§ (29) 107.

ВРЕДНОСТ ПРЕДМЕТА СПОРА

Појам и значај: Вредност предмета спора је вредност захтева који тужилац истиче у тужби, који је
изражен у новцу.
 Вредност предмета спора је изузетно значајан обавезан састојак тужбе, а тужба у којој није наведена
вредност предмета спора се одбацује као неуредна.
 Од вредности предмета спора зависи и:
1) Допуштеност ревизије: Ревизија није допуштена у имовинскоправнимс споровима уколико
вредност побијаног дела пресуде не прелази износ од 40.000 Евра, онд 100.000 Евра у
привредним споровима (чл. 403 и 485).
2) Врста поступка: Правила о парници у споровима мале вредности се примењују када тужбени
захтев који се односи на потраживање у новцу не прелази износ од 3.000 Евра.
3) Одређивање стварне надлежности суда: Виши судови су надлежни да суде спорове у којима
вредност предмета прелази 40.000 Евра (чл. 23.1.7 ЗУрС).
4) Висина судских такси.
5) Висина адвокатских хонорара.
Опште правило за одређивање вредности спора:
 Код новчаних потраживања: Када се тужбени захтев темељи на новчаном потраживању, вредност
предмета спора је најлакше одредити, јер је тада висина утуженог новчаног потраживања чини
вредност предмета спора (ово закон изричито не предвиђа, али се подразумева.
 Код осталих потраживања: У осталим случајевима, вредност предмета спора чини вредност
главног захтева (чл. 28.1). Споредна тражења (као што је камата, уговорна казна, трошкови
поступка, и сл.) се не прирачунавају. Тако, када се главни захтев не односи на новац, тада вредност
предмета спора одређује сам тужилац (чл. 33.2), и та вредност обавезује како суд, тако и противну
страну.
 Када је спор имовинскоправни, тужилац вредност предмета спора не мора да одређује у
складу са тржишном вредношћу предмета поводом којег се води парница. Док, кад се
подноси тужба за утврђење којом се захтева утврђење права својине или других стварних
права на непокретностима, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности
непокретности лили његовог дела (чл. 31.1).
 Дакле, код имовинских спорова који се не односе на новчани захтев, прецизних и објективних
критеријума за утврђење вредности предмета спора, нема. Ово је још израженије код неимовинских
спорова (развод брака, тужба за престанак радњи које чине повреду права личности, тужба за
исправку информације, и сл.).
 За одређење вредности предмета спора меродаван је моменат у коме је тужилац поднео тужбу.
Посебна правила:
1. Будућа давања која се понављају: Код будућик сукцесивних давања вредност спора се рачуна
према збиру свих будућих давања (уговорно или законско издржавање, накнада штете у виду ренте
због губитка радне способности). Уколико обавеза на будућа давања треба да траје дуже од пет
година, као вредност предмета спора се узима збир свих давања у периоду од пет година (чл. 29).
2. Кумулација тужбених захтева: Уколико је више захтева истакнуто у једној тужби против једног
туженог (услед објективне кумулације тужбених захтева), вредност предмета спора се одређује на
два начина:
a) Ако сви захтеви проистичу из истог чињеничног и правног основа, тада се вредност захтева
сабира, а њихов збир чини вредност предмета спора (чл. 30.1).
b) Ако кумулативни захтеви истакнути у једној тужби не почивају на истом чињеничном и правном
основу, тада се вредност прдмета спора одређује за сваки захтев понаособ (чл. 30.2).
 У случају да су два тужбена захтева истакнута алтернативно, за вредност предмета спора се
узима вредност мањег захтева, јер се туђени његовим извршењем може ослободити обавезе.
 Међутим, ово правило не вађи када су алтернатнивно истакнути тужбени захтев у новцу и у
неновчаним чинидбама.
3. Спорови о постојању закупних односа: Када је предмет спора постојање закупног односа,
вредност предмета спора је једнака висини једногодишње закупнине (чл. 31), а уколико је уговор о
закупу закључен на краће време, за вредност предмета спора се узима висина укупне закупнине.
4. Спорови по захтеву за давање обезбеђења: Када се тужбом захтева давање обезбеђења за извесно
потраживање (или установљење заложног права), вредност предмета спора зависи од тога да ли је
вредност обезбеђења већа или мања од износа потраживања које је обезбеђено. Ако вредност
обезбеђења прелази износ потраживања, вредност предмета спора ће бити једнака износу
потраживања. Уколико је вредност обешбеђења мања од вредности потраживања, онда ће вредност
спора бити једнака вредности заложене ствари (чл. 32).
Корекција вредности предмета спора: Како тужилац сам одређује вредност предмет спора која обезбеђује и
суд и супротну странку (чл. 33.2), суд може само изузетно да интервенише и да коригује вредност предмета
спора. Тако, уколико је тужилац очигледно сивише високо или сувише ниско означио вредност предмета
спора, тужени може у одговору на тужбу да на то приговори и поднесе доказе, а сд је дужан да брзо и на
погодан начин провери вредност предмета спора (додуше ЗПП не говори о томе како би суд могао да изврши
ту корекцију, тј. праву вредност предмета спора). Суд ће то учинити најкасније на припремном рочишту, а
ако оно није одржано, онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари (чл. 33.3). Након
протека овог процесног момента, за вредност предмета спора се узима она вредност која је означена у тужби.

§ (30) 108. ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Појам: Туживост субјективног права подразумева подобност одређеног субјективног права да буде
предмет правне заштите.
Значај: Значај овог институа зависи од тога да ли се туживост узима према материјалноправним схватањима
или процесноправним:
a) Према процесноправном схватању, уколико субјективно право није туживо, тадас е тужба одбацује
као недопуштена. Ово схватање прихвата ЗПП.
b) Према материјалноправном схватању, суд одлучује о томе да ли је једно субјективно право
подобно да буде предмет правне заштите.
Случај недостатка туживости по ЗПП: ЗПП предвиђа само један случај недостатка туживости, када је суд
дужан да одбаци тужбу решењем: Уколико је она поднета након истека рока који је предвиђен у
посебним прописима (чл. 294.1.2). Овакве рокеве предвиђа ЗОО у вези са подношењем тужбе за поништај
руђљивог посла или зеленашког уговора (годину дана након закључења).
Pactum de non petendo: Одн. обећање повериоца да неће тужити дужника. Парничне странке не могу
својим споразумом потпуно искључити туживост субјективног права. Овакав споразум би био ништав, јер је
противан праву на тужбу, одн. праву на судску заштиту (чл. 6 ЕКЉП).
 Међутим, странке могу закључити споразум којим временски ограничавају право на подизање
тужбе (нпр. на време од једне или пет година), јер такав споразум има процесноправни карактер.
Његова последица била одбацивање тужбе као недопуштене од стране суда.

§ (31) 109. ПРЕТХОДНО ИСПИТИВАЊЕ ТУЖБЕ И ОДБАЦИВАЊЕ

ТУЖБЕ
Појам: Суд тужбу испитује одмах по њеном подношењу. Само испитивање подразумева став суда о томе да
ли постоје процесне претпоставке или постоје сметње за мериторно одлучивање. Испитивање тужбе
подразумева испитивање и у погледу форме, и у погледу садржине.
 У погледу постојања стварне и месне надлежности суда, претходно испитивање тужбе се врши на
основу навода у тужби и чињеница које су му познате (чл. 15.1). Нужно је да суд брзо и ефикасно
одлучи да ли постоје претпоставке за мериторно одлучивање, одн да ли постоје сметње за даље
 вођење парнице. С тога, довнољно је да тужилац учини вероватним да су се оствариле
престпоставке за мериторно одлучивање. Што се осталих процесних претпоставки тиче, суд није
везан наводима у тужби.
 Ако нађе да постоји сметња за даље вођење поступка која је отклоњива, суд предузима мере да се
овакви недостаци отклоне (нпр. неуредност тужбе). Уколико јер реч о неотклоњивим процесним
сметњама, суд ће такву тужбу одбацити као недопуштену.
 О постојању или непостојању неке од процесних претпоставки, суд одлучује увек решењем на које
посебна жалба није дозвољена (чл. 306.4, чл. 316.1).
Одбацивање тужбе:
Неотклоњиве, еo ipso: Правило је да суд у овој фази поступка решењем одбаци тужбу, ако утврди да
недостаје нека од процесних претпоставки за мериторно одлучивање. Тако, суд ће одбацити тужбу када (eo
ipso, чл. 294):
1) Када је одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (апсолутна ненадлежност).
2) Када је тужба поднета неблаговремено, ако је посебним прописима одређен рок за подизање тужбе.
3) Када о истом захтеву већ тече парница између истих странака (забрана двоструке литиспенденције).
4) Када је у истој ствари између истих странака већ донета правоснажна пресуда, или је закључено
судско поравнање.
5) Када тужилац нема правни интерес за подизање тужбе.
6) Када је тужба неразумљива или непотпуна, а тужилац у року од 8 дана није суду вратио
исправљену или допуњену тужбу.
Неотклоњиве, еx officio: Међутим, горе надеведи члан (294) не садржи разлоге због којих суд мора да
одбаци тужбу по службеној дужности. То је могуће у два случаја (ex officio):
1) Недостатак директне међународне надлежности.
2) Изузеће од јурисдикције туженог (имунитет).
Отклоњиве: Тужба се одбацује само када је процесна сметња неотклоњива (као што је случај са горе
наведеним случајевима). Када је процесна сметња отклоњива, тада је суд дужан да примени мере како би
она била отклоњена (чл. 293). У отклоњиве процесне сметње спадају:
1) Недостаци у вези са страначком и парничном способности, тачније нетачно или недостантно
одређење странке (тада се позива да те недостатке отклони), док су недостаци који се тичу самог поја
странке неотклоњиви.
2) Недостаци у уредном заступању странке (чл. 79).
3) Уколико је тужба формално манљива, тј. предата без законом предвиђеног садржаја (чл. 192.1),
непотпуна, али само уколико је није поднео пуномоћник (адвокат) странке, јер се тада одбацује (чл.
101).
4) Уколико је тужба садржински манљива (чл. 192.1), тј. ако је сам тужбени захтев неодређен.
Обавезно рочиште у случају одбацивања: Суд је дужан, како је то већ речено, да одржи рочиште на коме
би се тужилац изјаснио о разлозима за одбацивање тужбе. Ово обавезно рочоште се заказује пре него што
суд донесе решење о одбацивању тужбе (чл. 294.4).

§ (32) ДОСТАВЉАЊЕ ТУЖБЕ ТУЖЕНОМ

110. ЛИТИСПЕНДЕНЦИЈА
Појам и значај: Литиспенденција зачи да је парница почела да тече, која наступа у моменту када суд
достави туженом тужбу (чл. 203.1).
Парница такође почиње да тече и када су захтеви, било тужиоца, било туженог, истакнути у току поступка,
као што је то случај са противтужбом, инцидентним захтевом за утвржење, преиначењем тужбе. У овим
случајевима парница почиње да тече од оног тренутка када је о њима обавештен противник странке
(прецизније, код противтужбе, када је достављена противној страни (чл.198);чл. 203.2).
  У теорији је било спорно да ли литиспенденција наступа и истицањем приговора компензације, а у
теорији влада мишљење да приговор компензације не повлачи за собом литиспенденцију.
Литиспенденција престаје:
1) Наступом правоснажности мериторне одлуке, укључујући и судско поравнање.
2) Правоснажношћу решења о одбацивању тужбе.
3) Повлачењем тужбе.
4) Као и из осталих разлога због којих парница престаје.
Правне последице литиспенденције: Литиспенденција за собом повлачи процесноправне и
материјалноправне последице:
a) Процесноправне последице: Почетак литиспендецније за собом повлачи и забрану двоструке
литиспенденције, јер није допуштено да се од овог момента између истих странака води још једна
парница са истим предметом спора (чл. 203.3). Међутим, уколико се деси да суд у парници која је
касније почела да тече, пропусти да одбаци тужбу и донесе пресуду која постане правоснажна, тада
ће парница која је раније почела да тече, а у којој није донета правоснажна пресуда, бити
обустављена решењем о одбацивању тужбе, упркос томе што је раније покренута (Ratio:
правоснажност пресуде има предност у односу на титиспенденцију, чл. 203.4).
 Двострука литиспенденција постоји када постоји, како идентитет странака, тако и идентитет
предмета спора.
 О забрани двоструке литиспенденције првостепени суд води рачуна по службеној дужности (чл.
203.5). Уколико суд направи пропуст, тужени може поднети приговор литиспенденције.
 Остале процесноправне последице: 1. За преиначење тужбе је потребан и пристанак туженог
(чл. 199.2), 2. Могуће је подизање прејудицијелне (инциденнте) тужбе за утврђење (чл. 195.1), 3.
Могуће је подизање тужбе главног мешања, 4. Могуће је подизање противтужбе (лк. 198.1), 5.
Могуће је учешће умешача (чл. 215.1) као и учешће јавног тужиоца као интервијента у јавном
интересу (чл. 214.1), 6. Могуће је обавештење трећег лица о парници (чл. 221), 7. Отуђење
спорног права или ствари након наступа литиспенденције (губитак стварне легитимације) нема
више утицаја на парницу (чл. 204.1).
b) Материјалноправне последице: Ова дејства се пре свега односе на савесност држаоца ствари. Тако,
када парница тече по реи виндикационој тужби, тужени од овог момента одговара као несавесни
држалац (чл. 39 ЗОСО). Такође, поклонопримац се сматра савесним држаоцем све док не сазна за
захтев за враћање поклона (чл. ЗОН), а тај моменат је везан за моменат достављања тужбе.
111. ОДГОВОР НА ТУЖБУ
Појам и значај: Је иницијални поднесак туженог у коме он истиче своје правне захтеве, као што то чини
тужилац у тужби. Тако он може изнети своју одбрану или да заузме другачији став према тужбеном захтеву
(признање).
 Наиме, суд је дужан да туженом достави тужбу у року од 15 дана од дана када је она примљена у суд
(чл. 296), уз шта је дужан да туженом упозори да је дужан да одговори на тужбу (реч је о
преклузивном року од 30 дана, који почиње да тече од момента када је тужба њему достављена – чл.
279.1, који је кратак рок и отвара питање равноправности тужиоца и туженог у поступку, нарочито у
компликованим правним стварима), као и о последицама пропуштања одговора на тужбу. Такође,
тужени се упозорава да је дужан да именује пуномоћника за пријем писмена, те да обавести суд о
промени адресе (чл. 297.2).
 Сам пропуст да се одговри на тужбу може да значи и окончање парнице доношењем пресуде због
пропуштања (чл. 350).
Изузетак, када одговор на тужбу није обавезан: Како се овиме одступа од начела контрадикторности и
равноправности странака, овакво поступање може бити само изузетно. Тако, када налажу посебне околности
конкретног случаја, суд може да закаже рочиште и надериће да се примерак тужбе достави туженом.
Оправдање за заказивање рочиђта без достављања тужбе туженом на одговор, може да буде захтев тужиоца
да суд одреди привремене мере (чл. 299 у вези са чл. 447 ЗИО), а на тако заказаном рочишту се може
расправљати само о одређењу привремених мера, не о тужбеном захтеву.
  Одговор на тужбу на тужбу изостаје и у многим посебним парничним поступцима, као што је то нпр.,
поступак у споровима мале вредности (чл. 472.1).
Садржина одговора на тужбу: Садржај одговора на тужбу може бити а) обавезан, или б) факултативан.
a) Тако, одговор на тзжбу мора да садржи:
1. Све састојке, као и сваки други поднесак (чл. 98).
2. Процесне приговоре, тј. приговоре којима се оспорава допуштеност тужбе.
3. Изјашњавање туженог о томе да ли признаје или оспорава тужбени захтев.
4. Ако оспорава тужбени захтев, он то не може учинити паушално, а мора навести и чињенице на
којима заснива своју тврдњу о неоснованости тужбеног захтева, као и доказе који поткрепљују
његове чињеничне тврдње.
5. Именовање пуномоћника за пријем писмена, ако тужени има пребивалиште или обравиште, одн.
седиште у иностванству.
b) У факултативне састојке спадају нпр:
1. Захтев за ослобађање плаћања од трошкова поступка (чл. 169).
2. Захтев да суд обавеже тужиоца на плаћање акторске кауције (чл. 82 ЗРСЗ).
Уколико одговор на тужбу има формалне (чл. 98) или садржинске недостатке (чл. 298), сматраће се као да
није ни поднет (чл. 300), тако да суд може одмах донети пресуду због пропуштања.
 Овакав став ЗПП-а доводи туженог у неповољнији положај у односу на тзжиоца, јер суд тужиоцу даје
могућност да отклони недостатке неуредне тужбе. Овакво решење је неодрживо са становишта права
на правично суђење, јер туженог ставља у тежи процесни положај од тужиоца (равноправност
странака, чл. 6 ЕКЉП).
112. СТАВ ТУЖЕНОГ ПРЕМА ТУЖБИ И ТУЖБЕНОМ ЗАХТЕВУ
Уопште: Тужени је дужан да на тужбу одговори, и у њој заузме образложени став према тужби и тужбеном
захтеву.
 Уколико то не учини, суд ће донети пресуду због пропуштања на штету туженог.
 Тужени такоће може у одговору и признати тужбени захтев, када ће суд донети пресуду на основу
признања, такође на штету туженог (чл. 348).
Међутим, уколико сматра да тужба није допуштена, или да је тужбени захтев неоснован, тужени у
одговору на тужбу може да изнесе своја одбрамбена средства. Њихов циљ је да суд одбаци тужбу као
недопуштену или да одбије тужбени захтев као неоснован.
Оспоравање допуштености тужбе: Тужени оспорава допуштеност тужбе истицањем процесних
приговора. Њиховим истицањем он указује суду да не постоје претпоставке, одн. да постоје сметње за
мериторно одлучивање, те да, с тога, тужбу треба одбацити као недопуштену (чл. 294).
 Тужени то чини јер на постојање, одн. непостојање некох процесних претпоставки за мериторно
одлучивање суд не пази ex officio.
 Евентуални пропуст туженог да у одговору на тужбу истакне процесне приговоре, не повлачи за
собом преклузију, већ они могу бити истакнути до правоснажног окончања поступка.
Упуштање туженог у меритум спора: Истицање самих процесних приговора тужени се још није упустио у
спор, тј. у расправљање о главној ствари. Упуштање туженог у меритум спора подразумева да тужени оспори
основаност тужбеног захтева, те да захтева од суда да тужбени захтев тужиоца одбије као неоснован.
 Од момента упуштања туженог у расправу о главној ствари: 1. Он више не може истицати приговор
месне ненадлежности (чл. 19), 2. Не може нише истицати приговор недостатка стварне
ненадлежности ако се виши суд првог степена огласио надлежним уместо истог стварно надлежног
нижег суда (чл. 17.2), и 3. Не може више да захтева акторску кауцију (чл. 82 ЗРСЗ).
 ~ У овом моменту се, такође, успоставља, и то прећутном пророгацијом: 1. Директна надлежност
суда у РС (чл. 50 ЗРСЗ), и 2. Месна надлежност месно иначе ненадлежног суда.
Тужени мериторно оспорава тужбени захтев на три начина:
1. Оспоравање чињеница: Чиме тужени оспорава истинитост чињеница на којима је тужилац засновао
свој тужбени захтев (нпр. тврди да се чињенице нису остварила, или су се оствариле али на другачији
начин од оног који је приказан у тужби).
2. Неконклудентна тужба: Чиме тужени да из чињеница наведених у тужби не произлази она правна
последица на коју се тужилац позива у тужбеном захтеву.
 3. Материјалноправни приговори: Њима тужени не пориче тачност чињеница, нити тврди да је
тужба неконклудентна, већ тврди да постоје друге чињенице које му према нормама материјалног
права дају могућност да одбије испуњење тужиочевог правозаштитног захтева. Материјалнправним
приговорима тужени истиче да:
1) Тужиочево субјективно право није настало (нпр. апсолутно ништав уговор),
2) Је тужиочево субјективно право престало (нпр. раскид уговора, застарелост),
3) Је тужиочево субјективно право везано за рок или услов, те да обавеза туженог није још доспела,
4) Није дужан да испуни своју обавезу из двостранообавезног уговора док тужилац не испуни своју
(чл. 122.2 ЗОО), с тим што ће суд овде донети пресуду којом усваја тужбени захтев и налаже
туженом да испуни своју обавезу под условом да тужилац истовремено испуни и своју.
 Уколико се тужени позива на више материјалноправних приговора, важио начело најликвиднијег
приговора: суд ће најпре расправити о оном приговору који би најпре могао да доведе до одбијања
тужбеног захтева, а уколико се он покаже основаним, о осталим приговорима се ни не расправља.
§ (33) 113. ПРИГОВОР КОМПЕНЗАЦИЈЕ
Уопште: Приговор пребијања је најснажније средство одбране које тужени може да истакне у парници, које
може изјавити пре почетка тока поступка, или у самом току поступка (а којим тврди да према тужиоцу има
доспело потраживање).
 Тужени може да истакне да има доспело потраживање против тужиоца на три начина: 1. Посебном
тужбом, 2. Компензационом противтужбом, и 3. Приговором компензације. Нас занима само
приговор копмпензације тренутно.
Приговор пребијања изјављен ван парнице: У овом случају приговор представља једнострану, неопозиву
и безусловну изјаву воље упућену повериоцу, којом дужник изјављује да пребија своје истородно, доспело
потраживање са потраживањем повериоца и оба потраживања се гасе ex tunc (чл. 336 ЗОО).
 У случају да поверилац ипак поднесе тужбу против дужника, одн. сад већ и туженог, тужени се може
позивати на чињенице да се повериочево потраживање угасило пребијањем, те ће суд, сходно томе,
одбити тужбени захтев као неоснован.
 Када суд одлучи да одбије тужбени захтев као неоснован, позивајући се на гашење потраживања
пребијањем, таква констатација није обухваћена правном снагом пресуде, јер улази само у њено
образложење.
Приговор пребијања у парници: За разлику од компензационог приговора ван парнице, приговор
компензације дат у парници је парнична радња (која мора да испињава све услове неопходне за њену
допуштеност и правоваљаност), а којом он захтева од суда да утврди да је утужено потраживање тужиоца у
целости или делимично престало да постоји због тога што га је тужени пребио са властитим потраживањем
према тужиоцу, и да услед тога суд у целости или делимично одбије тужбени захтев тужиоца.
 Ова парнична радња се по својој правној природи разликује од једностране изјаве воље којом се
врши пребијање потраживања, јер је она: опозива и обухваћена правном снагом пресуде (чл.
359.3), тј. потраживање се гаси тек конститутивном одлуком суда.
Правна природа компензационог приговора: О правној природи компензационог приговора постоје два
схаватања:
1) Где се ради о институту са двоструком функцијом, а које је владајуће у теорији. Приговор
компензације, било предузет ван или у току парнице остаје увек материјалноправна изјава воље
(материјалноправни приговор, види претходно питање), који има и процесна дејства јер је садржан у
парничној радњи којом се овај приговор истиче. Ово схватање треба усвојити и код нас.
2) По којем је приговор пребијања у парници само парнична радња, што за последицу има да
пребијање долази тек конститутивном одлуком суда. Ово схватање је прихваћено и код нас.
Допуштеност компензационог приговора:
a) Може се истаћи у текућој парници (за разлику од противтужбе) и пред судом који не би био
надлежан да одлучује о захтеву истакнутом у компензационом приговору.
b) Не може се истаћи у парници уколико јер реч о потраживањима која не спадају у оквире чл. 1
ЗПП-а, одн која нису везана за грађанскоправне спорове.
 c) Код конексних потраживања, чији је основ исти животни догађај (нпр. уговор или деликт), домаћи
суд ће моћи да одлучује и о противпотраживању чак и када не би био директно међународно
надлежан.
d) Код неконексних потраживања, чији основ није исти догађај (нпр. уговор па деликт), домаћи суд ће
моћи да да одлучује о компензационом приговору само уколико би постојале чињенице на којима
може да заснује своју директну међународну надлежност.
Евентуални компензациони приговор: По правилу, сваки приговор компензације је евентуални јер је дат
под условом да суд сматра да је тужбени захтев основан. С тога, суд у сваком случају мора прво да одлучи
о основаности тужбеног захтева (одн. о постојању утуженог потраживања), а тек уколико нађе да оно постоји
одлучује о основаности противпотраживања и да, евентуално, изрекне њихов пребој.
Поступак поводом приговора компензације: Приговор ради пребијања се може изјавити само до
закључења припремног рочишта за главну расправу (чл. 308.1), јер је до тог момента тужени дужан да
истакне сва своја одбрамбена средства. Након овог момента тужени може да истиче нове чињенице и нове
доказе само у вези са већ претходно изнетим процесним предлозима (чл. 314.1) које није могао раније да
истакне без своје кривице. Тако да своје доцније доспело потраживање тужени може да остварује према
тужиоцу у новој парници.
 Међутим, уколико је потраживање туженог према тужиоцу постало компензабило (нпр. доспело)
тек након што је закључено припремно рочиште за главну расправу, тужени не сноси кривицу
због одоцнелог изношења чињеница на којима темељи своју одбрану, те ће приговор ради
компензације моћи да истакне у моменту када су се стекли материјалноправни услови за пребијање
потраживања, а најдоцније до закључења главне расправе.
 Приговор ради компензације може да се изјави само до висине утуженог потраживања.
113.1 Приговор ради компензације и литиспендација: У доктрини је изузетно спорно питање да ли
истицањем приговора компензације почиње да тече парнице по захтеву истакнутом у приговору или не.
1) Мањинско схватање, (~које је иначе прихваћено код нас, ваљда), сматра да истицањем приговора
компензације почиње да тече парница, тако да исто потраживање не може бити предмет спора у
другој парници између истих странака, нити се на исто потраживање може позивати у виду
приговора компензације у другој парници. Њоме се прекида и застарелост јер је циљ приговора
ради компензације, као парничне радње, остварење потраживања (чл. 389.1 ЗОО). У том смислу,
приговор ради компензације треба третирати једнако као противтужбу.
2) Насупрот овом схватању, у немачкој и аустријској судској пракси, захтев истакнут у компензационом
приговору није самосталан, за разлику од компензационе противтужбе, већ је евентуалан и зависи
од исхода спора по тужбеном захтеву. Уз то, оно што је обухваћено литиспенденцијом јесте само
предмет спора, одн. тужбени захтев, а истицање приговора компензације, у предмет спора не спада.
Суд може да реши овај проблем и спајањем парница ради заједничког расправљања (чл. 382.1), јер ако
пред истим судом тече више парница између истих лица, све парнице се могу спојити ради заједничког
расправљања, ако се сматра да истицањем приговора ради компензације наступа литиспенденција.
Одлука суда поводом приговора компензације: Изрека пресуде којом је суд одлучио о приговору
компензације се по правилу састоји из три дела:
1. У првом суд утврђује да постоји потраживање,
2. у другом суд утврђује да постоји противпотраживање,
3. а у трећем суд конститутивно пребија у целости или делимочно потраживање са
противпотраживањем и одбија у целости или делимично тужбени захтев.
 Уколико суд утврди да потраживање тужиоца не постоји, тужбени захтев се одбија као неоснован без
упуштања у расправљање о постојању птротивпотраживања.
 Уколико суд нађе да потраживање тужиоца постоји, а противпотраживање не, тада се тужбени захтев
усваја, а приговор компензације се одбија као неоснован.
 Одлука суда о постојању или непостојању потраживања истакнутом у компензационом приговору је
обухваћена правном снагом пресуде (чл. 359.3).
§ (34) 114. ПРОТИВТУЖБА
Појам: Противтужба је самостална тужба коју подиже тужени у једној започетој парници против тужиоца, а
чији је предмет спора различит од предмета спора по тужби тужиоца.
  Тако, када прими тужбу, тужени не се не мора ограничавати на оспоравање основаности тужбе, већ
он може против тужиова да подигне и противтужбу.
Допуштеност противтужбе (елементи, услови, општа правила): За противтужбу важе иста општа правила
о допуштености као и за тужбу, осим ако норма о противтужби не предвиђа што друго.
1) Противтужба мора да садржи предмет спора који је различит од оног који чини тужбени захтев по
тужби, јер би подношење противтужбе са истоветним тужбеним захтевом било противно правилу
забране о двострукој литиспенденцији.
2) Противтужба може да се поднесе против тужиоца само у текућој парници, и то до закључења
главне расораве (чл. 198.1), а како је противтужба самостална у односу на тужбу тужиоца,
ирелевантна је правна судбина тужбе.
3) Између странака у парници мора да постоји идентитет, так ода противтужбу може да подигне само
тужени против тужиоца.
4) За поступак по тужби и противтужби мора да постоји иста врста поступка и иста правила о
стварној надлежности суда (чл. 198.2), док закон ствари не каже ништа о месној надлежности. По
логици ствари истоветност месне надлежности није потребна, већ важе правила о атракционој
надлежности.
5) Противтужба може да се подигне само у форми поднеска (чл. 192 у вези са чл. 98).
Врсте: ЗПП разликује три врсте противтужбе (чл. 198.1):
1. Конексну
2. Компензациону
3. Прејудицијелну
Конексна противтужба: Код ове врсте противтужбе се захтева да између ње и тужбе мора постојати
nexus (веза), која ће постојати уколико се захтеви из тужбе и противтужбе заснивају на истим
чињеницама (истом животном догађају), где по правилу може да постоји и исти правни основ за оба
тужбена захтева (нпр. уговор о продаји). Према новијим мишљењима, довољно је да су оба тужбена
захтева међусобно економски условљена, без потребе да се заснивају на истом животном догађају.
Компензациона противтужба: Она се може поднети уколико су испуњени општи услови из
облигационог права за престанак обавезе пребијањем. Подншење ове тужбе има смисла када је
тужбени захтев из противтужбе виши од висине самог тужбеног захтева.
Прејудицијелна противтужба: О прејудицијелној тужби важи практично mutatis mutandis све што је
речено и за тужбу за утврђење. Дакле, ради се о утврђењу постојања или непостојања једног правног
односа који је од прејудицијелног значаја за мериторну одлуку. Одлука суда о прејудицијелној тужби
улази у изреку пресуде и производи дејство материјалне правоснажности.
 Главна разлика у односу на инцидентни захтев за утврђење: код прејудицијелне тужбе је суд
дужан да одлучи о оваквој противтужби чак и када тужилац повуче тужбу, или је суд одбаци као
недопуштену, док код инцидентног захтева за утврђење, суд може да одлучује о истом само док
није одлучио о захтеву из тужбе
Евентуална противтужба: Она се подиже под одложним процесним условом који се састоји у томе да
суд одлучује о евентуалном противтужбеном захтеву тек када се стекне услов (нпр. усвајање тужбеног
захтева).
Поступак по противтужби: Смисао подношења противтужбе се састоји у томе да суд, када су захтеви из
тужбе и противтужбе повезани, споји обе парнице, и заједнички о њима расправља и донесе јединствену
одлуку (чл. 328). Суд ће то чинити када год је целисходно спојити парнице (у интересу процесне економије), а
уколико то није случај, суд може да раздвоји поступак по тужби и противтужби.
 Спајање парница по тужби и противтужби не дира у чињеницу да се ради о стамосталним тужбеним
захтевима, одн. парницама.
§ (35) 115. ПОСТУПАЊЕ СУДА НАКОН ПРИЈЕМА ОДГОВОРА НА
ТУЖБУ (МЕРИТОРНО ОДЛУЧИВАЊЕ И ОКОНЧАЊЕ ПАРНИЦЕ)
Уопште: Правило је да суд, одмах након што је примио уредан одговор на тужбу закаже припремно
рочиште за главну расправу (чл. 301.1). Међутим, суд може већ и у овој фази поступка да мериторно
оконча парницу.
Мериторно одлучивање и окончање парнице након пријема одговора на тужбу: У припремању главне
расправе суд може да донесе (чл. 291.1):
 Пресуду на основу признања (чл. 348), када тужени у одговору на тужбу призна тужбени захтев.
 Пресуду на основу одрицања (чл. 349), уколико тужилац увиди да је његов тужбени захтев
неоснован, може га се поднеском одрећи.
 Пресуду без одржавања расправе, уколико по пријему одговоа на тужбу суд утврди да међу
странкама нема спорних чињеница и да не постоје друге сметње за доношење одлуке (нпр. тужени у
одговору на тужбу призна тачност чињеница на којима тужилац заснива свој тужбени захтев, чл.
291.2). Овом пресудом суд може да усвоји или одбије тужбени захтев и то у целини или делимично.
Доношење овакве пресуде није обавеза, већ могућност суда, а које не дира у начело
контрадикторности јер се тужени изјаснио о чињеницама и тужбеном захтеву уопште у одговору на
тужбу. Спада у контрадикторне пресуде, тако да се побија истим правним лековима као и свкаа
друга контрадикторна пресуда.
 Такође, у фази припремања главне расправе странке могу да закључе и судско поравнање.