла је у препуни трамвај и возила се. Тада
је кондуктер ишао кроз возило од места до места и наплаћивао карте. Како је трамвај
био препун, тешко се пробијао. Станице су се ређале једна за другом, а кондуктер
никако да стигне до сељанке. Она треба да се скине, а њега још нема. Она тада пре
силаска пружи једном господину до себе динар који је у руци припремљен за карту
држала, с молбом да га он преда кондуктеру, кад овај наиђе. Њен поступак изненадио је
све око ње, а један господин препоручи јој да метне динар у џеп, кад већ силази с
трамваја. На то му она одговори:
— Е, господине, гре'ота је пред Богом возити се а не платити. То рекавши, она
пружи динар првом до себе и сиђе с трамваја.
Сви у трамвају били су задивљени савесношћу и поштењем побожне сељанке.
21. Два суседа. У једном приградском насељу становала су два суседа. Један од њих
био је врло побожан човек, док други не само није веровао у Бога, бесмртност душе и
загробни живот него се чак ругао и подсмевао своме суседу због његове вере. Онај први
био је врло честит и живео за своју породицу, на раду веома приљежан и због тога
омиљен у друштву и код својих послодаваца. Овај други живео је порочно, опијао се и
коцкао, на раду био немарљив и због тога често био отпуштан с посла. Тада је продавао
ствари из куће, да би дошао до новца за пиће и коцку. Због тога су свађе и туче у кући
биле честа појава. Док је породица оног првог живела мирно и спокојно, живот
породице овог другог био је горак и чемеран.

Човек који верује поузданији је у служби од неверника

22. Волтер и његова два пријатеља. Волтер је био безбожник и велики хулитељ
вере. Он је једног дана имао као госте на вечери два своја пријатеља и једномишљеника:
Аламберта и Дидроа. За време обеда ови су водили безбожничке разговоре. На то им је
Волтер, кад су лакеји послушници при обеду изашли, упутио следећу молбу:
— Немојте, молим вас, такве разговоре водити пред лакејима; сачекајте док изађу.
Јер ако би они своје владање управљали према оваквим разговорима, сигуран сам да би
нам ноћу одрубили главе.
А у једном свом писму Волтер је написао ово: „Кад бих био владар, не бих у својој
околини трпео безбожне људе, јер би они били у стању да ме отрују првом приликом,
чим би им то њихов интерес налагао“ (Спираго 26, стр. 10).

Човек који верује улива више поверења од неверника

14
 23. Хотелијер и признаница. Један француски сенатор закупи апартман у једном
париском хотелу. Власник хотела затражи да му се погођена сума одмах унапред
исплати. Сенатор пристане и плати. Кад је примио новац, власник запита сенатора да ли
му је потребна признаница на плаћену суму.
— Ако верујете у Бога, признаница ми није потребна, одговори сенатор.
— А зар ви озбиљно верујете у Бога, запита га иронично хотелијер.
— Сасвим озбиљно. Ја мислим да и ви верујете, одговори сенатор.
— Не, ја не верујем, изјави хотелијер.
— У том случају дајте ми признаницу, јер људи без вере врло често су и без савести,
рећи ће на то сенатор (Спираго27, стр. 11).
24. Берберин без вере и побожна муштерија. Један берберин хвалио се јавно
својим неверовањем. Није пропуштао ниједну прилику а да то не истакне својим
муштеријама. Једног дана он се превари па се почне хвалити пред једним побожним
човеком. Овај кад то чује, одмах се дигне и изађе из радње. Зачуђеном берберину он с
врата добаци:
— Човеку који не верује у Бога ја не бих поверио ни свога пса а камоли своје грло.
То рекавши, он изађе и више никад у ову радњу није крочио (Спираго 28, стр. 11).
25. Безбожни банкар и побожни улагач. Један богати банкар лажно је банкротирао
и оштетио многе улагаче, неког више неког мање.
— Преварио ме је за 80.000 динара, рекао је један од улагача.
— Море мене је зацрнио, ја сам изгубио 100.000 динара.
— А колико сте ви изгубили? запиташе ова двојица трећега који је уз њих стајао.
— Ја сам изгубио само 10 динара, одговори овај.
— Како то, кад сте и ви имали велику суму на штедњу у овој банци?
— Ја сам свој новац на време повукао из банке.
Ова двојица хтели су да сазнају како је он и због чега свој новац на време повукао.
На њихово питање он им је одговорио:
— Једног дана прочитао сам у једном дневном листу да је наш банкар на неком
скупу одржао говор у коме је ружио Бога, веру, Цркву. Ја сам из тога извео закључак да
мој новац није сигуран у рукама таквог човека, јер су такви људи способни за све.
После тога ја сам свој новац повукао из банке, и, као што видите, нисам се у своме суду
преварио (Спираго 29, стр. 11).
26. Безбожни вереник и побожна вереница. Једна млада, богата девојка вери се за
неког чиновника. Уочи венчања искупи се код девојачке куће доста рођака. Међу њима
био је и вереник. Усред живог разговора вереник почне да исмева веру и њене обреде.
Вереница га замоли да то не чини. На то јој он одговори да је он напредан човек и да је
дошао ред да говори и о овим питањима. Кад ни поновне молбе девојке нису помогле,
она му енергичним тоном саопшти:
— Човек који не поштује Бога и веру, још ће мање имати обзира према жени. За
таквог човека ја не желим да се удам. Рекавши то, окренула му је леђа и удаљила се.
Сва наваљивања родитеља и рођака да промени одлуку нису помогла. Она је чврсто
остала при својој речи. Блиска будућност показала је да је била у праву (Спираго 30,
стр. 11).

И живот и наука на вери почивају

15
 27. „Не верујем у оно што не видим“. Овако говоре неверници и тиме правдају
своје неверовање. Али они нису доследни у овом свом ставу. Јер ако би се доследно
држали овог начела, они би морали да негирају сву историју и данашње природне
науке, које се више заснивају на вери него на знању. Морали би негирати све историјске
личности и догађаје: Стевана Немању, светог Саву, цара Душана, Косовски бој,
Карађорђа и његов Устанак итд., јер их нису видели. А ако их приме као историјске
истине, они то чине на основу веровања другима: очевицима и савременицима. Морали
би да негирају постојање атома, електрицитета, магнета, гравитације и других сила
у природи, јер их очима не виде, али верују да постоје на основу њихових
манифестација и казивања других. Идући доследно даље, морали би, напослетку, да
негирају и себе: своју мисао и памет, јер их не виде, али верују да их имају на основу
њихових појава кроз разне видљиве учинке у материјалној области (радњама и
творевинама).
По речима савремених научника, природњака, сав видљиви свет препун је
неразјашњивих тајана, и што их они више откривају, оне се несразмерно све више
множе. Према томе, и у науци се сусрећемо са невидљивим силама и тајнама а не само
у вери. Зато би лудо било негирати их из разлога што их не видимо или што их наш
разум не схвата. То је мишљење огромне већине највећих научника данас у свету.

Велика већина највећих научника у свету верује у Бога

28. Шта су показале анкете. Крајем прошлог и у току овог века спроведене су
анкете међу научницима из свих научних области у Америци, Енглеској, Немачкој,
Француској и оне су показале да огромна већина њих (90-94%) верује у Бога. Њих је
наука утврдила у вери. Исповести неколицине њих навешћемо мало касније.
29. Натпис на гробу Коперника. Славни пољски астроном Никола Коперник (1473
—1543), писац чувеног дела „О кружењима небеских светова“, у коме је срушио
дотадашње веровање да је Земља центар света и указао да се она окреће око Сунца, дао
је да се на његовом надгробном споменику уклешу ови стихови:

Благодат коју си Павлу дао

Не тражим ја, већ Тебе хоћу.
Ни кључеве које си Петру дао
За исповест: „Љубим Те“ — нећу.
Једну Ти само, Милостиви,
Ја желим милост:
Ону што је даде разбојнику,
Узнесен на крст:
„Данас ћеш са мном бити у рају!“

30. Натпис на гробу Њутонову. На гробу славног енглеског математичара,

физичара, астронома и филозофа Њутона (1642—1727), који је открио закон
гравитације и састав светлости, стоји овај натпис: „Он је својом филозофијом
прослављао Божје свемогућство, а својим животом оличавао еванђелску простоту“.
31. Натпис на гробу Бенџамина Франклина. Он је био један од најистакнутијих
људи 18. века у Америци (1706—1790). Борац за независност и многоструки геније:
штампар, писац, природњак, проналазач громобрана. А поврх свега био је веома
побожан, о чему сведочи овај натпис на његову гробу, који је он сам саставио: „Овде

16
почива тело штампара Бенџамина Франклина, као корице једне старе књиге, из које су
истргнути листови. Али листови нису изгубљени. Они ће се појавити једног дана у
новом и поправљеном издању“.
Овим је Франклин хтео да каже да је душа одвојена од тела, као листови од корица.
Али ће се у дан васкрсења појавити боља и лепша, као књига у новом издању (Спираго
324, стр. 149).
32. Један разговор у возу. Путовао сам брзим возом из Франкфурта у Базел. Кад је
воз пролазио кроз једно село, чији се витки црквени звоник уздизао у висине, један
младић који је седео близу мене, по свој прилици студент, гласно проговори:
— Становници овог села могли су на корисније ствари потрошити свој новац,
уместо што су подигли ову цркву. На пример да су подигли једну салу, то би било
модерније.
— А шта ви имате против цркве? запита са чуђењем његов сусед.
— Па, знате, данас само глупаци иду у цркву, одговори младић.
— Е, добро, онда сам и ја један од тих „глупака“, изјави сусед.
— И ја, изјави један достојанствени господин из суседства, јер и ја сваке недеље
идем у цркву. Узгред буди речено, ја сам професор универзитета у Лајпцигу.
— И ја сам од тих „глупака“, рећи ће један са седишта преко пута. Ја сам судија
апелације.
— И ја припадам батаљону „глупака“, изјави четврти. Ја сам професор лицеја у
Берну.
И четворица „глупака“ руковаше се и упустише у срдачан разговор. „Високоучени“
младић поцрвене и повуче се у један угао вагона. Целим путем више није ни речи
проговорио (Иберхамер, страна 120-121).

Вера се даје онима који њу траже

33. Свети мученик Јустин и непознати старац. Свети Јустин, који је као
хришћанин мученички пострадао (166. године), био је пре преласка у хришћанство
многобожац. Обдарен од Бога великом интелигенцијом, он се одао тражењу истине и у
том циљу изучавао је дела грчких и римских мудраца, али истину у њима није нашао.
Незадовољан и сетан, он је једног дана шетао обалама Тибра у Риму, погружен у дубоко
размишљање. Тако замишљен, он сретне неког непознатог старца, који га запита за
разлог тако дубоке замишљености.
— Тражим истину, али је нигде нисам нашао, иако сам прочитао сва дела
досадашњих мудраца. Зато моје срце и мој ум немају мира, одговори Јустин.
— Истину коју тражиш наћи ћеш у овој књизи, одговори му старац, и при том
пружи му неку непознату књигу. То је било хришћанско еванђеље.
Јустин прими књигу, прочита и у њој заиста нађе оно што је тражио (Житије светог
мученика Јустина, 1. јуна).

Вера је услов среће и спасења

34. Човек без вере — лађа без компаса. Оно што је за лађу компас, то је вера за
човека у овом животу. Као што лађа без компаса не може сигурно да плови жељеном
пристаништу, тако и човек без вере не може досегнути тихо пристаниште спасења. То је
јасно из оних Господњих речи: „Ко узверује и крсти се, спашће се; а ко не буде веровао,

17
осудиће се“ (Марко 16, 16). Вера попут компаса води човека путем спасења и осигурава
миран, спокојан и срећан живот.

Губитак вере — највећа несрећа за човека

35. Судбоносне су последице губитка вере. Ко изгуби веру, тај је прекинуо уже
које га је везивало за Створитеља свога и пружио обе руке сатани; угасио је светило
живота у души и отиснуо се у густу таму; сишао са правог пута и обрео се на опасном
беспућу; одбацио брод спасења и предао се на милост морским бурама и таласима, где
га чека сигурна погибија.

Ко у деци убија веру, убија им душу

36. Предсмртна молба детета оцу који не верује. Један амерички генерал
презирао је и исмејавао веру у Бога, док је његова супруга била врло побожна жена. Она
је успела да својој јединици кћери, коју су обоје необично волели. одмалена усади у
душу љубав према Богу и вери, упркос противном утицају свога мужа. Једног дана
њихова кћи се тешко разболи. Њено стање било је безнадежно. Осећајући и сама да јој
се ближи крај, она се обрати оцу:
— Тата, драги тата, ја ћу ти ускоро умрети. Ја те молим, реци ми у што треба да
верујем: у оно што си ти говорио, или у оно чему ме је мама учила?
Генерала је ово питање толико збунило, да у први мах није могао да дође себи. Са
сузама у очима он је одговорио: „Чедо моје, веруј у оно чему те је мама учила“.
— Тада и ти, тата, треба да верујеш у доброг Богу, одговорило је дете.
Отац је целог потоњег живота памтио последњу молбу своје јединице: веровао је у
Бога и посећивао цркву. У души својој он се, и поред велике жалости за својим
јединчетом, осећао несравњено срећнијим него пре тога (Оберхамер, стр. 13-14).

Отпаднике од вере карактерни људи презиру

37. Цар Констанције и његов дворски чиновник. Констанције Хлор, отац цара
Константина Великог, хтео је да искуша своје дворске чиновнике хришћане. Он их
једног дана све скупи и нареди им да принесу жртву паганским боговима (идолима). Ко
то не учини, биће отпуштен из службе. Сви чиновници енергично одбију, осим једнога,
који се повинова царевој наредби, мислећи да ће тиме стећи цареву милост. Али се
грдно преварио, јер му цар рекне: „Ти си неверни слуга свога Бога. Ако Цар неба не
може да рачуна на твоју оданост, утолико мање цар земаљски може да се поузда у тебе“.
После тих речи цар га отера са двора, док је оне друге похвалио и наградио као људе
чврста карактера (Спираго 87, стр. 37).
38. Правник који тражи службу. Неки млад правник, из добре католичке породице
у Амстердаму, намисли да потражи службу у државној администрацији. Ради тога он се
пријави министру правде, који је био протестант, али дубоко верујући човек. Кад га је
министар запитао којој вери припада, младић је одговорио: „Ја сам католик, али за мене
вера ништа не значи“, мислећи да ће оваквим одговором угодити министру, пошто је
знао да је он протестант.
— Ако је тако, онда за вас нема места у државној служби, јер човек за кога вера
ништа не значи не може бити одан службеник државе, одговори му министар са
нескривеним презрењем (Спираго 88, стр. 38).

18
 БОГ

ИЗВОРИ НАШИХ ЗНАЊА О БОГУ

А — Божје откривење

39. Бог о себи преко пророка. Ја сам алфа и омега (прво и последње слово грчке
азбуке), почетак и свршетак, онај који јесте, који беше, и који ће доћи, Свемогући
(Откривење 1,8).
Ја сам Господ, то је име моје (Исаија 42, 8).
Ја сам Господ који је створио небо, Бог, који је саздао земљу и начинио је и утврдио,
и није је створио на празно, него је начинио да се на њој станује. Ја сам Господ и нема
другога (Исаија 45, 18).
Ја сам први, ја сам и последњи. И моја је рука основала земљу, и моја је десница
педљом измерила небеса; кад их зовнем, сви дођу (Исаија 48, 12-13).
Пре мене није било Бога нити ће после мене бити (Иса. 43, 10).
Ја сам Господ Бог твој, који раскидам море, да валови његови хуче. Господ над
војскама име ми је (Исаија 51, 15).
Ја сам пре него дан поста, и нико не може избавити из моје руке; кад радим, ко ће
ме смести (Иса. 43, 13)?
Ја сам Бог и нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцељујем, и
нема никога ко би избавио из моје руке (5. Мојс. 32, 39).
Ја сам Господ Бог ваш, по мојим уредбама ходите, и законе моје извршујте (Језекиљ
20, 19).
Ја Господ љубим правду и мрзим на грабеж (Исаија 61,8).
Ја сам Господ Бог сваког тела, еда ли је мени нешто тешко (Јеремија 32, 27)?
Ја сам Господ Бог, ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећега и до
четвртога колена, оних који мрзе на мене; а чиним милост на хиљадама оних који ме
љубе и чувају заповести моје (2. Мојс. 20, 5-6).
Ја сам Господ Бог, милостив, жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем и
истином, који чува милост хиљадама, прашта безакоња и неправде и грехе, који не
правда кривога (2. Мојс. 34, 6-7).
Погледајте у мене и спашћете се сви крајеви земаљски, јер сам ја Бог и нема
другога... Нема Бога праведнога и спаситеља другога осим мене (Исаија 45, 21).
Ја сам Бог и нико није као ја. Који од почетка јављам крај, и из далека што још није
било (Исаија 46, 9-10).
Ја сам Господ и не мењам се (Малахија 3, 6).
40. Друго Лице Божанске Тројице, Син Божји Исус Христос о себи. Ја сам пре
него што се Аврам родио... Ја сам почетак (Јован 8, 58, 25).
Ја сам пут, истина и живот. Нико неће доћи Оцу до кроза ме (Јован 14, 6).
Ја сам светлост свету: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост
живота (Јован 8, 12).
Ја сам хлеб живи који сиђе с неба. Ко једе од овога хлеба, живеће вечно; и хлеб који
ћу ја дати, тело је моје, које ћу дати за живот света (Јован 6, 51).
Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у
последњи дан ... Који једе моје тело и пије моју крв станује у мени и ја у њему (Јован 6,
54, 56).

19
 Ја сам пастир добри који душу своју полаже за овце (Јов. 10, 11).
Ја дођох да овце имају живот и изобиље (Јован 10, 10). Ја сам врата. Ко кроз мене
уђе, спашће се (Јован 10,
9).
Ја сам чокот (Јован 15,1).
Ја сам извор воде живе, ко од ове воде пије не жедни вавек (Јован 4,10,14).
Ја сам васкрсење и живот. Ко у мене верује, ако и умре, живеће (Јован 11,25).
Ја сам судија и како чујем, онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим своју
вољу него вољу Оца који ме је послао (Јован 5,22, 27, 30).
Ја и Отац једно смо (Јован 10, 30).
Ко види мене, види Онога који ме посла (Јован 12, 45).
Ко виде мене, виде Оца, јер сам ја у Оцу и Отац у мени (Јован 14, 9-11).
41. Син Божји о трећем Лицу Божанске Тројице: Духу Светоме. Ако имате
љубав према мени, заповести моје држите. И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог
Утешитеља да буде с вама вавек. Духа истине, којега свет не може примити, јер га не
виде нити га познаје, а ви га познајете, јер у вама стоји, и у вама ће бити (Јован 14, 15-
17).
Утешитељ Дух Свети, којега ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и
напоменуће вам све што сам вам рекао (Јован 14, 26).
А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине који од Оца излази,
он ће сведочити за мене (Јован 15, 26).
А кад Он дође, Дух истине, упутиће вас на сваку истину ... и јавиће вам што ће бити
унапред (Јован 16, 13).
Ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви седите у граду Јерусалимском, док се
не обучете у силу с висине... Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом
Светим ускоро после ових дана (Лука 24, 49; Дела ап. 1, 5).
Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Матеј 28,
20).
Примите Дух Свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите,
задржаће се (Јован 20, 22- 23).
42. Тајна Свете Тројице и блажени Августин. Велика је тајна Свете Тројице и њу
човек својим малим и ограниченим разумом не може да схвати. Прича се за блаженог
Августина да је много о овој хришћанској тајни размишљао и покушавао да је схвати,
али узалуд. Једног дана шетајући морском обалом и размишљајући, он спази једно дете
које се забављало захватањем воде у шкољку и сипањем у малу рупу ископану у песку.
Он застане и запита га шта то ради.
— Хоћу да преспем море у ову рупу, одговори дете.
— То је немогуће, рекне му Августин, осмехујући се његовој наивности.
— Лакше је пресути цело море у ову рупу, него схватити тајну Свете Тројице,
одговори дете и нестане га.
Светитељ је разумео да је то био анђео Божји, упућен од Бога да га поучи (Спираго
137, стр. 60).

Б — Видљива природа говори о своме Творцу

43. Божје Откривење о сведочанству природе. Васколика видљива природа,

појединачно и скупа узета, сведочи о своме Творцу, Његовој свемоћи, савршенству,
доброти и мудрости. „Јер оно што се на Њему не може видети, Његова вечна сила и

20
Божанство, познаје се од постања света кроз посматрање видљивих твари“, учи велики
апостол Павле (Римљанима 1, 20). На ово сведочанство природе Библија указује на
више места:
„Небеса проповедају славу Божију, и свод небески објављује дела руку Његових.
Дан дану предаје хвалу, и ноћ ноћи открива знање. Нема језика нити има говора где се
не би чуо глас њихов. Њихово казивање разноси се по целој земљи, њихови гласови иду
до краја васељене“ (Псал. 19, 1-4).
„Запитај стоку, и научиће те, и птице небеске, и казаће ти; или се разговори са
земљом, и поучиће те, и рибе морске рећи ће ти. Ко од свих не зна да је рука Господња
створила све то“ (Јов. 12, 7-9)?
„Безумни су по природи сви људи који нису познали Бога, и који нису знали да
преко видљивих добара виде Онога који јесте, нити да посматрањем Његових дела
препознају Радника. Него су гледали ватру, ветар, ваздух који се таласа, круг звезда,
плаховиту воду, буктиње неба као богове који управљају светом. Ако су, очарани
њиховом лепотом, ове твари узели за богове, нека знају колико је од њих лепши њихов
Господар; јер Родоначелник лепоте створи их. И ако су се дивили њиховој моћи и
дејствима, нека из тога изведу закључак колико је од њих моћнији Онај који их је
створио. Јер се по величини и лепоти створења познаје њихов Творац. Ови ипак
заслужују најмањи прекор, јер се можда варају тражећи Бога и желећи да га нађу.
Заузети Његовим делима, они су њих узели за предмет својих истраживања, и
ослањајући се на њихов спољашњи изглед, одушевљавају се лепотом онога што виде. С
друге стране, они нису за извињење, јер, ако су стекли довољно знања да дођу до
познања света, како још лакше не могоше познати његовог Господара“ (Премудрости
Соломонове 13, 1-9)?
„Речју Господњом све је створено. Сунце које све осветљава и посматра, дело је
Господње, и пуно је Његове славе. Господ своје светитеље није учинио способним да
објаве сва чудеса Његова, која је свемоћни Господ чврсто поставио, да би сва васиона
била учвршћена Његовом славом ... Како су красна сва дела Његова! ... И како се
повинују Творцу! ... Једно осигурава срећу другог: ко се може наситити гледајући славу
Господа? Гордост висина је свод (небески) у свом чистом блеску, и изглед неба је визија
славе. Сунце, кад се појави, слави Господа дижући се; то је чудесна твар, дело
Највишега... Велики је Господ који га је створио, и по Његовој заповести оно жури
својим путем. И месец је увек веран часу који му је прописан ... Лепота неба је сјај
звезда, сјајан украс Господа у висинама. По заповести Светога оне се држе на
одређеном месту, и неуморне су у своме бдењу. Погледај дугу на небу и благослови
Онога који ју је створио; она је дивна у својој красоти... По Његовој заповести пада снег,
и муње се журе да изврше Његове судове ... Облаци лете као птице... Од гласа грома
Његовог дрхти земља... По Његовој вољи дува јужни и северни ветар. Он сипа снег као
птице које слећу... Око се диви лепоти његове белине. Он просипа иње на земљу као со,
а мраз га претвара у оштре бодље ... Господом свака твар иде срећно своме крају, и све
се одржава речју Његовом ... Много скривених чуда још су већа, јер ми видимо само
један мали број Његових дела. Господ је све створио, и Он даје мудрост побожним
људима“ (Премудрости Исуса, сина Сирахова, глава 43).
„Онај који живи вечно све је створио без изузетка“ (Тамо18, 1).
„Сва дела Господња су добра, и све што је Он наредио испуниће се у своје време“
(Тамо 39, 16).

Сведочанства саме природе

21
 44. Сведочи Свемир. Усавршавањем све већих и снажнијих телескопа астрономи
су у наше време успели да продру у неслућене дубине васионског простора и тамо на
удаљености од пет и више милијарди светлосних година открију читаве светове, са
милијардама звезда и сунаца у њима, већим него што је наша галаксија Млечни пут
(или Кумовска слама, како народ назива), којој припада наше Сунце са нашом Земљом и
осталим својим планетама. У науци се данас сматра да таквих галаксија (звезданих
насеобина или градова), са милијардама звезда и сунаца, много већим него што је наше
Сунце, има око две милијарде. Свака галаксија представља посебан свет, има своје
уређење и своје путање кретања. Јер све се креће: свако небеско тело посебно, и свака
звездана насеобина скупа; и све се строго држи одређене путање. То сведочи да
Свемиром управља разумно биће — Бог.
45. Сведочи атом својим чудесним уређењем и законитошћу која влада у њему.
До пре деценију — две сматрало се у науци да су атоми најситнији делићи материје у
свету, који се више не могу делити (атом — значи: недељив). Али су научници били
запањени када су помоћу све савршенијих микроскопа и других апарата открили: прво,
да се атоми састоје из још ситнијих честица: протона, неутрона, електрона, позитрона,
мезона и тако даље; досад је откривено преко 100 врста таквих честица; друго, да је по
своме уређењу атом сличан нашем Сунчевом систему у маломе: око језгре атома, коју
сачињавају електрично набијени протони и неутрални неутрони, круже, као планете око
свога сунца, негативно набијени електрони; треће, међусобни бројни однос протона и
електрона унапред је смишљен, јер је математички увек једнак: колико протона, толико
и електрона, ни мање ни више. То сведочи да га је умна сила замислила и изградила.
Ово признају највиђенији научници. Иако су дубоко продрли у тајне атома, научници
изјављују да све тајне још нису исцрпљене. Јер се још увек ништа не зна о силама које
управљају кретањем честица у атому. Зато они сматрају да наука још није дала одговор
на питање: Шта је материја и од чега је заправо она састављена?
46. Сведочи чудесно уређење човекова тела и његових органа. Колико је чудесан
и загонетан Свемир и атом у њему, није мање чудо и загонетка човек. Сваки орган
човекова тела са својом организацијом и целисходним функцијама је посебно чудо: срце
и крвоток, јетра, плућа, бубрези, стомак, очи, уши. Све аутоматски функционише
саобразно строго утврђеном плану и сходно унапред одређеном циљу, независно од
наше воље. Из овога се јасно види да је творац овако сложених органа био разумно биће
— Бог.
47. Сведоче и сва остала жива бића: на земљи, у води и ваздуху. Научници који
проучавају жива бића у природи не могу да се надиве свемоћи и мудрости њихова
Творца, а које се огледају како у стварању толиког мноштва различитих животињских
врста (има их преко једног милиона), од најмањих до највећих, тако и у чудесној
организацији њихова живота и размножавања. Сав њихов живот и поступци теку по
раније утврђеном плану и усмерени су ка одређеном циљу. Животиње нису свесне ни
једног ни другог, али непогрешно спроводе замисао свога Творца и остварују задатке
које је Он њиховој врсти поверио.
48. Сведочи интелигенција и целисходно поступање многих животињских
врста. Да неразумне животиње могу у много чему да послуже као учитељи разумним
људима, то је било познато пре више хиљада година. Старозаветни мудрац саветује
лењивце да се угледају на вредноћу и мудрост мрава и пчеле: „Или к мраву, лењивче,
гледај путеве његове и буди мудрији од њега. Он није земљорадник, нема заповедника
над собом нити господара, лети скупља шта ће јести, за време жетве прибира себи

22
храну. Иди ка пчели, и види колика је она радница, и колико часно (свето) дело твори;
њене производе цареви и поданици за своје здравље употребљавају, њу сви воле и цене,
и ма да је малене снаге, за мудру се сматра“ (Приче Соломонове, у словенској Библији,
6, 6-8). Данашњи научници диве се мудрости, организационим и градитељским
способностима и многих других животињских врста: из царства инсеката (паука),
водоземаца (даброва), птица (ласта, пингвина) и других. Људи, и поред тога што су
обдарени разумом, често настрадају од отровних гљива или трава, а животињама се то
никад не деси, иако немају разума нити оно познавање из ботанике, које имају људи.
Животиње тачно знају које су врсте биљака корисне за храну а које штетне, па прве
употребљавају а друге избегавају, иако се налазе једна поред друге. Тако, према
пажљивом проучавању научника, говече за своју храну употребљава 276 врста биљака,
а избегава 218. Овца користи 387 врста, а избегава 141. Коза прождире 449 врста, а не
дира 126. — Ко животиње научи овоме?
49. Сведочи свака твар: трава, биље, цвеће, ливаде, шуме, дубраве, извори,
потоци, реке, језера, мора, ваздух, облаци, наизменична смена дана и ноћи и годишњих
времена. Једном речи: сва природа. То једногласно сведочанство природе нарушава
само по који човек одбијањем да призна Творца, иако признаје владавину закона у
природи.
50. Нема закона без законодавца. Бесмислено је говорити о закону (једном или
више), а у исто време одрицати постојање законодавца, То је као кад би неко признавао
уметничко дело и дивио му се, а негирао његовог творца — уметника. Закон нужно
претпоставља законодавца, као што уметничко дело претпоставља свога аутора —
уметника. Закон је дело мисли, планирања, предвиђања; реализација жеље, намере,
хтења, сврхе или циља. Иза закона мора нужно постојати умно биће, које мисли и
предвиђа и у стању је да свој план оствари на најцелисходнији начин. А кад је реч о
Свемиру и законима који њиме управљају, онда то умно биће мора бити лично, свесно,
свемогуће, премудро и савршено. А то је Бог.
51. Случајем се не могу објаснити поредак и целисходност у природи. Из
свакодневног искуства знамо да у свету нема ни једног предмета који своје постојање
дугује слепом случају, а најмање то може бити онај Свемир у својој целини, који је
одраз и дело умног бића, свемоћног, савршеног и премудрог, а у коме владају савршени
„поредак, хармонија и целисходност. Највећи научници у области физике и астрономије
одбацују хипотезу да је Свемир дело слепог случаја и скоро једногласно признају да је
он реализована мисао разумног бића — Бога.

Видљива природа је символ духовне стварности

52. Сведочанство Христово. У лицу оваплоћеног Логоса, Бога Речи, Сина Божјег
Исуса Христа, дошла је на Земљу међу људе Истина, и они су од Њега дознали истину о
овом свету. Он је открио да овај материјални свет није једина реалност која постоји; он
је само пролазни символ друге једне стварности: невидљиве, духовне, вечне. Дух је срж
и суштина материје, сила која оживљава материју. „Дух је оно што оживљава, тело не
користи ништа“, рекао је Господ Исус (Јован 6, 63). Зато се, по речима Његовим, не
треба плашити оних који убијају тело (које је иначе пролазно, подложно труљењу и
распадању) него Бога који може и тело и дух (душу) погубити у паклу огњеном (Мат.
10, 28). Тело је видљиви омотач или хаљина душе. Она је у телу оно што је квасац у
тесту: невидљива сила која оживљава и покреће мртву материју. Ову Богом откривену
истину потврђују најновија сазнања о атому и његовој чудесној структури и страховитој

23
нематеријалној сили која се у његовој језгри садржи. Откривајући људима истине о
царству Божјем, односно о духовном Свету, Син Божји често је то чинио у облику
прича, служећи се при том предметима из видљиве природе, као символима духовне
стварности (види Матеј 13. главу). Из свих Његових прича и науке јасно излази: све
видљиво символ је невидљивог, све материјално духовног, све пролазно вечног.
53. Неки символи Божанске Тројице у природи: Светлост бела састоји се у
главном из три боје: плаве, жуте и црвене. Ватра има пламен, светлост и топлоту. Вода
има три стања: гасно, течно и чврсто. Човек има три способности: разум, вољу и
осећање. Дрво има три дела: корен, стабло и гране. Река има: извор, ток и утоку. Цвет
слеза који мења боју: у Мексику је пронађена чудна врста слеза, чији цвет у току дана
трипут промени боју: изјутра је бео, у подне црвен, увече плав. Он шири особит мирис,
али само у подне (Спираго 139, стр. 61).

Бог ствара непрестано

54. Сведочанство Сина Божјег. Као жива, активна, разумна и свемоћна сила, Бог је
у непрестаној стваралачкој акцији, непрестано ствара. На ову вечну, активну делатност
Божју упућују нас речи Господа Исуса Христа: „Отац мој до овог часа дела (ствара), па
делам и ја“ (Јован 5, 17). Истинитост ових речи потврдила су најновија открића у
области астрономије. Помоћу великих и све савршенијих телескопа научници су у
дубинама васионског пространства открили, на своје велико чуђење, једно стваралачко
поље материје, названо Ц поље, у коме се сваког секунда образује маса материјалних
честица равна маси 50.000 наших Сунаца. А маса нашег Сунца већа је 600 пута од масе
свих његових планета заједно. Кад би Сунце било шупља лопта, у њега би се могло
сместити 1,300.000 наших Земаља. Из ових упоређења може се закључити колика
огромна маса материје настаје сваког секунда (Ову вест о открићу стваралачког поља
објавио је београдски дневни лист „Политика“ 14. октобра 1964). Ово откриће јасно
показује да Бог није „нирвана“ (ништавило, мртвило, небиће), како погрешно учи
будизам, него жива, активна, разумна и стваралачка Сила, која непрестано делује и
ствара.

Хришћански светитељи о Богу

55. Свети Кирило Јерусалимски († 386): „Телесним очима није могуће видети
Бога: јер бестелесно не потпада телесним очима... Од дела Божјих можемо доћи до
разумевања моћи Његове ... Ако неко тражи да говори о Богу, нека прво објасни крајеве
земаљске. На земљи обитаваш, а крајеве свога обиталишта, то јест земље, не знаш. Како
Творца можеш достојно да разумеш? Видиш звезде, а Творца не видиш. Изброј
видиљиво, и тек потом објасни невидљиво ... Изброј, ако можеш, капље водене које на
овај град, или на твој дом, у току само једног часа падоше, изброј, ако можеш, али не
можеш. Познај своју немоћ, и Божију силу. А Богу је познат број кишних капљи које се
на целу земљу излију (Јов 36, 27). Сунце је творевина Божја... Погледај прво на сунце,
потом о Богу испитуј ... Кад човек не може да разуме оно што је Бог створио, како ће
разумети Творца?“
56. Свети Максим Исповедник († 662): „О Богу знамо само да постоји, али не
знамо шта је Бог ... Бог се не може познати у суштини, али се познаје по лепоти
Његових творења и своме промишљању о њима. У њима, као у огледалу, видимо
Његову бескрајну доброту, премудрост и силу“ ...

24
 57. Свети Григорије Богослов († 389): „Бог је највиша светлост, неприступна,
неисказана, умом недостижна, речју неизречена, која просвећује сваку разумну природу,
за духовни свет оно што је сунце за чулни. Сунце осветљава видљиви свет, а Бог —
невидљиви; сунце телесне погледе чини видним, Бог разумна бића чини богоподобним“
...
58. Свети Антоније Велики († 356): „Бог је дух, и мада је невидљив, Он је врло
очигледан у видљивом, као душа у телу. Као што тело не може да живи без душе, тако
све видљиво и постојеће не може да опстане без Бога“. Неки филозоф пришао светом
Антонију и запитао га како може да подноси такав пустињачки живот, лишен утехе коју
пружају књиге. На то му је светитељ одговорио: „Књига моја, господине филозофе,
јесте ова створена природа. Она је увек са мном и ја, кад год хоћу, могу из ње да читам
речи Божје“.
59. Свети Василије Велики († 379): „Ма да уметника и нема на лицу места, ипак
вештине његове саме собом довољно показују уметнички ум, и ти можеш да се дивиш
архитекти, ковачу. ткачу гледајући његов производ. И свет је уметничко дело и оно
сведочи о своме аутору који се не види“...
60. Свети Тихон Задонски († 1783): „Као што једно уметничко дело говори о своме
аутору, и зграда о своме архитекти, и књига о своме писцу, тако сав свет сведочи о Богу
Творцу своме, и без гласа говори нама, разумној твари: Он ме је створио. Велико и
чудно здање великог и чудног творца показује“ .. .
61. Свети Јован Дамаскин († 776): „Да Бог постоји, то је очигледно. Али шта је Он
по суштини и природи — то је потпуно недостижно и непознато. Да је Он бестелесан,
то је јасно. Јер како може бити телом оно што је бескрајно и безгранично, што нема
лика, не подлеже пипању, што је невидљиво, просто, несложено? ... Сам састав,
одржавање и управљање творевином показује нам да постоји Бог, који је све то створио,
одржава, чува и о свему промишља ... Ко је све распоредио по извесним местима све то
што је на небу и што је на земљи, што је у ваздуху и што је у води, н што претходи
свему: небо и земљу, ваздух и природу како огња тако и воде? Ко је све то сјединио и
разделио? Ко им је наредио покрет и стремљење непрестано и без препреке? Није ли
уметник тога онај који је свима стварима поставио закон, по коме се све чини и све
управља? Ко је уметник тога? Није ли онај који је све то створио и привео у постојање?
Ми не можемо такву силу приписати слепом случају, па чак и нека је то произашло од
случаја; али ко је све то привео у такав поредак? Ако је по вољи, препустимо и то
слепом случају; али ко одржава и чува по тим законима, по којима је све раније
створено? Ко други, ако не Бог?“...
62. Свети Јован Златоуст († 407): „Нема темеља, а како стоји зграда? Нема дна, а
на чему се држи барка? Нема бродоградитеља, а како се гради лаћа? Нема
земљорадника, а како њиве доносе жетву? Нема музиканта, а откуда се јавља хармонија
на харфи света? Нема промислитеља, а како се све потчињава промислу? Нема
кочијаша, а како се крећу кола четири стихије? Нема вајара, а како људи кар живи
кипови пуне свет?Нема творца сводова, а ко је раширио над тобом свод небеса? Нема
мајстора златних дела, а ко је положио пред тобом на небу сунце, као тањир чистог
злата на столу? Нема творца свећњака, а ко ти је ноћу дао месец као сребрну лампу?
Нема светлодавца, а ко ти је дао светила, која служе извором светлости и сијања? Нема
творца великих светила, а ко ти је дао блистање звезда у висинама? Нема творца, а како
лепота твари сведочи о творењима? Све што бива у свету, чини се и ствара, има
установиоца и извршиоца, а само свет нема управитеља? Ако нема Бога, шта ти чиниш

25
у Његовој имовини? Ти остајеш у дому Божјем, а не признајеш Га за домаћина? Или
буди захвалан за стан који уживаш, или иди из дома!“...

Филозофи о Богу

63. Краљ и филозоф. Хијерон, краљ Сиракузе, дозове једног дана филозофа
Симонида и запита га да му каже шта је Бог. Филозоф замоли дан и ноћ времена за
размишљање. По истеку овог рока, он дође и замоли дупло више времена, потом још
дупло, и тако неколико пута, захтевајући сваки пут дупло више времена. Краља то
наљути и затражи објашњење таквог поступка. На то му мудрац одговори: „Што више
размишљам о постављеном ми питању, оно ми изгледа све тајанственије“ (Спираго 109,
стр. 46).
64. Блез Паскал († 1662), француски научник и мислилац: „Требало би да се
помучите и потражите истину (то јест Бога) помоћу рачуна вероватноће. Јер ако умрете,
а нисте обожавали истински принцип (Бога), изгубљени сте. — „Али, рећи ћете, ако је
хтео да га обожавам, дужан је био оставити ми знаке своје воље“. — Учинио је он и то,
али ви нисте на њих обратили пажњу. Потражите их, дакле: то ће се исплатити ...
Уместо да се жалите што се Бог скрио, захвалите му што се и толико открио; и
захвалите му још што се није открио охолим мудрацима који су недостојни да познају
њега који је толико свет. Две врсте људи га познају: они који имају скрушено срце и
који воле понизност, ма били на високом или ниском ступњу интелигенције; и они који
имају довољно духа да крај свих препрека виде истину ... Не разум него срце осећа
Бога. Ево шта је вера: Бог који се осећа у срцу, не у разуму ... Вера нам доиста открива
нешто што нам не откривају чула, али ништа противно чулима. Она је изнад, а не
против њих... Вера је дар Божји... Говоре: „Кад бих поверовао, одмах бих се оставио
уживања“. А ја кажем: Чим се оставиш уживања, добићеш веру. До тебе, дакле, стоји да
почнеш. Кад бих могао, дао бих ти веру, али ја то не могу учинити и, према томе, не
могу ни утврдити да ли је истина то што кажеш. Али ти се лако можеш оставити
уживања и проверити да ли је истина ово што ја кажем... Има три врсте људи: једни
који служе Богу којега су нашли; други, који га траже пошто га још нису нашли; трећи,
који живе и не траже га нити налазе. Први су разумни и срећни, други разумни и
несрећни, а трећи неразумни и несрећни... Не чудите се када видите просте људе да
верују неразумни и несрећни... Не чудите се када видите просте људе да верују без
доказивања. Бог склања њихово срце да верују. Неће се никад правилно веровати нити
ће се од те вере имати користи, ако Бог не склони срце, а поверује се чим се то догоди.
То је Давид врло добро знао: „Превиј срце моје“ — Псал. — 119, 36 (Мисли, превод
јеромонаха Хризостома, Београд, 1946).
65. Божа Кнежевић (1862—1905): „Душа човекова тврди да има Бога, она га осећа;
дух човеков тражи Бога, појима га, и према своме ступњу налази га у разним стањима,
појавама, стварима. Што нижи дух, тим је и Бог нижи, материјалнији, чулнији,
стварнији. По томе главна разлика између човека и свих осталих, ранијих, нижих
ствари јесте, што само човек осећа и појми Бога. Појам Бога прокрчио је пут свему
прогресу ума људског, он је последњи основ све философије и науке... Идеју Бога није
створио хладан ни апстрактни разум, него је потекла из дубине душе људске; зато је
идеја Бога вечита и не могу је надокнадити никакви закони ни творевине разума... Све
филозофије, науке и религије могу исказати само један врло мали део од свега онога,
што се о Богу има да каже. Свака ствар од сунца до мрава на свој начин и својим

26
језиком говори о Богу. И човек би само тако могао разумети Бога, кад би разумео шта
свака од свих ствари о Богу говори (Мисли, III издање, Београд, 1925).
66. Морис Метерлинк, белгијски филозоф и књижевник: „Ја се клањам, ја ћутим
пред Њим. Што више идем напред, Он се све више измиче. Што више размишљам о
Њему, све Га мање схватам. Што Га више гледам, све Га мање видим, и што Га мање
видим, све сам сигурнији да Он постоји. Јер ако не постоји, онда је ништавило свуда. А
ко може замислити да ништавило постоји?“ (Одговор на питање: Шта знам о Богу.
Анкета међу научницима. Збирка објављена у Паризу, 1926).
67. Епископ жички Николај († 1956): „Шта је Бог? Ти ниси један, јер да си један,
био би ограничен. Ти ниси многи, знао би ти се број. Ти си ван броја; на тебе се не
односи колико. Сви су бројеви смештени у Теби, но ти се не даш сместити ни у један
број ... Ти не спадаш у нашу математику, иако је сва наша математика у теби. Ти личиш
на број. Ти ниси време; јер да си време, прошао би. Ти окрећеш својим прстом точак
времена... Време је у теби, но не дохвата и тебе. Јер све што време може да дохвати,
смрт може да дохвати. А да је смрт могла тебе дохватити, она не би имала кога више да
мори, те би и она умрла. Ти си ван времена, као и ван броја ... Ти си кружење око броја
и око времена, — моћни океан око острва од пене.
Ти си присуство, о најближи и најдаљи! Ми те не видимо очима, нити чујемо
ушима, нити тичемо, нити миришемо, — ипак осећамо твоје присуство. У нама је једно
неисказано чуло — хармонија свих чула — што осећа твоје присуство. Једно чуло над
чулима. Као што око не може изразити искуство уха, нити ухо искуство ока, тако и ово
чуло над чулима, најскривеније и најдубље, не може пренети своје искуство на остала
чула. Оно осећа твоје присуство које око не може видети, ни ухо чути, ни језик
именовати; те кад око каже: не видим га, и ухо: не чујем га, и језик: не знам му имена,
оно тврди: он је сад и овде.
О ванимени, ванвремени и ванбројни! Људи се сунчају на сунцу препирући се о
твоме имену, и крију се од месеца смишљајући зло један другом због твога имена. А
гле, име је твоје неисказано. Све речи изговорене људским језиком нису ни почетно
слово твога имена. Ћутање у твоме присуству ближе је истини твога имена но ма која
реч. И кад ти кажемо ти, не говоримо пуну истину, јер те делимо од себе. И кад те са ја
ословимо, не говоримо пуну истину, јер те мешамо с нама, временим и бројним. А кад
те именујемо са он, ми те удаљавамо од себе, не разумемо ништа, и очајавамо као
дављеници у чамцу крај једне обале океана, очекујући спас с друге обале.
Људски докази вапију за доказима; људска питања претрпавају одговоре, и људско
љубопитство све жедније путује по безводној пустињи. Ако ти ниси доказ свима
доказима, онда су сви докази питања. А ниједно питање није питање, док не куцне на
твоја врата.
Ми ти се молимо, о неисказани, са трепетом душе своје: приближи нас к себи, не
најмање колико можеш — сходно греховима нашим — но највише колико можеш —
сходно доброти твојој. Наша цивилизација, наша најгордија реч, ништа друго није до
прошња хлеба и тебе. Тебе и хлеба, хлебодавче! Наша цивилизација копа многе бунаре
у пустињи, да би напојила жедне. Но ако ти не сиђеш у те бунаре, и бунари ће бити
жедни, а камо ли они који стоје око бунара са препланулим језицима ...
Ништа се не може казати у четири ока, а да пето не присуствује. А то пето око више
је свудаприсутно но ваздух, но светлост, но етар; јер оно присуствује и најинтимнијим
покретима ваздуха, светлости и етра. Интелигенција, у коју су потопљене све ствари,
јесте вазда отворено око, вазда присутни сведок ...

27
 Где је и какав је Бог о коме говориш? Кажи нам и покажи. — Бог је на крају пута,
на који ви још нисте ни ногом ступили. Како да покажем излазеће сунце окренутима
западу? Невидовити, ви не видите ни оно што је пред лицем вашим, како ћете видети
оно чему сте окренули леђа?“ (Речи о свечовеку).

Научници о Богу

68. Емил Бувије, зоолог и ентомолог, члан и бивши председник Француске

академије наука, професор у Националном музеју: Искуство нам доказује да је у свима
епохама међу најславнијим научницима било људи чврстог верског убеђења... Ја лично
верујем да религиозна идеја потпомаже научни прогрес, јер одводи ка извору коме
неуморно тежи и наука. Тражити истину зар није исто што и тражити Бога, који је
највиша истина? И зар се због тога не може гледати на религијску идеју као на моћни
фактор научног прогреса?
69. Шарл Муре, професор Француског колежа, члан Француске академије и један
од најславнијих француских хемичара: У својој младости ја сам био жељан знања и са
одушевљењем бацио се у наручје науке. За неколико година стекао сам богату
ерудицију и поверовао у моћ науке да реши све проблеме: суштину живота, почетак и
крај ствари. Тада сам сматрао да је вера у Бога и бесмртност душе својствена „простим
духовима“. Ја сам стекао широко знање, али сам рђаво знао, јер нисам сварио, нисам
размишљао. Доцније, кад сам дубље ушао у ствари, дошао сам до сазнања да су оне
много компликованије него што су ми изгледале. Суочио сам се са недокучивим тајнама
материје и силе, порекла осећања и мисли. То ме је навело да размишљам о универзуму
и знању које ми о њему имамо. И ја сам видео да што год више сазнајемо, то се
хоризонт непознатог шири све више, а поље наших знања и тековина изгледа све уже.
Са свих страна ја сам испред себе налазио Бесконачно. И кад год сам се предавао
размишљању о страшним пространствима, у којима се крећу небројена сунца, која су
говорила Паскалу да је свет једна бескрајна сфера, чији је центар свуда, без периферије,
ја сам се нагињао над бескрајно малим атомом, који је цео један космогонијски систем у
својој неизмишљеној реалној финоћи, извор сваке енергије, одакле зраче: топлота,
светлост, електрицитет, магнетизам, који испуњавају Универзум својим бескрајним
манифестацијама. У овом Универзуму, где је све солидарно међу собом, где се све везује
једно за друго, где се све држи, а на крају свега — Бесконачно! Какав грандиозан и
узвишен скуп! Посматрајте, дивите се! Проучавајте, бројте, рачунајте, мерите,
упоређујте, замишљајте, сневајте, имајте сваковрсне фантазије и смелости. И разум,
превазиђен, немоћан, побеђен, сломљен, узбуђен. Одбраните се, ако можете, од осећања
смерности пред чудесном загонетком, чија вас величина очарава и збуњује. А ако не
можете да се одбраните, признајте тада неодољиву потребу једног закључка и
повинујући се дубоким тежњама ваше узнемирене душе реците зар вам се не појављује
идеја једног свемоћног Бића, једног Надбића, творца и законодавца физичког
Универзума као и моралног света. Ви сте се суочили са Богом (Из књиге: Религијски
осећај и наука. Анкета међу француским академичарима. Париз, 1928).
70. Макс Планк, највећи немачки физичар, бивши професор универзитета у
Берлину и добитник Нобелове награде: Бог не живи само у души верника него Он
управља светом без обзира на то да ли ко у Њега верује или не верује. Законитост и
целисходност владају свемиром, а то је дело разумног бића — Бога. Научник који
проучава природу и законе у њој што више у томе напредује, све се више приближава
Богу, као највишем недостижном циљу.

28
 71. Михаило Пупин, († 1935) пореклом Србин из Баната, бивши професор
Колумбија универзитета у Њујорку, велики проналазач на електротехничком пољу,
бивши председник Америчког друштва за унапређење науке: Где год је наука изучавала
васиону, свуда је нашла пројаву једног принципа који доводи у сагласност све појаве у
козмосу, и тај координациони руководни принцип ја називам Божанска Интелигенција.
Човек не може да избегне закључак да иза свих појава и свега у васиони постоји једно
руководно начело које води од хаоса ка козмосу. Ми стојимо пред две могућности: или
веровати да су васиона и величанствени закони и ред у њој просто резултат слепог
случаја, или резултат једне интелигенције. И сад шта ћете ви као разумно биће
изабрати? Ја лично верујем у Божанску Интелигенцију. Зашто? Јер је то простије и
далеко разумније. То је у сагласности са целокупним мојим искуством. Теорија да
разумна бића, као што смо ми, као и сав други разумни развојни процес у космосу, нису
ништа друго до резултат неразумног слепог случаја, јесте изван мога схватања и
разумевања. И зашто бих ја прихватио једну такву теорију, кад свуда око мене у
природи и васиони, свакога дана, запажам доказе руководне интелигенције?
Зашто ми, слушајући говор човека или његово свирање на виолини, или гледајући
дело неког уметника, закључујемо да иза свих тих појава и радњи постоји нека
интелигенција? То је разумљиво, ја знам шта то значи, јер својим разумом могу појмити
разумност тих дела. Зашто бих онда одрицао руководну интелигенцију која се налази
иза свих козмичких појава? Може ли бити разумније претпоставке од ове? За мене као
научника то је очигледно. То је било јасно и очигледно за пророке пре 3.000 година. И
не постоји ништа што је наука досад открила а што би било противно овом веровању и
убеђењу. Наравно, ми не можемо извести математички доказ о бићу Божјем у оном
смислу у ком можемо доказати законе који управљају кретањем физичких тела. Божје
биће исувише је сложено, да би могло допустити такву врсту доказа. Али људи су
одувек осећали да су разум и дух у њима део нечег вишег. И наука није открила у
васиони ништа веће од људске душе. Уколико се душа човекова развијала, ова
интуиција о Божанској Интелигенцији постајала је све јачом. И данас, у време највећих
научних открића о васиони, нема ни једног научног открића које би и најмање
противуречило овом осећању и веровању.
Наука нас учвршћује у веровању да наша душа после наше физичке смрти и
телесног распадања и даље постоји. Ако узмемо да се живот развијао из малих почетака
кроз, рецимо десет милиона година, где ће се налазити после нових десет милиона
година? Наука је обележила човека као биће које корак по корак иде путем славе и
својим стварањем све се више приближује слици свога Творца. Наука је већ досад на
сасвим несумњив начин доказала, да је све у свету само један велики процес развијања
и усавршавања. У том процесу човек својом душом обухвата цео универзум и све се
више приближује, у непрекидном континуитету, своме Божанству.
Кад ми све то верујемо — а ко не верује у науку? — онда је немогуће веровати да се
после смрти све уништава, да се телом гаси и живот душе. Било би чудновато, и
смешно, кад би Божанство милијардама година усавршавало нашу душу, духовни
живот, само зато, да ту душу угаси заједно са телом. Ма да наука нема никакву формулу,
нити математички доказ за бесмртност душе, она нам пружа обилну храну за наше
размишљање и веровање. И она нас све више уверава да је наш физички живот само
један прелаз у вечни живот наше душе. По закону континуитета и по општем научном
схватању о универзуму, постаје нам сасвим јасно да наша душа и после телесне смрти
живи, постоји и даље се развија...

29
 Наука је оснажила и ојачала моју веру. Она ме је учинила бољим хришћанином. Али
та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног
села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и
појмове о Творцу.
Ако ми наука не помогне да разумем и другима боље објасним веру и схватање
Творца, доводећи ме у ближе општење с Њим; ако ми наука не помогне да остварим
божански циљ, онда бих се ја сматрао за Неуспелог научника. Али наука ме је учинила
бољим хришћанином и ја верујем да ће наука учинити бољим хришћанима све оне,
људе и жене, КОЈИ покушају да разумеју њене просте и дивне законе, јер су то Божји
закони (Момчило Стојановић, Научник Пупин о науци и религији, Хришћанска мисао,
број 2 за 1935. годину).
72. Хајнрих Фогт, професор астрономије на Универзитету у Јени, потом у
Хајделбергу, у Немачкој: Постојање света не може се објаснити оним што је у свету. Он
не може постојати сам од себе, он тражи Узрочника који нема почетка. Свет упире
прстом у надсвет, на Узрочника који је изнад света, на вишу, натприродну Моћ, чије
биће природнонаучним методама никада нећемо моћи дохватити. Религија значи везу
између ове натприродне Моћи и човека, те је стога и најбитнија ознака религиозног
човека да верује у натприродну Моћ, у свемогућега Бога као Онога који је свет створио,
који га носи. Он је носилац Воље која и сада влада свемиром у његовој разноликости,
као и Ума који се објављује у уређењу и сврховитости света. Природне науке и религија
не противе се једна другој ни у каквом случају, него се радије међусобно употпуњују
(Др Божо Вуцо, Језик природе и природословаца. Макарска, 1965, стр. 69).
73. Џемс Џинс, један од највећих модерних физичара н астронома у Енглеској,
професор универзитета у Кембриџу: Ако је свемир свемир мисли, онда је његово
настајање морало бити чин мисли. Заиста, коначности простора и времена нас скоро
саме принуђују да стварање представимо као мишљење. Одређивање константи као што
су полупречник васионе и број електрона које садржи, указују на мисао чије се
богатство мери огромним размерама ових количина. Време и простор који представљају
позорницу за мисао, морали су постати као део овог чина. Примитивне космологије
представљале су ствараоца који дела у простору и времену кујући Сунце, Месец и
звезде из већ постојећих сировина. Модерна научна теорије нас приморава да
замислимо ствараоца који дела изван простора и времена, који су део његовог стварања,
баш као што је уметник изван свог платна. То се слаже са Августиновом претпоставком:
Не у времену, него са временом створио је Бог свет. У ствари учење потиче још од
Платона.
Време и небеса постали су у истом тренутку тако да, када би се икада распали,
распали би се заједно. Такав је био ум и мисао Божја при стварању времена. Ми, ипак,
толико схватамо време да би можда требало да упоредимо целокупно време са чином
стварања, материјализацијом мисли...
У потпуно објективном прегледу стања ствари уочава се чињеница да је механика
(схватање света као машине без разумног узрочника) већ одиграла своју карту и
доживела тужан неуспех како на научној тако и на филозофској страни...
Пре једва више од тридесет година мислили смо или претпостављали да се крећемо
према коначној стварности механичке природе. Изгледало је да се свет састоји од
неочекиване гомиле атома којима је било суђено да извесно време изводе бесмислене
игре под утицајем слепих, бесциљних сила и да се затим врате у почетно стање и
образују мртви свет. У овај потпуно механички свет, игром истих слепих сила, живот је
случајно залутао... Данас у великој мери постоји сагласност, која се на физичкој страни

30
науке скоро приближава једнодушности, да се река знања креће у правцу немеханичке
стварности; васиона почиње више да личи па велику мисао него на велику машину. Ум
не изгледа више као случајни уљез у царству материје; почињемо да мислимо не би ли
га требало поздравити као ствараоца и владара у царству материје — наравно не наше
појединачне умове, већ ум у коме атоми из којих су проистекли наши појединачни
умови постоје као мисли. . .
Покушали смо да расправимо да ли данашња наука има шта да каже о извесним
тешким питањима која су можда изван домашаја људског разумевања. Не можемо
тврдити да смо, у најбољем случају, познали више од бледог сјаја светлости; можда је
све било илузорно, јер сигурно смо морали веома јако да напрегнемо очи да бисмо било
шта видели. И тако, наше главно тврђење није да данашња наука има нешто да изјави;
пре би требало да наука престане да даје изјаве: река знања је сувише често мењала свој
ток (Тајанствени свемир, превео с енглеског инж. Бранко Табаковић, издала Народна
књига, Београд, 1961, стр. 147-152).
74. Ц. Б. Хоман, амерички биолог: Ја верујем у Бога. Ова моја вера чврста је не
само зато што је наша америчка култура хришћанска него и зато што ми о Богу говори и
научно запажање чудесних појава у природи. Сва нова открића гласно и јасно говоре да
свемиром влада неизмерно велики Ум. Куда год се окренем по пространим подручјима
природе, свуда сусрећем овај неизмерни Ум, јер без Њега није могуће објаснити законе
и ред који прожимају васколики свемир. А изнад овог реда и ових закона мора постојати
Највише Биће. Сваки закон кад га откријемо довикује нам; Бог ме је створио, човек ме
само открива. Ја верујем у Бога као Бога свемира и као мога пријатеља. Ја сам свестан
да је Он у мени и у свемиру око мене (Др Божо Вуцо, Језик данашњих америчких
природословаца. Макарска, 1966).
75. Е. В. Мауер, амерички хемичар: Ја верујем у личног Бога, у Његов божански Ум,
од кога је свет и све што је на њему. Зашто верујем? Зато што светом и свемиром
владају закони и ред и све, је тако дивно изграђено, да је немогуће и помислити да би
закони и ред који владају свемиром могли настати неким случајем. Свака вероватност у
случај је искључена. Свакодневно искуство учи нас, а и наш разум нам говори, где је
закон, ту је и ред, а где су закон и ред, ту је ум. Закон, ред и ум држе се за руке и увек су
заједно. Проста логика говори нам да је неко планирао, изградио и уредио све ово. А
овај неко је свезнајући и свемогући Бог (Тамо).
76. Е. Ч. Рекс, амерички математичар и физичар: Научницима који проучавају
живот ћелије, биолозима, пало је у очи да се у њој одвијају многобројни и разноврсни
процеси и да свим тим компликованим збивањима као и органима у организму управља
једна јединствена управа, и да она уз најмањи утрошак постиже највеће учинке. То се
види, на пример, из онога што у нашем организму врше крвна зрнца. Она су онакве
величине, облика и броја, како се тражи да би могла обављати улоге за које су одређена.
Све ово важи и за остале частице, делове и читаве органе нашег организма: сви су
онакви, у оном броју, и на оном месту, где и какви треба да буду, да би најбоље обавили
посао за који су одређени. Погледамо ли на оно што се догађа код инсеката, довољно ће
бити да између безбројних других примера скренемо пажњу на то како пчела изграђује
саће у кошници. Ту опет налазимо јединствену управу која уз најмањи утрошак и рада и
материјала постиже најбоље резултате. Ту видимо да се свака међу милионима
пчелиних кошница по читавом свету изграђује са највећом геометријском прецизношћу
и увек тако да се добија најбољи и највећи учинак. Ако ово као и стотина других
сличних уређаја не говоре о Уму Творца, о једној централној и контролној Божјој
управи, онда ја изјављујем да нисам достојан да ме зову научником — природословцем.

31
— Озбиљно и непристрасно проучавање питања у области природних наука уверило ме
је да постоји Бог и да Он управља свемиром.
77. М. Г. Смит, амерички математичар и астроном: Сва пространа природа око нас
и васколики свемир изнад наших глава засновани су на законима. Многи велики умови
улагали су и улажу своје заједничке напоре да би открили ове законе. Но, они су их
само откривали и откривају, а закони који владају свемиром стари су као и сам свемир,
јер је он сав баш на њима и саграђен. А било би неосновано кад би неко рекао да ови
закони долазе од саме твари. Да је то неосновано и немогуће говори нам, прво, то што
ових закона има безброј како у самом атому тако и у бескрајном свемиру; а друго, што
међу њима влада дивна хармонија, склад. Стога они закони нити јесу нити могу
долазити од саме твари у којој делују. Ја сам уверен да на питање: одакле су ови закони?
има само један одговор који вреди, а тај је да они траже да признамо Законодавца,
којега ја зовем Бог. Тако закључују људи здраве памети, а с њима се слажем и ја.
78. Л. Цимерман, амерички физиолог, стручњак за проучавање хемијског састава
земљишта: Да би семе проклијало, потребни су му светлост, ваздух, вода и хемијски
елементи из земље. Али све то још није довољно. У семену је нека сила која почиње да
дејствује, ако се семе нађе у наведеним повољним условима. Тада настају многе, веома
мудро испреплетене и складне реакције. Семенка настаје кад се уједине две ћелије које
тек помоћу микроскопа видимо. То сад даје нову биљку исте врсте. Ако је семе
пшеница, развија се у нови струк пшенице; ако ли је жир, развија се у храст. Ту је ред,
ту је лепота, ту је склад, ту је све зависно једно од другога. А ко је у биљку поставио
генетичке законе по којима ће семе и настајати и развијати се у биљку? А ово питање,
сасвим природно и логично, води ка другоме, које је најдубље и на^темељније: одакле
биљке и како су настале прве биљке? Пошто не постоји нигде и никакав разлог да се
каже да је то било и бива случајно, него да сви разлози говоре противно, намеће нам се
сасвим паметан и логичан закључак да је све то настало и да се све тако збива по
Божјим законима. Што год више проучавам и опажам шта природа ради у земљи и у
биљкама, моја вера у Бога бива све јача, и ја Му се сваки дан клањам са дивљењем и
хвалом.
79. Џ. Кутрен, амерички математичар и физичар: Сасвим је јасно да сама твар није
могла произвести саму себе, нити је могла произвести тако величанствене законе који
њоме тако савршено владају. Тако широко царство којим владају ови закони — а ово
царство обухвата свеколики тако пространи свемир, будући да је и сав свемир изграђен
из атома и молекула, а атом је исто тако савршено изграђен као велики свемир — говори
нам о премудром и свемогућем Богу, јер је само Његов неизмерни Ум ово могао
замислити и овако уредити. Стога ми без устезања признајемо чињеницу да постоји
највише умно Биће, Бог, Створитељ и Управитељ свемира. Напредак који је после лорда
Келвина (енглеског научника из прошлог века) настао у природним наукама дао би му
право да још са већим заносом рекне: „Ако доста озбиљно мислите, наука ће вас
присилити да верујете у Бога“.
80. П. Ејбирсол, амерички стручњак на пољу физике и биофизике: Безбројни
милиони људи који мисле и који истражују нашли су се пред дубоким питањем: који је
то тако велики Ум и Моћ који управљају свемиром и од којих долази живот? Одакле је
живот? Која му је улога и који циљ? Као млад научник, кад сам се почео бавити науком,
ја сам толико био заљубљен у човечје умовање и моћ природнонаучног метода, да сам
мислио да научници који се баве природним наукама могу објаснити све у свемиру, па и
то одакле је живот, одакле наш ум, па чак и то који је смисао и значење сваке твари. Али
нас наше свакодневно доживљавање уверава, да што год више и више сазнајемо о свему

32
око нас, од атома до галаксија, од микроба до човека, да је све више и више онога што
остаје необјашњено. Природне науке могу хиљадама година ићи напред, али ће још
пред њима бити неоткривених тајана у атому и свемиру, остаће тајном и живот, и човек,
и човечији ум. Научници брзо долазе до сазнања да су природне науке ограничене. Оне
и научници који се њима баве не могу да објасне одакле су ствари које постају у свету и
зашто су тако уређене, на пример: атом, свемир, човек. Одакле закони који владају
свемиром? Одакле такав склад и поредак? А јасно је да ни човек ни остале твари у
свету нису постале саме од себе. Нити су ствари могле себи да прописују тако савршене
законе и контролишу њихову примену. Нити је ове законе установио човек. Све ово
гласно проповеда Бога, Његову бескрајну мудрост и свемогућство. Стога нас озбиљно
истраживање и логичко размишљање сигурним путем води ка Богу (Тамо).
81. Анри Фабр, славни француски ентомолог, научник који је проучавао живот
инсеката, био је убеђени хришћанин и своју веру у Бога испољио у својим
многобројним научним радовима, доказујући да Бог постоји. Један свештеник који је
читао његова дела запита научника да ли верује у Бога. А научник, који је волео да се са
саговорником нашали, осмехнуо се и одговорио му:
— Не, оче, ја не верујем.
— Како! узвикнуо је зачуђено свештеник, не верујете у Бога, а у својим научним
делима тако јасно доказујете да Он постоји?
Још увек осмехујући се, Фабр је одговорио:
— Ја у Бога не верујем, ја Га видим.
И чувени шведски ботаничар Лине († 1778) изјављивао је да у сваком цвету види
Бога (Анри Морис, За проналажење Бога, Париз, 1937).
82. Леонид Иванович Седов, конструктор првог руског сателита, учествовао је на
конгресу астронаутичара, одржаном септембра 1966. у Мадриду. На питање једног од
многобројних новинара шта је научио истражујући свемирски простор помоћу
сателита, одговорио је: „Та истраживања показала су ми Божју величину“ (Глас
концила, верске новине број 24, Загреб, 4. децембра 1966).

Како се познаје Бог

83. Свети Василије Велики: Шта значи знати Бога? Схватити суштину? Измерити
величину?... Шта знамо о Богу? „Овце моје глас мој слушају“ (Јован 10, 27). Ево како се
познаје Бог — кроз слушање заповести Његових и кроз извршење ових. Ово је знање
Бога — држање заповести Његових... ,Знају ме моје (овце) и ја знам своје“. Довољно ти
је да знаш да је Пастир добар, да је положио душу своју за овце. То је граница
богопознања! А колики је Бог? Каква је Његова величина? Какав је Он у суштини? —
Слична питања опасна су за питача и тешка за питанога. Најбоље општење међу њима
је — ћутање. „Овце моје глас мој слушају“, рекао је Он, и не споре се међу собом о
Њему.

О виђењу Бога

84. Сведочанство Сундар Синга. Индијски хришћанин Сундар Синг, звани

„Индијски Савле“, имао је више значајних духовних виђења и разговора са анђелима и
душама светитеља. Неке је записао и објавио. Тако, он о виђењу Бога пише: „Пре
неколико месеци лежао сам у својој соби болујући од чира на оку. Бол је био тако
велики да нисам могао вршити никакав посао. Зато сам све време проводио у молитви.

33
Једног дана тек што сам се молио неколико минута, а оно отвори ми се духовни свет, и
ја се видех окружен анђелима. Ја одмах заборавих на свој бол и сву пажњу обратих на
њих: Овде ћу изнети само нешто од онога што сам из разговора са њима сазнао.
Ја упитах: Да ли анђели и светитељи који живе у највишим сферама увек виде лице
Божје? И ако Га виде, у каквом облику и у каквом се стању Он показује?
На то један од светих духова одговори: „Као што је море пуно воде, тако је сав свет
испуњен Богом, и сваки становник неба осећа Његово присуство свуда око себе. Кад се
неко загњури у воду, око њега и испод њега и изнад њега нема ништа осим воде — тако
се, ето, на небу осећа присуство Божје. И као што у морској води живе безбројна бића,
тако у бескрајном бићу Божјем постоје Његова створења. Али како је Он бескрајан, то
Његова деца, која су ограничена, могу Га видети само у облику Христа. Није ли сам
Господ рекао: Онај ко виде мене, виде Оца (Јов. 14, 9). У овом свету духова свак познаје
и осећа Бога према своме стању, и Христос јавља своју славну личност свакоме сходно
духовној просветљености и моћи свакога. Ако би се Он јавио онима у нижим сферама
духовног света онакав какав се јавља у вишим, они не би били у стању то да поднесу.
Зато Он умерава славу своје појаве према стању и моћи сваке поједине душе.“
Тада други свети дух додаде: „Заиста, Божје присуство може се осетити и уживати,
али се оно не може речима исказати. Као што се сласт нечега слатког може уживати
кушањем, а не по опису макар и најлепшем, тако свако на небесима ужива сладост
Божјег присуства. И свако у духовном свету зна да је његово искуство о Богу стварно,
те нема потребе да му неко то описује.... Сви становници неба знају да је Бог љубав.
Али је било сакривено да је Његова љубав чудесна, да би Он постао човек да спасе
грешнике и да би ради њиховог очишћења умро на крсту. А Он је то претрпео, да би
спасао људе и сву твар потонулу у сујету. Поставши човек, Бог је на тај начин открио
своје лице деци својој. А да је употребио ма које друго средство. Његова бескрајна
љубав остала би сакривена за навек“ (Епископ Николај, Виђења Сундар Синга. Мали
мисионар бр. 27, април 1936, стр. 26-29).

БОГ ПРОМИСЛИТЕЉ

Бог није само Творац него и Промислитељ, није само створио свет па га препустио
самом себи, него се дан и ноћ брине и промишља о својим створењима и њихову
одржању, пружајући им све што им је потребно за извршење одређеног им задатка и
достизање постављеног циља. Израз тога промишљања су Божји закони, по којима се
управља свеколики живот и кретање у васиони. Они одржавају ред и поредак и
омогућују створењима да остваре своје назначење и циљеве.
85. Син Божји о Божјем промишљању, Истину о Божјем промишљању открио је
Господ Исус Христос, кад је рекао: „Не брините се за живот свој, шта ћете јести, или
шта ћете пити; ни за тело своје у шта ћете се обући. Није ли живот претежнији од
хране, и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жњу, ни сабирају
у житнице, па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?... И
за одело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити
преду. Али ја вам кажем да ни Соломон у својој слави не обуче се као један од њих. А
кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, камо ли вас,
маловерни? Не брините се дакле говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чим
ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба
све ово. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово све додаће вам се...
Не продају ли се два врапца за један динар? Па ни један од њих не може пасти на земљу

34
без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана“ (Мат. 6, 25-33, 10, 29-30; Лука,
12, 22-31).

БОЖЈЕ СТАРАЊЕ О СТВОРЕЊИМА

Старање о биљкама

86. Размножавање биљака. Једно од многобројних чуда запажених у природи јесте

и размножавање биљака. Научници не могу да се надиве мудрости Божјег Промисла,
који на безбројне начине пројављује своје старање о одржавању створених врста
биљака и њихову размножавању. По премудром плану Божјем, васколика природа
сачињава као неку велику породицу, чији чланови зависе једни од других и упућени су
једни на друге. Ова узајамна зависност нарочито се запажа између биљака и животиња:
биљке животињама служе за храну, а животиње, нарочито неки инсекти, помажу
размножавање биљака. Довољно ће бити да наведемо само пчеле. Летећи од цвета до
цвета ради скупљања меда, оне у исто време преносе цветни прах (полен) са једног
цвета на други и тако врше оплођавање, без чега не би било размножавања. На тај
начин у току једног минута једна пчела оплоди око 30 цветова, односно око 16.000 у
току једног дана. На сличан начин размножавању биљака доприносе и други инсекти;
лептири, бумбари и тако даље. Размножавању неких биљака помаже ветар, разносећи
њихове семенке далеко од стабла; другима помажу птице, чијим се плодовима оне
хране. „Пред овим тајнама живота разум се клања, дивећи се Творцу ових чуда“,
изјавио је напред споменути биолог Анри Фабр.

Старање о животињама

87. Старање о живим бићима у води. Сваком средњошколцу познат је онај

физички закон: „Сва тела на топлоти се шире а на хладноћи се скупљају“. Само вода
одступа од овог закона. Уместо да се на хладноћи све више скупља што је хладноћа све
већа, она се овом закону повинује само до четвртог степена изнад нуле на термометру.
Од четвртог па наниже она почиње да се шири и на нултом степену прелази у чврсто
стање, лед. Како лед заузима већу запремину од течности, он је лакши и плива по
површини. Кад лед не би заузимао већу запремину и не би био лакши, он би потонуо и
пао на дно и тако би се убрзо сва вода у реци или језеру претворила у лед. А шта би се у
том случају догодило са рибама и осталим живим бићима у води? Разуме се, угинули
би. Да се то не би десило премудри Промисао Божји удесио је да вода одступа од овог
закона и тим одступањем омогућио опстанак живим бићима у води. Јер топлота воде
испод леда не може бити мања од четири степена изнад нуле, а то значи да је живот у
води могућ. Лед одозго штити жива бића у води од велике хладноће споља. Ко да се не
диви мудрости Творца, који на овакав начин пројављује своје старање о створењима у
води!
88. Како се овце одржаше? Мислећи о Дарвиновој теорији ми се често питамо:
Како се овце одржаше у животу? Дарвин наиме тврди да су у „суровој борби за живот“
кроз дуге године времена преостале на животу само оне животиње, које су биле „јаче и
окретније“ од својих суседа, док су слабије и неокретније истребљене. Саслушавши
пажљиво ту теорију ми се питамо: Како се онда овце одржаше на животу? Како не бише
коначно истребљене од својих смртних непријатеља вукова? Гле, вучица окоти петоро-
шесторо вучића, док овца ојагњи само једно јагње годишње. Дакле: пет против једнога

35
за једну годину! Уз то вук има снагу, нокте, зубе. Овца тога нема ниједнога. Па онда
није ли вук бржи од овце, тако да се овца не може ни бекством спасти од суровог
гонитеља свога? Па уз то још вук тражи овцу као најслађи залогај свој, и у стању је за
један оброк заклати цело стадо. Како дакле не бише овце кроз дуге периоде времена од
вукова поједене и са лица земље истребљене?
Штитио их је човек! Који човек? Нису ли и овца и вукови постали пре човека?
Дарвин се у томе слаже са Библијом, то јест, да се човек јавио на земљи после осталих
животиња, дакле и после оваца и вукова.
Шта има слабије, нератоборније, безодбранбеније, ненаоружаније од овце? Пчела је
мања, али има жаоку. Микроб је невидљив, али напада отровом. А вук, према овци —
вук је ратник, дрзак, снажан, окретан, издржљив и добро наоружан. Како се дакле
одржаше овце живећи у суседству вукова без ичије и икакве заштите? И како ми,
стојећи пред тим очигледним фактом, можемо прихватити као истину тврђење да јачи и
окретнији надживљује, а слабији и неокретнији гине и губи се у такозваној „борби за
живот?
Никако. Искуство се противи томе. Овце сведоче против тога. А свака научничка
теорија мора се управити и исправити према искуству.
Не остаје нам друго него да се држимо старе добре вере, потврђене искуством, да
Промисао Божји управља светом, подржавајући слабијега, сузбијајући јачега, и
одржавајући при том чудесну хармонију живота, тако да су и вуци сити и овце на броју.
Потврду овога светога и благога Промисла јавио је Спаситељ говорећи: „ниједан врабац
не може пасти на земљу без Оца вашега“ — Мат. 10, 29 (Епископ Николај, Како се овце
одржаше? Календар „Православље“ за 1932. годину).

Старање о људима

По речима богомудрих хришћанских светих отаца, Бог се брине о нашем добру и

спасењу више од нас самих. Многи људи тврдили су да су у току целог свог живота
осећали Божју руку над собом, многи то за себе тврде и данас. То је доказ да Бог
промишља и брине о свима својим створењима и скупа и појединачно. Израз тога
Његовог скупног старања о људима су Његови закони: природни и натприродни. Први
је урођен сваком човеку и то је савест, а други је саопштен људима преко старозаветног
пророка Мојсеја на Синају. Њима је људима омогућено да разликују добро од зла, па
према томе прво да чине а од другога да се клоне, да би били срећни и у овом и у оном
свету, на земљи и на небу.

36
 БОЖЈИ ЗАКОНИ

Природни Божји или савест

89. Сведочанство светог апостола Павла: Незнабошци не имајући закона

(натприродног, као Јевреји), сами од себе чине што закон заповеда; они закона не
имајући сами себи су закон; они показују да је оно што закон заповеда написано у
срцима њиховим, што сведочи и њихова савест и њихове мисли које се међу собом туже
или правдају (Римљ. 2, 14-15).
90. Сведочанство светог Јована Златоуста: Човекољубиви Бог, стварајући у
почетку човека, усадио је у њега савест, природни закон, који прави строгу разлику
између добра и зла и даје му познање онога што треба да чини... Један начин
богопознања постиже се кроз посматрање свега створеног, други, не мање важан, кроз
савест. На тај начин ми смо од почетка имали два учитеља: створени свет и савест, и оба
су они учили људе не изговарајући ни речи. Створени свет, поражавајући гледаоца
својим изгледом, побуђује у посматрачу васионе дивљење према њеном Творцу. А
савест, путем унутрашњег шапутања (сугестије), учи свему што треба чинити ... То је
стално будни и недремљиви судија у души нашој, неуморни и неућутљиви обличитељ,
који не може бити обманут или преварен. Ма човек који учини грех и изврши безаконо
дело успео да се сакрије од свих људи, од овог судије он не може да се сакрије;
напротив, увек носи у себи тога обличитеља, који га узнемирава, мучи, кара, никад се
не утишава, него га напада и код куће, и на улици, и у скуповима, и за столом, и за
време сна, и при буђењу, захтева рачун за преступе и износи пред очи и тежину грехова,
и казну која му прети, и као усрдни лекар не престаје да примењује своје лекове, ма да и
види да је не слушају, она не одступа него продужава да се постојано брине... Међу
људима нема ни једног толико будног судије, као што је наша савест. Спољашње судије
могу се и новцем поткупити, и ласкањем умекшати, и страхом заплашити, а постоје и
многа друга средства, која изопачавају правду њихова суда. А суд савести ничему
таквом се не потчињава: ма ти давао новац, ма ласкао, ма претио, или друго што чинио,
она доноси праведну пресуду против греховних помисли и дела, и грешник сам себе
осуђује, ма га нико други не окривљавао. При том савест то не чини једном ни двапут
него много пута, и у току целог живота. Прекор савести је као нека света котва, која нам
не допушта да сасвим потонемо у бездан греха ... Чиста савест — највеће је благо. Веће
од богатства, власти, раскоши и уживања ...
91. Сведочанство светог Тихона Задонског: Бог кад је створио човека, усадио је у
душу његову савест, да би се њоме као правилом управљао и од ње се учио шта треба
да чини и од чега да се клони. Савест није ништа друго до природни закон, због чега је
сличан са написаним Божјим законом. Јер чему учи закон Божји, томе учи и савест ...
Тако су закон Божји и савест међу собом слични и ка истом крају, то јест блаженству
нашем упућују... Зато сваки који греши против савести, греши и против закона Божјег и
самог Законодавца Бога. Ко не слуша савест, не слуша ни закон Божји, ни самог Бога.
Ко се не повинује савести, не повинује се ни закону Божјем ни самоме Богу... Ово двоје,
савест и закон Божји, биће свакоме грешнику на суду Божјем сведоци и караоци ...
Хришћанине, чувај се да не раздражујеш савест своју, да не пострадаш слично Јуди
(издајнику Господа)! Него чувај своју савест тако, као што чуваш свој живот. Нема
љућег мучитеља од зле савести. Чувај се дакле да је не раниш и узнемириш, а такво
узнемирење од грехова долази. Изабери боље да умреш, него да згрешиш против
савести. Јер ако зла савест овде тако мучи човека, како ли ђе тек она мучити осуђене у
будућем веку, када им се покажу сви њихови греси, и гњев Божји и вечно очајање! Они
ће пожелети да умру, али неђе моћи умрети ...
92. Сведочанство светог аве Доротеја († 620): Савест се назива и супарником, зато
што се увек противи нашој злој вољи и напомиње нам шта ми треба да чинимо, али не
чинимо, и осуђује нас ако што радимо што не треба да чинимо. Зато је Господ и назвао
савест супарником и заповеда нам: мири се са супарником својим док си на путу с њим
(Мат. 5, 25), то јест док си на овом свету, како учи свети Василије Велики.

Примери чисте савести

93. Исус Христос је најлепши и најидеалнији пример човека чисте савести, а то ђе

ређи човека без греха. „Он греха не учини, нити се нађе превара у устима
Његовим“, сведочи свети апостол Петар (1. Петр. 2, 22). У препирци са Јеврејима, који
су и поред многобројних знакова и чуда, учињених на њихове очи, одбијали да Га
признају за Месију и поверују Му, Он се, поред других доказа, позивао на светост свога
живота, која даје потврдни печат Његовим речима, и изазивачки обратио им се: Који од
вас може да ме укори за грех? Ако ли истину говорим, зашто ми не верујете (Јован
8, 46)?
94. Свети апостоли. У своме одговору на оптужбе пред судијом Феликсом у
Ћесарији, свети апостол Павле наводи да се трудио и труди да свагда има чисту савест и
пред Богом и пред људима (Дела ап. 24, 16). Он вазда Богу служи у чистој савести (2.
Тим. 1, 3), па саветује и хришћанима да се покоравају властима и своје грађанске
дужности врше не само из страха од казне него и по савести (Римљ. 13, 1-5), а у
међусобним односима да поступају по савести и не саблажњавају једни друге злим
делима (Римљ. глава 14) нити јелима (1. Кор. 8, 7, 12; 10, 23-33).
И остали апостоли трудили су се да очувају чисту савест у непрестаној борби са
непријатељима, у гоњењу, трпљењу сваке оскудице, патњама и страдањима (2. Кор. 11,
24-27), па зато свети апостол Петар саветује хришћане да по савести трпељиво подносе
муке и страдања иако невини, угледајући се у томе на Христа (1. Петр. 2, 19-21).
95. Хришћански светитељи много су се бринули о чистоти своје савести, и чим би
ову ма чиме упрљали, одмах су је чистили сузама покајања. Они су свако вече вршили
обрачун са самим собом, изводили себе на суд своје савести и тако дознавали да ли у
духовном усавршавању напредују или назадују. Тај метод они препоручују и
хришћанима. Ево шта о томе говори свети Јован Златоуст:
Кад полазиш да спаваш и спремаш се да легнеш на постељу, кад у одсуству свега
наступи велики мир, кад те нико не узнемирава и бива дубока тишина, започни суд
савести, захтевај од ње рачуна, као што господар захтева од слуге рачун о утрошеном
новцу, о речима, делима, помислима; испитајмо шта је потрошено на непотребно, а шта
на нашу штету; каква је реч лудо потрошена, на клеветања, на псовку, на увреде; каква
је мисао побудила очи на неморал; каква је мисао, на нашу штету, прешла у дело,
остварила се или помоћу руку, или језика, или — самих очију; и постарајмо се да се
одвикнемо од неумесног траћења, и уместо тога, што је једном улудо страћено,
постарајмо се да с друге стране прибавимо; уместо речи неразумно исказаних да
изговарамо молитве; уместо нечистих погледа прибегнимо милостињама, постовима.
Ако смо намерни да неразумно траћимо, ништа не штедећи, не сабирајући себи добра,
ми ћемо упасти у крајње сиромаштво и неприметно ћемо стећи казну у вечном огњу.
Ми имамо обичај да у зору дајемо себи рачун о новцу, а о делима која смо учинили у
току дана затражимо од себе рачун увече, лежећи на постељи, када нас нико не
узнемирава. И ако увидимо да смо у чему згрешили, укоримо савест, ошинимо разум
тако јако, да се, пошто устанемо, не усудимо довести себе до бездана греха, сећајући се
вечерње ране. Да је вече најудобније време за тражење таквог рачуна, чуј шта говори
пророк: што говорите у срцима својим, окајте то на постељама својим (Псал. 4, 4).
По наступању дана много шта не чинимо онако како желимо: и пријатељи раздражују, и
слуге нас доводе до лудила, и жена наљути, и мноштво животних и других послова
окружују нас ... Али кад се ослободимо од свега тога и увече останемо сами са собом,
уживајући веће спокојство, учинимо од постеље судницу, да бисмо помоћу ј таквог суда
умилостивили Бога. А ако свакодневно будемо грешили и рањавали нашу душу, не
пазећи на то, ми ћемо, слично онима који непрекидно задобијају ране и не старају се о
њима, па добијају грозницу и неминовну смрт — због тога непрекидног неосећања
навући на себе неминовну казну. Ја знам да је тешко што сам рекао, али то доноси
велику корист... Ако то будемо чинили свакодневно, са слободом ћемо предстати
страшном суду Божјем ...

Примери нечисте савести

96. Адам и Ева. Наши прародитељи пошто су преступили заповест Божју,

покушали су да се сакрију од Бога, заборављајући у свом помраченом разуму да је Он
свезнајући и свудаприсутан и да се од Њега нигде сакрити не могу (1. Мојс. 3, 8).
97. Јуда издајник. Пошто је издао свога Учитеља и Господа јеврејским
старешинама за тридесет сребреника, он се покајао, вратио натраг примљено сребро и
отишао те се обесио (Мат. 27, 3-5).
98. Повест о једном убици кога је мучила савест. Године 1914. у Москви се
полицијском кварту пријави Е. П. Васиљев, млад човек, и изјави како има нешто да
сопшти начелнику полиције. Начелник га прими и он му призна како је пре годину и по
дана у шуми убио ножем једног непознатог човека ради пљачке. Ценећи непознатог
човека по господском оделу, мислио је да ће код њега наћи већу суму новца, а нашао је
само 18 рубаља. Првих дана после злочина није осећао грижу савести, али доцније
савест га је почела мучити све више и више. Најзад, почео му се ноћу јављати дух
убијенога и није му давао мира. Немогући више да издржи прекор савести и ова ноћна
јављања, он се одлучио да се преда властима, призна свој злочин и повинује заслуженој
казни (Епископ Николај, Емануил 11, стр. 17).
99. Певање петла открило убицу. Два разбојника у поноћ прескоче преко зида који
је опасивао један млин, да би опљачкали старог млинара. Ради своје сигурности, да их
не би препознао и касније открио властима, они се реше да га убију. Тако су били
сигурни да се злочин неће открити. У тренутку извршења злочина један петао пробуди
се и запева. То поплаши разбојнике и они брже боље пожуре и побегну са пљачком. За
смрт старог млинара сазнало се следећег јутра, али нико није знао ко је убица. Тек по
истеку године, злочинци су откривени. Они су заједно пошли у суседну варош на
вашар, да би тамо нешто ућарили. Отишли су дан раније и заноћили у једној кафани у
близини суда. После поноћи петао почне да пева тако јако, да се оба разбојника
пробуде.. Тада ће један од њих рећи: „Кад бих имао у рукама овог проклетог петла,
пресекао бих му шију“. На то је онај други додао: „Откако убих оног старог млинара, не
могу да подносим певање петла“. Разбојници нису ни слутили да је у суседној соби
спавао власник кафане и, пробуђен певањем петла, чуо кроз кључаоницу врата, која су
раздвајала две собе, сав њихов разговор. Чим је свануло, он их је пријавио властима и
били су одмах ухапшени. На суду они су признали свој злочин и детаљно описали како
су га извршили (Спираго 348, стр. 161).
100. Наша дневна штампа врло често саопштава о неоткривеним злочинима, чији
се извршиоци после дужег или краћег времена сами пријављују властима, јер не могу
више да подносе мучење своје савести, од које немају мира ни дању ни ноћу. Душевни
мир повраћа им се тек пошто признају свој злочин и приме од суда заслужену казну. Од
многобројних таквих случајева навешћемо само два.
101. Признао убиство човека за које је осуђен други човек. Ноћу између 23. и 24.
септембра 1937. године у селу Губеревцима, недалеко од Чачка, догодила се крвава туча
у којој је погинуо Вукоман Плазинић, земљорадник из Губереваца. Њему су нанесене
три смртоносне ране ножем, поред других лакших и тежих повреда штаповима. За
убиство је осумњичен и осуђен Дмитар Вукајловић, из Губереваца, док су други
учесници у тучи осуђени на новчане казне. Дмитар се на суду бранио да је он убијеном
нанео само једну лаку повреду ножем и према томе није га он усмртио. Међутим, то му
није помогло: осуђен је на 15 година робије и упућен на издржавање казне у Пожаревац.
После годину дана истражном судији у Чачку пријавио се Драгољуб Вукајловић, из
Губереваца, један од учесника оне крваве туче и признао да је он задао смртоносне ране
Плазинићу. Том приликом испричао је следеће: „За време суђења ја нисам хтео да
признам него сам допустио да Дмитар буде осуђен као убица. После судске пресуде
отишао сам у село, али ме је савест почела мучити и да ме мори несаница. Читаве ноћи
нисам могао ока да склопим. У глуво доба ноћи скакао сам са кревета, после тешких
снова, и као луд излазио напоље да лутам по селу, често и по најгорем времену, и враћао
се кући мртав уморан, каљав и поцепан. Једне ноћи после таквог лутања вратио сам се
кући, легао и заспао. У сну ми се јави свети Јован и почне да ме дрмуса и тресе. Затим
ме позва да ме води код Бога. Зграбио ме је за косу и добро потегао. Онда ме је почео
провлачити кроз неке облаке и после дужег времена привео ме пред Бога. Ја сам пао на
колена пред Богом и излио му своју душу. Рекао сам му како никако немам мира због
тога што на суду нисам признао истину. Замолио сам га кроз сузе да ми опрости грехе и
заветовао се да ћу се сам драговољно пријавити суду да откајем свој злочин и спасем
онога који невин робија. Господ Бог се смиловао и опростио ми је грех и свети Јован
вратио ме је натраг. Сав окупан у зноју пробудио сам се и ево пожурио да вам признам
свој злочин и окајем грех и пред земаљским судом. Предајем се у ваше руке, чините са
мном шта год хоћете“. После тих речи, бризнуо је у плач. Судија га је саслушао и
притворио. Заказано је ново суђење, на коме је Драгољуб осуђен на три године
заточења, а Дмитру је казна смањена на пет и по година (Политика, 12. фебруара 1939).
102. После седам година признала злочин и полудела. Богољуб Шишмановић,
земљорадник из села Маслошева, код Тополе, по наговору своје љубавнице Душанке
Васић, удавио је њену седамдесетогодишњу свекрву Наталију. Затим је своју жртву
изнео из куће и обесио о греду под тремом, да би изгледало као да се сама обесила.
Старицу су сутрадан нашли обешену и сахранили. Нико ништа није посумњао. Богољуб
и Душанка наставили су љубавне односе. Али њу је почела да мучи савест због
злочина. Ишла је по манастирима и тражила опроштај греха. Почела је и да побољева.
После 7 година од злочина, она се озбиљније разболи. Не могући више да издржи грижу
савести, она све призна своме мужу а затим и суседима. Њено признање дође и до
власти и ове покрену поступак. На суду и она и њен љубавник признају злочин. Убица
је осуђен на 20 година строгог затвора, а Душанка је у току истраге полудела (Политика,
10; децембра 1954).
 Откривени Божји закон — Декалог

Пошто је природни Божји закон у људима гресима људи помрачен, и ослабљен, а и

људи нису хтели увек да се по њему управљају у своме животу, Бог је преко пророка
Мојсеја на гори Синајској дао људима писани закон на каменим таблицама. Тај закон
изложен је у облику 10 заповести, због чега је добио грчки назив Декалог (дека — десет
и логос — реч, заповести).

П р в а з а п о в е с т:

Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене.

Један је Бог и Он је Свевишњи, Свемоћни, Свемудри и Сведобри. Од Њега долазе

сва створења и к Њему се враћају. Он је без почетка и краја, без нужде и недовољства. О
Њему висе сви безбројни светови, и сви се окрећу око Њега. Он почива у средини, као
непокретна осовина у точку. Осовина стоји и држи, а точак се окреће. У Богу је сва моћ,
и нема моћи ван Божје. И моћ светлости, и ваздуха, и воде, и камена јесте Божја моћ.
Моћ којом мрав мили, и риба плива, и птица лети јесте Божја моћ. Моћ семена да расте,
и траве да дише, и човека да живи јесте Божја моћ. Чак и моћ ђавола позајмљена је од
Бога, позајмљена и на зло употребљена, као што луд може да позајми огња од ковача да
се огреје, па саспе себи огањ у недра. Сва моћ је својина Божја и сва створења
позајмљују своју моћ од Бога. Бог свакоме позајмљује колико хоће и узима натраг кад
хоће.
Бог је свемудар. У Богу је сва мудрост, и нема мудрости нити знања ван Бога.
Свакој створеној ствари Бог је позајмио од своје мудрости. Зато не мисли да је Бог дао
мудрост само човеку. Мудрости има и во, и коњ, и пчела, и мува, и ласта, и рода, и дрво
и камен, и вода и ваздух, и ватра и ветар. У свему има Божје мудрости, и ништа не би
могло постојати без имало мудрости. По мудрости Божјој свако биће и свака твар врши
одређене им дужности на корист својој врсти и свима створењима.
Бог је сведобар. Своју доброту Бог је позајмио сваком свом створењу. Зато у сваком
Божјем створењу има Божје доброте. Чак и у ђаволу има Божје доброте, по којој ђаво
жели себи добра а не зла, но по глупости својој мисли да ће злом доћи до добра, то јест
да ће чинећи зло свима Божјим створењима учинити себи добро. О, колико је Божје
доброте у сваком Божјем створењу! У камену, у биљци, у животињи, у огњу, у води, у
ваздуху, у етру!
И немој имати других богова осим мене. На што ће ти други богови, ако имаш
Господа Бога Саваота? Чим имаш два бога, знај, један је од њих ђаво. А ти не можеш
служити и Богу и ђаволу ... Што више будеш имао богова, бићеш све несрећнији,
слабији, жалоснији (Епископ жички Николај Први Божји закон. Жичка библиотека,
„Свети Лазар“, 1. Београд 1919, стр. 3-10).
103. Богатство као други бог. Многе људе богатство заведе и опије и постане им
идол, коме они почну да служе и робују све више, док их напослетку, не одвоји од Бога
и постане им други бог, а они његови робови. А тај други бог је, по речима светих
хришћанских отаца, нарочито Златоуста, најсуровији тиранин и убица. Као пример за
ово служи онај богаташ из Спаситељеве приче, пред чијим је вратима, док се он са
друштвом гостио, веселио и уживао, лежао гладни сиромашак Лазар (Лука 16, 19-31).
Зато је Господ Исус упозорио да једновремено не можемо служити два господара: Богу
и мамону или богатству (Мат. 6, 24), а свети апостол Павле — да је среброљубље
(љубав према новцу и богатству уопште) корен свих зала (1. Тим. 6, 10). Зато су се
многи богати хришћани одрицали богатства и стављали га у службу ближњих (свети
Василије Велики, свети Јован Златоуст, света Меланија Римљанка и други).
104. „Нема Бога“ — значи: Немам Бога. Онај ко тврди да „нема Бога“ тиме не
доказује да Бог заиста не постоји, него само о себи пружа уверење да он нема Бога, а
тиме сведочи да са њим нешто није у реду, да му недостаје унутрашње духовно чуло
којим се Бог осећа и види. Зато таквоме треба рећи:
Погрешно говориш, пријатељу, да нема Бога. А правилно ћеш рећи ако кажеш:
немам Бога. Јер ти сам видиш да остали људи око тебе осећају Бога, па зато и говоре:
има Бога. Није, дакле, да нема Бога, него ти Га немаш.
Погрешно говориш, као болесник који би рекао: нема здравља у свету. Он може
само рећи не лажући: немам ја здравља.
Погрешно говориш, као и слепац који би рекао: нема светлости у свету. Има
светлости, сав је свет испуњен светлошћу, само ти њу не видиш.
Погрешно говориш, као просјак који би изустио: нема злата у свету. Има злата и на
земљи и под земљом, само га ти немаш.
Погрешно говориш, као злотвор који би рекао: нема доброте у свету. Има доброте,
само је у теби нема.
Исто тако погрешно говориш кад велиш: нема Бога! Јер оно што ти немаш, не значи
да нико нема. Ко те овласти да говориш у име целог света? Ко ти даде право да своју
болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш свима? Признаш ли пак и
кажеш: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповест. Јер бивало је и бива
изузетних људи који заиста немају Бога. Али Бог њих има, има их до њихова последњег
издисаја. Ако ли и на последњем издисају изјаве да немају Бога, онда и Бог њих више
нема. И отписује их у расход. Зато те молим, пријатељу мој, ради душе твоје, ради
вечног живота и царства, ради суза и рана Христових — молим те, претвори твоју
пркосну исповест у покајну исповест. А оно што после тога треба да чиниш, казаће ти
Црква, питај (Епископ Николај, 121. Мисионарско писмо: Поштару Илији К. О доказу
бића Божјег. Битољ, 1933).

Д р у г а з а п о в е с т:

Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле
на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити.

До изласка из Мисира, под предводништвом Мојсија, Јевреји су живели усред

народа који се клањао идолима (киповима разних животиња и измишљених
божанстава), а и Палестину, куда су се били упутили, насељавали су идолопоклонички
народи. Да не би и они, по изласку из Мисира, пали у идолопклонство, Бог им је дао
ову заповест. Јер, кад су упознали Творца, онда нема потребе, и бесмислено је, клањати
се људској творевини. Други народи не познају Творца, па се зато клањају људским
творевинама — идолима, као боговима.
105. Иконе у хришћанској Цркви нису идоли. Било је у прошлости јеретика који
су на основу ове заповести Декалога гледали на иконе у хришћанској цркви као на
идоле и одбацивали их. То јеретичко учење узнемиравало је цркву више од двеста
година и најзад, на Седмом васељенском сабору (787. г.), осуђено као јерес. За време те
борбе са противницима поштовања светих икона многи су поштоваоци њихови
претрпели тешка страдања од јеретика: били су затварани у тамнице и свирепо у њима
мучени. Али је Бог њих обилато наградио славом у царству небеском. Кад је душа
светог Теодора, игумана Студитског манастира у Цариграду, пошла од Земље у небеска
станишта, њу су са песмама пресрели многи анђели, обучени у беле хаљине. То је видео
преподобни Иларион Нови, радећи у своме винограду. Он је од страха пао на земљу и
тада чуо глас: „Данас се душа Теодора, игумана студитског, кога су мучили јеретици
због одбране икона и православља, пресељава у слави на небо, и анђели му излазе у
сусрет (Житије преподобног Илариона, 6. јуна).
У наше дане ово јеретичко учење обнављају и шире разне протестантске секте,
међу којима нарочито адвентисти (суботари), назарени и други. Ми се не клањамо
икони као божанству, не обожавамо саму икону, него нас она само подсећа на ону
личност која је на икони представљена. Према томе, ми своје поштовање исказујемо
личности, а не мртвом предмету, и то поштовање није обожавање, није истоветно са
оним поштовањем које ми Богу исказујемо. Ми се само Богу клањамо и служимо, а
светитеље поштујемо као личности које су Бога прославиле на Земљи својим животом и
делима, па је и Бог њих прославио на небу и на Земљи тиме, што преко њих и њихових
моштију и икона излива на нас различите милости своје.
Иконе су у црквеној употреби од самог почетка хришћанства. Прва икона са ликом
Господа Исуса Христа. по црквеном предању, постала је на чудесан начин. Едески цар
Авгар чуо је био за Христа, Његову науку и чуда која је чинио. Зажелео је да види
славног Чудотворца, али због тешке болести то му није било могуће. Зато он позове
Господа к себи, али Господ, заузет извршењем свога искупитељског плана међу
Јеврејима у Палестини, није прихватио позив. Тада Авгар нађе живописца и упути га ка
Исусу са задатком да на платну изради лик Његов и донесе му. Живописац оде, нађе
Исуса и почне да копира лик Његов, али у томе није успео. Лице Господа Исуса сваког
тренутка мењало се и није се дало верно на платну репродуковати. Да утеши
ожалошћеног живописца и његовог пошиљаоца, Господ узме чист убрус, отре њиме
своје божанско лице, и том приликом на убрусу остане лик Његов. Тај убрус, са
нерукотвореним ликом Христовим на њему, живописац однесе цару Авгару, који га са
радошћу прими, целива и исцели се од опаке бољке.
Хришћанско предање зна за још један нерукотворени лик Господа Исуса, који је
постао на исти начин, само у другим околностима. Кад су Господа, после Пилатове
осуде, водили на Голготу ради распећа, Он је успут, под теретом тешког крста и
исцрпљености услед претходних мучења у тамници, посртао и падао, а низ Његово
божанско лице, изравњављено од бијења и трновог венца, сливале су се капље крви и
зноја. Једна од жена, која се затекла на улици и посматрала тужну поворку, сажали се и
пружи Господу чист убрус да обрише своје лице. Њено сажаљење Господ је наградио
тиме, што је на убрусу остао лик Његов. Та жена по предању звала се Вероника.
А најстарију икону пресвете Мајке Божје, опет према црквеном предању, израдио је
свети апостол и еванђелист Лука. Она је ту икону одобрила и благословила. Црквено
предање казује да је свети Лука израдио још три иконе пресвете Мајке Божје и да се
једна од њих налази у нашем манастиру Хиландару у Светој Гори. Њу је свети Сава
нашао на својим путовањима по истоку, откупио и донео у Хиландар.

Поштовање часног крста у хришћанској Цркви

106. Проналазак крста на коме је Христос распет. Побожна мати цара

Константина, царица Јелена, уложила је била велики труд да пронађе крст Спаситељев
и то јој је пошло за руком. Испитујући најстарије Јевреје, она је дознала да су крстови
Спаситељев и двојице разбојника, распетих са Њим, затрпани на Голготи. Она је
предузела ископавање и пронашла сва три крста, али се није знало који је од њих
Христов, јер је дашчица са натписом изнад главе била одвојена. У недоумици како да
дознаду који је Христов, туда је наишао спровод неког мртваца, и царица, по савету
епископа јерусалимског Макарија, заустави спровод, у нади да ће сам Бог на чудесан
начин објавити крст који они траже. Ставили су на мртваца један крст, затим други, па
трећи. Кад су ставили трећи, мртвац је оживео. Тако се потврдила њихова вера и
пројавила сила крста Христовог. Као успомена на тај догађај установљен је празник
проналажења часног крста — Крстовдан.
107. Крст је најсветији предмет у цркви. Крст је знак Сина Божјег, који ће се
појавити на небу непосредно пред Његов други долазак на Земљу као Судија (Мат. 24,
30). Крст је оруђе нашег спасења. Својом смрћу на крсту и крвљу на њему проливеном
Господ Исус осветио је крст, срушио моћ и царство ђавола и извршио спасење рода
људског. Зато зли духови не могу да поднесу крст нити да гледају на њега него беже од
њега безобзирце. То је и народу познато, о чему сведочи она изрека: „Бежи као ђаво од
крста“.
Крст је чувар целе васељене,
Крст је украс Цркве,
Крст је моћ царева,
Крст је тврђава верних,
Крст је слава анђела,
А рана демона — гласи једна црквена песма, која се пева на јутрењи средом и
петком.
108. Крсни знак — оружје против злих духова. Зли духови сваком човеку
преграђују пут спасења, а нарочито су то чинили и чине хришћанским подвижницима.
Уколико неко почне одлучније да се труди око свога спасења, утолико они више напора
чине да га од тога одврате, стављајући му на пут свакојаке препреке и наваљујући
сваковрсна искушења. Нема ни једног светитеља у црквеном календару који је на миру
од злих духова прошао свој пут спасења. Сви су они водили са њима сурову, даноноћну
борбу, не само духовну борбу него и физичку, о чему опширно говоре њихова житија.
Што су светитељи у тој борби побеђивали, захвалност за то дугују благодатној помоћи
Божјој, која их је крепила, и заштитној сили крсног знака Христовог, од којег се зли
духови плаше и беже.
109. Доживљај свете великомученице Марине. Кад је Марина после страшних
мучења за Христа била бачена у тамницу и почела да се моли Богу, наједном се
затресла тамница и појавила се нека чудна светлост, као да је од ватре са димом. Затим
се појавила нека велика и страшна змија, окружена мноштвом мањих, и почела да сикће
на мученицу и да је запахњава смрадним задахом. У једном тренутку змија се
устремила на мученицу да је уједе, али се Марина брзо оградила крсним знаком, и
привиђење је брзо ишчезло, а небеска светлост озарила је мученицу (Житије свете
Марине, 17. јула).
110. Доживљај светог Илариона Великог. За време његовог боравка у пустињи, пред
њим се једном појавила читава чета злих духова, опколила га и страшно почела да
урличе, спремајући се да га нападне. Он се у себи помолио Богу и прекрстио, и злих
духова одмах је нестало (Житије светог Илариона Великог, 21. октобра).
111. Доживљај светог Симеона Столпника. Једном се светом Симеону јави ђаво у
облику сјајног анђела, са ватреним колима и коњима, и рекне му: „Ево послао ме је Бог
са огњеним колима да те узмем на небо, као светог Илију. Ти си то заслужио светим
животом и дошао је час да окусиш плод труда свога и примиш круну из руке Господње.
Пожури, слуго Господњи, да видиш свога Творца и поклониш му се“. Симеон није
прозрео да је то ђаволска превара, па је узвикнуо: „Господе, зар и мене грешника хоћеш
да узмеш на небо!“ Подигао је ногу да се попне у кола, али се у том тренутку по свом
обичају прекрстио. Чим је то учинио, привиђење је одмах ишчезло. После овога свети
Симеон се дуго кајао што је поверовао ђаволској лажи (Житије светог Симеона, 1.
септембра).
112. Признања злих духова. Врачар Кипријан желео је да освоји срце девице
Јустине, али у томе никако није успевао. За ову сврху он је ангажовао чак и злог духа,
са којим је преко враџбина био у вези. Али ни зао дух ништа није успео. На
Кипријаново питање да му каже каквим се оружјем она супротстављала, зли дух је
одговорио: „Крсним знаком, на који ми не можемо да гледамо него бежимо од њега“
(Четиј минеј, 2. октобра).
Монаси Калист и Игњатије причају да је преподобни Јован Вострски једном
запитао зле духове, над којима је имао власт од Бога, да му кажу чега се они највише
плаше код хришћана. Они су му одговорили: крста, крштења и причешћа
(Добротољубље, том 5., стр. 448).
113. Крсним знаком победио супарника. Пред одсудну битку са војском свога
супарника Максенција 312. године, у околини Рима, цару Константину, који је био
хришћански васпитан, покаже се на небу светли знак крста и око њега натпис: „Овим
ћеш знаком победити“. Чим је то видео, он је разумео значење ове визије. Одмах је
наредио да се на војничке заставе стави знак крста. Тако наоружан, крене на противника
и однесе велику победу. Одонда је уведен обичај да се на војничке заставе хришћанске
војске стављају крстови. „За крст часни и слободу златну“, како вели наша народна
песма.
114. Часни крст из манастира Дечана донео срећу кући арнаутског поглавице
Раносића. Дечански архимандрит Данило управљао је манастиром у доба Првог
српског устанка под Карађорђем. Он је предосећао какве последице могу наступити за
Дечане од успеха или неуспеха овог устанка против Турака, па је почео смишљати како
да помогне устанак у случају његовог успеха, односно како да заштити манастир од
освете турских власти и Арнаута, у случају његовог неуспеха.
Да је Карађорђе, са којим је архимандрит одржавао везу, допро до манастира,
манастир би га могао помоћи и храном и новцем, јер је био у добром стању. А да би
Турке и Арнауте држао у уверењу да је манастир сиромашан, и да би искључио сваку
претпоставку о могућности помагања српских устаника, архимандрит Данило смисли
вешт план. Он позове у госте све знатније и богатије арнаутске поглавице и неколико
виђенијих Срба. После сјајног дочека, изнесе им све знатније манастирске светиње и
замоли да их приме у залог, а манастиру даду у зајам новац, којим би се набавила храна
за братство и послугу, јер је манастир веома сиромашан и у тешком економском стању.
Арнаутски поглавица Раносић, најбољи пријатељ и кум архимандрита Данила, јер му је
архимандрит „шишао“ децу, обећа дати 10 кеса (1.000 динара, што је онда била велика
сума) и затражи облигацију на ту суму. Архимандрит га убеди да је боље да узме неку
светињу у залог, а манастиру позајми обећану суму. Раносић пристане и узме у залог
крст. Тако учине и други и том приликом архимандрит скупи 20.000 гроша (4.000 д.). Од
ове суме он одвоји половину и одмах купи пшеницу од истих који су му позајмили
новац.
Чим је букнуо Карађорђев устанак у Србији, паша из Пећи реши се да обиђе
Дечане. Он је знао за Данилове везе са Карађорђем, па је зато хтео да се на лицу места
увери како стоји манастир. Хтео је да од самог архимандрита сазна има ли каквог писма
из Србије и да нањуши да ли он спрема храну и новац за војску. Архимандрит је све ово
предвидео, па је позајмљивањем новца и куповином пшенице од арнаутских поглавица
ове придобио да пред пашом бране и њега и манастир. Они заиста испричају паши о
великом сиромаштву манастира и зајмовима којима су му они притекли у помоћ. Паши
је то било довољно и он напусти манастир и врати се у Пећ.
Да би и саме Арнауте уверио да је манастир заиста сиромашан, а да би дознао какво
је расположење у народу изазвао Карађорђев устанак, архимандрит Данило пође у
„писанију“ (прошњу за манастир). Кад се вратио из „писаније“, више није било потребе
да очекује Карађорђа, пошто је турска сила спречила његово надирање на југ, у правцу
манастира. Зато он позове поглавице да му врате светиње и узму натраг свој новац.
Враћајући им дуг, архимандрит је свима даровао по једне бројанице. Сви су Арнаути
примили натраг свој новац и дали манастиру као прилог по десет мерица пшенице.
Само Раносић није хтео да узме свој новац натраг, већ замоли архимандрита и његовог
економа хаџи Зарију да му дођу кући у госте. Они се одазову и остану два дана у кући
Раносића, који им је указао највеће почасти. Другог дана он обадвојицу уведе у другу
собу и открије им велику тајну. У тој соби, на нарочито удешеном месту, стајао је часни
крст и пред њим дан и ноћ горело кандило. Откако је, вели, унео часни крст у свој дом,
родила му се два сина и кућа је у свему напредовала, као никад раније. Показавши им
ово, и децу у колевкама у истој соби, он замоли да часни крст остане у његовој кући бар
још једну годину, што су му они радо учинили. По истеку године, Раносић врати крст
манастиру и прими натраг свој новац, од кога један део одвоји и приложи манастиру
(Јеромонах др Василије Костић, сада епископ жички, Дечанске светиње, Глас
православља. Библиотека Хришћанског дела, Скопље, 1939).
115. Крст зауставио клизање земље. Село Лимљани у Црмници, срез барски,
налази се на северозападним стрменитим падинама планине Сутормана, на надморској
висини 200-400 метара. Винородни је крај, са доста јужног воћа, пун дивних извора
бистре воде. У месецу октобру 1896. године настало је у селу изненада одроњавање и
померање земљишта, камених међа, кућа, ограда, дрвећа. Изгледало је да ће читаво село
за кратко време утонути у земљу. Настала је ужасна паника и вапај за спасавање. Народ
из оближњих села похитао је у помоћ, да спасава што се спасти може. Људских жртава
није било, али је материјална штета била огромна, непроцењива. Много кућа се
разрушило, искривило или утонуло у земљу. Књаз Никола дошао је на лице места и
делио помоћ пострадалима. Мала стара црквица, храм светог Томе, саграђена на једном
великом уздигнутом камену у средини села, покренула се заједно са каменом око 40
метара југозападно и зауставила са олтаром окренута југу. А оштроуман и побожан
сељак Н. Бурановић, видећи да се ова напаст проламања и клизања земље нагло
приближава његовој кући, потрчао је до ове цркве, уграбио крст из ње, донео га у
двориште своје куће, помолио се Богу и привезао га на стабло једног дуда. За кратко
време земљиште се клизећи превртало и дошло до дуда и ту зауставило, па одатле
скренуло на другу страну, ка југозападу, али је убрзо сасвим престало клизање терена у
читавом селу. Побожни народ овог села тврдо је убеђен да је силом часног крста
Спаситељевог заустављена и спречена даља катастрофа овог села (Максим Л. Јововић.
Моћ часног крста, Мисионар, број 9, за 1938, стр. 235-236).
116. Крстић о врату сачувао војника у рату. Мој пријатељ Б. В. имао је сина
јединца који је у прошлом рату био мобилисан као дечак, заједно са његовим
вршњацима. Приликом испраћаја мајка му подари златан крстић са ланчићем и
препоручи му да се од њега никад не раставља. Он га прими, стави себи о врат испод
кошуље и крене у борбе. На крају рата од његове чете, која је бројала стотину људи,
остало је у животу свега осам. Међу преживелима био је и он, једини од њих који је
прошао кроз све борбе и ни једном није био рањен. Он и његови родитељи верују да га
је часни крст сачувао неповређена.

Поштовање светих анђела

Анђели су невидљива, духовна бића, која је Бог створио пре овог видљивог света,
обдарена разумом, слободном вољом и бесмртношћу. Реч, „анђео“ није име него
означава њихову службу гласника Божјих (на грчком реч анђео значи весник, гласник).
По службама које врше и степенима савршенства деле се у три групе, а свака група на
три степена или чина. Прва група, највиша: шестокрилати Серафими, многоочити
Херувими и Престоли; друга група: Господства, Силе и Власти; трећа група: Почеци
(Начала), Арханђели и Анђели. Последња два чина најближа су људима. Анђели служе
Богу и саопштавају људима вољу Његову, упућују људе на пут спасења, помажу, чувају
и спасавају од зла и невоља. Ради овога Бог сваком човеку додељује анђела чувара да
буде са њим кроз сав живот (види Мат. 18, 10; Псал. 34, 7). Кад човек греши, његов
анђео чувар тугује и плаче; кад се каје и чини добро, он се радује и весели (види Лука
15, 10). У Светом писму и животописима хришћанских мученика и светитеља записана
су многобројна јављања и доброчинства анђела Божјих људима, а све сходно са планом
Божјег управљања светом, промишљања и спасења људи. Поштујући анђеле и њихове
ликове (иконе), ми тиме поштујемо Бога, њиховог и нашег Творца и Господара, који се о
нама родитељски брине, па нам и анђеле додељује на службу.
117. Свети Арханђел Михаило спасао дечка из мора. У Бугарској је живео
некакав великаш Дохијар. Желећи да постане монах, он узме доста злата и оде у Свету
Гору Атонску, да тамо нађе згодно место и подигне манастир. Што је намерио, то је и
учинио. На обали морској нађе дивно место, подигне цркву и посвети је светом
Николају Чудотворцу. Поред цркве подигне ћелије за монахе и све огради зидом. Потом
се замонаши. Кад је сав новац потрошио, увидео је да црква није довољно украшена,
али он више није имао средстава за то. Он сву наду положи на Бога у уверењу да ће му
Бог помоћи. Вера његова и нада нису биле узалудне. Према Светој Гори налази се
острво звано Луг. На овом острву налазио се камени стуб и на њему идол, а на идолу
био је натпис: „Сваки који ме удари у врх наћи ће много злата“. Желећи да нађу злато,
многи су долазили и били идола у главу, али злато нису налазили. Ово злато нађе један
дечак — пастир. Једног дана, при заласку сунца, он почне да копа земљу онде где се
завршавала сенка од идола и нађе један камен и под њим мноштво злата. Камен је био
тежак и он сам није могао да га уклони и покупи све златнике испод њега. Кроз отвор
испод камена могао је да извуче само неколико златника. Размишљајући шта да чини,
њему дође мисао да оде на Атон и о налазу извести игумана неког манастира. Промисао
Божји упути га игуману новог манастира, који се по имену свога ктитора прозвао
Дохијар. Кад пастир саопшти игуману шта је нашао и покаже златнике, игуман одмах
одреди три монаха да пређу са дечаком на острво и све златнике пренесу у манастир.
Монаси пређу на острво, склоне камен и покупе злато. Једноме од њих јави се зла мисао
и предложи осталој двојици да присвоје злато и њиме себи подигну манастир, а дечака
да баце у море. Један од њих је одмах пристао, али се онај трећи успротивио. Но бојећи
се да ова двојица не убију и њега, обећа да о делу никоме ништа неће рећи. Зликовци
заједно са дечаком седну у чамац и отисну се на море. Кад су били подаље од обале, они
вежу дечаку камен о врат и баце га у море, не обазирући се на његове молбе и сузе. То
се догодило ноћу. Они су мислили да њихов злочин нико није видео, али је видео
свевидећи Господ и заповедио светом арханђелу Михаилу, да дечака извади са дна мора,
однесе и остави у олтару цркве манастира Дохијара. Свети Арханђел у трен ока изврши
наредбу. Прође ноћ и наступи јутро. Пред почетак јутрење монах — црквењак отвори
цркву, уђе и почне да припрема што треба за богослужење. Наједанпут, он зачује неко
стењање из олтара. То га уплаши и он отрчи игуману и исприча шта је чуо. Игуман му
не поверује него га укори због маловерства и пошље натраг. Црквењак се врати и тек
што је ушао у средњи део храма, он опет зачује стењање у олтару. Он поново отрчи
игуману. Тада и игуман пође са њим и на њихово велико чуђење нађу дечака близу
светог престола како лежи са каменом о врату, а вода морска цеди се са његовог одела.
„Шта је то с тобом, сине?“ запита га игуман. Дечак, као да се пробудио иза сна, исприча
шта су монаси са њим урадили. Али кад је пао на дно морско, јавила су се два човека,
светла као сунце. Један од њих рече другом: „Арханђеле Михаило, однеси ово дете у
манастир Дохијар“. После тога ја више ништа не знам шта је са мном било ни како сам
овамо пренесен.
Чувши ово, игуман прослави Бога и реши да изобличи убице. Он нареди да се
јутрења служи у притвору, а сам остане да чека кад ће наићи несрећни користољупци.
Кад су они наишли, игуман их запита: „Шта то значи, јуче је за злато отишло вас
четворо, а сада се вас троје вратило? Где је дете?“ Убице са гњевом одговоре како је и
њега и њих преварио онај лукави дечак; никакво злато није им показао, него је утекао
од њих. Игуман, правећи се да ништа не зна, одговори на то: „Шта да радимо, нека буде
воља Божја“. После ових речи он са убицама пође у цркву и уведе их у олтар до дечака
који је ту стајао. Тада их игуман запита: „А ко је ово?“ Избезумљени од ужаса, они су
стајали као кипови, не могући реч да проговоре. Видевши да је Бог открио њихов
злочин, они све признају, па и то где су злато оставили, које је потом донесено у
манастир.
Ово чудо прочуло се по свој Светој Гори и монаси са свих страна хрлили су у
манастир Дохијар да прославе Бога и Његовог великог служитеља светог арханђела
Михаила. На заједничком скупу монаха одлучено је да се црква прекрсти у храм светог
арханђела Михаила, а у част светог Николаја подигне друга црква. Убице су одлучене и
истеране из манастира (Четиј минеј, 6. септембра).
118. Свети арханђел Михаило помогао немој кћери једног многобошца да
проговори. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој
жалости. Но у сну му се јави арханђел Михаило и упути га на његов извор воде
чудотворне у Хератону, близу Јерапоља, па ће проговорити. Он одмах послуша, одведе
кћер и код извора затекне много народа, који је са свих страна дошао да тражи лека
својим невољама. То беху све хришћани. Он запита како треба молити за исцељење, а
хришћани му одговоре: „У име Оца и Сина и Светога Духа молимо арханђела
Михаила“. Он се тако помоли и кћер своју напоји водом са извора, и девојка одмах
проговори. Тада се онај незнабожац крсти заједно са девојком и целим домом својим.
Затим код извора онога сагради цркву у име светог арханђела Михаила, у знак
захвалности за исцељење своје кћери.
Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту
у посту и молитви. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи што
од те хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па
у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Али по молитви
Архиповој јави се свети арханђел Михаило и отвори у стени крај цркве једну раселину,
у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони (погружење),
јер се река погрузи у отворену провалију (Епископ Николај, Охридски пролог, 6.
септембар, стр. 701).
119. Анђео чувар светог Онуфрија. У разговору са монахом Пафнутијем, свети
Онуфрије испричао му је како је видео свога анђела чувара. Кад је после боравка у
манастиру одлучио да се повуче у пустињу и ода усамљеничком животу, он је ходећи
кроз пустињу видео неку светлост пред собом и уплашио се. Помисливши да је можда
боље да се врати у манастир, он је чуо глас: „Не бој се, ја сам анђео који сам с тобом од
твога рођења, јер ме је Бог поставио да те чувам и дао заповест да те водим у ову
пустињу. Ако се будеш усавршавао и смиравао срцем пред Господом и с радошћу му
служио, нећу одступити од тебе, докле ми Творац не нареди да Му донесем душу
твоју“. После ових речи анђео је ишао преда мном, а ја за њим. Кад је благи Бог видео
да сам се сав посветио испосничком подвигу и предао своју душу глади и жеђи, тада је
заповедио своме анђелу да се брине о мени и да ми сваког дана доноси помало хлеба и
воде ради одржања тела — завршио је причање свети Онуфрије (Житије његово 12.
јуна).
120. Многим пустињацима анђели су доносили храну. Из светитељских Житија
сазнајемо да су многим пустињацима анђели доносили храну, хлеб па чак и воће,
некоме свакодневно а некоме сваки трећи дан. То су: Петар Атонски, ава Аполос, ава
Анувије, ава Јован, ава Елин и други (Житије светог Петра; Лавсаик, превод јеромонаха
дра Јустина, књ. 2., Битољ, 1934, стр. 9, 13. 29).
121. Анђео буди из сна светог Поликарпа и спасава од погибије при рушењу
куће. Свети свештеномученик Поликарп, епископ смирски, враћао се са својим ђаконом
из града Теоса у Смирну. На путу их ухвати ноћ и они се зауставе у једној гостионици
да преноће. Пошто су мало повечерали, легну и, како су били уморни, одмах заспе. У
поноћ јави се Поликарпу анђео Божји и заповеди да устане одмах и бежи из гостионице,
јер ће она овог часа да се сруши. Та гостионица била је на рђавом гласу, јер су се у њој
догађала многа безакоња и злочини. Поликарп устане и почне да буди ђакона, али га
ђакон набусито прекори што га буди, кад нема још ни пола ноћи. Буд он не спава, па не
да ни њему. Поликарп ућути, али му се поново јави анђео и заповеди да што пре изађу
из гостионице. Светитељ опет почне будити ђакона и рекне му да ће се гостионица
срушити. На то му ђакон одговори: „Верујем Богу, оче, да се то неће догодити, док си ти
овде“. — „И ја верујем Богу, али не верујем овом каменом здању“, одговори Поликарп.
У том тренутку по трећи пут се јави анђео и заповеди да одмах излазе. Поликарп с
трудом пробуди ђакона, нагна га да устане и одмах обојица изађу напоље. Тек што су
они изашли, гостионица се сруши до темеља и затрпа све који су се затекли унутра
(Житије светог Поликарпа, 23. фебруара).
122. За време страдања мученика анђели су им се јављали, тешили их,
крепили у мукама и олакшавали им ове. Скоро свима мученицима за име Христово
јављали су се анђели Божји, често и сам Господ, бодрили их, храбрили, крепили,
тешили, олакшавали им страдања њихова и исцељивали им ране њихове. Житија светих
мученика и мученица пружају безбројна сведочанства таквих јављања и зато их није
могуће сва појединачно наводити, јер би то испунило књигу од више стотина страна.
123. Кућа срушена а дете у колевци остало неповређено. Један шлески минер из
околине Ратибора донесе кући више патрона динамита. Пошто су патроне биле покисле
и овлажиле се, он их стави близу пећи да се суше. Потом он са женом изађе из куће
ради неких послова у насељу. За то време динамит експлодира тако силно, да се њихова
кућица сруши до темеља. Експлозија је била тако јака, да је један човек који се затекао у
близини кућице био одбачен читавих тридесет корака. Одсутни супружници су при
повратку на месту своје кућице затекли гомилу рушевина, али дете које су оставили у
колевци било је здраво и неповређено, ма да је колевка сва поломљена. Очигледно, њега
је анђео чувар заштитио (Спираго, 162, стр. 73).
124. Деца падају са прозора високих кућа и остају неповређена. Дневна штампа
врло често доноси вести из читавог света о случајним падањима мале деце кроз прозоре
вишеспратних кућа, коју родитељи или надзиратељи оставе на краће или дуже време
саму, и она скоро у већини случајева остају неповређена. Очигледно и ту анђели чувари
притичу у помоћ и спасавају. Такви примери су многобројни и нема потребе да их
појединачно наводимо.
125. Кола се у лудом трку преврнула, а четири детета у њима остала
неповређена. У једном баварском селу становници су били очевици страшног призора.
Сеоским путем кретала се мирно воловска кола са четворо деце у њима. Одједном,
волови су се, као побеснели, дали у луди трк, скренули с пута и појурили преко њива.
Кола су, летећи преко џомби, одскакала и заносила се. Сви покушаји оних који су се
затекли у близини да зауставе волове и спасу децу нису успели. Опасност за децу била
је сваког тренутка све већа. Кад су кола у трку наишла на једну ливаду, она се преврну,
истресу децу на траву, потом се опет исправе и продуже трк још неколико стотина
метара, док се волови сами нису зауставили. Деци се ништа није догодило. Као да их је
нека невидљива рука узела из кола и нежно спустила на траву. Бесумње је то дело
њихових анђела чувара (Оберхамер, стр. 33).
126. Анђео чувар зауставио дете на улици и сачувао га да не погине од зида
који се пред њим срушио. У једној малој вароши Баварске постоји једна уличица тако
уска, да се њихови становници с једне и друге стране могу кроз прозоре руковати. С
једне стране ове уличице био један повисок зид, готов да се сруши сваког часа. Једног
дана овом уличицом наиђе нека жена, водећи за ручицу своју девојчицу од пет година.
На десетину метара од овог зида, дете је одједном стало и загледало се у нешто пред
собом. Мајка се окренула и позвала дете да иде, али оно није хтело ни да се помакне.
Мајка се наљути и подвикне јој, али се у том тренутку сруши пред њима онај зид са
страшном ломљавом, и мајка са дететом нађе се у облаку прашине. Преплашена мајка,
бледа у лицу као смрт, зграби дете у наручје и пожури кући. По доласку кући, она падне
на колена и захвали Богу на чудесном спасењу, а до кога је дошло благодарећи детињем
задржавању на улици. Тада је она запитала девојчицу зашто је застала. Уместо
одговора, она упита мајку: „А зар га ти ниси видела?“ — „А кога то?“ запитала је мајка.
„Један леп младић у белој хаљини стао је пред мене и није ми дао да идем даље“.
Узбуђена овим открићем и са сузама у очима мајка узме у наручје своју девојчицу и
притисне на груди, рекавши: „То је био твој анђео чувар. Памти то док си жива!“ (Тамо,
стр. 34-35).
127. Анђео чувар спасао га у рату од непријатељске гранате. Један мој блиски
рођак учествовао је у Првом светском рату (1914—1918) као артиљеријски подофицир.
Аустро-Угарска војска, надмоћнија и бројно и опремом, продрла је била у Србију и
дошла до Лазаревца. Наша војска давала је херојски отпор и бранила сваку стопу своје
земље. Али се већој сили тешко било супротставити. Да ситуација буде још тежа, наша
војска оскудевала је у артиљеријској муницији, па је ову морала да штеди и само у
критичним ситуацијама да је троши. Непријатељска војска је имала и више муниције и
тешку артиљерију, чији је домет био скоро трипут већи од наше пољске артиљерије.
Наши су успевали да се носе са њиховом пољском артиљеријом и да ову често ућуткују,
али кад би са противничке стране почела да дејствује далекометна артиљерија, наши су
морали прекидати борбу и спасавати се у заклонима. У једној таквој борби батерија
мога рођака била је постављена у једном забрану и из њега тукла непријатељске
положаје. Али кад су са непријатељске стране почели да дејствују далекометни топови,
наши су ућутали и потражили заклоне иза грмова. Мој рођак био је легао за један
повећи храст. Непријатељске гранате почеле су да падају по забрану и изваљују грмове
из корена. У једном тренутку, кад су гранате учестале, неки тајанствени глас викне у
ухо моме рођаку да бежи за грм десно. У истом моменту нека невидљива сила
покренула га и помогла му да се што брже пребаци у нов заклон. Само што је он то
учинио, непријатељска граната удари у корен храста за којим је он раније лежао и
извали га, начинивши велики кратер. Да је остао на оном месту, граната би га разнела у
парампарчад. Анђео чувар сачувао га је од погибије.
128. Обрнула га невидљива сила. Један наш угледни официр, потоњи генерал,
испричао је чудан доживљај из рата са Бугарима (1913. г.). Изашао из рова и пошао на
ручак. Ишао је стазом на којој није било живе душе. Кад је доста био поодмакао, нека
невидљива сила ухвати га снажно за рамена, обрне га на лево круг и гурне у правцу
нашег рова. Он је био страшно изненађен и збуњен. Окретао се на све стране, али
никога није видео. Ипак, продужио је натраг ка рову и тек што је до њега стигао,
бугарска граната падне на оно место са кога се он вратио и распрсне се са треском. Да
се није вратио, погинуо би сигурно (Епископ Николај, Жичка ризница за омладину.
Крагујевац, 1940, стр. 49-50).

ПОШТОВАЊЕ СВЕТИТЕЉА, ЊИХОВИХ ИКОНА И МОШТИЈУ

Поштовање пресвете Мајке Божје

Међу светитељима централно место припада пресветој Мајци Божјој — небеској

Царици, која је то место двоструко заслужила: својим личним духовним квалитетима —
обиљем свих врлина — и својом улогом у Божјем плану спасења људског рода.
129. Она је заштитница и покровитељица рода хришћанског. Као Мати Сина
Божјега, она има највећу слободу и моћ пред престолом Божјим, и њу Црква, после
Бога, највише поштује и прославља у својим безбројним молитвама и песмама, као
најмоћнију заштитницу и покровитељицу рода хришћанскога. Из историје Цркве и
искуства многих светитеља знамо да је она својим материнским молбама пред Сином
својим безбројним грешницима милост испросила, многе заблуделе на прави пут извела
и упутила, хиљадама болесника здравље повратила, безбројно мноштво из опасности
избавила, многе ожалошћене утешила, малодушне охрабрила, малаксале подржала и
укрепила, васколиком људском роду многе милости од Бога испросила. Њена
доброчинства су неизбројна и само једином Богу позната. Зато су је славили, славе и
славиће сви људски нараштаји до краја века, као милосрдну Мајку и брзопослушницу.
Њу је као покровитељку рода хришћанског видео у цариградском храму за време свете
литургије преподобни Андреј Јуродиви. Она се показала у ваздуху, изнад масе
присутних хришћана, окружена збором светитеља, како раширеним омофором покрива
све присутне. Ово виђење дало је повода да се установи празник Покрова пресвете
Богородице 1. октобра.
130. Она је покровитељица и заштитница Свете Горе Атонске. Кад су се
апостоли после силаска на њих Светог Духа разишли по свету да проповедају еванђеље
Христово, зажелела је и пресвета Мајка Божја да јој се додели област у којој би она
проповедала. Имајући у виду велике тешкоће, са којима је служба проповедника
скопчана, апостоли су хтели да њу поштеде од таквих напора. Међутим, Господ је на
чудесан начин изашао у сусрет жељи своје Мајке. Кад је лађом пошла у посету
васкрслом Лазару, који је био епископ на острву Кипру, њену лађу занесе бура у
пристаниште Свете Горе Атонске, на којој су тада поштовани незнабожачки идоли. Кад
је она ступила ногом на обалу, идоли у храму попадају, а демони из њих објаве да је у
пристаниште стигла Мати великог Бога Исуса. Том приликом Господ Исус открије јој да
је Света Гора њена држава, поверена њеном старању и заштити. То своје старање и
заштиту она је у више прилика пројавила. Навешћемо само један случај.
Када је једном настала глад у лаври светог Атанасија, разиђу се братија куд који.
Погружен крене и Атанасије да тражи друго место. На путу он сретне једну жену, која
га упита куда ће. .,Ко си ти?“ упита је Атанасије, удивљен што види жену у Светој Гори,
где приступ женама није дозвољен. „Ја сам она којој си ти посветио твоју обитељ. Ја
сам Мати Господа твога“, одговори она. — „Бојим се да ти поверујем, рекне Атанасије,
јер се и демон може преобратити у анђела светла. Чиме ћеш ме уверити у истинитост
твојих речи?“ — „Удари у овај камен твојим штапом, и познаћеш ко сам ја што с тобом
говорим. Знај само да ја заувек остајем икономиса твоје лавре“, одговори света
Пречиста. Атанасије удари штапом у стену, и стена затрешта и прште, као од грома
погођена, а кључ воде изби из распукнуте стене. Устрашен, Атанасије се окрене да се
поклони светој Пречистој, али она већ беше ишчезла. Он се поврати у своју лавру, и, на
још веће своје дивљење, нађе све амбаре препуне жита (Епископ Николај, Охридски
пролог, 5. јули, стр. 512).
131. Пресвета Богородица — образац хришћанских врлина. Она је сасуд Божји
изабрани, испуњен свим врлинама: смирењем, кротошћу, чедношћу, побожношћу,
послушношћу, љубављу према Богу и свима Божјим створењима. Зато је удостојена
највише части: да послужи као мост између Земље и неба, као лествица по којој ће Бог
сићи на Земљу и од ње узети људско тело и родити се као човек. Она је за сва времена
остала узор девојачке чистоте и свих хришћанских врлина, без којих није могуће ући у
царство небеско. Хришћанске врлине су одећа душе, која души омогућава улазак у
Христово царство небеско.
132. Ко пресвету Мајку Божју и светитеље поштује и прославља на Земљи,
биће прослављен на небу. Кад је умро преподобни Јосиф Песмописац (око 830. г.), који
је саставио многе црквене песме у част пресвете Мајке Божје и светитеља, један његов
пријатељ, иначе праведан и побожан човек, чуо је тајанствени глас: „Изађи из куће и
видећеш велике тајне Божје“. Он је изашао и видео небо отворено, а са неба су
силазили најпре апостоли, за њима пророци, па мученици и светитељи. Пријатељ
Јосифов зачуди се и уплаши, не знајући шта све то значи. Он опет зачује глас с неба:
„Погледај и пази на то што ћеш видети“. Одмах затим он виде четири младића који су
сијали небеском славом, а у њиховој средини била је пресвета Богородица, која рече
светитељима: „Узмите од Земље свету душу, која је ваша дела и спомен на ваше дане у
дивним песмама прославила и својим животом вашем животу подражавала“. И
светитељи одмах пожурише тој души, сретоше је и љубазно примише. Кад је све ово
видео, овај човек размишљао је у себи који би човек то могао бити удостојен такве
части, да га небеска војска на челу са пресветом Богородицом пресретне. На те помисли
дође му одговор с неба: „То је Јосиф Песмописац, украс целе Цркве, који је, испуњен
благодаћу Светог Духа, подражавао животу мученика и апостола и њихова дела
прослављао у песмама. Ради тога он од свих ових светитеља прима почаст и похвалу“.
Тако је душа преподобног Јосифа Песмописца са великом славом уведена у небеска
насеља. А пријатељ Јосифов, који се удостојио свога виђења, био је бескрајно радостан
што је ово видео и сазнао (Четиј минеј, 5. априла).
 133. Пресвета Богородица спасла Цариград од нападача .Док је византијски цар
Ираклије (у 6. веку) ратовао са Персијанцима, скитска племена, међу којима је било и
Словена, под предводништвом војсковође Хагана, искористе прилику и навале на
Цариград, који је остао био без заштите. Знајући да се у своју слабу заштиту не могу
поуздати, становници престонице, на челу са патријархом Сергијем, прибегну
молитвама Богу и пресветој Мајци Божјој, просећи помоћ и заштиту од нападача, који
су били опколили град са свих страна и већ унапред радовали се богатом плену. Док је
патријарх са иконом пресвете Богомајке на челу литије, свештенством и народом
обилазио градске бедеме, призивајући небеску помоћ, нападачи су им се смејали,
хулили име Божје и пресвете Богомајке и тврдили да им то ништа неће помоћи и да ће
сутра њихов град бити разорен. Међутим, сутрадан се подигла силна бура и све лађе
нападача потопи, а војска Хаганова се од нечега уплаши и побегне. Тако Цариград би
чудесно спасен. У знак захвалности за избављење патријарх Сергије испева диван
акатист пресветој Богородици, који се сматра за најлепшу песму у њену част испевану,
и много се чита у саставу дневног молитвеног правила монаха и побожних особа. На
сличан начин спасаван је Цариград и касније још два пута.
134. Пресвета Мајка Божја спасла Москву 1812. од Наполеона. Пошто је
покорио скоро целу Европу, француски цар Наполеон устремио се на Русију,
заштитницу православља, и допро чак до Москве. Видећи да се не могу одупрети јачој
сили, руски цар са својом војском, свештенством и народом падне на колена пред
иконом пресвете Мајке Божје и завапи да их спасе. И догоди се чудо: стеже такав мраз,
да се војска Наполеонова морала повући, промрзла и десеткована глађу и зимом. — У
Русији је чувена Владимирска икона пресвете Богородице због неколико победа које су
Руси однели над завојевачима Татарима, носећи њу на челу своје војске као заставу.
135. Пресвета Мајка Божја спасла Хиландар од пожара. Године 1925. запали се
шума манастира Хиландара, у Светој Гори. Пожар је био тако страшан и ветар га је
великом силином носио ка манастиру. Искупили су се сви светогорски калуђери: и Срби
и Грци и Руси и Румуни и Бугари да гасе пожар и спасу манастир. Али људска снага
била је потпуно немоћна. Тада се један српски калуђер о. Авакум сети да је Мајка Божја
заштитница Хиландара. На његов предлог изнесу велику икону Мајке Божје из цркве,
обнесу је у литији око храма и понесу према упаљеној шуми, певајући молебне песме.
И чудо се догоди: ветар промени правац и пожар се заустави као руком задржан (Др
Лазар Милин, Зашто славимо пресвету Богородицу, Православни мисионар број 4, за
1962. год.).
136. Спасла насеље од уништења у подножју Везува. Године 1906. вулкан Везув (у
Италији) почео је да избацује ужарену лаву, која се као река почела спуштати с брега у
правцу насеља Тора Анунциата. Већ је била досегла до првих кућа, и претила да
уништи цело насеље. Становници у паничном страху напуштали су куће и бежали
испред ужарене реке. Видећи каква опасност прети насељу, свештеник отрчи у цркву,
узме у руке кип пресвете Мајке Божје и пожури у сусрет ужареној реци, спусти пред њу
на земљу кип, узвикнувши: „Пресвета Мајко Божја, спаси себе и нас! Одврати ову
огњену реку, иначе изгорећеш и ти и наше село!“ Лава се заустави пред кипом небеске
Царице, промени правац, заобиђе насеље и сручи се у море (Оберхамер, стр. 48).
137. Јавила се светом Серафиму Саровском. У животописима многих угодника
Божјих имамо података о јављањима пресвете Мајке Божје на јави, најчешће у друштву
светих апостола или других светих особа оба пола. Некима од њих јављала се и више
пута. Ми ћемо овде навести само јављање светом Серафиму Саровском († 2. јануара
1833). Њему се јавила дванаести пут на Благовести 1832. године. То се догодило
изјутра. Старац је живео усамљено, али се тога јутра манастирским послом код њега
била затекла старица Евдокија, доцније у монаштву названа Евпраксија. Пре чудесне
појаве прозорљиви старац рекао је Евдокији: „Ах, радости моја (тако је он сваког
ословљавао), каква нам се радост спрема на овај празник!“ Онда почну читати акатисте.
Наједном, зачује се шум, као кад гора шуми од великог ветра. Потом се зачује веома
умилно појање. Врата на ћелији сама се отворе, затим блесну силна светлост, а за њом
запахну диван мирис. Тада се јави пресвета Богомајка и са њом анђели и светитељи:
Јован Крститељ и Јован Богослов, и мученице: Варвара, Катарина, Текла, Евпраксија,
Пелагија, Доротеја, Макрина, Јустина, Јулијана и Анисија. Узбуђена овим чудесним
виђењем, Евдокија је запитала старца Серафима: „Где смо ми? И ко је то?“ Тада Царица
небеска рекне старици да слободно приђе сваком и запита га ко је он. И тако је старица
прилазила и питала, и сваки јој је одговарао. Потом се повео разговор између пресвете
Богомајке и старца Серафима, који је трајао три сата. Старац се молио Богородици за
своје монахиње, а она му је одговорила да ће га у свему помоћи. „Подај им
послушаније, рекла је Богомајка, и ако га испуне, биће с тобом и близу мене ... Ко њих
увреди, тај ће бити поражен од мене; а ко им послужи ради Господа, тај ће бити
помилован пред Богом“. Најзад му је рекла: „Скоро ћеш, љубимче мој, бити с нама!“
Њено проречење испунило се после девет месеци. Старица Евдокија поживела је још
дуго и упокојила се 28. марта 1865 (Епископ Николај, Емануил, 10, стр. 141).
138. Јавила се болесној девојчици у Охриду. У току зиме 1931. године разболи се
тешко девојчица неке бедне удовице у Охриду. Месец дана није ништа знала за себе
нити је речи прозборила. Сва нада на оздрављење била је изгубљена. Жалосница мајка
већ је почела позајмљивати новац за набавку погребних ствари. Једне вечери седела је
мајка поред постеље болесног детета и тихо плакала. Наједанпут, девојчица не
отварајући очи проговори и рекне: „Не плачи, нано, него ме сутра води у манастир
Калиште. па ћу оздравити. То ми је рекла моја небеска Мајка, која је овде крај мене!“ —
Изненађена мајка сва устрепери. Сутрадан однесе девојчицу у манастир свете
Богородице у Калишту, и врати је дома здраву (Епископ Николај, 65. Миснонарско
писмо. Битољ, 1932).
139. Јавила се болесном дечаку и обећала исцељење. Син неког виђеног
грађанина у граду Курску, у Русији, био се веома тешко разболео, да је свака нада на
његово оздрављење била изгубљена. Смрт дечака очекивала се сваког часа. Али једне
ноћи јави му се у сну пресвета Мајка Божја и рекне му да ће сутра у њихов дом доћи
њена икона и да ће му она повратити здравље. И заиста, сутрадан је била нека литија
кроз град, у којој је ношена икона пресвете Богомајке. Кад је литија стигла близу куће у
којој је лежао болесник, стушти се страшан пљусак и свештеници са иконом склоне се
баш у ову кућу. Дечак је лежао у постељи више мртав него жив. Родитељи обрадовани
што им се таква светиња уноси у кућу, замоле свештенике да икону ставе на болесника.
Осетивши на себи икону, дечак је целива својим охлађеним устима и устане здрав и
весео (Епископ Николај, Емануил, 8, стр. 47).
140. Јавила се жени и препоручила да се откопа њена икона, па ће епидемија
колере у граду престати. У граду Аксају, на Дону, у Русији, беснела је колера 1830.
године. Страх и ужас завладао је градом. У том се пресвета Богородица јави једној
сиротој жени у сну и рекне јој да се ван града, на том и том месту, испод гомиле
ђубрета, налази њена икона, Нека се та икона откопа, па ће колера престати. Жена оде
свештенику и саопшти му сан. Свештеник одмане руком и отера сироту жену. Идуће
ноћи сан и виђење се понове. Жена оде свештенику и исприча му. Тада свештеник пође
са људима на означено место и нареди да се копа. И заиста, под гомилом старог ђубрета
нађу икону пресвете Мајке Божје. Тада се уреди литија и са очишћеном и уздигнутом
иконом пође око града. Кад су обишли град, врате се у цркву и поставе икону пред
иконостасом. Одмах после тога колера је престала. Отада се та Аксајска икона Божје
Матере прочу као чудотворна до данашњег дана (Епископ Николај, Емануил, 18, стр.
23).

О чудотворним иконама

Најстарија чудотворна икона у хришћанству јесте онај нерукотворени лик Господа

на убрусу, послат цару Авгару (о коме је раније било речи). Одонда па до данас број
чудотворних икона у хришћанском свету са ликовима Господа Исуса, пресвете
Богородице и светитеља веома се умножио. О томе говоре безбројна чудесна исцељења
болесника све до најновијих дана, која су се догађала пред иконама на очиглед како
оних који верују тако и неверујућих. Сведочанства ових последњих од особите су
важности, јер су она развејала сумње у веродостојност натприродних исцељења махом
тешких и неисцељивих болесника и демантовала тенденциозне приче, да су чудесна
исцељења „поповска измишљотина“. Пред очигледним фактима морали су да погну
главе и најокорелији неверници. Један од таквих био је познати руски књижевник
Максим Горки. Он је у своме делу „Исповест“, у својству очевица, описао исцељење
узете девојке, која је дотле пуне четири године лежала у постељи непомично. Исцељење
се догодило пред чудотворном иконом Мајке Божје у манастиру Седмиозерске пустиње.
Ово чудо на њега је дубоко деловало, а присутна маса света била је усхићена до заноса.
У хришћанском свету многе иконе пресвете Мајке Божје познате су као чудотворне.
Тако, у Русији су најпознатије: Курска, Казанска, Знаменаја, Владимирска,
Аксајска, Свих жалосних радост, Грузинска и још неке. У Светој Гори:
Хиландарска, Иверска, Дожијарска Брзопослушница. У нашој земљи: Пећка,
Савинска, Чајничка. Пред овим иконама догађала су се, и данас се догађају,
многобројна исцељења болесника, којима никакви лекари нити лекови нису могли
помоћи.
141. Исцељење светог Јована Дамаскина пред иконом пресвете Богородице.
Византијски цар Лав Трећи Исавријанац имао је план да покрсти мухамеданце, али му
се учинило да му у томе сметају иконе, које хришћани поштују. Зато је забранио
поштовање икона и многе уништио. Свети Јован Дамаскин, као гувернер града Дамаска,
који је био ван граница византијске државе, устане у одбрану икона и напише један
спис у том смислу. Кад је цар Лав чуо за то, науми да се Јовану освети. Он добави један
Јованов спис, па имитирајући његов рукопис напише једно писмо велеиздајничке
садржине. У том писму Јован тобож позива цара Лава да дође на град Дамаск, који ће
му он, као гувернер, предати без борбе. То лажно писмо цар Лав упути Јовановом
владару — калифи, да се из њега увери у неверство свога високог чиновника. Кад
калифа прими писмо, он рукопис у њему сравни са другим списима Јовановим и нађе да
је сличан. После тога он нареди да се Јовану одсече десна рука, која је то издајничко
писмо написала. Узалуд се Јован правдао и клео да је невин, казна буде извршена.
Одсечена десна рука до повише лакта била је до мрака јавно изложена и тек пред мрак
дата Јовану да је сахрани. Јован узме одсечену руку, повуче се у своју капелу, стави
одсечену руку пред икону пресвете Мајке Божје и са сузама завапи јој да исцели руку,
која је настрадала бранећи њену икону, а он ће исцељеном руком писати песме у славу
Сина њеног. После дуже молитве, он од бола и исцрпљености малакше и заспи. Кад се
пробудио, одсечена рука била је накалемљена и исцељена. Само црвена линија
показивала је где је била одсечена. Чудо се брзо разгласило по граду и дошло и калифи
до ушију. Он пожури да се и својим очима увери. Кад се уверио, загрлио је Јована и
рекао му да од њега тражи све што зажели. Јован није хтео ништа. Његова једина жеља
била је да му калифа прими оставку на дотадашњу службу. После тога он се повукао у
самоћу и одао писању многобројних песама у славу Господа Исуса Христа и пресвете
мајке Његове. А у знак своје захвалности и у спомен на чудесно исцељење дао је да се
од сребра направи модел одсечене руке и ову причврсти на икону пресвете Богородице,
која је због тога, названа Тројеручицом, због тога што су на њој три руке.
142. Исцељење пред чудотворном иконом Божје Матере званом „Знаменаја“.
Пред прошли светски рат живео је у Земуну руски емигрант Василије Зубов. Он се
тешко разболи од запаљења плућа са високом температуром. Свака нада на његово
оздрављење била је изгубљена. У то време у земунској цркви налазила се чудотворна
икона пресвете мајке Божје звана „Знаменаја“. Неко се сети и умоли свештеника да ову
икону донесе болеснику. Свештеник донесе и очита му молебан. То је било изјутра, кад
је болесник имао температуру преко 40 степени. Болеснику је одмах лакнуло. Кад је
пред подне лекар дошао, веома се изненадио, јер је температура била спала на 36
степени. Болесник је брзо потпуно оздравио (Овај случај описан је у емигрантском
руском листу Царски весник, број 369, за 1933. г.).
143. Исцељења у Бугарској од иконе пресвете Божје Матере зване „Курска“.
Ову чудотворну икону изнео је из Русије (кад је онамо избила револуција 1917. године)
епископ курски Теофан и током 1936. године носио је по Бугарској. Том приликом
догодила су се многа чудесна исцељења болесника, од којих су нека забележена и
описана. Удовица неког пуковника боловала је двадесет година од оштрог реуматизма и
није могла да се покрене. Чувши за ову чудотворну икону, она замоли да јој се донесе у
стан. Епископ Теофан донесе икону, очита пред њом молебан, после кога је болесница,
на чуђење свих, почела да се креће и убрзо оздравила.
Друго чудесно исцељење догодило се у Бургасу. Нека госпођа Илијева страдала је
десет година од јаког реуматизма у десној руци. Једне ноћи она у сну види свету жену,
обучену у белу одећу, која јој викне: „Овде је чудотворна икона свете Богородице. Сутра
нека ти та икона дође у кућу и свештеник нека ти одслужи молебан, па ћеш оздравити“.
Жена послуша сан и дозове свештеника са иконом. Одслужи се молебан, освети се
водица и њоме покропи болесна рука и — чудо се догоди: жена је до вечера потпуно
оздравила и слободно кретала руком (Епископ Николај. Емануил, 19, стр. 60).
144. Исцељење пред чудотворном иконом Божје Матере у Чајничу. Имала сам
сестру, која је рано остала удовица са двоје нејаке деце. Поред тешких материјалних
прилика, много бриге и бола задавала јој је и болест дечија. Млађе дете, синчића, од
малена су болеле очи. Она га је водила лекарима, али узалуд. Наш брат, који је сестру у
њеној сиротињи помагао, позове је код себе, да би и код тамошњих лекара покушала
наћи спаса детету, па кад ни то не поможе, он је посла у Сарајево специјалистима за
очи, али ни го не поможе. Једне ноћи моја сестра зачује у сну неки непознати глас:
„Води ти то своје дете у Чајниче, пред чудотворну икону Мајке Божје“. Чим се
пробудила она је овај сан схватила као најозбиљнију заповест. Али како је Чајниче
далеко и за пут би јој требало доста трошка, а она га није имала, она се обрати брату за
помоћ. Како ни он у то време није могао да јој помогне, саветовао је да пут одложи за
касније, када ће и он моћи да пође са њом. Али она није имала стрпљења да чека, него
се одлучи и од црквене општине замоли зајам, иако ни сама није знала како ће и откуда
да га врати. Црквена општина јој изађе у сусрет, и она са децом на теретним колима
крене у Чајниче, где после четири дана стигне уочи празника Покрова пресвете
Богородице, таман кад је започело вечерње. Увече и сутрадан она се топло молила пред
иконом пресвете Богородице, и њена молитва била је услишена: дете јој је оздравило и
она се радосна вратила кући (Јефа Трифковић, Поучни примери, Мисионар, новембар,
1938, стр. 305-306).
145. Још једно исцељење Чајничке Божје Матере. Мој покојни отац био је
свештеник. Кад се разболео и осетио да ће умрети, дозове своју сестру, која је становала
у нашем комшилуку, те јој рекне да сав накит којим се китила наша мајка пренесе својој
кући (рачунао је да ће код ње бити безбедније, а и знао је да се мајка после његове
смрти неће више китити), а он одреди шта од тога накита коме детету треба да
припадне. Међу тим накитом биле су и његове службовне сребрне павте за појас, којим
се он при служењу свете литургије опасивао. Ове павте одреди да се оставе мојој млађој
сестри Перси, коју је он од свију нас (било нас је 4 сестре и 2 брата) највише волео —
ваљда зато што је она била вазда слабуњава. Али, таман кад је она била дорасла до
кићења, једне ноћи се у сну страшно преплаши и од тог часа мало скрене с памети.
Истина, била је мирна и њена болест највише се испољавала у томе, што би је на махове
спопадао неки безразложни смех. Доводили смо јој лекара, али узалуд, и то је тако
трајало неколико недеља. Једног дана наша се тетка осами и радећи у тишини ручни
рад, њој се придрема. Наједном она зачује неки глас који јој вели да службовне павте
покојног оца намени за Персино здравље и пошаље пред чудотворну икону Мајке Божје
у Чајничу. Она се од часа тргне и одмах одлучи да тако и учини. Узме павте, донесе
нашој кући и предложи нашој мајци да их намене за Персино здравље и пошаљу у
Чајниче. Мајка одмах пристане. Обнесу павте око Персине главе и одмах пошљу где су
их намениле. Павте нису ни у пола пута до Чајнича биле, а Перси се у глави
разбистрило и потпуно је оздравила, као да никад није ни била болесна. После тога
живела је још 35 година, у том времену удала се и троје деце родила. Болест јој се више
никад није повратила. Наша тетка била је убеђена да је и требало да павте у којима је
свештеник служио свету литургију опет буду у цркви, а не да служе као девојачки накит
(Јефа Трифковић, Сан поводом кога је исцељена моја оболела сестра, Мисионар,
децембар 1938, стр. 336-337).
146. Видела сузе у очима на икони пресвете Богородице. У повести Цркве
записано је више пута да су многи видели сузе у очима пресвете Мајке Божје на њеним
иконама. То је видела и једна учитељица, чија се кћерчица била тешко разболела.
Спопала је нека ватруштина, да је дете просто горело. Мајка позове конзилијум лекара.
Они прегледају дете и удаље се у другу собу да већају. Мајка је са трепетом
прислушкивала њихов разговор. Један од њих рекао је да би било спаса, ако би се код
болеснице изазвало знојење. Други су сматрали да је сад то доцкан и да је свака нада у
оздрављење изгубљена. По одласку лекара, очајна мајка пала је на колена пред икону
Мајке Божје, која је висила над детињом постељом, и гушећи се у сузама завапила њој,
милостивој Мајци Божјој да јој спасе чедо, пошто јој људи не могу помоћи. Она зна шта
је и какав је мајчин бол и она јој једина може помоћи. Кад је после дуже молитве
подигла главу и управила свој поглед на икону, спазила је у очима пресвете Богомајке
сузе. А кад је после тога погледала своје дете, оно је било у води од зноја. Сутрадан се
придигло и затражило да једе, а убрзо потом потпуно оздравило (Епископ Николај. 65.
Мисионарско писмо: Једној учитељици о јављању Мајке Божје. Битољ, 1932).
147. Сузе у очима на иконама пресвете Мајке Божје у Америци. Млади
супружници Пагона и Панајотис Капуни пореклом су Грци, пресељени у Америку 1958.
године и настањени у околини Њујорка. Пред одлазак у Америку венчали су се у једној
цркви у Грчкој и том приликом од једне монахиње добили на дар икону пресвете
Богородице, литографисану на папиру. Ову икону они су понели у Америку и заједно са
другим иконама поставили у себи и молили се свакодневно, заједно и посебно, пошто
су обадвоје веома побожни. Молећи се тако сама између 16. и 17. марта 1960. године,
Пагона примети сузу у очима пресвете Богородице на икони. Прво јој се учинило да је
око очију на икони било нешто као роса, која се после претворила у сузе. Њен супруг
Панајотис одмах је о томе известио свога пароха оца Георгија Пападеа, старешину
грчке православне цркве светог апостола Павла у Хебетеду. Свештеник Пападеа изјавио
је новинарима: „Када сам стигао, једна суза испод левог ока већ се сушила. Пошто сам
се поклонио икони, видео сам у њеном оку још једну сузу. Почела се помаљати из угла
њеног левог ока као мала округла росна куглица и полако је канула низ њено лице“.
Свештеник је видео како икона плаче и трећег и четвртог дана после прве појаве. Сузе
су текле низ лице пресвете Богородице од 17-19 марта. Чудо се разгласило по читавој
Америци. Многи су похитали да се лично увере. Кроз мали стан овог брачног пара
тискале су се стотине, да би виделе ово чудо, целивале у стакло урамљену икону и —
увериле се. Међу овима било је очевидаца који припадају разним вероисповестима.
Обавештен о овоме, грчки архиепископ у Америци Јаков посетио је стан овог брачног
пара и поклонио се икони, која је била престала да плаче. У споразуму са брачним
паром Капуни, ова је икона пренесена у парохијску цркву светог апостола Павла у
Хебетеду, да би била доступнија поштовању хришћана свих вероисповести.
Четири недеље касније, на Велики четвртак 12. априла 1960. године, исто се чудо
догодило са другом иконом пресвете Богородице у кући супружника Петра и Антоније
Кули, такође православних Грка, који су становали недалеко од младог пара Капуни и у
сродству са овим (Антонија је била тетка Пагони Капуни). Петар је био ноћни благајник
у једном хотелу и стар је 56 година, а његова жена Антонија имала је 40 година. Они су
у кући имали копију Иверске Богородице — Вратарице, литографисана на папиру 1938.
године. Сузе на икони прва је приметила Антонија. Она се толико уплашила, да се
читавих 5 минута није могла маћи с места. Потом она пробуди свога мужа, који је
такође био ван себе, кад је чудо видео. Позвали су свештеника, који је такође јасно
видео капљице бистре течности у угловима Богородичиних очију које су биле орошене
и влажне. Више капљица спуштало се низ икону. На дну дрвеног рама налазило се
нешто влаге од упијених суза. Иначе, икона није била влажна. Кад се пронео глас о овој
појави по суседству, посетиоци су у масама почели да долазе кући ове породице. Рано
изјутра, док су четири свештеника вршила службу, кућа је била препуна света. Велики
број оних који су видели икону напуштао је кућу са радошћу на лицу; сви су били
узбуђени због ове појаве. Сведоци су били: православни, римокатолици, протестанти и
Јевреји. Међу сведоцима овог чудесног догађаја налазила се и четири члана агенције
„Њус деј“: два дописника Џин Хаџин и Бил Батлер, и фотографи Џин Најтингел и Дик
Морсмен. Сва четворица, који су на смену долазили да виде ово, изјавили су да су
видели сузе. Морсмен је рекао: „Ја сам дечак — сумњалица, али видим сузе“. А
Најтингел је изјавио: „Ја нисам веровао у ово, али сада не знам шта да мислим“.
Новинар Џин Хаџин пише о себи: „Видео сам јуче како из очију литографисане иконе
Богородице извиру сузе. Сузе су блистале на трептавој светлости која је долазила од
једне мале свеће. Неко је свећу уклонио, те је мирна светлост поподневног сунца
продирала кроз прозор, потврђујући да сузе нису илузија. Било је нешто више од
дванаест лица окупљено у соби супружника Кули, када су ме довели до литографисане
папирне иконе да и сам видим оно што су они видели. На иконостасу у углу собе
налазио се низ икона. Брз поглед био је довољан да запази једну икону која се издвајала
од осталих. Била је то једна у стакло урамљена икона Богородице са црвеном марамом
на себи, држећи на левој руци дете Христа. Мој поглед привукла је рана на десном
образу Богородичином (Икона са раном на образу пресвете Богородице потиче из
манастира Ватопеда, у Светој Гори. Њу је неки монах у љутини ударио ножем у образ,
из кога је потекла крв. Због тога је она икона названа „Заклана“). Рана и капљице крви
биле су сликане. Али одмах са десне стране црвено сликаних капљица силазиле су две
паралелне влажне линије, спуштајући се вертикално из Богородичиних очију ка доњој
ивици иконе под стаклом. Пажљивији поглед запажа по једну капљицу бистре течности,
очигледно као вода у углу сваког ока, а само насликане очи биле су влажне. Мале капље
сливале су се у млазеве који су ишли ка дну иконе, а очигледно била је влажна и ивица
на дну оквира. На другој страни иконе није се примећивала никаква течност. Испред
иконе стајала је упаљена свећа, чији је пламичак играо, млазеви“ су блистали, а капље
суза правиле мале сенке“.
Исти ови амерички новинари објавили су у својим листовима ову икону Богородице
Вратарице снимљену за време док је плакала. Они истичу да су сузе нарочито јако текле
за време снимања иконе.
Научници позвани да објасне овај случај изјавили су да су збуњени и да се догађај
на природан начин не може објаснити.
И ова икона пренесена је у парохијски храм светог апостола Павла у Хебетеду. На
место ње архиепископ Јаков подарио је супружницима Кули другу икону Богородице
Путеводитељке. Али и на овој икони поновило се исто чудо: и она је проплакала, па је и
она 6. маја 1960. године у свечаној литији пренесена у парохијску цркву светог апостола
Павла и стављена између оне две иконе. Новинари су посетили и ову трећу икону и
осведочили се. Масе света, по осамдесет у минуту, долазиле су да одаду поштовање
овим чудотворним иконама.
Извештај васељенском Патријарху о овим иконама. Архиепископ амерички
Јаков у свом извештају васељенском Патријарху написао је, између осталог: „Чудо
Плачуће Пресвете Богородице, копију чудотворне иконе Пресвете Богородице —
Вратарице, из светогорског манастира Ивера, видели су својим очима хиљаде људи
православних и других хришћана, као и они који припадају другим религијама, сваког
узраста, сталежа и занимања. Преко две хиљаде њих потписали су се као сведоци —
очевидци чуда. Архиепископија је дозволила милицији и новинарима, не само да
испитују и прегледају чудотворну икону, да јој скину оквир и стакло, већ и да пажљиво
узму једну количину њених суза и да их предаду познатој хемијској лабораторији ради
анализе. Ова анализа показала је да сузе Пресвете Богородице садрже нешто заједничко
са сузама човечјим, а у нечему се разликују, али „најтеже“ је било да се донесе каква
одлука о природи „течности“. Чудесно проливање суза нико не оспорава. Представници
других цркава, људи сумњалице, или неверници, јавно су признали да су лично својим
очима видели да икона Пресвете Богородице рони сузе. Штампа, радио, телевизија и
биоскоп разгласили су ово чудо Пресвете Богородице по читавој Америци. У
међувремену свакодневно 6-8 хиљада побожних хришћана свију вероисповести
посећује свети храм светога Павла и целивају свету чудотворну икону. Дошло је
десетине хиљада из свих крајева Сједињених Америчких Држава, а многи од њих
донели су и своје болеснике ради исцељења“.. (Епископ бањалучки Василије, Плач
Богомајке. Чудесне појаве на иконама Пресвете Богородице у САД. Православни
мисионар број 2 за 1961. годину).
148. Хулитељ тешко кажњен па помилован. Један хришћанин злобно је похулио
на икону пресвете Богородице. Пред смрт је дуго и тешко боловао. У болести све се од
некога бранио машући рукама и вичући: „Црни Арапи, идите од мене!“ Позвали су му
свештеника те му очитао Богородичин молебан и он се одмах умирио. Потом је
заплакао, говорећи: „Ево дође Мајка Божја и отера Арапе од мене“. Неколико дана лио
је сузе љубећи и милујући икону пресвете Богоматере. За то време шаптао је: „Хвала ти,
Мајко, Божја, што си ми опростила мој грех!“ Упокојио се тихо, певушећи песму
посвећену Богородици: „Достојно јест“ ... (Епископ Николај, 68. Мисионарско писмо.
Братству „Светог Илије“: о једном сејачу кукоља. Битољ, 1932).

Поштовање светитеља

„Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи“ (Лука 20, 38).
„И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао“ (Проповед.
12, 7).
Као послушна деца Божја, светитељи су били у великој милости пред Богом не само
за живота им на земљи него и по преласку у вечни живот. Они су били пуни Духа
Светога, који је кроз њих делао и за живота им па дела и сада из оног света, а дела и
кроз њихове мошти на земљи ... Кад би се сва та деловања Божја преко светитеља и
њихових моштију, а ради спасења људи на земљи, записала, таква књига обимом својим
била би већа од свих других књига у свету.
Светитеље поштујемо и у молитвама призивамо: као Божје угоднике и пријатеље
(види Јов. 15, 14-15), као Божја станишта и оруђа (Јован 14, 23), као удеоничаре славе
Божје и моћне пред Богом (Јован 17, 22-24), као моралне хероје и обрасце, као нашу
старију браћу и доброжелатеље, као молитвенике пред Богом, као покровитеље,
заштитнике, помагаче и руководиоце на путу спасења.
149. Свеци Божји нису мртви него живи. Блаженопочивши епископ Николај
запитао је једног чувеног проту — јунака Јована Бошковића да ли верује да су свеци
Божји живи.
„Како не бих веровао, кад су ми се јавили и о себи то посведочили“, одговори прота
и тим поводом исприча следеће:
„Једног дана рече ми попадија да због неке домаће невоље одем у Острог и однесем
неки дар. Ја бејах нешто смућен и љутит. — Шта да му носим? рекох јој. Остави на
миру оне мртве кости у пештери Острошкој, а ти се обрати живима за помоћ!“
Тако прође дан.
Кад ноћу у јасној визији јави ми се свети Василије, па лупи својим жезлом и срдито
викну ми:
— Ја сам жив, а нисам мртав, као што ти мислиш. И немој да будеш неверан но
веран!
У великом страху ја скочим са постеље и потражим од попадије онај дар што је
спремила, те однесем у Острог светом Василију. Одонда ја сам добро утврдио своју
веру да су свеци Божји живи, а не мртви (Епископ Николај, Емануил, 29, стр. 35).
150. Светитељи се моле за нас Богу. За време грчког цара Маврикија нападоше
Арапи Солун и опседоше га. Становништво града обузме велики страх. Неки побожни
човек, по имену Илустрије, пође ноћу у цркву светог Димитрија, у којој је почивало
тело његово, да се помоли светом великомученику да заштити свој град. Пред улазом у
храм, испред себе, он спази два младића, којима се врата храма сама отворише и они
уђоше. За њима уђе и Илустрије. Ушавши у храм, младићи снажно запитају: „Где је
господар који овде живи?“ На овај глас појави се један младић у виду слуге и као
изненађен запита: „Шта вам треба господар?“ Младићи, то су били анђели Божји,
одговорише: „Господ нас је послао да му кажемо заповест“. Младић — слуга указа на
гроб светог Димитрија и одговори: „Он је овде“, и откри завесу која је скривала
гробницу. Тада се појави свети Димитрије у онаквом изгледу као што се слика на
иконама, само у сјају као сунце, да се на њега није могло гледати. Анђели поздравише
светог мученика, који их упита ради чега су дошли. Они му одговоре да их је Господ
послао са заповешћу да напусти овај град и пређе ка Господу, јер Он хоће да овај град
преда непријатељу. На то је свети мученик замолио анђеле да пренесу његову велику
молбу Господу да се смилује на град и становнике његове, за које је на Голготи пролио
крв своју, и да га и даље остави као заштиту граду. После тих речи мученик се вратио у
своју гробницу, а анђели постали невидљиви. Кад се виђење завршило, Илустрије дуго
није могао да дође к себи, а потом је пао на колена и захвалио Богу и светом Димитрију
за његово заузимање за град. Сутрадан он о виђењу обавести становнике града, који у
молитвама завапише Богу и светом Димитрију за помоћ и спасење. И Бог убрзо услиши
молитве: непријатељ без борбе диже опсаду и побеже, а становници прославише Бога и
Његовог мученика Димитрија (Житије светог Димитрија, 26. октобра).
Ова визија била је са планом Божјим да нас увери у моћ молитава светитеља за нас
пред Богом и њихову заштиту од невоља и опасности у овом животу.
151. Светитељи се јављају и предсказују будућност. Свети Григорије, потоњи
епископ омиритски, као младић дошао је био у Рим, ушао у цркву светог апостола
Петра и почео топло да се моли пред гробом апостоловим. Наједном, јави му се апостол
Петар, обасјан великом славом, и каже да му долази по милости Божјој, а пре тога био
је у омиритском граду Награну ради тешења и утврђивања у вери оних који тамо
страдају за име Христово. Посаветовао га да продужи свој подвиг како је почео, па ће
многе привести спасењу и бити блажен пред Богом. Потом је апостол ишчезао. Идуће
ноћи јави се Григорију свети апостол Павле и пружи му суд пун зејтина, а то је био знак
да ће Григорије убрзо бити свештеник и епископ, што се заиста и догодило (Житије
светог Григорија, Четиј минеј, 19. децембра).
152. Светитељи су наши заштитници од зла. Неки човек, по имену Малх, из града
Феремана, са станом близу цркве светих бесребреника Козме и Дамјана, спремао се на
далеки пут. Пре него што је пошао, отишао је са женом у цркву да се помоле Богу и
светим бесребреницима. У цркви муж рекне жени да је он препоручује заштити светих
Козме и Дамјана, док се он с пута не врати. Неколико дана после његовог одласка, јави
се његовој жени ђаво у виду неког познаника и покаже јој писмо, тобож од њеног мужа,
којим јој он заповеда да са њим пође и дође к њему. Прочитавши писмо, жена је рекла:
„Писмо јесте од мога мужа. Али он ме је препоручио светим бесребреницима Козми и
Дамјану. Ја не могу поћи с тобом све док ми се ти у цркви светих бесребреника не
закунеш, да ми никакво зло нећеш учинити“. Ђаво пристане, уђу у цркву и закуне се.
Кад су кренули на пут, ђаво је заведе у неко пусто место, где је хтео да је задави. Видећи
се у опасности, жена завапи Богу и светим бесребреницима да је избаве из руку убице.
У том се као муња појавише свети бесребреници, а ђаво ишчезе. На њено питање ко су,
они одговоре да су Козма и Дамјан, којима је њен муж њу препоручио пред одлазак на
пут (Житија светих бесребреника Козма и Дамјана, Четиј минеј, 1. новембар).

Светитељи притичу у помоћ онима који им се моле

152а. Светитељи ослободили тамнице и окова. Свети Петар Атонски (кога Црква
прославља 12. јуна) пре него што се одао усамљеничком подвигу, био је војни
заповедник и у једном боју против Арапа заробљен, окован и бачен у тамницу у граду
Самари, на обали Еуфрата. Тамнујући дуго, он се са сузама молио светом Николају, да
умоли Бога за њега, те да се ослободи тамнице, заветујући се да ће сав живот посветити
Богу. Јави му се свети Николај у сну и рекне му да се он молио Богу за њега, али да Бог
одлаже његово ослобођење, зато што је он, Петар, и раније давао сличан завет Богу, па
није одржао. Том приликом свети Николај му посаветује да се моли светом Симеону
Богопримцу, „који је много моћан пред Богом, јер стоји близу престола Божјег, заједно
са пресветом Дјевом и светим Јованом Претечом“. Петар послуша савет и почне се
молити светом Симеону. После неког времена, јаве му се заједно свети Симеон и свети
Николај, и то на јави. Свети Симеон је био светла, дивна лица, одевен у одежде
старозаветног свештеника, са златним жезлом у руци. Он запита Петра: „Хоћеш ли
испунити завет и бити монах?“ На то му Петар одговори: „Да, господару, с Божјом
помоћу“. Тада свети Симеон дотаче својим жезлом окове Петрове, и окови се
растопише, као да су од воска. Тамничка се врата сама отворише светитељи изведоше
Петра из тамнице у поље. Одатле се он упутио у Рим, где је био пострижен за монаха.
Из Рима се лађом упути на Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим
Николом и упути га у Свету Гору, за коју он дотле није ни чуо. По доласку у Свету Гору,
он се усели у једну пећину, где проведе 53 године у тешком подвигу (Епископ Николај,
Охридски пролог, 3. фебруар и 12. јуни, стр. 87 и 446).
153. Свети Николај ослобађа тамнице Јосифа Песмописца. Због заштите икона
свети Јосиф Песмописац био је затворен у тамницу на Криту и у њој провео пуних 6
година. Кад је иконоборачки цар Лав Јерменин био убијен, у том часу јави се Јосифу у
тамници свети Николај и рекне му: „Устани и следуј ми!“ Јосиф се осети као дигнут у
ваздух, и у тренутку се обрете пред Цариградом.
Јосиф је спевао многе каноне, због чега је назван „песмописац“. Кад се он
премишљао да ли да спева канон и апостолу Вартоломеју, јави му се овај апостол,
обучен у беле одежде, и рекне му да је Богу угодно да спева и тај канон (Охридски
пролог, 4. април, стр. 256-257).
154. Молила се светом Луки и била услишена. Познато је да свака српска
породица слави по неког светитеља, као своје Крсно име и заштитника. Понека слави и
по двојицу. Тако, једна госпођа из Београда испричала је како она и њен муж славе
светог Ђорђа и светог Луку. Свети Ђорђе им је стара породична слава, а светог Луку
славе од 1916. године. Те године, за време аустро-угарске окупације Србије (1915—
1918), на дан светог Луке (18. октобра по старом календару) окупационе власти затворе
њеног мужа, да би га после интернирале. По његовом одвођењу из куће, жена падне
плачући на земљу и пуна три сата провеле у молитви Богу и светом Луки да спасе
њеног мужа, обећавајући да ће га славити, као и светог Ђорђа, ако јој се муж ослободи.
Молила се са надом, кад није било наде, и била је услишена: док је она била на
молитви, њен се муж вратио, ослобођен (Епископ Николај, 287. Мисионарско писмо
учитељици Јани З.: о молитви. Битољ, 1934).
155. Свети Николај јавља се бездетним римокатолицима и упућује их у
манастир Острог, па ће имати порода. Неки римокатолик из племена Хота у
Албанији, по имену Васиљ Марко, није имао порода у току 14 година свога брачног
живота. То му је било тешко, а жени његовој претешко. Једне ноћи јави се Васиљевој
жени у сну неки свети старац, који се каже да је свети Николај (а то је била слава
Васиљева) и рекне јој да више не јадикује, него нека пође у манастир Острог светом
Василију и помоли се, па ће Бог услишити њихову молбу, те ће кроз годину дана добити
чедо, коме нека даду име Василије. Сутрадан жена исприча мужу свој сан и предложи
му да иду у Острог. Муж не хтедне, бојећи се подсмевања својих суседа што иде у
православну светињу, а и не верујући много у моћ светог Василија. Али идуће ноћи и
њему се јави свети Николај и понови оно што је рекао његовој жени. Тада се Васиљ
реши да иде. Под изговором да иде у посету неком свом побратиму у Пиперима, он са
женом дође у Острог, и ту се обоје срдачно помоле Богу и светом Василију да им се
дарује једно чедо. После годину дана жена му роди сина и надену му име Василије.
Потом роди и другог сина. Оба су им до пред Други светски рат била жива, одрасла и у
свему напредна (Епископ Николај, Емануил, 8, стр. 14-15).
156. Свети Николај спасава од буре. Сликар Богданов Бјелски испричао је
блаженопочившем епископу Николају о чудесном јављању светог Николаја на мору и
спасавању од буре. Око 300 руских избеглих официра возило се једном лађом за
Цариград. Кад су били у Јадранском мору, захвати их страшна бура, незапамћена; и сви
су се опраштали с овим светом. Наједном, на лађи се појави свети Николај,
достојанствен и миран, па рекне тројици официра пред које је стао: „Не бојте се,
спасени сте!“ Одмах потом њега је нестало, а бура је престала. Бјелски је за овај догађај
чуо од једнога од оне тројице официра који су видели свеца Божјег за време оне
страшне буре (Епископ Николај, Емануил, 15, стр. 147).
157. Свети Варлаам Хутински оживео два мртваца. У Житију овог светитеља
забележена су, поред многих чудесних исцељења болесника у храму где су почивале
његове мошти, и два васкрсења мртваца. Неки човек који је имао велику љубав према
овом светитељу дође са женом у његов манастир. Ту се помолио, учинио прилог и
кренуо натраг кући. Сео је у чамац (јер се манастиру тако прилази) са женом и другим
поклоницима. Али кад су се отиснули од обале. чамац се накрене и преврне и сви
поклоници попадају у воду. После великих напора, сви су се спасли и докопали обале,
само се онај човек утопио и потонуо. На женино запомагање дошли су рибари и помоћу
чакља успели да изваде леш утопљеника. Жена је горко ридала над телом утопљеног
мужа и у нарицању своме пребацивала светом Варлааму што га није спасао, кад су они
толику љубав према њему показали и дошли у његов манастир, да се поклоне његовим
моштима. Боље би било да нису ни долазили. Док је она тако нарицала, утопљеник
изненада дубоко уздахне, избаци воду из себе и устане здрав, прослављајући светитеља
што га је избавио од смрти. После тога радосно се врате кући.
Неки Григорије, собар великог кнеза Василија Васиљевића, тешко се разболео и
дошао до смрти. Не уздајући се у помоћ лекара, он заповеди да га однесу у манастир
светог Варлаама, верујући да га само овај светитељ може исцелити. Онима који су га
возили рекне успут: „Ако у путу умрем, и мртвога ме однесите у манастир“. Како је
рекао, тако се и десило: успут умре и они га однесу у манастир. Али кад су се
приближили манастиру, Григорије оживи, на опште чуђење спроводника, и без ичије
помоћи сиђе с кола, уђе у манастир и поклони се моштима светитељевим (Четиј минеј,
6. новембра).
158. Светитељи и дивљи зверови. Из Светог писма знамо, да је Бог по створењу
првог човека поставио овога за господара свих живих бића на земљи (1. Мојс. 1, 26-28).
И сва створења признавала су власт човека над собом и била му послушна, док је он
био послушан Богу. Кад је човек одрекао послушност Богу и одметнуо се од Њега, и
природа је одрекла послушност човеку. Грех човеков посејао је непријатељство између
човека и Бога и између човека и видљиве природе. Уколико се један човек бори против
греха и враћа Богу, утолико му се и природа потчињава као своме господару. Примери
светитеља ово речито потврђују. Сви светитељи имали су од Бога власт, у већој или
мањој мери, не само над видљивом природом него и над злим духовима. И најопасније
дивље звери према њима су биле питоме и послушне. Ни један од многобројннх
пустињака који су читав свој век провели у пустињама (по 30, 40, 60 и више година), у
друштву дивљих зверова, није од њих никакву непријатност доживео. При сусрету са
њима дивље звери су им се склањале с пута, или су им падале пред ноге и умиљавале
се. Често су дивље звери опседале пећине и колибе пустињака и сатима чекале да се
они појаве, да би им својим умиљавањем исказале своју оданост и љубав. Јер су
светитељи били пуни љубави, у првом реду према Богу, а потом према свима Божјим
створењима. На њихову љубав животиње су узвраћале својом љубављу. Често су
светитељи своју оскудну храну (у главном хлеб) делили са дивљим зверовима, (случај
светог Серафима Саровског и многих других). Често су у молитвама светитеља пред
пећином или колибом на свој начин учествовале и дивље звери. Светог Серафима
Саровског затицали су посетиоци више пута на молитви пред колибом у шуми, а у
кругу око њега, са погледом пуним поштовања и упереним у његово лице, медведи и
лисице. Житија хришћанских пустињака препуна су примера пријатељског односа
између њих и дивљих зверова и није могуће овде их појединачно наводити.
159. Прозорљивост хришћанских светитеља. Скоро сви хришћански светитељи
били су од Бога обдарени даром прозорљивости, који више који мање, па су духом
својим прозирали у прошлост и будућност. При сусрету са непознатим људима знали су
не само ко су и одакле су него и њихову прошлост и будућност. Само су многи од њих,
ако не и већина, овај дар скривали од људи из велике своје скромности и бојазни да
људи о њима не почну високо мислити и славити их. Зато су овај дар ретко
пројављивали. Навешћемо само два — три примера.
У славној Опћиној пустињи, у Русији, живео је чувени старац духовник Амвросије.
За њега се у целој Русији говорило да прозире у срца људи и чита помисли у срцима.
Једног дана дође томе старцу нека позната глумица из Москве да се увери да ли је
истина оно што се о старцу Амвросију причало. Кажу да се она пред полазак из Москве
била опкладила са неким, тврдећи унапред да је то све измишљотина. Тој глумици било
је име Вера. Пре тога нити је она видела старца ни старац њу. Кад је она ступила у
манастир и видела како се маса народа тиска око старца Амвросија, она помисли да је
он обичан лицемер. Та зла помисао на неки начин открије се духу великог старца и он
наједанпут остави остале посетиоце, приђе глумици и рекне јој: „Дошла Вера да види
лицемера!“ Глумица се толико уплаши од видовитости овог Божјег човека, да је одмах
пала пред његове ноге и заплакала се (Епископ Николај, Нема ништа тајно. Мали
мисионар, 17, јуни 1935. Битољ, стр. 17-18).
Некој жени умре муж и остави јој имање под дугом. Навале и пријатељи и
непријатељи са својим потраживањима и разграбе сву имовину покојникову, тако да
удовица остане без игде ичега. Плакала, бринула, мучила се, обијала прагове, па се
најзад реши да оде у Саровски манастир на молитву и савет код светог Серафима. Кад
дође светом човеку, она му кроз плач исприча своје јаде и потражи од њега савета и
утехе. Светац јој изусти само две речи: „Сазидај цркву!“ па је благослови и остави.
Пренеражена оваквим саветом оца Серафима, жена се врати у своје место испуњена
љутњом и незадовољством према чувеном духовнику. Какву цркву зидати, кад се ни
хлеба нема! Вративши се тако неспокојна, удовица оде у цркву да се опет Богу помоли.
Кад је литургија била при крају и свештеник позвао на причест оне који су се за то
припремили, нека жена гурне удовици у руке своје мало дете, молећи је да она однесе
њено дете олтару на причест, пошто је она, вели, нечиста, па не сме да прилази
светињи. Удовица радо испуни ту жељу непознате мајке, узме дете, принесе олтару и
причести. Али кад се повратила, нигде нема мајке детиње. Тражила по цркви, тражила
око цркве, питала, распитивала, али жене нема па нема. Види она да је преварена, па сва
очајна однесе дете у свој стан. У себи је јадиковала: „Боже, зар се ја Теби молим да ми
помогнеш, а Ти ми одмажеш!“ Очајање јадне и гладне удовице било је неописано. У
очајању она се реши те однесе дете окружном начелнику и све му исприча. Чувши
историју ове бедне удовице и њене невоље, начелник се сажали па даде од своје стране
помоћ удовици и препоручи свима својим чиновницима да даду колико могу. Тако се
сабере повелика сума. У исто време начелник јој одреди и сталну месечну помоћ за њу
и дете. О том случају сазна и цео град, и многи добри људи пошаљу своју помоћ
сиротој удовици. Од тада је удовица имала свега у изобиљу. И тако њу спасе оно дете.
После се она често сећала речи прозорљивог старца Серафима и схватила је њихов
смисао (Епископ Николај, „Сазидај цркву“. Жичка ризница за омладину. Крагујевац.
1940, стр. 43-45).
Друга нека жена доведе светом Серафиму своју дванаестогодишњу кћер да је
благослови. При уласку у манастир девојчица спази просјака и пружи му милостињу.
Кад су после изашле пред старца, он се обрати девојчици речима: „Добро си учинила
што си дала милостињу оном сиромаху“. Сви присутни (јер је ту било још и другог
света) задиве се откуд старац зна да је она дала милостињу, кад је манастир био препун
народа, а он је седео у својој ћелији. Али на томе се није свршило. У даљем разговору
старац Серафим непрестано је девојчицу ословљавао „генералицом“. Хтеде мајка да
поправи свеца и рекне му да су они из простог сталежа и да у њиховој фамилији нема
генерала ни генералица. Али старац је и даље продужавао да девојчицу назива
генералицом. Пророчанство светог Серафима обистинило се. Кад је девојчица порасла,
она се удала за генерала. Тада се она сетила прозорљивости светог старца и често
причала о његовом пророчанству, које се на њој испунило (Епископ Николај, Жички
венац за омладину, друго издање. Битољ, 1937, стр. 32-33).
160. Јављање светих Петочисленика. У Сарајеву је пред Други светски рат живео
угледни трговац Прњатовић. Он је испричао блаженогочившем епископу Николају
следећи свој доживљај. Као старалац Старе цркве у Сарајеву разболим се од шарлаха на
смрт. Моја болест довела је моју породицу до очајања. Лекари су даноноћно били око
мене. У великој ватруштини, ја сам био у несвести. Кад бих мало долазио к себи, знао
сам да умирем. У томе бунилу јави ми се неколико људи. Ја сам их могао набројити
тројицу. Стадоше преда ме. Ја их упитам ко су они. А они одговорише: „Ми смо
Петочисленици“ (Тако се називају пет ученика свете браће Кирила и Методија:
Климент, Наум, Ангелар, Горазд и Сава). Па онда ми рекоше: „Не бој се, нећеш
умрети!“ После тога ја сам оздравио. Мој главни лекар др Карамехмедовић признао ми
је: „Твоје стање било је безнадежно. Сам те је Бог спасао“. Тада ја почнем распитивати
ко су ти Петочисленици. Али нико ми није знао рећи. Најзад, дознам то од једног
свештеника“. — После је Прњатовић поручио у Битољу велику икону светих
Петочисленика и ставио у свој дом (Епископ Николај, Емануил, 4, стр. 10).
161. Јављање свете Недеље. У селу Издеглаву, у околини Охрида, живела је пред
Други светски рат нека удовица. У њену кућу удари неки помор и за четири дана из ње
изнесу седам мртваца. Међу умрлима био је њен муж, неколико синова и друге чељади.
С тешком муком она је могла припремити за сахрану све онако како ред захтева. Кад је
свих седам сахранила, она остане са троје ситне деце. Тада јој дођу комшије и сродници
и почну саветовати да се исели из те куће у неку колибу, јер је на кући проклетство. Али
нема колибе — куда да се сели? У великој недоумици шта да ради, она се једне ноћи,
кад су деца поспала, дуго молила Богу за савет, па легне и она да спава. У сну јој се јави
света Недеља, па је помилује и каже јој да ће је она штитити, и да ће јој одмах све поћи
на боље. Тако упућена и охрабрена, она остане у својој кући. И заиста, те године пође
јој све на добро и напредак. Узме за жито 50 наполеона. За тај новац купи једну њиву од
Турчина. Овце јој се умноже. Воће роди. Башта донесе велики плод. То се понови и
идућих година. Децу одгаји и изведе на пут. Двојицу је оженила а кћер удала. Диван
пример Божјег Промисла о онима који Га се боје (Епископ Николај, Емануил, 28, стр.
33-34).
162. Непознати светитељ јавља се грбаљском сељаку, опомиње и предсказује
страдање народа због грехова. Вујадин Чејовић преселио се из Црне Горе у село
Кримовицу у Грбљу, Бока Которска, 1907. године. У недељу 31. октобра 1937. године он
истера говеда на испашу у густу зимзелену шуму, око 2 километра далеко од куће. У
шуми, на једној ледини, он спази човека у владичанској одори, са златним епитрахиљем
и крстом о врату. Лице му је било жуто као восак, а одело сјајно. Вујадин се уплаши,
спопадне га нека силна дрхтавица, што му се никад раније није догодило ни у
најжешћим борбама у рату против Турака. Коса му се најежила тако да му је капа спала
са главе. Човек га је мало посматрао, а онда благим тоном запитао шта ту ради. Вујадин
му је одговорио и пожалио се на рђаву годину. На то му је светитељ рекао да ће доћи
још горе, јер нико не поштује Бога ни свеце, па ће због тога народ грдно пострадати.
Кад му је Вујадин бојажљиво рекао да се од прошлог рата (1912—1918) народ покварио
и пошао злим путем, светитељ му је повишеним тоном саопштио: „Заборавићете тај рат
при другом рату који ће доћи и несрећама које ће наступити због грдних недела
људских. Мало и велико, мушко и женско псује и грди Бога на сваком кораку; нико не
мари за цркву, нити поштује своју веру, и народ се овај мора страшно казнити, ако се не
одврати од зла и порока. Кажи неколицини у селу ове речи што си чуо, да би се
разгласиле“. Кад му је Вујадин приметио да му нико неће веровати, и да ће му се
ругати, тим пре што је он дошљак у селу, светитељ му је заповеднички рекао: „Без
обзира да ли ће ко веровати или не, мораш ово казати што сам ти рекао. Поред тога још
ћеш казати своме свештенику да изврши оно што је прошле године обећао за цркву“ (да
поправи и уреди стару црквицу светог Николе). После ових речи светитељ је одједном
ишчезао (Максим Л. Јововић, Грбаљски сељак о својој визији. Мисионар. број 2, 1939,
стр. 58-59).
Да опомена светитеља нису биле празне речи, сведоче тешка страдања нашег
народа у Другом светском рату, који је убрзо наступио.
163. Непознати светитељ саветује мајку болесног детета да га носи у манастир
Острог, па ће оздравити. Хидротехнички инжењер Александар Ратиславов запослен је
био 1928. године у Никшићу на водоводу. Те године жена му роди женско дете, које је
по глави имало некакве красте. Родитељи су консултовали месне лекаре и лечили дете,
али уместо оздрављења красте су се шириле по целом телу, Многе су лекаре обишли,
били и по клиникама, употребљавали многе лекове, мазали и купали дете, али ништа
није помогло. Дуго су се тако родитељи мучили са својим дететом и радије су волели да
виде смрт детета него овакво даље мучење. Једне ноћи јави се мајци у сну неки
непознати човек и рекне јој: „Поћи и понеси дете у Острог, под ћивот светог Василија, и
намажи му красте уљем из кандила које гори близу ћивота, и дете ће ти оздравити“. Она
то исприча женама у суседству, које јој посаветују да послуша непознатог светитеља.
Она послуша и оде. Преноћи у манастиру и уљем из кандила намаже ране детиње.
Сутрадан крене натраг и са собом узме нешто уља. По доласку кући она још двапут
намаже дете уљем. Трећи пут није требало мазати, јер су ране зацелиле и отпале и дете
кроз неколико дана потпуно оздравило и порасло. Девојчица је весела и чила и данас
школу похађа (Максим Л. Јововић, Нашла једини лек своме детету: уље из Острога.
Мисионар, број 1, 1939, стр. 24-25).
 Чудесна исцељења у манастиру Острогу

Манастир Острог чувен је у читавој нашој држави па и Албанији због многобројних

чудесних исцељења болесника, како православних тако и иноверника, која се скоро
свакодневно догађају код ћивота светог Василија. Најчешће се ради о тешким
болесницима (умоболницима и другим), којима лекари и лекови нису могли помоћи. Од
тих безбројних исцељења мали је број записан и објављен пре прошлог светског рата.
Од ових навешћемо неколико.
164. Исцељење луде жене римокатоликиње. Овај случај испричао је прота Јован
Бошковић блаженопочившем епископу Николају. Једне године о Тројичину дне био сам,
вели, у Острогу. Дошао и митрополит Митрофан с Цетиња. Народа много. Наједном
видимо неке људе воде седам коња, а на једном коњу седи жена увезана, а људи је са
стране придржавају. На другим коњима ствари и комора. Један од људи познаде мене и
рече: „Молим те, помози нам за ову жену. Ово је жена главног аустријског директора
пореза за Херцеговину, из Мостара. Луда је у највећем степену, па да нам помогнеш и
пропутиш“. — Ја га упутим на Митрополита, а Митрополит одреди мене да се бринем о
тој жени. Сећам се, звали су је Милчика; као да је била католикиња. Одведемо је под
ћивот светог Василија, а потом затворимо у једну мрачну ћелију. Страшно је викала,
кршила ствари, нападала људе. Сваки дан јој се читала молитва пред ћивотом. Трећи
дан ућути се. Ми отворимо ћелију, а она мирна. Па упита: „Тако вам Бога, где се ја ово
налазим?“ Ми јој речемо, а она се заплака. И поста потпуно разумна, здрава и мирна. —
Ето тога сам лично био очевидац. После неког времена та госпођа са својим мужем
дође у Острог и донесу дарове (Епископ Николај, Емануил, Повест о лудој жени, стр.
41-42).
165. Исцељење згрчене жене. Неки богат Босанац оженио се био красном женом,
коју је волео као своју главу. Но жена му се љуто разболи, њена красота ишчезне, и она
се сва осуши и згрчи. Никуд није могла из постеље. Сви трудови лекара око болеснице
остали су узалудни. Једне ноћи њој се у сну јави њена умрла мајка и рекне јој да иде у
Острог светом Василију. Кад је жена ово казала мужу, он се почне ругати њеном
„сујеверју“. Јер муж није веровао ни у шта. И омрзне муж своју жену у оноликој мери
колико ју је раније волео. Но најзад попусти на наваљивање жене и крене је у Острог.
Кад су ушли у црквицу, где је ћивот са моштима светог Василија, ћивот се почне трести.
Жена се непрестано скрушено крстила, а муж је стајао равнодушан као стена. Калуђер
се веома зачуди што се ћивот тресе, погледа у жену, погледа у човека, па рекне овоме да
изађе. Чим је човек изашао, ћивот престане да се тресе. Жена оздрави телом, а човек
оздрави духом, то јест стекне веру коју је био изгубио. И обоје се здрави и радосни
поврате дома (Епископ Николај, Повест о исцељењу згрчене жене и тресењу ћивота,
Емануил, стр. 57).
166. Исцељење кћери сарајевског везира. Кћер сарајевског везира била се тешко
разболела. Није било лека. Најзад, по савету жена пошла је у Острог, где је остала
неколико дана. Болест је кренула на боље и млада девојка врати се, оставивши пред
ћивот своје скупоцене наките. Кад је стигла кући, била је здрава. Чувши за њен
повратак и исцељење, жене из суседства дођу да је виде и чују како се то догодило.
„Излечи ме онај влашки светац за моје наките“, а болест се повратила, иста као и пре. И
више није било лека (В. М., Манастир Острог, Мисионар, број 12, 1938, стр. 335).
167. Рука од метала као успомена на исцељење. Међу многобројним предметима
које су исцељени болесници у знак своје захвалности приложили манастиру налази се и
једна рука од скупоценог метала. Њу је поклонио један Далматинац који се налазио у
печалби у Северној Америци. Он је тамо добро зарадио, али је једног дана допао тешке
болести. Заболела га десна рука. Обишао је све лекаре, али узалуд, ништа му није
помогло. Он се врати у свој родни крај. Кад је дошао у село, његови сељаци препоруче
му да оде у Острог и поклони се ћивоту светог Василија. Он пристане и оде и рука му
после тога оздрави. Он се поново врати у Америку и тамо од скупоценог метала
направи руку, исту као своју, и пошаље манастиру као израз своје захвалности за
исцељење (Тамо).
168. Исцељење луде кћери обалског радника из Котора. Јула месеца 1938. године
разболи се и полуди одрасла девојка, кћи Ивана Марковића, обалског радника у Котору.
Скакала је бесомучно, грдила, псовала и пљувала на свакога. Родитељи су грдне муке
имали са њом. Морали су да је чувају дан и ноћ, да не утекне некуд или не изврши неки
злочин. Лекари јој ништа нису могли помоћи. Стога родитељи одлуче да је поведу у
манастир Острог. Мајка је једног дана поведе до Цетиња у намери да тамо нађе
јевтиније неки аутомобил, који би их одвезао до Острога. Кад су стигле на Цетиње,
мајка, по савету неких пријатеља, одведе кћер у болницу, да консултује тамошње
лекаре. Чим су је видели, лекари су јој рекли, да она није за болницу него за лудницу и
да је одмах води кући. И мајка је врати кући. Отац је био зачуђен што из Цетиња нису
продужили за Острог, нађе аутомобил и сви троје пођу за Острог. Тамо су преноћили у
манастиру. Калуђери су болесници читали молитве, после којих јој се грдно смучило,
али мало касније стишала се и заспала. Сутрадан је девојка осванула потпуно здрава и
вратила се кући радосна са својим родитељима, славећи и хвалећи Бога, који јој је преко
свога великог чудотворца Василија повратио здравље и чисту свест (Максим Л.
Јововић, Сасвим луда пошла у манастир Острог а вратила се здрава, Мисионар, број 1,
1939, стр. 25-26).
169. Дете пало преко зида високог око 30 метара и остало неповређено. Нико
Ђурашић, веома побожан, скроман, бистар и идеално поштен сељак из Глухог Дола, у
Црмници, испричао је следећи доживљај. Кад сам се по свршетку балканског рата и
борбе на Брегалници (1913. г.) вратио кући, прва ми је мисао била да пођем у Острог и
тамо, пред ћивотом великог чудотворца, светог Василија, да се помолим свемогућем
Богу и захвалим му на његовој милости, која ме је спасла у ратовима. Пошао сам
концем лета 1913. године у Острог, кад није било много поклоника. Сећам се, тамо сам
затекао три жене са једним дететом од 6 година и неколико људи из оближње околине.
По изласку из манастирске ћелије, стари калуђер причао нам је житије светог Василија
и о чудним оздрављењима у Острогу, а ми смо га радо слушали. За то време дете се
играло и скакало око зида, подигнутог уза стрму стену високу око 30 метара. Наједном,
зачује се плач детета које је несмотрено пало преко зида низ високу стену, а мајка пред
нама закука на сав глас за својим дететом. „Не бојте се! Није му ништа!“ повика
калуђер, и сви заједно потрчимо да видимо шта је са дететом. На опште чуђење нађемо
дете здраво и без једне повреде и изведемо га горе, а оно после 5 минута продужи да се
игра као и пре. Тада нам калуђер исприча како је пре неколико година низ исту стену
пало дете у колевци и остало неповређено. Ово чудно спасење детета још је више
утврдило моју веру у чудотворну моћ Божјих угодника — рече на крају овај сељак
(Максим Л. Јововић, Страшан пад једног детета у Острогу. Мисионар, број 4-5, 1940,
стр. 26-27).
170. Свети Василије исцелио му болесног сина. Риста П., бојаџија у Стоцу, у
Херцеговини, није веровао ни у шта. Деца му умирала, све једно за другим. Најзад,
разболи му се и последњи син што га је имао. Једно вече кад је дошао кући, виде сина
већ у самртном ропцу. Обузме га страх и жалост, и дође му да се помоли. Оде у другу
одају и насамо са сузама и уздасима помоли се светом Василију Острошком. Јер у том
крају највише се моли овом свецу. „О, свети Василије, рекне Ристо, помози сину моме,
спаси га! Па ћу ја посетити тебе“ (то јест твој манастир). Сину одмах буде лакше и
убрзо оздрави. А Ристо оде у Острог да се поклони и захвали светом Василију. Овај
догађај Ристу је потпуно преобразио (Епископ Николај, Повест о помоћи светог
Василија Острошког. Емануил, стр. 51-52).
171. Чудотворења светог Наума Охридског. И свети Наум је велики чудотворац.
Њега поштују и у својим молитвама призивају поред православних и иноверни:
муслимани и римокатолици. У његов манастир, где почивају његове мошти, на дан
славе (20. јуна по старом календару) слегне се силан свет не само из ближе и даље
околине него и из свих крајева наше државе па и Албаније, и том приликом се доносе
дарови манастиру у знак захвалности светом Науму за разна доброчинства.
Блаженопочивши владика Николај, као епископ охридско-битољски, дошао је на срећну
идеју да се ови прилози, ради упознавања шире јавности, пописују и објављују.
Нажалост, то је учињено само за две последње године његовог управљања овом
епархијом, 1936. и 1937. Подаци пописа објављени су у 45. броју Малог мисионара за
децембар 1937. године, под насловом: Моћ светог Наума. Попис је вршио свештеник
Гаврило Адамовић, секретар Црквеног суда.
Према том попису манастир је на дан славе, 20. јуна 1936. године добио на поклон:
1 коња, 2 краве, 1 јуне, 5 телади (једно од њих поклонио Арнаутин), 1 овцу, 6 овнова (од
њих 3 арнаутска), 37 јагањаца (14 од њих арнаутска). Највећи број поклона учињен је из
захвалности за исцељење од болести (православни 34, муслимани 16). Међу
болесницима било је таквих од којих су лекари дигли руке, али их је свети Наум, после
њихове молитве, исцелио (православних 2, муслимана 3). Неки у браку нису имали
деце, па су се молили светом Науму да им испроси од Бога пород и — добили су
(православних 2, муслимана 2). Некима су деца умирала, па су се молили светом Науму
и — помор је престао (православни 1, муслиман 1). Један Арнаутин из Београда био
много дужан, па се молио светом Науму да му помогне да се одужи, и светитељ му је
помогао. Једном православном скапавале овце, па се молио светом Науму и — помор
престао. Један православни није могао да говори, па се молио светом Науму и моћ
говора му се повратила. Један муслиман из Београда био је пропао са радњом и хтео да
бежи у иностранство. Жена га посаветује да се моли светом Науму за помоћ, и он је
послуша. После тога радња крене на боље и он се опет лепо заима. У знак захвалности
узео је светог Наума за своју славу.
Године 1937. на дан манастирске славе манастир је добио на поклон: 1 краву (од
Арнаутина), 1 јуницу, 1 јуне, 1 теле, 14 овнова (10 арнаутских), 61 јагње (15
арнаутских). Већина ових поклона учињена је у знак захвалности за исцељење од
болести. Међу исцељенима био је један младић који 5 година није могао да устане на
ноге, девојка која је боловала од падавице, муслиман од кога су лекари били дигли руке
итд. Четири православна брачна пара нису имала деце, молили се светом Науму и —
добили. Једном брачном пару деца су умирала одмах по рођењу, и они су се молили
светом Науму, и умирање је престало. Један брачни пар није имао мушке деце. Молили
се светом Науму и — добили. Двојици православних стока је скапавала. Молили се
светом Науму и помор је престао. Један Арнаутин из Охрида поклонио је јагње. На
питање свештеника Адамовића зашто чини тај поклон, одговорио је: „Частим и љубим
онога ко ми помаже, зато дајем светом Науму“. Један Арнаутин из Ресна приложио је
овна, јер када год је био у некој беди и невољи, па се молио светом Науму, увек му је
помогао. Из истих мотива приложио је овна још један Арнаутин из Ресна.
 Међу приложницима стоке манастиру 1936. године било је: православних 41,
муслимана 22. Свега 63. А године 1937.: православних 54, муслимана 27. Свега 81. У
овај број нису обухваћени приложници у новцу и стварима, јер такве прилоге није имао
ко да записује, пошто су малобројни монаси били заузети другим пословима (службом у
цркви, читањем молитве болесницима, дочеком и смештајем гостију итд.).

Чудотворења светог краља Стефана Дечанског

И свети краљ Стефан Дечански је велики чудотворац, поштован како од

православних тако и од иноверних (Арнаута и Турака).
172. Почетак чудотворења. Његова чудотворења започињу убрзо после смрти му.
Пошто је тело његово почивало у гробници у манастиру Дечанима 7 година (упокојио
се 11. новембра 1331. год.), он се трипут узастопце ноћу јавио манастирском еклисиарху
и игуману и наредио да се тело његово извади из гробнице. Игуман је о томе известио
надлежног епископа, овај архиепископа, а архиепископ сазове сабор архијереја. После
тродневног већања и свеноћног бдења, отворена је гробница и у њој тело нађено
целокупно. Приликом отварања гробнице читаву цркву запахнуо је диван мирис и
разлио се и ван цркве. Болесници који су се тога дана затекли у манастиру оздравили су.
Пред црквом је седео и просио милостињу неки слепац, који је пре 4 године био
изгубио вид. Чувши да су сви болесници који су се ту затекли оздравили, почео је
кумити и молити да и њега приведу моштима светог Краља. Чим су га привели, и он се
дотакао свечевих моштију, вид му се повратио. Ово сведочи биограф светог Краља
Григорије Цамблак.
173. Свети Краљ кажњава насилника. Ради заштите манастира од злих људи
царица Јелена (Душанова) поставила је челника Ивоја. Али уместо да брани манастир
од насилника и пљачкаша, он је сам почео да чини насиље и да га пљачка. Брзо га је
стигла казна светог Краља: погинуо је на коњу на очиглед својих наоружаних људи. На
место Ивоја буде постављен неки Јунац, који се још горим показао: био је монахе а
игумана затворио. Једне ноћи јави му се у сну свети Краљ у страшној визији, од које се
насилник толико препао, да је изгубио моћ говора. Кад се пробудио, урлао је као дивља
звер. После те визије у току седам недеља са њега је живо месо отпадало, док у
највећим мукама није издахнуо.
174. Свети Краљ спасао манастир и народ у њему од Турака. По пропасти
српског царства на Косову (на Видовдан 1389), Турци су се, као бесни вуци, размилели
по Србији и почели да харају, пљачкају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ
напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао
голи живот. Маса народа из околине Дечана збежала се у манастир, под окриље и
заштиту светог Краља. Била је субота. Народ је испунио манастир, као пчеле кошницу.
Настала је тамна ноћ. Калуђери су се повукли у своје ћелије и манастиром је завладала
тишина. Само жижак у кандилу више ћивота светог Краља својом слабом и треперавом
светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове светитеља на иконостасу. Ову
тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим
притиском капија попусти и они, као бесни вуци, са урликањем упадну у манастир,
спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача
страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је
наступио смак света. Страх обузме и Турке и Србе. Одједном настане гробна тишина.
Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разлије по читавом манастиру и
његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара
око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави свети Краљ, у
златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, и стане код извора пред
црквом. У трен ока њега окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на
виловиту коњу, са исуканим мачем, стане са десне стране светог Краља. То је био
Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу.
Свети Краљ прекрсти крстом на све четири стране и рекне благо: „Идите, грешници, а
мене, манастир и мој народ оставите на миру“. После ових речи визија ишчезне.
Црквена се врата затворе и светлост угаси. А у цркви се зачује дивно појање: „Да
васкрсне Бог и расеју се непријатељи Његови“... Турци као бесомучни побегну из
манастира (По једном савременом запису, који наводи архимандрит дечански Леонтије
Нинковић у својој књижици: Чудеса светог Стефана, Краља Дечанског, Сремски
Карловци, 1929. Из ове књижице наводимо неколико следећих чудотворења).
175. Свети Краљ спречио претварање цркве у џамију. По заузећу Србије Турци
су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са
дечанском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много
њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром. Хтело се да тај чин буде
што свечанији. Да ово не би изазвало побуну околних Срба, Турци распореде своју
војску око манастира, довуку доста муниције и ову сместе у кулу звонару на великој
капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда
позове игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном, да одмах напусте
манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали,
плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није
помогло. Турци их истерају из манастира и они се повуку у испоснице у клисури више
манастира. Чим су дошли, Турци поставе на кулу звонару над капијом свој полумесец
са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике
висине без скеле нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању
калуђера, остао је у манастиру само још свети Краљ, са којим Турци нису рачунали.
По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред
главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрвен је ћилимима. У средини, на
почасним местима, налазили су се заповедник војске Татаран и остали
великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред самим вратима
са јужне стране. Кад су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља
радосно јурне унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина почне да
клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне
стране поред прозора светог Георгија откине се, падне на главу верског старешине и
размрска је. Његова крв и мозак попрскају све великодостојнике око њега. Истовремено
препукне свод паперте, проломе се мермерне плоче међу гробовима светог Краља и
свете Јелене и избије чудан пламен, који моментано обавије цркву изнутра и споља и
опали Турке који су стајали уз зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна
олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули,
запали муницију у њој и кула се сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од
провале облака Бистрица надође од брда до брда и заједно са водом која се сјури низ
брдо више манастира преплави манастирску порту и однесе све што јој се нашло на
путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је око 50.000 Турака.
Војсковођа Татаран спасао се чудним случајем са остатком војске која се налазила
подаље од манастира. Али је и он платио главом, кад је бежећи из Дечана улазио у Пећ.
Предање прича да га је убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да
дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му
на гроб плочу са натписом, сазидали му тулбе и палили кандило на његову гробу.
Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења оних крајева 1912. године. А
тулбе се срушило 1926. године.
176. Свети Краљ казнио још једног насилника. У једном старом запису на
црквеној књизи прологу из 1620. године прича се како је неки обесни Турчин Гашли
паша опљачкао манастир, а игумана Захарију тако премлатио, да је трећег дана умро.
Али га је убрзо стигла Божја казна и светог Краља: спопала га је тешка бољка, да се сав
жив распадао и у највећим мукама умро и он и сви који су били са њим.
177. Свети Краљ неће да напусти свој манастир. У Првом светском рату (1914—
1918) док је српска војска водила тешку одступничку борбу са аустроугарском и
немачком војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељем ка југу,
Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и
продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Кад су у своме
надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти
светог Краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим
царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански
журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по
договору између бугарске и аустро-угарске владе о подели територије Србије, западни
део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да
припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари опљачкају манастир, затим у
један аутомобил натоваре четири калуђера (руске народности), у други мошти светог
Краља. а у трећи седне војничка стража и крену из манастира. Кад су стигли у село
Дечане (удаљено 2 километра, на путу Пећ-Ђаковица), први ауто са калуђерима
продужи за Ђаковицу, а други, са моштима светог Краља, стане на раскрсници и ни
макнути даље. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се ауто покрене остала
су узалудна. Мноштво народа сакупило се било и посматрало шта се догађа. Срби су
плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из
Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарског аутомобила.
Кад је командир извиднице сазнао у чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку
лојалност и наредио да се удаље од светог Краља. Затим нареди да се ковчег са
моштима извади из аутомобила и преда Србима да га врате у манастир, а Бугарима
оставе њихов аутомобил. Срби са радошћу врате светог Краља у манастир, а Бугари
седну у аутомобил, чији мотор сад лако упали, и оду посрамљени. Видећи шта се
догоди, један стари Арнаутин рекне сакупљеним Арнаутима: „Видите ли, свети Краљ
неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!“.
Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна
свештеника посетио је Дечане и том приликом опљачкао најскупоценије антике, међу
њима оригинални модел дечанске цркве од сребра и купу Краљевића Марка.
178. Свети Краљ спречио скидање оловног крова са цркве. По заузећу Дечана у
јесен 1915. године, Аустријанци су све затечене калуђере интернирали у Мађарску,
цркву закључали и кључ предали заповеднику војне страже у манастиру. У
манастирским конацима разбашкарила се аустроугарска војска. За све време њиховог
бављења у манастиру, од краја 1915. до јесени 1918. године, у манастиру се није
служило. То је једини случај у историји манастира када се у њему није служило.
Године 1916. аустро-угарска влада изда наредбу да се за ратне потребе (израду
оружја и муниције) реквирирају сва црквена звона, метални предмети и оловни кровови
са цркава и џамија. Према овој наредби командир војне посаде у Дечанима скинуо је са
дечанске куле звонаре 9 звона и послао у Пећ. Потом је наредио војницима да скину
оловни кров са цркве. Донесене су високе стубе и усправљене са јужне стране прозора
светог Георгија, на истом месту одакле се откинула фигура лава и убила турског верског
старешину, који је хтео да дечанску цркву претвори у џамију. Уза стубе први се попео
Фердинанд Кајзер, стао поред прозора и почео да скида, оловну оплату са прозора.
Један Арнаутин из Дечана, који се ту затекао, видевши шта се ради, рекне: „Тешко томе
кога свети Краљ удари штапом по глави!“ Само што је он то рекао, а војник који је
скидао оловну оплату са прозора заједно са скинутим комадом олова стрмоглави се
доле и сав се разбије. Својом крвљу и просутим мозгом попрска мермерне плоче, као
онај верски старешина тепихе. Сви присутни препали су се, кад су видели шта се
догоди. А још већи страх уђе у војнике, кад им је Арнаутин испричао шта се догодило
приликом покушаја претварања цркве у џамију.
После сахране погинулог војника, чији је гроб међу боровима више старог
манастира светог Николе, командир нареди војницима да продуже скидање олова с
крова. Војници се међу собом погледају и у мислима споразумеју, па изјаве: „За цара и
домовину готови смо мрети у сваком часу, скакати у ватру и воду, али не можемо
пружити наше руке против ове цркве, коју чува и брани нека виша сила“. На ову изјаву
официр се намршти, окрене и оде у свој стан. Тако кров оста сачуван.
179. Свети Краљ јавио се ноћу, да испита верност чувара Арнаута. Цан Садик,
Арнаутин из Дечана, испричао је архимандриту Леонтију како је једне ноћи видео
светог Краља. То се догодило пред Велику Госпођу 1897.
Мој отац Садик и стриц Реџа, прича он, чували су Дечане и наизменично седели у
манастиру. Садик је старији и домаћин куће, те је Реџа више седео у манастиру. Ја сам
као одрастао момчић често одлазио код Реџе и ноћивао са њим у манастиру. Понекад
смо долазили и по двојица и ноћивали са њим, да му се нађемо у помоћи у случају
потребе. Тако је отац наређивао, а и нама је то било мило. Једне ноћи пред Велику
Госпођу били смо са Реџом ја и још један рођак. После вечере седели смо нас тројица у
соби и дуго слушали приче стрица Реџе. Ноћ је била ведра, месечина као дан. У току
Реџина причања чусмо неку шкрипу, као да се отворише западна врата на цркви. Стриц
преста да прича, а ми двојица скочисмо на прозоре собе који су гледали на цркву и
авлију. Реџа нас упита, да ли видимо кога код шедрвана. „Видимо једног старца у
златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у руци“ — одговорисмо нас двојица. Стриц
ми нареди да узмем пушку и сиђем доле, да видим ко је то. Ја сам послушао и сишао.
Старац је стајао уз шедрван и крстом благосиљао. Пришао сам му близу, стао пред њега
и пружио руку да се са њим поздравим, али он ишчезе. Затим чух шкрипу, као да се
велика врата на цркви затворише. Ја се препадох и побегох код стрица у собу. Стриц је
био забринут и нешто је шапутао, вероватно се у себи молио Богу. Кад сврши молитву,
ја му рекох шта сам видео и чуо. Он нас погледа и рече: „Видео сам и ја и чуо. Оно је
био свети Краљ. Испитује нашу верност пред неким догађајем. Молите се Богу да буде
добро“.
Слутња стрица Реџе убрзо се обистинила. Неколико дана после појаве светог Краља
наступио је празник Велика Госпођа а са њим и наслућени догађај. Народа је било
доста, као и сваке године о овом празнику, али није било весеља и мира, као ранијих
година. Уочи празника дошао је у манастир познати зликовац и пљачкаш Цољ Соколи,
из Барловца, у Малесији, са братом и још два друга. Његова појава је застрашила и
узнемирила народ. Реџа га је примио у своју собу на вечеру и конак, јер није смео да га
одбије од себе. У току разговора Цољ је затражио 30 лира у злату, па да манастир и
народ остави на миру. На сва могућа наваљивања и молбе стрица Реџе да одустане од
уцене, Цољ је остао при своме захтеву, па је чак дао и бесу (заклетву) да неће одустати.
Реџа је запао у тежак положај: или да спасе част положаја војводе дечанског, свога
братства и фиса (племена), или да све изгуби. Имајући на уму народну изреку: „Све за
образ, а образ ни за шта“, Реџа пође код архимандрита Јанићија на саветовање. После
дужег разговора договоре се: да Реџа позове цело своје братство из Дечана и да се после
свете литургије пред манастиром Цољ, Соколи и његови другови побију. Исте ноћи
дошло је око 30 наоружаних Дечанаца у манастир. Они су се обавезали да сви
заједнички приме одговорност за ову крв. По доласку у манастир заузели су сва
главнија врата и места у манастиру и споља.
Сутрадан после службе народ поче да одлази кући. Цољ Соколи са друговима
изашао пред капију, сео и пребацио мартинку (пушку) преко крила и, тражећи паре,
зауставља народ. На овај глас Реџа са братом Садиком и још два рођака дођу код Цоља и
рекну му да народ остави на миру, а ако има шта да тражи, нека иште од њих. На ове
речи Цољ им одговори одлучно: „Тридесет лира, бесу сам дао!“ Реџа погледа брата и
рођаке, а ови му рекну: „Донеси му паре, па да оде без зла“. Реџа погледа Цоља и рекне
му да седи ту, добиће што је тражио. Затим се окрене и оде у манастир. Цољ се
орасположи и седне комотније. Убрзо се Реџа поврати са бакарним новцима у марами и
довикне му: „Простри мараму, да примиш паре!“ И док је Цољ отпасивао мараму,
грунуше три мартинке у један глас и Цољ паде мртав. Том приликом погинули су пред
капијом брат Цољев и један друг, а онај други побегао је рањен у правцу Дечана, али га
је у путу срео и убио Ахмет Ајредин, бивши војвода и чувар Дечана. Али и ови
Малисори, пре него што су изгинули, убили су Садика, а ранили Реџу, који је остао
сакат у ногу до смрти.
Овако смо ми бранили светог Краља и Дечане, па нам се зато и јављао свети Краљ
— завршио је своје причање Цан Садик.
180. Свети Краљ и ратна сирочад у његовом манастиру. У почетку 1920. године у
манастиру Дечанима уређен је дом за ратну сирочад, као племенито дело енглеског
народа. Дом је био смештен у западне ћелије, зване „Призренски конак“. Пошто ове
ћелије нису могле да приме сву децу, јер их је било 150, уступљена је и стара царска
трпезарија за спавање одраслије мушке деце. Дом је био лепо уређен и обилно
снабдевен свима потребама, а био је под управом Енглескиње, сестре Волес, са две
помоћнице. И сестра Волес и њене помоћнице вршиле су своју дужност са пуно љубави
и преданости. Деца сусе брзо опоравила, а са опорављењем у њима се будио и
несташлук, што је задавало бриге нежним Енглескињама. Понекад су биле принуђене
да позивају игумана или неког учитеља, да им помогне у смиривању деце.
У трпезарији је спавало 40 одраслијих дечака. У ноћи између 13. и 14. септембра
(по старом) 1920. године, уочи Крстовдана, појавио се међу децом старац у златним
хаљинама, дуге и беле браде. Деца су спавала, само је један, при крају, видео старца,
умотао се у ћебе и у страху пратио погледом старца. Старац је стао код првог малишана,
открио му главу и загледао му се у лице, као да га посматра како изгледа. Затим је
дечака подигао, као да гледа колико је тежак, и спустио га. Потом је пришао другом до
њега, и тако учинио и са њим. Прегледајући тако редом неколико дечака, један од њих
пробуди се из сна, и, кад је видео старца, врисне и нада дреку. Овом вриску придружи
се и онај будни. Деца се сва пробуде и поскачу са својих лежаја, а старац ишчезне кроз
прозор, као сенка. На вику деце дотрче Енглескиње са електричним лампама и једва
умире децу. Старац се појавио и друге и треће ноћи, што је изазвало велики страх код
деце.
После јављања треће ноћи сестра Волес испричала је игуману Леонтију о чудесним
јављањима и замолила га да дође и умири децу. Игуман је пошао, осветио водицу у
трпезарији и наместио икону светог Краља. Кад су деца видела икону, једногласно су
повикала да је такав старац код њих долазио. Том приликом игуман им је проговорио
неколико речи и упозорио да се добро владају, јер се свети Краљ љути и кара оне који се
не владају како треба. Ако таквих има међу њима, нека се поправе. Сутрадан су деца
довела игуману једног свог друга, који је са иконе у цркви узео био 2 гроша (динар је
онда има 5 гроша). Он је то друговима признао после игуманове поуке, па је са плачем
признао и игуману и вратио узети новац. Краљ се више није јављао, деца су се
примерно владала.
181. Крадљивци манастирских волова кажњени лудилом. Билал Русто,
Арнаутин, дугогодишњи војвода манастира Дечана, убио је Мет Емина из Дечана, због
јатаковања и издавања лоповима манастирске стоке. Он је архимандриту Леонтију
испричао са каквим су се тешкоћама сусретале војводе при чувању и одбрани
манастира и његове имовине од насилника, лопова и пљачкаша и додао: „Ништа ми не
бисмо могли учинити, нити би могли сачувати и одбранити, без светог Краља. Свети
Краљ је чувао и бранио Дечане, а ми смо били његове слуге и извршиоци његове воље“.
У вези са тим испричао је следеће:
Два наша роћака по фису (племену) из Црнобрега увукли се једне ноћи у
манастирски обор и украли два вола, отерали кући и везали у доњем делу куле.
Тражили смо их на све стране, слали људе, обећавали награду ономе ко их пронађе или
прокаже где су, али све узалуд. И када смо изгубили наду да ће се нестали волови
пронаћи, свети Краљ довео је лопове на манастирску капију и они су се сами проказали.
Једног јутра у зору, кад су калуђери вршили јутрењу у цркви, а неколико дана после
краће волова, зачуло се јако лупање на главну манастирску капију, помешано са
потмулим и испрекиданим урлањем, које је највише личило на рику говеда, кад нагазе
на крв закланог говечета. Лупање и ово урлање изазвали су узбуђење у манастиру.
Манастирски момци јавили су војводи и питали шта да се ради. Војвода узме пушку и
са неколико момака пође и отвори врата. На своје велико изненађење нађу пред вратима
два Арнаутина из Црнобрега, полудела, урлају, лупају, и траже да их пусте у манастир.
Војвода их познаде и рекне: „Свети Краљ довео их је да сами признају краћу волова“.
Затим је послао двојицу у Црнобрег да им претресу куће, а њих задржи пред капијом
манастирском, док се она двојица не врате из Црнобрега.
Кроз кратко време се вратише она двојица и дотераше оба вола. На ово чудо дође
игуман са калуђерима и свим другим особљем из манастира. Сви се са дивљењем
уверише у чудотворну моћ светог Краља. Волове отерају у шталу, а луде Арнауте
поведу у цркву да им се читају молитве и проси опроштај од Бога и светог Краља. А
Бог и свети Краљ смиловали су се и обадвојици лопова повратио се разум.
182. Турци у Малој Азији причају о чудесима светог Краља Стефана
Дечанског. Године 1934. дошао је у манастир Дечане неки Србин из Новог Пазара (чије
име калуђери нису забележили), да се поклони светом Краљу, о чијим је чудесима први
пут чуо у Малој Азији, као турски заробљеник у рату 1912. године. Тамо му је неки
Турчин испричао како је као војник са својом четом био у манастиру Дечанима и шта је
тамо доживео. Једне ноћи, прича он, био сам на стражи. Нигде живе душе. Све се живо
од нас уплашило и склонило, а и ми се бојимо да нас изненада не нападну Црногорци.
Те ноћи, кад сам био на стражи, појави се у даљини један старац, са дугом седом
брадом, и упути мени. Кад дође до мене, рече ми благо: „Не бој се, док сте овде нико
вас неће напасти“, и затим се удаљи. Мислио сам да је то неко привиђење, да сам
полудео, па ми се привиђа. Зато никоме ништа нисам рекао. Идуће ноћи био је други
војник на стражи, и њему се јавио исти старац и рекао исто. И овај војник није смео
никоме да повери свој ноћни доживљај. Треће ноћи јави се старац трећем војнику на
стражи и рекне му: „Не бојте се, ово је место свето и док сте овде, Бог ће вас сачувати!“
Сутрадан овај трећи војник био је много замишљен. Слутећи да је и он нешто доживео
за време ноћног стражарења, запитао сам га шта му је. После дужег снебивања и молбе
да му се не смејемо, испричао је свој, ноћни доживљај. Тада сам и ја испричао свој, а
после мене јавио се онај други стражар и испричао своје виђење. Ова виђења као и
причања месних Арнаута уверила су нас да је свети Стефан Дечански велики угодник
Божји и чудотворац.
Тако је Србин из Новог Пазара чуо у Малој Азији за светог Краља Дечанског и
дошао 1934. године да му се поклони (Причање овог Србина забележио и саопштио ми
је Амвросије, ондашњи сабрат манастира Дечана).
183. Исцељење згрченог Арнаутина. Године 1934. дошао је у манастир неки
Арнаутин из Дечана, сав згрчен, и затражио од калуђера да му прочита молитву пред
ћивотом светог Краља. По прочитању молитве, он се са великом муком ( и напором
провукао испод ћивота, затим је то поновио још двапут. Друго провлачење већ је ишло
лакше, а после трећег провлачења исправио се, као да никад није боловао и потпуно
здрав отишао из манастира. Пред свако провлачење он се крстио (иако је муслиман) и
из дубине срца вапио: „Свети Стеване, помози ми!“ (Записао јеромонах Амвросије).
184. Исцељење болесне арнаутске девојчице. Јула месеца 1938. године био сам са
својом супругом, сада покојном, на пропутовању кроз Јужну Србију. На том путу
посетили смо први пут и манастир Дечане и остали у њему три дана. За то време били
смо очевици чудесног исцељења једне болесне арнаутске девојчице 15-16 година. Била
је потпуно узета и на колима су је донели до манастирске капије, а оданде на рукама
унели и положили пред ћивот светог Краља. Један од калуђера прочитао јој је молитве и
уљем из кандила над ћивотом помазао главне делове њеног тела. После тога девојчица
се уз његову помоћ полако придигла, целивала мошти свечеве и после тога полако сама
изашла из цркве и дошла до кола у спољњој авлији манастирској.
185. Мој доживљај у Дечанима 1941. године. Почетак прошлог рата, у априлу
1941. године, затекао ме је на положају ректора богословије у Призрену. Бојећи се
арнаутских зверстава и покоља Срба, који из Србије долазе да службују у оним
крајевима и тиме доприносе одржавању српског живља у националном и верском
погледу, ја сам се, по избијању рата, повукао у Дечане, заједно са ондашњим епископом
призренским, сада покојним, Серафимом, а по савету команданта наше војске, која је
имала задатак да брани Призрен. По доласку у Дечане, 9. априла, наша војска без борбе
напустила је онај крај и преко Пећи повукла се у Црну Гору. Повукла се и жандармерија
која је стационирала у манастиру. Тако је Манастир остао без војне заштите, остављен
на милост арнаутским пљачкашима. Чим је манастир остао без војне заштите, Арнаути
из ближе и даље околине навале на феријално дечје опоравилиште у боровој шуми
више манастира и све га за два дана опљачкају. Кад су однели сав намештај, изваљивали
су врата и прозоре и вадили даске из патоса. Кад су то развукли, једна група пљачкаша
покушала је да продре у манастир, да и њега опљачка. Ми смо се затворили у манастир,
а петорица Арнаута, који су били у служби манастира (два шумара и три сточара),
наоружани нашим војничким брзометкама, супротставила им се и цео један дан водила
борбу са оном бандом споља. Они споља захтевали су да их пусте унутра, а ови су им
одговарали да само преко њих мртвих могу ући. Сви у манастиру стрепели смо и
очекивали час кад ће та банда споља провалити у манастир. Дању су наши чувари
могли да бране манастир, јер су имали чист видик пред собом. Али ноћи су биле тамне
и могло се преко зида неопажено пребацити унутра. Зато ноћу нико од нас није спавао,
нити нам је сан долазио на очи. Тако је потрајало 3-4 дана. Исцрпљен неспавањем и
сталним страхом од зликовачких мучења, ја сам пред зору, уочи Лазареве суботе заспао.
Тек што сам склопио очи, неки тајанствени глас јасно ми је рекао у ухо: „Не бој се,
спашћете се!“ Ја сам се тргао, а тај глас још ми је звонио у уху. Одмах сам поверовао да
је то глас светог Краља и да ће он сачувати и нас и свој манастир. Како је он прорекао,
тако је и било: сутрадан се наша војска вратила из Црне Горе и ослободила манастир
арнаутске опсаде. После недељу дана дошло је до капитулације наше војске и престанка
борбе са надмоћном немачком силом. На Ускрс је немачка војска стигла у Дечане, под
чијом сам се заштитом повукао у Србију.

Чудотворења светог Јанићија Девичког

И свети Јанићије Девички велик је Божји угодник и чудотворац. Нажалост, о

његовим чудотворењима наша шира јавност мало је упозната, јер није имао ко то да
записује и јавности саопштава. Неке податке о томе прикупио је блаженопочивши
епископ жички Николај и објавио у својој књижици: Блажена Стојна (монахиња
Ефимија). Скопље, 1926. Том књижицом и ми ћемо се овде послужити.
Свети Јанићије био је савременик српског деспота Ђурђа и као подвижник живео
прво у једној пећини у Црној Реци. Кад је народ чуо за њега и почео све више да му
долази, он напусти тај крај и повуче се у непроходну шуму девичку. Али као што се
запаљен светилник не може сакрити, тако и он. Народ га је и тамо нашао и долазио му.
186. Прво чудо светог Јанићија. Вест о њему као великом подвижнику и Божјом
угоднику разнела се по читавој ондашњој Србији и допрла до владарског двора. Према
сачуваном предању, деспот Ђурађ имао је кћер која је била померила памећу. Чувши за
светог Јанићија, деспот му доведе болесну кћер и замоли га да је својим молитвама
исцели. Светитељ му учини по вољи, и девојка оздрави. У знак своје захвалности
деспот му понуди 1.000 златних дуката, али светитељ није хтео да их прими. Тада му је
деспот Ђурађ саградио цркву и конак уз њу за становање, јер је светитељ дотле живео у
једном шупљем дрвету. О овом чудесном исцељењу постоји и народна песма.
187. Друго чудо светог Јанићија. Кад су Турци дознали да је деспот Ђурађ у
девичкој пустињи подигао цркву и конак неком црном калуђеру да се у њој моли Богу и
учи Србе да чувају своју веру, крену са војском да цркву и конак спале и поруше. На
челу турске војске налазио се Ћуприлић везир. Кад је војска стигла близу манастира,
дуне неки ветар од цркве, и сва се турска војска помами, па и коњ под Ћуприлићем,
збаци свога господара и побегне у гору. Видећи шта се догоди, Ћуприлић у највећем
страху похита пешке манастиру и падне пред ноге светог Јанићија, молећи опроштај.
Светац се помоли Богу и полуделој војсци поврати се разум. У знак своје захвалности
Ћуприлић подигне још један конак. Место на коме је турска војска полудела лежи испод
манастира и зове се Лудовић. Сада је насељено Арнаутима.
188. Исцељење луде Туркиње. Али паша Махмудбеговић, из Пећи, имао је кћер
која је полудела. Он је доведе у Девич, да се поклони моштима светог Јанићија, и кћер
му оздрави.
189. Светац казнио лопова. Испод манастира, у потоку, налази се света вода
(агиазма). На ту воду доводе болеснике и умивају их. Крај воде је стајао бакарни тас, у
који се стављао новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе кући. Но полуди и лудог
га доведу у манастир под ћивот Исветог Јанићија. Ту му се поврати разум.
190. Светац казнио нападача на свештеника. Једно време у манастиру је боравио
неки поп Стоша. Једног дана Арнаути га нападну и један од њих рани га из пушке.
Узбуђен због овога, поп Стоша викне слузи: „Иди угаси кандило пред светим
Јанићијем! Не треба да гори, кад се овако слуга Божји бије!“ — Сутрадан доведу оног
Арнаутина бесомучна, везана у конопце, и дотерају манастиру вола на дар.
191. Како се свети Јанићије побринуо да се обнови запустели манастир. Због
тешких арнаутских зулума и насиља једно време је манастир светог Јанићија запустео.
Тада се неком Милошу, из Херцеговине, који се спремао на пут Јерусалим, јави свети
Јанићије и рекне му да не иде у Јерусалим. „Боље ти је, рекао му је светитељ, да идеш у
Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш, него да идеш у Јерусалим“. Милош
послуша и дође у запуштен Девич, почисти га, уреди и учини те поново пропоји. Ту се
замонаши и остане до краја свога живота (Епископ Николај, Охридски пролог, 26.
април, стр. 317).
192. Покушај насилног отварања свечеве гробнице кажњен смрћу. За време
првог светског рата и аустроугарске окупације Србије дође у Девич један одред
окупаторске војске, на чијем се челу налазио официр, Мађар по народности. Он дозове
игумана пред свечев ћивот и запита га шта има под плочом.
— Светиња, одговори игуман.
— Каква светиња, насмеје се официр. Ту су некакве ствари скривене. И нареди
војницима да пијуцима лупају и одваљују плочу.
Док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Легне у постељу и пред
вече истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир.

Чудеса светог Јанићија Девичког су неизбројна. Не само у Дреници него и широм

целог Косова може се наћи много сведока разних чудесних збивања и исцељења
болесника, особито умоболника, у манастиру светог Јанићија Девичког. Кад би се сва
она прибележила и прикупила, повећа би се књига могла написати.
193. Свети мученик Харалампије спасава Грке од немачке одмазде за време
прошлог рата. У варошици Филијатрима, на Пелопонезу, једне зимске вечери 1944.
године завладао је страх и трепет. Грчки родољуби направили су заседу једној немачкој
патроли и убили 4 немачка војника. Кад је за ово сазнао командир ове мале групе,
настањене овде, по имену Јохан Кунстер, избезумио се. Одмах се обратио штабу у
Патри, тражећи упутства какву одмазду да примени. Одговор који је добио био је
отприлике онакав какав је и очекивао. Добио је овлашћење да ухвати око 20 грађана
варошице — које хоће — и да их стреља без икаквог ислеђења. Још му је дато
овлашћење да спали кућа колико год хоће, како би казна заувек сузбила свако
расположење супротстављања окупаторским властима.
Кунстер, не мислећи да би можда било боље да човечније поступи у овом случају,
нарочито кад је штаб оставио његовом расуђивању примену одмазде — потписао је
смртну казну. Ова вест се у варошици муњевито раширила. У свима кућама завладао је
смртни страх. Сваки је очекивао да сутрадан, чим сване, смрт закуца на његова врата.
Ноћ је прошла, а нико ока није склопио. Али први јутарњи часови мирно су пролазили.
Немци нису приступили никаквој рацији нити предузели неке мере, које би
наговештавале велико зло које би требало да дође. Немогуће је било да ико погоди шта
је посреди. Неки су претпостављали да је Кунстер очекивао накнадна упутства од
својих претпостављених. Али већина је била изгубљена и није им на ум падало никакво
објашњење. Тако је завршен дан, а ништа се није догодило.
 Рано изјутра следећег дана 4 свештеника варошице позвати су да се јаве командиру
Кунстеру. Слеђена срца свештеници су ушли у канцеларију командира, убеђенц да ће
им он показати списак на смрт осуђених. Затекли су га како их очекује са изразом који
их је запрепастио. У његовом изгледу није било ни трага љутине. Човек у чијим је
рукама био живот и смрт свих становника варошице, примио их је мирно и без вике. —
„Учините ми част, рекао им је, да заједно учинимо посету црквама у варошици. Хоћу
нешто да проверим“ ... Природно, свештеници су се сложили са његовом жељом. У
сваком храму који су посетили, Кунстер је пажљиво посматрао све иконе светаца,
ништа не говорећи. Кад су ушли у храм Успења Богородице, није трајало дуго, а Немац
је изненада стао испред једне иконе, која је представљала старца, са потпуно белом
брадом, обученог у свештеничке одежде. Била је то икона светог Харалампија.
Прилично дуго ју је гледао, а онда прошаптао: „Тај је“. После је кленуо, сагао главу и
помолио се. Кад је завршио, устао је и упутивши се свештеницима, рекао им:
— Умирите се. Несрећа коју сте очекивали неће се догодити. Овај светитељ спасао
вас је, а заједно с вама и моју душу, која би упала у тежак злочин.
Шта се било догодило?
Прве вечери пошто је потписао наредбу за одмазду, легао је да спава. У сну му се
јави старац у старинској свештеничкој одежди, и рекне му: „Синко, немој да извршиш
оно што си наумио. Ако ме послушаш и не будеш пролио невину крв, бићеш под мојом
заштитом. Обећавам ти да ћете се и ти и твоји војници вратити у своју домовину добро
и здраво и никоме се од вас неће догодити ништа рђаво“.
Овај сан учинио је на Кунстера велики утисак. Не знајући тачно да ли је ово била
нека божанска интервенција или грижа савести, није доносио никакву другу одлуку,
само да неће одмах применити одмазду. У међувремену, зрелије ће размислити о свему.
И друге ноћи поновио се исти сан. Тајанствени старац опет се појавио и поновио
своју препоруку и своје обећање: „Не колебај се синко. Не буди маловеран. Одбаци дело
које си наумио да чиниш. Буди уверен да ћеш тако поново видети своју жену и децу. Ја
ћу те чувати“.
После овога Кунстер је позвао свештенике и заједно са њима посетио месне цркве,
убеђен да ће у некој од њих видети Светитеља. И када је видео икону, више није уопште
сумњао. Благодат Божја умекшала је његово срце, испунила га узбуђењем. Неоспорно
верујући уверавању Светитеља, вратио се у своју канцеларију и поцепао наредбу коју је
био потписао.
Обећање светог Харалампија дато Кунстеру остварило се. Када су Немци напустили
Грчку, он и његови људи, под заштитом Светитеља, вратили су се живи и здрави својим
кућама.
Кунстер није заборавио ово чудо. Године 1953. допутовао је из Немачке са својом
женом, да се поклони икони овог Светитеља на дан његовог празника. Становници ове
варошице примили су га са љубављу. Одслужена је специјална литургија у цркви
Успења, а затим су му приредили ручак. За време ручка он је свима испричао ово чудо и
додао да је пред свој полазак за Грчку видео у сну Светитеља, који му је рекао: „Чекам
те у Филијатрима, где си показао своју веру. Тамо ће те сви примити са великом
радошћу“. (Из грчког листа Ефимериос, превео епископ жички Василије. Православни
мисионар, број 1 за 1965. годину, стр. 40-42).

Поштовање светих моштију

 Божји угодници за време живота на земљи били су храмови Светога Духа. А по
пресељењу њихових душа на небо, у царство небеско, њихова света тела остајала су
нераспаднута и чудотворна. Као што је благодатна сила Божја деловала кроз светитеље
за њихова живота, тако је она продужила да дела и кроз њихова тела. Та благодатна сила
пројављивала се и пројављује у виду многобројних исцељења разноврсних болесника, а
и на друге начине. Тако мошти светитеља и мученика служе као оруђа преко којих Бог
пројављује своју силу и милост. „Као што суд у коме се дуго чува миришљава течност
упије у себе њен мирис, тако и тело хришћаниново у коме је постојано обитавала
благодатна сила Христова бива цело прожето овом силом. А пошто је сила Христова
нетрулежна, то је природно што она, усељавајући се у оне који су Христови (сравни: 2.
Кор. 12, 9; Галат. 5, 24), чини њихова тела нетрулежним. Пошто је сила Христова
свемоћна, то је са природом ове силе у складу што она чини чуда, кад је то угодно Богу“
(вели Филарет, митрополит московски). Зато што су мошти светитеља и мученика
извори многобројних чудесних исцељења, а тиме и доказ силе Божје која кроз њих
делује, света Црква донела је одлуку на Седмом васељенском сабору (787. г.) да се свете
мошти поштују: „Господ наш Исус Христос даровао нам је мошти светитеља као
спасоносне изворе који на многе начине изливају доброчинства на немоћне. Зато ако се
ко усуди да одбацује мошти мученика (или светитеља) . . . да се лиши светог
причешћа“.
194. Многе мошти мученика и светитеља Бог је на чудесан начин откривао
људима. Из историје знамо да су незнабожачки римски цареви крваво гонили хришћане
скоро триста година. За то време мученички су пострадале многе хиљаде хришћана.
Преживели су скупљали њихова тела и као велику драгоценост и светињу сахрањивали,
а потом се на њиховим гробовима сакупљали. А кад су ови гробови мученика почели да
точе благодат исцељења болесницима који су им са вером и љубављу прилазили, онда
су мучитељи почели да бацају тела мученика у море, или да их тајно затрпавају у
земљу. Али је Бог на чудесан начин, преко снова или у визији за време молитве,
откривао њихова света тела побожним особама и упућивао да их прихвате и часно
сахране. Такав је случај био са моштима апостола Вартоломеја, затим мученика Мине и
Ермогена, чије су мошти незнабошци бацили у море, а Бог их на чудесан начин открио
епископима (видети о томе Охридски пролог епископа Николаја 25. августа и 10.
децембра, стр. 663 и 986). Кад Богу не би било у вољи поштовање светитељских и
мученичких моштију, не би благодатна сила Божја кроз њих деловала нити би их Бог на
чудесан начин откривао људима ради поштовања.
195. Најстарији податак о деловању благодатне силе Божје кроз мошти
светитеља — потиче из Старог завета, на неких скоро 900 година пре Христа. Великог
старозаветног пророка и чудотворца Илију, кога је Бог на чудесан начин узео са телом
на небо (4. књига о царевима, глава 2), наследио је у пророчкој служби његов ученик
Јелисеј, такође чудотворац и за живота и по смрти. Кад је Јелисеј умро, сахранили су га
у земљу. После годину дана умро је неки човек и понесу да га сахране. У томе се
изненада појави чета непријатеља Моаваца. Они што су носили мртваца уплаше се.
Пошто нису имали времена да копају гроб, они леш умрлог човека баце у гроб пророка
Јелисеја. „И кад човек паде и дотаче се костију Јелисејевих, оживе и уста на ноге своје“
(4. књига о царевима 13, 20-21).
Ово свакако није једини случај Божјег чудотворења кроз мошти праведника у
Старом завету, вероватно их је још било, само немамо података. Али тек у Новом завету
Божја благодатна деловања кроз мошти светитеља и мученика бивају много чешћа и
бројнија.
 196. Мошти светитеља срећа су за место где почивају. Чудесна деловања
благодати Божје кроз светитељске мошти прослављају не само име Божје и светитеља,
него и само место у коме почивају и привлаче масе поштовалаца са свих страна. Где су
мошти светитеља, ту је и дух њихов, помоћ и заштита њихова. Као доказ овога могу да
послуже раније наведени примери. Благодарећи њиховом покровитељству и заштити,
места са светитељским моштима очувала су се у току многовековног пустошења
завојевача.

Поштовање светих реликвија

Реликвијама се називају и мошти и предмети који су припадали Божјим угодницима

за њихова живота и они се њима служили. Благодат Божја која је почивала на
светитељима деловала је и делује, кад је то Богу угодно и целисходно, и кроз реликвије
светитељске.
197. Прва чудотворна реликвија у Новом завету — била је хаљина Христова.
Податак о овоме пружају нам свети еванђелисти. Једног дана дошао је Господу и пао
пред ноге Његове јеврејски црквени старешина, по имену Јаир. Његова кћи јединица од
12 година била је на самрти и он је молио Господа да дође и исцели је. „И пође с њим; и
за њим иђаше много народа и притешњаваху га. И жена некаква која је дванаест година
боловала од течења крви и велику муку поднела од многих лекара, и потрошила све што
је имала, и ништа јој нису помогли него још горе начинили, кад је чула за Исуса, дође у
народ састраг, и дотаче се хаљине његове. Јер говораше: ако се само дотакнем хаљина
његових оздравићу. И одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од
болести“ (Марко 5, 22-29).
198. Чудотворна хаљина Христова у немачком граду Триру. На реци Мозелу, у
Рајнској области, лежи градић Трир (око 60.000 становника). У његовој катедрали чува
се чудотворна хаљина Христова, она за коју су стражари под крстом на Голготи бацали
коцку коме ће да припадне (Мат. 27, 35). Њу је пронашла царица Јелена и 326. године
дала је на чување цркви у Триру. За време најезде Варвара ова светиња скривана је и
заборављена. За време рестаурације катедрале 1196. године нађена је у зиду једног
олтара. Године 1512, по царевој заповести, изложена је први пут ради поштовања од
стране верних. Тада је папа наредио да се сваке седме године износи из ризнице, али
ратови који су наишли то су онемогућили. За време ратова хаљина је преношена у
неколико места (Келн, Бамберг, Аугсбург и др.), али је опет враћена у Трир, где се и
данас налази и повремено износи из ризнице. Тада многобројни поштоваоци и
болесници похрле са свих страна и многи болесници исцељују се (Спираго, 421, стр.
198-199).
199. Благодатна сила Божја деловала је и кроз одећу светих апостола. „Бог
чињаше не мала чудеса рукама Павловим. Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од
тела његова носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли
излажаху из њих“, сведочи свети еванђелист Лука, пратилац светог апостола Павла и
очевидац свега овога (Дела апостолска 19, 11-12).

Трећа заповест:

Не узимај узалуд имена Господа Бога својега

 Име Божје је најсветије и као такво заслужује највеће поштовање. Зато се не сме у
свакидашњем говору узалуд и без потребе потрзати а још мање ружити и хулити. Ко то
чини, тешко греши и заслужује казну. Име Божје треба са највећим страхопоштовањем
изговарати и у молитви призивати.
200. Пример научника Њутона. Славни енглески астроном Исак Њутон († 1727),
оснивач модерне астрономије и откривач закона гравитације у свемиру, био је испуњен
дубоким поштовањем и дивљењем према свемоћи и мудрости Творца, о којима тако
речито говори сва васиона. То своје дубоко поштовање према Богу он је и на спољашњи
начин испољавао. Кад год би се у његову присуству изговорило име Божје, он би открио
главу и побожно би се поклонио.

Име Божје обесвећује се псовањем и кривоклетством

201. Псовка у нашем народу. Замислите један извор из кога би до подне извирала
бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека који се час моли Богу а час
псује. Ваљда нема народа који тако страшно псује као наш народ. Један француски
официр, који је био са нашом војском на солунском фронту (за време Првог светског
рата 1914—1918), говорећи у Паризу о нашем народу рекао је да код нас постоји
беспримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од
губе, сав се народ огубао псовком. Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти
псујеш а во твој ћути. Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од
псовке или нема. Ако има, научи и свога вола да псује; ако нема, зашто се ти не научиш
од свога вола да ћутиш и трпиш? У Светом писму пише: „Срце праведниково
премишља шта ће рећи, а уста безбожника ригају зло“ (Приче Солом. 15, 28). Чуће Бог
све што се рекне, зато треба премишљати шта ће се рећи. А безбожник рига зло, јер му
је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна
чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем
човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро — добро, ако је зло —
зло. Зато се и вели још у Светом писму: „Ко чува уста своја, чува своју душу; ко
разваљује усне, пропада“ (Приче Солом. 13, 3). Кад чуваш ногу своју да не стане у
блато, зашто не чуваш уста своја да не ригају блатом? „И кад чуваш руку своју од огња,
зашто просипаш на уста огањ који пече твоје суседе?... Заиста, лепши је пред Богом и
људима човек нем, него човек који псује... Најузвишенија и најопаснија реч коју је
људски језик (од иловаче) научио да изговара јесте реч Бог, то јест реч која означава
Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над
светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле, толико
умно неразвијен или душевно толико заслепљен да се усуђује узимати узалуд име
Божје? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име
Божје! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви
кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста, и хула на Бога не
остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом,
поплавом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само
трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало
псовача сатане, а како је много псовача Бога!
Какво добро очекујете од Бога ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетство себе
и свога порода, и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се
човек понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на
Бога, но, напротив, својим потпуним поштовањем Божјег закона, усађеног у њу,
животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба (Епископ
Николај, Не псуј. Календар „Православље“ за 1927. годину, стр. 63-66).
202. За сваку реч људи ће одговарати на суду Божјем. То није бајка, него су уста
Господња објавила: „Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? Јер
уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек
из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи,
дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се
речима осудити“ (Мат. 12, 34-37).

Хуљење светог имена Божјег тешко се кажњава

203. Пропаст „Титаника“. У бродоградилишту Белфорда, у Ирској, изграђен је био

највећи прекоокеански паро брод „Титаник“, којим су се поносили његови конструктори
и сматрали да ће одолети свакој бури и незгоди на морској пучини. Горди на дело руку
својих и уверени да му никаква сила не може нашкодити, радници, међу којима је било
доста безбожника, исписивали су по боковима брода свакојаке хуле, на пример: Ни Бог
ни папа... Ни земља ни небо не могу нас прогутати... Ни сам Христос не може га
потопити — и тако даље. Иако су ови богохулни натписи после премазани бојом, многи
од њих опет су се појавили. Један побожни католик, ангажован за службеника на овом
броду, кад је видео ове натписе, пред полазак на пут за Америку написао је родитељима
у Даблин, поред осталога и следеће: „Убеђен сам да брод неће стићи до Америке, због
одвратних хула које покривају његове бокове“. Родитељи су сачували ово писмо као
последњу успомену од свог сина. Јер се његово злокобно предосећање остварило.
„Титаник“ није доспео до Америке. На своме првом путовању он се у току ноћи 12.
априла 1912. године сударио са леденим брегом у Атлантском океану и потонуо. Од
1.800 путника на њему спасло се свега 700, већином жена и деце. За време последњег
обеда на броду, командант брода, безбожник, изговорио је много гордих и богулних
речи. Упркос густој магли и све чешћим већим сантама леда, он је самоуверено
заповедио: „Напред свом снагом“ (Оберхамер, стр. 166-168).
204. Хулитељ настрадао у мајдану. У септембру 1934. године радило је у
манастирском каменолому у Раковици много радника посведневно. Недељом радници
нису радили, нити их је инжењер на то нагонио. Али десетина њих нису марили за
недељу, него су решили да и у тај Господњи дан раде. И почели су радити. Један од њих
био је велики псовач и хулитељ имена Божјег. Како је куцао у камен, тако је псовао
највећу светињу. Наједном се одвале огромне стене и притисну све раднике. Брзо
стигне помоћ. Извуку их све повређене и рањене. А кад су извукли оног хулитеља,
нашли су га страшно унакажена и мртва (Епископ Николај. Како је прошао хутитељ.
Емануил, стр. 121).
205. Казна Божја због хуле. Један радник у Круповим фабрикама у Есену 1930.
године био је велики хулитељ. Једног дана он је најпогрднијим изразима хулио име
Божје, цркву и њене свештенике и том приликом изразио сатанску жељу да све
свештенике скупи у гомилу, опаше жицом високог напона и спали. Недељу дана
касније, у исти дан и час у који је ову жељу исказао, његови другови зачули су страшан
крик и видели свога друга закаченог за жицу високог напона. Похитали су да га скину,
али је било доцкан: био је мртав (Оберхамер, стр. 168-169).
206. Земљотрес у Месини. Пошто у Месини, варошици на Сицилији, није било
никаквог земљотреса у току читавих 120 година, њени становници сматрали су се
безбедним и почели да зидају вишеспратне зграде, упркос упозорењима надлежних.
Поводом Божића 1908. године један месни социјалистички лист дрзнуо се да у иронији
интерпелише малог Исуса, написавши: „Мали Исусе, пошаљи нам један земљотрес, ако
ти то можеш“. То је било 26. децембра, а 28. догодила се катастрофа, какву варош дотле
није доживела: страшан земљотрес за неколико минута уништио је Месину скоро
потпуно и том приликом погинула је трећина њених становника, око 60.000
(Оберхамер, стр. 171).
207. Ругачи Бога жалосно завршавају. Било је то 1889. године. Јосиф Кожакин,
кафеџија у Полумиру, код Рашке, имао је неку дрвену грађу за продају, па је ради тога у
пролеће, пред Ускрс, погодио људе да ову грађу спусте сплавовима низ Ибар до
Краљева. Пред полазак кафеџија да људима пола литра ракије као част. Један од
сплавара захвали кафеџији, рекавши: „Хвала ти Јоцо, кад даде да се прекрстимо и Богу
помолимо, јер ћемо на воду“.
На то други сплавар, Славко Вукосављевић, из Засада, подругљиво одговори своме
другу: „Коме да се молим?“ — Па Богу, Славко, додаде кафеџија.
— Шта да му се молим, шта ми може? одврати Славко и продужи да ружи и вређа
Бога.
Један побожан сељак, који се ту нашао, чувши шта Славко говори, рећи ће
неколицини око себе: „Мене је страх да слушам овакве речи а камоли да говорим. Овај
човек, браћо, видећете, неће добро проћи“.
После ручка сплавари су отишли да пуштају сплавове. Сви су се пре рада
прекрстили и призвали Бога у помоћ. Само Славко то није хтео да учини, него је тим
поводом почео да исмејава своје другове и врећа Бога. Сплавови су кренули низ Ибар и
лепо путовали све до Маглића. Ту се Славков сплав некако изврне и Славко падне у
воду и почне да се дави. Због велике воде његови другови нису били у стању да му
помогну и он се удавио. Остали су срећно доспели до Краљева. Овај догађај дуго се
препричавао у околини Рашке и допринео да се умањи вређање Бога и верских светиња
у оном крају (Поп Божић, Весник Српске Цркве, свеска за новембар 1891, стр. 1029-
1030).
208. Гром убио псовача а дете остало неповређено. Године 1910. у селу Великој
Врбици живео је сељак Антоније Петровић, познати псовач и хулитељ имена Божјег и
осталих верских светиња. Једног пролећног дана он пође у поље да обиђе раднике на
својој њиви. Спазивши на земљи унуче од године дана, он га узме и почне да се игра са
њим. Намести га да седне за врат и тако почне да га носи по њиви. У то се на хоризонту
укаже један облачак и зачује потмула грмљавина. Уколико се облачак све више
приближавао и грмљавина бивала све јаснија, утолико је старац Антоније, бојећи се
града из облака, почео све више и гадније да псује и облак и Онога који га је створио.
Још облак није био ни дошао над њиву Антонијеву нити је киша почела да прска, гром
удари Антонија и убије на месту, а детету, које је седело за његови вратом, ништа се
није догодило; оно је остало неповређено (Сава Којић, Не псуј. Хришћанин, број 16, за
1911, стр. 150-151).
209. Још један хулитељ имена Божјег погинуо од грома. Васил Ћувтевић,
земљорадник из села Бегнишора, Вардарска бановина, имао је обичај да псује име
Божје и светиње. Једне недеље пође на њиву да ради. На путу га сретне његов
свештеник и почне одвраћати од рада у недељу, јер се то противи заповести Божјој.
Уместо да послуша свештеника, он почне да псује и ружи Бога и заповести Његове и
оде на њиву да ради. До подне је дан био леп, ведар. али се око подне наоблачи и почне
да грми. У једном тренутку муња сене и погоди Васила. Увече су га нашли мртва,
опаљена лица. То је било 1927. године (Мисионар, свеска за јануар 1937, стр. 25-26).
 210. Хула на пресвету Мајку Божју тешко кажњена. 16. јануара 1934. године у
болницу Светог Севастијана у Бразилу донели су једног човека тешко рањеног. Његово
лице било је потпуно унакажено а језик сав исцепан као крпа. По народности био је
Словак, емигрант из своје земље, механичар по занимању. По доласку у Бразилију
запослио се у једном предузећу и на послу показао као одличан мајстор, али у исто
време и као велики безбожник и хулитељ. У својим псовкама није остављао на миру
никакву светињу нити једног светитеља. 16. јануара 1934. године ношена је кроз град
литија у част пресвете Мајке Божје, која се у том месту особито поштовала. Кад је
литија наишла поред предузећа у коме је овај Словак радио, он је гласно почео да
исмева пресвету Богомајку и све који су у литији учествовали. Мало му је било то, него
је зграбио једну малу статуу пресвете Богородице, која се у његовој радионици
налазила, ставио је на наковањ и чекићем разбио у комаде, што је изазвало велико
негодовање и протесте осталих радника. Али казна је убрзо дошла. У радионицама
његовог предузећа догодио се пре три дана неки квар на резервоару са нафтом и
требало је тај квар отклонити. Два сата по проласку литије овај хулитељ отишао је да
поправи тај квар. Само што је он почео рад, одјекнула је страшна експлозија: поклопац
резервоара ударио га је у лице и одбацио на земљу. Другови који су му притрчали у
помоћ видели су страшну слику: лице потпуно унакажено а језик сав исцепан. Сви су
били једнодушног уверења да је то казна Божја за његове хуле (Фатингер, стр. 123-125).
211. И хула на друге светиње не пролази без казне. Јаков Николић, дућанџија из
Осечине, испричао је овај случај. Члан сам братства Православне хришћанске заједнице
од почетка, и канцеларија братства била је у мојој кући. Мој син такође је побожан и
црквен. Али моја сна никако није марила ни за веру, ни за цркву. Просто је мрзела наше
братство, и гунђала је против нас кадгод би ми пошли у цркву на молитву. А нашу
побожну браћу исмевала је и обасипала поругама. Године 1935. ја сам отишао на наш
годишњи сабор у манастир Студеницу. То је било о Малој Госпојини. Кад је свршено
повечерје и многи народ изишао из велике цркве, ја останем с једним другом клечећи и
молећи се Богу пред светим ћивотом све до зоре, док није ударило клепало за
полуноћницу. Шта се у то време догодило у мојој кући, ја, наравно, нисам знао. Кад сам
се вратио, тад сам дознао. Нађем снају полуделу, везану и затворену.
Шта се догодило? Кад сам ја био у Студеници на молитви, моја сна седела је у
дућану. Уђе у дућан једна наша рођака, па запита моју снају: „Где је бато?“ Тако ме она
звала. На то јој моја сна подругљиво одговори: „Отишао у Студеницу — у лудницу!“
Како то изрекне, њој се одузме разум, те почне викати, лупати и кршити све по дућану,
дерати хаљине на себи и у свему лудовати. Везали су је и затворили. Одведемо је одмах
у болницу у Ваљево, а из Ваљева, по савету лекара, преведемо је у душевну болницу у
Београд. Ту је држана два месеца. Давали су јој неке инјекције. Но то ништа није
помогло. Мој син, а њен муж, одлазио је сваке недеље у Београд да је обиђе, али га она
није могла познати. Онда мени неко рече да би добро било да полуделу снаху одведем у
манастир светог Наума. Чувши то, ја помислим: она се није огрешила о свети Наум него
о Студеницу, коју је назвала лудницом, те свакако пре би требало да је водим у
Студеницу. Тако и учиним. Кад смо је одвели у свету Студеницу, њој се поврати памет.
И хвала Богу, ено је сад здрава. И што је најглавније: сад зна за Бога (Епископ Николај,
Студеница није лудница него лечионица. Емануил, стр. 121-123).
212. Пуцао на цркву и — ослепио. Битољски очни лекар др А. Х. испричао је
следећи необичан случај. Доведоше ми, вели, једног дана неког слепог Турчина из
Охрида. Гледам га ја: очи му отворене, и по изгледу здраве, али он ништа не види. Кад
сам га упитао како је ослепио, он ми исприча како је једном са неколико другова
пролазио поред цркве светог Еразма, код Охрида. Видећи каурску светињу, он тргне
пиштољ и опали на цркву. Пиштољ му испадне из руке, а он остане без вида. Да није од
барута, јасно је из тога што никакав бол није осетио ни споља ни унутра, само му се вид
потпуно изгубио. И очи му остале здраве, али без вида. Као да је неко пружио своју
тајанствену руку и ишчупао из њега способност вида. Исти доктор даље прича како га
је лечио и лечио на разне начине, али га није могао излечити. Турчин је остао слеп
(Епископ Николај, Насилник ударен слепилом. Емануил, стр. 128).

Кривоклетство је тежак грех

Господ хоће да људи увек истину говоре, па онда заклетва неће им бити потребна.
Зато Он опомиње људе: „Чули сте како је казано старима: не куни се криво, а испуни
што си се Господу заклео (3. Мојс. 19, 12; 4. Мојс. 30, 3). А ја вам кажем не куните се
никако ... Нека ваша реч буде: да. да; не, не. Што је више од овога, ода зла је“ (Мат. 5,
33-34, 37).
Ко лаж говори, а заклиње се именом Божјим да је истина што казује, тешко греши и
заслужује казну, која обично брзо долази.
213. Заклео се криво за једно дрво и одмах пао у постељу. Један сељак спорио се
са својим суседом око једног стабла ораха који се налазио на међи. Дође и до суда и он
се на суду лажно закуне да је то стабло на његовом имању и добије га. Одмах после тога
он помери ограду и у њу захвати стабло ораха. Али тек што је учинио, он падне у
постељу и сав се укочи: ничим није могао да мрдне, само му је још говор остао. Тада
њему дође на памет шта је урадио, покаје се, позове свештеника да се исповеди, а сину
нареди да помери ограду и стабло орахово препусти суседу. Одмах после тога њему
буде боље и брзо оздрави (Жички духовник, Мисионар, број 4-5, за 1940, стр. 14-15).
214. Очево кривоклетство усмртило децу. У селу Лепојевцу живела два брата:
Миљко и Раденко Станићи. Старији брат Миљко имао је пуну кућу деце, а млађи
Раденко само једно. Поделили очеву имовину напола, али Раденку је жена донела у
мираз скоро још толико, те је он имао дупло више земље од свога старијег брата. Зато се
овај реши да од Раденка отме десет бразда од њиве зване „у потоку“. Спор је дошао до
суда. У одређени дан суд позове браћу. Миљко, по наговору циганке врачаре, узме у
крпицу шаку своје земље и метне за појас. Кад се буде заклињао, он ће леву руку
ставити на овај завежљај земље и заклети се да је то његова земља. У том случају
његова заклетва биће права. А пошто се за време заклетве три прста десне руке
стављају на свето еванђеље, он ће пустити да му израсту велики нокти, па ће њих
ставити на еванђеље, а после заклетве нокте ће одсећи и бацити у реку. На тај начин
његов грех однеће вода. На суду он тако и уради, иако га је судија претходно упозорио
да је кривоклетство тежак грех и да њега испашта потомство кривоклетника чак до
десетог колена. После његове заклетве, суд му додели тих десет бразди братовљеве
земље.
Пред подне, отприлике у исто време кад се Миљко криво заклео, његов најстарији
син, младић од 17 година, отишао је да види шта му раде два млађа брата код стоке на
сеоској утрини. Затекне их око једне гранате, коју је војска што се ту вежбала
заборавила или изгубила. Ни слутили нису да је граната неиспаљена. Један брат
ушицом своје секирице ударао је по гранати, а она врхом све више улазила у земљу. И
најстаријег брата занимало је ово па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. У том
граната страховито груне, земља се запуши, задими се и одјекне врисак најмлађег
брата. Кад су околни чобани дојурили, пред њима се указала језовита слика. Место три
жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Граната им
разнела лица. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао. Брзо
су нађена кола и сви пренесени кући. Писка и нарицање ојађене мајке и запевка
родбине разлегала се селом, кад се Миљко вратио из суда кући. Неочекиван и ужасан
призор указао му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше
мати. То га толико потресло и скрхало, да дуго није могао доћи до речи. Само се бусао у
прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао. Прве речи, кад је проговорио, биле су
му: Убица! ... Крвопије! ... Ко ми уби децу? Осветићу се ја! ... Овамо оружје! ...
Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним
умом. Једва су га уверили да је ово случајна несрећа и задржали да не учини неко зло.
Дуго се грувао у прса, чупао косе и крештећим гласом нарицао. За то време његов брат
Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар један живот трећег
детета. Кад је прошао први, најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му
тек могли испричати у појединостима несрећни догађај. Суза сузу му је престизала.
Хтео је да извади убрус иза појаса, да обрише лице од суза, али он том приликом извади
крпицу са грудом земље. Кад спази земљу, он поново зајеца, полети погинулим
синовима и почне безумно грлити и љубити њихова унакажена лица. Сад му је било
јасно ко је њихов убиац. Гушећи се у покајничким сузама, тихо је нарицао: „Децо, ...
синови ... узданице моје... Опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом
небеском ... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха“...
Присутни кад чуше ову исповест, задрхташе, а шапат оде од уста до уста: „Ово је прст
Божји“ (Љуб. М. Богићевић, Прст Божји. Мисионар, број 11, 1938, стр. 307-312).
215. Због очевог кривоклетства око имања настрадао син. Неки сељак Брајовић,
у срезу студеничком, био је веома осион човек и у завади са многима. Једном се погна
по судовима са неким својим суседом око међе на имању. Суд позове Брајовића да се
закуне да је спорно имање његово а не суседово. И Брајовић се закуне криво. Истог
дана, у исто време, његов син секао је дрва испред куће. Том приликом једна цепка
одскочи, удари га у око и истера му око. И тако младић због очевог греха остане ћорав
за навек (Епископ Николај, Повест о кривоклетнику. Емануил, стр. 113).
216. Крива клетва на чудесан начин обелодањена. Неки Јеврејин имао је
пријатеља хришћанина. Једном приликом полазећи на далеки пут Јеврејин преда
хришћанину на чување свој ковчег са 1,000 златника у њему. Како се на путу дуго
задржао, хришћанин намисли да примљено благо присвоји, и тако и учини. Кад се
Јеврејин вратио и затражио своје злато, хришћанин му одрекне, рекавши да му он
ништа није поверио на чување. Јеврејин се веома ожалости и, напослетку, му рекне:
„Брате, о томе нико не зна осим једног Бога. Ако ти одричеш да сам ти дао новце на
чување и велиш да их ниси примио од мене, онда одреци то са заклетвом. Хајдемо у
цркву светог Мине и тамо се закуни да од мене ниси примио ковчег са новцем“.
Хришћанин пристане, оду у цркву и закуне се. По свршеној заклетви изађу заједно
из цркве, појашу сваки свога коња и пођу. Али хришћанинов коњ тако се разбесни, да га
никако није могао умирити нити зауставити. Коњ у бесу искида узду и у дивљем трку
збаци свога господара на земљу. Приликом пада хришћанину слети прстен са руке, а из
џепа испаде кључ од Јеврејиновог ковчежића са новцем. Хришћанин то не примети, већ
устане, једва ухвати коња, појаше га и са Јеврејином продужи пут. Јашући неко време
дођу до неког доброг хлада. Тада хришћанин предложи да сјашу и мало се одморе, а
коње пусте да се напасу лепе траве. Јеврејин пристане. Тек што су сели, хришћанин
одједном угледа пред собом свога слугу и на његовом рамену Јеврејинов ковчежић са
златом, а у руци кључ од ковчега и прстен. Видевши то, он се препане и викне на слугу:
„Шта је то?
Слуга одговори: „Један страшан ратник дојахао је до твоје куће, дао твојој госпођи
прстен и кључ и рекао: „Пошљи што брже ковчег Јеврејинов, да твој муж не би допао
велике беде“. И госпођа ми даде да ти ово донесем, као што си заповедио“.
Кад је Јеврејин ово чуо, задивио се веома и радосно са хришћанином пожурио
натраг цркви светог Мине, поклони се светитељу и одмах замоли да буде крштен, а
хришћанин се помолио Богу и светитељу за опроштај, што је преступио заповест Божју.
По милости Божјој обојици је дато што су молили — једноме крштење а другоме
опроштење, и сваки оде своме дому славећи Бога и Његовог угодника Мину (Не куни се
лажно. Календар „Православље“ за 1933, стр. 52-54).
217. Кривоклетство донело велике беде. Један кривоклетник испричао ми је
следећу своју историју. Заклео сам се криво због једног вола. У току две године после
мога кривоклетства кућа моја постала је страшило за свет. Прва беда која ме је снашла:
волови упрегнути у кола сурваше се у неки бездан и пропадоше и волови и кола. С том
вешћу дочекала ме је жена увече оног истог дана, када сам се после положене криве
клетве вратио кући из среза. После неколико недеља удари ми гром у кошару и поби све
овце. Па ме лопови у два маха похараше. Па ми жена ослаби и, пошто се презадужих
лечећи је, издахну у мукама. Једно ми дете, дотле здраво, доби ону тешку болест и поче
падати дању и ноћу, и бацати пену на уста и шкрипати зубима. Осиромашен,
презадужен, ојађен, никакав, ја ти се једног дана пожалим неком свом пријатељу на злу
судбу своју. А он ће тек као громом с неба с питањем: „Да се ниси кадгод у животу
криво заклео?“
Као хладним пљуском пробуђен, ја се сетим свега, и све ми постаде јасно. Не
одговоривши пријатељу ништа, ја из оних стопа одем суду, пријавим се и све признам.
А морао сам се пријавити, јер су казне људске ипак лакше од казни Божијих. Одлежао
сам затвор, и сад сам почео изнова кућити. Али сам се добро научио Бога се бојати
(Епископ Николај, 119. Мисионарско писмо: Једном осуђенику који пита о кривој
клетви. Битољ, 1933),
218. Заклео се криво за парче земље и ослепео кад је после заклетве ступио на
њега. Није мала ствар изрећи лаж пред лицем Бога и Божјих анђела. Није мала ствар
стати гологлав пред Крст и Еванђеље и викнути: заклињем се живим и свемогућим
Богом, да је ова истина лаж и ова лаж истина, и — како ја право рекао, тако мени Бог
помогао! Заиста, није онда чудо што Бог истине и правде удара својим бичем једнога
кривоклетника по рукама, другога по ногама, трећега по очима, четвртога по родбини,
петога по стоци, и тако редом. Баш у нашем комшилуку ево жива примера, како је
невидљиви бич Божји ударио једног кривоклетника по очима. Заклео се човек криво
због једне поњаве земље. И добио. Изашао после да види то парче земље, које је платио
скупље од милион златних дуката — јер ју је платио душом својом. Ходио је најпре по
својој њиви лагано. Но чим је са своје њиве крочио ногом на оно проклето парче земље,
њему се одузме вид. Невидљиви бич Божји ударио је овог кривоклетника по очима. И
ево га слеп седи украј свога огњишта. — Ето шта се догађа по свету Божјем онима који
мисле да је свет њихов а не Божји (Епископ Николај, на истом месту).
219. Кривоклетник предаје себе у власт злих духова. У Кијеву су живела два
пријатеља: Јован и Сергије. Кад је Јован почео да умире, он један део свога новца да
игуману Печерског манастира, Никону, да разда сиромасима, а други већи део да своме
пријатељу Сергију, са речима: „Ево, предајем ти мога малолетног сина Захарију и овај
новац, узми га и сачувај, па га, кад он одрасте, предат њему“. Сергије узме новац, а
Јован убрзо умре. Кад је његов син одрастао, он дође код Сергија и затражи новац који
му је његов отац поверио на чување. Међутим, Сергије му одговори: „Твој отац све
своје имање предао је Богу. Од њега тражи злато и сребро, а ја ти ништа нисам дужан.
Твој отац учинио је добро дело: све је раздао сиромасима, а теби ништа није оставио, па
се љути на њега“. Захарија тада заплаче. Он продужи да моли Сергија да му да макар
половину, потом трећину и, напослетку, десети део, али Сергије је остао неумољив.
Тада Захарије, видећи да је лишен свега, предложи Сергију да се пред иконом Божје
Матере у цркви закуне, да баш ништа није примио од његовог оца на чување. Сергије
пристане. Дође у цркву, стане пред икону Мајке Божје и рекне: „Кунем се да од његовог
оца нисам узео никакав златни и сребрни новац на чување!“ Затим хтеде да приђе икони
и целива је, али га нека невидљива рука гурне натраг, и он у безумном страху узвикне:
„Свети оци, спасите ме! Не дајте да ме немилостиви анђео погуби! Ја сам предан злим
духовима и сада ме многи ђаволи окружише. Злато и сребро примио сам од оца
Захаријевог и оно је сакривено у мојој соби. Узмите га, само ме спасите од злих
духова!“ Сви у манастиру сазнавши за ово, уплашише се. По његовим речима, нађоше у
његовој соби сакривени новац (Четиј минеј, 24. март).

Четврта заповест:

Сећај се Дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и свршуј све своје послове,
а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

220. Рад је заповест Божја људима. Пошто је створио прве људе, човека и жену,
Бог их је поставио за господаре земље и свега што је на њој: риба у мору, птица у
ваздуху и животиња што се мичу по земљи, настанио их у врту Едемском и заповедио
им да га раде и чувају (1. Мојс. 1, 27-28; 2, 15). На тај начин, рад је прва заповест Божја
људима.
221. Пример Сина Божјег, светих апостола и светитеља. Син Божји Исус
Христос дао нам је себе за пример свих врлина па и трудољубља. До почетка свога
јавног искупитељског рада Он је својим рукама, као дрводеља у Назарету, зарађивао
хлеб за себе и своју божанску Мајку. А кад је започео своју јавну службу, вршио ју је
неуморно, дан и ноћ, не обазирући се на глад и жеђ, умор и неспавање (Марко 3, 20; Јов.
4, 31-34).
Његовом примеру следовали су свети апостоли: трудили су се и радили и рукама
својим зарађивали свој хлеб. Ово нарочито истиче свети апостол Павле (Дела ап. 20, 33-
34), па и хришћанима заповеда да живе од дела руку својих; а ко неће да ради, тај и да
не једе (2. Сол. 3, 6-12).
За примером Сина Божјег и апостола ишли су светитељи, који су највећи део
времена, сем најнужнијег за одмор, проводили у телесном труду и молитви. Зидали су
ћелије, нивелисали земљиште, крчили, гајили поврће, плели асуре и котарице итд. Неки
од њих, кад нису имали шта да раде, само да не би били беспослени, преносили су
гомиле камења с једног места на друго. И за време телесног рада њихов ум био је заузет
богомислијем и молитвом. Јер беспослен ум и беспослене руке ђаво брзо запосли —
говорили су они, знајући ово из свога искуства.
222. Плодове свога труда светитељи су делили са другима. Нико од светитеља
није живео само за себе и плодове свога труда сам уживао, него је ове делио са другима.
Само најнужнији део, обично трећину, задржавали су за себе, а остало давали цркви и
сиромашнима. Тако су чинили сви од реда, па их зато није могуће поименично
наводити.
223. Рад је потребан и користан. Творац човеков знао је најбоље колико је рад
потребан природи човековој, кад му је заповедио да ради. Без рада тело човеково било
би млитаво, тромо, тешко покретно, неотпорно, уколико не би остало кржљаво,
неразвијено. Рад је услов телесног развића и здравља и још — обезбеђује средства за
живот. Према томе, рад је неопходно потребан и двоструко користан.
224. Лењост је тежак грех и води у пропаст. Од лењости болује само људски род,
међу животињама она није запажена. Зато старозаветни мудрац укорава лењивце међу
људима примерима животиња и позива их да се на њих угледају (Приче Соломонове 6,
6-11; лепше и потпуније у словенској Библији). Заиста је чудно, и за укор разумним
људима, кад мале животиње, као што су мрав и пчела, неуморно обављају од Творца
намењене им послове, а човек гази заповест Божју, избегавајући своје дужности.
Лењост човека у вечну пропаст води. Она је оружје којим зли духови убијају људске
душе. Јер лење руке ђаво брзо запосли злом.
225. Зато шест дана ради, а седми дан и дане празника Богу посвети. Ради, јер и
Бог ради. Свој рад сматрај као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло него добро. Пре
сваког посла помисли да ли ће Бог радити тај посао. Јер у главноме Бог ради све, а ми
му само сарађујемо.
Читав свемир је огромна радионица у којој све ради одређени од Творца посао. Гле,
кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и
животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом.
Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто и твоје руке не би радиле? И бубрези твоји
раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио? Звезде непрестано јуре, брже него коњ
у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости?
У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и
гомилаше благо своје на товаре. И кад га упиташе на што ће му толико благо и толика
мука, он одговори: Мучим се да бих синове осигурао, те да се они не би мучили. Чуше
то синови, па се олењише, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити
благо на товаре. Пожели отац да дође из оног света и види како му живе синови без
муке и зноја. И Бог му допусти те сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад закуца на
врата, неко непознат отвори врата. Упита отац за своје синове, и доби одговор да су
његови синови на робији. Нерад их је одвео пијанству, ово свађи, а ова паликућству и
убиству. — „Ах, уздахну, луди отац, ја сам мислио да створим рај за своју децу,
међутим, ја сам им створио пакао“.
Па зађе луди отац по граду и поче учити све родитеље: „Не будите луди, као што
сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци
никаква имања. Научите их раду, и то им оставите у наслеђе“.
Заиста, нема опасније и душегубније ствари него добити велико имање у наслеђе.
Будите убеђени да се великим наслеђима више радује ђаво него анђео. Јер ничим ђаво
не квари људе лакше и брже него великим наслеђима.
Зато ради и научи децу своју да раде, да цене рад и уживају у њему, да им рад буде
задовољство а не наметнут кулук, да радом користе себи и друштву.
Ради шест дана, а седми посвети Господу Богу своме: мисли о Богу, говори о
Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Још седми дан одреди за
доброчинства ближњима: самохране и сирочиће обиђи и помози, болеснике посети
и послужи, инокосне и слабе послушај. Тако се крунише и позлаћује минула
седница.
 Безбожник неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи
суботни посао и у недељу. И док се у недељу цело село одмараше, он се знојаше на
њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону, а
клону и његова стока. И кад цело село беше на њиви, он сећаше код куће преморен и
мрзовољан и очајан (Епископ Николај. Први Божји закон, стр. 23-29).
226. Трипут опоменута због рада у недељу. А. М., вредна и разборита сељанка из
Грбља, у Боки Которској, која није била вољна да се објављује њено име, испричала је
радо пред председником црквене општине которске, Тодором Суботом, и неколико
угледних сељака из Грбља ове своје доживљаје.
Још из детињства имала сам обичај да радим недељом, ма да сам после сваког рада
у недељу осећала неку тегобу и главобољу. Кад ми је било 14 година, кренула сам једне
недеље пред подне 1914. године да накупим дрва у брежуљку више куће. Пролазећи
поред цркве, која је била на крај села, видела сам пред црквом неку женску прилику у
белим хаљинама, која је ишла испред мене ка истоку. Ухватио ме неки силан страх, те
сам из свега гласа викала своју комшинку, иако у близини никога нисам могла видети.
Ова женска прилика затим је прошла поред олтара цркве и нестала. Окретала сам се да
видим куда је пошла, али је нигде нисам могла опазити.
После десет година, 1924, узела сам из куће рубље недељом и пошла да га оперем
на једном потоку испод куће. Са рубљем сам понела и крчаг за воду, да га напуним на
сеоској чесми при повратку кући. Кад сам рубље опрала и дошла на чесму, ставила сам
рубље на камену плочу близу чесме док напуним крчаг воде. Пунећи крчаг окренула
сам се рубљу и угледала велику змију жуте боје, која је подигнуте главе гледала право
на мене, а својим репом почивала на моме опраном рубљу. Одмакла сам се преплашена
на страну, чекајући да змија побегне, али она је остала тако непомична, окренута к
мени, десетак минута. Узела сам један камен и бацила га у правцу змије, да би се она
поплашила и побегла, али се није помакла с места. Бацила сам се каменом на змију и по
други пут, али забадава, змија ме је а даље посматрала не крећући се. Трећи пут нисам
смела да плашим змију каменом, бојећи се да ме не нападне. Прекрстила сам се и
помолила Богу и тек што сам рекла: Помози ми, Боже, и света Недељо! змије је
одједном, нестало, као да је у земљу пропала. Вратила сам се кући и трудила, колико
сам најбоље могла, да недељом ништа не радим.
Једног недељног дана у октобру месецу 1934. године пошла сам на воду и опрала
хаљине својој деци. Кад сам ноћу заспала, видела сам у сну како је кроз врата куће
ушла млада жена особите лепоте, пришла к мени и ставила ми руку на прса. Другу руку
пружила је у правцу опраних дечјих хаљина и запитала: „Шта си ово урадила? —
Опрала сам хаљине деци, одговорила сам. — „А шта је данас?“ упитала је. — Данас је
света недеља, одговорила сам ја. — „А ваља ли радити у свету недељу?“ упитала је. —
Не ваља, рекла сам, али од велике невоље и инокоштине морала сам то данас да урадим.
— На то ми је она рекла: „Ја сам дошла да ти дам једну велику казну: ставићу ти две
страшне гује на оба рамена, да се помамиш“. Ја сам узела њену руку, примакла је
устима и пољубила, молећи је да то не учини. На моју молбу одговорила ми је: „Ово је
трећи пут да те опомињем, и више ти нема опроштења, нити ћу те оставити док ми не
обећаш да никад више у недељу нећеш радити“.
После мога обећања, жена ми је рекла: „Видиш ли како су многи оставили да не
славе своја крсна имена? То је грехота. Али је још већи грех не поштовати закон Божји,
јер је дан за одмор остављен од постанка света, а тај дан одмора је недеља, који треба
светковати, не радећи тога дана ништа ни у своме дому ни ван дома“.
 Затим ме је упитала да ли бих хтела видети шта се догађа са онима који раде
недељом. Кад сам јој ја одговорила да бих желела, она ме је одвела на неко пространо
поље, на коме сам видела мноштво народа како гори у великом пламену, мучећи се
веома. Чули су се разни узвици. Страшан огањ, као кад се запале суве смреке; горели су
у пламену, али нису могли да сагоре. Пошто сам све ово видела, жена се окренула к
мени и наредила ми да се убудуће строго држим онога што ми је казала, ако желим да
ме не снађу овакве муке и сачувам душу своју од вечне пропасти. Рекла ми је да и
другима кажем све што сам видела, па је тренутно нестала испред мојих очију.
Док се све ово збивало са мном у сну, нимало се нисам бојала. Али кад сам се
пробудила, спопао ме је велики страх, скочила сам са постеље и пробудила мужа, коме
сам испричала све што сам у сну видела. Нисам се могла смирити нити заспати све до
сванућа, када сам устала и прихватила се посла. Одонда ми увек лебди пред очима све
оно што сам видела и на јави и у сну и служи као незаборавна опомена да недељом
никакав посао не свршавам (Максим Л. Јововић, Три опомене за светковање недеље.
Мисионар, број 2, 1941, стр. 56-59).
227. Због присиљавања да му раде на празник бег Љубовић љуто кажњен. За
време турске владавине Херцеговином чувен је био бег Љубовић. Он једнога дана
нареди српској раји да му мобом пожње пшеницу на дан светог великомученика
Прокопија (8. јула по старом календару). На то му хришћани рекну: „Данас је, беже, дан
светог Прокопија, ми не бисмо хтели да радимо, јер славимо“. Бег Љубовић одговори
презриво и љутито: „Какав свети Прокопије! Хајде на њиву па жањи!“ Ућуте људи и
уздишући почну жњети. Но од подне навуче се облак и почне тутњити. Наједном се
страшно замрачи и удари гром у кућу бега Љубовића и убије му два сина (Епископ
Николај. О насилним беговима. Емануил, стр. 110).
228. Рад празником не доноси корист. Причао отац Антоније, који је неколико
година проживео у Америци, о неком Марку Пажићу. Овај Марко никад и нипошто није
хтео радити недељом. Пошто се и недељом мора одржавати огањ у америчким
фабрикама, то се плаћају нарочити радници да недељом остану по фабрикама на том
послу. Кад год је Марко нуђен на тај посао, он је одбијао. Упитан зашто тако чини, он је
објаснио једним необичним догађајем из свога живота у Херцеговини, тамо око Стоца,
одакле је он био родом. Дао му отац 15 круна да нађе радника, који би посадио
кромпир. Узео Марко паре, па помислио: Што бих ја ове паре давао другоме, кад могу и
ја тај посао свршити, па паре себи задржати? Па кад једне недеље није имао никаква
посла, он оде на њиву и цео дан проведе у сађењу кромпира. И тако паре остану њему, а
он слаже оца да је платио раднике, и да су ови свршили посао. Кад је дошло време да се
кромпир вади из земље, дође отац са свом чељади на њиву. Вреже биљке биле су веома
велике и лишће крупно, али ни у једном оџаку нису нашли ниједан кромпир. Зачуди се
томе отац; зачудише се и суседи. Кад је Марко ово видео ужаснуо се и признао све оцу.
После тога отишао је у Америку, где никад више није хтео ништа радити у недељу
(Епископ Николај, О бесплодном кромпиру, Емануил, стр. 116-117).
229. Рад на празник наопако испао. Нека шваља Милева Д., из Београда, занимала
се шивењем војничких кошуља. Једном је имала много да шије, те узме да ради на дан
Свете Тројице. Шила је брзо и сашила много. Кад је по празнику требало да однесе
сашивени веш, погледа она, а оно све наопако сашивено. Она се уплаши и прекрсти.
Сети се да је то зато што је шила на велики празник. Није јој остало ништа друго него
да све рашије и поново како ваља сашије. Много се после кајала што је згрешила Богу и
увек је друге учила да нипошто не раде на празник, јер ће испасти наопако (Епископ
Николај, О наопаком раду у празник. Емануил, стр. 117).
 230. Рад на празнике није прошао без казне. Архимандрит студенички Теодосије
много је волео економију и економски напредак манастира. Једне године он на сам дан
светог Николе позове околни народ на мобу да му се посеје пшеница. Народ се одазове
и пшеница се посеје. Али — ни једно једино зрно није никло. Теодосије се од тога не
научи ничему, него идуће године позове мобу на дан светог Илије да жање пшеницу.
Чим је први стог био саденут, удари гром у њега и спали га на очи целе мобе. Народ се
прекрсти и разбегне. Од тога се Теодосије научи да Бог љуто кажњава оне „који знају
вољу господареву, а не врше је“. Ово је испричао архимандрит Серафим, који је као
калуђер студенички био очевидац ових чудесних збивања (Епископ Николај, О казни
због рада у празник. Емануил. стр. 118).

Пета заповест:

Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

Поштовање родитеља је света дужност деце. Испуњавање ове дужности доноси

благослов Божји и родитеља, а преступање — проклетство и несрећу.
231. Савети старозаветног мудраца:
Господ жели да отац буде поштован од своје деце,
и Он је над синовима учврстио ауторитет мајке.
Који поштује свога оца искупљује своје грехе,
и скупља благо који поштује своју мајку.
Који поштује свога оца доживеће радост од своје деце,
и биће услишен у дан своје молитве.
Који поштује свог оца имаће дуг живот ...
Који се боји Господа поштује своје родитеље;
и као господаре служи оне који су га родили.
Делом и речју поштуј оца свога,
да благослов његов дође на тебе.
Јер благослов оца учвршћује домове деце,
а клетва матере раскопава темеље ...
Слава човеку долази од поштовања свога оца ...
Сине, помози оцу своме у његовој старости,
и не жалости га у животу његову.
Ако дух његов ослаби, опрости му,
и немој га презрети у пуноћи твоје снаге.
Јер добро оцу учињено неће бити заборављено,
и, уместо грехова твојих, кућа твоја напредоваће.
У дан невоље Господ ће се сетити тебе;
као лед што се топи од топла времена, тако ће се растурити греси твоји.
Који оставља оца свога сличан је псовачу,
који гњеви матер своју проклет је од Господа.
(Премудрости Исуса, сина Сирахова, 3, 2-16).
232. Пример Исуса Христа, Сина Божјег. Богочовек Исус Христос, Син Божји
показао је пример свих врлина, па и послушности својој пресветој Мајци и поочиму
Јосифу. Еванђелисти прећуткују Његово детињство и живот пре иступања на јавну
службу. Једини еванђелист Лука дотиче се тога периода само једном реченицом: ... „и
бијаше ми послушан“ (2, 51). Али је у овој реченици све исказано. Своју љубав и
бригу за своју самохрану Мајку Он је пројавио у најтежим мукама на крсту, кад ју је
поверио старању свога љубљеног ученика Јована (Јов. 19, 26-27). То је, заиста,
најдирљивији пример синовље љубави према мајци својој.
233. Леп пример синовље захвалности родитељима. Био један отац који је имао
јединца сина. Кад је син стасао на снагу, одмењивао је старог оца у свима тежим
пословима. Једном оде син код суседа у надницу да му окопава кукуруз, и то за
седамдесет и пет пара на дан. Копао је тако до пред сами мрак. А тада путем који је
поред њиве водио наиђе краљ те земље. Спазивши овог вредног и веселог човека, краљ
се заустави и запита га:
— Је ли ово твоја њива, пријатељу?
— Није, одговори сељак смерно и поклони се краљу. Ја радим под надницу.
— А колика ти је надница? упита га даље краљ.
— Равно седамдесет и пет пара, одговори надничар.
— Па како можеш бити тако весео и расположен, кад ти је надница тако мала?
запита га краљ чудећи се.
— Е, ја морам бити са једном трећином задовољан; другом трећином отплаћујем
дугове, а трећу трећину остављам на страну, одговори овај добри човек.
— Како то? упита краљ још већма зачуђен.
— Ето тако, одговори овај. Све што зарадим делим са својим добрим родитељима и
са својом децом. Са родитељима делим зато, што су и они мене чували и неговали, док
сам био мали и слабачак; са децом зато што она иду у школу и морају да уче.
Родитељима, дакле, дајем за оно што су они мени у младости чинили; а деци зато што
рачунам да ће и они мене у старости чувати и неговати.
Краљ се зачуди овом добром и захвалном сину, па га богато награди новцем. Стари
су га родитељи наградили својим благословом на самртном часу, а деца његова истом
захвалношћу, коју је он указао својим родитељима, те је старост своју проживео срећно
и задовољно (Из Читанке за ученике трговачких школа, друго издање Београдске
трговачке омладине. Београд, 1902, стр. 25-26).
234. Студент и његов отац. Аустријски цар Јосиф Други употребљавао је
осуђенике за јавне послове. Једног јутра више њих чистило је улице Беча. Државни
саветник барон Кресел, поверљива личност царева. спазио је кроз прозор свога стана
како је један младић, доброг изгледа, пришао групи осуђеника и једноме од њих
пољубио руку. Државни саветник одмах је послао слугу да му доведе тога младића, и
кад је овај дошао, почео је да га укорава због његовог поступка, којим је омаловажио
одлуку правосуђа. Студент му је кроз плач одговорио: „Онај осуђеник је мој отац“. Овај
диван знак синовске љубави дубоко је гануо царевог повереника и он је то испричао
цару. И цар је био веома ганут, да је одмах ослободио осуђеника, рекавши: „Отац који
тако лепо васпитава своју децу и који је од своје деце награђен таквом љубављу, не
може бити злочинац“. Поврх тога, син је добио стипендију до краја својих студија, и на
тај начин био награђен за изражено поштовање према своме родитељу, упркос његовом
поступку који га је у затвор одвео (Спираго, 548, стр. 254).
235. Љубав према мајци. Пјер Питоа био је каплар и један од најхрабријих војника
Наполеонових. У свима бојевима био је први. Својом храброшћу и неустрашивошћу
пао је у очи свима старешинама па и самом Наполеону. И у боју код Ваграма, 5. и 6. јула
1809. године, он се храбро борио, а потом одједном нестао. Нико није знао куда је
отишао. Неко време после нестанка пронађен је и, као војни бегунац, предан војном
суду у Страсбуру, који га осуди на смрт.
 Његови другови су га сажаљевали и зачуђено питали: „Забога, Пјер, како си могао
тако лако да напустиш борбену линију ти, тако храбар човек, чије груди красе толика
одликовања?“ Свима њима он је давао један те исти одговор: „Не кајем се за оно што
сам учинио“.
Наступила је последња ноћ пред извршењем пресуде. У поноћ врата ћелије
отворила су се. Један официр ушао је кроз њих унутра. То је био Наполеон, али тако
прерушен да га осуђеник није могао познати.
Цар је узео руку осуђеника и са сажаљењем почео да му говори:
— Пријатељу, као официр ја сам често био сведок твоје храбрости и често се дивио
твојој неустрашивости. Дошао сам да чујем твоју последњу жељу. Ако имаш коме шта
да поручиш, на пример породици, ја ћу радо твоју поруку извршити.
— Немам ништа, био је одговор.
— Зар ти не желиш да свој последњи поздрав упутиш своме оцу, браћи, сестрама?
— Отац ми је умро, а браће и сестара немам.
— А имаш ли мајку?
— Ох, не спомињите ми ово име! Кад га чујем, ја сам готов да заплачем, а Ви добро
знате да војник не треба да плаче.
— А зашто не? Ја се, на пример, не стидим да заплачем, кад се сетим своје мајке.
Очи осуђеног засијаше.
— Ах! И Ви такође волите своју мајку. Онда смем све да Вам кажем. Од свега што
на овом свету постоји ја ништа тако нисам волео, као своју мајку. Кад сам пошао у
војску, она ми је дала благослов и рекла: „Сине, ако ме волиш, изврши своју дужност
према отаџбини“. Ове њене речи увек сам имао пред очима. Оне су ми давале снагу да
се одржим под кишом куршума. Мислећи на мајчине речи, ја сам гледао смрти у очи и
нисам се плашио. Једног дана сазнао сам да ми је мати тешко болесна. Затражио сам
дозволу да је посетим, али ми она није дата. Неколико дана касније сазнао сам да је
умрла. Затражио сам дозволу поново, али ми она и по други пут није дата. Више нисам
могао да издржим. Унутрашња жеља да видим гроб своје миле мајке и узаберем цветић
са њеног гроба победила ме је и — ја сам отишао. Пољубио сам мајчин гроб и са њега
узабрао овај цвет миозотиса, који отада увек на срцу носим. Сутра умирем, али се
смрти не бојим.
Веома узбуђен оним што је чуо, цар се, после неколико утешних речи, повукао.
Сутрадан су осуђеног извели из тамнице ради извршења пресуде. Али у том
моменту појави се цар на коњу, помилује Пјера и унапреди га за официра (Оберхамер,
стр. 52-54).
236. Дужности родитеља према својој деци. Деца су скупоцени дар Божји
родитељима, за који они одговарају пред Богом. Дужност родитеља не састоји се само у
телесном одгоју (јер, гле, и животиње то знају и чине са својим подмлатком) него и у
духовном награђивању; култивисању душе, оплемењавању срца, формирању моралне
личности по узору на најбоље примере — свете Божје људе, на чијем је челу Богочовек
Исус Христос. Једном речи — у духовном васпитавању деце за грађане царства Божјег.
А то није ни тако лак нити неважан задатак. Напротив, и тежак и судбоносан и веома
одговоран. Тежак — јер је оплемењивање младе душе, по речима светог Григорија
Богослова, наука над наукама и вештина над вештинама; судбоносан — Јер од тога
зависи да ли ће дете наследити вечни живот и блаженство у царству Божјем; одговори
— јер ће за судбину своје деце родитељи одговарати пред Богом, ако са своје стране
нису употребили све што је у њиховој моћи да децу упуте добрим путем. Деца су
слична земљаном суду који упије и док траје одаје мирис течности којом се прво
напуни. А од родитеља зависи каквом ће течношћу душа детиња прво бити напуњена.
Дете се васпитава од колевке и прима у себе све што види и чује од својих родитеља,
било добро или зло.
По речима блаженопочившег епископа Николаја, циљ хришћанског васпитања је:
изградити праве људе. А то је циљ Еванђеља Христовог. Отуда је Еванђеље најбоља
школа и средство васпитања. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, Еванђеља, не
губи се наука Христова него се губи васпитање, и губе се прави људи. Ако се васпитање
изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован а
бескарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге, него ли човек нешколован а
бескарактеран по слабости, а онај по убеђењу. Пукотина у вери једнога човека изазива
неизбежно и пукотину у карактеру. То тако сведочи и библијска историја и историја
општа крштених народа. Којигод је цар Израиљев одступао од Бога, одступао је и од
морала. Јер као што је река везана са својим извором, и светлост са сунцем, тако је и
моралан живот са вером. Ја сам пут, рекао је Христос, и: Ја сам вода жива, и: Ја сам
светлост света. Куда ћемо децу са тога Пута, сем у пропаст? Чиме ћемо напојити
њихове жедне душе, ван те Воде Живе, сем мутљагом земљиним што и стока пије?
Чиме ћемо их осветлити, ван те Светлости, сем варљивим призрацима? (Епископ
Николај, 154. Мисионарско писмо: Једном наставнику о веронауци. Битољ, 1933).
237. Зле нагоне код деце треба одмалена исправљати и сузбијати. Многи
родитељи, заслепљени својом љубављу према деци, исувише попуштају њиховим злим
поривима, каприсима, јогунлуцима, уместо да их одмах исправљају. Младом детету, по
речима старозаветног мудраца, безумље је привезано за срце; прут којим се кара
уклониће га од њега (Приче Солом. 22, 15). Зато он саветује: „Не украћуј кара детету;
кад га бијеш прутом, неће умрети. Ти га бијеш прутом, и душу ћеш му избавити из
пакла“ (Приче 23, 13-14).
Још лепше и опширније о овој теми говори други старозаветни мудрац: „Ко воли
сина свога, чешће ће га шибати, да би се на крају радовао. Ко лепо васпитава сина свога
имаће корист од њега, и поносиће се њиме међу својим познаницима. Ко учи сина свога
учиниће да му завиди непријатељ његов, и пред пријатељима својим због њега ће се
радовати. Умре ли отац његов? Као да није умро, јер после себе сличног себи остави. За
време свога живота гледао га је и радовао се, и на самрти није нимало жалостан... Ко
мази сина свога завија његове ране, и на сваки његов крик узбуђује се утроба његова.
Коњ неукроћен постаје арум, тако напуштен син постаје безобзиран. Мази дете, и
дрхтаћеш од њега; играј се са њим, и ожалостиће те. Не смиј се са њим, да не плачеш са
њим, и на крају не шкргућеш зубима. Не дај му сву власт у младости, и не затварај очи
према његовим лудостима. Сагињи главу његову у младости, и умртвљуј слабине
његове (зле нагоне) док је дете, из бојазни да не постане јогунаст и непослушан.
Поправљај сина свога и учи га да ради, из бојазни да не посрне због твоје срамежљиве
слабости“ (Премудрости Исуса, сина Сирахова 30, 1-13).
238. Поштовање старих особа код Спартанаца. Од свих старих народа Спартанци
су били најчувенији по своме поштовању старијих особа. Никад се млад Спартанац није
усуђивао да седи у присуству старије особе. Десило се једног дана, за време
олимпијских игара, у којима су сви народи Грчке узимали учешће, да један старац
узалуд тражи празно место где би сео. Нико није хтео да устане и уступи му своје
место. Кад је дошао до места које су били заузели Спартанци, сви младићи у тренутку
устали су из поштовања и понудили старцу своја места. Кад је то видео старац је
узвикнуо: „Сви Грци хвале врлину, али је само Спартанци практикују“ (Спираго, 565,
стр. 263).
 239. Мајка за пример. Имао сам непуних 8 година, прича један побожан човек,
када сам при повратку из школе поновио једну ружну реч, коју сам чуо од старијег
друга, али чији смисао нити значење ја нисам знао. Моја мати која је била заузета
пословима у кујни строго ме је погледала и рекла: „Чедо моје, ја нећу никад више да
чујем ту реч из твојих уста“. Ја сам одмах схватио о чему се ради и ћутао сам
посрамљено. После ручка мајка ће ми рећи: „Јосифе, пођи са мном у собу“. Ја сам
скочио и пошао за њом. Кад смо отишли у собу, она ме је поставила под распеће на
зиду, пред којим се она обично молила, и рекла ми: „Ти си јутрос много увредио доброг
Богу оном ружном речи коју си изговорио. Ти ниси схватио колико је она гадна, па те
зато нећу казнити, али запамти добро да ја не желим да ову или сличну реч још који пут
чујем из твојих уста. А сада клекни да заједно молимо опроштај од доброг Боге и да
прочитамо Оче наш пет пута у част пет рана Спаситељевих. Ја сам клекао и заједно смо
прочитали Оче наш пет пута. То је на мене и моје дечје срце направило већи утисак
него највећи укор или казна (Оберхамер, стр. 180-181).
240. За добро васпитање деце родитељи добијају награду од Бога у будућем
животу. Света Марта имала је јединца сина Симеона. Васпитала га је веома брижљиво
и Бог јој је дао да се за живота обрадује светитељском славом сина свога. Кад је дошло
време да се пресели у вечни живот, она је дан пре тога имала чудно виђење. Учинило јој
се да је узета на небо и да се налази поред неког прекрасног дворца, чија се лепота не
може описати. Док се дивила лепоти тога дворца, спазила је пресвету Богомајку са два
анђела и поклонила јој се. Мати Божја запита је чему се диви, а она јој одговори да се
диви лепоти дворца, јер тако нешто у животу није видела. Тада је пресвета Богомајка
запита да ли зна за кога је тај двор саграђен. Кад јој је она одговорила да не зна,
пресвета Богомајка открила јој је да је то њен дворац, који ја за њу саградио син њен. А
то јој је и награда за њен богоугодан живот. После тога њој су показали још лепши
дворац, у вишим небеским сферама, који ће припасти њеном сину. Сутрадан се света
Марта преселила у вечни живот (Житије свете Марте, 4. јула).
241. Пренебрегавање дужности деце свети се и деци и родитељима. Као потврда
овоме може да послужи пример старозаветног јеврејског свештеника и судије Илије. Он
је имао два сина: Офнија и Финеса. Синови су му били непослушни и тешко грешили
Богу. Отац их је, истина, опомињао, али није строго иступао, па га они нису ни
слушали. Због тога их је снашла тешка казна Божја: оба сина погинула су у један дан у
борби против Филистимаца, а отац, када је чуо шта се догодило, пао је са столице, на
којој је седео и очекивао вести са бојишта, и сломио врат, те умре и он (1. Књига
Самуилова 2, 22-25, 27-34; 4, 1-18).
242. Отац умире а деца одлазе на маскенбал. У немачкој варошици Триру догодио
се овај жалосни случај. Поводом карневала био је приређен маскенбал. Један отац
породице тешко се разболи и баш то вече морали су хитно звати лекара. Кад је лекар
стигао, затекао је децу маскирану и спремну за бал. Пошто је прегледао болесника,
лекар је изјавио да болесник неће преживети ту ноћ. На то је кћи запитала лекара да ли
би она упркос таквом очевом стању могла ићи на бал. — „Ја то препуштам вашој
савести“, одговорио је лекар. Чим је лекар изашао, деца су отишла на бал. Кад су се
пред зору вратила, затекла су оца мртва. Он је умро док су се деца његова забављала и
играла на балу (Оберхамер, стр. 190-191).
243. Ко је крив што су деца гурнула низ степенице свога оца? У једну болницу
довели су неког старијег човека у жалосном стању: тело му је било покривено ранама и
више ребара сломљено. Његова рођена деца, после жестоке свађе, избацила су га из
стана и гурнула низа степенице. Док је дежурни у пријемном одељењу болнице узимао
потребне податке, повређени је проклињао своју децу и називао их лоповима и
разбојницима. Кад га је болнички чиновник запитао које је вере одговорио је: „Ја сам
без вере“.
— Ах, тако! С каквим онда правом, добри човече, захтевате од своје деце да
поштују пету заповест Божју, кад ви не знате прву, другу и трећу заповест Божју? С
каквим правом ви се тужите да вас деца не поштују и не слушају, кад ви одричете
поштовање и послушност своме Творцу? До кога је главна кривица за вашу несрећу?“
приметио му је службеник и тиме га подстакао да лежећи на постељи размишља и
тражи кривца (Оберхамер, стр. 191-192).
244. Син који нема за шта да захвали својим родитељима. Један свештеник
позван је постељи умирућег. „Оче рекао, је позвао сам вас да пренесете моју последњу
жељу мојим родитељима, који станују далеко одавде. Реците им да их не проклињем,
али и да им не захваљујем. Не проклињем их зато што ћу кроз пола сата бити на суду
Божјем; али им и не захваљујем, јер немам на чему. Не захваљујем им што су ме донели
на свет, јер су ме под смртним грехом зачели и родили. Не захваљујем им за васпитање,
јер ми га нису дали. Напротив, својим рђавим примером покварили су ми и душу и
тело. Ах, родитељи моји, родитељи моји, њихов рђав пример узрок је моје мизерне и
превремене смрти!“ — Код ових речи крв му је покуљала на уста и учинила крај његову
животу.
Заиста, требало би, клечећи на коленима, упутити молбу родитељима да сваког дана
служе као жива фотографија доброг примера (Исти, стр. 192-193).
245. Кобне последице рђавог васпитања. Пре неколико година један инжењер из
Прага убио је са једним метком из револвера свога оца при силаску из трамваја. Убијени
је био богат млинар који је своме јединцу сину чинио све по вољи. Чим је син напунио
17 година, његови родитељи ставили су му на расположење засебан апартман, у коме је
он могао да живи по својој вољи. Син се оженио, потом раздвојио од жене, сваљујући
на оца одговорност за раскид. Због тога вребао је оца и једно вече хладнокрвно га убио
на улици. Тим поводом један дневни лист објавио је чланак из пера неког доброг
познаваоца убичине породице. Оцеубица је био маза своје мајке која се смејала свима
његовим каприсима и још га подстицала да се ода уживањима. Такво васпитање љуто се
осветило (Исти, стр. 193).
246. Испуњена родитељска клетва. Један отац имао два сина. Синови су често
вређали оца, због чега их је он тешко проклињао. Једнога јутра пођу синови у поље на
рад. Том приликом они толико наљуте оца, да им је он уместо благослова упутио ову
клетву: „Гром вас убио обадвојицу и да Бог да вас довече из њиве мртве донели!“
То после подне небо се наоблачи и почне киша. Синови се са осталим радницима
склоне под једно дрво. Није потрајало дуго, а гром удари у то дрво и оба сина убије.
Осталим радницима ништа се није догодило. Кад је киша престала, радници натоваре
погинулу браћу и мртве их кући дотерају. Тако се испунила родитељска клетва. Наш
народ зна да се родитељска клетва скоро увек и брзо испуни, па зато и вели: „Тешка је
родитељска клетва“! (Игњат Милојевић, Тешка је родитељска клетва. Хришћанин,
свеска 7, 1911. година, стр. 59-60).
247. Испуњена материнска клетва. Неког разблудног сина карала мајка. Син у
гњеву наружи мајку. Мајка га и за то укори. Онда он удари своју родитељку мотком.
Заплаче мајка и закука, па у болу своме изрекне овакву клетву: „Сине и несине, како ја
кукала, тако ти кукао на твој највеселији дан!“ После неког времена умре мајка, а син
остане непокајан и неопроштен. На дан синовљеве свадбе — највеселији дан његов —
пуцали сватови из пушака. Једно „залутало“ зрно погоди младожењу и он почне кукати.
Но смрт учини крај његовом кукању и — његовом животу (Епископ Николај, 19.
Мисионарско писмо. Битољ, 1932.).
248. За увреду мајке Бог казнио одмах болешћу. За време мога службовања у
Лапову (1921—1928) дође ми једног дана мој парохијанин Никола Милић, колар, са
завијеном левом руком, да му читам молитву ради исцељења. Кад је на мој захтев одвио
руку, ја сам се запрепастио: рука му је била сва отечена и поцрнела, као да га је црни
пришт спопао. На моје питање да ли је ишао лекару, он одговори да није и да не мисли
ићи. Хоће прво да се молитвом обрати Богу за исцељење. Ја сам испунио његову жељу:
очитао сам му молитву и на крају оболелу руку помазао уљем из кандила пред иконом
пресвете Мајке Божје на иконостасу. Пошто сам сумњао да је црни пришт, опако
обољење од кога смрт брзо наступа, препоручио сам му да сутра дође до цркве и
видимо какво је стање болести. Помишљао сам да га, ако не буде побољшања, упутим
лекару.
Кад је он сутрадан дошао и одвио руку, оток је био спласнуо, болови престали и
бели печати показивали се на кожи, што је био знак да ће рука добити своју природну
боју. Тек тада ми је открио узрок болести.
„Прекјуче је, вели, био празник Мале Госпође. ,Ја сам журио да завршим кола
једном нашем сељаку. У то се зачу звоно са наше цркве, оглашава почетак свете
литургије (кућа је близу цркве, око 300 метара у ваздушној линији). Кад моја мајка зачу
звоно, она се појави на прагу, па ће ми рећи: „Остави, сине, та кола, ватра их изгорела!
Зар не чујеш звоно које позива на свету службу? Данас је велики празник“. Уместо да је
послушам, ја јој рекох једну тешку реч. У том часу осетих страшан бол у левој руци, као
да ме неко гвозденом шипком снажно удари по њој. Ја испустих алатку коју сам у руци
држао и почех да се превијам од болова. За непуна два сата рука се наду и поцрне. Тада
ми дође у памет да ме Бог казни што увредих своју мајку, па похитах да јој се извиним и
замолим опроштај, а потом пожурих да се обратим Богу и пресветој Мајци Његовој за
исцељење. И милостиви Бог и пресвета Мајка Његова смиловаше се и исцелише ме. У
знак своје захвалности ја сам обећао Господу да ћу убудуће боље поштовати и своју
мајку и Божје празнике“.
Своје обећање испунио је. Више на празнике није радио него је у цркву долазио.

Ш е с т а з а п о в е с т:

Не убиј.

Живот је Божји дар људима и осталим живим бићима на земљи и човек нема права
да одузима живот ни себи ни другима.
249. Живот је Божја својина. Бог је дао живот од свога живота свима створеним
бићима. Према томе, живот није наша но Божја својина. Он га је дао, Он једини има
право да га узме. Кад неко од нас посегне на свој или туђи живот, посегао је на Божју
својину. Кад лончару разбијеш лонац, бол не осети лонац него лончар, који се наљути и
тражи накнаду. Исто тако кад убијеш човека, не осети толико бол човек, колико осети
Бог. И кад мораш накнадити лончару разбијени лонац, утолико пре мораш Богу
накнадити живот који одузмеш. Ако лончар и не затражи накнаду, Бог ће затражити
сигурно. Зато је убијство другога у исто време убиство себе — самоубиство (Епископ
Николај, Први Божји закон... стр. 35).
250. Убиство другог у исто време је и убиство себе. У Чикагу, у Америци,
живљаху два суседа. Један од њих полакоми се на богатство свога суседа, уђе ноћу у
његову собу и одсече му главу, а његове новце метне себи у џеп и пође своме дому. Тек
што је изишао на улицу, кад спази убијеног комшију где му иде у сусрет. Но на телу
убијеног комшије не беше његове главе него глава овог убице. Убица се окрене на другу
страну и почне бежати, али се комшија са главом убице опет нађе пред њим и иђаше му
у сусрет. Хладан зној обли убицу. Како тако он стигне до своје куће и преноћи ту ноћ.
Но идуће ноћи он опет опази комшију пред собом са својом сопственом главом на
његовом прагу. И тако сваке ноћи. Онда убица узме отети новац и баци га у реку. Но и
то не помогне. Комшија му се јављаше сваке ноћи. Убица се пријави суду и призна дело
и буде послан на робију. Но и то не помогне. И у тамници убица сваке ноћи виђаше
свога комшију са својом главом на рамену. Најзад, он замоли једног старог свештеника
да се моли Богу за њега грешника и да га причести. Свештеник му рекне да мора
учинити јавно признање пре молитве и причешћа. Осуђеник одговори како је већ
признао да је убио свога комшију.
„Не то, рекне свештеник, него мораш увидети и схватити и признати да је живот
твога комшије твој сопствени живот. И да си ти убијајући њега убио и самога себе.
Отуда ти и виђаш своју главу на телу убијенога. Тиме ти Бог даје на знање да је живот
твој и твога комшије и свију људи укупно један исти живот“.
Осуђеник се промисли. И кад се дуго промисли, он схвати и признаде. Потом се
помоли Богу и причести. И тада престаде дух убијеног човека да га узнемирава, а он
почне да проводи дане и ноћи у кајању и молитви и проповедању осталим осуђеницима
чуда које се њему открило, на име да човек не може убити другога, а да у исто време не
убије и себе (Епископ Николај, Први Божји закон... стр. 35-41).
251. Дух убијеног не да мира убици. Констанс, цар византијски, имао је брата
Теодосија, кога није волео, јер се бојао да га овај не обори са престола. Због тога
Констанс присили Теодосија да прими ђаконски чин. Али страх није остављао цара ни
надаље. Најзад, цар се реши на злочин. Удеси те Теодосија мучки убију. Сад је дахнуо
душом, мислећи да се за навек ослободио свога такмаца. Но незналица, није ни слутио
да су мртви јачи од живих и да онај ко убије невина човека у ствари не побеђује него
полаже оружје пред убијеним. После тога једне ноћи јави се убијени ђакон Теодосије
своме брату цару са чашом крви, која се пушила. и викне страшним гласом: „Пиј,
брате!“ Цар скочи, узбуни цео двор, но нико му ништа није знао рећи. Друге ноћи
понови се иста сцена. Цар узбуни цео град, но све је бленуло у њега. И следеће ноћи, по
трећи пут, понови се исто.
Најзад, цар Констанс, увече здрав и читав, једног јутра осване мртав у својој
постељи (Епископ Николај, 12. Мисионарско писмо: Једној госпођи о томе како се
мртви свете. Битољ, 1932).
252. Сунце га проказало. Један стражар имао је за дужност да прати благајника
општинског из села Златарића у среско место Каменицу. Десило се једном да су
путовали ноћу. Стражар из пушке убије благајника, да би опљачкао паре. У том часу
сунце се рађало са истока и први његови зраци пали су на убијеног благајника.
Издишући, благајник је рекао стражару: „Да Бог да те јарко сунце проказало!“ Стражар
се врати дома, купи имање, ожени се и почне богато живети, како живе они који не знају
за Бога. Са женом се добро слагао пуних 20 година. Но после 20 година једног јутра
стајао је он са својом женом према истоку баш кад се сунце рађало. Видећи сунце како
се рађа, злочинац се сети убијеног благајника и речи његових при издисају. Сети се, па
се насмеје. Онда жена навали на мужа да јој каже зашто се насмејао. Он је одбио. Жена
је наваљивала све више и заплакала зашто неће да јој каже. Он јој, најзад, повери тајну,
исприча свој злочин и порекло свога богатства.
 После тога између мужа и жене почне да долази до размирица, свађе и туче. Кад је
после једне свађе муж ударио жену, она оде власти и пријави га као убицу оног
благајника. Суд га ухапси и осуди на смрт. Тако се испунила жеља умирућег благајника:
да јарко сунце прокаже злочинца. У ствари, њега је Бог проказао, који је свевидеће
Сунце правде (Епископ Николај, Нема ништа тајно. Мали мисионар, св. 17, јуни 1935,
стр. 11-12).
253. Прстен убијеног проказао убицу. У граду Н. један човек залуди за удатом
женом. Па како није имао наде да ту жену узме за живота мужа јој, он увреба прилику и
једне ноћи убије мужа. Том приликом он му скине венчани прстен с руке и узме.
Сутрадан и он је учествовао на погребу убијенога и изјави саучешће његовој удови.
После извесног времена он се испита с том женом, и почну припремати све што је
потребно за венчање. Али уочи самог венчања његова вереница чистила му одело и
нашла случајно (тобож случајно!) онај прстен у џепу. Њој одједном буде јасно да је овај
човек убио њеног мужа. И она уместо да иде на венчање, оде у суд и пријави случај. И
убица уместо да оде на жељено венчање, отишао је у тамницу, из које није жив изашао.
И тако, прстен је објавио његов злочин — у ствари свевидећи Бог (Тамо, стр. 13-14).
254. Убица свештеника сам се открио. У Хомољу, пред први светски рат (1914—
1918), нађен је један свештеник заклан. Истрага се свршила неуспехом. Злочинац се
није нашао. У томе месту славио један сељак, и дошли му многи гости. Кад је било
време ручку, домаћин понуди једног госта да му пререже колач. Гост пристане, извади
нож и узме колач да пререже. Али наједном изађе му реч из уста: „Не могу сећи колач
ножем који је заклао попа; грешно је“. Остави нож у корице и да колач другом да
пререже. Његова реч дође до власти, и власт га ухапси. Он призна злочин и буде
погубљен (Епископ Николај, Емануил, стр. 124-125).
255. Учињен злочин не да мира. Једног дана дошао је светом Зосиму, испоснику
из Киликије, који је живео близу Синајског манастира, неки човек, бивши разбојник, и
замолио га да га прими за калуђера, јер жели да оплакује своје грехове и окајава своје
многе злочине. Старац га прими, али му је после неког времена рекао да власти могу
дознати за њега и одвести га у тамницу. Зато му је предложио да оде у један даљи
манастир, светог аве Доротеја, код Газе, у Палестини. Бивши разбојник послуша старца
и оде у указани му манастир. Тамо се показао веома ревностан, научио Псалтир
напамет и навикао монашком животу. Али после 9 година он напусти манастир, дође
старцу Зосиму и затражи од њега да му скине монашку одећу и врати световну. Кад га је
изненађен старац запитао зашто то тражи, он му је одговорио:
„Девет година провео сам у манастиру, испошћавао се, живео са свима у миру и
љубави и свима сам био покоран. Верујем да ми је Бог, по своме бескрајном милосрђу,
опростио многе грехе. Али откако сам дошао у манастир, пред собом видим дечка кога
сам лудо убио. Он ми се јавља и у сну и на јави, и кад стојим у цркви, и кад прилазим да
се причестим светим тајнама, кад седам за трпезу, и кад пођем некуд. Свуда ме пресреће
и једно исто пита: „Зашто си ме убио?“ Кад би ми бар дао мира, али не даје, и не могу
више да издржим. Одлучио сад да одем у оно место где сам дечку одузео живот и тамо
примим заслужену казну за свој злочин“.
После тога обукао је своје световно одело, отишао у град Диосопољ и тамо својом
крвљу опрао злочин, који му није дао мира ни дању ни ноћу (Житије светог Зосима
Киликијског, 4. јуна).
Ко убије, биће убијен. Један од најсуровијих тирана француске револуције био је
несумњиво Робеспјер, син адвоката и сам адвокат. Захваљујући беседничком таленту он
је успео да у току неколико месеци буде господар Француске. За време „Терора“ пале су
многобројне главе, поред других, глава краља Луја Шеснаестог и више од 2.000
свештеника. Али док је Париз дрхтао пред овим чудовиштем, његови непријатељи
сковали су заверу против њега. ухапсили га и осудили на смрт под гиљотином 28. јула
1794. Пред извршење смртне казне покушао је самоубиство, али није успео него је само
поломио вилице. У тако жалосном стању водили су га на губилиште. Успут он није
престајао да моли за милост. Један од његових судија исмејавао га је због кукавичког
држања, пришао му, лупио га руком по рамену и упитао: „Дакле, Робеспјер, има ли
Бога?“ Пословица: „Човек бива кажњен оним у чему је сагрешио“, испунила се на
Робеспјеру, то јест, убице завршавају насилном смрћу (Спираго, 594, стр. 275-276).
На њему су се испуниле Господње речи: „Ко ножем убије ваља да и он ножем буде
убијен“ (Откривење 13, 10; Мат. 26, 52).
257. Отровао свога добротвора и од истог отрова и сам настрадао. Неки
фабрикант умео је добро да ласка и на тај начин опчини једног богатог старца без
породице да му остави сву своју имовину. Чим је постао наследник богате имовине, он
се реши да старца убрзо умори, да би се што пре дочепао његове имовине. Најмио је
слугу који ће слушати старца и дао му извесну количину неког прашка да старцу стави
у јело, тобож ради тога да би старац био увек добре воље и да га не би грдио. Слуга је
учинио како му је речено, али је старац сутрадан умро. Прашак је био отрован. Да слуга
не би разгласио тајну, фабрикант — наследник узме га код себе у службу, не
допуштајући му да ма шта подозрева у погледу смрти старчеве. На несрећу, слуга је
само половину количине добивеног прашка био ставио старцу у јело, другу половину
сачувао је код себе. Убеђен да ће на исти начин стећи благонаклоност свога новог
господара, он ону преосталу половину прашка стави у јело и да новом господару.
Дејство је било исто: фабрикант је сутрадан био мртав (Спираго, 596, стр. 276-277).

Не треба убијати ни животиње без нужде и потребе. Бог кажњава оне који муче и
злостављају и убијају недужне животиње, јер и оне осећају бол као и људи

258. Суровост према животињама донела тешку казну. Син неког сељака уживао
је да хвата птице и да им ломи ноге. То је чинио све до своје тридесете године. А тада
стигла га је страшна казна. Посетио је једну пивару и зажелео да види како се прави
пиво. Нагнуо се над један казан. У томе му шешир с главе слети у казан. Он се нагне
преко ивице да га дохвати. У тај мах изгуби равнотежу и упадне у казан са врелим
пивом. Извукли су га из казана са тешким опекотинама по телу, нарочито на ногама.
Као последица тешких опекотина појавила се гангрена и морали су да му одсеку обадве
ноге. После тога, без ногу је проживео још 25 година (Спираго 612, стр. 282-283).
259. Дечак и крастава жаба. Једна породица у Копенхагену имала је обичај да у
току лета недељу по подне проводи у градском парку. Једне недеље синчић ове
породице, стар 7 година, играјући се у парку нађе краставу жабу и почне да је мучи.
Напослетку, прободе је неким шиљатим прутићем за земљу. Идуће недеље породица је
опет била у парку. Док су родитељи седели на клупи, дечак оде да се игра и на свој ужас
нађе жабу још живу на месту где ју је он приковао. Њене исколачене очи гледале су га
прекорно и као да су га питале шта му је учинила да тако са њом поступи. Сав узбуђен,
дечак потрчи и исприча својој мајци. Убрзо после тога вратили су се кући. Чим су
стигли кући, дечка спопадне грозница, легне у кревет и трећи дан испусти душу. За
време болести он је непрестано понављао како га очи једне животиње жалосно гледају
(Спираго, 614, стр. 283).
 260. Суровост према животињама прелази у суровост према људима. Један
разбојник пре него што ће бити обешен узео је реч и рекао: „У својој младости ја сам
био суров према животињама и тиме је срце моје огрубело до те мере, да сам после лако
прешао на убијање људи. Ето због чега завршавам живот на вешалима“. Заиста
суровост према животињама огрубљује срце и лако прелази у суровост према људима,
да на крају одведе у неприродну смрт и вечне муке у оном свету (Спираго, 617, 284).
261. Према животињама треба хумано поступати и устајати у њихову заштиту
кадгод их људи муче и злостављају. Многи случајеви немилосрдног мучења и
злостављања животиња, особито теглеће стоке, коју људи користе у пословима
домаћинства за рад, вожњу и превоз терета, дали су повода за организовање Друштва
за заштиту животиња скоро код свих цивилизованих народа. Чланови ових друштава
пропагирају идеје да се са животињама хумано поступа, и устају у одбрану немоћних
животиња кад год виде да их зли људи муче и злостављају. А ово се најчешће догађа
кад их људи претоваре и батином присиљавају да вуку терет који превазилази њихову
снагу. Треба имати саосећања према јадној и недужној животињи и поставити себе у
њен положај. Један мој даљни рођак на селу био је познат у читавој околини по
хуманом поступању са својом стоком. Он никад на своје волове није викнуо, нити је бич
или прут употребио. Пазио их је као своју чељад. Кад би приметио да су се уморили, он
би их зауставио и одморио. На његову реч: „Хајде, брале!“ они би кренули напред.
Често би и сами кренули даље, чим би се одморили, не чекајући да им каже, ако би
пауза одмора била дужа него што им је потребна. Он је знао снагу своје запрежне стоке
и никад ову није претоварао, па зато никад никакве неприлике са њом није имао.
Овакво његово поступање према стоци било је последица његове дубоко вере и
побожности. Његово срце било је пуно љубави и саосећања према сваком створу
Божјем. Њега нико није видео да праска, да се нервира и избезуми, нити је ко чуо да је
кад што опсовао. Био је безазлене дечје душе и са свима живео у слози и братској
љубави. Доживео је дубоку старост и мирно се упокојио.
262. Пример светог Исихија. Једног дана свети Исихије изађе из своје ћелије и
спази човека који је ишао позади великог колског товара кога су вукли волови.
Наједанпут се један од волова спотакао и пао. Сви напори сопственика да вола дигне
остали су без успеха, во је лежао на земљи непомичан као клада. Сопственик тада
заплаче. Видећи то, свети Исихије сажали се, приђе паломе волу и почне да га милује
по врату. Најзад му рекне: „Е сад устај и иди на пут.“ После ових речи во се дигне и
товар крене. Сопственик кола задиви се и захвали светитељу. Овај пример научио га је
како убудуће у оваквом случају треба поступати (Четиј минеј, 5. март).

Многе животиње пријатељи су и добротвори човекови

263. Полицијски пас спасао дете. Месеца јуна 1905. године у вароши
Ашерслебену изгубило се дете једног радника, старо 3 године. Упркос детаљном
тражењу није се могло пронаћи. Тада неко дође на идеју да узме у помоћ полицијског
пса. Овај око поноћи пронађе дете у селу Визлебену, једну миљу удаљеном од вароши.
Он је шчепао дете за хаљине и донео га узнемиреним родитељима. Дирљиво је било
видети како дете мирно спава са ручицама око врата паметне животиње, уверено да је у
наручју своје мајке (Спираго, 631, стр. 290).
264. Мали пас спасао дете од смрзавања. Неки трговац враћао се једне зимске
вечери са вашара. Изненада он спази мало псетанце како се приближава његовим
колима и тужно завија. Потом ишчезне на једном споредном путу лајући из све снаге. С
времена на време застане, врати се мало, као да се боји да га трговац не изгуби из вида,
па опет потрчи напред, и тако неколико пута. Зачуђен оваквим понашањем малог пса,
трговац крене за њим и мало даље наиђе на дете заспало на снегу и упола промрзло и
псето поред њега. Трговац узме дете, увије га, стрпа у кола и продужи пут ка оближњем
селу. Псетанце је радосно трчкарало пред колима. На уласку у село, трговац се заустави
пред крчмом и запита њеног власника да ли познаје нађено дете. Власник га је познао и
одмах известио његове родитеље. Отац детињи стигао је убрзо и испричао како је дете
пошло на вашар у оближњу варош, па је залутало и од умора заспало на снегу. Да није
било малог пса, дете би се смрзло. Пас му је спасао живот (Спираго, 632, стр. 290).
265. Овчарски пас зове у помоћ своме настрадалом господару. Маја месеца 1907.
године новине у Манхајму (Немачка) објавиле су следеће: Близу станице Волделеген
налазила се велика сточарска фарма, коју су чувала два сточара. Једног дана они
продаду партију оваца и утоваре у вагон на станици, одакле у току следеће ноћи треба
да буду транспортоване даље. Пред мрак један од двојице сточара дође да обиђе вагон
са овцама и увери се да ли је све у реду. Силазећи са вагона, он се омакне, падне на
шине и остане непомичан. Са њим је пошао био и његов пас. Кад је пас видео шта се
догодило и свога господара како непомично лежи на шинама, он је потрчао до фарме,
удаљене више од километра, ухватио оног другог сточара за капут и почео да та вуче ка
станици. Овај је ишао за њим и нашао свога друга поред вагона, који је приликом пада
сломио неколико ребара (Спираго, 633, стр. 290-291).
266. Пас спасао живот своме господару у јазбини разбојничкој. Петроградски
Журнал за 1889. годину објавио је следећи случај: У околини Москве живео је неки
богати трговац, који је откупљивао дебеле свиње од сељака и продавао касапима у
Москви. Њега једног дана посете два сељака и понуде му стотину свиња по повољној
цени. Трговац пође са њима и понесе повећу суму новца. Из предострожности он
понесе собом и револвер и поведе свога великог пса, нарочите расе, која се одликује
великом снагом и оданошћу према своме господару. Два сељака били су у ствари
разбојници, који су припремили план да трговца намаме у неку избу, убију и опљачкају.
Не слутећи ништа трговац је ишао за њима. Разбојници су га увели у неку кровињару,
више километара удаљену од Москве. Кад су ушли унутра, они понуде трговца да
седне. Трговац пристане, скине са себе капут у коме му је био револвер и седне. Видећи
да нико не долази ради закључења погодбе, он се узнемири и рекне: „Молим вас
пожурите, јер ја немам времена за бацање“.
На то му један од разбојника одговори: „Да се нисте макли с места, јер живи одавде
нећете изаћи“. У том часу уђу два тобожња продавца, наоружани ножевима. Кад је
трговац видео да је намамљен у јазбину разбојника, понудио им је сав новац који је код
себе имао, само да му поштеде живот.
— Нисмо ми толике будале, одговорили су они. Ви сад дајете све, а после да нас
гоните са полицијом.
Са сузама у очима трговац их замоли да му дозволе да се опрости са својим верним
псом. Тада један од разбојника пусти пса, који је био остао пред вратима. Трговац тада
почне да милује пса. Али разбојницима се журило, па један скочи на њега. а други
замахне ножем да му га сјури у срце. Чим је пас то видео, он скочи на разбојника с
ножем и зубима ишчупа му јабучицу из грла. Потом, кад је овај пао, он скочи на другог
разбојника, обали га и почне да уједа својим страшним зубима. Ослобођен од нападача,
трговац дохвати капут са револвером и једним метком обори трећег разбојника, који је
напољу чувао стражу и потрчао унутра, кад је чуо да се у соби нешто чудно догађа.
Тако је пас спасао свога господара, заклавши два разбојника (Спираго, 635, стр. 292-
293).

И птице су велики пријатељи и добротвори човекови

267. Корист од врабаца и других птица у људским насељима. Само једно гнездо
ових птица (врабаца, грмуша, црвенперки и других) са по 5 малих у њему прождре
дневно више од 250 гусеница. На тај начин један насад, док одрасте, што траје обично
месец дана, поједе 7.500 гусеница, а које би уништиле око 300.000 цветова односно
плодова јабука. крушака, шљива, трешања итд. Птице су, дакле, од велике користи и
добротвори наши, јер се хране инсектима који наносе велике штете пољопривреди. Зато
птице треба чувати и штитити. Уништење само једног гнезда равно је уништењу
300.000 јабука или крушака (Спираго, 626, стр. 288).
268. Корист од ласта. И ласте су веома корисне. Оне се хране мувама и комарцима.
Једна ласта у току дана уништи око 5.000 ових штетних инсеката. А за месец дана један
пар ласта уништи око 300.000, у току лета — више од милиона! Кад њих не би било,
људи се не би могли одбранити од мува и комараца нити од заразних болести које ови
инсекти преносе (Спираго, 627, стр. 288-289).
269. Упозорења деци да не уништавају корисне животиње и птице. У многим
школама на западу: немачким, француским, енглеским и другим, истакнута су
упозорења деци да не уништавају корисне животиње и птице. Оваква упозорења могу
се видети и срести дуж путева, на раскршћима и по улицама градова и села. На њима се
најчешће могу прочитати оваква упозорења:
Не убијај кртицу, јер само један пар прождере годишње више од 20.000 црва и
ларва.
Не уништавај птичја гнезда. Птице су највреднији истребљивачи гусеница и због
тога корисне пољопривреди и воћарству.
Не убијај јежа, јер се он храни мишевима и ларвама гундеља и уништава змије
отровнице.
Штедите слепе мишеве, јер они нису шкодљиви; напротив, они се хране ноћним
инсектима и лептирима.
Не убијај краставе жабе, јер су оне највећи истребљивачи пужева и хране се
инсектима, па су због тога веома корисне њивама и пољима.
Не убијај цврчке и јеленке, јер они уништавају црве и гусенице.
Не чините зла гуштерима, јер се они хране пужевима голаћима, црвима, мушицама
и другим штетним инсектима. (Спираго, 624, стр. 287).
270. Доброта према животињама често бива награђена. О Александру Великом,
краљу македонском, прича се следећа анегдота. Једном војнику било је поверено да
краљевом шатору одведе магаре натоварено врећама са златом у њима. Товар је био
тежак а магаре слабо. Видећи да оно није у стању да понесе цео товар, војник се сажали
и узме на своја плећа неколико врећа, да на тај начин олакша магарету. Краљ је из свога
шатора посматрао војника и видео шта је учинио. Кад је војник стигао са магаретом,
краљ га дочека на вратима шатора са речима: „Ти си добар војник. Ја ти поклањам вреће
које си узео на себе, да би олакшао магарету; ти си их заслужио“. — Који имају
саосећања према животињама уживају поштовање племенитих људи (Спираго, 638, стр.
293-294).

С е д м а з а п о в е с т:
 Не чини прељубу.

Прељубочинци царства Божјег неће наследити... Постеља женидбена да буде чиста,

а курварима и прељубочинцима судиће Бог (1. Кор. 6, 9; Јевреј. 13, 4).
Ова заповест значи: немој имати незакониту везу са женом. Заиста, у овоме су
животиње послушније Богу него многи људи. Јер животиње се везују међу собом у оно
време и онако како им је Творац њихов предодредио. А многи људи не познају ни време
ни начин те везе између мушких и женских. Разум је њихов заступљен од блуда, те не
разликују закониту везу са женом од незаконите, као што болестан човек не разликује
слано од киселог.
271. Пагубне последице прељубочинства. Прељубочинство разорава човека и
телесно и душевно. Прељубочинци се обично искриве као гудало и пре старости и
завршавају свој живот у ранама, мукама и лудилу. Најстрашније и најгадније болести, за
које наука зна, јесу болести које се множе и разносе по човечанству прељубом. Деца
прељубочинаца наслеђују болести својих родитеља. Заиста, болести од прељубе бич су
за човечанство. Од болести које се шире прељубом тело трули и распада се, душевне
силе ослабе и растроје се, човек постаје блесав, слабоуман, некарактеран, склон сваком
злу и пороку, човекомрзац и богомрзац, отров за друштво. Као што је његово тело извор
гноја и смрада, тако и душа само точи гној и смрад. Зато је Бог, који све зна и предвиђа,
издао заповест против прељубе, против блудног живота, против ванбрачне везе међу
људима. Нарочито омладина народна треба да се чува овог зла, као од отрова змијиног.
Јер народ у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу нема
будућности. Такав народ имаће све богаљастија, тупоглавија и немоћнија покољења и
најзад пропашће.
272. Пропаст Содома и Гомора. Ко уме да чита прошлост људи и народа, може се
довољно научити каква страховита казна постиже прељубочина племена и народе. У
Светом писму описује се пропаст два града, Содома и Гомора, у којима се није могло
наћи ни десет праведних и чистих људи. Због тога је Бог пустио огњену кишу са
сумпором, те су оба града одједном затрпана као у гробу (1. Мојс. 18, 20-33; 19, 1-28).
273. Пропаст Помпеје. У Јужној Италији постоји и сад место звано Помпеја, негда
богат и раскошан град, а сада само једна жалосна рушевина, на коју се људи сакупљају,
да виде и да уздрхте душом од страха и ужаса. Богатство је овај град довело до тако
раскалашног и блудног живота, какав се ваљда у свету није запамтио. И дошла је казна
Божја изненада. Једног дана провали се планина Везув, близу Помпеје, и вулкан избије
из те провале, и огњена киша са пепелом почне да засипа град Помпеју са свима њеним
житељима, док је није засула високо изнад кућа, као што се један мртвац у гробу засипа.
А народима здравим у том погледу Бог даје свако добро у изобиљу (Епископ Николај,
Први Божји закон... стр. 42-47).
274. Чудесан догађај са Таксиотом. То је био војник у Картагини. Цео живот
провео у тешким гресима, али се најзад покаје, остави војничку службу и живео
богоугодно. Изишавши једном са својом женом на своје имање близу града, учини
прељубу са женом свога аргатина, и одмах потом уједе га змија, и умре. Био мртав 6
сати, потом се дигне и тек четвртог дана проговори и исприча како је после телесне
смрти пролазио кроз ваздушна митарства (То су ваздушне капије на којима зли духови
сачекавају душе по растанку са телом и испитују за поједине грехе учињене у овом
животу). Прошао је некако кроз сва митарства, док није дошао до митарства блуда. Ту је
пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен на јемство једног анђела и
послан поново у тело, да откаје свој последњи грех. И кајаше се 40 дана, идући од цркве
до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Причао је плачући о страшним мукама у
којима живе грешници у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за
већ учињене грехове. Четрдесетог дана са радошћу се преселио у царство Бога
милостивога (Епископ Николај, Охридски пролог, 28. март, стр. 236).
275. Прељубочинство не пролази без Божје казне. Грчки цар иконоборац
Константин Копроним омрзне своју закониту жену Марију и почне да живи безаконо са
неком Теодосијом, коју је чак хтео да учини царицом. Кад је за ово чуо патријарх
цариградски, свети Тарасије, почне да одвраћа цара, говорећи му: „Како ћеш ти оне који
су под твојом влашћу учити поштењу и уздржању? Како ћеш друге кажњавати за грех
прељубочинства, кад си сам постао прељубочинац? Ми одавно знамо за твоју страст
према блудници са којом ти сад хоћеш јавно путем безаконог брака да грешиш. Како
ћемо ми да поштујемо твоју породицу и царску круну, кад видимо тебе прељубочинца?
Како ћеш при том греху смети да уђеш у свети олтар и приступиш светом престолу
ради примања свете тајне причешћа? Како ћеш смети да се причестиш светим тајнама?
Окани се, царе, тога греха, иначе тешко теби, јер ће те Господ страшно казнити“.
Цар није хтео да послуша патријарха, него је продужио да и даље греши. Убрзо
потом снашла га је казна: збачен је са престола и послат у изгнанство. Тамо су му очи
извађене и умро је у најстрашнијим мукама (Житије светог Тарасија, Четиј минеј, 25.
фебруар).
276. Порок изобличи човека. Велики сликар Леонардо да Винчи године је
утрошио радећи своју чувену сцену Тајне вечере. Дуго је и залуд тражио погодан лик
који би му послужио као модел Христа. Најзад, једног дана срео је у једној римској
цркви певача, чије су му се црте и држање допали. То је био Пјетро Бандинели. Славни
сликар одвео га је у свој атеље, где му је послужио као модел Христа. Кад је са њим био
готов, прешао је на ликове апостола и израдио све, осим Јуде. За њега никако није могао
да нађе погодан модел. Узалуд је обилазио улице и загледао у лица пролазника. Дуго је
времена тако узалуд тражио. Једног дана он спази просјака у закрпама, одвратне
физиономије, који је стајао на улици и просио. Уметнику се учини да би овај просјак
могао послужити као модел Јуде, па му приђе и позове га да му позира за добру
награду. Просјак радо пристане и пође. По доласку у атеље просјак изјави да је он пре
неколико година био код уметника и позирао му за модел Христа. После тога он се одао
порочном животу, који му је ранији невин лик нагрдио и изопачио и он се од
христоликог претворио у сатаноликог (Оберхамер, стр. 211-212).
Против ове заповести греше и они који друге саблажњавају и на прељубу и
разврат наводе, на пример: писци — својим развратним списима и позоришним
комадима у којима се убија чедност и подстиче на сексуалне преступе; уметници својим
развратним сликама које буде и изазивају сексуалне нагоне код гледалаца; филмски
продуценти својим развратним филмовима итд. Све ово најчешће се чини под заставом
и етикетом „слободне уметности“, а то на пракси означава сушту порнографију или
уметност ослобођену свих моралних обзира и регула, сатанску уметност убијања
људских душа, у првом реду омладине. Друштво људско има право и дужност да се
брани од овакве „уметности“ и бори се против њеног разорног утицаја на морал
породице и друштва. У многим земљама на Западу (Америци, Енглеској, Француској,
Немачкој, Швајцарској и другим) створене су приватне организације за борбу против
порнографске уметности у сваком облику. Чланови ових организација, а то су најчешће
дечји родитељи и јавни друштвени радници (учитељи, професори, судије, адвокати,
лекари, свештеници итд.) позивају на јавни бојкот и тиме мобилишу јавност против
порнографске уметности. Ма да је овај начин борбе показао извесне позитивне
резултате, ипак он није толико ефикасан да спречи и у корену сузбије овакву врсту
„уметности“. То могу да учине само строги државни закони и државна контрола. Зато
друштво људско има право и треба да од својих управљача захтева такве законе против
оних који руше морал и убијају људске душе тиме што их подстичу на разврат. Такви
акти по својим пагубним последицама нису ништа лакши од телесног убиства. Па кад
се ово законима строго кажњава, треба на исти начин поступити и са онима који убијају
душе.
277. Последице рђаве лектире. Један младић, осуђен на 5 година робије, испричао
је свештенику овај свој морални бродолом.
Моји родитељи били су прилично имућни и угледни људи. Они су ме са љубављу и
великом пажњом однеговали, као и две моје сестре, које су удате, срећне и угледне. У
детињству ја сам испољио лепе таленте. У школи сам био марљив и трудољубив и
заслуживао одличне оцене. Али последње године мога школовања у колежу ја се
упознам са једном породицом. Она је имала лакомислену кћер и лењог сина, коме сам ја
давао часове, али он није хтео нимало да се потруди. Он је говорио: кад човек има пара,
нема потребе да буде учен. У накнаду за то ја се заљубим у његову сестру. Она ми је
позајмљивала романе и позоришне комаде који су ме залудели. Ја сам само мислио на
љубавне авантуре. Једног дана ја и девојка ишчезнемо. Она је од родитеља украла
новац, а ја понео месечну стипендију коју сам од оца био примао. Трећег дана полиција
је учинила крај нашем романтичном бекству. Девојка је била кажњена од својих
родитеља и покушала да се убије помоћу гаса, а ја сам истеран из колежа. Убрзо потом
мати ми умре.
Кад је отац видео да сам се ја покварио и дрско одговарам на његове прекоре,
ускратио ми је своју потпору, и ја сам ступио као шегрт у једну књижару. Тамо сам се
одао читању многих романа и плетењу љубавних интрига и због тога избачен напоље.
Био сам исувише горд, да се вратим оцу. Запослио сам се у једној фабрици, удружио са
лоповима и постао њихов саучесник. Ово је четврти пут како сам у затвору. Оца више
нисам видео, он је убрзо умро. У последње време није хтео да чује за мене, нити је
допуштао да неко пред њим изговори моје име. За моје родитеље боље је што су
помрли, да не виде до чега је доспео њихов син (Фатингер, стр. 158160).
278. Један родитељ и неморална слика. Неки књижар дуже времена држао је у
излогу своје књижаре једну неморалну слику. Неки родитељ пролазио је свакодневно
поред књижаре са својом децом. Једног. дана он уђе унутра и запита власника за цену
слике. Овај му донесе слику и поче да хвали таленат њеног аутора, па напослетку рекне
цену. Отац деце изброји новац, узме слику и одмах је поцепа пред зачуђеним трговцем и
присутном публиком, рекавши: „Сад могу мирно да прођем са децом поред ваше радње
без бојазни да ће ми се деца саблазнити“ (Спираго, 645, стр. 297).

О с м а з а п о в е с т:

Не укради.

Сваки који краде истребиће се (Захар. 5, 3).

279. Крађа приличи лисици и мишевима али не и човеку. Не чини оно што чине
лисице и мишеви, ако себе сматраш бољим од њих. Лисица краде и не знајући за законе
о крађи, и миш подгриза амбар не знајући да је то некоме штета. И лисица и миш знају
само за своју корист, али не и за туђу штету. Њима није дато да то знају, а теби је дато.
Зато се теби и не опрашта оно што је лисици и мишу опроштено. Твоја корист мора
увек стајати ниже закона, и твоја корист не сме бити штета брату твоме.
Само незналице иду у крађу; на име они који не знају две крупне ствари о овом
животу: прво, да човек не може украсти, а да га нико не види; и друго, да се човек не
може користити крађом.
Како то? упитаће многи.
Ево како:
280. Ова васиона је многоочита. Она је сва начичкана очима, као шљива у пролеће
белим цветом... Људи не виде и не осећају неизбројно мноштво очију виших бића, која
их посматрају на сваком кораку њихова живота. Милиони многоочитих духова
нетремице гледају шта се дешава на сваком сантиметру земље. Како онда лопов може
украсти, а да се не види? Како — а да се не прокаже? Не можеш завући руку у свој џеп,
а да милиони сведока то не виде. Још мање можеш завући руку у туђ џеп, а да се
милиони виших сила не узбуне. Ко ово зна, тај тврди да човек не може украсти, а да не
буде виђен и проказан. То је једна ствар. А друга је, да се човек не може користити
крађом. Јер како ће се користити, кад је виђен од толиких очију и кад ће бити проказан.
А кад буде проказан, биће застиђен и остаће му име лопов до смрти међу суседима
његовим. Има хиљаде начина како силе небеске проказују лопова (Епископ Николај,
Први Божји закон... стр. 48-51).
281. Случај два рибара. Крај једне реке живљаху два рибара са својим фамилијама.
Један имађаше много деце, а други беше бездетан. Обојица метаху увече кошеве у реку
и иђаху спавати. Но од неког времена догоди се да у кошу онога са фамилијом не беше
никако више од две-три рибице, док у кошу оног бездетнога беше рибе изобилно. И овај
бездетни прављаше се милостив, па одвајаше неколико рибица из свога пуног коша и
даваше своме суседу. Тако се то понављаше кроз целу годину. Један од њих се
разбогати, тргујући рибом, док други не могаше ни хлеба довољно набавити за своју
кућу.
Шта то може бити? вајкаше се сиромашни рибар. Али му се једне ноћи откри
истина у сну. Дође му човек на сан, обучен у светлост као анђео Божји, и рекне му:
„Устани одмах и изађи на реку, па ћеш видети зашто си сиромашан. А кад видиш, буди
уздржљив и хладан“.
Скочи рибар из постеље, прекрсти се, изађе на реку и виде како његов сусед
преручиваше рибу из његовог коша у свој. Узаври крв у сиромашног рибара, али се сети
опомене у сну, па се уздржа од гњева и хладно рекне рибару лопову: „Комшија, могу ли
ти што помоћи, да се не мучиш сам?“
А онај премре од страха. И кад дође к себи, он клекне пред свога суседа и рекне му:
„Заиста, Бог ти је проказао моје недело. Тешко мени неправеднику!“ И дадне
сиромашном рибару половину свога имања, да га овај не би људима проказао и на суд
гонио (Тамо, стр. 51-52).
282. Крађа ће пре или после бити откривена. Неком сељаку једне ноћи нестане
најбољи коњ из штале. После неколико дана он се упути на пијац у оближњу варош да
купи другог коња. На своје велико изненађење, он на пијаци спази свога коња у рукама
неког непознатог човека, џамбаса. Он брзо шчепа узду свога коња и узвикне: „Ово је
мој коњ, који ми је украден пре три дана“. Али џамбас који га је држао одговори му:
„Господине, ви се варате, то је мој коњ, он је код мене више од годину дана“.
Муњевитим покретом сељак рукама покрије очи коња и узвикне: „Е добро, ако је то ваш
коњ од пре годину дана, реците онда у које је око он ћорав?“ — „У лево, одговори
џамбас, као из пушке. Сељак открије лево око коња и рекне џамбасу: „Као што видите,
преварили сте се, коњ није ћорав у лево око“. — „Шта сам рекао: у лево око? Преварио
сам се. Хтео сам рећи у десно“, одговорио је џамбас збуњено. Тада сељак открије десно
око коња и рекне: „Ухваћени сте, пријатељу! Као што видите, коњ није ћорав ни у десно
око. То је мој коњ, ви сте га украли“. Маса света која се окупила и посматрала ову сцену
прсла је у смех и живо поздравила досетљивог сељака, а збуњеног крадљивца склептала
и предала органима власти (француска прича).
283. Присвајање туђе имовине на непоштен начин не пролази без Божје казне.
Једном је свети пророк Јелисеј исцелио од губе сирског војводу Неемана, који му је у
знак захвалности понудио велике дарове, али је свети пророк са заклетвом то одбио,
рекавши: „Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети!“ И није узео, иако је
војвода наваљивао. А Јелисејев слуга Гијезије чуо је овај разговор између њих, па рече:
„Господар мој не хте примити из руку тога Сиријца што беше донео... Потрчаћу за њим
и узећу што од њега“. Потрчао је заиста и кад га је стигао, рекао му је, слагавши:
„Господар мој посла ме да ти кажем: ево сад баш дођоше к мени два младића, пророчки
ученици, дај за њих једну меру сребра и две стајаће хаљине“. Нееман је дао и више него
што је тражио, а овај је све то сакрио и мишљаше да о томе нико не зна. По повратку, он
изађе пред светог пророка. А овај га запита откуда је дошао. На то Гијезије одговори да
није никуд ишао. Али му свети пророк рече: „Зар срце моје није ишло онамо, кад се
човек врати с кола својих преда те? Зар је то било време узимати сребро и хаљине?...
Зато губа Нееманова нека прионе за тебе и за семе твоје довека“. И отиде од њега
Гијезије губав, бео као снег... (2. књига о Царевима, гл. 5).
284. Крадљивац светиње одмах кажњен смрћу. Једном је у свету Кијевопечерску
Лавру (у Русији) дошао неки непознат човек, ушао у велику саборну цркву и замолио
ђакона Ливерија да му отвори ћивот са моштима свете мученице Јулијане ради
целивања и молитве. Ђакон му отвори и овај почне усрдно да се клања пред ћивотом.
Али чим се ђакон по својим пословима удаљио, овај је брзо пришао светим моштима и
непримећено скинуо с руке свете мученице скупоцени прстен, сакрио га у недра и
пожурио да изађе из цркве. Али код црквених врата пао је на праг, почео рикати као во,
ударати се о камени под и бацати се на све стране. У тим страшним мукама испусти
душу. Кад је ђакон Ливерије, који је одмах дотрчао, видео шта се са овим непознатим
посетиоцима догодило, отрчао је и известио архимандрита. Овоме је дошла на ум мисао
да је умрли нешто украо, па га је Бог због тога казнио. Нареди да се умрли претресе.
Кад су то учинили, нашли су му у недрима, под пазухом, скупоцени прстен, али нису
знали чији је. Тада се ђакон Ливерије сети да је тај прстен можда са моштију свете
мученице Јулијане, чији му је ћивот он отворио. Кад су се у то уверили, архимандрит
нареди да се крадљивац свете ствари не опева, него без црквене молитве сахрани изван
манастира. Тим поводом, као поуку братству рекао им је: „Видите како је Бог, који зна
скривене мисли и тајне намере, казнио крадљивца и објавио његово зло дело. Стога
памтите да нема ништа тајно што неће бити јавно, и да се од Бога ништа не може
сакрити“ (Житије свете Јулијане, 6. јула).
285. Крадљивац манастирског грожђа изобличен и приморан да плати украдено.
Монах Рафаило, из манастира Светог Спаса, код Охрида, испричао је следеће. Често је
к нама долазио један жандармеријски поднаредник, пореклом Македонац. И владао се
увек пристојно. Једне јесени дође он сав узрујан, уђе у цркву, целива иконе и остави на
икони 10 динара. Онда исприча шта му се догодило. Пролазећи поред манастирског
винограда, он виде грожђе зрело, па уђе и набере пуну мараму грожђа, чувајући се да га
ко не угледа. После оде у планину и седне у хлад. Задрема му се и он легне и заспи. На
сну види човека који дође с кантаром у руци, па узме грожђе у марами и измери. Кад
измери, он рекне: „Равно 2 оке, по 5 динара — 10 динара“. Онда страшно погледа на
жандарма и рекне му: „Ово је грожђе манастирско; ово је грожђе крађено; ово се грожђе
не сме однети. Тешко оном ко овако чини!“ Рекавши то, онај човек ишчезне, а жандарм
се пробуди, сав дрхтећи од страха. Па пошто добро размисли о ономе што му се јавило
у сну, он се упути ка манастиру. Грожђе врати и остави на икони у цркви 10 динара.
Пошто је све то испричао, поднаредник дигне руке у вис и викне: „Никад више, никад!
И не само нећу красти манастирско него ничије, ничије у свету!“ (Епископ Николај,
Повест о краћи у винограду манастирском, Емануил, стр. 11-12).
286. Присвајање црквених стубова донело погибију и немир у кућу. Петар
Андоновић, абаџија из Битоља, испричао је: За турске владе овим крајевима живео сам
у селу Граешници. У селу Лажцу било је неколико старих црквишта. На једној од тих
старих порушених цркава стајала су још два здрава мермерна стуба. Полакоми се на
њих неки Али-ага, па дође да их узме и од њих направи капију на својој авлији. Рекну
му сељаци: „Море, Али-аго, није добро да узимаш ове вакуфске (црквене) стубове“. —
„Зашто није добро?“ викну Али-ага. „Није добро, Али-аго, зато што је ово црквено, а
црква је светог Атанасија“. — „Ништа зато, одговори са подсмехом Турчин, ја и свети
Атанасије смо браћа“. „Како то, аго?“ упитају сељаци. „Ево тако, вели, Илија и Алија су
браћа, а Илија (свети) и Атанасије (свети) су браћа; дакле ја и Атанасије свети смо
браћа, па оно што је његово, и моје је“. Сељаци се склоне пред силом, а Али-ага однесе
мермерне стубове и направи капију на својој авлији. Ускоро потом дође у Битољ на
пазар, и ту погине у свађи са неким. Прошло је тако неко време. кад једног дана дође у
наше село, Граешницу, Амиш-ага, син Али-аге; дође поповој кући, где се беше скупило
више сељака после службе Божје. „Откуд ти к нама данас, Амиш-аго?“ упита га стари
поп Димитрије. — „Невоља ме нагнала“, рече ага. „У мојој кући нема мира ни дању ни
ноћу. Лупање и трчање по тавану и свуда по кући не да нам мира. Не можемо да
спавамо. Не можемо да живимо у тој кући. Па дођох да те молим за мало зејтина из
кандила да помажем зидове кућа“. Поп се замисли, па му рече: „Имаш ли субашицу?“
(слушкињу хришћанску). Он рече да има. Онда му поп препоручи ово: „Подај јој нека
набави икону светог Атанасија и метне у своју собу, па јој купи зејтина и кандило и
нареди да стално гори под иконом“. Амиш-ага се захвали и оде кући. После неког
времена дошао је да захвали попу и рекао му да му је у кући завладао мир, откако је
кандило почело да гори пред иконом (Епископ Николај, Жичка ризница за омладину,
стр. 58-59).
287. Крадљивац мотика у манастирском винограду. Свети Исак Сирин Други
био је велики прозорљивац и чудотворац. Једном увече нареди братији да изнесу све
мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом у виноград и понесе
ручак. Чудила се братија коме ће тај ручак, кад немају радника у винограду. Кад тамо, а
оно неколико људи копа, колико је било мотика. Десило се да су ти људи као лопови
дошли у виноград да украду мотике, али силом Божјом буду приморани да сву ноћ
копају (Епископ Николај, Охридски пролог, 12. април, стр. 277-278).
288. Насилно отета туђа имовина животом плаћена. Израиљски цар Ахав бацио
је око на виноград свога сиромашног поданика Навутеја и затражио да му га овај прода,
да би га претворио у врт зеља, пошто је био близу његовог царског двора. Али Навутеј
није желео да прода, јер му је тај виноград од предака остао, па је хтео да га сачува.
Повређен у својој сујети, цар се толико ожалости, да хлеба није могао окусити. Његова
покварена жена Језавеља видећи га мрачна и жалосна, и сазнавши узрок томе, рекне му
да ће она удесити, што он није могао да постигне. У име царево она напише писмо на
старешине општине којој је Навутеј припадао да огласе пост и нађу два покварена
човека који ће пред скупом главара лажно посведочити, да је Навутеј хулио на Бога и
цара, а то се по закону кажњава смрћу, па нека Навутеја изведу изван града и убију
камењем. Главари приме царево писмо, изврше што је од њих захтевао и известе
царицу. Кад је она примила извештај да је Навутеј погинуо, рекла је своме мужу да сад
слободно оде у Навутејев виноград и присвоји га, пошто је Навутеј мртав. И кад је цар
отишао, Господ заповеди светом пророку Илији да оде цару и каже му: „Ти си убио и
присвојио. Као што пси лизаше крв Навутејеву, тако ће пси лизати и твоју крв... А твоју
жену Језавељу појешће пси испод зидина Језраелских. Ко твој погине у граду, појешће
га пси; а ко погине у пољу, изешће га птице небеске“. Реч Господња испунила се (1. књ.
о Царев., гл. 21).
289. Отео куму забран и изгубио сина. У селу Т. живео је пре тридесет година на
далеко чувени В. П. Био је председник општине и првак тада владајуће политичке
партије. У својој општини задавао је страх и трепет свима, јер је био на гласу као
истакнути првак, коме и власт излази у сусрет. Његова се реч није смела порећи, и свака
његова жеља морала се испунити. Занет својом славом, влашћу и богатством, није се
обазирао да ли је право и поштено оно што чини, већ је за мерило у своме раду сматрао
личну корист. Иако је имао велико имање, био је толико грабљив и ненасит земље, да је
свако парче имања које му се допало и било у близини његовог имања узимао милом
или силом. Ова ненасита жећ за земљом толико му је помрачила савест, да је једног
дана насрнуо на свог крштеног кума А. Ј. Пошље свога пандура за кума, тобож ради
неког важног посла. Кад је кум стигао, он му рекне како је купио два забрана који се
граниче са његовим у средини, па би хтео да му кум прода свој, да би саставио уједно
сва три.
Изненађен овим неочекиваним захтевом, кум му одговори: „Ја, куме, имам повише
деце, а мало имања, па ако и то продам, на чему ћу децу своју оставити? Ако би то мало
забрана што имам продао, моја деца би ми кости у земљи проклела, јер не би имала где
ни бадњак осећи. Покорно те молим, куме, да ми то не тражиш“.
За бесног грабљивца то је био гром из ведрог неба, јер се није надао да се и то може
десити да му се жеља не испуни. Скочио је и срдито узвикнуо: „Ако нећеш да га
продаш, ја га узимам и онако, и од данас да ниси крочио у онај забран. Од данас он је
мој. А ти сад можеш ићи кући, па ако ти је воља, тужи ме“.
Овај сиромашак преклињао га је кумством и светим Јованом, молио га да не дира у
његову сиротињу, али све то није могло да омекша ово окорело срце. Кад му је кум —
председник још једном рекао да је забран од данас његов, он је устао и са прекрштеним
рукама на грудима рекао му: „Куме, Бог ти, а душа ти, па учини како знаш!“ После тога
отишао је.
Познавајући суровост овог тиранина, сиромашни кум није више смео ући у свој
забран, нити га тужио суду за отмицу, већ је своју ствар предао у руке вечног и
праведног Судије, ослонио се на Бога и Његову правду. Тако је прошло 20 година. За то
време умро је отимач. Наследио га је његов син Д., који је био сакат и болешљив.
Једног дана овај отмичарев син позвао је за сутрадан раднике да секу дрва у том
отетом од кума забрану. Кад је сутрашњи дан освануо, отмичарев син исприча својој
мајци како је те ноћи сањао да га је кум А. пољубио у чело. Мајку је то дирнуло у срце,
слутила је неко зло, али сину ништа није рекла. Кад је било време ручку, она рекне да је
ручак готов и да га он однесе радницима у забран. Он узме ручак и оде.
Дошавши у забран, он затекне раднике како седе. Кад их је упитао зашто не раде,
они му одговоре да су одсекли једно дрво, али оно није пало на земљу већ се наслонило
на друго до њега. Одсекли су и то друго, али се и оно наслонило на треће. Даље нису
смели сећи, да не изгину.
Д. их прекори да су плашљивци, па узме секиру од једног радника и почне сећи
дрво на које су се била наслонила она два одсечена дрвета. Пошто је секиром ударио
неколико пута, дрво се, под притиском она два одсечена дрвета, сломије и са великим
праском сруче на њега и убију га.
Вест о овом страшном догађају брзо се рашчује по селу, па се народ искупи да види
ово чудо. Не потраје дуго, дође и стари чича А. Погледа мртвог кума, па се прекрсти и
целива га у чело, рекавши: „Куме, Бог да те прости! Тебе је твој отац убио! Он је крив
за твоју смрт!“
Ово је испричао човек који је све ово очима својим видео (Рајко Недић, Отето —
проклето. Мисионар, бр. 2, 1941, стр. 59-62).
290. Похлепа за туђим новцем одвела у страшан злочин. Предратни загребачки
лист „Обзор“ објавио је до каквог је страшног злочина довела похлепа за новцем. Неки
сиромашни сељак из Лике отпутовао на рад у Америку, оставивши код куће оца, мајку,
жену и два детета. Како се годинама није јавио, његови су сматрали да није жив. Али
после низа година, он се врати са већом сумом уштеђеног новца. Сврати прво у месну
кафану и каже кафеџији ко је он, али га замоли да његовима ништа не јавља, јер хоће да
их изненади. Из кафане он се у први сутон упути својој кући и у њој затражи
преноћиште, као страни путник, па да сутра продужи даље. У кући га приме. Видевши
децу већ одраслу, он почне да се занима са њима и једном да на поклон златан сат са
ланцем, а другоме неколико златника. Кад су старији у кући видели да је овај страни
путник богат, реше да га у току ноћи убију и опљачкају. Кад је он увече заспао, они се
пришуњају његову кревету и ударцем секире размрскају му главу, потом леш закопају у
један угао баште. Сутрадан његова жена пође у кафану да купи вина. Кафеџија, не
знајући шта се у току ноћи догодило, запита је да ли је задовољна што јој се муж
вратио. Кад је то чула, она запрепашћена потрчи кући, и исприча свекрви и свекру шта
је од кафеџије чула. Тада сви троје реше да одузму себи живот и сви, једно за другим,
скоче у бунар. Кад су их касније извукли из бунара, стари отац и мајка били су мртви, а
жена је још била жива и могла да исприча страшну трагедију. Потом је и она издахнула
(Оберхамер, стр. 218-219).
291. Казна за утају слугине зараде показала се на деци. Једна паметна сељанка
испричала је епископу Николају следеће:
Ја сам рођена у селу Трбушанима, код Чачка. Отац ми је био по добру познати
Вукоман Б. Био је то праведник Божји. Као дечко морао је да служи код других. Служио
је 18 година, по један дукат на годину. Све то време служио је код једног газде и
уштедео 15 златних дуката. Онда пређе код другог газде, опет по један дукат на годину.
Својих 15 дуката што је био зарадио и уштедео за 18 година да новом газди на чување.
Код новог газде остане три године. Кад је прошло и ово време, он намисли да се ожени
и своју кућу скући. Каже то газди и потражи свој ајлук, три дуката за три године, и оних
15 дуката које му је дао на чување. Газда му да 3 дуката, зарађена код њега, а за оних 15
рекне да му је неко украо и да нема да му да. Мој отац је много плакао због ове утаје и
клео је неправедног газду, али се није хтео тужити нити судити. Некако му пође за
руком те сагради кућу, ожени се, прибави још имања, и још и још, те се добро заима.
Изродио нас десеторо деце, од којих смо сад нас петоро живи, два сина и три кћери.
Сви смо, хвала Богу, здраво и добро. А отац наш добри и мајка упокојили су се у
старости. Ето, такви су плодови правде.
 Али су друкчији плодови неправде. Онај што је утајио, управо украо, моме оцу 15
дуката оставио је пород, али какав? Једна му кћи рођена са руком без прстију, а један
син слеп са искривљеним раменом (Епископ Николај, Жичка ризница за омладину, стр.
40-41).
292. Спомен чуда у Печерском манастиру. Два друга, Јован и Сергије, побратиме
се пред иконом пресвете Богородице у чувеном Печерском манастиру. Јован беше богат
човек и имаше петогодишњег сина Захарију. Разболи се Јован и пред смрт препоручи
свога сина старању Сергијевом и остави му доста сребра и злата с молбом, да овај то
уручи Захарији, кад одрасте. Но кад Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио
од умрлог Јована. Тада му рече Захарија нека се закуне пред оном истом иконом
пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим покојним оцем, да
ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Кад се
закле, хтеде прићи икони да је целива, али га нека невидљива сила задржа и не даде му
да приђе. Тада одједном почне бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не
дајте да ме погуби овај немилосрдни анђео!“ То га демон беше напао, по Божјем
допуштењу. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но кад отворише, нађоше
ону суму удвојену. Промислом Божјим удвоји се она сума. Примивши новац, Захарија га
даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих
дарова Божјих и пресели се мирно у вечност (Епископ Николај, Охридски пролог, 24.
март, стр. 224).

Крађа је и закидање на мери. И овај се грех свети човеку, што се види из речи
Господњих: Каквом мером мерите, онаквом ће се вама мерити (Мат. 7, 2)

293. Крао муштеријама, а момци од њега. Неког трговца поткрадали момци, један
за другим, и сви редом. Узимао момке са најбољим препорукама, као поштене и
исправне, али и ови су се показали крадљивци. То га је доводило понекад до беса а
понекад до очајања. Непрестано се жалио својим пријатељима у чаршији, али нико му
није знао дати неки савет. Обично би му говорили: „Шта ћеш, такав је свет данас“.
Најзад, Бог му је послао правог саветника. У тај град дођу неки руски калуђери да
просе милостињу за свој манастир. Уђу једно јутро и у његов дућан. Дуго је он са њима
разговарао. Напослетку, пожали се на своје момке. Док се он жалио, стари калуђер је
нетремице гледао у његово лице и ћутао. Кад је трговац завршио своју жалопојку,
старац му рекне: „Има томе лека“. — „Како? Где?“ запита зачуђено. „Лек је у теби
самом, одговори старац. Пази од сад како ти сам мериш муштеријама својим. Препуни
меру. Увек препуни! И лопови ће престати да те краду“.
За трговца је то био гром из ведра неба. То му раније нико није ни наговестио, да
њега краду зато што он краде. Он је нетачном мером крао од муштерија, зато су момци
крали од њега. Почео је одмах друкчије. Препуњавао је меру свакоме. Неколико парчета
шећера преко мере, неколико зрна пиринча, или кафе, или друге неке робе. Баш онако
како су стари трговци чинили. И од тада се није више приметила крађа у његовом
дућану. Они исти момци, који су га раније поткрадали, сад раде поштено годинама. И
цела радња кренула на боље. Просто благослов Божји осећа се у радњи од онога дана
кад му је стари калуђер отворио очи. И он, као неки еванђељски проповедник, почео да
учи чаршију и даје савете другима. Још је на зиду у радњи ставио даску са натписом:
Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Епископ Николај, 138. Мисионарско
писмо. Једном бакалину: О правој мери. Битољ, 1933).
 294. Закидао муштеријама на мери, а Бог закидао здравље његовој деци. У
једном арапском граду трговаше неправедни трговац Исмаил. Кад год мераше
муштеријама робу, увек им закидаше по неколико драма. И богатство његово умножи се
веома. Но његова деца беху болесна. И он трошаше много новца на лекаре и лекове. И
што год више издаваше, све више закидаше својим муштеријама. Но што год више
закидаше својим муштеријама, његова деца биваху све болеснија. Једног дана, кад
Исмаило беше сам у дућану, пун брига за своју децу, учини му се да се наједанпут
отвори небо. Он устреми своје очи да види шта се тамо ради. И гле, анђели стајаху крај
једног великог кантара, на коме мераху сва блага што Бог дељаше људима. И кад дође
на ред Исмаилова фамилија. И Исмаил погледа и виде кад анђели дељаху здравље
његовој деци, метнуше у тас мање здравља него што беше на кантару. Разгњеви се
Исмаил и хтеде викнути на анђеле, но у том часу један од њих окрете се лицем к њему и
рече: „Мера је права. Што се љутиш? Ми закидамо твојој деци таман онолико колико ти
закидаш твојим муштеријама. И тако творимо правду Божју“.
Исмаил се трже, као ножем убоден. И поче се горко кајати за свој тешки грех. И
поче Исмаил од тога часа не само право мерити него увек додавати и преко мере. А
деци његовој поврати се здравље (Епископ Николај, Први Божји закон, стр. 52-53).
295. Украдена ствар непрестано подсећа човека да је украдена, да није његова.
Неки младић украде сат и носаше га на себи месец дана. После месец дана он врати сат
сопственику, признаде своје дело и рекне: „Кад год сам извадио сат из џепа и погледао у
њега, чуо сам како ми вели: ја нисам твој; ти си лопов!“
Господ Бог је знао да ће крађа чинити двојицу несрећним: и онога ко украде, и
онога коме се украде. И да не би људи, синови Његови, били несрећни, премудри
Господ је и дао ову заповест: Не укради (Исти, тамо, стр. 54).
296. Крадљивац почиње од ситних ствари. Један ученик основне школе, из добре и
поштене куће, спазио је у рукама свога друга лепу оловку у боји и реши се да му је
украде. Што је наумио, то је и учинио, чим му се прилика за то указала. Кад је отац
његов, који је строго контролисао сав ђачки прибор свога сина, приметио ову оловку и
запитао га откуда му је, син је почео да црвени и бледи и муца, као што чине деца која
први пут згреше, и најзад призна да је украо своме другу из зависти. Отац га оштро
укори, строго казни и нагна да оловку врати своме другу и да му се извини. Кад му је
син кроз плач приметио да је престрого кажњен због једне тако ситне и безначајне
ствари, отац му је одговорио: „Зато да не би после ситних ствари прешао на крупније,
него да ти то буде прва и последња крађа у животу твоме.“ Син је добро запамтио очеву
поуку и о њој причао своме потомству (Из мога наставничког дневника).
297. Разбојник на смрт осуђен и његова мајка. У предратним полицијским
списима забележен је случај једног разбојника, који је за многа недела осуђен на смрт.
Пред стрељање на место погубљења стигла је његова мајка и почела да нариче за сином.
Видевши мајку, он онако у оковима јурне на њу да је задави, али му окови и стража то
нису дозволили. Тада се он у свом бесу обрати мајци овим страшним речима: „Кучко
једна, а не мајко! Што сад плачеш, кад си ме ти до овога довела? Ја украдох јаје
комшији, а ти рече: ако, сине, иди опет. Ја после украдох кокошку, а ти: ако, сине. Ја
пређох на прасиће, јагњиће, овце; а ти: ако, сине. Ја пробих зграду и украдох девојачку
спрему и дукате, а ти: ако, сине. Ја после почех да упадам у куће, отимам паре и печем
људе који их добровољно не дају и тако дођох до овог степена. Ти си крива за сва моја
недела и моју смрт! Уместо да си ме казнила кад сам прву крађу извршио, ти си ми
повлађивала и тиме на друге подстицала“. После ових речи, окренуо се сакупљеном
народу и рекао: „Запамти ово, народе, па учи децу своју да не иду мојим стопама. Јер
ситне крађе одводе крупнијима и, најзад, у смрт“.

Туђу имовину треба чувати као своју, и више него своју. Имовина је дар Божји
људима, она је Божја својина. Ко краде или присваја туђу имовину краде је и
отима од Бога. И да га нико од људи не види кад то чини, види га Бог. И казниће
га, ако се не покаје.

298. Војвода Степа и државна имовина. Прича се за војводу Степу Степановића

да је у својој канцеларији имао посебну мастионицу, перо и хартију, све то купљено за
свој новац. Кад би коме приватно писао или одговарао на приватна писма, он није хтео
да троши државни материјал, јер би то био грех према државној заједници. Говорио је
да се карактер и поштење човека познаје по томе како чува туђу имовину, јер је лако
чувати своју.

Нађено туђе добро не треба затајити него вратити власнику.

299. Новац случајно нађен у хаљини. Једна сирота служавка у Берлину била је
принуђена да одвоји и прода неколико својих хаљина, да би купила хлеба. Тако, она
једној сиротој удовици прода зимску хаљину коју је наследила од своје мајке. После
неколико дана удовица јој врати хаљину, рекавши: „Ма да сам веома сиромашна и
морам да храним троје деце, ја сам поштена жена. Ево вама ваша хаљина, вратите ми
моја два талира, што сам вам дала за њу“. Служавка се почне извињавати како тренутно
нема новца да јој врати. Тада јој удовица рекне: „У постави ваше хаљине ја сам нашла
ушивених 100 марака, са писмом ваше мајке, у коме она вели да је ову суму за вас
уштедела напорним радом, да би вам се она нашла у невољи“. Сирота служавка веома
се обрадовала колико овом поклону своје мајке, а још више поштењу ове сироте жене
(Спираго, 654, стр. 301).

Поштење бива награђено

300. Милионер у омнибусу. Пре неколико година један милионер из Брисела (у

Белгији) дошао је на идеју да провери поштење људи са којима се сретне. Кад би
путовао омниоусом, он би сео поред кондуктера и вршио његову дужност: примао
новац и давао карте путницима. Кад је неком путнику требало вратити кусур, он је
враћао више него што треба и пажљиво посматрао како ће путници реаговати на тај
вишак. Сви су бројали враћени кусур, примећивали да су добили више него што треба,
али су се правили невешти и трпали враћени им новац у џеп. Нико није помишљао да је
кондуктер слабо плаћени службеник и да би му требало вратити онај вишак који је он
грешком исплатио. Али једног дана нека млада девојка кад је примила кусур и
приметила да је добила више него што треба, јавила се кондуктеру и рекла: „Господине.
ви сте ми вратили више него што треба“. Милионера је гануло поштење ове девојке,
распитао се о њој и сазнао да је она сиромашна шваља. После тога он је усвоји и учини
наследницом његове имовине. Тако је поштење награђено и у овом животу (Спираго,
655, стр. 301-302).

Утаја туђег добра доноси несрећу.

 301. Утајио нађени накит и настрадао. Неки зидар радећи оправке на једној кући
спази у отвору одводног канала један сандучић, вероватно сакривен ту од некога. Зидар
га узме, отвори и у њему нађе доста разноврсног накита: наруквица, прстења и један сат
украшен дијамантима. Не говорећи никоме о налазу, он сандучић одмах сакрије и после
неколико дана оде у Лајпциг и тамо у једној радњи која тргује оваквим накитом понуди
нађене ствари на продају. Власник радње док је водио преговоре о куповини позове
полицију, јер је препознао да је овај накит био власништво његовог познаника —
златара, који је пре неког времена убијен и опљачкан. Како зидар није могао да докаже
да је сандучић заиста нашао, буде окривљен као убица и осуђен на вишегодишњу
робију. А да је био поштен и пријавио нађене ствари, добар део ових добио би као
награду за поштење (Спираго, 659, стр. 303-304).
302. Не кради ничије добро: ни приватно ни државно. Не кради уопште! Али
нарочито не кради државу своју: ни државни новац, ни државну шуму, ни државни
материјал. нити ма какву државну имовину. Јер ако крадеш, навлачиш проклетство на
себе, на дом свој, и на саму државу. Где је крађа, ту нема благослова, а где нема
благослова, ту је проклетство. То нам сведочи Свето писмо, у коме је записана заповест
Божја: Не укради... И мачка се чува од крађе у купи, кад види домаћина присутна, осим
ако је слепа. За човека слепило, то је глупост. Само ко је глуп, тај краде у присуству
свевидећег Бога, не мислећи о ударцима које не може избећи ... (Епископ Николај, Не
кради државу. Мали мисионар, број 52, јули-август 1938).
Бијах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни синове његове да просе
хлеба... А безаконика ће нестати сасвим; потомство безбожничко затрће се (Псал. 37,
25, 38).
Проклетство је Господње у кући безбожничкој, а стан праведнички благосиља
(Приче Солом. 3, 33).

Д е в е т а з а п о в е с т:

Не сведочи лажно на ближњега свога.

Не судите, да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће се вама судити
(Мат. 7, 1).
Лажан сведок неће остати без кара (Приче Солом. 19, 5).
Сатана је лаж и отац лажи (Јован 8, 44).
Одбаците лаж, говорите истину ... Не говорите лаж један на другога (Ефес. 4, 24;
Кол. 3, 9).
У будући град Јерусалим неће ући који говори лаж (Открив. 21,27).
303. Лаж срамоти и унижава човека. Не буди лажан ни према себи ни према
другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш да лажеш. Кад говориш лажно о
другом, тај други зна да лажно говориш о њему. Кад преузносиш себе и хвалишеш се
пред људима, људи не знају, но ти сам знаш да дајеш лажну сведоџбу о себи. А ако
поновиш ту лажну сведоџбу о себи више пута, људи ће се временом уверити да их
лажеш. А ако непрекидно понављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати да ти говориш
лаж, но тада ћеш ти сам почети веровати у своју лаж, и тако ће лаж за тебе постати
истина. И привикнућеш се лажи, као што се слепац привикне тами.
А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна да ти лажеш. То је један сведок
против тебе. И ти знаш да лажеш против њега. Тако си ти други сведок против самог
себе. А Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш једно лажно сведочанство против
суседа свога, знај да су тројица сведока против тебе: Бог, твој сусед и ти. И знај да ће те
један од та три сведока проказати целом свету.
304. Ево како Бог проказује лажну сведоџбу против суседа. У једном селу беху
Лука и Илија суседи. Лука омрзе на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од
Луке, који беше пијаница и нерадник. Гоњен мржњом, оде Лука суду и тужи Илију да је
говорио погрдне речи против цара. Илија се брањаше колико могаше, па се напослетку
окрене Луки и рекне: „Да Бог да сам Бог открио твоју лаж против мене!“ — Но суд
остави Илију у притвору, Лука се врати кући. Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у
кући и сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине. Ушавши у кућу, он виде ужас.
Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео очи и цело лице. Кад Лука то виде својим
очима, он занеме, те не могаше ни говорити ни кукати. Сутрадан рано он похита суду и
призна да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажну
сведоџбу. И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божја и људска (Епископ
Николај, Први Божји закон, стр. 55-57).
305. Лажан сведок сам се одао. У Ници живљаше неки касапин Анатол. Њега
потплати један богат но неваљао трговац да сведочи лажно против свога суседа Емила,
да је он, Анатол, видео Емила кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца. И
Анатол тако посведочи на суду и закуне се. Емил буде осуђен. Но кад издржи осуду,
Емил се закуне да ће убудуће живети само зато, да докаже како је Анатол лажно
сведочио. Емил је био вредан човек и убрзо стекне 1.000 наполеона. Он се реши да све
то жртвује, само да наврати Анатола да призна пред сведоцима да је лажно сведочио.
Зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове. и они онда изведу ствар.
Они једно вече позову Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу како им
је потребан један сведок који би на суду посведочио против неког кафеџије, да је овај
јатаковао неким зликовцима. Када су цео план изложили Анатолу, они изваде на сто
1.000 златних наполеона и упитају га да ли би он могао наћи једно подесно лице које би
на суду тако и тако посведочило. Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред
собом, и одмах изјави да ће се он примити лажног сведочења. Онда ови људи изјаве
тобож своју сумњу да ће он то умети да изведе, а да се на суду не уплаши и не збуни.
Анатол је ватрено доказивао да је он способан. А они га запитају да ли је он икад тако
нешто покушавао и вешто извео. Не слутећи никакву замку, Анатол им призна да је
раније једном приликом био потплаћен да сведочи лажно против Емила, и да је његова
лажна сведоџба отерала Емила на робију. Чим они људи то чују, устану, оду и кажу
Емилу. Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол буде осуђен на тешку робију.
Тако је гвоздена правда Божја постигла кривоклетника Анатола и опрала част и образ
честитог Емила (Исти, тамо стр. 57-59).
306. Оклеветао невину девојку и — обесио се. У Ријеци живела су два добра
друга, Ђорђе и Никола, обојица нежењени. И обојица заволе једну исту девојку, кћер
сиромашног занатлије Павла Ђовани, који је имао седам кћери неудатих. Најстаријој
беше име Флора. И Ђорђе и Никола загледају се у Флору. Но Ђорђе буде хитрији, те он
испроси Флору и позове свога пријатеља да му деверује. Николу спопадне толика
завист, те се реши да ствар поквари. Једног јутра он почне одвраћати Ђорђа да не узима
Флору, јер је она неваљала девојка, проводила је неваљао живот са многим људима.
Ђорђе се тргне, као од убода ножа, и почне уверавати Николу да то не може бити
истина. Онда му Никола каже како је и он имао нечисту везу са Флором. Ђорђе то
поверује, оде кући Флориној и откаже женидбу с њом. Цела ствар се сазна и у вароши.
Падне љага на целу фамилију Флориног оца. Њене сестре почну је укоравати. А она, да
би се оправдала, скочи у море и удави се.
 После годину дана Никола сврати у цркву на Велики четвртак и чује свештеника
како позива верне да се причесте. „Али нека не прилазе, рекне свештеник, лажови,
лопови, кривоклетници, нити они који су завидели своме ближњему, нити они који су
упрљали част невиној девојци. Јер им је боље да узму огањ у себе него крв чистог и
невиног Исуса Христа“.
Чувши ове речи, Никола сав уздрхти, као лист на јасици. Одмах после службе он
замоли свештеника да га исповеди. На исповести Никола све каже и запита шта да ради,
те да се спасе од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица. Свештеник му је
предлагао разне начине, али, наравно, покајање на првом месту. Између осталога,
свештеник му каже, ако се истински стиди свога греха, и не плаши казне, да своје
недело објави преко новина. Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући храброст да
учини ово последње. Сутрадан он напише за новине све што је учинио, како је бацио
љагу на поштену кућу поштеног занатлије, и како је слагао свога пријатеља Ђорђа.
Своју исповест заврши овим речима: „Нећу да идем на суд, јер ме суд неће осудити на
смрт, а ја сам смрт заслужио. Зато ћу сам себе казнити смрћу“. Другог дана обесио се
(Исти, тамо стр. 59-61).
307. Клеветници падају под власт ђавола. Кад је свети Григорије Чудотворац,
епископ неокесаријски, био млад и учио у Александрији филозофију и медицину, он се
склањао од сваког рђавог пута, бежао од сваке нечистоте и мрзео безакоње. Многи
филозофи и грађани волели су га и уважавали због његовог светог живота, а неки од
његових другова зато су га мрзели. Да би га оцрнили пред другима, они поткупе једну
неваљалу жену, да она јавно оклевета и осрамоти невиног и светог младића. Бестидна
жена пристане на то. Једном приликом, кад је Григорије усред вароши разговарао са
филозофима и најважнијим учитељима Александрије, она му приђе и јавно, пред свима,
окриви га за грешну телесну везу са њом и затражи да јој исплати што јој за то дугује.
Сви су били поражени. Григорије се збуни, а жена све више наваљиваше да јој плати
дуг. Кад је мало дошао к себи, Григорије замоли једног од својих присутних другова,
пошто при себи није имао новца, да јој у име њега исплати колико тражи, да би их
оставила на миру. Друг Григоријев извади новац и исплати жени. Она пође да иде, чим
се окренула, њу спопадне зао дух и почне је мучити пред свима. Клеветница падне на
земљу, вичући страшним нељудским гласом, почне да дрхти, грчи се, шкрипи зубима и
баца пену на уста. Сви присутни уплашише се. Разумели су да је то била Божја казна за
њену клевету на невиног младића (Житије светог Григорија, 17. новембра).
308. Рука која је писала клеветничка писма осушила се. Позната нам је једна
стара варошка девојка, која је имала добар углед у комшилуку и у целој вароши, али
која је сва била испуњена завишћу према туђој срећи. Свак је о њој говорио: То је
исправна и честита девојка! Но нико није могао слутити да је та стара девојка имала
грозан обичај да непотписаним писмима куди момка девојци и девојку момку. Чим би
чула или прочитала да су се двоје верили или испитали, она би одмах хитала своме
пакленом послу, да пише лажна писма и клевета оне који су тек почели савијати своје
гнездо среће. У много случајева успела је да створи изненађење и забуну, а у неким
случајевима и да поквари веридбу и испит и посеје семе мржње тамо где је љубав
цветала. И суђено је од Бога било да баш она иста рука, која је у тајности састављала
безброј клеветничких писама, објави зло дело те опаке жене. Како? Десна јој се рука
осушила. И она је у очајању и са многим плачем исповедила сва зла која је том руком
починила (Епископ Николај, Нема ништа тајно. Мали мисионар, 17. свеска за јуни 1935,
стр. 15-16).
 309. Оговарање и клеветање слично је камену баченом у воду. Као што се од
камена баченог у воду по површини воде шире кругови све даље и даље, тако се и
оговарање разноси на све стране. И као што се они кругови воде не могу вратити натраг,
тако се и оговарања и клеветања не могу вратити натраг, нити поправити штета тиме
причињена. Зато се треба чувати овог греха. Јер „уста која лажу доносе смрт души“
(Премудрости Солом. 1, 11).

Лаж често бива одмах откривена и кажњена.

310. Светитељ и лажљивци. Једног дана дођу светом Исаку Сирину Другом у
манастир два скоро нага човека и затраже милостињу у одећи. Кад је чуо њихову молбу,
светитељ пошаље једног монаха до једног шупљег дрвета украј пута недалеко од
манастира, да донесе оно што у њему нађе. Оде монах и нађе некаква одела и донесе
светом Исаку. Овај узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, кад
видеше своја одела, која они беху сакрили у оном дрвету при доласку у манастир.
Неки човек пошаље по монаху две кошнице у манастир овог истог светитеља.
Монах успут једну сакрије, а једну донесе и преда игуману. По пријему кошнице,
светитељ му рекне: „При повратку пази се, јер се у ону кошницу што си оставио увукла
змија отровна. Чувај се да те не уједе“ (Епископ Николај, Охридски пролог, 12. април,
стр. 278).
311. Због лажи изгубио престо. Римски цар Трајан († 117) лишио је престола краља
Тракије и затворио, а његовог сина престолонаследника довео у Рим. Током времена цар
је заволео младог принца и намислио да га врати на очев престо. Али је од намере
одустао, кад га је ухватио у једној лажи. Цар га је из двора приметио у врту, и кад се он
мало касније вратио, цар га је запитао где је био. „У школи“, одговори принц. Цара ова
лаж толико наљути, да му на то одговори: „Ја сам хтео да те вратим на престо твојих
отаца, али ти си овом лажју показао да тога ниси достојан. Твоје краљевство даће се
странцима“ (Спираго, 708. стр. 323).
312. Печену гуску однео пас. Једна породица села да руча. Таман су изнели печену
гуску на сто, а неко је наишао. Домаћица брзо сподбије гуску са тањиром и сакрије на
столичицу под столом. Кад је посетилац ушао, она га понуди да им се придружи,
извињавајући се истовремено што нема нешто боље за ручак. Тек што је она изрекла
ово извињење, а пас, на кога је домаћица била заборавила, дохвати печену гуску и почне
да је вуче по соби, на велику бруку и срамоту домаћице (Спираго, 720, стр. 327).
313. Лаж коштала живота. Кад су света браћа Јулијан и Јулије почели да подижу
цркву у селу близу Милана, многи добри хришћани дошли су добровољно да им
помогну у раду, како би црква била што пре готова. Једног дана поред цркве наиђу неки
људи са колима. Видевши из далека раднике на цркви и бојећи се да их они не позову у
помоћ, путници се договоре да се један од њих направи мртав и легне у кола. Па кад их
радници позову, да им одговоре како возе мртваца и због тога не могу да се задржавају
на путу. Тако и учине. Кад су дошли до цркве, јер је пут туда водио, свети Јулијан изађе
пред њих и замоли их да им бар мало помогну у раду. На то му путници одговоре како
су се били договорили. „А да ли не лажете, децо?“ запита их светитељ. — „Не, часни
оче“, одговоре они. — „Ако је тако, онда пођите с Богом“, рекне светитељ, и они
продуже. Кад су мало одмакли, они рекну оном лажном мртвацу да устане, али им он не
одговори него продужи да лежи. Мислећи да је заспао, почну да га дрмусају, али се он
не пробуди. Кад боље погледаше, видеше да је он мртав. Тако је лаж плаћена животом
(Житије светих Јулијана и Јулија, 21. јуна).
 314. Хришћанин треба истине да се држи у свакој прилици, и повољној и
неповољној, јер је Бог највиша Истина (Јован 14, 6; 1. Јов. 5, 6) и све су заповести
Божје истина (Псал. 119, 86, 142). Бори се за истину до смрти, и Господ Бог бориће се за
тебе (Премудрости Исуса, сина Сирахова 4, 25). Ко ходи у безазлености, ко чини правду
и ко говори истину из срца свога — живеће у дому Божјем (Псал. 15, 1-2). Живи на
земљи и чувај истину (Псал. 37, 3). Милост и истина нека те не оставља; привежи их
себи на грло, упиши их на плочи срца свога (Приче Солом. 3, 3). Говорите истину један
другоме (Захар. 8, 16). Познаћете истину, и истина ће вас избавити (Јован 8, 32).
315. Краљ у тамници. Немачки краљ Фридрих Други посети тврђаву Шпандау и
затворенике у њој. Са сваким је проговорио по неколико речи, интересујући се за шта је
који осуђен. Многи од њих одговорили су му да су невини. Само један од њих признао
је да је извршио тежак злочин и да је казна која му је изречена блага. „Кад је тако, онда
теби нема места у овом друштву невиних, излази одмах одавде“, рекне му краљ. Краљу
се допала његова искреност и истинољубивост, па је наредио да га одмах пусте на
слободу (Спираго, 724, стр. 328).
316. Осуђеник по изласку из затвора тражи службу. Један млади шегрт из
Берлина буде осуђен због преваре на три године затвора. Кад је по издржаној казни
пошао да се опрости од затворског свештеника, он му изрази своје страховање да више
неће моћи наћи службу. Свештеник му посаветује да се узда у милост и помоћ Божју, а
које ће заслужити савесним испуњавањем заповести Божјих, од којих је једна да истину
увек треба држати и говорити. Младић обећа да ће послушати. По изласку из затвора,
упути се у једну велику радњу, јави се њеном директору, преда му документе и затражи
посао. Директор га прими и кад је видео одлична сведочанства, али од пре три године,
запита га где је био за, последње три године. — „У затвору“, одговори младић,
побледевши у лицу. — „А због чега?“ упита директор. — „Због преваре“, би одговор. —
„И ви се усуђујете да то кажете отворено?“ продужи директор. — „Ја сам обећао
затворском свештенику да ћу увек говорити истину“, одговори младић. Дирнут овом
искреношћу, директор га запита: „А да ли сте обећали свештенику да ћете убудуће бити
исправан и поштен?“ Младић је потврдно одговорио. — „Пошто сте одржали прво
обећање у условима тако тешким за вас, верујем да ћете одржати и друго обећање, и
зато вас примам у службу“, одговори директор. Тако је благодарећи својој искрености и
истинољубивости добио завидну службу, на којој се убрзо показао као примеран радник
у сваком погледу. Често је чинио посете своме затворском свештенику у знак
захвалности на његовом добром савету (Спираго, 725, стр. 328-329).

И ласкање је грех против ове заповести.

Човек који ласка другу своме разапиње мрежу ногама његовим (Приче Солом.
29, 5), јер му својим ласкањем онемогућује да увиди и исправи своје мане.
317. Александар Велики и ласкавац. Аристовул, савременик Александра Великог,
написао је био књигу у којој је опевао краљеве победе, али је у својим ласкањима био
претерао. Прелазећи преко реке Хидаспе ласкавац је читао краљу неке одељке из књиге.
Краља су та ласкања толико наљутила, да му је истргао књигу из руку и бацио у реку
рекавши: „Ти си више ову судбу заслужио него ова књига“ (Спираго, 737, стр. 334).
318. Десет краљевих прстена. Хозроје, краљ персијски, није поред себе имао ни
једног саветника који би му отворено рекао истину. Желећи да има некога који би му
отворено и слободно говорио, био је одушевљен кад је чуо за неког старца Елаима, који
је писао књиге и у њима приказивао голу истину. Он одмах пошље по Елаима и позове
још девет својих највернијих слугу и рекне им: ..Одговорите ми отворено шта мислите
о мојој слави?“ Ономе који ми каже истину обећавам прстен са дијамантима“. После
овх речи он им покаже 10 прстена украшених дијамантима. Девет његових слугу, један
за другим, дизали су га у небеса, као највећег владара и хероја историје. Свакоме од
њих краљ је дао по један прстен. Само је стари Елаим ћутао. Кад га је краљ запитао
зашто ћути, зар не жели да добије прстен, старац је одговорио: „Може се купити
ласкање, али не истина. Истина се не продаје“. — „То ти је добро, али реци ми отворено
шта ти мислиш о мени?“ запитао је краљ.
— Ево шта мислим. Ти си мој господар и мој краљ, али при свем том смртан човек,
кога је Бог створио да усрећи своје поданике.
Ове речи испуниле су краља радошћу. Он старцу није дао прстен, али га је замолио
за његово пријатељство. Сутрадан он је запитао своје службенике како им се допадају
прстени.
— Прстени су нам дражи од живота, али морамо рећи Твоме Величанству да вам је
трговац подвалио.
— Како то? запита краљ.
— Дијаманти су лажни, одговоре они.
— Мислите ли ви да ја то нисам знао? запита их краљ смешећи се. Ви сте ме
обасули лажним хвалама, а ја сам вам платио лажним камењем. Вратио вам само истом
мером. — Од тога дана престало је ласкање на двору Хозројевом (Спираго, 739, стр.
334-335).
319. Добро и зло од језика. Језик је мали уд, а много чини. Гле, мала ватра, а колике
велике шуме сажеже. И језик је ватра... Живи међу нашим удима, поганећи све тело, и
палећи путеве нашег живота, запаљујући се од пакла. Све врсте четвороножних
животиња, птица, гмизаваца и морских животиња могу се укротити, и укроћене су од
човека. Али језик нико од људи не може да укроти: то је напаст која се не може
зауставити, пун једа смртоноснога. Њим благосиљамо Бога и Оца нашега, и њим
проклињемо људе који су створени по лику Божјем. Из истих уста излази благослов и
проклетство! Не ваља, браћо моја, да овако бива. Еда ли може извор из једне главе
точити слатко и горко? Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати, или винова лоза
смокве? Тако ни један слан извор не може дати слатку воду ...
Сви ми грешимо много пута. Али ко у речи не греши, то је савршен човек, способан
да на узди држи све тело. Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају и
свим телом њиховим управљамо. Погледајте још и лађе: ако су и велике и ма их силни
ветрови гонили, окрећу се малом крмом по вољи крманоша који њима управља (Јаков
гл. 3).
Буди брз да чујеш, а спор да одговориш.
Ако имаш разума (памети), одговори ближњему; у противном, стави шаку на уста.
Слава и срам су у речи, и језик човеков проузрокује губитак човека.
Боље је пасти на земљу него пасти језиком.
Многи су погинули од оштрице мача, али више су погинули од језика (Премудрости
Исуса, сина Сирахова 5, 11-13; 20, 17; 28, 18).

Д е с е т а з а п о в е с т:

Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге

његове, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што
је ближњега твојега.
 320. Не пожели ништа туђе. Чим си пожелео, већ си пао у грех. Питање је сад
хоћеш ли се тргнути брзо од низбрдице, на коју те је твоја жеља навела, или ћеш се и
даље котрљати наниже.
Жеља је семе греха. Грешно дело је жетва посејаног и узраслог семена...
У претходних девет заповести Бог те предупређује од чињења грешних дела, управо
од жетве греха. А у овој, десетој заповести Бог силази на корен греха и грешења, и
предупређује те да не грешиш ни жељама својим. Ова заповест чини мост између
Старог и Новог закона Божјег, првог датог Богом кроз Мојсеја, а другог датог Богом
кроз Господа Исуса Христа. Јер кад будеш читао Нови закон Христов, видећеш да
Христос не заповеда више људима да не убијају рукама, и не лажу језиком, него Он
силази дубоко у душу људску и заповеда да се не убија ни помишљу, и да се не чини
прељуба ни жељом, и да се не краде ни у мислима, и да се не лаже ни ћутке.
Тако, дакле, ова десета заповест чини прелаз ка Закону Христовом, који је
духовнији, узвишенији и тежи од закона Мојсејевог.
Не пожели ишта што припада ближњему твоме. Јер чим си пожелео, већ си посејао
семе зла у срцу, и семе ће расти и расти, и гранати се, и ширити се, и гурати твоје руке
на грех, и твоје ноге, и твоје очи, и твој језик, и цело твоје тело. Јер тело је извршни
орган душе. Тело извршује наредбе, које му душа издаје. Оно што душа хоће, тело мора;
и оно што душа неће, тело не мора ...
Јеси ли данас пожелео кућу свога ближњега сутра ћеш већ кројити план како да му
је узмеш...
Јеси ли данас погледао жену његову са жељом, сутра ћеш вазда мислити како да је
отмеш од њега; прексутра ћеш се нечисто везати са њом, а наксутра ћеш, заједно са њом
смишљати план како да умориш свога ближњега и жену му присвојиш ...
И тако, из грешне жеље расту и развијају се сва грешна дела.
Још запази: ко погази ову десету заповест, погазиће, једну за другом, и осталих
девет заповести.
Зато се старај да испуниш ову последњу заповест Божју, па ће ти лакше бити
испунити и све остале. Онај чије се срце испуни ружним жељама, толико помрачи своју
душу, да постане неспособан и за веру у Господа Бога, и за рад у одређено време, и за
светковање недеље, и за поштовање својих родитеља. То важи и за све остале заповести
— погазиш ли једну, погазићеш свих десет (Епископ Николај, Први Божји закон, 62-65).
321. Повлачење у пустињу не спасава од греха жељом. Неки праведан човек по
имену Ловро, остави своје село и повуче се у планину, где живљаше усамљено. Он се
стараше да све своје жеље, осим жеље за Богом и царством Божјим, искорени из своје
душе. Кроз неколико година Ловро је само мислио о Богу, молио се Богу и постио. Кад
се поново врати у село, сви сељаци задивише се светитељству Ловрином. И сви га
поштоваху као правог Божјег човека. А бијаше у истом селу неки Тадија, који позавиде
Ловри, и предаде се самоћи и испаштању. Но после месец дана врати се Тадија у своје
село. И кад га сељаци упиташе шта је радио за прошли месец дана, он рече: „Убијао
сам, крао, лагао, опадао људе, хвалисао се, чинио прељубу, палио куће — једном речју:
чинио сва могућа безакоња“.
— Како то, кад си тамо био сам?
— Јесте, био телом сам. Али душом и срцем био сам у друштву с људима
непрестано, и што нисам могао чинити рукама и ногама, и језиком и телом својим,
чинио сам душом и срцем.
 Тако човек може грешити и кад се издвоји од људи и побегне у осаму. Јер ако рђав
човек и остави друштво људи, нису њега оставиле грешне жеље његове, ружна душа и
нечисте мисли (Епископ Николај, тамо 65-66).
 Новозаветовани закон Божји — Христов

322. Одлике новозаветног закона од старозаветног. Старозаветни или Први Божји

закон, објављен преко Мојсеја, био је половичан, несавршен. Он је указивао људима
шта је зло, грех, и шта не треба чинити; али није упућивао шта је добро, врлина, и шта
треба чинити. Другим речима, Старозаветни закон имао је задатак само да констатује
зло, али није имао снаге ни средстава да га излечи. Као лекар који, позван болеснику.
констатује стање болести, али сам не може помоћи без потребних лекова. Зато је планом
Божјег домостроја и људског спасења било предвиђено, још пре стварања света, да
небески лекар, Син Божји, сиђе међу људе, у обличју човека, и донесе Нови закон и
средства за оздрављење и спасење оболелог човечанства. Док је Први закон указивао
шта је зло, Нови закон, Христов, указује шта је добро и даје средства да се зло победи и
чини добро. Тај закон садржи се у Еванђељу, а најлепше је изложен у тако званим
Блаженствима, којих има девет. Како је циљ и Првог и Другог Божјег закона добро и
спасење човека, треба прво да погледамо ко је човек и зашто је на Земљи.
323. Људски мудраци о човеку.
С точке сваке погледај човјека,
Како хоћеш суди о човјеку —
Тајна чојку човјек је највиша (Његош, Луча микрокозма).
Човек — то је непознанац (Др. Алексис Карел).
Лакше је упознати небо, него самога себе (свети Григорије Ниски).
Највећи људски мудраци не знају ко је човек, а још мање могу знати зашто је на овој
планети.
Може ли секира, столица, лопата знати себе?
Као што твар не може знати себе, тако и човек.
Ко је човек — може знати само његов Творац.
324. Откривење Божје о човеку. Пошто је створио видљиви свет, „рече Бог: да
створимо човека по своме обличју, као што смо ми (Света Тројица), који ће бити
господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих
животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека од праха земаљскога, по своме
обличју, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива“ (1. Мојс. 1, 26-27; 2, 7)
...
„У почетку Бог створи човека и препусти га његовој вољи: „Ако хоћеш, ти ћеш
чувати заповести; да будеш веран, зависи од твоје добре воље. Пред тобом су стављени
ватра и вода, на што хоћеш можеш пружити руку“. Пред људима су живот и смрт, што
ко буде изабрао даће му се (Премудрости Исуса, сина Сирахова 15, 14-17).

Свети оци хришћански о човеку

325. Свети Григорије Богослов: Каква је ово тајна са мном! Ја сам мали и велики,
унижен и узвишен, смртан и бесмртан, уједно земаљски и небески! Једно је у мени
заједничко са доњим светом, а друго са Богом; једно са телом (материјом), а друго са
духом ... Бог је узео део новостворене земље, бесмртним рукама саставио мој лик и
уделио му свога живота, на тај начин што је послао у њега дух, који је струја
невидљивог Божанства. Тако је из праха и даха створен човек — лик Бесмртнога; зато
што у обојима царује природа ума. Због овога ја сам, као земља, привезан овдашњем
животу, а као частица Божанскога носим у грудима љубав према будућем животу ... Са
Христом треба да се погребем, са Христом да васкрснем, са Христом да будем
наследник, да постанем сином Божјим, чак богом.
326. Свети Василије Велики: Животиње су бића земаљска и са главом земљи
окренутој. А човек је небески рукосад, одликован колико изгледом телесног састава,

125
толико и достојанством душе. А какав изглед имају четвороножна бића? Њихова глава
нагнута је земљи, гледа на стомак и свим средствима тражи оно што је угодно стомаку.
Твоја глава подигнута је небу; очи твоје гледају горе. Зато, иако ти понекад срамотиш
себе телесним страстима, служећи стомаку и нижем од стомака, придружујеш се
неразумним животињама и уподобљаваш се њима (Псал. 48, 13), ипак теби доликује
друго старање — да тражиш горње, где је Христос (Колош. 3, 1), мишљу својом да
будеш изнад земаљског. Према томе какав ти је дат изглед, тако и живот свој управљај.
Живот свој имај на небесима (Филиб. 3, 20). Права твоја отаџбина је — горњи
Јерусалим; суграђани и саотачаственици твоји су — прворођени написани на небесима
(Јевреј. 12, 22-23).
327. Свети Јован Златоуст: Бог је створио небо и земљу, то јест духовни и
материјални свет. Небеска бића сва су бестелесна, земаљска сва телесна; небеска
духовна, земаљска — чулна; небеска невидљива, земаљска видљива. Земаљско је све
телесно: и небо, и сунце, и месец, и море, и дрвета, и растиње, и бикови, и овце, и коњи;
све видљиво, све телесно, све доступно пипању и виђењу. Небеско је све невидљиво,
духовно: анђели, арханђели, престоли, господства, начала, власти, силе, херувими,
серафими ... Само је човек створен из двојне суштине, више и ниже, душе и тела. Душа
је невидљива и духовна, а тело чулно и видљиво... Пошто су ова два света по својој
природи различита, један телесни, други бестелесни; један невидљив, а други видљив;
један духовни, небески, а други чулни, земаљски; то да не би ова разлика стварања
улила мисли о различним творцима, и да се не би рекло да је један створио небеско, а
други земаљско, Бог је на границама ова два света поставио двојно биће — да објављује
о стварању и земаљских и небеских. Човек се јавља као биће два света: душа припада
ономе што је горе, а тело ономе што је доле. Он собом спаја ова два света, служи као
мост међу њима, имајући са њима једног општег Творца, који је створио и небеско и
земаљско... И тако, пошто је његова природа двојна, то су двојаке врсте и њене потребе.
Постоји тело, и постоји душа. Телу је Творац одредио храну, а души реч, тело се храни
хлебом, а душа — учењем; тело има за одело хаљине, а душа— врлину. Зато се треба
старати не само о материјалној трпези, него и о духовној...

Свето оци о томе зашто је Бог створио човека

328. Свети Иринеј Лионски († 202): Бог је створио човека не зато што Му је човек
био потребан, него да би имао на кога да излива своја доброчинства... И није заповедио
да Му следујемо зато што Му је потребно наше служење, него да би нам даровао
спасење. Јер следовати Спаситељу значи учестовати у своме спасењу, и следовати
светлости значи примати светлост. А који су у светлости, они не осветљавају светлост,
него светлост њих осветљава и обасјава: они светлости ништа не доприносе, него
примајући доброчинство осветљавају се светлошћу. Тако и служење Богу ништа не
доприноси Богу, и Богу није потребна људска послушност, него Он онима који иду за
Њим и служе Му даје живот, и нетрулежност, и вечну славу, указујући доброчинство
онима који Му служе зато што служе и онима што иду за Њим зато што иду, а не зато
што од њих прима доброчинство, јер је Он богат и савршен и ни у чему нема потребе
(не оскудева). Због тога Бог тражи од људи служење, да би, као добар и милосрдан,
могао да чини доброчинство онима који Му служе. Јер уколико Бог ни у чему нема
нужде ни потребе, утолико човек има нужду и потребу да општи са Богом.
329. Свети Григорије Ниски († 394): После премудрог стварања света и испуњења
целокупног творачког плана у свима детаљима, остало је још да се крунише ова
творевина. Све богатство твари било је већ готово, али још није било никога ко би се
свим тим користио. Зато Бог ствара човека из преизобилне љубави своје, да би овај био
пријатељ Божји и учасник Божјег блаженства. Човек је створен последњи као цар свега.

126
Јер је прво требало припремити све за владавину, па онда довести цара да влада
тварима.
330. Свети Јован Дамаскин: Пошто се добри и предобри Бог није задовољио
созерцањем (посматрањем) Себе самога, него је по преизобиљу своје доброте
благоволео да произађе нешто што би се користило Његовим доброчинствима и узело
учешћа у Његовој доброти, — то Он изводи из небића у биће (у постојање), и ствара
све, како видљиво тако и невидљиво, такође и човека, који се састоји из видљивог и
невидљивог...
331. Свети Григорије Богослов: Ако се као последњи у свету јавио човек,
почаствован Божјим рукотворењем и ликом, ово нимало није чудно; јер за њега, као
цара, требало је припремити царску обитељ, и тек потом увести у њу цара, праћеног
свима тварима...

Задатак и циљ човеков на земљи

332. Задатак је — узрастање. Све у свету има од Творца задатак да расте, множи
се и плод доноси. И све у потпуности овај задатак извршава, било да се ради о семенки
биљака и растиња, било о живим бићима, почевши од оних најситнијих па до
најкрупнијих. Исти задатак, само много шири, има и човек. Пошто је он биће двојаке
природе, телесне и духовне, то и његово узрастање бива двојако: телесно и духовно.
Прво се обавља по општем закону Божјем, положеном у основе видљиве природе. По
том закону човек узраста од детета до зрела човека мимо своје воље и жеље. А духовно
узрастање Творац је препустио слободној вољи сваког човека: да сам одлучи хоће ли и
колико духовно узрасти. Бог је само људима ставио до знања да од духовног узрастања
у овом животу зависи њихова судба у вечном животу: што ко више духовно узрасте на
земљи, утолико ће већа духовна блага уживати у загробном свету, у који душе људске
прелазе после телесне смрти; и обратно: ко се овде не потруди да духовно узрасте, неће
имати шта да наследи у оном свету. Вечна блага у оном свету зависе од труда у овом.
Као што у овом свету трпи глад и оскудицу онај ко неће да се труди и ради. То се слаже
и са људском и са Божанском правдом.
333. Самим склопом свога тела човек је упућен небу. На ово упозорава свети
Јован Златоуст овим речима: Зар ти не црвениш од стида и пред самом природом тела и
његовим обликом? Наше тело Бог није формирао онако као код неразумних животиња,
него онако како доликује да се формира оно што треба да служи разумној и бесмртној
души. Зашто је код свих бесловесних бића Бог створио очи уперене доле, а дајући их
теби, сместио их је у глави, као на Акропољу? Није ли зато што животиње немају ничег
заједничког с небом, а теби је и од стране Бога и од стране природе испочетка
постављен закон да више од свега посматраш оно што се налази горе. Зашто је Он теби
створио тело које има прав положај, а животињама нагнуто доле? Није ли опет из истог
разлога, учећи те чак и самим твојим изгледом да немаш ничег заједничког са земљом и
да се не предајеш овоземаљским стварима.
334. Циљ духовног узрастања је уподобљавање Богу — богосличност. Све до
доласка Сина Божјег на Земљу људи нису знали прави смисао свога живота, нису знали
ни циљ ни пут којим се до циља долази. Он је открио и једно и друго. Циљ је —
богосличност: „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мат. 5,
48). А пут је Богочовек Христос: „Ја сам пут, истина и живот; нико неће доћи к Оцу
до кроз мене“ (Јов. 14, 6). То значи да се човек може приближити Богу и постати
сличан Њему само кроз Сина Његовог, угледајући се на живот Његов и врлине Његове:
праведност, светост, духовну чистоту, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав,
милосрђе, праштање, самоодрицање, а на првом месту послушност свом Оцу небеском
и законима Његовим. Ове врлине су боголике хаљине душе човекове у које се она

127
облачи и постаје слична Богу; оне су у исто време и степенице по којима се човек
духовно уздиже и приближава Богу. Уподобљавање и приближавање Богу кроз
богочовечанске врлине Христове — то је новозаветни закон Божји, изложен у чувеној
Христовој беседи на гори у облику блаженства. Он је дошао да усаврши Први закон, дат
на Синају, преко Мојсеја. Први закон указивао је људима шта је грех и шта не треба
чинити, а Други закон, Христов, показао је врлине које човек треба да стекне, ако жели
савршен и сличан Богу да буде и удостоји се вечног живота и блаженства у царству
Божјем. Свој новозаветни Закон Господ Исус изложио је у облику 9 блаженстава,
поређаних као 9 степеница, по којима човек усходи у духовне висине и уподобљава се
Богу.

Прва степеница: Смирење

Благо сиромашнима духом,

јер је њихово царство небеско (Мат. 5, 3).

Сиромашни духом — то су смирени људи, који су свесни свога ништавила, свесни

да су прах и пепео, да ништа свога немају, него да је све дар Божји што уживају, да су
грешни и недостојни Божје милости, да су сви други људи бољи и праведнији од њих.
335. Син Божји — највећи образац и пример смирења. Није ништа необично и
чудно кад смирење пројављује човек, јер је он земља и пепео, али је велико и преславно
чудо, кад смирење пројављује Син Божји и Бог. Смирењу Божјем диве се подједнако и
људи на земљи и анђели на небу. О томе преславном чуду са дивљењем говоре сви
свети оци хришћански. Да наведемо само Златоуста: „Да би показао тежину гордости,
која је корен зла,... из које је произашао почетак погибије света,... Бог је, да би исцелио
ову тешку рану, све извршио са смирењем: своје рођење, кретање по свету, призивање
апостола, и Дјеву,... полагање у јасле,... није имао где главу склонити (Лука 9, 58). Људе
незнатне призвао у апостоле, дао учење смирења... Таквим начином, својом трпезом,
постељом, животом, својом одећом, поукама, крсним страдањима и свим осталим Бог
нас учи смирењу. Он је опрао ноге издајнику; то је чудније од осталога... Онај који седи
на херувимима опрао је ноге своме издајнику, а ти, човек — земља и пепео, величаш се
и мислиш високо?... Смирење је знак велике душе, а надменост — ниске душе.
Ма колико се ти, човече, смирио, никад не можеш да се смириш онолико колико се
смирио Господ твој. Ти се смираваш за себе, а Он за тебе“...
Свети Исак Сирин износи још један разлог смирења Христовог: „Смирење је одећа
Божја. У ову се одећу Бог обукао, кад је сишао с висине, и смирењем, као хаљином,
прикрио величину и славу своју, да твар не би била спржена виђењем Њега и славе
Његове“.
336. Смирење — темељ свих хришћанских врлина. Пошто је гордост била
узрочник пада неких анђела и наших прародитеља у рају, Спаситељ је препоручио
смирење као сигуран лек против овог корена свих зала. Гордост је била почетак зла и
греха. Она настаје „кад се човек одвоји од Господа, и кад се срце удаљи од Онога који га
је створио“ (Премудрости Исуса Сирахова 10, 14-15). А смирење је почетак духовног
препорода и темељ свих врлина. По речима светог Златоуста, на овом темељу са
сигурношћу се могу зидати све врлине. Напротив, ако нема овог темеља, ма се животом
до неба узвисио, све ће се лако срушити и имати рђав крај... Зато Христос своје учење о
блаженствима и почиње се смирењем. Без њега није могуће спасти се. Поставивши у
темељ својих врлина смирење, можемо сигурно да зидамо здање до које хоћемо
висине...
337. Смирење хришћанских светитеља. Сви хришћански светитељи били су
богати смирењем. Што су год више духовно узрастали и били све богатији врлинама,

128
били су све смиренији, и у томе били слични родном дрвету, које се под теретом рода на
њему све више земљи савија. Да наведемо само два примера.
Једног дана дође у манастир светог Саве Освећеног, у околини Јерусалима, неки
непознат човек, по имену Јован, и замоли игумана Саву да га прими у манастир. Игуман
га прими и одреди му да служи људима који су у то време подизали гостионицу. Јован
им је ревносно служио: кувао им храну, доносио воду, додавао камен и други материјал
за зидање. После тога у манастиру почну да праве ћелије за нове монахе, и опет би
одређен Јован да им помаже. Он је то чинио са великим смирењем, кротошћу и
љубављу. После три године игуман му повери дужност економа у манастиру. И ову
дужност он је вршио на опште задовољство свих и манастир материјално унапредио.
Ради његове побожности и усрдних трудова игуман Сава зажели да Јован буде
рукоположн за свештеника, па га одведе у Јерусалим и замоли патријарха Илију да га
посвети. Чувши молбу игуманову, патријарх позове Јована да са њим насамо о томе
поразговара. После разговора патријарх изађе и саопшти игуману Сави да Јован не
може бити свештеник. Ово саопштење поразило је игумана као гром, и он, по повратку
у манастир, паде пред Богом на земљу и са сузама завапи Му: „Зашто си, Господе,
учинио са мном тако, сакривши од мене живот Јованов? Ја сам мислио да си га Ти
изабрао и да је због светог живота достојан свештеничког чина; међутим, он се пред
Твојим величанством показао као суд непотребни и недостојни“. Кад се тако молио и
плакао, њему се изненада јави анђео Господњи и рекне му: „Знај да Јован није
непотребни суд, него суд заиста Богом изабрани. Он зато не може да буде свештеник,
пошто је одавно епископ“. После ових речи, анђео ишчезне, а зачуђени игуман похита
Јовану у његову ћелију, загрли га и рекне му: „Ето, оче Јоване, ти си од мене сакрио
твоје епископство, али ми га је Господ открио“. Јован је после тога признао да је он
заиста епископ, али је тајно оставио епархију, из љубави према усамљеничком животу и
свога смирења (Четиј минеј, 3. децембар).
Кад је земљотрес порушио Антиохију, град у Малој Азији, за време грчког цара
Јустина (у ВИ веку), цар пошаље војсковођу Јефрема и заповеди му да предузме што
треба да се град обнови. Војсковођа дође, скупи много радника и започне обнову града.
Једном док су се радници после заморног рада одмарали, Јефрем их је посматрао.
Његову пажњу привукао је један радник, поцепан, прашљив и изможден, који је дремао,
а од њега се до неба извијао некакав огњени стуб. Војсковођа му приђе ближе и
посматрао га са чуђењем. Кад се радник пренуо из сна, Јефрем га запита ко је и одакле
је. Радник му одговори да је сиромах, станује у истом граду и, да би могао живети, ради
као и остали. Али се војсковођа није задовољио таквим одговором него га закуне живим
Богом да му каже истину ко је он. Тада му је радник признао: „Епископ сам, али рали
Бога смирио сам се, сакрио свој чин и дошао овде као сиромах да радим“. Кад је Јефрем
то чуо, узвикнуо је: „Господе колико је много Твојих слугу, који Ти тајно служе!“ После
овога епископ се убрзо сакрио, да би избегао људске похвале (Житије светог Јефрема
Антиохијског, 8. јуна).
338. Зли духови не подносе смирење. Светом Макарију Египатском јави се једном
приликом ђаво и почне да се жали како му он велику муку задаје тиме што не може да
га победи. „Све што ти чиниш, чиним и ја, рекао му је ђаво. Ти постиш, а ја ништа не
једем; ти бдиш а ја уопште не спавам. Али има нешто чиме ме ти побеђујеш. То је твоје
смирење“ (Житије светог Макарија, 19. јануара).

Друга степеница: Оплакивање грехова

Благо онима који плачу,

јер ће се утешити (Мат. 5, 4).

129
 Пошто кроз смирење човек дође до сазнања да је он, с једне стране, прах и пепео, а
с друге, син Божји који се гресима одмеће и удаљује од свога доброг Оца небеског, тада
се у човеку јавља жалост што гресима вређа свога Творца и Добротвора, туга обузима
његову душу и на очи почну да навиру сузе. О таквом плачу реч је у овом блаженству.
Ко такве сузе пролива пред Господом — блажен је.
339. Потреба плача. При изласку душе наше ми нећемо бити криви што нисмо
чинили чуда, што нисмо били богослови, што нисмо достигли духовна виђења, али без
сумње даћемо Богу одговор што нисмо непрестано плакали због грехова својих —
уверава свети Јован Лествичник.
Свети Јефрем Сирин молио се Богу: „Господе, одузми од мене смех и даруј ми плач
и ридање“!
340. Примери светитеља. Сви светитељи оплакали су не само своје него и туђе
грехове. Цар Давид исповеда се како сваке ноћи сузама својим постељу своју натапа
(Псал. 6, 6). Његове очи точиле су сузе дан и ноћ због безбожника (и онда их је било),
који су га подругљиво питали где је Бог његов (Псал. 42, 3).
Монаси чувене Нитријске горе, у Египту, упуте молбу светом Макарију Великом да
дође к њима и поучи их, да они сви не би долазили к њему. Светитељ се одазове и дође.
Монаси се слегну око њега и замоле за поучну реч. Светитељ се заплаче и кроз плач
рекне: „Браћо, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо (у загробни свет), где ће
сузе наше пржити тела наша“. Тада се и монаси расплачу (Епископ Николај, Охридски
пролог, 22. јули, стр. 564).
Свети Јован Златоуст препоручује хришћанима да своју браћу која живе у греху
саветују и убеђују са сузама: „Кад ми саветујемо брата који греши треба да плачемо, ако
истински саосећамо и уздишемо због њега. Кад неког убеђујемо, а он нас не слуша и
иде у пропаст, треба да плачемо“.
И свети Нил Синајски исто препоручује: „Плачи за грешника који благује, зато што
мач правосуђа Божјег виси над њим“.
341. Корист од суза. Кад је неки брат запитао светог Антонија Великог шта да чини
са својим гресима, он му је одговорио: „Ко хоће да се ослободи грехова, ослободиће се
плачем и уздасима. И ко хоће да се орасположи за врлине, орасположиће се плачем и
сузама“.
А свети Василије Велики учи да нам корист донесе и сузе које пролијемо за грехе
ближњих: „Кад видиш брата да тужи у покајању за грехе, плачи и ти са таквим и
саосећај му. Таквим поступком и себи ћеш користити. Јер ко је пролио горке сузе за
грехе ближњих, тај је исцелио себе самог тиме што је оплакивао грехе брата“.
342. Сузе боље од свега заглађују грехе. Ништа тако добро не може да заглади
грехе, као сузе, учи свети Јован Златоуст. Чак и сам телесни лик бива привлачнији од
суза; оне орасположе гледаоца на милосрђе и придају човеку изглед који улива
уважење. Ништа тако јако не орасположава, као очи које проливају сузе. То је наш
најблагороднији и најлепши орган, то је орган душе — завршава свети Златоуст.
343. Сузе чисте душу од греховне прљавштине, одвраћају од зла, помажу
врлине, привлаче Духа Светога. Плач са сузама отире душу и чини ју чистом, рађа
духовну чистоту. одсеца прохтеве, усавршава врлине. Кад неко плаче, тада никако неће
згрешити, и нико у стању скрушења срца не замишља зло. При скрушењу срца долазе
сузе, а за сузама долази умањење зла, уздржавање себе од рђавих дела. Сузе привлаче
Духа Светога — уверава свети Јефрем Сирин.
344. Двојака корист од суза. Плач има двојако дејство: он, као и вода, сузама гаси
сав пламен страсти; и опет, као огањ, присуством Светога Духа оживљава, загрева,
распаљује срце ка добру и побеђује у њему љубав и жудњу према Богу — учи свети
Симеон Нови Богослов.

130
 345. Сузе су исто што и мелем на рану, оне су потребне докле год постоји грех
— учи свети Јован Лествичник: Одузми грех, и сузе ће бити излишне телесним очима;
јер кад нема ране, тада није нужан ни мелем. Адам пре пада у грех није имао суза, као
што их неће бити ни по васкрсењу, када се уништи грех, јер ће тада одбећи болест,
жалост и уздаси...
346. Сузе боље помажу узрастање побожности, него киша узрастање семена —
тврди свети Јован Златоуст: Киша која пада на семена не помаже им толико да никну и
узрасту, колико сузни дажд доприноси узрастању и сазревању семена побожности; он
очишћава душу, орошава ум и помаже да семе учења брзо узрасте...
347. Сузе продужиле живот и отклониле опасност од непријатеља. Језекија, цар
јудејски, разболео се на смрт. Њему је Бог преко светог пророка Исаије саопштио да
учини распоред са својом кућом и имовином, јер му предстоји блиска смрт. Али он се са
плачем и сузама замоли Господу да му продужи живот. Бог се смиловао на молитву и
сузе његове и додао животу његову још 15 година. То му је Господ преко истог пророка
поручио и још додао да ће њега и Јерусалим бранити и одбранити од напада
Сенахирима, цара асирског. Да га увери у истинитост овог обећања, Бог је учинио једно
чудо: на сунчевом сату Ахазову вратио је сенку натраг за 10 степени (Исаија 38, 1-8). А
кад је цар асирски дошао са огромном војском и опсео Јерусалим, цар Језекије и пророк
Исаија завапе Богу да испуни своје обећање. „Тада изиђе анђео Господњи и (ноћу) поби
у логору асирском 185.000 људи; и кад усташе изјутра, а то све сами мртваци“.
Завојевач се срамно вратио у своју престоницу Ниниву, и кад се клањао у храму идола
свога, „синови његови убише га мачем“ (Исаија 37, 36-38).
348. Сузе загладиле многе грехове. Нека жена грешница, чије име еванђелист не
наводи, сузама својим опрала је ноге Спаситељеве и отрла их косом својом. Због тог
доброг дела удостојила се опроштаја свих грехова својих (Лука 7, 36-50).
349. Сузама својим загладио одрицање од Господа. Апостол Петар из страха за
свој живот трипут се одрекао Господа, али је свој грех после тога сузама загладио и
удостојио се поново апостолске части (Мат. 26, 69-75; Јов. 21, 15-17).

Трећа степеница: Кротост

Благо кроткима, јер ће наследити земљу (Мат. 5, 5).

Кротост је врлина супротна гњеву и злоби и плод је Духа Светога (Галат. 5, 23). Она
се пројављује у трпељивом подношењу неправди, увреда и пакости од људи, и
праштању ових, по угледу на Сина Божјега.
350. Исус Христос — најдивнији пример и образац кротости. Он је био кротак и
у слави, кад су Га масе народа одушевљено поздрављале приликом уласка у Јерусалим,
јашући на магарету (Захар. 9, 9), и у својим страдањима, јер „не псова кад Га псоваше;
не прети кад страда; него се ослањаше на Онога који право суди“ (1. Петр. 2, 23).
„Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње би вођен на заклање и
као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста своја“ (Исаија 53, 7). По речима
светога Златоуста, „кротко је подносио јеврејско безумље, и није се светио, иако је имао
толико силе да одмазди безбожницама, него је своју силу показао у тресењу земље,
васкрсењу мртвих, помрачењу сунца и преобраћању дана у ноћ, а кротост и
човекољубље у томе што никога од безбожника није казнио... Он је не само кротко
претрпео оне који су га распињали и вређали, него је чак молио Оца да против
безбожника не употреби небеске стреле“.
351. Христос позива све људе да се угледају на Његову кротост и незлобивост.
Знајући, као Бог, колико је велико зло гњев и његов пород: мржња, злоба и освета, Он
позива све људе да се угледају на Њега: „Ходите к мени сви... Узмите јарам мој на себе,

131
и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама
својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мат. 11, 28-30).
352. Кротост светих апостола. Имајући пред собом живи пример свога Учитеља и
Господа, свети апостоли подражавали су Му у свима Његовим врлинама па и у
кротости. Кад су их проклињали, они су благосиљали; кад су их гонили, они су трпели;
кад су их вређали, они су молили (1. Кор. 4, 12-13). Зато су препоручивали и
хришћанима да се, као изабрани Божји, обуку у кротост (Колош. 3, 12); да се према
свима владају кротко (Ефес. 4, 2; Титу 3, 2), како би кротост њихова била позната свима
(Филиб. 4, 5); да грешнике исправљају духом кротости (Галат. 6, 1); да трпе невоље, да
благосиљају оне који их куну, да се не свете ником, да непријатељу добро чине и тако
победе зло добрим (Римљ. 12, 12, 14, 19, 20).
353. Кротост хришћанских светитеља. Сви хришћански светитељи угледали су се
на Господа и Његове апостоле и били кротки према свима. Од безброј примера
навешћемо само три-четири.
Свети Јован Милостиви, патријарх александријски, због неког греха одлучи од
светог причешћа два клирика (црквена служитеља). Један се од њих покаје и поправи, а
други постане још гори: поквари се, наљути на патријарха и омрзне га. Патријарх је то
сазнао и много био ожалошћен. Једанпут пред служење свете литургије патријарх се
сети речи Христових: „Ако принесеш дар свој олтару, и тада се сетиш да брат твој има
нешто против тебе; остави дар свој пред олтаром, па иди најпре и помири се са братом,
па онда дођи и принеси дар свој“ (Мат. 5, 23-24). Одмах изађе из олтара и позове к себи
оног наљућеног клирика. Кад је овај дошао, патријарх падне пред ноге његове и са
сузама замоли опроштај. Такав поступак патријархов клирика веома збуни и уплаши, и
он падне пред патријарха, заплаче се и затражи опроштај. Патријарх га подигне, загрли
и опрости. Клирик се после тога поправи и удостоји рукоположења у чин свештеника.
— Ето како кротост и смирење гасе гњев и непријатељство, као ватра воду (Житије
светог Јована Милостивог, 12. новембра).
Свети Варсонуфије замонаши се у својој 18. години и добије име Јован. Због свога
побожног живота прочуо се и био изабран за архиепископа у Дамаску. Али на том
положају није дуго остао. Жудећи за усамљеничким духовним подвигом, он тајно
напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави игуману једног манастира као
монах Варсонуфије. Игуман та прими и одреди да буде водоноша манастирски. Он то
прими са радошћу и марљиво је вршио своју дужност у смирењу и кротости. Али
ђаволу се није свидело толико његово смирење и кротост, па против њега подбоде
једног монаха. Овај толико омрзне архиепископа Јована, односно монаха Варсонуфија,
да му није давао мира ни дању ни ноћу: називао га свакојаким погрдним именима,
бацао на њега сплачине и у његову ћелију уносио поган. Све је то Јован трпељиво
подносио и никоме се није пожалио. О томе се сазнало и међу братијом и неко од њих
обавести игумана. Овај се спреми да казни тог монаха, али свети владика Јован падне
пред ноге игумана и почне да преклиње именом Господа да га не кажњава. „Није он
крив, већ ја“? рекао је најзад. Игуман усвоји молбу и опрости кривцу (Житије светог
Варсонуфија, 29. фебруара).
Свети Спиридон, епископ тримифунтски, на Кипру, био је велики светитељ,
прозорљивац и чудотворац. Глас о њему допро је до Цариграда, у коме је на царском
престолу тада био Констанције, син цара Константина. Цар се тешко разболи, и пошто
му лекари нису могли помоћи, он позове светог Спиридона да га он исцели. Светитељ
поведе са собом ђакона Трифилија и крене на пут у Антиохију, где се цар разболео и
лежао. Светитељ је био тако просто одевен, да је пре личио на просјака него на
епископа. Кад је хтео ући у царев двор, неко од царских слугу, мислећи да је то улични
просјак, удари светитељу шамар, а овај му кротко окрене и други образ. Тек после тога

132
светитељ је казао ко је и био пуштен цару. Чим је положио руку на главу цареву, болест
је ишчезла и цар је оздравио (Житије светог Спиридона, 12. децембра).
Једне ноћи упадну разбојници у ћелију неког пустињака ради пљачке. Он им се не
само није противио, него им је чак и помогао у скупљању и паковању оно мало ствари
које је имао. Кад су све покупили, они се удаље. Међутим, светитељ примети у углу
неки завежљај. То је била кеса са новцем која је некоме од разбојника испала. Он брзо
потрчи за њима и почне викати да се врате, јер нису све узели. Кад су се они вратили,
он им укаже на кесу и рекне: „Ево ово сте заборавили“, и пружи им кесу са новцима.
Разбојници су били задивљени оваквим поступком старца, раскају се, врате му све
ствари, приме од њега поуку и оду својим кућама као покајници (Епископ Николај, Речи
и дела светитеља. Мали мисионар, новембар 1934).

Четврта степеница: Духовна глад и жеђ правде

Благо гладнима и жеднима правде,

јер ће се наситити (Мат. 5, 6).

354. Шта се под правдом подразумева. Под „правдом“, по учењу хришћанских

светих отаца, треба разумети све хришћанске врлине, које су плод испуњавања
заповести Божјих, или, другим речима, праведност. Јер ко испуњава заповести Божје,
тај је праведан пред Богом; а ко преступа заповести, чини неправду и грешан је. Ко
толико жуди да кроз испуњавање заповести Божјих стекне праведност, наситиће се. Бог
ће му помоћи да постигне што жуди. То је и једина оправдана жудња у овом свету, коју
Господ људима препоручује: „Иштите најпре царства Божјег и правде његове, а све
друго додаће вам се“ (Мат. 6, 33).
355. Исус Христос — образац свих врлина и пример испуњавања заповести
Божјих. Нико од људи на земљи није у толикој мери испунио заповести Божје, као
Богочовек Исус Христос; и нико такву пуноћу врлина и безгрешности није достигао,
као Он. Једини Он „греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим“ (1. Петр.
2, 22), па је зато и могао рећи својим критичарима Јеврејима: „Који од вас може да ме
укори за грех“ (Јов. 8, 46)? Он је заповести Божје испунио, па позива и следбенике своје
да се на Њега у томе угледају (Јов. 41, 15, 21, 23; 15, 10). Свети Василије Велики истиче
да је сваки хришћанин дужан да животом својим подражава Христу Спаситељу, који је
оставио образац и слику врлине свима који хоће побожно да живе. О томе Он сам јасно
учи, кад вели: Ако ко мени служи, за мном да иде (Јов. 12, 26), разумевајући не
телесно идење, (пошто је Он сад телом на небесима) него подражавање Његовом
животу...
Као што уметник копира на платну слику са оригинала, тако и хришћанин, по
речима светог Григорија Ниског, треба у души својој да копира врлине Христове,
гледајући у лик Христов описан у еванђељима. Уколико он у томе више успе, утолико
ће бити сличнији Христу, што и јесте циљ хришћанског живота. На подражавање
Христу Господу позивају нас и апостоли: „Будите подражаваоци Богу, као деца
љубазна“ (Ефес. 5, 1.).
Да бисмо могли на Христа да се угледамо и подражавамо Његовим врлинама, по
савету светог Тихона Задонског, треба прво Богу да се окренемо, да се одрекнемо своје
зле воље и за руковођу узмемо савршену и свету вољу Божју, да променимо своје срце,
ум и грешни начин живота и започнемо нов живот, да одбацимо неправду, лаж, злобу,
гњев, роптање, суровост, саможивост, нечистоту. На тај начин ћемо, по речи апостола,
свући старог човека, који се распада грешним жељама, и обући у новог човека, који је
створен по слици и прилици Божјој (Ефес. 4, 2-24).

133
 356. Светитељи као примери врлина. Из искуства хришћанских светитеља види
се колико је у њима расла прогресивно глад и жеђ за испуњавањем заповести Божјих,
уколико су они у овима напредовати. Испуњавање једне заповести вуче неодољиво
другој, ова трећој и тако до — краја. „Жедан сам заповести Твојих“, узвикује
псалмопевац. „Љубим заповести Твоје већма него злато и драго камење... О заповестима
Твојим размишљам... Не дај ми да зађем од заповести Твојих... Заповести Твоје утеха су
моја“ (Псал. 119, 131, 127, 15, 10, 143). „Благо човеку коме су омилеле заповести
Господа“ (Псал. 112, 1). Уколико су хришћански светитељи бивали богатији врлинама,
утолико су их све више желели: били су све гладнији и жеднији; уколико су их више
имали, осећали су се све сиромашнији и били све смиренији. Такво је својство врлине:
да се не хвали и не размеће него се све више смирава. По уверавању Господа Исуса и
светитеља, заповести Божје нису тешке (Мат. 11, 30; 1. Јов. 5, 3). Нашој лењости се
чини да су тешке. Али чим човек почне да их испуњава, благодат Божја помаже му и
распаљује у њему љубав према Богу и Његовим заповестима. А што се чини из љубави,
то није тешко. Светитељи су били људи као и ми, исте природе, али одлучне воље и
чврста карактера, предани Богу и вољи Његовој.
357. Заповести Божје могу се испуњавати на сваком месту. Свети Симеон Нови
Богослов († 1032) навео је случај једног младића из Цариграда који је држао правило
дато му од старца — духовника и удостојио се дивног виђења духовног света. Тим
поводом светитељ наставља: Чули сте шта може да учини вера у Бога, посведочена
добрим делима. Јесте ли схватили да ни младост не смета, нити старости користи, кад
нема разума и страха Божјега? Јесте ли увидели да ни свет, нити животни послови не
сметају испуњавању заповести Божјих, кад се има ревност и пажња? Ни ћутање и
удаљавање од света не користи, кад господаре лењост и нерад... Овај младић био је
везан светским пословима, био је слуга у дому неког племића и бринуо се о свима
потребама људи на дому. О нечем што је више од земље није имао времена ни да
помисли, па ипак, чудне судбе Божје! Само што је чуо нешто мало од светог старца и
прочитао три главе из списа аве Марка Подвижника (из 5. века): „Поуке о духовном
животу“, одмах је поверовао ономе што је чуо и прочитао и то примио у животу, и
удостојио се да узвиси свој ум до небеса, покренуо на милост Матер Господа. Њеним
молитвама умилостивио је Бога и привукао на себе благодат Светог Духа, која га је с
таквом силом осенила, да се удостојио видети светлост, коју многи желе да виде, али се
мало њих удостојава. Овај младић није држао ни дуге постове, нити је спавао на голој
земљи, нити је носио грубу хаљину, нити је телом излазио из света (у пустињу), него
само духом, душевним расположењем, и са малим бдењем које је свршавао, јавио се
вишим од дивног оног Лота у Содому, или боље рећи, јавио се анђелом у телу људском,
човеком по телу и анђелом по духовном расположењу. За шта се удостојио да види ону
преславну светлост духовног Сунца правде, Господа нашег Исуса Христа.

Пета степеница: Милосрђе

Благо милостивима,
јер ће бити помиловани (Мат. 5, 7).

Милосрђе је плод љубави, или, другим речима љубав делом потврђена.

358. Бог — образац и пример милосрђа. Може се слободно рећи да се ни о једном

својству Божјем не говори толико у Светом писму колико о милости и милосрђу. Он сам
објављује преко пророка: .,Ја сам милостив... Ја сам Господ који чиним милост“ (Јерем.
3, 12; 9, 24). „Милости хоћу а не жртве“, поручује Он преко пророка Осије јеврејском
народу и свима људима на земљи (Осија 4, 1). Ово Божје својство пројавило се и

134
непрестано се пројављује: у стварању света, у промишљању и одржавању свега
створенога, а особито у искупљењу и спасењу рода људског из ропства сатане, греха и
смрти. „Не за дела праведна која учинисмо, него по својој милости спасе нас Бог“, учи
свети апостол Павле (Титу 3, 5). А псалмопевац кличе: „Милости Господње пуна је
земља... До неба је и виша од неба милост Његова“ (Псал. 25, 10; 107, 5 — у словенској
Библији).
Колико је Бог милостив према човеку, открио је Господ Исус у својој причи о
великом дужнику, који је цару дуговао огромну суму новца од 10.000 таланата (око 100
милиона динара), па му је цар, на његову молбу да га причека, великодушно опростио
сав дуг, а овај, изашавши од цара, сретне свога друга који му је дуговао 100 гроша (око
100 динара), почне да га туче и дави и захтева да му одмах исплати дуг, ма да га је овај
молио да га причека. А слуге које су виделе шта се догодило, јаве цару. Овај позове
свога дужника и викне на њега: „Зли слуго, сав онај дуг ја ти опростих, јер си ме молио.
Није ли требало да се и ти смилујеш на свога друга, као што сам се и ја на тебе
смиловао?“ И разгњеви се цар на слугу и преда га мучитељима, док не исплати сав дуг.
— „Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од
срца својих“ — завршио је Господ причу своју (Мат. 18, 23-35). Зато Он другом
приликом заповеда: „Будите милосрдни, као што је и Отац ваш милосрдан“ (Лука 6, 36).
„Јер ће се судити без милости ономе који не чини милости“, упозорава свети апостол
Јаков (2, 13).
359. Облици милосрђа. Пошто се човек састоји из тела и душе, то и акти милосрђа
могу бити телесни и душевни.
Дела телесног милосрђа су: гладнога нахранити, жеднога напојити, нагог оденути,
болесног походити и послужити, сужње у тамници посетити, путника у кућу примити,
сиромаха сахранити.
Дела душевног милосрђа су: грешника од зла пута одвратити, неверника истинитој
вери поучити, ближњему добар савет дати, за ближње се Богу молити, ожалошћене
тешити, никоме се за учињено зло не светити, увреде праштати.
360. Милосрђе треба указати свакоме коме је оно потребно. Свети Јован
Златоуст саветује: Не гледај на достојанство онога који се нуждава помоћи, него једино
на потребу... Теби није заповеђено ни да окривљујеш због нерада, ни да грдиш због
покварености, ни да укораваш због лењости, него да олакшаваш сиротињу, да спасаваш
у несрећи, и да пружаш руку помоћи палима. Зато кад чиниш милостињу, не испитуј
живот сиромаха и не тражи од њега рачун о његову владању. Зато се милостињом и
назива, да бисмо је давали и недостојнима. Који чини помиловање, он не помилује
исправнога него грешника; исправан је достојан похвала и венаца, а грешник —
милости и снисхођења. На тај начин ми ћемо и тиме подражавати Богу, ако будемо
давали и порочнима. Помисли. колико у васиони живи злоречних, преступника, гатара,
пуних свакога зла — па и њих Бог храни сваког дана, учећи нас да своје доброчинство
простиремо на све. Ако ми почнемо да истражујемо достојанство и будемо строги
иследници у односу према браћи својој, и Бог ће исто учинити с нама; и ми у старању
да захтевамо рачун од сабраће, сами ћемо се лишити небеског милосрђа. Зато, кад
спазиш сиромаха, немој га мимоићи, него одмах помисли како би се ти осећао, кад би
на његовом месту био.
Диван савет даје и свети Григорије Богослов: Сваки морепловац близу је бродолома,
и утолико ближи уколико иде неустрашивије и подигнуте главе, не гледајући шта се
пред њим налази. Док пливаш по повољном ветру, пружај руку ономе који је доживео
бродолом. Док се наслађујеш здрављем и богатством, помози ономе који је пострадао.
Не чекај да из сопственог искуства дознаш колико је велико зло нечовечност, и колико је
велико добро срце отворено за оне који трпе невоље. Не жели да дочекаш да Бог
подигне руку своју (Псал. 73, 3. 4) на оне који подижу врат свој и пренебрегавају убоге.

135
Уразуми се туђим невољама. Дај невољнику макар најмање: и то неће бити најмање за
онога ко у свему оскудева... Ти си здрав и богат? Онда утеши болесника и сиромаха. Ти
ниси доживео пад? Онда подигни онога који је пао и разбио се. Ти си весео? Онда
ободри клонулога. Ти си срећан? Онда олакшај судбину унесрећеног. Дај што било Богу
као захвалност за то што не припадаш броју оних који имају потребу у доброчинствима,
него броју оних који могу да укажу доброчинства, што не гледаш у туђе руке, него
други у твоје. Обогати себе не само имовином него и побожношћу, не само златом него
и врлинама, или, боље, само њима ... Буди за несрећног богом, подражавај милосрђу
Божјем. Јер ништа толико не уподобљава човека Богу, као доброчинство; ма да Бог
несравњено више добра чини, а човек мање, према својим моћима. Ако не можеш да
укажеш велика доброчинства, укажи мања. Помози му, пружи храну, одећу, лек, превиј
ране, обавести се о његовом јадном положају, поразговарај о трпљењу, осмели се, дођи.
Тиме нећеш унизити себе ... Ако ништа немаш, утеши сузама. Велики је лек за онога
који зло трпи, кад се неко из душе сажали на њега; несрећа се много олакшава
искреним саосећањем ... Ми смо дужни да се старамо и о телу наших ближњих, као о
свом сопственом. Јер сви смо ми једно у Господу (Галат. 3, 28), био он богат или
сиромашан, роб или слободан, здрав или болестан телом. Свима нама једна је глава —
Христос, из Њега је све (Ефес. 4, 15, 16), и што су удови један за другог, то је и сваки
од нас друг за друга, и сви за све (1. Кор. 12, 12-27). Због тога не треба пренебрегавати и
остављати без старања оне који су пре нас потпали општој свима немоћи; напротив, ми
смо дужни не толико да се радујемо добром стању нашег тела, колико да плачемо због
телесних страдања наше браће; дужни смо да човекољубље према њима сматрамо
јединственим залогом наше безбедности телесне и душевне.
361. На милосрђе Божје према нама треба да одговоримо милосрђем према
својим ближњима. Понекад се догоди да нам милостињу затражи неко који, по нашем
мишљењу, ову не заслужује. Ми ако у таквом случају и пружимо милостињу, јер не
можемо да је избегнемо, често зажалимо за оним што смо дали. У таквим случајевима
треба имати на уму савет дивног руског пастира (кога је Руска загранична црква у
Сједињеним Америчким Државама канонизовала за светитеља 1. маја 1964. год.), оца
Јована Кронштатског: Кад дајеш просјаку, који није бедан, здрав и по изгледу
незаслужан милостиње, зашто твоје срце зажали за датом милостињом? Покај се у томе,
јер и божанска љубав даје нам блага своја, док их ми и без тога имамо довољно. Љубав
према ближњему треба овако да ти говори: Ма да он има, неће бити рђав, ако ја
увеличам његово благостање (а истину говорећи, динар-два неће га много увеличати
нити поправити његово благостање). Мени Бог даје, зашто ја да не дам потребитом?
Ако би ти сам једино по заслугама задобивао од Бога дарове Његове доброте, то би и ти,
можда, био сиромах. Бог је штедар према теби не по заслугама, а и ти сам хоћеш да Он
буде штедар према теби. Како ти да не будеш штедар према браћи, налазећи се у
изобиљу?
362. Дела милосрђа Бога задужују. Још у Старом завету речено је: „Који добро чини
ближњему, Господу позајмљује, и Он ће му платити за доброчинство његово“ (Приче
Солом. 19, 17). А у својој причи О страшном суду (Мат. 25, 31-46) Господ Исус рекао је:
„Све што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте... Кад не
учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте“.
363. Дела милосрђа људима учињена Бог прима. Неки човек у Цариграду беше
необично милостив. Идући улицама градским он је сиромасима тискао у руке свој дар,
и одмах ишао даље, да не чује захвалност и да не буде познат. Када га неки његов
пријатељ упита како поста тако милостив, он одговори: „Једном у цркви чух
свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у
то онда, јер мишљах како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући
дому своме видех сиромаха где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик

136
Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи своју
руку, прими хлеб и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама
просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу“ (Епископ Николај,
Охридски пролог, 18. септембар, стр. 738).
364. Огртач дат сиромаху Христос примио. Свети Мартин, епископ турски, у
Француској, рођен је у незнабожачкој породици. Отац му је био римски официр, па је и
сина свога Мартина наменио војничкој служби. Међутим, Мартин је већ био приступио
Цркви Христовој, али још није био крштен, него у реду „оглашених“. Путујући једне
зиме са друговима ка граду Амијену, он виде пред капијом града једног просјака како
безмало наг дрхти на мразу. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој
војнички огртач и сабљом пресече на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се
он огрте и оде. Те ноћи јави му се Господ Исус у сну, огрнут у ону половину његовог
огртача, и рече анђелима својима: „Мартин је тек оглашени, и ево обуче ме својом
одећом“. Убрзо после тога Мартин је оставио војну службу и крстио се. Потом се
замонашио и проводио живот пун подвига. Био је изванредно смирен и због тога доби
од Бога обилати дар чудотворства, тако да је и мртве васкрсавао и зле духове изгонио.
Насупрот својој вољи постављен је за епископа у граду Туру. Упокојио се 397. године
(Епископ Николај, Охридски пролог 12. октобар, стр. 811-812).
365. Доламу дату бродоломнику Христос примио. Неки трговац из Александрије
доживи бродолом, из кога је једва спасао наго тело. Он се обрати светом Петру
Милостивом за милостињу у одећи. Светитељ скине са себе своју скупоцену доламу и
подари бродоломнику. Али после кратког времена он спази своју доламу изложену у
једној радњи ради продаје. Он се због тога веома ожалости. Сигурно нисам достојан да
Бог прими моју жртву, помислио је он. Али му се у сну јави Господ, огрнут његовом
доламом, и рекне му да се не жалости, јер је примио његово доброчинство и похвалио
га за то (Исти, тамо, 23. септембар, стр. 753).

Добричинство другоме — то је доброчинство себи

„Милостив човек чини добро души својој ... Блажен је онај који је милостив према
убогима“ (Приче Солом. 11, 17; 14, 21).
„На путу правде и милостиње налази се живот и слава“ (Приче 21, 21).
366. Милостиња сазидала двор на небесима. Индијски цар Гундафор зажели да
направи себи дворац по угледу на дворове римских царева. Ради тога он пошаље у
Палестину свога дворјанина Авана да му нађе доброг мајстора. У Палестини Аван
наиђе на апостола Тому и упозна се са њим. Кад је Тома чуо од Авана ради чега је
дошао, он се препоручи као добар инжењер и после тога оба оду у Индију. Аван
представи Тому цару као мудрог и искусног мајстора. Цар се обрадује, преда му много
злата и сребра и покаже место где дворац треба да се подигне. Потом цар отпутује у
стране земље. По одласку цара Тома све добивено злато и сребро разда сиромасима.
Прођоше две године и цар посла Томи посланика да га пита хоће ли дворац скоро бити
готов. Апостол одговори да ће бити, остало је још само да се покрије. Обрадован овим
одговором, цар пошље Томи још више злата и сребра и заповеди да се дворац што пре
заврши, јер жели да се што пре усели у њега. Апостол и то благо раздели сиромасима.
Време је пролазило, а дворац није ни почет, а камоли завршен. Најзад, цару јаве да је
преварен и да зидање дворца није ни започето. Цар позове Тому и запита га је ли му
саградио дворац. Тома одговори да је саградио велики и прекрасни двор. „А где је он?“
запита цар. — „Овде на земљи не можеш да га видиш, одговори апостол, али кад
пређеш из овог живота у будући, тада ћеш га видети и уселити се у њега на вечна
времена“. Сматрајући да је преварен, цар нареди да апостола Тому баце у тамницу.

137
 Следеће ноћи умре брат царев. Анђео узме његову душу, однесе је на небо и показа
јој мноштво сјајних и светлих дворова, међу њима и један који је био бољи од свих
осталих, па га анђео запита у коме би дворцу од ових што је видео желео да буде. Царев
брат одговори да би био срећан, кад би му се дозволило да буде макар у најмањем
одељењу овог последњег, најбољег дворца. „То није могуће, одговори анђео, јер овај
двор припада твоме брату, цару, а купио му га је његовим златом странац Тома“. Тада
царев брат завапи Господу да га врати на земљу, да би овај двор купио од брата, па да се
врати. Бог услиши његову молитву и анђео врати његову душу натраг. На ужас свих
царев брат оживи, устане и поручи да му брат цар дође. Кад је цар стигао, он му се
обрати: „Ја знам да ме волиш и да ми ништа нећеш отказати. Зато те молим удостој ме
једног дара, који ми је особито мио и потребан“. Цар са клетвом обећа да ће му жељу
испунити. Тада му васкрсли брат затражи двор који има на небу, а за њега му понуди све
своје имање. Изненађен цар запита: „Какав двор имам на небу?“ Брат му одговори да
има двор на небесима коме равног нема под целим небом. А тај двор подигао му је
странац Тома, кога је он затворио у тамницу. Тада цар разумеде речи свога брата и
одговори му: „Све што имам на земљи обећао сам да ти дам, али о дворцу кога имам на
небесима ништа нисам рекао. Но немаш потребе да се узнемирујеш. Код нас је искусни
мајстор Тома, па може и теби подићи такав двор, какав је мени подигао“. Одмах потом
цар заповеди да се апостол ослободи из тамнице, поклони му се и замоли опроштај због
греха што му га је и против своје воље учинио. А Тома после тога поучи оба брата вери
у Христа Господа и убрзо их крсти и научи хришћанском закону. Милостињом коју је од
царевог брата добио он је и њему саградио прекрасни двор на небесима (Житије светог
апостола Томе, 6. октобра).

Милосрђе хришћанских светитеља

Нико од људи није толико човекољубив нити тако богат милосрђем као хришћански
светитељи. Уколико су били строги према себи, утолико су били човекољубивији и
снисходљивији према слабостима, немоћима и патњама других. Њихова Житија
пружају безброј разноврсних примера њиховог човекољубља и милосрђа. Навешћемо
само неколико.
367. Свети Филарет Милостиви († 797. г.). Црква га прославља 1. децембра. Он је
био отац и велики добротвор сиротиње. Кад се он упокојио, један побожан и честит
човек, пун страха Божјег, испричао је, под заклетвом, следеће виђење: Прошле ноћи
нека тајанствена сила обухватила ме је и подигла високо у неке непознате пределе. Тамо
сам видео једног младића у сјајној белој хаљини. Он ми је показао мало даље страшну
огњену реку, која је текла са јаком хуком, да је уливала огроман ужас у свакога. Преко
ње су се видели вртови тако лепи и пријатни за гледање, да су уливали неисказану
радост и весеље. Из вртова, препуних родног дрвећа, чији су се плодови љуљали на
ветру, ширио се диван мирис. Све је било тако красно, да се језиком не може исказати.
Увртовима је било много света, обученог у сјајно беле хаљине, који је уживао и
наслађивао се плодовима рајских дрвета. Док сам ја прелазио погледом по вртовима,
поглед ми се заустави на једном човеку, који је био обучен у пресјајне хаљине и седео
на златном престолу. С једне стране од њега стајала су нека деца и држала у рукама
запаљене свеће, а с друге стране многобројни сиромаси и убоги са радосним лицем
гурали су се ко ће ближе да стане до овог човека. Онај младић кога сам прво видео
приближи ми се, лице му се сијало, а у руци је имао златан штап. У великом страху и
дрхтећи једва се усудих да га запитам ко је онај човек на златном престолу међу оним
радосним људима, да није то праведни Аврам? На то ми младић одговори: „То је
Филарет Милостиви, који је због велике љубави према сиротињи и чињења многих
милостиња постао сличан праведном Авраму и зато је добио ово место“. После ових

138
речи и сам Филарет погледа ме љубазно и позва к себи: „Доћи, чедо, овамо, да се и ти
насладиш овим добрима“. Ја му одговорих да не могу, јер се бојим страшне огњене реке
која је између нас, а мостић преко ње је тако узан, да се лако може пасти у њу, и да су
многи пропадали, јер се неки људи виде у њој. На то ми он одговори да се не плашим и
да ће ми он помоћи да пређем. Ја сам се осмелио и прешао по мостићу преко реке. Кад
сам дошао до светог Филарета и дотакао се његове руке, виђење је ишчезло и ја сам се
пробудио. Страх од огњене реке обузео ме је и сузе саме лију се из очију мојих (Житија
светих у поукама, 10. децембар).
368. Свети Григорије Двојеслов, папа римски († 604), био је толико милостив да је
и последње што је имао давао молиоцу. Отац му је био сенатор, па је и он наследио
очево звање. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог
богатства сазида 6 манастира на Сицилији и седми, светог Андреје, у Риму. Ту се
замонаши и настани. Једног дана, када је по свом обичају седео у својој ћелији и писао
корисне књиге, дође му неки сиромашак и замоли за помоћ. Исприча му да је као
капетан лађе доживео бродолом и том приликом изгубио не само сву своју имовину
него и туђу. Свети Григорије дозове слугу и нареди му да молиоцу преда 6 дуката.
Сиромах прими и оде. Али мало касније, истог дана, он поново дође и заиште још, јер је
много више изгубио од 6 дуката. Светитељ нареди слузи да му преда још 6 дуката. Али
се сиромах после неколико часова врати и по трећи пут молећи још за помоћ, јер је
много изгубио туђе имовине, коју треба да надокнади. Светитељ опет нареди слузи да
му преда још 6 дуката, али слуга изјави да немају више ни једног дуката. Тада светитељ
запита слугу имају ли коју ствар од вредности. Слуга одговори да имају једино сребрни
тањир који му је мајка недавно послала. Светитељ нареди да се тај тањир преда
молиоцу, да не би отишао ожалошћен. Слуга учини како му је заповеђено, а сиромах
прими тањир и оде.
Убрзо после тога умре папа Пелагије и на његово место буде изабран Григорије,
иако је он избегавао ово високо звање и скривао се. Као папа он још више чињаше
милостињу. Једног дана заповеди економу да му позове на ручак 12 сиромаха. Економ
учини како му је заповеђено. Али кад су сиромаси дошли, свети Григорије примети да
их има 13, па тихо пребаци економу што се није држао заповеђеног броја него их је
позвао 13. Збуњен економ преброји сиромахе и нађе их 12. Очигледно он није видео
тринаестог. Кад су сели за ручак, папа обрати нарочиту пажњу на тринаестог, који је
седео на крају стола. Лице његово непрестано се чудно мењало: час је изгледао стар час
млад. Кад се обед завршио, свети Григорије отпусти оних 12 сиромаха, а овог
тринаестог задржи, уведе у своју спаваћу собу и закуне га именом и силом Господа
Сведржитеља да му каже ко је он и како му је име. На то му тобожњи сиромах одговори
да је он анђео Господа Сведржитеља. И још му открије да је он био онај сиромах
капетан лађе, који је од њега просио милостињу. Господ је хтео да искуша његово срце:
да ли он милостињу чини из љубави или славољубља. Па кад је он и последњу ствар
коју је имао подарио невољнику, Господ га је још оног дана одредио за епископа
римског. Светитељ се веома уплаши од ових речи, али му анђео рекне да се не плаши и
још дода: „Господ ме је послао да будем уз тебе целог твога живота, да примам твоје
молитве и узносим Богу, да би што заиштеш било испуњено“. После ових речи анђео је
постао невидљив, а свети Григорије поклони се до земље (Житије светог Григорија, 12.
марта).
369. Свети Сампсон Странопримац. Рођен у Риму од богатих и знаменитих
родитеља. Изучио све ондашње светске науке и посветио се лекарском позиву. Као
лекар био веома милосрдан: лечио бесплатно и тело и душу, саветујући свакога да
испуњава прописе вере хришћанске. Из Рима се пресели у Цариград и настани у једном
маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце своје зраке, милостињу, утеху,
савет, наду и помоћ телесну и духовну потребитима. Чу патријарх за високе врлине овог

139
човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и
болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцељива. Тада се цар са великим
усрћем помоли Богу, и Бог му откри у сну да ће га Сампсон исцелити. Цар се обрадује
томе откривењу и позове Сампсона у двор. Овај дође, и само што стави руку на болно
место, цар оздрави. У знак захвалности цар му понуди велико благо, али старац одбије,
рекавши: „О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, али све оставих ради
Христа, да бих добио вечна блага небеска“. Но кад цар настојаваше да учини нешто за
њега, старац замоли цара да му сазида дом за убоге, што је цар радо прихватио. У том
дому Сампсон је служио убогима, као родитељ деци својој. Милосрђе према убогима и
немоћнима било му је као урођено. Упокојио се 27. јуна 530. године. После упокојења
јављао се више пута онима који су га у помоћ призивали (Епископ Николај, Охридски
пролог, 27. јуни, стр. 487).
370. Свети Јован Милостиви, патријарх александријски († 620), био је узор
кротости, милосрђа и човекољубља. Он је плакао сваког дана кад му се није дала
прилика да некоме укаже милост. Једном приликом идући цркви светих Кира и Јована
на службу, сретне га нека бедна удовица и почне му се јадати на своју беду. Пратиоци
патријархови осете досаду због дужине удовичиних јадиковања, па ће му рећи да
пожури на службу, а жалбе удовичине може чути и после службе. На то им свети Јован
одговори: „А како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?“ И не хте се
кренути с места, док не чу удовичину жалбу до краја (Исти, тамо, 12. новембар, стр.
903).
371. Свети Павлин Милостиви, епископ нолски († 431). Најпре био римски
сенатор. Угледао се на светог Амвросија и примио крштење. Потом се удаљио у
Шпанију, у Пиринејске планине. где се подвизавао. Али како се ниједан светилник не
може сакрити, то и свети Павлин буде пронађен и изабран за епископа у Ноли. За време
његовог управљања црквом Вандали нападну Нолу, опљачкају и многе људе поведу у
ропство. Удовица нека, чијег јединца сина вандалски кнез беше узео у ропство, дође
своме епископу и плачући затражи од њега новаца да откупи сина из ропства. Немајући
нигде ничега, епископ Павлин обуче се у одело проста човека и рече удовици да њега
одведе кнезу и да у замену за сина. Кнез пусти удовичина сина, а узе Павлина и одведе
у Африку, где је Павлин служио као баштован, све док по Промислу Божјем не буде
ослобођен и повраћен са осталим робљем натраг у Нолу (Исти, тамо, 23. јануар, стр. 59-
60).
372. Користи од дела милосрђа. По учењу Светог писма и светих хришћанских
отаца, милосрђе доноси многа добра ономе који га чини.
Прво, чисти од греха. „Милошћу и правдом очишћава се грех“ (Приче Солом. 16,
6). Нема греха који не би могла да очисти милостиња. Вода по својој природи не пере
нечистоту тела тако, као што милостиња својом силом отире нечистоту душе, вели
свети Златоуст.
Друго, избавља од огња пакленога. „Вода гаси најјачу ватру, а милостиња
искупљује грехове“ (Премудрости Исуса Сирахова 3, 30). „Зато искупи грехе своје
правдом и безакоња своја милошћу према невољнима“ (Данило 4, 27). Милостиња је
откуп душе, учи свети Златоуст.
Треће, избавља од суда. На суду Божјем ти ћутиш, а милостиња заштићује; или
боље, онда кад ти ћутиш хиљаде уста говоре за тебе, уверава свети Јован Златоуст.
Четврто, купује небо и одводи у њега. По учењу светих отаца, особито Златоуста.
сиромашни који просе милостињу у ствари небо продају. А пошто се оно продаје?
Пошто хоћеш: цену не одређујем, да се не би позивао на сиромаштво. Колико при себи
имаш новца, за толико и купи. Имаш ли најситнију монету (пару)? Купи небо, не зато
што је небо јевтино, него зато што је Господ човекољубив. Дај мало, и узми велико; дај
смртно, и узми бесмртно; дај трулежно, и узми нетрулежно. Слепац коме је указано

140
састрадање, може да руководи у царство небеско; онај који налеће на зидове и упада у
рупчаге, постаје путовођа узласка на небо. Милостиња је лествица која води на небо.
Пето, више од свега приближава и уподобљава Богу. Ништа срце не може тако да
приближи Богу, као милостиња, која се даје великодушно, са осмехом и радошћу на
лицу, и не одваја богатог од сиромашног, јер и Господ Исус није одвајао достојне од
недостојних. Милостињом се у души оцртава она света провобитна красота, којом се
човек уподобљава Богу, учи свети Исак Сирин.
373. Старозаветни мудрац о милостињи: Сине, немој лишити сиромаха његове
потребе, и не одвраћај очију од просјака. Не жалости душу онога који је гладан, и не
озлојеђуј убогога у жалости његовој. Не раздражуј још више огорчено срце, и не
одлажи давања потребитоме. Не одбијај паћеника који преклиње, и не окрећи своје лице
од сиромаха. Не окрећи свога погледа од потребитога, и не дај му прилику да те
проклиње; јер ако те прокуне у огорчењу душе своје, Онај који га је створио чуће
молитву његову. Чуј сиромаха и дај му кротко одговор који ће га обрадовати. Нека рука
твоја не буде пружена да прима, ни савијена назад кад треба да даје. Помози сиромаха
због Божје заповести, и због његове жалости не врати га празних руку. Помози
ближњега према својој моћи, и чувај се да сам не паднеш у невољу (Премудрости Исуса
Сирахова гл. 4. и 29).

Шеста степеница: чистота срца (душе)

Благо онима који су чистога срца,

јер ће Бога видети (Мат. 5, 8).

Ко стекне смирење, покајање, кротост, духовну жеђ за праведношћу и милосрђе, тај

је на прагу шесте врлине: чистоте срца или душе.
Под срцем Спаситељ подразумева центар душе човекове, из кога извире свако добро
или зло.
374. Из срца потичу све акције. Срце је почетак и корен свих дела наших, учи
свети Тихон Задонски. Ма шта чинили унутра и изван нас, срцем чинимо, или добро
или зло. Срцем верујемо или не верујемо; срцем волимо или мрзимо; срцем се
смиравамо или гордимо; срцем трпимо или ропћемо; срцем праштамо или се љутимо;
срцем се миримо или свађамо; срцем се обраћамо Богу или одвраћамо; срцем се
приближавамо Богу или удаљавамо; срцем благосиљамо или кунемо; у срцу је радост
или туга, нада или очајање, покајање или раскалашан живот, страх или слобода; у срцу
је простота или лукавство. Срце уздише, моли се, нада се, или чини супротно. Према
томе, чега нема у срцу, то и не постоји. Вера није вера, љубав није љубав, ако у срцу не
постоје, онда је лицемерје; смирење није смирење, ако не постоји у срцу, него је
притворство. Зато Бог захтева од нас срце наше: Дај ми, сине, срце твоје (Приче 23, 26).
375. Срце човеково — слично сасуду. Што је сасуд, то је срце човеково, вели исти
светитељ. Пун сасуд ништа друго у себе не може да прими. Супротно томе, празан
сасуд све прима лако. Ради тога људи испражњују сасуд, кад друго што хоће у њега да
сместе. Тако је и са срцем човековим. Кад је празно од пожуда светских и телесних,
погодно је за пријем Божје љубави; а кад је испуњено љубављу према овом свету и
телесним похотама и греховним склоностима, тада љубав Божја у њега не може да се
смести. Срце испуњено среброљубљем, самољубљем, славољубљем, сластољубљем,
гњевом и злопамћењем, завишћу, гордошћу и другим безаконим склоностима, како
може да смести љубав Божју? Јер какву заједницу има светлост са тамом (2. Кор. 6, 14)?
Љубав Божја је највиши Божји дар и смешта се у срце које је истинским покајањем и
скрушењем и жалошћу испражњено од злих склоности и греховних навика, и очишћено
и припремљено за примање овог небеског дара.

141
 376. Срце човеково не може да буде празно. Оно је неминовно заузето или
мржњом према некој ствари или љубављу. Ако је заузето мржњом, оно и плодове такве
доноси: изазива свађе, борбе, убиства, увреде псовке, клетве, лажи, обмане, клевете,
презирања, осуде, унижења, подругивања и слично. А ако љубав у срцу живи, онда се и
плодови љубазни јављају, пријатни и пред очима Божјим и пред мудрим људима, учи
исти светитељ.
377. Срце човеково пројављује шта је у њему. „Добар човек из добре клети срца
свога износи добро, а зао човек из зле клети срца свога износи зло, јер уста његова
говоре од сувишка срца“, рекао је Господ (Лука 6, 45). Што се у срцу зачне, или добро
или зло, то се кроз телесне органе споља пројављује. Срце човеково за своја оруђа
употребљава спољашње органе: језик, руке, ноге и друге, да њима оствари своје
замисли. Тако, језиком благосиља или куне, рукама отима и дели, убија или заштити;
ушима слуша добро или зло; ногама одлази намераваном месту. Ко има добро срце,
очишћено светом вером Христовом, тај нелицемерно и добре плодове споља показује; а
ко има зло срце, тај и зле плодове пројављује, као што је рекао Господ, објашњава свети
Тихон Задонски.
378. Срце треба чувати од прљања. Срце прљају зле мисли, зле жеље, зле речи,
зла дела, зли призори и слике. Зато свети оци, најбољи учитељи и руководиоци на путу
ка светости, препоручују хришћанима да будно стражаре на капијама срца, а то су
телесна чула, особито вида и слуха, да се ништа прљаво не увуче у њега. „Пази на своје
срце, брате, и бодрено мотри на непријатеље своје, јер су они лукави у злоби својој“,
саветује свети ава Исаија. Јер зли духови дан и ноћ настоје да се увуку у срце човеково
и загосподаре у њему. У том циљу они непрестано гађају срце својим стрелама: злим
мислима, злим жељама, злим призорима и сликама итд. Ако су капије срца затворене и
ум бодро стражари на њима, стреле лукавога ће се одбити и никакву штету неће нанети.
Али ако су капије отворене и ум дрема или спава, стреле ће се забити у срце и ранити
га. За њима се прикрада непријатељ, увлачи се у срце и смешта у њему, као у своме
дому. Тада срце постаје роб злога господара и извршилац његове воље, која се
пројављује у злим делима, односно гресима. А поновљен грех прелази у страст, а свака
нова страст — нов оков, нове ланце за душу човекову. Христос нас је ослободио
робовања сатани и наша је дужност да будно и брижљиво чувамо своју слободу и не
дамо се поново у јарам сатанског ропства ухватити (Галат. 5, 1), помоћу ђаволских
замки и стрела. Чим приметимо да се непријатељ услед наше недовољне будности и
опрезности увукао у срце и запрљао га, треба одмах да га истерамо напоље, и срце своје
очистимо и окадимо молитвом, покајањем, постом, ревним испуњавањем заповести
Божјих и делима милосрђа.
379. Чисто срце стан је живога Бога. Сви хришћани у светој тајни крштења
благодаћу Божјом очишћавају се од свих својих дотадашњих грехова и духовно
сједињују са Господом Исусом Христом, постају једно са Њим. Њихово од греха
очишћено срце постаје станиште Божје: „Зар не знате да сте ви храм Божји и да Дух
Божји живи у вама?“ упозорава свети апостол Павле Коринћане, а преко њих и све
хришћане (1. Кор. 3, 16; 6, 19; 2. Кор. 6, 16). Зато он опомиње хришћане да се чувају
грехова, да не би њима ожалостили Духа Светога у себи и отерали од себе, а ђаволу
пружили прилику да се усели у њих (Ефес. 4, 22-31). Јер у срцу човекову не могу
заједно обитавати добро и зло, Бог и сатана, као што нема и не може бити заједнице
између светлости и таме (2. Кор. 6, 14). Чисто срце привлачи Бога, а нечисто одбија Га.
Кад дух Божји оде из срца, у њега се усељава дух зла — сатана.
380. Срце чисто види Бога. Као што здраво и чисто око види јасно све материјалне
предмете око себе, тако и чисто срце, као орган вида нематеријалне душе, види Бога на
свој начин, духовни. Види Га и у себи и око себе. Види Га као Творца и Промислитеља
свега створенога, као узрочника, смисао и сврху свега што постоји. „Свагда видим

142
пред собом Господа“, кличе богомудри цар Давид (Псал. 16, 8). „Ушима сам слушао о
Теби, а сада Те око моје види“, исповеда се Богу праведни Јов. (42, 5). Чистом срцу
дата је од Бога способност и могућност, пошто је сједињено са Богом, да прониче у
суштину ствари и види оно што је од телесног ока сакривено, наиме духовну стварност,
духовни свет и становнике његове: Бога, анђеле, демоне, светитеље, душе људске,
мисли човекове, прошлост и будућност. Ово потврђују сва Житија хришћанских
светитеља од најранијих времена па до данас.

Седма степеница: миротворство

Благо онима који мир граде,

јер ће се синови Божји назвати (Мат. 5,9).

381. Присуство Божје у срцу доноси мир души човековој. Бог је — Бог мира и
Цар мира (1. Кор. 14, 33; Исаија 9, 6). Мир је у Богу (Јов. 16, 33) и Бог је даровалац
мира (Исаија 45, 7). То значи мир се само у Богу може наћи, у духовној заједници с
Њим. А шта је мир? То је особито стање душе које се речима не може потпуно описати.
То је умирење срца човековог у Богу, а које је последица човекове преданости Богу и
вољи Божјој. То је стање душевног мира, сигурности и спокојства, слично ономе које
осећа дете у наручју својих родитеља. Оно се нарушава и губи, кад се воља човекова
супротстави светој вољи Божјој и чини оно што се противи Богу и Његовом уређењу, то
јест — чини грех. Грех одваја човека од Бога (види Исаија 59, 2) и уноси немир у душу
човекову, а у природу — неслогу, неред, сукобе, хаос. На тај начин, кад човек зарати са
Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом и са свеколиком
васионом: природом, људима и анђелима. Зато је Син Божји сишао на земљу, узео на
Себе грехе људске и род људски намирио са Богом. На тај начин Он је успоставио мир
између људи и Бога и јединство људи са Богом (2. Кор. 5, 15, 18-19; Ефес. 2, 16; Колош.
1, 20, 22). Зато је Он — мир наш (Ефес. 2, 14), највећи миротворац, Цар мира.
382. Сви који су у миру са Богом раде на миру и међу људима. Душа људска
слична је електричном акумулатору: она из себе зрачи енергију којом је испуњена, било
добру или злу. Ако у њој обитава Бог, онда се Божје присуство у њој пројављује у
богочовечанским врлинама. Такав човек клони се зла и чини добро, тражи мира и иде за
њим (Псал. 34, 14). Он из себе зрачи мир, шири га и учвршћује свуда око себе тиме што
воли ближње своје, жели им и чини добро и опрашта онима који му зло чине,
угледајући се у томе на Сина Божјега, због чега и он постаје сином Божјим. Напротив,
ако у срцу човекову не станује Бог него сатана, такав човек пројављује дела сатанска:
саможивост, лаж, мржњу, злобу, пакост, завист, лакомство, грабеж, отимачине, краће,
гњев, свађе, клевете, злурадост, злопамћење, освету, непријатељство, суровост,
ждерање, пијанство, блуд и друга (види Галат. 5, 19-21). Такав није син Божји него је
син ђавола, јер не врши вољу Божју него вољу ђавола (види Јован 8, 44). И тако, по
делима која човек чини познаје се кога он има у срцу и чији је син. Зато свети апостол
Павле жели хришћанима и препоручује: „Да се вером Христос усели у срца ваша“ и
„мир Божји да влада у срцима вашим“ (Ефес. 3, 17; Колош. 3, 15). Хришћани су у мир
позвани: мир са Богом и мир са свима људима (1. Кор. 7, 15; Римљ. 12, 18). Мир међу
људима није могућ без мира са Богом: кроз мир са Богом успоставља се мир међу
људима.
383. Хришћански светитељи били су највећи миротворци међу људима. Нико
не може дати другоме оно што сам нема. Тако је и односно мира. Само човек који има
мир у себи може радити на ширењу и учвршћењу мира међу људима. А тај мир, који из
Бога извире, имали су у изобиљу хришћански светитељи, и он се из њих изливао бујно
„као река“ (Исаија 48, 18) на све људе, пријатеље и непријатеље, и рушио преграде које

143
зли духови подижу међу људима, да би их поделили, завадили, и наоружали једне
против других. Својим смирењем, кротошћу, трпљењем, љубављу, праштањем,
милосрђем, молитвом и доброчинствима свима људима они су гасили пожар мржње и
непријатељства и своје ненавиднике претварали у пријатеље. Зато су светитељи, после
Сина Божјега, били највећи миротворци међу људима.
384. Мир човеков са Богом има за последицу мир природе са човеком. Природа
је слушкиња Божја, покорна закону Божјем, и извршује вољу Божју, служећи циљевима
које јој је Творац одредио. Она служи и човеку и признаје га за господара, док он у срцу
своме има лик свога Творца, слуша Његов глас и повинује се законима Његовим. Исто
тако и слуге поступају према сину свога господара, док он слуша свога оца, не правећи
разлику између господара и сина. Кад се човек одметне од Бога, он изгуби лик Његов из
срца. Тада му природа одриче послушност, јер у њему више не види свога господара
него узурпатора Божје власти и насилника, који над природом врши насиље тиме што је
одвраћа од циљева које јој је Творац одредио и присиљава је да служи његовим
себичним циљевима. Другим речима, уместо да служи слави свога Творца и умножењу
врлине и добра у свету, природа је насилно стављена у службу зла, греха, страсти. Због
тога поробљена природа, по речима светог апостола Павла, „уздише и пати“ и очекује
појаву синова Божјих, да је ослободе „ропства пропадљивости на слободу славе деце
Божје“ (Рим. 8, 19-23). А кад се такви синови Божји појаве, а то су светитељи, природа
им се радује, као својим ослободиоцима, и покорава им се, као својим господарима.
Овим се објашњава пријатељски однос дивљих зверова према светитељима, о чему је
раније било говора, као и разна чудеса која су светитељи чинили. Синови Божји имају
власт над природом до те мере, да и горе могу премештати, рекао је Господ Исус (Мат.
17, 20). Ово потврђује пример светог Марка Траческог, на чију се реч, приликом
разговора са светим Серапионом, гора на којој су стајали заиста покренула (Епископ
Николај, Охридски пролог, 5. април, стр. 259). Само што синови Божји ту власт, дату им
од Бога, никад нису користили ради показивања себе свету и своје славе, нити ради
задовољења људске радозналости, него ради славе Божје и душевне користи људи.

Седма степеница: страдање за правду (веру)

Благо прогнанима правде ради,

јер је њихово царство небеско (Мат. 5, 10).

Под „прогнанима правде ради“ треба разумети побожне људе, које свет, грехом.
помрачен, због њихове вере у Бога и побожности не трпи у својој средини него их
исмејава, вређа, злоставља и прогони.
385. Зашто свет не трпи праведнике? Одговор на ово питање налазимо у Светом
писму. Грех се толико умножио, да је преплавио свет, тако да „сав свет лежи у злу“, учи
свети апостол Јован (1. посл. 5, 19). А људи који робују греху и чине зло живе у мраку
и, по речима Господњим, милија им је тама греха него светлост вере. „Јер сваки који зло
чини мрзи на светлост и не иде к светлости, (из страха) да (људи) не покарају дела
његова, јер су зла. А ко истину чини (живи по вери) иде к светлости, да се виде дела
његова, јер су у Богу учињена“ (Јован 3, 19-21). Зашто грешници не трпе праведнике
лепо објашњава старозаветни мудрац цар Соломон: „Гонимо праведника, јер нам је
досадан, зато што је противан нашим поступцима, што нам пребацује да кршимо закон,
и оптужује нас да противуречимо своме васпитању. Он тврди да познаје Бога, и назива
себе сином Божјим. Он је за нас осуда наших мисли, сам његов изглед нама је
неподношљив; јер његов живот не личи животу других, и његови путеви су страни. У
његовој мисли ми смо нечиста шљака, он избегава наш начин живота као мрљу; он
објављује да ће крајња судба праведника бити срећна, и хвали се да му је Бог отац. Да

144
видимо да ли је истина што говори, и испитајмо шта ће бити са њим по изласку из
живота. Јер ако је праведник син Божји, Бог ће га заштитити, ослободиће га из руку
његових противника. Подвргнимо га увредама и мучењима, да се дозна његова
преданост вољи Божјој, и да се оцени стрпљење његово. Осудимо га на срамну смрт,
јер, како је речено (Псал. 91, 14), Бог ће се побринути за њега“ (Премудрости Солом. 2,
12-20).
Праведници по своме животу не припадају свету грешника, зато их свет мрзи. „Кад
бисте били од света, онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него вас ја избрах
од света, зато свет мрзи на вас“, упозорава Господ Исус своје апостоле на последњој
вечери са њима (Јован 15, 19). Одонда па до дана данашњега потврђују се ове речи
Господње, као и речи светог апостола Павла: „Сви који хоће побожно да живе у Христу
биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), на овај или онај начин, и да се кроз многе невоље улази у
царство Божје (Дела ап. 14, 22). Зато други старозаветни мудрац упозорава: „Сине, ако
желиш да служиш Господу, припреми душу за искушење... Јер се злато искушава у
ватри, а људи мили Богу у проби искушења“ (Премудрости Исуса Сирахова 2, 1, 5).

Девета степеница: страдање за Христа — мучеништво

Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке

рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите Се, јер је велика
плата ваша на небесима, јер су тако прогнали и пророке пре вас
(Мат. 5, 11-12).

386. Од мржње до злочина — један је корак. Онај ко мрзи некога готов је у свако
доба да омрзнутом свако зло учини, почевши од јавног срамоћења и клеветања па до
физичког напада и убиства. При том, у недостатку доказа, користе се лажи и
измишљотине. Сатана мрзи Христа Господа, па своју мржњу преноси и на све оне који
верују у Њега и живе по Његовим заповестима. Борећи се против Христа, који је
срушио његово царство и ослободио људе његовог ропства (1. Јов. 3, 8), сатана се бори
и против свих Христових следбеника у свету, бори се и директно и преко људи који
њему служе и његову вољу извршавају (види Јован 8, 44; 2. Тим. 2, 26). Свезнајући
Господ унапред је на ово упозорио своје свете апостоле, а преко њих и све своје
следбенике, рекавши: „Чувајте се од људи... Будите мудри као змије, а безазлени као
голубови ... Јер ће вас људи предати судовима. и по својим зборницама биће вас... И
пред намеснике и цареве водиће вас мене ради... Сви ће мрзети на вас имена мога
ради ... Свет мене мрзи, јер ја сведочим о њему да су дела његова зла... Ако вас мрзи,
знајте да је на мене омрзнуо пре вас ... Ко мрзи на мене, и на Оца мога мрзи ... Изгониће
вас из зборница; а доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу
чини“ (Мат. 10, 16-18, 22; Јов. 7, 7; 15, 18, 23; 16, 2).
387. Страдање светих апостола. О страдању светих апостола због њихове љубави,
вере и оданости Богу, који се као оваплоћена љубав појавио на земљи ради спасења
људи, могле би се читаве књиге написати. Али они сами нису то желели, па су мало
података о томе оставили. Они су на себе гледали као на бескорисне слуге, које чине
оно што су дужни, па им за све учињено не припада нарочита награда (Лука 17, 10); све
је то чинила благодат Божја кроз њих (1. Кор. 15, 10). Шта су све они претрпели, пре
него што су животе своје мученички завршили, може се видети из оних неколико
узгредних напомена у посланицама светог апостола Павла (Римљ. 8, 35-36; 1. Кор. 4, 9-
13; 2. Кор. 6, 4-10; 11, 23-32; 12, 10 итд.). На страдања су гледали као на дар Божји
(Филиб. 1,29) и средство спасења (1. Петр. 3, 14; 2. Солуњ. 1, 5), па су им се радовали
(Дела ап. 5, 41; 2. Кор. 12, 10; Колош. 1, 24; 2. Петр. 4, 13, 15-16, 19). Сваког дана били
су готови „на смрт за Исуса“ (2. Кор. 4, 11) и жељно очекивали тај час (2. Кор. 5, 8;

145
Филиб. 1, 23), јер је њима живот био Христос, а на смрт су гледали као на добитак
(Филиб. 1, 21).
388. Страдање Христових следбеника после апостола. Предугачка је листа
хришћанских мученика за веру и Христа, почевши од првог на листи, светог архиђакона
Стефана, чија је мученичка смрт описана у Делима апостолским (глава 6. и 7), па до
најновијих дана. Њихов тачан број једино је Богу познат. Црква се трудила да прикупи
податке о њима и тако сачува спомен о тим духовним херојима, а у циљу да они
послуже као узор потоњим хришћанским покољењима до краја века. Тај циљ има и
њихово прослављање. Тако су настала Житија хришћанских мученика и светитеља и
Службе њима посвећене. Житија је у скраћеном облику превео и на говорном језику
издао блаженопочивши епископ охридски, потом жички, Николај, Под насловом:
Охридски пролог (у три књиге), Ниш, 1928. Број мученика, према Житијама, премаша
100.000. Од тога знају се имена за око 18.000. Јер је за време гоњења до 313. године
било много масовних уморстава стотинама и хиљадама одједном, и у таквим
случајевима није било могуће записати имена свих пострадалих.
389. Хришћански свети оци о страдању за Христа. Од свих наших страдања
најславнија су она која трпимо ради Бога... Страдати са Христом и за Христа пожељније
је неголи наслађивати се са другима. Страдање за Христа распаљује љубав за нове
подвиге — учи свети Григорије Богослов.
Нема ничег славнијег од окова ради Христа, уверава свети Јован Златоуст и
наставља: Бити окованим сужњем Христа ради славније је него бити апостол, учитељ,
проповедник. Страдања за Христа доносе радост, а ову у њима производи Дух Свети.
Ко љуби Христа тај разуме ове речи.
Све са захвалношћу треба да трпимо, ако нам је то учињено ради Христа. Христос
је живот наш и спасење душа наших. Зато ко страда за Христа, тај страда за своје
спасење и свој живот — учи свети Јефрем Сирин.
Страдање ради Бога и правде Његове — дар је Божји. То јасно излази из речи светог
апостола Павла (Филиб. 1, 29) и светог апостола Петра (1. посл. 3, 14). Пут Божји
одвајкада крчи се крстом и смрћу. Ко неће страдања, тај неће пут Божји, већ уређује свој
пут, без страдања. Пут Божји је свакодневни крст. Нико није узашао на небо живећи
пријатно. А знамо где се пријатни пут завршава — објашњава свети Исак Сирин.
Ако Бог страда телом, као човек, то ко да се не порадује када страда, имајући Бога
за саучесника у страдању? Јер страдање са Њим доноси царство. Истинит је који је
рекао: с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо (Римљ. 8, 17) — уверава свети
Максим Исповедник.
390. Бог попушта на нас страдања ради наше користи. По објашњењу светог
Јована Златоуста, Бог може да прекрати све невоље и страдања, али Он то не чини, док
не увиди да смо се ми очистили, док не увиди да се у нама збила промена и наступило
покајање чврсто и непоколебљиво. И мајстор златних предмета не вади злато из ватре,
док не увиди да се оно добро очистило. Тако и Бог неће да удаљи тај облак (невоља и
страдања), док нас потпуно не поправи. Он који је попустио искушење, Сам зна и време
када ће да прекрати невоље, а сами једино да се молимо и живимо побожно. Зато што је
наша ствар да се обратимо врлини, а прекратити страдања — Божје је дело. Бог је јачи
од тебе, и Он хоће да угаси тај огањ, али чека твоје спасење.
391. Страдања праведника у овом свету доказ су постојања другог света и
васкрсења. Ово тврде сви свети оци, особито свети Златоуст. Он вели: Да страдања
светих људи дају повода да се говори и о васкрсењу, чуј како о томе говори апостол
Павле: ако сам се ја са људских гледишта борио са животињама у Ефесу, каква ми је
корист од тога? Ако мртви не устају, „једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети“ (1. Кор.
15, 32). И још: ако се само у овом животу уздамо у Христа, ми смо најнесрећнији од

146
свих људи (стих 19). Безбројне невоље трпимо у овом животу, говори он; зато ако се не
бисмо надали у други живот, ко би онда био несрећнији од нас?
Из овога је очигледно да се наш живот не ограничава на овоземаљско постојање. И
ово постаје јасним из искушења. Бог никад не би допустио да не буду награђени много
већим даровима они који су претрпели толико велика страдања и провели сав
овоземаљски живот у искушењима и безбројним опасностима. Ако Он то не би
допустио, онда је очигледно да је Он припремио неки бољи и светлији живот, у коме Он
треба да награди борце побожности и да их прослави пред погледом целе васељене.
Зато кад видиш да се праведник налази у невољи и трпи страдања (болести,
сиромаштво и друга), тада реци себи: ако не би било васкрсења и суда, онда Бог не би
допустио, да они који су ради Њега претрпели толико зала, оду одавде не доживевши
ничег доброг. Иза овога је очигледно да им је Он припремио други живот, много
пријатнији и срећнији од овоземаљског; јер ако то не би било тако. Он не би допустио
многим безбожницима да живе у раскоши током овог живота, а многим праведницима
не би допустио да остају у безбројним страдањима. Али ако је Он припремио други
живот, у коме је намеран да плати свакоме по заслузи, то Он и трпи да један страда а
други живи у раскоши.
392. Страдања су неизбежан удео хришћана у овом свету. Ово врло лепо
објашњава свети Тихон Задонски: Из Христових страдања учимо се да хришћанима
следује да у овом свету страдају, да буду исмејани, поругани и унижени, и друга
вређања да трпе од љубитеља овог света. Јер, треба да са главом страдају и удови њени,
и са господаром да страдају и слуге његове. Хришћани су слуге Христове и духовни
удови Христови. Свет, лажом помрачен, мрзео је и гонио Христа Господа, мрзеће и
гониће и хришћане, као Христове, који се Христа држе, Христа воле и за Њим иду. Јер
није слуга већи од господара свога (Јов. 15, 20). Протерали су Христа Господа; шта да
очекују и слуге Његове, осим гоњења? Ово је предсказано од самог Господа и у Светом
писму написано: бићете од свих омрзнути имена мога ради (Мат. 10, 22). У свету ћете
имати невоље... Кад бисте били од света, свет би своје волео, а како нисте од света, јер
вас ја избрах од света, зато свет мрзи на вас (Јов. 16, 33; 15, 19)... Хришћанима је
предсказана невоља, Да би се припремили за трпљење невоља... Зато хришћани не
треба да маштају о златним данима и да их очекују. Предсказана им је невоља и — то и
видимо. Па од кога хришћани имају да трпе невоље? Мучитељи (незнабошци који су
гонили хришћане) су нестали, хришћани живе међу хришћанима. Заиста је нестало
мучитеља, слава Богу за то. Али није нестало ђавола, првог мучитеља, који непрестано
подиже гоњења на побожне, по Светом писму: и разгњеви се змија на жену и оде да се
побије са семеном њеним које држи заповести Божје и има сведочанство Исуса Христа
(Откривење 12, 17). То је први мучитељ хришћански!
Исус Христос Господ наш пострадао је од својих, као што је написано: међу своје
дође, и своји га не примише (Јов. 1, 11). Његови пророци пострадали су од својих
саплеменика, као што видимо из Светог писма (Мат. 13, 57; 23, 37). Тако и хришћани
страдају од својих хришћана, али лажних. Зао сусед мрзи доброг суседа и гони га; зао
муж мрзи и гони добру жену, и зла жена доброг мужа; зао брат и сестра доброг брата и
сестру мрзи и гони. И непријатељи човеку постаће домаћи његови (Мат. 10, 36). То су
хришћански гонитељи — лажни хришћани! Видиш, хришћанине, од кога хришћани
страдају. Очекуј, дакле, и сам страдања и припремај се за трпљење, ако хоћеш побожно
да живиш... Али Христос је за утеху рекао хришћанима: Благо вама ако вас узасрамоте
и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући мене ради. Радујте се и веселите
се, јер је велика плата ваша на небесима (Мат. 5, 11-12).

РЕЗИМЕ ОБА ЗАКОНА БОЖЈА = ЉУБАВ

147
 393. Две заповести. Јевреји су међусобно расправљали која је заповест у закону
(пошто их има више) највећа, па су ово питање, у циљу кушања, поставили и Господу
Исусу. Он је кушачу, фарисеју, одговорио: „Љуби Господа Бога својега свим срцем
својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа
заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим
двема заповестима виси сав закон и пророци“ (Мат. 22, 34-39).
Ко љуби Бога свим бићем својим (срцем, душом и умом), тај ће из љубави
испуњавати све заповести Божје; и ко љуби ближњега својега, тај га не само ничим неће
ожалостити него ће га у свему усрдно помоћи, и радоваће се његовом успеху и
напретку, као своме сопственом, а саосећати у његовим невољама и страдањима, као
сопственим. Зато је љубав — испуњење закона (Римљ. 13, 8) и синтеза савршенства
(Колош. 3, 14).
394. Две заповести у ствари су — једна. Љубав је јединствена и недељива. Ко
истински љуби Бога, тај по сили природе љубави, воли и ближње своје. Ако неко каже
да љуби Бога, „а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега, кога
види, како може љубити Бога, кога не види?“ упозорава свети апостол Јован (1. посл. 4,
20). Љубав је од Бога, јер је Бог — љубав (1. Јов. 4, 7-8). Чије је срце испуњено
љубављу према Богу, ту нема места мржњи, јер љубав и мржња, Бог и сатана, не могу
заједно у једном срцу бити и обитавати. Мржња је од сатане. Чим у нечијем срцу
постоји мржња према некоме, ту је присутан сатана, ту нема Бога, и такав лаже кад
тврди да љуби Бога. Јединство љубави се и геометријски доказује. То је учинио ава
Доротеј (из 6. века). По његовој геометријској шеми, васколики свет (или свемир) треба
замислити као велики круг, чији је центар Бог. Долазећи на овај свет, људи имају за
задатак да се приближавају Богу. Њихов живот сличан је полупречничким линијама које
полазе од периферије круга и иду ка центру — Богу. Уколико се људи више
приближавају Богу, утолико су ближи и једни другима; и обрнуто: уколико се удаљавају
од Бога, удаљавају се и један од другога. Најближи Богу, најближи су и један другоме;
најдаљи од Бога, најдаљи су и један од другога. Ко се толико приближио Богу, да се с
Њим сједини у једно, тај се истовремено сјединио и са свима људима, са свеколиким
човечанством.
395. Љубав према Богу усађена је у природу човекову. Бог као Творац човеков
најбоље познаје природу његову и не би захтевао од човека оно што је ван природе или
против природе његове. Љубав према Богу усађена је од Творца у природу човекову. О
томе свети Василије Велики овако говори: „Примивши заповест да љубимо Бога, ми
смо такође добили и моћ да љубимо, усађену у нас при нашем првобитном стварању.
Доказ овоме није ван нас, него сваки ово може сам да дозна у себи. Јер се од природе у
нама налази жудња за лепим, ма да се једноме чини лепим ово, другоме оно... Од Божје
лепоте шта је достојније дивљења? Каква је представа пријатнија од Божје дивоте?...
Уистину, неизречена су и неописана муњоносна блистања Божје лепоте; нити реч може
исказати, нити слух да смести. Блесак Данице, или сјај Месеца, или светлост Сунца —
све ово није достојно да се уподоби слави и сравни са истинском Светлошћу, и даље
стоји од Ње него дубока ноћ и најстрашнија тама од најјаснијег дана. Ова лепота не
види се телесним очима него је достижна само душом и мишљу... Љубав према Богу
није нешто што се стиче учењем. Јер се ми нисмо код другога учили да се
одушевљавамо светлошћу, да будемо привезани животу; нико нас други није учио да
волимо родитеље или васпитаче. Тако, или још више, није могуће споља се научити
љубави Божјој; већ је заједно са уређењем живог бића, разумом човека, усађено у нас
неко урођено стремљење, које у себи садржи побуде ка заједници љубави. И узевши ово
стремљење, школа заповести Божјих има обичај да га пажљиво негује, да га мудро
васпитава и, уз помоћ благодати Божје, доводи до савршенства.“

148
 396. На љубав нас побуђују Божја доброчинства и наша захвалност. Божји
дарови и доброчинства људима не могу се избројати. Размишљајући о њима, свети
Василије Велики пита се: „Каква би реч могла да опише Божје дарове? Они по мноштву
превазилазе сваки број, тако велики и важни, да је и само један довољан да нас обавеже
на сваку захвалност Дародавцу... Да прећутим излазак сунца, кружење месеца, чист
ваздух, смену годишњих времена, воду из облака, воду из земље, жива бића у води,
животиње хиљадама врста — све је то одређено на службу нашем животу“... У даљим
редовима говори о стварању човека по слици Божјој, о смештању у рај, о човековој
незахвалности и греху, о закону, о анђелима да му служе, о пророцима, о Сину Божјем и
Његовом драговољном жртвовању Себе ради искупљења и спасења људи. На крају
светитељ понавља питање старозаветног псалмопевца: „Шта ћемо дати Господу за све
што нам је учинио“ (Псал. 116, 12)? и одговара;.“Али Господ је толико добар, да не
захтева враћања, него се задовољава тиме да Га љубимо за Његове дарове“.
Љубав и захвалност су природни одговори наше душе и срца на толике Божје
дарове и доброчинства. Гле, и неразумне животиње осећају захвалност и љубав према
ономе ко их храни и добро им чини, а да то не осећа човек, разумна твар, слика и
прилика Божја? „Јер као што се код вола и магарца (и других животиња) од
доброчинства храниоца сама собом рађа љубав према њему; тако и ми, ако са добрим
осећањем и захвалношћу будемо примили доброчинства, зар можемо да не љубимо
Бога, који нам је указао толико велика доброчинства, кад се слично расположење у
здравој души рађа тако рећи природним начином и без научавања?“ пита се свети
Василије Велики.
397. Љубав — највећа хришћанска врлина. По учењу светих отаца, љубав је
почетак и крај свих врлина, корен и плод, темељ и врх, извор и матер свих добара,
царица свих врлина, највећа врлина, јер је она — Бог. Без ње никаква врлина не
користи. Она даје вредност и чврстину свима врлинама. Она је за остале врлине што и
со за хлеб: без соли хлеб нема укуса; тако и врлине без љубави немају пријатног укуса
нити вредности.
398. Љубав — услов спасења. По учењу светог апостола Павла, без љубави човеку
не користе: ни дарови језика и пророштва, нити сва мудрост и вера која и горе
премешта, ни одрицање од имовине и милостиња, па чак ни мучеништво (1. Кор. 13, 1-
3). Онај ко има љубав у срцу тај је већ прешао „из смрти у живот (вечни); јер ко не љуби
брата остаје у смрти“, учи свети апостол Јован (1. посл. 3, 14). Љубави се отварају врата
царства Божјега. Ко у срцу носи љубав, тај већ живи у рају.

НАДА

399. Реч Божја о нади:

Блажен је човек који се узда у Господа и коме је Господ узданица (Јерем. 17, 7).
Боље је уздати се у Господа, него се ослањати на човека, на кнезове (Псал. 118, 8-9).
Ко се узда у Господа он је као гора Сион, не помера се, остаје довека (Псал. 125, 1).
Ко се узда у Господа изобиловаће и биће у великом заклону (Приче Солом. 28, 5; 29,
25).
Који се надају на Господа добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови,
трче и не сустају, ходе и не умарају се (Иса. 40, 31).
Неће се осрамотити који се уздају у мене, говори Господ (Исаија 49, 23).
Ко се у мене узда наследиће земљу, говори Господ (Иса. 57, 13).
Не уздамо се у себе него у Бога који подиже мртве (2. Кор. 1, 9).
400. Шта је нада и у чему је. Ово дивно објашњава најновији руски светитељ, отац
Јован Кронштатски: „Надати се у Бога значи поверити Му свој живот, своју судбину,
своју будућност и са поверењем чекати испуњење Његовог обећања. Нада проистиче из

149
вере, као биљка из семенке, као поток из извора. Ми верујемо да је Господ благ и
милосрдне, да нас љуби, као Отац; према томе Он нам жели свако добро и истинску
срећу. Он је премудар и свезнајући: зато Он боље од нас зна шта је нама потребно и
корисно. Он је свемогућ: према томе Он може увек да нам дарује што хоће и да испуни
што је обећао. Он је свет и праведан: зато су све речи Његове истина и обећања Његова
неизменљива. Највиши доказ Његове љубави према људима видимо у томе што Он ради
нас није поштедео Сина свога Јединородног, него Га је предао на страдања и смрт.
Укрепивши душу своју мишљу о бескрајној благости, премудрости, свемогућству и
светости Творца и Промислитеља нашега, можемо да пролазимо поприште нашег
земаљског живота без страха и узнемирења. као дете на рукама матере. Зато је блажен
човек који се узда у Господа и коме је Господ узданица (Јерем. 17, 7)... Али у нади не
треба да будемо безбрижни и нерадни. Хришћанска нада у суштини својој је живо,
активно и постојано стремљење ка Највишем Благу и Извору свих блага — Богу
ненаситом жељом да Му се приближимо и задобијемо од Њега и у Њему царство
небеско. Као што јелен жуди за изворима воде, тако и душа моја жуди за Тобом, Боже“
(Псал. 42, 2-3).
401. Велика моћ наде. По уверавању светог Јована Златоуста, „велика је моћ наде у
Бога. Она је неприступна ограда, тихо пристаниште, нерушима тврђава, непобедиво
оружје, неодољива моћ... Њоме су људи без оружја побеђивали наоружане, жене —
мужеве, деца се показивала јачима од искусних у војној вештини. Пред њима стихије су
заборављале своју природу и преобраћале се у њихову корист, звери нису биле звери, и
пећ није више била пећ. Зато што нада у Бога све преображава“.
402. Нада је котва спасења за душе које гину. Ђаво нас зато и баца у помисли
очајања, да би искренио наду у Бога, ту сигурну котву, тај ослонац нашег живота, тог
руководиоца на путу који води небу, то спасење душа које гину. Јер се надом спасосмо,
вели апостол Павле (Рим. 8, 24). Јер она као неки чврст ланац, спуштен с неба,
подржава наше душе, подижући мало по мало на висину оне који се чврсто држе за
њега, и узносећи нас изнад бура животних невоља. Стога ако ко ослаби и испусти из
руку ову свету котву, тај одмах пада и пропада у бездану порока — учи свети Златоуст.
403. Нада бива награђена од људи, а камоли неће бити награђена од Бога. Цар
Наполеон Први и маршал Диро као непознати свратили су у једну кафану да доручкују.
По доручку они примете да при себи немају новца да плате рачун, који је износио 14
франака. Нашавши се у неприлици, а желећи да остане непознат, цар наложи маршалу
да замоли власницу кафане да причека један сат и он ће јој новац послати. Међутим,
она није хтела да чује, него је запретила да ће потражити агента полиције, ако јој се
рачун не исплати одмах. Али келнер који их је служио узео је у заштиту непознате
госте, рекавши: „Ова господа оставила су на мене добар утисак, то су поштени људи. Ја
ћу за њих платити 14 франака; ако не пошаљу новац, штета ће бити моја. И сад их више
не узнемиравајте“. Посетиоци оду. После један сат Диро се поново појави у кафани,
упути се право власници кафане и запита: „Колико кошта ова ваша кафана?“ Она
одговори набусито: „Шта се то вас тиче? У сваком случају више од 14 франака“. — „Ја
озбиљно питам, реците отворено?“, продужи непознати господин. „30.000 франака, ни
марјаша мање“, одговори власница. У том часу Диро извади новчаник и на сто изброји
30.000 франака у банкнотама, говорећи: „По наређењу мога господара ја ову кафану
поклањам келнеру, зато што је он имао поверења у нас“. — „А ко је то био са вама у
друштву?“ запитала је поражена власница, — „То је био цар“ одговорио је маршал
(Спираго, 331, стр. 152).
404. Надање у Бога није изневерило. Економ манастира светог Саве Освећенога, у
околини Јерусалима, једног дана јави ави Сави да идуће суботе и недеље неће моћи
ударати у клепало и по обичају сазивати братију на заједничку службу и трпезу, зато
што у манастиру нема ни трунке брашна, нити ма чега од јела и пића. Чак ни службе

150
Божје не може бити из истог разлога. Светитељ му одговори без размишљања: „Ја нећу
изоставити божанску службу због недостатка брашна, веран је Онај који нам је
заповедио да се не бринемо о телесном, и моћан је исхранити нас у време глади“. И
положи сву наду на Бога. У крајњем случају он беше готов да пошаље нешто од
црквених сасуда или риза у град и прода, само да се никако не би изоставила служба
Божја и уобичајена братска трпеза. Но пре него што приспе субота, неки људи,
покренути Промислом Божјим, дотераше у манастир 30 мазги, натоварених пшеницом,
вином и јелејем, „Шта сад велиш, брате, рече Сава економу, да ли да не ударамо у
клепало и не сазивамо оце?“ Економ се застиде због свога маловерства и замоли
игумана за опроштај (Епископ Николај, Охридски пролог, 5. децембар, стр. 973).

ЦРКВА

Божје промишљање о људима иде много даље од промишљања о другим живим

бићима. Овима је од Творца намењен само један живот — овоземаљски, а човеку, поред
овог, још и вечни, јер човек није само тело него и дух. Да би људима омогућио стицање
блаженог вечног живота, Бог је установио своју свету Цркву. На тај начин Црква је
посебан и нарочити израз Божје љубави према људима и промишљања о њиховом
спасењу и вечном блаженству.
405. Оснивање Цркве. „Кад Исус дође у околину Ћесарије Филипове, запита
ученике своје: „Ко говори да је Син човечји?“ Они Му одговорише: Једни говоре да си
Јован Крститељ, други Илија, други Јеремија или неко од пророка. — „А ви, рече им,
шта ви кажете ко сам ја?“ А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос Син Бога
живога. Исус му одговори: „Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер тело и крв нису ти то
открили, него Отац мој који је на небесима. А ја ти кажем да си ти Петар (што на
грчком значи: стена, камен), и на овој стени сазидаћу Цркву моју, и врата пакла неће је
надвладати“ (Мат. 16, 13-18). Ово обећање Господње испунило се у педесети дан по
Његовом славном васкрсењу из гроба, када је Дух Свети сишао на апостоле и када је
настала прва црквена општина у Јерусалиму.
406. Шта је Црква? То је духовна заједница људи са Исусом Христом Сином
Божјим, који подједнако правилно верују у Њега као Сина Божјег и Спаситеља света, а
међусобно су повезани једном истом вером, истим светим тајнама и богослужењем и
истом јерархијом или свештенством. Према томе, Црква је велики, живи организам
духовни, који свети апостол Павле, као богомудри тајнозналац, упоређује са људским
телом п његовим органима. Глава тога духовног организма или тела Цркве јесте Господ
Исус Христос (види Ефес. 1, 22; 5, 23; Колош. 1, 18), а ћелије и органи (или удови, како
их он назива) јесу хришћани. Светом тајном крштења људи ступају у органско духовно
јединство са телом Цркве и њеном Главом. Приликом крштења врши се калемљење:
гранчица дивље маслине (то јест онај који се крштава) калеми се на стабло питоме
маслине (која је Христос Господ), постаје органски део стабла и корисник благодатних
животних сокова, којима стабло храни све своје гране (види Римљ. 11, 17). На тај начин,
„као што у једном телу имамо многе уде, а сви уди немају један посао, тако смо многи
једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме“ (Римљ. 12, 4-5). „Јер као што је
тело једно и има многе уде, а сви уди једнога тела, премда су многи, једно су тело, тако
је и са Христом. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело, били Јудеји или
Грци, робови или слободни. И сви смо се једним Духом напојили. Јер тело није један уд
него многи. Ако рече нога: „нисам рука, па нисам од тела;“ еда ли зато није од тела? И
ако рече ухо: „нисам око, па нисам од тела;“ еда ли зато није од тела? Кад би све тело
било око, где би био слух? А кад би све био слух, где би било мирисање? Али Бог
постави све уде у телу како је хтео. А кад би сви били један уд, где би било тело? А сад
су многи уди, а једно тело. Не може око рећи руци: „не требаш ми;“ или опет глава

151
ногама: „не требате ми“. Не, него баш они уди тела који се чине да су најслабији,
најпотребнији су... Да не буде распре (неслоге) у телу, него да се уди сложно брину
један за другога. И ако пати један уд, с њим пате сви удови; а ако ли се један уд слави, с
њим се радују сви удови. А ви сте тело Христово и удови међу собом“ (1. Кор. 12, 12-
27).
У телу Христовом или Цркви живи Дух Свети (1. Кор. 6, 19; Ефес. 4, 4) и Он,
слично крвотоку у људском телу, струји кроз тело Цркве, оживљава, храни, загрева и
освећује све тело и помаже му да духовно узраста и усавршава се, како би у духовном
узрастању и усавршавању достигло висину узраста Христовог (Ефес. 4, 13-16).
407. Јерархијско уређење Цркве. Као што је тело јерархијски уређено: глава,
органи и ћелије, тако је уређена и Црква. И као што у телу свака ћелија и сваки орган
врши своју, одређену му функцију, под надзором главе, а на корист читавог тела, тако је
и тако мора бити и у Цркви. Глава телу Цркве је Господ Исус, коме се безусловно мора
покоравати читаво тело, органи су апостоли и њихови наследници — епископи са
свештеницима и ђаконима, а ћелије тела су хришћани. Као што је глава заповедник
читавом телу, тако је и Господ — Глава и врховни заповедник Цркве, видљиве и
невидљиве. Видљива Црква назива се земаљском, јер њу сачињавају људи на земљи, а
невидљиву или небеску Цркву сачињавају анђели и душе чланова земаљске Цркве које
су прешле из овог живота у вечни. Њиховим преласком у вечни живот не престаје
њихово чланство у Цркви, они су и даље њени чланови, само су променили место и
начин живота. У томе је једина разлика између чланова земаљске и небеске Цркве,
иначе она је једна.
Пошто је земаљска Црква и видљива организација, њој су, ради највишег добра свих
њених чланова, наиме ради остварења одређеног јој задатка и циља, потребни видљиви
органи. Премудри Господ знао је то, па је за видљиве органе у својој Цркви поставио
свете апостоле и снабдео их благодатном силом, апсолутном влашћу и
неприкосновеним угледом божанских опуномоћеника и сарадника: „Ево дајем вам власт
да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће
наудити... Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се...
Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће
раздрешено на небу... Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко
се одриче мене, одриче се Онога који је мене послао“ (Лука 10, 19; Јован 20, 23; Мат. 18,
18; Лука 10,16).
Господ Исус и даље је, све до краја века, невидљиво присутан у Цркви својој као
њена Глава, али сву видљиву власт Он је пред своје вазнесење са земље предао
апостолима, да они у име Његово, а по упутству и руководству Духа Светога, који је од
дана силаска на апостоле такође вечно присутан у Цркви као њена животна сила,
управљају Црквом и одлучују о свима питањима живота и напретка Цркве. На тај
начин, Црквом не управљају људи него сам Бог преко људи, апостолских наследника.
„Изволи се Духу Светоме и нама“, тако гласи почетак одлуке апостолског сабора у
Јерусалиму 51. године: да старозаветни обредни закон није обавезан за хришћане (Дела
ап. 15, 2-24). Одонда па до краја века одлуке по свима важнијим питањима у Цркви
доносиће се по извољењу Духа Светога устима сабраних апостолских прејемника у
управљању Црквом. Иза њихових одлука стоји божански ауторитет, коме се, у интересу
свога спасења, мора безусловно покоравати сваки хришћанин, односно сваки члан
Цркве. Јер непослушност према законитим пастирима Цркве јесте непослушност према
Глави Цркве — Господу Исусу и Духу Светоме.
408. Задатак Цркве. Као боголиком бићу, човеку је намењен један виши живот:
живот у духовној заједници са Богом. Та духовна заједница са Богом осигуравала је
првом човеку и његовом потомству вечни живот, мир, радост, блаженство и остала
духовна блага која су у Богу. Одвајање првог човека од Бога имало је за њега и његово

152
потомство као последицу лишење свих ових Божјих добара. Свети Иринеј Лионски ово
лепо објашњава: „Општење (или заједница) са Богом јесте живот и светлост и наслада
свима добрима, каква Он има. А оне који по својој вољи одступају од Њега Он
подвргава одлучењу од Себе, које су они сами изабрали. Одвајање од Бога јесте смрт, и
удаљење од светлости јесте тама, и отуђење од Бога јесте лишење свих добара које Он
има. Зато они који су кроз своје одступништво изгубили горе речено, као лишени свих
добара, налазе се у сваком мучењу, не зато што би их сам Бог унапред подвргао казни,
него их казна постиже као последица њиховог лишења свих добара. А како су Божја
добра вечна и без краја, зато је и лишење ових вечно и без краја“.
Да би људима омогућио да успоставе присну духовну заједницу са Богом и поново
могли да уживају духовна блага, изгубљена отуђењем од Бога, Господ Исус основао је
Цркву своју. Ступајући вером и крштењем у Цркву, људи ступају у органско духовно
јединство са Господом, постају ћелије духовног тела Христовог, храмови Духа Светога
(1. Кор. 3, 16; 6, 19). Да би људима то њихово јединство са Њим кроз Цркву јасније
представио, Господ Исус упоредио је Себе са чокотом, а чланове Цркве своје са лозама:
„Будите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе, ако не
буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ја сам чокот, а ви лозе: који буде у мени и
ја у њему, тај ће родити много рода; јер без мене не можете ништа чинити. Ко у мени не
остане, избациће се напоље, као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и
спалити ... Ја сам прави чокот. и Отац је мој виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа
рода, одсеца је, и сваку која рађа рода, чисти је, да више рода роди“ (Јов. 15, 4-6, 12).
409. Црква је слична лађи. Често се Црква упоређује са лађом. Као што лаћа на
мору има задатак да превози путнике од једног континента до другог, или из једног
пристаништа у друго, тако и Црква има задатак да на пучини овог животног мора
спасава људе од његових бура и непогода и превози их у тихо пристаниште вечног
живота. Пошто сви људи морају препливати пучину овог животног мора, а на њему
вребају безбројне животне опасности и прети сигурна погибија, Господ је установио
Цркву своју, која као лађа спасава од погибије све оне који се у њу укрцају и њој повере.
Путовање преко мора у лађи неупоредиво је сигурније од путовања у малом чамцу, али
ипак није потпуно сигурно, јер и велика лађа може доживети бродолом (случај са
„Титаником“ и другим). Међутим, живот путницима на лађи Христовој сигуран је, јер
ову лађу не могу да потопе никакве буре нити непогоде. Две хиљаде година она пркоси
и одолева свима бурама, о њу се ломе и у пену претварају најжешћи таласи. Зато се ње
треба чврсто држати, као једине Богом дане котве спасења.

Средства Цркве у њеној мисији

Све што Господ ради, чини премудро. Кад је основао Цркву своју, Он јој је у исто
време ставио на расположење и потребна средства за успешно вршење њене мисије у
свету. Главно средство је — благодатна сила Божја која делује кроз све акте црквених
органа у њиховој служби спасења људских душа и кроз све богослужбене чинове,
установљене ради духовног назидања и спасења верних.
410. Благодатна сила у служби Цркве. Своју благодатну силу Господ је подарио
својим апостолима, а преко њих свима потоњим пастирима Цркве своје до краја века,
коју ови кроз полагање руку предају својим наследницима. Приликом предаје ове
благодатне силе апостолима Господ је рекао: „Ево дајем вам власт да стајете на змије и
на скорпије и на сваку силу непријатељску и ништа вам неће Наудити ... Болесне
исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните ... Знаци онима који верују
биће ови: именом мојим изгониће ђаволе, говорећи новим језицима, узимаће змије у
руке, ако што и смртно попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и
оздрављаће“ (Лука 10, 19; Мат. 10, 8; Марко 16, 17-18).

153
 Свете тајне

411. Света тајна крштења. Ова света тајна је капија за улазак у Цркву Христову,
или операција калемљења дивље маслине на питому. Њу је Господ установио после
свога славног васкрсења, и том приликом рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на
земљи. Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога
Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио ... Који узверује и крсти се, спашће
се, а који не буде веровао, биће осуђен“ (Мат. 28, 18-20; Марко 16, 16). Према томе,
света тајна крштења услов је духовног сједињења с Богом и спасења. Без крштења —
нема спасења.
У светој тајни крштења умире духовно и сахрањује се стари, грешни човек, а рађа
се нови, безгрешан. Због тога се ова света тајна назива бањом новог рођења. Као што
вода пере телесну нечистоћу, тако благодат Божја у овој светој тајни спира са душе
крштенога духовну нечистоту — грех (прародитељски и све које је дотле учинио, ако се
крштава као одрастао човек). Том приликом крштени се свечано — пред кумом,
свештеником и невидљиво присутним Господом — одриче сатане и свих злих дела
његових и добровољно духовно сједињује с Христом Господом, постаје саставним
делом духовног тела Његовог, које је Црква.
412. Света тајна миропомазања. Пошто се нови члан Цркве кроз свету тајну
крштења духовно сјединио са Господом, њему се у овој светој тајни даје благодат Божја
да га учврсти у вери и помаже у духовном узрастању. Она му се даје крстообразним
помазивањем главних телесних органа: чела, очију, ушију, ноздрва, уста, груди, руку и
ногу. Стављањем крсног знака на ове органе, они се тиме потчињавају Христу и
стављају у службу Његовој светој вољи. По речима богомудрих светих отаца, Творац је
у природу човекову посејао клице добра или врлине, и благодат која се у овој светој
тајни даје има задатак да омогући и помогне развијање ових клица, али у сагласности са
вољом новог члана Цркве. Јер благодат не врши насиље над слободном вољом
човековом, него делује у сагласности с њом. Ако човек хоће да живи по заповестима
Божјим и чини добро, благодат Божја помоћи ће му у томе; ако се после крштења и
миропомазања опет врати греху, благодат Божја напустиће га, јер у срцу не могу заједно
бити Бог и сатана. Али чим човек покаже вољу и жељу да се после пада у грех подигне
и поправи, благодат је готова да се врати и помогне му у томе. То устајање и поновно
очишћење од греха врши се у следећој светој тајни.
413. Света тајна покајања. Као свезнајући, Господ је знао да ће неки чланови
Цркве Његове, по немоћи своје огреховљене природе и слабости своје воље, падати у
грех и после крштења и миропомазања, па је установио свету тајну покајања или
исповести, у којој се грешнику који се каје, после исповедања почињених грехова пред
свештеником и невидљиво присутним Господом, ови опраштају и грешник повраћа у
стање благодати. Ову власт опраштања грехова људима Господ је предао својим
апостолима, кад им је рекао: „Што год свежете на земљи, биће свезано на небу; и што
год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу... Којима опростите грехе,
опростиће им се; и којима задржите, задржаће се“ (Мат. 18. 18; Јов. 20, 23). Апостоли су
ову власт пренели на своје наследнике, ови на своје — и тако до краја века. Бог не жели
да ма који човек умре као грешник, него да се покаје и живи (види Језек. 18, 23, 31, 32;
33, 11). Зато је и сишао на земљу, узео тело људско и жртвовао се, да спасе људе (Јов. 3,
16). Он је сишао не ради праведника него ради грешника (Мат. 9, 12, 13).
414. Покајање — дар је Божји, котва спасења од зла. По речима богомудрих
светих отаца, Бог је људима даровао покајање као котву спасења од дављења у мору
светских зала. Он се не љути толико на људе што по немоћи своје природе упадају у
грехе, колико се љути што не користе ову дату им котву спасења; другим речима, што се

154
после пада у грех не дижу и не кају и не продуже борбу са грехом, што се не труде на
своме спасењу.
415. Бог једва чека човеково покајање. О томе свети Јефрем Сирин овако
сведочи: „Пре него што покајник дође до врата, Бог му отвара; пре него што падне
ничице пред Њим, Бог му пружа руку; пре него што почне да точи сузе, Бог га обасипа
обиљем милосрђа; пре него што почне да исповеда своје грехе, Бог даје опроштај. Не
пита: Куда си страћио време? Зашто си пропустио рок?“ — Да је ово тачно, потврђује
Спаситељева прича о Заблуделом сину (Лука 15, 11-32). Грех убија човека, а покајање
оживљује. Зато грех жалости Бога и небеске становнике, анђеле и светитеље, а покајање
их радује. То је сам Господ открио у својим причама: О изгубљеној и нађеној овци,
Изгубљеном и нађеном динару (Лука 15, 4-10).
416. Покајање — потребно свакоме. Пошто нико није без греха, осим једног Бога,
то је свакоме човеку и жени потребно покајање. Грех је болест, а покајање је лек. Као
што у свакој болести људи траже лека, тако после сваког учињеног греха треба прибећи
покајању. Живот на земљи сличан је путовању. Па као што се путнику догоди да се на
путу, кад наиђе на незгодан терен, саплете, спотакне и падне, али устане и продужи
даље; тако и кад упаднемо у грех, по својој немоћи, неопрезности или ђаволским
сплеткама, треба одмах да се освестимо, покајемо и продужимо свој пут са већом
обазривошћу и молитвом Богу да нас сачува од новог пада у грех. Диван савет даје
свети Јефрем Сирин: „Ако те рани стрела лукавога врага, нимало не очајавај; напротив,
ма колико био надвладан, не признавај да си побеђен, него одмах устани и бори се са
врагом, јер Онај који је установио подвиг покајања увек је готов да ти пружи своју
десницу и да те подигне од пада. Чим ти први пружиш руку к Њему, и Он ће ти дати
своју десницу, да би те подигао. Враг се на све могуће начине стара да те баци у
безнадежно стање, чим паднеш. Не веруј му. Ако и седам пута у току дана будеш падао,
старај се да устанеш и да покајањем умилостивиш Бога“.
417. Покајање са сузама брише грехе као сунђер. Ово сведочи свети Јован
Златоуст: „Ти си учинио грехе, и ниси се стидео. Ниси се застидео од срамних дела, а
стидиш се од речи (на исповести) које те оправдавају. Реци овде, да их не би казивао
тамо (у оном свету). Реци и заплачи. Твоји су греси записани у књизи. Твоје сузе могу
за њих да послуже као сунђер. Плачи, и они ће се избрисати; плачи, и књига ће се
показати чистом на небу. Скрушење за грехе — велики је сунђер. Велика је моћ суза“.

Примери покајања

Покајање са сузама многе је грешнике духовно препородило и уздигло у

светитељске висине. Међу светитељима које Црква прославља има и таквих, и то у
приличном броју, који су један део живота у гресима провели, неки од њих били су пали
до дна зла, али су се покајали, променили начин живота и, уз помоћ благодати Божје,
уздигли се у светитељске висине. Само два-три примера.
418. Мојсеј Мурин. Црква га прославља 28. августа. У млађим годинама био
разбојник и вођа разбојничке банде, али се покајао, повукао у манастир и великим
подвизима послушности. поста, молитве и бдења удостојио се велике милости Божје и
светитељског венца.
419. Марија Египћанка. У младости била велика грешница. По Промислу Божјем,
она из Александрије, у Египту, крене са једном групом хаџија на гроб Христов у
Јерусалим. По доласку у свети град, упути се са осталим хаџијама у цркву да се
поклони часном крсту, на коме је био распет Господ. Али њу нека невидљива сила
задржи на вратима и не допусти јој да уђе унутра. Пошто је неколико пута покушала, и
бивала спречена, она у великом страху спази у притвору цркве икону пресвете
Богоматере, и почне топло да јој се моли, да јој се смилује и дозволи јој ући у цркву и

155
поклонити се часном крсту, обећавајући да ће променити начин живота и поћи онамо
куда је она упути. После тога ушла је и целивала часни крст. При изласку из храма, она
стане пред икону пресвете Богомајке да јој захвали на милости, и том приликом зачује
глас: „Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир“. Она послуша, оде у пустињу преко
Јордана и у њој остане пуних 48 година, хранећи се зељем и проводећи време у
молитви, бдењу и борби са страстима. Црква је слави 1. априла.
420. Патермутије. Као незнабожац био разбојник и вођа разбојничке банде. Једне
ноћи он се попне на кров неке побожне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Али
на њега нападне сан и он заспи. У сну види некога који му запрети да више не чини зло
и да се покаје. Он се после тога крсти и замонаши. Својим искреним покајањем и
богоугодним животом удостојио се велике милости Божје и дара чудотворства (Епископ
Николај, Охридски пролог, 9. јули, стр. 524).
421. Искрено покајање може за три дана да заглади раније грехове. Монахе је
интересовало питање за које време може човек својим покајањем да заглади раније
грехове. Тако су братија запитала аву Сисоја Великог: „Ако падне брат у грех, да ли му
је довољна једна година за покајање?“
— Сурова је ова реч, одговори старац.
— Онда шест месеци? рекоше братија.
— Много је, одговори старац.
— Онда четрдесет дана?
— Много је, одговори старац и настави: Верујем милосрђу Човекољупца, да ће Он,
ако се човек покаје свом душом, за три дана примити његово покајање (Житије светог
Сисоја, 6. јула).
Слично је мислио и свети Јован Златоуст. Он вели: „Рок од пет дана довољан је да
очисти мноштво грехова, ако се будеш тргнуо из духовног мртвила, молио се и бдио. Не
гледај на то што је време кратко, него имај у виду да је Господ човекољубив. Ниневљани
су за три дана отклонили од себе гњев Божји, и никако им није сметала краткоћа
времена, него је све учинило душевно усрђе њихово, при помоћи Божјег човекољубља
(Књига пророка Јоне 3. глава). И блудница, која је приступила Христу, у тренутку
времена опрала је са себе сав срам“.
422. Покајани разбојник за 10 дана искупио своје грехе. У време византијског
цара Маврикија неки чувени разбојник оперисао је у околини Цариграда и био страх и
трепет за становнике околине па и саме престонице. Кад га никако нису могли ухватити,
цар Маврикије пошаље му крст, у знак вере да ће му све бити опроштено, ако се преда.
Разбојник прими крст и преда се. Дошавши у Цариград, он падне пред ноге цареве и
замоли опроштај. Цар одржи реч, опрости му и пусти га на слободу. Но одмах потом
разболи се разбојник тешко, и предосети да му се приближава смрт. Он се, у болници,
почне горко кајати за све грехе своје и са сузама молити Бога да му опрости. Многе сузе
пролио је на молитви, тако да му марама, којом брисаше сузе, беше сва натопљена
сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи кад он умре виде
лекар који га је лечио у сну чудесну визију: кад разбојник испусти душу, око њега
скупише се некакви црнци са многим хартијама, на којима су били исписани његови
греси. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима поставише се теразије, и црнци,
весели, ставише све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна
теразија беше празна. Тражећи шта би ставили на другу страну, један анђео сети се оне
мараме, натопљене покајничким сузама, узе је и рече: „Да ставимо ову мараму и
милосрђе Божје“. И кад то учинише, њихова страна на теразијама претеже ону другу са
гресима. Тада црнци побегоше жалосно урлајући, а анђели узеше душу разбојникову и
однеше у рај, славећи милосрђе и човекољубље Божје. После ове визије лекар се
пробуди и похита у болницу. Нађе разбојника мртва, али још топла, лица прекривеног
марамом мокром од суза (Епископ Николај, Охридски пролог, 18. октобар, стр. 831).

156
 423. Покајање и милосрђе Божје могу да спасу највећег грешника и на крају
живота. Ово тврди свети Јован Златоуст: „Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да
вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не
предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај ... Је ли могуће, рећи
ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем
Господа ... Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само
једно покајање. требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује
Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове
доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте
злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју
злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору,
тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много
јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе
је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више
ревности“.
424. Бог је готов и ђаволу да опрости, ако би се покајао. У Житију светог
Антонија Великог, које је написао свети Атанасије Александријски, наводи се како је
ђаво, прерушен у покајника, кушао светог Антонија да се за њега моли Богу да му
опрости сагрешења. Бог је сакрио од светитеља те није познао ђавола. Кад се светитељ
обратио молитвом Богу, јави му се анђео и објасни му да је то био ђаво, за кога се он
моли. Бог је готов да и ђавола помилује, кад би се он покајао, рекао је анђео. Кад је
сутрадан светитељ рекао ђаволу да ће му Бог опростити, ако се покаје, он је прснуо у
смех и почео да се хвали својом славом, силом и успехом и потом ишчезао (Житије
светог Антонија, 17. јануар).
425. Кад се једном покајеш, чувај се да више не грешиш. Ко свакодневно греши
и свакодневно се каје, тај је, по речима светог Јефрема Сирина, сличан деци која зидају
своје кућице марљиво, па их после руше. „Зато, кад се једном отрезниш, немој се опет
погружавати у пиће. Спотакао си ли се? Прени се. Пао ли си? Подигни се, обрати се,
моли се, проси, припадај, труди се, ишти, клањај се, моли за спасење, умилостивљавај
Онога који жели и може да те спасе. А спасавши се, не губи што си стекао. Паднувши,
устај; посрнувши, исправљај се. Чим сагрешиш, заглади грех. Исцеливши се, остај
здрав. Задобивши потпуно здравље и спасавши се, бежи од недуга, од кога си избављен.
Зато не запаљуј оно што си једном угасио; не упадај у блато које си тако лепо спрао са
себе. Не подражавај свињама које воле да се ваљају по блату“.
426. Не одлажи покајање за сутра и за старост. „Не говори: данас ћу да згрешим,
а сутра ћу да се покајем. Боље је да се данас покајемо, јер не знамо да ли ћемо доживети
до сутра, саветује свети Јефрем Сирин. Младом човеку, вели он, демон често улива
мисао: ти си још млад, у старости ћеш се покајати. А кад достигне старост, он му
шапће: ти си остарео, како можеш да понесеш труд покајања? Теби је потребан одмор“.
Сличне савете дају сви хришћански светитељи, на пример свети Златоуст: „Не
говори: док се још насладим љубави, док још искористим младост, после ће доћи време
покајања, сутра ћу се покајати. Штетна су таква расуђивања, опака су решења твоје
воље, рђав ти је саветник твоја похота. Ти говориш: данас ћу да грешим, а сутра ћу да
се покајем. А да ли си ти господар сутрашњег дана? Ко ће ти гарантовати за сутрашњи
дан? Ако размишљаш како треба, показаће се да и данашњим даном не можеш
располагати потпуно: један део данашњег дана је прошао, а други још је пред тобом;
онај део већ није твој, а овај још није твој. Ти говориш данас ћу се користити
задовољством, а сутра ћу се покајати. То што је у твојим рукама дајеш задовољству, а
оно што није твоје — покајању. Боље се користи мојим саветом: данашњи дан поклони
покајању, а греху не остављај чак ни сутрашњи ... Не говори: биће још времена за

157
покајање. Многе је смрт уграбила у време кад су се предавали уживањима, и отишли у
вечне муке. Бој се да се и ти не подвргнеш томе“.
427. Са покајањем треба журити, док нас Бог позива на покајање и даје
времена за то — саветује свети Тихон Задонски: „Сада Бог зове на покајање и обећава
милост, онда ће (у дан суда) грешнике отерати од Себе и излити на њих праведни гњев
свој. Сад говори: покајте се; онда ће рећи: одговарајте. Сад говори: приђите к мени;
онда ће рећи: идите од мене. Куда? — У огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама
његовим (Мат. 25. 41). Сад слуша оне који се кају и моле Му се; онда ће грешници чути:
не познајем вас; ви мене нисте познали, и ја вас нећу познати; ви мене нисте слушали, и
ја вас нећу слушати... Рђаво и лудо чинимо, кад одлажемо покајање или до болести, или
до старости, или до краја, или од данас до сутра, јер колико ћемо живети и кад ћемо
умрети, није у нашој власти него у Божјој. И зар тек онда Богу да живимо, кад
завршавамо живот? Зар тек онда да престанемо са гресима, кад већ више не можемо да
грешимо? Зар тек онда да се обраћамо Богу, кад нас Бог и мимо наше воље Себи
позива? Зар тек онда да поправљамо живот, кад га завршавамо? Ђаволска је ово
превара! Он нам ову мисао сугерира, да би нас тако лакше погубио. Његово је дело да
човеку представља само Божје милосрђе, а избегава правосуђе Његово, да би тако
лакше човека навадио на грех и у гресима одржао. Јесте Бог милостив, али је и
праведан. Зато увек треба једним оком гледати на Божје милосрђе, а другим на Његову
правду. Такво размишљање о Божјем милосрђу грешнику неће дати да падне у очајање,
а размишљање о правди — да више не греши. По речима Василија Великог, да не бисмо
грешили, потребан нам је страх од суда Божјег; а Кад згрешимо, да не бисмо очајавали,
корисна нам је нада на милосрђе Божје“.
428. Покајање је корисно само у овом животу. После смрти не доноси никакву
корист. Свети Јефрем Сирин упозорава: „Овде Бог слуша, кад Му се обратимо; овде
прашта, ако Му се за опроштај замолимо; овде Он изглађује наша безакоња, ако их ми
признамо. Овде је утеха, онамо је тужба; овде праштање, онамо строгост; овде
снисхођење, онамо правичност; овде слобода, онамо суд; овде наслада, онамо мучење
(сети се Спаситељеве приче О богаташу и Лазару); овде користољубље, онамо казна;
овде смех, онамо плач; овде равнодушност, онамо вечни огањ; овде раскошно одевање,
онамо црв који вечно уједа; овде гордост, онамо унижење; овде охолост, онамо шкргут
зуба; овде све искићено златом, онамо тама и мрак; овде лењост, онамо се пропусти
никоме не праштају... Зашто смо равнодушни и не желимо да се исцелимо док је још
време? Ради мало суза проливених за ово кратко време, и ради покајања, Бог опрашта
све грехове. Поплачи мало овде, да не би онамо плакао вечито, у тами најгушћој.
Признај своје грехе овде, да онамо не би био бачен у огањ који се никад не гаси“.
429. Света тајна причешћа. Она је највећи израз и доказ Божје љубави према
људима. Бог је тако заволео свет, да је Сина свога дао, да ни један који верује у Њега не
погине, него да има живот вечни (Јован 3, 16). А Син Божји толико воли људе, да се за
спасење људи жртвовао драговољно на Голготи и свакодневно тајанствено жртвује у
храмовима, да би нам омогућио духовно сједињење са Њим у светој тајни причешћа.
Ова света тајна, по речима светог оца Јована Кронштатског, открива бездан љубави
Божје према људском роду.
430. Свето причешће — извор вечног живота. Пре него што је установио ову
свету тајну, Господ Исус, у препирци са Јеврејима, открио је какав значај она има за
људе: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће
никад ожеднети ... Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи, и помреше.
Ово је хлеб који силази с неба, да ко од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с
неба; који једе од овога хлеба, живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу
дати за живот света... Ако не једете тела Сина човечијега, и не пијете крви Његове,
нећете имати живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја

158
ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће. Који
једе моје тело и пије моју крв станује у мени и ја у њему“ (Јован 6, 35, 48-51, 53-56).
431. Установа светог причешћа. Ову свету тајну Господ је установио на својој
последњој вечери са апостолима, кад је у своје божанске руке узео хлеб, благословио га,
преломио и пружио ученицима, рекавши: „Узмите, једите, ово је тело моје, које се даје
за вас“. Потом је узео чашу са вином, захвалио Богу Оцу, и пружио им, рекавши: „Пијте
из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се пролива за многе, ради опроштаја
грехова. Ово чините за мој спомен“ (Мат. 26, 26-27; Лука 22, 17-20).
432. Ова света тајна доказ је љубави али и премудрости Божје. Како је Господ
премудро поступио, кад је ову тајну установио! По речима светог Јована Дамаскина,
„Он кроз обично по природи врши оно што је изнад природе... Пошто људи обично за
храну употребљавају хлеб, а пију воду и вино, Он је са овим материјама (вештаствима)
сјединио своје Божанство и учинио их својим телом и крвљу зато, да бисмо се ми кроз
обично и природно сјединили са оним што је изнад природе“.
433. Свето причешће замењује рајско дрво живота. На ову замену указује свети
отац Јован Кронштатски овим речима: „Уместо дрвета живота — хлеб живота; уместо
плодова дрвета познавања добра и зла — исти животворни хлеб живота. Онда је речено:
не једите, да не умрете (1. Мојс. 3, 3); а сада је речено: једите, и бићете живи (Јов. 6,
51, 58). Онда су Адам и Ева поверовали преварачу, и умрли; а сада, напротив, верујемо
речима Господњим: ово је тело моје, ово је крв моја (Мат. 26, 26, 28; Марко 14, 22, 24) и
оживљујемо; чиме смо пали, тиме и устајемо. Пали смо неверовањем, непослушношћу,
устајемо послушношћу вере. Онамо смо се сагласили са ђаволом против Бога и
сјединили се с њим, лажовом, на своју смрт; сада се свим срцем саглашавамо са самом
Истином — Богом Спаситељем, и искреним срцем сједињујемо са Њим, на живот себи,
покој и радост“.
434. Свето причешће — највеће благо за хришћанина. У светом причешћу дају
се хришћанину, поред вечног живота, и сва друга добра која су у Богу: очишћење од
духовне прљавштине или греха, освећење душе и тела, просвећење разума и чула,
здравље души и телу, мир и спокојство души, радост, љубав према Богу и свима
Његовим створењима, слобода од робовања греху, духовна снага у борби са грешним
искушењима, обожење — као последица сједињења са Божанском Тројицом и спасење.
Али сва ова добра не дају се свима него онима који се постом, молитвом и
покајањем очисте од грехова и на тај начин се припреме за сједињење са Господом и
срце своје за стан Пресвете Тројице. А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај,
према упозорењу светог апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето
причешће (1. Кор. 11, 27-29).
435. Свето причешће духовно препорађа човека. То је искуство свих
хришћанских светитеља. Сви су они то доживљавали, али из своје скромности нису о
томе хтели никоме ништа рећи нити написати. Изузетак од њих учинио је отац Јован
Кронштатски. Он у своме чувеном дневнику Мој живот у Христу (који је преведен на
многе језике) пише: „После причешћа светим тајнама Господ, по молитвама своје
пречисте Мајке, или сама Пречиста, по доброти Господа, давали су ми као неку нову
природу духа, чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, питому, наместо нечисте,
лење и мртве, малодушне, мрачне, тупе, зле. Ја сам се много пута чудно изменио, много
изменио, на чуђење самом себи а често и другима“.
436. Свето причешће исцељује од болести. Ако се свето причешће прима достојно
и са надом, оно може, по сведочанству светог Јована Златоуста, да исцели сваку болест.
Ово сведочанство потврђују свакодневно безбројни примери. Само што се такви
примери ретко записују и објављују преко штампе. И отац Јован Кронштатски уверава
да су се и у његовој пастирској пракси после светог причешћа догађала многобројна

159
исцељења тешких болесника, чијем се оздрављењу нико није надао. Он је записао
неколико таквих. Да наведемо само три:
1. Неко је боловао од запаљења желуца девет дана и ништа му није помогла
употреба лекарских средстава. Деветог дана причестио се светим тајнама и увече био
потпуно здрав, устао из постеље.
2. Старица која је избацивала крв и потпуно ослабила, ништа није јела, после
причешћа светим тајнама истог дана почела да се опоравља, да једе, пије и говори.
3. Кнегиња Јусупова у другој години брачног живота разболела се тешко после
превременог порођаја. Болест је узела такав ток, да су све наде на оздрављење биле
изгубљене, упркос свима напорима најчувенијих лекара. Позвали су оца Јована. Он је
прочитао молебан, исповедио болесницу и причестио светим тајнама. Она је после тога
заспала, а дотле три недеље ока није склопила. Спавала је мирно шест часова. Кад се
пробудила, осећала се потпуно здравом. Температура тела од скоро 42 степена спала је
на 37. Лекари су били изненађени и признали да је то дело Божје.
437. Један пример из моје парохијске службе. За време мога службовања на
парохији у Лапову, 1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер
мога парохијанина Миладина Прешића. Иако није био богат, већ средњег имовног
стања, отац није жалио средства, само да спасе своју јединицу, тек удату. После дужег
лечења у санаторијумима, отпуштена је као неизлечива. Отац је и код куће позивао
лекаре, из места и околине: Раче, Свилајнца, Крагујевца, али све је било узалуд. Једног
дана нашла се поред болеснице четири лекара и заједнички констатовала да је свака
нада на оздрављење изгубљена, да ће смрт наступити најдаље за 24 часа. Они више
ништа не могу да учине. Родитељима друго не преостаје него да спремају што им треба
за сахрану. Болесница је лежала као мртвац. Кад су лекари отишли, она је по цртама
лица својих родитеља приметила губитак наде и њихово очајање. Једва чујним гласом
позвала је оца и саопштила му жељу да се исповеди и причести. То јој је последња нада,
пошто су је лекари напустили. Отац је похитао да јој испуни предсмртну жељу, не
верујући да причешће може помоћи онде где лекари нису могли. Ја сам га успут до куће
уверавао да Бог може, ако је Његова воља, и мртвога да васкрсне, а камоли да исцели
болесника. Треба веровати, молити се и надати у милост Његову. Јер Бог најчешће
интервенише онде где је нада у људску помоћ изгубљена. Али сва моја уверавања
остала су без утицаја: он се држао онога што су лекари закључили. У томе смо стигли
његовој кући, која није била далеко од цркве. Пошто се болесница исповедила и
причестила, ја сам остао још неколико минута поред њене постеље. Она је убрзо
заспала, што је мени био знак да ће Господ пројавити милост своју. Њени родитељи и ја
повукли смо се у другу собу, да јој својим разговором не реметимо сан. Ја сам поседео
још читав сат и за то време им уливао наду на исцељење. При растанку од родитеља,
замолио сам оца болеснице да ме сутрадан обавести како јој је. „Кад би она сутрашњи
дан дочекала, ја не знам шта бих дао Богу“, рече отац гушећи се у сузама.
Господ је пројавио своју милост. Она је сутрашњи дан дочекала не само жива него и
здрава. То ми је њен отац кроз сузе радоснице сутрадан саопштио.
После мога одласка отац и мати ушли су нечујно у собу болеснице и стали поред
њеног кревета. Она је спавала мирно и дубоко. За то време њено мртвачко лице почело
је да оживљава и добија румену, животну боју. Обадвоје су нетремице гледали како се
живот полако враћа у полумртво тело. Кад се болесница после два сата спавања
разбудила, дубоко је уздахнула и рекла родитељима да је ништа не боли и да би могла
устати са постеље. Задивљени родитељи били су пресрећни. Низ њихова лица потекли
су потоци суза захвалница Богу на Његовој чудесној милости. Болесница је сутрадан
устала са постеље и за кратко време потпуно се опоравила. Да је у њеном случају Бог
натприродно интервенисао, то ми је касније признао и месни лекар који ју је највише
лечио и био у броју оне четворице који су заједнички изјавили да болесница сутрашњи

160
дан неће дочекати, јер је смрт увелико почела да наступа. „Није то једини случај Божје
интервенције у мојој лекарској пракси, рече ми он. Било их је више. И обично се то
догађа онде где ми лекари дамо категоричку дијагнозу да болеснику нема живота. Нека
виша сила изненада умеша се и као да нам довикне: „Бришите ви то! Ја сам ту!“ И наше
дијагнозе уступају пред том вишом силом, која је Бог. Зато ја дубоко верујем у Бога, јер
Га осећам свуда око себе. Због оваквих случајева ја избегавам тако категоричке
дијагнозе, и где ја и медицина не можемо да помогнемо, ја упућујем болесника да
тражи помоћ од Бога“ — рече ми месни лекар, сада покојни, Антон Длабач, Чех по
народности.
438. Света тајна брака. Пошто је створио првог човека и видео да „није добро да је
човек сам“, Бог му је створио „друга према њему“ у лицу жене. Потом их је
благословио, рекавши: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и
будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче
по земљи... Дао сам вам и све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна
која носе семе; то ће вам бити за храну“ (1. Мојс. 2, 18,22; 1, 27-29).
439. Брак од почетка није обичан уговор између супружника него је светиња —
света тајна. Суштину брака сачињавају два битна елемента: слободна одлука оба
супружника о заснивању брачне везе и благослов Божји који ту њихову везу учвршћује
и даје јој виши, духовни смисао и циљ. Као божанска установа, брак од почетка служи
вишим, божанским циљевима: размножавању рода људског и припремању људи за
виши, духовни живот у царству Божјем. Тиме што служи вишем циљу, брак је сличан
Цркви Христовој, а брачну везу међу супружницима, чију суштину сачињава духовна
љубав, свети апостол Павле упоређује са духовном везом између Господа Исуса Христа
и Цркве Његове, па из овога изводи дужност мужа према жени и жене према мужу
(види Ефес. 5, 22-33). Према томе, брак је светиња како по своме постанку, као
божанска установа, тако и по своме надземаљском циљу.
440. Потреба благослова Божјег. Брак је основна ћелија и темељ на коме почивају
зграде породице, друштва, државе. Као што стабилност и трајност зграда од темеља
зависи, тако и опстанак породице, друштва и државе од брака зависи. Свакодневно
искуство учи нас да људски напори у сваком послу, ма како велики били, без благослова
Божјег немају успеха. „Ако Господ не сазида дом, узалуд се муче зидари“, речено је
преко старозаветног псалмопевца (Псал. 127, 1). Зато се с пуним правом може рећи:
Ако Господ не сазида брак, узалуд сав труд супружника: брачна зграда у чијим
темељима нема благослова Божјег, нема основног услова чврстине, стабилности и
трајности. Пре или после она ће се срушити.
441. Брак без благослова Божјег сличан је згради без темеља. То је зидање зграде
у ваздуху, где темељ замењују ћудљива расположења супружника, а чврсту духовну везу
— тренутно телесно уживање, које брзо обљутави. Зато није чудо што је велики број
бракова без благослова Божјег кратког века и несрећан. Као што нико паметан не зида
кућу без темеља, исто тако и убеђени хришћани не треба да склапају брак без Божјег
благослова. Брак је најважнији акт у животу супружника и он се не склапа од данас до
сутра него за цео живот. Зато пре ступања у брак треба добро и зрело промислити и за
тако важан чин молитвом се припремити. Пошто је будућност у рукама Божјим, а тиме
и судбе људи, у молитви треба од Бога просити доброг брачног друга. По речима
старозаветног мудраца, чедна и ћутљива жена — срећа је и дар Божји, и он се даје
онима који се боје Господа (Премудрости Исуса Сирахова 26, 3; 25, 14). Исто се то може
рећи и за доброг мужа.
442. Срећа у браку од чега зависи. Од благодати Божје, узајамне љубави, слоге,
разумевања и попуштања супружника. Благодат Божја омекшаће срца њихова, укротити
нарави њихове, приближити их једно другом и учврстити љубав њихову, оплеменити
осећања њихова, подстицати их на узајамна доброчинства и избегавања свега што би

161
другу страну могло да увреди и ожалости. Супружници у чијем срцу обитава благодат
Божја узајамно у браку носе бремена једно другога и чашћу један другога већим чине
(Види Галат. 6, 2; Римљ. 12, 10). Такав брак не доживљава кризе, успешно одолева
свима животним бурама и искушењима. Благослов Божји и благодат Његова чине да два
бића у браку постану једно и живе једно за друго: радост и бол једнога у исто време је
радост и бол другога. Зато што бол брачног друга осећа као свој, настоји да му ничим
бол не нанесе; и зато што радост свога брачног друга осећа као своју, труди се да му у
свакој прилиЦи радост причини. Као што нико нормалне памети не жели и не наноси
себи зла, тако и у Богом благословеном браку супружници не желе и не чине једно
другоме зло, јер би то било зло самоме себи.
Супружници у чијем срцу обитава Бог поштују једно друго, воле се узајамно, слажу
се, имају разумевања према узајамним слабостима и помажу једно друго у свима
пословима. Тако олакшавају ношење животних бремена.
443. Добра жена — анђео је у кући. Један богат трговац западне у друштво
коцкара и прокоцка скоро сву имовину. Кад је видео шта је учинио, он при повратку
кући пред зору уђе тихо у спаваћу собу, узме пиштољ и нечујно изађе напоље, у мрклу
ноћ, с намером да учини крај своме животу. Мислио је да га ни жена ни синчић нису
осетили ни кад је дошао ни кад је изашао. Међутим, његова добра супруга као анђео
бдила је и као сенка пошла за њим у мрак. И кад је он подигао пиштољ према челу, она
се у трен ока створила пред њим, ухватила га за руку и спречила у намери. На њено
питање шта то чини, одговорио је да је све прокоцкао. „Ако си! Ти си зарадио, ти си и
прокоцкао! Нека си ти жив, зарадићеш опет!“ одговорила му је она, истргла пиштољ,
узела га за руку и као дете увела у кућу (Лаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење).
444. „Ах, кад бих ја имао такву жену!“ Моји родитељи веома су се пазили и
слагали. Отац ми је био власник једног предузећа и имао своју канцеларију у кући у
којој смо становали. Он је имао обичај да око 10 сати прекине посао и пређе у свој стан
да поједе парче хлеба и попије шољу кафе. Ако би заузет пословима на то заборавио,
моја мати би га подсетила. А кад он због присуства странака није могао да напусти
канцеларију, она би му његов оброк однела тамо. Тако је учинила једног дана, када је
отац био заузет посетом неког познаника. Однела му је шољу кафе и парче хлеба
намазано воћним пекмезом, што је мој отац нарочито волео. Ставила му је на сто,
пожелела добар апетит и повукла се. Кад је очев познаник то видео, њему су грунуле
сузе на очи и почео је тако да плаче, да се сав тресао. Отац, изненађен, запитао га је шта
му је. „Плачем зато, одговорио је он, што мојој жени никад не би пало на памет да
крочи у моју канцеларију и запита ме да ли сам гладан, макар ја цео дан остао у њој. А
ако бих јој затражио парче хлеба намазано путером или пекмезом, она би ми
одговорила: „Спреми сам себи, ниси мали, да ти ја спремам“. Ах, кад бих ја имао такву
жену, каква је твоја, ја се не бих навикао на кафану и на пиће. Ти не знаш колико си
срећан што имаш такву жену!“ (Оберхамер, 289-290).
445. Света тајна свештенства, важност и значај. Промишљајући о спасењу људи
до краја века, Бог је, поред других, установио и ову свету тајну, у којој се изабраним
лицима полагањем руку на њихове главе и молитвом епископа предаје божанска
благодат и овлашћење за вршење свештеничко-пастирских дужности у Цркви.
Епископи су ову власт примили од светих апостола, а они — од Господа Исуса Христа.
Свештенство врши тројаке дужности у Цркви: учи паству истинама вере и дужностима
у организму Цркве; врши богослужење, свете тајне и остале свештене радње; управља
паством руководећи је путем спасења. Све је ово у ствари продужење Христове мисије
на земљи и врши се у Његово име и Његовим благодатним средствима.
Велику важност има и значајну улогу врши свештенство у делу спасења људи. Јер
ако спасење зависи од ступања у Цркву, односно од крштења, а опстанак у Цркви и
усавршавање од осталих светих тајана и од руковођења путем спасења, онда је јасно да

162
су свештеници у делу спасења људи неопходни. Без свештеника, ко би их у Цркву
уводио (крстио), ко благодатне дарове пружио, ко са Господом у тајни причешћа
сједињавао, ко их са Богом у тајни покајања мирио, ко путем спасења руководио? Црква
и свештенство су неопходни за спасење људи.
446. Свештенике треба поштовати и слушати. На ову дужност упућују речи
Господње апостолима: „Као што је мене послао Отац, и ја шаљем вас ... Идите, дакле, и
научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све
што сам вам заповедио ... Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче;
а ко се одриче мене. одриче се Онога који је мене послао“ (Јован 20, 21; Мат. 28, 18-19;
Лука 10. 16). На ову дужност опомиње хришћане и свети апостол Павле: „Слушајте
наставнике своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као они који ће
дати одговор (за вас Богу — Јеврејима 13, 17). И свети апостол Петар заповеда
хришћанима да слушају своје црквене старешине, јер ће се на тај начин удостојити
благодати Божје (1. посл. 5, 5).
447. Исмевање, вређање и насртање на свештенике Бог кажњава. Један радник
који је оправљао кровове дуго је у крчми говорио против свештеника и најзад рекао да
их све треба натаћи на ражањ. Неколико дана касније он је оправљао кров једне куће,
око које је била гвоздена ограда, при врху зашиљена у виду копља. Изненада уже о
којем је висио прекине се и он падне право на шиљке ограде и натакне се на њих, као на
ражњеве. Издахнуо је пре него што су успели да га тешком муком скину са ограде
(Фатингер, стр. 253).
448. Желео да свима поповима откине главу, па машина откинула његову. Кад
је 1870. године започела у Немачкој борба против Римокатоличке цркве, коју је кнез
Бизмарк хтео да уништи, па ради тога донео потребне законе, светска штампа опширно
је писала и дискутовала о томе. Дискусија се пренела и у Америку, па су у њој
учествовали и радници у фабрикама. За време једне такве дискусије у једној фабрици у
Чикагу, неки радник рекао је: „Ја немам неке велике симпатије према Немцима, али у
овом часу волео бих да будем у Немачкој, да бих одрубио главе свима поповима“. Само
неколико тренутака касније, он се кроз отвор нагао доле да види да ли се елеватор пење
са доњих спратова, кад га једна полуга захвати и откине му главу. Радници су били
запањени, и кад су дошли себи од ужаса, рекли су: „Пре неколико тренутака он је хтео
да откине главу свима немачким свештеницима, а оно оде његова“ (Спираго 497, стр.
230).
449. Спремао зло свештенику и платио главом. У једној малој вароши на југу
Бразилије (Јужна Америка) службовао је свештеник, који је у својим проповедима
критиковао непристојно одевање женског света. Већина је примила његове критике и у
цркву долазила пристојно обучена. Али једног већег празника, кад је црква била пуна
верних, све њих је саблазнила кћи једног богатог поседника својим непристојним
костимом. Свештеник јој је дискретно скренуо пажњу да тако одевена не долази у
цркву. Њен отац нашао се увређен и заклео се да ће се за то осветити свештенику. Он
смисли и план како то да учини. Направиће се да је болестан и послати по свештеника
да му дође ради свршавања свете тајне јелеосвећења — последњег помазања, како се
код римокатолика ова тајна зове. А претходно наговориће неколико мангупа, готових за
чашицу ракије на свако зло, да скривени у његовој кући сачекају свештеника и да га
премлате. Како је смислио, тако је и учинио. Ангажовао је две пропалице и послао по
свештеника. Овај је посумњао, али је ипак пошао. Кад га је поседник приметио да
долази, легао је у кревет, а његови најамници сакрили се. У то свештеник стигне и
породица га прими на изглед љубазно и уведе у собу лажног болесника и остави насамо
тобож ради исповести. Свештеник се обратио болеснику, али му овај ништа није
одговорио. Узме га за руку, али рука хладна. Пипне му пулс, али он не ради. Лажни
болесник био је мртав. Веома узбуђен, свештеник изађе из собе и саопшти жени: „На

163
несрећу, ја сам доцкан стигао. Болесник је мртав“. Може се замислити сцена која се
после тога одиграла. Удова, кћи и најмљени мангупи признали су своју заверу плачући
и да је Бог заштитио свога слугу (Оберхамер, стр. 287-288).
450. Света тајна јелеосвећења. И она је доказ премудрог Божјег промишљања о
људима. Као свезнајући, Он све предвиђа, и као милостив припрема излаз из сваке
ситуације. Он зна да ће људи, после одвајања од Њега, извора живота и здравља, бити
подложни болестима, па им је припремио лек у виду ове свете тајне, и препоручио
својим апостолима да је врше над болесницима. И апостоли „мазаху уљем (освећеним,
разуме се) многе болеснике, и исцељиваху“ (Марко 6, 13). Зато свети апостол Јаков
препоручује хришћанима да у болести користе ову свету тајну: ..Болује ли ко међу вама,
нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу
уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и
ако је грехе учинио, опростиће му се“ (Јаков 5, 14-15).
451. Чудотворно дејство ове свете тајне. Безбројни су примери чудесног
исцељења многих тешких и неизлечивих болесника после примања ове свете тајне. Кад
би се они од стране свештеника записивали, читаве би се књиге њима испуниле. Од
многих примера да наведем само два.
Жена једног мог друга у Београду, професорка, била се тешко разболела пред
прошли рат, чини ми се 1935. године. Упркос напорима неколико лекара, њено стање
све се више погоршавало. Кад су лекари изгубили наду и дигли руке од лечења, она се
обрати Богу за помоћ. По савету свога мужа, затражи ову свету тајну. Њихов парохијски
свештеник замоли мене и још једног нашег друга да учествујемо у вршењу ове свете
тајне. Разуме се, ми смо се радо одазвали. Болесница је дуго патила од велике
главобоље и високе температуре (преко 40 степени). Била је много ослабила и једва очи
отварала. Она се прво исповедила, примила ову свету тајну и потом причестила. Болови
у глави одмах су престали и њој као да је свануо нови дан после црног мрака.
Температура је у току дана спала на нормалу, и она је могла да устане из кревета, у коме
је скоро непомична лежала два месеца. Чим су ишчезли болови и висока температура,
њој се повратио апетит и убрзо се потпуно опоравила.
Чудотворно дејство ове свете тајне доживео је на себи и један мој блиски рођак.
Године 1951. њега закачи некакав опаки грип са компликацијама: црвени ветар, ангина,
запаљење зглобова са високом температуром (око 41 степен). Болест се продужи скоро
три месеца. Сви напори лекара и сва медицинска средства не помогоше. По мом савету,
он се реши да прими ову свету тајну. Нађу се три свештеника да је изврше. Том
приликом он се исповеди и причести. Већ у току дана њему буде лакше, а сутрадан
устане из кревета.
452. Болест је најчешће последица греха. Не мора увек бити, али је често, ако не и
најчешће, грех узрочник болести. На узрочну везу између телесне болести и греха
указао је сам Господ. Два таква случаја, вероватно од многих других, записана су у
еванђељима. У оба случаја радило се о тешким болесницима, узетим и непомичним на
постељи. Једнога од њих четворица су донели Господу. Кад од масе света која се
тискала око куће и у кући, у којој се Господ налазио, нису могли да га унесу унутра, они
су се попели на кров куће и одозго, кроз кров, спустили на ужима постељу са
болесником пред Господа. А, Он, „видевши веру њихову рече узетоме: Синко,
опраштају ти се греси твоји“ (Марко 2, 1-5). Другог таквог болесника, који је боловао
38 година, Господ је исцелио у бањи Витезди и после исцељења рекао му: „Ето си
здрав, више не греши, да ти не буде горе“ (Јов. 5, 2-13).
Из ових речи Господњих јасно излази да су греси били узрочници тешких болести
ове двојице болесника. Док грех није ушао у првог човека, он није знао за болест и
смрт. Грех отвара врата болестима и смрти у роду људском.

164
 Црквене заповести

Користећи право власти и законодавства, које је од Господа добила, света Црква је, у
бризи и старању за спасење поверених јој душа, прописала 9 заповести, које сви њени
чланови треба да испуњавају, ако желе да се спасу. Оне гласе:
1. Молити се Богу и присуствовати прописаном богослужењу у све недељне и
празничне дане.
2. Држати све прописане постове, једнодневне и вишедневне.
3. Поштовати свештена лица.
4. Исповедати се и причешћивати у току сва четири вишедневна поста.
5. Не читати јеретичке књиге нити слушати богохулну науку.
6. Молити се Богу за све духовне и световне поглаваре и власти, за црквене
добротворе и оне који раде на ширењу православне вере, за умрле чланове Цркве, за
јеретике и отпаднике — да би се вратили православној вери.
7. Држати постове и мољења кад црквена власт одреди ради избављења од неке
опште невоље: неродице, суше, глади, помора, потопа и других.
8. Не присвајати црквена добра нити новац и ова не користити за своје потребе.
9. Не чинити свадбе у дане поста.

Молитва

453. Шта је молитва. Молитва је побожни разговор душе човекове са Богом,

узношење ума и срца Богу. То је духовна веза између разумне твари и Творца, између
земаљског сина и небеског Оца.
454. Молитва је заповест Божја. Од свога постанка људи су се молили Богу како
су знали и умели. Кад је Син Божји сишао на земљу, у облику човека, Он није укинуо
молитву као непотребну, него је дао упутство каква она треба да буде: искрена, из срца,
а не разметљива, хвалисава и дволична, какву су практиковали фарисеји (ревнитељи
старозаветног закона међу Јеврејима). Да у томе не би било лутања и произвољних
творевина, Господ је дао људима један општи образац молитве: Оче наш..., коју ми
називамо и Молитвом Господњом. Још је додао да се треба свагда и истрајно молити,
па је за пример навео једну удовицу, која је молила судију да је заштити од њеног
супарника. Тај судија нити се Бога бојао нити људи стидео, а то значи није судио по
правди и закону него по пријатељству и миту. Али је услишио удовичину молбу, не зато
што је правда била на њеној страни него што му је молбом својом досадила (Лука 18, 1-
5). Из овог примера следује закључак: у молитви Богу треба бити истрајан, као ова
удовица, и досадити Богу.
455. Молитва је потреба човекова. Противници молитве приговарају: „Ако је Бог
свезнајући, Он зна наше потребе, па ће нам их дати и без наше молитве“. Тачно је да је
Бог свезнајући и да Он зна наше потребе пре него што их ми изустимо, па ипак молитва
је потребна — не Њему него нама. Оно што је дурбин морепловцу, то је, по духовитој
примедби покојног епископа Николаја, молитва хришћанину. Као што северна звезда
види морепловца и без дурбина, тако и Бог види нас и наше потребе и без наше
молитве. Али дурбин је потребан морепловцу да њиме види северну звезду и да се по
њој оријентише на пучини морској. Тако је и нама потребна молитва, да помоћу ње
одржавамо везу са спасоносном звездом — Богом, те да не залутамо на пучини
животног мора и не погинемо. Бог је извор вечног живота и свих истинских и вечних
добара. Зато је потребно да помоћу молитве одржавамо духовну везу са Њим, и кроз њу,
као неки канал, примамо Његове дарове. Уколико тај канал буде чвршћи и дубљи,
утолико ће више Божјих дарова моћи да прими и пропусти. За разлику од неразумних
створења, на које Бог излива своје дарове и без њихове молитве, човек је разумно и

165
слободно биће, и њему Бог неће да намеће своје дарове. Они му се дају, ако их он жели
и иште: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер
сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је
међу вама човек, у кога ако заиште син његов хлеба, камен да му да? Или ако рибе
заиште, змију да му да? Кад, дакле, ви, зли будући, умете добре дарове давати деци
својој, колико ће пре Отац ваш небески дати добра онима који Га моле“ (Мат. 7, 7-11)!
По речима хришћанских светих отаца, оно што је ваздух за наша плућа, то је
молитва за нашу душу. Као што телу нема живота без ваздуха, тако ни души без
молитве. И као што тело умире без ваздуха, тако и душа без молитве. И још: оно што је
сунце за тело, то је молитва за душу. Без молитве — душа је у мраку и умире. Зато нам
је молитва потребнија од хлеба. Без хлеба се може живети данима, а без молитве — ни
часа. Бога у молитви треба чешће спомињати него дисати — саветује Евагрије монах (†
399).
456. Пример Господа Исуса Христа и светих апостола. Ма да Њему, као Богу,
молитва није била потребна онако као нама, Христос је, као Син Божји, показао својим
примером да је молитва природни и непрекидни однос између сина и оца, стални и
постојани израз љубави и оданости сина према своме оцу. Из еванђеља видимо да је сав
живот његов на земљи био испуњен молитвом: молио се у пустињи и кућама, у шуми и
пољу, дању и ноћу, сам и са ученицима — кад год је од масе народа уграбио слободан
тренутак времена. Па и кад су Га масе опкољавале и притискивале, и кад је болесне
исцељивао и мртве васкрсавао — Он се молио. Молитва се никад није гасила нити
престајала у души Његовој, а тиме и стална и жива веза са Оцем небеским.
Свети апостоли следовали су Његовом примеру и препоручивали хришћанима:
„Молите се Богу духом у свако време... Молите се Богу без престанка“ (Ефес. 6, 18; 1.
Солуњ. 5, 18). Овим апостол није мислио рећи да ништа друго не треба радити него се
само Богу молити, већ да и за време рада мислимо о Богу и у срцу одржавамо
молитвено расположење и везу са Богом. Тако су чинили и сви пустињаци и светитељи:
док су руке њихове биле заузете разним телесним радовима (зидањем ћелија, плетењем
котарица или асура, пољским пословима итд.), ум њихов био је заузет мислима о Богу и
у срцима њиховим молитва је стално жуборила.
457. Потребу сталне молитве и анђео потврдио. Једном је свети Григорије
Палама, као млад јеромонах у манастиру Верији, близу Солуна, дискутујући о
заповести апостола да се моле без престанка (1. Сол. .5, 18), рекао да се она односи на
све хришћане, док је старац Јов, знатан и веома цењен подвижник, заступао мишљење
да се ова заповест односи на монахе. Свети Григорије као млађи не хтедне се спорити
него се повуче. Али када се старац Јов вратио у своју ћелију и стао на молитву, њему се
јави анђео Божји, у великој слави, и рекне да је Григоријево мишљење правилно, па
треба и он тако да мисли и друге учи (Епископ Николај, Охридски пролог, 16. новембар,
стр. 916).
458. Користи од молитве. Тиме што доводи у везу и сједињује са Богом, молитва
доноси човеку безброј добара: просвећује ум и очишћава га од злих помисли; озарава и
омекшава душу; укроћава и разгони страсти; оплемењава срце и запаљује у њему љубав
према Богу и ближњему; укрепљује и снажи вољу у борби против греха; доноси души
мир, спокојство, топлину, радост, блаженство; просвећује лице човеково, и чини га
анђеоским; привлачи Духа Светога и човека чини храмом Божјим.
459. Садржај и предмет молитве. Све до доласка Сина Божјег на земљу, људи нису
знали ни за шта ни како треба да се моле. Он је људе научио правилној молитви. Пре
Њега људи су оптерећивали своје молитве многим речима и предметима, свакојаким
ситницама и потребама, нужним и излишним, корисним и бескорисним. Не треба тако
чинити. Бог, као свезнајући и добар Отац, зна да су нама за живот потребна материјална
добра, али Он хоће да ми прво од Њега просимо духовна, вечна добра: царство Божје и

166
правду (праведност) његову, а земаљска добра додаће нам се у потребној количини уз
она (Мат. 6, 7-8, 25-33). Зато је Он у обрасцу молитве коју је дао људима на прво место
ставио духовна добра, вечна, па после њих материјална, пролазна (види: Оче наш...).
460. Како се треба молити. Са чврстом вером, као она жена Хананејка (Мат. 15, 22-
28) и римски капетан (Лука 7, 2-10); са смирењем, као онај еванђељски цариник (Лука
18, 10-14); са страхом и трептом, као што кривац стоји пред судијом; са сузама, као
непослушни син који моли опроштај од свога оца; са највећом пажњом и прибраношћу,
као што слуга разговара са својим царем; са упорном истрајношћу, као она удовица која
је умолила неправедног судију (Лука 18, 1-7).
461. За кога се молити. За спасење целог света, укључујући овде: сроднике,
познанике, пријатеље и непријатеље, живе и умрле, и, напослетку, за себе. Молитвом за
све ми, по речима светог Јована Златоуста, подражавамо Богу, који жели да се сви људи
спасу. Таква молитва угодна је Богу, кад се ми трудимо да Њему подражавамо и желимо
оно што Он жели. Зато Он благонаклоно прима такву молитву и излива милост своју и
на онога који Му такву молитву приноси и на оне за које се он моли. Молитва Богу за
друге зближава људе и сједињује, ма каквим простором они били раздвојени. Њихове
душе у том часу на неки начин, нама недокучив, ступају у контакт и мисаоно општење.
Ову истину искуство је безброј пута потврдило.
462. Молитве матера препорађају заблуделу децу. И за ово има безброј примера.
Да наведемо само два.
Блажени Августин, пре свога обраћања у хришћанство, провео је бурно и
раскалашно своју младост. Његова побожна мати Моника, ревносна хришћанка, пуних
18 година настојала је без успеха да га придобије за Христа и врати са погибељног пута.
За то време она се ватрено молила Богу за спасење сина и пролила море суза. Кад је
видела да њени савети на сина не делују, она се, у својој материнској бризи за његово
спасење, обрати месном епископу с молбом да и он својим саветима утиче на младића.
На то јој епископ одговори да син толиких суза не може погинути. И заиста, вођен
Промислом Божјим, Августин се упути у Италију и тамо намери на светог Амвросија
Миланског, који га придобије за Христа и крсти.
Други случај, од многих, догодио се у наше време. Сиромашни родитељи тешком
муком и уз цену великих личних жртава однеговали сина и ишколовали. Син добије
службу и — заборави на родитеље. Годинама ни да им се јави, а камоли да их новчано
помогне у њиховој великој оскудици. Отац је помишљао да га се одрекне, али мати,
иако је њено срце крварило због таквог синовљег нехата, налазила је разлоге да сина
оправда пред оцем, а у потаји проливала је море суза и молила се Богу за отпађеног
сина. Молила се тако пуних 7 година, додајући молитви пост, паљење свећа и
милостињу према својим могућностима. И Бог је услишио молитве мајке. Њене сузе и
молитве размекшале су срце окорелог сина и он се јавио покајничким писмом
родитељима, а за писмом је следовала новчана упутница. После тога он се сваке недеље
јавља родитељима, а сваког месеца шаље помоћ (Епископ Николај, 150. Мисионарско
писмо. Битољ, 1933).
463. Молитва само за себе себична је и није угодна Богу. Ову истину дивно је
објаснио блаженопочивши епископ жички Николај овим речима:
„Никад се не моли сам за себе... Молиш ли се сам за своје здравље? Како ћеш се
одржати ти сам здрав, ако те окружују болесни?
Молиш ли се сам за своју храну? Но с каквим ћеш апетитом ти јести, ако гладни
чепају око тебе?
Молиш ли се сам за свој Рај? Но какав ће то Рај бити, из кога ћеш ти посматрати,
као с терасе, сав свет у паклу?

167
 Зато ти желим и велим: моли се за све, и биће ти благо. Моли се за здравље, и
богатство, и спасење свих који те окружују, и њихово здравље излечиће твоју болест;
њихов хлеб нахраниће твоју глад; њихово спасење лако ће извући тебе једног из пакла.
Ово су три нове речи, које као магијом могу разрешити квргу укврженог света.
Прва: Старај се о свима. Друга: Познај све. Трећа: Моли се са свима и за све (Епископ
Николај, Речи о свечовеку).
464. Молитва за све одржава свет. По уверењу атонског старца Силуана († 1938),
„молитва за све одржава свет, а кад ослаби молитва, тада ће свет пропасти... Кад
нестане на земљи молитвеника за свет, тада ће свету бити крај“...
465. Молитва за непријатеље угодна је Богу, јер нас уподобљава Њему. Наш
главни и једини непријатељ јесте ђаво, он је човекоубица од искона (Јов. 8, 44). Људи
нам нису непријатељи него, како мудро вели блаженопочивши епископ Николај, сурови
пријатељи, јер нам својим непријатељством и борбом против нас чине добро: гурају нас
у наручје Божје, под Божје окриље и заштиту.
Молитва за непријатеље заповест је Божја: „Љубите непријатеље своје,
благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за
оне који вам зло чине“ (Мат. 5, 44). Ко тако чини он је прави син „Оца својега који је на
небесима; јер Он заповеда сунцу своме те обасјава и зле и добре, и даје кишу
праведнима и неправеднима“ (стих 45). Ову заповест Господ Исус сам је први испунио,
када се на крсту, у највећим мукама, молио Оцу своме да опрости убицама Његовим,
„јер не знају шта чине“ (Лука 23, 34).
И непријатељи наши између људи деца су Божја, као и ми, уз то и ћелије духовног
тела Христовог или Цркве, којој и ми припадамо, и на њих треба гледати као на оболели
део тела, који треба лечити. Ово дивно објашњава блажени ава Зосима (5. век): „Кад ти
брат причињава жалост, то је као кад болесна рука или око причињава бол другим
деловима тела. Гле, ми руку не одсецамо и не одбацамо, нити око вадимо, кад нам
причињавају бол, сматрајући великом штетом за себе лишавање једног или другог од
ових делова тела. Напротив, и крсни знак на њих стављамо, и светитеље у помоћ
призивамо, и своје приљежне молитве за њих приносимо Богу, и заједно са овим
припремамо и лек, да бисмо помоћу њега излечили болесни део тела. Исто тако као што
се молиш за око или руку, да би се излечили и више ти не причињавали бол, тако се
моли и за брата свога. Гле, ми смо удови Христови“ (1. Кор. 12, 12; Ефес. 1. 22-23).
466. Молитва против непријатеља — од ђавола је и мрска је Богу. По уверавању
светог Јована Златоуста, молитва против непријатеља од ђавола потиче, она жалости и
вређа Бога и оштри мач за онога ко такву молитву упућује Богу. „Шта чиниш, човече?
пита овај светитељ и продужава: Долазиш да умилостивиш Бога, а молиш се за зло
ближњега? Ако ти не опростиш, неће се ни теби опростити; а ти не само не опрашташ,
него још и Бога молиш да не опрости?... Гле, ти долазиш да се молиш за опроштај
својих грехова, зато се не присећај туђих, да те не би подсетили на твоје сопствене. Ако
кажеш: уништи непријатеља, онда тиме запушаваш своја уста и везујеш свој језик, прво
зато што си у самом почетку разгњевио Судију, друго зато што просиш оно што је
противно облику молитве. У самој ствари, ако се ти молиш за опроштај својих грехова,
како онда заподеваш реч о казни? Треба поступати сасвим супротно — молити се и за
непријатеље, да би се са слободом молио и за себе. Ако се будеш молио за непријатеље,
ма о својим гресима ништа не рекао, ти си све испунио. Стога, ако нема ничег
презренијег од душе која у молитви проклиње друге, и прљавије од језика који
произноси таква проклетства, зашто се онда ти не стараш свим силама да на молитви не
говориш ништа тако што гњеви твога Господа? Ти си човек — не бљуј гујин отров. Ти
си човек — не буди звер. Уста су ти дата не зато да рањаваш, него да исцељујеш ране
других. Сети се, говори Бог, шта сам заповедио: да остављаш и прашташ. А ти и мене
молиш да будем твој саучесник у нарушавању мојих заповести... Да ли си помислио о

168
томе како се радује и смеје ђаво, кад чује такву молитву? Да ли си помислио како се
гњеви Бог, кад се ти тако молиш?“
467. Молитва за умрле — дужност је живих и угодна је Богу. Овај живот
припрема је за онај други, духовни, савршенији и вечни. Како се ко овде буде
припремио и што овде буде стекао, то ће онамо и примити. Овде је сејање, онамо је
жетва. Кад човек пређе из овог живота у онај, које смрт као неки мост раздваја, он више
ништа за побољшање своје судбе у оном свету не може да учини. Ако је он, по несрећи,
о оном животу мало мислио, и мало духовних добара стекао, него је јео, пио, уживао и
веселио се, као онај богаташ из Спаситељеве приче (Лука 16, 19-24), њега чекају
паклене муке. Али милост Божја не оставља грешника ни у паклу. Ако он сам себи
више не може да помогне, Бог је тако уредио ствари да му могу помоћи други: земаљска
Црква, сродници, пријатељи и познаници. Црква својим молитвама, а остали молитвама
и доброчинствима намењеним за његову душу. Нарочиту корист душе умрлих имају од
служења свете литургије за покој њихових душа и опроштај грехова. По уверавању
светих отаца, основаног на Божјим откровењима, душе покојника у оном свету
доживљују велико олакшање, кад се свештеник моли за њих на светој литургији и за
њих бескрвну жртву Богу приноси. На тај начин Бог пружа могућност љубави живих
сродника, познаника и пријатеља према умрлима да се пројави и покаже своју силу и
моћ. Њој не смета растојање нити простор. Она лако и брзо преваљује пространства и
досеже до престола Божјега.
Поучан пример о користи молитава за умрле пружа нам Житије преподобне
игуманије Атанасије, чији спомен Црква прославља 12. априла. Она је на самрти
завештала сестрама у манастиру да се у току 40 дана моле за њу Богу и постављају
трпезу за сиромахе. Сестре су то чиниле у току првих 9 дана, па престале. Тада им се
јави умрла игуманија, у пратњи два анђела, и прекори их што су погазиле њену
заповест, додавши да свештеничке молитве у току 40 дана, милостиња и храњење
гладних умилостивљавају Бога и душама доносе опроштај грехова. Ако су душе за које
се молитве приносе праведне, онда милост од Бога добијају они који их приносе.
У животописима хришћанских светитеља забележено је више примера помиловања
душа умрлих грешника по молитвама живих сродника и познаника. Навешћемо само
један. Свети Јован Дамаскин прича како је неки старац испосник имао ученика који се
мало бринуо за спасење своје душе. У томе га и смрт затекне. Добри старац жалио га је
и молио се Богу да му открије у каквом се стању налази душа његовог небрижљивог
ученика. Бог му испуни жељу и он види како се душа његовог ученика мучи сва у
пламену. Ожалошћени старац почне топло да се моли Богу за спас душе ученика. После
неког времена открије му се да се стање његовог ученика поправило: није више сав у
пламену него до пола. Старац удвоји своје молитве и овима придружи пост и
милостињу за душу ученика. Милостиви Бог примио је подвиг старца и открио му да је
његов ученик ослобођен мука. На крају ове повести свети Јован додаје: „Благо ономе ко
се стара за своје спасење, али је блаженији онај који се стара и за себе и за свога
ближњега, јер то хоће Бог: да сваки од нас чини добро другоме и после смрти (Житија
светих у поукама, 27. април).
468. Преимућства заједничке молитве над посебном. Поред посебне, домаће
молитве, потребно је молити се и у заједници са браћом у храму. Заједничка молитва у
храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио, кад
је рекао: „Где су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима“ (Мат. 18, 20).
Разуме се, Бог је присутан свуда и на сваком месту, али Његово присуство особито се
осећа у храму, за време заједничке молитве. Зато се ту у највећој мери осећа благодат
Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке
молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоуст: „Ја могу,
веле неки, да се молим и код куће... Вараш се ти, човече; разуме се, моли се и код куће,

169
али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није
могуће. Ти нећеш тако брзо бити услишен, молећи се Господу код куће сам, као молећи
се са својом браћом. Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и
молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као
слабије, сјединиле са њиховим јачим молитвама и заједно са њима узлазиле на небо...
Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами“. У
потврду реченога светитељ као пример наводи светог апостола Петра, кога су топле и
силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице (Дела ап. 12, 5-17), и
светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио цркве да се моле за њега
Богу (Римљ. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19). А он је то тражио зато што је знао
моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице,
како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“
пита свети Златоуст. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневије
спасла њихов град од казне којом је Бог запретио преко пророка Јоне.
Заједничке молитве у храму, по речима оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну
љубав међу хришћанима тиме што им указује да су они делови једног тела у Господу, па
треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји
између лица Божанске Тројице (срав. Јован 17, 21), да помажу једни друге: имућнији —
сиромашног, мудрији — простијега, школовани — необразованог, моћнији — слабијега.
Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и
потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које
Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у
молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би
се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела.
Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука
или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно
ван црквене заједнице, сам за свој рачун.

Богослужење

Богослужење је, по речима светога оца Јована Кронштатског, „узајамно служење

Бога људима и људи Богу, или срдачни, захвални, побожни отклик човеков на љубав,
правду, силу и добро промишљање Божје о људима, пројављене у стварању видљивог
света ради човека, као цара твари, и сладак разговор са Богом, слављење Бога и молба
за своје потребе ...
469. Богослужење Православне цркве — оличење историје искупљења рода
људског. Исти светитељ истиче да је богослужење Православне цркве пребогата
ризница истина: историјских, верских, моралних, и човек не зна чему пре да се диви: да
ли његовој лепоти или богатству садржаја. Да се све то прикаже, требало би написати
томове књига. То су у стању да ураде само духовни великани, у првом реду светитељи,
који су духом својим заронили у дубине богослужења, проникли у дух, садржај и
смисао, доживели све лепоте и висине његове. Али док се већина њих задовољава
духовним наслађивањем богослужења, мало је ко од њих узео на себе дужност да то
благо другима опише. Један од оваквих је отац Јован Кронштатски, који је богослужењу
Православне цркве посветио читав један том (трећи) свога чувеног дневника „Мој
живот у Христу“. Из тог Дневника навешћемо неколико одломака.
Богослужење Православне цркве јесте живо оличење хришћанства са свемогућом
Главом Исусом Христом, сва историја хришћанства или месијанства, почев од створења
света па до сада. Ту, тако рећи, видите како излазе на своју службу, са својим
историјама, пророштвима, праобразима, песмама Мојсеј и други пророци, пророчица
Ана, сама пречиста Дјева Марија Богородица, на којој су се испунила пророштва и

170
праобрази Старог завета. На литургији видите у лицима и радњама сав живот Христа
Спаситеља и Његову претежнију од разума љубав у давању вернима свога тела н крви
животворне. Ту свакодневно разговарате са Господом, са пречистом Мајком Његовом, са
светим мученицима, преподобнима и свима светитељима, прослављате њихове подвиге,
њихову веру, наду и љубав, дивите им се, молите их да се заузму за вас. Ту ви
прослављате и небеске силе, молите их за њихово заступништво. То је живо, активно,
животворно хришћанство, са свима његовим спасоносним силама, са свима његовим
божанским богатствима милосрђа, премудрости, спасења. То је истинско благодатно
царство Христово, то је земаљско небо. А с друге стране, то је лечилиште душа: ту
скоро свакодневно видите обрасце покајања. Ту се свршавају највеће тајне хришћанске
вере...
470. Богослужење — оличење судбе човечанства и вере хришћанске. У
богослужењу се изражава сва судба човечанства, од почетка па до краја века. С једне
стране, у њему се изражава сва величина лика Божјег у човеку; с друге, све греховно
оболење, све његове немоћи. Оно је оличење или остварење свеколике вере
хришћанске, православне, њеног учења, њених обећања, заповести, њене светости,
спасоносности, силе, величине, блаженства . . .
471. Православно богослужење садржи велико духовно богатство. У нашем
православном богослужењу садржи се велико духовно богатство. Оно је веома богато
садржајем и поуком. Оно и побуђује на молитву и указује предмете молитве: оно пева и
слави Бога и светитеље Његове, и захваљује Му за његова неисказана доброчинства.
Дивно, прекрасно и разнолико је састављено богослужење у нашој Цркви! Ту је сва
људска душа, са свима њеним немоћима и грехопадима, са свима осећањима љубави,
захвалности и дивљења Створитељу, Промислитељу и Спаситељу своме, са свима
својим потребама. У списима Старог и Новог завета, у свештеним читањима и песмама,
особито у канонима и житијама светих, Црква представља живе обрасце свих врлина,
које радују душе слушалаца и веома орасположавају за подржавање.
472. Богослужење животворно делује на душу и све њене моћи: разум, срце и
вољу. Богослужење Православне цркве, посведневно, недељно и годишње, веома је
разноврсно, богато садржајем, наслађује и животворно делује на душу. У њему се, с
једне стране, непрестано слика доброта, премудрост, свемогућство, величина,
истинитост, светост и ваздашња сила Божја, којом је Он све створио, одржава и управља
свим створеним. Особито се слика, на литургији, живот Исуса Христа, Његово учење,
чуда, страдања, смрт, погребење, васкрсење и вазнесење на небо; с друге стране.
сликају се и прослављају разноврсни подвизи светих угодника Божјих и узносе молитве
за њихово заузимање за нас пред Богом. Даље се слика сав живот човека грешника,
његов пад, сиромаштво, беда, његови уздаси, сузе покајања, његово умилостивљавање
Бога и призивање у помоћ светитеља Божјих. Јектеније у богослужењу, молитве, песме,
читања из књига Старог и Новог завета неисцрпна су ризница за ум, за срце благородно
које верује, нада се и љуби, за активну вољу, енергичну и предузимљиву. Богослужење
поучава, просвећује, исправља, очишћава, лечи, обнавља, укрепљује, узвишује,
оживљава, обожава, утешава и уопште чудно васпитава благодаћу Духа Светога душе
хришћанске у свакој врлини, руководећи их ка вечном животу и припремајући их за
небеске грађане.
473. Циљ богослужења. Богослужење Православне цркве има за циљ да наслика
сав ток уређења нашега спасења, од почетка света и људског рода до сада и до краја
века, и чудна дела Божја у свету и у роду људском. Оно је уређено тако да би истински
хришћанин живео и на земљи небеским, светим животом, у непрестаном служењу и
угађању Богу, у сједињењу са Богом, у заједници са Божјим анђелима небеским и са
свима светима. Оно подиже човека кад падне у грех, обнавља, просвећује, очишћава,
освећује, теши, храни, јача и сједињује са Богом.

171
 474. Лепота богослужења. Кад је руски кнез Владимир одлучио да напусти стару
многобожачку веру, њему су своју веру нудили Јевреји, мухамеданци, Латини и Грци.
Он је хтео да прими ону која је најбоља, па је у ту сврху послао своје изасланике на све
стране, да на лицу места виде, испитају и по повратку му реферишу, па ће он тада
учинити избор. Изасланици су обавили поверени им посао и вратили се. Пошто их је
саслушао, он се реши да прими хришћанску веру из Цариграда. На његову одлуку
утицало је казивање изасланика који су се вратили из Цариграда. „Ми смо тамо
присуствовали служби Божјој у храму Свете Софије (Свете Мудрости), испричали су
они. Ту смо видели такву лепоту и величанственост. да је то немогуће исказати. Одежде
патријарха и свештенства блистале су, богослужење је било тако дивно, а певање
божанствено, какво никад нигде нисмо видели ни чули. Маса народа стајала је са
великом побожношћу и учествовала у богослужењу. Ми смо имали осећање да се не
налазимо на земљи него на небу. Такве лепоте нигде у свету нема, па стога верујемо да
је њихова вера права и истинита и да је с њима Бог“.
475. Ко се туђи од богослужења тај себе лишава највећих духовних добара и
осуђује на духовну смрт. Као што лишавање тела потребне му хране има за последицу
телесну смрт, тако и лишавање душе богослужења доноси души смрт, а ова је смрт
опаснија од телесне, јер је вечна. Зато Црква, као добра мати којој на срцу лежи вечно
добро њене деце, врши богослужење и позива децу своју да њеном богослужењу уредно
присуствују, у свом вечном интересу: као што уредно хране тело своје, тако уредно да
хране и душе своје.

Пост

Пост је уздржавање од јаке хране и пића за извесно време, ради обуздавања

телесних страсти и грешних склоности, а јачање духовних сила и врлина.
476. Пост установљен још у рају. Сви свети оци хришћански слажу се да је пост
установљен још у рају. Прва заповест Божја људима у рају да не једу од плода дрвета
познавања добра и зла (1. Мојс. 2, 17) у ствари је заповест о посту или уздржавању. Она
је имала васпитну сврху: да се људи вежбају у уздржавању, самосавлађивању и
побеђивању себе и усавршавању у послушности Богу.
477. Пост — неопходан за спасење. Говорећи о неопходности поста за спасење
после изгнања људи из раја, свети Јован Златоуст вели: „И Мојсеј и Илија, стубови
старозаветних пророка, ма да су били велики у другим врлинама, и имали велику
слободу пред Богом, ипак, кад су хтели приступити Богу и разговарати са Њим, колико
је то могуће човеку, прибегавали су посту и на његовим рукама узносили се Богу. Зато
је и Бог, чим је створио човека, одмах га предао у руке поста и посту поверио његово
спасење ... као најбољем учитељу. Ако је пост био неопходан у рају, он је много
потребнији ван раја; ако је лек користан пре рањавања, он је много потребнији после
рањавања; ако нам је оружје било потребно пре рата са похотама, много нам је
потребнија помоћ поста после отварања такве борбе од стране похота и демона. Да је
Адам послушао глас Божји, то јест да не једе од забрањеног дрвета, не би чуо други
глас: земља си и у земљу ћеш се вратити (1. Мојс. 3, 19). Али пошто није послушао тај
глас, постигла га је смрт, и бриге, и горчине, и жалости, и живот тежи од сваке смрти...
Јеси ли видео како се Бог гњеви, кад људи презиру пост? Знај, дакле, како се Он и
радује, кад људи поштују пост. Он је казнио преступника смрћу; напротив, због
поштовања поста избављао је од смрти“.
478. Пост је почетак нашега спасења. Из еванђеља видимо да је наш Спаситељ
Исус Христос постом започео дело нашега спасења, упозорава свети Исак Сирин и
вели: „Слично и сви који иду трагом Спаситеља на овом темељу (то јест посту)
утврђују почетак свога подвига спасења, зато што је пост оружје од Бога припремљено.

172
И ко год занемари ово оружје биће укорен. Ако пости сам Законодавац, како да не посте
они који су обавезни да држе и испуњавају закон?“
479. Прави пост је и телесни и духовни. Ово је учење свих светих отаца.
Навешћемо само двојицу: Златоуста и Тихона Задонског. По речима светог Златоуста,
„вара се ко сматра да је пост само уздржавање од хране. Прави пост је и удаљавање од
зла, обуздавање језика, одбацивање гњева, укроћење похота, прекраћење клевете, лажи
и преступања клетве. Уздржавање од свега овога и чини прави пост... Ко пост
ограничава само на уздржавање од хране, тај бешчасти пост. Ти постиш? Докажи ми то
својим делима. Каквим? Ако видиш сиромаха, подај милостињу; ако спазиш
непријатеља, измири се; ако видиш свога пријатеља у срећи, не завиди; ако спазиш лепу
жену, проћи мимо. Нека посте не само уста него и вид, и слух, и ноге, и руке, и сви
делови нашег тела. Нека посте руке тиме што ће се уздржавати од отимања и грабљења.
Нека посте ноге преставши да иду на противзаконе приредбе. Нека посте очи тиме што
неће гледати на лепа лица и туђу красоту ... Ружније би од свега било — у односу јела
уздржавати се од хране, а очима прождирати ... Нека пости и слух — да не прима зле
речи и клевете ... Нека и језик пости од изговарања срамних речи и псовки. Каква је
корист што се ми уздржавамо од птица и риба, а браћу угризамо и једемо?“
И свети Тихон Задонски врло лепо објашњава потребу и нераздвојност телесног и
душевног поста: „Постоји пост телесни, постоји и пост душевни. Телесни је пост кад
стомак пости од хране и пића; а душевни је пост кад се душа уздржава од злих помисли,
речи и дела ... Користан нам је телесни пост, јер нам служи за умртвљавање страсти;
али душевни пост тако нам је потребан, да је телесни пост без њега ништаван. Многи
посте телом, али не посте душом; многи посте од хране и пића, али не посте од злих
помисли, речи и дела, и каква им је корист од тога? Прави пост је уздржавање од сваког
зла. Ако, дакле, хоћеш, хришћанине, да ти пост буде користан, а ти, постећи телесно,
пости и душевно; и пости увек. Као што налажеш пост своме стомаку, наложи и злим
мислима и жељама својим. Да пости твој ум од сујетних помисли; да пости воља твоја
од злих жеља; да посте очи твоје од рђавог гледања; да посте уши твоје од срамних
песама и клеветничких шапутања; да пости језик твој од клетве, осуђивања, хуљења,
лажи, преваре, изговарања срамних и празних речи; да посте руке твоје од бијења и
грабљења туђег добра; да посте ноге твоје од идења на зло дело. Уклони се од зла и
чини добро (Псал. 34, 14; 1. Петр. 3, 11). То је хришћански пост какав Бог наш од нас
захтева“.
480. Пост не шкоди телу. Многи се боје да посте из страха да им тело не ослаби и
не навуче неку болест. Али такав страх је неоправдан. Прво, Бог не би издао заповест о
посту, кад би пост шкодио људима. Друго, не би Син Божји истицао потребу поста
(види Мат. 6, 16-18; 17, 21) нити би Он сам постио и тиме дао пример људима (Мат. 4,
2-4). Треће, не би ни апостоли постили нити би пост препоручивали (Дела ап. 13, 3; 14,
23; 2. Кор. 6, 5; 11, 27). Четврто, не би ни Црква захтевала од својих чланова да посте.
Страх да пост шкоди телу најбоље су демантовали хришћански пустињаци и
испосници. Они су најдуже живели и најмање боловали. Тако, преко сто година живели
су: Марко Трачески (130), Павле Тивејски (113), Анин Чудотворац (110), Киријак
Отшелник (109), Макарије Александријски (110), Антоније Велики (105), Теодосије
Велики (105), Алимпије Столпник (104), Јован Дамаскин (104), Симеон Столпник (103)
и други. Остали су доживели дубоку старост (од 70 до 100 година). Сви су они живели
суровим аскетским животом, хлеба су ретко окушали, него су се хранили зељем и
корењем — једином храном коју је пустиња могла да им пружи, и то у току деценија.
Многи од њих проживели су таквим животом од 40 до 90 година. Тако су у пустињи
проживели: Анин Чудотворац 90 година, Антоније Велики 85, Пиор Нитријски преко
80, Симеон Столпник преко 80, Киријак Отшелник преко 80, Јевтимије Велики 70, Сава
Освећени 70, Марко Трачески 95, Јован Лествичник 60, Сисоје Велики преко 60, Ор

173
Тиваидски преко 60, Арсеније Велики 55, Петар Атонски 53, Нил Синајски 60,
Јоаникије Велики преко 50, Марија Египћанка 48, Пахомије Велики преко 40 и тако
даље.

Користи које пост доноси

По уверавању светих отаца хришћанских, пост многобројна добра људима доноси,

користи и души и телу њиховом.
481. Пост је матер телесног здравља. Тако пост назива свети Василије Велики. Са
њим се слаже и свети Златоуст: „Ако хоћеш пажљиво да испиташ ствар, наћи ћеш да је
пост матер и здравља телесног. Ако не верујеш мојим речима, питај о томе лекаре, и они
ће ти то јасније показати, Уздржање они називају мајком здравља“.
482. Пост је лек против греха. Зато „не тугуј кад те лече. Ни са чим није сагласно
не радовати се душевном здрављу, а туговати због промене хране и показивати на делу,
да смо више расположени наслађивању стомака него старању о души: зато што
пресићење угађа само стомаку, а пост доприноси корист души. Радуј се што ти је Лекар
дао лек који уништава грех. Као што се црви, који се запате у деци, уништавају најјачим
лековима, тако и грех, који жиди у дубинама душе, умртвљава се постом“, учи свети
Василије Велики.
483. Пост је лек против блудне страсти. Преподобном Мојсеју Мурину у почетку
његовог подвига много је досађивао демон блуда, уливајући му прљаве помисли и
распаљујући у њему блудну похоту. Он се пожали ави Исидору, презвитеру, који му као
лек препоручи да пости и никад не једе до ситости. Мојсеј га послуша и тако се исцели
од блудне похоте (Житије преподобног Мојсеја, Четиј минеј, 28. август).
484. Пост рађа духовну чистоту и освећује тело. Као што се од ситости рађа
развратност, и од пресићења нечистота, тако из поста ниче клас духовне чистоте (или
целомудрија). Јер кад је стомак гладан и смирен, у душу никако не продиру срамне
помисли, учи свети Исак Сирин. На тај начин пост освећује тело тиме што се оно
уздржава од греха, вели свети Јован Златоуст.
485. Пост јача дух. Пошто је навео примере светог Јована Крститеља, светог
апостола Павла и самог Господа, који су се молитвом и постом припремили за јавну
службу, свети Златоуст наставља: „Ко држи страну тела, тај се самим тим бори против
духа, а ко подржава дух, потчињава себи своје тело. Гле, они (дух и тело) постојано се
боре међу собом, зато ако хоћеш да свој дух учиниш снажним, обуздај тело постом. Ово
исто говори апостол у речима: кад наш спољашњи човек слаби, унутрашњи јача из
дана у дан (2. Кор. 4, 16), и: кад сам слаб, онда сам снажан (2. Кор. 12, 10). Зар ти
ниси у стању да се са презрењем односиш према овој трулежној храни? ... Или не знаш
да што више насићаваш своје тело, тим обилнију храну припремаш за своје мучитеље
— црве? ... И тако, јасно нам је и из примера слугу, и из примера самог Господа, да је
велика сила поста, и да он много користи души доноси. У самој ствари, пост је храна за
душу, и као што телесна храна гоји тело, тако и пост јача душу, пружа јој лаки полет,
чини ју способном да се уздигне на висину и мисли о ономе што је горе, уздиже ју
изнад задовољстава и пријатности овога живота. Као што лаке лађе брзо препливају
мора, а оптерећене већим товаром потапају се, тако и пост, чинећи ум наш лакшим,
доприноси да се брзо преплива море овог живота, да се стреми небу и предметима
небеским ... Напротив, пијанство и преједање, оптерећујући ум и гојећи тело, чине
душу сужањком“.
486. Подстиче на молитву и свако добро. Чим човек почне да пости, он, по речима
светог Исака Сирина, „зажели да умом својим ступи у разговор са Богом. Јер тело које
пости не трпи да целу ноћ преспава на својој постељи. Кад се на уста човеку стави
печат поста, тада се његова мисао поучава умиљењу, срце његово точи молитву, срамне

174
помисли далеко су од њега, он је непријатељ похота и сујетних беседа. Нико никад није
видео да би човек који разумно пости постао робом рђаве жеље. Пост са расуђивањем
јесте опширна обитељ за свако добро. А ко не мари за пост, тај доводи до колебања све
добро, зато што је пост био заповест дата нашој природи у почетку, и нарушењем поста
започео се пад наше твари. Али у чему се састојало прво понижење, од тога
подвижници почињу напредовање у страху Божјем, чим почну да чувају закон Божји.
Од овога је почео и Спаситељ, кад се јавио свету на Јордану“.
487. Пост је оружје против злих духова. Говорећи о Спаситељевом посту у
пустињи и кушању од стране ђавола, свети Јован Златоуст вели: „Види са каквим
лукавством приступа ђаво и какво је време сачекао. Он није приступио док је Исус
постио, него кад је огладнео. Из овога закључи колико је велико благо пост и како је
моћно оружје против ђавола ... Христос је постио не зато што је пост био Њему
потребан, него ради наше поуке... Пост није страшан за нас него за демоне ... Служба
стомаку била је узрок грехова. Адама је угађање стомаку истерало из раја; оно је и у
време Нојево било узрочником потопа; оно је и на становнике Содома низвело огањ“.
И свети Василије истиче да је пост оружје против демона, јер се они само молитвом
и постом могу изгонити (Мат. 17, 21). Зато је пост користан у свако време, јер на човека
који пости зли духови не смеју да нападају, а чувари живота нашег анђели активније
бораве са онима који су душу своју очистили постом.
488. Пост просвећује душу и омогућује уму да прими озарења Духа Светога. И
свети Василије Велики и свети Јован Златоуст скоро истим речима истичу да се мудри
пророк Данило не би удостојио божанских откривења, да пост душу његову није
учинио просвећенијом и пријемчивијом за озарења Духа Светога. Од обилне и масне
хране подижу се као нека прљава испарења и слично густом облаку спречавају зрацима
Светога Духа приступ у нашу душу. Ова сагласност светитеља у мислима и речима
јасно говори да их је Дух Свети у овоме надахнуо.
489. Пост човека чини анђелом — уверава свети Јован Златоуст и наставља: „Ко
пости, тај бива лак и добија крила, и са бодрим духом моли се, гаси зле похоте,
умилостивљава Бога и смирава свој надмени дух. Зато су и апостоли скоро увек
постили. Ко се моли са постом, тај има два крила, лакша од самог ветра. Такав не
дрема, не говори много, не зева и не малаксава на молитви, како то бива са многима,
него је бржи од ватре и изнад земље“.
490. Пост привлачи Духа Светога и чини човека стаништем Свете Тројице. Ко
се обилно храни, постаје тром, тежак, човек који нема духа него има бездушно тело. А
ко пости, привлачи себи Духа Светога и постаје духовним. „Узми суву хартију, она је
лака и лелуја по ваздуху; а потопи је у воду, она постаје тежа и одмах пада на земљу.
Тако је и са душом“, вели свети отац Јован Кронштатски.
Постом човек обнавља своју душу и стиче првобитну лепоту. А улепшавајући се, он
привлачи себи Онога који је рекао: Ја и Отац доћи ћемо и уселићемо се у њега (Јов. 14,
23). Ако је такво благотворно дејство поста, да нас он чини стаништем Божјим, онда
треба да га примимо са радошћу, учи свети Теодор Студит.
491. Пост узводи људе на небо и уводи у рај. Оне који посте свети Јован Златоуст
назива питомцима поста и подражаваоцима анђела, па наставља: „Питомцима поста
открива се само небо и прима у своја наручја подражаваоце анђела, пошто је и начин
живота оних који посте небески. Гле, пост узводи људе од земље на небо, уводи их у
редове анђела, олакшава им пут од земље на небо и поставља их пред лице самог
небеског Цара“.
Пошто нисмо постили, избачени смо из раја. Зато да постимо, да бисмо поново
ушли у рај, саветује свети Василије Велики.

Лажна учења или јереси

175
 Свезнајући Господ, пред чијим је очима „све голо и откривено“ од почетка па до
краја века (Јевреј. 4, 13), видео је појаву лажних учитеља (или јеретика), чак и пророка,
који ће доћи у име Његово, па је опоменуо све своје следбенике да им не поверују:
„Чувајте се, да вас не преваре, јер ће многи доћи под мојим именом, говорећи да
сам ја; и то је време близу. Не идите за њима“ (Лука 21, 8). Они долазе у овчијем
оделу, а унутра су грабљиви вуци (Мат. 7, 15).
На појаву лажних учитеља упозорио је црквене пастире и свети апостол Павле:
„Пазите на себе и на све стадо, у коме вас је Дух Свети поставио за епископе, да пасете
Цркву Божју, коју је стекао крвљу својом. Јер ја знам да ће по моме одласку ући међу
вас грабљиви вуци који неће штедети стада“ (Дела ап. 20, 28-29). Њему је то открио Дух
Свети (види 1. Тим. 4, 1).
492. Истина се налази у Цркви, она је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15). Бог
је глава и животни принцип Цркве, а Он је Истина. (Јов. 14, 6). Према томе, Црква је од
Истине и на Истини саздана, истина се у њој садржи. Црква истину проповеда и шири
по свету, чува је и брани од оних који њу Хоће да изопаче и претворе у лаж. У томе она
је досад успела силом Онога који у њој живи и њом управља.
493. Сатана је изумитељ лажи. Господ је открио и људе упозорио да је сатана
„лажа и отац лажи и убица људски од почетка“ (Јов. 8, 44). Он мрзи Господа и Цркву
Његову, зато што је Господ сатро силу његову и преко Цркве спасава људе од његове
тираније и смрти. Због тога он војује против Господа, Цркве и људи свима средствима.
Једно од таквих је сејање кукоља по њиви Божјој. А кукољ — то је лажна наука његова.
Он семе своје лажне науке сеје неуморно, дан и ноћ, лукаво и препредено, да га нико не
види и не примети (види Мат. 13, 24-25). На веште начине он припрема терен за своје
зло семе: код недовољно учвршћених у вери он у души прво изазива сумњу у ову или
ону истину вере, као тобож „несагласну са разумом“, да би их затим довео до тога да
посумњају и у остале истине и коначно се одвоје од Цркве и — погину; код побожних
али недовољно просвећених он распаљује жељу да читају Свето писмо и да га сами
тумаче на свој начин, у ствари онако како им он сугерира, супротно тумачењу Цркве. У
том случају — јерес је рођена.
494. Јеретици велико зло наносе Цркви. Свети Петар, архиепископ
александријски (који је мученички пострадао 311. године), управљао је Црквом у
претешко време, кад су Цркву споља гонили неверници а изнутра јој досађивали
јеретици. У његово време био се појавио свештеник Арије са својим јеретичким
учењем. Свети Петар одлучи га од Цркве и прокуне, али Арије продужи и даље да шири
своју јеретичку науку. У томе патријарха Петра незнабошци затворе у тамницу. Арије се
обрадује томе и скроји план да после Петра, који жив из тамнице неће изаћи, он заузме
његов престо. Али је томе сметало проклетство које је патријарх био бацио на њега.
Зато се он почне претварати као да се каје и одриче своје јереси, па пошаље патријарху
молбу у тамницу да скине проклетство са њега и прими га натраг у Цркву. Пре него што
ће дати ма какав одговор, патријарх се помоли Богу. За време молитве необична
светлост обасја тамницу и појави се Господ као дванаестогодишњи дечак, сијајући јаче
од сунца, тако да се није могло гледати у Њега. Господ је био обучен у белу хаљину
(хитон), која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ руком стезаше хаљину на
Себи, као да жељаше скрити наготу своју. Видевши ово, свети Петар у страху узвикне:
„Ко Ти, Спасе, ризу раздра?“ — „Арије безумни“, одговори Господ. „Он ми је раздра,
јер одели од мене људе моје, које задобих крвљу мојом. Но пази се да га не примиш у
заједницу с Црквом, јер лукаве и враждебне мисли има на мене и на људе моје“. Чувши
ово, свети Петар одговори својим свештеницима Ахилу и Александру да не може
примити молбу Аријеву, јер је лажна и лукава. И изрече светитељ проклетство на Арија
у оба света (Епископ Николај, Охридски пролог, 25. новембар, стр. 941-942).

176
 495. Јеретици рђаво завршавају. Споменути јеретик Арије био је осуђен, он и
његова јерес, на Првом васељенском сабору у Никеји (325. год.). Он је после сабора
молио цара Константина да опет буде примљен у Цркву. Цар га запита да ли верује
онако како је православна вера изложена у Символу, утврђеном на сабору. А он, лукав,
држао је у недрима хартију на којој је било исписано његово зловерије, и ударајући се
по прсима рекао је цару: „Тако верујем“. Цар помисли да се Арије раскајао, па га посла
патријарху Александру да га прими у Цркву. Патријарх је знао да Арије лаже, па га није
хтео примити. Али цар нареди да се прими и одреди један недељни дан за то. Уочи тога
дана патријарх се молио Богу да му узме душу, пре него што се богохулни јеретик уведе
у Цркву. Кад освану одређена недеља, патријарх беше на служби у храму, а Арије са
царским људима и својим једномишљеницима упути се у храм. Кад су стигли на трг
Константина. Арија одједном спопадне мука и грчеви у стомаку, и он потражи место за
телесну нужду. Такво место било је на тргу, и он се упути тамо. Његова пратња застане,
чекајући да се он врати. После дужег чекања, неки пођу да виде шта је са њим, и нађу
га мртва, са просутом утробом у нечистоћи и крви (Епископ Николај, Охридски пролог,
стр. 679-680).

ПРЕПРЕКЕ НАШЕМ ДУХОВНОМ УСАВРШАВАЊУ И СПАСЕЊУ

Зли духови

496. Ко су и шта су. Зли духови су у почетку били добри анђели, а претворили су се
у зле кад су својевољно отпали од Бога и постали непријатељи Његови и човекови, и
узрочници свих зала у свету до данашњег дана и до краја века. Број њихов људима је
непознат, али да их има много показује случај оног гадаринског паћеника, из кога је
Господ Исус истерао легеон злих духова и дозволио им да уђу у свиње (види Марко 5,
1-13). На челу њиховом налази се њихов кнез Луцифер (у словенској Библији: Деница),
који је пре свога отпадништва од Бога био један од великих арханђела. Зли духови
имају више имена: сатана, што значи противник, јер је противник Божји и човеков;
ђаво, што значи клеветник, јер клевета Бога код људи и људе код Бога (види
старозаветну књигу Јова, глава 1. и 2.); бес, јер у кога уђе томе се помрачи разум и он се
понаша као луд, бесан; демон, што значи зао дух, за разлику од добрих духова или
анђела.
497. Шта су све зли духови учинили и чине људима. Њихово непријатељство
уперено је и против Бога и против Његових створења, међу овима особито човека.
Пошто Богу ништа не могу да нашкоде, они свој бес искаљују на Његовим створењима,
највише на људима. Предугачка је листа њихових злодела, почевши од оног навођења
наших прародитеља на грех у рају па до најновијих дана, и њихов је број само Богу
познат. Делимична сведочанства о њиховим злоделима налазимо у Библији,
животописима и делима хришћанских светитеља.
498. Сведочанства Библије о пагубним делима злих духова:
1. Навео на грех прародитеље Еву и Адама и проузроковао њихово истеривање из
раја (1. Мојс. 3, 1-5). Зато га је Господ назвао убицом људским (Јов. 8, 44).
2. Проузроковао страдање праведног Јова (Јов. 1, 6-19; 2, 1-8).
3. Кушао Господа Исуса у пустињи (Мат. 4, 3-11; Марко 1, 13; Лука 4, 2-13).
4. Згрчио жену и мучио 18 година (Лука 13, 11-16).
5. Марију Магдалину мучило њих 7 (Лука 8, 2; Марко 16, 9).
6. Гадаринског паћеника мучио легеон у току много година (Мар. 5, 1-12; Лука 8,
26-30).
7. Мучио кћер жене Сирофеничанке (Марко 7, 25-30).
8. Одузео човеку говор и вид (Мат. 12, 22).

177
 9. Мучио много јединца у оца (Мат. 17, 15-18; Лука 9, 38-42).
10. Одузео говор неком човеку (Лука 11, 14).
11. Мучио многе (Мат. 4, 24; 8, 16; 9, 32-33).
12. Краде семе Божје науке из срца људи (Лука 8, 12; Марко 4, 15).
13. Сеје кукољ јереси, сујеверја и неверија у душе људи (Мат. 13, 25, 39).
14. Ушао у Јуду и навео га да изда Господа (Лука 22, 3; Јован 13, 2, 27).
15. Навео Ананију да слаже апостоле и Бога (Дела ап. 5, 3).
16. Непрестано војује против људи (Ефес. 6, 11-16).
17. Претвара се у светла анђела, да би преварио (2. Кор. 11, 14).
18. Вара сав свет (Откривење 12, 9).
19. Као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Петр. 5, 8).
20. Отпађује људе од вере и Цркве (1. Тим. 4, 1).
21. Од злих духова пати сва твар (Римљ. 8, 20-22).

Житије и списи светитеља о пагубној делатности злих духова

499. Прогоне мржњом род људски и не трпе да земаљски постану небески.

Свима људима преграђује пут небу и Богу, од кога је он отпао. Мрзи духовно чисте и
труди се да их грехом упрља. Не може да поднесе да се људи, нижа твар, удостоје вишег
чина, од кога је он отпао. Ненасит је у злу људима. Напада сваки узраст (и младе и
старе), сваки начин живота и у свако доба. Припрема људима стотину удица, да би их
уловио. У почетку ситним гресима увлачи се у срце, потом отвара себи широк пут
(свети Григорије Богослов).
500. Много се више старају за нашу погибију, него ми за своје спасење. Обећава
пролазно задовољство, а вечну тугу и невољу. Пружа човеку блато, да би му узео небо;
показује му сенку, да би га удаљио од истине. Напада нас до смрти на безброј начина и
разним средствима. Непрестано се бори против нашег спасења и са свих страна га
опседа. Онима који су стекли врлине зли духови завиде и труде се да им стечено
богатство украду, као што чине разбојници. Сугерирају им да високо мисле о себи и
траже славу код људи. Скривају своје замке где се ми не надамо: у милостињи — сујету,
у посту — гордост. Подстичу сластољубље и пресићавање, гњев и свађу, славољубље и
гордост. Особито нападају за време молитве, набацујући хиљаде нечасних помисли.
Труде се на све могуће начине да у нама искорене сећање на пакао и да нас одврате од
покајања, јер знају да је Бог човекољубив и да опрашта покајницима. Два зла чине са
човеком: наводе на грех, а потом задржавају од покајања изазивањем стида. Грешнику
набацује помисао очајања, да се не би покајао и спасао (свети Јован Златоуст).
501. Нападају нас дан и ноћ без престанка. Непрестано облећу око нас и
покушавају да се крадом увуку у срце и тамо посеју зло семе: у некоме греховну сласт,
у другоме завист, у трећем угађање стомаку (чревоугодије), у четвртом чамотињу
(духовну млитавост — униније), у петом досаду према молитви, богослужењу, читању
Светог писма; у шестом друге страсне помисли. У борби се мењају: данас дух
чревоугодија, сутра блуда, прекосутра охолости, затим гордости и других страсти (свети
Теодор Студит).
502. Нападају злим помислима као из праћке. Распаљују телесне похоте.
Побуђују на чревоугодије, блуд, гњев, мржњу, завист, свађу, славољубље. Везују нас
оним што волимо и у чему уживамо. Умањују грех, док не наведу човека да га учини, а
после га преувеличавају и изазивају очајање (свети Јефрем Сирин).
503. Старају се на сваки начин да нас наведу на грех, да би тако Бога
ожалостили и прогњевили, а нас погубили. Разапињу против нас мреже свуда: у
дому, на путу, у градовима, у селима, у пустињи, на земљи, на мору. Сакрили су их у
храни, у пићу, у сластољубљу, у части, у богатству, у разговорима, у ћутању, у гледању,

178
у чувењу. Све њихове замке медом су помазане. А замке злих духова су: јерес, раскол
(одвајање од Цркве и њене законите власти), сујеверје (празноверје), љубав према овом
свету, сујета, гордост, славољубље, частољубље, богатство, раскош, неверије, сумња,
очајање, злоба, мржња, све страсти и пороци. Наводе човека прво на један грех, потом
други, трећи и даље, па га на послетку баце у очајање и — самоубиство. А кад не успе
да нас ували у грех, наноси нам разне невоље било сам било преко злих људи (свети
Тихон Задонски).
504. Лукавства су њихова безбројна, а исто тако и зла која нам сваког дана
причињавају. Наводе саблазни на сваког хришћанина који почне да се труди око душе
своје. Нападају злим помислима, нечистим жељама, разним привиђењима. Пошто је пао
гордошћу, упиње се да и људе повуче за собом распаљујући гордост у њима (свети
Антоније Велики).
505. Дан и ноћ стоје пред нама и пазе на која отворена врата наших чула да уђу
унутра. Код оних који напредују у врлинама изазивају гордост и обарају их са
достигнуте висине у понор. Подвижнику сугерирају да запостави молитву и
установљено правило живота (свети Исак Сирин).
506. Дан и ноћ облећу око оних који напредују у духовном савршенству и
противу њих подижу љута искушења. Уколико они више напредују, утолико их ови
више нападају, ширећи око њих многоструке мреже: похоте, гњева и друге. На све
могуће начине довијају се да их одврате од молитве и читања псалама, изазивајући у
њима досаду, дремљивост, расејаност и тако даље (преподобни Никита Ститат).
507. Велика је њихова злоба и тактика. Побуђују нас на грех и пре него што нас
наговоре представљају нам Бога као човекољубивог, а кад паднемо — као строгог и
неумољивог. Ако се одупремо искушењу и не паднемо у грех, онда нас подстичу да
осуђујемо друге који грех чине. Велика је злоба њихова и опасна тактика. Ометају
заједничку молитву у храму на више начина: у манастирима сугерирају да се не устане
на знак звона него да се још полежи; да се закасни на богослужење; а у цркви изазивају
сањивост, зевање, расејаност, бунт у стомаку; одвлаче пажњу од онога што се у цркви
пева, чита и ради; побуђују на разговор и на смех; набацују рђаве помисли; изазивају
умор и досаду; подстичу на журбу при читању и певању. Посебне молитве ометају тиме
што баш онда напомињу о пословима које треба свршавати. Често нас спречавају да
чинимо оно што можемо и што је лакше и корисно, а побуђују да предузимамо оно што
је теже и што превазилази наше моћи. У добрим делима која чинимо копају нам три
јаме: прва, боре се да спрече добро дело; друга, ако га не спрече, старају се да оно не
буде по вољи Божјој; трећа, ако им и то не пође за руком, онда нас почињу хвалити као
људе који у свему живе богоугодно, светитељски. Они и мајке врлина преобраћају у
мајке зала, и средства за достизање смирења преобраћају у изворе гордости. Често
узимају на себе ликове врлина. Пустињаке нападају духови гордости, славољубља,
лењости, духовне клонулости (унинија), а световњаке: чревоугодија, среброљубља,
гњева, блуда. Почетницима у духовном животу тумаче Свето писмо, да би их навели у
јерес и хулу. Највише се радују блуду, па зато ову страст најчешће распаљују. Пре ње
распаљују страст чревоугодија, а ова нас предаје блуду (свети Јован Лествичник).
508. Саплиће хришћанина на путу спасења: жалостима, невољама, бедама,
разним оскудицама, болестима, немарношћу према духовном благу. Искоришћује наше
страсти да уђе у душу и одвоји од Бога. Изопачава и преко мере разбуктава човекове
природне потребе, телесне и душевне: јела, пића, новца, одеће, задовољстава, части,
славе, доброг имена итд., и уваљује у страсти: чревоугодија, блуда, пијанства,
користољубља, частољубља, злобе, гордости и друге. Раслабљује срце лењошћу и тиме
гаси у њему веру, наду и љубав. Поставља се као висок, чврст и мрачан зид између
наше душе и Бога, Богородице, анђела и светитеља. Замрачује срце, расејава веру,
наводи мрак. Све чини да нас одврати од молитве, зато што је она лествица која нас

179
узводи Богу. У том циљу подстиче телесну лењост, тромост, слабост душе, сумњу,
маловерије, неверије, лукаве и хулне помисли, изазива хладноћу срца према Богу и
молитви, помрачење помисли. Нарочито нападају на свештенике за време вршења
богослужења у храму и домовима верних и при вршењу свете тајне исповести (свети
отац Јован Кронштатски).
509. Стално вребају да нас гурну у грех. Зато подстичу страсти, лењост и нерад.
Ако никако друкчије не могу да нам науде, подижу противу нас клевете, да бисмо
мрзели клеветнике и тако сагрешили (свети Максим Исповедник).
510. Сугерирају људима да нема Бога нема Христа (Житије светог Нифонта, 23.
децембра).
511. Наводи све на грех, али никога не може да присили. Он само распирује
пламен страсти који смо ми сами запалили (свети Григорије Богослов).
512. Вара све људе, али не може да превари свакога: онога ко је опрезан и
будан. Од оваквих се удаљава са стидом. Подмеће ногу свакоме, али не може да спречи
човека који је одлучио да живи по Божјим заповестима. Воли да на њега товаримо своје
грехове и живимо безбрижно (свети Јован Златоуст).
513. Ништа не могу да учине, ако им Бог не би допустио. То показује пример са
потапањем свиња у Генисаретско језеро (Мат. 8, 28-32). Без дозволе Господа зли духови
нису могли да нашкоде ни свињама. А шта би они учинили са људима и њиховом
имовином, кад би им то Бог допустио, показује случај старозаветног праведника Јова и
његове деце и имовине (свети Јован Златоуст).
514. Пресрећу душе по растанку са телом и задржавају неочишћене (свети ава
Исаија и свети Макарије Велики).
515. Један од многих савремених примера страдања од злих духова. Данило
Трајковић, из села Ораховца, код Прилепа, страдао је 10 месеци од злих духова и то
своје страдање и спасење сам је описао и објавио у Малом мисионару, свеска за мај
1935. године. Та историја веома је поучна.
Он је учио гимназију у Скопљу и завршио 1914. године. Све предмете у гимназији
добро је учио, само веронауку није хтео нити је у цркву ишао. По завршетку гимназије
запослио се. Прво је био железнички приправник, потом општински деловођа, па
телеграфски приправник, затим привремени учитељ, али нигде мира није имао. Нека
унутрашња сила гонила га је да непрестано мења струку. Године 1922. уписао се на
Филозофски факултет у Београду, али пошто му се отац разболи и браћа изјаве да га не
могу издржавати, он напусти студије и запосли се као привремени учитељ у селу
Риљеву, код Прилепа. Једног дана, пред залазак сунца, док је седео у канцеларији са
старцем Кузманом Веселиновићем и читао новине, он спази свога оца како као сенка
пређе по ваздуху преко собе и изгуби се. Њему од страха испадну новине из руку. На
старчево питање шта му би, он је испричао виђење, али га је старац уверавао да се то
њему само учинило. Сутрадан му је стигла вест да му је отац претходног дана умро
пред мрак. После тога њега спопадне мисао да ће и он ускоро умрети и да се узалуд
труди око испита на правном факултету, на који се био уписао.
Једне ноћи он сања како је умро и лети по ваздуху. После тога њему се почну
јављати нека страшна црна бића, зли духови (како су сами признали) и почну да га
нападају и муче и у сну и на јави. Он је кукао и тиме своје укућане узнемиравао, али
није смео да им каже зашто кука, бојећи се да му неће веровати и да ће му се смејати.
По читавих 15 дана и ноћи нису му дали заспати, јер чим заспи, они су га дрмусали и
нападали. Његови укућани водили су га лекарима, и ови су му давали разне лекове ради
умирења, али помоћи и спасења није било. Зли духови гонили су га да изврши
самоубиство скакањем са балкона куће, затим да се закоље бријачем, да се убије
пиштољем, да се обеси, да скочи у амбис. Он је то и покушавао, али су га укућани
спасавали. Зли духови су му предочавали каква га мучења чекају у оном свету и да му

180
нема спасења. Укућани су га одвели у цркву да му свештеник чита молитве, али чим су
ушли у цркву, њега неки снажни човек дохвати за плећа и избаци напоље, рекавши му:
„Док си био здрав, ниси марио за цркву нити у њу долазио; шта сад тражиш овде?“
Једног дана, седећи у соби, он у визији спази три судије како седе за столом да му
суде, а пред њима гомила хартија на којима су били исписани сви његови греси од
детињства па до последњег дана. Суђење започне читањем листе његових грехова,
учињених речју и делом. Кад је читање завршено, један страшан војник, који је стајао
позади њега, приђе му и почне да га туче. После овога визија ишчезне.
Страдања од злих духова продужила су се и он је после једног њиховог напада
обамро. Тада му се јави анђео Божји и открије му да је Бог дозволио сатани да га мучи,
али му живот не може узети. и он после тога оживи.
Пошто укућани нису имали мира од њега, браћа га одведу у душевну болницу у
Београд, али га тамо нису примили, пошто је био нормалан човек, нормалне памети.
По повратку кући страдања су се продужила. Зли духови су му јавно говорили да је
он њихов, па су му зато забранили да у кућу прима свештеника, јер он носи огњено
оружје против њих (свети крст).
Кад су страдања достигла врхунац, чуо је глас анђела да су му греси опроштени и да
ће оздравити. Нека само призове у помоћ Господа Исуса Христа и узме да чита
Еванђеље, у коме су описани живот и наука Сина Божјега. И он у хрпи поцепаних
уџбеника спази књигу Нови завет и узме у руке. Зли духови напали су га и он читавих
15 часова није знао за себе. Кад је дошао к себи, зачуо је опет глас анђела да узме
Еванђеље и чита, упркос противљењу злих духова. Он је узео и у том часу зли духови
разбежали су се и оставили га на миру после десетомесечних мучења.
Анђео Божји саопштио му је да му је Господ Исус Христос поклонио живот и
исцелио га од туберкулозе у последњем стадијуму, да би се уверио да је Он свемогућ.
Још му је препоручио да се влада по заповестима у Еванђељу и чврсто се држи вере
православне; да опише свима шта је доживео, да би се људи поучили на његову
примеру. Ако се поново преда пређашњем животу, неће му бити опроштаја.
516. Зашто Бог није уништио зле духове него их је оставио да постоје. Ово
питање одвајкада је мучило људе и мучиће до краја века. Свети Јован Златоуст,
просвећен Духом Светим, на њега одговара да је то тајна Божје премудрости и Божјег
домоуправљања светом, па проничући у ову тајну наставља: „Бог га је зато оставио, да
би тебе учинио јачим, да би подвижника показао у већој слави, да би борба била
важнија. Онима који су будни и пажљиви ђаво не само нимало не шкоди него им и
корист доприноси, не по својој вољи, зато што је она зла, него по храбрости тих људи,
зато што се они користе његовом злобом како треба. Гле, и са Јовом се сударио ђаво, не
зато да би га учинио славнијим, него да би га оборио, али праведнику нимало није
нашкодио; напротив, овај је из борбе стекао још већу корист, демон је пројавио своју
злобу, а праведник своју храброст. Али, рећи ћеш, он многе и обара? По њиховој
слабости, а не по својој моћи... Ако би лукави овладао нама насилно, онда би ово
питање имало неку основаност. Али пошто он нема такву моћ, него се стара да нас
придобије, а ми међутим можемо и да не пристанемо, зашто онда отклањати повод за
заслуге и одбацивати средство за стицања венаца? Чак и у случају ако би Бог, знајући да
је ђаво непобедив и може све да покори себи, оставио га у свету, и тада не би требало
поставити слично питање; и тада ми сами били бисмо криви, ако би он надјачавао и
побеђивао оне који му се не противе него му се драговољно потчињавају... Бог је зато
оставио ђаволе, да би и они које је он победио, њега победили, а то је за ђавола теже од
сваке казне и може га довести до коначне осуде. Али не могу сви да га победе, може
рећи неко. Па шта је с тим? Много је правичније да храбри имају прилику да пројаве
своју добру вољу, а да се лењи кажњавају за сопствену лењост, него да први трпе штету
ради других. Сада порочни, ако и трпи штету, трпи зато што њега не побеђује враг него

181
његов сопствени нерад, како се то доказује тиме што многи побеђују ђавола. Онда би
добродетељни претрпели штету за порочне, јер због ових не би имали повода да покажу
своју храброст и да заслуже венце“.
Слично говори и свети Григорије Богослов и наглашава да му је то открио Дух
Свети: „Христос није уништио ђавола, иако је то могао да учини једним покретом воље,
којом је створио цео свет. Али га ипак није оставио ни слободним, него му је допустио
да једно време буде усред добрих и злих, и подигао је међу њима жестоку узајамну
борбу, да би се враг и овде подвргао ужасном сраму, да се бори са слабијим од себе и
био побеђен, а ови подвизавајући се у врлинама заслужили славу, чистећи се у животу,
као злато у ватри. А после, можда и брзо, кад материја изгори и наступи пламено
награђивање, овај неукротиви враг искусиће казну ... Јер таква је казна ономе који је
родио зло. Овоме је мене научио Дух“ (Свети).
517. Зашто Бог допушта злим духовима да нас нападају? На ово питање свети
Максим Исповедник овако одговара: „Ради пет узрока Бог попушта демонима да нас
нападају. Прво, да бисмо ми нападани и бранећи се дошли до умешности да
разликујемо добро од зла. Друго, да бисмо борбом и трудом стекли врлину и чврсто се
ње држали. Треће, да бисмо напредујући у врлини научили да смерно мислимо о себи.
Четврто, да бисмо испитавши делом колико је зло грех, омрзли га потпуно. Пето, и
најважније да бисмо пошто стекнемо слободу од страсти, сећали се своје немоћи и силе
нашег Помагача — Господа“.
518. У борби са злим духовима Бог нам помаже. „Јачајте у Господу и у свемоћној
врлини. Обуците се у оружје Божје, да бисте се могли одупрети замкама ђавола“ (Ефес.
6, 10-11), јер он не спава него увек будно стоји против нас, и утолико упорније, кад види
да се душе мушки боре против њега. Зато кад он навали на нас, а он наваљује и дан и
ноћ, супротставимо му се бодро, прибегнимо ономе који може да нас спасе од смрти
греховне, са приљежном молитвом и топлим сузама, и враг ће брзо побећи. Јер се у
псалмима говори: призови ме у дан жалости твоје, и избавићу те, и прославићеш ме
(Псал. 50. 15). Враг нас је ранио? Господ ће излечити. Узбунио нас? Али Онај који је
мору рекао: умукни — и постала велика тишина (Лука 5, 39), утишаће и помисли у
нама. Колико је велико Божје доброчинство! Тек што смо га призвали, и Он, добри, већ
је близу са својом милошћу и дарежљивошћу, — даје молитву ономе који се моли,
расејава облаке туге и кроз добре помисли светлошћу испуњава срце. И шта све не чини
Он за нас! Уосталом, друкчије и не може бити. Јер ако је Он самога себе предао за нас
до смрти, и то смрти крсне, како после овога да нам не дарује и све? учи свети Теодор
Студит.
519. Како њихове замке можемо избећи. Неко је запитао аву Пимена Великога
како да се избави и сачува од сплетки ђаволских. На то је богомудри ава одговорио:
„Кад је котао на ватри и кључа, не сме ниједна мува или друга каква буба да га се
дотакне. А кад се охлади, тада и мува на њега пада и бубе у њега упадају. Тако и монаху
(и сваком хришћанину) који се усрдно духовним делима занима, не сме враг да
приступи, а ономе који живот проводи у немару и лењости, лако приступа и обара како
хоће“ (Житије аве Пимена, 27. август).
А свети Теодор Студит саветује да се при нападу злог духа угледамо на птицу. Она
кад осети да јој се приближава ловац, рашири крила и прелети на друго, безбедније
место, и тако се избави од уловљења. Тако и ми, кад нам се приближи ловац душа
наших ђаво, узлетимо духом својим у висине и тражимо оно што је горе (Колош. 3, 1-2).
Ако нам подметне сласт похоте, супротставимо овој осећање благородства душе.
Покуша ли да нас покрене на грех, сетимо се строгости суда Божјег. И тако
супротстављајући једно другом, одбијајући помисли помислима, спашћемо се од убице.
520. Чега се зли духови највише плаше. Преподобни Јован Вострски, муж свети и
који је имао власт над злим духовима, запитао је ове да му кажу каквих се ствари они

182
боје код хришћана. На то су му они одговорили: „Ви имате три велике ствари: прва је та
коју носите о врату (свети крст); друга је она којом се омивате у цркви (свето крштење);
а трећа је она коју једете у цркви“ (свето причешће). А кад их је он даље запитао: од ове
три које се највише бојите? они су одговорили: „Ако би ви добро чували оно чиме се
причешћујете, онда нико од нас не би могао да напакости хришћанину“ (Монаси Калист
и Игњатије).
521. Моћ злих духова скршио је Исус Христос, Син Божји. Он је зато и сишао на
земљу „да раскопа дела ђавоља“ (1. Јов. 3, 8) и сатре онога који има државу смрти, то
јест ђавола (Јевреј. 2, 14), па је ту власт дао и својим апостолима (Мат. 10, 8; Марко 16,
17; Лука 9, 1; 10, 19) и светитељима. Потврде за ово пружају нам животописи
хришћанских светитеља, где су наведени многи примери истеривања злих духова из
људи. После Христовог подвига искупљења и спасења рода људског, зли духови немају
више ону моћ коју су пре имали. Ово је један зао дух признао преподобном Нифонту,
епископу града Констанције на Кипру, који је живео у 4. веку (Житије преподобног
Нифонта, 23. децембра).
522. Чиме их хришћани побеђују. По сведочанству светог Јефрема Сирина, њих
побеђују ове три врлине: послушност, смирење и љубав. Ове врлине су стреле у срце
врагу. Он прима на себе маску свих других врлина, на пример: поста — јер он уопште
не једе, бдења — јер никад не спава, сиромаштва — јер он ничега свога нема, и
измишља начине како да ове врлине Одузме од оних који их имају славољубљем,
уображеношћу, гордошћу. Али он ништа не може да измисли противу смирених, зато
што не може да узме на себе маску ове врлине. Смирење је Христова хаљина, а враг,
будући горд, бежи од смирења, видећи у смиренима смирење самога Христа, који је, по
сопственом Му човекољубљу, смирио себе и узео обличје слуге. А исконски
човекоубица — ђаво због гордости лишен је царства небеског и њоме он обара оне који
се преузносе. Исто тако ништа не може да измисли против послушних, зато што у њима
види Господа, који је послушан био Оцу чак до крсне смрти, А он, будући непокоран,
није послушао Бога, и зато удаљен од заједнице са анђелима. Онима који су се обукли у
љубав он не сме ни да се приближи, зато што у њима види човекољубивога Бога, а он је
испуњен мржњом.
523. И зли духови су слуге Божје, ма да против своје воље. По речима светог
Јована Златоуста, Бог се користи злим духовима као својим слугама. Јер као што се у
људским војскама издвајају војници који врше почасну службу, а на другу страну такви
на којима лежи дужност да извршавају казне, тако и овде — за добра дела и уређење
спасења људи шаљу се свети анђели, а за казну грешних људи шаљу се демони. О
служби светих анђела апостол Павле говори: нису ли сви духови у служби Бога,
постали као слуге за добро оних који треба да приме наслеђе спасења (Јевреј, 1, 14)?
Одавде је јасно да свети анђели служе спасењу људи. А гнусни демони, по речима
Давида, служе за кажњавање грешника: посла на њих (Египћане) јарост и гњев и
жалост, чету злих анђела (Псал. 78, 49). Значи, зли и нечисти духови, ма да се и не
повинују по доброј вољи, већ се налазе под игом ропства и принуђавају се као џелати да
испуњавају што им је наређено ... А да они не би помислили да уопште владају
божанском влашћу, принуђавају се и против воље да испуњавају заповести, али им се не
поверава оно што служи добру, него оно што сачињава казну.
524. Ако хоћемо, зли духови могу нам бити од користи: узрочници наше славе.
Како то бива, свети Јован Златоуст овако објашњава: „Многи људи гину и без ђавола; не
чини све он; много се догађа и од саме наше неразумности; и од онога чему он бива
узрочником ми му дајемо повод. Ми сами често га призивамо и примамо. Али ако
будемо бодри, ако бдимо, ђаво ће постати узрочником наше славе. Какве су штете, на
пример, причиниле све његове сплетке Јову? Али, рећи ћеш, слабом човеку он наноси
штету. Али слаби пада и без ђавола. Али, рећи ћеш, уз садејство ђавола он пада теже.

183
Али се лакше и кажњава, ако падне уз садејство ђавола, јер нису једнаке казне за све
грехе. Не обмањујмо себе, ђаво нам неће причинити зла, ако ми бдимо. Чешће он нас
буди и побуђује. Реци ми, ако не би било дивљих зверова, промене ветрова, болести,
жалости, невоља и сличног овоме, шта би било са човеком? Мени се чини да би се више
уподобио свињи него човеку, почео би да се предаје преједању и пијанству... Ђаво је зао
за себе, а не за нас. Ми, ако хоћемо, можемо помоћу њега стећи много доброг, наравно
против његове воље и жеље. У томе се и открива особито чудо и одлика Божјег
човекољубља. То што људи постају бољим, само по себи већ једе и мучи ђавола; а кад
ми то будемо достизали помоћу њега, он неће бити у стању да поднесе такво
посрамљење. А како се то достиже помоћу њега? Када ми, бојећи се његове суровости,
постојаних лукавстава и непрекидних сплетака, одгонимо од себе тешки сан, бдимо и
стално мислимо о Господу. То нису моје речи већ блаженог Павла. Слушај како он буди
заспале из броја верних: „Јер наш рат није с телом и крвљу, него са поглаварима и
властима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба“ (Ефес.
6,12). И Петар: „Будите трезни и пазите, јер противник ваш, ђаво, иде као лав ричући и
тражи кога да прождере. Противите му се, тврди у вери, знајући да се иста та страдања
догађају вашој браћи по свему свету“ (1. Петр. 5, 8-9). Он је то рекао желећи да нас
охрабри и улије да се ми више приљепљујемо Богу. Ко види непријатеља да наступа, тај
брзо прибегава и приљепљује се ономе који му може помоћи. Тако и мала деца, кад
виде нешто страшно, беже у наручје матере, хватајући се за њену хаљину, чврсто се
држе за њу, и не одвајају се, упркос настојању многих да их одвоје. А кад нема ничег
страшног, она не слушају њен позив, ни побуђивања, одбацују њена призивања,
изговарају се, кад се она на све начине стара да их примами себи, чак ни на предложену
храну не гледају. Зато многе мајке, кад не делују убеђења, помоћи страшила довијају се
да врате децу себи. Тако бива не само са децом него и са нама. Када нас лукави плаши и
узнемирава, тада се ми узразумљујемо, тада познајемо сами себе, тада са великим
усрђем прибегавамо Богу. А ако би ђаво био уништен у самом почетку и не би постојао,
тада, може бити, многи не би поверовали ономе што је било, то јест да је он преварио
човека и лишио га многих блага; већ би рекли да је то учинио Бог из рђаве жеље и
зависти. Кад и сад, после толиких јасних доказа о варању ђавољем, неки се усуђују да
то говоре, шта све не би рекли и напричали, ако уопште не би искусили злобу његову?
Уосталом, ако обратимо строгу пажњу на дела, можемо приметити да нас на зло не
подстиче увек ђаво, ма да нам он многа зла чини, него и ми сами много шкодимо себи
својом безбрижношћу и нерадом“.

2. Грех

525. Грех је највећа пагуба. Грех је све оно што се противи светој и савршеној
вољи Божјој и Божјим заповестима. Грех је највеће зло и пагуба, то је: одступање од
Бога, гажење заклетве дате на крштењу, рушење закона Божјег, супротстављање вољи
Божјој, вређање Бога, предавање себе у ропство сатани и осуда на вечне муке.
526. Савети старозаветних мудраца: Сине, ако си сагрешио, не чини то више, него
се моли за своје раније погрешке. Бежи од греха као од змије; јер ако му се приближиш,
ујешће те. Његови су зуби као зуби лава, они усмрћују људе. Сваки грех је као мач
оштар с обе стране; рана коју он задаје неизлечива је (Премудрости Исуса Сирахова 21,
13).
Малима се грех опрашта по милосрђу, али моћни бивају силно кажњени
(Премудрости Соломонове 6, 6).
Није окраћала рука Господња да не може спасти, нити је ухо Његово отврдло да не
може чути. Него безакоња ваша поставила су преграду између вас и Бога вашега; ваши
греси заклонише лице Његово, да вас не чује. Јер су руке ваше умрљане крвљу, и ваши

184
прсти безакоњем; ваше усне говоре лаж, ваш језик држи покварене говоре... (Исаија 59,
1-3).
527. Узрочници и настанак греха. Родоначелник греха, видели смо, јесте ђаво, од
њега грех води своје порекло. Он човека подстиче на грех злим мислима, жељама и
представама. То је семе греха. Да семе никне и плода донесе, треба да падне на погодно
земљиште. Други узрочник греха је наша огреховљена природа, наслеђена од
прародитеља, чија се греховност појављује у помрачењу ума, изопачењу воље и
отврднулости срца. Због помрачености ума човек није у стању да увек и сигурно
разликује добро од зла, истину од лажи, прав пут од кривога, да уочи замке и удице
сатанине. Изопачена воља не трпи никакве духовно-моралне стеге и спутавања, хоће
„слободу“ акције, наиме слободу да чини и оно што се противи вољи Божјој и законима
Божјим. А отврднуло, одрвенело и окамењено срце, како се све у Светом писму назива
(сравни Захар. 7, 12; Марко 3, 5; 6, 52; 8, 17; Јован 12, 40; Ефес. 4, 18; Јевреј. 3, 8),
пријемчивије је за зло него за добро, привлачнији му је грех и његова привремена
телесна наслада него врлина. Таква огреховљена и изопачена природа представља
погодно земљиште за ђавоље семе греха, ако га човек прими у себе. Јер до човека
зависи хоће ли га примити или не. Ђаво наводи на грех, али никога не може да присили
да грех учини. Човек му се може одупрети, ако грешну мисао, жељу или слику одбије
од себе чим се она појави у његовој свести. Ако то енергично одмах не учини него је
прими и почне с њом да се занима, он је већ упола уловљен. Упола — јер још може да
се искобеља из ђавоље замке. Али ако он то не учини, после примања и усвајања
грешне мисли јавља се жеља да се она оствари, за шта се тражи само погодна прилика.
На тај начин грех се прво учини у срцу мишљу и жељом а потом делом. Зато \е Господ
рекао да из срца излазе зла дела: прељуба, убиства, краће, лажна сведочанства и друго
(Мат. 15, 19). Уста откривају оно што се у срцу налази (Мат. 12, 34; 15, 18), било добро
или зло (Лука 6,45).
528. Пагубне последице греха. Хришћански светитељи дубоко су проникли у
суштину греха и у својим списима оцртали све пагубне последице његове. А оне су
многобројне. Тако, грех врећа и љути Бога; одваја и удаљује човека од Бога; помрачава
разум, изопачава вољу, слаби духовне силе, окамењује срце, унакажава лепоту лика
Божјег у човеку; као облик заклања души Бога; одмеће природу од човека и уноси
растројство у природу; спутава и окива човека и претвара га у роба, по речи Господњој:.
„сваки који чини грех роб је греху“ (Јов. 8, 34); доноси неспокојство, мрак, мучење;
доноси болести и смрт тела, па, на крају, и душе. Једном речју, грех је највеће зло за
човека и род људски и узрок свих несрећа (глади, болести, помора, поплава, суше,
земљотреса, туче из облака, ратова и тако даље) и свих страдања у овом и оном свету.
529. Грех се не може сакрити. То су Господња уста објавила: „Нема ништа
сакривено што се неће открити, ни тајно штосе неће дознати“ (Мат. 10, 26). Око Божје
све види и Дух Божји свуда је присутан: „Може ли се ко сакрити на тајно место да га ја
не видим? Не испуњавам ли ја небо и земљу?“ опомиње Господ преко пророка (Јерем.
23, 24). Зато све што човек чини, ма то било у мрклој ноћи и без иједног сведока, чини
пред лицем Божјим и анђелима небеским. На ово упозорава дивним речима и
блаженопочивши епископ Николај: „Нити се може сакрити човек ни зао човек, ни добро
дело ни зло дело, нити добра помисао ни зла помисао. Све се јавља и све се открива,
било кроз сан или јаву, кроз људе или анђеле, кроз животиње или ствари, кроз болест
или кроз здравље, кроз добитак или кроз губитак — све што је тајно јавља се и што је
сакривено открива се. Зато, браћо, пазите како ходите, пазите шта чините, пазите шта
мислите и говорите. Све ваше тајне биће једном објављене било на вама било на породу
вашем. Чинећи добро не бојте се да ће ваше добро бити закопано. Чинећи зло, страшите
се, јер ћете бити ухваћени и објављени онда кад се и где не надате. Ако ваша зла дела
још нису објављена, то не долази од ваше вештине у скривању себе, него из милости

185
Божје, која чека ваше покајање и исправљање. Ко се покаје и поправи, његова грешна
дела бивају опроштена и избрисана, као да их није ни било. То је једини и јединствени
случај кад тајна остаје тајна. Остаје тајна за људе, али не и за Бога и за анђела
хранитеља. О, кад би се људи бојали Бога онолико колико се стиде света! Но доћи ће
дан, велики и страшан, кад ће Бог објавити тајне свих људи пред свима људима и
анђелима. Тада ћемо ми видети и познати један другог онако као што нас Бог сада види
и познаје. Све ће постати свима јавно — шта је ко чинио и смерао и мислио и осећао у
овом животу (Нема ништа тајно. Мали мисионар број 17, јуни 1935, стр. 30-32).
530. Грехе које човек чини у тајности виде анђели, светитељи и душе умрлих.
Индијски хришћанин Сундар Синг, о коме је напред било говора, имао је више
духовних визија. По заповести Божјој, неке од њих је записао и објавио ради поуке
људима. Једна од њих је и ова: „У једној визији било ми је откривено ово. Неки човек је
у својој соби тајно чинио један грех, мислећи да је његов грех скривен од свакога. Један
од светитеља рече ми: „Како бих ја желео да су се духовне очи овог човека отвориле у
то време; тада се он не би усудио да чини овај грех. Јер у оној соби било је много анђела
и светаца, а тако и душа његових блиских умрлих сродника, које су дошле да га спасу.
Сви су они били ожалошћени због његовог срамног владања, и један од њих рече: Ми
смо дошли да га спасавамо, међутим сад ћемо морати да сведочимо против њега кад
дође време суда. Он нас не може да види, али ми сви њега видимо како врши овај грех.
А кад би се овај човек хтео покајати, још би се и могао спасти од будућег суда (Виђења
Сундар Синга, Мали мисионар број 27, април 1936, стр. 15-16).
531. Грехе наше ђаволи записују. У једном граду живела два брата, оба ђакони.
Један од њих разболи се од колере. Он одмах пође свештенику да се исповеди и
причести. Али пре него што је свештеник свршио исповест, болесник умре. У
четрдесети дан он се ноћу јави своме живом брату. Овај се не уплаши него га упита како
је прошао кроз ваздушна митарства. Покојник одговори како су га демони много
нападали и показивали му 25 табака исписаних његовим гресима. Ту су били и они
најситнији, и они учињени у мислима. Кад је његов анђео чувар прегледао све табаке,
поцепао је 5, на којима су били греси покајани и исповеђени. „Моли се, брате, Богу за
мене!“ рекне покојник и ишчезне. После 5 година он се опет јави брату, који је тада био
свештеник, и каже Му да је још 5 табака поцепано због његових молитви за њега на
Велики четвртак. После пет година он се јави некој жени у суседству и замоли је да
каже његовом брату, свештенику, да је још 5 табака поцепано због његових молитава на
Велики четвртак. Најзад, после пет година јави се покојник своме брату и радосно му
саопшти да су сви табаци са његовим гресима уништени због његових молитава на
Велики четвртак. А на Велики четвртак Господ је установио свету тајну причешћа
(Епископ Николај, Одиста је с нама Бог. Мисионар, март 1938, стр. 73).
532. Злочинац се сам у сну одао. Чешке новине саопштиле су један занимљив
случај о злочинцу који се сам у сну одао. У месту Панкрацу ухапшен је неки порески
чиновник, по имену Блаха, под сумњом да је при разрезивању пореза узимао мито и да
је крао државне новце. На суду је све порицао. И суд је био у недоумици: да ли пред
собом има лопова или поштена човека. У истражном затвору Блаха је био стављен у
једну ћелију са још једним окривљеним. Одмах други дан овај окривљени жалио се
апсанџији како Блаха по сву ноћ говори у сну гласно и не да му спавати. То се саопшти
кривичном иследнику и овај дође на добру идеју. Нареди те Блаха преместе у другу
ћелију, а сам се иследник преруши у криминалца. па и он уђе у ту ћелију, тобож као
ухапшен. Преко ноћи Блаха је опет у сну говорио, иследник је слушао и бележио. Блаха
је навео сва своја недела и навео по именима сва лица која су му била саучесници,
помагачи и јатаци. На основу тога поведена је судска истрага, и све се утврдило као
тачно оно што је Блаха у сну испричао (Епископ Николај, на истом месту. стр. 69).

186
 533. Грех не остаје без казне. То потврђују безбројни примери из прошлости и
свакодневног живота. Као класичан пример из прошлости може послужити судбина
цара Ирода, убице светог Јована Претече, жене му Иродијаде и пасторке Саломије.
Убрзо по убиству светог Претече Јована, цар Ирод пао је у немилост и, по наређењу из
Рима, протеран са породицом у град Лериду у Шпанији. Тамо су живели у највећој
беди. Једне зиме пасторка његова Саломија прелазила је преко залеђене реке Сирокиса.
Одједном, лед се под њом проломи и она упадне у воду до грла. Санте леда стегну је
око грла, и она се почне копрцати ногама, као кад је на пиру у двору Иродовом играла
пред његовим гостима и као награду за добру игру добила на тањиру одсечену главу
Јована Крститеља. Док се она тако копрцала, санте леда све су више стезале њен врат и
најзад откинуле главу, која је остала на леду, а труп јој однела вода. Њену главу нашли
су и на тањиру однели њеној мајци, као некада главу светог Јована.
534. Ко зло чини зло и дочека. Ово је стара народна мудрост изрекла на основу
вековног животног искуства. Из примера објављених у штампи да наведемо само један.
Јелица Ј., удова официра из среза никшићког, поред пензије свога мужа имала је и лепо
сеоско имање. Њој је то било мало, па је желела да прима и дечји додатак на одраслу
децу, на шта по закону није имала право. Да би у томе успела, сачинила је пријаву са
лажним подацима о старости деце и наговорила тројицу старих пензионера да јој се као
јемци потпишу на пријави. Ови, ништа не сумњајући, потпишу. Тако је она успела да
прима и дечји додатак, све док државна контрола није открила превару. Она буде
приморана да врати незаконито примљену суму, и пензионери — јемци буду кажњени
губитком својих пензија за годину дана, због чега су се много напатили. Уместо да се
људима извини и помогне им у невољи, она је пркосно говорила да је то намерно
учинила из користољубља. Није дуго времена прошло, њеној породици пође наопако.
Имање, презадужено, пропало је. Једног њеног сина заболи зуб, наступи инфекција и
после десет дана умре. Други јој син, полицијски писар, изврши самоубиство. Несрећна
мајка убрзо затим разболи се и за кратко време умре (Максим Л. Јововић, Истинити
догађаји и доживљаји скупљени из народа, Мисионар, свеска 9, 1938, стр. 237).
535. Грехе родитеља често испаштају деца. Још у Старом завету веровало се да
грехе родитеља често испаштају деца, па су зато апостоли, кад су пролазили поред
неког слепца од роћења, запитали Господа: „Учитељу, ко сагреши што се овај слеп
родио, да ли он или родитељи његови (Јов. 9, 1-2)? Ово народно веровање није без
основа, оно је потврђено многим примерима из живота. Навешћемо само један. Светом
Амуну, подвижнику на Нитријској гори (из 5. века), довели су једног дана дечака,
везаног у ланце, побеснелог после уједа бесног пса. Дечак је кидао себе од несносног
бола. Видећи родитеље који беху дошли да моле за сина, свети Амун им рече: „Људи,
што ми задајете муке, тражећи од мене оно што је изнад мојих сила? Ваша помоћ је у
вашим рукама. Платите удовици чије сте говече заклали кришом, и дете ће вам
оздравити“. Тако прекорени, они учинише по наређењу, и дечак по молитвама
светитеља оздрави (Лавсаик, с грчког превео јеромонах др Јустин, књига прва. Битољ,
стр. 26).
536. Велики грех и мали греси. Дошле две жене светом Антонију Јуродивом на
исповест пред причешће. Једна од њих исповеди неки свој велики грех и с плачем
умоли га за разрешење и опроштај. Она друга уместо да исповеди што је згрешила,
почне сама себе правдати, говорећи, да она нема никакав већи грех, осим, можда, неких
ситних, којих се и не сећа. Духовник јој рекне да треба исповедити све своје грехе, и
ситне као и крупне. Али жена остане при своме. Онда духовник нареди оној првој жени
да нађе и донесе један велики камен, а оној другој да покупи доста малих камичака и
донесе. Обе послушају и донесу како им је речено. Тада им он рекне да донесено врате
на место одакле су узеле. Кад су жене учиниле и вратиле се, духовник им нареди да
свака опет донесе што су вратиле. Она прва жена оде и брзо нађе свој камен и донесе

187
светитељу, а она друга тражила је дуго своје каменчиће које је просула и помешала са
другим, па их сада није могла разликовати од других и скупити. После дугог узалудног
тражења, вратила се празних руку. Онда им је рекао духовник: „Заиста вам кажем да ће
се лакше спасти онај који је учинио неки велики грех, па га исповеди и покаје се, него
онај који је починио много малих грехова и предао их забораву“ (Епископ Николај,
Жички венац за омладину, друго издање Жичке јеванђељске акције. Битољ, 1937, стр.
51-52).
537. Грех је грех, па био мали или велики. И најмањи грех представља велику
опасност за човека: то је клица и квасац за веће, то је стрела забодена у срце, то је рана
душе која ће, ако се остави и занемари, ширити се све више и разјести сву душу, као рак
тело. Зато Господ Исус Христос није правио разлику између великих и малих грехова
него је рекао: „сваки који чини грех (био он мали или велики) роб је греху“ (Јов. 8, 34).
Сваки грех, па и онај најситнији, јесте непослушност Богу, увреда Бога. Тако су на грех
гледали и хришћански светитељи и препоручивали да се и најмањи грех одмах
искорењује из душе покајањем и исповешћу.
538. Грех понављањем прелази у навику, а ова у страст и порок. Грех је сличан
отрову. То у ствари и јесте сатански отров. Па као што отров, ако се одмах не избаци из
организма напоље, разлива се по читавом телу и трује све органе; тако и грех:
постепено трује сву душу, и она, под његовим отровним дејством, не разликује више
добро од зла, корисно за душу од штетног, предаје му се потпуно. На тај начин грех
ојача, а душа и њене силе ослабе и она постане робиња греха, а грех постаје њен
мучитељ или страст (реч „страст“ долази од речи: страдати, мучити се). Свака страст је
страдање, мучење. Према томе колико ко страсти носи, толико мучитеља има у себи,
толико господара има над собом. А окорела страст, кад толико опије човека да он изгуби
нормално расуђивање и почне да чини дела од којих се човек нормалне памети стиди,
прелази у порок (на пример: пијанство, блудочинство, среброљубље итд.). Зато се права
слобода човекова, по науци Еванђеља Христовог, не састоји у човековој слободи да и
грех чини, него у слободи од греха. „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми
је слободно, али нећу да што овлада мноме“, учи свети апостол Павле (1. Кор. 6, 12).
„Где је Дух Божји, онде је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Према томе, слободан је онај човек у
чијем срцу нема греха него станује Дух Свети, а то су били хришћански светитељи.
539. Ко чини грех — убија себе. Пошто је Бог извор вечног живота и сваког
истинског и трајног добра, а грех човека одваја од Бога, то је јасно да човек чинећи грех
убија себе. Да предупреди човека од самоубиства грехом, Бог је људима дао своје
заповести. Ко се њих држи тај чува душу своју (Приче Солом. 19, 16), обезбеђује
телесно здравље (2. Мојс. 15, 26), благослов Божји, мир и изобиље плодова земаљских
(5. Мојс. 11, 13-15, 27; 28, 1-13) и вечни живот (Јов. 12, 50).
540. Грехе своје треба стално имати пред очима и скрушавати се, јер то
умилостивљава Бога. Нема човека на земљи без греха. Само је један био — Богочовек
Исус Христос. Само је Он могао да добаци својим противницима: „Ко од вас може да
ме укори за грех“ (Јов. 8, 46)? Ко од људи каже да нема греха, себе вара и истине нема у
њему. А ко признаје грехе своје, и каје се, томе Бог опрашта — учи свети апостол Јован
(1. посл. 1, 8-9). Ко себи за грехе суди и осуђује, тај, по уверењу светих отаца, отклања
суд Божји. „За грешника нема веће користи него да увек има на уму и пред очима грехе
своје и да се чешће због њих скрушава пред Богом. То најбрже умилостивљава гњев
Божји“, учи свети Јован Златоуст.
541. Свој грех сматрај већим од греха ближњих. Преподобног аву Пиора, чувеног
подвижника Нитријске горе (из 4. века), позове братија једног дана у савет, на коме је
требало да се осуди неки брат због неког греха. Он дође носећи на леђима врећу песка,
а на грудима малу кесу песка. Кад су га упитали шта му то значи, он је одговорио:
„Врећа песка на леђима то су моји греси, које ја не видим; а кеса песка на грудима то су

188
греси мога брата које ја треба да судим“. Сва братија се тала постиде и извикну: „То је
пут спасења!“ (Епископ Николај, Охридски пролог, 17. јуни, стр. 461-62).
542. Грехе ближњих треба љубављу покривати и као своје оплакивати. „Ако
видиш брата да греши, баци на рамена његова покривач твоје љубави“, саветује свети
Исак Сирин. „Ко покрива грехе свога ближњега, његове ће грехе покрити Бог“, учи
свети Јован Кронштатски. Брата који греши треба жалити и оплакивати, јер он чинећи
грех убија себе. А он је део духовног тела Христовог или Цркве. Зар може бити
равнодушна рука кад гине и пропада нога? Зар и она неће осетити бол? Исто тако треба
да саосећа и хришћанин, кад брат његов, део тела Христовог, коме и он припада, срља у
погибао.
543. Грехе ближњих не треба разглашавати него скривати, а грешника насамо
саветовати. Светом Амону јаве браћа да се у ћелији неког брата налази жена.
Досетивши се да је жена сакривена под чабром, он је сео на чабар и заповедио братији
да претраже сву ћелију. Кад су они то учинили и жену нису нашли, он им је рекао: „Бог
да вам опрости!“ Они су са стидом изашли из ћелије. После тога он је улучио згодну
прилику и насамо опоменуо брата који је згрешио да помисли на душу своју. Брат се
застидео и поправио (Ово је испричао свети ава Доротеј, из 4. века).
544. Грешника не треба осуђивати. Човек човеку не треба да суди. На ово је људе
упозорио сам Господ речима: „Не судите, да вам се не суди. Јер каквим судом судите,
онаквим ће се вама судити; и каквом мером мерите, онаквом ће се вама мерити: Зашто
видиш трун у оку брата свога, а брвна у оку своме не осећаш? Или, како можеш рећи
брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога, а ето брвно у оку твоме? Лицемере,
извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога“
(Мат. 7, 1-5). Према томе, ко ближњему суди, себе осуђује. Зато свети оци хришћански
саветују да ближње због грехова њихових не осуђујемо него са љубављу уразумљавамо,
саветујемо и поправљамо. Никога не треба осуђивати и због тога што се не зна како ће
ко завршити свој живот. Свети Анастасије Синајски учи: „Ако и видиш некога да
греши, не осуђуј, јер не знаш како ће он довршити свој живот. Онај разбојник, распети
са Исусом, беше човекоубица, Јуда пак беше апостол Исусов, па ипак разбојник уђе у
Царство, а апостол оде у пакао. Ако и видиш некога да греши, ти не знаш и његова
добра дела. Јер многи сагрешише јавно, а покајаше се тајно, и ми видимо грехе њихове,
а покајање њихово не знамо. Зато, браћо, никог да не осуђујемо, да не би били осуђени“
(Епископ Николај, Охридски пролог, 22. март, стр. 219).
545. Господ не жели смрт грешника, него да се покаје и жив буде. Ово је сам
Господ објавио преко пророка Језекиља (33, 11). Ни ми не смемо желети смрт никаквом
грешнику. Ништа тако не жалости Господа, који је за грешнике крсну смрт претрпео,
него кад Га ми молимо да смрћу умори неког грешника, који нам смета или нам је неко
зло учинио. Десило се једанпут да је апостол Карп изашао из стрпљења и почео се
молити Богу да умори два грешника, једног незнабошца и једног отпадника од вере.
Тада му се јави Господ Исус и рекне му: „Биј мене, ево готов сам да се опет распнем за
спасење људи!“ Овај догађај саопштио је апостол Карп светом Дионисију Ареопагиту, а
овај га је записао и Цркви оставио на поуку свима хришћанима (Исти, тамо, 26. мај, стр.
397-398).
546. Грешника не треба мрзети него му опраштати и за њега се Богу молити.
Треба мрзети грех (Римљ. 12, 9), као највеће зло и непријатеља човекова, а не човека —
грешника. Треба мрзети болест, а не болесника. Грех је болест, а грешник је —
болесник, кога треба са љубављу неговати и лечити. А лекови су: праштање и молитва.
За време свога живота на земљи Господ Исус Христос највише се трудио да људима
улије у срца љубав и праштање. То је срж свеколике науке Његове. На питање апостола
Петра колико пута треба опростити брату, да ли седам пута, Господ му је одговорио:
„Не седам пута него седамдесет пута по седам“ (Мат. 18, 21-22). И одмах затим

189
испричао им причу о милостивом цару и немилостивом слузи. Цар је своме слузи
опростио огромни дуг од десет хиљада таланата (око 100 милиона динара), а овај није
хтео да опрости своме дужнику 100 гроша, него је напао да га бије, дави и у тамницу
баци. То је разгњевило цара, па је немилостивог слугу предао мучитељима. Своју причу
Господ је завршио речима: „Тако ће и Отац мој небески учинити с вама, ако не
опростите сваки брату своме од срца“ (Мат. 18, 23-35). И у молитви коју нам је као
образац дао Господ нас упозорава да праштамо један другоме сагрешења, јер је тиме
условљено опраштање нама наших грехова: „И опрости нам дугове (грехе) наше, као
што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Мат. 6, 12). А молитва Богу за спасење
грешника, као израз љубави према оболелом брату, веома је угодна Богу и не бива
узалудна. Она умилостивљава Бога и на неки начин, нама недокучив, размекшава срце
нашег брата, грехом окорело, као киша суву земљу. Од праштања и молитве, по учењу
светих отаца, бива двострука корист: и нама и брату нашем.
547. Безгрешни Господ примио је на Себе грехе наше и тиме нам дао пример да
и ми грехе браће своје примамо на себе. „Онога који не знађаше греха, нас ради (Бог)
учини грехом, да ми будемо правда Божја у Њему“, упозорава свети апостол Павле (2.
Кор. 5, 21). „Зар ћеш се ти после тога стидети признања да си учинио неки грех, или да
примиш на себе кривицу за неучињен грех? Ако је Син Божји био због нас окривљен за
грех, иако је безгрешан, ти си онда дужан да на себе примиш кривицу за све грехове, са
кротошћу и љубављу, јер си ти доиста грешан за све грехе. А за које ниси грешан,
кривицу за такве примај по смирењу“, учи свети отац Јован Кронштатски.
Примити туђи грех на себе, то је једна врста мучеништва и знак превелике љубави
према ближњему. Како је последица греха смрт (Јаков 1, 15), то примати туђи грех на
себе значи товарити на своју смрт још једну смрт. Но Бог награђује васкрсењем оне који
из љубави примају туђу смрт на себе. Има много примера како су светитељи примали
на себе грехе својих ближњих. Тако за светог Амона (слави се 2. јануара) прича се ово:
Неки брат падне у грех, па дође Амону и рече му да због учињеног греха мора да
напусти манастир и иде у свет. Амон рече да он прима на себе грех његов и усаветова
брата да остане у манастиру. Брат остане у манастиру, а старац Амон стане приносити
покајање и молитве Богу. После кратког времена, старац добије откровење од Бога да је
тај грех опроштен због његове љубави према брату (Епископ Николај, Охридски пролог
9. август, стр. 617).

3. Свет

548. Шта се све под светом подразумева. Реч „свет“ у Светом писму употребљава
се, у главном, у тројаком значењу. Прво, за означавање васколиког Свемира, укључујући
у овај сва сазвежђа у васионском простору, све што је Бог створио и што још увек
ствара. То је њива Божја, поље Божје делатности (Мат. 13, 38). Друго, подразумева се
човечанство, васколики род људски: „Бог је тако заволео свет, да је и Сина свога
јединороднога дао, да ни један који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“
(Јов. 3, 16). „Ево Јагње Божје, које узе на себе грехе света“ (Јов. 1, 29). „Ја сам хлеб
живота који сиђе с неба... и даје живот свету“ (Јов. 6, 51, 53). „Ја сам светлост свету“
(Јов. 8, 12; 9, 5). Треће, подразумева се област зла, царство сатане (Јов. 14,30).
549. Свет као препрека човекову усавршавању и спасењу. После отпадања неких
анђела и наших прародитеља од Бога, грех се, као каква зараза (духовна епидемија),
проширио на сав род људски и окужио сву природу. Грех је послужио као капија кроз
коју је зло ушло у свет. До греха зла у свету није било, јер све што је Бог створио,
„добро беше веома“ (1. Мојс. 1, 31). Зло се јавило злоупотребом добра: злоупотребом
слободне воље од стране разумних бића, анђела и првих људи. Како онда тако и данас:
зло настаје одвајањем разумних бића од добра, чији је извор Бог, и злоупотребом добара

190
датих људима у добре сврхе. Тако, није зло храна, ни пиће, ни имовина, ни новац, ни
брак — већ злоупотреба ових: преједање, опијање, грамжљивост, среброљубље, блуд
итд. Злоупотребљавањем слободне воље и Божјих добара људи су, како вели
преподобни ава Исаија, овај свет претворили у радионицу неприродних ствари: у
испуњавање својих телесних жеља и страсти на штету своје душе и њеног спасења.
Свети Исак Сирин назива свет блудницом и обмањивачем: „Свет је блудница која све
оне што на њу гледају са пожудом привлачи љубави према себи. И којим је, макар
делимично, овладала љубав према свету, ко је везан њоме, тај не може да изађе из руку
његових, докле год га свет не лиши живота. И кад свет свуче све са човека, и у дан
смрти изнесе га из његовог дома, тада човек сазнаје да је свет заиста лажов и
обмањивач“. Зло је толико прожмало свет, да он, по речима светог апостола Јована, „сав
у злу лежи“ (1. Јов. 5, 19).
Као што тама и светлост не могу бити заједно, пошто им је природа различита; тако
и зло и добро, као супротни једно другом, не трпе се и искључују се. Та нетрпељивост
испољила се чим је зло дошло на свет. Први син наших прародитеља, Каин, обузет
грехом зависти према млађем и бољем од њега брату Авељу, скочио је на њега и убио га
(1. Мојс. 4, 1-8). Одонда људи који робују греху не трпе поред себе праведне људе. Та
нетрпељивост грешника према праведницима достигла је врхунац у осуди безгрешног
Господа на распеће и гоњењу Његових следбеника све до наших дана и до краја века, на
шта је Господ унапред упозорио (Јов. 16, 33; 15, 18-20; Лука 21, 12; Јов. 15, 21 и др.).
550. Зашто је Бог оставио зле поред добрих? На ово питање свети Јован Златоуст
овако одговара: „Поправи своју вољу, и никад ни од кога нећеш претрпети штете,
напротив, још ћеш задобити велику корист, не само од добрих него и од злих. Зато је
Бог и попустио људима да буду заједно, добри са злима, да би добри привлачили зле
својој врлини. Слушај шта Христос говори ученицима: царство небеско слично је жени
која узевши квасац стави га у три мере брашна, док све не ускисне (Мат. 13, 33).
Праведници имају моћ квасца, да би зле чинили таквима какви су они сами. Али
праведника је мало, па је зато и квасца мало? Али та мала количина не шкоди тесту,
напротив, и то мало квасца силом која се у њему садржи ускисне све тесто (1. Кор. 5, 6).
Тачно тако и сила праведника није у броју него у благодати Духа. Апостола је било
дванаест. Видиш како је мало квасца? А сва васиона била је у неверству. Видиш како је
много теста? Али ова дванаесторица обратили су себи сву васиону. Квасац и тесто су
једне природе, али не истог својства: зато је Бог оставио зле међу праведнима, да би они
будући једнаки с праведницима по природи, постали једнаким и по расположењу
воље“ ...

4. Земаљска срећа оличена у богатству, слави и чулним уживањима

а) Срећа

551. Чежња за срећом, за рајским блаженством — урођена је у људску природу.

То је у ствари чежња за Богом, у коме је извор свих правих и вечних добара. Али док је
чежња за срећом општа појава у срцу свих људи, дотле се у схватању среће људи толико
разилазе, да је сваки друкчије замишља, према својим тренутним потребама. Тако,
гладан човек сматра срећним оне који имају шта појести. Го и бос — оне који су
одевени и обувени. Бескућник — оне који имају свој кров над главом. Сиромах сматра
срећним богате. Богаташ — оне који су без бриге. Болесник — здраве итд. Колико људи
— толико схватања среће. Поред овог неслагања у схватању среће, појам среће мења се
у току живота сваког човека више пута: кад достигне оно што је за срећу сматрао, пред
њим се као срећа појављује нешто друго, за овим нешто треће, па четврто. И тако целог
живота: човек јури за срећом, као дете за шареним лептиром у пољу, и никако да је

191
достигне; таман да је ухвати, а она измакне и појави се на другом месту. На крају
живота човек, разочаран, увиди да је узалуд јурио за срећом, на земљи је није нашао.
552. Старац и срећа. Неки учен човек сретне пред црквом некаквог старца, пуког
сиромаха, и поздрави га:
— Добар дан желим ти, старче!
— Не сећам се да је неки дан био ружан за мене, одговори старац.
— Желим ти срећу! настави учењак.
— Ја несрећан никад нисам био, одговори сиромах. Зачуди се учени човек, замисли
и запита: Зар ти једини можеш бити срећан међу људима, кад је сав земаљски живот
пун брига и беде?
— Несрећан је онај, објасни старац, који тражи срећу на земљи. На земљи нема
друге среће до наслањати се на вољу Божју. Пријатно и непријатно, горко и слатко у
животу ја свакад примам од Бога покорно и са љубављу (Епископ Николај, Златни
редови. Мисионар, број 12, за 1935. годину, стр. 188).
553. Мираз и срећа. Неки трговац имао јединицу кћер. Он је увртео био себи у
главу да ће своју јединицу усрећити само великим миразом, па је гомилао паре. Мислио
је: што већи мираз, то сигурнија срећа. Хтео је своје чедо учинити што скупљим и
купити што скупљег зета. Лудој мисли додао је још и неправедно дело. Наиме, кад му је
ортак умро, он лажним рачунима приграби његов део, и тако његову жену и децу остави
без хлеба. Уложну књижицу своје јединице препунио новцем, али и своју душу
неправдом. На лудости и неправди зидао срећу своје јединице, за коју је живео и радио.
Није онда чудо што се здање сазидано на таквим основама срушило и пало на њега и
његову кћер. Он је заборавио, ако је икад и знао, да света небеса љуто кажњавају лудост
и неправду.
Просиоци, лакоми на паре, навале на његову кућу. И један од њих, његов
једномишљеник у погледу на паре, успе да се телом венча за његову кћер, а срцем за
његове паре. Али ни година није прошла, једне ноћи његова кћи залупа на очева врата,
сва рашчупана, искрвављена, осрамоћена, најурена. Пијан муж испребијао је, избацио
из куће бремениту, па сутрадан напустио кућу и одбегао у свет са тастовим парама. А
таст љуља унуче покрај постеље своје кћери, за коју су лекари рекли да има грудну
болест и да треба да иде на Алпе, а он нема више пара ни за Златибор. Па проклињући
зета пита се: има ли у свету правде Божје?
Како да нема правде Божје? И ко није веровао у њу, мора се уверити на његову
примеру. Он је мислио да миразом усрећи своје дете, па га је унесрећио. Одузео хлеб
сирочићима, да би осигурао шампањ својој кћери, па довео до глади и себе и кћер и
унуче. Миразом купио несрећу за четворо: за себе, кћер, унуче и зета. Јер је и њему
душу убио миразом. Навађен на незарађене паре, зет ће одсад брзо напредовати у
еснафу варалица, чији се гробови налазе украј друма. Тако се правда Божја објавила
(Епископ Николај, 141. Мисионарско писмо: Једном родитељу о злокобном миразу.
Битољ, 1933).
554. Променљивост људске среће. „Коло среће наоколо вртећи се не престаје: ко је
горе, бива доле, а ко ј' доле, гор' устаје“, рекао је мудри песник Гундулић. Неки римски
цар зарати са четири друга цара и победи их. Онда их ухвати и упрегне у кола да вуку, а
он сео у кола и возио се као победник по својој престоници. Један од она четири цара
непрестано се окретао назад и загледао у точак. Цар победник наљути се, па упита оног
цара зашто се окреће и шта гледа.
— Гледам у точак како се окреће; час једна страна у блато а друга у висину, час ова
у блато а она у висину.
Ове речи текну у срце цара победника, сети се да је људска судбина променљива, па
заустави кола и позове она четири цара у кола поред себе, и нареди да се уместо њих у

192
кола упрегну коњи (Епископ Николај, Повест о колу среће. Жички венац за омладину,
друго издање. Битољ, 1937, стр. 45).
555. Хришћански светитељи о променљивости људске среће. Сви су светитељи
указивали на варљивост и нестабилност људске среће, али особито лепо о томе говори
свети Григорије Богослов: Ништа није постојано до краја: ни весеље, ни жалост, ни
богатство, ни сиромаштво, ни сила, ни немоћ, ни униженост, ни власт, ни садашње, ни
будуће, ни наше, ни туђе, ни мало, ни велико, ни све остало што бисмо навели. И у
непостојанству остаје само једно постојано — промена у свему. Јер све брзо кружи и
пролази, и само себе обара, тако да се више може веровати ветру и писању на води него
људској срећи, зато што завист поставља преграду срећи, а милосрђе несрећи. А ово је,
по моме мишљењу, премудро и за чуђење, зато што жалост не остаје без утехе, а срећа
без уразумљења. Мудро поступају они који се уразумљавају несрећама и чистећи се као
злато, огњем, говоре: благо мени, јер си ме смирио (Псал. 118, 71 — у словенском). Зато
да подижемо свој поглед горе у свако време и у сваком случају, ограђујмо себе добром
надом, да и у радости не изгубимо страх, и, у жалостима — наду. При ведром небу
сећајмо се непогода, и у време буре кормилара; не тугујмо у невољама, не будимо зле
слуге које славе Господара када им Он добро чини (Псал. 48, 9), а не обраћају Му се кад
кажњава; међутим, понекад је болест боља од здравља, трпљење од благовања, посета
од заборављања, казна од праштања. Кратко речено, да не падамо духом у невољама,
нити да се гордимо због изобиља.
556. И на царском престолу не треба заборавити да је све на земљи пролазно.
На ову истину новог владара у Етиопији подсећа једна старинска церемонија приликом
његовог ступања на престо. Пред њега излазе четири највећа државна
великодостојника, а ове предводи патријарх. Први од великодостојника носи на
послужавнику мртвачку лобању, други лонац пун земље, трећи суд пун жара, а четврти
го мач. Патријарх узме од првога лобању и преда цару са речима: „Не заборави, царе, да
ће твоја глава једног дана бити слична овој лобањи; труди се да због земаљске круне не
изгубиш небеску“. Потом пружајући му суд са земљом, рекне му: „Сва богатства на
земљи — земља су, немој их сматрати за божанство“. Узимајући од трећега суд са
жаром и дајући га цару, каже му: „Буди својим примерима за твој народ светлост која се
не гаси!“ Напослетку, предајући му од четвртог го мач, патријарх му рекне: „Немој
овим мачем да нанесеш неправедну рану својим поданицима, али и не заборави да ти
мач није дат узалуд: казни преступ где год га нађеш!“ (Фатингер, стр. 149-150).
557. Еванђеље и срећа. Нека сиротица упутила је питање покојном епископу
Николају: Зашто се у Еванђељу Христовом не говори о срећи? На њега је добила
следећи одговор:
Како да се не говори, честита душо? О чему се у Еванђељу говори више него о
срећи људи? Мени изгледа да би се Еванђеље могло назвати: Књига Среће; наука
Христова — наука о срећи. Тебе је свакако збунило то што се у Еванђељу не спомиње
изрично сама та реч срећа. Но место те речи употребљавају се друге речи, као:
блаженство, радост, весеље, рај, спасење, вечни живот. Нарочито реч блаженство
означава срећу у најбољем смислу. Кад ово знаш, онда прочитај поново Господњу
беседу о блаженима (Матеј глава 5). Прва наука коју је Христос објавио свету била је
наука о срећи. Ту науку Православна црква понавља људима увек на почетку литургије
песмом Блажени. По науци Христовој блажени или срећни су они:
који плачем квасе молитве своје, јер ће се утешити непролазном утехом;
који су кротки и незлобни као јагањци, јер ће наследити земљу живих;
који су гладни и жедни правде Божје, јер ће се наситити небеском правдом;
који су милостиви срцем и руком, јер ће видети Цара Оца свог небеског;
који су миротворци, јер ће бити названи царским синовима у Рају;

193
 који су гоњени због правде од демона и од људи, јер ће царство вечне правде бити
њихово;
који су срамоћени и клеветани ради Христа, јер ће се радовати и веселити у
домовинама анђела;
уз ове још су срећни они:
који верују Спаситељу своме, јер ће бити спасени;
који пламте љубављу према Створитељу и створењима Његовим, јер ће се увенчати
славом бесмртном;
који жртвују живот земаљски, јер ће добити живот вечни.
Ово је права и неварљива срећа, коју је Господ наш открио и јавио роду људском. За
ову и овакву срећу жртвовали су цареви своје круне, богаташи своја богатства,
мученици своје животе — тако лако као што дрвеће у јесен одбацује своје лишће. Но ко
није макар мало окусио од оне среће, тешко може да жртвује за њу и малу воштану
свећу.
А ти, сиротице Божја, не очајавај за своју срећу. Остала си самохрана, без пријатеља
и рођака; врата земаљске среће за тебе су затворена. Тако пишеш, више сузама него
мастилом. Но зар не помишљаш да је то све промислом Оца твог небеског, да би се ти
окренула ка вратима вечне среће? Бог често, баш често, затвара пред људима врата
варљиве среће, али врата праве среће Он држи увек отворена пред свима и за све, који
само пожеле ући. Уђи и ти, кћери Христова. Кад се само надвириш на та врата,
опазићеш царство срећних, отаџбину блажених. Сагледаћеш небеса пуна угодника и
праведника Божјих, који на земљи окусише срећу Христову а на небу продужише да је
пију препуним путиром. Кад то осетиш и духом догледаш, нећеш ни за тренут бити
сама ни самохрана. Јер ћеш безбројну породицу Божју на небесима моћи назвати својом
браћом и сестрама, и рођацима и пријатељима. Радуј се и весели се Господом (89.
Мисионарско писмо. Битољ, 1932).

б) Богатство

558. Чежња за богатством није ни добро ни зло, али може бити и једно и друго.
По речима светог Јована Златоуста, и осталих светих отаца, богатство само по себи није
ни врлина ни порок, али према вољи онога који се њиме користи може да постане или
једно или друго. Богатство није зло, али је зло — рђаво употребљавање богатства, вели
свети Златоуст. „Ако ти употребиш богатство на дела човекољубља, онда ти је оно
послужило поводом за добро. Богатство је добро за онога коме оно не служи на грех.
Богатство није зло, ако се њиме користимо како треба. Богатство није зло, него је зло
безаконо употребљавање богатства. Ја не кривим богате и не осуђујем богатство, него
рђаву употребу богатства, трошење на распуство. Зашто ти слугу чиниш својим
господаром?“
559. Богатство је Божја имовина, дата људима да њиме користе и себи и
другима. Бог је Творац и Господар свега па и имовине. Она је Божји дар људима,
поверен привремено под рачун ради умножавања. И сваки ће бити дужан да положи
рачун Богу како је употребио поверени му дар. То је Господ јасно открио у својој причи
О талантима (Мат. 25, 14-30). Имовина није дата људима зато да је траће на блуд,
пијанство, пресићавање, на скупоцену одећу и друге предмете раскоши и уживања, него
да је деле са потребитима. „Као што се благајник који прими царски новац, ако га не
разда коме је заповеђено, него га страћи на своје прохтеве, подвргава казни и погибли;
тако је и богаташ прималац новца, одређеног за раздавање сиромашнима, који је добио
заповест да га раздели потребитима. Ако он потроши на себе преко неопходне потребе,
подврћи ће се највећој одговорности, зато што његово имање у правом смислу не
припада њему него његовим саслужитељима“, учи свети Јован Златоуст.

194
 Слично учи и свети Василије Велики. Он вели да би имало смисла задржавати
богатство за себе само у том случају, ако бисмо могли да га пренесемо у онај други свет.
Али пошто то не можемо, јер оно остаје овде, треба да га дамо онима који ће да нам га
пренесу онамо, а то су сиромаси. Зато нам је оно и дато. „Шта ћеш одговорити Судији
ти који облажеш зидове тканинама, а не оденеш човека; украшаваш коње, а равнодушно
гледаш брата у закрпама; дозвољаваш пшеници да труне, а не храниш гладне;
закопаваш злато у земљу, а не обраћаш пажњу на притешњене немаштином? Старај се
да имаш велику душу, а зидови, били они мали или велики, врше једну исту службу“.
560. Богатство смета човеку да уђе у царство небеско. Да богатство представља
сметњу на човекову путу у царство небеско упозорио је сам Господ речима: „Лакше је
камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у царство небеско“ (Марко 10, 25;
Лука 18, 25). Већ и сама жеља за богатством јесте замка ђаволска, која човека одвлачи у
пропаст и погибао, учи свети апостол Павле (1. Тим. 6, 9). И по речима светог
Златоуста, нема ничег другог што би толико спречавало путовање на небо, као
богатство и невоље које из њега проистичу.
561. Богатство доноси немир, бригу, страх, несаницу. Био неки велики богаташ
који је због великих брига око свога богатства много патио од несанице. И кад би га
после многих непроспаваних ноћи пред зору сан обузимао, у том часу сан би му
растерала весела песма и лупа чекићем његовог суседа, сиромашног крпача обуће, који
је имао обичај да свако јутро порани пре зоре на посао и за време рада пева на сав глас.
Преврћући се у своме меканом кревету, опхрван многим бригама и исцрпен несаницом,
богаташ је завидео своме сиромашном суседу, његовој веселој нарави и безбрижности.
Једног дана он узме пуну кесу златника, стане на праг бедне уџерице свога суседа и
пружи му кесу са новцима, рекавши: „Ја ти желим да будеш богат и срећан. Узми ову
кесу са новцима и помози се. Само те молим: немој више изјутра да раниш пре сунца и
да певаш на сав глас, као што си досад чинио, да бих ја могао изјутра на миру да
проспавам“. После ових речи, он се окренуо и отишао.
Сиромашак са чуђењем и радосним изненађењем узме кесу са новцима и почне
размишљати где би је могао склонити и чувати, пошто касе није имао. Најзад смисли,
стрчи низ натруле степенице у подрум и тамо у зиду нађе неку рупу, па у њу стави кесу
а одовуд један камен. Мислио је да ће му златници ту бити најбезбеднији.
Радосно узбуђење због изненадне среће није га напуштало у току читавог дана.
Тако није осетио кад му је дан прошао. Идуће ноћи дуго није могао заспати. Смишљао
је многе планове како најбоље да искористи добивено благо. Кад га је у зору ухватио
сан, нешто је лупило испод његовог кревета у подруму, он је брзо скочио из кревета и
низ степенице стрчао у подрум, да види шта је са добивеним благом. Кад се уверио да је
оно на своме месту, вратио се умирен у кревет, али сан му више није долазио на очи.
Радо би устао и прихватио се посла, али се сети молбе свога дародавца и оста у
постељи све док сунце није високо изашло. И у току дана он је премишљао о будућим
плановима, али се ни за један, није могао одлучити. То је наставио и идуће ноћи. И кад
је опет пред зору хтео да заспи, тргло га је неко гребање у кући, вероватно неки миш,
али он је посумњао на лопова и потрчао у подрум. Кад се уверио да је кеса на своме
месту, вратио се у кревет, али опет није могао да заспи. Такве су му биле и следеће
ноћи. Раније ведар, безбрижан, весео, сад је постао замишљен, мрачан, нервозан,
неиспаван, немаран на послу. Његови познаници и муштерије нису могли да се начуде
толикој његовој промени и одоцњавању на посао. Тако је прошло неколико месеци
откако је сиромашни крпач ципела постао богат човек и — престао да пева. Једног дана
он узме кесу са новцима, оде своме богатом суседу и закуца на његова врата. Кад се овај
појавио на вратима, он му пружи натраг његову кесу са златницима, рекавши: „Ево ти
натраг твоје благо, а врати ми моје спокојство и песму“ (Француска прича).

195
 562. Богатство представља велику и многоструку опасност за човека. По учењу
хришћанских светих отаца, богатство помрачава ум човеков, окамењује срце, удаљава
од Бога и служења Богу и човека чини својим робом; потхрањује у човеку себичност,
телесна задовољства и страсти. У рукама оних који не умеју њиме да се служе како
треба, богатство представља исту опасност што и нож у рукама мале деце: пре ће се
њиме повредити и од њега настрадати него што ће се знати користити. „Ради богатства
рођаци не знају за природне везе и браћа смишљају убиство један другом. Ради
богатства пустиње у себи чувају убице, море — разбојнике, градови — клеветнике. Ко
је отац лажи? Ко је виновник лажних потписа? Ко је породио преступање клетве? Није
ли богатство? Није ли старање о богатству? О, људи, шта се то чини с вама? Ко је вашу
својину окренуо у средство да вас улови? Имовина вам је дата као средство за живот, а
не као средство за зло, ради искупљења душе, а не као повод за погибао“, упозорава
свети Василије Велики.
И свети Јован Златоуст у многим својим беседама упозоравао је на опасности које
богатство собом представља и доноси ономе ко не уме њиме да се користи правилно.
По његовим речима, богатство храни у човеку најјаче страсти, покреће гњев, подиже
славољубље до највишег степена, надима и доводи до безумља. Оно не чини човека ни
мудријим, ни уздржљивијим, ни бољим, ни човекољубивијим; не уводи у душу ниједну
врлину, него их чак искорењује. Оно често пропада и пре човека. Па кад би само оно
пропадало, него са собом у пропаст повлачи и свога власника. Ето зашто неће
погрешити онај који богатство назове незахвалним слугом и убицом. „Богатство, које
сам ја називао бегунцем, није само бегунац него и убица. Оно не само оставља своје
власнике него их и убија. Кад се неко брине о њему, оно баш онда издајнички вара.
Нема ничег варљивијег од богатства; оно је данас с тобом, а сутра против тебе; оно са
свих страна наоружава против тебе завидљиве очи; то је непријатељ који живи с тобом
под једним кровом; то је домаћи непријатељ“.
563. Кад је богатство добро. „Богатство је добро кад није удружено са грехом“,
рекао је старозаветни мудрац (Премудрости Исуса Сирахова 13, 30). Кад се
употребљава на добра дела: помагање Цркве у њеној богочовечанској мисији на земљи
и помагање потребитих: гладних и жедних, голих и босих, ништих и убогих, болесника
и сирочића, пострадалих и бескућника. Ко тако са својим богатством поступа, тај га
умножава и трулежно благо претвара у нетрулежно, пролазно у вечно, земаљско у
небеско. Тиме се богатство враћа Богу, од кога и потиче, ма да Бог не сматра да је то
враћање Њему него давање Њему у зајам, и Он ће вратити са богатим интересом:
„Господу позајмљује ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово“ (Прича
19,17).

в) Слава и чулна уживања

564. Чежња за славом и чулним уживањима исто је што и јурење сенке.

Многим људима светска слава и људске почасти заврте мозак и они све напоре и
средства употребе да их се домогну, не гледајући да ли су употребљена средства
морално допуштена или не. Колико се њих на грешан начин докопало високих положаја
у државама па и самих владарских престола? А међутим, ништа није варљивије и
краткотрајније од људске славе: пролази као пара и ишчезава као сенка. Неумитна смрт,
ако је на миру дочекају, чини крај не само њихову животу него и слави! Многим
силницима није се ни име сачувало. А слава и оних чије је име историја сачувала легла
је са њима заједно у гроб.
Свети Сисоје Велики стао је замишљен пред ковчегом у коме су биле кости цара
Александра Великог, Македонског, па је узвикнуо: „Док си био жив, цео свет био ти је

196
тесан, а сад ето и тај ковчег сувише ти је простран“ (Епископ Николај, Речи и дела
светитеља. Мали мисионар, новембар, 1934, стр. 12).
565. Исповест цара Соломона. Кад о штетности богатства, славе и уживања говоре
људи који то нису имали, може се и посумњати у њихове речи, али кад то говори човек
који је све то уживао — мора му се поверовати. Зато речи цара Соломона, као искрена
исповест његова и резултат сопственог доживљаја, имају велики значај за правилну
оријентацију људи до краја века. Јер ако је до положаја, он је био цар; ако је до
богатства, он је био најбогатији човек свога времена; ако је до славе, његова мудрост и
слава рашириле су се далеко преко граница његове државе; ако је до уживања, нико није
умео тако да ужива као он. Па кад он после свега тога каже да је све то била таштина,
ништавило и мука духу, онда је заиста тако. Неће бити на одмет да наведемо његову
исповест:
„Велика дела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде; начиних себи
вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета родних. Начиних себи језера
водена да из њих заливам шуму где расту дрвета. Набавих себи слуга и слушкиња, и
имах слуга рођених у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свих који бише пре
мене у Јерусалиму. Такође скупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља;
набавих себи певача и певачица и милина људских, и справа музичких свакојаких. И
тако постадох већи и силнији од свих који бише пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја
оста са мном. И што год жељаху очи моје, не брањах им, нити ускраћивах срцу своме
каквога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда свога ... А кад погледах на
сва дела своја,... гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем ... Рекох
у срцу своме: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле, и то беше таштина...
Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је све човеку“
(Проповедник 2, 4-1; 2, 1; 12, 13).
566. Телесна уживања су ропство своје врсте и на крају доносе разочарење и
бол. Људи који се одају телесним уживањима постају робови својих страсти, а ово
ропство је, по уверавању светих отаца, најгоре ропство, и увек на крају доноси
разочарење, тугу и бол. По мудрим речима блаженопочившег епископа Николаја, у
сваком пехару телесне страсти на дну се налази скорпија, а како су сви ти пехари веома
плитки, скорпија је увек близу усана (Мисли о добру и злу).

5. Немар према души својој и своме спасењу

567. Душа је важнија од тела. Да је душа важнија и скупоценија од тела, и да се о

њој треба више бринути, упозорио је сам Господ овим речима: „Каква је корист човеку
ако задобије сав свет, а изгуби душу своју? Или какав ће откуп дати човек за душу
своју“ (Марко 8, 36-37)? Сав свет и његова блага немају вредност једне душе, јер је она
одраз лика свога Творца, Божанске Тројице, и бесмртна је, док је свет са својим
материјалним добрима пролазан. Према томе, велико безумље чине они људи који душу
своју продају ђаволу за тричава овоземаљска блага. Они луђе поступају од онога који
даје злато за блато, јер тренутак чулних уживања плаћају вечним мучењем душе. Они
тиме показују да више верују своме највећем непријатељу него своме најбољем
Пријатељу; више своме убици него своме Спаситељу; више ђаволу, лажову, него Богу,
Истини. Да би упропастили и погубили људе, зли духови шапћући им да нема Бога,
нема бесмртности душе, нема загробног живота, смрћу све престаје, па зато треба
искористити овај живот, пустити срцу на вољу: јести, пити, веселити се, уживати, јер
смрт може сутра да изненади. Тако су они одвајкада шаптали људима, али нас свети
апостол Павле упозорава да се не варамо и не верујемо оваквим шаптањима (1. Кор. 15,
32-34). Христос Син Божји, који је највиша Истина, открио је и својим васкрсењем
доказао истину: душа човекова је бесмртна и она по изласку из тела продужава живот у

197
загробном, духовном свету, у стаништима раја или пакла, према томе шта овим
животом на земљи заслужи, за шта се овде определи, шта овде изабере. То јасно
откривају Његове приче: О богаташу и Лазару (Лука 16, 19-31) и О страшном суду (Мат.
25, 31-46). Речи Господње су истина, тврђе од неба и земље, јер ће они проћи, а речи
Његове неће проћи него ће остати вавек (Мат. 24, 35).
568. Старање о души. И душа свакодневно потребује храну, као и тело. Богомудри
светитељ Златоуст учи: Као што тело потребује материјалну храну, тако и душа
потребује своју, духовну храну, свакодневно читање Речи Божје, поучавање и вежбање у
заповестима Божјим, да би се, укрепљавана овом храном, могла противити
бунтовањима тела и издржати постојану борбу, која нам прети и чини нашу душу
робињом, ако се ми, макар и за кратко време, предамо безбрижности. Зато је пророк
Давид назвао блаженим онога који се у закону Господњем поучава дан и ноћ (Псал. 1,2).
Као што ускраћивање хране телу води уморству, смрти тела, тако и ускраћивање души
њене хране има за последицу смрт душе, а смрт душе то је незнање Бога. Душа која не
зна Бога и не живи у Богу — мртва је. Зато зли духови толико и настоје да међу људима
рашире уверење да нема Бога. Тиме они на посредан начин убијају људске душе,
одвраћајући људе од бриге за душу и старања о своме спасењу.
569. Време је драгоцено и треба га мудро користити. Обузет бригом за спасење
свих хришћана, свети апостол Павле свима поручује: Добро пазите како живите, не као
немудри, него као премудри; искупљујте време, јер су дани зли (Ефес. 5, 15—16).
„Утешна је али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на Земљи, а
потом суд. За овај кратак рок свак може заслужити бесповратно или вечити живот или
вечиту смрт“, упозорава блаженопочивши епископ Николај (Жетве Господње, друго
издање. Минхен, 1953, стр. 18).
Живот човеков на земљи је кратак и брзо пролази, зато га треба мудро искористити.
Време је веома драгоцено. Често се међу пословним људима чује: Време је новац. Ова
пословица, као неко правило владања, може се видети у многим радионицама,
предузећима и канцеларијама по свету. То је заиста мудро и на своме месту. Али кад се
ради о човекову спасењу, време је скупље од новца. Јер изгубљени новац може се
надокнадити, било штедњом или већим трудом. Али изгубљено време за спасење не
може се надокнадити: оно је једанпут дато човеку и не враћа се, као ни изговорена реч.
Зато треба журно и марљиво користити сваки дан и сваки час. У томе човек треба да се
угледа на малу, али мудру пчелу: она од раног јутра па до мрклог мрака, не
пропуштајући ниједан дан, лети од цвета до цвета и сабира медни прах за будућност.
Тако и хришћанин треба свакодневно да себи скупља духовна блага за вечни живот.
570. Наш живот је — стално приближавање смрти. Иако свакодневно видимо да
људи око нас умиру, ми на смрт не мислимо, као да она неће уопште, или не тако скоро,
закуцати и на наша врата. Међутим, хришћански светитељи нису тако поступали. Сви
су они на смрт непрестано мислили и за њу се свакодневно припремали, па и нама
саветују да то исто чинимо. Да наведемо само светог Тихона Задонског: „Наш живот
сличан је путу, којим непрестано од рођења па до смрти идемо. Било да смо будни, или
спавамо, радимо или се одмарамо, непрекидно се овај пут скраћује, и сваки се своме
крају приближава. Приликом рођења ми ступамо на овај пут, а кад умиремо овај пут
завршавамо. И што више живимо, ми све даље од рођења одлазимо, и све се више дану
смрти приближавамо. Према томе, наш живот на земљи није ништа друго до
непрестано приближавање смрти. Овај пут некоме је дужи, некоме краћи — како је Бог
коме одредио. Неки га завршава у детињству, неки у дечаштву, неки у младићском
узрасту, неки у зрелом узрасту, а неки у старости. Као што је сигурно да смо овај живот
започели, тако је сигурно да ћемо га и завршити. А кад, то је Промисао Божји сакрио од
нас, да бисмо га свагда чекали и старали се да га достојно дочекамо“.

198
 „Ах, смрти, смрти, колико је страшно и сећање на тебе! Али чудна ствар! Све нас
неопходно очекује овај крај, а ми живимо тако као да ње и нема. За жаљење је ова наша
слепоћа! Кад неког окују у гвожђе, затворе у тамницу и осуде на смрт, познато је
свакоме у каквом се стању он тада налази. Тада му није потребан ни дом, ни жена, ни
деца, ни пријатељи, ни сродници, ни богатство; храна и пиће и на ум му не долазе: он
само мисли да је на смрт осуђен, и смрт очекује; обузет само овим страхом он болује,
тугује, скрушава се, очекује дан и час кад ће доћи, кад ће умрети. Праведни суд Божји
још у рају све нас је са праоцем на смрт осудио: земља си, и у земљу ћеш се вратити (1.
Мојс. 3, 19). Зашто се не бојимо тога часа? Зашто се за њега не припремамо? Зашто све
време проводимо на гозбама, у пијанству, раскоши, играма, забавама, картама? Зашто
друг друга вређамо, пљачкамо, обмањујемо?“
571. На животном путу вребају нас многе опасности. Наш овоземаљски живот
свети Тихон Задонски упоређује са животом човека „који седи на прекрасном престолу
и има у рукама сва задовољства, а над његовом главом виси оштар мач обешен о танко
влакно, под њим запаљен огањ, а са свих страна наоружани непријатељи против њега.
Кад такво стање сликам, вели он, ја тиме описујем стање нашег живота. Сви ми који на
земљи живимо у таквој се опасности налазимо, као овај човек. Кад отворимо наше
духовне очи, и погледамо на околности нашег живота, увидићемо насигурно да је он
сличан са стањем оног човека, и никаква лепота овог света не може да нас развесели.
Увидићемо над собом Бога, који нам прети мачем правде; под собом дубину пакла,
припремљеног за грешнике; иза нас грехе наше за које нас савест непрестано мучи;
пред собом смрт која нам се непрестано приближава; с десне и с леве стране
непријатеље душа наших који нам плету замке и желе погибију. Бог може сваког часа да
спусти свој мач на нас. А колико је страшан пакао и за светитеље, који су га се бојали?
А колико је страшна смрт? Колико је страшно и само сећање на њу?“
572. Зашто је живот на земљи кратак а будући вечан? То је дело Божјег
човекољубља, одговара свети Јован Златоуст, да би наш труд био кратак, сличан
магновењу ока, а награда за труд била вечна. Зато ће они који буду осуђени горко
жалити што су тако лудо поступили, што кратковременим трудом нису купили вечни
живот и његова блага.
573. Живот овај — време сетве, а будући — време жетве. По Божјем уређењу,
овај живот одређен је за сејање, а будући за жетву. Из искуства земљорадника зна се да
је жетва условљена сетвом. Зато свети апостол Павле опомиње: Шта ко посеје, то ће и
пожњети (Галат. 6, 7). Земљорадници то знају, па како им је стало до обилне жетве, они
бирају најбоље семе и сеју обилато. Али кад је у питању сејање за будући живот, мали
се број људи користи примером земљорадника. Свети апостол Павле јасно предочава:
Ко сеје у тело своје, од тела ће пожњети распадљивост, труљење. А ко сеје у дух, од
духа ће пожњети живот вечни (Галат. 6, 8). То значи: ко се у овом животу труди да
задовољи само тело и да му у свему угоди, заборављајући на душу, тај ће пожњети
трулеж и распадљивост, као земљорадник који је сејао труло семе. А ко се брине о
души, не занемарујући и тело, и чини добро где год му се прилика за то укаже, тај ће
пожњети вечни живот и духовна блага. Зато нас исти апостол позива да неуморно
сејемо добро семе и чинимо добро свакоме, па ћемо имати богату жетву у будућем
животу (Галат. 6, 9-10). Само неразумна бића створена су једино за овај живот, а људи,
пошто имају бесмртну душу, створени су и за овај и за будући живот, с тим што им овај
служи као припрема за онај, учи свети Златоуст.
574. Будући живот — продужење овога. По учењу богомудрих светих отаца,
Господ је људима оставио на вољу да сами себи припреме живот какав желе и овде и у
вечности, да сами изаберу или добро или зло. Што они као слободна бића изаберу —
даће им се, и овде и тамо. Ко у овом животу живи са Богом, живеће и у оном; а ко овде
живи без Бога, живеће и у оном. А живети овде са Богом значи: веровати у Бога и

199
држати заповести Његове (Јован 14, 23); тај и у оном свету живи у заједници са Богом и
ужива сва добра која се у Богу налазе. Живети овде без Бога значи: живети без вере и
робовати своме телу и његовим страстима, у ствари — робовати сатани; а тамо: живети
далеко од Бога, у мраку, горком кајању и мучењу. И тако, сваки онамо наслеђује оно
што је овде изабрао, па је на тај начин будући живот у ствари продужење овоземаљског.
То врло лепо објашњава свети Иринеј Лионски († 202): „Бог знајући унапред све,
припремио је обиталишта и за једне и за друге. Онима који су тражили светлост
нетрулежну и обратили се к Њему, Он им милостиво пружа ту жељену светлост; а за
оне који презиру, ругају се и беже од ове светлости, Он је припремио таму, која одговара
бићима што се противе светлости ... У самој ствари, пошто се сва блага налазе у Богу, то
они који по сопственој одлуци беже од Бога, лишавају сами себе свих блага која се у
Богу налазе... и осуђују на боравиште у тами ... пошто је Бог светлост. Као што се људи
у овом животу који беже од светлости погружавају у таму и сами постају узроком
лишења светлости, тако бива и са онима који се удаљавају од вечне Божје светлости:
сами себе лишавају вечне Божје светлости и свих блага која се у Богу садрже. На тај
начин сами постају узроком боравка у вечној тами и лишења свих вечних добара“.

Смрт

575. Откуда смрт у свету. „Бог није створио смрт, и не радује се погибији живих.
Он је све створио за живот ... Он је човека створио за бесмртност. Завишћу ђаволовом
смрт је ушла у свет“ (Премудрости Солом. 1, 13-14; 2, 23-24).
„У свима својим поступцима сећај се свога краја (смрти), и никад нећеш
сагрешити“ (Премудрости Исуса Сирахова,7, 39).
576. Зашто је дошла смрт. Она није била у плану Божјем; она је уљез у свету.
Дошла је као последица одвајања наших прародитеља од Бога, извора живота, а по
наговору сатане и слободној одлуци њиховој, упркос Божје опомене да то не чине, јер
их, ако не послушају, чека смрт (1. Мојс. 2, 16-17). Они нису послушали и — умрли су.
Тако је смрт дошла као последица непослушности и одвајања од Бога. Како онда тако и
данас: сви који се одвајају од Тебе, гину, констатује псалмопевац (Псал. 73, 27). А Који
поштују заповести Божје и живе у духовном јединству са Богом, по уверавању Сина
Божјег, живеће вечно, ако и умру телесно (Јован 12, 50; 6, 17; 11, 25). За њих је смрт
мост ка вечном животу у царству Божјем. Ма да је смрт за првог човека и његово
потомство највеће зло, Бог је, по своме премудром промишљању о људима и
човекољубљу, ово зло преобратио у њихово добро. По речима светог Григорија
Богослова, смрт је дошла да пресече грех, да зло не би постало бесмртно. Тако се Божја
казна за грех преобратила у човекољубље.
577. Зашто је час смрти Бог сакрио од човека? То је учињено ради нашег вечног
добра: да бисмо постојано мислили на смрт и за њу се сваког дана припремали
побожним животом. Свети оци мудро саветују: живи тако као да ти је сваки нови дан
који осване последњи у животу. Кад би људи унапред знали дан своје смрти, многи би
пожурили да се наживе и науживају, пре него што се с овим светом растану, и на
покајање не би мислили до последњег дана и часа. А питање је да ли би такво покајање,
у последњем часу, могло да заглади сав грешни живот. Једноме је само успело да у
последњем часу покајањем заглади све учињене грехове — разбојнику на крсту. Зато
поводом његовог случаја блажени Августин упозорава: Један је у последњем часу
помилован, знај, да не очајаваш; али и само један — да се сувише не уздаш.
578. Смрт је страшна за грешнике а радосна за праведнике. Смрт је страшна и
жалосна за грешнике, за сластољубце, лењивце, грабљивце, богаташе и све оне који су
везани за овај свет, зато што онда увиде да су улудо страћили свој живот, кају се и
плачу, али је доцкан, кајање и плач ништа не користе. А праведници се радују и веселе,

200
зато што су је они одавно очекивали и спремали се за њу. Смрт је за њих — мост за
прелазак у бољи, вечни живот, значи: спасење од овоземаљских невоља и улазак у тихо
пристаниште, повратак из земље изгнанства у своју праву отаџбину, у дом Оца свога. За
њих смрт није губитак него добитак (види Филибљ. 1, 21). Сви они, попут светог
апостола Павла, желе што пре да изађу из овог света и оду Христу, али одлуку о часу
преласка препуштају Богу (стих 22-23), који се брине о спасењу сваког човека (1. Тим.
2, 4).
579. Неким побожним душама Бог унапред открива дан телесне смрти.
Навешћемо неколико примера из Житија светих:
Светој Василиси било је предсказано на пола године пре смрти да ће се пре ње у
онај други свет преселити све девице њеног манастира, и то се заиста и догодило. У
току пола године све девице из манастира преселе се у вечни живот. По одласку
последње, све се оне јаве својој игуманији, у светлим царским хаљинама, и позову је да
пође са њима, да се све заједно поклоне Господу Христу, коме их је она обручила
(Житије Јулијана и Василисе, 8. јануар).
Светом Макарију Египатском дошла су из оног света два света мужа,
пустиножитеља: Антоније и Пахомије и рекли му: Господ Исус Христос послао нас је
да ти јавимо радосну вест: „У девети дан од данас прећи ћеш у вечни живот. Тога дана
ми ћемо доћи и узећемо те са собом, да заједно с нама предстанеш престолу Господа и
наслађиваш се бесмртном храном“. После ових речи постали су невидљиви. У девети
дан појавили су се, а са њима мноштво анђела и светитеља, и свечано спровели душу
његову у онај свет, пред престо Господа (Житије светог Макарија, 19. јануар).
Свети Јевтимије Велики рекао је братији: „У суботу у поноћ одвојићу се од вас, а
ученик мој Димитријан у седми дан умреће за мном“. Пошто је поучио братију да
негују смирење и љубав, чувају душу и тело у чистоти и уредно присуствују
заједничким молитвама у храму, он је последња три дана и ноћи провео у храму и у
суботу у поноћ упокојио се. После његове смрти ученик његов провео је на његову
гробу шест дана. Седмог дана јави му се свети Јевтимије ноћу, светла и радосна лица, и
рекне му: „Хајде у припремљен ти покој, јер је умољен Господ Христос да будеш са
мном“. Димитријан је дошао у цркву, испричао братији и одмах потом упокојио се
(Житије светог Јевтимија, 20. јануара).
Светом Јовану Кушчнику било је на три дана раније предсказано време смрти
(Житије 15. јануар).
Светом Стефану, епископу пермском, откривен је дан смрти три месеца раније
(Житије 5. априла).
Света Атанасија била је обавештена о дану смрти дванаест дана раније (Житије 12.
априла).
И многим другим. Слободно се може рећи да су ретки светитељи којима Господ
није унапред открио дан њиховог преласка у вечни живот, за којим су они толико
жудели. Само што већина њих није хтела о томе никоме ништа рећи, из своје
скромности и смирења.
Није само светитељима Бог откривао унапред дан смрти. Понекад је то чинио и
обичним смртницима, како људима тако и женама. То дознајемо из дневне штампе, која
такве случајеве с времена на време региструје. Навешћемо три таква случаја.
У селу Отањ, општина Пожега, живео је Радомир Јездић, земљорадник и ратни
инвалид, стар 76 година. Иако му је здравље било попустило, није лежао. Дан пред
своју смрт он је заређао и поздравио се са свима својим сродницима и пријатељима по
селу, уверавајући их да ће сутра до 10 сати да умре. И заиста тако се и догодило
(Политика 4. јули 1959).
У селу Бабина, општина Пријепоље, живео је Милован Шљукић, земљорадник, стар
80 година. Никад у животу није боловао и био је крепког здравља све до краја живота.

201
Дан пред смрт сасвим се добро осећао и цео дан чувао говеда са унуком. Увече
затражио је од сина Милана хартију и оловку. Док су сви у кући спавали, он је нешто
писао. После пола ноћи, пробудио је сина и почео да га саветује да са суседима живи у
слози и пази децу. Син се изненадио овим његовим речима и запитао га:
— Оче, шта је то с тобом, зар ниси спавао?
— Нисам и нећу да спавам, одговорио је и наредио сину да му одмах позове суседа
и рођака из фамилије Лазара Шљукића. Кад је овај дошао, зачуђен што га старац
Милован ноћу позива, старац му је рекао:
— Лазаре, ако сам те нешто увредио, опрости ми. И ја теби све опраштам. Сложно
живи с мојом децом и помози им.
Још више изненађен и узбуђен овим речима, Лазар га је запитао:
— Миловане, шта је с тобом, шта то причаш?
— Ја ћу умрети ујутру у 5 сати. Зовните ми унука Свету, да га деда још једном види.
Најтеже ми се од њега одвојити...
Породица је била изненађена причањем старца Милована и сматрала је да се он
шали. У разговору време је пролазило и наступила зора. У освит дана старац им је
рекао да озбиљно приме оно што им је као аманет оставио. Онда се поздравио са свима
и рекао: „До виђења“!
То су му биле последње речи. Било је тачно 5 часова, кад је старац склопио очи. На
хартији коју је од сина затражио била су записана имена свих оних које треба позвати
на сахрану (Политика 4. јуни 1960).
Десанка Савковић, из Доње Трнаве, код Тополе, стара 55 година, устала је 31. јула
1960. године здрава из кревета и мирно рекла своме мужу да ће у току дана умрети. На
то јој је муж одговорио да се мане лудих шала. Међутим, она је тврдо остала при своме.
Кад је муж изашао из куће послом до стоке у дворишту, она је уграбила прилику те се
окупала и обукла у свечане хаљине, ставила минђуше и прстење на руке, и тако се
припремила за смрт и сахрану. Кад су се укућани искупили, она се са свима поздравила,
села на столицу (јер није хтела да гужва кревет) и умрла (Светлост, Крагујевац, 19.
август 1960).

Открића о смрти и загробном животу људских душа

580. Откриће светом Макарију Александријском о доживљајима људских душа

по растанку од тела и молитвама Цркве за њих. Свети Макарије Александријски (†
393) запитао је анђеле који су га пратили кроз пустињу да му објасне значај и корист
обичаја у Православној цркви, установљеног од светих отаца, да се за умрле чине
молитве у трећи, девети и четрдесети дан после смрти. На то је добио овај одговор:
Бог није дозволио да у Његовој Цркви буде ма шта непотребно и некорисно, него је
у својој небеској и земаљској Цркви установио тајне и заповедио да се оне врше. Јер кад
у трећи дан бива у храму приношење молитава, онда душа добија од анђела, који је
чува, олакшање од жалости, коју она осећа због разлучења од тела. Ради славословља и
приношења које се у храму чини за душу, у њој се рађа добра нада. Јер у току два дана
души се допушта да заједно са анђелима који се са њом налазе иде на земљи куда хоће.
Зато душа која је волела своје тело скита се некад око дома, у коме се разлучила од тела,
и тако проводи два дана, као птица која тражи себи гнездо. А добродетељна душа ходи
по оним местима у којима је чинила правду. У трећи дан Онај који је васкрсао из
мртвих заповеда, као подражавање Његовом васкрсењу, да се свака хришћанска душа
узнесе на небо, ради поклоњења Богу. И тако Црква има добар обичај да трећи дан чини
приношење и молитве за душу.
После поклоњења Богу, Он заповеда да се души покажу обитељи светих и красоте
раја. Све ово разматра душа шест дана, дивећи се и прослављајући Створитеља свога.

202
Све ово гледајући она се мења и заборавља тугу, коју је имала док је била у телу. Али
ако је она грешна, онда при виђењу радости светих почиње горко тужити и укоравати
себе због свога безбрижног и грешног живота на земљи, због повлађивања својим
похотама и страстима, услед чега је лишена благодати и славе праведника. После шест
дана посматрања радости праведника, анђели је опет узносе ради поклоњења Богу. Зато
Црква добро чини што у девети дан врши службу и приношење за умрлог.
После другог поклоњења Богу, Господ заповеда да се души покаже пакао, разна
одељења његова и разноврсна мучења злих духова и душа умрлих грешника, које
непрестано ридају и шкргућу зубима. По овим различитим местима мучења душа се
проводи 30 дана, дрхтећи од страха да и она не буде осуђена и закључана овде. У
четрдесети дан она се опет узноси на поклоњење Богу. И тада јој Судија опредељује
одговарајуће место пребивања према њеним делима. То је посебни суд, за разлику од
општег и коначног на крају века. Зато Црква мудро поступа што у четрдесети дан чини
помен за умрле чланове своје (Помени за умрле. Календар „Свечаник“ за 1953, штампан
у Минхену, стр. 71-74).
581. Открића Сундар Сингу. Као што је раније речено, индијски хришћанин
Сундар Синг имао је више духовних визија и разговора са анђелима и душама
светитеља из загробног света. У тим виђењима и разговорима било је речи и о смрти и
загробним судбама праведних и грешних душа. Ево шта су му они открили о смрти:
„Смрт је слична сну. Нема никакве муке при преласку на ову страну (то јест у
загробни свет), осим у случају телесне болести и душевних стања. Као што уморан
човек бива савладан дубоким сном, тако долази смртни сан на човека. Некима дође
смрт тако изненадно, да они с тешком муком могу да схвате да су оставили материјални
свет и ушли у свет духова. Збуњени многим новим и лепим стварима око себе, они
замишљају да су у посети некој земљи, или граду на земљи, што раније нису видели.
Тек кад им се добро објасни и кад увиде да је њихов духовни облик различит од
материјалног тела, они сазнају да су заиста пренесени из материјалног света у царство
духова“.
На ово је други светитељ додао: „Обично у часу смрти тело поступно изгуби моћ
осећања. Оно не осећа бол, него бива просто савладано као неким дремежом. У
случајевима изненадне смрти душе оних људи који нису ни помишљали нити се за
улазак у царство духова припремали, бивају крајње збуњене и налазе се у стању велике
жалости због своје судбе и зато морају дуже времена да остану на нижем, мрачнијем
плану. Духови овог нижег плана често јако узнемиравају људе у свету (земаљском). Али
они не могу ником ништа нашкодити, осим онима који су им слични по карактеру и
који по својој слободној вољи отварају срца своја да их примају. Ове зле душе,
удружене са осталим злим духовима, починиле би страшну пакост људима, да Бог није
свуда одредио безбројне анђеле за заштиту Његовог народа и Његових створења; тако је
Божји народ увек сигуран под Божјом заштитом. Зли духови могу шкодити само онима
у свету који су слични њима по природи, но и то могу чинити до одређене границе.
Истина, могу они узнемиравати и праведнике, али не без Божјег попуштења, као што је
попустио сатани да мучи Његовог слугу Јова. Но од таквих кушања човек који верује
више добија него што губи.“
„Многи од оних који у животу нису знали за Бога при смрти изгледају ван себе. У
ствари, с њима се догађа ово: они виде гадна ђаволска лица злих духова, који се купе
око њих, па постају неми и парализовани од страха. Сасвим супротно бива са побожним
човеком. Често пута он се осећа веома срећним, јер види анђеле и свете духове где
долазе к њему и поздрављају га добродошлицом у онај свет. Такође и они које он воли, а
који су раније умрли, по Божјем допуштењу прилазе његовој самртној постељи и
одводе његову душу у духовни свет. А кад он уђе у духовни свет, одмах се осети као код

203
куће, не само због тога што су око њега, пријатељи његови него и што се он дуго
припремао за ту кућу (небески свет) својом надом у Бога и општењем са Богом.“
„Одводити душе људске од света, то је посао анђела. Обично Христос се лично
јавља у духовном царству сваком од њих у оном степену славе, који одговара стању
сваке душе. У извесним случајевима Он сам силази самртној постељи да прими душу
слуге свога (на пример, светог Сисоја и других) и да с љубављу отре сузе његове и
уведе га у рај. Па као што дете кад се роди у свет налази све припремљено што му
треба, тако и душа кад уђе у духовни свет налази све своје потребе подмирене“ (Мали
мисионар, број 27, април 1936, стр. 6-11).
582. Сундар Синг о смрти једног праведника: „Смрт за праведнике није смрт него
капија кроз коју они ступају у своју вечну домовину ... Када остављају тела то за њих
није дан њихове смрти него дан рођења у духовном свету. То је за њих час врховне
радости, као што ће овај пример показати.
Прича ми анђео како је један прави хришћанин, који је од свега срца служио
Господу 30 година, лежао на самртничкој постељи. На неколико минута пре него што ће
издахнути, отвори му Бог духовне очи, да и пре изласка из тела може видети духовни
свет, и саопштити својима око себе оно што је видео. Он је видео како се небо отворило
над њим, и како једна група анђела и светитеља излази му у сретање, а на капији је
чекао Спаситељ раширених руку да га прими. Када му се све ово отворило, он је тако
ускликнуо од радости, да су се они око његове постеље поплашили. „О, како је срећан
овај час за мене! узвикнуо је он. Ја сам дуго чекао да видим мога Господа и да пођем
Њему. О, пријатељи, погледајте у Његово лице, све обасјано љубављу, и погледајте ону
групу анђела који долазе по мене! Како је славно оно место! Браћо, ја крећем за моју
праву домовину, не тугујте због мога одласка него се радујте!“
У том неко од присутних код његове постеље тихо проговори: „Дух је његов
помућен“. Али он чу тихи глас и рече: „Не, није. Ја сам потпуно свестан. Ја бих желео
да и ви видите ове дивоте. Жао ми је што је то сакривено од ваших очију. Збогом!
Видећемо се опет у оном свету“. Изговоривши ово, он затвори очи и рече: „Господе, у
Твоје руке предајем душу моју!“ И то рекавши, издахну.
Чим је душа овог човека оставила тело, анђели су му узели душу у своје руке и
хтели кренути ка небу, али он их замоли да мало сачекају. Он погледа на своје мртво
тело и на своје сроднике, па рече анђелима: „Нисам знао да дух кад остави тело може
видети своје сопствено тело и своје сроднике. Ја бих желео да моји сродници виде мене,
као што ја њих видим; онда ме они не би сматрали мртвим и не би туговали за мном“.
Тада он поче разгледати своје духовно тело и нађе да је оно прекрасно, лако и фино, и
сасвим различито од његовог грубог материјалног тела. Потом он покуша да задржи
своју жену и децу, која су плакала и целивала његово хладно тело. Он пружи своје руке
и поче да им објашњава, и са великом љубављу хтеде да их удаљи од тела, али га они
нити могаху видети нити чути. И када он покушаваше да их одвоји од његовог тела,
изгледаше као да његове руке прођоше кроз њихова тела скроз, као кроз ваздух, но они
ништа не осетише. Тада један анђео рече: „Хајде, треба да те узнесемо у твој вечни дом.
Немој се жалостити за њима. Сам ће Господ, а и ми, њих утешити. Ова растава само је
за мало дана“ (Мали мисионар, број 27, април 1936, стр. 22-26).
583. Сундар Синг о смрти добрих и злих: „После смрти душа сваког људског бића
улази у свет духова, и свака према ступњу своје висине обитава са духовима сличним
њој по уму и по природи, или у тами или у светлости славе. Ми смо сазнали да нико од
људи није ушао у духовни свет са физичким телом, осим Христа и неколико светитеља
(Енох, пророк Илија), чија су тела преображена у тела славе. Но некима је било
допуштено док су још живели на земљи да виде свет духова и небеса, као на пример:
светом апостолу Павлу (види 2. Кор. 12, 2), преподобном Андреји Јуродивом и још
некима, ма да ни они сами не могу сигурно рећи да ли су рај видели у телу или у духу.“

204
 „После овог разговора свеци ме поведоше наоколо и показаше ми многе чудесне
ствари и места. Ја погледах и видех како са свих страна хиљаде за хиљадама душа
стално придолазе у свет духова, и како их све прате анђели. Уз добре душе иду само
анђели и добри духови, који их прате од њихове самртничке постеље. Злим духовима
забрањено је да им се приближавају, зато они стоје у даљини и посматрају. Још видех да
уз опаке душе нема добрих духова, него око њих беху зли духови, који су дошли с њима
од њихове самртничке постеље. Анђели су стајали по страни и не даваху злим духовима
да по својој злобној природи у пуној мери злостављају оне душе. Зли духови одмах
потом одведоше ове душе у таму, јер су оне, док су биле у телу, дозвољавале злим
духовима да их надахњавају злом, и по својој вољи уплетене су у сва неваљалства.
Анђели нимало не ограничавају слободну вољу једне душе. Још сам ту видео многе
душе које тек што су стигле у духовни свет, и које су биле праћене и од добрих и од
злих духова и од анђела. Но за мало па се основна разлика њиховог живота почела
показивати, и оне су се разделиле, добре по карактеру кренуле су ка добру, а зле ка злу.
Када душе људи стигну у свет духова, добре се наједанпут оделе од злих. На земљи
све су помешане заједно, али није тако у духовном свету. Ја сам много пута видео како
душе добрих људи — синова светлости — улазе у свет духова и како се пре свега као
окупају у некој прозрачној ваздушастој води једног океана као кристал. Ту оне добијају
снажно и пријатно освежење. По овој чудотворној води оне се крећу као кроз ваздух,
нити у њој тону, нити их вода кваси, него дивно опране, освежене и убељене оне улазе у
царство славе и светлости, где ће заувек остати у присуству свога милог Господа и у
друштву безбројних светаца и анђела.
Како је сасвим различита судба душа оних људи чији је живот био зао. Њима је
нелагодно у друштву синова светлости; њих мучи светлост Славе која се открива; зато
оне теже да се сакрију у места где њихово нечисто и грехом упрљано биће неће бити
виђено. Из најдаљег и најмрачнијег предела, испод духовног света, уздиже се неки црн
и смрдљив дим, и синови мрака, да би се сакрили, јуре наниже и бацају се главачке у њ,
а одоздо после се стално чује њихова горка кукњава због гриже савести и страха. Али је
небо тако уређено да нити се дим види, нити се кукњава и вапај чује горе међу
духовима небеским, изузев случаја кад неко од њих зажели из неког нарочитог разлога
да види муке душа у мраку“ (Мали мисионар, бр. 27. април 1936, стр. 11-15).
584. Сундар Синг о загробном мучењу пијанице и самоубице: „Једном сам у
свету духова видео једну душу, која је због гриже савести с урликом јурила тамо-амо,
као неки лудак. Један анђео рече ми: „Овај човек док је био на земљи имао је много
згодних прилика да се покаје и поврати Богу, али кад год би га његова савест почела
мучити, он се трудио да глас савести утопи у пићу. Он је пропио сву своју имовину,
разорио своју породицу и, најзад, извршио самоубиство. Сада у свету духова он
безумно јури наоколо, као бесан пас, и савија се у грчевима од гриже савести што је
пропустио све прилике за покајање и поправку. На земљи он је пио, да би угушио глас
своје савести, али овде не постоји могућност да се ишта покрије и сакрије. Душа
његова сад је тако гола, да и он и сви житељи духовног света виде његов грешан живот.
У оваквом стању, од греха отврдлом, он нема да бира други пут него да се сакрије у
таму са осталим злим духовима, и тако да у извесној мери избегне муке од светлости“
(Тамо, стр. 16-18).
585. Сундар Синг о загробној судби убице: „Неки човек који пре неколико година
беше убио хришћанског мисионара, би уједен од змије у шуми, и умре. Кад је ушао у
свет духова, он погледа и виде добре и зле духове око себе. Но пошто цео изглед његове
душе показиваше га као сина мрака, то га зли духови узеше као свога и одгураше га
доле у таму. Један од светитеља на то ће рећи: „Он је отровом свога гњева убио једног
Божјег човека, а сада ево и он је убијен отровом змије. Древна Змија, Ђаво,

205
посредством овог човека убио је једног невиног човека. Сада посредством друге једне
змије, која је њему слична, он је убио овог човека, јер је он убица одискона (Јов. 8, 44)“.
586. Сундар Синг о загробној судби лажљивца: „На земљи беше један човек
толико навикнут да лаже, да је лаж постала његова друга природа. Када умре и ступи у
други свет, он покуша да и тамо лаже, као обично, али би веома постиђен, зато што су
његове помисли биле знане свима пре него што је проговорио. Тамо нико не може да
буде лицемер, пошто ниједна помисао срца не остаје сакривена. Када душа остави тело,
она на себи носи печат свих својих грехова, па кад се нађе у својој наготи (без тела) на
светлости небеса, тада сви могу да виде њене грехе. Ништа не може избрисати те печате
греха, те мрље, осим крв Христова, то јест свето причешће. Док је овај човек живео на
земљи, он је стално покушавао да обрће истинито у лажно и лажно у истинито, али
после своје телесне смрти он је сазнао да нити је било нити има могућности да се
истина обрне у лаж. Онај ко лаже повређује и обмањује самога себе, а никога другога.
Тако је овај човек убио у себи унутрашње појимање истине, које је некад имао. Ја сам га
посматрао како се заврзује у своје сопствене обмане, и како окреће своје лице од вишње
светлости и бежи у мрак, где нико није у стању да види његову прљаву склоност ка
лагању, осим оних духова који су му по природи слични. Јер Истина је увек истина, и
она је изрекла свој суд његовим лажима и осудила га као лажљивца“ (Тамо стр. 19-20).
587. Сундар Синг о загробној судби једног блудника и самоубице: „Видех једног
блудника који тек што беше стигао у духовни свет. Његов исплажени језик висио је као
у човека који гори од жећи; ноздрве су му биле раширене, и он је ударао око себе, као да
га је огањ обузео. Његов лик био је тако зао и одвратан, да сам се ја узбудио гледајући
га. Све обиље луксуза и чулности остало је на земљи, и он сад, као бесан пас, јурио је
тамо-амо и викао: „Проклет нека је овај живот! Овде нема смрти, да бих могао учинити
крај свима овим мукама. Овде дух не може да умре, иначе бих ја опет убио себе, као
што сам се пиштољем убио на земљи, да бих се тамо избавио од својих невоља. Али ово
мучење је много веће него мучење на земљи. Шта да радим?“ — Рекавши ово, он јурну
у мрак, где су многи слично настројени духови, и тамо ишчезе“ (Тамо, стр. 19-21).

Божје Откривење о рају и паклу

Господ Исус, као Бог свезнајући, знао је жељу људи да сазнају истину о загробном
животу људских душа, па је о томе открио онолико колико је за наше спасење потребно.
Опраштајући се од ученика на последњој вечери са њима, Он им је за утеху рекао: „У
дому Оца мога многи су станови. Да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам
припремим место? И кад отидем и припремим вам место, опет ћу доћи и узећу вас к
себи, да и ви будете где сам ја. А куда ја идем, ви знате, и пут знате“ (Јов. 14, 2-4). Под
„домом Оца“ Господ је подразумевао васиону, састављену од видљивог и невидљивог
света, материјалног и духовног, а под речима „многи станови“ — станишта за
праведнике и грешнике. То јасно излази кад се ове Његове речи доведу у везу са
осталим речима и овим предметима.
588. О рају као насељу праведника. Откривајући истину о загробном животу
људских душа и њиховим стаништима, Господ је истицао општу разлику између насеља
за праведнике и оних за грешнике. За ознаку првих Он је најчешће употребљавао израз
„царство небеско“ или царство Божје: ... „приближи се царство Божје“. Овим речима
започео је излагање своје науке о спасењу људи (Марко 1, 15) ... „да дође царство Твоје“
(Мат. 6, 10) ... „Иштите најпре царства Божјег и правде његове“ (6, 33),... „дошло је к
вама царство небеско“ (12, 28)... „пустите децу нека долазе к мени, и не браните им, јер
је такових царство Божје“ (10, 14),... „царство Божје унутра је у вама“ (Лука 17, 21),....
„тешко је богатоме ући у царство небеско“ (Марко 10, 23). Напослетку, царство небеско
припремљено је свима који у овом животу чине дела милости потребитима (Мат. 25, 34-

206
40). Једном приликом станиште праведних Господ је назвао „наручјем Аврамовим“: ...
„умре сиромах (Лазар) и анђели однесоше га у наручје Аврамово“ (Лука 16, 22). А реч
„рај“, за ознаку станишта праведних Господ је употребио на крсту, кад је покајаном
разбојнику, на његову молбу да га се сети у царству своме, одговорио: „Заиста ти кажем:
данас ћеш са мном бити у рају“ (Лука 23, 43). И тако, за ознаку станишта праведних
Господ је употребио три израза: царство небеско или Божје, наручје Аврамово и рај.
589. О паклу као станишту грешника. Да поред раја, у коме живе праведници,
постоји и пакао, намењен грешницима, Господ је упозорио више пута: ... „који се гњеви
на брата свога ни за што... и рече му: будало, биће крив паклу огњеном“ (Мат. 5, 22),...
„ако те око твоје саблажњава, ископај га, ... и ако те рука твоја саблажњава, одсеци је,
јер ти је боље да погине један од удова твојих, него да све тело буде бачено у пакао“
(стих 29. и 30);... „не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте
онога који може и душу и тело да погуби у паклу“ (Мат. 10, 28),... „умре и богаташ ... И
кад беше у паклу, у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у
наручју његову“ (Лука 16, 22-23). Пакао, и огањ вечни у њему, припремљен је за зле
духове и душе људи који су се у овом животу са њима удружили и њихову вољу
извршивали. То је јасно Господ открио у своме опису последњег или страшног суда:
„Тада ће Син човечји (то јест Господ Исус) рећи и онима што му стоје с леве стране:
идите од мене проклети у огањ вечни, приправљени ђаволу и анђелима његовим ... И
они ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Мат. 25, 41, 46).

Виђења рајских насеља

590. Виђења светих апостола Јована и Павла. По својој милости и човекољубљу,

и ради поуке другима, Господ је удостојио два своја апостола да за живота на земљи
виде рајска насеља у духовном свету. То су били Јован и Павле. У своме Откривењу
свети Јован говори како је у духу био узнесен на гору велику и високу, и тамо му био
показан велики и свети град Јерусалим, то јест рај Божји са његовим лепотама (21, 10-
27; 22, 1-5).
Слично њему, и свети апостол Павле био је узнесен до трећег неба, у рај, — да ли са
телом или без тела, то ни сам не зна — и тамо видео оно што око људско није видело, и
чуо оно што ухо људско није чуло, и осетио срцем оно што срце људско није пожелело,
и чуо речи које човеку није слободно говорити. А што је припремио Господ онима који
Њега љубе (2. Кор. 12, 2-4; 1. Кор. 2, 9-10).
591. Виђења светог Андреје Јуродивог. Овај светитељ провео је у загробном свету
две недеље и своја виђења описао своме поверљивом другу Никифору, који је та
казивања записао. „Ја сам се обрео у рају, рекао му је Андреј, дивном и прекрасном, и,
усхићен, питао се: шта је ово? Знам да живим у Цариграду, али како сам се обрео овде,
не могу да схватим. Био сам у недоумици: да ли сам у телу или изван тела. Бог то зна.
Видео сам себе обучена у најсветлије хаљине, тако светле као да су изаткане од муња;
на глави мојој био је венац исплетен од великих цветова; преко паса био сам опасан
царским појасом. Радујући се овој красоти и дивећи се умом и срцем неизреченој
лепоти Божјег раја, ишао сам по њему и веселио се. Тамо су били многи вртови са
високим дрвећем, чији су се врхови клатили. Од њихових грана ширио се диван мирис.
Једна дрвета цветала су непрестано, друга су била украшена златовидним лишћем,
трећа су имала на себи различите плодове неисказане красоте и пријатности. Ова дрвета
није могуће упоредити ниједном дрвету на земљи: њих није посадила људска рука него
Божја. У тим вртовима било је неизбројно мноштво птица: једне су стајале на гранама
дрвећа и певале дивно. Од њиховог умилног певања ја сам заборављао на себе — тако
се наслађивало моје срце. Мени се чинило да је и глас њихов досезао чак до небеских
висина. Ти прекрасни вртови били су поређани у редове, као војска. Поред њих текла је

207
река и натапала их. На брегу био је виноград, чија се лоза, украшена златним листовима
и златовидним гроздовима, разгранала широко. Са четири стране пиркали су тихи и
мирисни ветрићи и од њиховог пиркања њихали су се вртови, производећи диван шум
својим листовима. После тога, ја сам, обузет ужасом, осетио да се налазим изнад
небеског свода. Младић, чије је лице било слично сунцу, ишао је преда мном. Ја сам му
следовао и одједном спазио велики и прекрасан крст, по изгледу сличан дуги. Око њега
стајали су певачи, пламеног изгледа, и певали умилну песму, прослављајући Господа,
распетога на крсту. Младић који је ишао испред мене приступи крсту и целива га, па
даде и мени знак да и ја то учиним. Ја сам пао ничице пред светим крстом и са великим
страхом и радошћу целивао га. У тренутку целивања осетио сам неизречену духовну
сласт и већи мирис него у рају. Прошавши крст, ја сам погледао доле и под собом видео
бездан — учинило ми се да идем по ваздуху — почео сам да се плашим и вапијем своме
вођи: бојим се да се не омакнем у дубину! Окренувши ми се, он ми је одговорио: „Не
бој се, треба још да се пењемо“. Рекавши то, пружио ми је руку. Чим сам ухватио
пружену ми руку, обрели смо се изнад другог неба. Ја сам тамо видео дивне мужеве и
одмаралишта њихова, и радост и весеље њихово, што се језиком људским не може
исказати.
После овога, ми смо ушли у чудни пламен, који нас није опалио, него нас је само
просвећивао. Ја сам почео да дрхтим од страха, али мој руководилац опет ми се обрати
речима: „Треба још више да се уздигнемо“, и пружи ми руку. У том тренутку ми се
обретосмо изнад трећег неба, где сам зачуо мноштво небеских сила, које су певале и
прослављале Бога. Ми смо дошли пред завесу, која је блистала као муња, а пред њом су
стајали велики и страшни младићи, слични пламену огњеном. Њихова лица сијала су
јаче од сунца, а у рукама њиховим било је огњено оружје. Око њих је било безбројно
мноштво небеске војске, која је стајала са страхом. Мој руководилац рекао ми је тада:
„Кад се уклони завеса и спазиш Господа Исуса, тада се поклони престолу славе
Његове“. Чувши то, ја сам устрептао и обрадовао се. Мене су истовремено обузели и
ужас и неисказана радост. Ја сам стајао и чекао. Тада је нека пламена рука уклонила
завесу и ја сам видео мога Господа, као некада пророк Исаија, како седи на високом
престолу, окружен серафимима. Био је обучен у скерлетну хаљину. Лице Његово сијало
је неисказаном светлошћу, и Он ме је са љубављу погледао. Ја сам пао ничице пред
Њим и поклонио се. Каква ме је радост тада обузела од виђења лица Његовог, немогуће
је исказати. Сећајући се тога виђења, мене и сад обузима неисказана наслада. У страху
ја сам лежао пред Господом и дивио се толиком милосрђу Његовом, што је мени,
грешноме и нечистоме човеку, допустио да дођем пред Њега и видим Његову божанску
лепоту. Испунивши се умиљења, ја сам размишљао о својој недостојности и величини
мога Господа, па сам почео у себи да понављам речи пророка Исаије: „Јаох мени, јер се
удостојих, будући човек са нечистим устима, да Господа мога видим очима својима“
(Иса. 6, 5).
Тада сам чуо три речи које је премилостиви Творац мени изговорио својим
пречистим и најслађим устима. Те речи толико су срце моје испуниле слашћу и толико
га распалиле љубављу према Њему, да сам се ја топио као восак, од некакве топлоте
духовне. На мени су се испуниле речи пророка Давида: би срце моје као восак на ватри,
посред утробе моје (Псал. 22,14). Потом све војске небеске запеваше песму, предивну и
неизречену. После тога, не знам како, ја сам се опет обрео у рају. Тада ми је дошла
мисао да нисам видео пресвету Матер Божију. И гле, спазих једног мужа, светлог као
облак, који носи крст и вели ми: „Ти си зажелео да видиш овде пресвету Царицу
небеских сила? Сад није овде. Сишла је у многобедни свет да помаже људима и теши
ожалошћене. Ја бих ти показао њено свето место обитавања, али сад није време. Ти
треба да се вратиш онамо, откуда си дошао. Тако заповеда Господ“. Кад ми је то

208
говорио, учинило ми се да сам слатко заспао. Кад сам се пробудио, видео сам да се
налазим на истом месту, где сам био раније“ (Житије светог Андреје, 2. октобра).
592. Виђења преподобне Теодоре. Она је видела рајско обиталиште великог
угодника Божјег Василија Новог, које је било испуњено великом славом, имало многе
вртове са златновидним лишћем и дивним плодовима. Анђели који су је спроводили
показали су јој рај подробно. „Ја сам видела, прича она, прекрасна насеља и
многобројне обитељи, припремљене за оне који љубе Бога, препуне славе и благодати.
Анђели су ми показали засебне обитељи апостола, засебно пророка, засебно мученика,
засебно обитељи сваког чина светитељског. Свака обитељ била је неисказане красоте,
широка и дугачка, рекла бих, слична Цариграду, само несравњено лепша, са многим
чудесним и пресветлим палатама. У свима палатама чуо се глас радости и весеља
духовног, свуда су се видели скупови који су празновали. Видећи мене, сви су се
радовали због мога спасења, излазили ми на сусрет и целивали ме, славећи Господа,
који ме је избавио из замки непријатељских“ (Житије светог Василија Новог, 26. марта).
593. Свети Серафим Саровски о рајским блаженствима. Овај велики руски
подвижник из прошлог столећа († 1833) виде једног ожалошћеног брата који се жалио
на неке тешкоће, узме га на страну и рекне му: „Имам да ти саопштим једну велику
тајну која ми се догодила“. Затим му исприча како је био уздигнут у треће небо и тамо
видео невиђене ствари. „О, кад би ти знао, љубазни брате, каква радост, каква сладост и
милина очекује душу праведника на небу, ти би се решио да подносиш све беде овог
привременог живота са захвалношћу. Видиш ову моју ћелију. Кад би она била препуна
црва и кад би они јели тело наше кроз цео живот — чак и тада би се требало с тим
сагласити, само да се човек не би лишио оне небеске радости“ (Епископ Николај,
Жичка ризница за омладину. Крагујевац, 1940, стр. 42).
594. Рајско блаженство није истоветно за све праведнике. Ма да ће сви
праведници уживати опште блаженство и вечну радост у царству Божјем, ипак то
блаженство разликоваће се према степену духовног савршенства и заслугама сваког
праведника. То је потпуно у складу са правдом Божјом, која плаћа „свакоме по делима
његовим“, рекао је Господ (Мат. 16, 27). Имајући ово у виду, свети апостол Павле учи да
ће у загробном животу „сваки примити своју плату по своме труду“ (1. Кор. 3, 8), који
шкрто сеје у овом животу шкрто ће и жњети у оном (2. Кор. 9, 6). Зато ће и међу
праведницима бити разлике, сличне разликама у сјају међу небеским светилима: „Друга
је слава сунцу, друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде
разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих“ — то јест живот у оном свету (1. Кор. 15,
41-42). Али и најнижи степен блаженства пружа својим уживаоцима потпуно
задовољство, које искључује завист према онима на вишем степену, као што је то често
случај у овом животу. О разним степенима блаженства праведника у загробном свету
уче и свети оци хришћански, а то су и откривења појединим праведницима потврдила.

Виђења паклених мука грешника

По своме великом милосрђу и човекољубљу Господ је некима, ради њихова

уразумљавања и поуке другима, откривао мучења појединих грешника у паклу.
Навешћемо четири таква сведочанства.
595. Прво сведочанство. Један побожан војник био је на самрти па се повратио у
живот. Он је испричао да је видео тамну реку, преко које је био мост. Сви који из овог
живота прелазе у онај други треба да пређу преко тога моста. Праведници прелазе
слободно, а грешници падају у мрачну и смрдљиву реку. На другој страни реке видела
се зелена ливада, са мирисним цветовима и травом, са дивним становима, у којима су се
видели људи, обучени у беле хаљине... Близу ове страшне реке видео сам игумана
Петра, умрлога пре 4 године, како окован виси стрмоглавце. На моје питање зашто тако

209
страда, одговорио ми је: „Кад ми је било заповеђено да некога у манастиру казним због
преступа, ја сам то чинио не толико да послушам заповест, колико по своме суровом и
нечовечном карактеру. Зато се мучим овако“.
596. Друго сведочанство. На икони страшног суда Христовог види се један човек
привезан за стуб, са лицем окренутим царству небеском. Таква слика на икони није
плод маште него у основи има откривену истину. За време цара Лава живео је
Цариграду богат и славни муж, који је веома волео сиромахе, али је робовао блудној
страсти чак и у старости. Деси му се да умре без покајања. О загробном стању његове
душе почну да се споре епископ и патријарх Гермоген, Један од њих говорио је да се он
делима милосрђа искупио из мука, а други је тврдио да је за улазак у рај потребна
непорочност и духовна чистота. Он је у једноме грешио и није се покајао. А Господ је
рекао: „У чему затекнем, у томе ћу и судити“. Ради решења спора обрате се Богу.
Патријарх препоручи свима монасима који су се подвизавали као затворници да се моле
Богу да им открије судбину оног богаташа. Бог је услишио молитву својих слугу и
једноме од њих, монаху — затворнику, откривено је где се овај богаташ налази и у
каквом стању. Дозвавши патријарха, овај затворник је пред свима испричао следеће:
„Прошле ноћи за време молитве Богу видео сам некакво место. Десно од њега био је
рај, пун неисказаних блага, а лево огњено језеро, чији је пламен досезао до облака.
Између раја и језера налазио се онај богаташ, привезан за стуб. Он је често погледао на
рај, горко плакао и јечао. Видех како му приђе један светао анђео и рече му: „Човече,
зашто узалуд јечиш? Ради учињене милостиње избављен си од мука, али пошто се ниси
оставио гадног блуда, зато си лишен раја. Јер нечист не може да види Бога“ (Пролог, 13.
августа).
597. Треће сведочанство. Исихије Хоривски боловао је тешко и умро, али се после
једног сата његова душа повратила у тело. Кад је дошао к себи, он је замолио све
присутне да се удаље. Пошто су они то учинили, он се затвори, зазида врата и читавих
12 година проведе затворен унутра. За то време речи једне ни с ким није проговорио,
нити је што друго окушао осим хлеба и воде, што су му кроз једно прозорче с поља
дотурали. Непрестано је био погружен у дубоко размишљање о ономе што је видео на
другом свету и тихо је плакао. Кад му је дошао дан смрти, он је на многе молбе братије
да им нешто каже, рекао: „Опростите ми! Ко стекне сећање на смрт, тај не може да
сагреши“.
598. Четврто сведочанство. Слично Исихију Хоривском, догодило се и Атанасију,
монаху чувене Кијевопечерске Лавре. И он је проводио богоугодни живот, дуго боловао
и умро. Братија припреми његово тело за сахрану, по монашком обичају, али га због
неке искрсле сметње не сахрани одмах. Треће ноћи игуман је имао виђење и чуо глас:
„Божји човек Атанасије лежи два дана несахрањен, и ти се не бринеш о њему“. Изјутра
рано игуман са братством упути се мртвом телу Атанасијевом, у намери да га сахрани,
али су га затекли како седи и плаче. Пошто су дошли к себи од ужаса, почели су да га
питају како је оживео, шта је видео и чуо за време док је душом био ван тела. На сва
њихова питања он је одговорио: „Спасавајте се!“ Кад су га браћа упорно молила да им
каже неку корисну поуку, он им је завештао две ствари: послушање и непрестано
покајање. Потом се затворио у пећину и у њој провео 12 година у плачу и сузама,
окушајући само хлеб и воду. Кад му је дошао час смрти он је окупљеном братству
поновио поуку о послушању и покајању и потом се мирно упокојио (Печерски патерик.
Спомен преподобног Атанасија, 2. децембра).

Органско јединство видљивог и невидљивог света

599. Оба света чине једну целину. Пошто ми телесним очима не можемо да
видимо духовни свет, јер су оне створене за гледање материјалних предмета, нама се

210
чини да је тај духовни свет одвојен од овога и далеко од њега. Али није тако. То је у
ствари један свет, са једним Творцем и Господаром, и не може се између њих поставити
граница и рећи: довде је материјални или видљиви свет, а одавде духовни или
невидљиви. Пре се може рећи да је овај видљиви свет као неко мало острво у огромном
океану духовног света. Тај океан не само опкољава ово острво са свих страна, него га и
прожима, као квасац тесто. Тако на овај видљиви свет у последње време гледају и
савремене науке астрономија и физика, и на тај начин потврђују истину о јединству
материјалног и духовног света, коју је Бог људима открио пре више хиљада година.
Пошто оба света представљају једну целину, чија нам је једна страна, спољашња,
видљива а друга, унутрашња, невидљива, то између њих не постоји граница, јер
сачињавају органско јединство: један свет. Преласком у онај други свет не кида се веза
са овим светом него се само мења место и начин живота; не гаси се интересовање за
збивања у овом свету нити осећања према сродницима који су у њему остали. А то
значи: душе које су прешле у онај свет интересују се и даље за своје остављене
сроднике, пријатеље и познанике, виде и прате њихов живот и, према потреби и Божјем
допуштењу, јављају им се, упозоравају на опасности, притичу у помоћ, откривају тајне
итд.

Јављање умрлих особа живима

Мало је људских бића у свету која у току свога земаљског живота не доживе ни
једно јављање умрлих особа (сродника, пријатеља, познаника), у сну или на јави. То се
догађа како онима који верују у бесмртност људске душе и загробни живот тако и
онима који не верују. Овим последњим, може се рећи, чак и пре и чешће него онима
првима, са намером да их убеди и приведе вери. Али како већина ова јављања сматра за
своје интимне доживљаје и о њима ретко другима саопштава, то се о њима у широкој
јавности мало зна. Ми ћемо од забележених и објављених одабрати неколико и овде
саопштити.
600. Умрла мати јавља се своме безбожном сину и враћа га вери. У једну сеоску
парохију доселио се из оближње вароши младић од својих 25 година. На крају села
купио вилу, окружену густом боровом шумом, и живео повучено. Месном свештенику
пао је у очи својим ревносним посећивањем богослужења у цркви сваке недеље и
празника. Први је долазио у цркву а последњи из ње излазио. За време богослужења
стајао је скрушено, духовно сабран у себе, и молио се. Свештеник је зажелео да се са
њим упозна, али му се прилика за то никако није указивала. Најзад, у почетку великог
поста свештеник прими писмо од непознатог младића, у коме га овај позива да га
посети. Свештеник је то једва дочекао и отишао. Том приликом младић му је опширно
описао свој бурни живот и прелом који му се догодио.
Родитељи су му били богати земљопоседници и он је у родитељском дому одгајен у
вери и побожности. По свршетку основне школе родитељи га упишу у средњу школу у
оближњој вароши. Друштво у које је тамо упао било је безбожничко и почело да
исмејава његову веру. Немајући подршке ни с које стране, временом се у њему угаси
пламен вере и он постане јавни неверник. Крстић са ланчићем, који му је мајка у
детињству подарила, он са презрењем одбаци од себе. Друштво га је вукло све дубље у
понор. Ноћне пијанке и оргијања са развратним девојкама и женама, без стида и срама,
убили су у њему осећање морала и он се нашао на дну пакла. У то време родитељи му
помру једно за другим од некакве заразе. На вест о томе он пође у село да обиђе њихове
гробове. Ма да је све друго исмејавао, у његовој развратној души ипак се очувала
извесна љубав према родитељима и она га покрене да пође и поклони се њиховим
гробовима. Али на домаку гробова, њему се свест помрачи и он падне на земљу.
Освестио се тек у соби једног сељака, у коју га је његов слуга пренео. Сутрадан је устао

211
и пошао до гробља, али му се исто догоди. Трећег дана остао је у постељи и ништа му
се није десило. Четвртог дана устао је и кренуо ка гробљу, али се опет на домаку
гробова сруши онесвешћен. И овога пута слуга, који је био уз њега, уз помоћ
неколицине пренесе га и смести у кревет. Кад је дошао к себи, он нареди слузи да му
позове лекара. Овај је стигао сутрадан, прегледао га и прописао лек. У почетку лекар је
олако схватио његову болест, али је доцније увидео да је у питању необичан и тежак
случај, где он не може помоћи. После шестонедељног узалудног лечења, лекар је дигао
руке и препустио га његовој судбини. Све док је лекар био поред њега, он је гајио наду
да ће оздравити, а кад га је оставио — њега захвати велики страх. У бунилу, које га је с
времена на време спопадало, он је западао у мрак, пун смрада и јаука, од чега му се крв
у жилама ледила. Једне ноћи он у страху крикне и отвори очи. При слабој светлости
свеће он поред кревета спази своју умрлу мајку и осети њену руку у својој. Била је сва
обучена у бело, само на једном месту видело се црно платно.
„Ја сам, твоја мати, почела је она да ми говори. Твоји греси, твој развратни живот и
неверовање досадили су Богу и Он је хтео да те уништи. Ти си не само себе упропастио
него си и нас упрљао, и ово црно место на мојој хаљини твоји су тешки греси. Отац и ја
молили смо се Господу за тебе, и Он је био вољан да те поврати Себи, али не милошћу
већ строгошћу. Он је знао да је теби мио само наш гроб, и зато ти није допустио да му
приђеш, да би признао вишу силу коју одричеш. Али ти то ниси схватио. Зато ме је
Господ послао теби, и ово је последње средство да се поправиш. Ти ниси признавао
Бога, бесмртност душе и загробни живот. Ево ти доказа: ја сам умрла, али сам жива,
јављам ти се и говорим с тобом. Поверуј у Бога и врати Му се. Сети се како сам те
учила да будеш добар хришћанин. Још једанпут заклињем те: врати се Богу. Ти не
верујеш и, може бити, мислиш да моју појаву објасниш растројством свога уображења,
али знај да су твоја објашњења лажна. Ја својим духовним бићем стојим пред тобом. А
за доказ да је ово истина, ево ти крстић који си ти одбацио, узми га, иначе ћеш
погинути! Поверуј, и твоја ће болест бити излечена на чудесан начин“.
После тих речи ње је нестало, а у мојој руци обрео се бачени крстић.
Појава мајке и њјене речи дубоко су потресле његову душу, савест се у њему
пробудила и он се згадио на свој дотадашњи живот. У тренутку кад се тај прелом у
његовој души догодио, у соби се појавио његов слуга са чашом свете богојављенске
водице у руци и пружио му је са речима: „Ово је света богојављенска водица, пиј,
господине, може ти од ње бити лакше“. Он је са радошћу примио пружену чашу и
искапио је. На мах се осетио потпуно здравим, устао је из кревета и захвалио Богу.
Сутрадан је отишао у цркву да се помоли и захвали Богу на спасењу, а из цркве се
упутио гробовима својих милих родитеља, пао на њих и залио их обилним сузама
покајања. После тога он одлучи да се настани у овом селу и промени начин живота (Од
неверовања — веровању. Календар „Православље“ за 1928. годину, стр. 68-76).
601. Умрла мајка јавља се сину и спасава га од самоубиства. Неки имућни човек
пре прошлог рата (1941—1945) потписивао је менице својим познаницима и на крају
морао многе од њих да плати. Због туђих дугова све имање отишло му је на добош.
Оставши без ичега, био је принуђен да проси. У свом очајању он се ноћу упути на
гробље у намери да на гробу својих родитеља изврши самоубиство. Опхрван јадом,
мучењем и унутрашњом борбом да ли да прекрати свој живот, он на гробу својих
родитеља заспи. У сну му се јави мајка, која му запрети да не чини што је наумио. Боље
је и да проси па да се хлебом храни, него да учини грех самоубиства и себе осуди на
вечне муке. У царству Божјем има много оних који су на земљи били просјаци, али нема
ни једног који је себи сам свесно одузео живот. То га је спасло од тешког греха
(Епископ Николај, 50. Мисионарско писмо. Битољ, 1932).
602. Умрла мајка јавља се свештенику и упућује га да исповеди и причести
њеног сина. Ово се догодило у Москви 1923. године. У једној московској цркви

212
завршавала се служба Божја, коју је служио свештеник недавно премештен из
унутрашњости. При крају службе, међу последњима, пришла је да целива крст и једна
дама у црнини. После целивања крста, она се обрати молбом свештенику да пође ради
исповести и причешћа једног болесника. Њему је рђаво и он преживљава своје
последње часове. Свештеник се почео изговарати да је заузет пословима у цркви и
предложио јој да упути другог свештеника, свога колегу. Али је она упорно захтевала да
баш он пође, и он је, најзад, пристао. Замолио је свога колегу да посвршава и његове
послове и кренуо је. Полазећи, он се обрати дами, која га је чекала, хоће ли и она са
њим.
— На жалост не могу, одговорила је она. Ја ћу вам написати адресу, то није далеко
одавде.
После тих речи она је из торбице извадила малу оловку, од старог коверта оцепила
парче папира и на обратној страни написала адресу.
Кроз четврт сата свештеник је био пред зградом. То је раније била мала гостионица,
сада претворена у прихватилиште партијске омладине из унутрашњости. У адреси је
био назначен и број собе. Свештеник се обрати вратару за обавештење, и овај му
одговори да такво лице постоји и упути на одговарајући број собе. Кад је свештеник
закуцао на врата, изнутра се чуо глас да уђе.
Свештеник је ушао и зачудио се. Соба је била велика и празна, без болесника. Иза
писаћег стола подигао се и пошао му у сусрет младић од својих 20-22 године. После
поздрава, свештеник је запитао где је болесник.
— Овде нема никаквог болесника, одговорио је младић.
Извините, мене су овамо упутили да исповедим н причестим тешког болесника,
рекао је свештеник.
— То је очигледна грешка. Како се зове тај болесник? запитао је младић.
Свештеник му је рекао име болесника.
— То сам ја, одговорио је младић са осмехом. Неко је хтео да се нашали и са мном и
са вама. Изволите сести, рекао је младић и услужно понудио свештенику столицу. То је
несумњива погрешка, наставио је да говори младић.
Седајући поред писаћег стола, свештеник је случајно лактом закачио на столу рам
са сликом и оборио себи у крило. Збуњен овим што је учинио, он је пожурио да подигне
рам и да га стави на сто. Том приликом је погледао на слику и у особи која је на њој
била препознао даму коју је видео у црнини и која га је упутила овамо.
— То је она. Та жена је пре пола сата била у цркви. Она ме је упутила овамо, рекао
је брзо и радосно свештеник.
— То не може бити, спокојно је одговорио младић. То је слика моје мајке, а она је
умрла пре годину дана.
— Не, истина је, погрешке не може да буде, наставио је свештеник. Она је била у
цркви и ја сам разговарао са њом. Она ме је молила да дођем овамо.
— Та дама вам је дала моју адресу? запитао је младић.
— Да, она је написала вашу адресу, одговорио је свештеник, и пружио младићу
парче папира са адресом.
Младић је узбуђено узео папир. У том часу лице његово добило је израз крајње
забуне и страха. Лице је прекрило мртвачко бледило, а чело облио обилан зној.
— Да, то је рукопис моје мајке, рекао је младић једва отварајући уста.
Он је седео загледан у папир. Његово тело почело је да дрхти. Наслонио је главу на
руке и затворио очи. Настала је мучна тишина. Њу је прекинуо свештеник, дижући се.
— Ја сам спреман, рекао је младић, пренувши се. Приступите исповести.
Свештеник је умиривао младића, који је за све време исповести плакао и ућутао тек
пред причешћем.

213
 Кад је свештеник отишао, младић се из своје собе, која је била на првом спрату,
спустио код другова у приземљу и испричао им шта се збило.
Подигла се велика галама, распра, исмевање, пребацивање. Неки су захтевали да се
свештеник одмах пронађе и ухапси. Други, разумнији и уздржљивији, умиривали су
плаховите другове. У тим расправама није учествовао само он, који је све то заподенуо.
У јеку највеће галаме, он је сео и спустио главу на руке, као да је веома уморан.
Кад се галама после неколико минута стишала, неки другови пришли су му и
позвали га, али се он није одазвао. Био је мртав. У његовој згрченој шаки нашли су
папир са његовом адресом. Оловком исписан текст на папиру бледео је и губио се на
њихове очи и од њега је остало само неколико тачака.
Свештеника су одмах ухапсили, под сумњом да је младића отровао. Али лекарска
комисија, која је извршила обдукцију леша, нашла је да је младић умро од тешког
срчаног обољења (Варшавски лист „Слово“ за 1932. год.).
603. Два умрла дечака позивају свештеника да исповеди и причести њиховог
болесног оца. Џек Волтер био је парох цркве светог Бонифација у Вашингтону. Једне
ноћи њега пробуди звонце. Кад је устао, пред вратима стана видео је два дечака, који су
могли имати 7-8 година. Они су му рекли да један старац умире и захтева свештеника. У
исто време назначили су улицу и број куће. Свештеник се брзо спремио и пошао. За то
време деца су нестала. Пошто му је улица била позната, свештеник је лако пронашао и
дошао до означене куће, чија су улазна врата била полуотворена. Потом се попео до
трећег спрата и стигао пред означени стан. Врата стана била су, срећом отворена. Он је
ушао у собу и у њој затекао самртника потпуно самог. Свештеник му се јавио и рекао да
долази по позиву двојице дечака. На то је болесник одговорио да у кући нема никаквих
дечака и да он никога није слао нити је имао кога да пошаље за свештеника. Он је имао
два синчића, од 8 и 9 година, али су они умрли. Свештеник је исповедио и причестио
болесника, који је убрзо потом умро. Тако су деца, по допуштењу Божјем, спасла свога
оца (Спираго, 261, стр. 121—122).
604. Умрла супруга јавља се своме мужу и враћа га Богу. Један свештеник остане
удов после шеснаестогодишњег брачног живота са шесторо ситне деце. Губитак
супруге, са којом је проживео срећно и задовољно, у непомућеној слози и љубави,
толико га је потресла, да умало није померио памећу. Њиме је овладала таква туга и
жалост, да се потпуно изменио и одао алкохолу, у нади да ће у њему наћи олакшање
своје невоље. Али после неког времена њему се у сну јави његова умрла супруга и
посаветује га да се ради ње, ради себе и свога високог чина, ради деце и службе своје,
окани пагубног пута којим се упутио. Нека не жали због растанка са њом, јер ће се опет
састати у вечности. Уместо празнине коју осећа у своме срцу, нека ту празнину
попуњава љубављу према Богу, према деци и својој пастви. Душу своју нека храни
честим читањем Речи Божје, честим богослужењем и молитвама за њу, себе, децу и
поверене му душе. — Свештеник је послушао глас своје умрле супруге и примио га као
глас анђела чувара и самога Бога. Напрегао је све своје силе и вратио се на прави пут
(Из мог рукописа: Вечне загробне тајне, превод с руског).
605. Умрли муж јавља се жени и открива где се налази њен затурени накит.
Старица Ленка Јанић живела је у Београду за време аустроугарске окупације Србије у
Првом светском рату (1915—1918). Мучила се много и сиротовала, али се стално Богу
молила. Једном јој се догоди да затури свој накит који је држала у резерви за случај
глади, па да га онда прода и децу исхрани. Због тога се много ожалостила. Али дође јој
још један далеко већи удар. Добије вест да јој је син Мика погинуо у рату. Плакала је
горко за својим сином. У тој тузи она једне ноћи види у сну свога умрлог мужа Љубу.
Он је запита што је тако жалосна. „Како не бих била жалосна, кад сам изгубила накит и
сина!“ одговори она. На то јој он рекне да је накит затрпан у сандуку том и том, а син
Мика жив је. Кад се пробудила, она пожури да претресе означени сандук и у њему

214
заиста нађе затурени накит, а син Мика по свршетку рата вратио се жив и здрав
(Епископ Николај, Повест о необичном сну обистињеном. Емануил, стр. 29-30).
606. Умрла вереница јавила се своме веренику и посаветовала га да се врати
вери и Богу. Један човек, факултетски образован, судија по струци, испричао је следећи
чудесни догађај из свога живота: Пре неколико година заволео сам једну девојку и
намеравао да с њом ступим у брак. Већ је био назначен и дан свадбе. Али, на неколико
дана пре венчања, моја вереница назебе, добије галопирајућу туберкулозу и после 3-4
месеца умре. Иако је за мене то био велики удар, ипак, време чини своје. Ја сам све
мање мислио на своју вереницу и све мање жалио, док је нисам скоро потпуно
заборавио.
Десило ми се потом да кренем на службени пут, који ме је водио кроз један град
наше области (губерније), у коме су становали неки моји рођаци. Ја прекинем пут и
свратим код тих рођака на један дан. Рођаци ме увече сместе у засебну собу. Са мном у
соби био је мој пас, врло паметна животиња. Била је таква месечина, да се могло
читати. Ја још нисам био добро заспао, кад кроза сан чујем како мој пас почиње да
режи. Знајући да он то никад не чини безразложно, помислио сам да је у соби случајно
остала мачка, или је протрчао миш. Подигао сам се у постељи и бацио поглед по соби,
али ништа нисам приметио. Међутим, пас је све јаче режао и очигледно нечега се
плашио. Ја га погледам и видим да му се сва длака накострешила. Почнем да га
умирујем, али он се све више плашио. Тада и мене почне да обузима страх, иако по
својој природи нисам био страшљив. Страх је и код мене и код пса бивао све већи, да се
и мени сва коса на глави подигла увис. Још минут, и ја бих сигурно изгубио свест. Али
пас је почео да се смирава, а са њим и ја. Истовремено са смиривањем почео сам да
осећам нечије присуство у соби и да очекујем да се тај „неко“ појави. Кад сам се
потпуно смирио, мени одједном приђе моја умрла вереница, пољуби ме и рекне:
„Здраво, Александре Николајевићу! Ти не верујеш да иза гроба постоји живот. Ево, ја
сам жива, погледај ме!. Чак сам те и пољубила. Веруј, драги мој, да се смрћу не
прекраћује живот“. Затим ми је указала шта треба да прочитам о загробном животу у
Светом писму и другим духовним списима. Још ми је нешто саопштила, али ми је
забранила да то причам другима.
Кад сам сутрадан устао из кревета и погледао себе у огледалу, зачудио сам се своме
изгледу: сва моја коса на глави побелела је за једну ноћ! Кад су ме рођаци за време
заједничког чаја видели оседелог, уплашили су се веома. Не треба да прећутим да ја до
овог случаја нисам веровао ни у шта: ни у Бога, ни у бесмртност душе, ни у загробни
живот. У цркви нисам био неколико година, нити се исповедио ни причестио.
Празници, постови и црквени обреди за мене нису постојали. Али од овог случаја, ја
сам опет хришћанин који верује, и не знам како да захвалим Богу што ме је истргао из
бездана пагубних заблуда (Из мог превода: Вечне загробне тајне).
607. Умрли брат јавио се сестри и објаснио зашто није дошао кад су га
очекивали. Донка Стојановић, из Битоља, имала је брата, иконописца. Он јој је јавио да
ће је о Ускрсу посетити. Она се томе много обрадовала и са радошћу га очекивала. Али
Ускрс дође и прође, а њега нема. Њу је то много ожалостило и забринуло. Једне ноћи он
јој се у сну јави и објасни да је он хтео доћи, али га је смрт претекла. После неколико
дана она добије вест да јој је брат умро у селу Књажеву, код Софије (у Бугарској), и то
баш оне ноћи кад се њој јавио (Епископ Николај, Емануил, стр. 27).
608. Умрли брат јавио се брату и опоменуо га да верује. Руски кнез Владимир
Сергијевич Долгоруки био је посланик на пруском двору у Берлину и тамо се заразио
идејама слободних мислилаца. Отада он није веровао у Бога нити у загробни живот.
Његов брат, кнез Петар, чувши о томе, писао му је много пута и убеђивао да верује, јер
без вере нема среће на земљи, а особито је вера потребна ради будућег живота. Али све
је било узалуд. Кнез Владимир смејао се убеђењима свога побожног брата.

215
 Вративши се једном од краља, осетио је велики умор, брзо се свукао, бацио у
постељу и задремао. Одједном он зачује како се завеса испред његовог кревета помиче,
неко му се приближава и нечија хладна рука дотиче се његове руке, чак је и стегне. Он
отвори очи и види свога брата Петра, који му рекне: „Веруј!“ Обрадован неочекиваном
појавом свога брата кнез Владимир скочи из кревета, у намери да се са братом загрли,
али овај у том тренутку ишчезне. Он позове послугу и запита шта му је са братом, али
му ова одговори да никаквог брата није видела. Он помисли да је то био сан, али реч
„веруј“ још звони у његовим ушима. Он запише датум и час виђења. Ускоро потом
прими извештај да се његов брат упокојио баш у дан и час када се њему јавио. Отада он
је одбацио идеје слободних мислилаца и вратио се вери. Свој доживљај и преокрет
често је причао другима (Из мога превода: Вечне загробне тајне).
609. Погинули син јавља се оцу и зове га к себи. Ристо, син покојног хаџи Стојана
Опеничанина, испричао је покојном епископу Николају чудноват доживљај свога оца
Стојана. На месец дана пред своју смрт Стојан је позвао сина Ристу и рекао му да ће
неко у њиховој кући умрети кроз месец дана. Како је он то дознао, није хтео рећи.
Најпре је мислио да ће умрети његова супруга и почео кришом од ње све припремати за
погреб. Куповао је разне ствари и доносио кући, али да му жена не види. Али на десет
дана пред смрт он је сањао сина који му је погинуо у рату. Син му је рекао: „Хајде,
бабо, доћи овамо, чека те деда“ (то јест, његов отац). После неколико дана исти сан се
поновио. Изјутра на дан смрти он је хтео да уваља једно буре у подрум, али том
приликом падне, буре га скрши и он погине (Епископ Николај, Повест о наговештеној
смрти у сну, Емануил, стр. 28-29).
610. Умрли сусед јавио се своме суседу. Неки сељак из Вевчана испричао је
покојном епископу Николају: Умро ми комшија кога сам много волео. Туговао сам за
њим, молио се Богу и палио свеће. Једне ноћи јави ми се он у сну, и ја га лепо гледам;
па сетивши се да је он умро, запитам га: „А где се ти сада налазиш?“ А он одговори: „У
небеској Цркви“. После малог ћутања, он ће рећи: „Све даће које ви нама умрлима
дајете, долазе нама на небо“. Несумњиво он није мислио рећи да хлеб, вино, свеће и
друго што се спрема и дели одлази на небо, него да од тога што се за њих спрема и дели
они доживљују радост и олакшање у оном свету, како то и Црква учи на основу
добивених откривења (Епископ Николај, Повест о јављању из оног света. Емануил, стр.
22).
611. Умрли отац јавио се сину и позвао га дође код њега 18. октобра. Мој рођак,
сада покојни, Живан Арсенијевић, службеник Среске скупштине у Крагујевцу, сањао је
2. октобра 1964. године свога умрлог оца, који га је позвао да дође код њега. „А кад?“
запитао је он оца. — „18. октобра“, одговорио је отац. На дан 18. октобра Живан пође
својим приватним послом до села Брзана. По свршеном послу, долазећи на железничку
станицу у Брзану, он се несрећно оклизне и падне на колосек пред локомотиву и погине.
612. Умрли друг јавио се другу и захвалио му на његовим молитвама и
милостињи. Почетком овог века живео је у једном граду Русије пензионисани
чиновник Николај. Био је добар и побожан човек. У младости он се дружио са
Василијем, касније такође чиновником у пензији. Своје пријатељство нису прекидали
ни кад су отишли у пензију. Али једног дана Василије се разболи и умре. Његов друг
Николај усрдно се молио Богу за свога умрлог друга и повремено делио милостињу за
спас његове душе. У четрдесети дан по Василијевој смрти Николај је седео у својој
соби. Наједном, врата од собе шкрипну и на њима се укаже умрли друг Василије и
проговори тихо: „Хвала ти, друже мој, на твојим усрдним молитвама за мене и
милостињама. Тиме си ми много помогао. По Божјој милости избављен сам из пакла и
сад живим у добром обиталишту“.
Николај је био избезумљен и са ужасом слушао свога друга и није могао ни речи
проговорити.

216
 „Опрости друже, и до виђења у вечности, продужио је да говори Василије. Надам се
да ћемо се скоро видети и заједно обитавати. А дотле потруди се још ради свога вечног
спасења“. После ових речи изашао је на врата и ишчезао.
После овог виђења Николај је бригу о имовини предао деци својој, а он се дао на
још бројнија богоугодна дела. После две године и он се тихо упокојио за време молитве
на коленима (Из мога превода: Вечне загробне тајне).
613. Умрли друг јавио се другу да би га уверио у загробни живот. Пре неких
четрдесет година познавао сам два млада официра. Један од њих био је православне а
други лутеранске вероисповести. Они су били дали реч један другом да се онај који
први умре јави ономе што остане. Прошло је неколико година како их нисам видео.
Једном приликом одем да посетим своју тетку. Она ми рече да се у том тренутку код ње
налази некакав чудни странац, који проводи најстрожи живот: иде бос одевен у
полумонашку хаљину, опасан узицом. За време богослужења не улази у храм него стоји
пред његовим вратима. Кад сам зажелео да га видим и тетка га увела, ја сам се запањио:
преда мном је стајао један од оне двојице официра, мојих познаника, онај православне
вере. После срдачног другарског поздрава, он ми је испричао да је његов друг лутеран,
умро и да му се потом јавио, и то не у сну него на јави. Том приликом он му је испричао
шта душа доживљује по изласку из тела, али му је забранио да о томе прича другима.
После тог виђења са својим другом, он је продао све своје велико имање и раздао на
богоугодна дела, а сам се одао скитачком животу, у нади да ће га Бог помиловати
(Тамо).
614. Умрли пријатељ јавио се пријатељу и захвалио му на његовим
доброчинствима. У Москви је 28. фебруара 1831. године умро пешадијски генерал
Степан Степанович Апраксин. У младости својој он се на кратко време упозна са
кнезом Василијем Владимировичем Долгоруковим. Оба су служили у истом пуку, први
у чину пуковника, а други у чину мајора. Долгоруков умре 1789. године у таквој беди,
да се није имао чиме сахранити. Његов пријатељ Апраксин плати све погребне
трошкове и подушја. Трећег дана по сахрани јави се Долгоруков Апраксину и захвали
на доброчинству. Том приликом он му прорекне дуг и срећан живот и обећа да ће му се
пред крај живота опет јавити. После тога Апраксин је био још дарежљивији према
сиромасима и радовао се кад би му се указала прилика за доброчинство.
Кад се навршила четрдесет друга година, Долгоруков му се јави око десет часова
увече. Опет му је захвалио за учињена доброчинства и опоменуо га да се припрема за
смрт, која ће наступити после двадесет дана. Још му је обећао да ће га на три дана пред
смрт опет посетити и после тих речи удаљио се. Апраксин је поверовао речима
загробног весника, исповедио се, причестио и примио свету тајну јелеосвећења. На три
дана пред смрт дозове к себи једног пријатеља и замоли да у току ноћи остане код њега.
Те ноћи јави се Долгоруков и заподене разговор са Апраксином. Присутан пријатељ
слушао је разговор, али Долгорукова није видео. Трећег дана Апраксин је умро (Тамо).
615. Умрли посилни јавио се своме бившем командиру и најавио му скору смрт.
Иван Афанасијевич Прашчев као млад официр учествовао је у угушивању пољске
побуне 1831. године. Он је имао посилног, по имену Наума Середу. У једној борби
Середа буде смртно рањен. Умирући, он замоли Прашчева да његовој матери преда 3
златице, колико је при себи имао.
— Испунићу сигурно твоју поруку, одговорио му је Прашчев, и не само те три
златице него ћу и од својих додати, за твоју предану службу.
— Чиме да вам узвратим за вашу доброту? простењао је самртник.
— Ево чиме. Ако умреш, доћи из оног света к мени онога дана кад ја треба да
умрем.
— Разумем, одговорио је Середа и убрзо потом испустио душу.

217
 После скоро 30 година Прашчев је једне лепе вечери седео у башти са женом,
кћерком и зетом. Одједном пас, који је био уз њих, потрчи стазом унапред и почне да
лаје. Прашчев пође за њим и на неколико корачаји спази људску прилику која му се
приближавала. То је био Середа.
— Шта имаш, Середа, да ми кажеш? Да није дошао дан моје смрти? запитао је
Прашчев.
— Тако је, ваше благородије. Ја сам дошао да испуним вашу заповест. Дан ваше
смрти наступио је, одговорио је загробни весник и нестало га.
Прашчев се одмах почео да припрема за смрт по хришћанском обреду: исповедио
се, причестио и направио распоред своје имовине. Али смрти још нема. Следеће вечери,
око 11 часова, Прашчев је опет седео у башти са својим укућанима. Одједном се зачуо
женски крик и у томе пред ноге Прашчева пала је на колена жена његовог кувара,
молећи га да је заштити од пијаног мужа, који је јурио за њом са великим куварским
ножем у рукама. И пре него што су Прашчев и присутни дошли к себи, пијаница је
дојурио и зарио нож у стомак Прашчева, наневши му смртоносну рану, од које је он
одмах издахнуо (Тамо).
616. Умрли свештеник, окован у ланце, јављао се за време службе своме
наследнику на парохији. Једна парохија (у Русији) остала је упражњена после смрти
свештеника. На ову упражњену парохију дошао је други свештеник, али је убрзо умро.
Исто се догодило и са трећим свештеником. После тога парохија је дуго времена била
упражњена, јер ниједан свештеник није хтео добровољно да дође на њу. То је
приморало црквену власт да она нареди једном свештенику да прими ову парохију.
Кад је нови свештеник дошао и први пут ушао у олтар, спазио је у њему, мало
подаље од светог престола, непознатог свештеника, у потпуном свештеничком
облачењу, окованих ногу и руку у тешке окове. Нови свештеник није због тога изгубио
присуство духа. Не обазирући се на непознатог свештеника, приступио је свима
потребним припремама за служење свете литургије. Кад је литургија била завршена,
непознати свештеник у оковима ишчезао је. Тек је тада нови пастир схватио да је
оковани свештеник становник загробног света. Само није знао узрок његове појаве, али
се и то ускоро објаснило. Оковани свештеник за све време свете литургије није
проговорио ни речи, само је, с времена на време, подизао оковане руке и указивао на
Један кутак олтара. Исто се поновило и следеће недеље. Опет се оковани свештеник
појавио и опет је рукама указивао у истом правцу. Тада је нови пастир обратио пажњу
на указано му место и на патосу приметио некакав стари замотуљак. Кад га је он узео у
руке, нашао је у њему хрпу хартијица са исписаним именима живих и умрлих, које су
записе сродници давали свештенику с молбом да их спомене на проскомидији (кад се
хлеб и вино припремају за литургију и ваде частице за живе и умрле).
Сад је новом пастиру било јасно да је оковани свештеник кажњен од Бога зато што
ове записе није узимао у обзир приликом свршавања проскомидије, нити се за лица која
су на хартијицама именована молио Богу. Наредне проскомидије нови пастир узео је и
пажљиво прочитао све записе и за све на њима именоване топло се помолио Богу. Чим
је он завршио читање записа, тешки окови са непознатог свештеника спали су на патос
са звекетом. Ослобођен окова, загробни сужањ пришао је новом пастиру и поклонио му
се до земље, не говорећи ни речи. После тога нестало га је и више се није појављивао
(Тамо).
617. Душе умрлих интервенишу код митрополита да не казни свештеника који
се моли за њих. Један свештеник из Московске митрополије није могао да одоли
наваљивању својих парохијана да са њима попије по чашу ракије, па је у томе почешће
претеривао. Чује за то митрополит Филарет и опомене га. Он обећа да ће се поправити,
али обећање не одржи. Због тога митрополит реши да га казни лишењем свештеничког
чина. Већ је и пресуда била готова, само још да је митрополит потпише. Но он то не

218
учини одмах него остави за сутра. Идуће ноћи њему дођу на сан многи непознати људи
и почну да га моле за тога свештеника, да га не лишава чина, јер ако то учини, лишиће
њих молитава које он за њих приноси Богу. Ово заузимање загробних житеља дубоко је
деловало на митрополита и он сутрадан нареди да му позову тога свештеника. Кад је
овај дошао и са великим страхом изашао пред митрополита, овај га је запитао да му
каже за кога се све он моли на светој литургији. Свештеник му је тада открио да се он
на свакој литургији моли, поред оних живих и умрлих ктитора и приложника уписаних
у поменик, још и за све оне за које нема ко да се моли нити жртве да приноси.
„Добро је то што чиниш. Ти се молиш за њих, а они су прошле ноћи дошли ми на
сан и молили ме да те не кажњавам лишењем чина, јер ћу онда њих казнити лишењем
твојих молитава за њих. Ја сам вољан да услишим њихове молбе, али под условом да се
оставиш проклетог пића. Ако ми даш тврду реч да ћеш ме послушати, ја ћу спремљену
пресуду, која је чекала само мој потпис, поцепати и оставићу те на досадашњој
парохији. Уразуми се! Ово ти је последња опомена и прилика да се освестиш и
спасеш!“ рекао му је озбиљним, родитељским тоном митрополит.
Свештеник се облио сузама, пао пред ноге митрополитове и тврдо обећао да ће се
оставити пића. Своју реч одржао је и остао на парохији.
618. Умрли муж упозорио жену да је његов надгробни споменик постављен на
туђ гроб. Београдски дневни лист „Време“ објавио је почетком новембра 1929. године
допис из Париза, под насловом: Анри Бергсон доказује да заиста постоји живот и
после смрти. Овај велики француски филозоф тих дана навршио је био седамдесет
година живота и тим поводом примио многе честитке из целога света, међу овима и
честитке многих спиритистичких друштава из Европе и Америке. На њихове честитке
славни научник одговорио је да он чврсто верује у живот после смрти, и да је до тога
убеђења дошао захваљујући доживљајима и искуству. Затим је испричао следећи
необично интересантан случај:
„Један поседник, који је одавно био мој лични пријатељ, и у последње време живео
у једном селу у париској околини, умро је изненада пре три године, после дугог
боловања. Смрт вољеног мужа веома је загорчала живот његовој удовици у томе месту,
где ју је свака ситница подсећала на њеног брачног друга. Зато је она убрзо после
мужевљеве смрти донела одлуку да се пресели у Париз. Али пре тога наручила је у
Паризу диван мермерни споменик и поставила на гроб мужа. Три дана доцније, она је
са троје деце прешла у Париз. Одсела је у једном хотелу.
Већ прве ноћи у хотелу удовица је снила чудан сан: указао јој се муж и почео да се
јада како је погрешно поставила споменик на туђ гроб, а да он лежи у другом гробу,
који је запуштен. Сличан сан снила је исте ноћи и њена најстарија кћер. Упркос томе
што су оба сна била слична и значајна, обе жене нису томе поклањале никакву пажњу.
Али када је удовица неколико дана доцније опет снила исти сан, она чувару гробља
напише писмо и запита га да ли приликом намештања споменика није учињена грешка.
Чувар одговори да је он споменик поставио заједно са братом и да се они нису
преварили. Десило се чудо: два дана доцније сличан сан снио је син удовице. По трећи
пут јављао се мртви човек, овога пута сину, мислећи да ће његово јадање бар ту имати
дејства. Тада је удовица пала у очајање и решила да се гроб отвори. На велико
запрепашћење целе породице и гробара, констатовано је да је приликом постављања
споменика заиста учињена грешка и да је споменик постављен на гроб брата чувара
гробља, који је био до гроба удовичиног мужа.
Овај случај, апсолутно веродостојан, доводи ме до убеђења да загробни живот
заиста постоји“ — завршио је славни научник своју изјаву.
619. Награде и казне у загробном свету привремене су. И блаженство праведника
и муке грешника привременог су карактера, до општег или страшног суда, када ће

219
Господ свима душама изрећи дефинитиван суд и поделити вечне награде и казне, о чему
се говори у нашем Символу вере (Чланови 7., 11. и 12.).

БОГ КАО СУДИЈА И НАГРАДОДАВАЦ

620. Бог је не само човеков Творац и Промислитељ него још и Судија и

Наградодавац. Пошто је у закону, датом преко Мојсеја на Синају, открио људима своју
вољу, Бог их је упозорио на њихову одговорност пред Њим и последице испуњавања
или гажења воље Његове. Ако држе заповести Његове, благослов Божји пратиће их кроз
живот у свима делима њиховим, уживаће мир и благостање, изобиље плодова
земаљских и напредак у свему. Ако погазе заповести Божје, уместо благослова пашће на
њих проклетство Божје и сналазиће их свакојака зла: неродице, суше, непогоде, штете,
глади, болештине, међусобне свађе и сукоби, ратови, пустошења, робовања туђину и
тако даље (види 5. Мојс. глава 28). Дух Свети преко пророка упозоравао је људе да ће
одговарати пред Богом за сва дела своја, за речи па и мисли, и да ће им Бог једног дана
судити по правди (види Псал. 7, 11; 9, 8; 75, 7; 94, 2; Јерем. 11, 20; 25, 31). А пророку
Данилу откривен је у духовној визији и изглед Суда Божјег: „Гледах док се поставише
престоли, и старац седе, на коме беше одело бело као снег, и коса на глави као чиста
вуна, престо му беше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорео. Река огњена
излажажаше и тецијаше испред њега, хиљаде хиљада служаше му и десет хиљада по
десет хиљада стајаху пред њим; суд заседе, и књиге се отворише“ (Дан. 7, 9-10). Ову
истину о Богу као Судији и Наградодавцу потврдио је и још јасније открио Син Божји.
621. Исус Христос о суду Божјем. Син Божји Исус Христос открио је људима да ће
Он још једном доћи на земљу. Први пут је дошао у униженом, људском облику, као
слуга, да искупи и спасе људе: ... „Ја сам међу вама као слуга... Син човечји није дошао
да Му служе, него да служи и да душу своју у откуп за многе... Не дођох да судим свету,
него да спасем свет“ (Лука 22, 27; Мат. 20, 28; Јов. 12, 47). Други пут доћи ће као Судија
и Наградодавац у слави својој, окружен анђелима својима, да плати свакоме по делима
његовим. Према Његовом опису, други Његов долазак биће изненадан, као муња (види
Мат.. 24, 27, 30), тај дан и час не знају ни анђели небески до само Бог (Мат. 24, 36). Зато
Он опомиње људе: „Бдите, дакле, јер не знате у који ће дан доћи Господ ваш“ (стих 42).
622. Опис страшног суда. Ако није хтео рећи дан страшног суда — а то није
учинио ради нас: да бисмо ми увек на тај дан мислили и за њега се спремали — Господ
је открио како ће тај суд изгледати: „А кад дође Син човечји у слави својој и сви свети
анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви
народи, и разлучиће их између себе, као што пастир разлучује овце од јараца. И
поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што му стоје
с десне стране: ходите, благословени Оца мојега, наследите царство које вам је
приправљено од постања света. Јер гладан бејах, и дадосте ми да једем; жедан бејах, и
напојисте ме; стран бејах, и примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и
посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. Тада ће му праведници одговорише:
Господе, кад те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те
видесмо страна, и примисмо? Или гола, и оденусмо? Кад те видесмо болесна или у
тамници, и дођосмо к теби? И Цар ће им одговорити и рећи: Заиста вам кажем: све што
учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте! Тада ће рећи и онима с
леве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљени ђаволу и анђелима
његовим! Јер гладан бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме; болестан и у
тамници, и не посетисте ме. Тада ће и они одговорити: Господе, кад те видесмо гладна,
или жедна, или страна, или гола, или болесна, или у тамници, и не послужисмо те? И он
ће им одговорити: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни

220
мени не учинисте. И сви ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Мат. 25,
31-46).
У самој ствари, дани суда настали су од дана Његовог славног вазнесења на небо,
када је на земљи завршено Његово дело искупљења и спасења људи. Од оног дана
започела је Његова функција Судије (види Јов. 12, 31) и завршиће се страшним судом.
623. Време до страшног суда за људе је време трговања и спасавања. Из
Спаситељевих прича: О талантима, О мудрим и лудим девојкама (Мат. 25, 14-30, 1-13)
дознајемо да је време до страшног суда време трговања и спасавања, време претварања
материјалних добара у духовна и пролазних у вечна (види Мат. 6, 19-21; Лука 16, 9).

СПАСЕЊЕ

624. Шта се под спасењем подразумева. Под спасењем човека подразумева се

његово ослобођење од троструког ропства: греху, сатани и смрти, измирење са Богом и
повратак у дом Оца небеског. Својим одвајањем од Бога људи су изгубили вечни живот
и пали у ропство греху, сатани и смрти. Како се сами нису могли ослободити овог
троструког ропства, то је учинио Богочовек Исус Христос, сјединивши у својој
личности Божанство и човечанство. Он је узео на себе грехе свих људи и драговољном
жртвом на Голготи, својим васкрсењем и вазнесењем искупио људе, избавио их из
ропства и измирио са Оцем небеским. На тај начин Он је људима повратио изгубљену
слободу, али им је, као разумним и слободним бићима, оставио на вољу: да чувају
слободу, или да се опет у ропство предају. Зато свети апостол Павле упозорава
хришћане: „Стојте чврсто у слободи коју нам је Христос даровао, и не дајте се опет у
јарам ропства ухватити... Јер сте ви, браћо, у слободу позвани ... А где је Дух Господњи,
онде је слобода“ (Галат. 5, 1, 13; 2. Кор. 3, 17). Да би људи могли користити спасење које
је Христос за њих извршио, потребно је двоје: да се кроз Цркву повежу у органско
јединство са Христом и да се чувају греха. Тако ће остати слободни, сачувати јединство
са Христом и наследити вечни живот и блаженство.
625. Спасење — најважније дело човека. Много штошта потребно је човеку у
животу: храна, пиће, одећа, стан и друго, али је најпотребније — спасење. Све друго по
вредности и значају за човека не може се упоредити са спасењем. Јер какву корист има
човек од тога да и сав свет задобије, ако изгуби душу своју? упозорио је Господ (Марко
8, 36). Зато Он саветује људе да не сабирају себи пропадљива блага на земљи него на
небу (Мат. 6, 19-20, 33). То је човеку најпотребније (види Лука 10, 42).
626. Спасење људи скупо је плаћено — крвљу Богочовека Христа. Свети
апостол Павле на више места у својим посланицама као и проповедима упозорава
хришћане на прескупу цену њиховог спасења: „Купљени сте скупо“... Кроз Њега
(Христа) спасени смо од гњева и оправдани крвљу Његовом ... У Христу имамо
избављење крвљу Његовом и опроштај грехова ... Постали смо блиски Богу крвљу
Христовом ... Би воља Очева да се кроз Христа, крвљу Његовом, изврши помирење
људи с Богом (1. Кор. 6, 20; Римљ. 5, 9; Ефес. 1, 7; 2, 13; Колош. 1, 19-20). Крвљу својом
Христос нас је опрао од грехова и искупио за Бога (Открив. 1, 5; 5, 9). Цркву своју Он је
стекао крвљу својом (Дела ап. 20, 28).
627. Бог много жели наше спасење. Зато што нас је крвљу својом искупио, Бог
жели наше спасење, чак више од нас самих. Зато нас непрестано призива к Себи, гласом
Еванђеља свога: „Ходите к мени сви“ ... (Мат. 11, 28), гласом Цркве и пастира њених и
на безброј других начина и средстава. Призива све, али нарочито оне гресима
оптерећене и поробљене, јер су се они одвојили од Њега и срљају у погибао. По речима
светог Златоуста, Богу је, из љубави према нама и нашем спасењу, много стало да се са
нама измири и да нам грехе опрости. Ми се толико не бринемо за сопствену сигурност,
колико се Он брине за наше спасење.

221
 Начин и средства којима се Бог служи у буђењу и спасавању људи

На безбројне начине и безбројним средствима Бог настоји да пробуди људе из

греховног дремежа, сна и безбрижности, да их освести, привуче Себи, опомене,
упозори на опасности, предупреди зло, помогне, избави, спасе. У том циљу Он се
служи: разним догађајима које људи крсте „случајевима“, болестима, страдањима,
невољама, незгодама, сновима, откривењима, тајанственим гласовима, визијама,
казнама, животињама и тако даље.

Случај

628. Ништа се у свету и животу људи не догађа случајно. Случај! говоре обично
они који не познају страшне дубине хришћанске психологије. Ништа не бива случајно.
Кључ свих такозваних случајности у нашем животу налази се једним крајем у нама а
другим крајем у Богу. Ако неко на леду поклизне, или падне на прагу, или буде
покривен крастама; ако га задеси добитак или губитак, коме се није надао — све је то
по неком моралном узроку, који је у вези са његовим претходним делима или
претходним речима или претходним помислима. Због тога Црква наређује вернима да се
моле Богу за опроштај грехова учињених „или делом, или речима, или помислима“. Ако
ми увек не знамо узрок, има Неко ко зна. Кад би се којом срећом људи просвећивали
тако да знају стално контролисати своје мисли и стално испитивати везу између мисли
и онога што се после таквих или онаквих мисли догађа, никад не би изустили страшно
тупу реч: случај! Као да Онај који је створио око не види шта се догађа! И као да Онај
који је насадио ухо не чује узроке и последице! И као да Онај који је поставио онако
чудесан ред међу звездама на небу и међу мравима у прашини — као да је Он могао
оставити живот људски да тече без реда и без смисла, онако по случају! (Епископ
Николај, Нема ништа тајно. Мали мисионар, број 17, јуни 1935, стр. 19-20).

Болест

629. Болест препородила поквареног младића. Једна мајка имала је сина који се
одао рђавом животу. Сви савети мајке били су узалудни. Она престане са саветима и
почне да се моли Богу да му пошље неку болест и њоме му излечи душу, јер је била
уверена да га само то може спасти од пропасти у коју је срљао. Бог услиши њене
молитве и син јој се разболи. Боловао је три месеца. Неговала га мајка и молила се Богу
да препороди срце њеног сина и Бог јој услиши молитву. Кад су лекари дигли руке од
њега и он видео да му људи не могу помоћи, он се једног дана заплакао и једва чујним
шапатом обратио се мајци да се моли Богу за његово оздрављење. Уверена у души да он
неће умрети, она му обећа да ће се молити и да ће је Бог услишити, ако се он зарекне да
ће се Бога сећати и захвалан Му бити и да ће исправити живот свој. Он обећа, оздрави и
поправи се (Епископ Николај, 37. Мисионарско писмо: Сестри која тугује због
покварености брата. Битољ, 1932).

Страдања и невоље

630. Страдања и невоље приводе Богу. Страдања има две врсте: праведничка и
грешничка. Прва имају за циљ: учвршћење праведника у врлинама и прослављање Бога,
друга долазе као последица грехова ради поправљања. Класичан пример праведничког
страдања у Старом завету је праведни Јов, а у Новом завету — Богочовек Христос,

222
свети апостоли и мученици. Примера грешничких страдања има безброј на сваком
кораку. Било их је и међу светитељима. Из њихових Житија навешћемо само два.
У Печерском манастиру живео је монах Арета. Био је веома среброљубив и у својој
ћелији гомилао благо, од кога никоме није давао ни једне паре. Али се веома тешко
разболи и у визији му се покаже како се ђаволи отимају о његову душу, вичући: „Наш
је, наш је!“ За доказ тога наводили су његово среброљубље и тврдичлук. Кад се
повратио себи, он се покаје за своје грехе, поправи и оздрави. После је на земаљска
блага гледао као на ништавило. Потоњим својим светим животом удостојио се велике
благодати и светитељског венца.
У манастиру светог цара Елезвоја, у Етиопији, живео је неки монах који се опијао и
са женама грешио. Једног дана, кад се враћао из крчме, нападне га велика змија и
гонила га узастопце. Нашавши се у великој муци и опасности, он јој се обрати: „Тако ти
светог и праведног Елезвоја, одступи од мене!“ И змија се одмах заустави, а монах чу
како му она човечјим гласом рече: „Анђео Божји нареди ми да те поједем због
нечистоте твоје, јер си се заветовао да служиш Богу у чистоти, а прљаш тело своје и
гњевиш Духа Светога“. Тада се монах закле да више никад неће грешити, врати се у
манастир и до смрти не погреши. Тако Бог и покара и помилова (Епископ Николај,
Охридски пролог, 24. октобар, стр. 849).

Снови

631. Упозорење у сну на заседу непријатеља. Француски лист „Газет д Тулуз“

објавио је, 1926. године, чудноват сан једног војника страначке легије у Мароку,
швајцарске народности, по имену Огиста Оливера. Он је 10. маја 1926. године сањао
како се у његовој чети налази један Бербер, који ће сутра навести чету на заседу
Мароканаца у једном кланцу. У сну је видео тачно и место где ће се напад извршити као
и цео развој догађаја. Он о томе сну обавести свога капетана, који се на то насмеје и
рекне: „Ваљда ћемо због вашег сујеверја да мењамо маршруту и идемо другим путем.
Уосталом, сви које се боје могу изостати“. Идућег јутра чета се упути на раније
одређени јој задатак: да заштити и осигура довоз провијанта. Само Швајцарац и
неколико другова остану. Али чим њихови другови оду, они преким путем пожуре на
место заседе и тамо неопажени стигну читава два сата пре своје чете. Кад се ова
приближила кланцу, у сну указаном, са свих страна појавише се Мароканци, и цела би
чета Француза сигурно изгинула, да Швајцарац и његови другови нису отворили ватру
на изненађене Мароканце и тиме их збунили, а својој чети дали времена да се развије у
борбу и одбије напад непријатеља. За ово храбро дело, којим је спасао 300 војника,
Оливер је унапређен у чин наредника (Календар „Свети Лазар“ за 1926. годину, стр. 81-
82).
632. Видео у сну своју главу на тањиру и сутрадан погинуо. Димитрије Парезан,
капетан Карађорђев, погинуо је у борбама на Делиграду, у освит Преображења, 1813.
године, приликом провале Турака у његов шанац на Мозгову. Турци му одсеку главу и
однесу, а тело исеку на комаде. На дан пре погибије, он узме свога хата и своје
скупоцено капетанско одело, па то преда млађем брату, рекавши: „Брате, води овог коња
и носи ово одело кући. Ја дуго нећу живети. Ноћас сам, у сну, гледао своју главу на
тањиру. Можда ћу је још данас изгубити, него ти измичи што брже“. Сан се сутрадан
обистинио (Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих Срба..., стр. 513).
633. У сну видео гроб свога сина. Дугогодишњи учитељ Н. причао је како је у сну
видео оно што се догодило код његове куће у другом месту. Он је из Топчидера био
премештен у Куманово. Пошто није имао намеру да тамо остане, он на нову дужност
оде сам, а жену са децом остави у Топчидеру. Надао се да ће га по молби опет вратити у
Топчидер. Породицу је оставио сву здраву. После неколико дана он сања како шета

223
поред топчидерског гробља. Његову пажњу привуче нов гроб под једним дрветом. Он
му приђе, загледа се у натпис и прочита име свога најмлађег сина. Пробуди се
узнемирен и са злом слутњом у срцу. Тек што се обукао, а писмоноша му донесе
телеграм од куће, у коме му жена јавља да је њихов најмлађи син болестан. Он одмах
крене на пут, сиђе с воза у Топчидеру и упути се поред гробља. Ту затекне слику коју је
у сну видео: под великим дрветом нова, свежа хумка, изнад ње крст са именом његовог
најмлађег сина (Епископ Николај, Жичка ризница за омладину, стр. 51).
634. У сну примила заповест да болесно дете носи у Жичу, па ће оздравити.
Драгомир Алексић, из Краљева, испричао је како је у својој трећој години био тешко
оболео. „Мојој мајци јави се у сну неки човек и рекне јој да ме однесе у манастир Жичу.
Кад ступи у трем од западних врата, наћи ће с десне стране јали воде јали росе, са тим
да ме попрска и оздравићу. Мајка то усни и заборави. После неког времена опет јој се у
сну јави исти човек и понови исту заповест. Мајка и то не узме озбиљно. И трећи пут
јави јој се исти човек, прекори је и замахне штапом да је удари, што га није послушала.
Она се после овог трећег јављања уплаши и однесе ме у Жичу. Код врата нађе росе и
попрска ме њоме, па још замоли духовника да ми очита молитву. Док је духовник читао,
ја сам заспао и презнојио се. Кад сам се пробудио, био сам здрав“ (Епископ Николај,
Повест о исцељењу у трему Жиче. Емануил, стр. 8-9).
635. Изобличен у сну због отпадања од своје вере православне и преласка у
суботаре. Један занатлија из Бачке испричао је покојном епископу Николају како је био
отпао од своје православне вере и пришао суботарима, у уверењу да ће код њих наћи
спасење. И даље се он усрдно молио Богу да га упути на пут спасења. И благи Бог
показао му је у једном сну где је спасење. Сања он неку ливаду и на њој много казана
поређаних један поред другог. Наједном се код крајњег казана створи његов умрли отац
са једним владиком беле браде и у златним одеждама. Владика почне да свети воду и са
крстом пође од казана до казана. Сагне се и почне осењавати крстом унутра казане по
реду. Први, други и трећи звече празни, без воде, у четвртом као да имаше мало воде, а
кад дође до крајњег казана удесно, он беше пун, па кад владика превуче крстом по води,
из ње искачу варнице крупне као ораси, а светлије од сунца. Кад владика заврши
освећење, он подиже крст и пружи на целивање. Одједном се створи силан народ и
напуни ливаду. Народ поче прилазити и целивати крст, а владика би сваког покропио
освећеном водом. Приликом кропљења капље воде биле су као варнице. Онда се и он
усуди да приђе и целива крст. Али кад је дошао на ред, владика га оштро погледа и
рекне: „Ти не припадаш овом казану; твој је казан један од оних празних тамо улево. Ти
си некад припадао овом казану, али си прешао у отпаднике. Одлази одавде!“ Ја тада
погледах у свога оца, цептећи од страха, али мој отац оборио главу земљи и неће да ме
погледа. Ја се окренем и пођем у онај народ, али се свак измицаше од мене, као од
губавца. Ја почнем плакати, и у том се пробудим. Сан ми је био јасна поука. Онај
владика са мојим оцем био је свети Никола, наша крсна слава, кога сам ја престао
славити, откако сам се оделио од Православља. Одмах ми се казало шта ми треба
чинити. Повратио сам се у веру својих отаца, исповедио се и причестио. Од тада сам
чвршћи у Православљу него што сам икад био (Епископ Николај, Повест о човеку који
се обратио од јеретика, Емануил, стр. 18-20).
636. У сну опоменута да не напушта своју веру православну. Једна побожна
жена из Жабља, у Бачкој, испричала је како је у њену кућу наишао неки суботар, који је
продавао њихове јеретичке књиге. Он почне да хвали учење њихове секте као
најправилније и позове је да идуће суботе дође на њихов састанак. Поколебана у својој
вери, она је била решила да идуће суботе оде суботарима. У петак вече она стане пред
икону Спаситељеву и почне да се моли Господу да је управи на пут спасења. Она се
Њему предаје. Те ноћи она у сну види како мученици страдају за веру Христову: једне
секу мачевима, друге бацају у огањ, треће предају зверовима, четврте на крст распињу.

224
Наједном она види како се нека одсечена глава котрља ка њој. Она помисли да је то
глава светог Јована Крститеља. Онда јој та глава проговори: „Видиш ли шта су ови
претрпели за веру истинску, а ти сад њихову веру напушташ и тражиш другу!“ Она се
разбуди сва устрашена, али утврђена у својој православној вери и не оде на јеретички
састанак (Епископ Николај, Повест о жени која је намеравала прећи у секташе.
Емануил, стр. 20-21).
637. Сањао ослобођење из ропства и обистинило се. Прота Данило Шиљак
испричао је ово: За време Првог светског рата (1914—1918) био сам интерниран у
Нежидер са попом Чедом Чакаревићем. Дуго смо робовали и страдали. Уочи једне
недеље сањам ја ноћу како се отворише врата на нашој бараци и уђе један дечко, извади
нотес из џепа, оцепи један лист, па викну громко: „Данило Шиљак и Чеда Чакаревић,
јесу ли ту?“ Ту смо, одговорих ја. „Одмах узмите своје ствари па да идете у команду и
примите објаве; пуштате се у слободу“. — Ја се пробудим и прекрстим. Сутрадан
причам попу Чеди свој сан. А он ће рећи: „Па може Бог дати да се ослободимо“. Ја
сумњам, одговорих му. У том дође среда и мој се сан обистини. Исти онај дечко из сна
појави се, само сад на јави, извади нотес, оцепи један лист и викну мене и поп Чеду по
имену, рече нам оне исте речи, као у сну, и ми будемо тога дана ослобођени (Епископ
Николај, Повест о пророчком сну. Емануил, стр. 24-25).
638. Опоменута у сну да ће погинути од грома. Београдски дневни лист „Правда“,
у свом броју од 11. јуна 1933. године, објавио је вест да је у селу Клоки, близу
Смедеревске Паланке, погинула од грома двадесетогодишња девојка Даринка Ракић.
Уочи своје погибије она је сањала црни облак, из кога је пукао гром и убио је. Тај сан ју
је онерасположио, али је она ипак сутрадан са мајком и ујаком пошла на њиву да
окопава кукуруз. После подне навуку се облаци, почне да грми и пада киша. Грмљавина
и киша дуго су потрајали. Даринка, њена мати и ујак склоне се под гране једног великог
дрвета. Касније Даринка пређе под друго дрво, да се боље заштити од непогоде. Али
убрзо потом гром удари у Даринку и убије (Епископ Николај, Емануил стр. 35-36).
639. Опоменут у сну да ће погинути од воза, и обистинило се. Муж сестричине
моје покојне супруге, Живан Арсенијевић, службеник среске скупштине у Крагујевцу,
пред погибију на неких месец дана сањао је како је пао на железничке шине и како је
тетка (моја супруга) притрчала да му помогне да се подигне. У томе је воз наишао и
прешао преко њега. Кад је он устао, видео је себе свег крвавог, а тетку мало даље како
лежи на земљи, а око ње окупљен свет. Тај свој сан само је својој жени саопштио, али
му није придавао никакав значај. Држао се оне народне изреке: „Сан је лажа, а Бог је
истина“. Али то није била лажа него Божја опомена да се чува од воза. После овог сна,
на шеснаест дана пред погибију, сањао је умрлог оца који га је звао да дође код њега 18.
октобра. И тај сан само је жени саопштио, али и њему није поверовао. 18. октобра 1964.
године путовао је до села Брзана, код Лапова. При повратку на железничку станицу и
силазећи са уздигнутог перона на колосек, он се оклизне, затетура и упадне у колосек,
којим је од Багрдана јурио воз највећом брзином за Лапово, не задржавајући се у
Брзану. Кад је он упао у колосек, локомотива није била ни стотину метара од њега. Моја
покојна супруга ишла је за њим. Чим је он пао, она је притрчала да му помогне да се
дигне, али је локомотива у том стигла и њу одбацила десетак метара у страну, а њега
здробила. Тако се оба сна обистинила. Ове снове саопштила ми је његова супруга после
њихове погибије. Ја сам јој пребацио што ми ово није раније саопштила, јер бих ја знао
да је то Божја опомена и спречио бих несрећу, тим пре што сам и ја био присутан
њиховој погибији, само сам био измакао напред неких тридесетак метара. На то ми је
она одговорила да је више пута заустила да ми те снове саопшти, па је увек нешто друго
омело. Као да се није дало да се несрећа спречи.
640. У сну му откривено зашто је његов јединац млад умро. Неки побожан човек
имао је сина јединца, по имену Јосифа, којега је много волео. Отац се много молио Богу

225
за његово здравље и препоручивао заштити светог старца Јосифа. Али једног дана син
се разболи и умре. Отац је био толико ожалошћен и очајан, да је изгубио поверење у
молитву и престао да се моли. У таквом душевном стању дочека празник светог Јосифа.
Уочи празника он сања како пролази поред неког дрвета, на коме виси обешен неки
младић. Кад је он хтео да приђе ближе младићу, неки човек приближи му се и рекне:
„На овакав би начин твој син завршио живот, да је дочекао овај узраст“. Кад се из сна
пробудио, овај побожни човек је схватио да је превремена смрт његовог сина у ствари
дошла као милост Божја, и утешио се (Спираго,151, стр. 68).

Откривења и визије

641. Откривење послужило спасењу. Бог је ближи човеку од даха и крвотока. И ко

то сазнаје и држи у памети, тај никад не пада у очајање. А ако и падне у очајање, само
ако веру није изгубио, Бог га спасава на свој начин, најчешће неочекивано. Тако се
догодило са једним младићем, који се био одлучио да скочи у море и на тај начин
одузме себи живот. Тога дана дошао био неки трговац блаженом Лонгину и донео му
кесу злата. Овај свети муж није хтео да прими новац говорећи да му није потребан. Док
је он то говорио, отвори му се духовни вид и открије му се зла намера оног младића.
Зато он рекне трговцу да брзо пође, ако хоће, на то и то место, где ће наћи једног младог
човека, коме може помоћи својим новцем. Трговац послуша и оде указаном месту. Тамо
нађе младића и упита га за његову невољу. Младић му објасни да је имао неку радњу и
да је пропао, те му ништа друго није преостало него да скочи у море и удави се. Тада му
трговац да онај новац и тако га спасе од вечне пропасти (Епископ Николај, Речи и дела
светитеља. Мали мисионар, свеска за новембар 1934).
642. У визији откривено место подвизавања и спасења. Руски светитељ Кирил
Бјелозерски био је рођен и васпитан у кући великашкој у Москви. Али њега је срце
одвело у манастир, где је убрзо због свог светог живота, мимо своје воље, изабран за
игумана. Но како је њега срце вукло усамљеничком животу, он се молио пресветој
Богородици да му покаже место, где би се одао усамљеничком подвигу. Једне ноћи, за
време молитве, он зачује глас: „Кириле, изиђи одавде и иди на Бело Језеро, тамо сам ти
спремила место где ћеш се спасти!“ Глас му је долазио као споља. Он отвори прозор да
боље чује. Али сад уместо гласа укаже се пред њим велика светлост и у тој светлости
Бело Језеро, сасвим близу, ма да је било веома далеко. Он са једним другом оде у
пределе Белог Језера и нађе све онако како је у визији сагледао. Ту је убрзо настала
велика монашка насеобина (Епископ Николај, 281. Мисионарско писмо: Руском
научнику П. С: О виђењу у даљини. Битољ, 1934; Охридски пролог, 9. јуни, стр. 438).
643. Злочин убиства откривен лекару у визији на јави. Београдски дневни лист
„Политика“ у своме броју 5453, за 1923. годину, саопштио је доживљај енглеског лекара
дра Едуарда Гузмана, објављен у енглеском часопису: „Чудноват и тајанствен живот“.
Опис тога доживљаја је из пера споменутог лекара. Ево шта он о томе говори:
Када се десио чудноват феномен, који хоћу да вам испричам, био сам потпуно здрав
и физички и духовно и уверавам вас да нисам ни нервни болесник, нити сам пак имао
егзалтирану фантазију. Седео сам у своме кабинету за рад и разгледајући једну књигу о
медицинској хемији баш сам читао главу о нормалном функционисању мозга.
Наједанпут књига доби неку чудновату прозрачност. Помислио сам да је то обична
варка и покушах да је одагнам. Али у истом тренутку пред очима ми се указа један
страховит призор, кинематографски призор.
Једна жена спавала је мирно на свом кревету; крај ње је стајао неки висок човек са
лепом, црном брадом. Држање тога човека било је савршено мирно. Он је у десној руци
држао чекић а у левој велику, дугачку иглу. Изненада он подиже леву руку, постави врх
игле на груди жене, у правцу срца, и снажним ударцем чекића заби је у тело своје

226
жртве, која кркљаше неколико тренутака, па се умири и побледе. Непознати затим
полако извуче иглу из жениног тела и изиђе тихо из собе злочина, и кроз трпезарију
пређе у вестибил и изиђе на улицу. Пратећи пажљиво страховито привиђење, успео сам
да видим и име улице у којој се та кућа налазила: Коле Ринкон. Призора је одједном
нестало; пред очима ми се и даље налазила отворена књига са оним делом који говори о
мозгу и о његовој патологији. Слова су ми и даље играла пред очима, али су постепено
већ заузимала свој нормални положај. Почео сам се осећати мирнији, уверен да је цео
овај феномен био резултат дугог рада.
— Драги мој, рекох себи, ти ћеш полудети, ако тако продужиш. Наређујем ти да
оставиш књигу и да се одмориш бар неколико дана.
Одмах сам изашао из куће, узео једна кола и наредио кочијашу да ме одвезе у улицу
Ринкон. Хтео сам да се уверим да ли та кућа заиста постоји. Тек што сам стигао циљу,
пренеразих се: привиђење се претворило у стварност. Пред вратима куће стајала су
једна кола, која сам одмах познао: била су доктора Сантинија. Упутих се одмах у
вестибил, а то је био исти вестибил који сам у визији видео. У том тренутку из оближње
собе наиђе мој колега, у пратњи једног господина. Био сам пренеражен и једва се
уздржах да не викнем. Јер тај човек био је онај који ми се у визији показао, човек са
фаталном иглом.
— О, драги колега, обрати ми се доктор Сантини, шта ћете ви овде?
— А откуд ви?
— Дошао сам да констатујем смрт сопственице ове куће, која је напрасно, у сну
умрла. Да нисте ви случајно били њен лекар?
— Да, одговорих, гледајући непознатог господина право у очи. Да, био сам дуго
година њен лекар. Непознати се узнемири.
— Значи онда познајете и њеног мужа господина Јацинта Мартинеца, који се налази
пред вама, додаде доктор Сантини, мало зачуђен што не поздрављам тог човека.
Учиних се да нисам чуо те речи, па му се обратих: „Бога вам, колега, да нисте
случајно на лешу сироте госпође, испод леве дојке, приметили једну црнкасту мрљу,
која личи на убод игле?“
Мартинец побледе; на челу му изби хладан зној. Напрежући се да изгледа хладан и
достојанствен, он узвикну: „Не дозвољавам никоме да профанише мртво тело моје јадне
жене!“
— Није реч о профанисању, драги господине, већ је потребно испитати да ли
несрећна жена није убијена у сну. Ја сам у то убеђен и то вам кажем.
И поред Мартинецове забране, прегледао сам леш и констатовао оно што сам у
визији гледао. Видећи се у шкрипцу, зликовац је убрзо признао свој злочин и описао до
најситнијих детаља, који су се у свему слагали са призором у визији.

Тајанствени гласови

644. Тајанствени глас привео блаженог Августина хришћанству. У својим

„Исповестима“ прича блажени Августин како се од незнабоштва обратио у
хришћанство. Докле год је тражио светлост истине у филозофији, дотле му је стално
долазила мисао да изврши самоубиство. Најзад, почео се колебати да ли да прими
хришћанство. У том трзању почео се молити Богу с плачем и ридањем. Наједном, он
чује глас: „Узми и читај! Узми и читај!“ Глас је био танак, као глас детета или неке
девице. У недоумици о том тајанственом гласу, Августин оде у кућу свога друга
Алимпија. Не нађе друга код куће, али види на столу књигу „Апостол“. Он као узгред
отвори књигу и нађе ово место у посланици Римљанима: „Одбацимо дела таме и
обуцимо се у оружје светлости“ (13, 13-14). Прочитавши те речи, њему лакне на души,

227
и он се реши и крсти се (Епископ Николај, Шта сведочи блажени Августин. Емануил,
стр. 67-68).
645. Непознати глас спасао га од погибије. Београдски дневни лист „Време“, од
16. октобра 1936. године, донео је опис следећег чудесног догађаја: Спасао се сигурне
смрти на чудесан начин Смајо Јашаревић из Стоца. Он је радио у својој ковачници. У
једном моменту учинило му се да га неко зове испред ковачнице, па је изашао напоље.
У том тренутку срушио се цео кров његове радње. Да је остао у радњи, био би на месту
мртав (Епископ Николај, Спасоносан глас. Емануил, стр. 70).
646. Тајанствени глас буди из сна и спасава од змије. Сава Н. испричао је следећи
чудесан догађај из свога детињства. Као ђаче враћао сам се из школе кући. Била је
велика припека и ја легнем под једно дрво у хлад. Легнем и заспим. Наједном чујем
како ме неко виче по имену: „Саво! Саво!“ Ја се пробудих и одазовем: Шта је, ко виче?
Погледам око себе, нема никога. Али ипак није било без никога. Ту крај мене видим
сколутану змију како је уздигла главу и палаца попут мене. Сав претрнем од страха.
Онда скочим и у трку побегнем кући. Ко ме је викнуо, ја не знам, али знам да ми онај
глас није дошао из овог света (Епископ Николај, Неко га викнуо. Емануил, стр. 78).
647. Тајанствени глас спречио убиство. Неки Рајко Н., из Великог Орашја,
испричао је ово чудо. Хтео сам, вели, да убијем свога стрица због неке заваде око
винограда. И једне ноћи решим се да то учиним. Била је месечина. Ја станем у сенку
под једно дрво украј друма, којим је мој стриц имао проћи. У рукама сам држао секиру
и чекао. Ја замахнем секиром да га ударим по глави, но у том тренутку чујем неки силан
и страшан глас: „Не уби!“ Мени клонуше руке, и ја испустих секиру. Мој стриц оде као
да ништа није чуо, а ја остах у сенци. Нигде живе душе на том месту није било нити у
околини. Чудио сам се, ко ми викну онако страшно. Ко је да је, спасао ме је од смртног
греха (Исти, тамо стр. 83-84).
648. Тајанствени глас спасао од грома. Једна чобаница из љубићског среза
причала је како је често пута била пробуђена из сна гласом, кад би њене овце отишле у
штету. Још је испричала како је једног дана пала велика киша, а она се склонила под
неко дрво. Наједном, чула је како је неко викнуо гласно и јасно: „Неранџа, бежи
одатле!“ Она побегне испод дрвета, но тек што је одмакла неколико корака, проломи се
страшан тресак иза њених леђа. Гром је ударио у оно дрво, испод кога се она тек била
удаљила (Исти, тамо, стр. 84).
649. Молитва и глас учитеља буди на даљини заспалог ученика и спасава од
погибије. Свети Јован Лествичник (слави се 30. марта) имао је ученика Мојсеја. Овај је
неким послом отишао изван манастира. На путу он седне у хлад неког великог камена и
заспи. Његов учитељ Јован, обдарен од Бога даром прозорљивости, виде из своје ћелије
ученика у опасности и почне се за њега Богу молити. Када доцније стигне Мојсеј, падне
на колена и захвали своме духовном оцу што га је спасао од сигурне смрти. И исприча
како у сну чу да га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен падне. Да није скочио,
камен би га убио (Епископ Николај, Охридски пролог, 30. март, стр. 241).

Предосећања у служби спасења

650. Предосећање спасло од погибије. Професор математике Бем, Немац по

народности, седео је једно после подне у неком друштву и одједном осетио у себи нагон
да одмах иде својој кући, ма да га никакви нарочити послови нису приморавали да то
учини. Он се у почетку опирао да напусти друштво, али је унутрашњи нагон надјачао и
он се дигао и отишао. Код куће је нашао све у реду. Али кад је ушао у своју собу, њему
нешто падне на памет да свој кревет са средине собе помери у угао, иако за то није било
неког разлога. Он помери кревет, и увече легне и заспи. Око поноћи њега пробуди неки
тутањ. Сруши се малтер са тавана и једна греда баш на оно место, где је раније био

228
његов кревет. Да кревет није померио, погинуо би (Овај случај објавио је немачки
научник Макс Кемерих у својој књизи: „Пророчанства“, а блаженопочивши епископ
Николај одатле превео и објавио у својој књизи „Емануил“. стр. 103-104).
651. Предосећање глувонеме девојке спасло од путовања и дављења у води. И
овај случај објавио је Макс Кемерих у споменутој књизи. Госпођа од Бомона испричала
је следећи догађај. Отац мој био је уговорио да се са неким друштвом извезе лађом од
Руана до Пор Сент Квена. Кад је дошло време да крене, а то је било после ручка,
наједном сестричина мога оца, која је била глувонема, стане леђима уз врата и није дала
моме оцу да изађе. Она је давала знаке рукама и урликањем. Отац је лагано уклонио
своју сестричину с врата и хтео изаћи, али она падне на колена и почне га преклињати
виком и плачем да не иде. Зачуђен овим, отац реши да не иде на лађу. Он извести своје
другове да и они одустану од путовања тога дана, али га они не послушају него крену.
Кад су били на пола пута, лађа се преполови на двоје и путници падну у воду. Многи се
подаве, само њих неколико се спасе пливањем до обале (Епископ Николај, О
предосећању глувонеме девојке. Емануил, стр. 105-106).

Незгоде у служби спасења

652. Ветар однео шешир и спасао од грома. Неки младић за време жестоке олује
склони се под једно велико дрво. Изненадни налет ветра скине му шешир с главе и
однесе далеко. Он потрчи да га ухвати. Али тек што је измакао испод дрвета, гром
удари у дрво. Да је остао под њим, погинуо би. Овако му је ветар спасао живот
(Спираго, 149, стр. 67).
653. Сломљен точак на колима спречио дављење у реци. Један трговац стоке
путовао је кочијама са два своја рођака на сточни вашар. Скела преко реке превозила је
сваког сата и они су журили да не изгубе скелу у одређени сат. Али у путу сретну
аутомобил који је јурио великом брзином. Они хитро затегну узде и тргну коње удесно,
али ауто удари у један точак њихових кола, сломије га и продужи даље. У љутини они
су викали за шофером и обасипали га грдњама и клетвама. Гњевни и очајни што ће
изгубити скелу у одређени сат, они се даду на оправку сломљеног точка и после доста
муке и напора оспособе га провизорно за лагано путовање. Али кад су стигли на обалу
реке, имали су шта и да виде и да чују: скела препуњена људима, колима и стоком —
потонула. Само мало стоке и неколико људи спасло се пливањем. Све остало подавило
се. Тада они захвале Богу и почну да благосиљају оног шофера што им је сломио точак
и тиме проузроковао њихово закашњење на скелу и спасење (Епископ Николај, 272.
Мисионарско писмо: Трговцу стоке: О задржавању. Битољ, 1934).

Животиње у служби спасења

654. Паук спасао од гонилаца. Свети Феликс, свештеник из Ноле, у Италији (†

310), био је принуђен да се склони испред непријатеља, који су хтели да га убију.
Бежећи испред њих, он се склони у шупљину некакве старе куле у рушевинама. Тек
што се он шћућурио унутра, један паук покрије својом мрежом улаз у склониште.
Гониоци стигну и помисле да претресу унутрашњост куле, али кад су видели паукову
мрежу на улазу, поверовали су да унутра нема никога, јер да је бегунац унутра, паукова
мрежа била би покидана. Међутим, она је нетакнута. Зато су прошли мимо и отишли.
Тако Бог помоћу паука спасе слугу свога од гонилаца (Спираго, 122, стр. 52).
655. Лептир у тамној ноћи зауставио воз и спречио погибију путника. Догодило
се у Северној Америци. Експресни воз Транспацифик јурио је пуном брзином. Ноћ је
била тамна, без звезда. Путници су безбрижно спавали. Само је машиновођа својим
погледом зурио у мрклу ноћ. Одједном њему се учини да види неку белу прилику како

229
се лепрша пред фењером локомотиве, која јури пуном брзином, и даје му знак: „Стани!
Стани!“ Хладан зној облио је чело машиновође, али привиђење је ишчезло и воз је
продужио несмањеном брзином. Мало после слика се поновила. Блед од страха,
машиновођа дохвати ручицу кочнице, али појава опет ишчезне и воз продужи јурњаву
кроз ноћ. Фантом се појави и трећи пут и као да му платном у руци даје знак: „Стани!
Стани!“ Машиновођа свом снагом повуче кочницу. Настане шкрипа кочница, лупа
вагона, падање путничког пртљага са полица, вика пробуђених и уплашених путника.
Сви полете напоље да виде шта се догодило. А кад су видели, занемели су од ужаса.
Само неколико метара напред настаје велики мост, али њега није било. У току ноћи,
због неке провале облака, река је толико надошла, да је мост однела, и воз би, да је
продужио, сручио се у набујалу реку. Машина се зауставила на неколико метара од
обале. А шта је то давало знак машиновођи да стане? То је био лептир који се био
увукао у фењер локомотиве. Чим би он залепршао крилима, његова сенка добијала би
слику фантома испред локомотиве и давала знак заустављања. У руци Божјој крило
лептира довољно је да спасе живот стотини и хиљади створења (Оберхамер, стр. 30-31).
656. Ноћни свитац помогао жени у невољи. Нека сирота удовица нашла се у
великој невољи после смрти свога мужа. Бездушни поверилац захтевао је од ње да
исплати повећи дуг свога мужа, а који је он био исплатио за живота. Узалуд се жена
правдала да је дуг исплаћен, поверилац јој је тражио да покаже признаницу. Она је
тврдила да је имала признаницу, али да ју је негде затурила. Њен муж је држао
признаницу у календару, али она календар није могла да пронађе, иако је све по кући
претурила. Поверилац је упорно захтевао признаницу, па кад она није могла да му је
покаже, он је ствар предао суду. Уочи расправе у суду, она се са децом топло молила
Богу да јој притекне у помоћ како само Он уме и може, и Бог јој услиши молитву. Кроз
отворен прозор из топле јулске ноћи у собу улети ноћни свитац. Најмлађи синчић
потрчи да га ухвати, али се он сакрије иза ормара. Да задовољи дете, мајка помери
ормар с места, а у том часу затурени календар са признаницом падне на патос пред
њене ноге. Тако је мали инсекат послужио као оруђе Божјег Промисла у Његовом
старању о људима (Спираго, 123, стр. 53).

Спасавање преко људи

657. Светитељ спасава удовицу од бездушног повериоца њеног умрлог мужа.

Свети Донат био је епископ у Еврији Албанској. Био је обдарен од Бога великим даром
чудотворства. Тако, претвори горку воду у слатку, низведе дажд у сушно време, исцели
од лудила кћер цареву, васкрсе мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг неком
зајмодавцу. Али несавесни зајмодавац хтеде по други пут на наплати дуг, па користећи
се смрћу свога дужника дође удовици његовој и затражи да му одмах плати дуг.
Удовица се са плачем обрати епископу Донату. Овај опомене зајмодавца да почека да се
човек сахрани, па ће се после разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на
своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га за руку и викне: „Устани, брате, и види
шта имаш са овим својим зајмодавцем!“ Мртвац се диже и грозно погледа свога
зајмодавца, и рече му када је и где исплатио дуг. И још потражи од зајмодавца писмену
обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац
поцепа, па поново леже и упокоји се (Епископ Николај, Охридски пролог, 30. април,
стр. 326).
658. Чудесно спасење девојке од самоубиства. У једној вароши девојка нека
остала сама самцита, без посла, без зараде и без икога свога. Обраћала се људима —
није помогло. Помало се молила Богу а више се уздала у помоћ људи — није помогло.
Реши се на самоубиство. Дође до реке. Задрхти од помисли на смрт, и то још на такву
смрт. Заплаче се, клекне, и из свег гласа узвикне: Господе Боже, само ме Ти можеш

230
спасти; молим Ти се, спаси ме! У том тренутку јурио је обалом на точку неки човек.
Видећи девојку на коленима, заустави се и упита је да ли би се хтела примити посла у
једној богатој кући. И девојка буде одмах упослена. Дојурио је човек на точку, као
Божји поштоноша, да једној очајници испоручи спасење. Како је то бескрајно чудесно и
дивно! Кад једна бедна душа људска, осамљена и остављена, без очекивања помоћи од
земље и становника земљиних, завапи Богу живоме, Бог хитно притиче у помоћ
(Епископ Николај, Мали мисионар, број 53, септембра 1938, стр. 4-6).

Материјални предмети у служби спасења

659. Свето писмо спасло живот. За време Првог светског рата (1914—1918) неко је
војницима раздао Свето писмо Новог завета, добро укоричене књижице, да им се нађу.
Поред других, њу је примио и један војник који је јетко приметио: Овде се тражи челик
и олово, а не књиге; и ако нас челик не спасе, књиге заиста неће! Приметио је, али је
ипак књижицу примио и метнуо унутра у џеп с леве стране. Али се догодило чудо
Божје. Истога дана отвори се жестока борба. Око овог војника падали су рањеници.
Наједанпут, и он се претури. Ударило га челично зрно. Он се ухвати за леву страну
груди. Чекао је да потекне крв, али ње нема. Кад се свукао, нашао је куршум у оној
књижици, баш у правцу срца. Он се стресао, као у грозници. „Прст Божји!“ помислио
је. Света књига спасла му је живот од челика и олова. Тај дан он је почео сматрати
својим духовним рођењем. Од тога дана почео се Бога бојати и веру пажљиво
проучавати. Ипак, није вера као нека стара кабаница, коју људски род од памтивека вуче
бескорисно. Она је потребна и корисна човеку (Епископ Николај, 23. Мисионарско
писмо: Ратнику Јовици Н.... Битољ, 1932).

Божја љубав и дуготрпљење у служби нашег спасења

660. Љубав Божја превазилази разум људски и она се речима не може исказати,
учи свети апостол Павле (Ефес. 3, 18). Љубав Божја створила је све што постоји, она и
све одржава и усмерава одређеном циљу. Само разумна створења, зли духови и људи,
незахвално се односе према љубави Божјој и својим злим делима ремете Божји поредак
у свету. А Господ, као дуготрпељив и многомилостив, „спор на гњев и обилан
милосрђем“ (2. Мој. 34, 6; Псал. 103, 8), трпи их и чека, „јер неће да ко погине, него да
сви дођу у покајање“ (2. Петр. 3, 9). На тај начин, дуготрпљење и доброта Божја треба
да нас подстичу на покајање (Римљ. 2, 4), и Његово трпљење да сматрамо за наше
спасење (2. Петр. 3, 15).
661. Љубав Божја шта је учинила и чини. По речима светог Јована Златоуста,
љубав Божја сјединила је небо са земљом, посадила човека на царски престо, јавила
Бога на земљи, учинила Господа робом, предала Љубимца за непријатеље, Сина за
злотворе, Господара за слуге, Бога за људе, слободног за сужње. Али ни овим се она
није ограничила, него нас је призвала још већему. Не само што нас је ослободила од
пређашњег зла, него нам је обећала дати много веће благо.
Слично говори и свети Јефрем Сирин, па се на крају пита: „Ко је у стању да искаже
све заслуге љубави? Чак ни анђели их не могу исказати како треба“.
662. Љубав Божја већа је од љубави материнске. Ово истиче свети отац Јован
Кронштатски и наставља: Мајка ме је носила у утроби и донела на свет по Божјој
уредби, потом је почела да ме храни, да ме мази, да ме носи на рукама. Кад сам био у
стању сам да идем, она је престала да ме носи на рукама, а још раније престала је да ме
храни својим млеком. А Господ ме, тако рећи, увек носи у утроби својој: који једе моје
тело и пије моју крв, у мени пребива, и ја у њему (Јов. 6, 56) и свагда ме носи на рукама
својим (Исаија 49, 16). Он ме постојано храни, као мати млеком својим, разноврсним

231
плодовима земље. Пошто одрастемо, родитељи нас остављају, а и ми њих, а Господ од
почетка нашег постојања па до смрти не оставља нас ни на минут, сваког тренутка
промишља о нама, као кокош о својим пилићима.

Казне Божје — васпитна средства за поправку људи

663. Разлика између људских и Божјих казни. „Ко воли сина свога даје му да
често осети бич, да би потом имао радост од њега“, учи старозаветни мудрац
(Премудрости Исуса Сирахова 30, 1). Људи се служе казнама да уразуме децу и оне који
се греше о закон. На тај начин, казне немају осветољубив карактер већ педагошки: да
поправе. Слично и Бог чини са људима. Али ипак велика разлика постоји између једних
и других казни. У самој ствари, Бог никога не кажњава, па зато не би требало ни
говорити о Његовим казнама. Он само попушта човеку, као разумном и слободном
створењу, да и зло чини и пати од њега, да жање оно што посеје, да срља у провалију
путем који је сам изабрао, у очекивању да човек сам увиди своју погрешку и опасност
која му грози. Ако човек ту опасност не увиди, Бог се труди да му отвори очи; ако га је
зло које чини толико опило, да се он, као пијан, тетура и ближи амбису провалије, Бог
настоји на разне начине и разним средствима да га пробуди и освести. Једном речју све
чини да га спасе, не нарушавајући његову слободу, коју му је у почетку даровао. Ако му
и прети казнама, не чини то из жеље за осветом, него му само предочава последице
његовог напуштања заједнице са Оцем небеским и удруживања са злом. Тиме ништа
неће нашкодити Богу него себи. Зло које ће га напослетку снаћи није дошло као казна
Божја, него је последица његовог одвајања и удаљавања од Бога, извора сваког добра, и
плод друговања са злом. То је и вековно веровање нашег народа, изражено у оној
народној изреци: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају“.
664. Бог се никоме не свети. По учењу светог Златоуста, Бог се не свети онима који
згреше против Њега, јер никаква штета не може достићи до Његовог Бића, него при том
Он има у виду нашу корист, да ми не бисмо увећали своју поквареност, продужујући да
Га пренебрегавамо и презиремо. Као што човек који се удаљава од светлости нимало не
шкоди светлости, него веома много шкоди себи, погружавајући се у мрак, тако и онај
који је навикао да пренебрегава Бога не шкоди Њему нимало, него самом себи
причињава највећу штету. Зато нам Бог и прети казнама, и често их допушта, не зато да
се свети, него да нас привуче Себи; прети паклом, да не бисмо упали у њега. Ако човек
не послуша Бога, сам је крив за своје патње и своју погибију.
Исто, само другим речима, учи и свети Иринеј Лионски: „Све који гаје љубав према
Богу Он прима у општење, заједницу. А заједница са Богом јесте живот и светлост и
наслада свима добрима каква Он има. А оне који по својој вољи одступају од Њега Он
подвргава одлучењу од Себе, које су они сами изабрали. Одвајање од Бога јесте смрт, и
удаљење од светлости јесте тама, и отуђење од Бога јесте лишење свих добара које Он
има. Зато они који су својим одступништвом изгубили горе речено, као лишени свих
добара, налазе се у свакојаком мучењу, не зато што би их сам Бог унапред подвргао
казни, него их казна постиже као последица њиховог лишења свих добара. А како су
Божја добра вечна и без краја, зато је и лишење ових вечно и без краја“.
665. Бог помаже човеку који Њему тежи. Велики тајновидац свети Симеон Нови
Богослов тврди, на основу свог искуства: „Бог не допушта онима који свим срцем теже
к Њему да сасвим спадну са лествице савршенства, него видећи их малаксале, помаже
им, пружајући им руку силе своје подиже их к себи, помаже и јавно и тајно, и знано и
незнано, док се они, прошавши сву лествицу, приближе к Њему и потпуно с Њим
сједине, забораве све земаљско, с Њим заједно бораве и живе, да ли у телу или изван
тела, не знам, и наслађују се неисказаним добрима“.

232
 У Божјем загрљају

Шта човек доживљава у Божјем загрљају открио је преподобни ава Исаија († 370):
„Човек у окриљу Божјем сличан је детету у наручју материном. Као што оно тада
презире сребро и злато, играчке и све што му други понуде, и држећи се грчевито мајке
остаје у њеном наручју, тако и човек који је окусио сладост божанског загрљаја остаје у
овоме, и на све што му се са стране нуди гледа са презрењем“.

Резиме свега

Главно је свему што си прочитао: „Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је
све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла“,
саветује старозаветни мудрац Соломон (Пропов. 11, 13-14). То је и наш савет.

ДОДАТАК

Мудри савети двојице светитеља

Савет светог оца Јована Кронштатског: „Господ твој је Љубав; љуби Га и у Њему
све људе, као децу Његову у Христу. Господ твој је Огањ; не буди хладан срцем него
гори вером и љубављу. Господ твој је Светлост; не ходи у тами и не чини ништа у мраку
разума без расуђивања и схватања или без вере. Господ твој је Бог милости и изобилног
милосрђа; буди ти за ближње извор милости и богатог милосрђа. Ако будеш такав,
задобићеш спасење са вечном славом“.
Њему је Бог био све: „Бог је — биће моје, избављење од вечне смрти, вечни живот
мој, очишћење и избављење од мноштва грехова и освећење моје, сила у немоћи мојој,
пространство у тескоби мојој, нада у малодушности мојој, животворни огањ у хладноћи
мојој, светлост у тами мојој, мир у пометњи мојој, заштитник у искушењима мојим,
мишљење моје, жеља моја, делатност моја, светлост душе и тела, храна, пиће, одећа
моја, штит мој, оружје моје. Све је за мене Господ. Душо моја, љуби и благодари и
хвали непрестано Господа. Благосиљај, душо моја, Господа и сва унутрашњост моја
свето име Његово (Псал. 103, 1-5).
Савет светог Тихона Задонског: Мисли стално на суд Божји. „Кад се човек
позива на суд, он о томе мисли, и све старање своје покреће, и са пријатељима својим
саветује се да на суду не буде осуђен и да се не посрами. Хришћанине, ти се позиваш на
суд и то не људски него Божји; јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да
примимо сваки што је који у телу учинио, или добро или зло (2. Кор. 5, 10). Колико ти
више треба да се припремаш и стараш да се на оном суду не посрамиш и не осудиш.
Често се догађа да човек и умакне од суда људског; али од оног суда нико не може да
умакне нити да избегне, јер је он неминован за све.
На суду људском потребни су сведоци ради истраживања истине, који често и
кривога оправдају. На оном суду није тако: онај Судија не треба сведоке, него Сам све
зна. На суду људском често кривом помогне сребро и злато, како то бива на безаконим
судовима; на оном суду није тако: јер онај Судија поклоне не тражи и не прима. На суду
људском кривца често заштићују високе и моћне особе и други помагачи; на оном суду
они ништа не могу; они ће се тада и сами скрити и биће као бедници. На суду људском
често се гледа на лица. На оном суду није тако, јер онај Судија на лица не гледа, него на
савест и дела. Онда ће пред њим подједнако стати: слуге и господари, цареви и њихови
поданици, богаташи и сиромаси. На суду људском често лукавство оправдава кривца; на
оном суду оно ће ућутати и онемети; тамо му места неће бити, јер је Судија свезнајући.
На суду људском човеку се суди пред малим бројем; на оном суду судиће му се пред

233
целим светом, пред анђелима и људима. На суду људском грехе човека коме се суди зна
мали број; на оном суду дела човекова, речи и зле помисли показаће се пред целим
светом. На суду људском изриче се телесна смрт или каква друга пролазна казна; на
оном суду осуђени грешник предаје се вечној смрти.... Видиш како се човек
најмарљивије припрема за суд људски, који према Христовом није ништа...
Припремај се најбрижљивије за онај дан, после кога свакоме следује да иде или у
муку вечну, или у живот вечни. Подражавај у овом делу синовима овог света, који,
позвати на суд људски, брижљиво се за њега припремају, да се не би осрамотили...
Догаћа се да људи који су учинили какав преступ и сазнали свој грех, пре него што
се позову цару или другој којој својој власти, са смирењем грех свој исповедају, падају
пред влашћу и просе опроштај, и добијају. Хришћанине, знаш ли ти да ћеш бити позван
на суд Божји, и да ћеш бити питан за све своје грехе, учињене делом, речју и помишљу?
Учини, дакле, и ти, као што чине мудри синови овог века: остави грехове своје и прићи
Христу Судији, Цару небеском, коме си ти згрешио, и исповеди грехове своје са
смирењем, падај пред Њим и осуђуј себе пред Њим сад, да те Он не осуди онда. Завапи
Му митаревим гласом: Боже, милостив буди мени грешноме! И чини плодове достојне
покајања (Лука 18, 13; 3, 8). Тада ће сви твоји греси и безакоња бити избрисани и неће
се више поменути. Јер Он неће судити онима који нису згрешили, него онима који су
згрешили, а нису се покајали. Због овога је покајање и било проповедано, да се
грешници покајемо, и задобијемо од Њега милост. Кај, се, дакле, и заглађуј уздасима и
сузама грехе своје, исписане у савести твојој, да би се и у књизи Божјој загладили и да
се не појаве на оном суду. То је припремање за онај страшни суд! Другог сем овога
нема. Буди, дакле, увек у истинском покајању, и тиме ћеш се припремати за онај суд, на
коме ћеш се неминовно и ти појавити; и тако започевши нов хришћански живот, очекуј
од Њега милост. Ко се каје и живи новим хришћанским животом, његов ранији грешан
живот неће нашкодити; од нас се једино то тражи: да се поправимо и променимо на
боље. Мисли увек на тај дан и чврсто држи да ћеш и ти, као и други, на онај суд, суд
Божји а не људски, бити позван, и то позван изненада, кад труба анђелска затруби. Ово
размишљање покренуће те на истинско покајање и држаће те у смирењу и скрушењу
срца. Сећање на онај суд и размишљање о њему неће ти допустити да чиниш грех, да се
светиш ближњему, него ће те покренути на приљежну и искрену молитву. Сећајући се
оног суда, нећеш тражити весеља у овом свету него ћеш више желети сузе, плач и
уздахе. Што се људи веселе, угађају телу и греше, то бива због заборава на онај суд и
неразмишљања о њему. Сећај се, дакле, суда, и кајаћеш се истински и свакодневно ћеш
се обнављати и у бољег мењати ...
Човека окривљеног на суду обузима стид и страх; тако ће грешнике на оном суду
обузети неизмерни страх, трепет и ужас; јер ће их окривљавати сам Бог, кога нису хтели
да поштују; окривљаваће се због незахвалности коју су према Њему показивали;
окривљаваће се пред целим светом. Окривљен на суду преступник закона искључује се
из броја добрих грађана и обележава се као злочинац а не син отаџбине; тако ће се
хришћани преступници закона, који се нису покајали, на оном суду избацити из броја
добрих хришћана и, као јарци, одвојиће се од оваца, и обележиће се као неверни...
Преступник закона осуђује се на смрт, или другу какву казну, по законима одређену;
тако ће се на оном суду грешници осудити на вечну казну. Идите од мене, проклети, у
огањ вечни, припремљен ђаволу и слугама његовим (Мат. 25, 41). Преступник
осуђен на казну по закону одваја се од својих домаћих сродника и пријатеља, и иде са
неутешним плачем на одређену му казну. Тако ће се грешници, на суду оном осуђени на
вечну казну, одвојити од Бога, од светих анђела Његових и изабраника Божјих, одвојиће
се за вечна времена и поћи ће са неутешним плачем, трепетом, ужасом и очајањем
крајњим у вечну муку. И ови ће отићи у муку вечну (Мат. 25, 46).

234
 Бедни грешниче, покај се и чисти грехе своје скрушењем срца и сузама, да све ово
не искусиш онамо“.

235