Naslov originala:

THE CALIPH’S HOUSE

Tahir Shah

Copyright © Tahir Shah 2006

Copyright © za srpski jezik Alnari, 2007

Prevod sa engleskog: Ljiljana Petrović

obrada : Lena
www.balkandownload.org
 TAHIR ŠAH

KALIFOVA
KUĆA
GODINU DANA U KAZABLANKI

Beograd, 2008
Ovu knjigu posvećujem Arijani i Timuru
i njihovom detinjstvu u Kalifovoj kući
 IZJAVA ZAHVALNOSTI

Za nastanak ove knjige zaslužne su tri divne žene:

Elizabet, tvoja velikodušnost bila je veća
nego što možeš i da zamisliš.

Ema, nadam se da ti je zvuk mog glasa

preneo dubinu moje zahvalnosti.

Račana, hvala za svu ljubav i podršku, kao i za hrabrost

koju si pokazala u borbi sa surovom neizvesnošću.

Tahir Šah
Dar Kalifa, Kazablanka
Pogledaj u oči džina i zaroni u dubine sopstvene duše.

marokanska poslovica
 PRVO POGLAVLJE

Dve trske se napajaju iz istog potoka. Jedna od njih je šuplja, a druga puna šećera. – marokanska
poslovica

SMIRAJ DANA MIRISAO JE NA SETU. Za kafanskim stolovima sedeli su muškarci izduženih

lica u tradicionalnim arapskim odorama i lagano ispijali crnu kafu i pušili taman duvan. Kelner se
užurbano provlačio između stolova. Poslužavnik je balansirao na njegovim veštim prstima, a staklene
čaše su balansirale na poslužavniku. U tom trenutku, dan se pretvorio u noć. Kafanski gosti povlačili
su dim za dimom, kašljucali i bacali neme poglede ka ulici. Neki su bili ophrvani brigama, neki su
sanjarili, a neki jednostavno sedeli u tišini, utonuli u svoje misli. Isti ritual ponavlja se svake večeri
širom Maroka, tog pustinjskog kraljevstva na severozapadu Afrike ugnježdenog na obali Atlantskog
okeana. Kada su se poslednji zraci sunca raspršili, ljudi su se vratili započetim razgovorima, a
prigušeni žamor njihovih glasova stopio se sa saobraćajnom bukom koja je dopirala sa ulice.
Ta kafana, smeštena u jednoj sporednoj ulici Kazablanke, za mene je predstavljala mesto puno
misterije, duše i opasnosti. Dok sam sedeo tamo, imao sam osećaj da su sve sigurnosne mreže
sasečene i da stanovnici tog grada kao akrobate na žici hodaju nad surovom, neumoljivom stvarnošću.
Svim srcem sam žudeo za tim da istinski upoznam takvo mesto, da punim plućima udahnem tamošnji
život, ali ne kao slučajan prolaznik, već kao jedan od njegovih žitelja.
Moja supruga Račana, koja je u to vreme bila trudna, još od samog početka bila je prilično
rezervisana prema mojoj zamisli. Naravno, što sam ja više buncao o svojoj potrebi za neizvesnošću i
opasnošću, njena podozrivost je sve više rasla. Govorila mi je da je našoj maloj kćeri potreban
bezbedan dom i da uopšte nije trenutak za upuštanje u egzotične avanture.
Podigao sam početni ulog i obećao joj kuvaricu, spremačicu, čitavu armiju dadilja i obilje sunca –
beskrajnog, veličanstvenog sunca. Otkako se pre osam godina doselila iz Indije, Račana je retko kad
mogla nazreti makar i tračak sunca na turobnom londonskom nebu. Skoro da je i zaboravila kako ono
izgleda. Podsećao sam je na sve ono što nam je u Londonu nedostajalo – na zaslepljujuću jutarnju
svetlost koja se probija kroz zavese spavaće sobe, na zujanje bumbara među baštenskim cvetovima,
na raskošne mirise koji se šire uzanim uličicama duž kojih su postrojene živopisne tezge preplavljene
začinima, alevom paprikom i šafranom, cimetom, kimom i božjom travicom. I sve to u zemlji gde
porodica još uvek predstavlja stožer života, gde tradicija teško odumire i gde se deca još od malih
nogu uče vrednostima kao što su čast, ponos i poštovanje.
Bilo mi je već dosta naše uboge londonske egzistencije i našeg skučenog stana kroz čije je
pretanke zidove neprestano dopirala svađa naših prvih komšija. Želeo sam da uteknem u kuću
ozbiljnih razmera, na neko fantastično mesto koje bi podsećalo na priče iz Hiljadu i jedne noći, sa
svodovima i kolonadama, s visokim impozantnim vratima napravljenim od mirišljavog kedrovog
drveta, s prostranim dvorištima i skrivenim unutrašnjim vrtovima, sa stajama i fontanama, raskošnim
voćnjacima i beskrajnim nizovima soba.

Svakome ko je ikada pokušao da se otisne s turobnih i vlažnih engleskih obala trebao je poduži
spisak razloga. Često sam se pitao kako je hodočasnicima sa Mejflauera1 uopšte uspelo da se otisnu
na svoj dugi put u novu zemlju. Kada prijateljima i porodici saopštite svoju nameru da dignete sidro,
oni vas gledaju kao da ste sišli s uma. Moji prijatelji i rođaci nisu nimalo odstupali od tog obrasca.
Isprva su mi se podsmevali zbog planova da se preselim u inostranstvo, a kada su povrh svega
shvatili da nisam nameravao da zaplovim ka nekoj od uobičajenih sunčanih destinacija, kao što su
južna Francuska ili Španija, prešli su na verbalne napade. Počeli su da mi drže pridike o tome kako
sam krajnje neodgovoran, kako sam nesposoban da budem roditelj i kako se zanosim maštarijama
koje su predodređene na propast.
Pritisak na mene i moj san sve više je rastao. Situacija je na kraju postala toliko nepodnošljiva da
sam već bio spreman da popustim pred svim tim napadima. A onda sam jednog sumornog zimskog
jutra prisustvovao neobičnom incidentu u jednoj od glavnih londonskih ulica. Među okupljenom
svetinom ugledao sam sredovečnog muškarca koga su dva policajca pokušavala da obore na zemlju.
Čovek je na sebi imao klasičnu poslovnu odeću – pedantno ispeglanu belu košulju, svilenu kravatu,
pantalone, prsluk i sako s krupnim crvenim karanfilom prikačenim za rever. U bizarnom nastupu
ekscentričnosti, skinuo je pantalone i navukao donji veš preko glave. Policajci očigledno nisu bili
impresionirani njegovim gestom. Nakon kratkotrajne borbe, nekako su mu prebacili ruke iza leđa i
navukli mu lisice. Jedna od prolaznica vrištala je na sav glas, moleći vlasti da „ludaka” smeste iza
brave.
Dok su ga gurali u oklopljeni policijski kombi, čovek se okrenuo ka prolaznicima i povikao: „Ne
traćite svoj život sledeći druge! Budite ono što jeste! Preživite svoje snove!”
Čelična vrata su se zalupila, vozilo je krenulo niz ulicu, a okupljeni prolaznici su nastavili svojim
putem – svi izuzev mene. Ja sam i dalje stajao kao prikovan za tlo, razmišljajući o sceni kojoj sam
upravo prisustvovao i o rečima koje nam je uputio taj čovek koga su svi naokolo proglasili ludakom.
Taj tip je bio u pravu. Naše društvo je društvo sledbenika, ulovljeno u ostrvskom mentalitetu. Tog
trenutka sam sebi dao čvrsto obećanje. Neću se povinovati očekivanjima drugih ljudi. Staviću sve na
kocku i napustiću ostrvo, zajedno sa svojom porodicom. Zajedno ćemo se upustiti u potragu za
slobodom i za mestom gde ćemo moći da budemo ono što zaista jesmo.

Kazablanka po svojoj večernjoj saobraćajnoj gužvi može parirati bilo kojem drugom svetskom
velegradu. Pa ipak, saobraćaj na ulicama Kazablanke nikada nije bio tako divalj i haotičan kao tog
poznog prolećnog dana kada sam preuzeo vlasništvo nad Kalifovom kućom. Čitavo popodne
presedeo sam u svom omiljenom kafeu, čekajući trenutak kada ću krenuti na zakazani sastanak sa
advokatom. Dogovorili smo se da svratim do njegove kancelarije u osam sati uveče. U 7:55, ostavio
sam bakšiš na stolnjaku, napustio kafanu i prešao ulicu, uputivši se ka hotelu sa ogromnim staklenim
izlogom pred kojim su se izdizale dve ponosite urmine palme. Žustrim korakom sam prošao pored
praznog turističkog autobusa i par magarećih zaprega natovarenih gomilom prezrelog voća, i koji
trenutak kasnije već sam se bio obreo na zavojitom stepeništu oronule zgrade u art deco stilu.
Zakucao sam na hrastova vrata na trećem spratu. Advokat mi je otvorio, dočekao me usiljenim
pozdravom i uveo me u svoju kancelariju.
Na radnom stolu je stajao neki formalan dokument na arapskom jeziku. Advokat me je
posavetovao da ga pročitam i proverim da li sam saglasan s tekstom. „Ne znam arapski”, objasnio
sam.
„Onda je najbolje da ga odmah potpišete”, odgovorio je on, bacivši pogled na zlatan roleks.
Dodao mi je penkalo mont blanc i ja sam bez reči stavio potpis na naznačeno mesto. Advokat je
tada ustao i gurnuo masivni gvozdeni ključ preko radnog stola.
„Vi ste veoma hrabar čovek”, rekao je.
Zagledao sam mu se pravo u oči. Advokat nije ni trepnuo. Uzeo sam ključ u šaku i istog trenutka
silovitom eksplozijom bio prikucan za pod. Prozori su poleteli ka unutra, smrskavši se u
spektakularnom stilu i zasuvši kancelariju komadima razbijenog stakla. Zaglušen praskom, prekriven
srčom i totalno zbunjen, polako sam se pridigao sa zemlje. Noge su mi se toliko tresle da sam jedva
održavao ravnotežu. Besprekorno odeveni pravnik čučao je ispod radnog stola kao da mu to nije bilo
prvo iskustvo te vrste. Bez reči je ustao, otresao staklo sa ramena, doterao svilenu kravatu i ispratio
me iz kancelarije.
Izašao sam na ulicu. Ljudi su vrištali i jurili u svim pravcima. Protivpožarni alarmi su urlali,
policijske sirene zavijale. Bilo je i krvi, mnogo krvi koja je lila s ljudskih lica i kroz iscepanu odeću.
Bio sam isuviše uzdrman da bih pritekao u pomoć povređenima koji su uspaničeno izlazili kroz
smrskani izlog hotela. Dok sam posmatrao prizor koji se kao usporeni snimak odvijao pred mojim
očima, mali crveni taksi je naglo zakočio pored ivičnjaka.
Taksista je očajnički doviknuo kroz suvozački prozor: „Etranger! Monsieur etranger! Požurite,
ovde je opasno za strance!”
Uleteo sam unutra. On je naglo okrenuo volan i automobil se ponovo stopio s rekom vozila na ulici
zahvaćenoj haosom.
„To su bombaši, bombaši samoubice”, objašnjavao je taksista. „Bombe prašte po čitavom gradu!”
Crveni „pežo” se probijao ka zapadu, udaljavajući se od centra grada. Ali ja u tom trenutku nisam
razmišljao ni o saobraćajnom haosu u Kazablanki, ni o bombama, ni o krvi. Razmišljao sam o svojoj
supruzi koja je u to vreme sedela u našem stanu u Londonu, pogleda uprtog u ekran preplavljen
najnovijim vestima iz Maroka. Zamišljao sam je kako sa ogromnom strepnjom u duši grli našu malenu
kćer i privija je uz svoj nabrekli stomak. Bio sam siguran u to da su ti događaji ubili u njoj i
poslednji trag želje da prigrli neku novu kulturu ili da podrži moje zanesenjaštvo. Ona je i ranije
strahovala od marokanske islamske zajednice, naročito nakon Al kaidinog napada na Njujork 11.
septembra i nakon Drugog zalivskog rata koji je, svega nekoliko dana ranije, zbacio s vlasti Sadama
Huseina. Ali sada više nije bilo povratka. Novac je bio izručen, a dokumenti potpisani i dvaput
zapečaćeni.
U šakama sam stiskao ključ: simbol naše nove budućnosti ili možda simbol moje umobolne
kupovine. Kao hipnotisan sam posmatrao starinske useke u gvožđu, psujući sebe što sam tako
otvoreno flertovao sa opasnošću.
U tom trenutku, vozač je nagazio na kočnicu. „Stigli smo!” uzviknuo je.
Za Maroko sam se opredelio iz bezbroj razloga koji su uglavnom imali dubokosežne korene.
Sećam se koliko je moj otac, koji je bio Avganistanac, žudeo za tim da nas jednog dana povede u
posetu svojoj domovini. Međutim, neprestani ratovi u tom delu sveta nisu nam dopustili da se ikada
otisnemo do visokih planinskih uporišta Avganistana. Zbog toga je moj otac pronašao svojevrsnu
zamenu za taj dugo sanjani i nikad ostvareni put. Čim smo moje sestre i ja dovoljno porasli, on bi nas
po kratkom postupku spakovao u veliki porodični karavan na čijem gepeku su već bili privezani
vinilski koferi s prtljagom, a onda bi nas naš baštovan povezao kroz monotone pitome engleske
pejzaže, preko Francuske i Španije, pa sve do marokanskog Visokog Atlasa.
Moj otac je u tim putovanjima pronašao mogućnost da svojoj deci otkrije fragmente sopstvenog
zavičaja. Pred našim očima promicali su čudesni planinski klanci i doline opasane strmim padinama,
pustinje i oaze, imperijalni utvrđeni gradovi i društvene zajednice zasnovane na plemenskim
kodeksima časti i poštovanja. Moja majka je na tim putovanjima dobijala idealnu priliku da za sitne
pare pokupuje razne lepe i korisne stvari, od kaftana2 do svećnjaka, kao i da usput održi po koju
bukvicu skupinama hipika koji su putovali po svetu, naređujući im da se pod hitno vrate svojim
majkama koje sigurno strašno brinu za njih.
Proveli bismo po nekoliko nedelja probijajući se kroz planinske klance spuštajući se do
veličanstvenih saharskih dina, gde su povremeno svraća „plavi ljudi” iz pustinje čije su indigom
obojene odore ostavljale modre tragove na njihovoj tamnoj koži. Pravili smo redovne pauze kako
bismo se ispovraćali u žbunju ili počastili plodovima jestivih kaktusa ili potrošili džeparac kupujući
komadiće ametista u brdskim kamenolomima.
Moje najranije uspomene vezane su za veličanstveni utvrđeni grad Fes. Duž uzane prigušeno
osvetljene kaldrme bile su načičkane ulične tezge na kojima se prodavalo sve što ste ikada mogli
poželeti da kupite. Pred nama su izranjala brda začina i sveže ubranog bilja – šafran, anis, aleva
paprika, marinirani limun i more blistavih maslina. Druge tezge su, pak, mamile mušterije kutijama od
kedrovog drveta sa umecima od kamilje kosti, sandalama od mirišljave kože, posuđem od terakote,
grubim berberskim ćilimima, zlatnim kaftanima, amajlijama i talismanima.
Međutim, moj daleko najomiljeniji ugao suka bilo je mesto gde su lokalni vračevi nabavljali
sastojke za svoje mađije. Zidovi tih radnjica bili su prekriveni kavezima u kojima su bili zatočeni
živi kameleoni, kobre, daždevnjaci i orlovi tužnog pogleda. U unutrašnjosti radnji nalazile su se
vitrine napravljene od burmanske tikovine čije su fioke, kako sam načuo od oca, bile prepune osušene
kitove kože, kose mrtvih ljudi i drugih stvari koje su se koristile u magijske svrhe.
Maroko je uneo neverovatnu živopisnost i kolorit u sterilno detinjstvo koje sam pod večno
tmurnim engleskim nebom provodio u uštogljenoj dečačkoj garderobi – sivim flanelskim košuljama
koje su izazivale užasan svrab i kratkim pantalonama od rebrastog somota. To kraljevstvo u koje nas
je otac dovodio za mene je predstavljalo blaženo utočište, čudesan svet u kojem je sve vrvelo od
života i, što je najvažnije od svega, mesto koje je imalo dušu. Sada kada sam i sam zasnovao
porodicu, smatrao sam da svojoj deci treba da prenesem isti taj dar – dar kulturnog kolorita. Bilo bi
daleko lakše da sam se povinovao savetima svojih bližnjih i da sam odustao od tog grandioznog
bekstva sa ostrva. Ali neki duboki unutrašnji poriv nagonio me je da istrajem u onome što sam
zamislio. Imao sam neumoljiv osećaj da ću, ako ne zgrabim taj trenutak, čitavog života žaliti zbog
toga.
Postojao je još jedan snažan razlog zašto sam odabrao baš Maroko. Odabrao sam ga jer je moj
deda proveo poslednje godine života u jednoj maloj priobalnoj vili u gradu Tangeru. Kada je njegova
voljena supruga s nepunih šezdeset godina napustila ovaj svet, to je za njega bio strašan udarac.
Pokušavajući da se izbori s teretom uspomena, odlučio je da se preseli u Maroko jer je to bilo mesto
gde on i moja baka nikada nisu zajedno putovali, mesto gde nije bilo stvari koje bi ga podsećale na
nju. Jednog jutra, dok je prelazio svoju uobičajenu rutu vraćajući se iz Kafe Fransa, kamion za
transport „koka-kole” naglo je krenuo u rikverc i pokosio ga. Ostao je da leži na zemlji, bez svesti i
sa ozbiljnim krvarenjem. Nekoliko sati kasnije, izdahnuo je u bolnici. Ja sam u to vreme bio previše
mali da bih ga zapamtio, ali njegova smrt je uprkos tome ostavila bolan ožiljak na mom srcu.

I tako smo krenuli u višemesečnu potragu po Maroku, očajnički tražeći kuću čija bi se
grandioznost poklopila s mojim maštarijama. Naša polazišna tačka bio je grad Fes, nesumnjivo
najveći dragulj marokanskog kraljevstva. To je jedini srednjevekovni arapski grad koji je ostao
praktično nedirnut. Dok prolazite kroz lavirint ulica koje sačinjavaju ogromnu medinu, čini vam se
kao da ste zašli u priče iz Hiljadu i jedne noći. Mirisi, prizori i zvukovi prosto bombarduju čula.
Šetnja od svega nekoliko koraka može vas ispuniti utiscima koje ćete pamtiti čitavog života. Fes je
vekovima važio za mesto nezamislivog bogatstva, središte učenosti i trgovine. Njegove građevine
svedoče o arapskoj arhitektonskoj samouverenosti koja ni na jednom drugom mestu ne dolazi do
takvog izražaja. Za taj fantastičan dekor nesumnjivo je zaslužna i zanatska tradicija koja se već
hiljadu godina prenosi s pokolenja na pokolenje. Tokom našeg boravka u Fesu, otkrili smo uličice
starog gradskog jezgra krcate malim zanatskim radionicama u kojima su se tradicionalne veštine kao
što su obrada metala, štavljenje kože, izrada mozaika i intarzija, tkanje i grnčarstvo još uvek
prenosile sa oca na sina.
Igrom slučaja smo saznali za veliku trgovačku kuću na severnom rubu starog grada. Kuća je bila
sagrađena u grandioznom fazi stilu i bila je stara najmanje četiri veka. Oko centralnog dvorišta bilo
je grupisano šest prostranih salona. Svaki od njih bio je ukrašen mozaicima, a podovi prekriveni
mermernim pločama isklesanim u kamenolomima Srednjeg Atlasa. Dvorište je bilo okruženo
impozantnim stubovima, a u njegovom središtu nalazila se fontana u obliku lotosovog cveta izrađena
od najfinijeg alabastera. Na jednom od visokih zidova nalazio se skroman nezastakljeni prozor
prekriven drvenim filigranskim zastorom koji je nekada po svoj prilici predstavljao osmatračnicu
harema.
Muškarac koji nam je pokazao kuću bio je prodavač kebaba s dobrim društvenim vezama. Rekao
nam je da je kuća bila prazna svega nekoliko godina. Ugrizao sam se za jezik. Sve naokolo je prosto
vapilo za renoviranjem. Meni lično je delovalo kao da je posed bio napušten bar pola veka.
„U Maroku”, sa osmehom je napomenuo prodavač kebaba, „prazna kuća priziva zle sile”.
„Mislite na lopove?”
Čovek je odsečno odmahnuo glavom. „Ne mislim na zle ljude”, rekao je, „već na zle duhove”.
U to vreme nisam imao ni najblažu predstavu o tome šta je moj posrednik pokušavao da mi kaže.
Olako sam prešao preko njegovog komentara i odmah počeo da pregovaram o kupovini. Problem je
bio u tome što se kuća nalazila u vlasništvu sedmorice braće koji su se prosto takmičili koji će biti
pohlepniji. Za razliku od Zapada, gde neka nekretnina ili jeste ili nije na prodaju, u Maroku se u
takvim situacijama možete zateći u pravoj zoni sumraka – neka kuća je možda na prodaju, a možda i
nije. Da biste uopšte mogli početi da se raspitujete za cenu, prvo morate nagovoriti vlasnike da je
prodaju. Ta faza nagovaranja predstavlja karakterističnu orijentalnu odliku koju su u to područje
nesumnjivo doneli Arapi kada su pre četrnaest vekova preplavili severnu Afriku. Dok sedite nad
šoljom slatkog čaja od nane, pokušavajući da se na sve načine dodvorite potencijalnim prodavcima,
oni vas odmeravaju od glave do pete, ispitujući kvalitet vaše odeće i obuće. Što ste lepše i skuplje
odeveni, utoliko će cena biti viša.
Izgleda da sam bio previše dobro obučen onog jutra kada sam se sa stao sa sedmoricom braće u
čijem se posedu nalazila kuća na koju sam bacio oko. Nakon četiri sata nagovaranja i dodvoravanja, i
nakon nekoliko ispijenih galona čaja od nane, izjavili su da su u principu spremni da je prodaju. A
onda su mi u lice sasuli neku basnoslovnu cenu i pohlepno začkiljili očima, iščekujući odgovor. Moja
veština cenjkanja je u to vreme još uvek bila nedovoljno razvijena. Trebalo je da ostanem tamo, da
nastavim da srčem čaj i da se cenjkam čitavo popodne i dobar deo večeri. Umesto toga, ja sam
skočio kao oparen i izjurio u gradski lavirint, peneći od besa i gunđajući sebi u bradu. Time sam
prekršio prvo pravilo arapskog sveta – nikad ne gubi pribranost.

Napustili smo Fes i krenuli ka Marakešu, ružičastoj pustinjskoj oazi smeštenoj u senci planinskog
venca Atlas. Trgovina nekretninama je u tom gradu poslednjih godina doživela pravi procvat.
Dobrostojeći Evropljani postali su naprasno zainteresovani za oronule gospodske kuće u medini,
poznate kao rijadi, koje su nakon kupovine restaurirali, vraćajući im zaboravljeni sjaj i davno
prohujalu slavu. Ako krenete u šetnju nekom od tamošnjih ulica – pretrpanih uličnim tezgama,
skuterima, biciklima i magarećim zapregama – duž pločnika ćete ugledati niz jednostavnih nemih
kapija. One vam na prvi pogled neće delovati naročito upečatljivo, ali ako zavirite unutra, otkrićete
da se iza svake od njih krije pravi dvorac.
 Nagli priliv stranog novca podstakao je preporod tradicionalnih zanata kao što su izrada zelidž
mozaika, prekrivanje podova pločicama od terakote koje se nazivaju bedžmat i ukrašavanje zidova
tadelaktom, fantastičnim marokanskim gipsom koji se pravi od kreča, belanaca i mermerne prašine.
Žudnja evropskih kupaca da se domognu tih divnih starih građevina može se po svom intenzitetu
uporediti jedino sa spremnošću lokalnih žitelja da ih prodaju. U marakeškoj medini svi sanjaju isti
san. Svi žude da se otarase svojih starih ruiniranih domova i da se, ostvarivanjem velike novčane
dobiti, presele u neki od novih stambenih blokova u modernom delu grada. Iako su evropski došljaci
možda očarani rustičnim detaljima i dražima starog sveta, oni kojima su takve stvari ostavljene u
nasleđe daju prednost plastičnim tapetama, toplim podovima i savremenim pogodnostima.
Mislim da sam zajedno s Račanom obišao više od sedamdeset rijada u Marakešu. Jedan od njih je,
mada nije posedovao grandioznost trgovačke kuće iz Fesa, nakratko uspeo da osvoji moje srce. Bila
je to kuća sa dvorištem impozantnih razmera punim narandžinih stabala i cvetova lavande. Jedini
problem bio je u tome što se posed nalazio preko puta velike klanice. To je bilo dovoljno da
odustanemo. Odmah nam je postalo jasno da bi usled cirkulacije vazduha jedini miris koji bismo
tamo osetili bio miris smrti.
I tako smo spakovali kofere i odvukli se nazad za London gde sam upao u najdublju i najozbiljniju
depresiju koju sam ikada upoznao. Ljudi sa kojima smo se družili pravili su surove šale na moj račun.
Po njihovom tumačenju, pokušao sam da se otrgnem od magnetne privlačnosti Britanskih ostrva, ali
životna bura me je ponovo vratila na polazišnu tačku. Svake večeri sam našu malu kćer Arijanu
uspavljivao pričom za laku noć, govoreći joj o princezama i zmajevima i o napuštenoj trgovačkoj
kući u jednoj dalekoj zemlji.
Nedelje su prolazile. Vlažna zima pretvorila se u još vlažnije proleće. Jednog sumornog dana
sedeo sam sklupčan na sofi, ogrnut vunenim ćebetom, i mrmljao sebi u bradu kao ludak opsednut
svojom misijom. A onda je pozvonio telefon. Podigao sam slušalicu i začuo ženski glas. Moja
sagovornica se predstavila kao majka mog nekadašnjeg školskog druga. Razmenili smo nekoliko
učtivih fraza, dok sam se u sebi pitao zbog čega li me je pozvala. A onda je gospođa prešla na stvar:
preko nekih zajedničkih poznanika načula je kako bih želeo da kupim kuću u Maroku. Ona je
posedovala kuću u Kazablanki i bila voljna da je proda. Bila je isuviše diskretna da bi odmah
istupila s cenom, a ja sam bio isuviše nervozan da bih sam pokrenuo tu temu. Rekla je samo da je u
pitanju značajan posed poznat kao Dar Kalifa, što znači „Kalifova kuća”, i da je veoma bitno da on
dođe u vlasništvo osobe kojoj je zaista stalo do tog mesta. Naglo se utišala i gotovo šapatom dodala:
„Samo snažan čovek može preuzeti kontrolu nad tom kućom.” Skočio sam s kauča, raširio ćebe kao
matador koji izaziva bika i na brzinu naškrabao detalje koje sam doznao.
Sutradan sam već bio na aerodromu Muhamed Peti na južnom rubu Kazablanke. Turistički vodiči
često su savetovali potencijalne putnike da se po svaku cenu klone tog grada. Svi su jednodušno
tvrdili da Kazablanka predstavlja crnu rupu marokanske turističke ponude. Ja lično nikada nisam
boravio tamo, osim što sam se nekoliko puta nakratko obreo na železničkoj stanici, koliko da
presednem s jednog voza na drugi. U svakom slučaju, smatrao sam da znam sve o tom gradu jer sam
svojevremeno gledao film Kazablanka sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman.
Sat vremena nakon sletanja aviona, obreo sam se u taksiju koji je krstario priobalnim putem i
prolazio pored dražesnih kafea i palmi sa pedantno potkresanim krošnjama. Sunce je plamtelo na
nebu, a vetar koji je duvao s pučine prožimao je vazduh blagim mirisom soli. Taksi je skrenuo sa
priobalnog puta u senovitu aveniju oivičenu raskošnim palmama. Sa obe strane puta blještave bele
vile pomaljale su se poput ledenih bregova. Pred svakom od njih nalazili su se pedantno parkirani
veliki novi svetlucavi automobili koji su svedočili o imovinskom stanju i statusu ljudi koji su unutra
živeli.
Taksi je nastavljao dalje, prešao neku nevidljivu granicu i zašao u sirotinjsku četvrt. Pred mojim
očima su izronile oronule udžerice, magareće zaprege, pilići koji su kljucali naokolo, stoka koja je
besciljno lutala i stado koza koje se isprečilo nasred druma. Mujezinov popodnevni poziv na molitvu
odjekivao je s vrha skromne bele džamije smeštene pored izrovanog druma. Skupina dečaka šutirala
je krpenjaču po prašnjavim sokacima koji su vijugali između niskih, na brzinu sklepanih straćara
prekrivenih zarđalim limom. Tri mršava muškarca sedela su šćućurena u senci, dežurajući pored
improvizovanih uličnih tezgi. Svi su bili obučeni u dželabe, tradicionalne odore s kapuljačama. Preko
puta njih stajala je mlada žena koja je prodavala piliće čije je perje bilo ofarbano u ružičastu boju.
Kada smo stigli do kraja sirotinjske četvrti, taksi se zaustavio pred prljavim kamenim zidom na
kojem se nalazila jednostavna kapija. Pre nego što sam platio vožnju, upitao sam taksistu da li smo na
pravoj adresi. Bio sam gotovo siguran u to da je u pitanju neka greška. Međutim, on je samo klimnuo
glavom, pokazao prstom ka kapiji i još jednom klimnuo.
Izašao sam iz vozila i zakucao na kapiju. Trenutak kasnije, vrata su se odškrinula.
„Da li je ovo Dar Kalifa? Da li je ovo Kalifova kuća?” upitao sam.
Nečiji promukli glas mi je odgovorio na francuskom, jeziku kolonijalnog Maroka: „Oui, c’est
ici”. Da, to je ovde.
Vrata su veoma lagano počela da se otvaraju, kao da otkrivaju neku veliku tajnu. Kada sam kročio
unutra, obreo sam se u fantastičnom ambijentu dostojnom daleko imućnijeg čoveka nego što sam ja.
Ugledao sam niz povezanih dvorišta prekrivenih stablima urme i mirisnim cvetovima hibiskusa,
simetrično raspoređena jezerca sa gracioznim fontanama, raskošne vrtove posute bugenvilijama,
kaktusima i svim mogućim egzotičnim drvećem, šumarak narandžinih stabala i tenisko igralište, bazen
za plivanje i niz staja u pozadini.
Čuvar mi je poželeo dobrodošlicu, poljubio mi ruku i poveo me niz dugačak nadsvođen trem do
glavne zgrade. Kada sam ušao unutra, učinilo mi se kao da sam kročio u neki čaroban san. Pred
mojim očima ukazao se čudesan lavirint odaja. Ugledao sam ulaze natkrivene kitnjastim lukovima,
vrata od teškog kedrovog drveta, osmougaone prozore zastakljene komadima bojenog stakla, zidove
ukrašene mozaicima i gipsanim dekoracijama, i skrivena unutrašnja dvorišta. Opčinjeno sam šetao od
prostorije do prostorije – kroz salone, radne kabinete, vešernice i kuhinje, odaje za poslugu, ostave i
najmanje dvanaest spavaćih soba.
Međutim, Kalifova kuća je bila prazna već skoro čitavu deceniju. Zidovi su bili lišeni svoje
nekadašnje boje i prekriveni naslagama algi. Popločani podovi bili su prljavi i oštećeni. Na svim
površinama u kući bile su primetne tamne fleke nastale usled vlage, a tavanica je u nekim sobama već
počinjala da se urušava. Paučina je visila s dovrataka poput čipkanih zavesa, ptice su svile gnezdo po
lampama i fenjerima, a termiti mileli po masivnim drvenim vratima. Napukla vodovodna cev
pretvorila je jednu spavaću sobu u jezero, a dotrajale žaluzine su ubogo visile na rasklimatanim i
zarđalim šarkama. Raskošni vrtovi pretvorili su se u džunglu kroz koju su tumarali psi lutalice.
Uprkos tome, ta kuća je imala harizmu. Nekadašnji sjaj i grandioznost su, iako izbledeli, i dalje
zračili iz nje. Poput neke vremešne lepotice iz visokog društva bila je već prilično ruinirana i
naborana, ali bilo je očigledno da je za sobom imala burnu i raskošnu istoriju. Mogao sam da
zamislim prijeme koji su se tu priređivali, zaboravljene tajne koje su romorile među zidovima. Znam
da to može zvučati apsurdno, ali još istog trenutka kada sam kročio unutra, osetio sam neku čudnu
energiju, kao da je kuća osetila moje prisustvo.
 Tri meseca nakon što sam prvi put ugledao Dar Kalifu ona je prešla u naše vlasništvo. Moja
supruga se potajno nadala da ću odustati od te marokanske avanture, ali kuća je već na prvi pogled
osvojila i nju samu. I ona je osetila njenu harizmatičnost i duh koji je vladao unutar njenih zidina. Baš
kao i ja, smatrala je da zrači nekom pozitivnom snagom i da će naša deca moći slobodno da odrastaju
u takvom okruženju.
Srećom, za razliku od mojih prethodnih iskustava, Engleskinja u čijem se vlasništvu ta kuća
nalazila tačno je znala šta želi. Nisam joj se morao dodvoravati i nagovarati je da pristane na
prodaju. Instinktivno je shvatila da bankovni saldo pisca koji pokušava da sastavi kraj s krajem u
periodima između dve knjige ne može biti naročito impresivan. Međutim, u isto vreme bila je svesna
toga da bi neki Marokanac spreman da plati tržišnu cenu odmah po kupovini sravnio kuću sa zemljom
i na njenom mestu podigao monstruozne stambene blokove.

I tako sam iste one večeri kada su bombaši samoubice rešili da naprave vatromet u Kazablanki
prvi put prešao prag Kalifove kuće kao njen zakonski vlasnik. Unutra su me dočekala tri čuvara koja
su stajala u stavu „mirno”, dostojanstveno salutirajući i iščekujući naređenja. Oni su, kao po nekom
srednjovekovnom kupoprodajnom ugovoru, išli zajedno s posedom. Prvi u nizu bio je Muhamed,
muškarac krupne građe, pogrbljenih ramena i opasnog izgleda, s jednonedeljnom čekinjastom bradom
i tikovima na licu. Ostali su ga zvali Medved. Pored njega je stajao Osman. On je bio mlađi, osmeh
mu je neprestano lebdeo na usnama, a držanje odisalo hladnokrvnošću i pribranošću. U Kalifovoj
kući je počeo da radi još kao dečak. I, konačno, tu je bio Hamza, vođa ekipe. Bio je visok i učtiv.
Čvrsto mi je stegao ruku, a potom prislonio šaku uz grudi.
Uspaničeno sam ih upitao da li su čuli za napade bombaša samoubica. Hamza je odmahnuo
glavom. Bilo je mnogo ozbiljnijih stvari od toga odgovorio je.
„Šta može biti ozbiljnije od serije samoubilačkih napada?”
„Džini”, rekao je on.
„Džini?”
Sva tri čuvara su jednodušno klimala glavom. „Da. Ova kuća je puna džina.”
Kada kupujete kuću u inostranstvu, morate biti spremni na razne neočekivane stvari. Znao sam da
ću morati da se suočim s problemima kao što su nepoznavanje jezika i premošćavanje kulturnih
barijera. Međutim, ni u ludilu nisam pomislio da ću imati posla sa armijom nevidljivih duhova.
Muslimani veruju u to da je Bog, nakon što je stvorio prve ljude od gline, stvorio još jednu vrstu
stvorenja koja su nastala od vatre. Ta stvorenja, koja su poznata pod različitim nazivima kao što su
džini, geni ili džnun, po predanju obitavaju na zemlji zajedno s nama i nalaze utočište u neživim
predmetima. Ona se rađaju, žene i udaju, stvaraju potomstvo i umiru, baš kao i mi. U najvećem broju
slučajeva nevidljiva su za ljudsko oko, ali mogu poprimiti gotovo svako obličje koje požele i
najčešće se pojavljuju u satima nakon sutona, prerušena u mačke, pse ili škorpione. Iako postoje i
dobroćudni džini, većina njih je zločesta. Ništa im ne pruža veće zadovoljstvo od toga da naude
čoveku koji im, kako oni zamišljaju, svojim prisustvom uzrokuje razne neprijatnosti.
Upitao sam čuvare šta možemo učiniti da bismo otklonili taj problem.
Osman je progovorio u ime sve trojice: „Treba zaklati ovce”, tiho je rekao. „Moraćete da
zakoljete nešto ovaca.”
„Nešto ovaca? Koliko tačno?”
„Po jednu za svaku sobu”, objasnio je Medved.
Na brzinu sam se preračunao. „Pa, ovde ima najmanje dvadeset soba... to je čitavo stado. Bilo bi
to pravo krvoproliće!”
Čuvari su me fiksirali pogledom, nemo klimajući glavama. Oni su bili upućeni u tradiciju, a
tradicija u Maroku predstavlja temelj života. Neka napuštena i zakatančena vila mogla bi u zapadnom
svetu da privuče bespravne stanare. Ali u arapskom svetu svi dobro znaju da prazna kuća predstavlja
pravi magnet za zle sile. Napustite neko mesto na svega nekoliko nedelja i to je dovoljno da ono, od
poda pa sve do krovnih greda, postane preplavljeno legijom nevidljivih džina.
 DRUGO POGLAVLJE

Nemoj stajati na opasnom mestu uzdajući se u čuda.

PRVA NOĆ KOJU SMO PROVELI U KALIFOVOJ KUĆI predstavljala je nešto kao obred
inicijacije. Čuvari su nas preklinjali da ne noćimo u kući sve dok se svojevoljni džini ne isele odatle.
Žestoko sam se usprotivio njihovoj zamisli. Delovalo mi je suludo da se, pored sopstvene kuće,
preselimo u hotel. Nakon dugotrajne rasprave, Hamza, Osman i Medved shvatili su da me ne mogu
pokolebati. Odlučili su da popuste, pod uslovom da se pridržavamo određenih smernica. Zahtevali su
da svi spavamo u istoj sobi na istom prljavom dušeku oko kojeg su komadom ugljena iscrtali veliki
krug. Rekli su nam da nipošto ne smemo otvarati prozore, uprkos užasnoj vrućini i teškom i
zagušljivom vazduhu koji je ispunjavao kuću. Takođe nam nije bilo dopušteno da pevamo, da se
smejemo ili da glasno razgovaramo. Mogli smo komunicirati jedino šapatom. Upitao sam zašto se
moramo pridržavati tako strogih pravila.
„Zato što biste u suprotnom mogli rasrditi džine.”
Čuvari su nam u kratkim crtama još jednom izdeklamovali spisak upozorenja: „Dakle, bez smeha,
bez razgovora, bez tumaranja po kući i bez nečistih misli u glavi.”
„Da li je to sve?” upitao sam.
Osmanov osmeh je istog trenutka iščezao. „Nije”, rekao je bojažljivim glasom. „Morate zapamtiti
još nešto daleko, daleko značajnije.”
„Šta to?”
„Ako se oglušite o tu zabranu, zadesiće vas neizrecive strahote.”
Moja supruga je nestrpljivo zakolutala očima. „Dobro. Možemo li čuti o čemu se radi?”
Medved je progutao knedlu. „Šta god da se desi”, rekao je, skrušeno oborivši glavu, „nemojte se
ni slučajno približavati kupatilu kada se spusti mrak”.
Kao što smo ubrzo saznali, vragolasti džini najviše vole da se sakriju ispod površine vode i da
odatle vrebaju svoje žrtve.
Račana, koja je svega tri nedelje ranije rodila našeg sina Timura, prosto se zagrcnula kada je čula
te reči. „Nema šanse”, odbrusila je.
„Pokušaćemo da ispoštujemo i taj savet”, rekao sam pomirljivim tonom.
Kada se sumrak pretvorio u noć, obazrivo smo ušli u kuću, hodajući kao vojnici u stroju. U kući
nije bilo struje tako da nam je svetlost sveće bila jedini vodič. Plamen je bacao izdužene sablasne
senke preko zidova, a njegova svetlost se odbijala o glatke tamne oklope bubašvaba koje su milele u
svim pravcima, povlačeći se pred najezdom ljudskih uljeza. Hamza je krčio put, vodeći nas niz dugi
hodnik, preko velikog salona, a potom uz stepenice.
Dok smo tako u pomrčini prolazili kroz odavno napuštenu kuću, sklanjajući paučinu s lica,
pomisao na obližnji hotel gde smo mogli uživati u pogodnostima kao što su električne sijalice,
televizija i upotrebljivi toaleti počela je da deluje sve privlačnije. Kada smo konačno stigli do
spavaće sobe, spremajući se za počinak, fantazije o hotelskom luksuzu ponovo su proradile u našim
glavama. Sklupčali smo se na dušeku. Moja supruga je stiskala našeg novorođenog sina uz grudi, a ja
sam zagrlio Arijanu i privio je uza sebe. Bio je to trenutak u kojem smo se stvarno osećali jadno.
Zagledao sam se u Račanino lice obasjano treperavom svetlošću sveće i prošaptao. „Dobro došla u
naš novi život!” Oboma nam je došlo da prasnemo u smeh, ali tada smo se setili da je smejanje
zabranjeno jer bi to moglo rasrditi džine.
Četvrtasta spavaća soba imala je visoku tavanicu i male prozore, a zamrljani zidovi su bili
prekriveni šarama koje su podsećale na zagonetne simbole iscrtane ugljenom. Neki od njih su
izgledali kao geometrijske figure, a neki kao pećinski crteži praistorijskih ljudi.
Ušuškao sam Arijanu i počeo da je uspavljujem pričom o hrabroj devojčici koja se nije plašila
čak ni onda kada su drugi ljudi pokušavali da je zastraše. Tada sam začuo kucanje na vratima, kao da
je u mojoj priči postojao grumen istine. Pred vratima su stajala tri čuvara. Objasnili su kako su nam
požele srećan boravak. Osman je bacio pregršt soli u svaki od četiri ugla sobe, a Medved je
odrecitovao jedan stih iz Kurana. Pre nego što su se udaljili, Hamza nas je još jednom upozorio da
nam nipošto ne padne na pamet da koristimo toalet.
Isprva mi se učinilo da noć mirno i lagano prolazi iako nam hor magaraca iz sirotinjske četvrti,
zujanje komaraca i teška letnja omorina nisu dopuštali da zaspimo. Bio sam u iskušenju da otvorim
prozore, ali onda sam shvatio da zagušljivost i vrućina predstavljaju nisku cenu ako će to utešiti naše
čuvare i držati kućne duhove na odstojanju. Na kraju smo utonuli u san, sklupčani kao mačići na
groznom starom dušeku. A onda se u četiri sata ujutru neki glas razlegao kroz pomrčinu. Glas je bio
prodoran i promukao i dolazio je iz neposredne blizine. Bio je tako snažan da je uspeo da zaguši čak
i njakanje magaraca i režanje pasa lutalica koji su kidisali jedni na druge u sirotinjskoj četvrti.
Račana me je stegla za ruku, a Arijana je počela da plače od straha.
„Šta je to?”
„Valjda mujezin poziva na molitvu.”
Pokušao sam da se vratim na spavanje, ali u tom trenutku osetio sam snažan pritisak u bešici.
Potiskivao sam nagon za mokrenjem, ali posle otprilike sat vremena više nisam mogao da se uzdržim.
Valjda će mi džini oprostiti, pomislio sam. Odšunjao sam se do kupatila i počeo da vršim nuždu.
Olakšanje koje sam osetio bilo je naglo prekinuto kada sam iza sebe primetio mračnu siluetu s gustim
brkovima. Bio je to Hamza. Spustio je poklopac WC šolje, prekinuvši me u pola posla.
„Da ste odmah izašli odavde!” besno je prosiktao.
„Mislim da ti treba da izađeš!” zavrištao sam na njega.
Nakratko smo se porvali u tami. Ja sam slobodnom rukom pokušavao da podignem poklopac
toaleta, dok je on očajnički nastojao da ga ponovo spusti.
„Još uvek nisam završio!”
„To što radite je veoma opasno”, odbrusio je on.
„Ne mogu da se uzdržim. To je prirodna potreba.”
„Niste uopšte svesni u šta se upuštate!” ponovo je zaurlao.
Naša vika je probudila bebu. Potom je i Račana zavrištala, zahtevajući tišinu. Prikupio sam svu
raspoloživu snagu i izgurao čuvara iz toaleta, nakon čega se on izgubio u vrtu psujući sebi u bradu.
Probudio sam se iz sna kada sam osetio kako Arijana pokušava da otvori moje kapke, želeći da
proveri šta se krije iza njih. Sunčevi zraci su se probijali kroz male prozore. Čuo sam melodičan
cvrkut ptica s druge strane prozora, a do mojih nozdrva je dopirao miris sveže pečenog hleba, sigurno
s neke od uličnih tezgi u sirotinjskoj četvrti. Spavaća soba se kupala u blaženoj čednosti. To je to,
ushićeno sam pomislio. To je naš novi život.

Čuvari su bili uvereni da je to što se Dar Kalifa nalazila u neposrednoj blizini džamije
predstavljalo vanredno srećnu okolnost. Smatrali su da smo isključivo zahvaljujući toj činjenici
uspeli bezbedno da prebrodimo tu prvu noć u kući. Imamovo pozivanje vernika na molitvu samo po
sebi je imalo veliku moć religijskog pročišćenja. Bilo je to kao da smo bili blagosiljani pet puta
dnevno, mada sam ja lično taj hrapavi glas intenziviran dotrajalim pojačalom pre doživljavao kao
iritaciju nego kao blagoslov.
Kada smo stigli u Maroko, bili smo prosto smoždeni ostrvskom kulturom od koje smo tako žarko
želeli da pobegnemo. Bili smo paranoični, iznureni i preforsirani. Svi mi koji živimo po
zapadnjačkim normama gonjeni smo jednim ekstremnim oblikom krivice. Smatramo da će nas, ako ne
dirinčimo kao psi, ljudi iz našeg okruženja smatrati lenjim i nepouzdanim. Još od samog početka mi
je postalo jasno da stvari u Maroku stoje sasvim drugačije. Tamošnji ljudi pristupaju životu s
razboritom ležernošću. To važi čak i za Kazablanku, koja predstavlja jedan od najaktivnijih i
najužurbanijih severnoafričkih gradova. Ustanovio sam da Marokanci žure samo onda kada stvarno
postoji potreba za tim i da njihova žurba nikad nije podstaknuta svešću o tome da su izloženi
pogledima javnosti.
Naši prvi dani u Kazablanki protekli su prilično mirno i opušteno. Pokupovali smo neophodne
namirnice i stvari za kuću, obedovali na zapuštenom travnjaku, i polako počeli da istražujemo naš
novi dom. Arijana je često predvodila te ekspedicije, tumarajući kroz beskrajne odaje, tražeći
zaostala jaja po ptičjim gnezdima ili jureći miševe. Pokušavali smo da ustanovimo u kojim su
pravcima vodili određeni hodnici, koje su se odaje skrivale iza određenih vrata i čega je sve bilo
među stvarima koje je ostavio prethodni vlasnik. Uopšte nismo razmišljali o renoviranju kuće. Isprva
čak nismo uspevali ni da poverujemo u to da ona zaista pripada nama.
Dar Kalifa je podignuta na udaljenom kraju dugog pravougaonog komada zemljišta. S prozora se
pruža pogled na bazen, vrtove, staje i razne pomoćne objekte. Sama kuća izgrađena je u nekoliko
etapa. S desne strane je najstariji dvorišni vrt kojim dominiraju stabla banane i visoke raskošne
palme. Sobe za dnevni boravak, kuhinje, trpezarija i predvorje sačinjavaju glavni deo kuće, zajedno
sa još dva dvorišta – jednim ispred kuhinje i drugim ulevo odatle, odmah pored garaža. U pozadini je
tenisko igralište s nekoliko dograđenih svlačionica, kao i prostorije za poslugu. Na prvom spratu su
spavaće sobe i prostrana krovna terasa, dok se s leve strane kuće nalazi dograđeni deo koji se sastoji
od još dve spavaće sobe i gostinskog apartmana na spratu.
Čuvari su još od samog početka bili prilično ljubazni, ali držali su se na distanci. Činilo se kao da
im je pomalo neprijatno što se neko ponovo uselio u Kalifovu kuću. Posmatrali su nas zaklonjeni iza
zida ili žive ograde, a kada bismo se okrenuli ka njima, brže-bolje bi sagnuli glave i nestali s vidika.
Bilo mi je prosto zapanjujuće da su čuvari gotovo čitavu deceniju, koliko je kuća bila prazna, uporno
boravili u stajama. Uopšte im nije padalo na pamet da otvore kuću i razbaškare se u njoj. Stekao sam
utisak da su unutra zalazili samo u izuzetno retkim prilikama. Pretpostavljao sam da je to bilo u
izvesnoj vezi s njihovim strahom od džina.
Uspeli smo da instaliramo nekoliko sijalica, a onda smo se bacili na spremanje spavaće sobe sve
dok se nije zablistala od čistoće. Račana je okačila ručno istkane zavese, a ja sam izribao toalet,
uklonivši desetogodišnje naslage algi. Hamza me je zatekao unutra kako klečim na kolenima i ribam
WC šolju četkicom za zube. Namrgođeno me je posmatrao.
„Dan je. Sada nema džina”, objasnio sam.
Čuvar je prekorno vrteo prstom. „To im se uopšte neće dopasti”, rekao je. „Ne vole kad ih neko
uznemirava.”
Ništa nisam odgovorio. Napustio sam toalet i otišao da kupim garnituru plastičnih baštenskih
stolica pošto u kući nije bilo nikakvog nameštaja. Kasnije, kada sam se vratio nazad, ponovo sam
otišao do kupatila. Na moje iznenađenje, WC šolja je bila puna nekakvih komadića koji su podsećali
na ostatke ručka. Upitao sam Arijanu da možda nije povraćala.
„Nisam, baba3”, ozbiljno je rekla.
 Izašao sam na vrelinu dana. Čuvara nije bilo na vidiku. Pozvao sam ih po imenu. Niko se nije
javljao. Krenuo sam ka stajama koje su smeštene na kraju vrta, okružene mnoštvom ružičastih
bugenvilija. Čuo sam bat užurbanih koraka, potom i škripu vrata, ali nikoga nisam video. Staje su bile
čvrsto zatvorene. Dohvatio sam polugu i počeo redom da ih otvaram. Prve tri staje bile su ispunjene
slomljenim baštenskim alatkama, merdevinama i kolutovima stare žice. Vrata četvrte staje su bila
odškrinuta. Gurnuo sam ih i ušao unutra.
Hamza je sedeo na limenoj kanti s farbom na čijem se vrhu nalazio smotuljak sivog azbesta.
Dahtao je kao da je zadihan od trčanja. Upitao sam ga da li zna zašto je toalet zapušen pilećim
paprikašem. Zurio je u mene, nervozno prebacujući azbest iz ruke u ruku.
„Džini nisu zadovoljni”, rekao je. „A kada nisu zadovoljni, onda se lako rasrde.”
Taman sam otvorio usta da ga još nešto upitam kada sam začuo kako Arijana vrišti na travnjaku.
Izleteo sam napolje da proverim šta se dešava. Moja kćerkica je sedela ispod jednog drveta i vrištala
na sav glas, zaklanjajući rukama oči. Iznad nje, na jednoj od nižih grana, njihalo se parče kanapa na
kojem je visila mrtva prugasta mačka. Skinuo sam mačku i pozvao Hamzu.
„Otkud ovo ovde?”
Čuvar je zamišljeno nabrao čelo. „To ne sluti na dobro” rekao je.
„To mi je i bez tebe jasno. Zanima me samo ko je to učinio?”
Hamza je nemo odmahnuo glavom i odneo mačku u nepoznatom pravcu.

Trećeg dana od našeg dolaska u Kazablanku, preko jednog zajedničkog prijatelja sam upoznao
francuskog diplomatu po imenu Fransoa. On je zajedno sa svojom porodicom živeo u prostranom
apartmanu u bogatoj gradskoj četvrti i bio zaposlen u francuskom konzulatu. Upitao sam ga kakvi su
njegovi utisci o Maroku, očekujući da ću čuti samo reči hvale – na kraju krajeva, on je već čitavu
deceniju bio usidren u Kazablanki. Fransoa me je prostrelio pogledom s druge strane stola. Njegove
oči boje safira postale su hladne kao glečeri.
„Ova zemlja je tempirana bomba”, rekao je, pokretima ruku predočavajući eksploziju. „Osim toga,
ona je ubistvena i za karijeru. Samo počni da radiš ovde i pozdravi se s tim da ćeš ikada više
napraviti nešto u životu!”
Upitao sam ga šta misli o Marokancima kao narodu.
„Nemoj nikome verovati”, rekao je kao iz topa. „Otpusti prvih deset ljudi koji ti uđu u kancelariju
i vladaj gvozdenom pesnicom!”
„Ali ja sam stekao utisak da Kazablanka poprilično podseća na neki evropski grad.”
„Malo sutra!” nasmejao se Fransoa. „Istina je da geografski nismo daleko od Evrope, ali nemoj
ponoviti moju grešku.”
„Koju grešku?”
„Nemoj se ni na trenutak zavaravati pomišlju da će se ovdašnji ljudi ponašati kao Evropljani”,
rekao je. „Neki od njih su možda odeveni kao da su izašli s pariskih modnih pista, ali duboko u duši i
dalje su orijentalci.” Fransoa je napravio dramsku pauzu, kvrcnuvši se prstom po slepoočnici. „Kad
bi zavirio unutra”, rekao je, „shvatio bi da su oni i dalje u Hiljadu i jednoj noći.”
Ispričao sam mu o svom iskustvu s toaletom i džinima.
„Naravno”, rekao je Francuz, „ovde svi veruju u takve stvari... baš kao i u priče o Aladinu,
Sinbadu i Ali Babi. To uopšte nije sporno. A zašto svi veruju u to? Zato što se džini pominju u
Kuranu. Eto zašto. Šta god da pokušaš da uradiš, pred tobom će istog trenutka iskrsnuti zid
praznoverja. Ako pokušaš da ga izbegneš, da se praviš kao da nije tu, nećeš sebi učiniti veliku
uslugu.”
 „Pa, koje rešenje onda predlažeš?”
Fransoa je zapalio gauloise i izdahnuo dim. „Moraš naučiti da koegzistiraš”, rekao je. „Moraš
naučiti da poštuješ kulturu u kojoj si se obreo i da vešto ploviš kroz opasne vode.”
„Kako to da postignem?”
„Za početak, nikad nemoj primenjivati najočiglednije rešenje”, odgovorio je.

Kada sam se vratio kući, zatekao sam čuvare kako okupljeni oko toaletne šolje upućuju molitve
džinima. Račana mi se požalila kako joj nisu dozvolili da priđe i kako su zapretili da će se zaključati
ako nastavimo da ih ometamo. Bila je veoma uzrujana kada sam stigao i upozorila me je da će se
preseliti u hotel ako dopustim svojim radnicima da i dalje rade šta hoće.
Izveo sam čuvare napolje. Postrojili su se na dugačkom tremu, kratko salutirali, a onda se
zagledali u zemlju.
„Ovo nikud ne vodi”, rekao sam. „Mi moramo da koristimo kupatilo. Na kraju krajeva, to je
pitanje elementarne higijene.”
Medved je začkiljio očima na popodnevnom suncu. „Džini traže krv”, rekao je.
„Plašim se da neće moći da je dobiju. Možete im to slobodno preneti.”
„Bar nekoliko kapi”, rekao je Osman.
„Ne dolazi u obzir!”
„Ali možete se jednostavno bocnuti u prst”, rekao je Medved. „To vas uopšte neće boleti. Možete
kanuti koju kap u toalet. To bi sigurno odobrovoljilo džine.”
„Pa da”, priskočio mu je Hamza u pomoć, „to bi ih sigurno razveselilo”.
Medved mi je pružio iglu. Nekim čudom se odmah stvorila u njegovim rukama.
Nije mi bilo ni na kraj pameti da svojom krvlju hranim neke imaginarne sile podzemnog sveta.
„Zašto neko od vas ne bi nakapao svoju krv?”
„Ne, ne, nikako” odmah se usprotivio Medved. „Vi ste novi gospodar kuće, tako da samo vaša krv
dolazi u obzir.”
Koračajući jedan za drugim, ponovo smo ušli u toalet i zagledali se u WC šolju. Moram priznati
da je pomisao na to da samo moja krv može zadovoljiti džine godila mojoj taštini. Osećao sam se kao
čovek koji sve konce drži u svojim rukama. Medved mi je dodao iglu. Bocnuo sam se u kažiprst i
krupna kap grimizne krvi je pljusnula u vodu toaleta. Čuvari su raširili usne u široke osmehe. Potom
su se, jedan po jedan, srdačno rukovali sa mnom, čestitajući mi na dobro obavljenom poslu.
Stekao sam utisak da je nakon tog događaja moj ugled u njihovim očima donekle porastao. Osman
nam je sutradan uveče doneo lonac pileće supe, objasnivši da je njegova supruga spremila to jelo po
porodičnom receptu starom već šest stotina godina. Čim je okusimo, tvrdio je, toliko ćemo se okrepiti
da ćemo postati razigrani kao anđeli. Bio sam dirnut njegovom pažnjom i očaran njegovim rečima.
Dopadala mi se ideja da budem razigran kao anđeo. Supa je bila začinjena svežim korijanderom,
šafranom i blagom primesom đumbira. Bila je zaista ukusna i predstavljala je divnu promenu u
odnosu na našu jednoličnu ishranu koja se sastojala od hleba i trouglastih komada industrijskog sira.
Narednog jutra, Hamza se ušunjao u našu sobu i posuo nas ružičastim ružinim laticama dok smo
spavali. Na kraju smo dobili poklon i od Medveda, koji nije želeo da se izdvaja od ostalih. Doneo
nam je talismane napravljene od crne teleće kože. Svakome od nas je namenio po jedan. Bili su
različitih veličina – od veoma velikih do veoma malih. Savesno smo ih okačili oko vrata i pohvalili
njihovu majstorsku izradu.

Dani su polako prolazili. Razgovor o džinima je zamro, ali znao sam da ta tema još uvek nije bila
skinuta s dnevnog reda. Hamza je često tumarao po kući, recitujući stihove iz Kurana i crtajući
magične kvadrate po belim okrečenim zidovima. Objasnio nam je da ti kvadrati predstavljaju
amajlije. Svaki od njih se sastojao od po devet četvrtastih polja. Kada biste sabrali po tri broja koja
su sačinjavala svaki od nizova, konačan zbir je uvek iznosio petnaest. Kada sam ga upitao čemu ti
kvadrati služe, Hamza mi je odgovorio da će oni pomoći da se baraka, božanski blagoslov, vrati u
Kalifovu kuću.
Njegove molitve bile su usredsređene na najveće dvorište u kojem se skrivao prelepi tajni vrt. To
je po svoj prilici bio najstariji deo kuće. Na sve četiri strane dvorišta nalazio se po jedan izduženi
salon s verandom duž koje se izdizao niz kolonada. Soba na istočnom kraju imala je predivna vrata
od kedrovog drveta visoka šest metara i par ogromnih lepo uklopljenih prozora ukrašenih
izrezbarenim geometrijskim motivima. Nameravao sam da tu prostoriju pretvorim u biblioteku i da
opremim je policama koje će sezati od poda do tavanice.
Nedelju dana od useljenja shvatio sam da još uvek nisam zavirio u unutrašnjost sobe na zapadnom
kraju dvorišta. Pritisnuo sam kvaku, ali brava je bila zaključana. Hamza je čučao ispod zdepastog
palminog drveta, iscrtavajući magični kvadrat grumenom ugljena. Zamolio sam ga da mi otključa
vrata. Učtivo je podigao ruku u znak pozdrava, ali pretvarao se da nije čuo moje reči. Kada sam
ponovio zahtev, zlovoljno se pridigao i otišao po ključ.
Bilo je očigledno da je Hamza, koji je bio glavni čuvar, sebi stavio u zadatak da zadrži potpunu
kontrolu nad kućom. Vešto je kontrolisao svoje kolege, Osmana i Medveda, kao i svakog posetioca
koji bi stupio na posed. Ubrzo sam shvatio da je svojim lukavim manevrima uspevao da kontroliše
čak i nas same. Najefikasniji metod kojim je zadržavao kontrolu nad situacijom sastojao se u tome da
neprestano šparta naokolo zveckajući ključevima i zaključava sva moguća vrata. Često se dešavalo
da zaključa čak i neku od soba u kojoj smo se mi tog trenutka nalazili. Sve ključeve je čuvao u staroj
kutiji za cipele. Bilo ih je na stotine. Ako bih samo nakratko napustio kuhinju da Arijani odnesem
tanjir s hranom, vrata bi već bila zaključana pre nego što bih stigao nazad. Isto se dešavalo i s
kupatilom. Bilo je dovoljno da se samo na trenutak udaljite i više se niste mogli vratiti unutra. Dok
bih iznervirano gunđao pred naprasno zaključanim vratima, čuo bih kako se Hamza u svojim kožnim
papučama udaljava ka drugom kraju dvorišta i kako ključevi zveckaju u kutiji.
I tako sam čitavih dvadeset pet minuta stajao ispred zaključanih vrata sobe na zapadnoj strani
dvorišta, čekajući da se Hamza vrati s ključem. Možda se nadao da sam izgubio interesovanje i da
sam otišao da obavim neki drugi posao.
Kada se na kraju pojavio, noseći ispod ruke kutiju s ključevima, glava mu je bila oborena. Počeo
je da pretura po kutiji, a onda energično odmahnuo glavom. „Ključ unije ovde.”
„Možda ti je promakao. Daj da ja pogledam.”
Čuvar je brže-bolje stavio šake preko otvorene kutije. „Neka! Ja ću ga potražiti!” rekao je i
ponovo počeo da rovari po kutiji.
Deset minuta kasnije, šake su mu i dalje bile zaronjene u gomilu ključeva. „Nema ga ovde”,
samouvereno je rekao.
„Zar niko nikada ne ulazi u tu sobu?”
„Ne ulazi”, odgovorio je Hamza. „Niko nije provirio unutra već godinama.”
Takva tajanstvenost je zaključanu odaju činila još privlačnijom. Počeo sam da nagađam šta li se to
moglo skrivati unutra.
„Ma, ima toliko zanimljivih soba”, rekao je čuvar. „Zašto morate da uđete baš u ovu? Sigurno
ništa ne propuštate.”
„Jesi li ti nekada video tu sobu?”
 Čuvar je fijuknuo rukom kroz vazduh. „Jesam”, odgovorio je. „Ništa naročito.”
„Kada si bio unutra?”
Hamza se na trenutak zamislio. „Pre mnogo godina.”
„Ali to je veoma važan deo kuće”, samouvereno sam nastavio. „Daj da je nekako otvorimo.”
Predložio sam da pronađemo čekić i obijemo bravu. U tom trenutku imamov glas se razlegao kroz
sirotinjsku četvrt.
Hamza je odmah potrčao, ponevši kutiju s ključevima. „Moram na molitvu”, doviknuo je u
odlasku.
Tajanstvena zaključana soba golicala je moju radoznalost. Kada sam u razgovoru sa Osmanom
načeo tu temu, od njega sam saznao da je Hamza jedini koji je video tu prostoriju.
„Uvek ide tamo po mraku”, rekao je.
„Hoćeš reći da on često posećuje tu sobu?”
„Naravno”, odgovorio je Osman. „Svakog bogovetnog dana.”
„Šta se nalazi unutra?” upitao sam.
Osman je iskrivio lice u užasnutu grimasu i pljesnuo se po obrazima, žarivši zube u gornju usnu.
Disanje mu je postalo teško.
„Šta se nalazi iza brave?” ponovio sam.
„Ne znam”, odgovorio je on. „Verujte mi da ne znam.”
Bez obzira na nerazrešeni slučaj misteriozno zaključanih vrata, odnos između nas i čuvara
postajao je sve bolji. A onda sam se jednog jutra zatekao u dvorištu taman u trenutku da primetim
kako Hamza izlazi iz tajanstvene sobe. Čim je spazio da sam krenuo u njegovom pravcu, brzo je
zalupio vrata. Pritisnuo sam kvaku. Bilo je zaključano.
„Da li bi bio ljubazan da smesta otvoriš vrata?”
Čuvar je skrenuo pogled. Čelo mu je bilo obliveno znojem. „Zaključana su”, odgovorio je.
„Znam da su zaključana, ali ti si upravo izašao iz sobe, što znači da imaš ključ.”
„Nemam”, rekao je on. „Zaklinjem se pred Alahom da nemam ključ.”
Već sam se spremao da ga pretresem, ali nešto me je zaustavilo. Iz nekog razloga mi se učinilo da
je bolje da ga ostavim na miru. Ni danas mi nije jasno zašto sam tako postupio. Bila je to strašno
čudna situacija. Trebalo je da ga sateram u škripac i da ga nateram da mi istog trenutka izruči ključ,
ali nisam to učinio, kao da sam se povinovao nekom nevidljivom uticaju sa strane.

Iako nismo počeli da renoviramo kuću, kupili smo nešto stvari koje su nam život učinile
prijatnijim – zemljano posuđe, lampe, dodatne dušeke i još baštenskog nameštaja. Ubrzo smo
ustanovili da gotovo svi taksisti odbijaju da voze kroz sirotinjsku četvrt. Objašnjavali su da je
tamošnji put u očajnom stanju i da ne žele da oštete svoja skupa vozila. Zato sam zaključio da je
najbolje da iznajmim automobil.
Osman je prvi načuo za moj plan. Rekao mi je da je to dobra ideja i da će mi njih trojica pomoći
jer sigurno nemam iskustva sa iznajmljivanjem automobila u Maroku. Mislio sam da to znači da će
me usmeriti na neku veliku i uglednu firmu koja se bavi tom vrstom delatnosti. Ali očigledno nisam
dobro shvatio njegove reči. On je na umu imao nešto sasvim drugačije. Hamza je te večeri svratio do
naše spavaće sobe i obavestio me da su on i njegovi drugari sve sredili.
„Kako to misliš sve?”
„Nemate razloga za brigu, mesje4 Tahire. Pronašli smo pravu stvar. Auto je ko bombona.”
Potom mi je objasnio kako kasapin iz sirotinjske četvrti poseduje auto koji uopšte ne vozi jer ima
problema s kičmom tako da je bilo savršeno logično da mi ga pozajmi. Međutim, ono što mi se
učinilo daleko manje logičnim bila je činjenica da je kasapin tim vozilom već pune dve decenije
prevozio ovčja trupla od klanice do svoje ulične tezge.
Obazrivo sam se uvukao u automobil i istog trenutka se osetio kao zamorče u nekom morbidnom
naučnom eksperimentu. Sedišta su bila prekrivena mrtvim sasušenim larvama oko kojih je zujao roj
odvratnih muva. Koliko god da ste ih tamanili, uvek su se pojavljivale nove.
Kada sam izašao iz vozila, zahvalio sam svojim čuvarima, pohvalio kasapinovu velikodušnost, a
onda ljubazno odbio ponudu. „Nema dovoljno prostora”, pokušao sam da se izvučem.
„Kako to mislite?” upitao je kasapin. „Pa, unutra može da se spakuje deset zaklanih ovaca.”
Pokazao je palcem na zadnje sedište. „Tamo može komotno da se smesti čitava porodica.”
„Više bi mi odgovarao neki terenac.”
„Ma, kakav terenac! Ovo vam je sto puta bolje!” zarežao je kasapin.
„Taj auto ima baraku”, objasnio je Osman. „Donosiće vam sreću kud god da krenete.”
Još jednom sam osmotrio tu hrpu starog gvožđa s napuklim vetrobranom, razbijenim farovima i
sedištima punim larvi i sasušene krvi.
„Ma, uzmite ga”, prošaptao je Osman. „Isprobajte ga, pa onda recite da li vam odgovara.”
„U redu”, mrko sam odgovorio. „Ali samo na nekoliko dana.”
Tek kasnije sam shvatio da se zapravo radilo o jednoj vrsti igre. Iako tada nisam bio svestan šta se
tačno dešava, bila je to igra koju su svi stanovnici Maroka – a ne samo stranci – često morali da
prihvate kako ne bi povredili osećanja svojih rođaka i prijatelja. Marokanci smatraju da su
jednostavno dužni da pomognu ljudima koji su im bliski. Ako ne biste dali sve od sebe da se svakog
trenutka nađete na usluzi svojim bližnjima, time biste mogli obrukati i obeščastiti svoju porodicu. Ta
divna tradicija je tako duboko ukorenjena da ljudi s kojima se družite očajnički nastoje da vas navedu
na to da učinite ono što je po njihovom mišljenju najbolje za vas. Zahvaljujući svom višegodišnjem
boravku u Aziji, već sam bio upoznat sa sličnim sistemom razmišljanja. Da sam iznajmio automobil
od neke kompanije registrovane za tu vrstu delatnosti – kao što su Avis, Badžet ili Herc – čuvari i
njihove porodice nikada ne bi mogli da speru ljagu sa svoje časti i da se opravdaju pred svetom zbog
toga što nisu posredovali u moju korist.

Poput većine vozila u Kazablanki, kasapinova dotrajala „tojota” bila je ulubljena sa svih strana, i
dok sam je vozio, imao sam utisak da će se svakog trenutka raspasti na sastavne delove. Mrzeo sam
taj automobil, ali istovremeno sam bio svestan toga da je on imao i svojih prednosti jer mi je pružao
autentičnu kamuflažu. Kada u njemu budem izašao na ulicu, nikome neće pasti na pamet da sam
stranac, razmišljao sam. Samo što ta iluzija nije dugo potrajala.
Kada sam prvi put seo za volan svog novostečenog automobila i uključio se u haotičnu
saobraćajnu bujicu, obuzet naletom mučnine od smrada ustajale krvi, osetio sam se kao pacifista
usred bojnog polja. Marokanski saobraćaj nimalo ne podseća na uređeni saobraćaj zapadnih gradova.
To je čist oružani sukob, rat nerava, u kojem samo najodvažniji uspevaju da opstanu. Svi vozači,
izuzev mene, bili su pravi eksperti u izletanju iz trake. Bez ikakvog nagoveštaja bi smotali volan i
naglo skrenuli ulevo ili udesno, savršeno sigurni u to da će im se ostali automobili skloniti s puta.
Još istog trenutka kada sam se upustio u tu prvu saobraćajnu avanturu shvatio sam da ću morati da
pronađem nekoga ko će mi pomoći u izvršavanju dnevnih poslova i delovati kao most između nas i
okruženja u kojem smo se zatekli. U roku od pet minuta već sam bio na ivici nerava, isfrustriran svim
tim vozilima koja su, ne povinujući se bilo kakvim saobraćajnim propisima, izletala sa svih strana.
Pozvao sam svog prijatelja Francuza i zamolio ga da me posavetuje koji je najbolji način da unajmim
asistenta.
 „Moraš im pokazati zube”, rekao je Fransoa. „Ovde je čovek čoveku vuk. Ako nemaš zube,
smazaće te u jednom zalogaju.”
„Shvatam. Biću tvrd orah”, nesigurno sam rekao. „Postavljaću im surova pitanja. Pokazaću im
zube.”
„To nije dovoljno”, rekao je Francuz ledenim glasom.
„Šta još treba da uradim?”
„Reci svakom kandidatu da, kada dođe na razgovor, obavezno ponese svoj rodoslov.”
„Šta će mi njihov rodoslov?”
Fransoa je coknuo jezikom, razočaran mojim neznanjem. „Unajmi osobu s najdužim porodičnim
stablom” rekao je. „Takvi ljudi imaju dobre veze. To su oni koji uspevaju da opstanu.”
Počeo sam da mu zahvaljujem, ali on me nije slušao.
„Reci mi”, prekinuo me je, „jesi li otpustio prvih deset ljudi koji su ti ušli u kancelariju?”
„Pa, nisam baš. Vidiš, ja zapravo nemam kancelariju, a ljude koji rade za mene nasledio sam
zajedno s posedom. Ne mogu ih tek tako otpustiti. Mislim da bi to bilo prilično surovo.”
Nastupila je duga pauza.
„Ej. Jesi li tu?” promucao sam.
„Živog će te pojesti”, rekao je Fransoa.
 TREĆE POGLAVLJE

Ne možeš staru mačku naučiti da igra.

MALI OGLAS OBJAVLJEN U LOKALNIM NOVINAMA privukao je veliki broj kandidata.

Pažljivo sam iščitao njihove biografije i na kraju suzio izbor na svega dva čoveka. Bilo mi je strašno
teško da im objasnim kako da stignu do Kalifove kuće tako da sam odlučio da razgovore obavim u
obližnjem Kafe Kornišu. Postao sam već stalan gost u tom lokalu, privučen espresom koji je bio
toliko snažan da se razlivao po utrobi kao toplo sirovo ulje. S velikim uživanjem sedeo sam pod
suncobranom u bašti kafea i posmatrao kako se život odvija pored mene. U Britaniji me je uvek
spopadao osećaj krivice ako bih u kafeu proveo duže od nekoliko minuta. Činilo mi se kao da mi je
potrebno neko veliko opravdanje da bih uopšte otišao tamo. Međutim, u arapskom svetu nema
časnijeg posla za muškarca od provođenja dugih dokonih časova u kafeu, posmatranja onoga što se
dešava naokolo i laganog ispijanja kao katran guste crne kafe.
Prvi kandidat za položaj mog asistenta bila je pedantna rečita devojka od otprilike devetnaest
godina po imenu Mouna. Kosa joj je bila propisno prekrivena hedžab maramom, a strukirana haljina
s dugim rukavima imala je tako dugačak šav da se vukla po zemlji za njom. Čim sam je ugledao,
postalo mi je jasno da je neko svim silama nastojao da je zaštiti od radoznalih pogleda muškaraca
koji su posećivali mesta kao što je Kafe Korniš.
Kada sam je upitao da li je donela rodoslov, Mouna mi je pružila masivan list papira savijen u
rolnu. Razvio sam papir i zagledao se u mnoštvo arapskih imena.
„Zaista impresivno”, rekao sam.
„Moja porodica se ponosi svojom dugom tradicijom”, odgovorila je.
Upitao sam je gde je ranije radila.
„Znate, moj otac mi ne dopušta da se zaposlim”, tiho je prozborila „Ubio bi me kada bi znao da
sam došla na ovaj razgovor.”
„Siguran sam da ne bi išao baš tako daleko”, odgovorio sam sa osmehom.
Devojka se zagledala u mene svojim kestenjastim očima. Na trenutak je zanemela. „Grešite”, rekla
je savršeno ozbiljnim glasom. „Stvarno bi me ubio.”
Nastupila je neprijatna tišina. Mouna je pijuckala svoj oranž-đus.
„Moj otac se ponekad strašno razbesni” konačno je nastavila. „Kada bi me zatekao ovde, ne bi
ubio samo mene, već i vas. Znate, moja porodica smatra da je to pitanje časti.”
Vratio sam Mouni njeno rodoslovno stablo i počeo da smišljam razna neuverljiva opravdanja. Već
sam mogao da zamislim kako me njen otac juri po ulicama Kazablanke. Štaviše, imao sam osećaj da
je već saznao šta se dešava i da će svakog trenutka banuti u kafe.
„Siguran sam u to da biste bili sjajan asistent”, rekao sam, „ali nažalost, već sam unajmio drugu
osobu”.
Preko Mouninog lica prešla je senka razočarenja. „Uvek isto”, tužno je rekla dok je napuštala sto.
„Onog trenutka kad pomenem svog oca niko više ne želi da me zaposli.”
Drugi kandidat je bio muškarac po imenu Adil. U biografiji je naveo da je pet godina živeo u Nju
Orleansu, gde je radio u upravi groblja. Uprkos strašnoj vrućini, na sebi je imao debelu postavljenu
kožnu jaknu s krvavom flekom na kragni. Bio je sveže obrijan, bujna crna kosa mu se presijavala od
brilijantina, nos mu je bio slomljen, oči sitne, a pogled nemiran. Tokom dvadeset minuta koje smo
proveli zajedno, sručio je tri dupla espresa i popušio pet cigareta. Tresao se kao narkomanski
zavisnik koji je preskočio svoju redovnu dozu.
Razgovor sam započeo pitanjem kako mu se dopalo u Sjedinjenim Državama. Smatrao sam da je
to prilično dobar način da se olabavi početna tenzija.
„Ima mnogo zgodnih riba”, rekao je.
„Dopale su ti se tamošnje devojke?”
„Ne, nego tamošnje kurve.” Prislonio je šaku uz nos i omirisao je.
„Još uvek osećam njihov miris”, dodao je.
„Šta možeš da mi kažeš o tom pogrebničkom poslu koji si radio?”
„Zašto bih pričao o tome?”
„Pa, zar nije malo jezivo raditi na takvom mestu?”
Adil je podigao okrvavljenu kragnu kožne jakne i ušuškao vrat, kao da mu je hladno. „Ribama se
dopadalo to što radim”, rekao je.
Nije mi bilo baš najjasnije šta je hteo da kaže, tako da sam zaključio da je najbolje da pređem na
posao. Upitao sam ga da li je doneo svoj rodoslov.
„Ma, kakav rodoslov? To je čisto sranje.”
„Zašto tako misliš?”
„Zato što to nije budućnost. To je samo zanošenje prošlošću.”
Nakon dvadeset minuta, Adil se pridigao, zapalio šestu cigaretu i rekao: „Odoh ja.”
„Zar ne želiš posao?”
„Nema šanse, čoveče”, promrmljao je, drhteći čitavim telom. „Nemam ja vremena za posao.”
Krenuo sam nazad, pitajući se zašto bi neki tip došao na razgovor za posao ako nije imao vremena
da radi. Ili zašto bi neka devojka želela da bude moj asistent ako je znala da bi nam njen otac zbog
toga oboma skinuo glavu.
Kada sam stigao do sirotinjske četvrti, prišao mi je imam. Ugledao sam ga još iz daljine kako
dokono šeta ispred bele džamije. Bio je niskog rasta i imao je bradu, duboke bore na licu i veoma
sitna usta. Gornji deo glave mu je bio obmotan sivim turbanom.
Rukovao se sa mnom, a onda počeo nešto da mi pokazuje prstima, protrljavši palac i kažiprst.
„F’lous”, rekao je, kezeći se od uveta do uveta, „argent, pare”.
Bezazleno sam se smeškao, pretvarajući se da ga ne razumem, i užurbanim korakom nastavio ka
kući. Baštenska vrata su se otvorila još pre nego što sam pokucao. Prešao sam prag i spazio Hamzinu
senku. Čuvar me je očigledno čekao. Na brzinu je salutirao, a onda me obavestio da imamo hitan i
neodložan problem.
Zamolio sam ga da me sačeka samo minut, koliko da se umijem.
„Nemamo vremena.”
„Čak ni minut?”
Čuvar se namrštio. „Čak ni sekundu”, nestrpljivo je odbrusio.
Potom me je poveo niz baštensku stazu na čijem se kraju nalazila visoka kapija od kovanog
gvožđa. Kapija je nekada davno očigledno bila izuzetno lepa, pre nego što je korozija počela da
izjeda dražesne metalne uvojke. S druge strane se nazirao veoma lep plac, veličine teniskog igrališta.
Hamza je otvorio kapiju.
„Ko je vlasnik ovog zemljišta?” upitao sam.
„Vi, mesje Tahire”, odgovorio je čuvar.
„Jesi li siguran?”
„Naravno da sam siguran.”
 Zemljište je bilo opasano zidom, a duž rubova su bile posađene razne vrste drveća – palme,
eukaliptusi, smreke i smokve, između kojih su se nalazili bogati nasadi špargle.
„Jesi li siguran da ovo stvarno pripada meni?”
Hamza je klimnuo glavom. Poveo me je preko trave posute suncokretima čije su ogromne zlatne
glave zaljubljeno pratile sunčevu putanju. Na udaljenom kraju zida, iza velike betonske ploče,
nalazila se još jedna kapija. Kada smo prošli kroz nju, pred našim očima se ukazala mala oronula
građevina sa ograđenim vrtom.
„A čije je ovo?”
„Vaše, mesje”, odgovorio je Hamza.
Nije mi bilo jasno zašto mi niko ranije nije rekao za tu zgradu i njen tajni vrt. Uprkos tome, osećaj
da je moj posed bio još veći i lepši nego što sam isprva mislio ispunio me je ogromnim
zadovoljstvom. Međutim, moje oduševljenje je naprasno splasnulo kada sam shvatio zašto me je
Hamza doveo tu. Krenuo sam pogledom za njegovim ispruženim prstom i na zemlji spazio još jednu
mrtvu mačku. Sirotoj životinji je, kako se činilo, bila izvađena utroba. Leš je bio prekriven muvama.
„Ko je to uradio?”
Hamza je protrljao nos. „Ovo uopšte ne valja”, progunđao je.
„To mi je i bez tebe jasno, ali zanima me ko je to uradio.”
„Kandiša”, odgovorio je Hamza. „To je Kandišino delo.”
„Ko je on?”
Čuvar je napunio pluća vazduhom i duboko uzdahnuo. Potom se vratio do staje i spustio se u svoju
staru pletenu stolicu. Pokušavao sam da izvučem neku informaciju od njega i njegovih kolega, ali to
se pokazalo kao jalov posao. Sva trojica su se ponašala kao pripadnici tajnog bratstva koje se
zavetovalo na strogu ćutnju.
Narednih dana sam nastavio da ispitujem Hamzu, Osmana i Medveda u nadi da ću doznati nešto o
Kandiši. Gde je on živeo? U kakvoj je vezi bio s kućom koju sam kupio? Kad god bih pomenuo to
ime, čuvari bi postali napeti kao strune. Uporno su ponavljali da mi ništa ne mogu reći, da o tome
nema šta da se priča. Molio sam ih i preklinjao, ali oni nisu prekidali svoju zakletu ćutnju.

Prošlo je nedelju dana. Račana mi je rekla da bi, umesto što pokušavam da pronađem to
misteriozno stvorenje po imenu Kandiša, bilo bolje da se bacim u potragu za odgovarajućim
asistentom, za osobom koja bi joj mogla pomoći u odabiru dadilje za decu. Pozvao sam na razgovor
još sedam kandidata, ali iz ovog ili onog razloga nijedan od njih nije zadovoljavao naše kriterijume.
A onda se, kao grom iz vedra neba, na vratima Kalifove kuće pojavila jedna mlada žena. Veoma
dobro je govorila engleski i neprestano se osmehivala, kao da ju je neko posavetovao da se tako
ponaša. Imala je dugu, tamnu, sjajnu kosu koja je podsećala na sveže pečenu kafu. Rekla je da se zove
Zohra i pružila mi rodoslovno stablo na kojem je bilo popisano sedamnaest generacija njenih
predaka.
„Kada bi mogla da stupiš na dužnost?” upitao sam.
Bacila je pogled na sat. „Ako treba, mogu odmah”, odgovorila je.
„Smatraj da si dobila posao.”
Napravili smo spisak prioriteta. Trebalo je pronaći dadilju, kućnu pomoćnicu koja bi istovremeno
radila i kao kuvarica, arhitektu i odgovarajuću školu za Arijanu. Potom je trebalo kupiti svakojake
stvari i potrepštine, upoznati Kazablanku i pretresti dokumentaciju Dar Kalife.
Dok je razgovarala sa mnom, Zohra je vodila pomne beleške. To je ukazivalo na to da je prošla
kroz neku vrstu profesionalne obuke.
 „Nekada sam radila u filmskoj industriji”, objasnila je staloženim glasom. „Holivudski režiseri
snimaju gotovo sve pustinjske kadrove u Uarzazatu. Radila sam na filmovima kao što su Gladijator,
Troja i Pad crnog jastreba.”
„Jesi li upoznala neku filmsku zvezdu?”
Zohrino lice je istog trenutka postalo obliveno rumenilom. „Zaljubila sam se u Breda Pita”,
odgovorila je.

Račana je zamolila Zohru da joj što pre pronađe kućnu pomoćnicu i pouzdanu dadilju za Arijanu.
Bili smo u Maroku svega četiri nedelje, ali već su nas svi živi zasipali savetima koga bi trebalo da
odaberemo za taj posao. Neki su govorili da su jedino devojke iz planinskih krajeva dostojne
poverenja, dok su drugi tvrdili da je najbolje da unajmimo neku ženu iz pustinje ili gradova kao što su
Fes, Meknes ili Marakeš. Marokansko društvo se tradicionalno drži uverenja da uvek moramo biti
spremni da priteknemo u pomoć svojim bližnjima. Međutim, tamošnji narod ume da bude toliko
predusretljiv da to ponekad prerasta u pravu noćnu moru. Pre nego što smo postali svesni toga šta se
dešava, armija žena svih mogućih starosnih doba počela je svakodnevno da pristiže na naša vrata.
Kako se vest širila, one su dolazile sa sve većih rastojanja, tvrdeći kako ih je na nas uputio neki
zajednički prijatelj ili prijatelj zajedničkog prijatelja.
Jednog jutra su na vrata našeg novog doma zakucale četiri žene iz planinskih predela. Sve su
izgledale gotovo identično. Lica su im bila naborana i ispucala od vetra, imale su istetovirane brade,
a kosa im je bila povezana maramama sa cvetnim dezenom. Šake su im bile grube, poput brodskog
trupa koji je mesecima zaronjen u vodu, a nokti iskrzani i izlomljeni od čestitog i napornog posla.
Pitao sam se kako li su samo doznale da nam je potrebna posluga.
Osman mi je pružio odgovor. „U Maroku se glasine šire kao oganj kroz utrobu pakla.”
Žene su govorile berberskim dijalektom, prvobitnim jezikom severozapadne Afrike. Natucale su
po koju reč arapskog, a francuski im je bio potpuno stran. Medved, koji je i sam poticao iz planinskih
predela, razgovarao je s njima na berberskom jeziku.
„Kažu da su krenule pre nekoliko dana”, objasnio je. „Dolaze iz jednog sela sa Visokog Atlasa,
blizu klisure Ziz. Trebalo im je pet dana da bi stigle do ovde.”
Berberske žene su nam preko Medveda objasnile da su sve odreda udovice i da im je posao
očajnički potreban. U selu nemaju nikakvih izvora prihoda i strašno teško žive. Potvrdile su da umeju
da kuvaju, čiste, peru veš i staraju se o deci. Staviše, bile su spremne da rade za daleko manji iznos
od onoga koji je uobičajen za tu vrstu posla. Sve četiri će spavati u istoj sobi, a bilo je dovoljno da
im svima zajedno platimo onoliko koliko bismo dali samo jednoj kućnoj pomoćnici iz Kazablanke.
Svaka je ponela svoj ranac i zavežljaj s posteljinom. Molećivo su me posmatrale, očekujući odgovor.
Upitao sam Zohru šta ona misli o tome.
„Neka ostanu nedelju dana, pa ćemo videti”, odgovorila je.
Hamza ih je potom poveo do jedne prazne sobe u prizemlju. Žene su raspakovale svoju posteljinu,
spustile se na zemlju i utonule u čvrst san.

Prošetajte kroz neki engleski supermarket i osmotrite voće na rafovima. Ono je doterano kao za
izložbu. Savršeno je, bez ijedne mrljice ili oštećenja. Sve jabuke, sve kruške, narandže i šljive
identične su po boji, veličini i težini. Svaka vrsta voća je zapakovana u plastičnu foliju sa
prilepljenom etiketom koja govori o zemlji porekla. Dinje su stigle s Barbadosa, ananas iz Tanzanije,
kivi s Tajlanda, a jagode su doletele avionom iz jugoistočnog Brazila. Tamo praktično ne možete
pronaći ništa što je uzgajano na samim Britanskim ostrvima.
 Kada sam sa Zohrom prvi put krenuo u kupovinu voća i povrća, obreo sam se na ogromnoj
otvorenoj pijaci koja je bila poznata po tome što se tamo prodavala najsvežija moguća roba. Gde god
bih se osvrnuo, ugledao bih nezamislivo izobilje voća i povrća, neupakovanog u celofan i
neoznačenog bar-kodovima. Pred našim očima su izranjala brda crvenog paradajza, okeani limuna i
boranije, pune zaprege bundeva, jagoda i sočnih svežih smokava. Isprva sam uhvatio sebe kako se
mrštim nad neujednačenim i nesavršenim izgledom izložene robe. Izbor je bio ogroman, ali plodovi
su bili različitih oblika i posuti čudnim smeđim flekama. Međutim, setio sam se upozorenja moje
bake koja je uvek tvrdila da ukus voća i povrća nije u kori, već ispod nje.
Ekonomičnost engleskog života naučila nas je da kupujemo samo onoliko koliko možemo da
potrošimo i ni uncu više, ali u Maroku smo konačno mogli da se oslobodimo tih stega i prepustimo se
očaravajućoj neumerenosti. Na toj prvoj pijačnoj ekspediciji kupio sam dvadeset kilograma
ogromnog paradajza, deset kilograma crvene paprike, šest glavica karfiola, sedam glavica zelene
salate, vreću crnog luka, vreću jabuka i tri stotine pomorandži od kojih ćemo praviti sok. Sve te
pomorandže su me koštale onoliko koliko bih u Londonu platio za svega dvanaest komada.

Tokom naredne nedelje istraživao sam Kazablanku, upoznajući brojne četvrti koje su sačinjavale
gradsku celinu. Iako nije bila rođena u Kazablanki, već u marokanskoj prestonici Rabatu, Zohra se
pokazala kao veoma vešt i stručan vodič. Odvela me je do luke, koja je inače najveća u Africi, gde je
– kako sam se nadao – uskoro trebalo da pristane teretni brod koji će dopremiti naš nameštaj. Takođe
mi je pokazala staru medinu i novu gradsku četvrt Marif čiji restorani i glamurozne radnje
predstavljaju stecište nove urbane elite. Međutim, za mene lično, najzanimljiviji deo grada bila je
stara Kazablanka.
Taj deo grada su podigli Francuzi nakon što su u prvoj deceniji prošlog veka aneksirali Maroko.
Građevine se odlikuju karakterističnim impozantnim linijama art deco i art nouveau stila. Provodio
sam sate i sate šetajući tim ulicama, analizirajući razne arhitektonske detalje – fasade sa cvetnim
motivima, pozlaćene kupole, graciozne balkone sa ogradicama od kovanog gvožđa, kamene
balustrade, prozore sa mulionima5 i glatke zaobljene zidove karakteristične za grandiozno doba u
kojem su nastali. Kazablanka je prvi grad na svetu čija je izgradnja planirana iz vazduha. Dok sam
stajao tamo, bilo je zapanjujuće očigledno da su Francuzi smatrali Kazablanku jednim od najvećih
dragulja svoje imperijalne krune. Zgrade poređane duž Avenije Muhameda Petog, koja važi za glavnu
gradsku saobraćajnicu, predstavljaju upečatljivo svedočanstvo francuske kolonijalne moći.
Šetali smo alejama oivičenim zelenilom, ulicama kojima je nekada paradirala bogata elita
obučena u pomodarsku odeću tridesetih i četrdesetih godina. Sada, sedamdeset godina kasnije, taj
deo Kazablanke je postao sinonim za opasnost i zapuštenost. Grandioznost je i dalje bila tu, ali krila
se pod plaštom ljudskog nemara, prljavštine i zagađenja. Ljudi su užurbano prolazili ulicama. Više
nije bilo dokonih promenada i razgledanja izloga. Većina radnji je ionako bila zakatančena, a izlozi
ispražnjeni. Ulazi elegantnih zgrada pretvorili su se u domove za beskućnike, a sporedne ulice su
vrvele od pasa lutalica i džinovskih pacova.
Upitao sam Zohru zašto je stari deo grada bio napušten i zašto su stanovnici Kazablanke smatrali
da je neophodno da podignu novo i stilski uređeno gradsko središte Marif kada su već imali jedan od
najlepših gradskih centara na svetu.
Zohra je utonula u dugo razmišljanje, posmatrajući zgrade pored kojih smo prolazili. „Ljudi često
ne shvataju šta imaju sve dok to ne izgube”, konačno je prozborila.
 Jednog jutra, Osman me je zatekao kako sedim ispod drveta banane u dvorišnom vrtu. Obazrivo je
prišao, kao da je razmišljao kako da mi saopšti ono zbog čega je došao. Osmehnuo sam se. Čuvar je
napravio još nekoliko koraka, oborio glavu i prekrstio ruke na grudima. Kada je stigao do mene,
učtivo je salutirao.
„Mesje Tahire”, obratio mi se.
„Slušam te, Osmane. O čemu se radi?”
„Još uvek nismo uspeli da odobrovoljimo Kandišu.”
Opet to ime. Namrštio sam se. Čuvar je obrisao znoj s lica.
„Reci mi, Osmane, ko je zapravo Kandiša?”
Nije bilo odgovora.
„Da li je to neko od bivših radnika?” nagađao sam, pokušavajući da izvučem neku informaciju.
„Da se možda nije naljutio na prethodnog vlasnika kuće, ili tako nešto?”
„Ma ne, ništa slično”, snebivljivo je rekao Osman.
„A da nije neko iz sirotinjske četvrti?”
„Ne, nije niko iz sirotinjske četvrti”, ponovo je negirao Osman.
„Pa gde onda živi taj Kandiša?”
Čuvar je nervozno prešao jezikom preko usana. „U kući”, rekao je. „Kandiša živi u Dar Kalifi.”
„Ali nikad ga nisam video ovde. Sigurno bih do sada primetio da neki muškarac po imenu Kandiša
živi u kući.”
Nastupila je duga pauza. Osman je protrljao oči. „Ali to nije muškarac”, natuknuo je.
„Ah, tako. Znači, Kandiša je žena?”
„Ma ne, nije ni žena.” Osman je ponovo zastao. „Kandiša je džin”, rekao je.

Žene s planine su očistile kuću od poda do krova i svakog popodneva spremale tako obilate
količine kus-kusa da su njime mogle nahraniti porodicu od dvadeset pet članova. Kada nisu spremale
hranu ili čistile kuću, obično sam ih zaticao kako sede na kuhinjskom podu i vode ženske razgovore
na berberskom jeziku. Uglavnom su se držale jedna druge i nisu mnogo komunicirale sa čuvarima.
 Nakon što sam saznao ime džina koji se uselio na moj posed, pomenuo sam tu temu Zohri. Ona je
to shvatila krajnje ozbiljno.
„Moraćete da obavite obred isterivanja duhova”, rekla je.
„Nije valjda da i ti veruješ u takve stvari?” upitao sam je kroz smeh.
Zohra se nakratko ućutala, a onda je prozborila: „Ovo je Maroko, a u Maroku svi veruju u džine
zato što u Kuranu piše da oni postoje.”
Potom je otišla do staje i dugo razgovarala sa čuvarima. Kada su završili s većanjem, došla je sa
zvaničnim saopštenjem.
„Svake večeri morate ostavljati bogatu porciju hrane za Kandišu”, rekla je. „Napunite tanjir kus-
kusom i mesom – najboljom hranom, a nikako ostacima – a onda to lično odnesite na mesto koje će
vam čuvari pokazati.”
Bilo mi je teško da poverujem u to da jedna mlada, trezvena i razborita žena može biti sklona
takvom sujeverju, ali uprkos tome, uz Osmanovu pomoć, zamolio sam služavke da do sumraka spreme
neko naročito jelo i da ga ostave u kuhinji. Nisam im rekao zašto mi je ono potrebno. Osećao sam se
budalasto što sam popustio pred nagovorima svojih zaposlenih, ali mislio sam da me ništa ne košta
da isprobam i taj metod.
Te večeri, berberske služavke su maksimalno ispoštovale moj zahtev. Spremile su fantastičan kus-
kus sa bundevom, šargarepom i komadom sočnog jagnjećeg mesa. Hrana je bajno mirisala. Odneo
sam tanjir u vrt. Hamza mi je pokazao tačno mesto na koje treba da ga spustim, odmah iza niske žive
ograde. Srdačno se rukovao sa mnom, napravio blag naklon, a onda mi šapatom rekao da idem.
Sutradan ujutru sam odmah nakon buđenja požurio do vrta, sjurio se preko travnjaka i pronašao
tanjir. Bio je čist kao suza. Sve je bilo pojedeno Nije ostala ni jedna jedina mrvica hrane.
Medved je nedaleko odatle grabuljao travu. „Kandiša ima dobar apetit”, dobacio je.

Naredna tri dana ponavljala se ista priča. Vredne žene iz klisure Ziz spremale su iz večeri u veče
još raskošnije obroke koji bi do jutra bili smazani do poslednje mrvice. Bilo je očigledno da su
čuvari bili glavne zvanice na tim gozbama. Njihovo raspoloženje se naglo popravilo. Pitao sam se
koliko još dugo treba da im dopuštam da se tako šegače sa mnom. Zohra mi je rekla da će se stvari
srediti same po sebi, što se uskoro i desilo.
Ujutru četvrtog dana jedna od služavki je brala ruzmarin koji je bujao u dvorišnom vrtu. Kidala je
grančicu po grančicu, tiho pevušeći. Sunce je još uvek bilo nisko na nebu. Gusti snopovi žute
svetlosti probijali su se kroz niske grane drveća, zagrevajući vazduh. Ja sam sedeo na gornjoj terasi i
čitao knjigu s marokanskim poslovicama. A onda se kroz prepodnevnu tišinu prolomio prodoran krik.
Bacio sam pogled ka vrtu i ugledao služavku kako uspaničeno mlatara rukama. Grančice ružmarina su
bile rasute po zemlji. Ispred služavkinih nogu je ležala mrtva crna mačka.
Petnaest minuta kasnije, Hamza me je pozvao da siđem u prizemlje. Berberske žene su spakovale
svoje rance i zavežljaje s posteljinom i čekale da ih isplatim.
„Gde su krenule?”
„Nazad u planine”, rekao je Osman.
„Nisu se valjda prepale zbog mrtve mačke?”
„Ma, ne idu one zbog mačke”, objasnio je Hamza, „nego zbog džina”.

Nedugo nakon što smo se uselili u Dar Kalifu, pred kapijom se pojavio postariji muškarac čvrste
građe obučen u odelo od tvida. Lice mu je bilo koščato, a ten tamnosmeđ, kao štangla čokolade s
lešnikom. Na glavi je nosio izlizanu platnenu kapu, a lice mu je krasila gužvica razbarušene sede
brade. Kada sam ga pozdravio, oborio je pogled i na dobrom francuskom jeziku me upitao imam li
možda neke poštanske marke koje mi ne trebaju.
„Platiću vam”, rekao je, „nekoliko dirhama po komadu”.
Još otkako smo se doselili u Maroko, na našu adresu nije pristigla ni jedna jedina pošiljka.
Pretpostavljao sam da poštar nije uspevao da pronađe kuću.
Rekao sam mu da mi je žao, ali da mu trenutno zaista ne mogu izaći u susret. „Možete li da svratite
sledeće nedelje?” upitao sam.
Čovek je sumnjičavo začkiljio očima. „Nećete zaboraviti?” rekao je.
Obećao sam da neću i tako je počelo moje prijateljstvo sa Hišamom Harasom.
Zohra se pokazala kao veoma efikasna i ljubazna asistentkinja. Imala je mnogo strpljenja za moje
nepoznavanje marokanske tradicije i pomagala mi je da se snađem u kulturi u kojoj sam se obreo.
Naš odnos više nije bio onako formalan kao prvih dana i sve češće smo razgovarali o običnim
životnim stvarima. Jednog popodneva, dok smo se u pozajmljenom kasapinovom automobilu probijali
kroz saobraćajnu gužvu, Zohra mi je ispovedila svoju tajnu. Stidljivo je promucala kako nešto mora
da mi kaže, nešto što moram znati o njoj ako želim da postanemo prijatelji.
„Slušam te. Šta je u pitanju?” rekao sam.
„Bojim se da ćete zbog toga steći loše mišljenje o meni”, rekla je.
„Ma daj, reci o čemu se radi.”
„Ja sam verena i uskoro bi trebalo da se udam”, rekla je, skrenuvši pogled u stranu.
„Oh, zaista? Ko je srećni mladoženja?”
„Zove se Jusuf. Arapin je i živi u Nju Džersiju. Upoznali smo se preko Interneta.”
„Pa, to je sjajna vesti Kada će biti venčanje?”
Zohra je prstom protrljala ugao oka. „Još uvek nismo odredili datum”, rekla je.
„Sigurno vam nije lako. Mislim, ti si ovde, a on je u Americi. Velika je to daljina.”
„Da, u pravu ste”, ozbiljno je rekla Zohra. „Ponekad mi je užasno teško zbog toga. Ali
svakodnevno smo u kontaktu. Zaljubljeni smo jedno u drugo, a kada si zaljubljen”, nastavila je
ubrzanim glasom, „kada si zaljubljen, onda daljina nije važna”.
Promenio sam temu i upitao Zohru da li je pronašla nekog arhitektu. Jedva sam čekao da počnem s
renoviranjem kuće i trebao nam je neko ko će detaljno isplanirati radove. I dalje smo živeli u jednoj
jedinoj sobi, dok je ostatak kuće dreždao prazan. Zohra je ponovo protrljala oči i rekla da je stupila u
kontakt sa arhitektom kojeg bismo mogli angažovati. Arhitekta se zvao Muhamed, bio je mlad i
dinamičan, studirao je u Francuskoj i bio često hvaljen zbog svojih maštovitih projekata. Ugovorila
je sastanak s njim za naredno popodne.

Sutradan smo se oko četiri sata popodne odvezli do arhitektonske kancelarije koja je bila
smeštena u jednoj sporednoj ulici u pomodarskom Marifu. Isprva sam planirao da uzmemo taksi, ali
na kraju sam se ipak odlučio da odemo dotrajalim kasapinovim autom, računajući na to da ću time
arhitekti jasno staviti do znanja da ne raspolažemo naročitim finansijskim sredstvima. Prošli smo
kroz visoka staklena vrata arhitektonskog biroa i obreli se u ukusno opremljenoj prostoriji ukrašenoj
sobnim palmama. Iz minijaturnih zvučnika skrivenih na tavanici dopirala je prijatna muzika. Nije bilo
oblaka duvanskog dima niti gomile dokumenata i projekata koji predstavljaju karakterističan dekor
arhitektonskih biroa. Umesto toga, na zidovima su visila uljana platna sa tradicionalnim marokanskim
prizorima – plemensko venčanje, pastir koji nosi povređenu ovcu, pejzažni prikaz Marakeša sa
snežnim vrhovima u pozadini.
Sekretarica nas je ljubazno dočekala i rekla nam da sednemo, pokazavši ka mekim uvoznim
stolicama postavljenim pored radnog stola prekrivenog pločom od orahovog drveta. Poslužila nas je
espresom s kriškom limuna i kockom tamne švajcarske čokolade. Glasno sam pohvalio slike.
„Na prodaju su”, rekla je sekretarica, dodavši mi katalog.
Nakon desetak minuta čekanja, plećati muškarac zalizane crne kose i manikiranih noktiju ušao je
kroz staklena vrata. Bio je obučen u ručno šiveno gabardensko odelo sa ugraviranim monogramom na
dugmadima. Na nogama je imao cipele od zmijske kože, a oko struka tanak kaiš od ajkuline kože. Dok
je hodao, za sobom je ostavljao trag duvanskog dima. Odmah nas je zasuo bujicom reči, izvinjavajući
se što kasni i psujući premijera što ga je toliko zadržao.
Ispričao sam mu kako želim da renoviram Kalifovu kuću, u nekoliko navrata istakavši kako
raspolažemo ograničenim finansijskim sredstvima. Arhitekta se na to srdačno nasmejao, zapalio novu
kubansku cigaru i povukao dubok dim.
„Ma, šta je novac? nonšalantno je rekao, a onda se ponovo zavalio u svoju fotelju. „To je samo
hrpa skupih papirića.”
Treći put sam ponovio da je moj budžet prilično oskudan i objasnio da sam samo ubogi pisac koji
još uvek čeka svojih pet minuta. Arhitekta je taman krenuo da odgovori kada mu je zazvonio mobilni.
Izvinio se, primio poziv i razmenio nekoliko rafalnih rečenica na francuskom jeziku, objašnjavajući
nešto rasrđenoj ženskoj osobi s druge strane. Dama je očigledno bila van sebe od besa. Kada je
prekinuo vezu, arhitekta je bio rumen od postiđenosti.
„Žene imaju svojih posebnosti”, rekao je, pokušavajući da se izvuče iz neprijatne situacije,
„n’est-ce pas?”
Dogovorili smo se da arhitekta sutradan poseti Dar Kalifu, a potom smo napustili kancelariju. Dok
smo se vraćali nazad, upitao sam Zohru kako je upoznala arhitektu Muhameda.
„Imamo zajedničkog zubara”, objasnila je.

Narednog jutra sam poslao Zohru u katastarski zavod da među arhivskim materijalom potraži
podatke o Dar Kalifi. Želeo sam da saznam nešto o istorijatu te građevine, kao i o tome ko je sve tu
živeo pre nas. Tokom prvih nedelja koje smo proveli u Kazablanki razgovarao sam s mnoštvom ljudi,
raspitujući se o Kalifovoj kući. Većina njih je imala ponešto da mi kaže. Neki su tvrdili da je to
nekada bila letnja rezidencija gradskog kalifa, ko god da se skrivao iza te titule, a drugi da je taj
posed nekada bio u vlasništvu uglednog sudije koji je bio u prisnim vezama s kraljevskom
porodicom. Jedan starac koji je na ulici prodavao polovne francuske časopise samouvereno je
izjavio da je u toj kući pedesetih godina bio smešten bordel s prostitutkama visoke klase. Veselo je
začkiljio očima, prisećajući se tog doba.
„Devojke koje su tamo radile bile su pravi anđeli”, rekao je, setno se prisećajući uspomena iz
mladosti. „Ali, avaj, bile su rezervisane za francuske oficire.”
Iz drugog izvora sam načuo da su u toj zgradi boravili članovi američke diplomatske misije tokom
samita u Anfi, januara 1943. jgodine. Ranije sam negde pročitao da su predsednik Ruzvelt i Vinston
Čerčil odabrali Kazablanku kao mesto gde će razviti svoju ratnu strategiju i da su na tom samitu
planirali napad na Japan. Te razgovore su vodili u obližnjoj gradskoj četvrti Anfa, tako da nije
isključeno da je njihovo osoblje zaista moglo biti privremeno smešteno u Kalifovoj kući.
Zohra nije uspela da pronađe u katastarskom zavodu ni redak o samitu u Anfi, kao ni bilo kakav
nagoveštaj o tome da li se u toj kući nekada zaista nalazio bordel. Nije čak mogla ni da ustanovi kada
je tačno kuća bila sagrađena.
„Pa šta si onda pronašla u tom arhivu?”
Zohra je oborila pogled, razmišljajući kako da mi saopšti loše vesti. „Tamo uopšte nema podataka
o Dar Kalifi”, konačno je promucala.
U katastarskom zavodu se čuvala dokumentacija o svim značajnijim građevinskim objektima u
Kazablanki. Svi dosijei su bili ukoričeni u crvene platnene poveze i raspoređeni po policama.
Međutim, na mestu gde je trebalo da se nalazi naš đosije zjapio je jaz od tačno jednog i po
santimetra. Službenik je rekao Zohri da je neko odneo tu dokumentaciju i da je nije vratio na mesto.
„Preklinjala sam ga da mi kaže još nešto”, nastavila je Zohra, „i onda mi je rekao nešto stvarno
veoma veoma loše”.
„Šta ti je rekao?”
„Da je neko izručio mito od dvadeset hiljada dolara da bi se ti papiri zagubili.”
„Ko bi uradio tako nešto?”
„Vaš komšija”, rekla je ona.
Ništa mi nije bilo jasno. Naše komšije su poticale iz ugledne i imućne porodice iz Fesa. Pripadali
su jednom od starih klanova. Njihovi preci su sagradili čuvenu palatu Palais Jamai koja je danas
pretvorena u veličanstven hotel. Nismo se naročito često viđali, ali oni su nas odmah po dolasku
obasuli raskošnim darovima u znak dobrodošlice i uvek su bili spremni da nas upute u razne
komplikovane pojedinosti marokanskog života. Poštovali smo ih i smatrali ih istinskim prijateljima.
Zohra mi je pročitala misli. „Ma, ne. Ne mislim na vlasnike hotela”, tiho je rekla. „Oni su dobri
ljudi.”
„Nego na koga misliš?”
„Na vaše druge komšije. Pođite sa mnom. Pokazaću vam.”
Zohra je krenula uz merdevine koje su čuvari sklepali od dasaka, povevši me na krov.
Zaklanjajući oči od blještave popodnevne svetlosti, zagledao sam se u uboge udžerice sirotinjske
četvrti i pozlaćene talase Atlantskog okeana koji su se mreškali u daljini.
„Svi oni su tvoje komšije”, rekla je Zohra.
„Siguran sam u to da niko od njih ne bi mogao da izruči dvadeset hiljada dolara kao mito.”
Zohra je obrisala znoj s brade. „Onaj tamo može”, rekla je, pokazujući preko niza rasutih straćara
ka luksuznom belom zdanju sa nesrazmerno velikim prozorima i zelenim krovom na udaljenom kraju
sirotinjske četvrti. Kuća je bila okružena urminim palmama i opasana zidom s bodljikavom žicom na
vrhu. Bila je tako daleko od našeg poseda da sam ljude koji su živeli u njoj teško mogao smatrati
komšijama.
„Ali oni su nekoliko kilometara udaljeni od nas”, rekao sam.
Zohra je prezrivo frknula. „To očigledno nije dovoljno daleko.”
Osman mi je jednom prilikom natuknuo nešto o porodici koja je tamo živela. Rekao je da su došli
iz Tangera, da su nezamislivo bogati, da se užasno loše ophode prema svom osoblju i da je
najpametnije držati se što dalje od njih. Sve do tog trenutka nisam imao apsolutno nikakvog posla s
njima. Jedna stvar bila je više nego sigurna – stanovnici sirotinjske četvrti uopšte nisu voleli tu
porodicu. To je bilo očigledno po tome što bi se svakog jutra grupica malih derana, dok bi gazda te
kuće jurio svojim luksuznim „Mercedesovim” džipom preko izrovanog druma, načičkala duž puta i
zasula vozilo kamenčićima. Takođe sam saznao da je njegova supruga bila nadomak četrdesete, da
joj je kosa bila ofarbana u crveno-ljubičastu boju, da je paradirala naokolo s gomilom zlatnog nakita
i da se oblačila poput ruskih zabavljačica koje su radile po noćnim klubovima.
„Šta misliš, da li bi trebalo da odem i razračunam se s njim?” skrušeno sam prošaptao.
Zohrino lice se sledilo od straha. „Ni slučajno!” odbrusila je. „Znate li vi ko je taj čovek?”
Odmahnuo sam glavom.
„On je glavni mafijaški kum u Kazablanki”, rekla je. „Ako mu se na bilo koji način suprotstavite,
kidnapovaće vam decu. Pre nego što shvatite u šta ste se uvalili, već će vam poslati odsečene prste na
kućnu adresu.”
Sledećeg popodneva, arhitekta Muhamed je stigao u elegantnom crnom „rejndž roveru”. Njegovi
inicijali su bili ispisani na sve četvoro vrata, a na šoferskoj tabli presvučenoj kožom nalazila se
otvorena kutija montecristo no. 5 cigara.
Međutim, renoviranje kuće je sada postalo sporedna tema za mene. U mislima mi je neprestano
izranjao bogati i moćni komšija sa kojim sam se našao u krajnje neočekivanom konfliktu. Bio sam
totalno smućen. Zohra je pokušala da me smiri, objašnjavajući da se taj tip, iako je bio gangster i
lokalni mafijaški kum, nije bavio trgovinom narkoticima ili oružjem. Marokanski gangsteri su,
insistirala je ona, bili kraljevi šverca koji su gradili svoje imperije na nelegalnoj trgovini cigaretama,
piratskim filmovima i ukradenim automobilima iz Španije.
Monogramom ukrašena vrata arhitektinog „rejndž rovera” otvorila su se i đonovi njegovih ručno
izrađenih cipela spustili su se na tlo. Poželeo sam mu dobrodošlicu i poveo ga u obilazak.
„Srušićemo nekoliko zidova”, ležerno je rekao, držeći u ustima svoju luksuznu cigaru. „Ovaj, onaj
tamo i onaj iza njega. Tako ćemo dobiti daleko otvoreniji prostor. A ovde ćemo proseći lukove tako
da vam ništa ne sputava vidik. Izbacićemo ovo staro stepenište i napraviti novo, blago zaobljeno.
Potom ćemo proširiti spavaće sobe na spratu i iznad njih napraviti ogromnu krovnu terasu. Odatle
ćete imati fantastičan pogled na more.”
Iako sam se odmah zabrinuo nad tim kako ćemo moći da priuštimo tako pozamašne radove, bio
sam impresioniran njegovom vizijom.
„Moj budžet je prilično ograničen”, ponovo sam promrmljao.
Arhitekta je nonšalantno odmahnuo rukom, raspršivši moje sumnje zajedno s duvanskim dimom.
„Novac”, rekao je bahatim glasom. „Novac je obična tričarija.”
 ČETVRTO POGLAVLJE

Svaka hrana ima svoj ukus.

SLEDEĆI VELIKI PROBLEM S KOJIM SMO SE SUOČILI bile su kanalizacione instalacije.

Dotrajala glinena odvodna cev bila je, u to davno vreme kada je postavljena, predviđena za samo
jedno kupatilo. Tokom godina, kako je kuća dobijala na veličini i kako je popularnost modernih
toaleta rasla, u kući su bila instalirana brojna nova kupatila. Do vremena kada smo mi stigli u Dar
Kalifu, bilo ih je ukupno trinaest. Uzana glinena kanalizaciona cev koja je prolazila kroz sirotinjsku
četvrt često je pucala, jer su tamošnji stanovnici neuspešno pokušavali da se priključe na naš odvodni
sistem. Taj problem je bio dodatno pogoršan još jednim modernim pronalaskom – toalet papirom.
Ako toj jednačini dodamo omorinu i avgustovsku sušu, svaki put kada bismo izašli napolje, bili
bismo zapahnuti vonjom teških i neprijatnih isparenja. Situacija je postala još nepodnošljivija zbog
agresivnih muva koje su nas danonoćno spopadale. Zohra nam je objasnila da je sasvim uobičajeno
da primitivne odvodne cevi koje prolaze kroz sirotinjske delove grada eksplodiraju preko noći.
Poput brojnih stanovnika Kazablanke koje sam upoznao, ona je bila odlično upućena u kanalizacione
instalacije, mada njena nonšalantna zainteresovanost nije bila ni prineti Hamzinoj preokupiranosti
tom tematikom. Njegovo interesovanje za kanalizacione cevi moglo se uporediti jedino s njegovom
opsednutošću džinima. Kad god bih otišao do kupatila da obavim posao, on bi se sjurio za mnom i
divljački zalupao na vrata.
„Zapamtite, najviše deset santimetara!” doviknuo bi. „Preklinjem vas! Nipošto nemojte koristiti
više papira od toga!”
Svim silama sam nastojao da ga smirim, uveravajući ga kroz ključaonicu da sam maksimalno
ekonomičan s papirom. Nikada ranije nisam bio toliko štedljiv. Uprkos tome, Hamza je i dalje
smatrao da je neophodno da neprestano patrolira i da kroz vrata dovikuje upozorenja o predstojećoj
katastrofi. Toliko smo se navikli na njegove prepade da smo nakon nekoliko nedelja već počinjali da
brinemo ako bi Hamzin inspektorski pohod izostao.

Jedne večeri dok smo se spremali za počinak, poštar je konačno stigao na našu adresu. Oduševljen
što je pronašao kuću, gurnuo mi je gomilicu pisama u šake, a onda smerno zastao ispred vrata,
ispitujući svoje nokte. Dao sam mu dobar bakšiš i zamolio ga da zapamti gde se kuća nalazi. Obećao
je da će pošta ubuduće stizati na vreme i otrčao u noć.
Sutradan kada sam otvorio poštu, koja se uglavnom sastojala od računa prosleđenih iz Engleske,
setio sam se obećanja koje sam dao Hišamu, sakupljaču poštanskih maraka. Od čuvara sam saznao da
je on živeo u sirotinjskoj četvrti, u kućici iza džamije. Rekli su mi da ću prepoznati dvorište po psu
kojem nedostaje jedna noga. Krenuo sam glavnom stazom, obišao džamiju i počeo da špartam
pogledom, tražeći psa s tri noge. U ruci sam držao koverat s pet poštanskih markica. Na svakoj od
njih video se lik kraljice Elizabete.
Krupan prugasti pas ležao je na leđima u prašini. Prebrojao sam mu noge. Jedna je nedostajala.
Prekoračio sam preko njega i zakucao na limena vrata. Filatelista Hišam je otvorio, srdačno me
pozdravio i pozvao me da uđem. U skučenoj jednosobnoj kućici sve je bilo sređeno kao pod konac,
kao što se moglo i očekivati ođ čoveka koji se bavio sakupljanjem markica. Skupoceniji delovi
kućnog inventara – kao što su veliki starinski sat, čajni servis, portabl televizor priključen za
automobilski akumulator – bili su prekriveni kitnjastim šustiklama. Izbledela fotografija kralja
Hasana II visila je na zidu na drugom kraju sobe, a impresivan primerak Kurana je ležao na
izrezbarenoj drvenoj komodi blizu vrata.
Uručio sam Hišamu poštanske marke, a on je zviždukom pozvao svoju ženu i rekao joj da donese
čaj. Nekoliko puta mi je srdačno zahvalio, a onda izvadio novčanik.
„Evo, platiću vam”, rekao je, izvukavši jednu novčanicu.
Odbio sam novac. On je insistirao da ga prihvatim. Malo sam povisio glas i još jednom odbio. To
je očigledno pogodilo Hišamov ponos. Izraz njegovog lica se naglo promenio.
„Onda ih ne mogu prihvatiti”, rekao je.
Sedeli smo u tišini. Nijedan od nas nije znao šta da kaže. Hišamova supruga je donela čaj. Bio je
vruć, sladak i poslužen u minijaturnim čašama sa zlatnom šarom duž ivice. Počeo sam grozničavo da
razmišljam o tome šta bih mogao da učinim kako bih izgladio nesporazum, a onda mi je na pamet palo
savršeno rešenje. Hišam je želeo poštanske markice za svoju zbirku, a ja sam želeo da od nekoga ko
je dobro upućen u marokanski život saznam što više informacija iz prve ruke. Predložio sam da
napravimo neku vrstu trampe. Sastajaćemo se svake nedelje. Ja ću mu donositi poštanske marke koje
sam prikupio, a Hišam će mi se za to propisno odužiti, ali ne novcem već razgovorom.

Moram priznati da je, pre nego što smo se doselili u Maroko, pomisao na to da bih mogao imati
mnogobrojnu poslugu koja bi udovoljavala svakom mom hiru bila zaista privlačna. Često sam se
prepuštao takvim maštarijama. Imaću ljude koji će me dvoriti i koji će ispunjavati moje prohteve,
razmišljao sam, i nikada više neću morati ni prstom da mrdnem da bih obavio neki tričavi posao. Ali
realnost je bila sasvim drugačija.
Do sredine leta, Zohra nam je pronašla spremačicu, kuvaricu i dadilju sa očima boje žada.
Maroko ima veliki broj nezaposlenih koji svim silama nastoje da se nađu na nečijem platnom spisku.
Bilo koje radno mesto će privući ogroman broj kandidata. Pre nego što smo se osvestili, na našem
platnom spisku su se već nalazila tri čuvara koja smo nasledili zajedno s posedom, spremačica,
kuvarica, dadilja, baštovan i, naravno, Zohra.
Individualno posmatrano, niko od njih nije bio naročito plaćen. Marokanska satnica je prilično
niska. Međutim, kada bi se sve to sabralo, na njihove plate je odlazila velika suma novca – novca
koji sam ja morao zaraditi da bih ga potom svakog petka u vreme ručka izručio svojim zaposlenima u
sitnim apoenima. Drugi problem je bio u tome što, onog trenutka kada bi se neko našao na vašem
platnom spisku, više nije bilo šanse da ga izbrišete odatle. Svi ljudi koji bi stupili u vašu službu
smatrali su da su doživotno pretplaćeni na svoja radna mesta i ponašali su se u skladu s tim.
Međutim, najgori aspekt situacije u kojoj smo se obreli bilo je to što je kuća odjednom postala puna
ljudi koji su na sve moguće načine pokušavali da nas kontrolišu.
Na samom vrhu te stroge hijerarhije bila je Zohra. Ona je preda mnom ostavljala utisak savršeno
mile i prijatne osobe, ali svim ostalima ulivala je strah u kosti. Odmah ispod Zohre nalazili su se
Hamza, Osman i Medved. Oni su tako dugo bili zaposleni u Dar Kalifi da su stekli pravo da
komanduju nad ostalim osobljem. Ispod njih je bila spremačica, potom kuvarica, a iza nje dadilja. Na
samom dnu hijerarhije nalazio se baštovan. Kasnije sam saznao zašto su se prema njemu svi odnosili
s podsmehom. Bilo je to zato što ga je žena napustila i pobegla s drugim muškarcem.
Svako je imao svoj način da stekne moć i osnaži svoju poziciju. Najefikasniji metod koji su naši
zaposleni primenjivali sastojao se u tome da rade upravo suprotno od onoga što ste zahtevali od njih.
Ako bih zamolio kuvaricu da spremi određeno jelo, ona bi me metlom izgurala iz kuhinje i napravila
nešto sasvim deseto. Ako bih zamolio spremačicu da namesti krevet, ona bi počela da pere prozore, a
ako bih zamolio baštovana da podšiša travu, on bi umesto toga počeo da kreše živu ogradu. Čuvari
nisu bili ništa bolji od ostalih. Njihova višegodišnja služba ih je učinila pravim ekspertima za
izvrdavanje naređenjima. Tačno su znali kada im namenim neki zadatak – bili su toliko vešti da su to
mogli da zaključe naprosto po mom koraku – i tada bi brže-bolje klisnuli u staju i namakli rezu na
vrata.
Činilo mi se da mojim radnicima ništa ne predstavlja veće zadovoljstvo nego da oduzimaju moje
dragoceno vreme spopadajući me raznim molbama koje su se najčešće svodile na to da uzmem u
službu nečijeg brata ili rođaka ili da uđelim milostinju nekom davno izgubljenom stricu ili tetki.
Isprva sam bio zatečen i nisam znao kako da izađem na kraj s takvim zahtevima. Prenemagao bih se,
crveneo od neprijatnosti i mrmljao prazna obećanja. A onda mi je jednog jutra na pamet palo idealno
rešenje. Stvar je bila krajnje prosta. Odmah bih pristao da unajmim osobu za koju je neko od mojih
zaposlenih posredovao pod uslovom da ta osoba dođe kao privremena zamena za onog ko je istupio s
tim zahtevom. Ta taktika se odmah pokazala kao neverovatno efikasna.
Još više su me iritirale neprestane sitne čarke i prepirke između čuvara i ostalih radnika. Samo što
bih se latio pisanja, spremačica bi banula u moju radnu sobu žaleći se na to kako je Osman zaplenio
njeno dezinfekciono sredstvo i sručio ga u odvodne cevi. Baštovan se žalio na dadilju zato što je
dopuštala Arijani da baca puževe u bazen, a kuvarica je neprestano zvocala zbog toga što ju je
Medved saletao pohotnim pogledima.

Imam iz obližnje džamije se poslednje nedelje avgusta pojavio pred vratima naše kuće i ponovo
napravio onaj rečiti gest, protrljavši palac i kažiprst. Objasnio je da je džamija veoma siromašna i da
sam ja, kao vlasnik najveće kuće u sirotinjskoj četvrti, bio dužan da učinim nešto za dobrobit verske
zajednice. Upitao sam Zohru kako da se postavim prema tom zahtevu.
„Najgore što možete da uradite to je da mu date pare”, odgovorila je ona. „Ako imam danas ode
odavde punih džepova, sutradan ujutru će vam pred kućom osvanuti red dugačak bar tri milje.”
„Pa šta onda da uradim?”
„Možete pokloniti nešto za školu u sirotinjskoj četvrti.”
Uz jedan zid džamije bila je dograđena mala učionica bez prozora. Unutra se nalazilo nekoliko
rasklimatanih stolica, nekoliko sklepanih đačkih klupa i nekoliko primeraka Kurana. Nastavu je
vodila sredovečna učiteljica naoružana narandžastim gumenim crevom. Nije bilo đačke table, slika
na zidovima niti električnih sijalica. Od pola devet ujutru do tri popodne mračna učionica je bila
ispunjena grupom od četrdesetoro decc. Dvaput dnevno, dok bih prolazio pored škole, začuo bih fijuk
gumenog creva propraćen prodornim dečjim vriscima.
Zohra je tvrdila da telesno kažnjavanje decu čini snažnijom, mada dobrobit takvih vaspitnih mera
ona shvataju tek mnogo kasnije u životu.
Ozbiljno je izjavila kako su njena braća dobijala nezamislive batine u školi, ali da su se zbog toga
u svom zrelom dobu ponašali kao pravi sveci. Još uvek su nosili ožiljke iz tog vremena, objašnjavala
je dok smo tragali za stvarima koje sam želeo da poklonim sirotinjskoj školi.
„Misliš na ožiljke na duši?” upitao sam.
„Ne”, rekla je Zohra, „mislim na ožiljke na leđima”.

U starom delu grada sagrađenom u art deco stilu izdizala se kolosalna Besonoova stambena
zgrada na čiji se postranični zid naslanjao hotel Linkoln. Kao napušteni ostatak kolonijalnog doba, ta
građevina se protezala duž čitavog jednog bloka na Bulevaru Muhameda Petog i bila je konstruisana
u najgrandioznijem francusko-marokanskom stilu. Na njoj su bile primenjene sve graditeljske tehnike
tog doba: lukovi sa arabeskama i filigransko gvožđe, kitnjaste ispupčene ivice i milje prefinjenih
dekorativnih šara na fasadi. Ali zlatno doba Kazablanke sada je predstavljalo samo izbledelu
uspomenu, a Besonoova zgrada samo ubogi fragment zaostao iz prošlih vremena. Ona je sada bila
oronula, omražena i predviđena za rušenje. Iza nje se uzdizao ogromni Derb Omar bazar.
Prodavnice tog velikog tržnog centra bile su preplavljene jeftinim kartonskim kutijama
napakovanim do tavanice. Kutije su bile pune kineskih vaza i zelenog čaja, ukrasnih figurica,
hromiranih lustera, ružičastih plastičnih lutaka i školskog pribora. Proveo sam čitavo popodne
kupujući bojice i krede, flomastere i tempere, vežbanke, sveske i olovke. Takođe sam kupio četrdeset
đačkih torbi, kao i postere i mape za zidove učionice i tablu za učiteljicu koja je narandžastim
gumenim crevom svojim đacima ulivala strah u kosti.
Sutradan ujutru smo odneli kutije s poklonima do učionice, što je izazvalo silnu radost među
decom i neizmernu srdžbu kod imama. Starac je uperio svoj naborani kažiprst ka meni, a onda
sklopio šaku i napravio onaj karakteristični gest. Dok smo Zohra i ja dovlačili tablu u učionicu,
arhitektin „rejndž rover” je protandrkao kroz sirotinjsku četvrt, dižući prašinu na izrovanom drumu.
Za njim je išao rasklimatani japanski kamion sa izlizanim gumama i naprslim vetrobranom. Na
zadnjem delu kamiona sedelo je dvanaest najopakijih muškaraca koje sam ikada video. Bili su
prekriveni ožiljcima od glave do pete, imali su groteskno razvijene mišiće ramenog pojasa i brutalan
sadistički pogled u očima. Ličili su na zatvorenike osuđene na tešku robiju i svi odreda su bili
naoružani čekićima – ali ne onim malim čekićima koje koristimo za sitne kućne poslove, već
zastrašujućim industrijskim maljevima.
Arhitekta Muhamed je ispružio svoju baršunastu šaku i rukovao se sa mnom. Bila je meka i topla
kao koža antilope. Dok je marširao ka vratima, pružio mi je cedulju s podacima o njegovom pariskom
tekućem računu i zamolio me da uplatim popriličnu svotu novca na naznačeni broj. Samo vi obavite tu
transakciju, rekao je, i svi problemi će biti rešeni.
Račana i ja smo nemo posmatrali kako arhitekta nonšalantno jezdi kroz kuću, praćen gomilom
grubijana koji su zlokobno mahali ogromnim čekićima. U desnoj ruci je držao crveni kineski marker,
a u levoj mobilni telefon. Zastao bi ispred svakog zida, nakratko ga osmotrio, a onda ga obeležio
velikim X ili prešao na sledeći. Dok je paradirao naokolo, mrmljao je nešto u mobilni telefon,
pokušavajući da primiri svoju goropadnu sagovornicu.
Čim je arhitekta završio sa obilaskom, rušilački tim se bacio na svoj zastrašujući posao.
Demolirali su zid za zidom, mašući teškim maljevima. Pokreti su im bili energični i surovi, a pogledi
puni ravnodušnosti. Doviknuo sam im da stanu kako bismo prvo porazgovarali o tim radikalnim
promenama, ali niko me nije slušao. Arhitekta je u međuvremenu izašao u vrt kako bi zaštitio svoje
nežne uši od buke koju je proizvodio sudar čelika i kamena. U ruci je i dalje držao mobilni telefon iz
kojeg je dopirao onaj isti srditi glas. Istrčao sam napolje i mahnuo rukom kako bih privukao njegovu
pažnju.
Prekinuo je vezu. „Oni?”
„Oni luđaci mi demoliraju kuću!” zaurlao sam. „Recite im da smesta prestanu!”
Arhitekta je izvadio kožnu tabakeru iz džepa na grudima, uzeo jednu kohiba cigaru i zapalio je.
Povukao je duboki dim i odmahnuo glavom. „To što tražite nažalost nije u mojoj moći”, hladnokrvno
je odgovorio. „Kada ovi ljudi krenu s rušenjem, niko ih više ne može zaustaviti.”

Čuvari su mi te večeri došli u demonstrativnu posetu. Bili su strašno uzrujani i želeli su da znaju
kako sam mogao da dopustim da dvanaest grubijana sruši tolike zidove u kući. Objasnio sam im da
sam i sam bio šokiran, ali da sam duboko uveren u to da arhitekta zna šta radi i da je situacija pod
kontrolom.
„Taj čovek je studirao u Parizu”, rekao sam, kao da je to dovoljan razlog za opuštenost.
„Vama izgleda i dalje ništa nije jasno”, procedio je Osman.
„Šta mi nije jasno?”
„Da time uznemiravate Kandišu.”
Sledećeg jutra, Zohra je provela sat vremena s čuvarima pokušavajući da ublaži njihovu strepnju.
Zaklela se u svoju pokojnu babu da ćemo održati dolični obred u čast džina. Takođe je obećala da će
svako od nas glasno izvikivati svoje ime kada ulazi u neku prostoriju – kako bi Kandiša i njegovi
sablasni srodnici mogli da nas čuju i tako imaju dovoljno vremena da nam se sklone s puta. To je
donekle utešilo čuvare. Rekli su da bi bilo još bolje da svake večeri pre odlaska na počinak pod
spavaće sobe pospemo solju. Potom su me zamolili da ponovo počnem da ostavljam hranu za
Kandišu. Rekao sam im da ću videti šta mogu da učinim, objašnjavajući kako smo sad bili u
finansijskom škripcu jer sam morao da prebacim gomilu para na arhitektin bankovni račun.
Prošla su dva dana. Čim je moj novac legao na račun u pariskoj banci, radovi na renoviranju kuće
su se zahuktali. U sumrak trećeg dana, ekipa za demoliranje je završila s poslom i napustila kuću. Za
sobom su ostavili pravu pustoš. Kada se prašina slegla, krenuo sam u obilazak ruševina. Prizor je bio
više nego tužan. Deset zidova je bilo potpuno srušeno, dok su ostali bili puni zjapećih rupa. Arijana
me je upitala zašto su ti loši ljudi napravili toliku štetu u našoj kući. Objasnio sam joj da je to u
našem interesu, da smo to morali da uradimo kako bi ona i Timur jednog dana mogli da trčkaraju kroz
kuću nesputani tolikim zidovima.
„Baba”, rekla je, „mislim da ne govoriš istinu”.

Nakon njujorškog jedanaestog septembra i nakon napada bombaša samoubica koji su u maju
zadesili Kazablanku, počeo sam da zazirem od posećivanja proameričkih mesta i institucija. Fransoa,
francuski diplomata koji je već dugo živeo u Maroku, upozorio me je da se naročito klonim
Mekdonaldsa. Kazablanka je preplavljena Mekdonalds restoranima koji uživaju naročitu popularnost
među mladim marokanskim porodicama.
„Kada samoubilački odredi krenu u akciju, oni će prvi odleteti u vazduh”, rekao je.
„Ali Arijana obožava Mekdonalds.”
„Ako već moraš da ideš tamo”, odgovorio je Fransoa, „smestite se što dalje od ulaza. Bombaši su
sigurno strašno nervozni kad krenu u akciju. Ako se neki od njih namerači baš na to mesto, verovatno
će aktivirati eksploziv čim prođe kroz vrata.”
Krajem avgusta, kada je došlo vreme da upišemo Arijanu u školu, nismo bili oduševljeni idejom
da je pošaljemo u neku od tri američke škole. Poput Mekdonaldsa, one su bile potencijalne
terorističke mete. A onda smo načuli da se u blizini naše kuće upravo otvara neka nova škola.
Nastava se držala na engleskom, arapskom i francuskom, sa ciljem da deca do svoje šeste godine
postanu vešta u komunikaciji na sva tri jezika. Još otkako je prvi put kročila u školu, Arijana se
zaljubila u nju. Brzo se sprijateljila sa ostalom decom i postala fascinirana kornjačama.

Jedne večeri početkom septembra, pozvali smo Zohru na večeru želeći da joj zahvalimo za
savesnu i predanu službu. Predložila nam je odličan restoran po imenu Skala koji je bio smešten u
nekadašnjoj portugalskoj tvrđavi na najvišem delu medine. Hrana u marokanskim restoranima obično
zaostaje po svom kvalitetu za neverovatno ukusnim jelima koje tamošnje domaćice spremaju kod
kuće. Da bi se postigli svi ti suptilni ukusi i arome, potrebna je zapanjujuća količina vremena i
pažnje. Zbog toga je u restoranima ambijent važan koliko i sama hrana, baš kao i ljubaznost kojom
osoblje zasipa klijentelu. Dok se sladite raznim đakonijama i dok vaši domaćini na sve načine
pokušavaju da vam se dodvore, veoma je teško da se ne prepustite iluziji.
Ta večera me je iznova podsetila na čudesan čulni užitak koji pruža autentična marokanska
kuhinja. Naručili smo nekoliko lokalnih specijaliteta. Na naš sto je prvo stigao pileći tagine začinjen
kurkumom, medom i kajsijama; potom par mariniranih morskih deverika u sosu od šafrana serviranih
preko kus-kusa; i na kraju bistija, veliki tanjir slatkog prhkog testa zapečenog preko tankih slojeva
golubijeg mesa, badema i jaja.
Zohra nam je objasnila da se porodica nalazi u središtu marokanskog života, a da se hrana nalazi u
središtu porodice. „Kad bismo u ostalim stvarima bili tako dobri kao u spremanju hrane”, rekla je sa
osmehom, „niko na svetu nam ne bi bio ravan”.
Sa razgovora o hrani postepeno smo prešli na ljubavnu tematiku.
„Kada se budem udala za Jusufa”, rekla je Zohra, „živećemo u maloj kući s vrtom punim cveća.
Imaćemo dvoje dece, dečaka i devojčicu, i...” na trenutak je zastala, otpivši gutljaj oranž-đusa, „i
nikada se nećemo razdvajati, čak ni na jednu noć”.
„Zvuči idilično”, rekao sam.
„Da. Valjda će stvarno biti tako”, zaneseno je odgovorila.
Upitao sam je kako se osećala kada je prvi put srela svog izabranika.
„Pa, već sam vam rekla da smo se upoznali preko Interneta”, odgovorila je.
„Znam to, ali zanima me kako je bilo kada si ga prvi put videla uživo, licem u lice?”
Zohra je progutala knedlu i pocrvenela. „Jusuf i ja se nikada nismo sreli licem u lice”, promucala
je.

Iako je još uvek bila veoma mala, Arijana je takođe počela da istupa sa svojim zahtevima.
Svakodnevno me je saletala molbama da joj kupim kornjaču nalik onoj sa kojom su se igrali u školi.
Ostavljao sam to po strani, usmeravajući svu svoju energiju na rešavanje problema kojima su me
čuvari danonoćno opsedali. Ti problemi su mahom bili povezani sa odobrovoljenjem džina po imenu
Kandiša i sređivanjem rasula koje su za sobom ostavili grubijani s maljevima. Međutim, Arijana je
tako žarko želela kornjaču da više nisam imao srca da se oglušujem o njene molbe. Hamza je
revnosno podržao želju moje kćerkice, tvrdeći da će zdrava snažna kornjača doneti baraku u naš
dom. Ti reptili su najsrećnija i najblaženija bića koja je Alah stvorio, objasnio nam je. Zamolio sam
Zohru da sazna gde mogu kupiti kornjaču. Dva dana kasnije, došla je sa izveštajem. Dobra korniača
se mogla da se nabavi jedino u Tan-Tanu, obavestila me je.
Bacio sam pogled na zid, gde se nalazila mapa Maroka. Nigde nisam video Tan-Tan.
„Spustite prst malo niže”, rekla je Zohra. „Jož niže.”
Tada sam ugledao traženu lokaciju.
„Ali to je predaleko odavde. Zaboga, pa to je u Sahari.”
„Naravno”, rekla je Zohra.
„Zar se kornjača ne može kupiti u Kazablanki, u nekoj radnji za kućne ljubimce?”
Zohra me je prezrivo pogledala. „Želite li da vaša kćerkica dobije neku niskokvalitetnu
kornjaču?” upitala je. „Neko izmučeno stvorenje odgajeno u kavezu? Ili ćete svojoj mezimici s
ponosom pokloniti najbolju kornjaču koju možete da pronađete, kornjaču koja će kući doneti istinski
blagoslov?”
Bilo mi je već dosta Kazablanke i svih tih razgovora o kornjačama i džinima, tako da smo Račana
i ja na kraju spakovali decu u auto natovarili kofere na gepek i krenuli ka jugu, u potragu za
kornjačama sa božanskim duhom. Još uvek nismo napustili periferiju grada kada je Arijana počela da
povraća. Tako je zvanično otpočelo njeno marokansko detinjstvo.
Napustili smo autoput i krenuli duž obale starim izrovanim drumom koji je vodio ka Agadiru.
Nakon te deonice zašli smo u pustinju. Višečasovna vožnja u groznom kasapinovom automobilu
naterala me je da se zakunem u to da ću, čim se vratimo kući, kupiti sopstvena kola. Jedino što nam je
moglo odvratiti pažnju s prljavih smrdljivih sedišta bili su pesak, prašina i dečaci koji su obesno
vitlali konopce za koje su prethodno privezali ulovljene veverice. Isprva smo naišli samo na jednog
ili dvojicu derana koji su dokono stajali pored puta. Čim su spazili automobil, naglo su podigli ruke i
zavitlali konopce oko svojih glava poput lasa. Na kraju svakog konopca bila je privezana prestrašena
gužvica krzna. Nagazio sam na kočnicu, opsovao dečake, kupio veverice i nekoliko milja dalje pustio
sirota stvorenja na slobodu, da bih odmah nakon toga sreo još jednu grupicu dečaka sa još jednom
hrpom veverica. Što sam više prokletih veverica spasavao, nailazio sam na sve više dečaka koji su ih
mučili, čekajući da se neki glupi stranac zaustavi i smiluje se na uboge krznene loptice.
To putovanje je Račani, Arijani i malom Timuru otkrilo sirovu lepotu severne Afrike koju sam ja
upoznao još kao dete. U to davno vreme putovali smo istim prašnjavim drumovima u crvenoj „ford
kortini” za čijim je volanom sedeo naš bojažljivi porodični baštovan. Malo šta se otada promenilo.
Kasapinov automobil je bio proizveden otprilike u isto vreme kada i naša „kortina” i takođe je bio
krcat prtljagom i decom koja su povraćala na zadnjem sedištu. Dok smo vijugali putem, izbegavajući
rupe, divlje pse i magareće zaprege, ponosno sam čestitao sebi što sam uspeo da napravim pun krug i
da na to mesto, koje sam nekada davno posećivao sa svojim roditeljima, sada dovedem sopstvenu
porodicu.
Nakon dva dana vožnje, stigli smo u Tan-Tan, iscrpljeni od dugog i napornog putovanja. Bio je to
prašnjavi gradić u kojem se nije imalo naročito šta videti, sagrađen od šljaka-blokova, jeftinog
cementa i peska. U sebi sam se zaklinjao kako nikada više neću sesti za volan i krenuti u neku sličnu
avanturu. Arijana je i dalje tražila svoju kornjaču. Uputio sam se ka pijaci i presreo prvog čoveka na
koga sam naišao. Taj tip je, kako se ispostavilo, bio kasapin. Prednji deo košulje mu je bio poprskan
krvlju, a široki osmeh je otkrivao niz sjajnih zuba.
„Gde možemo da kupimo kornjaču?” frustrirano sam upitao.
„Za šta vam ona treba?”
„Da bismo konačno mogli da se vratimo kući.”
Kasapin je precizirao pitanje. Upitao je da li nameravamo da je pojedemo.
„Ni slučajno!” odbrusio sam.
„Od njih se može napraviti dobra čorba”, rekao je. „Odlične su za jelo.”
Brže-bolje sam stavio ruke preko Arijaninih ušiju. „Nije za jelo”, procedio sam, „nego za ovu
devojčicu”.
Izraz na kasapinovom licu se naglo promenio. „Ah, znači treba vam kućni ljubimac. Mali ljubimac
za malu devojčicu.”
„Da, mali ljubimac”, potvrdio sam.
„Nije za jelo”, ponovio je kasapin.
„Ne, nije za jelo.”
Klimnuo je glavom i nasmejao se. Zubi su ponovo bljesnuli. „Odvešću vas”, rekao je.
Ne prozborivši više ni reči, poveo nas je ka udaljenom kraju bazara gde je stajao muškarac s
krupnim vodnjikavim očima i kutijom u rukama. Kasapin je pokazao na kutiju. Poklopac je bio skinut
i pred našim očima se ukazalo slabašno mladunče kornjače. Čovek sa vodnjikavim očima je objasnio
da je kornjaču spasao od psa, da je povređena i da stoga nije za jelo.
„Mi je i ne kupujemo zbog jela”, ponovio sam. „To je poklon za moju kćerkicu. Ona će je negovati
i sigurno će brzo ozdraviti. Čuo sam da će to doneti baraku u naš dom.”
Izvadio sam novčanik i upitao koliko životinjica košta. Bio sam spreman da platim koliko god
treba.
Čovek sa vodnjikavim očima je zažmirkao, osmotrivši prvo Arijanu, a potom i kornjaču. „Ništa ne
košta. To je poklon za devojčicu”, rekao je, obrisavši suzu iz ugla oka. „Nema ničeg lepšeg nego
usrećiti dete.”
Hamza nas je dočekao pred kapijom Dar Kalife, poželevši nam dobrodošlicu i objasnivši da je
iskrsla još jedna strašna nevolja. Već sam očekivao priču o još jednoj mrtvoj mački ili nekom novom
incidentu s Kandišom, ali činilo se da je naš čuvar ovog puta potpuno zaboravio na džine.
„Velika nesreća se obrušila na nas koji živimo u sirotinjskoj četvrti” rekao je. „Kakva nesreća?”
„Izgleda da ljudi iz vlasti nameravaju da nam sruše kuće.”
Već danima se spekulisalo o tome da su bombaši samoubice koji su 16. maja izvršili seriju napada
u Kazablanki imali svoj štab u nekom od tamošnjih bidonvila, gradskih sirotinjskih četvrti. Na
televiziji su svakodnevno emitovane reportaže o delovima grada koji su uveliko podsećali na kraj u
kojem smo živeli, s niskim uličnim tezgama, rasutim udžericama, skromnom belom džamijom i starim
naboranim imamom.
Još otkako smo se doselili u Kazablanku, potajno sam se nadao da će sirotinjska četvrt koja je
okruživala našu porodičnu oazu biti srušena i da će na njenom mestu biti podignute luksuzne vile.
Zajedno s vilama stigao bi i novi put, supermarket, kafei i prodavnice. A, ako bi sirotinjska četvrt
nestala, zajedno s njom bi nestala i jezerca ustajale vode, komarci, agresivne muve, njakanje
magaraca, primitivni kanalizacioni sistem i brda zaraznog smeća.
Glavni čuvar se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. „Ako sruše bidonvil”, tiho je rekao, „više
nećemo imati gde da živimo”.
Ubrzo nakon povratka iz Tan-Tana, pozvao sam arhitektu i upitao ga kada će stići građevinska
ekipa.
„Pacovi trčkaraju kroz rupe u zidovima koje su napravili vaši radnici”, rekao sam najučtivije što
sam mogao.
„Nabavite psa”, odgovorio je on.
„Možete li poslati svoju ekipu ove nedelje?”
Arhitekta je uzdahnuo kao da od njega tražim neku nemoguću uslugu. „Ništa ne brinite.
Građevinari će doći.”
„Kada?”
„Rekao sam da će doći.”
„Ali kada će doći?” upitao sam, već prilično iznerviran.
„Kada Bog bude to želeo”, odgovorio je on.

Prošlo je nedelju dana a građevinari još uvek nisu stizali. Uporno sam zvao arhitektu na mobilni,
ali telefon je bio isključen. Potom sam pozvao arhitektonski biro, gde me je sekretarica obavestila o
tome da je njen poslodavac otputovao za Pariz i da ne zna kada će se vratiti.
Situacija je postajala sve nepodnošljivija. Pacovi su pirovali po kući. Ugnjezdili su se na našem
dušeku, napravili rupe na polici s knjigama i izglodali neke od mojih dragocenih naslova. Nakon toga
su proždrali sav sapun u kući. Račana je u njima videla nosioce zaraze i boleština i proglasila
vanredno stanje, naredivši mi da pod hitno nešto preduzmem pre nego što se pacovi okome na decu.
Posavetovao sam se sa Osmanom. On je raširio usne u širok kez i samouvereno podigao palčeve.
„Nemoj stavljati otrov”, upozorio sam ga.
 „Nemate brige, mesje Tahire.”
„Nemoj stavljati ni zamke!”
„Dogovoreno, mesje Tahire.”
Nakon toga, čuvar se izgubio u dvorištu, da bi se uveče vratio s komadom kartona i tubom lepka.
Na etiketi su bile navedene brojne situacije u kojima se lepak mogao upotrebiti. Ugledao sam sličice
kuće, automobila, čamca, dečje igračke i, ispod toga, malu, jedva raspoznatljivu siluetu pacova.
Osman je istisnuo određenu količinu lepka na karton koji je potom gurnuo u jednu od rupa na zidu.
Trijumfalno je podigao palac i odjurio na molitvu. Sutradan ujutru me je poveo do zida da mi pokaže
delotvornost svog metoda. Na svoje ogromno iznenađenje, ugledao sam dobar ulov – tri krupna
pacova koji su, opruženih šapa, potrbuške ležali na kartonu, ne uspevajući da se oslobode lepka.

Dani su prolazili a Hamza mi i dalje nije dopuštao da provirim u zaključanu sobu na udaljenom
kraju dvorišnog vrta. Pokušao sam da obijem bravu, pa čak i da otvorim iznutra pričvršćene žaluzine.
Hamza nije imao ni trunke saosećanja. Savetovao mi je da izbacim iz glave tu misterioznu sobu i da
ponovo počnem da ostavljam bogate obroke za Kandišu. Deseti put zaredom ponovio mi je da je
ključ od sobe izgubljen. Predložio sam da dovedemo bravara.
„Nikako! To je strašno loš čovek, taj bravar!” zarežao je čuvar.
„Ovo je velik grad. U njemu sigurno ne postoji samo jedan bravar.”
Hamzino čelo se nabralo. „Da, ima mnogo bravara, ali svi do jednog su bitange”, rekao je.
„Napraviće kopije svih ključeva, a onda će preko noći doći da nas opljačkaju.”
„Kako mogu da me opljačkaju kad plaćam tri čoveka da čuvaju kuću?” upitao sam.
Hamza je ćutke prešao preko pitanja i umesto toga počeo da psuje čitavu bravarsku profesiju.
„Nijedan bravar ne može da otvori ta vrata”, na kraju je rekao.
„Zašto ne bi mogao da ih otvori?”
„Zato što su zaključana s dobrim razlogom.”
Iako moj otac to nikada nije naglas priznao, mislim da ga je bilo sramota što je svoju decu odgajao
u mirnom i pitomom engleskom selu. On je svoje detinjstvo proveo u Hindukušu, u podnožju
Himalaja. Njegovo nekonvencionalno obrazovanje počelo je veoma rano. Rođen je u indijskoj
brdskoj postaji Simla, gde je njegov otac sa svojom ekspedicijom bio u lovu na himalajske divokoze.
Njegova majka, Škotlanđanka nemirnog duha, i sama se pridružila ekspediciji uprkos tome što je bila
u devetom mesecu trudnoće. Kada se oženio i zasnovao sopstvenu porodicu i kada smo moje sestre i
ja krenuli u školu, bio je prilično skeptičan prema engleskom obrazovnom sistemu. Kako nas je često
podsećao, mi smo u našoj dugoj porodičnoj lozi bili prva generacija koja je upisana u školu. Sve
prethodne generacije su sticale svoje obrazovanje od privatnih tutora među kojima su se nalazili
brojni pesnici, filozofi, mistici i ratnici. Za mog oca, obrazovanje je podrazumevalo da dečak do
svoje devete godine treba da bude već prilično vešt u jahanju i lovu na gazele, a da do dvanaeste zna
napamet mnoštvo stihova velikog persijskog pesnika Sadija i učestvuje na šahovskim turnirima. Bio
je silno razočaran kada je saznao da je njegov sin jedinac umesto toga učio latinski, vežbao skok u
dalj i svirao flautu.
„Kada će početi da vas uče da lovite divljač?” upitao me je na moj deseti rođendan.
„Ali, baba, kako ćemo učiti da lovimo kada u školi nema divljih životinja?” stidljivo sam
odgovorio.
Moj otac se u neverici zagledao u mene. Njegovo visoko čelo postalo je izbrazdano borama.
„Kažeš, nema životinja?” odsutno je promrmljao.
Maroko je, kao izvesna protivteža našem pitomom životu u Engleskoj, ublažavao očev osećaj
stida. Pošto smo mi, kako je smatrao, u školi učili krajnje beskorisne stvari, ta putovanja u čudesno
planinsko kraljevstvo trebalo je da nam otkriju istinski poredak sveta. Mom ocu ništa nije bilo
važnije od planinskog života. Sećam se kako smo tumarali plodnim marokanskim dolinama u potrazi
za plemenskim manifestacijama, poznatim pod nazivom Fantazija, na kojima su muškarci
demonstrirali svoju hrabrost i veštinu jašući na konjima, pucajući iz starinskog oružja i ispuštajući
prodorne bojne pokliče.
Čim bi naša „ford kortina” stigla do nekog planinskog sela, moj otac bi zamlatarao rukama i
naredio baštovanu da pritisne kočnicu, a onda bi poveo moje sestre i mene do najbliže čajdžinice.
Njegova stopala su možda gazila zemlju Atlaskih planina, ali moj otac je u svojoj duši i mislima
ponovo bio u svom rodnom Hindukušu. Čajdžinica u koju bismo ušli pretvarala se u avganistanski
karavansaraj, topli napitak od nane pretvarao se u sabs, zeleni čaj, a marokanski Berberi u pastire iz
njegovog voljenog Nuristana.
„Ovo je srce Maroka!” oduševljeno bi uzviknuo. „Zaboravite na sve one koještarije kojima vas
uče u školi. Ovo je mesto gde treba učiti.
„Ali šta ovde možemo naučiti, baba?”
Moj otac bi zastao, sručio čaj niz grlo i tresnuo praznom šoljom o sto. „Deco moja”, rekao bi,
„ovde možete naučiti kako ljudsko srce treba da kuca”.

Jednog popodneva početkom meseca septembra, poslao sam Zohru u katastarski zavod da još
jednom potraži nestali dosije, a ja sam nastavio ka starom centru grada da istražim kraj oko hotela
Linkoln. To područje mi je delovalo kao istinsko gradsko jezgro – mesto na kojem je nekada davno
posejano seme iz kojeg je nikla današnja Kazablanka. Ljudi iz tog dela grada bili su drugačiji od
ostalih. Vlasnici radnji uopšte nisu marili za to da li ćete nešto kupiti ili ćete otići praznih šaka. Nisu
vas gledali ispod oka i tvrdili pazar i bilo im je milo ako biste se zadržali u radnji i proćaskali s
njima. Duga popodneva su obično prolazila u razgovorima o dobrim starim vremenima.
Spustio sam se na crnu tapaciranu hoklicu u jednoj od tamošnjih bakalnica, mašući rukom kako bih
rasterao muve i slušajući bakalinovu priču o prohujalim vremenima. Bakalin se zvao Otoman, bio je
debeljuškast i sedokos, nosio je naočari i imao mnoštvo dlakavih smeđih mladeža na licu. Pričao mi
je o danima kada je Kazablanka bila poznata širom sveta i kada je njeno ime predstavljalo sinonim za
sve što je bilo moderno i egzotično.
„Radnje su bile pune skupocenih stvari iz Pariza, Londona i Rima”, prisećao se, mazeći umiljatu
prugastu mačku sklupčanu na njegovom krilu. „Muškarci su u to vreme nosili šešire, a žene su
paradirale naokolo na visokim štiklama, šireći oko sebe miris parfema.” Zastao je i duboko udahnuo
kako bi dao upečatljivost svojim rečima. „Ulice su bile čiste i blistave, a svi su bili puni
samopouzdanja. Kazablanka je u to vreme bila raj na zemlji.”
„Zašto je gradski centar preseljen u Marif?” upitao sam.
Bakalin je zamišljeno počešao nos. „Ostali Marokanci poštuju i neguju ono što je staro”, rekao je.
„Oni shvataju da sve što je staro poseduje naročitu vrednost. Ali ljudi iz Kazablanke su kao deca.
Lako menjaju ćud. Cene samo ono što je novo i svetlucavo. Ovaj deo grada je nekada blještao kao da
je bio posut dijamantima, ali kada je taj sjaj nestao, svi su brže-bolje pohitali u Marif.”
„Čuo sam da su ovdašnji restorani nekada bili među najboljima u svetu”, napomenuo sam.
Bakalin se zagledao ispred sebe. Njegove stare oči postale su prekrivene izmaglicom sećanja.
„Ah, naravno”, rekao je. „Da, to što ste čuli je istina. Evo, baš tamo preko puta nalazio se jedan...”
Zastao je upola rečenice, pokazavši rukom kroz izlog. „Zvao se Au Petit Poucet. Kakvo je to mesto
bilo! Kakav ambijent! Bio sam tamo jednom sa svojom suprugom. Bilo je to neposredno nakon našeg
venčanja. Ona je nosila crnu haljinu, a ja svoje svadbeno odelo. Uštedeo sam nešto novca za tu
priliku pa smo se častili kraljevskom gozbom. Sećam se kao da je juče bilo.” Ponovo je zastao,
zagledavši se u stražnji deo radnje obasjan suncem kojim je harao roj nezaustavljivih muva. „Svuda
oko nas se širio miris ljiljana, a kroz vazduh su se razlegali blaženi zvuci harfe”, prisećao se.
„Konobar je bio opasan najbeljom keceljom koju sam ikada video. Obrazi su mu bili rumeni, a koža
negovana i beskrajno čista.”
„Kakva je bila hrana?”
„Ah, hrana, hrana!” čežljivo je rekao. „I sada mogu da osetim njen ukus! Moja supruga je naručila
pačetinu s mladim graškom i šparglom koja se topila u ustima.” Bakalin je napravio još jednu
dramsku pauzu, prebirajući po svojim uspomenama. „Ja sam naručio šniclu”, tiho je rekao. „Bila je
pomalo živa u sredini i servirana s krompirom spremljenim na francuski način.”
 PETO POGLAVLJE

Sutra će biti kajsija.

BLIŽILA SE JESEN. Okrutna letnja vrelina počela je da jenjava, a vrt je preplavilo plamteće
šarenilo boja – crveni hibiskus i smerne ružičaste mimoze, žuti jasmin, nežne pasiflore i zaslepljujuće
grimizne bugenvilije u pozadini. Dar Kalifa je predstavljala našu malu oazu, bajkovito utočište
okruženo surovim svetom realnosti. Arijana bi posle škole gurkala svoju kornjaču preko travnjaka,
mali Timur bi u hladovini srkao svoje mleko, a ja bih sedeo u vrtu razneženo ih posmatrajući i
zahvaljujući bogu na takvom daru. Istina, u svom novom domu bili smo suočeni sa određenim
lokalnim problemima, ali uspeli smo da na blaženi način uteknemo iz svog ranijeg životnog
okruženja.
Kada bi telefon pozvonio, znao sam da ću s druge strane najverovatnije čuti nekog rođaka ili
prijatelja, umesto neki anoniman iritirajući glas koji pokušava da mi utrapi turistički aranžman ili
penziono osiguranje. Nije bilo kompjuterizovanih telefonskih centrala, parking-metara, beskrajnih
zastoja u saobraćaju, niti upakovanih trouglastih sendviča po supermarketima. Naravno, postojale su
određene jezičke i kulturne barijere, ali bio sam srećan i zadovoljan kao retko kad ranije.
Kasno jedne večeri, nazvao me je jedan bliski prijatelj iz Kalifornije i obavestio me o tome da je
njegov tamošnji dom izgoreo do temelja. Vatrena stihija je progutala sve što je posedovao. Izgubio je
sve svoje knjige, dokumentaciju, imovinu koju je čitavog života sticao. Sutradan ujutru sam zamolio
Zohru da se raspita za neku novu polisu protivpožarnog osiguranja. Polisa za koju smo se odlučili
bila je zapanjujuće skupa, ali je, po mom rezonovanju, vredelo dati tolike pare.
Kada je Osman čuo koliko košta osiguranje, prasnuo je u smeh. „Svi živi znaju da nema nikakve
vajde od toga”, rekao je.
„Kako to misliš nema nikakve vajde?”
„Najbolja odbrana od požara je žaba”, samouvereno je izjavio moj čuvar.
Zbunjeno sam izvio obrvu. „Žaba?”
„Baš tako, mesje Tahire.”
„Možeš li to malo preciznije da mi objasniš?”
Osman je počeo da opisuje metod, ilustrujući ga pokretima ruku. „Prvo treba da uhvatite žabu,
onda je ubijete, osušite, dobro je natrljate solju i okačite je iznad ulaznih vrata.”
„I kako će mi to pomoći ako u kući izbije požar?”
Osman je bio istinski iznenađen mojim pitanjem. „Ako kuća počne da gori”, rekao je
podrazumevajućim tonom, „skinete žabu i ćušnete je u džep”.
„I šta onda?”
„A onda, kada uđete u zgradu, plamen više neće moći da vam naškodi.”

Nakon izvesnog vremena, jedan muškarac se sa svojom magarećom zapregom ulogorio ispred naše
kuće, postavivši malu tezgu na kojoj je prodavao jestive kaktuse. Tačno smo znali kada je bio tu jer
je mušterije mamio karakterističnim zovom koji je podsećao na pesmu cvrčka. Bilo je nečeg utešnog i
umirujućeg u tom zvuku. Sedeli bismo na verandi i naizmenično ga oponašali, pitajući se da li će
arhitekta ikada poslati svoju građevinsku ekipu. Dok se pozno popodne pretvaralo u sumrak, visoko
nad našim glavama su promicala jata belih ibisa. Leteli su ka moru, ka zalazećem suncu, a odsjaj
sutona je bojio njihova krila zlatnim nijansama. Bio je to najlepši prizor koji sam u životu video.
Jednog jesenjeg jutra, vetar je sa atlantske pučine doneo gustu slanu izmaglicu. Činilo mi se kao da
je neki ogromni zmaj razjapio čeljusti i zapahnuo nas svojim dahom. Magla je obavila Kalifovu kuću
i vrt i prigušila uobičajenu vrevu sirotinjske četvrti. Hamza se odmah rastrčao naokolo, širom
otvarajući vrata i prozore. Izmaglica je nečujno prodirala u unutrašnjost kuće. Bio sam pod tušem
kada je čuvar utrčao u kupatilo i otvorio prozor.
„Magla će nam doneti baraku”, rekao je, odjurivši ka sledećoj prostoriji. „Pročistiće celu kuću.
To nas bog blagosilja!”
Sredinom popodneva magla se povukla, raspršivši se pod vrelinom sunca. Čarolija je bila
razbijena i ponovo smo bili okruženi čvrstom neumoljivom stvarnošću. Ja lično nisam imao utisak da
se bilo šta promenilo, ali Hamza je bio uveren u to da je magla prouzrokovala božansku
transformaciju.
„Miriše drugačije nego ranije”, rekao je. „Tolike godine radim u ovoj kući tako da mogu da
osetim promenu.”
Rekao sam mu da se uopšte ne slažem s njim i objasnio mu kako je magla najobičnija vodena para
i kako taj fenomen nema nikakve veze s verskim pročišćenjem, barakom ili džinima.
Hamza je gotovo uvek bio spreman da vatreno zagovara svoja stanovišta. Međutim, ovog puta je
samo gurnuo ruke u džepove, blago uzdahnuo i rekao: „Naravno, mesje Tahire. Potpuno ste u pravu.”

Narednog dana, Zohra je stigla u Dar Kalifu podbulog lica i zakrvavljenih očiju. Upitao sam je šta
se desilo. Nemoćno je odmahnula rukom.
„Ma, sve je u redu”, promucala je, šmrkćući u maramicu. „Nemate razloga za brigu.”
Kada sam ponovio pitanje, više nije mogla da se uzdrži.
„Ostavio me je”, rekla je, plačući na mom ramenu. „Jusuf je raskinuo sa mnom. Našao je drugu
devojku i javio mi da mu više nisam verenica.”
Promrmljao sam nekoliko saosećajnih reči. Zohra je brisala lice maramom.
„Nije trebalo da mu verujem”, rekla je. „Amina me je upozorila na to šta će se desiti.”
„Ko je Amina?”
Zora je naglo podigla pogled. Lice joj je bilo sleđeno, kao da joj se omaklo nešto što nije smela
da kaže. „Hmmm... ovaj...” zbunjeno je promucala. „Ona je moja prijateljica, veoma dobra
prijateljica.”
Upitao sam je da li ta prijateljica živi u Kazablanki.
Zohra je, zatečena mojim pitanjem, ponovo izgubila uobičajenu obazrivost. „Ona nije obična
prijateljica”, rekla je.
„U kom smislu nije obična?”
Suze su prestale da teku iz njenih očiju. Na trenutak je zadržala dah. „Amina nije obična
prijateljica”, ponovila je, „zato što je ona džin”.

Hišam Haraš se doselio u Kazablanku pre dvadeset godina kada su njegova deca otišla svojim
putem i kada se penzionisao nakon dugogodišnje karijere poštanskog službenika. S vremenom je
zavoleo grad u koji je došao, mada mu je, kao i većini žitelja Kazablanke, bilo neprijatno da to
prizna.
„Ovaj grad predstavlja čistu francusku tvorevinu”, rekao mi je još na samom početku našeg
druženja. „Sve u njemu je francusko, od slavina u kupatilu do dugih bulevara. Zanimljivo je živeti
ovde, ali to nije pravi Maroko.”
 Upitao sam ga gde mogu pronaći pravi Maroko. Hišamove oči su istog trenutka zablistale.
„Pravi Maroko”, rekao je, prešavši jezikom preko usana, „leži na jugu, daleko na jugu, tamo gde
sam ja rođen.”
„Gde tačno?”
„Na tri dana hoda od Agadira.”
„Zašto ste otišli odatle?”
Stari sakupljač markica je protrljao svoje natečene šake. „Zbog jedne veštice”, rekao je, slabašno
se osmehnuvši.
Dok je bio dečak, Hišam Haraš je provodio svoje dane čuvajući ovce na komadu prašnjavog
zemljišta okruženog kaktusima. Živeo je sa svojim roditeljima, petoricom braće, sestrom i tri psa u
kući napravljenoj od komada metala koje su talasi Atlantika izbacili na obalu. Živeli su prostim i
jednoličnim životom. Jednog dana se na vratima njihovog doma pojavila jedna sehura, vračara.
„Rekla je da ću umreti pre nego što se navrši sledeći mesečev ciklus”, objasnio je Hišam,
žmirkajući očima, „osim ako me roditelji ne daju prvom strancu kojeg sretnu. Naravno, to je strašno
ražalostilo moje roditelje jer sam ja tada imao samo sedam godina, ali toliko su se uplašili
predskazanja da su poslušali vračaru.” Hišam je nakratko zaćutao, posmatrajući kako se tronogi pas
smešta pored njegovih nogu. „I tako su me dali prvom strancu koji je naišao”, rekao je.
„Ko je to bio?”
„Čovek po imenu Ajman. On je prolazio kroz naše selo na zaprežnim kolima i prodavao staro
gvožđe. Trebao mu je pomoćnik i tako sam krenuo s njim.”
Sakupljač markica je ponovo zastao. Zagledao se u mene, kao da namerava da kaže nešto strašno
važno. „Tog dana kada sam seo na zaprežna kola i napustio rodno selo”, rekao je, „započeo je moj
novi život”.

Jednog poznog septembarskog jutra stajao sam pored ogromnih izrezbarenih kedrovih vrata svoje
buduće biblioteke i posmatrao vrt. Mogao sam satima da stojim na tom mestu, opčinjen lepotom koja
me je okruživala. Posmatrao sam kako se snopovi svetlosti probijaju kroz slojeve palminog lišća,
kako puzavice trijumfuju nad svakom preprekom koja bi im se našla na putu. U središtu vrta je stajala
prelepa urmina palma, visoka bar dva i po metra. Ponosito se dizala ka nebu, a njeni veličanstveni
listovi su bacali reckastu senku na bele zidove. Baštovan je stajao ispod palme, mašući sekirom i
izvikujući nešto na arapskom jeziku.
„Da slučajno nisu dirnuo tu palmu!” zavrištao sam.
Baštovan, koji je bio jedini radnik na mom platnom spisku nad kojim sam posedovao neki
autoritet, smesta je spustio sekiru i počeo uspaničeno da maše rukama ispred grudi.
„Mesje Tahire”, bojažljivo je promucao, „nisam hteo da posečem drvo. Samo sam mu pretio.”
„Zašto bi mu pretio?”
„Zato što je to dobro za vas”, odgovorio je.
Ništa nisam shvatao. „Zašto bi to bilo dobro za mene?”
„Zato što će drvo, ako mu kažete da će biti posečeno, želeti da dokaže da vam je korisno i
napuniće svoju krošnju najslađim urmama koje ste ikada okusili”, lukavo je objasnio baštovan.
Baš u tom trenutku, Hamza je uleteo u dvorište, držeći se rukama za glavu.
„Počelo je! Počelo je!” povikao je.
„Šta je počelo?”
„Počeli su da ruše sirotinjsku četvrt!”
Odmah sam se popeo na krov i osmotrio prizor. Dva dotrajala buldožera su brektala, krčeći put
kroz bidonvil. Za njima je išao državni službenik u malom belom automobilu na čijim se vratima
nalazio neki natpis na arapskom jeziku. Večno ležerni i opušteni stanovnici sirotinjske četvrti
odjednom su se razjurili na sve strane. Žene su munjevitom brzinom skidale veš s konopaca, prodavci
povrća su pakovali svoju robu, a deca su se rastrčala uzanim sokacima objavljujući uzbunu.
Smežurani imam je stajao ispred džamije. Ruke su mu bile podignute, kao da mu je neko uperio
pištolj u grudi. Nekoliko metara dalje, buldožeri su već bili spremni da napadnu prvi red sirotinjskih
domova. Porodice koje su živele unutra nisu znale da li da izjure napolje sa najosnovnijim stvarima
ili da ostanu unutra nadajući se da će tako izdejstvovati privremenu obustavu rušenja. Beli auto je
zakočio ispred prve u nizu straćara. Službenik je izašao napolje, noseći pod miškom notes-tablu.
Grupa od pedesetak muškaraca je pohrlila iz okolnih uličica, mašući pesnicama. Službenik je
podigao svoju notes-tablu i papir je zašuštao na blagom povetarcu. Onda je dao znak ljudima u
buldožerima. Strašni motori su zabrujali, svedočeći o ozbiljnosti situacije.
Negde dole u toj gužvi bili su i Hamza, Osman i Medved. Nisam mogao da utvrdim gde su tačno
živeli, ali znao sam da je sirotinjska četvrt predstavljala jedini dom koji su imali. Ako te straćare s
limenim krovovima budu sravnjene sa zemljom, oni i njihove porodice će postati beskućnici, a meni
će, kao njihovom poslodavcu, tada pasti u dužnost da im pronađem neko novo mesto za život.
Odmeravanje snaga potrajalo je duže od sat vremena. Na jednoj strani je stajao državni činovnik
koji je mahao notes-tablom, na drugoj branioci sirotinjske četvrti koji su mahali pesnicama, dok su
između njih brektali zahuktali buldožeri. Sreća je na kraju ipak prevagnula na stranu branilaca koji su
nekako uspeli da nagovore službenika da naredi povlačenje vozila. Život u bidonvilu se istog trenutka
vratio u svoju uobičajenu kolotečinu – žene su prostirale veš, starci su sedeli u prašini i razgovarali o
prohujalim vremenima, psi su preturali po smeću, a mali derani su bockali magarce zašiljenim
štapovima.
Te večeri sam zatekao Hamzu kako se šunja kroz vrt noseći svoju ručno izrađenu sablju.
„Dali su nam rok od nedelju dana da se iselimo”, stoički je rekao. „Nakon toga će sravniti naše
domove sa zemljom.”
„Kuda će sav taj narod?” upitao sam.
Hamza se tiho nakašljao. „Ponudili su nam stanove na periferiji”, rekao je, „ali niko nema
dovoljno za depozit”.
„Koja suma je u pitanju?”
„Četrdeset hiljada dirhama.”
„To je četiri hiljade dolara”, zamišljeno sam rekao.
„Mi to ne možemo platiti”, ponovio je čuvar. „Niko nema tolike pare. Zato smo odlučili da se ne
iseljavamo.”
Posedovati mesto kao što je Kalifova kuća bilo je pravo blaženstvo, ali istovremeno i kletva. Mi
smo na raspolaganju imali na desetine prostorija, ogromne kuhinje, brojne spavaće sobe sa zasebnim
kupatilima, protočnu toplu vodu i struju, beskrajne vrtove, staje, tenisko igralište i bazen za plivanje
impresivnih razmera. Spopao me je strašan osećaj krivice. Mi smo živeli u takvom blagostanju dok
su, s druge strane zida, Hamza, Osman, Medved i na stotine drugih muškaraca i njihovih porodica
živeli u straćarama osvetljenim plamenom sveća. Živeli su tamo bez frižidera, šporeta, tekuće vode,
pristojnih nužnika i bez trunke privatnosti. A sada su mogli ostati čak i bez te uboge sirotinjske
imovine koju su na jedvite jade stekli.
Pre nego što je moj čuvar iščezao u tamnoj noći bez mesečine, prišao sam mu i upitao ga šta
namerava da uradi. „Imaš li neki plan? Šta će biti sa svima vama?”
Hamza je coknuo jezikom. „Ne znam. Sada smo u božjim rukama”, odgovorio je.
 Nekoliko dana kasnije, kupio sam tamnozeleni džip korejske proizvodnje. Vožnja u njemu
predstavljala je neopisivo prijatno iskustvo u poređenju s pozajmljenim kasapinovim automobilom.
Više nije bilo zadaha ustajale krvi i najezde agresivnih muva. Primetio sam da bi žitelji sirotinjske
četvrti prekidali ono što su radili i netremice zurili u vozilo dok bismo prolazili pored njihovih
domova. Zohra mi je objasnila da taj džip ima baraku zato što je zelen, a zelena je boja islama.
Rekla je da ljudi zbog toga gledaju u nas. Kupovina tog džipa, prošaptala je, sigurno predstavlja
jedan od najmudrijih poteza koje sam u životu napravio.
„Kako možeš biti tako sigurna?” skeptično sam upitao.
„Zato što mi je Amina to rekla.”
Bila je to odlična prilika da saznam nešto više o džinima. „Zohra, možeš li mi reći kako
komuniciraš sa Aminom? Gde se ona nalazi?” upitao sam.
„Amina živi na mom levom ramenu”, odgovorila je.
„Možeš li je videti?”
„Pa, naravno da mogu.”
„Kako izgleda?”
Zohra se na trenutak zamislila. „Ima prekrasno lice”, rekla je. „Izgleda kao anđeo i...”
„I šta još?”
„I visoka je trideset metara.”

Treće nedelje septembra sedeo sam u jednom kafeu pored obale, čekajući Zohru, kada se vižljasti
stranac ozbiljnog izraza lica spustio za susedni sto. Ramena su mu bila blago povijena, a glava
pognuta, kao da je navikao da se ljudi neljubazno ophode prema njemu. Naručio je kapućino na
užasnom francuskom jeziku i izvadio iz džepa zgužvani primerak Herald tribjuna.
U Kazablanki sam tako retko imao priliku da popričam s nekim kome je engleski maternji jezik da
nisam odoleo iskušenju da mu se obratim. Okrenuo sam se ka njemu, odlučivši da probijem led.
„Jeste li bili na trkama pasa?” upitao sam. „Koliko čujem, ovde gaje veoma dobre hrtove.”
Mladić je spustio novine na sto. „Nemam vremena za pse”, odgovorio je mekim razvučenim
teksaškim akcentom.
„Zaista?” nastavio sam. „Šteta.”
Amerikanac je stavio ruku na čelo kako bi se zaštitio od svetlosti i zagledao se u mene. „Nadam se
da neću morati dugo da se zadržim u ovom gradu”, rekao je.
„Jeste li došli nekim poslom?”
Mladić je oborio pogled. „Tako nekako.”
Strpljivo sam čekao nastavak.
„U stvari, tražim nekoga”, rekao je.
„Tako znači.”
„Da, tražim jednu devojku.”
Istog trenutka sam pomislio na Zohru koja je imala očajničku potrebu da upozna nekog novog
mladića sada kada je dobila korpu od Jusufa s kojim se zabavljala u kibernetičkom univerzumu.
„Možda bih mogao da vam pomognem”, rekao sam. „Imam jednu prijateljicu...”
Amerikanac me je prekinuo u pola rečenice. „Plašim se da ste me pogrešno razumeli”, brzo je
objasnio. „Tražim jednu devojku koju sam upoznao u Sjedinjenim Državama.” Jezikom je skinuo
mlečnu penu sa usana. „U stvari, jedva da smo se i upoznali”, dodao je.
„Prešli ste prilično dug put da biste pronašli nekoga koga jedva poznajete.”
 Mladić je ispružio ruku. „Ja sam Pit”, predstavio se.
Pošto sam i dalje čekao Zohru, upitao sam ga može li mi reći nešto detaljnije o svojoj potrazi.
Lagano ispijajući kapućino, mladi Teksašanin je krenuo sa svojom pričom. Sve je počelo jedne
večeri u prepunom noćnom klubu u teksaškom gradu Amarilju, gde je izašao sa svojim prijateljima sa
koledža. Na drugoj strani pretrpanog plesnog podijuma ugledao je najlepšu devojku koju je ikada
sreo. Imala je pune usne, visoke jagodice i dugu kestenjastu kosu. Ne gubeći ni trenutak, Pit se probio
do devojke i počeo da pleše s njom. Dobio je utisak da su simpatije obostrane. Kada su napravili
pauzu i otišli do šanka da naruče piće, devojka mu je objasnila da je iz Maroka, da se zove Jasmina i
da se krajem nedelje vraća u svoju rodnu zemlju.
Pit ju je slikao kamerom na svom mobilnom telefonu. A onda je telefon počeo da zvoni. Rekao je
Jasmini da ga sačeka za šankom dok on izađe napolje da primi poziv. Kada je završio razgovor i
krenuo nazad u klub, tip na vratima se isprečio pred njim, ne dopuštajući mu da uđe. Molio je i
preklinjao, ali ništa nije vredelo.
„Kada sam konačno uspeo da se uvučem unutra kroz prozor toaleta”, rekao je, „Jasmina više nije
bila tamo. Pretražio sam čitav klub. Sigurno je izašla kroz glavna vrata dok sam se ja pentrao sa
zadnje strane. I zato sam došao ovde da je pronađem”, završio je, obrisavši sa usana čokoladni trag
kapućina.
„Prešao si toliki put da bi pronašao devojku s kojom si otplesao nekoliko pesama?”
Mladić je ozbiljno klimnuo glavom. „Da nisam pokušao da je pronađem”, rekao je, „nikada više
ne bih mogao mirno da zaspim”.
„Kako ćeš je pronaći? Imaš li neke tragove?”
Pit je izvukao američki mobilni telefon i pokazao mi zamućenu sliku tamnokose devojke.
„Znaš li bar kako se preziva?”
Odmahnuo je glavom. „Kad nekog upoznaš u diskoteci, ne pitaš ga kako se preziva”, sumorno je
rekao.
„Imaš li bilo kakav drugi trag osim te slike?”
Pit je lagano okrenuo glavu ulevo, a potom udesno, napravivši pun krug. „Ništa izuzev...”
„Izuzev čega?”
„Možda zvuči blesavo, ali te večeri u noćnom klubu Jasmina je naručila oranž-đus. Tada mi je
rekla da se najukusnije pomorandže na celom svetu uzgajaju u njenom selu u Maroku. Ako pronađem
to selo, siguran sam da ću pronaći i Jasminu.”

Nedugo nakon podnevnog poziva na molitvu začuo sam kucanje na glavnom ulazu. Hamza me je
neprestano ubeđivao u to kako on, i samo on, treba da dočekuje posetioce i pušta ih unutra. To je
objašnjavao tvrdnjom da u marokanskoj kulturi neki važan i ugledan muškarac nikada na sebe ne bi
preuzeo tako ponižavajuću dužnost kao što je otvaranje vrata, pa makar to bila i vrata njegovog
rođenog doma. Bilo je dovoljno samo da dodirnem bravu pa da nanesem ogromnu sramotu svojoj
porodici i svom domu. Čim sam krenuo ka ulazu, čuvar me je odgurnuo u stranu i bržebolje dohvatio
rezu.
Pred vratima je stajala samouverena žena koja je očigledno očekivala da bude primljena unutra.
Po opisu koji sam dobio, u njoj sam odmah prepoznao gangsterovu suprugu. Nosila je po meri
sašivenu bundu od leopardove kože, šešir sa identičnim dezenom i duboke čizme boje slonove kosti.
Kapci su joj se povijali pod težinom gustih veštačkih trepavica, a lice bilo toliko nafrakano da je
izgledala kao glavna glumica japanskog kabuki pozorišta. Predstavila se kao Madam Nafisa-al-
Maliki.
 Poželeo sam da je upitam zašto je njen suprug izručio dvadeset hiljada dolara da bi dokumentacija
o našoj kući bila uništena ili ćušnuta u zapećak, ali ugrizao sam se za jezik. Samo sam je formalno
pozdravio i uveo je u kuću. Hamza je glasno zazviždao kada smo ušli u prazan salon. Gospođine
nafrakane oči su odmeravale prizor.
„Koliko vidim, ovde se nešto gradi”, rekla je ledenim glasom.
„Malo sređujemo kuću”, odgovorio sam.
„Jeste li tražili dozvolu nadležnih organa?”
„Hmmm... ovaj...” spetljao sam se, „da, naravno da smo tražili”.
„To vam je pametno”, nastavila je ona, „jer u Maroku važe veoma strogi propisi.” Glasno se
nakašljala kako bi time naglasila značaj svojih reči. „Ako nemate propisne papire, mogu vam oduzeti
kuću.”
„Siguran sam da se to neće desiti”, rekao sam.
Nastupila je kratkotrajna pauza. Gangsterova supruga je zapalila cigaretu i gurnula donji kraj u
ekstremno dugu muštiklu.
„Nikad se ne zna”, procedila je.

U zoru narednog dana, u Dar Kalifu je stigla grupa od četrdeset radnika. Na njihovom čelu bio je
poslovođa koji je imao najmanje osamdeset godina. Svi su bili obučeni u odela, kao da su krenuli na
venčanje. U normalnim okolnostima bih zarežao na svakog ko bi mi se pojavio na pragu u tako rane
sate, ali bio sam toliko uzbuđen što su konačno došli da sam ih odveo u kuhinju i poslužio ih čajem
od nane.
Prvi posao kojeg su se latili bilo je rušenje drvenih stepenica koje su vodile do naše spavaće
sobe. Jedan šegrt je sekao daske, pretvarajući ih u drvo za potpalu koje je potom pedantno slagao uza
zid. Umesto srušenih stepenica, radnici su postavili grubo sklepane merdevine, što je Račana
dočekala s besom, a Arijana s beskrajnim oduševljenjem. Pet muškaraca se potom uzveralo uz
merdevine, umarširalo u našu dnevnu sobu i pobacalo dušeke i posteljinu na terasu.
Vratio sam se u prizemlje da proverim šta se tamo dešava, ali zlokobni zvuk čekića ubrzo me je
primorao da se ponovo popnem na sprat. Kada sam ušao u spavaću sobu, nisam mogao da poverujem
rođenim očima. Radnici – koji su tvrdili da su zidari – rušili su jedan od nosećih zidova. Jezikom
znakova su mi predočili da ta soba treba da bude proširena i da zid mora da bude eliminisan.
Moraćemo da pronađemo neko drugo mesto za spavanje, objasnili su.
U prizemlju je druga grupa radnika počela da uklanja podove. Pobunio sam se, rekavši da nije
bilo predviđeno da diraju delove prekrivene pločicama.
„Oštećene su”, rekao je matori poslovođa.
„Naravno da su oštećene kad su ih vaši radnici razbucali!” prasnuo sam.
U roku od nekoliko sati unutrašnjost kuće je izgledala kao da je kroz nju prohujala Džingis-kanova
horda. Podovi su bili demolirani, slomljene pločice razbacane na sve strane, a većina prozora
smrskana bez ikakvog razloga. Vodovodne cevi i električni kablovi bili su oštećeni, a ono malo
zidova koji su do tog jutra ostali nedirnuti sada je bilo definitivno dokusureno. Uprkos tome, radnici
su očigledno bili zadovoljni svojim postignućem. Po podne su zapalili vatru, koristeći kao gorivo
naše iseckane drvene stepenice, i skuvali ogroman kazan pilećeg paprikaša. Kada je i poslednja
trunka mesa bila oglodana s kostiju, razbaškarili su se po salonu i zaspali kao deca.
Skupio sam hrabrost i pozvao arhitektu. Uglađenim glasom me je upitao kako se osećam, a onda
pohvalio moju pribranost i taktičnost.
„Prvih dana ume da bude malo haotično”, rekao je.
 „Vaši ljudi prave ogromnu štetu”, pobunio sam se. „Samo što mi nisu srušili kuću.”
„Sve to je u službi renoviranja”, utešno je odgovorio. „Verujte mi da znam šta radim. Nemate
razloga za brigu.”

Građevinari nisu predstavljali moju jedinu brigu. Otkako je dobila korpu od svog voljenog Jusufa,
Zohra se sve čudnije ponašala. Počela je da se oblači u crno, da stavlja tamnu senku oko očiju i da
skuplja kosu u punđu kao neka stara matrona. Pretpostavljao sam da je time izražavala svoju
ožalošćenost. Kada sam je upitao uspeva li da se izbori sa situacijom, prasnula je na mene.
„Vi to ne možete da shvatite!” zavrištala je. „Previše ste glupi za to!”
Sve češće je izostajala s posla, a kada bih je zamolio da nešto obavi, rekla bi da je zauzeta. Nisam
znao šta da radim. Čuvari su uvek bili spremni da mi pruže savet, ali strahovao sam da bi to što su i
sami verovali u duhove u ovom slučaju uticalo na njihovu objektivnost. Zbog toga sam pozvao svog
prijatelja Francuza i zamolio ga da se nađemo u restoranu. Negde tokom glavnog jela počeo sam da
mu ispovedam svoje probleme s građevinarima, potom sam prešao na žalopojke o čuvarima i
njihovoj opsednutosti džinima, a za dezert sam sačuvao priču o Zohrinoj trideset metara visokoj
prijateljici.
„Onog trenutka kad krenu priče o džinima”, rekao je Fransoa, „možeš očekivati samo nevolje”.
„Šta mi savetuješ?”
Francuz je uzdahnuo. „Moraćeš da otpustiš svoju asistentkinju”, rekao je. „Najbolje je da to što
pre uradiš. Ako budeš odlagao, epidemija će uzeti maha i samo ćeš se uvaliti u još gore probleme.”
Njegov savet je došao u veoma zanimljiv čas. Već sam imao dogovor sa Zohrom da se te večeri
nađemo u kafeu kako bismo porazgovarali o stvarima koje je trebalo obaviti u kući. Imala je običaj
da kasni tako da nisam pridavao naročitu pažnju tome što sam je čekao već čitavih četrdeset minuta.
Baš u trenutku kada sam ustao da platim račun i krenem kući, na moj mobilni je stigla Zohrina poruka.
„Ti si loš čovek”, pisalo je. „Džini će te ubiti. Sreća ti je okrenula leđa. Neka ti je bog u pomoći.”
Pokušao sam da je kontaktiram telefonom, ali niko nije odgovarao. Sutradan mi je poslala i-mejl.
Na punih šest stranica je buncala o mojim lažima i prevarama. Pisala je da me je prijavila policiji
kao teroristu i da je potražila utočište u brdima, uzevši ono što joj „s pravom pripada”. „Amina zna
istinu”, zlokobno je napomenula negde pred kraj pisma, „a ta istina je prozirna kao staklo.”
Iz istih stopa sam odjurio u banku da proverim jesu li sve pare na računu. Nisu bile. Nedostajalo
je nešto preko četiri hiljade dolara.

Početkom oktobra je nastupio užasan period. Svaki dan je donosio nove probleme, a mene je
počeo da progoni sve snažniji osećaj da je preseljenje u Maroko predstavljalo ubedljivo najgori
potez koji sam u životu povukao. Obavljanje krajnje prostih stvari, kao što su plaćanje računa ili
komunikacija sa službenicima, pretvorilo se u teret koji mi je dodatno zagorčavao život. Problem
nestale dokumentacije je zahtevao pomoć osobe koja je bila dobro upućena u funkcionisanje lokalnih
institucija. Što se pak tiče građevinara, oni su se pokazali kao totalno beznadežni slučajevi. Nije se
radilo o tome da sam počeo da gubim kontrolu nad situacijom, jer je nikada nisam ni posedovao. Bio
sam besan na sebe što sam još od samog početka bio toliko blag i susretljiv. Delio sam novac šakom
i kapom svakome ko bi ga zatražio, nadajući se da ću time rešiti probleme.
Mnogo sam razmišljao o Zohri, pitajući se zbog čega je na taj način morala da okonča našu
saradnju. Začudo, ta epizoda me nije ispunila srdžbom, već samo beskrajnom tugom. Počeo sam da
tonem u depresiju. Sve češće sam čeznuo za Engleskom, tom uređenom pedantnom zemljom u kojoj se
nikad ne dešavaju ekstremne stvari. Nedostajalo mi je njeno sumorno sivo nebo, monotoni razgovori
ni o čemu, i na moje lično zaprepašćenje, nedostajala mi je čak i tamošnja hrana.

Na izmaku prve nedelje oktobra, Medved je uleteo u sobu u koju smo bili proterani iz naše
prvobitne rezidencije na spratu. Bilo je pozno jutro i još uvek sam bio sklupčan ispod perjanog
prekrivača, ne želeći da ustanem i suočim se sa surovom stvarnošću.
„Mesje Tahire”, uplašeno je rekao, „desila se nesreća”.
Iskočio sam iz kreveta i sjurio se niz dugačak hodnik ka verandi, gde je bila okupljena grupa
radnika. U sredini te skupine jedan čovek je ležao na zemlji, okrenut na bok. Još uvek je disao, ali
bilo je očigledno da mu je slomljena bar jedna noga, a možda i ruka. Stari poslovođa je pokazao na
stakleni krov na visini od pet metara. Na naprsloj staklenoj površini je, kao u crtanom filmu, zjapila
rupa koja je podsećala na ljudsku siluetu.
„Tamo je propao s krova”, objasnio mi je.
„Pravo je čudo što nije poginuo”, odgovorio sam. „Bilo bi najbolje da odmah obavestite
arhitektu.”
„Već jesam”, rekao je poslovođa.
Deset minuta kasnije, začuli smo brujanje „rejndž rovera” koji je dolazio kroz sirotinjsku četvrt.
Arhitekta je uleteo u kuću i osmotrio povređenog radnika. Zaurlao je na poslovođu, besno pljeskajući
dlanovima i izdajući rafal naređenja.
„Stvari ne stoje baš najbolje, zar ne?” skrušeno sam upitao.
„Ma, ništa strašno”, odgovorio je on. „Nemate razloga za brigu. Takve sitnice se povremeno
dešavaju.”
Izrazio sam svoju zabrinutost zbog očiglednog pomanjkanja bezbednosnih mera. Na kraju krajeva,
niko od radnika nije nosio šlemove, rukavice niti zaštitne naočari, bilo šta što bi ih zaštitilo od
povreda, a merdevine koje su koristili bile su pravljene na licu mesta od dotrajalog drveta.
„Morate prihvatiti činjenicu da se u Maroku ovako posluje”, rekao je arhitekta, gladeći obrvu
jagodicom prsta. „Normalno je da dolazi do povreda na radu. To se ne može izbeći.”
„Taj čovek bi nas mogao tužiti, zar ne?” uspaničeno sam prošaptao. „Ma, šta vam pada na pamet?”
ležerno je odgovorio arhitekta. „Ovo je Kazablanka, a ne Kolorado.”
„U tom slučaju, voleo bih da mu kupim radio ili tako nešto”, prozborio sam. „Sigurno će dugo
ostati u bolnici. Želeo bih da mu stavim do znanja da nam je stalo do njegovog zdravlja.”
Mišići na arhitektinom licu su zaigrali. „Ne, ne, nikako. To nije dobra ideja”, rekao je. „Ako to
učinite, ostali će sami početi da skaču s krova. Vi ne poznajete marokanski mentalitet.”

Tokom naredne nedelje, spopale su nas nove nevolje. U ponedeljak je kuvarica nožem za voće
prerezala venu na ručnom zglobu. Krv je počela da štrca po kuhinjskim zidovima kao u horor filmu.
Srećom, uspela je da preživi. Dan kasnije, baštovan je pao s merdevina dok je kresao živu ogradu.
Naredni dan, sreda, bio je rezervisan za mene. Dok sam palio svetlo u kuhinji, doživeo sam tako
snažan strujni udar da sam se našao prikovan za zemlju. Četvrtak je protekao bez većih trzavica,
mada sam čak i tog dana pronašao lokvicu krvi u našoj budućoj trpezariji. Sproveo sam istragu, ali
vlasnik krvi je uporno odbijao da otkrije svoj identitet. A onda je u petak usledila epizoda koja bi se
mogla nazvati piece de resistance...
Taman smo završili s ručkom na terasi kada smo začuli kako neko udara pesnicom po baštenskim
vratima. Nakon toga su usledili snažni povici na arapskom jeziku. Iako nisam razumeo reči, po
njihovom tonu bilo mi je jasno da su izražavale nešto nalik pretnji. Hamza i Osman su se za tren oka
našli na licu mesta. Navalili su na vrata kako oni spolja ne bi mogli da ih otvore i doviknuli Medvedu
da dovuče radnike. Minut kasnije, dvadesetak muškaraca tiskalo se pred vratima, blokirajući ulaz u
dvorište.
Prišao sam Hamzi i upitao ga ko to pokušava da provali spolja.
„Policija” odgovorio je on.
„Pa, zar ne bi trebalo da im otvorimo?” zbunjeno sam upitao.
„Monsieui Tahir, sil vous plait! odvratio je on. „Naravno da ne treba da im otvorimo!”
Dok smo stajali pred vratima blokirajući pristup vlastima, shvatio sam da još uvek imam mnogo
toga da naučim o Maroku i o tome kako stvari tamo funkcionišu. Nama koji smo odrasli u Engleskoj
vaspitanjem je usađeno izvesno poštovanje prema pripadnicima policije. Čak i ako ih ne volimo,
osećamo se dužnim da se povinujemo njihovim zahtevima, sviđalo nam se to ili ne. Ako bi odred
engleskih policajaca zalupao na nečija vrata, većina ljudi bi se smatrala obaveznim da im otvori i
upita ih zbog čega su došli.
„Hamza”, rekao sam, „zašto policajci pokušavaju da provale u kuću?”
Čuvar me je pogledao ispod oka. „Zato što nemate dozvolu za građevinske radove”, odgovorio je.
„Znači, stvarno nemam dozvolu?”
„Naravno da je nemate. Ko još gradi s dozvolom?”
„To znači da je sasvim normalno što nam policija lupa na vrata?”
Hamza se vidno oraspoložio. „Pa, naravno, mesje Tahire”, rekao je. „To se stalno dešava.”
 ŠESTO POGLAVLJE

Rak koji hramlje ide pravo.

LOŠA SREĆA NASTAVILA JE DA NAS PRATI. Broj kućnih nezgoda se smanjio, ali umesto
njih pojavile su se razne druge nevolje. Prvo je došla najezda skakavaca. Isprva sam ih teško
primećivao zbog njihove prirodne kamuflaže, ali kada se moj pogled izoštrio, mogao sam jasno da
razaznam njihova obličja. Insekti su zaposeli čitav vrt, preplavivši živu ogradu i žbunje, puzavice i
niže grane drveća. Svojim ustašcima proždirali su sve pred sobom. Njihova teritorija se prostirala od
najudaljenijih rubova vrta pa sve do vrha kuće. Pre nego što smo postali svesni šta se dešava, već su
se uselili u garaže i skladišta, u kredence, u naše postelje, u vešernice, pa čak i u kuhinjsku ostavu.
Prirodna ravnoteža je na kraju trijumfovala tako da su skakavci stradali pred najezdom pacova.
Krajem druge nedelje oktobra, najdeblji i najagresivniji glodari su zaposeli delove poseda koje su do
tada držali skakavci. Od bogate i lako dostupne hrane naprasno su osnažili i osmelili se. Pričinjavali
su ogromnu štetu. Moje fascikle i knjige bile su pretvorene u rezance, Arijanine igračke i Timurov
prekrivač bili su izglodani, a sva hrana iz ostave načeta ili potamanjena. Progrizli su vreće s
cementom i izgrickali naš perjani prekrivač, pretvorivši ga u svoje leglo. Arijanine cipelice od meke
kože bile su preko noći proždrane. Ostale su samo kopče.
Rekao sam Hamzi da pod hitno kupi deset tuba lepka za pacove. On je skeptično odmahnuo
glavom, izjavivši da nam protiv pacova može pomoći samo dobar pas. Što je pas krupniji i opakiji,
utoliko bolje, objasnio je.
„Šta mislite, zašto u bidonvilu ima toliko pasa?” značajno je upitao.
„Zbog pacova?” nagađao sam.
„Baš tako.”
„Zašto ne bismo nabavili mačku?” rekao sam. „Pacovi se plaše mačaka.”
Hamza je prasnuo u smeh. „U Maroku”, nadmeno je rekao, „pacovi jedu mačke za doručak”.
Ponovo sam mu rekao da kupi lepak, da premaže što više kartona i rasporedi ih po kući. Taj metod
se ranije pokazao kao efikasan.
„Već sam vam rekao”, usprotivio se Hamza. „Sada je prekasno za lepak. Jedino što bi pomoglo to
je da čitav vrt isprskamo otrovom! Morali bismo da poprskamo svaku vlat trave i svaki santimetar
kuće!”
Zabrinuvši se za bezbednost dece, zamolio sam ga da zaboravi na otrov i obećao da ću kupiti
najskupljeg i najopakijeg psa koji se može pronaći na tržištu.

Pitanje dečje bezbednosti sutradan je ponovo izronilo. Kuvarica je pronašla Arijanu ispod stola
kako nekontrolisano povraća. Lice joj je bilo zajapureno, a disanje otežano. Pored nje je stajala
otvorena tuba s nekom belom kremastom supstancom. Krema je imala oštar miris, nalik sredstvu za
čišćenje slivnika. Na etiketi, ispisanoj na arapskom jeziku, nalazila se sličica nasmejane belopute
žene obučene u marokansku nošnju. Dok smo čekali da stigne pedijatar, nagovarali smo Arijanu da se
ne plaši povraćanja i da izbaci iz sebe sve što može. Kuvarica, žena s krupnim ispupčenim očima i
tamnim tenom, uzrujano je koračala po kuhinji. Upitao sam je čemu služi ta kremđ.
„Želim da imam svetlu kožu kao vi i gospođa”, rekla je.
Ponovio sam pitanje: „Fatima, čemu tačno služi ta krema?”
 „Za izbeljivanje lica”, tiho je promucala.

Čitave nedelje sam bezuspešno tražio odgovarajućeg psa. U prodavnicama kućnih ljubimaca nudili
su mi doterane pekinezere, mazne francuske bišone i razigrane pudlice ukrašene svilenim mašnicama.
„To mi ne odgovora”, objašnjavao sam prodavcima. „Ne tražim umiljatog i maznog psa. Meni
treba opasan pas željan krvi, dovoljno žestok da izađe na kraj sa armijom pacova!”
Nakon duge potrage, konačno sam dobio telefonski broj čoveka koji je navodno posedovao
nemačkog ovčara. Kako sam saznao, taj čovek je živeo u stanu i mučio ga je osećaj krivice što je
sirota životinja po čitav dan zatvorena među četiri zida. Pas je bio star sedam meseci. Upitao sam da
li je opak.
Vlasnikov glas je na trenutak zadrhtao. „Naravno da nije, mesje”, rekao je. „Ima divnu narav.”
„Šteta”, prokomentarisao sam. „Vidite, meni treba opasan pas. Što opakiji, to bolje.”
Usledila je kratka pauza. Moj sagovornik je naglo promenio ton. „Znate”, ogorčeno je rekao,
„ljudi koji traže agresivne pse obično se veoma loše ophode prema njima.”
Po podne sam ipak otišao do njegovog stana u pomodarskom delu Marifa. Vlasnik je pred mene
izveo ženku nemačkog ovčara. Čim me je ugledala, pružila mi je šapu i liznula me po licu. Onda se
prevrnula na leđa i počela da cvili.
„Nema mi druge”, rekao sam. „Uzeću je.”

Čim sam se vratio kući, pustio sam kuju u vrt, radoznao da vidim kako će se obračunati s
glodarima. Međutim, skoro svi pacovi su već bili mrtvi ili na samrti – pokošeni u cvetu mladosti
nekom misterioznom bolešću. Prizor je bio užasan. Mrtvi pacovi ležali su na sve strane. Niste mogli
preći ni dva koraka a da se ne sapletete na nekog od njih. Arijana je trljala oči. Ona se u
međuvremenu navikla na pacove, pa su joj čak postali i simpatični.
Odvukao sam Hamzu na stranu i počeo da ga ispitujem.
„Bacio sam nekoliko granula otrova”, snebivljivo je rekao.
„Nekoliko granula sigurno ne bi proizvelo ovakav pomor”, odgovorio sam. „Koliko si otrova
upotrebio?”
Čuvar je protrljao oči. „Pet kesa.”
U tom trenutku, ženka nemačkog ovčara je počela da žvaće nešto što je pronašla na travnjaku. Bio
je to mrtav pacov. Jurnuo sam ka njoj i brzo joj razdvojio čeljusti. Srećom, još uvek nije stigla da
zarije zube u njegovu utrobu. Naredio sam Hamzi da pokupi sav preostali otrov, do poslednje
granule, i da spali mrtve pacove. Znao sam da bi ih on, da sam odluku prepustio njemu, jednostavno
pobacao preko zida u bidonvil, kao što je činio sa smećem. Da je to uradio, potrovali bismo sve pse
iz sirotinjske četvrti.
Hamza je taman zinuo da me nešto upita kada se pljesnuo rukom po zadnjem delu vrata. „Pčela”,
rekao je. „Upravo me je ujela pčela.”
Trenutak kasnije, nadsvođeni trem bio je preplavljen pčelama. Sve je vrvelo od njih. Nisam
mogao da verujem. Prvo skakavci, potom pacovi, a sada i pčele – i sve to u istoj nedelji.
„Šta se dešava?” upitao sam. „Nikad nisam video ovako nešto.”
Ali Hamza me nije slušao. Poskakivao je i cupkao, kao da igra neki ritualni ples.
„Šta ti je? Je l’ te još neka ujela?”
„Nije, mesje Tahire”, odgovorio je on. „Samo sam srećan. Pčele donose Alahov blagoslov!”

Nakon nekoliko dana, mir je počeo da se vraća u Dar Kalifu. Uspeli smo da se otarasimo najezde
skakavaca, pacova i pčela. Jedini uljezi s kojima smo još uvek ratovali bili su ogromni komarci. Bilo
ih je nemoguće isterati iz kuće, gde su najviše kinjili Arijanu koja je bila alergična na njih. Oči bi joj
se od svakog ujeda nadule kao teniske loptice. Pedijatar nam je savetovao da vrt isprskamo
insekticidom.
Kada smo se doselili u Maroko, nisam bio naročito sujeveran, ali kako je vreme prolazilo, sve
češće sam se pitao da neko možda nije bacio nekakve čini na nas. To je bio najlakši način da se
objasni talas loše sreće koji nas je naprasno zapljusnuo. Ne možete živeti u severnoj Africi a da i
sami ne potpadnete pod uticaj duboko ukorenjenog sujeverja. Ono je svuda oko vas. Što više
razmišljate o njemu, ono vam se sve snažnije uvlači u kosti. I ranije su mi se dešavale razne
malerozne stvari, ali obično se radilo o kratkotrajnim periodima loše sreće. U Kazablanki, loša sreća
je predstavljala trodimenzionalnu pojavu.
Jedne večeri, dok sam razmišljao o tim stvarima, Osman je stidljivo prišao mom stolu. Pozvao me
je da sutradan s porodicom posetim njegov dom. Zahvalio sam se na pozivu.
„Kojim povodom?” upitao sam.
Čuvar je oborio glavu. „Pravim sunet za sina”, tiho je rekao.

Te noći nisam mogao da spavam. Možda je to bilo zbog silnih nevolja koje su se obrušile na naš
novi dom, ili zbog sve snažnije strepnje da neko pokušava toliko da nas zaplaši da na kraju
spakujemo kofere i vratimo se odakle smo došli. Kroz moj pospani um promicale su lokve tople krvi,
tela mrtvih glodara i žena sa crvenoljubičastom kosom koja je bila udata za lokalnog mafijaškog
bosa. Pridigao sam se iz postelje. Arijana i Timur čvrsto su spavali, ali Račana nije bila tu. Potražio
sam je prvo u kupatilu, a potom nastavio do kuhinje. Ni tamo je nije bilo.
Čuvari su preko noći na smenu patrolirali naokolo, naoružani Hamzinom sabljom. Međutim, sada
ni njih nije bilo na vidiku. S neba je visio okrugli mesec, a kroz topao noćni vazduh prolamali su se
prodorni piskavi glasovi slepih miševa i karakteristični noćni zvuci sirotinjske četvrti – režanje pasa
lutalica, na koje su magarci i mule odgovarali uspaničenim njakanjem. Obišao sam čitavu kuću,
dozivajući Račanu. Na moju užasnutost, iz mraka nije dopirao nikakav odgovor. Popeo sam se uz
improvizovane merdevine i pretražio gornji sprat i terasu. Potom sam pregledao pomoćne zgrade i vrt
oko njih. Tada mi je odjednom palo na pamet da sam potpuno zaboravio na dvorišni vrt. Sjurio sam
se tamo, tabanajući bosim stopalima po prašnjavoj zemlji.
„Rač! Rač!” očajnički sam vikao. „Jesi li tu?”
Tada sam na verandi pored zaključanih vrata spazio nepomičnu figuru u lepršavoj beloj spavaćici.
Bila je to Račana.
„Moramo ući unutra”, prošaptala je.
„Šta, zaboga, tražiš ovde? Hajdemo nazad u krevet.”
Odgurnula je moju ruku. „Ne shvataš me. Jednostavno moram unutra.”
„Zašto?”
„Ni sama ne znam, ali moram.”
„Nemamo ključ od te sobe. Kažu da je izgubljen”, rekao sam.
„Onda ćemo morati da obijemo vrata. Ali odmah.”
Počeo sam da dozivam čuvare. Isprva se niko nije pojavljivao. A onda sam, nekoliko minuta
kasnije, na terasi začuo težak bat Medvedovih koraka.
„Oni, Monsieur”, mrzovoljno je rekao. „Zašto ste me zvali?”
„Moramo smesta ući u ovu sobu”, odgovorio sam. „Donesi mi neku polugu.”
Medved je brže-bolje počeo da se pravda. „Nemam ključ od te sobe”, rekao je. „Samo Hamza
može ući unutra.”
„Ne zanima me. Ova kuća pripada meni i ući ću unutra na ovaj ili onaj način. Razumeš?”
Medved je progutao knedlu. Izgubio se s vidika da bi se minut kasnije vratio sa ćuskijom. Pod
svetlošću baterijske lampe, nabio sam vršak čelične šipke u pukotinu i gurnuo iz sve snage. Brava je
škljocnula. Odgurnuo sam vrata. Svetla nisu radila. Ušunjali smo se unutra, obasjavajući zidove
prekrivene naslagama algi. Bilo je hladno kao u ledari. Svud naokolo osećao se miris smrti.
„Je l’ osećaš taj miris?” upitala je Račana.
„Ma, pusti to”, progunđao sam. „Eto, ušli smo unutra. Hajdemo sad nazad na spavanje.”
„Sačekaj još malo.”
Račana je kročila u predsoblje s leve strane vrata. Uzela je baterijsku lampu i okrenula je naviše.
Tavanica je bila visoka najmanje sedam i po metara. Potom je usmerila snop svetlosti ka podu.
Prišao sam, krenuvši pogledom za svetlošću.
„Je l’ vidiš ono tamo?” upitala je.
„Gospode bože, pa to su stepenice”, promucao sam. „Dole ima nečega.”

Obred obrezivanja privukao je sve vodeće ličnosti iz sirotinjske četvrti u Osmanov skromni dom.
Hamza, Medved i baštovan takođe su bili tamo, zajedno sa svojim suprugama. Osmanova supruga se
usplahireno vrzmala naokolo, proveravajući da li su svi posluženi slatkim čajem od nane. Kosa joj je
bila povezana kariranom maramom, a na sebi je imala svoju najlepšu dželabu. Haljina je bila
ljubičaste boje, s ružičastim vezom oko dekoltea.
U sredini male prostorije stajao je Osmanov sin Ahmed. Dečak je nedavno napunio pet godina i
sada je došlo vreme da prođe kroz islamski obred muškosti. Na sebi je imao trodelno svetloplavo
odelo, leptir-mašnu i plisiranu svečanu košulju. Na glavi mu je čučao zeleni tarbuš, a na nogama se
caklile crne cipelice.
Ahmed je oduševljeno pokazivao gostima novi bicikl koji mu je otac kupio za tu priliku pre nego
što su ga uzeli za ruku i izveli na prašnjavu ulicu. Ispred udžerice prekrivene limenim krovom stajao
je muškarac koji je držao za uzde vižljastog sivog konja. Upitao sam se odakle li je samo došla ta
veličanstvena životinja. Osman je stavio dečaka na sedlo i konj je počeo da paradira između hrpa
ustajalog smeća. Ne znajući kako treba da se ponašamo, Račana i ja smo glasno zapljeskali
dlanovima.
„Ovo će biti najsrećniji dan njegovog života”, rekao je Osman, raširivši usne u široki osmeh ispod
dugih uvijenih brkova.
S obzirom na to da sam znao šta sledi, nisam se baš mogao složiti s njegovom tvrdnjom. Nekoliko
sekundi kasnije, mali Ahmed je bio skinut s konja i odvučen u kuću, gde su mu istog trenutka smakli
minijaturne svečane pantalone. Krupan neobrijan muškarac, u kojem sam prepoznao bricu koji je
imao improvizovanu radnju u sirotinjskoj četvrti, nadvio se nad dečakom koji je sada ležao na
leđima, pribijen za oniski stočić. Osman je upozorio svog sina da mora da bude hrabar. Progutao sam
knedlu. Račana je učinila isto, a Arijana je briznula u plač dok je lokalni brica makazama izvodio
hirurški zahvat na dečakovom penisu.
Rođaci i prijatelji su se tiskali oko stola kako bi imali što bolji pogled. Mali Ahmed je duboko
udahnuo. Isprva je zavladao tajac, a onda se kroz vazduh prolomio prodoran krik. Vrištanje se
nastavljalo i nastavljalo, sve više dobijajući na intenzitetu kako je dečak shvatao u čemu se zapravo
sastojao veliki događaj zbog kojeg su se svi ti ljudi okupili u njihovom domu.
„Ah”, uzviknuo je Osman dok se njegov sinčić koprcao u agoniji pred našim očima, „ovo je
sigurno najlepši dan njegovog života!”
 Isprva nikako nisam uspevao da smognem hrabrosti i upitam Račanu zašto je usred noći naprasno
poželela da uđe u onu zaključanu sobu. Plašio sam se onoga što bih mogao čuti. Narednog jutra smo
oboje izbegavali tu temu. Kada sam zatekao Hamzu kako grabulja lišće u vrtu, i on se pravio kao da
se ništa nije desilo. Prišao sam mu i upitao ga gde vode one stepenice.
„Niste smeli da ulazite unutra”, mrko je rekao.
„Zbog čega?”
Čuvar ništa nije odgovorio. Gledao je ispred sebe, nastavljajući da skuplja opalo lišće. Ostavio
sam ga na miru i vratio se do tajanstvene sobe u vrtu. Na moje ogromno iznenađenje, brava je već
bila zamenjena.
Račana je znala da nisam imao mira zbog onog što se desilo prethodne noći. Čitavog dana je
izbegavala da me pogleda u oči, da bi se uveče, kada smo smestili decu na spavanje, konačno
okrenula ka meni.
„Morala sam da uđem unutra” rekla je drhtavim glasom. „Ne znam šta me je navelo na to, niti
kakvu tajnu ta soba skriva. Ali nešto se desilo unutra. Zar nisi i sam osetio?”
Rekao sam da jesam osetio nešto. Neku hladnoću. Neku opasnost.
„Eto, onda i sam razumeš”, rekla je. „Tamo se krije neka opasnost, neki užasan strah.”
„Siguran sam da Hamza zna o čemu se radi”, rekao sam nakon duže pauze.
„Samo što nema šanse da nam bilo šta kaže”, dodala je ona. „Bar dok to sam ne odluči.”
Zagledao sam se u Račanino lice uokvireno pramenovima duge crne kose. „Da li te je strah da
živiš ovde?” upitao sam.
Ćutala je, kao da nije bila sigurna šta da mi odgovori. „Ne znam”, konačno je prozborila. „Ne
znam ni sama.”

Dva dana kasnije, dobio sam razglednicu od Pita, Amerikanca koji se zaljubio u Marokanku koju
je upoznao u noćnom klubu u teksaškom gradu Amarilju. Na razglednici sam ugledao tamnoputog
muškarca među krošnjama punim narandži. Na poleđini je crnom hemijskom olovkom bilo ispisano:
Da ne poveruješ! Pronašao sam Jasminu! I ona mene voli! Vidimo se. Pit. PS. Ima malih problema
s njenom porodicom.

Naredna nedelja je užasno bolno i sporo prolazila. Građevinska ekipa je stizala svakog jutra u
osam sati. I dalje su dolazili u odelima, a na čelu povorke je uvek išao vremešni poslovođa.
Poslovođa bi me svakog jutra pozdravio poljupcima u obraze, a njegovi ljudi bi se odmah nakon toga
bacili na spremanje obilatog doručka, koristeći gasni rešo postavljen u glavnom salonu. Svakog jutra
sam ih upozoravao na opasnost od požara, na šta su oni po pravilu odgovarali zlovoljnim coktanjem.
Po njihovom ubeđenju, samo su se slabići i kukavice pridržavali bezbednosnih mera.
Radovi na proširenju spavaće sobe su užasno sporo napredovali, ali tešio sam se pomišlju na to
da su konačno stigli na dnevni red. Šuma drvenih stubova je podupirala tavanicu. Verući se po
sklepanim merdevinama, šegrti su prebacivali na sprat gomilu niskokvalitetnih cigala.
„Sigurno im nije lako”, prokomentarisao sam.
„Moraju da nauče šta je muka”, veselo je odgovorio stari poslovođa. „Samo onaj ko je iskusio
muku ume da ceni život.”
Ogromne rupe na zidovima u prizemlju, koje su nešto ranije napravili ljudi s maljevima, sada su
bile oblikovane u zaobljene lukove. Muškarac s kapom od crvenog filca nadgledao je radove. Svaki
od nadsvođenih ulaza zahtevao je oko nedelju dana posla koji je obavljala čitava armija zidara.
Proces je bio izuzetno kompleksan. Prvo se konstruisala takozvana osnova luka. Potom se oko nje
formirao nadsvođeni ulaz, da bi osnova, koja je predstavljala neku vrstu kalupa, nakon toga bila
uklonjena.
Realizacija arhitektinog plana da izgradi grandiozno stepenište, koje će povezivati nove spavaće
sobe na spratu sa salonom u prizemlju, takođe je bila u toku. Taj manevar je zahtevao da se sruše dve
prostrane ostave i jedna vešernica. Upitao sam arhitektu zašto je morao da nas liši tako korisnih
prostorija, na šta je on nonšalantno odmahnuo svojom manikiranom šakom.
„Šta će vam te bezvezne prostorije?” rekao je s neskrivenim prezirom. „One samo skupljaju
prašinu.”
Otkako sam mu isplatio pozamašni avans koji je tražio, arhitekta se prilično retko pojavljivao u
Kalifovoj kući. S vremena na vreme bi banuo na petnaestak minuta, urlajući na svoje radnike i
obelodanjujući narednu etapu svog grandioznog projekta. Niko od zaposlenih nije se usuđivao da mu
postavi bilo kakvo pitanje. Ono što me je još više iznenadilo bila je činjenica da su se svi poslovi
obavljali direktno iz glave. Nije bilo nikakvih arhitektonskih nacrta niti planova.
Tokom jedne od tih munjevitih poseta uspeo sam da nakratko uhvatim arhitektu nasamo. „Zar
vašim ljudima nisu potrebni neki nacrti ili pisana uputstva?” upitao sam.
„To nije praksa u Maroku”, odgovorio je nadmenim tonom.
„Zar im zaista toliko verujete da im u potpunosti možete prepustiti radove?”
Arhitekta Muhamed je otvorio vrata svog vozila i zapalio cigaru. „Ne verujem nijednom od njih”,
rekao je. „To je obična lopovska rulja.”
„Pa kako onda možete biti sigurni u to da vas ne potkradaju?”
„Zato što imam špijuna”, odgovorio je.
„Starog poslovođu?”
Arhitekta se nasmejao. „Ni u ludilu. On je najgori od svih. Mislim na čoveka sa crvenom kapom.
On me obaveštava o svemu što se dešava.”
Saznanje da je arhitekta i dalje držao konce u svojim rukama donekle je osnažilo moje
samopouzdanje. Vratio sam se u salon i namignuo čoveku sa crvenom kapom. Uzvratio mi je istim
gestom i taman zaustio da nešto kaže kada ga je poslovođa ćušnuo po potiljku i naredio mu da nastavi
s poslom.
Starac se potom uputio ka stepeništu koje je konačno počelo da dobija svoje zavojito obličje.
Skinuo je pohabani šešir od tvida i počeškao se po glavi. Oko stepeništa je bilo podignuto pet novih
zidova. Poslovođa ih je zamišljeno odmeravao, i dalje se češkajući. Onda je nešto doviknuo jednom
od šegrta. Dečak mu je doneo čekić i dleto. Vremešni poslovođa je s neočekivanom brižljivošću
prislonio dleto uz jedan od zidova i počeo veoma lagano da udara čekićem. Pomislio sam da ga
smesta moram zaustaviti kako ne bi uništio jedino što je koliko-toliko vredelo od svega što su njegovi
radnici do tada uspeli da naprave. Međutim, baš u trenutku kada sam otvorio usta kraj dleta je
proleteo kroz zid.
„Šta se desilo?” nervozno sam upitao. „Šta se nalazi tamo?”
Poslovođa je provirio kroz otvor koji nije bio veći od ključaonice. „Još neka soba”, rekao je.
„Delujete iznenađeno.”
„Nismo znali za nju” odgovorio je starac.
Neko mi je dodao baterijsku lampu. Želudac mi se zgrčio od napetosti. Podigao sam lampu i
provirio kroz otvor. Bilo je to kao da stojim pred Tutankamonovom grobnicom. Snop svetlosti se
rasplinuo po mraku. Stekao sam utisak da se s druge strane krije prilično prostrana odaja.
„Izgleda da je ogromna”, rekao sam.
 „To je božji dar”, izjavio je jedan od šegrta.
„Alahu akbar!” povikao je drugi. „Bog je veliki!”

Treća nedelja oktobra donela je kiše. Kiša je lila i lila, najavljujući hladan monsunski period
severne Afrike. Bog koji nam je nedavno poslao čudo u vidu izgubljene sobe sada je pokušavao da
nas potopi. Dar Kalifa je prokišnjavala kao rešeto. Voda je prodirala kroz otvorene ulaze i slomljene
prozore i slivala se s krova u salon. Soba u kojoj smo Račana, deca i ja spavali bila je poplavljena.
Bili smo primorani na to da potražimo neko više utočište.
Betoniranje je zbog neprestane kiše bilo praktično neizvodljivo. Bio sam iznenađen što su
građevinci uopšte pokušavali da nastave s radovima. Jednog jutra su izvukli stubove koji su
pridržavali krov dograđenog dela spavaće sobe. Bio je to krajnje optimistički potez. Betonska
tavanica je odolevala gravitaciji čitavih pola minuta, a onda se sručila dole.
Usledio je još jedan policijski prepad, a nakon toga i serija novih povreda. Kiša je iz dana u dan
nastavljala da pada. Ni danas mi nije jasno zašto nisam digao ruke od svega i poveo svoju porodicu
nazad u Englesku. Nije se radilo o tome da sam se plašio podsmeha i zadirkivanja svojih bližnjih.
Duboko u duši sam znao da je to pitanje istrajnosti. Verovao sam da je ostajao tračak nade sve dok
budem gurao dalje uprkos onome što mi je nalagao zdrav razum. Zato sam odlučio da izdržim bez
obzira na sve, kao grogirani bokser koji mora ostati u uspravnom položaju da bi dobio meč. Ostani na
nogama, bodrio sam sebe, i ovaj mračni period će se sam od sebe okončati.

Jedan od najvećih izazova s kojima sam se suočavao bila je svakodnevna komunikacija sa svetom
koji me je okruživao. Moj francuski i dalje nije bio naročito dobar, a na arapskom nisam umeo da
sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Čuvari i neki od radnika su vremenom naučili da se sporazumevaju
sa mnom, ali ogromna većina Kazablančana govorila je isključivo arapski. Zbog toga sam odlučio da
ponovo potražim asistenta.
Objavio sam oglas na lokalnom veb-sajtu. Kao glavne kriterijume za zaposlenje naveo sam
sposobnost za efikasno rešavanje problema i entuzijastično ponašanje u svim mogućim prilikama.
Niko se nije javio na oglas. Već sam nameravao da odustanem od svega kad mi se javio neki muški
glas. Bilo je tri sata ujutru i moj anonimni sagovornik me je pitao da li je radno mesto i dalje
upražnjeno. Glas mu je bio staložen, s blagim američkim akcentom.
„Bože, baš je rano”, rekao sam, tražeći ručni sat.
„U stvari, kasno je”, odgovorio je glas s druge strane.
Konačno sam pronašao sat i bacio pogled na brojčanik. „Rano je. Veoma rano”, rekao sam
ledenim glasom.
S druge strane je zavladao kratkotrajan tajac.
„Kasno je”, ponovio je glas. „Kada se mogu sresti s vama?”
Zakazali smo sastanak za podne, u blizini Dar Kalife, na mestu po imenu Hotel Suisse. Došao sam
na vreme, probivši se kroz blato u sirotinjskoj četvrti po kiši koja je lila kao iz kabla. Osvrnuo sam
se oko sebe, ali nigde nisam spazio nekoga ko bi delovao kao moj kandidat. Izvadio sam beležnicu i
počeo da pravim spisak pitanja koja ću mu postaviti, koliko da ubijem vreme. Nakon pola sata
čekanja, zaključio sam da se taj tip verovatno neće ni pojaviti i vratio sam se kući.

Hamza je čučao u blatu na kraju vrta, mešajući vreću peska sa cementom. Osman je stajao pored
njega s raširenim kišobranom. Prišao sam im i upitao ih šta rade.
„To je iznenađenje”, snebivljivo je odgovorio Hamza.
 U kući sam zatekao radnike kako sede na podu i jedu kus-kus. Čim sam se pojavio na vratima,
poslovođa se pridigao, doteturao se do mene i počeo da me ljubi u obraze.
„Vi ste dobar čovek”, rekao je, još jednom me poljubivši.
Zahvalio sam mu na komplimentu.
„Dabogda imali hiljadu sinova!” uzviknuo je, uz još jednu salvu poljubaca.
Ponovo sam zahvalio.
„Dabogda uvek hodali po ružinim laticama!”
Ponovo je licem krenuo ka meni. Brže-bolje sam prekrio obraze i začkiljio očima.
„Šta hoćete od mene?” sumnjičavo sam upitao.
Poslovođa je skinuo svoju kapu od tvida i spustio je ispred grudi. „Ništa. Samo hoćemo da vam se
dopadnemo”, odgovorio je.
Po podne me je tip sa američkim akcentom ponovo nazvao. Objasnio mi je da se, dok je dolazio
na sastanak, neki pijani vozač zakucao u njegov automobil.
„Jeste li povređeni?”
„Nisam bio u kolima kada se to desilo”, odgovorio je.
„Ah, tako”, zbunjeno sam rekao.
Dogovorili smo se da se sretnemo u istom hotelu u ranim večernjim satima. Ponovo sam čekao
trideset minuta i on se ponovo nije pojavio. Psovao sam u sebi što dopuštam da neko tako traći moje
slobodno vreme i krenuo nazad kroz blato sirotinjske četvrti.
Bilo je mračno, ali Hamza je i dalje nešto radio na kraju vrta. Od silne kiše, žućkastocrvena
zemlja pretvorila se u duboko blato. Hamzina odeća je bila skroz zamazana, ali njemu to očigledno
nije smetalo. Ono što je napravio podsećalo je na kratku i široku betonsku cev postavljenu u
vertikalni položaj. Na gornjem delu se nalazio ručno izrađeni čekrk i gumeno vedro.
„To je bunar”, objasnio mi je.
Zavirio sam unutra. „Ali nema vode”, rekao sam. „Nema čak ni rupe.”
Hamza je ležerno odmahnuo rukom. „To je bunar za džine”, rekao je.

Taman što sam krenuo na počinak, kandidat za posao je ponovo nazvao. Već sam se spremao da ga
ispsujem i spustim slušalicu, ali pre nego što sam stigao bilo šta da izustim, on me je upitao za
adresu.
„Doći ću za deset minuta”, rekao je.
„Nema šanse da pronađete kuću. Mi živimo usred sirotinjske četvrti.”
Tačno deset minuta kasnije, začulo se kucanje na vratima. Kandidat je tiho ušao u kuću i rukovao
se sa mnom, skrenuvši pogled u stranu. Zvao se Kemal Benabdulah. Bio je mršav i proćelav i imao je
dvadeset pet godina. Izgledao je bar deset godina starije. Oči mu behu upale u očne duplje, a pogled
odsutan. Imao je izduženo lice s tankim brkovima. Sedeli smo u salonu na plastičnim baštenskim
stolicama i slušali kišu koja je pljuštala u dvorištu. Očekivao sam izvinjenje, ali ono je izostalo.
„Nešto prepravljamo po kući”, rekao sam, svestan haosa koji nas je okruživao.
Kemal je prešao pogledom preko zidova, a onda osmotrio gomilu poslaganih vreća. „Koriste
cement od trideset pet gradi”, rekao je. „Trebalo bi da koriste onaj od četrdeset pet, inače rizikuju da
se tavanica sruši.
„Već se srušila”, rekao sam.
Nisam tražio od Kemala da ponese svoje porodično stablo. Umesto toga, zamolio sam ga da mi
kaže nešto o svom životu.
„Rođen sam u malom gradu na istoku Maroka” tiho je prozborio, „ali odrastao sam u Kazablanki.
Sedam godina sam živeo u Sjedinjenim Državama, uglavnom u Atlanti i Njujorku. Radio sam na
hiljadu mesta – u firmama kao što su Arbi, Hardi, Deri Kvin. Mislio sam da ću zauvek ostati tamo.”
„Zbog čega si se vratio?”
„Zbog sticaja okolnosti”, odgovorio je, ovlaživši jezikom usne. „Nikad ne znate šta vam sve život
može prirediti”, rekao je.
 SEDMO POGLAVLJE

Vojska ovaca koje predvodi lav pobediće vojsku lavova koje predvodi ovca.

BANDA NESTAŠNIH DEČAKA POČELAJE DA PRAVI DARMAR po sirotinjskoj četvrti.

Krali su igračke od mlađe dece, gađali kamenjem osakaćene pse, bockali magarce zašiljenim
štapovima i saplitali starice koje su se teturale kući vraćajući se sa zajedničkog bunara. Učiteljica je
mahala svojim narandžastim crevom, preteći da će ih izmlatiti na mrtvo ime ako ih samo uhvati na
delu. Naborani imam je ljutito pljeskao dlanovima. „Ako mi samo padnu šaka”, govorio je, „obesiću
ih za uši”.
Pošto je Kemal bio jedini kandidat koji se javio na oglas, odlučio sam da ga uzmem u službu.
Uprkos tome, bio sam gotovo ubeđen u to da je na njegovom potiljku bio istetoviran nevidljivi rok
trajanja. Nisam očekivao da će njegovo službovanje potrajati. Nakon debakla koji sam doživeo sa
Zohrom i njenom savetnicom iz redova džina, moje prognoze nisu bile naročito ohrabrujuće.
Na moje silno iznenađenje, Kemal je prvog dana na vreme stigao na posao. Bio je obučen u crno-
sivo odelo, a na levoj ruci je nosio masivan italijanski ronilački sat. Usne su mu bile čvrsto stisnute.
Ako bih ga nešto upitao, odgovarao je taktičnim odmerenim rečima, a onda bi ponovo utonuo u
ćutanje. Činilo se da nije sklon dokonim razgovorima. Kada bih mu predočio neki problem, svim
snagama bi se usredsredio na njegovo rešavanje. Prvi utisak koji sam stekao bio je da pred sobom
imam samotnjaka, čoveka koji se u životu svačega nagledao.
Izdao sam mu čitav niz naređenja.
„Vrt treba poprskati insekticidom”, počeo sam. „Potom treba razmontirati staru vetrenjaču iznad
bunara i skloniti one kamare drva iz povrtnjaka.”
Kemal nije pravio beleške. Pažljivo je pratio ono što govorim, stisnutih usana i ruku prekrštenih
iza leđa.
„Još nešto?” upitao je.
„Iskreno rečeno, ima još mnogo toga”, rekao sam. „Za početak, treba da kupimo kadu i satelitsku
antenu, a treba srediti i bazen. Moraćemo da napravimo sigurnosnu ogradu, da kupimo aparate za
gašenje požara i da namestimo prozore.”
Tog dana sam imao zakazan susret s jednim službenikom britanskog konzulata. Rekao sam Kemalu
da se baci na posao, a ja sam peške krenuo kroz blatnjave sokake sirotinjske četvrti u potrazi za
nekim taksijem. Korejski džip je nekoliko dana ranije otkazao poslušnost. Nešto nije bilo u redu s
motorom.
Kada sam se tri sata kasnije vratio kući, dvorište je vrvelo od ljudi. Što je bilo još neobičnije, svi
su nešto radili. Deset muškaraca je kolicima odvozilo panjeve iz vrta. Grupa vojnika je rastavljala
staru vetrenjaču, pentrajući se na nju pomoću konopaca. Jedan majstor je popravljao pumpu za bazen,
drugi je instalirao satelitsku antenu, a treći je stavljao nova prozorska okna. Pozvao sam Kemala.
Njegova glava je odmah provirila s krova.
„Ovde sam”, doviknuo je.
Trenutak kasnije, već je stajao preda mnom, zatvorenih usta i ruku zabačenih iza leđa.
„Kako napreduju poslovi?” upitao sam.
„Sve je pod kontrolom”, odgovorio je on. „Napravio sam pogodbu s pekarom iz sirotinjske
četvrti. Raščistiće čitav vrt. Drva im trebaju za loženje peći. Kažu da nam mogu platiti dve stotine
dolara kao nadoknadu. Pitaju da li ste zadovoljni tim iznosom.”
„Oni će nama platiti?”
„Naravno.”
„A otkud ovi vojnici?”
Kemal je žmirnuo očima. „Svi sa kojima sam razgovarao tražili su brdo para za taj posao”,
objasnio je. „Zato sam kontaktirao vojsku i oni su pristali da uklone vetrenjaču u sklopu vojničke
vežbe. Sklopio sam dogovor i s tipom koji otkupljuje staro gvožđe. Daće nam sto pedeset dolara za
metalne delove. Taman za sređivanje bazena.”
„Odlično”, rekao sam.
„To nije sve. Čekajte samo da vidite ovo...”
U Kemalovim rukama se odjednom našao daljinski upravljač za televizor. Pritisnuo je jedno
dugme i s krova se istog trenutka začula škripa rotirajuće satelitske antene. Koji trenutak kasnije, na
ekranu se pojavilo nešto što je izgledalo kao peruanski TV dnevnik.
„Sada imate dve hiljade kanala”, rekao je. „Doveo sam jednog poznanika da vam sve to besplatno
instalira.”
„A šta je s kadom?”
Kemal se štipnuo za brk. „To ćemo srediti kasnije”, rekao je.
Čuvari nisu bili impresionirani Kemalovim postignućima. Poveo sam ih u obilazak poseda,
ponosno im pokazujući popravljenu pumpu za bazen, razmontiranu vetrenjaču i na hiljade TV kanala.
Njihova lica su bila potištena i razočarana. Stekao sam utisak da su to doživeli kao izdaju s moje
strane.
„Mesje Kemal nije dobar čovek” prezrivo je rekao Hamza.
„Taj će i košulju s leđa da vam skine”, dodao je Osman.
„I kuću će vam ukrasti, samo ako mu se ukaže prilika”, rekao je Medved.
„Onda ću morati da budem strašno oprezan”, rekao sam. „Ali ako on za samo jedan dan može da
obavi toliko stvari, nema šanse da se odreknem njegovih usluga.”

Te noći niko od nas nije mogao da zaspi zbog zvukova koji su dopirali iz bidonvila. Neki siroti
magarac se batrgao na ularu i tako bolno njakao kao da je predosećao smak sveta. Pretpostavivši da
je banda neobuzdanih derana krenula u svoj noćni pohod, išunjao sam se u vrt i doviknuo Hamzi da
izađe napolje i rastera ih. Napolju je bilo veoma mračno. Samo se tanušni mesečev srp nazirao na
oblačnom nebu. Čuvar je stajao pored bunara koji je napravio za džine, bacajući unutra nešto što je
podsećalo na komade sirovog mesa.
„To će privući pacove”, rekao sam prekornim glasom. Magarac je i dalje bolno njakao u
sirotinjskoj četvrti.
„To će nas zaštititi”, odgovorio je Hamza.
Obojica smo prasnuli u smeh. Tada sam prvi put osetio izvesnu toplinu u našem odnosu. Ja nisam
verovao u džine, ali poštovao sam praznoverje kao izraz jedne odavno utemeljene zrele kulture.
„Kako da izađemo na kraj sa džinima?” upitao sam ga.
Hamza je bacio poslednje komade mesa u bunar bez vode. Njakanje magarca se utišalo, da bi
potom potpuno zamrlo.
„Oni žive u Dar Kalifi”, rekao je. „Oduvek su živeli tu.”
„Mogli bismo da obavimo ritual isterivanja duhova”, predložio sam, „i tako ih najurimo iz kuće”.
„Da li bi izbacio svog dedu na ulicu samo zato što je ostario?” odvratio je on.
Obojica smo zaćutali. Situacija je pozivala na tišinu. Udahnuo sam noćni vazduh prožet mirisom
jasmina i osluškivao nasumični lavež divljih pasa. Obojica smo bili zatočenici kultura iz kojih smo
potekli. Moj način razmišljanja bio je omeđen zapadnjačkim naučnim idealima, a njegov
tradicionalnim obrascima marokanske kulture. Njegovo ubeđenje u to da džini postoje pariralo je
mojoj uverenosti da je to čisto praznoverje. Upitao sam se da li ćemo ikada uspeti da stignemo do
tačke u kojoj bi se naša mišljenja preklopila, do ničije zemlje u kojoj je čovek mogao oscilirati
između vere i skepticizma.

Lavež pasa lutalica je utihnuo, a nestao je čak i šum laganog povetarca. Bio je to najtiši trenutak
koji sam iskusio od našeg useljenja u Dar Kalifu. Svom dušom sam uživao u tom daru. Istočnjaci
smatraju tišinu nečim što poseduje neizmernu vrednost, za razliku od zapadnjaka koji u njoj vide
samo neprijatne pauze između dve etape razgovora. Za mene lično, pauza u govoru je po pravilu
nešto zastrašujuće, stvar koju treba saseći u korenu. Međutim, prvi put posle toliko vremena mogao
sam da se prepustim tišini.
Na kraju sam ipak ja bio taj koji je prekinuo ćutanje. „Zašto je ona soba uvek zaključana?”
Hamza je obrisao ruke o košulju. „Ne mogu vam to reći”, odgovorio je.
„Zašto?”
„O nekim stvarima se može govoriti, a o nekima se mora ćutati.
„Šta se desilo unutra? Je l’ neko tamo izgubio život? Da li je u tome stvar? Osetio sam neku
hladnoću. Strah. Miris smrti.”
Čuvar je ispustio težak uzdah. „Ne mogu da pričam o tim stvarima”, rekao je. „Ako želite da
saznate više o Dar Kalifi, morate živeti ovde. Kuća će vam s vremenom sve sama ispričati.”
 Prošlo je nekoliko dana. Kada sam jednog jutra, još uvek bunovan od sna, krenuo dugačkim
nadsvođenim tremom ka kuhinji, presreo me je muškarac obučen u zaštitno odelo, s maskom na licu i
gumenim rukavicama na šakama. Na leđima je nosio hemijsku bocu pod pritiskom, a u rukama držao
crevo povezano s bocom.
„Vratite se unutra”, rekao je. „Ovo je otrov.”
Energično je mahnuo rukom, davši znak svom kolegi koji je stajao na drugom kraju vrta. Čovek je
bio istovetno obučen i imao je identičnu bocu na leđima. Potom su aktivirali boce i mastan crn gas je
pokuljao napolje. Prvo su poprskali najniže delove vrta, travu i cvetne leje, a potom prešli na žbunje
i drveće. U roku od tri minuta, više se ništa nije videlo. Činilo mi se kao da se nalazim u središtu
hemijske katastrofe. Ptice su popadale iz krošnji i ošamućene ležale na zemlji. Zatvorio sam oči i
oteturao se nazad do spavaće sobe da upozorim Račanu i decu da ne mrdaju odatle.
Sedeli smo šćućureni u sobi i čekali da prođe hemijska opasnost. Nakon otprilike sat vremena,
Kemal se pojavio na vratima. Objasnio mi je da je za male pare uspeo da dovede ekipu za
dezinsekciju i deratizaciju. Ti ljudi su bili u državnoj službi, ali svratili su pre posla da nam učine
uslugu.
Tokom narednih nekoliko dana, moj novi asistent je uspešno rešavao problem za problemom.
Zahvaljivao sam proviđenju što me je Zohra tako iznenadno i neočekivano napustila. Njen zamenik
bio je neuporedivo efikasniji. Prema meni se odnosio krajnje formalno, uvek mi se obraćajući sa
„gospodine”, a kada bi završio sa svojim dnevnim obavezama, raspoloženje bi mu naglo splasnulo.
„U Americi sam naučio da naporno radim”, objasnio mi je jednog popodneva. „Tamo su ljudi
predani svom poslu. Ne razvlače se naokolo izmišljajući opravdanja, sažaljevajući sebe i po čitav
dan se nalivajući čajem od nane. Ako se u Americi pokažeš kao dobar radnik”, dodao je, „možeš
zaraditi brdo para i steći poštovanje među ljudima koji te okružuju”.
Uprkos tome, neprestano sam upozoravao sebe da to ne može potrajati. Takva efikasnost nikada
nije dugog veka.
Sedeli smo u taksiju, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu na ulicama Kazablanke, kada sam
upitao Kemala šta ga je navelo na to da emigrira u Sjedinjene Države. Pogled mu je bio fiksiran na
ulicu. Posmatrao sam ga iz profila. Progutao je knedlu, a onda počeo da govori.
„Moju porodicu je zadesila nesreća. Strašna nesreća. Moja majka i mlađa sestra putovale su
automobilom kroz Španiju. Neki kamion je naleteo na njih i obe su poginule – majka na licu mesta, a
sestra nekoliko dana kasnije.”
Promucao sam nekoliko reči u znak saučešća.
„Kada mi je otac saopštio šta se desilo”, nastavio je, „nisam čak ni zaplakao. Nisam pokazao
nikakvu emociju. Bio sam potpuno paralisan.”
„Kada se to desilo?”
„Pre devet godina.”
„I tada si otišao u Sjedinjene Države?”
„Moja porodica je bila razorena”, rekao je. „Srce joj je bilo iščupano. Nisam znao ni jednu jedinu
reč engleskog, ali morao sam da pobegnem što dalje. I tako sam seo na avion za Džordžiju, da
okušam sreću u prestonici južnjačke gostoprimljivosti.”

Kiše su se uskoro vratile. Arhitektini ljudi su se baškarili naokolo kao u zemlji Dembeliji.
Spopadala me je jeza od pomisli na to da uopšte prođem kroz kuću. Radovi su stajali u mestu. Podovi
su bili uklonjeni, a vrata poskidana iz dovrataka. Prekidači za svetlo bili su porazbijani, a električne
žice su visile sa zidova i tavanica, dajući svoj doprinos sveopštem rasulu. Samo polovina lukova bila
je dovršena, a za ostale sam već gubio nadu da će radnici ikada preći na njih.
S vremena na vreme, dok bih užurbanim korakom marširao kroz salon, zaklanjajući oči rukama
kako bih poštedeo sebe obeshrabrujućeg prizora, stari poslovođa bi se ustremio ka meni, počeo da
me cmače po obrazima i srdačno mi stiska desnu šaku.
Kada je Kemal video kako me starac spopada svojim izlivima prisnosti, okrenuo se ka njemu i
zarežao nešto na arapskom.
„Ma, on samo hoće da bude ljubazan”, popustljivo sam rekao.
„Grešite. On samo hoće da vam zavuče ruku u džep”, odvratio je moj novi asistent. „Sledeće
nedelje počinje sveti mesec Ramazan. Zato matori pokušava da vam se dodvori. Nada se da će vas
time navesti na to da ga bogato nagradite za praznik.”
Kemal je potom počeo da se raspituje o arhitekti. Opisao sam ga kao dobrog čoveka zaljubljenog
u kvalitetne kubanske cigare.
„Nemojte mu ni slučajno davati pare”, upozorio me je.
„Ali ja sam mu već sve unapred isplatio”, promrmljao sam. „Insistirao je na tome.”
„Da li vam je dao neku priznanicu?”
„Nije. Jednostavno sam prebacio novac na njegov račun u Parizu.”
Kemal je zakolutao očima. „U Maroku”, objasnio mi je, „pare se daju samo ljudima kojima želite
što pre da vidite leđa”.

Pre nego što sam se doselio u Kazablanku, često sam tokom jutarnjeg kupanja razmišljao o tome
kako ću jednog dana dići sidro i uteći sa engleskih obala. Volim da provodim dosta vremena
potopljen u kadi, nožnim palcem podešavajući dotok tople vode i razmišljajući o krupnim životnim
pitanjima. Sada, kada smo konačno izveli svoje veličanstveno bekstvo, želeo sam da nabavim kadu u
kojoj ću moći do mile volje da se baškarim, kujući planove za budućnost. Kada je morala da bude
grandiozna, kvalitetno izrađena i da potiče iz doba kada su ljudi umeli da uživaju u blaženim
domaćim ritualima kao što je kupanje.
Kada sam upitao Kemala gde bih mogao da pronađem starinsku kadu, obećao mi je da će me
odvesti do najboljeg salona sanitarne opreme u gradu. Upitao sam ga da li se taj salon nalazi u
pomodarskom Marifu.
Kemal je namreškao nos. „Marif je za skorojeviće”, rekao je.
Pre nego što smo krenuli u potragu za kadom, odveo sam Kemala da pogleda moj pokvareni
korejski džip. Još otkako je motor otkazao, džip je stajao zaključan u garaži. Kemal je podigao haubu
i pregledao mašineriju, a zatim proverio papire i pređenu kilometražu. Na kraju je odlučio da pozove
mehaničara – dobro građenog muškarca s tamnim ubilačkim očima i prosedom razbarušenom bradom,
obučenog u radni kombinezon koji je bio toliko zamazan uljem da je bilo nemoguće ustanoviti
njegovu prvobitnu boju.
„Marokanski mehaničari su nezamislive bitange”, rekao je Kemal. „Većina njih bi mogla k’o od
šale da ubije čoveka.”
„Zar su baš svi takve bitange?” upitao sam.
Kemal je zapalio cigaretu. Zamišljeno je klimnuo glavom, okružen oblakom dima. „Baš svi...
izuzev jednog”, rekao je, pokazavši užarenim krajem „marlbora” na čoveka sa ubilačkim pogledom.
„Husein je jedini kome možete verovati.”
„Kako si ga pronašao?”
„Svojevremeno je na kartama izgubio sve što je imao”, započeo je Kemal. „Porodica mu je bila na
rubu prosjačkog štapa. A onda ga je moj otac uputio u posao. On nam nikad ne bi zabio nož u leđa.”
Dok je Husein svojim nemilosrdnim pogledom ispitivao motor, upitao sam Kemala zašto bi mu
neko zabio nož u leđa.
„Pa, za to nije potreban neki veliki razlog”, znalački je odgovorio. „Neko može biti ljubomoran
zato što imate više od njega, ili se možda zamerio nekom iz vaše porodice. Ako dođe do toga, onda
ste u velikoj nevolji.”
„Kakvoj nevolji?”
„Kad vidite sve te glamurozne izloge i skupe automobile, može vam se učiniti da je Kazablanka
moderan grad”, rekao je. „Ali ako samo malo zagrebete ispod površine, shvatićete da je ovo opasno i
surovo mesto. Ovo je Afrika. Ovde još uvek važe plemenski zakoni. Nikad to nemojte smetnuti s uma.
Napravite samo jedan pogrešan potez i imaćete čitavo pleme za vratom.”
Pokušao sam da ugraviram to upozorenje u svoju svest.
U tom trenutku, mehaničar je podigao glavu. Pogledao je Kemala, začkiljivši svojim tamnim
očima, i prozborio nekoliko reči.
„Baš kao što sam i mislio”, rekao je moj asistent.
„Šta je ustanovio?”
„Ovo nije originalni motor. Ovaj džip je star tri godine, a gvožđurija ispod haube najmanje deset.”
Kemal je izvadio još jednu cigaretu i prešao jezikom duž njene ivice. „Niste bili dovoljno obazrivi”,
rekao je. „Prethodni vlasnik je ispod ruke prodao originalni motor za dobre pare, a vama je uvalio
ovu gomilu starog gvožđa.” Zapalio je cigaretu i polako izdahnuo dim. „Klasičan slučaj zamene
motora”, rekao je.
„Zamena motora?”
„Naravno. Najstariji trik u trgovini automobilima.”

Boravak u Sjedinjenim Državama izvršio je veliki uticaj na Kemala. Kada se vratio u rodnu
zemlju, nekoliko meseci pre Drugog zalivskog rata, bilo mu je veoma teško da ponovo prihvati
marokanski mentalitet. U Americi je navikao na to da se stvari obavljaju brzo i efikasno. Izbrusio je
svoju veštinu i naučio da čovek neprestano mora nešto obrtati, muvati i petljati, da mora brzo i
energično govoriti i biti upućen u širok dijapazon stvari. Kada se vratio u Maroko, shvatio je da je
tamošnji život zaglibljen u inerciji koja je vladala već najmanje hiljadu godina. Kao što sam iz ličnog
iskustva saznao, jedini način da u Maroku obavite bilo kakav posao sastojao se u tome da srljate kao
razjareni bik, rušeći sve pred sobom. Pa čak i ako ste s takvom silinom i energijom pristupali svojim
poslovima, morali ste neprestano držati oči otvorene.
„Dovoljno je da samo na trenutak skinete pogled s lopte”, često je govorio Kemal, „pa da izgubite
sve što ste u životu stekli”.
Bio sam impresioniran njegovom sposobnošću predviđanja. Činilo mi se da je savršeno shvatao
sve finese situacije u kojoj sam se obreo iako mu još uvek nisam pomenuo probleme s nestalom
dokumentacijom. Kada sam mu na kraju u kratkim crtama predočio i taj slučaj, stekao sam utisak da
uopšte nije iznenađen.
„Ova kuća je godinama bila prazna”, rekao je. „Čudi me da je kurjaci već nisu rastrgli.”
„Džini su ih držali na odstojanju”, ironično sam rekao.
„Možda ste u pravu”, nastavio je Kemal. „Raspitivao sam se o vašoj kući kod ljudi iz bidonvila.
Tamo svi pričaju o Dar Kalifi. Kažu da njom haraju džini, na stotine džina. Ne možete ni zamisliti
koliko se oni boje tih stvorenja. Da nije tako, već odavno ni kamen na kamenu ne bi ostao.”
 Moji razgovori sa starim filatelistom Hišamom nastavili su se. Svake nedelje bih prošetao do
njegove kuće, preskočio tronogog psa koji se baškario pred ulazom i trampio pregršt poštanskih
markica za turu razgovora. Pričali smo o njegovom detinjstvu i o godinama koje je proveo na drumu,
putujući zaprežnim kolima natovarenim starim gvožđem. Razgovarali smo o marokanskoj prošlosti,
budućnosti i mladalačkim snovima.
Hišam je bio od onih ljudi koji vole da razgovor ima početak, sredinu i kraj. Nije bio poklonik
ispraznog i dokonog ćaskanja. Imao sam utisak da je razgovore koje smo nas dvojica vodili shvatao
još ozbiljnije zbog toga što su oni predstavljali deo našeg neobičnog poslovnog dogovora.
Odmeravao je svoje reči prema vrednosti markica koje sam mu donosio, šarenih papirića
prilepljenih za gornji desni ugao poštanskih koverata.
Jedne nedelje sam ga upitao da li veruje u džine.
„Naravno da verujem”, odgovorio je kao iz topa. „Oni su svuda oko nas. Njihov i naš svet se
međusobno prepliću.”
„Da li ih volite?”
Starac me je iznenađeno pogledao. „Kako, zaboga, da ih volim? Da mogu, ne bi oklevali da nam
prerežu grkljan”, odgovorio je. Podigao je s poda album za markice i otvorio ga.
„Hoćete da kažete da bi džini, da mogu, pobili sve ljude?”
„Nego šta! Ali postoje načini da se zaštitimo od njih!” uzviknuo je. „Zato govorimo Bismilah, ’u
ime boga’, pre nego što se upustimo u bilo kakav posao.”
To je objašnjavalo zašto sam taj izraz slušao po hiljadu puta na dan. Marokanci mrmljaju tu reč
pre nego što uđu u automobil, pre nego što se late jela ili pića, pa čak i pre nego što se spuste na
stolicu.
„Naš džin se zove Kandiša”, nastavio sam. „Čuvari su prestravljeni od njega. To nam poprilično
zagorčava život.”
„S razlogom se plaše”, rekao je Hišam, raspoređujući markice. „Čuo sam da je Kandiša izuzetno
moćan, da voli ljudsku decu. Vaša deca nisu bezbedna. Mogao bi ih zgrabiti kad najmanje očekujete.
Zbog toga su čuvari toliko prestrašeni.”
Hišam mi je ispričao kako džini često imaju običaj da preko noći ukradu neko ljudsko dete i
zamene ga malim džinom.
„Dete džin se ponaša isto kao i vaše dete”, objašnjavao je. „Isprva ništa ne sumnjate. A onda
jedne večeri zbaci svoje ljudsko obličje, pretvori se u užasno stvorenje visoko trideset metara i u
jednom zalogaju proguta čitavu porodicu. Verujte mi da vam govorim istinu.”
„Kako se to može sprečiti?”
Starac je spustio album s markicama. „Postoji jedno rešenje”, rekao je ozbiljnim glasom.
„Koje?”
„Da prevarite džine. Uveče u dečje postelje stavite lutke, a svoju decu pošaljite da spavaju u
pećnici. Ako tako budete radili svako veče, svi ćete biti bezbedni.”

Kad god bih zamolio Kemala da me odvede do mesta gde sam mogao da kupim kadu, on je tvrdio
kako nemamo razloga za žurbu. Kada je predstavljala jedan od završnih detalja, objašnjavao je, a mi
smo još uvek bili daleko od tog stadijuma. Bio je u pravu. Dok su trajali radovi na renoviranju
Kalifove kuće, sve vreme sam imao velikih problema s perspektivom. Prilično sam dobar u
zapažanju detalja, ali mi je gotovo nemoguće da zamislim neki projekat kao celinu. Čitavo jedno
skladište u Dar Kalifi bilo je već ispunjeno takozvanim završnim detaljima. Sve te stvari strpljivo su
čekale da budu raspoređene na svoja mesta. Bila je tu profesionalna teniska mreža iako je teniski
teren još uvek predstavljao samo zapuštenu parcelu prekrivenu kršom, slomljenim flašama i mrtvim
pacovima. Pored teniske mreže bilo je poslagano trideset uramljenih slika indijskih maharadža koje
je trebalo da budu okačene na trpezarijskim zidovima. Nedaleko odatle nalazila su se dva sanduka,
jedan pun ukrasnih jastučića, a drugi preplavljen lusterima, lampama, sapunima, kupkama i
telefonskim aparatima. Međutim, završni detalj koji me je ispunjavao najvećim nemirom bio je šest
metara dug teretni kontejner sa indijskim nameštajem koji sam naručio pre nekoliko meseci. Naš
dragoceni tovar već je plovio pučinom, na svom putu ka Kazablanki.

Želja da se što pre latim završnih detalja navela me je na to da ponovo pozovem arhitektu.
Zamolio sam ga da u Dar Kalifu pošalje još radnika, ljudi koji su kadri da posao privedu kraju.
Ispričao sam mu za brodski kontejner pun nameštaja koji je već putovao ka Maroku, kao i za hiljadu
drugih završnih detalja koji su čekali da zauzmu svoje mesto u kući. Što se njega ticalo, ja sam
očigledno postao samo još jedan rasrđeni glas koji ga je gnjavio preko mobilnog telefona, glas
čoveka koji je bio dovoljno glup da mu izruči pare unapred. Tokom našeg kratkog razgovora postalo
mi jasno da se arhitekta već bacio na pelješenje nekog novog i još bogatijeg stranog klijenta.
„Ništa ne brinite, dragi moj prijatelju”, veselo je rekao. „Samo se opustite. Rezultat će biti
očaravajući.”
„Kada će radnici početi da stavljaju podne pločice?”
Arhitekta mi je u tom trenutku doviknuo kako njegovo vozilo ulazi u tunel i veza se naglo
prekinula.

Narednog jutra, pred vratima Dar Kalife pojavila se nova grupa radnika. Za razliku od
građevinara, oni nisu bili obučeni u odela. Garderoba im je bila oskudna i otrcana. Upitao sam
poslovođu ko su ti ljudi.
„Oni će popločati podove”, odgovorio je starac.
Sanjao sam o tome da Dar Kalifi vratim nekadašnji sjaj i grandioznost, tradicionalni arapski
izgled koji je u prošlosti verovatno posedovala. Ljudi s maljevima svojski su se potrudili da u kući
ne ostane ni jedan jedini evropski detalj. Planirao sam da u našem novom domu primenim
tradicionalne marokanske dekorativne tehnike kao što su bedžmat, pločice od terakote iz Fesa koje se
koriste za prekrivanje podova, zelidž, mozaici napravljeni od komadića glaziranih pločica, i tadelakt,
prelepi gips za prekrivanje zidova koji zanatlije iz Marakeša prave od krečnjaka, mermerne prašine i
belanaca.
Stranci koji pokušavaju da upoznaju Maroko običnu stiču utisak da ta zemlja predstavlja pravu
riznicu tradicije i umetničkih dostignuća. Knjižare na Zapadu su preplavljene divno ilustrovanim
monografijama koje prikazuju umetnosti i zanate tog severnoafričkog kraljevstva. Lako je zamisliti
kako ti čudesni zanati sa hiljadugodišnjom tradicijom i dalje nalaze široku primenu u marokanskim
domovima, ali ta pretpostavka je strašno daleko od istinskog stanja stvari.
Pripadnici marokanske kraljevske porodice već generacijama nastupaju kao pokrovitelji
tradicionalnih zanata. Vladari su, jedan za drugim, podizali impresivne džamije, prelepe javne vrtove
i raskošne palate. Finansiranjem takvih projekata oni su pomogli da se zanatska veština održi i da
tradicija ne izumre – kao što se, nažalost, desilo u brojnim arapskim zemljama.
Iako pripadnici marokanske elite poštuju i štite nacionalnu kulturnu baštinu, većina Marokanaca
našeg doba se opredeljuje za moderan dekor. Oni opremaju svoje kuće praktičnim tapisonima,
svetlucavim fabričkim pločicama, masovno proizvedenim lampama i lusterima i montažnim
nameštajem. Njihovi domovi su ušuškani i laki za održavanje. A osim toga, kao što sam se uskoro i
sam uverio, taj novi zapadni dekor imao je još jednu prednost: obezbeđivao je ogromnu uštedu u
novcu i vremenu.

Kada sam te nedelje posetio Hišama Harasa, zatekao sam ga kako skrušeno sedi u svojoj kućici
iza džamije. Lice mu je bilo preplavljeno očajanjem. Upitao sam ga šta je krenulo naopako.
„Život je krenuo naopako”, sumorno je rekao. „Moj sin je poginuo. Bio je otprilike vaših godina.
Bio je pun života, pun snage. A onda je jedan auto naglo izleteo iz trake i on više nije bio živ. Ništa
od njega nije ostalo. Ništa osim sećanja.”
Hišam je podigao ruku i obrisao suze. U arapskom svetu smatra se da su suze odraslog muškarca
dopuštene i časne samo onda kada se njima oplakuje smrt sina. Sagnuo sam se ka njemu i saosećajno
mu stisnuo šaku. Ispružio je drugu ruku i spustio dlan na moje rame.
„Kasnije ćemo razgovarati”, rekao je.

Radnici koji su došli da prekriju podove pločicama od terakote dovukli su dvadeset vreća u salon
i razbacali ih po podu. Zvuk razbijenih pločica odjekivao je kroz nedovršene sobe. Radnici su se, svi
do jednog, predstavljali kao vrhunski majstori, sinovi i unuci velikih zanatlija. Svi oni su, kako su se
hvalili, poticali iz zanatskih porodica koje su se bar dvadeset generacija unazad bavile tim poslom.
Oraspoložen takvim saznanjima, poslužio sam ih malim kitnjastim čašama ekstra slatkog čaja od
nane. Stari poslovođa očigledno nije bio oduševljen gostoprimstvom koje sam im ukazao. Žustro je
prišao, sklonio čaše i na arapskom jeziku zarežao na pridošlice. Potom je odneo poslužavnik sa
čajem na drugi kraj sobe, gde su sedeli njegovi građevinci u svojim prljavim i izgužvanim odelima. U
prolazu je iskoračio ka meni kako bi mi još jednom izljubio obraze.
„Čekaju vas veliki problemi”, rekao je Kemal. „Tačnije rečeno, čeka vas prava katastrofa.”

Nekoliko dana nakon sinovljeve pogibije, stari sakupljač markica se neočekivano pojavio pred
vratima našeg doma. Na sebi je imao svoju uobičajenu odeću za izlazak – sako od tvida i izbledelu
platnenu kapu. Pozvao sam ga unutra i zamolio ga da sedne, obrisavši zelenu plastičnu stolicu u
ledenom salonu. Sedeli smo desetak minuta u potpunoj tišini. Jednostavno nisam znao šta da kažem.
Nisam uspevao da pronađem reči kojima bih dostojno izrazio svoje saosećanje. Ponekad su trenuci
koje u tišini provodite s nekim ko vam je blizak vredniji i upečatljiviji čak i od najživljeg i
nasadržajnijeg razgovora. Hišam je jednom ili dvaput skrenuo pogled ka meni, pokušavajući da se
slabašno osmehne.
„Možda će vam to izgledati čudno” konačno je prozborio, „ali hteo sam nešto da vas zamolim”.
„Naravno. Samo recite.”
„Da li biste mi dopustili da uzmem u naručje vašeg malog Timura onako kako sam nekada davno
držao mog rođenog sina?”
Odmah sam otišao do sobe u kojoj je Timur spavao, podigao ga iz krevetića i stavio ga u
Hišamovo naručje. Starac je privio našeg mališana uz grudi i zatvorio oči.
„Morate naučiti da cenite svaki trenutak života”, rekao je.

Te noći, mlad mesec se pojavio na nebu bez oblaka i sveti mesec Ramazan je počeo. Za
muslimane, poštovanje Ramazana predstavlja jedan od glavnih stubova vere. To je vreme molitve i
strogog dnevnog posta, kada su kapije raja otvorene, a kapije pakla zatvorene. Za vreme Ramazana,
muslimanima je zabranjeno da lažu i da gaje nečiste misli, a njihova dela i postupci moraju biti
savršeno čedni i čestiti.
 Niko ko živi u Maroku ne može izbeći da se povinuje propisima koje nalaže sveti mesec Ramazan,
a kontrast između tog perioda i redovnog načina života nigde nije upadljiviji nego u Kazablanki.
Većina mladih žena koje žive u tom gradu paradiraju naokolo našminkanih lica, obučene u
najoskudniju odeću koja se može zamisliti. Provode čitave dane po glamuroznim kafeima, doterujući
frizure, prepričavajući aktuelne tračeve i pušeći uvozne cigarete. Međutim, kada nastupi Ramazan sa
svojim strogim propisima, one bivaju prinuđene na to da odbace šminku i izazovnu garderobu i da se
u javnosti pojavljuju isključivo u lepršavim dželabama, tradicionalnim odorama s kapuljačama.
Kafei su preko dana zatvoreni, a pušenje je svima strogo zabranjeno.
Fransoa, francuski iseljenik koga sam upoznao odmah po dolasku u Maroko, upozorio me je na
opasnosti koje nosi Ramazan. Rekao mi je da je to naporan i mučan tridesetodnevni period tokom
kojeg Marokanci iz dana u dan postaju sve razdražljiviji. Međutim, kako je napomenuo, najgore od
svega bilo je to što su u tom periodu svi poslovi stajali u mestu. Bilo je praktično nemoguće bilo šta
obaviti.
„A šta će biti s radovima u Dar Kalifi?” bojažljivo sam upitao.
„Bolje zaboravi na to!” uzviknuo je on. „Možeš slobodno odmah da spakuješ kofere i da se vratiš
kući.”
„Ali, ovo je moja kuća.”
„U tom slučaju”, zajedljivo je rekao Fransoa, „ostani kod kuće i čekaj da se stvari vrate na staro”.
Poput svih ostalih, Kemal se uzdržavao od poroka koji su sačinjavali jezgro njegovog života.
Prestao je da konzumira alkohol, a oblak duvanskog dima koji ga je gotovo uvek okruživao takođe
beše iščezao. Od zore do sumraka uzdržavao se od hrane i pića i svim snagama je nastojao da mu
misli budu čedne i čiste. Početkom svetog meseca, stigao je pred Kalifovu kuću u luksuznoj crnoj
„Mercedesovoj” limuzini sa uniformisanim šoferom. Vozilo je imalo žute diplomatske tablice i
minijaturnu zastavicu sa strane.
„Zamolio sam jednog poznanika za uslugu”, objasnio je, primetivši moj začuđeni pogled.
„Koga to?”
„Ambasadora Mauritanije.”
Zamolio sam Kemala da mi u kratkim crtama opiše kako izgleda život za vreme Ramazana.
„Prvo što počinje da vam smeta jeste nedostatak sna” rekao je. „U ponoć nešto pojedete,
odspavate tri sata, potom odlazite u džamiju, stavite par zalogaja u usta, još malo odspavate i onda je
već vreme za ustajanje.”
„Ramazan će potpuno dokusuriti radnike”, rekao sam.
„Ima tu i nekih prednosti”, odgovorio je Kemal.
„Kao na primer?”
„Kao na primer to da konačno možemo otići po kadu.”

Crna limuzina se kretala uzbrdo, udaljavajući se od mora, a onda skrenula desno ka velikoj novoj
stambenoj četvrti Haj Hasani. Pred nama je izronilo na stotine jednostavnih belih stambenih zgrada
čije su terase bile prošarane raznobojnim konopcima za veš. U tom naselju su živeli ljudi koji su
ostvarili svoj zajednički dugo snevani san.
„Moj ujak je bio predsednik ove opštine”, rekao je Kemal dok je široki „mercedes” krivudao po
putu, izbegavajući rupe. „On je podigao čitavu ovu četvrt praktično ni iz čega.”
„Ko živi u tim stanovima?”
„Ljudi koji su uspeli da se oslobode bede i pobegnu iz sirotinjskih četvrti.”
 Limuzina je potom skrenula s glavne ulice i krenula niz blagu padinu, pretekavši zaprežna kola
natovarena gomilom svakojakih drangulija. Među mnoštvom stvari ugledao sam aparat za kafu, kolut
zamršenog kanapa, gajbicu crnog luka i kutiju punu federa. Na vrhu piramide ležao je veliki stakleni
akvarijum. Taj detalj mi je naročito zapao za oko. Voda je štrcala na sve strane, a ribe su unezvereno
praćakale perajima.
S jedne strane puta, ubrzo sam spazio čitav niz niskih zaprežnih kola pretrpanih voćem i povrćem.
Pored njih su stajali energični prodavci koji su se nadvikivali na arapskom, mameći mušterije. Na
udaljenom kraju ulice nalazila se buvlja pijaca zapanjujućih razmera. Kemal je rekao šoferu da se
zaustavi. Izašli smo iz automobila i on me je poveo ka suku. Svaki delić raspoloživog prostora bio je
prekriven svakojakim starudijama i polovnom robom. Bile su tu hrpe televizora s povađenim
delovima, šest metara visoke gomile polomljenih video-rikordera, ogromni kolutovi bodljikave žice,
pa čak i jedna industrijska mašina za varenje. Ugledao sam takođe i more starih časopisa, mnoštvo
okvira za vrata i WC šolja, spiralne stepenice, mermerne fontane i brda polovne obuće.
Okrenuo sam se ka Kemalu, izrazivši svoju zapanjenost količinom robe koja je bila izneta na
prodaju.
Kemal mi je dao diskretan znak rukom, pokazavši mi da držim jezik za zubima. „Ako vas neko
čuje da govorite engleski”, objasnio je, „cena će se odmah učetvorostručiti”.
„Ali nama ne treba ništa od ovih stvari”, rekao sam.
Skrenuli smo u jedan od prolaza između tezgi i nastavili kroz senku koju je bacala gvožđurija koja
je podsećala na brodske kotlove. Na kraju te staze nalazila se planina ubuđalog hleba. Pacovi
veličine domaćih mačaka trčkarali su naokolo, puneći svoje nezasite stomake. Iza hleba se skrivalo
mnoštvo polovne garderobe, još stare obuće i more slomljenog stakla. Gurali smo dalje. Još
televizora, još hleba, čizama i časopisa. A onda smo na kraju staze spazili starijeg muškarca koji je
dremao na suncu. Bio je opružen u starinskoj kadi, a na njegovim grudima je ležala usnula riđa
mačka.
Kada je bila napravljena od francuskog livenog gvožđa, imala je blago zaobljeni zadnji deo i
atraktivne nogare u obliku kandži. Predstavljala je jedan od karakterističnih primeraka art deco stila i
bila stara oko osamdeset godina. U Londonu bi takav dragulj stajao u izlogu neke pomodarske
antikvarnice na Kings roudu.
Šapnuo sam Kemalu da se raspita za cenu. On je prišao prodavcu i povukao ga za rukav. Mačka se
probudila, protegla i izbacila kandže. Čovek je bolno zaječao, a onda progunđao nešto na arapskom.
Bio je umoran, gladan i željan sna. Rekao nam je da bi bilo najbolje da dođemo kasnije. Međutim,
kao što je Kemal uskoro demonstrirao, jedna od retkih prednosti Ramazana jeste u tome što
marokanski trgovci tada nemaju energije za beskrajno i neumorno cenkanje po kojem su inače čuveni,
dok s druge strane imaju očajničku potrebu za gotovim novcem. Za vreme Ramazana, džangrizave
supruge počinju još više da gunđaju.
„Cena je dve stotine dirhama”, progunđao je prodavač, čiji su se kapci spuštali preko okruglih
očiju.
„Evo, daću ti sto i da zaključimo posao”, pokušao je Kemal.
„Ne dolazi u obzir”, odgovorio je prodavač. „Ovakve kade kod mene uvek koštaju dvesta
dirhama.”
Kemal me je ćušnuo laktom, davši mi znak da izručim pare. Trgovac je duboko udahnuo, oterao
mačku s grudi i izvukao se iz kade. Poljubio je novčanice i zahvalio bogu. Kada je potom bila
natovarena na kolica. Tri muškarca su se izdvojila iz gomile i pogurala kolica ka Dar Kalifi. Mi smo
išli pored njih, dok se „mercedes” lagano vukao za nama. Sunce već beše upeklo na nebu i ljudi koji
su gurali kolica uskoro su bili obliveni znojem. Trideset minuta kasnije, već smo se bližili kući. A
onda sam začuo par malih stopala kako tabanaju iza nas. Bio je to trgovac koji nam je prodao kadu.
Delovao je strašno uzrujano.
„Stanite! Stanite! Molim vas, stanite!” povikao je.
„Šta se desilo?”
Čovek je mahao stisnutom pesnicom iz koje je virio smotuljak izgužvanih novčanica. Već sam
mislio da će nas optužiti kako smo ga prevarili.
„Morao sam da krenem za vama”, rekao je. „Trčao sam čitavim putem samo da bih vas stigao.”
„Zbog čega?”
Preko njegovog lica je prešla senka postiđenosti. „Rekao sam vam da kada košta dve stotine
dirhama”, rekao je, obrisavši čelo rukavom, „ali to nije istina. Takve kade uvek prodajem upola te
cene. Zato vas molim da uzmete ovih sto dirhama nazad i da mi oprostite.”
„Ali otkud ta iznenadna iskrenost?”
„Sada je Ramazan”, odgovorio je prodavač. „Sada ne smemo lagati.”
 OSMO POGLAVLJE

Prvo su došle kiše, potom vetrovi, a onda i brojne nevolje.

KRAJEM PRVE NEDELJE RAMAZANA, primio sam još jednu razglednicu od Pita. Mladi
Teksašanin me je kitnjastim crnim slovima obaveštavao da je došlo do izvesnog napretka. Njen otac
mi savetuje da promenim veru, pisao je. Kaže da bi trebalo da se obrežem. Čak predlaže da on to
lično obavi svojim oštrim perorezom. Mislim da mogu podneti toliku žrtvu ako će mi to omogućiti
da budem s Jasminom.
Pomisao na to da bi se moj novostečeni prijatelj u svojim poodmaklim godinama mogao podvrći
ritualnom obrezivanju koje će izvršiti njegov tast bila je dovoljna da mi ručak istog trenutka
presedne. Čučao sam u kuhinji, šćućuren ispod trpezarijskog stola, s tanjirom hladnog kus-kusa na
kolenima. Kuća je bila puna radnika koji su otrovnim pogledima vrebali svakog ko bi preko dana
ušao u kuhinju. Kao što su s pravom pretpostavljali, kuhinja je podrazumevala jelo, a jelo za vreme
Ramazana je predstavljalo najbogohulniji od svih činova. Radnici su primetili da se često vrzmam po
kuhinji tako da su neprestano virili kroz prozore. Bio sam spreman da otvorim karte i da im kažem da
se ja ne pridržavam posta, ali oni jednostavno nisu želeli da čuju istinu.

Radnici su se prepustili svojoj ramazanskoj rutini i počeli da obavljaju još manje posla nego
obično. Po čitav dan su se razvlačili po kući. Lica su im bila skrušena i preplavljena
samosažaljenjem, kao da su time pokušavali da izmame saosećajnost posmatrača. Fransoa me je
pozvao četvrtog dana od početka posta. U njegovom glasu se nazirala primesa panike.
„Osećam se dužnim da te upozorim”, rekao je. „Za vreme Ramazana se moraš ponašati krajnje
obazrivo. Pazi da nekome ne staneš na žulj. Nemoj terati ljude da rade. Mogli bi da se uzjogune i
naprave neki incident. Vidiš, niko od njih ne sme da unese ni trunku nikotina. Hemijska ravnoteža im
je totalno poremećena.”
Začuo sam neku buku u pozadini, kao da se u kancelariji mog prijatelja rasplamsala svađa između
zaposlenih. Fransoa je povisio glas i nekoliko puta nešto viknuo, a onda se veza prekinula.
Majstori za bedžmat su, suprotno mojim željama, prvo počeli da stavljaju pločice u biblioteci.
Nešto ranije sam ih zamolio da krenu od bilo koje prostorije, samo ne odatle, pošto nam je biblioteka
bila poslednja na listi prioriteta. Kako je renoviranje odmicalo, shvatio sam da su marokanske
zanatlije, baš kao i tamošnji čuvari i ostali članovi posluge, do krajnosti usavršili metod
kontrolisanja situacije ignorisanjem zahteva svojih poslodavaca.
S vremena na vreme bih prošao pored biblioteke i bacio pogled na pločice poredane u cikcak.
Radnici su postavljali bedžmat bež boje, napravljen od gline iz Fesa, praveći šaru u obliku riblje
kosti. Taj dezen se u Maroku naziva palmerai jer podseća na reckave obrise koji se dobijaju kada se
dva palmina lista prislone jedan uz drugi. Majstori su prvo počeli da popločavaju drugi kraj
biblioteke, prostorije čija je dužina iznosila čitavih petnaest metara. Uklonili su stari pod i naneli
novu cementnu podlogu. U jednom uglu je ležala visoka gomila pločica od terakote. Primetio sam da
su mnoge od pločica bile ozbiljno oštećene ili naprsle preko sredine. Stekao sam utisak da radnici ni
približno nisu posedovali onu preciznost koja se obično povezuje s tradicionalnim marokanskim
bedžmatom. Grabili su s gomile čitave pregršti pravougaonih pločica i bacali ih preko cementa, a
potom ih nehajno raspoređivali u grube dezene koji je trebalo da podsećaju na riblju kost.
 Presreo sam glavnog majstora i upitao ga da li on vrši neku kontrolu, jer mi se činilo da kvalitet
nije zadovoljavajući.
On je uperio kažiprst ka nabacanim pločicama, a onda samouvereno podigao palčeve. „Tres bien,
non?!”
Odmahnuo sam glavom. „Non, pas bien.”
Majstor se udario pesnicama u grudi, kao primat koji pokušava da privuče ženku. „Je suis
expert”, rekao je.
Ja sam po prirodi miran i staložen čovek, ali u tom trenutku sam osetio poriv da zgrabim one
aljkavo poslagane pločice i pobacam ih po sobi. Međutim, savet mog prijatelja Francuza naterao me
je da se priberem. Potiskujući bes koji je ključao u meni, prineo sam usnama vrhove prstiju i poslao
poljubac glavnom majstoru, a potom se povukao iz biblioteke i pozvao arhitektu.
„Radovi nisu zadovoljavajući”, rekao sam ledenim glasom. „Kvalitet je ispod svakog nivoa.”
„Prijatelju moj”, odgovorio je on, topeći se od miline, „imajte poverenja u mene. Pa, mi smo
braća!”
Tada se pred njim naprasno ukazao još jedan tunel i s druge strane telefonske linije zavladala je
tišina.

Sutradan je stigla nova ekipa radnika: šest muškaraca tamnih očiju i mrzovoljnih pogleda. Bili su
obučeni u pohabanu odeću, a na glavama su nosili izlizane filcane kape kestenjaste boje. Objasnili su
da treba da pripreme uzorke tadelakta, gipsane smese za prekrivanje zidova. Nekoliko sati kasnije,
ugledao sam desetak uzoraka na zidovima buduće dečje sobe. Njihovo delo isprva je izgledalo
zadovoljavajuće. Tadelakt je bio nanesen širokim pljosnatim mistrijama, kao glazura na božičnoj
torti. Međutim, već do sledećeg jutra gips je ispucao i postao prekriven bezbrojnim minijaturnim
naprslinama. Čim je video uzorke, Kemal je počeo da urla na mene.
„Morate pod hitno otpustiti arhitektu”, rekao je. „Vama su potrebni majstori, a on vam šalje
gomilu klovnova.”
„Početni problemi”, odgovorio sam. „Rekao je da će s vremenom sve doći na svoje mesto.”
Kemal me je zgrabio za ruku i odvukao do biblioteke. Radnici su se baškarili po podu, pričajući
viceve. Neki od njih su čak bili poskidali pantalone.
„Pogledajte samo na šta ovo liči”, rekao je. „Da ste dali Arijani da poreda ove pločice, ona bi to
sto puta bolje uradila!”
Iako je Kemal tek odnedavno bio u mojoj službi, još od samog početka bilo mi je jasno da pripada
onoj kategoriji ljudi koji uvek isteraju po svome. To mu je jednostavno bilo u krvi. Mogli ste da se
suprotstavite njegovom mišljenju, ali na kraju biste uvek popustili. Koliko god sam pokušavao
optimistički da gledam na stvari, ipak nisam mogao da zažmurim pred činjenicom da su arhitektini
ljudi bili totalni diletanti.
„Otpustite arhitektu”, ponovio je Kemal.
„Ali platio sam mu unapred.”
„Pomirite se s mogućim gubitkom”, rekao je. „Prihvatite rizik da možda nikad nećete izvući taj
novac i okrenite novi list. To će vas samo učiniti snažnijim.”
Okrenuo sam broj arhitektine kancelarije. Čim sam se predstavio, njegov glas se raspilavio od
miline.
„Otpušteni ste”, rekao sam. „Vaši radnici su obični klovnovi, a ja ne želim da pravim cirkus od
kuće.”
Arhitekta se prosto zagrcnuo od silnih izvinjenja koja je pokušao da promuca. Kemal je zgrabio
telefon i zarežao: „Ulazimo u tunel”, a onda prekinuo vezu. Petnaest minuta kasnije, okupio je
radnike, rekao im da pokupe svoje stvari i najurio ih iz zgrade. Dok sam posmatrao kako Kemal kao
furija juri kroz dvorište, rasterujući zaplašene ljude od kojih neki nisu čak stigli ni da obuku
pantalone, u sebi sam promrmljao molitvu. Pomolio sam se da nešto dobro izroni iz sveg tog haosa.

Tokom Ramazana, noći u sirotinjskoj četvrti postale su veoma žive i dinamične. Bilo bi preterano
reći da je zavladala karnevalska atmosfera, ali uobičajenim uličnim tezgama, preplavljenim povrćem
i polovnom garderobom, pridružilo se još desetak novih. Jedna starica počela je da prodaje ružičaste
šećerleme u pakovanjima od po tri komada. Pored nje je sedeo muškarac s vagom, nožem i drvenom
kutijom punom pilića. Vaše je bilo samo da odaberete pile, a on bi ga potom izmerio i otfikario mu
glavu. Glava bi pala u zamazanu kutiju ispred prodavčevih nogu, a hromi ulični psi bi, privučeni
mirisom krvi, počeli da se okupljaju oko tezge.
Jednog jutra je jedan iznureni magarac dokaskao u bidonvil, vukući za sobom neobičnu kamp
kućicu koja se uparkirala preko puta džamije. Bila je obojena u belo, a sa strane je imala nalepnice
na kojima je pisalo „Požuri!”. Deca su se odmah sjatila oko kućice, radoznala da vide kakve će im
đakonije došljaci ponuditi. Dvojica muškaraca su iskočila napolje i razjurila decu štapovima. Imali
su duge crne negovane brade i lepršave odore kakve su se nosile u Arabijskom zalivu. Upitao sam
uličnog prodavca polovne obuće ko su pridošlice iz kamp kućice. Prodavac je bio vidno uznemiren.
„Idite kući”, rekao je, „zaključajte vrata i zaboravite na te ljude. Oni donose samo nevolju.”
„Ko su oni?”
Prodavac je, ne odgovorivši na moje pitanje, popakovao obuću u vreću i napustio svoju tezgu.
Trenutak kasnije, primetio sam da je žena koja je prodavala šećerleme takođe pobegla kući. U roku
od deset minuta, bidonvil se pretvorio u grad duhova. Vratio sam se u Dar Kalifu i upitao Hamzu šta
se dešava.
„To su loši ljudi”, rekao je on. „U stanju su da vam zbog najmanje sitnice odseku jezik i bace ga
psima.”
„Zašto bi uradili tako nešto?”
Hamza je protrljao svoje hrapave šake. „Mi nismo bogati”, rekao je, „ali mi smo muslimani, pravi
muslimani. Mi čitamo Kuran i razumemo ono što je tamo napisano. Nama su jasne Alahove reči. Ali,
ti ljudi...” Čuvar je zastao u pola rečenice, ispustivši težak uzdah. „Ti ljudi otimaju našu veru. Oni ne
shvataju Kuran.”
„Odakle su oni došli?”
„Iz Arapskog zaliva. Dolaze ovde s vremena na vreme i pokušavaju da pridobiju sledbenike za
svoju borbu.”
„A za šta se bore?”
„Za islamsku anarhiju.”
Ramazanska jutra bila su gotovo nepodnošljiva za Kemala zbog nedostatka kofeina koji bi mu
razdrmao krvotok. Delovao je tako očajno i utučeno kao da su se sve nevolje sveta sručile na njegova
pleća. Međutim, kao čovek s vanrednom sposobnošću za rešavanje problema, on je ubrzo pronašao
genijalan način za otpočinjanje dana. Tajna je počivala u adrenalinu.
Svakog jutra, nakon što bi došao po mene kombijem koji je pozajmio od jednog rođaka, Kemal bi
usmerio vozilo ka vrhu brda Anfa i stao pored puta kako bi promrmljao kratku molitvu. Pred našim
očima se pružao odličan pogled na Marif i stari deo grada. Posmatrao bih panoramu dok se Kemal
pripremao za svoj podvig. Ispunio bi pluća vazduhom, a onda počeo da vergla motor sve dok se oko
vozila ne bi podigao gust oblak masnih dizel isparenja. Dok bi nam grmljavina motora parala uši, a
miris dizela se uvlačio u nozdrve, naglo bi pustio kvačilo i umorni stari kombi bi se sjurio nizbrdo.
Kemalov metod stvaranja maksimalne koncentracije adrenalina u krvi sastojao se u tome da u jednom
trenutku volan naglo smota ulevo, uleti u haotičnu bujicu nadirućeg saobraćaja i suoči nas s pitanjem
čistog opstanka. Nakon otprilike jedne milje takve sulude vožnje, Kemal bi, zadihan i obliven
znojem, ispustio nekoliko oduševljenih pokliča. To je bio znak da je konačno spreman da se uhvati u
koštac sa izazovima novog dana.

U kući je bilo neobično tiho. Tumarao sam naokolo, u krajnjoj depresiji. Radnici su urnisali sve
što bi palo pod njihove nevešte šake. Električne i vodovodne instalacije bile su ozbiljno oštećene,
nedovršeni nadsvođeni ulazi bili su u haotičnom stanju, a pločice od terakote izgledale su kao da ih je
poredao čopor majmuna. Ništa mi nije bilo jasno. U TV emisijama i knjigama, renoviranje stambenog
prostora predstavljalo se kao krajnje bezazlen poduhvat. Kuće su se sređivale kao od šale. Nije bilo
problema s lenjim, mrzovoljnim i nesposobnim majstorima. Građevinske ekipe su bile sastavljene od
raspoloženih ozarenih ljudi kojima se nije mogla omaći ni najmanja greška.
Kemal je stigao uveče. Rekao je da u Maroku samo budale rade danju, da se svi ozbiljni poslovi
rade noću, a naročito u vreme Ramazana.
„Ali kancelarije i predstavništva valjda imaju neko radno vreme?” upitao sam.
„Imaju, ali ja nikad ne završavam poslove na takvim mestima”, odbrusio je moj asistent.
„Zbog čega?”
„Jer tamo ima previše ušiju.”
Upitao sam ga kako bismo mogli da angažujemo nove radnike, ljude koji bi bili dovoljno vešti da
stvari izvedu onako kako treba.
„Nemojte žuriti s tim”, rekao je Kemal. „Ako žurite, možete upasti u provaliju.”
„A gde je ta provalija?”
„Svuda oko nas.”

Narednog dana, Kemal je ponovo pozajmio „Mercedesovu” limuzinu s diplomatskim tablicama.

Krenuli smo kroz Kazablanku, tražeći nov motor za moj džip. Bio je svež, vedar dan. Sa zapada je
duvao snažan vetar. U vazduhu se osećao miris nadiruće zime. Tešio sam se pomišlju na to da su u
isto to vreme londonske ulice već bile prekrivene poledicom i obavijene gustom hladnom maglom.
Kemal mi je rekao da ćemo, ukoliko želim da nabavim jeftin motor, morati da se obratimo ljudima
koje je on nazivao „lešinarima”. Samo su lešinari, namrgođeno je rekao, mogli da pronađu
odgovarajuću stvar. „Treba samo da im kažemo šta nam treba i oni će nam to nabaviti”, rekao je.
„Kako će to izvesti?”
„Imaju oni svoje metode. Ako im ponudite keš, sami će se potruditi da neki odgovarajući auto
završi na otpadu, a onda će jednostavno otići tamo i pokupiti šta im treba.”
„To mi zvuči nezakonito”, rekao sam. „Osim toga, nemam baš mnogo keša.”
Kemal je coknuo jezikom. „Ništa ne brinite”, rekao je. „Poznajem jednog lešinara sa savešću.”
Ostavili smo za sobom palmama oivičeni priobalni put i nakon izvesnog vremena se obreli na
nekom užasnom, zapuštenom mestu. Nebo je bilo sivo i turobno, iako je bilo tek pozno jutro. Udžerice
prekrivene limenim krovovima gušile su se pod višedecenijskim naslagama prljavštine. Put je bio
izrovan, a kanalizacioni vonj lebdeo je vazduhom, upozoravajući slučajne prolaznike na to da nagaze
gas i nastave dalje. Na tom krajnje neprivlačnom mestu bilo je smešteno groblje automobila. Na sve
strane su ležala slupana i demolirana vozila, gomile iskrivljenih i trulih karoserija, uboge i prezrene
hrpe starog gvožđa.
 S vremena na vreme, neki muškarac bi se spustio s planine olupina, čvrsto stežući svoj trofej –
volan, deo motora ili neki drugi neidentifikovani komad metala – koji bi potom uručio drugom
muškarcu u zamenu za svežanj pohabanih novčanica. Obazrivo smo prišli. Bilo mi je već zlo od
mirisa kanalizacije i smrada ustajalog đubreta. Kemal se na arapskom obratio jednom od lešinara.
Čovek je pokazao ulevo, ka zdepastoj kabini napravljenoj od ploča ulubljenog lima. Krenuli smo u
tom pravcu. Jedan muškarac pojavio se na vratima i srdačno pozdravio Kemala, poljubivši ga po tri
puta u svaki obraz. Bio je prosečne visine, imao je gustu grivu narandžaste kose i duge zulufe koji su
se spajali ispod brade. To je bio naš lešinar sa savešću.
Kemal mu je detaljno opisao šta nam treba, naglasivši da motor mora biti u dobrom stanju. Nije
uopšte pomenuo kolikim budžetom raspolažemo. Kada sam ga, dok smo se vraćali nazad, upitao zašto
nije ukazao na taj detalj, odgovorio je: „U Americi svi prvo pitaju za cenu. Koliko ova stvarčica
košta? Koliko para treba da izručim za to? Ali u Maroku se razgovor o novcu uvek ostavlja za kraj.
Prvo odaberete ono što želite da kupite. Proverite da li je baš to ono što vam treba. A onda se
dogovarate za cenu.”
Sistem je, u poređenju sa onim na šta smo navikli na Zapadu, funkcionisao unatraške.
„Ali kako znaš možeš li priuštiti sebi tu stvar?” upitao sam.
„Ne znaš”, odgovorio je Kemal. „Ali zašto postoji cenkanje?

Kada smo se vratili kući, Hamza i Osman su nervozno koračali po tremu, čekajući da se pojavim.
Rekli su mi da je iskrslo nešto strašno važno.
„Nije valjda još neki nesrećan slučaj?”
„Ne, nije to.”
„Hvala bogu! Dobro, o čemu se onda radi?”
„Pođite za mnom.”
Prešli smo preko terase i ušli u dvorišni vrt.
Hamza je ispružio ruku i pokazao kažiprstom ka vrhu velikog palminog drveta. „Pogledajte tamo”,
rekao je.
Nisam video ništa neobično. „Meni sve izgleda u redu.”
Hamza i Osman su se očajno pljesnuli po licu. „U redu?” ponovili su gotovo uglas, sablaznuti
mojim rečima.
„Pa da, čini mi se da je sve u redu. Ne vidim ništa čudno.”
Sada je Osman uperio prst ka krošnji, usmeravajući moj pogled ka onome što su želeli da mi
pokažu. „Tamo! Tamo gledajte!” rekao je.
Fiksirao sam pogled u tom pravcu, žmirkajući na popodnevnoj svetlosti. Nakrivio sam glavu i
ponovo začkiljio. A onda sam, malopomalo, uspeo da razaznam obličje koje ih je toliko uznemirilo.
Među lišćem i plodovima urme visio je kanap za koji je bilo privezano malo beživotno stvorenje
koje je podsećalo na pacova.
„To je jež”, objasnio je Osman.
„Šta jež traži gore?”
Hamza me je ćutke zgrabio za ruku, poveo me preko verande do kuće, a potom me izveo na ulicu.
Odatle je nastavio kroz sirotinjsku četvrt, gde je još uvek bila parkirana kamp kućica verskih
fanatika, a potom se spustio nizbrdo ka moru. Zbunjeno sam koračao za njim, ispitujući ga kuda me
vodi. Uskratio mi je bilo kakvo objašnjenje. Samo je progunđao da nam treba bezbedno mesto za
razgovor.
„Zar u kući nije bezbedno?” upitao sam.
 Na Hamzinom licu pojavio se izraz beskrajnog straha. Uprkos svom tamnom tenu, gotovo je
prebledeo od užasa.
„Nije”, rekao je drhtavim glasom. „U kući nije ni najmanje bezbedno, mesje Tahire.”
Kada smo stigli do kraja glavne ulice, Hamza je prešao priobalni put i uputio se ka ograđenoj
plaži. Uzburkani zimski talasi lomili su se na peščanom žalu. Tada se čuvar konačno zaustavio,
zagledavši se pravo u moje oči.
„Imam loše vesti”, rekao je.
„Nešto u vezi s radnicima? Nešto u vezi s njihovim odlaskom?”
Hamza se namrštio. „Ma ne, ne radi se o radnicima”, rekao je. „Radi se o nečemu daleko
ozbiljnijem. Neko pokušava da vam naškodi.”
„Kandiša i džini?”
Čuvar je oborio pogled. „Ispričaću vam”, tiho je rekao.
Spustili smo se na pesak. Hamza je neko vreme nemo zurio u talase.
„Nekada davno, jedan muškarac se zaljubio u ženu udatu za drugog čoveka”, konačno je započeo
svoju pripovest, i dalje ne skrećući pogled ka meni. „U potaji se sastajao s njom pod krošnjom
palminog drveta svake prve noći u mesecu. Donosio joj je skromne poklone – ružu, kolač, ili nešto
slično. Svojom pažnjom je pridobio ženino srce i tako je ona jedne večeri pobegla s njim. Prevareni
muž se zakleo da će ih oboje ubiti. Čast njegove porodice bila je oskrnavljena. Progonio ih je
nedeljama, mesecima, godinama.”
Hamza je prstom iscrtao kvadrat na pesku.
„Na kraju je nekako uspeo da im uđe u trag”, nastavio je. „Saznao je da žive u kući pored mora, da
su srećni i da su dobili dete. I tako im je jednog dana banuo na vrata. Bio je spreman da im oboma
skine glavu, ali nešto ga je zaustavilo. Okrenuo se i izašao napolje, a potom se vratio svojoj kući i
izvršio samoubistvo.”
Pitao sam se kakve veze ta priča može imati s mrtvim ježom obešenim na palmi u mom dvorištu.
„Postojalo je nešto u vezi s tom ženom što nijedan od dvojice muževa nije znao”, rekao je Hamza.
„Šta to?”
„To da je ona bila džin i da je njeno pravo ime bilo Kandiša.”
„Kandiša je ženski džin?”
„Da.”
Upitao sam ga kako se jež uklapa u tu priču.
„Jež predstavlja znak”, odgovorio je. „Znak da se Kandiši ne dopadaju ljudi koji žive u kući.”
„I šta bi ja trebalo da preduzmem povodom toga?”
Hamza je i dalje zurio u talase. Otvorio je usta, ali reči su mu zastale u grlu.
Ponovio sam pitanje. „Reci mi, šta bi ja sad trebalo da preduzmem?”
„Trebalo bi da spakujete kofere, da zajedno s porodicom napustite Dar Kalifu i da se nikada više
ne vratite.”

Malo-pomalo, zatekao sam se u krajnje nezgodnoj i neočekivanoj situaciji. Po nalogu svog

asistenta, otpustio sam radnike koji je trebalo da renoviraju kuću, i zahvaljujući tom potezu,
najverovatnije izgubio šansu da ikada vratim unapred isplaćeni novac. Iz meni nepoznatih razloga,
navukao sam na vrat opasnog lokalnog gangstera koji me je zasipao pretnjama, živeo sam u kući bez
tapije nasukanoj u sirotinjskoj četvrti, a meteorološka situacija mi takođe nije išla u prilog. A sada
sam, kao da sve to nije bilo dovoljno, saznao da moram napustiti kuću zato što je naše prisustvo
vređalo nekog nevidljivog duha.
 Sutradan sam Kemalu izložio sve te dileme i zamolio ga da mi kaže svoje mišljenje. On je bio
uveren u to da su mrtav jež i priče o Kandiši predstavljali deo pomno osmišljene prevare koja je
trebalo da nam utera strah u kosti.
„Misliš li da čuvari pokušavaju da preuzmu posed?” upitao sam.
Kemal se nakratko zamislio. „Mislim da to nije njihovo maslo”, odgovorio je. „Neko drugi se
skriva iza svega toga.”
„Kako možeš biti tako siguran?”
Kemal je ponovo zaćutao. „Zato što su oni isuviše vezani za Dar Kalifu da bi se bavili takvim
radnjama”, konačno je prozborio.
Kada sam tih dana sreo imama iz sirotinjske četvrti, delovao mi je strašno zabrinuto. Pozdravio
me je kiselim osmehom, ali nije prišao da traži prilog za džamiju. Po tome sam shvatio da nešto nije u
redu. Na sokacima i u malim radnjama okrenutim ka glavnoj ulici osećala se velika napetost. Nešto je
lebdelo u vazduhu. Nešto što niko nije mogao ignorisati.
Čudna kamp kućica je već dva dana bila ulogorena u sirotinjskom naselju. Negde oko sumraka,
zavese na prozorima su se razmakle i otkrile dva bradata muškarca koja su sedela na hoklicama
pored prozora. Na sebi su imali bele heklane kapice i plave džempere navučene preko tradicionalnih
odora. Ljudi su ubrzanim korakom prolazili pored kamp kućice, gledajući pravo ispred sebe, kao da
su bradati muškarci svakog trenutka mogli ispružiti ruke, zgrabiti ih i prerezati im grkljane.
„Bombaši su izgledali isto tako”, prošaptao mi je Osman te noći. „Uopšte ne valja što su došli
ovde. Ako ljudi iz vlasti načuju da su tu, srušiće nam kuće. Reći će da podržavamo fundamentaliste.”
„Zašto ih jednostavno ne najurite? Ovo je vaš bidonvil. Oni tu nemaju šta da traže.”
Osmeh na Osmanovom licu se sledio, a čelo postalo prekriveno borama. „Ako ih izbacimo”, rekao
je, „spaliće čitavo naselje”.
Ramazan se nastavljao. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve očiglednije da su vernici već
prilično iscrpljeni strogim postom i da se svi odreda nalaze na rubu nerava. Kemal je iz dana u dan
sve više kasnio na posao, a onda se jednog dana uopšte nije pojavio. Kroz glavu su mi prolazile
razne crne misli. Strahovao sam da je možda doživeo nesreću tokom svoje jutarnje adrenalinske
vožnje, ili da je završio pod točkovima nekog pomahnitalog vozača izluđenog nedostatkom nikotina.
Tokom popodneva, ulice Kazablanke su se pretvorile u pravu ludnicu. Automobili su izletali još
nasumičnije nego obično, prebacujući se iz jedne trake u drugu, kao da vozači uopšte nisu marili za to
da li će ih neko udariti. Svi prozori na vozilima bili su otvoreni, ali ne zbog vazduha, već zato da bi
vozači međusobno mogli da se čašćavaju psovkama i uvredama. Do pet sati, Bulevar dAnfa, glavna
gradska saobraćajnica, već je bio pun ulubljenih karoserija, iščukanih branika i zaraćenih vozača.
Prošao je još jedan dan, a od Kemala i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Zvao sam ga na mobilni
telefon, ali aparat je bio isključen. Prvo sam otišao da se izjadam Račani, a onda me je spopao
nezaustavljivi nalet besa. Urlao sam po kući, pitajući se kako neko može da bude toliko neodgovoran.
Prošla su još dva dana, a bes je sve više ključao u meni.
Četvrtog dana sam odlučio da otpustim Kemala, ako ga ikada više budem video. Moja odluka je
bila čvrsta i neopoziva. Postrojio sam čuvare i saopštio im novost. Moje reči su ih vidno obradovale.
Hamza je izjavio da mi Kemal može doneti samo nevolje i da se zaposlio kod mene samo zato da bi
se dokopao mojih para. Medved je odbacio uobičajenu formalnost i potapšao me po leđima, da bi se
potom, mrmljajući nešto sebi u bradu, uputio ka staji da zajedno sa svojim kolegama proslavi svečani
događaj.
U sedam sati uveče, dobio sam poruku preko mobilnog telefona. Pisalo je: „Odmah dođite u
glavnu policijsku stanicu na Bulevaru Zerktuni.” Srce mi je divljački zalupalo. Jurnuo sam kroz
sirotinjsku četvrt i unajmio taksi do centra grada. Kada sam stigao do stanice, jedan policajac se
isprečio na kapiji. Rekao je da ne mogu unutra i pokazao mi da sačekam sa strane.
Čekao sam i čekao. A onda se, u devet sati i petnaest minuta, Kemal konačno pojavio. Na sebi je
imao istu odeću koju je nosio i pre pet dana. Glava mu je bila pognuta, a samopouzdanje poljuljano.
„Gde si, zaboga, bio?”
„U zatvoru”, odgovorio je.
 DEVETO POGLAVLJE

U zemlji slepaca čovek s jednim okom je kralj.

NAJVEĆI PROBLEM S KOJIM SU SE STANOVNICI KAZABLANKE suočavali tokom

Ramazana predstavljali su lopovi. Bilo ih je na sve strane. Bilo je dovoljno da neku stvar samo na
minut ostavite bez nadzora pa da je nikada više ne vidite. Lopovi su vrebali čestit narod koji je, zbog
svoje iscrpljenosti i izgladnelosti, predstavljao laku metu. Maroko inače važi za prilično bezbednu
zemlju s veoma niskom stopom kriminala. Međutim, još od samog početka ramazanskog perioda svi
ljudi koje smo sretali upozoravali su nas da zaključamo ili privežemo ono što smo posedovali. Isprva
nismo naročito ozbiljno shvatali ta upozorenja. Međutim, svega nedelju dana od početka Ramazana
bili smo već pošteno opelješeni. Među nestalim stvarima nalazili su se moj i Račanin novčanik,
Arijanina školska torba, moj novi fotoaparat, pa čak i namirnice. Lokalne novine bile su pune priča o
drskim lopovima – o krađama automobila i magaraca, akten-tašni punih novčanica, nakita, nameštaja,
pa čak i kućnih ljubimaca.
Sveti mesec bi, po pravilu, trebalo da predstavlja period izrazite pobožnosti. Međutim, poput
Božića na Zapadu, ni Ramazan nije uspeo da izbegne komercijalizaciju. Porodice su svake večeri
trošile pravo malo bogatstvo kako bi obezbedile razne poslastice za iftar, prekid dnevnog posta. Pred
izgladnele ukućane iznosili su se poslužavnici puni puslica, biskvita, peciva i slatkiša, urme iz oaza
na jugu, sočne planinske smokve, kao med slatke dinje, svež jogurt i šljive.
Svake večeri, kada bi mujezin objavio prekid dnevnog posta, čuvari bi pojeli pregršt urmi, popili
malo mleka i izjurili napolje u patrolu. To doba dana, za njih nije predstavljalo period uživanja u
hrani, već vreme za lov na lopove.
„Lopovi dolaze dok ljudi jedu iftar”, rekao je Medved.
„Šunjaju se naokolo kao lisci”, dodao je Osman.
„Kao mladi prepredeni lisci”, nadovezao se Hamza.
„Šta biste uradili kad biste zaista uhvatili nekog od njih?”
Tri čuvara razmenila su brze poglede, a onda se okrenula ka meni i prasnula u smeh.
„Saterali bismo ga u ugao i zasuli ga kamenicama”, rekao je Hamza. „A onda bismo dohvatili
motke i mlatili ga sve dok ne počne da zapomaže kao žena.”
„Da li biste ga izručili policiji?”
Čuvari su na moj predlog odgovorili prezrivim osmehom.
„To ne bi bilo zabavno”, rekao je Medved, raširivši usne u širok kez.

Kemal nije progovorio ni reč sve dok nije smazao pun tanjir kus-kusa serviranog s pečenom
bundevom, krompirom i mekim sočnim jagnjećim mesom. Nije uopšte podsećao na onog starog
Kemala. Po prvi put je delovao slabašno i krotko.
„Šta se desilo?”
„Nešto veoma loše”, rekao je, glođući jagnjeću kost. „Nedopustivo loše.”
„Jesi li ukrao nešto?”
„Šta vam pada na pamet?”
„Pa šta je onda bilo?”
Kemal se zavalio unazad i zapalio cigaretu. „Otišao sam do jedne kancelarije da proverim neku
dokumentaciju”, rekao je, „i tamošnji službenik me je uvredio. Ramazan je, pa su mu valjda nervi
popustili. Nazvao me je sinom smrdljive kurve!” Kemal je na trenutak zastao, izdahnuvši dim. „Niko
ne može moju majku nazvati smrdljivom kurvom i proći nekažnjeno.”
„Šta si uradio?”
„Primetio sam veliku metalnu vazu na polici. Zgrabio sam je i tresnuo ga posred lica.”

Kemalu je trebalo dva dana da se vrati u normalu, mada je normala za vreme Ramazana prilično
diskutabilan pojam. Ispod očiju su mu se nazirali duboki tamni kolutovi, a lice mu je bilo umorno i
bledo. Rekao mi je da je službenik pokrenuo tužbu protiv njega. Uspeli su da postignu nekakav
dogovor. Bila je to konačno jedna dobra vest, a uskoro je usledila još bolja. Lešinar kojeg smo
posetili uspeo je da pronađe odgovarajući motor. Kemal je tvrdio da je motor u tako dobrom stanju
kao da je tek izašao iz fabrike i da je skinut s nedavno slupanog džipa korejske proizvodnje.
„Baš imamo sreće! Znate li kolika je verovatnoća da se vozilo identično onome koje vi posedujete
slupa baš u trenutku kada je nama to potrebno?”
Zvučalo je previše dobro da bi bilo istinito.
„Jesi li siguran u to da to vozilo nije nečijom intervencijom sletelo s puta kako bih ja dobio
motor?”
Kemal je skrušeno spustio pogled. „Ne postavljajte mi takva pitanja”, rekao je. „Znate da je
Ramazan i da ne smem da lažem.”

Uprkos tome što sam nekoliko dana ranije doneo čvrstu odluku da otpustim Kemala, njegov
povratak je značio da smo se zajedničkim snagama ponovo mogli baciti na rešavanje tekućih
problema. Naškrabao sam novi spisak stvari koje je trebalo obaviti. Prva na listi prioriteta bila je
nabavka odgovarajuće mreže za prekrivanje bazena. Nekoliko nedelja ranije, Zohra je kontaktirala
jednu od vodećih kompanija koja je prodavala opremu za bazene i dobila njihovu ponudu. Tražili su
nam skoro tri hiljade dolara. Kemal mi je kao iz topa rekao da može da naruči mrežu za tričave pare i
upitao me koji je sledeći problem.
„Diže mi se kosa na glavi kad pomislim na ono stepenište”, rekao sam. „Pod hitno moramo staviti
zaštitnu ogradu. Treba nam jedan zidar da dovrši ono što je započeto, a potom će nam trebati i
stolar.”
Sutradan ujutru, Kemal je stigao u Dar Kalifu s dvojicom debeljuškastih muškaraca koji su nosili
jednako debeljuškaste vreće. Izgledali su kao braća. Na sebi su imali debele gumene kecelje i
ribarske čizme. Kemal ih je izveo u dvorište i pokazao rukom ka bazenu. Potom im je nešto dugo
pomno objašnjavao na arapskom. Muškarci su klimnuli glavom, otvorili svoje vreće i izručili dve
hrpe smeđeg sintetičkog kanapa debelog kao dečji prst. Presavili su vreće i seli na njih, zgrabili malo
pređe i počeli da pletu mrežu.
Nekoliko minuta kasnije, začuli smo neko lupkanje pred vratima. Hamza je odmah pojurio ka
ulazu. Na našem kućnom pragu stajao je visok, snažno građeni muškarac povijenih ramena i divlje
razbarušene brade. Izgledao je kao plaćeni ubica. Bio sam gotovo uveren u to da taj tip radi za mog
komšiju mafijaša.
„Mislim da je pogrešio kuću”, promucao sam.
„Ma, nikako. Čovek je na pravoj adresi”, oglasio se Kemal, pozdravivši došljaka. „Ovo je naš
zidar.”
„A šta je sa stolarom? Znaš da neko treba da napravi vrata i prozore za spavaću sobu.”
Lijući kroz demolirane prozore, zimske kiše su pretvorile našu razrušenu spavaću sobu u pravo
jezero. Da stvar bude još upečatljivija, čak se i jedna porodica pataka nastanila unutra.
„Svi stolari u Maroku su okorele barabe i narkomani”, rekao je Kemal.
„Mislim da malo preteruješ. Ne možeš tek tako žigosati čitavu profesiju”, rekao sam.
„Ne preterujem. Stolari su loši ljudi. Svi do jednog.”
„Nemoguće da u čitavom Maroku ne postoji bar jedan čestiti stolar. Siguran sam u to da ga
možemo pronaći ako se malo potrudimo.”
Kemal se u tom trenutku kvrcnuo prstom po slepoočnici. „Pa naravno!” viknuo je. „Da znate da ste
u pravu! Postoji jedan.”

Ribari su pleli i pleli i ogromna smeđa mreža je, malo-pomalo, počela da prekriva vrt. Tvrdili su
da je ta mreža najkvalitetnija u čitavoj Kazablanki i dovoljno izdržljiva da ulovi čak i kita.
„Ne planiram da idem u lov na kitove” rekao sam.
Debeljuškasti ribari su se na trenutak snuždili. Razmenili su nekoliko pogleda, a onda je jedan od
njih progovorio: „Ova mreža ima baraku. Ona može zaštititi život, baš kao što ga može i oduzeti.”
Do sutradan po podne ispleli su mrežu dugačku devet metara. Trebalo je da urade otprilike još
toliko. Njihovi vešti prsti su zapanjujućom brzinom nastavljali da pletu najlonske niti. Posmatrao sam
ih, diveći se njihovom radu, kada se Kemal pojavio u mom džipu. Lešinarov motor je bio namešten.
Ne gubeći ni trenutak, zakotrljali smo se kroz sirotinjsku četvrt i izašli na otvoren put, davši se u
potragu za jedinim stolarom sa kojim je Kemal hteo da ima posla. Dok smo se vozili, Kemal mi je
pričao o svojim američkim iskustvima. Primetio sam da se sa ogromnim zadovoljstvom prisećao
vremena koje je proveo na gostoprimljivom američkom jugu. Priznao mi je da je, kada je prvi put
ušao u jedan veliki supermarket u Atlanti, umalo pao u nesvest pred prizorom bezbrojnih rafova
preplavljenih robom.
„Osećao sam se kao u snu. Takvo izobilje. Takav glamur.”
„Glamur? U supermarketu?”
„Da!” uzbuđeno je viknuo Kemal. „Istog tog dana upoznao sam svoju prvu američku ljubav.”
„Gde si je upoznao?”
„Pa tamo, u Sejfveju, kod frižidera sa smrznutim graškom.”
Džip je jednolično brundao, vozeći nas ka jugu, u pravcu Marakeša. Luksuzne vile duž puta
ustupile su mesto sirotinjskim udžericama, a udžerice su se ubrzo povukle pred otvorenim poljima.
Zemljoradnici su radili na njivama zasađenim crnim lukom, dinjama i kukuruzom. Zamolio sam
Kemala da mi kaže nešto više o devojci koju je upoznao u Atlanti.
„Bila je lepa kao san”, tiho je rekao. Glas mu je bio treperav i čežnjiv, kao glas čoveka koji se
priseća davno izgubljene ljubavi. „Koža joj je bila svetlosmeđa, oči zelene, kao jabuke u senci
voćnjaka. Stajali smo kod tog frižidera sa smrznutim graškom i gledali se kao hipnotisani. Bila je to
ljubav na prvi pogled.”
Prasnuo sam u smeh.
„Ne verujete mi”, utučeno je rekao Kemal, „ali to je gola istina. Imali smo toliko toga zajedničkog.
Poklonila mi je svoju sliku i ja sam je, dirnut njenim gestom, prislonio uz grudi. Kada smo napustili
Sejfvej, bili smo već vereni.”
„Ali to je suludo!”
„Zašto bi bilo suludo? Bila je to čista ljubav.”
„I jesi li se oženio njome?”
Kemalovo lice se odjednom smračilo. „Nisam. Alah to nije želeo”, rekao je.
„Otkud znaš?”
 „Kada sam odneo veš na pranje, zaboravio sam da iz farmerica izvadim papirić s njenim brojem
telefona.” Kemal je prebacio menjač u četvrtu brzinu. „Mogao sam da pokušam samo jedno”, rekao
je.
„Šta to?”
„Vratio sam se do Sejfveja i čekao. Čekao sam i čekao, ali ona se više nikada nije pojavila.”
„Koliko dugo si čekao?”
„Nedelju dana.”
„Straćio si nedelju dana života čekajući devojku s kojom si proveo svega nekoliko minuta kod
frižidera sa smrznutim graškom?!”
Kemal je duboko uzdahnuo, kao da je u duši još uvek nosio bol zbog te davne neostvarene veze.
„Vi to ne razumete”, rekao je. „Bili smo vereni.”

Stolarska radionica se nalazila na periferiji Kazablanke, preko puta glavne gradske deponije.
Ðubretarski kamioni su danonoćno pristizali iz svih delova grada da bi se tu oslobodili svojih tovara.
Čopor žgoljavih pasa prebirao je po smeću, tražeći jestive ostatke.
Radionica je bila smeštena u skromnoj jednosobnoj udžerici s drvenim krovom. Majstor kome
smo dolazili u posetu čuo je brujanje motora. Bio je star i povijen kao iskrivljeno borovo stablo.
Nije više imao nijednu dlaku na glavi, a oči su mu bile nesrazmerno sitne, kao da su se smanjile od
starosti. Dok smo mu prilazili, začkiljio je, posmatrajući nas kroz veliku lupu koju je držao u levoj
ruci.
Kada je prepoznao Kemala, iskrivljeni starac je gotovo poskočio od radosti. Ispustio je lupu koja
se zanjihala na konopcu privezanom oko vrata i zateturao se ka nama. Srdačno je pozdravio Kemala,
izljubivši mu obraze svojim ispucalim usnama.
Punih sat vremena nismo mogli da dođemo do reči. Stari drvodelja se raspitivao o svakom članu
Kemalove porodice. Bilo je očigledno da ih je sve poznavao – bliže i dalje rođake, braću i sestre,
ujake i stričeve, tetke, babe i dede. Poimence bi pomenuo svaku od tih osoba, uputio reči hvale na
njen račun i blagosiljao je. Potom je počeo da se izvinjava što nas ne može bolje ugostiti.
Da nije bio Ramazan, priredio bi nam pravu gozbu, objašnjavao je. Sledećeg puta će nas dočekati
kus-kusom spremljenim sa suvim grožđem i mekim sočnim mesom, kolačima sa aromom narandžinog
cveta i galonima slatkog čaja od nane.
„Drugi put, inšalah, ako bog da”, rekao sam.
Nakon dva sata, još uvek nismo dobili priliku da izložimo ono zbog čega smo došli. Ćušnuo sam
Kemala laktom.
„Stari ljudi se ne smeju požurivati”, prošaptao je on.
Prošlo je još pola sata. Postajao sam sve nestrpljiviji, naročito zbog toga što je vetar promenio
pravac i što smo već počeli da se gušimo od zadaha koji je dolazio s deponije. Konačno, kada je
svaki živi i mrtvi rođak bio bar jedanput pomenut, pohvaljen i blagosiljan, stari drvodelja se ućutao.
Potom se nakratko pomolio, sklopivši ruke na krilu.
Kemal je tada objasnio kako smo zapravo došli da ga zamolimo za jednu uslugu. Upitao ga je
može li nam napraviti komplet prozora i jedna vrata. Stolar je istog trenutka skočio na noge.
Napravio je nekoliko koraka i zagledao se u mene kroz uveličavajuće staklo.
„Napraviću vam najlepše prozore i vrata koje je svet ikada video!” veselo je uzviknuo. „Drvo će
biti mirišljavo i snažno, najkvalitetnije koje se ovde može naći. Izrezbariću ga sa mnogo ljubavi i
pažnje, milujući ga prstima.”
„To zaista lepo zvuči”, rekao sam. „To je baš ono što nam je potrebno.”
 Stari majstor je zabeležio dimenzije na jednoj borovoj daščici. Razmenili smo još nekoliko
formalnih rečenica, a onda smo uspeli da se izvučemo i da krenemo kući. U povratku sam upitao
Kemala kako je upoznao drvodelju. Rekao mi je da će mi uskoro objasniti. Vraćali smo se istim
putem kojim smo i došli, pored otvorenih polja i sirotinjskih četvrti, pored luksuznih vila i poslovnih
zgrada, približavajući se centru Kazablanke.
Kemal je zaustavio vozilo ispred jedne stambene zgrade. U prizemlju se nalazio hamam, tursko
parno kupatilo, sa zasebnim ulazima za muškarce i žene.
„Ovo je zgrada u kojoj živim”, rekao je, „a hamam je u vlasništvu moje porodice”.
Otvorio je jedna čelična vrata u prizemlju i poveo me u mračan podrum. Kada su mi se oči navikle
na tamu, primetio sam da neko sedi šćućuren uza zid, u blizini parnog kotla. Čovek je bio potpuno
ćelav i bez obrva. Kemal ga je pozvao. Ložač je otvorio vratanca sa strane i ubacio pregršt neke
rastresite materije u oganj.
„Šta je to?”
„Ovo je kazan kojim se zagreva hamam”, odgovorio je Kemal. „Po čitav dan i noć neko čuči ovde,
bacajući piljevinu u vatru. Piljevina se dovozi svakog jutra iz radionice koju smo upravo posetili. To
je praksa koja traje već pedeset godina. Toliko dugo naše porodice sarađuju.”
Kemal me je na tom mestu ponovo upozorio da nikad ne skidam pogled s lopte.
„Mi smo nekada posedovali na desetine zgrada u Kazablanki”, rekao je. „Pored toga smo imali još
i nekoliko fabrika i farmi. A sada nam je od svega toga ostao samo ovaj hamam.”
„Šta se desilo sa ostalim poslovima?”
„Nakon nesreće”, rekao je Kemal, „moj otac je izgubio želju za životom. Njegova supruga i jedina
kćer više nisu bile među živima. Povukao se u sebe, ispustio konce iz ruku i ostali su počeli da
preuzimaju njegove poslove. Kada su videli da nema snage da im se suprotstavi, malo-pomalo su mu
sve oteli. Bili su kao kurjaci koji rastržu svoj plen.”
Kemal me je izveo nazad na ulicu.
„Čuvajte se”, rekao je. „Isto se može desiti i vama. Kurjaci su svud oko vas. Dovoljno je da samo
na trenutak zažmurite pa da ostanete bez Kalifove kuće.”

Jedino što je napredovalo u čitavoj kući bila je mreža za bazen. Ribari su već bili ispleli metre i
metre mreže. Hamza i druga dva čuvara smatrali su da je to izlišan trošak. Rekli su mi da bi bilo
daleko pametnije da sam taj novac potrošio na odobrovoljavanje džina. Da sam tako učinio,
jednodušno su tvrdili, kuća i svi koji žive u njoj bili bi zaštićeni plaštom nevidljive energije. Neki
zapadnjački um bi takvu praksu – oslanjanje na molitvu, praznoverne obrede i magične simbole –
sigurno smatrao čistom ludorijom. Ali kada bih to stvarno učinio, uveravali su me moji čuvari, mogao
bih živeti bez bilo kakvih sigurnosnih mera ili uređaja.
„Hoćete da kažete da mi ne bi trebale čak ni brave na vratima?” upitao sam.
„Tako je”, odgovorio je Medved.
„A protivpožarno osiguranje?”
„Ni to vam ne bi trebalo”, odgovorio je Hamza.
„Ako bih udovoljio džinima i našao se pod njihovom zaštitom”, lukavo sam nastavio, „onda mi
sigurno ne bi trebali ni čuvari”.
Hamza, Osman i Medved su istog trenutka zbili redove. Preko njihovih lica preletela je senka
straha. Uplašili su se da bi mogli ostati bez posla. Čekao sam dok su sva trojica očajnički pokušavala
da smisle neki adekvatan odgovor.
„Čuvari će vam uvek biti potrebni”, konačno je prozborio Hamza.
 „Zašto?”
„Zato što je naš zadatak da komuniciramo sa džinima.”

Stigla je i treća nedelja Ramazana, a nova ekipa zanatlija koje mi je Kemal obećavao još uvek nije
stizala. Kad god bih počeo da se raspitujem za njih, odgovarao mi je da ne smemo žuriti. Ako
budemo nestrpljivi i nedovoljno obazrivi pri odabiru majstora kojima ćemo poveriti radove u Dar
Kalifi, govorio je, situacija može postati još haotičnija.
„Ti ljudi su drugačiji od građevinara”, objašnjavao je. „Oni su umetnici. Ako počnete da
požurujete umetnika, on će dohvatiti nož i prerezati vam grkljan.”
„Meni je već dosta psihopata”, nervozno sam odbrusio. „Situacija je ionako dovoljno loša.”
Kemal je zamahao prstom ispred mog lica, kao da pokušava da me prizove svesti. „Plašim se da
razmišljate na pogrešan način”, rekao je. „U Maroku vlada sledeće pravilo: što je umetnik luđi,
utoliko bolje poznaje svoj zanat. Trebaće nam vremena da pronađemo ekipu koja je dovoljno
poremećena da ljudski odradi posao u Kalifovoj kući.”

Fransoa mi je rekao da prave majstore mogu pronaći u staroj gradskoj četvrti Habus. Nisam mu ni
na trenutak poverovao, ali svejedno sam naterao Kemala da me jednog petka ujutru odveze tamo,
koliko da bih pred njim demonstrirao svoj autoritet.
Poslednji petak svetog meseca Ramazana jeste dan kada je u Maroku praktično nemoguće obaviti
bilo kakav posao. Već tri nedelje sam bio kao na iglama. S nestrpljenjem sam očekivao da konačno
ugledam neke promene u svom razrušenom domu, ali stvari su i dalje stajale u mestu. Dugotrajni post
bližio se kraju. Od vernika se očekivalo da budu usredsređeni na molitvu, ali u njihovim umovima je
poput fatamorgane izranjala samo jedna slika – ogroman tanjir kus-kusa i jagnjetine sa svim mogućim
začinima i prilozima.
Kemal je bio ćutljiv dok smo se vozili ka Habusu. Bilo je očigledno da jedva funkcioniše. Njegov
organizam je platio ozbiljan danak nedostatku sna, nikotina i alkohola, kao i prekomernim jutarnjim
dozama adrenalina kojima je pokušavao da se izbori sa svojom učmalošću. Poslednje što je želeo
bilo je da me tog jutra vozi do granitnog bazara u Habusu gde sam nameravao da potražim radnike.
Na sreću, bio je toliko slab i iscrpljen da sam relativno lako uspeo da preuzmem kontrolu. Za razliku
od njega i ogromne većine Marokanaca, ja sam jeo po tri obroka dnevno i svake noći spavao po
sedam sati tako da sam se do kraja Ramazana osećao kao gospodar sveta.
Habus je bio potpuno drugačiji od elegantnih francuskih vila i stambenih blokova koji
predstavljaju zaštitni znak Kazablanke. Gotovo sve zgrade bile su napravljene od granita, a ne od
betona koji dominira u drugim delovima grada. Iza kamenih kolonada nadsvođenih gracioznim
šiljastim lukovima nalazilo se na desetine malih lokala i radionica. Činilo se kao da je čitava četvrt
već vekovima stajala na tom mestu, tako da sam bio veoma iznenađen kada sam saznao da su Habus
zapravo podigli Francuzi tokom tridesetih godina dvadesetog veka.
Radnje su bile prepune svakojake robe – šarenih dželaba porubljenih svilenim brokatom, tarbuša
sašivenih od finog crvenog filca, žutih babuš papuča, kaftana ukrašenih vezom i šljokicama i
raskošnih venčanih haljina koje bi očarale gotovo svaku nevestu. Čitava jedna ulica bila je
rezervisana za marokanski nameštaj, druga za mesingano posuđe, a treća za parfeme i kozmetičke
proizvode kao što su ružina vodica, antimon ili eterična ulja na bazi jasmina, sandalovog drveta i
mošusa.
Raspitivali smo se za zanatlije, ali nijednog nismo uspeli da pronađemo. Ljudi bi se, čuvši naše
pitanje, ili namrštili i odmahnuli glavom, ili bi nam predložili da dođemo posle Ramazana.
Očigledno su mislili da sam lud kada sam na samom kraju posta mogao da razmišljam o takvim
stvarima. Dok smo se provlačili između stubova i zavirivali u lokale, primetio sam jedno malo
uvučeno dvorište. Unutra se nalazilo nekoliko antikvarnica. Svaka je nudila uobičajeni asortiman
predmeta od bronze izrađenih u art deco stilu, predratnog nameštaja, slika i grafika. Praktično sve što
se može pronaći u antikvarnicama Kazablanke predstavlja francusku zaostavštinu i potiče iz prve
polovine prošlog veka.
Međutim, pronašao sam jedan izuzetak. U pozadini jedne radnje spazio sam izuzetno prefinjen
trpezarijski sto. Imao je površinski sloj od orahovine, blago zaobljene ivice i kabriol nogare. Detalji,
izbor drveta i stil sugerisali su da taj sto nije francuskog, već španskog porekla. Po mojoj nestručnoj
proceni, mogao je poticati iz ranog devetnaestog veka, iz vremena kada Francuzi još uvek nisu bili
aneksirali marokansku kraljevinu.
Gurnuo sam Kemala ispred sebe i rekao mu da pita za cenu.
Vlasnik prodavnice je bio previše mrzovoljan da bi se bavio reklamiranjem svoje robe. Sedeo je
na staroj pletenoj stolici, savijen u pojasu kao da je imao grčeve u stomaku. Glava mu je bila
naslonjena na šake. Kemal ga je upitao koliko košta sto.
„C’est cinq milles dirhams”, odgovorio je trgovac.
„Pet stotina dolara”, rekao je Kemal. „To je previše.”
„Možemo se cenkati”, veselo sam rekao.
Kemal se samo okrenuo i uputio se ka izlazu. „Trgovci su postali pohlepni zbog Ramazana”,
progunđao je.
„Taj čovek je iscrpljen i izgladneo”, rekao sam. „Sad bismo ga lako mogli ubediti u to da spusti
cenu.”
„Idemo odavde”, rekao je Kemal neumoljivim glasom.

Kada smo se ponovo našli na ulici, primetio sam jednu prosjakinju. Bila je veoma stara. Lice joj
je bilo izbrazdano dubokim tamnim borama, a povijeno telo zaogrnuto tamnozelenom dželabom.
Međutim, ona nije privukla moju pažnju svojim izgledom ili odećom, već onime što je nosila u
rukama.
U njenoj korpi se nalazila gomilica najlepšeg voća koje sam video od svog dolaska u Kazablanku.
Na trenutak sam zastao, posmatrajući je kako korača od tezge do tezge. Prodavci su pažljivo prebirali
po svojoj robi kako bi pronašli najlepšu od svih jabuka, pomorandži ili šljiva koju bi potom dali
staroj prosjakinji zajedno sa svojim blagoslovom. Bio sam iznenađen takvim gestom jer se u
zapadnom svetu ljudima koji nemaju novca gotovo po pravilu daje manje kvalitetna, drugorazredna
roba. Prišao sam jednom od piljara i upitao ga zašto je prosjakinji dao najlepšu breskvu sa svoje
tezge.
Trgovac je zamišljeno pogladio bradu. „Zar zaista mislite da neko, samo zato što je prosjak,
zaslužuje da dobije isključivo ono što niko drugi neće da uzme?” odgovorio mi je. „Naš narod nije
takav.”

Prošlo je još dva dana i sveti mesec Ramazan je ostao iza nas. Nakon strogih odricanja, nastupio
je Id al-Fitr, raskošni praznik kojim se slavi okončanje dugotrajnog posta. Lica svih Marokanaca bila
su preplavljena srećom i ushićenjem. Tinejdžeri su u automobilima svojih očeva jurili putem duž
obale, viseći s prozora, pritiskajući sirene i mašući prolaznicima. Porodice su, obučene u svečanu
odeću, šetale gradskim ulicama. Očevi su pušili dugo uskraćene cigarete i čašćavali svoju decu
gomilom ružičastog sladoleda. Muzika je odjekivala po restoranima i kafeima koji su bili ispunjeni
do poslednjeg mesta.
Častio sam čuvare za praznik, poklonivši im novac u iznosu jednonedeljne plate. Raširili su usta
od uha do uha i odjurili kući da uruče novac svojim suprugama. Te noći u sirotinjskoj četvrti sve je
vrvelo od života. Na glavnoj ulici bile su zapaljene vatre nad kojima su se pekle zaklane ovce, a
varnice su poput svetlećih raketa letele ka nebu i zvezdama. Grupa muzikanata paradirala je
sokacima, a nežni zvuci njihovih instrumenata odbijali su se o zarđale limene krovove. Nasred glavne
ulice, imam je prikupljao praznične priloge darežljivih vernika. Preko puta džamije je stajala
zaključana kamp kućica. Religijski fanatici koji su živeli unutra nestali su u nepoznatom pravcu.
U ponoć je Osman zakucao na vrata naše spavaće sobe. Došao je zajedno sa svoje troje dečice
koja su u rukama držala poklone za Arijanu i Timura. Otac ih je ćušnuo otpozadi i oni su stidljivo
počeli da pevuše neku marokansku pesmicu. Na Zapadu nema ničeg svetijeg od toga da deca na
vreme budu spakovana za spavanje. Međutim, na Istoku nijedan značajan događaj nije potpun ako se
deca ne probude iz dubokog sna kako bi se pridružila zabavi odraslih.
Kada je Osman otišao i kada su naša dečica već glasno hrkala, sišao sam na verandu i spustio se
na klupu od pletenog pruća. Slavlje u bidonvilu je i dalje bilo u punom jeku, a zvuci muzike i smeha
lebdeli su kroz noćni vazduh. Kalifova kuća beše utonula u san. Razmišljao sam o onome što mi je
Hamza rekao – da ću tajne Dar Kalife morati da doznam od nje same, da mi jedino ona može
ispripovedati misterioznu priču o svojoj prošlosti.
Dok sam sedeo na verandi, imao sam snažan osećaj da je Kalifova kuća zaista bila kuća s dušom.
Činilo mi se da je ona vodila sopstveni život među svim tim kamenom i malterom, da je tačno znala
ko smo mi i zašto smo tu došli. A opet, pomislio sam, možda se iza tog osećanja nije krio duh kuće,
već Kandiša i njena sabraća džini.

Dva dana po okončanju Ramazana, Kemal se vratio na dužnost. Pogled mu je ponovo bio bistar, a
držanje samouvereno.
„Pronašao sam vam jednog mualema, vrhunskog majstora, koji će postaviti pločice”, svečano je
objavio.
„Po čemu znaš da je toliko dobar?”
„Po tome što je pravi ludak”, odgovorio je Kemal.
Te noći sam dobro spavao. Činilo mi se kao da smo konačno uspeli da uteknemo od loše sreće
koja nas je tako dugo pratila. Uspeo sam da u svojoj londonskoj banci izdejstvujem nešto novca na
zajam i Ramazan je polako postajao samo daleka uspomena. Zagnjurio sam glavu u jastuk i zahvalio
bogu za sreću koju nam je podario i džinima što su nas konačno ostavili na miru.
Baš u trenutku kad sam uranjao u dubok i beskrajno prijatan dremež, osetio sam nečiju šaku na
ramenu. Skočio sam kao oparen.
„Ko je to?”
„Ja sam”, odgovorio je neki glas.
„Ko si ti?”
„Ma, ja sam... Kemal.”
Brže-bolje sam napipao sat. „Zaboga, sada je tri ujutru.”
„Znam.”
„Šta se desilo?”
„Bilo bi najbolje da se odmah obučete”, rekao je Kemal. „Idemo po pesak.”
U bilo kojoj drugoj zemlji na svetu ljudi kupuju pesak u vreme kada su prodavnice otvorene, a
prodavnice koje prodaju tu vrstu robe nipošto nisu otvorene usred noći. Skrenuo sam Kemalu pažnju
na taj detalj dok smo se vozili kroz predgrađe, izlazeći na priobalni put.
„Niko se još nije ovajdio od onoga što je kupio u prodavnici”, rekao je.
„A šta će nam uopšte pesak?”
„Za bedžmat.”
Još jedna od stvari koje su specifične za Maroko jeste kupovina građevinskog materijala. Na bilo
kojem drugom mestu sami građevinari kupuju ono što im je potrebno za posao i nakon toga vam
ispostave račun. Ali, kao što mi je Kemal objasnio, u Maroku bi samo potpuni idiot mogao dopustiti
da neko drugi kupuje pesak, cement, metalne nosače, cevi ili drvo koji su mu potrebni za kuću.
„Ali arhitekta je sve to kupio umesto mene”, rekao sam.
Kemal je zapalio cigaretu i povukao nekoliko dubokih dimova. „Onda ste bili idiot što ste mu to
dopustili”, rekao je.
Postojala su dva krupna razloga zbog kojih su Marokanci sami kupovali građevinski materijal:
tako su mogli dobiti povoljniju cenu i mogli su se lično uveriti u kvalitet robe koju su kupovali.
Nakon više od sat vremena vožnje, Kemal mi je konačno obelodanio svoj plan. Čovek s kojim je
trebalo da završimo posao čekao je na zaustavnoj traci. Kamion mu je bio star i dotrajao od dugog
drumskog staža. Ulje je curilo ispod gvožđurije, a sva svetla bila su smrskana. U kabini smo ugledali
nečiju siluetu. Činilo se da šofer nije sam. Dok smo se približavali, začuo sam strasne jecaje.
„Tvoj poznanik izgleda ima društvo”, rekao sam.
„Logično. Tip je kamiondžija”, odgovorio je Kemal.
„Pa šta s tim?”
„Znate li po čemu su kamiondžije najpoznatije?”
„Po čemu?”
„Po kurvanju.”
 DESETO POGLAVLJE

Veruj u Boga, ali dobro priveži kamilu.

KEMAL JE SNAŽNO ZALUPAO NA VRATA ŠOFERSKE KABINE. Unutra se začulo neko

komešanje – zvuci uznemirenosti, a potom i straha. Suvozačka vrata su se širom otvorila i devojka od
otprilike petnaest godina iskočila je napolje. Lice joj je bilo prekriveno crnim velom. Čim se našla
na zemlji, iz sve snage je potrčala preko polja.
Masno bradato muško lice provirilo je kroz prozor.
„Ja sam”, javio se Kemal promuklim glasom.
Muškarac iz kabine nas je prostrelio besnim pogledom. „Unapred sam platio za nju!” zaurlao je.
„Došli smo po pesak.”
Kemal je sklonio ceradu s prikolice i pokazao mi tovar. „Sami se uverite u kvalitet”, rekao je.
Opipao sam pesak. Bio je blago vlažan i hladan na dodir.
„Prvoklasan pesak”, ponosno je izjavio Kemal. „A dobićemo ga upola cene.”

Čim je ugledao tovar koji smo doneli, Hamza je izjavio kako je to najnekvalitetniji pesak koji je u
životu video. Bahato je rekao kako je on rođen u pustinji i kako na osnovu samog mirisa može da
proceni da li je neki pesak dobar ili ne. Druga dva čuvara takođe nisu podržala moj izbor. Mrko su
gledali u brdašce tamnog peska istovareno u dvorištu.
„To će vas samo uvaliti u nevolje”, rekao je Medved.
„I doneti nesreću u kuću”, dodao je Osman.
Bilo je očigledno da su čuvari zauzeli tako prezriv stav isključivo zbog toga što je Kemal bio
zaslužan za dopremanje tog peska u Dar Kalifu. Po njihovom čvrstom uverenju, svaki Kemalov
postupak predstavljao je deo njegove grandiozno osmišljene zavere da me liši svega što sam
posedovao. Mrzeli su sve što je bilo u vezi s njim. A najviše od svega mrzeli su to što sam pažljivo
slušao ono što je govorio i prihvatao njegove savete.
Što se mene lično ticalo, još uvek nisam znao šta da mislim o Kemalu. On je bio od onih ljudi koje
je strašno teško prozreti. Jednog trenutka je umeo da bude neverovatno razborit i pronicljiv, da bi već
sledećeg počeo da se ponaša krajnje nehajno i neodgovorno. Kada bi se bacio na posao, bio bih
opčinjen njegovim umećem i snalažljivošću, njegovom veštinom da lako izađe na kraj čak i sa
najkrupnijim problemima. Pa ipak, i dalje nisam bio siguran u iskrenost njegovih motiva.

Jednog jutra početkom decembra, ponovo smo se odvezli do starog drvodelje. Bila je sredina
nedelje i želeli smo da proverimo kako je napredovao posao koji smo mu poverili. Drvodelja je
izljubio Kemala u obraze, uputio reči hvale na račun njegovih predaka i pozvao nas da se smestimo u
hladu. Njegovi šegrti su doneli posudu sa čajem koji je bio sipan u čaše, potom vraćen u čajnik, a
onda ponovo sipan i konačno poslužen. Potom su otrčali po prozore i poređali ih ispred nas, držeći ih
kao uljane slike na prodajnoj izložbi umetničkih dela. Prozori su zaista izgledali dobro. Drvodelji je
bilo milo kada sam pohvalio njegov rad. Uzviknuo je nešto na arapskom.
Kemal mi je preveo šta je kazao. „Rekao je: ’Dok budete gledali kroz ove prozore, vaše oči će
biti kadre da razdvoje stvarnost od iluzije’.”
Razmišljao sam o tim rečima dok smo se vraćali u Kazablanku. Nebo je bilo vedro i blistavo, a
vazduh daleko svežiji nego prethodnih dana. Duž puta su stajali ljudi koji su prodavali kaktuse i
šljive. Kemal u povratku nije izustio ni reči. Usne su mu bile stisnute. Disao je kroz nos, frkćući kao
ždrebac uoči trke, kao da ga je spopao iznenadan nalet besa. Upitao sam ga da li ga nešto muči. Ništa
nije odgovorio. A onda je naglo skrenuo s glavnog puta i nastavio prašnjavim sporednim drumom.
Bio sam skroz zatečen.
„Gde idemo?”
„Ovo je prečica”, odgovorio je.
Vozili smo se tridesetak minuta u suprotnom pravcu od Kazablanke. Sa obe strane druma,
promicala su ratarska polja, bogata crvena afrička zemlja posuta jatima vrana. Ništa nisam
progovarao. Pitao sam se u kakvoj sam se nedođiji obreo.
Kada smo stigli do jedne male raskrsnice, Kemal je nagazio na kočnicu. Džip se naglo zaustavio,
podigavši oblak prašine koja se razletela na vetru. Kemal je izašao iz vozila, objasnivši kako želi da
proveri auspuh. U tom trenutku, dva muškarca su izašla iz žbunja. Izgledali su kao fizički radnici iz
grada. Kemal ih je pozdravio kao da se odavno poznaje s njima. Adrenalin mi je pokuljao kroz vene.
Prvi put sam se uplašio Kemala. Bio sam uveren u to da će me ubiti na licu mesta. Ključ je i dalje bio
u bravi. Već sam planirao da uskočim na vozačko sedište, pritisnem gas i uteknem odatle. Međutim,
Kemal se baš u tom trenutku vratio, seo za volan, startovao motor i nastavio ka gradu.
„Ko su oni ljudi?” promucao sam.
„Otkud znam? Pitali su me mogu li ih povesti do Kazablanke”, odgovorio je.
„Učinilo mi se kao da ih poznaješ.”
Kemal se okrenuo ka meni i prostrelio me svojim dalekim smeđim očima. Usta su mu bila
zatvorena, vilice stisnute. Tako dugo je piljio u mene da je već počela da me podilazi jeza. Nije bio
trenutak za razgovor. Mogao je da oseti moj strah, bio sam siguran u to. Nadao sam se da će prasnuti
u smeh, da će me lupiti po leđima ili mi odati tajnu svog misterioznog ponašanja. Ali on je i dalje
ćutao kao zaliven.

Iste te nedelje dobio sam još jednu razglednicu od Pita. Slova su ovog puta bila prilično nečitka,
kao da ih je ispisao neko ko je nedavno spoznao veliki bol. Tekst je glasio: Hirurški zahvat
obavljen. Sada se upoznajem sa Alahovim putem. Ispod toga je zapisao svoju adresu u Šefšuenu,
gradiću koji se nalazi južno od Tangera. Pokazao sam razglednicu Račani.
„Mislim da bi trebalo da odeš tamo i proveriš kako mu je”, rekla je.
„Ali jedva da ga i poznajem.”
„Pa šta s tim?”
Imao sam i jedan daleko snažniji razlog da se otisnem ka severu. Želeo sam da pronađem kuću u
kojoj je moj deda proveo poslednju deceniju svog života.
Majstori koje je Kemal angažovao trebalo je uskoro da se pojave u Dar Kalifi. Nisam imao želju
da se susretnem s njima. Ni dan-danas mi nije jasno zašto. Možda zbog toga što sam strahovao od
toga da će njihov dolazak, umesto da razreši stare probleme, podstaći još gomilu novih.
Krenuo sam jutarnjim vozom sa stanice Časa Voyageurs i uskoro sam se klackao ka severu. Čim
su Kazablanka i Kalifova kuća ostali iza mene, osetio sam iznenadan priliv nove energije. Bilo je to
kao da mi je neki težak teret konačno spao s pleća. Posmatrao sam šumarke pored pruge, dišući
duboko i usporeno. Ako se samo još malo održim na nogama, razmišljao sam, možda ćemo uspeti da
prebrodimo oluju.
Planirao sam da prvo odem do Tangera, da tamo provedem nekoliko dana i da za to vreme
pokušam da saznam nešto o svom dedi i poslednjim godinama njegovog života. Potom ću nastaviti do
Šefšuena da obiđem svog mladog poznanika, nedavno obrezanog Amerikanca.

Moj deda se zvao Sirdar Ikbal Ali Šah. Bio je sin avganistanskog plemenskog poglavice i
odrastao je na feudalnom posedu u Hindukušu. U skladu s porodičnom tradicijom, roditelji su ga
ohrabrivali da se dokaže u što više oblasti, da proživi mnogo života u jednom ljudskom veku. Bio je
doktor medicine i diplomata, profesor filozofije, vrstan poznavalac narodne baštine, misticizma i
političkih nauka. Bio je savetnik i prisan prijatelj brojnih državnih poglavara. Napisao je preko
šezdeset knjiga – studija o poeziji, književnosti, politici i religiji, kao i putopisa i biografskih dela.
U dvadeset trećoj godini je došao u Edinburg na studije medicine. Bio je očaran Škotskom i
kasnije je zapisao da su ga tamošnje planine, zamkovi i podeljenost na porodične klanove podsećali
na njegovu domovinu. Bila je 1917. godina i Prvi svetski rat je uveliko besneo. Čitave generacije
mladih muškaraca plaćale su krvav danak ginući po rovovima u Flandriji i Francuskoj.
Jednog prolećnog dana, moj deda je bio pozvan na čajanku u dobrotvorne svrhe gde je grupa
mladih žena skupljala ratne donacije. Na drugoj strani prepune dvorane primetio je usamljenu mladu
Škotlanđanku koja je stajala po strani, pijuckajući čaj iz porcelanske šolje. Ta devojka, koju su svi
zvali Bobo, imala je svega sedamnaest godina i poticala iz jedne od elitnih edinburških porodica. Na
njenom mladalačkom licu nazirao se dubok duševni bol, jer nedavno beše izgubila brata na
francuskom bojištu.
Bobo je primetila da je Ikbalu zapala za oko. Nekoliko puta mu je stidljivo i usplahireno uzvratila
pogled i njih dvoje su se zaljubili jedno u drugo. Sutradan je upitala oca može li da izađe na čaj sa
sinom avganistanskog poglavice. Otac je bez ikakvog premišljanja odbio njenu molbu i zaključao je u
sobu. Povinujući se zovu svog srca, Bobo je pobegla od kuće, verila se sa Ikbalom i zajedno s njim
uputila se ka planinskom utvrđenom zamku u Hindukušu gde je njegova porodica već generacijama
živela.
Njihov brak trajao je duže od četrdeset godina, sve do Boboine smrti. Živeli su u centralnoj Aziji,
na Srednjem istoku i u Evropi. A onda je, 1960. godine, Bobo iznenada umrla od raka, nekoliko
nedelja pre svog šezdesetog rođendana. Moj deda je strašno teško podneo taj gubitak. Zakleo se da
nikada više neće otići ni na jedno mesto gde su zajedno boravili kako mu srce ne bi prepuklo pod
teretom uspomena.
Maroko je bio jedna od zemalja koje nikada nisu posetili. Moj deda se već bio naslušao priča o
tom severnoafričkom kraljevstvu s prelepim planinskim predelima, kazbama i ponositom plemenskom
tradicijom. Učinilo mu se da je to pravo mesto za njega. I tako je, još istog leta, u svoj kofer
spakovao nešto odeće i knjiga i zaplovio ka Tangeru.

Voz predstavlja ubedljivo najbolji način putovanja kroz Maroko. Da biste vozom stigli od
Kazablanke do Tangera, potrebno vam je oko šest sati, a ponekad i duže, zavisno od toga da li će
mašinovođa napraviti dužu ili kraću pauzu za ručak u Sidi Kasemu. U zimsko doba, putnici su
zaogrnuti teškim vunenim dželabama koje nose preko ostale garderobe, kao da se pribojavaju da bi
svakog časa mogao zahučati oštar arktički vetar – što se, naravno, u Maroku nikada ne dešava.
Čovek koji je sedeo preko puta mene primetio je amajliju od teleće kože koju sam nosio oko vrata.
Imao je oko šezdeset godina, bio je obučen u svetlu dželabu sa crnim detaljima, a na nogama je imao
smeđe babuš papuče. Lice mu je bilo naduveno, prekriveno neujednačenom bradom i brojnim
ranicama. Objasnio sam mu da sam tu amajliju dobio od jednog prijatelja.
„Čemu ona služi?”
„Za zaštitu od džina”, rekao sam.
 Čovek se počešao po licu. „Ako dopustite da vam se džini uvuku u glavu, uvalićete se u silne
nevolje”, upozorio me je.
„Džini nisu ovde”, odgovorio sam, kvrcnuvši se po slepoočnici, „već u mojoj kući. Kad bolje
razmislim”, dodao sam sa osmehom, „ja zapravo i nemam problema sa džinima, već s ljudima koji su
zaposleni na mom posedu”.
„U čemu je problem s njima?”
„Oni veruju u džine”, objasnio sam. „Eto u čemu je problem.”
Moj sagovornik se ućutao. Tišina se odužila. Zurio sam kroz prozor, posmatrajući oranice
omeđene kaktusima. Mislio sam da je naše ćaskanje završeno, ali pogrešio sam. Razgovori koje
vodite u vozu ne moraju biti kontinuirani. Oni su obično neujednačeni i razvučeni kao i pruga po
kojoj se klackate, sačinjeni od niza nevezanih i isprekidanih epizoda. Moj saputnik se diskretno
nakašljao.
„Preko puta sebe”, rekao je, „vidim list belog papira. Ništa nije ispisano na njemu, ama baš ništa.
Papir je potpuno nov i čist, kao da je malopre izašao iz fabrike. Njegova čistota i praznina podstiču
uzvišene nade. Možda će na njemu biti napisana neka prelepa pesma ili nadahnjujući tekst. Možda će
neko na njemu oslikati čudesnost sveta ili beskrajnu čednost dečjeg lica.”
Pogledao sam u svog sagovornika, u njegovo umorno rošavo lice, pitajući se šta pokušava da mi
kaže.
„Pa ipak, taj list papira uprkos beskrajnom potencijalu nikada neće spoznati lepotu”, rekao je. „A
znate li zašto? Zato što nema vere.”

U Tanger sam stigao s gomilicom pisama koja je moj deda nakon preseljenja u Maroko slao mojim
roditeljima. Ta pisma, napisana tamnoplavim penkalom na ekstra tankom peliru, predstavljala su
jedine tragove kojima sam raspolagao. Deda je svojim čitkim pedantnim rukopisom govorio o životu
ispunjenom beskrajnom samoćom i skromnošću, o danima kroz koje je nevoljno brodio iščekujući
trenutak kada će se ponovo sresti sa svojom voljenom Bobo. Na uzglavlju svakog pisma bila je
štampanim slovima ispisana adresa: 21 rue de la Plage.
Odmah po izlasku iz voza, u trafici sam kupio mapu Tangera i pronašao ulicu koja se pružala od
luke ka centru grada. Najbliži hotel bio je Sesil. To ime mi je već bilo poznato iz dedinih pisama. On
je opčinjeno pisao o njemu, opisujući ga kao pravu palatu, mesto nezamislive raskoši. Sa železničke
stanice sam se uputio ka obali. Skupina dečaka je igrala klikere na pločniku pod zlatnom svetlošću
popodnevnog sunca. Upitao sam ih kako da stignem do hotela Sesil. Jedan od dečaka je, ne dižući
pogled, pokazao rukom preko ramena.
Tek tada sam, na udaljenom kraju šetališta, spazio belu fasadu hotela. Već na prvi pogled mi je
bilo jasno zašto je to mesto nekada posedovalo toliku privlačnost. Hotel je bio smešten u zdepastoj
dvospratnici sa spoljnim stepenicama i nadsvođenim ulazom iznad kojeg se nalazio prostrani balkon.
Svi prozori su imali starinske drvene žaluzine. Neke su bile zatvorene, dok su druge slobodno
landarale na vetru. Imao sam utisak da stojim pred nekim od onih autentičnih arhitektonskih dragulja
iz romana Grejema Grina.
Pa ipak, prošlo je mnogo vremena otkako se moj deda doselio u Tanger. Zub vremena je ostavio
svoj nemilosrdni trag na hotelu Sesil. Čak i pod dražesnom svetlošću poznog popodneva, zgrada je
bila u takvom stanju da bi se o njoj teško moglo govoriti u superlativima. Balkoni su bili prekriveni
konopcima za veš, a nekada bela fasada postala je prljavosiva, ispucala i prošarana mrljama vlage.
Popeo sam se stepenicama koje su vodile ka ulazu.
Unutra sam zatekao recepcionera čije je desno oko bilo prekriveno povezom, dok je levim gledao
televiziju. U jednoj ruci je držao TV antenu, pomerajući je u svim pravcima kako bi uhvatio kanal na
kojem se emitovala neka egipatska sapunica. Pored njega je sedeo zdepasti muškarac koji je pušio
hašiš. Obojica su me začuđeno pogledali. Bilo je očigledno da niko već godinama nije kročio unutra.
Atmosfera je bila krajnje turobna. Zidovi su bili vlažni i zapušteni. Jedinu dekoraciju predstavljali
su turistički posteri iz sedamdesetih godina dvadesetog veka i veliki kartonski pano s kojeg se
smešila stjuardesa avio-kompanije Aeroflot. U vazduhu je lebdeo osećaj da se nekada, možda veoma
davno, nešto veoma loše desilo među tim zidovima.
Upitao sam mogu li dobiti jednokrevetnu sobu za jedno ili dva noćenja. Tip koji je pušio hašiš
obesno se zacerekao. Njegov prijatelj je spustio antenu, odvukao se do radnog stola i uzeo knjigu
gostiju. Krenuo je od januara, okrećući nedelju po nedelju. Pred njegovim očima su promicale
stranice i stranice praznog papira, sve dok konačno nije stigao do decembra.
„Oui, Monsieur”, snebivljivo je rekao, „mislim da imamo sobu za vas”.
Poveo me je ka impozantnom dvostrukom stepeništu koje je u svoje doba nesumnjivo
predstavljalo veliku atrakciju. Na prvom spratu sam zatekao još plesnivih postera sa slikama vodećih
marokanskih turističkih destinacija i stalke s posudama za hlađenje pića koje je osoblje koristilo za
gašenje opušaka.
Zastali smo pred sobom broj 3. Nakon što se nakratko porvao s neposlušnom kineskom bravom,
recepcioner je odgurnuo vremešna vrata. Namignuo mi je zdravim okom, kao da je želeo da me
pripremi za prizor koji ću zateći unutra. Zakoračio sam preko praga. Još od mojih istraživačkih
pohoda kroz unutrašnjost Indije nisam video, tako impresivan krah nekadašnje veličine.
Prozori, skriveni iza prašnjavih prosenjenih zavesa, bili su ili ozbiljno oštećeni ili potpuno
uklonjeni. Linoleumski pod je bio prekriven tamnim mrljama na mestima gde su raniji gosti gasili
cigarete, a krevet je bio potpuno ruiniran i ulegao s jedne strane. Soba nije imala kupatilo. Upravnik
je promrmljao nešto o problemima s vodosnabdevanjem.
„Hoćete reći da ovde uopšte nema toaleta?”
Upravnik je potvrdio moje slutnje. Međutim, ta situacija je imala i svojih prednosti, brzo je
dodao, zapušivši nos kako bi mi predočio na šta je mislio. Potom je ispružio dlan i zamolio me da
platim unapred. Izbrojao sam nekoliko novčanica.
„Gde se onda mogu istuširati?” upitao sam.
„U kuhinji restorana pored nas.”

U Tangeru sam poslednji put bio pre tri i po decenije, kao trogodišnji dečkić. Ono što mi se tada
nasnažnije urezalo u sećanje bio je miris narandžinog cveta. Čini mi se da ga i danas mogu osetiti.
Bio je oštar, opojan, očaravajući. Trčkarao sam kroz javne vrtove obučen u dželabu od grube kamilje
vune i punim plućima udisao mirisan vazduh. Takođe se sećam topline sunca na leđima, prepunih
kafea i ljudi. U to vreme bilo je tako mnogo ljudi.
Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Tanger je bio čuven po stranim piscima koji su, bežeći
od krutih konvencija Evrope i Sjedinjenih Država, pronalazili utočište u tom gradu. Najpoznatiji od
njih bio je Pol Bouls, koji se tamo doselio odmah posle rata i ostao sve do svoje smrti 1999. godine.
Dok sam tumarao ulicama Tangera, stekao sam utisak da su nekadašnji sjaj i živost ustuknuli pred
turobnošću i melanholijom, kao da se zabava preselila na neko drugo mesto. I same zgrade su
odražavale tu promenu. Već na prvi pogled bilo je jasno da više niko nije mario za njih. Fantastične
vile, pozorišta, hoteli i kafei bili su ili potpuno napušteni ili propali i ruinirani poput mesta na kojem
sam odseo.
Kada sam stigao do Rue de la Plage, već se spuštao mrak. Stajao sam u podnožju brda, gledajući
naviše ka svom odredištu. Priznajem, bio sam pun neke zebnje, pa čak i straha. Do dana današnjeg,
nisam uspeo da razjasnim taj osećaj. To se ponekad dešava kada pređete dug put da biste stigli do
nekog mesta ili sreli neku naročitu osobu. Stanete kao ukopani i nemate snage da napravite taj
poslednji presudni korak. Bio sam u iskušenju da se okrenem u mestu i da se prvim vozom vratim u
Kazablanku. U liku svog dede oduvek sam tražio nadahnuće, primer, pa čak i mit. A ovo ovde je bila
čista stvarnost, mesto gde je živeo i gde je umro.
Obazrivo sam krenuo uzbrdo, držeći se ivice puta. Sa obe strane bile su postrojene malene radnje
koje su nudile gotovo identičan asortiman žileta, pasta za zube, krema za cipele, konzerviranog sira i
razne druge robe. Pratio sam brojeve na četvrtastim emajliranim tablicama ispred radnji. Srce mi je
sve brže tuklo u grudima. Stigao sam do broja 17, potom 18, 19, onda i 20... još samo jedan... i evo,
21 rue de la Plage.
Stigao sam do svog cilja. Nervozno sam stajao pred kapijom, na istom mestu na kojem je te davne
1969. godine mog dedu pokosio kamion za prevoz „koka-kole”. Ulica je u to vreme bila dvosmerna,
što je prosto zapanjujuće s obzirom na to da nije bila dovoljno široka čak ni za jednosmeran
saobraćaj. Bila je toliko strma da su vozači dolazili u iskušenje da što pre savladaju uspon. Lokalni
taksisti su bili naročito usavršili tu tehniku. Nagazili bi gas i jurnuli naviše, krivudajući levo-desno
kako bi izlizane gume što lakše izvukle vozilo do vrha.
Okrenuo sam leđa ka ulici i zagledao se u prizor pred sobom. Spoljni zid je bio napravljen od
velikih četvrtastih komada kamena. Dizao se pravo naviše i ničime nije odavao šta se krilo iza njega.
Plava kapija od kovanog gvožđa, sa čije se unutrašnje strane nalazila čelična ploča, bila je
nadsvođena elegantnim lukom. Iznad nje se nalazila skromna mermerna pločica na kojoj je pisalo
„Vila Andalus”.
Duboko sam udahnuo i pritisnuo zvono. Čekao sam. Niko se nije pojavljivao. Ponovo sam
pozvonio. I dalje ništa. Taman sam se spremao da odustanem i da krenem nazad ka hotelu Sesil kada
se kapija odškrinula. Preda mnom se pojavila žena od pedeset i nešto godina, sa sedom kosom
podignutom u punđu. Nosila je naočari sa širokim ramom, a lice joj je imalo blag, gotovo majčinski
izraz. Bio sam zatečen toplinom i velikodušnošću koji su zračili iz nje. U ruci je držala korpu iz koje
je virila sijamska mačka.
Bio je to strašno težak trenutak. Skupio sam snagu i na svom ograničenom francuskom jeziku počeo
da objašnjavam kako sam ja unuk Avganistanca koji je nekada živeo u vili Andalus.
„Da li govorite engleski?” upitala je žena s čistim američkim akcentom.
„Da.”
„Onda bolje uđite unutra.”

Do vile su vodile strme stepenice. Središnji deo stepeništa bio je prekriven kamenim pločama, a
rubovi krupnim okruglim šljunkom. Nervozan stari vučjak sjurio se ka nama. Sredovečna
Amerikanka, koja se zvala Pamela, izviknula je oštru komandu i pas se poslušno privio uz njene noge.
Desno od ulaza nalazila se pomoćna zgrada okrenuta ka ulici. To je bilo Pamelino boravište. Malo
više odatle, na vrhu stepeništa, nalazila se vila. Staza koja je vodila ka njoj bila je natkrivena
ukrasnom lozom.
Pamela mi je objasnila da je u vili živeo vlasnik poseda. Rekla je da će mi, ukoliko želim,
ugovoriti susret s njim za sutradan. Konverzaciju smo započeli pričom o knjigama. Kako se
ispostavilo, Pamela je bila izuzetno načitana osoba. Bila je upoznata s mojim knjigama o Etiopiji i
rudnicima kralja Solomona, pročitala je gotovo sve što je moj deda napisao o Avganistanu, pa čak i
autobiografiju moje bake – pripovest o tome kako je ona u svojoj ranoj mladosti napustila Škotsku da
bi se sa izabranikom svog srca preselila u daleki Hindukuš.
Dvadeset minuta nakon upoznavanja ispred vile Andalus, Pamela i ja smo se obreli u malom
kafeu, gde smo naručili ribu na žaru. Upitao sam je koliko dugo je živela u Rue de la Plage.
„Dvanaest godina”, odgovorila je.
„Živite sami?”
„Ne”, rekla je. „Delim stan sa svojim mačkama i sa pet stotina kaftana.”
„Kako ste se obreli ovde?”
Pamela se zagledala u čašu lokalnog crnog vina. „Kao mlada sam strašno volela da putujem”,
rekla je, skrenuvši pogled ka meni. „Živela sam u Bruklinu, a onda sam 1965. godine čula da jedan
jugoslovenski teretni brod uskoro treba da isplovi za istočnu Evropu. Ne oklevajući ni časa, sjurila
sam se u luku i ubedila posadu da krenem s njima. Prva usputna stanica bio je Tanger. Za mene je to
bio egzotični Istok. Napustila sam brod, planirajući da se tu zadržim tek nekoliko dana, a ostala sam
puna dva meseca. Svi ti mirisi i zvukovi, plamteće šarenilo boja – bila sam prosto očarana onim što
sam zatekla.”
Objasnila mi je kako je provela mnogo godina živeći i putujući širom Sredozemlja i severne
Afrike. Upoznala je razne zemlje i krajeve, ali Maroko je ostao njena prva ljubav. Vratila se u
Sjedinjene Države i otvorila marokanski restoran u Los Anđelesu, ali i dalje je žudela za tom
zemljom koja joj je već na prvi pogled osvojila dušu.
„Jednog jutra sam spakovala stvari”, tiho je nastavila, „i kupila jednosmernu kartu za Maroko.
Stigla sam ovde s nekoliko kofera i s mačkom koja me je pratila na svim putovanjima. Nikad se
nisam osvrnula za sobom.”
Tada sam ja krenuo sa svojom pripovešću, objašnjavajući kako je moj deda došao u Tanger nakon
smrti svoje supruge.
„Odakle god da dolazite”, rekla je ona, „Maroko vas još na prvi pogled obori s nogu. Pre nego što
se osvestite, ovde ste već stekli dom i prijatelje i zaboravili na sve što vas je nekada mučilo.”
Upitao sam Pamelu kako su njeni prijatelji reagovali kada se preselila u Tanger.
„Pokušavali su da me odgovore od toga”, rekla je.
„Zbog čega?”
Pamela se zagledala u mene, duboko uzdahnuvši. „Valjda zbog sopstvenog straha”, rekla je.

Narednog jutra sam rano ustao. Spavanje pod uglom od četrdeset pet stepeni nije predstavljalo
naročito prijatno iskustvo, ali to je bila prava sitnica u poređenju sa očajničkom borbom da suzbijem
potrebu za mokrenjem u hotelu bez toaleta. Ujutru sam, kao što mi je bilo savetovano, otišao do
zapuštene kuhinje obližnjeg restorana i na brzinu se prebrisao vlažnim sunđerom. Bubašvabe su
trčkarale na sve strane. To je iskustvo koje bih rado izbrisao iz svoje memorije.
Kao što je i bila obećala, Pamela mi je zakazala susret s vlasnikom vile. Rekla mi je da me moj
domaćin očekuje oko pola deset. Ona je u to vreme već bila otišla na posao, zajedno sa svojom
omiljenom mačkom.
Kada sam pozvonio, preda mnom se pojavio vižljasti šezdesetogodišnjak uspravnog držanja.
Glava mu je bila četvrtasta, a kosa ofarbana u crno i začešljana u levu stranu. Predstavio se kao
David Rebibo, objasnivši da je on jedan od poslednjih preostalih marokanskih Jevreja i da se vila
Andalus nalazila u vlasništvu njegove porodice već duže od jednog veka. Upitao sam ga da li se seća
mog dede.
„Kako bih mogao da zaboravim tako divnog čoveka?” odgovorio je kao iz topa. „Bilo je to davno,
a ja sam bio mnogo mlađi nego danas, ali često sam sedeo s njim na balkonu i slušao priče o
njegovim putovanjima.”
Gospodin Rebibo me je poveo ka vili. Dok sam prolazio ispod lozica vistarije, prvi put sam
dobio priliku da izbliza osmotrim prekrasnu fasadu. Zgrada je imala dva sprata povezana zavojitim
dvostrukim stepeništem koje se izdizalo s trema ispred kuće. Gde god bih se okrenuo, ugledao bih
mnoštvo glinenih saksija ispunjenih cvećem i papratima.
Kročio sam unutra. Prostorije su bile male, ali lepo opremljene. Zidove su krasila dva visoka
ogledala koja su ostavljala utisak dodatnog prostora. Bilo je tu i mnogo slika sa indijskim, evropskim
i kineskim motivima. Svi prozori i stolovi bili su prekriveni orhidejama. Bio sam dirnut pomišlju na
to da se nalazim u kući u kojoj je moj deda proveo poslednje godine svog života. Pažljivo sam
odmeravao sve detalje koji su svojevremeno i njemu samom morali zapasti za oko – ukrasne vence
duž gornje ivice zidova, graciozne rozete na tavanici, zidne svećnjake u spavaćoj sobi i kitnjaste
mesingane brave na vratima. Pa ipak, moja ushićenost je bila prožeta primesom sete, jer je moj deda
tu proveo svoje poslednje godine, iščekujući smrt i čeznući za ponovnim sjedinjenjem sa svojom
voljenom Bobo.
Vratili smo se na trem i seli za masivan gvozdeni sto, obasjani zracima blještavog zimskog sunca.
Vlasnik vile je spustio šaku preko kose, kao da se plašio da bi sunce moglo oštetiti farbu.
„Vaš deda je ujutru sedeo ovde”, prozborio je, „čitajući i pišući pisma. Uvek je koristio penkalo i
najtanji mogući pelir.”
Izvukao sam iz džepa svežanj pisama. „Imam nekoliko kod sebe”, rekao sam.
Gospodin Rebibo se sagnuo ka meni i ovlaš osmotrio pisma. „To je njegov rukopis”, rekao je
staloženim glasom. „Sva slova kao pod konac. Bio je najpedantniji i najsavesniji čovek koga sam
ikad upoznao.”
Jedna služavka, čija je kosa bila povezana maramom, pojavila se na stepeništu. Prišla je stolu i
pred nas spustila srebrni poslužavnik sa čajem.
„Da li mu je neko dolazio u posetu?” upitao sam.
„Kako da ne!” uzviknuo je. „Veoma važni i ugledni ljudi. Poznavao je pokojnog kralja, kao i
njegovog oca. Naravno, sećam se i kada je vaš otac dolazio s vama i vašim sestrama. Tada ste bili
veoma mali.”
Promešao sam čaj i udahnuo opojnu paru.
„Kada sam prvi put sreo vašeg oca”, rekao je, „on se taman bio vratio iz Arabije, gde je bio u
gostima kod kralja Ibn Sauda. Sedeo je baš tu gde vi danas sedite. Sećam se kao da je juče bilo.”
Gospodin Rebibo je pozvao svog starog vučjaka i pas se sklupčao pored njegovih nogu.
„Ispričao mi je jednu priču koja mi je do današnjeg dana ostala u sećanju”, nastavio je.
Upitao sam ga koja je to priča.
„Vaš otac je bio pozvan da poseti palatu u Meki”, započeo je gospodin Rebibo. „Otišao je tamo,
ali zaboravio je da ponese poklon. Uveli su ga u prestolnu odaju, gde ga je čekao stari kralj.
Napravio je dubok naklon, poljubio Ibn Saudovu desnu ruku i rekao: ’Vaše Veličanstvo, želeo bih da
vam uručim jedan poklon. Taj poklon upravo stoji pred vama. Taj poklon sam lično ja. Poklanjam
vam sebe kao smernog slugu do poslednjeg dana svog života.’ ”
„Ibn Saud ga je pogledao s prestola i rekao: ’Poklon je zaista lep, ali ipak sam odlučio da ga
vratim njegovom prvobitnom vlasniku. A sad sedi ovde, pa da se siti ispričamo.’ ”
Vlasnik vile je prasnuo u smeh, a onda je srknuo gutljaj čaja i naglo promenio raspoloženje.
„Ne mogu vam opisati koliko smo bili tužni kada se dogodila nesreća”, rekao je. Vaš deda se
taman bio vratio iz Kafe de Fransa, gde je odlazio svakog jutra. Stigao je do kapije i krenuo da stavi
ključ u bravu kada je kamion naglo krenuo u rikverc. Pao je kao pokošen.”
 „Jeste li videli kada se to desilo?”
„Nisam. Tog dana sam bio odsutan. Kada sam se vratio, vaš deda više nije bio među živima.”
Nastupila je kratkotrajna tišina. Lozica oko ulaznih vrata treperila je od igre svetlosti i pesme
ptica.
Tada je moj sagovornik prekinuo ćutanje. „Ah, da ne zaboravim”, rekao je ozbiljnim glasom. „Sad
ću vam doneti ono po šta ste došli. Čudi me da se niko od vaše porodice nije ranije pojavio.”
„Ne shvatam. Šta ćete mi doneti?” zbunjeno sam promucao.
„Pa, zar ne znate? Ovde su dnevnici vašeg dede.”
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Vrednost neke kuće počiva u vrednosti onih koji žive u njoj.

DNEVNICI SU LEŽALI NA MOM KRILU DOK SE AUTOBUS, praćen glasnim brujanjem

motora, kretao ka jugu, u pravcu Šefšuena. Preda mnom su bila dva masivna toma presvučena
izbledelim crvenim platnom i ispunjena besprekornim tamnoplavim rukopisom mog dede. Vožnja nije
bila naročito udobna jer je put bio u prilično lošem stanju tako da sam, uprkos silnoj znatiželji,
odlučio da čitanje dnevnika ostavim za neku drugu priliku. Karakteristični prizori severnog Maroka
lagano su promicali pred mojim očima – malena polja posuta kaktusima i stadima ovaca, muškarci
smežuranih lica na magarećim zapregama, šumarci narandžinih stabala, seoska imanja i potoci puni
hladne prozirne vode.
Dok se sumrak spuštao, raspršujući izbledelu popodnevnu svetlost, u daljini sam nazreo prve
obrise Šefšuena. Gradić je bio podignut na obroncima brda koje je bilo tako stenovito i turobno da
sam imao utisak da sam stigao na kraj sveta. U daljini se naziralo Rifsko pobrežje, obavijeno tamnim
pokrovom. Kuće su bile okrečene u belo, s krovovima od crvene terakote. Bile su potpuno drugačije
od bilo čega što sam do tada video u Maroku. Jedan saputnik iz autobusa mi je rekao da su taj gradić
osnovale muslimanske izbeglice koji su se pre pet vekova doselile iz Andaluzije.
Iznajmio sam sobu u sumornom pansionu u jednoj od ulica koje su sačinjavale gradsku medinu.
Odlučio sam se za to mesto isključivo zbog njegovog naziva – Hotel Paradizo. Sumrak je doneo
naglo zahlađenje. Ulice su bile pune ljudi ogrnutih vunenim dželabama. Izvadio sam Pitovu
razglednicu i pružio je prvom dečaku na kojeg sam naišao, pokazujući prstom na adresu ispod teksta.
Dečak je klimnuo glavom. Poveo me je preko beskrajnih strmih stepenica i kroz uske uličice
načičkane belim kućicama gde se aroma pečenog mesa mešala s mirisom jasminovog cveta. Nakon
petnaestak minuta intenzivnog hoda, dečak se zaustavio. Pokazao je na razglednicu, a potom uperio
prst ka niskim napuklim drvenim vratima. Častio sam ga jednim novčićem i on se ubrzo izgubio u
lavirintu uličica.
Pitao sam se da li je to zaista bilo mesto na kojem je mladi Teksašanin pronašao ljubav svog
života. Zalupao sam na vrata. Iznutra su ubrzo doprli neki prigušeni zvuci, kao da je neko veoma star i
veoma umoran pokušavao da se dovuče do vrata. Koji trenutak kasnije, začuo sam pomeranje reze na
vratima i škripu nepodmazanih šarki.
Preda mnom se pojavio postariji bradati muškarac s turbanom na glavi. U ruci je držao dogorelu
sveću čiji je plamen obasjavao desnu stranu njegovog lica. Iz tmine u unutrašnjosti kuće dopirao je
miris ustajale ribe. Svim srcem sam se nadao da sam na pogrešnoj adresi.
„Piter Vilijems?” prozborio sam.
Čovek je zinuo od čuda. Još jednom sam ponovio ime svog poznanika.
„Nam, da”, konačno je odgovorio na arapskom. „Bienvenue, dobrodošli.”
Krenuo sam za treperavim plamenom sveće. Što sam dublje zalazio u unutrašnjost kuće, miris ribe
postajao je sve snažniji. Zidovi su bili crni, kao da su nedavno bili zahvaćeni požarom. Začuo sam
neko tiho jednolično pevušenje. Zvuk je dopirao iz neposredne blizine. Bio je to muški glas koji je
zvučao gotovo hipnotički u tom moru mraka i senki. Bradati muškarac je pritisnuo kvaku na jednim
vratima. Vrata se nisu otvorila. Probao je ponovo. Neko je s druge strane okrenuo ključ i pred mojim
očima je zatitrao krajnje neočekivan prizor.
 Sedmorica muškaraca su sedela na podu prekrštenih nogu, pevušeći stihove iz Kurana. Jedina
svetlost poticala je od sveće smeštene u sredini. Bilo je toliko mračno da uopšte nisam mogao da
procenim dimenzije prostorije u kojoj sam se obreo. Kada sam ušao, niko od prisutnih nije podigao
pogled. Činilo se kao da su utonuli u neki svoj svet. Prešao sam pogledom preko njihovih lica. Svi do
jednog su imali brade. Bili su različitih godina, od veoma starih do veoma mladih.
Šćućurio sam se na podu, čekajući da se nešto desi. Da sam znao šta ću unutra zateći, verovatno ne
bih ni ulazio, ali sad više nisam imao kud. Držao sam jezik za zubima, plašeći se da se bilo kome
obratim, jer sam bio svestan da bi to narušilo koncentraciju prisutnih. Sedeo sam tamo, nem kao riba,
i prepustio se čekanju.
Nakon otprilike sat vremena, muškarci su ustali i počeli da napuštaju prostoriju. Ostao je samo
jedan, koji se kroz pomrčinu zagledao u mene. Bio je visok, mršav i blago pogrbljen.
„Pit?” tiho sam prozborio.
„Da?”
„Ja sam, Tahir”, rekao sam.
Figura mi se približila. „Alahu akbar!” uzviknuo je. „Bog je veliki!”
Jedva sam čekao da pobegnem iz te kuće. Promrmljao sam kako patim od klaustrofobije i izvukao
Pita na ulicu. Pet minuta kasnije, sedeli smo u kafeu, pijući čaj od nane. Odmeravao sam ga od glave
do pete, pokušavajući da shvatim kako je uspeo da se uvali u takvu nevolju. Lice mu je postalo
preplanulo, zaraslo u bradu i puno crvenih pečata od ujeda komaraca. Na glavi je imao čipkastu belu
kapicu. Pogled mu je bio zamagljen i hladan.
„Hteo sam samo da proverim da li je sve u redu”, rekao sam. „Da skinem brigu s vrata.”
„Neka je hvala Alahu što te je doveo ovde”, izdeklamovao je Pit. „Kao što vidiš, dobro sam.”
„Kako je Jasmina?”
„Alhamdulilah, hvala bogu, i ona je dobro”, odgovorio je. „Pre mesec dana smo se venčali.”
Čestitao sam mu.
„Da li sad planiraš da se vratiš u Teksas?”
Pit je na glavu navukao kapuljaču svoje dželabe. „Ja sam sada musliman”, rekao je. „Nikad se
više neću vratiti u Sjedinjene Države.”
„Zašto se ne bi vratio?”
„Taj američki san, sve je to obična propaganda, obično sranje!” rekao je, zagledan u lišće čaja na
dnu čaše. „Alah mi je pokazao Put.”
„Šta je cilj tog puta?”
„Svet bez Amerike”, odgovorio je.

Sutradan sam se u poznim popodnevnim satima vratio u Kalifovu kuću. Čim sam se pojavio na
baštenskim vratima, čuvari su se sjatili oko mene. Bio sam odsutan svega dve noći, ali za to vreme
svašta se izdešavalo. Arijanu su izujedale ose, snažna oluja je napravila potop u kući, a naš komšija
gangster nam je ponovo poslao policiju na vrata.
„Gde je Kemal?” upitao sam Račanu.
„Verovatno u nekom baru”, odgovorila je. „Otkako si otišao na put, uopšte se ne trezni.”
Promrmljao sam nešto u znak odgovora, ali moje misli su bile na drugom mestu. Razmišljao sam o
Pitu i njegovom sunovratu u islamski fanatizam. Došao je u Maroko da bi pronašao ljubav svog
života, a umesto toga je uleteo u kandže jednog zavedenog i krajnje opasnog bratstva. Uprkos
činjenici da sam ga jedva poznavao, iz nekog razloga sam se osetio dužnim da se umešam.
Dobio sam jedno pismo s Tajlanda, od studenta koji je pročitao moje knjige i želeo da sarađuje sa
mnom. Na koverti se nalazila veoma lepa markica s ružom boje rubina. Istog trenutka sam se uputio
ka Hišamovoj kućici. Starac je stavio markicu na dlan i opčinjeno je posmatrao, ne progovarajući ni
reč. Potom ju je spustio na sto i zahvalio se.
„Postoji li razgovor kojim vam se mogu odužiti za ovakvu lepotu?” rekao je.
Odgovorio sam da bih voleo da čujem njegovo mišljenje o verskim fanaticima.
Hišam je pozvao svoju suprugu Kadidžu i rekao joj da spremi lončić slatkog čaja. Zavalio se u
svoju omiljenu stolicu, protrljao dlanove i zagledao se u pod.
„Oni misle da jasno sagledavaju svet oko sebe”, započeo je, „ali zapravo su slepci koji bauljaju u
mraku i ne razumeju ništa osim smrti”. Stari sakupljač markica je spustio ruku na grudi. „Ja ću uskoro
umreti”, rekao je savršeno pribranim glasom. „Moje srce neće još dugo izdržati. Uprkos tome, plašim
se onoga što budućnost nosi. Vaša generacija će morati da se uhvati u koštac s tim. Napolju besni rat.
Ne smemo zatvarati oči pred tom činjenicom. Sada nije vreme za lepe i ljubazne reči. Ti ljudi moraju
biti pronađeni i pobijeni. To je jedini način.”
Hišamova supruga je donela čaj, sipala ga u čaše i ponovo se izgubila u senci.
„Kada se u nekom selu pojavi besnilo”, nastavio je starac, „uopšte ne razmišljate o tome šta treba
činiti. Izađete napolje i ubijete besno pseto. Možete se čak i sažaliti na njega kad vidite kako jadno
izgleda i kako tužno cvili, ali to vas ne sme pokolebati. Morate pritisnuti oroz i prosvirati mu lobanju.
Ako to ne uradite, čitavo selo se može naći u opasnosti. Isto važi i za verske fanatike. Ili ćete vi ubiti
njih, ili će oni ubiti vas. Po mom mišljenju, tu jednostavno nema izbora.”

Kemal se nije pojavljivao već tri dana zaredom. Isključio je mobilni telefon iako je znao da mi je
to išlo na nerve. Svaki put kada bi nestao, obuzimala me je strepnja da se nikada više neće vratiti.
Provodio bih sate i sate razmišljajući o tome šta mu se desilo i pitajući se da možda opet nije
zaglavio u zatvoru. A onda bi se Kemal jednog dana vratio i ušunjao se u Dar Kalifu bez ijedne reči
objašnjenja.
Što sam duže boravio u Maroku, postajalo mi je sve jasnije da su se tamo retko kad davala bilo
kakva objašnjenja. Ako bi se nešto čak i reklo, jedina svrha tog iskaza bila je da se krivica prebaci
na neku drugu osobu ili stvar. Kuvarica je u tom pogledu bila pravi ekspert. Usled svoje nemarnosti,
svake nedelje je lomila gomilu posuđa i tanjira. Prvi put kada je napravila ozbiljniju štetu i slomila
prelepi porcelanski čajnik, za to je okrivila deterdžent kojim je prala sudove. Sapunica je bila lošeg
kvaliteta, objasnila je. Bila je klizavija nego što je navikla, pa joj je čajnik izleteo iz ruku. Kada je
nešto kasnije slomila novu zemljanu posudu za tagine, krivicu je bacila na mene, optuživši me kako
sam kupio feleričnu stvar. A kada je na kraju ispustila veliku staklenu vazu, samouvereno je izjavila
kako su za to bili odgovorni džini.
Mi koji smo odgajani na Zapadu nastojimo da kada se desi neka nesreća ili se pričini neka šteta,
za to pronađemo neki logični uzrok. Vaza se slomila zato što je ispala iz ruke neke nemarne osobe.
Neko je doživeo saobraćajni udes zato što je put bio mokar. Pas je ujeo dete zato što je podivljao i
postao agresivan. Međutim, kada sam se doselio u Maroko, shvatio sam da se tamošnji narod prema
takvim svakodnevnim nezgodama odnosio na potpuno drugačiji način. Takvi događaji su se često
pripisivali natprirodnim silama, među kojima su džini imali najistaknutije mesto.
Iako je moja mašta bila zaintrigirana idejom o nevidljivim duhovima i njihovom paralelnom svetu,
svakog bogovetnog dana sam proklinjao sujeverje onih koji su raspredali takve priče. Marokanci su u
njima pronašli savršen metod da elegantno izbegnu bilo kakvu kritiku i da krivicu prebace na drugu
stranu. Moji čuvari su do krajnosti bili usavršili tehniku korišćenja džina za prebacivanje krivice.
Oni su živeli u svetu u kojem se odgovornost čak i za najgrublje greške – od sečenja pogrešnog
drveta do uništenja kosačice za travu – mogla odbaciti pukim sleganjem ramena. Objašnjenje je uvek
bilo isto: „Ja uopšte nisam kriv. Džini su umešali prste u to.”
Na kraju sam, kada se Kemal konačno smilovao da se vrati na dužnost, sebi dao oduška tako što
sam se najoštrijim mogućim rečima obrušio na natprirodne sile kao metod za prebacivanje krivice.
Jednostavno nisam mogao da se kontrolišem.

„U Maroku ne može doći do bilo kakvog napretka”, rekao sam glasom punim gorčine, „sve dok se
ovdašnji narod ne otarasi svog sujeverja. Ono ih prosto osakaćuje.”
Kemal je isprva ćutao, čekajući da moj bes splasne, a onda je nakon poduže pauze rekao: „Džini
počivaju u samom srcu marokanske kulture. To što se pretvarate da oni ne postoje neće vam nimalo
pomoći.”
„Zaboga, pa ti si živeo u Sjedinjenim Državama”, rekao sam. „Ti si mladić savremenih shvatanja.
Nemoj mi reći da i ti veruješ u džine.”
„Naravno da verujem”, odgovorio je. „Oni predstavljaju kičmu naše kulture. Oni su deo islamske
vere.”

U tom trenutku mi se učinilo da se džini nalaze u nekoj vrsti saveza s verskim fanaticima – da te
dve stvari predstavljaju lice i naličje jedne te iste medalje. Nedavni susret s Pitom i dalje me je
ispunjavao nemirom. Ispričao sam Kemalu šta sam video u Sefšuenu.
„Isprali su mu mozak”, rekao sam. „Pretvorili su ga u verskog fanatika, za ime božje!”
„To nije istinski islam”, odgovorio je Kemal. „To je obmana, iluzija. Čista anarhija.”
„Ali zapadnjaci upravo tako i sagledavaju arapski svet. Kao islamsku anarhiju.”
Kemal se ugrizao za donju usnu. Lice mu se naglo smračilo. „Vi ne znate kako je to ući u
Sjedinjene Države s pasošem neke arapske zemlje”, rekao je. „Čim shvate odakle dolazite, počnu da
vas odmeravaju od glave do pete. U sebi misle: ’Ovaj je sigurno terorista’. Nemate šta da kažete u
svoju odbranu. Možete samo da se molite da vas ne vrate nazad.”
„Ali kako po tebi Amerikanci treba da se ponašaju nakon onoga što se desilo jedanaestog
septembra?”
„Sasvim je logično da budu na oprezu”, odgovorio je on. „Ali zbog toga ne moraju da mrze sve
muslimane.”
Kemal je bio u pravu. Verski fanatici čine samo jedan mali deo muslimanskog sveta. Pa ipak,
njihovi glasovi su gromki i prodorni i iz meseca u mesec sve više dobijaju na intenzitetu. Što je još
gore, njihova dela su još glasnija od njihovih reči. Svakog jutra, pre doručka sam prelistavao vesti na
Internetu, obuzet strepnjom da bih tamo mogao pronaći reč „Maroko” u nekom lošem i neželjenom
kontekstu. Bombaški napadi koji su nekoliko meseci ranije zadesili Kazablanku predstavljali su
ozbiljno upozorenje da se islamski ekstremizam širio kao vatrena stihija.
Nekoliko dana kasnije, Hamza me je učtivo upitao mogu li mu dati dve stotine dirhama.
Napomenuo je da taj novac, čija je vrednost iznosila oko dvadeset dolara, ne traži na zajam, već da
bi učinio jedno milosrdno delo. Ako mu izađem u susret, uveravao me je, to će sigurno doprineti mom
ugledu u božjim očima.
„Samo vi meni dajte te pare”, samouvereno je rekao, „i kad kucne Sudnji dan, svi gresi će vam
biti oprošteni.”
Namrštio sam se i otvorio novčanik, a onda se vratio na terasu i nastavio sa čitanjem. Kasnije tog
popodneva, primetio sam kako Hamza kopa neku rupu nasred travnjaka. Bio je mokar i zadihan, a oči
su mu bile zakrvavljene od znoja koji se slivao sa čela. Nisam uspevao da shvatim čemu je to
kopanje trebalo da posluži. Podstaknut radoznalošću, sišao sam s terase i uputio se ka travnjaku.
Rupa je bila duboka oko jednog metra i upola toliko široka. Sa strane je stajala gomilica slame.
Krenuo sam rukom ka njoj, ali Hamza me je odmah zaustavio.
„Pažljivo!” brecnuo se na mene. „Može se slomiti.”
„Šta tu ima da se slomi? Pa, to je obična slama”, rekao sam.
„Grešite. Sad ću vam pokazati.”
Čuvar je bacio lopatu i zavukao šake među slamu. Trenutak kasnije, iz nje je izvadio nojevo jaje.
Pogledao sam u njega, potom u ogromno jaje i na kraju u rupu, nadajući se da ću uspeti da izvučem
logičan zaključak. Hamza se osmehnuo.
„Eto na šta sam potrošio onih dvesta dirhama”, lukavo je rekao.
„Kupio si nojevo jaje?” upitao sam. „To je taj čin milosrđa?”
„Baš tako!”
Hamza je obložio rupu slamom i napravio gnezdo, a onda je preko toga spustio jaje i nabacao
zemlju. Stajao sam pored njega, očekujući neko objašnjenje, ali ono nije dolazilo.
„Hoćeš li mi reći o čemu se radi? Zašto bi ovo jaje nekome bilo od pomoći?” upitao sam.
„Pazite ovako. Vi ste mi dali novac ne pitajući me šta ću uraditi s njim”, rekao je čuvar. „Time ste
pokazali da mi verujete. Vaša vera će biti propisno nagrađena na Sudnji dan.”
„Ali kome će to jaje pomoći?”
„Pa vama! Kome drugom?” rekao je Hamza. „Sve ovo radim zbog vas.”

Iako sam bio svestan činjenice da se tako kompleksan posao kao što je renoviranje neke građevine
retko kad odvija po planu i završava u roku, i dalje nisam uspevao da se otrgnem utisku da je
renoviranje našeg novog doma predstavljalo najdugotrajniji i najproblematičniji poduhvat u ljudskoj
istoriji. Još uvek smo kampovali u jednoj jedinoj sobi, uprkos tome što smo posedovali kuću
impozantnih razmera. U svim ostalim prostorijama nisu postojali osnovni uslovi za život, a u nekima
je čak bilo opasno boraviti.
Arhitektini ljudi su obavili nešto pristojnog građevinskog posla, ali za sobom su ostavili potpuni
haos i rasulo. Uprkos silnim obećanjima, Kemalovi majstori se još uvek nisu pojavljivali, a bližila se
već treća nedelja decembra. Kad god bih ga upitao gde su ti stručnjaci koje mi je obećao, on mi je
oduševljeno govorio kako se na čelu ekipe koju je okupio nalazio najluđi, te stoga i najdarovitiji
mualem u tom delu Maroka. A luđaci se, kao što je često ukazivao na to, ne smeju požurivati.
Konačno se, tri dana uoči Božića, pred našom kapijom zaustavio mali neugledni kombi. Začuo sam
tiho grebuckanje pred vratima i Hamza je koji trenutak kasnije uveo majstora u kuću. Čovek je
delovao prilično rezervisano. Bio je građen kao sumo rvač – gornji deo tela mu je bio izrazito
korpulentan, a noge gipke i okretne. Osmotrio sam ga od glave do pete, ali morao sam priznati da mi
uopšte nije delovao kao ludak.
Nešto kasnije, pokrenuo sam tu temu pred Kemalom.
„Ne dajte se zavarati”, rekao je on. „Aziz je luđi od besnog psa. Stvar je u tome što on ume da
kanališe svoje ludilo i da ga stavi u službu onoga što radi.”
Presedeo sam čitavo popodne pijući čaj od nane i diskutujući o različitim vrstama bedžmata i
dezenima koje ćemo upotrebiti. Azizov pomoćnik je doneo kutiju sa uzorcima i poređao nekoliko
pločica ispred mene nakon čega nam je majstor održao iscrpno predavanje o boji i sastavu različitih
vrsta gline.
„Ovo je crvena glina iz Meknesa”, rekao je, podigavši pločicu ružičaste terakote. „A ovo je glina
iz Fesa: ona je mnogo bleđa i ima boju sveže pečenog hleba.”
Pomoćnik je ponovo zavukao svoju ogrubelu šaku u kutiju sa uzorcima.
„Bedžmat se može koristiti ovakav kakav jeste, u svom sirovom stanju”, nastavio je Aziz, „ili se
može ponovo ubaciti u peć i glazirati željenom bojom. Možete odabrati bilo koju nijansu – plavu,
zelenu, žutu, crvenu.” Aziz je zastao, otpivši gutljaj čaja. „Neglazirana terakota se ranije nije koristila
za unutrašnjost kuće. Smatrala se previše grubom za tu namenu. Ali sada polako počinje da ulazi u
modu.”
To me je podsetilo na meksičke hacijende gde se obična neglazirana terakota koristi za
popločavanje enterijera i za prekrivanje krovova. Naravno, to nije puka koincidencija. Poznato je da
su španski konkvistadori pre pet vekova preneli veštinu pravljenja terakote u Novi svet, dok su sami
Španci tu tehniku preuzeli od andaluzijskih Mavara koji su je u Evropu doneli upravo iz Maroka.
Osmotrite bilo koju značajnu građevinu u tom severnoafričkom kraljevstvu i primetićete da
neglazirana terakota nigde nije upotrebljena u samoj kući, već isključivo napolju, za ukrašavanje
verandi i baštenskih staza. Međutim, za Račanu i mene ona je posedovala ogromnu draž, sirovu
lepotu čija je jednostavnost mogla biti dopunjena nasumično raspoređenim zelidž mozaicima.
Aziz i njegovi ljudi su možda bili ludi, ali nipošto nisu bili glupi. Sve zdušnije su me ohrabrivali
da im dopustim da demonstriraju sve finese svoje veštine. Naravno, što su dezeni bili prefinjeniji i
komplikovaniji, utoliko je njihova izrada više koštala.
„Možemo vam nabaviti pravi lavirint boja i dezena”, ubeđivao nas je Aziz. „Bićete prosto
opčinjeni kada uđete u spavaću sobu, zaslepljeni kada uđete u salon. Kad uveče pođete na spavanje,
bićete tako ošamućeni od sveg tog bleštavila kao da vam je parna lokomotiva protutnjala kroz glavu!”
Ostali smo do kasno uveče razrađujući plan rada i nastavili s diskusijom narednog popodneva.
Aziz je sedeo pored mene. Njegovo korpulentno telo bilo je zaodeveno besprekorno belom
dželabom, a glava prekrivena kapuljačom. Ako izuzmemo neobične izlive entuzijazma, Aziz je bio
miran čovek koji je krajnje ozbiljno shvatao svoj posao. Proveli smo još jedno popodne u
razgovorima, pomno analizirajući razne uzorke pločica. Kada je došlo vreme za izjašnjavanje,
opredelili smo se za najjednostavnije dezene s dekorativnom bordurom duž ivica. Uprkos
višečasovnim pregovorima, novac nijednog trenutka nije bio pomenut. Bilo je nečeg neverovatno
civilizovanog u tome da se za neku stvar opredelite zbog toga što je to baš ono što želite, a ne zato što
znate da je to najviše što finansijski možete da priuštite. Pa ipak, ja sam i dalje strepeo pri pomisli na
to koliko bi nas to zadovoljstvo moglo koštati.
Okrenuo sam se ka Kemalu. „Pitaj ga za cenu.”
„Ma, pustite to”, promrmljao je on.
„Plašim se da je Aziz previše skup za mene”, prošaptao sam. „Možda bi bilo bolje da pronađemo
nekog ko nije toliko lud.”
Moj asistent ništa nije odgovorio. Međutim, kada je pitanje novca konačno bilo pokrenuto, kao da
je to završni i najmanje bitan detalj, Aziz je uzeo parče papira i naškrabao nekoliko cifara. Suma je
bila iznenađujuće pristupačna.
„Ipak pokušaj da malo sniziš cenu”, rekao sam Kemalu.
On i Aziz su nakratko porazgovarali.
Kemal se tada okrenuo ka meni. „Aziz je pošten mualem”, rekao je. „A pošto je takav, njegova
cena je takva kakva je. Neće je ni podizati, a ni spuštati.”
Majstor za bedžmat je dovršio čaj, a onda smo, kako bismo ozvaničili dogovor, pružili jedan
drugom ruku i prislonili dlanove uz grudi.

Kad god bih podsetio Kemala na to kako moramo smisliti način da od arhitekte izvučemo unapred
isplaćeni novac, on bi jednostavno gurnuo tu temu u zapećak. Činilo mi se da uopšte nije imao nameru
da se zamara oko toga. Sve češće sam ga saletao molbama da mi pomogne, ali bezuspešno. Na kraju
sam izjavio da ću, ako ne dobijem taj novac nazad, morati da mu smanjim platu. Kemalovo lice je
odjednom poprimilo zabrinut izraz. Na čelu mu se pojavila krupna graška znoja, koja se potom
skotrljala niz nos.
Predložio sam da unajmimo advokata koji bi nam pomogao da sastavimo formalan zahtev.
„Nema šanse. Arhitekta bi se iskidao od smeha”, odgovorio je moj asistent. „Postoji samo jedan
način da vratite pare.”
„Koji?”
„Napravićemo gozbu.”

Te noći sam začuo zvuk koji je podsećao na tutnjavu groma. Odjurio sam do prozora, ali nebo je
bilo potpuno vedro. Nekoliko trenutaka kasnije, zvuk se ponovio, potmuo i dubok, praćen povicima i
vapajima koji su dopirali iz bidonvila. Ubrzo nakon toga, začuo sam odjek užurbanih stopala i lupu
na vratima naše spavaće sobe.
„Buldožeri su se vratili! Dođite brzo!” povikao je neki glas.
Bio je to Hamza. Bio je histeričan od panike. Buldožeri su mu upravo rušili kuću. Navukao sam
cipele i odjurio s njim na udaljeni kraj sirotinjske četvrti. Ljudi su već bili na ulici – muškarci i žene
s malom decom u naručju. Dva žuta buldožera počela su da ruše zid duž kojeg su bile podignute
udžerice, ostavljajući za sobom gomilu šuta i oblake prašine. Malo dalje odatle ležale su vreće sa
stvarima pokupljenim na brzinu.
Iako je Hamzina porodica živela u neposrednoj blizini, nisam poznavao nikog od njih. Poslovno
formalan odnos između poslodavca i radnika nije nam dopuštao tu vrstu prisnosti. Njegova supruga i
petoro dece prebacivali su svoju teško stečenu imovinu na dovoljno bezbednu razdaljinu. Hamzino
lice bilo je bledo kao krpa, glava oborena, a samopouzdanje razoreno.
Pokušao sam da ga utešim. „Sve će biti u redu”, patetično sam rekao.
Čuvar je bio isuviše učtiv da bi me tresnuo pesnicom. Međutim da sam ja bio na njegovom mestu,
bio bih u iskušenju da baš to uradim. Čak i da je tako odreagovao, ne bih mu mogao zameriti. Ja sam
posedovao oazu koja se prostirala preko čitavog jutra zemlje, dok je on imao samo tu skromnu
straćaru na koju su državni zvaničnici sada poslali svoje buldožere.
Moj prijatelj Fransoa nije propuštao nijednu priliku da me upozori kako ne smem biti previše
predusretljiv prema čuvarima. Ispredao mi je beskrajne priče o tome kako se neki naivni došljak
sažalio na nesreću neke siromašne marokanske porodice i primio nevoljnike pod svoj krov. Te priče
su uvek imale isto naravoučenije: „I tako je gospodin taj-i-taj napravio najveću grešku svog života.”
Stajali smo pred srušenim udžericama, obavijeni hladnim zimskim vazduhom kao pogrebnim
pokrovom. Hamzina uboga imovina ležala je na zemlji malo dalje odatle. Ispustio sam dubok uzdah.
Kao poslodavac, ja sam imao nešto više od obaveze da svojim zaposlenima svakog petka izručim
nedeljnu platu. Ja sam bio čovek od kojeg se očekivalo da prvi pritekne u pomoć svojim radnicima
ako bi ih zadesila neka nesreća. U mislima sam video kako Fransoa prekorno vrti prstom i upozorava
me na to da srljam u čistu propast. Odagnao sam tu sliku. Fransoa je francuski iseljenik, razmišljao
sam. Sasvim je logično da on odbacuje tu vrstu odgovornosti.
U roku od sat vremena, Hamza i njegova porodica su bili smešteni u gostinskoj kućici na
udaljenom kraju povrtnjaka. Kućica se sastojala od dve spavaće sobe i toaleta s tuš-kabinom. Bila je
prilično ruinirana, ali ni kuća u kojoj smo mi živeli nije bila u mnogo boljem stanju. Poželeo sam im
dobrodošlicu i rekao da mogu ostati sve dok se nekako ne snađu i ponovo ne stanu na noge. Hamza se
široko osmehnuo. Srdačno mi je protresao ruku, povukao me k sebi i poljubio u obraz.

U arapskom svetu vlada običaj da se petkom, nakon obavljene molitve, na trpezu iznosi najbogatiji
ručak za čitavu tu sedmicu. Marokanske porodice se okupljaju oko velikih tanjira ispunjenih kus-
kusom i jagnjetinom i započinju sa gozbom. To je jedna od retkih prilika kada su svi poslodavci
velikodušni i kada svoje radnike čašćavaju obilatim porcijama hrane. Oni koji svoju glad ne mogu da
utole ni kod kuće ni na radnom mestu tada žure u džamiju, nadajući se milostinji.
U petak ujutru, Kemal mi je zatražio novac za kupovinu potrebnih namirnica. Kupio je tri vreće
raznovrsnog povrća, petnaest pilića, kus-kus i sveže voće. Sve te namirnice je odneo svojoj babi koja
je od njih spremila kraljevsku gozbu. Potom je spakovao poslužavnike s hranom u moj džip i odvezao
se do jedne džamije u blizini Marifa, baš u vreme kada su vernici dolazili na molitvu.
Na kraju službe, kada je narod počeo da se razilazi, Kemal je prišao grupi prosjaka sa ispruženim
dlanovima. Razgovarao je s njima nekoliko minuta, nešto im objašnjavajući rukama, a onda se vratio
do džipa. Ponovo smo se uključili u saobraćaj.
„Kuda ćemo sa svom ovom hranom?” upitao sam.
„Idemo do arhitektine kancelarije”, odgovorio je on.
Na zidovima kancelarije zatekli smo ovog puta izložbu apstraktne umetnosti – ogromna platna
nasumično prekrivena raznobojnim tačkama.
Doterana sekretarica je sedela za radnim stolom, turpijajući nokte. Obavestila nas je da arhitekta
nije tu.
„Nismo ni došli zbog njega”, odbrusio je Kemal, dovlačeći hranu unutra.
Preleteo je pogledom preko prostorije i počeo da raspoređuje poslužavnike po podu. Sekretarica
je zbunjeno upitala šta se dešava.
Kemal se osmehnuo. „Pravimo gozbu”, veselo je rekao.
Pet minuta kasnije, na vrata je banula prva grupa prosjaka. Nervozno su prišli poslužavnicima,
zahvalili bogu i bacili se na hranu. Iz minuta u minut njihov broj je rastao. Nakon otprilike četvrt sata,
u arhitektinoj galeriji se već tiskalo šezdesetak prosjaka koji su tamanili hranu i bacali pileće kosti
naokolo. Sekretarica je preko telefona uzbuđeno razgovarala sa svojim poslodavcem. Kako se vest o
banketu širila, sve više i više beskućnika je pristizalo u arhitektonski biro.
Kemal je bio više nego zadovoljan. „Možemo ga očekivati svakog trenutka”, rekao je.
Nekoliko sekundi kasnije, začuli smo brujanje arhitektinog „rejndž rovera” i užurbani bat njegovih
koraka. Usledila je serija uvreda, a potom i pretnji. Arhitektino lice je postalo toliko zajapureno da
sam se uplašio da će ga srce izdati.
Tada sam zatražio da mi vrati novac koji sam uplatio na njegov račun. Usledio je rafal izvinjenja i
opravdanja.
 „Naši prijatelji bi voleli da dodirnu slike”, rekao je Kemal.
Arhitekta je osmotrio njihove zamašćene prste i kosti razbacane po podu. U očajanju se pljesnuo
po obrazima, a onda prišao svom stolu i ispisao ček.

Bližio se Božić. Iako nisam odgajen kao hrišćanin, uživao sam u potrošačkoj groznici i
prazničnom dekoru. Sada kada je Arijana imala skoro tri godine, želeo sam da joj kupim božičnu
jelku.
Kemal je dostojanstveno saslušao moj plan, a onda je rekao: „Ovo je islamska zemlja. Božić Bata
ne zalazi u ove krajeve.”
Zapušio sam Arijanine uši i prostrelio ga pogledom. „Božić Bata dolazi kod svih dečaka i
devojčica”, brže-bolje sam objasnio, „bez obzira na to gde oni žive!”
Ubrzo nakon toga, upustili smo se u potragu za božičnom jelkom. Prvo smo se odvezli do
pomodarskog Marifa. Ako postoji bilo kakva šansa da Božić Bata svrati u Maroko, razmišljao sam,
to je sigurno prvo mesto koje će posetiti. Nedelju dana uoči praznika, zapadni svet se prepušta
fanatičnoj kupovini poklona, uživanju u opasno kaloričnoj hrani i gledanju unedogled repriziranih TV
programa. Tokom božične nedelje, londonske ulice su obično toliko zakrčene da jedva uspevate da se
probijete kroz masu. Ako vam pođe za rukom da se progurate u neku od prodavnica, uskoro otkrivate
da je vaš trud bio uzaludan jer su svi rafovi opustošeni kao da je tuda nedavno protutnjala horda
varvara.
Očekivao sam da ću u Marifu zateći bar delić te atmosfere. Međutim, na moje ogromno
iznenađenje, tamo nisam primetio apsolutno ništa što bi ukazivalo na predstojeći praznik. Nije bilo
veštačkog snega i pevača prazničnih pesama, Božić Bate, sanki i irvasa, kao ni ćurki u izlozima
mesara. A, što je najgore od svega, nigde nisam ugledao čak ni jednu jedinu jelku. Ulice su bile
potpuno puste.
„Ako želite Božić”, rekao je Kemal, „vratite se u Evropu”.
„Ne idem kući bez jelke”, rekao sam. „Nikad više ne bih mogao da pogledam Arijani u oči.”
Kemal je okrenuo volan i iz sve snage nagazio gas. Napustili smo Marif i zašli u jednu od
luksuznih stambenih četvrti. Nekoliko minuta kasnije, obreli smo se na mestu koje je podsećalo na
rasadnik. Unutra smo zatekli čoveka kome je bila amputirana jedna šaka. Spavao je, zavaljen u
stolici.
„Imate li neku jelku?” upitao je Kemal, pokušavajući da ga razbudi.
Čovek je začkiljio na jedno oko, protrljao nos patrljkom i pokazao ka skupini slabašnih mladih
stabala.
„Eno”, promrmljao je, „ono tamo vam je jelka”.
Skrenuo sam pogled u tom pravcu i ugledao malo palmino stablo.
„To nije jelka”, odbrusio sam. „To je urmina palma. Nisam baš toliko očajan da ne vidim
razliku!”
Čovek je zatvorio oči, i dok smo stigli do vrata, već je glasno hrkao.
Vratili smo se u džip. Tenzija je rasla. Obećao sam Arijani da ću joj doneti visoku mirišljavu
jelku. Iako je još uvek bila mala, ona je u svojoj glavici već bila stvorila jednu krajnje specifičnu
predstavu o Božiću. U toj predstavi, jelka je bila u središtu svega. Bez jelke nije moglo biti ni irvasa,
ni čarapa u kojima su se skrivali pokloni, ni Božić Bate.
„Možemo pogledati na još jednom mestu”, rekao je Kemal, ponovo nagazivši na gas. „To nam je
poslednja šansa.”
Jurili smo kroz Kazablanku, ponovo prolazeći kroz luksuznu stambenu četvrt i novi deo grada.
Nešto kasnije, moderne građevine su počele da uzmiču pred zgradama u art deco stilu. Kemal je
pritisnuo kočnicu. Džip je poskočio i stao. Gde god bih se okrenuo, vredni ljudi su istovarali kutije
nepoznatog sadržaja. Bilo ih je na hiljade i sve su bile označene nerazumljivim kineskim slovima.
Činilo mi se kao da prisustvujem snimanju nekog kung-fu filma iz sedamdesetih godina dvadesetog
veka. A onda sam shvatio da se nalazim na istom onom mestu gde sam sa Zohrom svojevremeno
kupio školski pribor za decu iz bidonvila.
Kemal se izgubio s vidika da bi se kroz nekoliko minuta vratio nazad noseći pljosnatu kartonsku
kutiju. S jedne strane sam ugledao neki natpis
na kineskom, a s druge nedvosmisleni simbol opasnosti – lobanju sa ukrštenim kostima. Otvorili
smo kutiju. Unutra sam pronašao najotrcaniju i najnekvalitetniju veštačku jelku koja se može
zamisliti. Kemal je istog trenutka bacio cigaretu kroz prozor.
„Samo jedna varnica”, objasnio je, „i ta jelka će se pretvoriti u buktinju.”

Krenuli smo nazad, noseći Arijani kinesku jelku koja je prosto prizivala požar. Usput sam
nagovorio Kemala da svratimo do Habusa. Želeo sam da kupim dželabe za decu. Ti odevni predmeti
u Maroku imaju univerzalnu primenu. Možete ih nositi napolju umesto kaputa, a možete ih koristiti i
kao dnevnu odeću, pa čak i kao bade mantile. Pred nama je bio čitav niz radnji specijalizovanih za
prodaju dželaba. Krenuli smo od vrata do vrata, razgledajući boje i dezene i razmišljajući o tome
koja bi bila realna cena izložene robe. Kad god bih pronašao dželabu koja je bila dovoljno lepa,
kvalitetna i mekana na dodir, Kemal bi se razjareno sjurio ka izlazu, zasipajući prodavca bujicom
uvreda.
„Taj čovek je lopov”, urlao je. U trenucima naročite inspiracije bi dodao: „Dabogda mu demoni
iščupali jezik zbog takve drskosti!”
Cenkanje se na Istoku smatra veoma časnom tradicijom, a marokansko društvo u tom pogledu ima
jedan od najrazvijenijih sistema na koje sam naišao. Tamo možete pronaći prave eksperte u toj
veštini. Što se mene lično tiče, ja sam obično spreman da platim koji novčić više ako ću time uštedeti
na vremenu i izbeći rizik da ostanem bez onoga što sam naumio da kupim. Međutim, ljudi koji su
rođeni i odgajeni u Maroku smatraju da povlačenje s pregovaračkog fronta predstavlja čistu
neodgovornost. To je za njih pitanje časti. Ako preskočite fazu cenkanja, nanosite veliku sramotu
radnji u koju ste ušli.
U turističkim priručnicima često možete pročitati kako je poželjno da, kad u Maroku krenete u
kupovinu, sa sobom povedete nekog od tamošnjih žitelja. Međutim, ono što tamo ne piše to je da će
osoba koju ste poveli u tom slučaju najverovatnije staviti veto na sve što ste naumili da kupite, pa čak
i pokušati da se fizički obračuna s vlasnikom radnje ukoliko smatra da je on svojom drskošću
oskrnavio vašu čast.
Sve u svemu, Kemal mi tog popodneva nije dopustio da kupim ni jednu jedinu dželabu. Čak je
upozoravao prodavce da će imati posla s njim ako pokušaju da mi utrape dželabu iza njegovih leđa.
„Prvo ću da izmlatim trgovca”, pretio je, „a onda ću da mu banem na kućna vrata i da se
razračunam s njegovom porodicom i prijateljima. Sve ću ih naučiti pameti!”
Kemal mi se zaista dopadao i često mi je bio od velike pomoći. Međutim, kad god bih ga poveo u
kupovinu, ispostavljalo se da je imao velikih problema sa samokontrolom. Rekao sam mu da malo
olabavi.
„Ma, vi to ne shvatate”, objasnio je. „Mi tako pazarimo. Zahvaljujući tome, naše društvo opstaje
već hiljadu godina. Onog trenutka kad bismo dopustili da nas trgovci pelješe onako kako im se
prohte, čitav sistem bi se srušio kao kula od karata.”
 Pre nego što smo napustili Habus, smislio sam neko opravdanje kako bih se nakratko razdvojio od
Kemala i šmugnuo u dvorište u kojem sam za vreme Ramazana naišao na izuzetno lep španski
trpezarijski sto. Provirio sam u antikvarnicu i u njenom zadnjem delu spazio željeni predmet, pretrpan
gomilom drangulija. Eskivirao sam Kemalovo društvo jer mi je bilo jasno da je u prilično lošem
raspoloženju. Trgovac je sedeo u svojoj pletenoj stolici. Prišao sam mu i upitao ga za cenu.
„Taj sto vam je izgleda baš zapao za oko”, rekao je, tiho se nakašljavši.
„Dobro ste primetili”, odgovorio sam. „Kad bih ga kupio, bio bih najsrećniji čovek u Maroku.”
Trgovac se lukavo osmehnuo, protrljavši vrhove prstiju. „Pošto vam se toliko dopada, cena je u
međuvremenu skočila”, nadmeno je rekao. „Sada košta šest hiljada dirhama – ili, ako vam je lakše,
šest stotina dolara.”
 DVANAESTO POGLAVLJE

Pas zalaja, ali karavan nastavi svojim putem.

VEČE UOČI NOVE GODINE BILO JE PUNO NADE. Činilo nam se da, poput zmije koja
odbacuje svoju staru dotrajalu kožu, i mi sami za sobom ostavljamo stare probleme, grabeći krupnim
koracima ka novom početku koji je odisao beskrajnim mogućnostima. Odluka koju sam doneo u to
svečano veče bila je da u narednoj godini okrenem novi list, da postanem gospodar svojih postupaka
i vrhovni autoritet u Kalifovoj kući. Dok su proticali poslednji minuti meseca decembra, zaneseno
sam objašnjavao Račani kako više neću dopuštati da me čuvari, imam, Kemal, majstori i svi ostali
zamajavaju svojim pričama i vuku za nos.
Kucnula je ponoć. Nazdravili smo, sručili niz grlo po gutljaj oporog marokanskog vina i izgovorili
svoje molitve. Pomolio sam se za godinu punu lepih i značajnih događaja, lišenu bilo kakvih trzavica
i neprijatnih iznenađenja.
Deset minuta kasnije, bili smo spremni za spavanje. Zavukao sam se ispod pokrivača i zatvorio
oči. U bidonvilu je bilo neverovatno tiho. Nije se čulo čak ni njakanje magaraca. Jedini zvuci koji su
dopirali do mojih ušiju bili su šum morskog povetarca koji je njihao lišće eukaliptusa i huk sove koja
je dozivala svoju srodnu dušu. U sirotinjskoj četvrti se niko nije zanosio takvim tričarijama kao što je
doček Nove godine. Takve stvari bile su rezervisane za imućne i razmažene ljude koji nisu imali
pametnija posla.
Petnaest minuta nakon ponoći, pozvonio je mobilni telefon. S druge strane sam začuo Kemalov
glas. Zvučao je pripito. Iskrsnuo je jedan problem, rekao je.
„Kakav problem?”
„S kamiondžijom.”
„Šta se desilo s njim?”
„U zatvoru je.”
„Šta ja imam s tim?”
Kemalov glas je zadrhtao. „Preko njega nabavljamo pesak”, rekao je.
U nekoj normalnoj situaciji ne bih bio ni najmanje zabrinut zbog toga što je policija nekog
kamiondžiju spakovala u zatvor i zapjenila sadržaj njegove prikolice. Međutim, kao što mije Kemal
jasno stavio do znanja, taj kamiondžija je predstavljao veoma važnu kariku u sistemu stvari. Ako
bismo ostali bez njega, naš život bi istog trenutka mogao iskočiti iz koloseka. Bez njega više ne bismo
mogli da nabavljamo pesak po bagatelnim cenama, a bez peska bismo mogli da se pozdravimo sa
stavljanjem bedžmata. Ako bi podovi ostali nepopločani, morali bismo da odložimo stavljanje
tadelakta, a sve dok taj posao ne bude gotov ne možemo da pređemo na sređivanje kupatila. U veoma
kratkom roku, objašnjavao je moj asistent proročkim glasom, radovi u kući bi potpuno stali. Takvo
stanje stvari, nastavljao je Kemal, moglo bi ugroziti zdravlje moje dece, što bi rezultiralo time da
Račana spakuje kofere i zatraži razvod. Bili su to prilično radikalni zaključci.
„Postoji samo jedan način da sprečimo tvoj razvod”, turobno je rekao. „Moramo pod hitno izvući
kamiondžiju iz zatvora.”
Prošlo je svega sat vremena od nastupanja Nove godine, a Kemal i ja smo već bili u džipu koji je
jurio praznim priobalnim putem, vozeći nas ka izlazu iz grada. Napolju je bilo mračno, vetrovito i
sablasno. Bila je to jedna od onih noći kada vas spopadaju misli o natprirodnim stvorenjima i zlim
silama. Kemal je bio isuviše pijan da bi vozio, ali uprkos tome seo je za volan. Hvalisao se kako
poznaje svaku krivinu i svaku rupu na tom drumu i kako bi mogao voziti čak i vezanih očiju. Dok smo
krivudali ka jugu, pričao mi je o kamiondžiji koji se, kako sam saznao, zvao Abdul Hak.
„Počeo je da radi za našu porodicu još kao dete”, objasnio je Kemal. „Njegov otac i njegov deda
takođe su radili za nas. Je l’ sad razumete zašto ne mogu da ga ostavim na cedilu? Ako on zapadne u
neku nevolju, porodična čast me obavezuje da mu pomognem.”
„Zbog čega je završio u zatvoru?”
„Ma, to je kod njega već klasika”, rekao je Kemal.
„Šta to?”
„Kurvanje.”
Kemal je iskočio iz džipa i zateturao se ka zatvoru. Stidljivo sam krenuo za njim. Dežurni
policajac je objasnio kako će Abdul Hak ostati u pritvoru mesec dana. Vozačka dozvola će mu biti
oduzeta, kamion stavljen na aukciju, a tovar kvalitetnog peska pušten u prodaju. Situacija uopšte nije
mirisala na dobro, ali u Maroku se loša sreća može u tren oka preokrenuti.
Prošlo je svega dva sata od nastupanja Nove godine, a nas dvojica smo već uspeli da podmitimo
čuvare, da oslobodimo Abdula Haka i spasemo dragoceni tovar. Osećao sam se fantastično. Bio je to
jedan od najveličanstvenijih i najupečatljivijih trenutaka koje sam doživeo u Maroku. Nadao sam se
da je to što nas je Nova godina već na samom početku nagradila tako neočekivanim trijumfom
predstavljalo znamenje srećnih događaja i ishoda koji su nas očekivali u predstojećem periodu.

Drugi problem s kojim smo se suočili u Novoj godini ticao se Hamze i njegove porodice. Oni su
se do tada već bili odomaćili u gostinskoj kućici na kraju povrtnjaka koju sam im ustupio kada su
ostali bez krova nad glavom. Njegova supruga je jednu polovinu dana provodila kuvajući paprikaš i
dinstajući meso, a drugu perući brda i brda prljavog veša. Koliko god da je radila, količina veša se
naizgled uopšte nije smanjivala. Hamza i njegova supruga su imali pet sinova, od kojih je najstariji
imao devet godina, a najmlađi nepunih godinu dana. Svaki od dečaka bio je pljunuti otac – ako
zanemarimo njegove duge kicoške brkove.
Još iste večeri kada su potražili utočište u Dar Kalifi potrudio sam se da Hamzi stavim do znanja
da gostinska kućica predstavlja samo privremeni smeštaj, dok ne podignu novu straćaru u bidonvilu.
Čuvar je obećao da će se iseliti u najkraćem mogućem roku, čim se oporave od udarca koji im je
sudbina nanela i pregrupišu snage. Međutim, kako su dani prolazi postajalo je sve očiglednije da je
on tu kamenu gostinsku kuću, koja je raspolagala takvim pogodnostima kao što su struja, toalet i
zasebni vrt, već smatrao svojim stalnim boravištem. Probio je čak i nova vrata kako bi njegovi
prijatelji iz sirotinjske četvrti mogli nesmetano da ga posećuju. Pre nego što smo postali svesni toga
šta nas je zadesilo, divlji psi, magarci, pacovi i ulični prodavci počeli su da se vrzmaju po dvorištu.
Iz dana u dan, bidonvil je sve dublje prodirao u našu teritoriju. Nervozno sam grickao usne i
pokušavao da se kontrolišem, sve do prvog jutra nove godine kada je situacija dobila neočekivan
obrt.
Račana i ja smo sedeli na balkonu pod bleštavim suncem. Uživao sam u januarskom miru. A onda
je tišina odjednom bila narušena zvucima komešanja i uzrujanosti. Prvo smo začuli snažnu lupu, da bi
nakon toga usledili uspaničeni povici i vapaji očajanja.
„Šta li se to dešava?” upitala je Račana.
Pre nego što sam stigao da odgovorim, primetio sam Osmana kako trči ka kući. Medved ga je
pratio u stopu.
„Brzo dođite!” povikali su gotovo uglas. „Ruše nam kuće!”
 Krenuo sam ka bidonvilu da proverim šta se dešava. Na mestu gde su čuvari živeli bila je
okupljena grupa ljudi. Vrzmali su se naokolo, kao da su tu bili po nečijem nalogu. Nije bilo ni traga
od onog intenzivnog osećanja panike i straha koje je lebdelo u vazduhu one noći kada je srušen
Hamzin dom.
Osman me je poveo do ruševina.
„Evo šta je ostalo od moje kuće” tužno je rekao. „Tu sam ja živeo sa svojom suprugom i četvoro
dece. Bili smo tako srećni u svom skromnom domu.”
Utučeno je pokazao na gomilu kamenja, cigala i talasastog lima.
„A ovde sam ja živeo”, tugaljivo je rekao Medved.
Skrenuo sam pogled ka gotovo identičnoj gomili kamenja i lima. Odmah mi je zapalo za oko da
ruševine uopšte nisu delovale onako haotično kao što bi se moglo očekivati. Nije bilo ni traga od one
pustoši koju buldožeri po pravilu ostavljaju za sobom. Stekao sam utisak da buldožeri nisu imali
nikakvog udela u tome, već da su udžerice preko noći bile pažljivo rastavljene na sastavne delove,
poput dečjih kuća od kockica.
„Nigde ne vidim buldožere”, sumnjičavo sam rekao.
„Otišli su”, objasnio je Medved. „Završili su posao i odmah se vratili nazad!”
„Čudi me da ih nisam čuo.”
„Došli su usred noći”, ubacio se Osman. „Bilo je strašno.”
„Bio sam budan čitave noći”, odgovorio sam. „Nemoguće da ih nisam čuo.”
Osman i Medved su razmenili nekoliko uspaničenih pogleda.
„Ma, bili su to neki specijalni buldožeri”, rekao je Osman nakon dužeg premišljanja. „Motori su
im bili umotani u ćebad kako ne bi pravili buku.”
Ispred tobožnjih ruševina njihovih domova stajale su dve gomile pedantno poslaganih stvari.
Osnovni komadi nameštaja, jastuci i ćebad, lonci, šerpe i nešto dečjih igračaka. Pored prve gomilice
bila je postrojena Osmanova porodica, dok je pored druge stajala Medvedova svita. Njihove supruge
i deca su me stidljivo posmatrali očima punim nade, kao da su od mene očekivali da ih uvedem i neki
novi i lepši svet.
Upitao sam ih gde sad planiraju da žive. Dočekao me je spreman odgovor. Čuvari i njihove
porodice su očigledno već bili napravili dogovor oko podele teritorije.
„Zgrada na rubu vrta je prazna”, prozborio je Osman.
„Baš kao i sobe kod teniskog igrališta”, ubacio se Medved.
„Naše supruge su trudne” tiho je dodao Osman, oborivši glavu.
Zagledao sam se u dvojicu muškaraca, njihove porodice i ono malo stvari koje su posedovali.
Potom sam se okrenuo i bacio pogled ka Dar Kalifi. Odatle posmatrana, kuća je delovala kao sigurna
zaštićena oaza, kao utočište spremno za prihvat izbeglica. Po ko zna koji put, proklinjao sam sebe što
sam tako slab na ljudsku nesreću.
„U redu”, rekao sam. „Onda je najbolje da odmah pođemo tamo.”
Četvrtog januara, Kemal se konačno pojavio. Bio je u prilično lošem stanju. Oči su mu bile
zakrvavljene, a ruke su mu se tresle. Objasnio mi je da mu je neko utrapio bocu lošeg ruma.
„Tri dana sam bio komiran”, grozničavo je rekao. „Sigurno su mi uvalili neki otrov
prokrijumčaren iz Španije... Kazablanka je puna takvog pića.”
„Dok si ti spavao, mi smo dobili nove stanare”, natuknuo sam.
Odveo sam ga do terase, odakle se pružao pogled na vrt. Deca su trčkarala na sve strane. Dečaci
su se koškali među sobom i gađali se blatom, a devojčice su igrale školice na senovitim stazama.
Njihove majke su pretvorile jedan deo dvorišta u zajedničku perionicu. Sapunjale su veš i udarale ga
prakljačama. U blizini su bili okupljeni njihovi rođaci i prijatelji. Neki su ljuštili povrće, neki su
razgovarali, a neki su se jednostavno baškarili na suncu.
„Šta sam drugo mogao?” nervozno sam rekao.
„Napravili ste strašnu grešku”, rekao je Kemal. „Sad kad ste ih pustili unutra, nikad ih se više
nećete otarasiti.”
„Ali nećemo dugo moći ovako. Mora postojati neki način da ih se rešimo.”
Kemal je protrljao oči i spustio se na stolicu. „Smislićemo nešto”, rekao je.

Prva nedelja januara već je bila na izmaku kada sam konačno pronašao malo vremena da prelistam
dnevnike koje mi je deda ostavio u nasleđe. Arijana je plakala na sav glas jer su joj naši mali stanari
oteli lutke i iskidali im ruke i noge. Račana je ključala od besa što nam je posluga preuzimala posed
pred rođenim očima. Vrištala je na mene, analizirajući moj psihološki profil i objašnjavajući kako je
moja silna velikodušnost zapravo podstaknuta osećajem krivice. Iskrao sam se iz Kalifove kuće,
prošao kroz sirotinjsku četvrt i zauzeo busiju u obližnjem kafeu, okružen gustim oblacima dima.
Otvorio sam prvu od dve masivne sveske presvučene crvenim platnom. Pred mojim očima su
zatitrala besprekorna slova ispisana tamnoplavim mastilom. Već na prvim stranicama, zatekao sam
upozoravajuću ispovest koja je imala dodirnih tačaka sa situacijom u kojoj sam se i sam obreo.
Afifa, kućna pomoćnica, nastavlja sa svojim bezobrazlukom, pisao je moj deda na početku
dnevnika. Već izvesno vreme odnosi moje povrće kući, zamenjujući ga nekvalitetnim plodovima
koje je kupila pri dolasku na posao. Iz nekog razloga veruje da ja ne primećujem šta se dešava.
Baš to me najviše i vređa u njenom ponašanju. Ja možda jesam star i kratkovid, ali nisam slep!
Čitao sam dalje, okrećući stranice ispunjene dedinom hipohondrijom, beskrajnim spiskovima
lekova koje je pio na sopstvenu ruku i daljim žalbama na račun kućne pomoćnice.
Čuo sam kako se jednoj prijateljici hvali kako ima potpunu kontrolu nada mnom. Rekla je da
sam ja kao malo dete i da mi je potrebna čvrsta ruka. Da čovek nepoveruje! Najradije bih je
otpustio, ali ona bi u tom slučaju sigurno pronašla način da mi se osveti.
Sledili su dalji izveštaji o dedinom zdravstvenom stanju i o vlažnoj zimskoj klimi u Tangeru. A
onda sam naišao na sledeći pasus:
Konačno sam pronašao Afifinu Ahilovu petu. Postoji samo jedna stvar koja tu goropadnicu
ispunjava užasom, istinskim užasom. Jednom prilikom sam je zatekao kako pokušava da dešifruje
ovaj dnevnik. Ali, hvala bogu, ona ne ume da promuca čak ni jednu jedinu reč engleskog tako da i
dalje ne zna da sam otkrio njen najveći strah – strah od džina.

Druge nedelje januara, u goste su nam došli prijatelji iz Londona. Molio sam sve naše poznanike
da nam još uvek ne dolaze u posetu, navodeći kao razlog zapanjujuće loše životne uslove.
Upozoravao sam ih da se u većini soba uopšte ne može boraviti, da u kući nema tople vode, da smo
započeli s renoviranjem koje se razvuklo unedogled i da jedini put do našeg doma vodi preko
blatnjave sirotinjske četvrti. A sada smo, kao da sve to već nije bilo dovoljno, na vratu imali još i
čuvare, njihove porodice i legiju njihovih rođaka i prijatelja.
Napustio sam Evropu da bih utekao od naših pseudoprijatelja. Pseudoprijatelji su sasvim
uobičajena pojava u Londonu. To su ljudi čije biste društvo najradije izbegli, ali koji vas nikad ne
ostavljaju na miru. Ja sam bio okružen stotinama takvih ljudi. Bio sam svestan da je moja vrednost u
njihovim očima počivala prvenstveno u tome što se moje lice u nekoliko navrata pojavilo na
televiziji. Svakog meseca smo bili saletani raznim društvenim obavezama, pozivima da se pojavimo
na mestima koja nas uopšte nisu zanimala. Napravio sam spisak nasumičnih opravdanja i prilepio ga
pored telefona. Ali pseudoprijatelji imaju šesto čulo. Oni uvek mogu da provale da li je neko
opravdanje autentično ili pročitano sa spiska. A sada, kada smo kupili ogromnu kuću na egzotičnoj
adresi u blizini mora, vest se pronela naokolo brzinom svetlosti.
Naši pravi prijatelji bili su isuviše lepo vaspitani da bi se sami pozvali. A čak i ako bi izrazili
želju da nas posete, obavezno bi napomenuli kako će odsesti u hotelu. Za razliku od njih,
pseudoprijatelji nisu imali nikakvih skrupula. Oni su obično kretali na put u punom sastavu, s decom i
gomilom prtljaga napakovanim u porodične automobile. Svi su imali gotovo identičnu viziju idealnog
odmora – besplatno boravište na obali mora sa obiljem lokalne hrane, vina, peska i sunca. I, što je
najgore od svega, svi oni su gotovo po pravilu očekivali da mi za to vreme potpuno batalimo
sopstvene živote i obaveze i da im se svesrdno stavimo na raspolaganje, ispunjavajući svaki njihov
hir.
Prvi gosti koji su se pojavili u novoj godini bili su Frenk i Lulu. S njima smo se upoznali nekoliko
godina ranije zahvaljujući mom interesovanju za mumificirane glave koje su pravili pripadnici
peruanskog plemena Suar. Frenk je bio nervozan Englez, a njegova supruga goropadna Bavarka koja
je blago hramala pri hodu. Došli su zajedno sa svoje četiri plavokose kćeri, od kojih je najstarija
imala deset godina. Svuda su putovali u svom japanskom porodičnom automobilu.
Bilo je rano jutro i Račana je otišla u kupovinu s našom spremačicom. Arijana i ja smo sedeli u
vrtu, krijući se od naših zločestih malih stanara, kada sam začuo prodoran glas bavarske domaćice
koji je nadjačao uobičajenu vrevu sirotinjske četvrti. Trenutak kasnije, na kućnom prilazu sam
ugledao elegantne aerodinamične obrise japanskog automobila.
Lulu je prva izletela napolje. Otvorio sam vrata još pre nego što je stigla da pozvoni. Progurala se
pored mene bez ikakvog pozdrava, ćušnuvši mi usput par dečjih flašica.
„Stavi mleko da se zagreje”, rekla je zapovednim tonom. „Treba da bude iste temperature kao i
telo!”
Promrmljao sam nešto u znak pozdrava, ali Lulu je već bila na drugom kraju kuće, praćena svojim
kćerima koje su koračale postrojene po visini, kao ruske babuške. Papučar Frenk je još uvek bio u
automobilu. Za njim je bila naporna vožnja kroz Englesku, Francusku, Španiju i pola Maroka, sa
pitbulkom koja mu je neprestano visila za vratom. Sada je očigledno iskoristio priliku da provede
koji trenutak u blaženoj samoći i tišini. Otvorio sam vrata automobila i pružio mu ruku.
„Zdravo, stari momče”, rekao je slabašnim glasom. „Dakle, tu ste se nastanili.”
Pozvao sam Osmana da nam pomogne oko prtljaga, ali on je bio isuviše zauzet porodičnim
obavezama da bi se javio na dužnost. Uputili smo se ka kući, vukući kofere i vreće za spavanje,
pribor za pecanje, platnene ležaljke, štapove za golf i dečje rolere. Nakon što smo prebacili otprilike
polovinu stvari u salon, Lulu mi je konačno prišla.
„Ovo je obična ruina”, zarežala je. „Ne shvatam otkud vam smelost da zovete ljude u goste kad
živite u takvim uslovima.”
Taman sam se spremao da odbrusim kako mi nikog nismo ni zvali u goste, ali odustao sam kada
sam video Frenkovo umorno utučeno lice.
„Stigli ste usred renoviranja”, rekao sam, „ali raščistili smo nekoliko soba gde se možete smestiti.
Biće vam kao na kampovanju, ali šta je tu je. Trenutno vam ne možemo prirediti bolji doček.”
Pitbulka je razvukla usne u opaki kez, otkrivši svoje očnjake. „Proverila sam čime raspolažete”,
rekla je, „i pronašla sam jedan ušuškani sobičak u onom dugačkom hodniku.”
„To je naša soba”, rekao sam.
„Oh, zaista?” procedila je Lulu. „Pa, mislim da ćete privremeno morati da nam je ustupite.”
 Potom je pokazala prstom ka prtljagu, naloživši Frenku da ga prenese do sobe. Lulu, njene kćerke,
polovina prtljaga i njen napaćeni suprug smestili su se u našem porodičnom kutku i ubrzo utonuli u
blažen san. Pitao sam se kako ću to saopštiti Račani. Nisam imao mnogo vremena za razvijanje
strategije. Nekoliko minuta kasnije, ona se pojavila na vratima.
„Stigli su nam gosti!” uzviknuo sam, pokušavajući da zvučim raspoloženo. „Mnogo gostiju!”
„Jesu li se udobno smestili?”
„Nemaš razloga za brigu”, odgovorio sam. „Mislim da im je prilično udobno.” Napravio sam
kratku pauzu. „Uselili su se u našu sobu.”
Svaki brak predstavlja niz dobrih i loših trenutaka. Veština bračnog života se sastoji u tome da
sebi priuštite što više dobrih trenutaka, a da loše svedete na minimum. Pa ipak, moram priznati da je
taj trenutak, dok smo stajali pred zaključanim vratima sopstvene spavaće sobe, bio jedan od najgorih
koje sam doživeo u celokupnoj bračnoj karijeri. Račana me je prostrelila tako ledenim pogledom da
sam pomislio da će se vazduh između nas pretvoriti u glečer.
„Ta žena je prava rospija”, rekao sam. „Odmah je preuzela kontrolu. Nisam imao nikakvog
izbora.”
„Idemo u hotel, i to odmah”, rekla je Račana glasom koji nije dopuštao ni najmanji prigovor.
Dok su Lulu i Frenk spavali, oporavljajući se od napornog puta, mi smo se išunjali iz kuće.
Trideset minuta kasnije, već smo iznajmili apartman u luksuznom hotelu u četvrti podignutoj u art
deco stilu. U svom novom boravištu zatekli smo udobne sofe, perjane jastuke, parfimisane sapune,
bademantile sa kitnjastim monogramima i neiscrpnu količinu tople vode.
„Šta misliš da večno ostanemo ovde?” rekao sam.
„Ne moramo večno, ali bar dok oni uljezi ne napuste kuću”, odgovorila je Račana.
Tako smo i učinili.

Nakon pet dana i noći provedenih u apartmanu s luksuznim tepisima, mirišljavim kupkama i
sobnom uslugom, odlučili smo da se vratimo u Kalifovu kuću. Ja sam krenuo u izvidnicu kako bih
proverio da li je automobil boje safira napustio naš kućni prilaz. Činilo se da jeste. Nigde nije bilo ni
traga od Lulu, Frenka i njihovih devojčica s kosom boje lana. Jedini pokazatelj da su uopšte boravili
tu bila je poruka ispisana rukopisom iz kojeg su sevale varnice besa.
Pa gde ste vi??? pisalo je. Ovo je pakao na zemlji. Neko neprestano urla sa džamije, psi reže,
magarci njaču. Sa svih strana samo buka i metež. Osim toga, nema ni tople vode, a vrt je pun nekih
divljih i neotesanih ljudi. Ovo je POSLEDNJ1 put da smo vam došli u goste! – Lulu.
Sutradan se pojavio Kemal. Nisam ga video skoro čitavu nedelju. Kao i obično, nije uopšte
pominjao gde je bio niti zašto mi se nije javio. Takvo ponašanje mi je isprva bilo neobično, ali
kasnije sam ustanovio da je to u Maroku sasvim normalna pojava. Kada neko izostane sa posla, on se
uopšte ne oseća dužnim da se izvinjava niti da izlaže detaljne razloge za svoje odsustvo. Rekao sam
Kemalu da mi koji smo odrasli u Evropi uvek nastojimo da pružimo neko objašnjenje, pa makar to
bila i čista laž. Što duže neko odsustvuje s posla, očekuje se da njegova laž bude utoliko detaljnija i
ubedljivija. On je samo klimnuo glavom i obećao da će zapamtiti savet.
„Šta ćemo sa čuvarima?” upitao sam ga, nadajući se da je nešto smislio. „Situacija izmiče
kontroli. Prosto me isteruju iz pameti.”
Kemal je pucnuo prstima. „Radim na tome”, odgovorio je.

Sada kada su se čuvari sa svojom brojnom svitom naselili na mom posedu, dobio sam priliku da iz
prve ruke upoznam jedan od drevnih običaja istočnog sveta. Taj običaj se ponekad opisuje frazom
„živeti na Abdulovoj grbači”. Čim neko uspe da se zaposli, svi ostali dižu ruke od onog čime su se
do tada bavili i žive kao pijavice na njegov račun. To neminovno rezultira situacijom u kojoj
normalna plata nikada ne može podmiriti sve potrebe. Što ste duže zaposleni, treba vam sve više
novca kako biste mogli izdržavati sve one koji su se prišljamčili uz vas. Svako ko je sebi uspeo da
obezbedi dobar stan i pristojan posao može napraviti poduži spisak osoba koje se šlepuju na njegov
račun.
Vest o dobroj sreći koja je zadesila čuvare i njihove porodice širila se zapanjujućom brzinom. U
roku od dva ili tri dana od useljenja, sva bliža rodbina je već bila posetila njihove nove domove.
Osmotrili su situaciju, neko vreme se vrzmali po dvorištu, a potom se vratili u svoje straćare u
bidonvilu.
Do kraja prve nedelje, glasine o tome kako su čuvari na čudesan način rešili svoju stambenu
situaciju stigle su već i do unutrašnjosti zemlje. Rođaci su počeli da pristižu sa svih strana.
Osmanova braća od stričeva su stigla iz Nadora, gradića koji se nalazio na jedan dan vožnje
autobusom. Nakon toga je došao Hamzin ujak koji je živeo u planinskim predelima Visokog Atlasa, a
potom i tetka Osmanove supruge. Prošlo je još nekoliko dana i vest se za to vreme pronela do
najudaljenijih krajeva Maroka. Sporadične posete su prerasle u pravu najezdu gostiju. Svakog dana
je stizalo na desetine dalekih rođaka i prijatelja, privučenih mitom o njihovim raskošnim novim
domovima. Posetioci su dolazili rasklimatanim seoskim autobusima, na magarećim zapregama, na
kolima natovarenim senom, pa čak i peške.
Neprestani priliv gostiju podrazumevao je da su čuvari za sve njih morali obezbediti smeštaj i
hranu. Ako im ne bi ukazali dolično gostoprimstvo, time bi bacili veliku ljagu na čast svoje porodice.
Ljudi koji su preplavili Dar Kalifu nisu natovarili velike obaveze na vrat samo čuvarima, već i
njihovom patronu.
Po jednom od nepisanih pravila arapskog sveta, od poslodavca se očekuje da vodi računa o
svojim radnicima. Radnici zbog toga ne pokazuju neku naročitu zahvalnost, ali poslodavci to i ne
očekuju od njih. Kad god bi mojim čuvarima zatrebala pozajmica, oni su bez ikakvog ustručavanja
tražili da im izađem u susret. Znali su da mi se s punim pravom mogu obratiti za pomoć. Međutim,
sada kada su na vratu imali toliko rođaka i prijatelja koje je trebalo bogato ugostiti, shvatili su da će
se uskoro naći na rubu finansijskog kraha.
Ponekad bi prošlo i po nekoliko dana a da ih uopšte nisam video. Bili su toliko zauzeti
ispunjavanjem porodičnih prohteva da nisu imali vremena za svoje uobičajene dužnosti. Spoljni
rubovi naše oaze ostali su bez ikakvog nadzora. Hrpe opalog lišća ležale su po dvorištu, a nemački
ovčar je nestrpljivo čekao da mu neko donese hranu. Nisam im ništa govorio jer sam nedavno i sam
imao iskustva sa nezvanim gostima.
U životu se često dešava da se naizgled nerešivi problemi nakon izvesnog vremena sami od sebe
razreše. Jednog veličanstvenog bleštavog jutra treće nedelje januara, tri čuvara su skrušeno ušla u
sobu koju sam koristio kao kancelariju. Odmah su počeli da objašnjavaju kako su njihovi lepi novi
domovi iz dana u dan privlačili sve više prišipetlji i džabalebaroša.
„Glas o Dar Kalifi je daleko dospeo”, rekao je Medved, ilustrujući svoje reči pokretima ruku.
„Prvo su došli naši bliski rođaci”, rekao je Hamza.
„Ali sad su nagrnuli i ljudi koje uopšte ne poznajemo”, rekao je Osman. „Naše žene su strašno
ljute. Po čitav dan i noć moraju da spremaju hranu za goste. Dvorimo ih kao da smo im sluge. Čak su
nas izbacili iz naših rođenih postelja.
„Zbog toga smo”, svečano je nastavio Hamza, „odlučili da se vratimo u bidonvil”.
„Tamo nas niko nije uznemiravao”, rekao je Osman.
 „Ali gde ćete se vratiti?” upitao sam. „Kuće su vam srušene.”
Čuvari su se šeretski osmehnuli. „Misi muškil, to je najmanji problem”, odgovorili su gotovo
uglas. „Mi ne živimo u palatama. Do sumraka ćemo već imati krov nad glavom. ’

Sutradan ujutru, posmatrajući dvorište s terase na krovu, sa zadovoljstvom sam konstatovao da su

čuvari i njihovi nezvani gosti napustili posed. Činilo mi se kao da je cirkus napustio grad, ostavivši
vakuum za sobom. Dar Kalifa je bila neobično tiha. Bila je to prijatna promena. Račana i ja smo
doručkovali na verandi, naglas se pitajući da li su se događaji od prethodne dve nedelje zaista
izdešavali, ili smo sve to samo sanjali.
Popodne sam se uputio ka bidonvilu da posetim svoje čuvare i pogledam kućice koje su u tako
kratkom roku sklepali. Na komadu zemljišta koje se nalazilo na pristojnoj udaljenosti od mesta gde su
buldožeri počeli sa raščišćavanjem terena tri čuvara su podigla tri niske četvrtaste udžerice. Kućice
su bile sagrađene od starih cigala, a vrata i crep pokupljeni sa hrpe stvari koje smo izbacili iz Dar
Kalife. Osman je stajao pred svojim novim domom. Blistao je od sreće.
„Prilično je tiho sad kad su vaši rođaci otišli”, rekao sam.
„Neka je hvala Alahu”, odgovorio je on. „Čovek mora biti skroman ako želi da uživa u životu.”

Prošlo je nekoliko dana, a onda je jedne večeri neko snažno zalupao na ulazna vrata. Otvorio sam
i ugledao Kemala. Bio je naslonjen na dovratak, lice mu je bilo obliveno znojem, a oči zakrvavljene.
Pomislio sam da je opet preterao s pićem.
„Imam jednu vest za vas”, rekao je.
„Lošu vest?”
„Ma, nikako! Ne može biti bolja.”
„O čemu se radi?”
Kemal je podigao desnu ruku i poljubio vrhove prstiju. „O katastarskom zavodu”, rekao je. „O
onom nestalom dosijeu.
„Slušam te.”
„E pa ovako”, počeo je Kemal. „Kao što nam je obojici poznato, nekom službeniku je bilo
naloženo da sakrije ili uništi taj dosije. Međutim, saznao sam da je taj službenik u međuvremenu
otišao u penziju, pa sam se dao u potragu za njim. Imao sam samo njegovo prezime i grubu predstavu
o tome gde živi. Poslednja četiri dana proveo sam u toj misiji.”
„I jesi li ga pronašao?”
„Polako. Sve ću vam ispričati.” Kemal je obrisao lice ivicom košulje, a onda nastavio: „Kada
sam konačno otkrio gde stanuje, nisam ga zatekao kod kuće. Otvorila mi je njegova kćerka. Ostavio
sam joj malo brašna, šećera i jestivog ulja na poklon. Takav je kod nas običaj. Time pokazujete da
dolazite u miru. Službenik mi se sinoć javio telefonom. Pristao je da se nađe sa mnom. Kada smo se
sreli, upitao sam ga šta mi može reći o Dar Kalifi. Čim je čuo to ime, pogled mu se zacaklio.”
„Šta si saznao o dosijeu?”
„Ne žurite. I to će doći na red”, rekao je Kemal. „Zaposleni u katastarskom zavodu su danas
štrajkovali. Traže veće plate. Službenik me je pozvao da pođem s njim. Bio je besan što su ga tako
rano poslali u penziju, pa je pri odlasku sa sobom poneo svežanj ključeva. Otvorio je sporedan ulaz i
tako smo se ušunjali unutra.
„Odveo me je do podruma gde se čuva kompletna arhiva. Na hiljade i hiljade polica s
dokumentacijom o svakoj zgradi koja je podignuta u Kazablanki. Službenik je zažmurio. Napravio je
sedam koraka udesno, a potom dva ulevo. Zastao je, otvorio oči i izvadio mali mesingani ključ. Pred
njim se nalazila zaključana čelična kutija. Ubacio je ključ u bravu i okrenuo ga.”
„Šta je bilo unutra?”
„Dokumentacija o Dar Kalifi”, ponosno je rekao Kemal. „Kompletan dosije o Kalifovoj kući!”
 TRINAESTO POGLAVLJE

Ako ti prijatelj da makar i običan kamen, prihvati ga kao rumenu jabuku.

MOJE ODUŠEVLJENJE ZBOG OTKRIĆA izgubljene dokumentacije o Dar Kalifi bilo je kratkog
veka. Početni zanos splasnuo je pod teretom novog problema. Kako mi je Kemal objasnio, bila je to
stvar koja je mogla da me potpuno izbaci iz igre ako ne bude bila brzo rešena.
„Treba vam državljanstvo”, nervozno je rekao. „Bez ovdašnjih papira, vi ste otvorena meta.”
„Kako se to može srediti?”
Kemal je pucnuo prstima – jednom, pa još jednom. „Brakom”, rekao je.
„Ali ja sam već oženjen.”
„Niste me shvatili”, rekao je on, skrenuvši pogled.
„Šta nisam shvatio?”
Kemal je i treći put pucnuo prstima, ovog puta znatno glasnije nego ranije. „Moraćete da uzmete
još jednu ženu”, rekao je.

Tog popodneva sam začuo agresivno kucanje na glavnom ulazu. Bila je to Madam Nafisa,
gangsterova supruga. U ruci je držala kratku indijsku cigaru, a na sebi je imala dugu skupocenu bundu
od lisičjeg krzna. Dok je hodala, lisičji repovi su se njihali u ritmu njenih koraka. Dve minijaturne
lisičje glave, sa sve iskeženim čeljustima, bile su prišivene umesto naramenica.
Gangsterova supruga je nadmeno povukla dim. „Sirotinjska četvrt će uskoro biti srušena”, rekla je.
„Buldožeri će raščistiti čitav kraj.”
„Kuda će svi ti ljudi?”
„Preseliće se na neko drugo smetlište.”
„Ali niko od njih nema ni prebijene pare.”
„To je njihov problem.”
Pitao sam se kuda vodi taj razgovor.
Madam Nafisa je obrisala nevidljivu česticu prašine sa svoje ekstravagantne naramenice. „Kada
se sav taj ološ bude razbežao”, nastavila je, „ovo će postati veoma cenjen kraj. Moći ćete da prodate
kuću i da zgrnete dobre pare.”
„Ne nameravamo da prodamo kuću”, rekao sam. „Lepo nam je ovde.”
Gangsterova supruga je otresla pepeo na pod. „Maroko je opasna zemlja”, procedila je, „naročito
za one koji nisu upućeni u sistem.”
„Zaista?”
Madam Nafisa je začkiljila očima, podozrivo me posmatrajući. Od tog pokreta, koža na obrazima
joj se toliko zategla da sam se uplašio da bi mogla pući kao ljuska prezrelog paradajza. Čekao sam
da kaže još nešto, ali ona se samo okrenula na svojim visokim štiklama i krenula ka vratima, brišući
pod lisičjim repovima.

Uopšte mi se nije dopadala ideja da se ponovo oženim. To mi je izgledalo suludo, budući da sam
već bio u srećnom braku s Račanom. Taj predlog me je ispunio tolikim nemirom da uopšte nisam
imao hrabrosti da ga pomenem svojoj supruzi. Nisam znao kako bih pokrenuo tu temu. A opet, kao što
mi je Kemal predočio, brak s nekom Marokankom omogućio bi mi da za tren oka rešim silne
birokratske probleme.
„Siguran sam u to da vam možemo pronaći pravu lepoticu”, ubeđivao me je Kemal. „Možda neku
devojku iz planina. Samo vi to lepo prepustite meni i ja ću vam sve srediti.”
„Moraš shvatiti jednu stvar”, rekao sam. „Račani se ta ideja uopšte neće dopasti.”
„Pa, to je normalno. Prva supruga nikad ne želi da joj neko preuzme primat u kući”, odgovorio je
on.
„To bi bilo izvodljivo”, skrušeno sam nastavio, „jedino pod uslovom da ta devojka bude strašno
ružna, tako da je Rane shvati kao pretnju.”
Kemal je protrljao nos. „Zašto ste tako tvrdoglavi?” rekao je. „Mogli biste okrenuti situaciju u
svoju korist.”

Pločice od terakote su stigle u ručno izrađenim korpama. U svakoj od njih se nalazilo po dve
stotine komada. Bile su suve i krte i imale intenzivnu ružičastu boju smrznutog rose vina. Aziz je
naložio svojim pomoćnicima da prebace korpe u garažu. Bilo ih je najmanje dvesta i svaka od njih je
bila brižljivo istovarena sa jarkonarandžastog kamiona koji je nedavno stigao iz Meknesa.
Nakon istovara, armija pomoćnika se bacila na otvaranje korpi i razvrstavanje pločica. Pločice su
bile četvrtastog oblika, sa stranicama nešto dužim od sedam i po santimetara. Debljina je iznosila
jedan i po santimetar.

Za razliku od masovno proizvedenih industrijskih pločica, ručno pravljeni bedžmat se ne odlikuje

naročitom ujednačenošću. Boja svake pločice je znatno varirala, od najbleđe ružičaste do intenzivne
crveno-ljubičaste nijanse. Šegrti su počeli da pripremaju prvu turu pločica. Dokotrljali su do kuće
četiri limena bureta od po četrdeset galona i napunili ih vodom. Potom su unutra stavili pločice i
ostavili ih da se natapaju tri do četiri dana. U međuvremenu su poravnali podove i prekrili ih slojem
cementa, pripremivši ih za stavljanje pločica od terakote.
Najveća razlika između zanatske prakse Istoka i Zapada sastoji se u izboru alata i načinu njegovog
korišćenja. Pre jednog veka, zapadni majstori gotovo uopšte nisu raspolagali električnim alatkama.
Umesto toga, morali su se osloniti na spretnost ruku i oštrinu oka, osobine koju su razvijali tokom
dugogodišnjeg šegrtovanja. Električne alatke su omogućile znatnu uštedu vremena i truda, kao i
realizaciju poduhvata koji bi bez njih bili praktično neizvodljivi. Međutim, u Maroku gotovo nikada
nećete videti zanatliju koji koristi električnu testeru, burgiju, brusilicu ili bilo koju drugu alatku sa
električnim kablom. Oni se oslanjaju isključivo na svoju veštinu. Konačnom proizvodu njihovog rada
možda nedostaje uniformnost, ali on poseduje karakter, šarm i čudesnu individualnost. Divio sam se
suptilnim neujednačenostima i u njima video vrlinu, a ne nedostatak. Jedini nedostatak manuelnog
procesa bio je u tome što je on bar deset puta dugotrajniji.
Dok sam posmatrao Azizov tim na delu, činilo mi se kao da prisustvujem prizoru s nekog
srednjovekovnog duboreza. Metodika njihovog rada bila je ista kao i pre pet vekova. Ista zanatska
praksa, zasnovana na upotrebi krajnje jednostavnih alatki i poklanjanju pomne pažnje najsitnijim
mogućim detaljima, omogućila je nastanak čudesnih palata iz Granade, Fesa i Marakeša, a u novije
vreme i veličanstvene džamije Hasana Drugog podignute u Kazablanki.
Da bi proverili da li su podne površine ravne, Azizovi šegrti su koristili jednostavnu vaser-vagu –
prozirnu plastičnu cev napola ispunjenu vodom. Cev bi bila položena preko poda, njeni krajevi
pričvršćeni uza zid, a potom bi bio izmeren nivo vode. Neki britanski građevinac bi za taj posao
verovatno upotrebio laser.
Nakon što bi se ustanovilo da su podovi savršeno ravni, preko njih se nanosio tanak sloj cementa,
a onda se ponovo vršila provera vaser-vagom. Potom je započinjao glavni deo posla. Šegrti bi na
jedan deo poda naneli taman vlažan pesak pomešan sa zdrobljenim cementom i izravnali sloj dugom
drvenom palicom. Postavljanje marokanskog bedžmata i izrada čuvenih zelidž mozaika zahtevaju
toliku preciznost i veštinu da se ti zanati mogu smatrati svojevrsnom umetnošću. Baš kao što su me
arhitektini radnici zapanjili svojom nestručnošću i neiskustvom, Azizovi mualemi, majstori svog
zanata, impresionirali su me besprekornim savršenstvom koje su postizali uz primenu
najjednostavnijih mogućih alatki i materijala.
Kada sam upitao Aziza kako je moguće postići takvu preciznost bez primene električne opreme i
modernih izuma, on mi je odgovorio: „Ako želiš da ubiješ muvu, možeš napraviti otrovan gas
koristeći razne komplikovane metode i hemikalije, ili možeš napraviti mašinu sa specijalno
razvijenim mehanizmom za ubijanje muva. A možeš upotrebiti i potpuno drugačiji pristup. Možeš
naučiti da razmišljaš kao muva. Naravno, za to će ti trebati godine, ali kad jednom shvatiš kako muva
razmišlja, steći ćeš potpunu vlast nad njom.
„Naše alatke na prvi pogled nisu impresivne, ali one se nalaze u rukama mualema koji savršeno
vešto barataju njima. Poput čoveka koji uči da razmišlja kao muva, oni su stigli do nivoa na kojem su
stekli potpunu vlast nad svojim zanatom. Oni mogu stvoriti savršenstvo zahvaljujući tome što
poseduju unutrašnje znanje.”

Najveći problem s Kemalom bili su njegovi hronični nestanci. S vremena na vreme, jednostavno
bi iščezao i ne bi se vraćao po nekoliko dana. Sedeo bih kod kuće i čekao, zabrinut kao majka čija se
kćerka nije vratila iz večernjeg izlaska. Moja zabrinutost nije bila podstaknuta silnom ljubavlju
prema Kemalu, već strahom da bih mogao ostati bez njega.
Otkako je stupio u moju službu, Kemal se pokazao kao osoba čije se razmišljanje odlikovalo
beskrajnom originalnošću i kreativnošću. Bio je kadar da rešava probleme bolje i efikasnije od bilo
koje osobe koju sam do tada upoznao. Poznavao je ljude svih mogućih sojeva i bio upućen u mutne i
nezakonite radnje. Kada bi se javio na dužnost, predano je rešavao svaki problem koji bih mu stavio
u zadatak – bilo da se radilo o nabavci jeftine pseće hrane, pronalaženju nestalih dokumenata ili
kupovini peska od lokalnih švercera. Sve dok se on nalazio pored mene bio sam pribran i opušten,
uveren u to da se možemo uhvatiti u koštac s bilo kakvim izazovom. Ono što me je ispunjavalo
beskrajnom strepnjom bila je pomisao na to da će on jednog dana nestati – da će izgubiti glavu u
nekoj tuči ili sleteti s puta dok se mrtav pijan bude vraćao iz nekog od lokala u kojima je provodio
većinu večeri.
Kemal je s vremenom iskopavao sve više podataka o dokumentaciji Kalifove kuće. Shvatao je
situaciju bolje od bilo koga drugog i koristio svoje veze u gradskom podzemlju da stvari okrene u
našu korist. U najvećem broju slučajeva, nisam imao pojma s kim je bio i šta je radio kada bi se
otisnuo u neku od svojih tajnih misija. On nije bio čovek koji je lako odavao informacije. Kada bih
ga nešto upitao, umesto odgovora bi mi uzvratio drugim pitanjem.
Jedina stvar koja me je ispunjavala još većim užasom od pomisli na to da bi Kemal jednog dana
mogao zanavek iščeznuti bila je strepnja da bi mi on na neki mutan i nedokučiv način mogao preoteti
Dar Kalifu. Što sam ga više upoznavao, utoliko mi je bilo jasnije da on nije čovek kome mogu
verovati.

Krajem januara, Kemal mi je poslao poruku da se nađem s njim u kafeu preko puta oronulog hotela
Linkoln. Stekao sam utisak da je u pitanju nešto veoma važno. Kafe je bio ispunjen oblacima dima i
mirisom duvana koji je bio toliko snažan da je prigušivao aromu tamne arapske kafe kojom su
konobari automatski posluživali svakog gosta koji bi ušao unutra. Prešao sam pogledom preko
stolova. Oko mene je sedelo mnoštvo brkatih muškaraca u tradicionalnim vunenim dželabama i sa
zašiljenim žutim papučama na nogama. Nije bilo ni traga od Kemala. Pogledao sam na sat. Ja sam
stigao na vreme, a on je kao i obično kasnio, uprkos tome što sam ga stalno molio da pripazi na
tačnost. Sedeo sam i čekao, pijući cafe noir i gledajući na ulicu. Prošlo je sat vremena. Potom još
sat. U normalnim situacijama bih napustio sto i vratio se kući, ali nešto me je teralo da ostanem, kao
da sam imao neki osećaj da je to u mom ličnom interesu.
Kada sam niz grlo sručio već četvrti espreso zaredom, Kemal se pojavio na vratima, cereći se od
uha do uha. Za njim je išla niska žena s feredžom preko lica. Većinu marokanskih kafea posećuju
isključivo muškarci. Žene preziru i izbegavaju takva mesta, smatrajući ih bednim uporištima muške
arogancije i mačizma.
Zbog toga je žena s feredžom koja je, probijajući se kroz oblake dima, krčila put ka mom stolu
predstavljala svojevrsnu senzaciju. Svi redovni gosti kafea su znatiželjno podigli pogled. Neki su od
iznenađenja ispustili novine iz ruku, dok su drugi u znak protesta počeli da lupkaju štapovima o pod.
Kemal se spustio pored mene i privukao stolicu za svoju gošću.
„Doveo sam je”, rekao je.
„Koga to?”
„Kako koga? Pa, vašu curu.”
„Kakvu curu?”
„Vašu buduću nevestu.”
Pre nego što sam stigao još nešto da izustim, Kemal je pomerio feredžu. Lice koje se ukazalo pred
mojim očima bilo je tako zastrašujuće da sam instinktivno odskočio u stranu. Obrazi te žene bili su
rošavi i ispijeni, kao da je patila od neke teške bolesti. Desno oko joj je nedostajalo, nos joj je bio
deformisan, a glava ćelava.
 „Gospode bože”, promucao sam, pokušavajući da obuzdam svoju užasnutost.
„Zar mi niste rekli da vam treba ružna žena?”
„Uopšte ti nisam rekao da mi treba žena! Ni ružna ni lepal”
„Vi ste njoj potrebni koliko i ona vama”, mudrovao je Kemal.
„Zašto bih ja njoj bio potreban?”
„Zato što ima dvoje male dece. Kako će ih izdržavati ako joj vi ne priteknete u pomoć?”
Žena, koja se navodno zvala Kenza, uputila mi je stidljiv osmeh. Iz čiste ljubaznosti uzvratio sam
istim gestom. Nisam želeo da povredim njena osećanja.
„Sviđate joj se”, nastavio je Kemal.
„Smislićemo neko drugo rešenje”, prosiktao sam. „Nije mi ni na kraj pameti da uzmem još jednu
ženu.”
„Zaboravljate koliko bi to ubrzalo stvari”, podsetio me je moj asistent.
„Baš me briga. Ako ne može drugačije, ići ćemo sporijim putem, pa šta bude.”
Kemal me je prostrelio pogledom i vratio feredžu na Kenzino lice. Potom je izveo sirotu ženu iz
kafea i vratio je njenoj deci. Ja sam i dalje sedeo za stolom, zaronivši glavu među šake i zagledavši
se kroz izlog. Susret sa ženom koju niko nije želeo da uzme za suprugu ispunio me je velikom tugom.
Ostao sam tamo sve do mraka, razmišljajući o tome koliko smo plitki i slabi i kako donosimo svoj
sud o ljudima samo na osnovu nekoliko kvadratnih santimetara kože na prednjem delu glave.

Kada sam se vratio kući, Hamza i druga dva čuvara su već bili načuli za Kemalov plan da me
oženi nekom Marokankom. Okupili su se oko mene, sateravši me uz baštenski zid, nestrpljivi da čuju
detalje.
„Da nije možda s juga?” pitao je Hamza. „To su najbolje žene. Nisu mnogo pričljive i rade ono
što im kažeš.”
„Hamza je u pravu”, potvrdio je Osman. „Žene s juga su najbolje jer nijedan muškarac ne voli kad
mu neko neprestano zvoca.”
„Uopšte ne nameravam da uzmem još jednu ženu”, rekao sam. „Zašto je ne biste uzeli?”
„Zato što sam dovoljno srećan sa ovom koju imam.”
„Razmislite vi još jednom o tome”, rekao je Medved. „Svi mi bismo uzeli i drugu i treću i četvrtu
ženu samo da možemo da ih izdržavamo.” „Stvarno biste to uradili?”
„Naravno!” odgovorili su kao u horu.
„Samo što je to strašno skupo zadovoljstvo”, tugaljivo je dodao Osman.
„Svakoj od njih moraš da obezbediš kuću”, rekao je Medved, „i postelju i ćebad i lonce i šerpe”.
„To je samo početak”, nastavio je Hamza. „Vidite, kad imate više od jedne žene, među njima
vlada strašna ljubomora. Morate stalno da uspostavljate mir među njima. Ako jednoj od njih nešto
poklonite, morate isto to pokloniti i ostalim.”
„Ne zvuči naročito privlačno”, prokomentarisao sam.
„Grešite. To je nešto najlepše što muškarcu može da se desi”, rekao je Hamza, zarumenevši se u
licu. „Kad imaš tri žene, tri para usana te svako veče ljube za laku noć.”

Reza na vratima Kemalovog stana uvek je bila čvrsto namaknuta. Iza nje se skrivalo pravo leglo
muškog nemara i razvrata. Dnevna soba je bila prostrana i prazna, ako izuzmemo nešto nasleđenog
nameštaja i flaše ispijene votke. Uz jedan od zidova bio je prislonjen isflekani kauč sa slomljenim
federima. Naokolo su ležale razne stvari koje je Kemal u trenucima žestokog pijanstva koristio
umesto pepeljare. Ugledao sam pikavce u stalku za bareno jaje, u supenoj kašici, pa čak i u staroj
teniskoj patici. Kemal nikada nije otvarao vrata posetiocima, pa čak ni svojim najbližim rođacima
koji su s njim komunicirali isključivo kroz prorez za poštu. Pristup u stan su imale samo izvesne
pripadnice ženskog roda, većinom profesionalke koje su ordinirale u sporednim ulicama iza Marše
Sentrala. Ja sam samo jedanput uspeo da se probijem na tu zabranjenu teritoriju, onog dana kada sam
mu doneo komplet zelenih plastičnih stolica kao simbolični znak pomirenja. Kemal je pre toga često
pominjao da bi nekoliko plastičnih stolica veoma lepo izgledalo u njegovom momačkom stanu.
Kada smo ih sklopili, Kemal je otišao do spavaće sobe da potraži šibicu. Ušunjao sam se iza
njega iako sam pretpostavljao da mu se to neće dopasti. Teško je rečima opisati ruglo, prljavštinu i
rasulo koje sam zatekao unutra. Iako su zavese bile navučene, primetio sam da je zid iza njih
prekriven debelim naslagama nabujalih gljivica. Krevet, na kojem nije bilo nikakve posteljine,
zaudarao je na telesne izlučevine. Pored vrata se nalazila niska polica. Bio sam iznenađen kada sam
na njoj spazio pedantno poslagane knjige. Još više su me iznenadili sami naslovi. U pitanju su
uglavnom bili klasici – Aristotelova sabrana dela, Platon i Plinije, grčki mitovi, Jadnici Viktora Igoa
i impozantna Ajnštajnova biografija.
Pokazao sam prstom ka polici. „Ovo se baš ne uklapa u ambijent, zar ne?”
„Kako to mislite?”
„Pa, čini mi se da su to jedine zaista vredne stvari u ovoj rupi.”
Kemal je nadmeno frknuo. „Ponekad dobro dođu”, rekao je.
„Čitaš ih?”
„Ma kakvi!”
„Pa kako onda dobro dođu?”
„Koristim ih da impresioniram ženske.”

Nova godina je u naše živote unela plamsaj nade. Postalo je znatno hladnije, ali to je bar značilo
da smo se do daljnjeg otarasili agresivnih muva i groznih prljavih bubašvaba. Dani su bili živi i
dinamični, a nebo vedro i blistavo, ako izuzmemo povremene oluje koje su dolazile sa atlantske
obale. Samo jedan pogled na vešte majstore koji su popločavali podove bio je dovoljan da moje srce
zaigra od sreće. Bio sam euforičan što su radovi konačno krenuli u pravom smeru.
Sada kada su podigli nove straćare u sirotinjskoj četvrti, čuvari su delovali mnogo srećnije nego
ranije. Često su govorili kako su silno pogrešili što sebi za supruge nisu uzeli žene iz pustinje. Žalili
su se kako njihove žene neprestano zvocaju, imaju nezgodnu narav i ne zaslužuju tako dobre muževe
kao što su njih trojica.
Trebalo nam je mnogo vremena da se snađemo, ali stvari su sada konačno krenule rutinskim
tokom. Arijana je svakog jutra odlazila u školu i vraćala se po podne. Račana mi je pre podne
pomagala oko kućnih poslova, a u slobodno vreme je učila francuski. Kemal je nestajao i pojavljivao
se, obično pijan ili mamuran, ili u nekom od međustanja. Gangster i njegova nakinđurena žena su se
pritajili, baš kao i verski fanatici iz bidonvila. Čak su i čuvari postali neobično mirni. Nadgledali su
radove u kući, opsesivno skupljali opalo lišće i, što je najzanimljivije, više uopšte nisu govorili o
džinima.
A onda je jednog jutra, kada su se prve pruge svetlosti razlile preko tamnih oblaka, Hamza
zalupao na vrata naše spavaće sobe.
„Mesje Tahire, mesje Tahire!”
„Šta je bilo?” prošaptao sam kroz ključaonicu.
„Morate pod hitno doći”, rekao je on.
Navukao sam kišni mantil preko pidžame i izašao napolje.
 „Tamo, u velikom dvorištu”, rekao je Hamza.
Uputili smo se niz dugi hodnik, a potom preko verande izašli u dvorište. Hamza je otvorio vrata
sobe koju je uvek držao pod ključem. Ušli smo unutra. Prostorija je bila ispunjena oštrim mirisom
koji je podsećao na limunsku kiselinu i bio tako snažan da je štipao za nos. Nekoliko puta sam
šmrknuo, pokušavajući da zaključim šta bi to moglo biti.
„Pogledajte tamo”, rekao je Hamza, pokazujući ka zidu iznad tajanstvenih stepenica koje nikuda
nisu vodile. Veoma visoko, skoro pored same tavanice, nazirala se neka misteriozna sluzava materija
ružičaste boje. Sluz je prekrivala površinu veličine jastučnice i činilo se da će svakog trenutka početi
da kaplje.
„To nije ovozemaljska stvar”, rekao je čuvar glasom punim strahopoštovanja.
„Sigurno postoji neko naučno objašnjenje”, brzo sam odgovorio. „Uveren sam da to dolazi
odnekud spolja. Kasnije ću uzeti merdevine, pa ću proveriti o čemu se radi.”
Očekivao sam da će Hamza početi da me ubeđuje kako je ta sluzava materija Kandišino delo, kako
je to još jedan od znakova koji najavljuju predstojeću katastrofu, ali moja prognoza je omanula.
Umesto toga, kada sam posle ručka otišao do sobe da proverim situaciju, zatekao sam Hamzu kako
svojim kolegama pokazuje tajanstvenu sluz. Nekoliko sati kasnije, u vreme popodnevnog čaja, oni su
do sobe već bili prošvercovali i svoje porodice kako bi i njima pokazali neobičan fenomen. Nisam
bio oduševljen potezom svojih čuvara. Taj zid je predstavljao deo našeg porodičnog gnezda i nisam
želeo da se pretvori u turističku atrakciju. Okrenuo sam leđa i otišao da završim neki posao. Kada
sam se uveče vratio kući, dvorište je vrvelo od ljudi. Bilo ih je bar četrdeset. Hamza je vodio
posetioce u obilazak prostorije u kojoj se pojavila tajanstvena sluz.
Poslednje što sam želeo bilo je da mi čuvari natovare na vrat još jednu invaziju svojih prijatelja i
rođaka. Pozvao sam Hamzu u stranu i strogim glasom mu rekao da sve pošalje kući. Delovao je
razočarano.
„Ali svima je toliko stalo da to vide”, rekao je.
„Da vide tu ružičastu sluz?”
„Da. Vidite, ta sluz predstavlja baraku, blagoslov.”

Narednog dana, Kemal me je poveo da se upoznam s njegovim dedom. Bio je to starac na sredini
osme decenije, s gustom sedom kosom i licem drevnog carskog vojskovođe. Nažalost, pre izvesnog
vremena je pretrpeo moždani udar, tako da je sad bio samo senka od čoveka. Smestili smo se u
marokanskom salonu Kemalovog porodičnog doma. Salon je bio opremljen udobnim sofama
prislonjenim uza zidove. Ubrzo smo bili posluženi zelenim čajem sipanim u male kitnjaste čaše sa
srebrnom šarom duž gornje ivice. Sedeli smo mirno i nepomično, iskazujući dolično poštovanje
prema starcu. Tek kada se on opružio na sofi i utonuo u san, Kemal je konačno progovorio.
„Da biste živeli u Maroku”, promrmljao je, „morate shvatiti kakvo je ovo mesto. A da biste ga
shvatili, morate razgovarati sa starim ljudima. Samo vas oni mogu podučiti tradiciji.”
„Ali tvoj deda ne progovara ni reč”, rekao sam.
„Pretrpeo je šlog. Ne može više da govori.”
Ponovo smo zaćutali. Uprkos neobičnim okolnostima, prijatno sam se osećao. Bilo je nečeg
dragocenog u toj tišini.
„Kako mogu naučiti nešto o tradiciji ako ne mogu čuti ono što tvoj deda ima da mi kaže?” upitao
sam.
„Pomoću osmoze”, rekao je Kemal. „Sedite tik do njega i osetićete to što treba da saznate.”
Privukao sam stolicu i seo pored Kemalovog dede. Jedna starica je užurbano ušla u salon,
dopunivši nam čaše. Nakon nekoliko minuta, pojavila se još jedna žena, znatno mlađa od prethodne, i
spustila na sto tacnu sa biskvitima.
„To su mi babe”, konačno je prozborio Kemal. „Vidite li kako one paze na mogu dedu? On je bio
pametan: uzeo je sebi dve žene. To ga je možda više koštalo, ali zato duplo uživa u svim bračnim
zadovoljstvima.”
Ostavili smo starca da spava, a mi smo se vratili do džipa. Ispričao sam Kemalu za incident sa
ružičastom sluzi. Bio sam siguran da ću od njega najpre dobiti neko uverljivo objašnjenje tog
fenomena.
„Hamza misli da je to baraka”, rekao sam, „da je to božji blagoslov. To je malo glupo, zar ne?”
„Gde god postoji dobro, postoji i zlo”, zamišljeno je rekao Kemal, „a gde god postoji zlo, postoji
i dobro”.
To mi je zvučalo kao citat iz nekog trećerazrednog indijskog filma. „Koješta”, rekao sam. „To je
samo neka ružičasta sluz koja izbija iz zidova. Siguran sam da to mogu i dokazati.”
Pri povratku u Dar Kalifu, Kemal je krenuo zaobilaznim putem. Prešao je prugu, a potom nastavio
kroz deo grada poznat kao L’Ermitaž. Svud naokolo su izranjali nizovi prostranih vila podignutih
tokom tridesetih godina dvadesetog veka. Građevine su imale elegantne zaobljene linije i bile
okružene visokim stablima s raskošnim krošnjama. Zaustavili smo se ispred jednog grandioznog
zdanja. Vila je bila opasana zidom prekrivenim isprepletenim bugenvilijama. Prozori su se skrivali
iza navučenih žaluzina, a vrt je bio zapušten i zarastao u korov.
„Ova kuća pripada mojoj porodici”, rekao je Kemal.
„Deluje napušteno.”
„I jeste napuštena. Zbog straha”, odgovorio je on.
„Straha od čega?”
„Smejaćete se ako vam kažem.”
Obećao sam da ću biti ozbiljan.
„Zbog straha od džina”, rekao je.
Potisnuo sam osmeh koji mi je zaigrao oko usana.
„Jednog dana dok je moja tetka ležala u krevetu i čitala”, započeo je Kemal, „jedan džin je ušao u
njenu sobu, zgrabio knjigu i istrgao sve stranice. Potom su sva kupatila iz nekog neobjašnjivog
razloga postala naprasno poplavljena. Doveli su majstore, ali niko nije mogao da ustanovi bilo kakav
kvar. A onda su, na kraju, osvanuli neki misteriozni natpisi po zidovima.”
„Kada se to desilo?”
„Davno, kada sam ja imao sedam ili osam godina.”
„Zašto niste jednostavno prodali kuću?”
„Zato što kuća nije imala baraku”, odgovorio je Kemal. „Niko se ne usuđuje da proda kuću punu
srditih džina.”
„Mogli ste da obavite obred isterivanja duhova.”
„Nije bio povoljan trenutak za to”, objasnio je.
Dok smo se vraćali ka Dar Kalifi, kroz glavu mi je prolazila gomila pitanja. Kako je Hamza
mogao biti tako siguran u to da ona ružičasta sluz predstavlja blagoslov? Kada je povoljan trenutak za
isterivanje džina? Kako jedan savremen čovek poput Kemala može verovati u takve koještarije? Da
sam bio u Evropi, nastavio bih da tražim odgovore na ta i na još masu drugih pitanja sve dok ne bih
stigao do nekog zadovoljavajućeg rešenja. Međutim, u ovom slučaju kulturan jaz bio je previše
dubok. Tada mi je konačno postalo jasno da mi ljudi koji su me okruživali nisu uskraćivali odgovore
na određena pitanja zbog toga što su pokušavali da me prevare. Pre se radilo o tome da se na neka
pitanja nije moglo odgovoriti.

Jedini način da budete ozbiljno shvaćeni u Kazablanki sastoji se u tome da sebi kupite luksuzan
džip sa zatamnjenim staklima i ekstra širokim točkovima. Što ste bogatiji ili što snažniji utisak želite
da ostavite na svoju okolinu, utoliko vozilo treba da bude glomaznije, prozori tamniji, a točkovi širi.
Jednog jutra je doprla duboka zaglušujuća tutnjava motora sa udaljenog kraja sirotinjske četvrti.
Zvuk je bio toliko snažan da je alarmirao sve magarce i pse iz bidonvila. Ja sam se u to vreme
vrzmao po kućnom prilazu, istovarajući cigle iz našeg izgrebanog korejskog džipa. Zadesio sam se tu
taman na vreme da prisustvujem lansiranju najnovije igračke kojom je moj komšija gangster častio
sebe. Zavijanje motora postajalo je sve glasnije i uskoro se pred mojim očima ukazalo blistavo crno
vozilo elegantnih linija veliko kao prekookeanski brod. Iznad prednje tablice, poput ordena za
hrabrost, caklio se „Kadilakov” amblem. Terenac se na trenutak zaustavio ispred dvorišta,
odmeravajući snagu s našim ubogim džipom. Srce mi je divlje zalupalo, kao kod čoveka koji se
sprema za obračun ili bekstvo. Dok sam tako stajao, gledajući svoj odraz u neprozirnom staklu,
prozor na zadnjem delu vozila lagano je skliznuo nadole. Osećao sam se kao da stojim pred
devojkom koja prvi put skida svoju feredžu. Međutim, umesto u neku orijentalnu lepoticu, ja sam
zurio u lice marokanskog Don Korleonea zaklonjeno tamnim guči naočarima. Obrisao sam zamazane
ruke o košulju i prišao da se upoznam. Kum je ostao nepomičan, kao voštana figura. Lice mu je bilo
glatko i samouvereno, a nozdrve blago raširene. Ispružio je ruku. Nagnuo sam se ka prozoru da
uzvratim pozdrav, ali u tom trenutku gangster je pucnuo prstima, davši znak šoferu. Crno staklo je
krenulo naviše, a ja sam na brzinu povukao šaku i ustuknuo. Sekundu kasnije, „kadilak” više nije bio
tu.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Spokoj se rađa iz tišine.

DVA DANA NAKON EPIZODE SA RUŽIČASTOM SLUZI počele su da me spopadaju sumnje

da sam žrtva nečije zavere. Kamuflirane pretnje gangsterove supruge, priče o baraki i džinima, pa
cak i ona misteriozna sluz – sve te stvari su u meni posejale seme paranoje. Bio sam uveren u to da
imam posla s mračnim silama, samo što te mračne sile nisu bili duhovi, već ljudi iz našeg
neposrednog okruženja koji su se urotili da nas najure iz Kalifove kuće.
Trojica čuvara su sigurno osetila moj nemir. Te večeri su došli kod nas, noseći poklone.
Osmanova supruga nam je poslala veknu tvrdog okruglog kobza, domaćeg hleba sa anisom. Hamza je
Arijani i Timuru poklonio nove amajlije, poželevši im da žive hiljadu godina. Medved je doneo
poklon za mene, pritiskač za papir koji je napravio od izbrušenog kamena.
Odmah nakon poklona stigla su upozorenja.
„Taj Kemal je strašno loš čovek”, rekao je Osman, izgubivši na trenutak svoj večno prisutan
osmeh.
„On pokušava da vam preotme Dar Kalilfu”, dodao je Medved. „On se razume u papire i zakonske
zavrzlame.”
„A šta je s mafijaškim kumom?” upitao sam. „Zar on nije opasniji.”
Hamza je zamahao prstom ispred mog nosa. „Ćoravi lopov u kući je opasniji od jednookog lopova
izvan kuće”, filozofski je rekao.
Nešto kasnije se pojavio i Kemal. I on je istupio sa upozorenjima, ali na račun čuvara. Objasnio
mi je da su oni u savezu s gangsterom iz bidonvila i da ga obaveštavaju o svemu što se dešava u kući.
„Taj tip vam je ubacio Hamzu i njegovu ekipu kao trojanskog konja”, rekao je.
Nisam znao kome mogu verovati tako da sam odlučio da ne verujem nikome. Gangster i njegova
supruga, čuvari i Kemal, svi oni su počeli da mi deluju kao različiti aspekti jednog te istog
neprijatelja. Bio sam siguran da svi zajedno kuju zaveru protiv mene.
U međuvremenu, pronalazio sam utehu u dedinim dnevnicima. I on je imao svog trojanskog konja.
Bila je to njegova kućna pomoćnica Afifa.
Ona je kao burmanska mačka, pročitao sam u jednom zapisu. Misliš da će, ako joj pružiš hranu,
sklonište i ljubav, biti privržena svom gospodaru. Ali istina je sasvim drugačija. Njena lukavost i
podmuklost ne poznaju granice. Uzela bi mi sve što posedujem samo kad bi znala da može proći
nekažnjeno.
Bilo je tu svojevrsne ironije. Kada je mog dedu udario kamion, Afifa je dočekala svojih pet
minuta. Pokupila je iz vile sve što je mogla poneti. Uzela je čak i džepni sat koji je on tokom
tridesetih godina dvadesetog veka dobio na poklon od Ataturka. A onda je pobegla u brda. I, naravno,
uspela da prođe nekažnjeno.

Počeo sam sve više vremena da provodim sam, što dalje od Dar Kalife. Činilo mi se da u toj kući
ima previše očiju koje posmatraju svaki moj pokret, previše usta koja prenose svaku moju reč.
Račana nije mogla da shvati zbog čega sam toliko brinuo. Govorila mi je da se nikad u životu nije
osećala bezbednije. Da bih se malo opustio i smirio nervozu, redovno sam obilazio art deco četvrt u
centru grada, tragajući za izgubljenim draguljima.
 U jednom starom turističkom priručniku, napisanom na vrhuncu francuske kolonijalne vladavine,
pročitao sam prave hvalospeve upućene na račun bioskopa Rialto. Ta bioskopska dvorana bila je
podignuta 1930. godine, u vreme kada je Kazablanka predstavljala ogledalo francuske modernosti.
Kazablanka se u pomenutom priručniku opisivala kao „brilijant koji svojim sjajem baca u zasenak
čitavu severnu Afriku”. Te ekstatične reči bile su propraćene fotografijom zaljubljenog para koji je
pozirao pred blještavim ulazom tek otvorenog Rialta. Muškarac je nosio šešir, šeretski zabačen
unazad, dok je njegova pratilja bila od glave do pete umotana u bundu od nutrije.
U priručniku se uopšte nije objašnjavalo kako se može stići do bioskopa, kao da se
podrazumevalo da svi znaju gde se on nalazi. Pretpostavljao sam da je dvorana ili srušena ili užasno
zapuštena, ako je nekim slučajem uspela da opstane do našeg doba. A onda sam jednog dana, dok sam
šetao ulicama sa suprotne strane starog Marše Sentrala, naišao na čuveni Rialto.
Na moje ogromno iznenađenje, bioskop je nedavno bio renoviran i ponovo otvoren za publiku.
Sve je bilo u besprekornom stanju, kao da sam došao odmah nakon svečanog presecanja vrpce.
Ulazna vrata bila su izrađena od polirane tikovine i zastakljena brušenim staklom. Predvorje je
bilo ukrašeno kristalnim lampama, a zidovi obloženi lamperijom boje kestena. Podovi su bili
popločani mermerom iz Karere, a posetioce su sa svih strana posmatrala lica holivudskih velikana:
Čarlija Čaplina, Džejmsa Kegnija, Džindžer Rodžers i Freda Astera.
Bilo je sasvim logično da nakon renoviranja bioskopa, prvi film na repertoaru bude upravo
Kazablanka. Popodnevna projekcija je počinjala za nekoliko minuta. Kupio sam kartu i ušunjao se u
dvoranu.
Svetla su bila prigušena, a atmosfera prožeta osečajem prijatnog iščekivanja. Među publikom se
nalazilo svega desetak ljudi smeštenih na sveže tapaciranim grimiznim sedištima. Zauzeo sam mesto u
zadnjem delu dvorane, pored još jednog stranca koji je nosio bejzbol kapu s natpisom „Kazablanka”.
Nameravao sam da zapodenem razgovor, ali u tom trenutku svetla su se pogasila, a zavesa koja je
prekrivala filmsko platno počela da se otvara.
Pomislio sam da će biti čudno gledati Kazablanku u Kazablanki iako je film bio sinhronizovan na
francuski. U turističkim priručnicima se po pravilu ukazuje na to da su svi kadrovi tog filma, možda
najpoznatijeg u celokupnoj svetskoj kinematografiji, snimljeni u Holivudu. Bilo mi je čudno što je
oko njega stvoren takav kult, što je bio slavan čak i među ljudima koji ga nikada nisu pogledali. Kada
su prvi kadrovi počeli da promiču pred mojim očima, nisam se mogao oteti utisku da je Kazablanka s
filmskog platna imala veoma malo dodirnih tačaka s gradom gde se nalazila bioskopska dvorana u
kojoj sam upravo sedeo. Štaviše, pitao sam se da li je ta filmska verzija, čak i u vreme kada je
Kazablanka snimljena, predstavljala istinski odraz grada koji se nalazio u središtu priče. U tom
filmu, čija se radnja odvija za vreme Drugog svetskog rata, Kazablanka je prikazana kao tajanstvena
severnoafrička luka, privremeno utočište za izbeglice koje pokušavaju da emigriraju u Sjedinjene
Države. Iako je scenario možda zasnovan na nekim istinitim fragmentima, grad stvoren u studijima
kompanije Warner Brothers predstavlja mešavinu raznih arapskih stilova. U tom pogledu, film znatno
odstupa od stvarnosti budući da je Kazablanka u to vreme od glave do pete podsećala na neki
moderan evropski grad.
Po okončanju projekcije, svetla su ponovo blesnula, a čovek s bejzbol kapom se latio svoje
beležnice i počeo nešto da zapisuje. Nagnuo sam se ka njemu i upitao ga da li mu se svideo film.
Neznanac je skrenuo pogled ka meni. Po izrazu njegovog debeljuškastog rumenog lica, bilo je
očigledno da ga je moje pitanje zbunilo. „Naravno da mi se svideo”, rekao je prepoznatljivim
američkim akcentom. „To je najbolji film koji je ikad snimljen.”
„Zaista mislite tako?”
 Amerikanac je skinuo kapu i prošao prstima kroz proređenu sedu kosu. „Čisto holivudsko
savršenstvo”, rekao je, a onda ispružio ka meni svoju znojavu šaku. „Ja sam Keni”, predstavio se,
„jedan od članova Udruženja ljubitelja Kazablanke – ili ULK-a, ako vam je tako lakše.”
Ostavio sam Kenija da dovrši svoje beleške i izašao na popodnevno sunce. Napuštanje filmske
dvorane i vraćanje u stvarnost bilo je kao buđenje iz nekog uvrnutog sna. Pa ipak, prvi put nakon
mnogo vremena osećao sam se mirno i spokojno. Mali crveni taksi se zaustavio pored ivičnjaka. Već
sam bio otvorio vrata kada me je neko uhvatio za ruku. Bio je to Keni.
„Nadam se da imate vremena za kafu”, rekao je.

Otišli smo do kafea u neposrednoj blizini bioskopa Rialto. Konobar je spustio dve pepeljare na
sto, kao da je očekivao da će svaki od nas popušiti po čitavu paklicu. Keni je zatražio dr peper, ali
morao je da se zadovolji sve prisutnom cafe noir. Kao i obično, kafa je bila gusta kao sirovo ulje i
lepila se za jezik i nepce, stvarajući teškoće u govoru.
Keni je preskočio uobičajenu formalnu konverzaciju između ljudi koji su se tek upoznali. Kvrcnuo
je kažiprstom po površini stola. „Krenuo sam na putovanje oko sveta”, rekao je. „Na neku vrstu
hodočašća.”
„Ovde ste s nekom turističkom grupom?”
„Nisam. Putujem u sopstvenoj režiji.”
„Gde još nameravate da idete?”
Keni je izvadio beležnicu i okrenuo poslednju stranicu. „Odavde idem za Atinu”, rekao je, „potom
za Kejptaun, a onda za Najrobi i Katmandu. Sve u svemu, planiram da obiđem petnaest gradova – na
svih pet kontinenata.”
„Posećujete sveta mesta?”
„Ne baš”, odgovorio je Keni. „Vidite, odlazim u sve gradove u kojima se Kazablanka nalazi na
bioskopskom repertoaru.”
Trebalo mi je nešto vremena da bih shvatio razmere Kenijeve odiseje. „Putujete širom sveta da
biste iznova i iznova gledali jedan te isti film?”
„Dabome.”
„Ali... ali...”
„Ali šta?”
„Pa, to je čisto ludilo”, izletelo mi je.
Usledila je neprijatna pauza. Bilo mi je žao što sam povredio Kenija. Vratio je beležnicu u džep,
snuždenog lica.
„Možda ste u pravu”, rekao je, „ali to je veličanstveno ludilo!”
„Zaista tako mislite?”
Začkiljio sam očima, očekujući odgovor.
Kenijevo raspoloženje se naglo popravilo. Pogled mu je ponovo postao iskričav. „Želeo bih da
podelim nešto s vama”, rekao je.
„Recite. „
„Znate, ja imam jedan san.”
„Slušam vas.”
„Taj san me opseda otkako ujutru otvorim oči, pa sve dok uveče ne krenem na spavanje”, zaneseno
je rekao.
„Slušam vas”, ponovio sam.
Keni je zamišljeno klimao glavom. Naočari su mu skliznule s nosa. „Nikad ne biste pogodili o
čemu se radi”, nastavio je.
„Siguran sam da ne bih.”
„Vidite, sanjam o tome da podignem zabavni park – i to baš ovde, u Kazablanki.”
„Baš lepo”, rekao sam.
„Samo što će se on razlikovati od svih ostalih zabavnih parkova. Biće to zabavni park inspirisan
filmom Kazablanka!”
Keni je potom počeo da izlaže detalje svog sna. Ideja se sastojala u tome da napravi mesto na
kojem bi se okupljali ljubitelji filma Kazablanka iz svih delova sveta. To mesto bi, naravno, po
svemu predstavljalo vernu kopiju onoga što se može videti u filmu. Kenijev tematski park obuhvatao
bi Rikov Cafe Americain sa autentičnim kockarskim stolovima, muzej originalnih filmskih rekvizita,
spektakularne predstave sa originalnom filmskom muzikom, obilazak u pratnji stručnog vodiča,
štandove sa slatkišima koji su bili konzumirani u filmu, tematske kvizove i druge slične stvari. Tu bi,
naravno, bilo i veliko filmsko platno na kojem bi se odvijale uzastopne projekcije Kazablanke.
„Takav projekat zahteva brdo para”, rekao sam.
„Oko deset miliona dolara.”
Podigao sam šolju i popio ostatak kafe.
Keni se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. „Tek što sam vas upoznao”, rekao je, „a već mi je
na prvi pogled jasno da ste vi čestit i uporan čovek. Takvi ljudi bi nam dobro došli u ovom projektu.”
„Hoćete da kažete da...?”
„Baš tako.” uzviknuo je Keni, skočivši sa stolice. „Hoću da kažem da bi mi bilo veoma drago da
vas imam za saradnika.” Progutao je pljuvačku, pokušavajući da pročisti grlo od ostataka jake guste
kafe. „Razmislite o tome”, rekao je. „Razmislite da li ste voljni da se ortački upustimo u taj posao.”

Pri povratku kući krenuo sam zaobilaznim putem, preko Habusa, kako bih u tamošnjoj starinarnici
bacio još jedan pogled na prelepi španski sto. Sve vreme sam pokušavao da iz glave izbacim Kenija i
njegov san. Ranija iskustva su me naučila da su snovi strašno opasna stvar. Ako dopustite nekoj
takvoj ideji da uzme maha, za tren oka ćete postati jednako opsednuti tom fantazijom kao i osoba koja
ju je lansirala u svet. Ako na vreme ne intervenišete, kasnije nema šanse da se izborite s tim.
Habus je bio pust – toliko pust da mi je čak prošlo kroz glavu da je možda najavljen još jedan
bombaški napad. Sve radnje su bile zatvorene, a njihovi izlozi zaklonjeni venecijanerima. Nije bilo
prolaznika, ni uličnih prodavača. Uputio sam se ka dvorištu sa antikvarnicom iako sam se već bio
odrekao nade da će taj sto ikada preći u moje vlasništvo.
Roletna na ulazu je bila spuštena. Zavirio sam kroz prozor i ugledao mnoštvo art deco satova i
radnih stolova, slika, lampi i časopisa. Činilo se da unutra nema nikoga. Već sam krenuo nazad kada
je preda mnom iskrsao neki muškarac. Nije mi uopšte bilo jasno odakle se stvorio. Tek kad me je
pozdravio, u njemu sam prepoznao vlasnika starinarnice. Upitao sam mogu li još jednom da
pogledam sto.
„Ovo vam je već deseti put da dolazite”, rekao je.
„Šta da radim?” odgovorio sam. „Kao što ste primetili, baš mi je zapao za oko.”
Trgovac je otključao katanac i podigao čeličnu roletnu. „Znate gde se nalazi”, rekao je.
Krenuo sam ka zadnjem delu radnje, probijajući se kroz masu rukotvorina i antikviteta. Unutra je
bilo prilično mračno, ali jedan zalutali snop svetlosti obasjavao je ploču od orahovog drveta. U tom
trenutku, shvatio sam da je to pitanje sudbine. Tom stolu je bilo suđeno da završi u mojoj radnoj sobi.
Trgovac se spustio u svoju pletenu stolicu. Odlučnim koracima sam prišao stolu. Krv mi je
ključala od navale adrenalina.
 „Ja sam pisac”, samouvereno sam rekao, „i ja ću pisati knjige na tom stolu, knjige u kojima ću
govoriti o Maroku. Ljudi iz svih krajeva sveta postaće zaintrigirani onim što su pročitali i to će ih
navesti na to da posete vašu zemlju. Naravno, svi oni će doći punih džepova kako bi kupili razne lepe
stvari koje će ih podsećati na Maroko. Sjuriće se u Kazablanku i preplaviće vašu radnju. Pre nego što
trepnete, bićete bogat čovek, i to samo zahvaljujući tome što ste bili dovoljno mudri da mi ponudite
dobru cenu za ovaj sto.”
Trgovčeve oči su zablistale kao da je upravo doživeo viziju. I dan-danas sam uveren u to da mu je
srce na trenutak bilo zastalo. Isprva nije ništa odgovarao, već je samo sedeo i zurio u prazno.
„Prijatelju moj”, prozborio je nakon duge pauze, „ta fatamorgana koju ste stvorili svojim veštim
rečima većini ljudi ne bi ništa značila, ali za mene poseduje ogromnu vrednost. Toliku vrednost da ću
napraviti izuzetak u svojoj trgovačkoj praksi i prodati vam ovaj sto upola cene.”

Dečkić od otprilike deset godina terao je stado crnih ovnova kroz sirotinjsku četvrt. Na nogama je
imao napukle plastične sandale, a u ruci zašiljen štap. S vremena na vreme, stanovnici bidonvila su
prilazili da pogledaju ovnove. Otvarali su im usta, zavirivali u zube i opipavali im leđa.
„Ima još nekoliko nedelja do Ida”, objasnio je Kemal dok smo posmatrali prizor iz džipa. „Narod
se već sprema. Svaka porodica kupuje ovna kojeg će zaklati i ispeći za praznik.”
„Taj dečak je previše mali da bi mu se poverio takav posao”, rekao sam.
„Kako mali?” uzviknuo je Kemal. „Ja sam u njegovim godinama već uveliko zarađivao.”
„Zar nisi išao u školu?”
„Išao sam” odgovorio je on. „Baš tamo sam i razradio biznis. Kupovao sam slatkiše na veliko, a
onda ih prodavao na školskom igralištu. Potom sam počeo da angažujem decu iz drugih škola da
prodaju moje slatkiše. Razvio sam mrežu po čitavom gradu. Do jedanaeste godine već sam bio
zarađivao sto dolara nedeljno. A slatikiši su bili samo početak.”
„Šta je došlo posle slatkiša?”
Kemal je izvio obrve. „Iznajmio sam garažu u blizini kuće” rekao je, „zaposlio četvoro-petoro
ljudi i bacio se na razne isplative poslove. Pravio sam jeftine parfeme koje sam prodavao devojkama
iz kraja. Kupovao sam mazivo u gvožđarskoj radnji i pretvarao ga u briljantin koji su mladići
stavljali na kosu. Oni su bili spremni da kupe šta god im ponudiš, samo ako je pristojno upakovano.
Potom sam počeo da trgujem pilićima i jajima, pa čak i ovcama. Posao je uvek najbolje išao uoči
Ida.” Napravio je kratku pauzu, a onda nastavio. „Jednom sam od švercera kupio dva kamiona
alžirskih ovnova i rekao deci iz škole da jave svojim roditeljima da ih mogu kupiti kod mene.
Rasprodao sam sve do poslednjeg. Kad god sam imao slobodnog vremena, držao sam tezgu za vreme
školskog odmora.”
„Šta si prodavao?”
„Savete. Učio sam mladiće kako da priđu devojkama i devojke kako da priđu mladićima.”
„Kako si, uz tolike poslove, pronalazio vremena za učenje?”
Kemal je prezrivo frknuo. „Ja sam u školi pravio biznis”, rekao je. „Odlazio sam tamo samo kada
sam imao nešto za prodaju.”
To me je nateralo da se zapitam zašto je Kemal, ako je već imao takav talenat za zgrtanje para,
potražio posao kod mene. Mogao je zarađivati deset puta više da je pokrenuo neki samostalan biznis.
Ta spoznaja je samo osnažila moju strepnju da je on imao neki tajni plan, da je na neki način
pokušavao da mi preotme Kalifovu kuću.
Kemal je gotovo svake nedelje dolazio kod mene s novim poslovnim predlogom. Prvo mi je
predložio da kupimo stambenu zgradu u srcu art deco četvrti.
 „Tamo ima sedamnaest stanova”, rekao je. „Kupimo celu zgradu, malo je prefarbamo i sredimo, a
onda rasprodamo stanove.”
„U čemu je caka?”
„Nema nikakve cake. Vlasnik je neki matori Španac bez potomstva”, rekao je Kemal. „Jednom
nogom je već u grobu. Nije mu još mnogo ostalo. Dovoljno je da se samo malo potrudimo i sigurno
će pristati da nam je proda za male pare.”
Otišli smo da pogledamo zgradu. Bila je prekrasna. Fasada je bila ukrašena zaobljenim balkonima
i kvalitetnim azuelo pločicama iz Andaluzije. Stanovi su imali visoke tavanice, podovi su bili
prekriveni parketom, a kupatila su bila u odličnom stanju i veoma lepo opremljena. Jedini nedostatak
je bio u tome što je čitava zgrada strašno zaudarala. Kada smo pregledali prizemlje, ustanovili smo
odakle je poticao taj užasan smrad. Tamo je jedan zlovoljan mesar držao radnju specijalizovanu za
cheval, konjsko meso.
Nešto kasnije, Kemal je istupio s planom da prodajemo marokanske urme Arapima iz Zaliva, a
potom je predložio da kupimo nekoliko ambulantnih kola i osnujemo privatnu službu za hitnu pomoć.
Takođe mi je savetovao da osnujemo banku krvi, isključivo za žensku populaciju, kao i da izvozimo
beduinske šatore od kozje dlake u Gvatemalu.
Nikada nisam naišao na nekoga ko je imao takav dar za trgovinu. Kemal je možda bežao sa
časova, ali još kao dečak razvio je sposobnost lateralnog razmišljanja, što mu je omogućavalo da u
tren oka pronađe bilo koju vrstu robe i kupi je gotovo u bescenje.
To sam najbolje uvideo kada nam je za renoviranje kuće zatrebalo pet hiljada jaja.

Pošto je stavljanje bedžmata prilično dobro napredovalo, počeli smo da razmišljamo o sređivanju
zidova. Želeo sam da zidove prekrijemo tadelaktom, gipsanom smesom koju zanatlije iz Marakeša
prave od belanaca i mermerne prašine, da bi je nakon nanošenja ispolirali pljosnatim rečnim
kamenom. Ta vrsta gipsa prvobitno se koristila u hamamima, parnim kupatilima, zbog toga što
izuzetno dobro odoleva razornom uticaju toplote i vodene pare. U novije vreme, tadelakt je iz
kupatila prešao u salone i danas je veoma popularan među novom evropskom elitom iz Marakeša.
Crvenkaste i ružičaste nijanse tradicionalnog tadelakta danas su dopunjene čitavom paletom novih
boja koje se dobijaju dodavanjem nekoliko kapi sintetičkog tonera.
Stavljanje tadelakta zahteva ogromno umeće i pažljivost, što objašnjava zbog čega neiskusni
stranci, koji taj posao povere neveštim i nekompetentnim majstorima, na kraju dobijaju ispucale
zidove i gips koji se ljušti na najmanji dodir. Kod nas je bilo hiljadu i po kvadratnih metara zidnih
površina koje je trebalo prekriti tadelaktom. Odlučili smo da najvećim delom ostanemo verni
tradicionalnoj marakeškoj ružičastoj nijansi.
Kemal je poslao jednog od svojih izviđača na jug da potraži majstore vične gipsanim radovima, a
onda me je ugurao u džip.
„Gde ćemo sad?”
„U jedno seoce u okolini Rabata”, odgovorio je.
„Šta ćemo tamo?”
„Da kupimo jaja.”
Zidovi Kalifove kuće su bili stari, a majstori za tadelakt se prosto ježe od starih zidova jer su oni
puni tankih naprslina. U tom slučaju, neophodno je prvo pripremiti zidnu površinu nanošenjem grubog
belog cementa kako bi gips bolje prianjao. Kada se preko tog pripremnog sloja nanese tadelakt i kada
se čitava površina dobro izravna, sve treba premazati belancima. Belance deluje kao vezivno
sredstvo koje doprinosi da zidna površina, uporedo sa sušenjem gipsa, dobije dovoljnu kompaktnost i
postojanost.
Kemal je izračunao da će nam za taj posao trebati najmanje pet hiljada jaja. Da smo otišli na
glavnu gradsku pijacu, ona bi nas koštala čitavo bogatstvo. Međutim, zahvaljujući svojim dobrim
rodbinskim vezama, Kemal je uspeo da uđe u trag jednom davno izgubljenom članu porodice koji je
posedovao ogromnu farmu – milion koka nosilja koje su, nabijene u kaveze, proizvodile baš ono što
nam je trebalo.
Dva dana nakon što smo se vratili kući s jajima, visok i mršav muškarac sa svetlim očima i
razdeljkom posred čela pokucao je na naša vrata. Odmah mi je zapalo za oko da su mu prsti izuzetno
dugi. Stajao je u mestu i nije progovarao ni reč sve dok ga nisam upitao kako se zove. Tada se nagnuo
ka meni i šapnuo mi na uho: „Mustafa. Tadelakt.”
Moje ograničeno iskustvo s marokanskim zanatlijama naučilo me je da budem nepoverljiv prema
svakome ko previše priča ili se previše smeška. Kao ubedljivo najbolji majstori pokazali su se tihi
ljudi s tužnim ozbiljnim licima. Mustafa, majstor za tadelakt, bio je najtiši i najtužniji majstor koga
sam u životu sreo. Ćutao je kao zaliven i delovao tako utučeno kao da će se njegov svet svakog
trenutka srušiti. Ponašao se kao pantomimičar kome je zabranjeno da bilo šta iskaže verbalnim putem.
Dok je razgledao zidove nije postavljao nikakva pitanja, tako da sam ja brbljao i brbljao, zasipajući
ga svim informacijama koje sam smatrao bitnim.
Već sutradan se bacio na posao, zajedno s pet pomoćnika. Svi su imali iste izuzetno duge prste i
bili tihi i ozbiljni kao i glavni majstor. Kroz otvoren prozor posmatrao sam kako započinju radove u
salonu. Uglavnom su komunicirali gestovima i koristili govor samo onda kada je to bilo apsolutno
neophodno. Slično tome, dok su koračali po sobi, bili su tako nečujni da se pre činilo da lebde nego
da hodaju.
Hamza je bio impresioniran njihovom nemom tugom. „To su dobri ljudi”, rekao je, veselo
pljesnuvši rukama. „Oni će doneti mir i sklad u vaš dom.”

Jedan prijatelj iz Maroka rekao mi je da, ako neko želi da zaista upozna njegovu zemlju, mora
upoznati i njenog severnog suseda. Kulture Maroka i Španije su, kako je objasnio, povezane
istorijom, tradicijom i krvlju. I tako smo sredinom februara odlučili da otputujemo do južne Španije i
posetimo Alhambru, veličanstvenu utvrđenu palatu mavarskih vladara koja i dan-danas stoji u
Granadi. Činilo nam se da je to savršena prilika da vidimo verovatno najlepšu islamsku palatu svih
vremena.
To nije bio jedini razlog koji me je motivisao da krenem na put. Tu odluku je značajno olakšala i
ubrzala moja potreba da nakratko uteknem iz Kazablanke. Zanosio sam se nadama da će, kada se kroz
nedelju dana budemo vratili nazad, svi radovi u kući biti završeni. Kako bih bio siguran u to da
majstori neće odugovlačiti s poslom, zamolio sam Kemala da ostane u kući do našeg povratka.
Kada živite u Maroku, lako zaboravljate da je Evropa svega nekoliko milja severnije odatle, mada
na drugom kontinentu. Odvezli smo se vozom do Tangera, a odatle smo trajektom prešli Gibraltarski
moreuz i stigli do Algesirasa. Trajekt je imao plitak gaz i bio nagnut na levi bok. Zvao se Izabela, po
kraljici koja je pre osam vekova proterala španske muslimane sa Iberijskog poluostrva. Iako je
moreuz na svom najužem delu širok svega dvanaest kilometara, on ipak razdvaja dva kontinenta, kao i
jedan okean i jedno more.
Stajali smo na palubi na laganom morskom vetru, gledajući kako se afrička obala gubi u daljini.
Tangerski minareti postajali su sve sitniji i sitniji da bi se na kraju pretvorili u puke tačkice na
horizontu. Galebovi su se obitavali. na krmu na kojoj se nalazilo desetak gajbica sa ribom
poslaganoifl preko leda. Krenuli smo duž zaštitne ograde ka pramcu i ubrzo ugledali obrise
evropskog kopna.

Svaki putnik koji kroči u Andaluziju očaran je atmosferom i koloritom koji uveliko podsećaju na
Maroko. Mavari su se povukli na afričko tlo ali njihova baština opstala je širom Iberije. Osvojili su
Španiju 711. godine hrišćanske ere i islamska vera je duže od pet vekova cvetala na tim prostorima.
Danas još uvek možete pronaći tragove mavarske prošlosti u španskoj hrani i muzici, nauci i
umetnosti, narodnoj baštini, pa čak i u samom jeziku.
Palata Alhambra je toliko veličanstvena da se jednostavno ne može opisati rečima. Prvi put sam je
video još kao dete. Sećam se kako sam šetao kroz vrtove i grandiozne hodnike, preplavljen
strahopoštovanjem. Čak ni u svojoj najbujnijoj mašti nisam zamišljao da negde može postojati takva
lepota takva preciznost.
Svež zimski vazduh bio je prožet mirisom ruža, a iz blizine su dopirali umirujući zvuci vode koja
je tekla iz fontana. Dok sam toliko godina kasnije ponovo šetao kroz dvorište palate, ovog puta sa
svojom suprugom i dvoje dece, bio sam prosto opčinjen spokojstvom koje je vladalo na tom mestu i
baletom kamenih zdanja koja su titrala pred našim očima. Čudnim pogledima smo upijali
arhitektonske linije i sklopove, dok su se ostala čula opijala mirisima i zvucima. Baš kao i kod
baleta, imao sam osećaj da je savršenstvo koje nas okružuje lako i lepršavo, stvoreno bez trunke
napora.
Odseli smo u malom pansionu u senci palate. Noći su bile hladne, a jutra posuta injem. Bio sam
impresioniran beskrajnom tišinom i mirom. Rekao sam Račani da želim da zauvek ostanemo tu i da
dignemo ruke od Kalifove kuće. Prasnula je u smeh, a onda se naglo uozbiljila.
„Ti se izgleda ne šališ? Stvarno bi to uradio?” rekla je.
Druge noći od našeg dolaska u Španiju, imao sam neočekivan telefonski poziv. Bio je to Hamza.
Zvučao je histerično. Učinilo mi se kao da plače.
„Mesje Tahire! Mesje Tahire!”
„Hamza, šta se desilo?”
„Mesje Tahire, mi smo dobri ljudi. Mi smo pošteni”, promucao je, brzo i isprekidano dišući.
„Šta je bilo, Hamza? Zašto me zoveš? Da nije došlo do požara?”
„Ne, ne. Ne zovem vas zbog kuće.”
„Nego zbog čega?”
Glas mu je zadrhtao. „Zbog Kemala”, rekao je. „On je loš čovek. Strašno loš čovek.”
„Šta je uradio?”
 „On je... ovaj...”
„U čemu je problem s Kemalom?”
„Doveo je u kuću femmes de la route, žene sa ulice! Kuća je puna tih bludnica. Ne znamo šta da
radimo.”
Poput pubertetlije čiji su roditelji otišli iz grada, moj asistent se prepustio danonoćnim
bahanalijama – ženama, vinu i jeftinom hašišu. Hamza mi je rekao kako je Kemal naložio radnicima
da napuste kuću kroz stražnja vrata i potom širom otvorio glavni ulaz u Dar Kalifu, pozvavši sve
gradske prostitutke na žurku veka.
„Rade ružne i grešne stvari po čitavoj kući”, očajno je uzviknuo čuvar. „Alah mi je svedok. Video
sam rođenim očima!”
 PETNAESTO POGLAVLJE

Obećanje je oblak, a ispunjenje kiša.

KEMAL SE ČESTO RAZMETAO SVOJOM OSVETOLJUBIVOŠĆU, govoreći kako je sa

zadovoljstvom kažnjavao svakoga ko je bio dovoljno drzak da mu se zameri. S ponosom je govorio o
svojim odmazdama, o tome kako se nije libio toga da uništi nečiji život i bogatstvo samo zato što mu
se ta osoba u nekom trenutku isprečila na putu. Kako su meseci prolazili, naslušao sam se priča o
brojnim ljudima širom Maroka koji su njegovom zaslugom završili iza rešetaka. To je uradio čak i
dvojici svojih rođaka koji su sada čamili u najzloglasnijem zatvoru u Kazablanki. Njihov greh bio je
u tome što su mislili da mogu da nasamare Kemala Benabdulaha. Drugima je namenio originalnije
kazne. Ispričao mi je kako je jednog od svojih protivnika, za koga je znao da ne podnosi vrućinu,
namamio u pustinju i zakopao ga u pesak, ostavivši mu samo glavu napolju. Drugog je snimio u
krevetu s ljubavnicom i poslao video-traku njegovoj ženi.
Jednom sam ga upitao na osnovu čega odlučuje koju vrstu osvete će sprovesti.
„To nije nimalo lako”, odgovorio je. „Morate dobro da razmislite o tome. Ne smete prebrzo
reagovati. Ako žurite, možete upropastiti dobru priliku. Nema svrhe da nekoga spakujete u zatvor ako
mu to neće naročito teško pasti.”
„Zatvor svima teško pada”, rekao sam.
„Grešite”, odgovorio je Kemal. „Bogati se lako mogu izvući odatle.”
„Kako se onda svetiš njima?”
„Dajem im priliku da saznaju kako je živeti u bedi”, rekao je.
Plašio sam se šta bi Kemal mogao uraditi kada bih ga javno ponizio time što bih ga izbacio iz
Kalifove kuće. A opet, nisam mogao dopustiti da nastavi s tim razvratom pod mojim krovom. Ako bih
ga samo opomenuo, ne preduzimajući nikakve rigoroznije mere, time bih mu samo demonstrirao svoju
slabost. Razmišljao sam čak i da odmah spakujem kofere i napustim Granadu kako bih sredio
situaciju kod kuće. Sedeo sam ispred hotelskog kamina, zureći u plamen i mozgajući šta da radim.
Problem je bio u tome što je Kemal dobro znao koliko sam cenio njegovo znanje i veštinu.
Na kraju sam smislio jedno malo lukavstvo. Pozvao sam ga telefonom i obavestio ga da moj
prijatelj iz Engleske treba uskoro da stigne u Dar Kalifu. Objasnio sam kako se on nalazi na
proputovanju kroz Maroko i kako mu treba mesto gde će odsesti nekoliko dana. Napomenuo sam da
ga može očekivati svakog trenutka. Kemal me je saslušao bez ikakvih prigovora i rekao da će smesta
napustiti kuću.
Pet dana kasnije, vratili smo se u Kazablanku. Čuvari su se postrojili pred ulaznim vratima,
salutirali i počeli da podnose raport.
„Sve nas je osramotio”, rekao je prvi.
„Osramotio je naše porodice”, progunđao je drugi.
„I naše pretke”, dodao je treći.
Ušli smo u kuću. Očekivao sam da ću unutra zateći pravo rasulo, ali situacija je bila potpuno
obrnuta. U spavaćoj sobi je sve bilo na svom mestu. Kuhinja je blistala kao da ju je čitava armija
spremačica izribala od poda do tavanice. Ostatak kuće, uprkos tome što su građevinski radovi bili u
toku, takođe je bio temeljno počišćen.
Hamza me je stidljivo pogledao dok smo obilazili sobe. „Kemal je pravi čarobnjak”, rekao je.
 Ubrzo nakon povratka iz Granade, svratio sam do Hišama Harasa. Zimske kiše napravile su potop
u njegovoj kućici. Zamolio me je da mu ne zamerim zbog nereda, pokazavši rukom ka gomili
ispremeštanih stvari.
„Ništa od ovog nije istinski vredno”, rekao je. „Ima nešto stvari koje su mi drage, ali sve to,
realno posmatrano, jeste obično smeće. Moja žena čuva te drangulije, ali šta ona zna o tome šta je
vredno a šta ne.”
Hišam se zavalio u fotelju, zbacio obuću sa nogu i doviknuo svojoj supruzi da spremi čaj od nane.
„Žene ništa ne znaju”, nastavio je. „Koliko god da se trude, ne mogu shvatiti stvari koje su
muškarcima važne. Eto, uzmite na primer filateliju”,~ rekao je. „Čik pronađite ženu koja voli
poštanske markice!”
Dok smo mi bili u Španiji, ćutljivi majstor Mustafa započeo je s radovima. Njegova ekipa je
veštim, brzim pokretima nanosila tadelakt. Gipsana smesa bila je pripremana u bačvi koju su sklepali
na licu mesta. Bačva je bila visoka preko deset stopa i četiri stope široka. Dok su pljosnatim
mistrijama bacali gips na zidove i nadsvođene ulaze, tiho su pevušili. Njihovi tenori razlegli su se
kućom. Svaki od njih naizmenično je solirao, pevajući odabrane stihove, da bi mu se ostali potom
priključili u refrenu. Pevali su isključivo u trenucima dok su nanosili gips, kao da je ritam davao
dodatan kvalitet njihovom radu.
Posao su započinjali tek onda kada bi pod u nekoj prostoriji bio popločan i posut kedrovom
piljevinom. Ekipa za stavljanje bedžmata provodila je toliko vremena u Dar Kalifi da nam se već
činilo kao da su se uselili u kuću. Samo jedan pogled na njihov rad govorio je da nema potrebe da
vršim bilo kakvu inspekciju. Besprekornost njihovog dela predstavljala je rezultat viševekovne
zanatske tradicije koja se zasnivala na spoju matematike, hernije i lepih umetnosti. Majstori za
bedžmat nisu pevali jer su svim snagama bili usredsređeni na ono što rade.
Dečji dnevni boravak, u koji se ulazilo iz glavnog salona, predstavljao je jedinu prostoriju
prekrivenu glaziranim pločicama. To je bilo idealno rešenje jer su se pločice, čak i ako bi ih deca
zamazala bojom i lepkom, mogle lako očistiti. Majstori su danima postavljali zelene i bele pločice,
praveći od njih jednostavni dezen koji je podsećao na šahovsku tablu. Kada su stigli do poslednjeg
reda pločica, ustanovili su da je soba nepravilnijeg oblika nego što su sračunali. Bez reči su podigli
čitav pod i krenuli ispočetka, rotirajući dezen za tri stepena. Drugi put je sve bilo kao pod konac.

Aziz me je svakog dana, dok bismo lagano ispijali zaslađeni čaj od nane, spopadao molbama da
mu pružim priliku da mi demonstrira svoju veštinu. Objašnjavao je kako je čitav život posvetio
savladavanju najsloženijih aspekata svog zanata i kako bi, kada bih mu samo dopustio, mogao
pretvoriti Kalifovu kuću u lavirint boja i dezena. Nisam imao srca da i dalje odbijam njegove molbe,
tako da smo se na kraju dogovorili da napravimo dekorativne bordure duž zidova.
 Čim je dobio moj pristanak, Aziz je skočio na noge i poljubio me u oba obraza. Pogled mu je bio
blistav od suza. „Rasplakaćete se od miline kad budete videli lepotu kojom ću ispuniti vaš dom”,
ushićeno je rekao.
Sutradan je u Dar Kalifu stigao novi majstor. Njegov zadatak je bio da iskleše dezene na
jednostavnim glaziranim pločicama koje će biti upotrebljene za bordure. U jednoj ruci je nosio
mankaš, težak čekić oštrih ivica, a u drugoj meko jastuče. Jedan od šegrta doneo je korpu s pločicama
boje rubina. Majstor je spustio jastuče i počeo da urezuje šare.
Ako od svega što nam se izdešavalo u Kalifovoj kući postoji nešto što ću pamtiti do groba, to neće
biti ozarena lica čuvara ili njihove neprestane priče o džinima, njakanje magaraca iz bidonvila ili
miris baštenskog cveća koji se širi kroz suton. To će biti uporno jednolično čing! čing! čing! – zvuk
čekića kojim vešt majstor predano urezuje kitnjaste šare s preciznošću koju može doneti samo
dugogodišnja praksa.
Majstor je sedeo tamo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, urezujući šare svojim mankašom.
Opčinjeno sam ga posmatrao, zadivljen činjenicom da je neko, služeći se najprostijom mogućom
alatkom, mogao stvoriti takvo savršenstvo. Mi bismo, u našem modernom zapadnom svetu,
nesumnjivo izmislili mašinu kojoj bismo prepustili taj posao. Ali šta bismo time dobili? Identične
beživotne dezene lišene svakog značenja. Njegovo delo je, s druge strane, bilo živo i fluidno. Ono je
imalo dušu.

Razgovori s Hišamom Harasom predstavljali su pravi melem za dušu. Došao bih u njegovu kućicu
kipteći od besa zbog toga što su me trgovci opelješili pri kupovini eksera, mesinganih šarki ili
kineskog lepka, naplativši mi deset puta veći iznos od realne vrednosti. Stari sakupljač markica bi
doviknuo svojoj ženi da spremi čaj, izmasirao svoja otečena stopala i krenuo s pričom. Ti razgovori
mi nisu samo pomagali da premostim jazove s kojima sam se suočavao u jednoj novoj i nepoznatoj
kulturi. Oni su činili daleko više od toga. Snižavali su mi krvni pritisak i delovali kao svojevrsna
terapija. Nakon što bih proveo oko sat vremena s Hišamom, slušajući njegove mudre razborite reči,
kao leptir bih odlepršao nazad do Dar Kalife. Raspoloženje bi mi postalo znatno vedrije, a um
bistriji i pronicljiviji.
Jednog popodneva, Račana je napravila punu šerpu pilećeg karija po receptu svoje bake. Napunio
sam jedan veliki tanjir i odneo ga kroz sirotinjsku četvrt do Hišamove kućice. Stari filatelista je bio
jedan od retkih Marokanaca koji su imali sklonosti ka izrazito začinjenoj i pikantnoj hrani. Na uzanoj
stazi ispred njegovog doma zatekao sam dvojicu muškaraca. Bilo je očigledno da ti ljudi nisu došli u
običnu posetu. Jedan je mahao nekakvom sveščicom i izvikivao razne uvrede, dok je drugi u rukama
držao Hišamov stari portabl televizor. Hišamova supruga im je nešto objašnjavala molećivim
glasom, zažarenih obraza i suznih očiju. Potom me je povela unutra.
 „Ma, nek’ ih đavo nosi”, rekao je starac kad me je ugledao. „Sledeći put će mi skinuti i košulju s
leđa.”
Rekao sam Hišamu da mi se, ako mu je potreban novac, može slobodno obratiti. Zahvalio mi je na
ponudi.
„Prorok je govorio da su zajmodavci još gori od lopova”, rekao je. „Oni su glupi, ali ja sam još
gluplji što pozajmljujem pare od njih.”

Jednog jutra sam ugledao Hamzu kako stoji sam u vrtu, u blizini praznog bunara koji je sagradio za
džine. Glava mu je bila među šakama, kao da ga je pritisla neka teška muka. Zabrinuo sam se da mu
se nešto nije desilo, ali bilo mi je neprijatno da ga ispitujem. Kada sam nešto kasnije sreo Osmana,
upitao sam ga da li je sve u redu s Hamzom.
„Hamza će umreti”, odgovorio je on.
„Zašto bi umro? Ima li neku bolest?”
„Mnogo gore od toga”, odgovorio je čuvar, prešavši prstom preko vrata.
„Hoćeš da kažeš da neko namerava da ga ubije?”
„Možda.”
To je, po svim merilima, bio tipičan orijentalni razgovor. Kao potpuni stranac, plašio sam se da
nema ni najmanje šanse da shvatim šta se dešava. Zamolio sam Osmana da mi malo pojasni situaciju.
„Hamza je usnio jedan san”, rekao je on. „Sanjao je kako neki muškarac na kamili odlazi u
pustinju.”
„I šta s tim?”
Osman me je zbunjeno pogledao. „Pa zar vam to nije dovoljno?”
„Bojim se da nije.”
„Svi znaju”, nastavio je on, iščuđavajući se nad mojom neupućenošću, „da se čovek koji usni
takav san može pozdraviti sa životom.”
Sutradan ujutru, ponovo sam video Hamzu. Skupljao je lišće u dvorištu oko vrta. Lice mu je bilo
mrko i utučeno. Prišao sam mu i objasnio da sam čuo za njegov san.
„Šta će moja porodica bez mene?” zavapio je on. „Ko će ih hraniti i oblačiti?”
„Siguran sam da nećeš umreti”, rekao sam. „To je samo san, a većina snova se ne obistinjuje.”
Čuvar je prošao prstima kroz kosu. „Već sedam noći uzastopce sanjam taj isti san”, nastavio je.
„Tu nema nikakve sumnje. Neću još dugo živeti. Ali samo Alah zna kada će tačno kucnuti moj čas.”
Dar Kalifa se kupala u moru tuge koje se stvorilo oko Hamzinog sna. Delovalo je apsurdno, ali
kad god bih pokrenuo tu temu, čuvari bi u očajanju podigli ruke, proglašavajući taj san nepogrešivim
znamenjem. Išli su kroz kuću pognutih glava, a lica su im bila razvučena u bolne grimase. Upitao sam
Medveda mogu li ja nešto da učinim.
„Možete zamoliti Kandišu da zaštiti Hamzu”, odgovorio je on.
Ništa mi nije bilo jasno. Zar me Kandiša navodno nije mrzela zbog toga što sam živeo u njenoj
kući?
„Ništa vas ne košta da je zamolite”, bio je uporan Medved. „Vas će možda poslušati.”
Situacija mi je delovala krajnje apsurdno, naročito zbog toga što ja uopšte nisam verovao u džine.
Kako sam mogao razgovarati s nekim nevidljivim bićem i zamoliti ga da spasi Hamzinu dušu?
„To je bar jednostavno”, rekao je Medved kada je čuo moje pitanje. „Treba da odete na neko
mesto gde se kolju bikovi i da umočite prst u toplu krv. Onda tom krvlju namažete tačku na čelu,
odmah iznad nosa, i džini će postati vidljivi”, objasnio je.
Kemal mi je potvrdio da je Medvedova metoda zaista predstavljala najlakši način da čovek
rođenim očima vidi džine. Njemu sve to nije delovalo nimalo čudno i odmah me je odvezao do jedne
klanice na istočnom rubu Kazablanke. Kao što mogu posvedočiti svi koji me dobro poznaju, ja imam
strašnu odbojnost prema svemu što je povezano sa smrću. Kada smo se zaustavili pred klanicom,
pljuštalo je kao iz kabla. Nebo je bilo prekriveno oblacima toliko tamnim da se dan pretvorio u noć.
Izjurili smo iz džipa i potrčali ka glavnom ulazu. Samo nekoliko sekundi bilo je dovoljno da budemo
mokri do gole kože.
Kemal je unutra potražio poslovođu i objasnio mu zbog čega smo došli.
Upitao sam se kako bi neki britanski kasapin reagovao kada bi čuo da nam je potrebna krv sveže
ubijenog bika kako bi se pred našim očima materijalizovalo neko natprirodno biće. Međutim,
marokanski poslovođa je samo klimnuo glavom, kao da se često susretao s takvim zahtevima, i poveo
nas kroz klanicu.
Mesto na kojem smo se obreli bilo je natopljeno krvlju i mirisom smrti. Poslednji krici osuđenih
životinja bili su prigušeni brujanjem cirkularnog sečiva koje se okretalo neverovatnom brzinom,
prodirući kroz meso i kost. U skladu sa islamskom tradicijom, životinje su bile ubijane sa halalom,
što je značilo da bi bile zaklane, a onda ostavljene da potpuno iskrvare. Radnici su iz obora dovodili
jednog po jednog bika. Dva muškarca bi prišla i vezala mu noge. Za to im je trebalo svega nekoliko
sekundi. Potom bi ga uhvatili oko vrata i pribili uza zemlju, dok se on nemoćno batrgao, pokušavajući
da izbegne svoju žalosnu sudbinu. Kratkim nožem bi mu prerezali vratnu žilu, a onda ga ostavljali na
zemlji dok potpuno ne iskrvari.
Pokušao sam da se izvučem i uteknem s tog užasnog mesta, ali Kemal me je upozorio da moram
ostati. Rekao je da se svaki život okončava smrću i da je nužno da lično prisustvujem tom trenutku.
Životinja se trzala i ispuštala samrtničke vapaje, iskolačenih očiju i isplaženog jezika. Iz rane je
tekla bujica krvi. Grčevi su se nastavili još dugo nakon što je nastupila smrt. Kada je sve bilo
završeno, poslovođa je mahnuo rukom, pokazavši mi da uzmem koliko god krvi mi treba. Sagnuo sam
se, umočio prst u crvenu lokvu i naneo jednu kap na tačku iznad nosa. Bio sam ispunjen gnušanjem.
Kada smo se vratili kući, zatvorio sam se u sobu u kojoj se ranije pojavila ružičasta sluz. Hamza
je tvrdio da je Kandiša boravila baš na tom mestu. Uprkos tome što su mi sami objasnili kako ta
misteriozna sluz predstavlja simbol barake, čuvari su i dalje zazirali od te prostorije.
Uneo sam stolicu u sobu i ostao tamo skoro čitavo popodne. Roletne su bile spuštene. U vazduhu
se osećao miris vlage. Kiša je i dalje nemilosrdno lila. Uopšte nisam pokušavao da se upustim u
razgovor s Kandišom. Bilo mi je besmisleno da komuniciram s nekim bićem u čije postojanje nisam
verovao. Čelo mi je bilo zamazano krvlju, ali uopšte se nisam osvrtao na to. Moje misli su bile na
drugom mestu. Razmišljao sam o onome što sam video u klanici. Poput većine pripadnika modernog
društva, i ja sam bio običan licemer. Voleo sam da jedem meso, ali gnušao sam se mesta sa kojeg je
to meso stizalo.
Razmišljao sam o Hamzi, Osmanu i Medvedu i o našem životu u Dar Kalifi. Razmišljao sam o
Arijani i Timuru i njihovom marokanskom detinjstvu. Oni su provodili svoje dane u krajnjoj
bezazlenosti, izgubljeni u zemlji čiji su stanovnici na njih gledali kao na male kraljeviće. Nisam imao
predstavu o tome koliko ćemo dugo još živeti u Kalifovoj kući, ali u tom trenutku sam se ponadao da
ćemo zauvek ostati tu.

Nekoliko dana nakon tog događaja, dobio sam obaveštenje da je naš nameštaj stigao iz Indije i da
treba da ga preuzmem u gradskoj luci. Te stvari sam naručio elektronskim putem nekoliko meseci
ranije. Internet, kreditna kartica i flaša snažnog crnog vina mogu predstavljati pogubnu kombinaciju.
Dovoljno je da samo jednom kliknete kompjuterskim mišem i da sebi na vrat navučete finansijsku
propast. Tako sam u trenutku zanosa podstaknutog pijanstvom naručio šest luksuznih fotelja i pet sofa,
tri kraljevska kreveta s nogarama, policu za knjige sa obrtnim mehanizmom i impresivan radni sto,
kao i trpezarijski sto dovoljno prostran da se oko njega smesti čitav fudbalski tim sa sve trenerima. I,
kao da sve to već nije bilo dovoljno, naručio sam još i starinska vrata od mahagonija iz jedne palate
iz Radžastana i izrezbarenu drvenu ljuljašku iz jednog harema iz Misora.
Narednog jutra sam dobio imejl kojim je dotična trgovinska firma potvrdila moju narudžbinu,
ljubazno se zahvalivši što sam već prebacio novac na njihov račun. Novac je bio prebačen na njihov
račun? Oči su mi umalo iskočile iz duplji od zaprepašćenosti. Počeo sam da preturam po novčaniku.
Kreditna kartica nije bila unutra. Našao sam je na kafenom stočiću pored prazne vinske čaše. Proveo
sam čitavo jutro šaljući poruku za porukom. Ali stvar je već bila gotova. Službenici trgovačke
kompanije iz Mumbaija odbili su da ponište narudžbinu, savetujući mi da sledeći put razmišljam šta
radim kad sednem ispred kompjutera.

Kada sam popodne sreo Hamzu, on se na sav glas smejao. Rekao je da prethodne noći nije sanjao
pustinjskog jahača, već zmiju koja vijuga kroz visoku travu.
„To je dobar san?” upitao sam.
„Naravno”, ushićeno je odgovorio Hamza. „To znači da me očekuje dobra sreća.”
Nešto kasnije, kada sam krenuo na ručak, zatekao sam tri čuvara šćućurena iza žive ograde. Nešto
su se domunđavali. Kada su primetili da im prilazim, ućutali su se i stavili šake preko usta.
Osman je ispružio prst. „Evo ga”, rekao je.
Tri muškarca su se na dati znak sjurila ka meni, a odmah za njima dotrčao je i baštovan. Kuvarica
je izletela iz kuhinje, usput pozvavši spremačicu, koja je poziv odmah prosledila dadilji. Koji
trenutak kasnije, majstori su takode izmarširali iz kuće da provere šta se to napolju dešava. Okupili
su se oko mene, puni strahopoštovanja, kao da su se nalazili u prisustvu nekog svetog čoveka.
„Džini uslišavaju vaše molbe”, rekao je Hamza.
„Vi imate baraku”, dodao je Osman.
„Vi ste blagosloveni”, objavila je spremačica.
Odmah sam pokušao da ih razuverim, objašnjavajući da čak nisam ni zamolio džine da pomognu
Hamzi jer sam smatrao da su ta stvorenja samo plod ljudske mašte. Međutim, njihova vera ostala je
nepoljuljana. Svi zajedno počeli su da zahvaljuju Alahu na blagoslovu koji mi je podario. Pokušao
sam da im predočim da su u velikoj zabludi, ali oni su bili gluvi za moje reči. Krenule su silne
pohvale na moj račun. Govorili su mi da je moje srce čedno kao srce deteta koje je još uvek
neiskvareno porocima sveta. Moram priznati da su ti hvalospevi godili mojoj sujeti. Bila je to
prijatna promena u odnosu na status koji sam do tada uživao u njihovim očima. Uprkos tome, i dalje
sam pokušavao da isteram stvari na čistac. Nadvikivao sam se s njima, objašnjavajući kako to uopšte
nije istina i kako je moj um često ispunjen krajnje gnusnim i odbojnim mislima.
„Čovek koji ima božji blagoslov to obično poriče”, rekao je Medved.
„Time što poriče baraku, on je u stvari dokazuje”, dodala je kuvarica.
„On poseduje moć zato što potiče iz Prorokove loze”, objasnio je Hamza.
Osman je takođe nameravao nešto da kaže, ali umesto toga, naglo se okrenuo i potrčao ka
bidonvilu. Vratio se pet minuta kasnije, noseći u naručju svoju tri meseca staru kćerkicu. Beba je
imala visoku temperaturu.
„Molim vas, samo joj dodirnite čelo”, rekao je. „Od vaše barake će sigurno odmah ozdraviti.”
Još dok sam bio dete, otac me je upozorio da u arapskom svetu nikada ne govorim o svom poreklu.
Kada sam ga upitao zašto, objasnio mi je da većina ljudi pridaje ogroman značaj činjenici da neko
potiče iz Prorokove loze, ali da je to toliko zastrašujuće ozbiljna stvar da je najbolje ne govoriti
tome.
Godinama nakon toga, pročitao sam nešto o poslednjim časovima Muhamedovog života. Dok je
ležao na samrtničkoj postelji, Muhamed je pozvao svoje najbliže sledbenike da se okupe oko njega.
Rekao im je da, pre nego što napusti ovaj smrtni svet, želi da im zavešta ono što je smatrao najvećim
blagom koje je posedovao: sveti Kuran i svoju porodicu.
Islamski svet je sve do današnjih dana ostao opsednut tim zaveštanjem, koliko god ono moglo
delovati čudno. Muhamedovi najbliži srodnici, koji su na Istoku često poznati kao „ljudi pod
plaštom”, uživaju neizmerno poštovanje svih islamskih vernika. Nijedna druga porodica ne uživa tako
uzvišen status, niti je izvršila tako dinamičan uticaj na islamsku zajednicu. Prorokovi direktni
potomci isticali su se kao briljantni filozofi, pesnici, geografi, ratnici i vladari.
Bio sam dirnut time što je Osman smatrao da, zbog krvi koja teče mojim venama, posedujem
isceliteljsku moć. U isto vreme bio sam zbunjen, pa čak i pomalo prepadnut. Dao sam mu flašicu
sirupa za snižavanje temperature.
„Ovo će biti efikasnije od bilo čega što ja mogu da učinim”, rekao sam.

Luka u Kazablanki najveća je od svih afričkih luka. Ona prekriva milje i milje obale i predstavlja
grad za sebe. Njeni spoljni rubovi okruženi su bodljikavom žicom, stražarskim postajama i
naoružanim policijskim patrolama. Nepregledni nizovi lučkih dokova pretrpani su glomaznim
čeličnim kranovima spremnim da istovare teretnjake koji pristižu sa svih krajeva sveta: iz Sangaja i
Sao Paula, iz Helsinkija, Hongkonga, Jokohame i Vladivostoka. Bilo je nemoguće zaključiti šta se
skriva u tim ogromnim čeličnim kutijama. To ste mogli saznati tek kada bi carinski službenici otvorili
olovom zapečaćene kontejnere i rasuli njihov sadržaj po zemlji.
Strepeo sam pred pomišlju koliku bi mi uvoznu taksu mogli odrediti carinski službenici. Po luci su
se pronosile stravične priče. Čuo sam za ljude čija je roba godinama, pa čak i generacijama, stajala
zaplenjena. Kemal mi je rekao da se njegov otac jednom prilikom toliko rasrdio zbog poreza koji su
mu carinici nametnuli da je zapalio kontejner pun mašina i napustio luku.
Proveli smo tri popodneva u kafeu ispred glavne kapije. Kafa je bila gušća i crnja nego bilo gde
drugde u Kazablanki. Kao i sve što se nalazilo u blizini dokova, mirisala je na ustajalu ribu. Bili smo
okruženi ljudima opakog izgleda obučenim u poderane dželabe i iznošene babuš papuče. Svi su bili
mrki, umorni i neobrijani.
Neki su na ručno pravljenim tablama igrali „dame” sa čepovima od ispražnjenih flaša. Drugi su se
tiskali za stolovima, razmećući se pričama o svojim putovanjima i podvizima.
„Sve su to obični lažovi”, rekao je Kemal. „I lopovi.”
„Šta onda tražimo ovde? Zašto ne odemo pravo na carinu?”
„Ovde smo zbog istraživanja”, odgovorio je. „Treba prvo da ispitamo teren.”
Četvrtog dana, zauzeli smo busiju ispred kafea, pored zaprežnih kola čiji je vlasnik prodavao
barene puževe. Kemal je vodio dokone razgovore sa jednookim prodavcem, a ja sam se pretvarao
kako mi je sve to strašno zabavno. Svima je već na prvi pogled bilo jasno da sam ja na tom mestu bio
potpuni stranac. Nisam poznavao pravila. Pretvarao sam se kako sam oduševljen ukusom ljigavih
mekušaca. Kemal mi je rekao da ne pričam previše.
„Ljudi ne jedu puževe zato što ih vole”, objasnio je, „već zato što su jeftini”.
Jednooki prodavac mi je namignuo i častio me još jednom porcijom. Rekao je da mu je drago što
je upoznao čoveka koji ume da ceni njegovu robu i da je to dobra reklama za njegov biznis. I tako
smo proveli taj dan stojeći pored zaprežnih kola, jedući puževe i posmatrajući povorku svih mogućih
prevoznih sredstava koja su napuštala luku. Pored nas su promicali viljuškari, kola natovarena
drvećem iz Brazila, bicikli, skuteri i lučki radnici koji su prevozili teret ručnim kolicima.
Petog dana, Kemal me je obavestio da je došlo vreme da konačno uđemo u luku. Nisam krio svoje
oduševljenje zbog te vesti.
„Postoji jedan problem”, brzo je dodao. „Nemamo propusnice, tako da nas neće pustiti unutra.”
„Kako ćemo preuzeti kontejner ako ne možemo da uđemo u luku?”
Kemal je bacio pogled ka glavnoj kapiji. Tamo su dežurala tri policajca koja su vraćala svakog ko
nije imao propusnicu. Primetili smo kako jedan čovek pokušava da ih podmiti. Bio je odmah uhapšen
i, s lisicama na rukama, sproveden u policijsku stanicu. Potom se pred kapijom pojavio konobar iz
obližnjeg kafea. Policajci su ga bez reči pustili unutra. Konobar je nosio poslužavnik sa srebrnim
čajnikom. Čaj je očigledno bio namenjen carinskim službenicima.
Dok sam posmatrao šta se dešava, Kemal se negde izgubio. Trenutak kasnije, spazio sam ga kako
ulazi kroz glavnu kapiju. Preko odeće je navukao smeđi prsluk, a na visoko podignutoj ruci nosio je
poslužavnik na kojem se nalazila samo jedna čaša.
Proveo sam tri sata čekajući ga pored kola s puževima. Malo-pomalo, zapodenuo sam razgovor s
jednookim prodavcem. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko se toga moglo naučiti o tim malim
stvorenjima s kućicama. Trgovac mi je rekao da njegova porodica već stotinu godina prodaje puževe
u luci. Bili su tu još pre francuske okupacije, u vreme kada je Kazablanka bila tek nešto više od sela.
Takođe je pomenuo da su njegovi preci bili iscelitelji. Pripadali su narodu Berbera i živeli u
planinama, gde su lečili bolesne lekovima koje su spravljali po tajnim recepturama.
„Da li su vaši preci koristili lekovito bilje?” upitao sam.
Mišići na njegovom licu su zaigrali. „Ne” odgovorio je, „koristili su puževe. Oni imaju određena
lekovita svojstva, ali možete daleko više zaraditi ako ih prodajete kao hranu.”
Ponadao sam se da je to bio kraj priče o puževima i da ćemo sad preći na neku drugu temu, ali
prodavac je imao još mnogo toga da mi kaže. „Ima toliko mnogo vrsta puževa”, rekao je s primetnim
uživanjem, „a svaka od njih ima različitu primenu. Pomoću morskih puževa može se izlečiti tifusna
groznica; puževi koji žive na drveću pomažu kod kašlja; a ako neka žena želi da pronađe muža, treba
samo da pojede barene puževe pomešane s menstrualnom krvlju.”
Srećom, u tom trenutku se pojavio Kemal.
„Vuku nas za nos” rekao je.
„Jesi li uspeo nešto da se dogovoriš?”
Kemal me je pogledao pravo u oči. „Carinici traže da platite pedeset hiljada dolara”, rekao je.

Narednog dana me je, na moje veliko iznenađenje, nazvao Pit. Sedeo sam u dvorištu,
prelistavajući knjigu o istoriji Berbera. Hamza je dežurao u blizini, zagledan u nebo. Kad god bi se
mesto na kojem sam sedeo našlo u senci, prišao bi i zamolio me da ustanem kako bi premestio moju
pletenu stolicu na osunčani deo travnjaka. Iako sam bio zahvalan zbog pažnje koju mi je ukazivao,
situacija je već počela da mi ide na živce jer su me stalni prekidi ometali u čitanju. Druga dva čuvara
vrebala su iz prikrajka, čekajući priliku da mi i oni nečim ugode.
Pitov glas je bio slab i tih, kao da je bolestan.
„Jesi li dobro?”
„Alhamdulilah”, rekao je. „Bogu hvala, dobro sam.”
„Zvučiš kao da se ne osećaš baš najbolje.”
„Preležao sam tifusnu groznicu”, odgovorio je drhtavim glasom.
„Kako ti je u braku?”
 Pit se nakašljao. „Uskoro idemo za Sjedinjene Države”, rekao je.
„Zar mi nisi rekao da se nikada više nećeš vratiti tamo?”
„Idem s dobrim razlogom”, natuknuo je.
„A to je?”
„Osnovaću centar za širenje islama u Ostinu”, rekao je. „To je moja misija. Idem da širim Svetu
reč po Americi i spasavam hrišćanske duše.”
Poželeo sam da mogu nekako da ga zaustavim, ali iz iskustva sam znao da je apsolutno nemoguće
izboriti se sa fanatičkim žarom verskog preobraćenika. Da sam na bilo koji način pokušao da ohladim
njegovu usijanu glavu, to bi samo dolilo ulje na vatru. Poželeo sam Pitu svaku sreću, izrazivši nadu
da će nam se putevi nekom prilikom ponovo ukrstiti. Znao je da je to obična laž. Mogao je to da
pročita u mom glasu.

Jednog jutra, dok sam prolazio kroz sirotinjsku četvrt, ugledao sam visokog muškarca s pedantno
potkresanom bradom kako trči u mom pravcu. Zaustavio se ispred mene, već prilično zadihan, i
uručio mi neki koverat. To na prvi pogled nije bilo nimalo neobično. Stanovnici bidonvila često su
komunicirali sa mnom na taj način. Kada bi neko od njih hteo nešto da me zamoli, ispisao bi to na
parčetu papira i uručio mi cedulju dok sam prolazio kroz njihovo naselje. Kad god je to bilo u mojoj
mogućnosti, rado sam im izlazio u susret. Međutim, čovek s potkresanom crnom bradom očigledno
nije živeo u bidonvilu. Na sebi je imao veoma lepu dželabu, sa zlatnim vezom oko vrata. Poruke iz
sirotinjske četvrti obično su bile napisane olovkom i bilo ih je teško dešifrovati. Nikad ih nisam
dobijao u koverti, a pogotovo ne u luksuznoj koverti od uvoznog papira.
Glasnik je odjurio nazad pre nego što sam stigao da prozborim makar i jednu reč. Odneo sam
pismo kući i radoznalo ga otvorio. Unutra sam pronašao list kvalitetnog rebrastog papira s nekoliko
redaka ispisanih tamnoplavim mastilom. Osoba koja mi je uputila pismo nesumnjivo je bila
francuskog porekla. Tako prefinjeni latinični rukopis mogao je poticati samo iz tog dela sveta.
Poštovani gospodine Šah, pisalo je, dozvolite mi da se predstavim. Ja sam grofica Madlen de
Longvik, dugogodišnja žiteljka Kazablanke i nekadašnja poznanica gospodina koji je, koliko sam
obaveštena, bio vaš deda. Bila bih zaista počastvovana ako biste u nedelju u četiri sata došli kod
mene na čaj.
Kada sam Račani pokazao pismo, ona ga je okrenula prema snopu svetlosti.
„Ko god da je ta gospođa”, rekla je, „očigledno je da ima stila. Vidiš, na vodenom žigu je njen
monogram, a slova su tako pedantna i savršena da su najverovatnije ispisana starinskim mont blanc
penkalom.”
Račana je potom prinela stranicu nozdrvama i udahnula blagi miris parfema.
„Gospođa ume da ceni lepe stvari”, tiho je rekla. „Kada joj pođeš u posetu, obavezno ponesi
cveće. Ali nemoj škrtariti. Kupi orhideje.”
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Svako ko predskazuje budućnost laže, čak i ako govori istinu.

KOLIKO GOD DA SAM POKUŠAVAO, nisam mogao prestati da razmišljam o Pitu. Izlazak Al
kaide u javnost i napadi od jedanaestog septembra ispunili su američki narod čudnim
strahopoštovanjem prema islamskim fanaticima. Već sam mogao da zamislim kako, odmah po sletanju
na dalaški aerodrom Fort Vort, policajci dočekuju Pita i njegovu marokansku nevestu i pretresaju ih
do gole kože. Ono od čega se zapadnjacima ledi krv u žilama jeste pomisao na to da bi u njihovu
zemlju mogao ući islamski preobraćenik sa anglosaksonskim licem, spreman da raznese sve oko sebe
eksplozivom privezanim oko pojasa.
„Federalci nisu glupi” rekao je Kemal kada sam mu ispričao o Pitovoj misiji prenošenja islama u
srce Amerike. „Pre nego što kaže piksla, taj tip će završiti u Gvantanamu.” Kemal je zastao,
povukavši dug dim. „Verujte mi. Znam šta govorim.”
Sedeli smo u korejskom džipu, vozeći se priobalnim putem u pravcu juga, u potrazi za mestom gde
bismo mogli nabaviti mermer po znatno nižim cenama nego u gradu. Prozori su bili otvoreni, a
točkovi se monotono kotrljali preko asfalta. Kemal je obično baš na takvim putovanjima skidao veo
sa svoje prošlosti.
„Bio sam u Njujorku tog jedanaestog septembra 2001. godine”, nastavio je ledenim glasom.
„Video sam sve rođenim očima. Video sam avione kako se zakucavaju u Kule, dim, mrtve ljude kako
leže naokolo. Bilo je jezivo, da ti pamet stane. Nisam još stigao ni da ukapiram šta se dešava, a
federalci su se već okomili na Arape. Izbacili su spiskove iz kompjutera i krenuli od vrata do vrata.”
„Jesu li i tebe saslušali?”
„Naravno da jesu”, odgovorio je Kemal. „Bili su veoma detaljni.”
„Jesi li ih očekivao?”
„Bilo je to čudno vreme”, rekao je on, izbegavajući direktan odgovor. „Arapi u Sjedinjenim
Državama bili su jednako šokirani kao i svi ostali. Mi nismo podržavali te bombaške napade. Islam
ne propoveda da neko treba da se zakucava avionima u nebodere. Odjednom sam shvatio da više ne
mogu verovati nijednom Arapinu. Kako sam mogao znati da neko od njih nije pripadnik Al kaide?”
„A onda sam se jedne večeri vratio kući s posla i zatekao svoju suprugu Džen kako sprema večeru.
Istog trenutka sam skapirao da se nešto dešava.”
„Zbog čega?”
„Zato što ona nikada pre toga nije uzela varjaču u ruke”, rekao je. „Nije umela čak ni jaje da
isprži. Bila je grozna domaćica. Upitao sam je da li nam je neko dolazio na vrata. Odgovorila je
odrično, ali nije imala hrabrosti da me pogleda u oči.” Kemal je rukom obrisao lice. „Odmah mi je
bilo jasno da laže. Mogao sam to da zaključim po mirisu njene kože.”
„I šta se onda desilo?”
„Sutradan ujutru neko je zalupao na vrata” nastavio je Kemal. „Otvorio sam i šest federalaca je
banulo unutra. Ispostavilo se da su blokirali čitav kraj u kojem smo živeli. Dovukli su čak i
helikoptere. Džen je u međuvremenu negde utekla. Federalci su mi kasnije rekli da su svraćali
prethodne večeri, ali da su joj rekli da mi to ne pominje. Bilo je to najgore od svih poniženja. Moja
rođena supruga je više verovala njima nego meni.”
„Tada su te saslušali?”
 Kemal se osmehnuo. „Da, tada su me saslušali”, rekao je. „Pretresli su svako ćoše.”
„Svako ćoše tvog stana?”
„Ne, nego mog uma.”

Ekipa za tadelakt je sporo napredovala, ali meni je bilo najvažnije da su radovi konačno krenuli u
pozitivnom smeru. Ćutljivi Mustafa doveo je specijalno obučenog zanatliju čiji je zadatak bio da
napravi horizontalni dezen duž gornje ivice zidova. Šare su bile iste kao i na pločicama poređanim
po rubovima poda. Iako su se radovi na sređivanju podova i zidova konačno pomerili iz mesta, i
dalje su nam očajnički nedostajali majstori određenih struka: moler, električar, vodoinstalater, zidar i
pouzdaniji stolar. Problem je bio u tome što niko nije mogao dobiti posao ako nije bio lično povezan
s Kemalom. Bio je to klasičan marokanski sistem u svom najčistijem obliku – samo pripadnik
plemena ili neko iz krugova bliskih poznanika mogao je stupiti u majstorski tabor. Svako ko nije bio u
direktnoj vezi sa ostalima bio je ismevan i proglašavan za varalicu, delikventa, ili i jedno i drugo.
Taj princip je bio prekršen samo jedanput, u slučaju Hamzinog komšije koji je navodno bio zidar.
Naredio sam Kemalu da zaposli tog čoveka, želeći da time izađem u susret svojim čuvarima.
Međutim, problemi su otpočeli još onog trenutka kada je zidareva zlokobna senka prešla prag Dar
Kalife. Zidaru se nije svideo posao koji sam mu dodelio, a još manje mu se sviđao Kemal. Za nedelju
dana, koliko je proveo u našoj službi, uspeo je da porazbija i uništi sve čega se dotakao. Serija
incidenata kulminirala je žučnom svađom s Kemalom kada je zidar dohvatio svoj čekić i počeo da
ganja mog asistenta kroz sirotinjsku četvrt.
Odrastao sam u Engleskoj tako da sam odlično upoznat s dičnim britanskim majstorima i njihovim
odnosom prema poslu. Britanski majstor obavezno dolazi nakon ugovorenog vremena, a odlazi ranije
nego što bi trebalo, ali tek nakon što je popio po ko zna koju šolju čaja s mlekom. Puni vašu kuću
oblacima dima, gasi pikavce po podu i pravi haos na sve strane, sve vreme se prenemažući i cvileći
kao dete kome izbijaju zubi. Potom na nekoliko nedelja nestane bez traga da bi se naprasno pojavio
uoči Božića, zahtevajući bonus za sebe i svoje pomoćnike.
Mislio sam da su engleski majstori najposebnija vrsta na kugli zemaljskoj, ali iskustva iz Kalifove
kuće dokazala su mi da je moje uverenje bilo pogrešno. Marokanski majstori po svojoj veštini i
predanosti poslu prevazilaze gotovo sve ostale. Oni su veoma učtivi i pri susretu vas uvek srdačno
pozdravljaju. Dok su u vašem domu, veoma su marljivi i nikad im ne pada na pamet da vas spopadaju
zahtevima koji nisu u direktnoj vezi s poslom. Ako im se pije čaj, oni ga sami spreme na rešou koji
uvek donose zajedno sa alatom. Marokanski majstori su i u svim ostalim pogledima gotovo savršeni,
ali ipak imaju jednu veliku manu: oni su praktično nesposobni za to da posao privedu kraju.
Dok sam obilazio arhitektonske znamenitosti Maroka, neprestano sam se pitao kako su te
građevine uopšte mogle da budu podignute. Kad god bih prošao kroz kuću gunđajući što posao još
uvek nije završen, glavni majstor bi razvukao usne od uveta do uveta i uzviknuo da je samo Alah
savršen i potpun.
A onda sam jednog dana, početkom februara, upoznao istaknutog marokanskog arhitektu. Upitao
sam ga kako je kraljevska porodica uspevala da završi svoje impozantne graditeljske poduhvate. Moj
sagovornik se zamislio, gladeći srebrnastu bradu.
„Ne radi se o novcu”, rekao je, „već o dominaciji”.
Zamolio sam ga da mi pojasni svoje reči.
„Pripadnici kraljevske porodice već vekovima nastupaju kao pokrovitelji tradicionalnih
marokanskih zanata”, započeo je. „Ali nemojte ni na trenutak pomisliti da će majstor pružiti svoj
maksimum, čak ni onda kada radi za kralja. Kada se upustite u neki graditeljski poduhvat, morate
neprestano podsticati i nagovarati sve ljude koji učestvuju u njemu kako bi iz njihovog rada na kraju
proisteklo savršenstvo.”
Arhitekta mi je ispričao kako je tokom izgradnje Velike džamije u Kazablanki, kralj Hasan II, otac
sadašnjeg monarha, veoma često obilazio gradilište. „Sam je pregledao alatke”, rekao je moj
sagovornik, „a onda bi otišao do nekog od mualema i satima mu stajao nad glavom. Ako neki detalj
samo za dlaku nije odgovarao propisanim standardima, naredio bi majstoru da smesta spakuje svoj
alat i napusti gradilište. Kralj je znao da će se vest brzo proširiti i da tom čoveku niko više neće
ponuditi posao.”

Kiša je lila kao iz kabla kada je Hamza uzeo svoju staru lopatu i počeo da iskopava nojevo jaje.
Osman je stajao pored njega, držeći pocepani kišobran i zaklanjajući svog drugara od vetra. Izdaleka
sam ih posmatrao, pitajući se, kao i obično, šta li su sad naumili.
Dva čuvara izvadila su jaje iz zemlje i odnela ga do staje, gde ga je Medved potom premazao
lojem. Nakon mesec dana provedenih u zemlji, nekada besprekorna ljuska postala je prekrivena
crvenosmeđim mrljama. Jaje je mirisalo na sumporna isparenja, na raspadajuće leševe pacova.
Čuvari su bili van sebe od sreće. Obrisali su jednu stolicu i pozvali me da sednem za njihov
improvizovani sto – kalem oko kojeg je bio obmotan ogroman kolut kabla. Spustio sam se na stolicu i
pažljivo se zagledao u jaje.
„Šta ćete uraditi s njim?” upitao sam.
„Poješćemo ga”, rekao je Medved. „Šta drugo?”
„Zar baš morate?”
Hamza je, ne obazirući se na moje reči, uzeo zidarski čekić i tresnuo njime po vrhu jajeta. Oštar
neprijatan miris pokuljao je napolje.
„Pokvareno je”, rekao sam.
„Ovo jaje će doneti baraku u vaš dom.”
Osman je iz kutije sa alatom izvadio supenu kašiku i pružio je k meni. „Uzmite prvo vi”, rekao je.
„Neka. Ja mogu da sačekam”, pokušao sam da se izvučem.
„Ali kad vas molimo!” sva trojica zavapila su uglas. „To je vaša dužnost, vaša čast.”
Umočio sam kašičicu u penušavu lepljivu masu i prineo je usnama.
„Kakav ukus ima?” upitao je Medved, zgrabivši kašičicu.
„Kao da jedeš mućak”, odgovorio sam.

Jednog jutra, kada sam primetio da je Kemal u dobrom raspoloženju, zamolio sam ga da mi ispriča
šta se dešavalo neposredno nakon napada od jedanaestog septembra. Kemal nije voleo da govori o
tome. Imao sam utisak da je ono što je doživeo u Americi nakon Al kaidinog napada shvatio kao
svojevrsnu izdaju.
„Federalci su širom zemlje počeli da privode Arape na saslušanje”, rekao je. „Poznavao sam neke
ljude koji su završili u zatvoru čak i bez podizanja optužnice. Spakovali su ih iza rešetaka i bacili
ključeve. Neke su poslali u Gvantanamo. Kladim se da niko od njih još uvek nije izašao.”
Kada sam ga upitao kako je njegova supruga reagovala na jedanaesti septembar, Kemalovo lice je
naglo prebledelo.
„Možete i sami da pretpostavite”, utučeno je rekao. „Njen muž je bio Arapin. Bila je udata za
neprijatelja. Nije mi mogla verovati, a poverenje je osnova svakog braka. Ako to nestane, više
nemate šta da tražite zajedno. Postali ste samo dvoje ljudi koji su nekada voleli iste stvari.”
„Šta je bilo s njom?”
 „Navukla je uniformu”, odgovorio je.
„Stupila je u vojsku?”
„Da. Sada je u nekoj vojnoj bazi u Džordžiji. Vozi tenk ili tako nešto.”
Koliko god da sam sumnjao u čestitost njegovih metoda i iskrenost njegovih namera, nikako nisam
mogao da zamislim Kemala kao teroristu. Isuviše je voleo sebe da bi pristao da odleti u vazduh zbog
tuđih ciljeva.
„Jesu li te federalci ostavili na miru nakon što su ustanovili da te ne mogu povezati s napadima?”
„Da, na kraju su me pustili, posle svih onih saslušanja i testova pred detektorom laži”, odgovorio
je. „Ali problem je bio u tome što se ispostavilo da poznajem Muhameda Atara, koji je predvodio
napade od jedanaestog septembra. Išli smo u istu džamiju.”
„Poznavao si Atara?”
„Da, poznavao sam ga.”
„Kakav je bio?”
Kemal je rukavom obrisao nos. „Bahat i glup”, rekao je.

S nestrpljenjem sam iščekivao subotu popodne. Podigao sam svoje najbolje odelo s hemijskog
čišćenja, izglancao svoje crne cipele dok nisu postale sjajne kao lakirano drvo, i kupio buket
najlepših orhideja koje sam uspeo da pronađem. Bile su ružičaste, s bledoljubičastim šarama na
rubovima latica.
Uzeo sam taksi do adrese zapisane u pismu i ubrzo se obreo pred impozantnom vilom u bogatom
predgrađu Anfa. Velika lakirana tamnosmeđa vrata kupala su se u popodnevnoj svetlosti. Nisam
stigao čak ni da zakoračim na stepenik, a visoki muškarac s doteranom bradom već je bio izašao da
me dočeka. Poželeo mi je dobrodošlicu i obavestio me da me grofica De Longvik čeka u salonu.
Kročio sam u kuću. Zidovi u hodniku bili su ukrašeni žutim svilenim zastorima i bakrorezima iz
imperijalne Francuske. Pod je bio prekriven sveže izglancanim parketom od palisandrovog drveta s
blago izgrebanim ivicama. U stopu sam pratio čoveka s potkresanom bradom, privijajući orhideje uz
grudi.
Salon je bio ispunjen nekom čudnom svetlošću. Svetlost je bila neobično žute boje, kao da je
dopirala kroz prozore od bojenog stakla. Prostorija je imala najmanje četrdeset stopa u dužinu i skoro
isto toliko u širinu. Sav nameštaj je bio u evropskom stilu: izrezbareni bife, starinski radni sto, velika
naslonjača, niske police s knjigama, tri ili četiri sofe i jedan erard grand.
U jednom kraju sobe, ispod uljanog portreta Luja IV, sedela je stara dama. Imala je oko osamdeset
godina, ali njeno lice, uprkos dubokim borama, delovalo je nekako detinjasto. Seda kosa joj je bila
pokupljena u punđu, a na sebi je imala dugu haljinu boje lavande s nabranim rukavima i čipkastom
kragnom. Pratila me je svojim tamnim očima dok sam prilazio. Predstavio sam se, rukovao se s njom
i uručio joj orhideje.
„Veoma mi je milo što ste došli”, pozdravila me je grofica na francuskom. „S nestrpljenjem sam
iščekivala ovaj susret.” Lagano je udahnula, stavivši prst ispod brade. „Kad biste samo znali koliko
mi ovo znači”, zamišljeno je rekla.
Ja sam se osmehnuo, promrmljao nekoliko kurtoaznih reči, a onda je upitao kako je saznala ko sam
ja i na koju adresu mi može poslati poruku.
„Svet je mali”, odgovorila je ona. „Vesti se u Kazablanci brzo šire. Kako vam se dopada u Dar
Kalifi?”
„Lepo nam je, ali otkud vi znate za tu kuću?”
Grofica je pokazala ka jednoj od stolica. „Molim vas, sedite”, rekla je.
 Spustio sam se u udobnu stolicu od hrastovine, diskretno se osvrnuvši oko sebe. Sve je bilo
savršeno sređeno i pedantno. Nigde nije bilo one pretrpanosti koja obično odlikuje domove starijih
ljudi. Već na prvi pogled je bilo očigledno da je tu morala živeti neka veoma rafinirana i precizna
osoba.
„Vaš deda je uvek sedeo na toj stolici”, nastavila je stara dama. „Govorio je da je naslon izuzetno
udoban i komentarisao je strukturu i granulaciju drveta. Tvrdio je da kvalitetno napravljena stolica
predstavlja jednako primamljiv prizor kao i neka lepa skulptura.”
„Kako ste se upoznali?” upitao sam.
Grofica se zagledala ispred sebe. Podigla je minijaturno mesingano zvono sa obližnjeg stočića i
dvaput zazvonila. „Popićemo čaj”, rekla je.
Dok sam čekao odgovor na postavljeno pitanje, shvatio sam da je grofica navikla da sama diktira
sadržaj i tempo razgovora i da je nameravala da mi podatke koji su me zanimali servira u malim i
odmerenim dozama. Ubrzo je stigao čaj. Donela ga je sredovečna služavka čija je kosa bila povezana
jednostavnom ružičastom maramom. Hramala je pri hodu, zbog čega je posuđe na poslužavniku
poigravalo i zveckalo.
„Reći ću vam” rekla je grofica, sipajući čaj. „Ispričaću vam sve po redu.”
Ponovo je usledila duga pauza. Već sam postajao nestrpljiv. Pitao sam se da li ću od te stare dame
uopšte išta saznati.
„Negde pred kraj života”, započela je grofica, „vaš deda Sirdar Ikbal Ali Šah preselio se u
Tanger, kao što verovatno i sami znate. Iznajmio je vilu u Rue de la Plage. Tamo je pisao knjige i
radio kao savetnik dvojice ili trojice državnih velikodostojnika. Godine koje je proveo u vili
Andalus bile su za njega ispunjene velikim duševnim bolom. Nikada nije uspeo da prežali smrt vaše
bake koja je umrla...”
„Hiljadu devetsto šezdesete”, podsetio sam je.
„Da, bilo je to u avgustu 1960”, odsutno je nastavila. „Bila je tako lepa. Do dana današnjeg nisam
upoznala ženu koja bi se mogla uporediti s njom.”
„Vi ste je poznavali?”
„Naravno da sam poznavala Bobo”, odgovorila je grofica, blago se osmehnuvši.
Potom mi je objasnila kako se s njima upoznala jos pre rata, u Beču, gde je njen suprug u to vreme
službovao kao ambasador. Zajedno su putovali kroz Persiju i Avganistan, gonjeni željom da upoznaju
daleke i nepoznate predele i istinski život tamošnjih ljudi.
„Vaš deda nas je naučio tolikim stvarima”, nastavila je grofica, „ali na mene lično najsnažniji
uticaj je izvršio njegov savet da tragamo za onim što je skriveno od očiju. Imao je običaj da kaže
kako je šargarepa, posmatrana s površine, samo gužvica neupotrebljivog zelenila, ali da se pod
zemljom krije dragoceni koren koji čeka da bude otkriven.”
Grofica je napravila pauzu, otpivši gutljaj čaja.
„Ikbal je bio blizak prijatelj i savetnik avganistanskog vladara Nadira Šaha”, nastavila je, „kao i
Kemala Ataturka iz Turske i Age Kana. Uvek se kretao u elitnom društvu, naročito ovde u Maroku, ali
bio je najsrećniji kada se nije nalazio u središtu pažnje. Voleo je da sedi s trgovcem koji je držao
bakalnicu preko puta njegove kuće i da s njim vodi neusiljene razgovore o životu. Uvek mi je
savetovao da se družim sa običnim ljudima. Govorio je da samo obične stvari i obični ljudi donose
životno ispunjenje.
Služavka je ponovo dohramala do stola, ovoga puta noseći kolač s kajsijama. Grofica mi je
servirala jedno parče.
„Svakog meseca sam odlazila u Tanger”, rekla je. „Odsedala sam u Minzehu. Bilo je dovoljno da
se samo spustim nizbrdo pa da stignem do vile u kojoj je živeo vaš deda. Ikbal je imao čuvara kojeg
je doveo iz Hindukuša. Zvao se Pastun i uvek je nosio veliki beli turban, avganistansku nošnju i
starinski pištolj koji je neprestano držao u pripravnosti.
Na trenutak je zastala i zagledala se ispred sebe. Na licu joj je zaigrao setan osmeh. „Terasa je
bila prekrivena potočarkama, mirisnim jasminom i mimozama”, nastavila je razneženim glasom.
„Ikbal bi sedeo u senci, pišući pisma ili prevodeći poeziju islamskih sufija. Jutra je po pravilu
provodio sam. Za ručak je najviše voleo da jede kus-kus s ljutom turšijom od limete. Kad god je
imao goste za ručkom, nagovarao ih je da probaju njegov specijalitet.”
Pomenuo sam da sam nedavno bio u poseti vili Andalus.
„Ponekad prođem tuda”, tiho je nastavila grofica. „U meni se probudi radoznalost, ali ipak još
nijednom nisam pozvonila na vrata. Najbolje je ostaviti prošlost tamo gde jeste. Otkrila sam da
prošlost, onog trenutka kad dođe u dodir sa sadašnjošću, iščezava kao zaboravljeni san.”
„U dnevnicima je često pominjao svoju služavku”, rekao sam.
„Da. Zvala se Afifa”, odgovorila je grofica. „Na kraju je pokazala svoje pravo lice, baš kao i
derviš.”
„Kakav derviš?”
„Starac koji je živeo u vrtu.”
„Ko je on bio?”
„Taj derviš je navodno video vašeg oca u snu”, objasnila je grofica. „Pripadao je planinskom
narodu Berbera. Ikbal ga je prihvatio i dopustio mu da živi u kućici u vrtu. Godinama je ostao tu,
spremajući nekakve lekove od kaktusovog soka. Ponekad bi ušao u vilu, naklonio se i poljubio nas u
ruku. Ikbal ga je molio da to ne radi. Govorio je da smo pred Bogom svi jednaki.”
Dva sata sam slušao staričine priče, ali ona i dalje nije pominjala Kalifovu kuću. Više nisam
mogao da izdržim. „Otkud znate za Dar Kalifu?” upitao sam.
Grofica je ispružila šake, zamišljeno spojivši vrhove prstiju. „Reći ću vam”, rekla je, duboko
uzdahnuvši. „Bilo je to 1963. godine, kada je Hladni rat bio na vrhuncu. Moj suprug je iznenada
preminuo u Parizu. Bio je tako mlad. Bila sam skrhana bolom i morala sam negde da pobegnem. A
onda me je, meseca juna iste godine, jedan stari prijatelj iz diplomatskih krugova zamolio da dođem u
Kazablanku. Želeo je da pribavi informacije o nekoj ruskoj kompaniji koja je počela da posluje u
Maroku. Francuzi su pretpostavljali da je to bila samo fasada za rusku špijunažu.
„Nikada pre toga nisam bila u Kazablanki. Grad je u to vreme izgledao sasvim drugačije. Bilo je
to neposredno nakon što je Maroko prestao da bude francuska kolonija. Stare kuće u art deco stilu
bile su u besprekornom stanju, a ulice prepune ljudi i evropskih automobila. Stupila sam u kontakt s
tom ruskom kompanijom i polako počela da upoznajem osoblje. Bavili su se proizvodnjom plastike.
Ali, naravno, to je bila samo fasada. Čelnik kompanije se zvao Sergej i živeo je u Ain Diabu.”
Grofica je ustala i prošetala do prozora. „Živeo je u Dar Kalifi”, pojasnila je.
„U mojoj kući je živeo ruski špijun?”
„Zvuči egzotično”, čežnjivo je rekla grofica, „ali špijunaža je u to vreme predstavljala sasvim
normalnu pojavu”.

Kada sam se vratio kući, ugledao sam trag sveže krvi. Vodio je od baštenskih vrata do glavnog
hodnika, a potom kroz salon do kuhinje. Išao sam za tragom, dok je strepnja u meni sve više rasla. Na
kraju puta sam nabasao na stolicu na kojoj se sedeo Medved. Pogledao je u mene i podigao
okrvavljeni prst.
„Šta se desilo?”
 „Loše stvari”, rekao je.
Dok sam ja bio u poseti kod grofice, u kući se izdešavala serija događaja koji su čuvare ponovo
ispunili stravičnim strahom. Prvo je baštovan pao s merdevina dok je potkresivao osušeno lišće s
vrha najviše urmine palme. Nekim čudom ostao je nepovređen. Potom se zarđali ekser zario u
Medvedov palac, da bi na kraju veliki komad gipsa otpao s krova verande, za dlaku promašivši
Hamzinu glavu. Kada su čuvari došli da mi podnesu svoj večernji raport, primetio sam da su već
ozbiljno uzdrmani.
„Zar mi niste rekli da posedujem baraku?” upitao sam. „Zašto biste se onda plašili?”
„Pogrešili smo”, rekao je Osman. „Mislili smo da imate baraku, ali bili smo u strašnoj zabludi.”
„Otkud znate da nema barake?”
„Dobili smo znak”, rekao je Hamza.
„Jasan kao dan”, zastrašeno je dodao Osman.
„Kakav znak?”
Medved se sagnuo ka zemlji i podigao kofu prekrivenu širokom daskom. Kada je pomerio dasku,
ugledao sam malu zelenu zmiju koja se uspaničeno migoljila u kofi.
„Kako je zmija mogla da pređe preko ograde?” upitao sam.
„Baš u tome i jeste stvar”, rekao je Hamza. „Nikako nije mogla da dođe spolja.”
„Da, nema šanse da je došla spolja”, spremno je potvrdio Medved.
„I šta to po vama znači?”
„To znači da je ona sve vreme bila ovde, da je godinama živela na posedu sa čitavim svojim
leglom. Možda su se zmije tu naselile još pre nego što je kuća bila sagrađena.”
I dalje mi je izmicala poenta. „Kakve veze zmija ima s barakom?
„Da ova kuća ima baraku”, objasnio je Osman, „sve zmije bi pocrkale. Ali, kao što vidite, ova
zmija je živa, što znači da uživa zaštitu džina.
Pre tog najnovijeg niza misterioznih događaja, taman sam bio uspeo da se donekle opustim,
ponadavši se da su pojava ružičaste sluzi i priča o baraki dovele do izvesnog napretka. Stvari
konačno behu krenule nabolje. Ali sada su čuvari naglo promenili kurs i ponovo srljali u pogrešnom
pravcu. Molio sam ih i preklinjao da ponovo poveruju u baraku.
„Mi verujemo u baraku, tu nema spora”, rekao je Hamza. „Samo što više ne verujemo da se ona
nalazi ovde.”

Februar je već bio na izmaku, a još uvek nije bilo nagoveštaja o tome da će dekorativni radovi
skoro biti privedeni kraju. Već me je hvatala ozbiljna depresija. Ponekad sam unezvereno marširao
kroz kuću, čupajući kosu i vrišteći na sve oko sebe. Drugim danima bih se šćućurio u kuhinji,
sanjajući da sam negde daleko, daleko odatle. Osećao sam se kao da me je čopor vukova rastrgao na
komade, proždrao mi meso i isisao srž iz kostiju. Bio sam definitivno dotučen.
Kemal mi je objasnio da u Maroku nikada ne smete terati radnike da što pre završe s poslom inače
će oni to shvatiti kao očajnički gest.
„Ali ja i jesam očajan”, rekao sam.
„Onda vam je bolje da to zadržite za sebe”, odbrusio je on.
Radovi u Kalifovoj kući su stigli do mrtve tačke. Moj početni entuzijazam beše u potpunosti
splasnuo. Radnici su s vremenom shvatili da je njihov poslodavac kao pas koji laje a ne ujeda, što ih
je podstaklo na to da situaciju okrenu u svoju korist. Počeli su da se ponašaju isto kao i britanski
radnici – da ujutru kasne na posao i odlaze odmah posle ručka, da traže od moje žene da im spremi
čaj i da gase cigarete u ispražnjenim šoljama. Nakon izvesnog vremena, potpuno su prestali da
dolaze. Preklinjao sam Kemala da ih nagovori da se vrate.
„Izgubili ste njihovo poštovanje”, odgovorio mi je on. „Tu se više ništa ne može učiniti.”
Njegova reakcija me je začudila. Kemal nije bio od ljudi koji se lako predaju. Palo mi je na pamet
da je njemu takva situacija, iz meni još nepoznatih razloga, možda takođe išla u prilog. Ali umesto da
nešto preduzmem, ja sam samo otišao u kuhinju i malodušno se sručio u stolicu. U tom trenutku je
zazvonio telefon. Bio je to Fransoa, moj prijatelj iz francuskog konzulata. Nismo se čuli već
nedeljama.
„Bio sam u Zalivu”, rekao je. „Da vidiš samo tamošnji narodi sve same bitange. Fanatik do
fanatika. Ne možeš čak ni piće da dobiješ. Možeš li da veruješ da postoji zemlja gde ne možeš da
popiješ čašu vina?”
Očekivao sam da će Fransoa već u narednoj rečenici početi da baca drvlje i kamenje na Maroko i
Marokance, kao što je to obično činio. Ali taj detalj je ovog puta izostao. Umesto toga, počeo je da
na sva usta hvali kraljevinu u kojoj smo živeli.
„Pojma nemaš koliko je nama ovde dobro”, rekao je. „Ovdašnji ljudi su sveci. Veruj mi na reč,
pravi sveci.”
„Samo što ti sveci ne mogu nijedan posao da privedu kraju”, utučeno sam odgovorio. „Moji
radnici me uopšte ne zarezuju. Rade šta im se prohte.”
Fransoa se prigušeno nasmejao. „Dobri su to ljudi”, rekao je, topeći se od miline.
„Mislio sam da ih mrziš.”
„Ma, šta ti pada na pamet?” rekao je. „Prosto ih obožavam.”

Krajem nedelje, svi radnici su stigli u Dar Kalifu. Moje raspoloženje se naglo popravilo. Upitao
sam Kemala kako ih je nagovorio da se vrate. Odgovorio mi je da on nema nikakve veze s tim i da su
radnici došli iz ličnog motiva.
„Sledeće nedelje je Id”, rekao je.
„Pa šta s tim?”
„Došli su jer očekuju praznični bakšiš.”
Praznik Id al-Adha sigurno predstavlja najgori mogući period za marokanske poslodavce. Sviđalo
vam se to ili ne, od vas se očekuje da svakom od radnika izručite jednonedeljnu platu kao čist bonus,
a radnici vam se odužuju tako što sebi daju sedam slobodnih dana koje, naravno, na kraju nedelje
takođe treba da im isplatite. Međutim, bakšiš i plaćeni odmor nisu bili dovoljni. Pored toga sam
morao da im priredim još i ekstravagantnu,gozbu. Majstori su me upozorili da bi posao mogao ostati
nezavršen ako im kojim slučajem ne obezbedim dovoljno kus-kusa i jagnjetine.
„Oni ionako nikada neće završiti” ogorčeno sam rekao. „Zašto bih se onda povinovao tim
zahtevima?”
„Vi njih uopšte ne razumete” rekao je Kemal.

Svakog drugog dana, odlazili smo u luku. Kemal bi se prošvercovao unutra i stupio u pregovore sa
carinicima, a ja sam ostajao pored zaprežnih kola i razgovarao s jednookim prodavcem. U roku od
nekoliko nedelja, mozak mi je bio preplavljen informacijama o puževima. Verovao sam da bi mi
malo ko na kugli zemaljskoj mogao parirati u toj oblasti. Kad god bih zamolio Kemala da se zajedno
s njim prošvercujem u luku, on bi kategorično odbio moj zahtev. Ako bi me carinici spazili, objasnio
je, mogli bismo da se oprostimo sa idejom da ćemo ikada izvući kontejner. A onda sam, kao šlag na
tortu, dobio obaveštenje da je iz Londona stigao kontejner s mojim knjigama.
„Sad tek počinju pravi problemi”, rekao je Kemal.
„To je samo gomila starih knjiga.”
„Cenzori će haos da nam naprave”, zavapio je on.
”Veruj mi, među tim papirima nema ničeg što podleže cenzuri”, rekao sam. „Nema slika golih
žena, apsolutno ničeg škakljivog.”
„Recite vi to cenzorskoj policiji.”
Kemal je ponovo nestao iza glavne kapije kamufliran u konobara. Proveo sam još nekoliko sati
vodeći razgovore o puževima. Kada se Kemal vratio, lice mu je bilo snuždeno i prebledelo, kao da je
upravo video avet.
„Loše nam se piše”, rekao je.
„Koliko loše?”
„Strašno loše.”
U očaju sam stisnuo zube.
„Kažu da možeš preuzeti svoju pošiljku samo ako službeni prevodilac prevede sve knjige na
arapski.”
„Ali tu ima preko deset hiljada knjiga”, rekao sam. „Svaka od njih ima preko dvesta stranica.”
Obavio sam brzi proračun. „To je najmanje dva miliona stranica.”
„Službeni prevodilac naplaćuje deset dolara po strani”, rekao je Kemal, „i može da prevede po
četiri stranice dnevno.” Izvukao je digitron iz džepa i ukucao cifre. „Ako taj tip prevodi po četiri
stranice dnevno”, zaključio je, „za taj posao bi mu trebalo petsto hiljada dana, što je približno hiljadu
i trista godina”.
„Mogli bismo da unajmimo više prevodilaca”, očajnički sam rekao, „kako bismo ubrzali proces”.
Kemal se ponovo latio digitrona. „U tom slučaju”, rekao je, „to zadovoljstvo bi vas koštalo
dvadeset miliona dolara”.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Ako imaš mnogo, pokloni svoje bogatstvo; ako imaš malo, pokloni svoje srce.

NEPOKOLEBAN FANATIČKIM ZAHTEVIMA ODSEKA ZA CENZURU, rešio sam da

opremim svoju kućnu biblioteku bez obzira na to da li ću imati čime da je napunim. Nadao sam se da
će mi taj poduhvat odvratiti misli od problema sa carinicima i cenzorima. Prvi zadatak koga sam se
latio bio je odabir odgovarajućeg drveta. Zahvaljujući silnom vremenu koje sam proveo ispred luke,
saznao sam da Maroko uvozi ogromne količine drvene građe s Dalekog istoka i iz Brazila. Šume koje
su nekada prekrivale planinske pređele Atlasa i Rifa još odavno su bile posečene. U Maroku su
danas rasprostranjeni uglavnom zasadi eukaliptusa, koji raste prilično brzo i obezbeđuje dragoceno
gorivo. Međutim, postoji još jedna vrsta drveta po kojem je to kraljevstvo poznato još od antičkih
vremena – kedar.
Da sam se u taj poduhvat upustio negde u Evropi ili Sjedinjenim Državama, jednostavno bih
unajmio stolara, opisao mu šta želim i sve ostalo prepustio njemu. Međutim, stvari su u Maroku bile
daleko komplikovanije. Kao i u prethodnim slučajevima, lično sam morao obezbediti sav potreban
materijal i prebaciti ga do Kalifove kuće. Nakon toga je trebalo pronaći stolara koji će moju zamisao
sprovesti u delo i pretvoriti drvenu građu u police.
„Siguran sam da to možemo obaviti”, samouvereno sam izjavio.
„Bićete iznenađeni”, odgovorio je Kemal. „Morate imati u vidu da se u Maroku upravo najlakši
poslovi najteže obavljaju.”
Kada iz retrospektive razmišljam o tome, uviđam da je Kemal bio u pravu. Kad god bih svoje
radnike zamolio da zamene šarku na vratima, da iseku komad stakla ili ofarbaju prozorski okvir, oni
su se prema tome odnosili kao da sam tražio da mi naprave svemirski brod. Prolazile su nedelje i
nedelje, a moj patetični zahtev je i dalje ostajao neuslišen. Ali ako bih nekog zamolio da napravi
pedeset hiljada sićušnih fragmenata za izradu mozaika u svim mogućim oblicima i dezenima, ili da u
gipsu ugravira ukrasnu šaru dužine dvesta metara, taj posao bi bio obavljen bez ikakvog prigovora.
„Trebaće nam mnogo kedrovine”, rekao sam.
„Pronaći ćemo nešto na crnom tržištu”, odgovorio je Kemal.
„Zar ne možemo jednostavno da odemo do neke strugare i kupimo to što nam treba?”
„Nismo u Mičigenu”, odgovorio je moj asistent. „Osim toga, kedrovina je prilično skupa. Bilo bi
apsurdno da je plaćate po zvaničnoj ceni.”
„Znači, moj predlog otpada?”
„Naravno da otpada”, rekao je Kemal.

Id al-Adha predstavlja doba najveće praznične groznice u islamskom svetu. Tim povodom se u
svakom domaćinstvu kolje ovan, a vernici nastoje da što više vremena provode s porodicom. Pisci
turističkih priručnika obično navode kako je Id za muslimane isto što i Božić za hrišćane. To je naoko
fino poređenje, ali mora se imati u vidu da su ta dva praznika suštinski potpuno različita. Dok
hrišćani na Božić slave Hristovo rođenje, muslimani slave Id u znak sećanja na dan kada je Avram
žrtvovao Bogu ovna umesto svog sina Isaka. Avram, koga muslimani nazivaju Ibrahim, spada među
priznate islamske proroke, a priča o njegovoj žrtvi pominje se u obe svete knjige, i u Kuranu i u
Bibliji.
 Tokom sedam prazničnih dana, Kazablanka je bila preplavljena radošću i ushićenjem. Turobni
aspekti svakodnevnog života bili su gurnuti u zapećak i zamenjeni euforijom, histerijom i detinjastim
ignorisanjem stvarnosti. Bio sam kao na iglama zbog toga što će radovi u kući biti prekinuti na čitavih
nedelju dana, a nisam bio baš oduševljen ni pomišlju na to da ću svoje radnike morati da častim
bogatim bakšišom. Uprkos tome, kako se Id bližio, praznična groznica je počela da obuzima čak i
mene samog, prožimajući me čudnom energijom koja je titrala u vazduhu.
Pet dana uoči svetkovine, ovnovi su kamionima, stočnim kolima i vozovima počeli da pristižu u
grad. Neki su ih čak prevozili privezane za prednji deo skutera, a bilo je i pastira koji su drumom
terali svoja stada. Gde god biste se okrenuli, ugledali biste mnoštvo ovnova koji će biti žrtvovani za
praznik – po travnjacima, autobuskim stanicama i supermarketima, ispred kućnih pragova i na
pešačkim ostrvima, na železničkim peronima i u salonima automobila, po berbernicama i pored
frižidera za prodaju sladoleda. U jednim lokalnim novinama naišao sam na proračun da će samo u
Kazablanki u čast praznika biti zaklano preko milion ovnova.
Kemal me je nagovarao da kupimo nekoliko desetina krupnijih ovnova koje ćemo potom
rasprodati uoči samog praznika. „Potražnja je uvek veća od ponude”, objasnio je. „To je čista
ekonomija.”
„To mi zvuči neverovatno”, odgovorio sam. „Grad je preplavljen ovnovima.”
„Sačekajte još koji dan, pa ćete se i sami uveriti”, rekao je Kemal.
Tri dana uoči Ida, Kazablanka je bila zahvaćena iznenadnim talasom panike – ovnovi su počeli da
ponestaju. Gradom su se pronosile glasine da je broj kamiona koji su dovozili ovnove iz seoskih
područja naglo opao. Blaga uspaničenost se ubrzo pretvorila u sveopštu histeriju. Muškarci iz svih
delova grada dali su se u hajku na ovnove. Novonastala situacija donekle se mogla uporediti s
panikom koja je hvatala Amerikance kada bi za Dan zahvalnosti ostali bez svoje tradicionalne ćurke.
Gradom je zavladala grozničava napetost. Odrasli ljudi su se svađali na ulicama, otimajući se o
poslednje i najžgoljavije ovnove na tržištu.
Ja sam olako odbacio Kemalov savet da kupimo veliko stado ovnova koje ćemo rasprodati u
poslednji čas, ali trgovačke kompanije širom grada uradile su upravo ono što je on predlagao. Dva
dana uoči Ida, sirote životinje su se pretvorile u dragoceno oruđe za prodaju raznih vrsta robe. Kupite
novu mašinu za veš i uz nju ćete dobiti ovna gratis. Kupite polovni auto i dobićete čak šest ovnova
pride. Jedna radnja električne robe sa Bulevara Zerktuni veče uoči Ida organizovala je lutriju na
kojoj je glavnu premiju predstavljalo stado ovnova. Zavladala je potpuna histerija. Toliko ljudi je
pohrlilo da kupi svoje srećke da je centar Kazablanke bio potpuno blokiran.
Uporedo s trgovinom ovnovima, u gradu se razvio još jedan unosan biznis. Mnogi su iskoristili
priliku da dobro zarade prodajući pribor za pokolj – satare i noževe s kratkim sečivom, ražnjeve i
testere za sečenje mesa. Na svakom uličnom uglu prodavci su mamili mušterije, nudeći im bale sena
na kojima će biti izvršeno žrtvovanje ovna, kao i ćumur za pečenje mesa.
Kao i svi drugi delovi grada, sirotinjska četvrt je odjekivala od blejanja ovnova koji su,
raspoređeni po tamošnjim udžericama, čekali trenutak kada će im biti prerezani grkljani. Gotovo svi
ovnovi koji su dopremljeni u bidonvil bili su rasprodati. Ostalo je još samo nekoliko životinja koje,
kako me je Hamza upozorio, nipošto ne treba kupovati.
„Naoko izgledaju dobro”, poverljivo mi je rekao, „ali svi do jednog su bolesni. Bilo bi dovoljno
da pojedete samo jedan zalogaj tog mesa, pa da se srušite mrtvi.”
Pitao sam se zbog čega je moj čuvar smatrao za shodno da me upozori na zdravstveno stanje
preostalih ovnova. A onda mi je odjednom sinulo. Hamza je itekako dobro znao da mi još uvek nismo
kupili ovna za žrtveni obred.
 „Moj rođak vam može nabaviti odličnog ovna, i to upola cene”, rekao je. „Ovan je naučen da, čim
dohvatite nož, sam izvije vrat, tako da ga možete bez problema zaklati.”
„Ovde neće biti nikakvog klanja”, odgovorio sam.
Čuvar je razrogačio oči. „Nećete zaklati ovna?
„Nećemo. Ne želimo da oduzmemo život nekoj nedužnoj životinji”, rekao sam.
Hamza se zbunjeno počešao po glavi. Posmatrano s njegovog stanovišta, bila je velika privilegija
žrtvovati ovna u čast Ida. Njegova porodica se već vekovima pridržavala te tradicije. Bilo mu je
prosto nezamislivo da bih ja mogao preskočiti taj ritual, pogotovo ako sam mogao da priuštim
najboljeg ovna iz stada njegovog rođaka.

Kada je svanulo praznično jutro, mala bela džamija se našla pod pravom invazijom vernika. Svi
muškarci iz bidonvila, osim bolesnih i nepokretnih, molili su se u pravcu istoka, klanjajući se na
prostirkama od grubog platna. Magarci su se naprasno ućutali, baš kao i psi lutalice, a nestašni derani
koji su harali tim krajem bili su okupani crevom i obučeni u belo.
Kada se molitva okončala, svi su pojurili ka svojim kućama, spremni da bace ovnove pod nož.
Međutim, klanju se moglo pristupiti tek kada stigne vest o tome da je kralj prineo svoju žrtvu. Kada je
i taj uslov bio ispunjen, započela bi strašna orgija smrti. U svim domaćinstvima oko nas starešine
porodica su vitlale noževima, zarivajući ih u grkljane sirotih životinja. Mi smo bili jedini koji su se
uzdržali od tog rituala. Kroz vazduh su se prolomili stravični krici životinja na samrti. Arijana je bila
u vrtu kada je pokolj počeo. Upitala me je zašto životinje tako glasno plaču, zašto su tako tužne. Uveo
sam je u Dar Kalifu kako bih je poštedeo užasa koji se dešavao oko nas. Uskoro su ulicama i
sokacima potekle reke krvi. Domaćini su kasapili životinje i drali im kožu, a nedugo nakon toga iz
straćara je počeo da dopire miris pečene ovčetine. Miris je lebdeo nad bidonvilom kao veliki mastan
oblak. Dok su žene spremale meso, deca su pekla ovčje glave na sklepanim roštiljima smeštenim
između udžerica. Potom bi smrskali lobanju, kašikama zahvatili komade pečenog mozga koji je još
uvek cvrčao od vreline i u slast ih smazali.
Bidonvil je te večeri blistao od svetlosti. Žitelji sirotinjske četvrti su postavili grubu uličnu
rasvetu, priključivši se na glavni električni vod. Iz uličnih svetiljki je izbijala snažna fosforescentna
svetlost. Prizor je bio zaista lep. Nije mi bilo baš najjasnije kako su to izveli i kome će biti
naplaćeno to zaslepljujuće blještavilo. Enigma je bila razrešena nekoliko dana kasnije kada nam je
stigao račun za struju. Iznos je bio pedeset puta veći od sume koju smo do tada plaćali.

Nedelju dana posle Ida, svratio sam do jednog internet kafea u centru grada kako bih proverio
svoju elektronsku poštu. Prostorija je bila četvrtastog oblika, dimenzija pet puta pet metara. Nije
imala nijedan prozor, a tavanica je bila prekrivena tamnim mrljama nastalim usled vlage. Za većinom
kompjutera sedele su pripadnice lepšeg pola. Dame, koje su uglavnom imale između dvadeset i
trideset godina, posećivale su to mesto nadajući se da će u internetskom sajber-prostoru pronaći
idealnu priliku za brak.
Kad god se nađem u internet kafeu, strašno mi je teško da se usredsredim na ekran ispred sebe.
Oči mi neprestano lutaju u stranu, kao da su poruke na tuđim ekranima daleko zanimljivije i
privlačnije od onoga što je pristiglo na moju adresu.
Kao i obično, nisam uspeo da odolim iskušenju da bacim pogled ka susednom monitoru. Žena koja
je sedela pored mene četovala je na engleskom s nekim Kanađaninom. Bila je okrenuta tako da joj
nisam mogao videti lice. Kosa joj je bila povezana žutom maramom sa živopisnim dezenom.
Razmenjivala je strasne reči sa svojim obožavaocem iz sajber-prostora, opisujući mu kako čezne za
tim da se nađe u njegovom snažnom zagrljaju, da bude zasuta njegovim vrelim poljupcima, da postane
njegova nevesta u belom i da živi u maloj kući okruženoj cvećem. Na kraju se izlogovala i ustala da
plati. Tada sam na trenutak spazio njeno lice. Bila je to Zohra.
Skočio sam kao oparen.
„Zdravo”, pribrano je rekla. „Očekivala sam da ću vas sresti.”
„Zaista?”
„Da. Amina mi je rekla da ćete biti ovde.”
Podsetio sam je na novac koji je nezakonito prisvojila. „Duguješ nam preko četiri hiljade dolara”,
rekao sam. „To nisu male pare. Bilo bi pošteno da nam ih vratiš.”
Zohra je ćušnula pramen kose pod maramu. „Sad moram da idem. Ako ste toliko drski da krenete
za mnom, upozoravam vas da ćete se uvaliti u silne nevolje.”
Krenuo sam za njom, ispitujući je zašto me je prijavila policiji kao teroristu i zašto je pobegla s
našim novcem. Ništa nije odgovarala. Ćutke je grabila napred, sve više ubrzavajući korak, a onda je
u jednom trenutku naglo potrčala. Jurnuo sam za njom, prateći je niz Bulevar dAnfa. Već sam joj bio
za petama i trebalo mi je još samo nekoliko koraka da je stignem kada je ispred mene izleteo
automobil čiji je vozač iz sve snage zalegao na sirenu. Odskočio sam udesno, a kada sam se ponovo
vratio na kurs, Zohre više nije bilo na vidiku.

Tog popodneva, poštar mi je doneo ružičastu priznanicu na kojoj je pisalo da treba da preuzmem
neku pošiljku u glavnoj gradskoj pošti. Pokazao sam Kemalu cedulju. Njegovo lice se istog trenutka
smračilo.
„Sad počinje vaša noćna mora”, rekao je.
Glavna pošta je bila smeštena u ogromnom belom zdanju koje su konstruisali Francuzi u doba kada
su impozantne građevine bele boje bile u velikoj modi. Čim smo prošli kroz glavni ulaz, shvatio sam
na šta je Kemal mislio. Unutra je bilo najmanje četiri stotine ljudi i svi oni su u rukama držali slične
ružičaste papiriće. Ljudi su već bili na ivici nerava od silnog čekanja. Jedni su besno pokazivali
svoje cedulje i mahali pesnicama, dok su se drugi verali na šaltere, zahtevajući da smesta budu
usluženi.
Kemal mi je rekao da se opustim.
„Zašto niko u Maroku ne zna lepo da stane u red i da čeka” progunđao sam.
„Zato što to nije u skladu sa ovdašnjim mentalitetom”, odgovorio je
Ugurali smo se među masu. Kemal mi je pokazao kako da se probijem napred, objasnivši mi da se
moram kretati postrance, krčeći put snažnim kratkim udarcima u cevanice. Zahvaljujući njegovoj
metodi, u roku od nekoliko minuta našli smo se pred šalterom. Pružio sam službeniku ružičastu
priznanicu, a on me je prostrelio mrkim pogledom.
„Popunite ovaj obrazac”, rekao je.
Kada sam to učinio, pružio mi je još tri formulara.
„A sad i ove.”
Četrdeset minuta kasnije, tanka smeđa kartonska tuba bila je izneta iz skladišta. Bila je izgužvana i
obeležena nizom crvenih pokrstica.
„Crvene pokrstice”, progunđao je Kemal. „To znači da se cenzorima ne sviđa ono što su unutra
pronašli.”
Prepoznao sam kartonsku rolnu. U njoj se nalazilo nekoliko zidnih postera koje sam naručio za
dečju sobu – veliki poster Mačka Seširdžije, ilustrovani poster za učenje abecede i zidna mapa sveta.
„Ne mogu da verujem da bi cenzori mogli pronaći nešto uvredljivo u Mačku Šeširdžiji”, rekao
sam.
„Kad biste samo znali šta sve može biti uvredljivo”, rekao je Kemal. Kartonska rolna je potom
bila bačena na dugi inspektorski sto okružen hrpama iscepanog pak-papira. U blizini je stajalo
nekoliko uplakanih berberskih žena sa istetoviranim bradama.
Dežurni inspektor je izvadio postere iz tube. Bio je čvrsto građen, imao kratko podšišanu kosu i
jednonedeljnu čekinjastu bradu. Izgledao je kao buldog. Osmehnuo sam se. Uzvratio mi je kiselim
kezom.
„Mačak Šeširdžija”, rekao sam. „Svi u porodici ga prosto obožavamo.”
Inspektor se zagledao u mačka i njegov prugasti crveno-beli šešir.
„Pun je dobrog zdravog humora”, dodao sam.
Sledeći na redu bio je poster sa abecedom. Čovek buldog je pažljivo prelazio pogledom preko
minijaturnih ilustracija kako mu ne bi promakao neki neumesni detalj. Nakon podužeg ispitivanja,
spustio je poster na sto i prešao na sledeći. Raširio je ruke i razmotao mapu sveta. S krajnjom
pomnošću je pregledao kontinent po kontinent.
Onda je rekao nešto na arapskom.
„Šta kaže?”
Kemal se istog trenutka uzvrpoljio. „Ovaj ne možete zadržati”, rekao je. „Biće vam oduzet i
spaljen.”
Osetio sam kako mi temperatura raste. „Ali to sam kupio za svoju decu”, rekao sam. „Šta može biti
uvredljivo na mapi sveta?”
„Zapadna Sahara6 nije iste boje kao Maroko”, objasnio je inspektor.
„Pa šta s tim?”
Kemal me je prostrelio oštrim pogledom. „Držite jezik za zubima”, rekao je. „Stvar je ozbiljna.”
Uopšte nisam shvatao zašto su dizali toliku prašinu. Situacija je već počela da me podseća na neki
suludi skeč Monti Pajtonovaca.
„Nema šanse da ga zaplene!” prasnuo sam.
Preleteo sam pogledom preko inspektorskog stola. Spazio sam kolut debelog selotejpa, par
penkala i skalpel. Munjevito sam zgrabio skalpel, izbacio sečivo i izrezao sporno područje. Inspektor
je zažmirkao, i dalje stežući mapu između raširenih ruku. Poljubio sam marokansku kraljevinu i
Zapadnu Saharu i predao ih zapanjenom inspektoru.
„Ovo se zove samocenzura”, rekao sam.

Nakon višenedeljnog zatišja, povoljni vetrovi ponovo su zaduvali i radnici su se vratili u Dar
Kalifu. Ljudi iz ekipe ćutljivog Mustafe prionuli su s novom energijom na posao, pa su čak naučili i
da se osmehuju. Dovukli su bačvu i napravili novu turu gipsane smese koju su potom brzim i veštim
pokretima nanosili na zidove. Pre nego što bi se tadelakt osušio, druga ekipa bi počela da urezuje
dezene u svež gips. U roku od nekoliko dana završili su trpezariju i salonske prostorije, kao i dečju i
spavaću sobu. Vodoinstalater se pojavio u radnom kombinezonu umesto u svom uobičajenom sivom
odelu. Iz torbe sa alatom izvukao je veliki čekić i počeo da razbija pod. U nekoj drugoj situaciji,
sigurno bih ga upitao šta radi, ali bio sam toliko oduševljen što smo razbili kolotečinu da sam mu
istog trenutka pritrčao i srdačno se rukovao s njim. Novi zidar se takođe latio posla. Završio je
stepenište i namestio balustrade. Potom je stigao vajar i konačno mi isporučio fontanu koju sam
naručio još pre pet meseci. Po čitavoj kući su odjekivali zvuci čekića, testera i pesme.
Uspeli smo čak da očistimo i pločice na verandi. Zamolio sam Kemala da pronađe radnike koji će
ih temeljno izribati kiselinom i on mi je ubrzo poslao petočlanu ekipu čistača koji su odlično odradili
svoj posao. Bili su toliko revnosni da su čak odbijali da nose zaštitne naočari iako im je kiselina
neprestano prštala u oči. Upitao sam Kemala kako je uspeo da okupi ekipu koja je bila tako vična
ribanju.
„Moraju biti vični”, odgovorio je on. „Svi oni rade u našem hamamu kao maseri.”
Bio sam van sebe od sreće što su se radovi ponovo zahuktali tako da sam upitao majstora za
bedžmat, Aziza, može li na zidu u dečjem delu dvorišta napraviti fontanu i ukrasiti je mozaikom. Da
je čuo za moju ideju, Kemal bi sigurno uložio veto, tako da sam iskoristio priliku kada je on bio van
kuće.
Marokanski mozaik, koji se naziva zelidž, predstavlja vrhunac marokanskog tradicionalnog
dizajna. Za razliku od zapadnih mozaika, gde je slika sastavljena od delića istovetnog četvrtastog
oblika, kod zelidž mozaika se koristi na stotine oblika i boja. Potrebne su godine i godine da bi se
savladala ta veština, tako da majstori koji se bave tim zanatom zahtevaju poprilične svote za svoje
usluge.
Poveo sam Aziza u stranu. On nije govorio ni reč francuskog a ja ni reč arapskog, tako da sam mu
pantomimom predočio svoju zamisao. Želeo sam klasičnu marokansku lučnu fontanu kod koje će se
vodeni mlaz prvo spuštati na izdubljeni kameni oval, a potom se slivati u jezerce napravljeno na
središnjem delu dvorišta prekrivenog zelenim pločicama. Unapred sam se radovao zamišljajući kako
će se deca brčkati u jezercetu u dugim vrelim letnjim popodnevima.
Aziz je rekao da bi fontana mogla da bude gotova, inšalah, ako bog da, za otprilike mesec dana.
Potom je na parčetu papira naškrabao cenu – 7000 dirhama, što je iznosilo oko 400 dolara. Cena mi
je delovala sasvim prihvatljivo, budući da je uključivala i izradu mozaika sastavljenog od pet hiljada
ručno sečenih fragmenata.
Malo kasnije, Kemal se vratio kući. Nisam mu ništa rekao za fontanu. Znao sam da mu se nije
sviđalo kada sam direktno komunicirao sa zanatlijama, kao da se plašio da bi to moglo ugroziti
njegov status. Umesto toga, upitao sam ga zbog čega su se radnici odjednom tako grozničavo bacili na
posao. Kemal se lukavo osmehnuo.
„Pustio sam jednu glasinu”, rekao je. „Došapnuo sam nekoliko reči bakalinu iz sirotinjske četvrti.
Vest je očigledno već uzela maha.”
„Šta si mu rekao?”
„Da će vam kralj uskoro doći u posetu”, odgovorio je.

Planirali smo da se odvezemo do Azrua kako bismo se među tamošnjim crnoberzijancima raspitali
za kedrovinu. Taj gradić, koji se nalazi južno od Meknesa, okružen je kedrovom šumom. Kemal je
preko svojih švercerskih veza saznao da tamo postoji razrađeno tržište za tu vrstu robe. Trebalo mu
je samo ući u trag. Kemal je bio fanatički poklonik crne berze. Nikada ništa nije kupovao u legalnim
radnjama. Kad god bih krenuo ka nekoj od njih, trgnuo bi me za kragnu i odvukao na drugu stranu.
„Ne možete tamo”, rekao bi. „Tamo će vas opelješiti.” Više se čak nisam ni sećao kada sam
poslednji put kupio nešto u prodavnici. Ako bi nam zatrebalo nešto za kuću, odlazili smo na Derb
Galef, ogromnu buvlju pijacu na jugozapadnom rubu Kazablanke. Tamo ste mogli kupiti sve što vam
na pamet padne, od zakonom zaštićenih reptila do antikviteta iz Francuske, od dečje odeće i igračaka
do satelitskih antena i televizora sa džinovskim ekranima. Roba je uglavnom bila nelegalna,
prokrijumčarena iz Španije ili obližnjeg Alžira.
„Kako to da policija ne napravi raciju?” upitao sam.
„Ne budite smešni”, odgovorio je Kemal. „Većinu ovih tezgi drže upravo policajci.”
Putovanje u Azru, gde je trebalo da kupimo jeftinu kedrovinu, bilo je odloženo zbog problema sa
džipom. Motor je naprasno počeo da tandrče. Kemal je pozvao mehaničara. Čovek je zavirio pod
haubu i uzdahnuo.
„Prilično glomazan motor”, rekao je.
Ćušnuo sam Kemala u rebra. „Jesi li siguran da ovaj zna svoj posao?”
„Nemate brige”, odgovorio je on. „On je u bliskom rodu s mojim tečom. Praktično smo familija.”
Dok je mehaničar popravljao džip, predložio sam Kemalu da angažujemo novog stolara.
Kemal me je, naravno, još jednom upozorio kako su stolari iz Kazablanke najpodlija i
najiskvarenija stvorenja na kugli zemaljskoj.
„Valjda u ovom gradu postoji bar jedan stolar koji je dostojan poverenja.”
Kemal je pogledao na sat. „Postoji jedan”, zamišljeno je rekao. „Mislim da je do sada već ustao.”
Odvezli smo se malim crvenim taksijem do obližnjeg naselja Haj Hasani. Taksi je skrenuo s
glavnog puta, uputivši se kroz lavirint sve manjih i sve užih uličica, dok na kraju nije stigao do
ćorsokaka. Staza je bila svega par santimetara šira od automobila. Morali smo da se izvlačimo
napolje kroz prozore.
Kemal je pokucao na zarđala plava čelična vrata. Začuli smo škljocanje reze, i koji trenutak
kasnije pred nama se ukazala zastrašujuća muška prilika. Tip je bio visok oko metar i devedeset pet,
bio je okrugao kao bačva i na prvi pogled delovalo kao da uopšte nema vrat. Izgledao je otprilike kao
Popajev drugar Pera Ždera. Progutao sam knedlu. Taksista je učinio isto. Kemal mu je prišao i
izljubio ga u obraze. Zagrlili su se, a onda se još jednom poljubili.
„Ovo je Rašid”, rekao je. „Bio mi je telohranitelj u ono davno vreme kada sam neprestano uletao
u tuče. Mnogo puta sam samo zahvaljujući njemu izvukao živu glavu.”
Telohranitelj Rašid je bio od one vrste ljudi koje sigurno ne biste voleli da sretnete na nekom
pustom i mračnom mestu. Međutim, kao što sam ubrzo otkrio, njegov izgled je varao. Bio je blage
naravi i pitom kao mače. Rekao je da nikada nije voleo da se tuče, da je to loše uticalo na njegove
nerve. Zbog toga je i digao ruke od starog posla i latio se stolarije.
Uveo nas je u radionicu. Unutra smo zatekli dve glomazne mašine za sečenje drveta na kojima je
velikim belim slovima bila ispisana reč Leipzig. Po mojoj slobodnoj proceni, bile su stare najmanje
jedan vek. Po njihovom izgledu moglo se zaključiti da su poticale iz onog davnog doba kada se nije
štedelo na materijalu i kada se sve živo, od tostera do čajnika, pravilo od livenog gvožđa.
Na stolarskoj klupi se nalazio nedovršeni kafeni stočić. Ivice su bile majstorski obrađene, a
površina ukrašena šarom u obliku koncentričnih osmougaonika. Već na prvi pogled bilo mi je jasno
da je bivši telohranitelj raspolagao zavidnim stolarskim umećem.
Rašid je obrisao prašinu s jedne poludovršene stolice i rekao mi da sednem. Potom nas je
poslužio čajem od nane i nervozno puckao zglobovima sve dok mu Kemal nije rekao da prestane s
tim. U tišini koja je usledila objasnio sam Rašidu zbog čega smo došli. Rekao sam mu da želim da
prostoriju dimenzija dvadeset pet puta pet metara pretvorim u biblioteku s policama koja će se
prostirati od poda do tavanice.
„Hoću da police budu od kedrovog drveta”, rekao sam.
Rašid se nervozno ugrizao za gornju usnu. „Kedrovina je prilično skupa.”
„Kupićemo je na crnom tržištu”, prošaptao sam, zamišljeno češkajući nos. „Tamo ćemo sigurno
moći da je nabavimo po pristupačnijoj ceni.”
„Moraćete da obložite zidove plutom”, upozorio me je, „inače će vlaga proći unutra i oštetiti
knjige”.
Osmehnuo sam se. Rašid se stidljivo zagledao u pod. Dopalo mi se što je bio tako promišljen i
detaljan.
 „Možeš smatrati da si dobio posao”, rekao sam.

Četvrte nedelje februara, grofica Madlen de Longvik došla nam je u posetu. Dar Kalifa još uvek
nije bila spremna za goste tako da sam svim silama nastojao da ubedim naše poznanike da još neko
vreme obuzdaju svoju radoznalost. Većina njih je prihvatila taj savet, obeshrabrena pričama o
sirotinjskoj četvrti, blatu do kolena i čoporu zločestih derana koji su zasipali kamenicama svakog
koga nisu poznavali. Međutim, stara plemkinja nije zazirala od straćara, blata niti nestašnih derana.
Odlučila je da poseti Dar Kalifu, vođena željom da oživi čaroliju prošlosti.
Stajao sam na gornjoj terasi kada sam čuo brujanje motora i škripu točkova koji su se kotrljali
preko druma prekrivenog rupama i barama. Budući da se veoma retko dešavalo da neko vozilo zađe u
bidonvil, svi smo s nestrpljenjem iščekivali da ustanovimo identitet neočekivanog posetioca.
Grofičin purpurno-plavi „jaguar” skrenuo je na kućni prilaz i zaustavio se pred baštenskim ulazom.
Livrejisani šofer izašao je iz vozila i otvorio suvozačka vrata. Dok sam posmatrao prizor s terase,
prvo što sam ugledao bio je ogromni šešir tamnozelene boje. Bio je širok otprilike kao točak trkačkog
bicikla, a na vrhu je imao zadenuto nojevo pero.
Grofica je pritisnula zvono i Hamza je munjevito pojurio ka vratima. Trenutak kasnije, već sam
stajao pred našom gošćom, zasipajući je kišom izvinjenja. Izvinjavao sam se zbog nereda u kući, zbog
buke i hladnoće, pa čak i zbog toga što Račana nije imala adekvatnu frizuru.
Grofica se sagnula i poljubila Arijanu u obraz. „Nemojte se izvinjavati. Zar ne vidite kakvim ste
savršenstvom okruženi?” rekla je.
Dan je bio vedar i prohladan. Vrt se kupao u hiljadu nijansi zelene boje, osvežen zimskom kišom.
Sedeli smo na travnjaku i pili darjeeling čaj. Arijana je rasporedila lutke po travi i počela da im
kida glave.
„Koliko se sećam, u kući je ranije bilo mnogo mračnije”, konačno je prozborila grofica. „A, ako
se ne varam, bilo je i više zidova.”
Objasnio sam joj kako nas je posetila armija opakih ljudi s maljevima koji su razbucali zidove.
„Bili su prilično revnosni”, rekao sam. „Kada su počeli, niko ih više nije mogao zaustaviti.”
„Ovako je mnogo bolje”, prokomentarisala je grofica. „Sada imate otvoren pogled na vrt. Mislim
da su vam ti ljudi učinili veliku uslugu.”
Nastojao sam da razgovor polako dovedem do onoga gde smo stali prilikom prethodnog susreta –
do ruskog špijuna Sergeja.
„Ah, da”, rekla je stara dama ležernim tonom. „Koliko se sećam, on je iznajmio kuću od nekog
Francuza. Stoličnaja je tekla u potocima. Sve sobe su mirisale na alkohol. Sergej je svakog meseca
dobijao gajbe i gajbe votke koje su stizale preko diplomatskih kanala. Bilo je i kavijara i ruskih
kiselih krastavčića. To je bilo sve što je Sergej iznosio pred goste – kavijar i krastavčići, zaliveni
čistom votkom.”
„Šta se desilo s njim?”
„Kako to Britanci diplomatski kažu”, rekla je grofica, „ispostavilo se da je bio upleten u
aktivnosti koje su bile nespojive s njegovim statusom.”
„Mislite na špijunažu?”
„Naravno.”
Nakratko smo se ućutali, zagledavši se u Arijanu koja je pokušavala da napravi „zvezdu” na
travnjaku. Hamza i druga dva čuvara vrebali su iz prikrajka, posmatrajući nas kroz živu ogradu.
„Ovo je prava oaza”, rekla je grofica. „Nijedna vila u Kazablanki ne može se uporediti sa ovim
što vi imate.”
 „Čuo sam da je kuća nekada pripadala ovdašnjem kalifu”, rekao sam, „ali nisam uspeo da
pronađem nikakve podatke o tome”.
Grofica je pružila čašu i ja sam joj nasuo još čaja. Sedela je u tišini, zagledana u prve prolećne
cvetove.
„Čitav ovaj kraj je pre jednog veka pripadao kalifu”, prozborila je grofica posle duže pauze. „Bio
je to impozantan posed čija su se talasasta polja s jedne strane pružala sve do mora, a s druge u
pravcu Tamarisa. Njegova porodica je živela na tom imanju puna tri veka. Bili su moćni, nezamislivo
bogati i uticajni.”
„Znate li nešto više o samom kalifu?”
„On je bio jedan od pripadnika vaše loze”, nonšalantno je odgovorila grofica. „Bio je šarif, jedan
od Prorokovih potomaka.”
„Zašto je napustio Dar Kalifu?”
„Kalif je umro 1920. godine”, rekla je grofica, „ostavivši posed svom najstarijem sinu. On je
prokockao svu porodičnu imovinu, stigavši na kraju do prosjačkog štapa. Čula sam da je izvršio
samoubistvo kada su mu ljudi kojima je dugovao novac uzeli kuću.”
„Mislite li da se ubio ovde u Dar Kalifi?”
Grofica je otpila gutljaj čaja. „Pretpostavljam da jeste”, tiho je odgovorila.

Naredne noći, probudilo me je tandrkanje neke mašine. Pogledao sam na sat. Bilo je petnaest do
četiri. Brundanje motora je bilo duboko i neujednačeno i nije podsećalo na putnički automobil.
Pretpostavio sam da su se buldožeri ponovo obrušili na udžerice iz sirotinjske četvrti. Međutim,
misteriozno vozilo je bez zaustavljanja prošlo kroz bidonvil i nastavilo ka našoj kući.
Zabrinuto sam sišao u prizemlje, razmišljajući o tome da nepoznati posetioci u to doba noći mogu
doneti samo nevolju.
Kemal je stajao pred vratima. „Preuzeo sam kontejner”, rekao je.
Na način koji je samo njemu bio poznat, Kemal je uspeo da sredi papire i oslobodi indijski
nameštaj iz luke. Prošli smo bez ikakvih dažbina. Desetak krupnih muškaraca je istovaralo kontejner.
To su bili izbacivači iz noćnog kluba koje je Kemal usput pokupio. Smena im je upravo bila završena
i rado su prihvatili priliku da zarade još koju paru.
Izbacivači su na licu mesta otvorili kontejner i počeli da dovlače stvari u salon. Svaki komad
nameštaja je bio brižljivo zapakovan, umotan u dvadeset slojeva kartona, a onda smešten u drvenu
kutiju.
„Zašto moramo usred noći da istovaramo nameštaj?”
„Zato što ne želimo da nas bilo ko vidi!” prosiktao je Kemal, objasnivši kako je od svog oca
naučio da svoje poslove uvek treba držati u tajnosti.
„Ali ja nemam nikakvih tajni.”
„Svi imaju tajne”, odbrusio je on.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

U majčinskim očima čak je i bubašvaba lepa i graciozna kao gazela.

POČETKOM MARTA SMO SE SUOČILI S NOVOM NEVOLJOM u Kalifovoj kući. Svi odreda
smo se porazboljevali, prvo deca, a potom i Račana i ja. Povraćanje je bilo propraćeno tako
ozbiljnim prolivom da sam u nekim trenucima već počinjao da strepim za naše živote. Još otkako sam
popio ajahuasku, misteriozni napitak koji mi je spremio jedan šaman iz gornjeg sliva Amazona, moj
probavni sistem nije bio toliko uzdrman. Kada je lekar stigao do Dar Kalife, zatekao nas je kako
dežuramo pored WC šolja.
„Imate trovanje”, mrko je rekao.
Pomislio sam da to baš i nije neko otkriće.
„To sam već i sam zaključio”, rekao sam.
Između žestokih naleta povraćanja pokušavali smo da ustanovimo šta je mogao biti uzrok trovanja.
Već danima nismo izašli u restoran, a naša kuhinja je bila savršeno čista. Lekar nas je upitao odakle
je dolazila voda koju smo koristili u domaćinstvu.
„Iz bunara”, odgovorio sam. „Nedavno smo ga očistili. Voda je garantovano čista.”
Potom je stigao Hamza, koji je pružio sopstveno tumačenje: da su za bolest bili odgovorni zli
duhovi, ili tačnije rečeno džini. Odmah sam se suprotstavio toj verziji, uveravajući svog čuvara u to
kako doktor, kao čovek koji je studirao medicinu, sigurno ne veruje u džine.
„Naravno da verujem”, oštro me je ispravio lekar.
„Sigurno mora postojati neko naučno objašnjenje”, rekao sam.
„Proverićemo”, odgovorio je on.
Hamza ga je potom poveo u obilazak kuhinje, a mi smo ostali da se previjamo po toaletima. Pitao
sam se kolike su šanse da doktor koji veruje u natprirodne sile postavi ispravnu dijagnozu naše
bolesti. Nekoliko minuta kasnije, Hamza ga je ponovo doveo do kupatila.
„Voda u bunaru je zatrovana”, samouvereno je izjavio doktor.
„Ali to je nemoguće. Doveli smo profesionalca za čišćenje bunara”, rekao sam.
„Da ga možda neko nije namerno zarazio?” podozrivo je upitao doktor.
„Ko bi uradio tako nešto?”
„Možda onaj mafijaš iz komšiluka”, nagađala je Račana.
Počeo sam da ispitujem Hamzu. „Da li je neko ubacio nešto u bunar?”
Hamza je oborio glavu, ćutke se zagledavši u zemlju.
„Hamza!” zaurlao sam, što je podstaklo novi talas povraćanja. „Hoćeš mi reći o čemu se radi?”
Čuvar je nervozno kršio ruke. Bilo mi je savršeno jasno da nešto krije.
„Slušam te, Hamza!” povikao sam.
„Džini”, promucao je on. „Kandiša.”
Da sam imao snage, sigurno bih istog trenutka jurnuo ka njemu i ščepao ga za gušu. Bilo mi je već
preko glave tih priča o džinima. Do đavola s kulturnom senzitivnošću! Svi smo bili opasno bolesni, a
krivica za to je, kao i obično, bila prebacivana na džine.
„Hoćete li me već jednom poštedeti tih priča o džinima.j. ” zavrištao sam. „Da se niko više nije
usudio da mi pomene tu temu!”
Doktor je upitao Hamzu nešto na arapskom, a onda su nakratko porazgovarali.
 „Sad je sve jasno”, svečano je izjavio doktor, razvukavši usne u blagi osmeh.
„Šta tu ima da bude jasno?” zlovoljno sam upitao. „Kad god nešto krene naopako, čuvari to
pripisuju prokletim džinima.”
„Pa, naravno da im pripisuju”, rekao je doktor. „Džini indirektno i jesu odgovorni za vaše
trovanje.”
„Kako to mislite ’indirektno’?”
Doktor je sklonio svoj stetoskop. „Hamza mi je rekao da u vašoj kući živi jedan ženski džin.”
„Kandiša”, nemoćno sam rekao.
„Da, to joj je ime. Bolje rečeno, ljudi je tako zovu. Niko se ne bi usudio da izgovori njeno pravo
ime. Ona očigledno ne želi da vi živite ovde. Rekla je da će vas sve poubijati ako ne odete. Čuvari su
strašno uplašeni zbog toga tako da pokušavaju nekako da odobrovolje tu Kandišu jer ne žele da ona
naudi vama i vašoj deci. Ne smete smetnuti s uma da su oni strašno zabrinuti za vas.”
„A šta je s trovanjem?”
Doktor se ponovo osmehnuo. „Da bi odobrovoljio Kandišu”, nastavio je, „Hamza je svake večeri
bacao po pola pileta u bunar”.
„Do đavola, Hamza!”
„Radio je to iz najbolje namere”, rekao je doktor. „On samo želi da reši problem i izbaci
Kandišu.”
U tom trenutku, sa čežnjom sam se prisetio Britanije, te zemlje koja je industrijski očišćena od
svakog oblika praznoverja.
„Ako bismo želeli da nagovorimo Kandišu da napusti kuću i da se nikada više ne vrati, šta bi
trebalo da uradimo?” upitao sam.
„To je bar lako” odgovorio je doktor. „Treba samo da obavite ritual isterivanja duhova. Šta
drugo?”

Grofica De Longvik mi je u onom prvom razgovoru pomenula kako je moj deda jednom mesečno
dolazio u Kazablanku da bi kupio kafu u jednoj radnji u blizini glavne pijace. Proverio sam njegove
dnevnike, ali Kazablanka se nigde nije pominjala. Kada sam to predočio grofici, ona je prasnula u
smeh.
„Pa, naravno da se ne pominje”, rekla je. „On nikada nije nazivao ovaj grad Kazablanka. Uvek je
koristio skraćenicu B.K. – ’Bela Kuća’.”7
Moj deda je odrastao u vreme kada se poverljivost visoko kotirala na listi vrednosti. Uvek je bio
prilično tajanstvena osoba. Njegovi dnevnici su bili puni anagrama, akronima i šifrovanih izraza koji
su često predstavljali prevod s jezika dari, jednog od jezika njegovog rodnog Avganistana. Ponovo
sam pretražio dnevnike. Grofica je bila u pravu. Na više mesta sam naišao na skraćenicu B.K,
šifrovani naziv za Kazablanku, koja se pojavljivala otprilike u jednomesečnim intervalima. Na istim
mestima sam nailazio na još jednu skraćenicu, H.B, koja je očigledno predstavljala nečije inicijale.
Deda je, na primer, beležio: „Proverio sam kako se H.B. snalazi”, ili „H. B. je dobro”, ili „Dao sam
pedeset dirhama H.B-u”.
Telefonom sam pozvao groficu i upitao je da li zna šta se krije iza tih misterioznih inicijala.
„Govorio mi je da u Kazablanku dolazi da bi kupio kafu”, odgovorila je grofica. „Ta kafa ga je
podsećala na onu koju je nekada davno pio u Kabulu.”
„Ali šta bi moglo da znači H. B?”
„Da se ne radi o nekoj vrsti kafe?” nagađala je ona.
„Ne, to se nikako ne uklapa”, rekao sam. „Moj deda možda jeste bio ekscentričan, ali sigurno nije
bio baš toliko opsednut kafom.”
Nameravao sam da se konsultujem s Kemalom pošto je on bio prilično dobar u rešavanju ukrštenih
reči i rebusa. Međutim, Kemal je ponovo nestao. Nije ga bilo već punih nedelju dana. Pozvao sam
njegovu dugogodišnju devojku kako bih proverio da li ona nešto zna.
„Verovatno je pobegao s drugom curom”, rekla mi je. „Nek’ joj je sa srećom.”
Račana mi je savetovala da se raspitam u policiji. Nisam je poslušao jer me je Kemal jednom
prilikom upozorio da to nipošto ne činim. „Samo se vi njima obratite”, rekao je, „pa ćete se i sami za
tren oka naći iza rešetaka”.

Da mi je kojim slučajem u Britaniji zatrebao isterivač duhova, ne bih imao ni najblažu predstavu o
tome kome da se obratim. U engleskim Žutim stranama sigurno ne bih mogao da pronađem firmu
registrovanu za tu vrstu delatnosti, a ako bih zaustavio nekog na ulici i upitao ga da li u blizini živi
neki isterivač duhova, verovatno bih u najkraćem roku bio spakovan u ludnicu. U Maroku sam
nailazio na velike probleme pri pronalaženju mnogih stvari, ali isterivači duhova definitivno nisu bili
na tom spisku. Čuvari su zablistali od sreće kada sam ih postrojio i upitao ih gde mogu da pronađem
ljude koji će najuriti džine iz kuće.
„U planinama”, kao iz topa je odgovorio Medved.
„Da, oni žive na vrhovima planina”, precizirao je Hamza.
„Ali kako ću stupiti u kontakt s njima?”
„Raspitajte se kod groba Sidija Abdura Rahmana”, predložio je Osman.
Do tada sam čuo samo glasine o grobnici muslimanskog sveca Sidija Abdura Rahmana. Grobnica
se nalazila na svega jedan i po kilometar od Kalifove kuće, na hridima koje su dužinom od oko dve
stotine metara zadirale u Atlantik. Kad god bih prolazio tim krajem, moj pogled bi odlutao ka skupini
belih građevina podignutih nad oštrim kamenim hridima. Činilo mi se kao da je preda mnom prizor iz
nekog naučnofantastičnog filma. Kada bi nastupila plima, to mesto se pretvaralo u ostrvo, a kada bi se
voda povukla, mogli ste peške da se uputite tamo, pod uslovom da ste bili dovoljno hrabri.
U Maroku je bilo na stotine takvih grobnica. Ljudi koji tragaju za lekom za neku tešku bolest, kao i
oni koji žele da dobiju baraku, božanski blagoslov, masovno posećuju ta mesta. Ljudi takođe odlaze
tamo tražeći pomoć i utehu od raznih životnih nedaća. Ako je nekome bolesna majka, ako neko ne
može imati poroda ili ne uspeva da pronađe ženu, on odlazi do neke od tih grobnica da bi se pomolio,
prineo žrtvu ili zamolio čarobnicu koja tamo obitava da mu pomogne svojim mađijama. Jedna
smežurana starica iz bidonvila rekla mi je jednom prilikom da je grobnica Sidija Abdura Rahmana
najblagoslovenije mesto u čitavoj Kazablanki. Rekla je da je dovoljno da samo podignete pogled ka
njoj, pa da već osetite njenu blagotvornu moć.
U većini arapskih zemalja, narod se s beskrajnim poštovanjem odnosi prema grobnicama vrlih i
pravovernih pokojnika, naročito ako su to grobovi sufija, sledbenika islamske mističke tradicije. Pa
ipak, nisam naišao ni na jednu muslimansku zemlju u kojoj narod crpi toliku snagu dok stoji pred
grobovima svetaca. Po mom mišljenju, ta duboka nepokolebljiva vera u moć svetačkih grobova
ukazuje na predislamsku prošlost Maroka.
Osman mi je objasnio da je najbolji dan za posetu grobnici petak, nešto uoči osvita. Rekao je da
će me on odvesti tamo. Kada smo stigli do odredišta plima se srećom već bila povukla. Sunce još
nije bilo izašlo, ali nebo je bilo prilično vedro i svetlo. Vazduh je bio oštar i svež, a blagi vetar je
mreškao morsku penu. Talasi su hučali u daljini, mračni i uspenušali. Bilo je teško poverovati da se
nalazimo na rubu jednog velikog grada. Sama grobnica je delovala nekako nestvarno. Činilo se kao
da svetluca. Čuli smo samo udaljeni huk okeana i tiho pevušenje molitve.
 Osman me je poveo preko oštrog stenja, ka ostrvu. Bilo je utešno što je pošao sa mnom. Uprkos
svemu što nam se izdešavalo od preseljenja u Maroko, nikada nisam dopustio da me strah toliko
savlada da izgubim pribranost. Pa ipak, ako pod kapom nebeskom postoji mesto koje uliva beskrajno
strahopoštovanje, onda je to grobnica Sidija Abdura Rahmana. Kada smo stigli do kraja stenovite
staze, pred nama su se ukazale grube kamene stepenice. Krenuli smo uzbrdo i ubrzo se obreli na
svetačkom ostrvu.
Četiri žene molile su se na puteljku, lica prekrivenih feredžama, blago se njišući napred-nazad.
Pored njih se nalazilo nekoliko ranaca i zavežljaja.
„Došle su izdaleka”, rekao je Osman. „Sigurno ih je snašla velika nevolja.”
Prošli smo pored njih i nastavili ka grobnici. Male grube građevine uzdizale su se sa obe strane
staze. Bili su to domovi hodočasnika koji su tu pronašli utočište od životnih nedaća. U Maroku se
možete naslušati priča o ljudima koji su ispunjeni tolikim strahom od džina da se naprosto usele u
neku džamiju ili svetilište, odbijajući da se vrate tamo odakle su došli. Kemal mi je ispričao kako se
čak i njegov rođeni otac jednom prilikom toliko naplašio zlih duhova da je punih godinu dana spavao
u džamiji.
S leve strane staze, nalazio se komad ogoljene stene koji je služio kao žrtvenik. Bilo je veoma
rano, ali sablast smrti već se nadvijala nad tim mestom. Stajali smo tamo dok se nebo kupalo u
bojama praskozorja. Prvi zraci blede ružičaste svetlosti presijavali su se u svežim lokvama krvi.
Osman je pokazao ka jednim vratima.
„Tamo živi čarobnica”, rekao je.
„Ići ćemo kod nje?”
„Prvo moramo kupiti olovo”, objasnio je.
Nisam shvatao zašto nam je trebalo olovo, ali bez reči sam pružio deset dirhama muškarcu koji je
prodavao komadiće srebrnastog metala.
Osman se tada uputio ka vratima i zakucao. Pred nama se pojavila čarobnica. Bila je oniska,
plećata i razroka na jedno oko. Osman ju je pozdravio, odnoseći se prema njoj s velikim
poštovanjem, a ja sam joj pružio komadić olova. Žena je pokazala rukom ka vratima, pozvavši nas da
uđemo. Kročili smo unutra.
Prostorija je bila skučena, vlažna i hladna. S tavanice su visili svežnjevi osušenog lišća. U jednom
uglu je bila rasuta hrpa belih morskih školjki, a na sredini se nalazio stalak s Kuranom. Kleknuli smo
na pod.
„Reci joj da nam treba isterivač duhova”, rekao sam.
Osman je udahnuo, nervozno se osmehnuo i počeo da objašnjava zbog čega smo došli. Čarobnica
se prvo namrštila, potom je kinula, a onda počela da govori o džinima.
„Šta kaže?”
„Kaže da vam sve piše na licu”, odgovorio je Osman.
„Šta mi piše na licu?”
„Da se džin uselio u vas.”
„Nije u mene, nego u kuću”, nabusito sam prošaptao.
„To vam dođe isto. Kaže da može da vidi tog džina što vam zadaje nevolje.”
„Kako on izgleda?”
Čarobnica i Osman su još malo popričali, povremeno klimajući glavama.
„Nije on, nego ona. To je ženski džin”, nastavio je Osman. „Veoma je snažna, moćna i užasno
ljuta.”
„Jesi li je pitao za isterivača duhova?” rekao sam.
 Osman joj je preveo pitanje. Čarobnica je uzela olovo, stavila ga u tiganj i rastopila nad gasnim
gorionikom. Kada se metal pretvorio u tečnu masu, ubacila ga je u čeličnu kofu dopola napunjenu
vodom. Začulo se pucketanje i prigušeno šištanje, kao kada se naglo rashladi neka usijana supstanca.
Žena je zavrnula rukave, izvadila olovo iz kofe i pažljivo ga ispitala pogledom. Potom je nešto rekla
Osmanu. Njegovo lice je istog trenutka prebledelo od straha.
„Taj džin je b’saf, strašno velik i moćan”, rekao je. „Želi da vas ubije. U velikoj ste opasnosti.
Jedan isterivač neće biti dovoljan. Trebaće vam najmanje dvadeset.”
„Ali gde ćemo naći tolike isterivače?”
Osman je ponovo preveo pitanje.
Čarobnica se još jednom zagledala u srebrnasti metal. „U Meknesu”, odgovorila je.

Sedme večeri od svog nestanka, Kemal je pozvonio na vrata Dar Kalife. Nosio je beli povez
preko očiju i došao u pratnji jednog dečkića. Poželeo sam mu dobrodošlicu, uopšte ne komentarišući
očigledan gubitak vida. Znao sam da će objašnjenje uskoro uslediti. Seli smo za sto i Račana nam je
donela poslužavnik s kafom. Kemal je polako napipao šolju. Namerno sam pomenuo da vrt prelepo
izgleda.
„Ja to ne mogu videti”, rekao je on.
„Šta ti se ovog puta desilo?”
„Hitna laserska intervencija na oku”, objasnio je.
Problem s Kemalom bio je u tome što je, čak i kada je govorio istinu, ta istina zvučala kao laž.
Isprva bih po pravilu pomislio da laže, da bih kasnije ustanovio da je to što mi je rekao ipak bila
istina. Kemal me je nekoliko dana pre tog poslednjeg nestanka zamolio da ga pustim ranije s posla,
tvrdeći kako mora kod lekara jer boluje od dijabetesa. Pozvao sam lekarsku ordinaciju i, na moje
iznenađenje, ispostavilo se da je njegovo opravdanje bilo održivo.
Kemal je zavukao ruku u džep i pružio mi parče izgužvanog papira. Bio je to nalog za pravljenje
naočara.
„Ne možeš sad oslepeti”, rekao sam ogorčenim glasom. „Moramo pronaći dvadeset isterivača
duhova. Moramo što pre za Meknes.”
Kemal je podigao krajičak zavoja i zažmirkao, navikavajući se na svetlost. „Znam čoveka koji
nam može pomoći”, rekao je.

Radovi u Dar Kalifi su se nastavljali. Nekim danima, u kući je bilo preko šezdeset radnika koji su
postavljali bedžmat i tadelakt i obavljali stolarske i zidarske poslove. Bar pola njih se već bilo
uselilo u salon, gde su spavali poređani kao sardine, poput regruta koji odlaze na front. Sredinom
marta, zimska depresija je već bila iza nas. Promenili smo kurs, zaplovivši ka danima letnje žege i
omorine. Vrt je brujao od pčela privučenih mirisom orlovih noktiju, jasmina i plamenocrvenog
hibiskusa, a ptice svih mogućih oblika i veličina lepršale su oko drveća – rode i šumski golubovi,
ibisi i grlice.
Majstori i dalje nisu bili kadri da dovrše bilo koji posao. Slikar bi napravio pauzu pre nego što bi
povukao završni potez četkicom, a zidar bi ostavio poslednji ekser napola zakucan u zid i zbrisao s
radnog mesta. Kletva večno nedovršenog posla izazivala je u meni beskrajnu frustraciju, ali bio sam
nemoćan da bilo šta učinim. Mogli smo se još odavno useliti u svoje nove spavaće sobe da je bio
dovršen samo jedan jedini red pločica oko zidova kupatila. Međutim, pošto je taj detalj izostao,
ekipa za tadelakt nije mogla početi s gipsanim radovima, a sve dok su gipsani radovi stajali u mestu,
nismo mogli početi sa sređivanjem kupatila i električnih instalacija. Ista situacija vladala je i u
prizemlju. Sobe za dnevni boravak su uporno čekale da neko zastakli još par preostalih prozora, što
je bio preduslov da se slikari konačno late svog posla. Podovi su bili gotovi i trebalo ih je još samo
premazati uljem, ali i taj tričavi posao morao je da bude odložen dok se prvo ne završe tavanice. Svi
poslovi u Dar Kalifi su bili međusobno povezani i zavisni jedni od drugih. Strahovao sam od toga da
se čitav poduhvat postojano pretvarao u ogromno klupko zapetljanih niti koje nikada nećemo uspeti
da razmrsimo.
Problem je delimično počivao u komunikaciji, ali ne u verbalnoj, već u kulturnoj komunikaciji.
Bilo je nesporno da sam ja na jedvite jade uspevao da se sporazumem sa svojim majstorima, ali
uprkos tome, imao sam utisak da bi, čak i kada bih tečno govorio arapski, među nama i dalje zjapio
jaz nerazumevanja.
Neprestano sam podsećao sebe na to da ne smem dopustiti da me Kazablanka zavede svojom
varljivošću. Posmatrano spolja, to je ogroman uzavreli grad koji prati najnovije modne trendove iz
Evrope i obiluje brzim automobilima i šik restoranima. Ali sve je to samo pena koja se skuplja na
površini. Prava Kazablanka je mesto gde tradicija teško odumire i gde se još uvek živi u skladu s
drevnim marokanskim običajima. Majstori koji su radili u mojoj kući stekli su svoje radne navike još
kao šegrti i ponašali se u skladu sa čvrsto ukorenjenim obrascima koji su počivali u samom temelju
marokanskog društva.
Njihova nesposobnost da dovrše ono što su započeli naterala me je da ispoljim najgoru stranu
svoje ličnosti. Često sam zaticao sebe kako iskaljujem bes na Kemalu, koji je u međuvremenu počeo
da nosi naočari sa staklima debelim kao pepeljare. On je bio jedina osoba koja je mogla razumeti
moje neprestane pridike.
„Zašto, do đavola, ne mogu da završe nijedan prokleti posao pre nego što pređu na sledeći?”
unedogled sam ponavljao.
Kemal bi mi prišao gotovo nečujnim koracima. „Tako se radi u Maroku”, skrušeno bi odgovorio.
„Mi možda nismo kadri da dovršimo stvari, ali bar ih započinjemo u velikom stilu.”
Račana me je jednog jutra zatekla kako čučim u kupatilu. Nisam se usuđivao da izađem napolje i
suočim se sa stvarnošću. Bio sam na ivici nervnog sloma.
„Ne možeš više tako”, nežno je prošaputala.
„Znam i sam”, odgovorio sam, peneći od besa koji je ključao u meni. „Ali jednostavno me
izluđuju. Nikada neće završiti posao.”
„Postoji samo jedan način da završimo kuću”, rekla je ona.
„Koji?”
Račana se osmehnula. „Moraš početi da se ponašaš kao Marokanac.”

Jednog dana krajem meseca maja, dok sam se spuštao niz Bulevar Muhameda Petog, glavnu
aveniju koja vodi kroz stari deo grada, primetio sam jednu prodavnicu kafe. Radnja je imala starinski
izgled i bila je smeštena tačno ispred Marše Sentrala. Bila je to jedna od onih malih neupadljivih
firmi koje opstaju zahvaljujući kvalitetu robe koju nude, a ne zahvaljujući pomodarstvu i veštom
marketingu. Ušao sam unutra.
Žena od trideset i nešto godina uspravila se na stolici. Ljubazno me je pozdravila, napomenuvši
kako me ranije nije viđala na tom mestu. „Znate, nemamo mnogo novih mušterija”, objasnila je.
„Prvi put sam ovde”, odgovorio sam.
„Mi prodajemo brazilsku kafu”, rekla je. „Jeste li imali prilike da je probate?”
Rekao sam da jesam i da mi se veoma dopala.
Stekao sam utisak da je prodavačici veoma drago što to čuje. „Neki ljudi više vole kafu iz Azije”,
rekla je, „ali moj deda kaže da se morate usredsrediti na jedan proizvod ako želite dobro da ga
prodate. Sigurno je u pravu jer već šezdeset godina prodaje kafu u ovoj radnji.”
Na zidu iza kase nalazila se polica s fotografijom marokanskog monarha i nizom izglancanih
bakarnih urni. Na urnama su se nalazili natpisi sa imenima kvalitetnih vrsta brazilske kafe – žuti
burbon, fazenda žakaranda i karioka. Upitao sam prodavačicu koja vrsta je najtamnija i najprženija.
Ona je lupnula palcem po poslednjoj urni u nizu, na kojoj je pisalo „bolero”. „Savetujem vam da
je obavezno probate”, rekla je.
Tada sam počeo da se raspitujem za njenog dedu. „Da li je još uvek živ?”
„Naravno”, odgovorila je. „Sada je već veoma star, ali i dalje provodi ovde svako bogovetno
popodne.”
Pokazala je prstom ka fotelji pored izloga. Tapacir je bio dotrajao i pohaban a sedište ulegnuto,
kao da je to već mnogo godina bila nečija omiljena stolica. Platio sam kafu i uzeo smeđu papirnu
kesu. Pošao sam, a onda zastao u pola koraka.
Prodavačica je tiho uzdahnula. „Želite još nešto?” upitala je.
„Ovaj... mislio sam...”
„Recite.”
„Možda će vam zvučati glupo”, započeo sam, „ali moj deda je živeo u Tangeru i svakog meseca je
dolazio u Kazablanku kako bi se tu snabdeo kafom. Svestan sam da su šanse veoma male, ali palo mi
je na pamet da je možda dolazio baš ovde.”
Prodavačica je ispravila leđa i prošla rukom kroz dugu tamnu kosu. „Da li je voleo brazilsku
kafu?” upitala je.

Račana je bila u pravu. Shvatio sam da će radovi u kući moći da budu završeni jedino ako
usredsredim sve svoje snage i krenem u odlučan juriš. Ni danas mi nije jasno kako mi to ranije nije
palo na pamet. Odjednom sam se osećao kao da mi je neko podigao roletnu sa očiju. Popeo sam se na
gornju terasu i osmotrio Kalifovu kuću. Pre svega nekoliko dana, počeo bih da psujem iz sveg glasa,
suočen s haosom koji nas je okruživao, kukumavčeći nad nedovršenim projektima. Ali ta etapa je sad
bila iza mene. Staloženo sam se mašio olovke i bacio na papir sve ostale poslove koje je još trebalo
obaviti.
Za početak, želeo sam da staru kamenu radionicu s bočne strane kuće pretvorim u hamam i
renoviram oronulu gostinsku kućicu na kraju povrtnjaka. Takođe sam nameravao da napravim još
jednu fontanu i ukrasim sobu preko puta biblioteke prelepim podnim mozaikom. Sve do tada sam se
uzdržavao od tih poduhvata, plašeći se da ne ispadnem neskroman. Zabeležio sam ukupno osam novih
projekata i pružio spisak Kemalu.
„Šta želite prvo da uradite?” upitao je.
Prostrelio sam ga pogledom iz kojeg su sevale varnice. „Radićemo sve odjednom!” odgovorio
sam.

Preko plodnih polja visoravni Sais vijuga put koji vodi do imperijalnih bedema drevnog grada
Meknesa. Izorane njive, koje podsećaju na ogromne table gorke čokolade, toliko su rodne da narod
koji tamo živi hoda uspravno i ponosito. Meknes i njegov grad pobratim Fes predstavljaju kulturna
središta marokanske kraljevine. Čarobnica koju smo upoznali kod grobnice Sidija Abdura Rahmana
dala nam je prilično šture podatke. Rekla nam je samo da isterivače duhova treba da potražimo u
Meknesu.
Kada sam upitao Kemala kako ćemo, nakon što stignemo u grad, uspeti da uđemo u trag ljudima
koje smo tražili, on je nonšalantno odmahnuo rukom. Tvrdio je da tamo ima poznanika s dobrim
vezama koji može odškrinuti bilo koja vrata. Trebalo je samo da pronađemo tog tipa. Sve vreme sam
pokušavao da izvučem još neku informaciju od Kemala, ali njegove usne, kao i obično, ostale su
zapečaćene.
Usput smo svratili do gradića Kemiseta gde smo u jednoj kafani pored puta utolili glad mergezom,
pikantnim ovčjim kobasicama. Kada se začuo jutarnji poziv s minareta, vlasnik kafane je razvio svoju
prostirku, sagnuo se prema zemlji i započeo s molitvom. Dok se on molio, okrenut u pravcu Meke,
njegov sin je motrio na kutiju s pazarom, sve vreme pljeskajući rukama. Čim se molitva završila,
vlasnik kafane se vratio za tezgu, a njegov sin je ponovo nabio ruke u džepove.
Dečakovo pljeskanje je pobudilo moju radoznalost. Pretpostavljao sam da je to najverovatnije bio
sastavni deo verskog obreda.
„Jeste li uspeli da provalite u čemu je fazon?” upitao je Kemal, primetivši moju zaintrigiranost.
„Kakav fazon?”
„Pa to zašto dečak pljeska dlanovima”, rekao je Kemal. „Otac mora ostaviti sina da pazi na novac,
ali problem je u tome što mu ne veruje. Plasi se da bi dečak, onog trenutka kad mu okrene leđa,
mogao da opelješi kutiju s pazarom.”
„I šta s tim?”
„Zato je naredio dečaku da pljeska”, objasnio je Kemal. „Ako klinac prestane to da radi, znači da
je zavukao prste u kasu.”

Kada smo stigli u Meknes, parkirali smo džip pored veličanstvene kapije Bab Mansur. Kemal je
otvorio gepek i počeo da pretura po kartonskoj kutiji koja nas je pratila na svim putovanjima. Unutra
se nalazila gomila prljave plesnive odeće koja je zaudarala na ustajali vonj duvana i alkohola. Često
sam ga molio da izbaci tu kutiju iz vozila. Međutim, ona je za mog asistenta predstavljala daleko više
od skladišta prljave i pohabane odeće. U njoj su se nalazili kamuflažni kostimi za sve moguće prilike.
Dobacio mi je izgužvani sako i stare iznošene pantalone.
„Obucite ovo”, rekao je.
Deset minuta kasnije, sedeli smo u jednom kafeu na rubu medine, zaudarajući kao pijanci nakon
celovečernje lumperajke i čekajući Kemalovog poznanika koji je navodno imao dobre veze po gradu.
Kemal je i dalje odbijao da mi objasni zašto smo morali da se kamufliramo. To kontrolisanje
informacija nije bilo ništa novo. Međutim, kada sam ga upitao za isterivače duhova, bio je neobično
predusretljiv.
„Oni sačinjavaju bratstvo koje se naziva aisava”, objasnio je. „Svi su iz Meknesa i mogu kao od
šale da rasteraju džine.”
„Hoće li pristati da dođu u Kazablanku?”
„Ako im dovoljno platite, poći će i na kraj sveta”, odgovorio je Kemal.
Sat vremena kasnije, stigao je naš čovek za vezu. Čim sam ga ugledao kako dolazi preko trga, znao
sam da je to on. Istovremeno je vodio razgovor na dva mobilna telefona, razmećući se svojim
umišljenim statusom. Očajnički sam se nadao da sam pogrešio u proceni i da će taj tip jednostavno
prozujati pored nas. Međutim, čim je ugledao Kemala, ustremio se ka njemu i izljubio ga u obraze.
Delovao je kao svodnik. Lice mu je bilo drsko i samouvereno, nos mali i spljošten, a pogled lukav i
podmukao. Već na prvi pogled sam osetio veliku averziju prema njemu.
„Ovo je Abdulah”, rekao je Kemal. „On poznaje sve isterivače duhova u gradu.”
„Uopšte mi se ne sviđa kako izgleda”, prošaptao sam.
„Izgled nije važan”, procedio je Kemal.
 Svodnik Abdulah se spustio na stolicu, opkoračivši je i okrenuvši naslon ka sebi. Time je
verovatno želeo da pokaže okolini kako je glavni dasa u kraju, čovek koji se može ponašati kako mu
se prohte. Potom je uzeo komadić kifa veličine graška i smotao džoint. Kemal je započeo razgovor
formalnim uvodom i prisećanjem na stara vremena i zajedničke avanture. Potom se naglo uozbiljio i
ubrzo sam začuo kako pominje redžin.
Svodnikove okruglaste oči su se sve više smanjivale, dok na kraju nisu postale sitne kao klikeri.
Stiskao je džoint između zuba, lagano uvlačeći dim po dim.
Kemal mu je ispričao o Kalifovoj kući i o džinima koji su se uselili unutra. Svodnik je prešao
znojavim palcem duž nosa i rekao nešto na arapskom. Nisam razumeo reči, ali odmah mi je bilo jasno
o čemu govori.
„Govori o novcu, zar ne?” upitao sam.
Kemal ništa nije odgovorio.
Abdulah je povukao još jedan dim i izdeklamovao čitav niz cifara.
„Šta kaže? Koliko traži?”
Sedeli smo u kafeu obučeni u dotrajalu kamuflažnu odeću i udisali vazduh natopljen mirisom
marihuane.
Ponovio sam pitanje, ali Kemal i njegov drugar svodnik bili su isuviše zauzeti da bi mi
odgovorili. Zurili su jedan u drugog, čekajući da onaj drugi prekine tišinu. Nekom slučajnom
prolazniku mogli su izgledati kao dvojica muškaraca koji sede u kafeu utonuli u blaženu
kontemplaciju. Ali ono što se između njih dešavalo nije bilo nimalo blaženo. Oni su u tom trenutku
vodili bitku.
Promrmljao sam nekakvo izvinjenje i otišao do trga da kupim nugat na sklepanoj uličnoj tezgi.
Kada sam se vratio, Abdulah više nije bio tu. „Šta se desilo?”
„Otišao je da okupi isterivače”, odgovorio je Kemal.
„Koliko njih?”
„U grupi ih ima petnaest, ali ubaciće još desetoricu zabadava.”
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Na pitanje budalastog čoveka može se odgovoriti jedino ćutanjem.

AKO SE DOSELITE U MAROKO, ZAKLJUČIĆETE DA JE TAMO gotovo nemoguće odupreti

se iluziji i ne izgubiti kontakt sa stvarnošću. Koliko god da sam se obuzdavao, moje zamisli i planovi
su postajali sve grandiozniji. U Londonu smo živeli u minijaturnom stanu tako da je, shodno tome, sve
o čemu sam tamo razmišljao bilo sitnih razmera. Međutim, preseljenje u Kalifovu kuću podsteklo me
je na to da u potpunosti promenim svoje poglede na svet. Počeo sam da planiram ogromne
ekspedicije, da se prepuštam smelim i maštovitim poduhvatima i da gajim opsesivnu sklonost prema
iskorišćavanju svakog santimetra raspoloživog prostora.
Delimičan razlog počivao je u tome što smo se nalazili u Africi, gde je nebeski svod nepregledno
širok, a pejzaži strogi i nemilosrdni. Imao sam osećaj da tamo sve postaje moguće, da više nisam
sputan evropskom teleskopskom perspektivom. Opasnost je takođe predstavljala jedan od
podstičućih faktora. Toliko sam žudeo za tim da uteknem iz Britanije, između ostalog i zbog toga što
sam želeo da se otarasim tog učmalog osećanja sigurnosti, te bezbednosne mreže koja nas je držala u
mestu i sprečavala nas da se upustimo u bilo kakav rizik. Nedostatak bezbednosti u Maroku
predstavlja pojavu koja vam obezbeđuje neprestani dotok životne energije, ali istovremeno vas
ispunjava i beskrajnom brigom. Otkako smo se doselili u Maroko, rođenim očima sam video toliko
nesrećnih slučajeva da ih više čak ne mogu ni nabrojati. Video sam brojne žrtve saobraćajnih udesa
kako na rubu smrti leže po ulicama, gradilišta na kojima radnici padaju sa skela, decu osakaćenu
pirotehničkim sredstvima. Prvi put u životu bio sam neprestano na oprezu. Na Zapadu se možete
prepustiti životu od danas do sutra znajući da državne institucije štite vas i vašu porodicu. Ako
iskrsne bilo kakav problem, neko će vas podići sa zemlje i pomoći vam da opet stanete na noge.
Međutim, nakon svega pet minuta provedenih na severnoafričkom tlu, bilo mi je savršeno jasno da je
bezbednost moje porodice zavisila isključivo od mene. Niko drugi nije bdeo nad njima.
Kemal i ja smo iz Meknesa krenuli na jug, ka gradiću Azruu, tragajući za crnoberzijanskom
kedrovinom od koje ću napraviti police za svoju biblioteku. Svi su me upozoravali da budem krajnje
oprezan, tvrdeći da trgovina kedrovim drvetom predstavlja biznis koji vode lopuže. Do mojih ušiju
stigle su i druge uznemiravajuće glasine. Iz jednog izvora sam načuo da je sva kedrovina na
marokanskom tržištu napadnuta nekom nevidljivom gamadi. Drvo je, spolja posmatrano, izgledalo
odlično, ali kad biste ga odneli kući, iz njega bi izgmizalo bezbroj larvi koje bi se raširile po čitavoj
kući, proždirući sve pred sobom. Bakalin iz sirotinjske četvrti rekao mi je da se u toj vrsti drveta ne
kriju crvi, već duhovi. Upozorio me je da te zlosrećne daske nipošto ne donosim u svoj dom jer će se
džini iz njih preseliti u zidove među kojima živimo. Podsetio sam ga na to da je naša kuća već bila
puna džina. Bakalinovo lice je poprimilo užasno zabrinut izraz.
„Onda će nastupiti pravi rat!” bojažljivo je rekao. „Od vaše kuće ni kamen na kamenu neće
ostati!”

Gradić Azru je smešten na padinama Srednjeg Atlasa, na nadmorskoj visini od četiri hiljade
metara. Po atmosferi podseća na kolonijalnu brdsku postaju. Zgrade su niske, podignute u
besprekornom francuskom stilu, sa evropskim krovovima koji se presijavaju naspram kobaltnoplavog
neba.
 Predložio sam da odmah krenemo u poteru za sumnjivim tipovima koji bi nas mogli odvesti do
nekog skladišta crnoberzijanske kedrovine.
„Još nije vreme za to.”
„Kada će biti vreme?”
„Moramo sačekati do ponoći.”
I tako smo proveli čitavo popodne dremajući u džipu. S vremena na vreme, neko bi novčićem
zakuckao na prozor i nudio nam peruške za brisanje prašine, švercovane cigarete, žvakaće gume ili
hemijske olovke. Malo-pomalo, popodne se pretvaralo u sumrak, a zatim i sumrak u noć. Neprestano
sam gledao na sat, odbrojavajući minute.
U pola jedanaest sam protresao Kemala za ramena, nateravši ga da se probudi. Isteturali smo se iz
vozila i potražili utočište u obližnjem kafeu, gde smo naručili cafe noir. Kao i obično, kafe je bio pun
muškaraca sa izduženim licima koji su, obučeni u dželabe, sedeli među oblacima crnog duvanskog
dima. Konobar nam je doneo par čistih pepeljara, poslužio nas kafom i zakašljao se u šaku. Tražio je
da odmah platimo.
„Platićemo kad krenemo”, odgovorio je Kemal.
Konobar je ispružio dlan i promrmljao cenu. „Vidim da ste iz Kazablanke”, rekao je, „a ja sam
prilično nepoverljiv prema ljudima iz grada”.
Kemal je tačno u jedanaest napustio sto, prešao ulicu i prišao dečaku koji je prodavao „marlboro”
na komad. Međutim, nije otišao tamo da bi kupio cigarete, već da bi stupio u kontakt s nekim od
švercera. Nakon nekoliko minuta razgovora, dečak je nekud otrčao, a Kemal se ponovo ušunjao u
kafe.
Prošlo je još sat vremena.
Kemal je taman palio cigaretu kada je jedan muškarac, probivši se kroz dimnu zavesu, prišao
našem stolu. Bio je nizak i nervozan, s masnim licem boje rđe. Nagnuo se ka stolu, ovlaš se rukovao
sa mnom i spustio se na stolicu. Odmah sam primetio da nešto nije štimalo u tom pozdravu. Skrenuo
sam pogled ka njegovoj desnoj šaci. Nedostajala su mu tri prsta i palac. Kemal mi je kasnije objasnio
kako stolar bez prstiju važi u Maroku za iskusnog majstora. Rekao je da najbolji stolari uopšte
nemaju prste.
Potom su njih dvojica počeli da se došaptavaju na arapskom. Razgovarali su o kvalitetu i
kvantitetu, kao i o policiji. Tip se neprestano cerio i služio Kemalovim „marlborom”. Kad god bi u
razgovoru bila pomenuta policija, švercer bi se jedinim preostalim prstom desne ruke počešao po
bradi i prasnuo u promukli nervozni smeh. Na kraju smo napustili kafe i izašli na ulicu. Tamo smo se
našli s još jednim tipom, kome takođe svi prsti nisu bili na broju, da bismo na kraju završili u radnji u
kojoj su se prodavale polovne WC šolje. Iako je bilo veoma kasno, sva svetla su bila upaljena.
Nisam imao ni najblažu predstavu o tome šta smo tražili na tom mestu, ali kao i uvek, držao sam se po
strani, prepuštajući Kemalu da ugovori posao.
Nervozni tip iz kafea je podigao poklopac s jedne od WC šolja i iz nje izvadio šest uzoraka
kedrovine. Bacio ih je na sto i počeo da nam objašnjava njihove karakteristike. Objasnio je da je
roba klasirana prema brojnosti čvorova i suvoći drveta. Najsuvlje drvo bez ijednog čvorića bilo je
premiere qualite. Naravno, to je imalo i odgovarajuću cenu. Takva kedrovina bila je duplo skuplja
od robe druge klase.
Pregledao sam uzorke, izjavio da bih uzeo drvo prve klase i upitao da li u skladištu imaju
dovoljnu količinu za police dužine dvesta pedeset metara. Šverceri su moje pitanje dočekali širokim
kezom. Tip kojeg smo upoznali u kafeu odšetao je do drugog kraja radnje i pomerio visoku platformu
na kojoj su bile izložene uvozne ružičaste WC šolje iz Francuske. Pred našim očima se ukazao nizak
tajni prolaz. Švercer nas je pozvao da krenemo za njim.
Prošli smo kroz tajni otvor i obreli se u skladištu kroz koje se širio opojni miris sveže posečene
kedrovine. Kada su mi se oči privikle na tamu, ugledao sam robu koju su crnoberzijanci nudili –
hiljade i hiljade debelih dasaka poslaganih do samog krova u kamarama koje su po veličini i obliku
podsećale na kušet kola. U jednom uglu spazio sam cirkularnu testeru. Bila je lišena bilo kakvih
bezbednosnih mehanizama, što je objašnjavalo zašto je ljudima koje smo upoznali nedostajalo toliko
prstiju.
Nakon toga, usledili su iscrpljujući tročasovni pregovori. Po njihovom okončanju, moj buđelar je
bio znatno olakšan, ali konačno smo imali dovoljno prvoklasne kedrovine za biblioteku. Naš
posrednik je obećao da će u najkraćem mogućem roku isporučiti drvo u Dar Kalifu. Pružio mi je
svoju osakaćenu desnu šaku, široko se iscerio i iščezao u noći.

Dok smo se sutradan vraćali za Meknes, pored puta smo primetili mnoštvo tezgi pored kojih je
stajala armija tinejdžera. Prodavali su avokado i kameleone, bukete ruža i crveno keramičko posuđe.
Kilometrima naokolo nije bilo nijednog sela, pa čak ni usamljenih kuća. Pitao sam se kako su ti
dečaci stigli tu i zašto su za trgovinu odabrali tako zabačeno i pusto mesto. Nismo planirali da se
zaustavljamo, ali ja sam naglo promenio mišljenje kada sam video kako dečaci surovo hvataju
kameleone za rep i vitlaju njima kroz vazduh kako bi privukli pažnju vozača. Naredio sam Kemalu da
pritisne kočnicu i poslao ga da kupi sve guštere koji su bili izneti na prodaju – ukupno dvadeset
kameleona različitih veličina. To zadovoljstvo me je koštalo pet stotina dirhama, oko trideset
američkih dolara. Bila je to pljačka usred bela dana.
Prešli smo otprilike još pet kilometara. Put je ponovo bio prazan, omeđen stablima eukaliptusa i
šipražjem. Sunce je bilo tako zaslepljujuće da je Kemal jednom rukom držao volan, a drugom
zaklanjao oči. Rekao je da nikada nije video tako jako i blještavo popodnevno sunce. Put je vijugao
ulevo, potom udesno, a onda je konačno postao prav kao strela i usmeren direktno ka severu. Prvi put
nakon dužeg vremena imali smo dobar pregled pred sobom.
U daljini smo ugledali čoveka koji je stajao pod senovitom krošnjom jele. Bio je pogrbljen od
starosti, a telo mu je bilo obavijeno dželabom s kapuljačom. Ja sam ga prvi spazio.
„Daj da ga povezemo”, rekao sam. „Ionako moramo stati da pustimo guštere.”
„Stranci koje srećete na putu mogu doneti samo nevolje”, progunđao je Kemal.
„A šta je s milosrđem? Molim te, stani. Naređujem ti da staneš”, odlučno sam rekao.
Kemal je nagazio kočnicu i džip se lagano zaustavio, nezgrapno se zaljuljavši. Starac je dohramao
do vozila, vukući svoj ruksak. Doviknuo sam mu nešto u znak pozdrava i rekao mu da uđe. Progunđao
je jedno „hvala” i počeo da se pentra u džip, dok smo mi za to vreme izašli da oslobodimo
kameleone. Trenutak kasnije, začuo sam štektanje motora. Dok sam se okrenuo, džip se već udaljavao
od nas. Bio je to trenutak koji sigurno nikada neću zaboraviti. Ispustili smo guštere iz ruku i pojurili
uz drum, psujući na sav glas.
Nije bilo nikakve vajde. Džip je već nestao s vidika.
„Kučkin sin”, rekao sam.
„Dabogda se zakucao u što veće drvo”, dodao je Kemal.
„Pazi šta govoriš. Mogao bi da ošteti vozilo.”
„Ionako ga nikada više nećete videti” rekao je Kemal. „Do mraka će delovi već biti povađeni, a
limarija isečena i prodata kao staro gvožđe.”
Spustili smo se pored puta, još uvek ne verujući šta nam se desilo. Ćutke smo zurili u daljinu, kao
da očekujemo neki čudesan preokret. Iako Kemal ništa nije komentarisao, osećao sam da je duboko u
sebi mene krivio za taj incident jer sam usput pokupovao sve one guštere. Oni su uzrokovali
katastrofu koja nas je zadesila.
„Siroti gušteri. Siroti starac”, rekao sam, pokušavajući da ga smekšam.
„Do đavola i s gušterima i s tim starcem! Ako vas baš zanima, nije ni bio nešto star. To je bila
čista kamuflaža”, prasnuo je Kemal. „Taj čovek je lopov.”
Nakon petnaest minuta čekanja, začuli smo kako se neko vozilo približava iz pravca Meknesa.
Bilo je to prvo vozilo na drumu otkako smo ostali bez džipa. Put je bio toliko prav da smo ga ugledali
mnogo pre nego što je stiglo do nas. Kretalo se velikom brzinom, a sunčevi zraci su se odbijali o
krov. Zaklonio sam oči šakama.
„Neki džip. Isti kao naš.”
Kemal se zagledao u daljinu. „To i jeste naš džip”, rekao je.
„Zašto li se vraća? Ne misli valjda da ima još nešto da nam uzme?”
„Ovo prepustite meni”, odlučno je rekao Kemal.
Zgrabio je veliki oštar kamen i pojurio ka vozilu baš u momentu kada je lopov nagazio na kočnicu.
„Ostavi taj kamen!” povikao sam.
„Malo sutra ću da ga ostavim!”
Lopov je otvorio vozačka vrata trenutak pre nego što je Kemal stigao do njega s kamenom. Vikao
je nešto na arapskom. Zvučalo je kao da moli za milost. Kemalovo lice je bilo iskrivljeno od besa.
Ranije sam već imao prilike da prisustvujem naletima njegove srdžbe. Ako bi mu pukao film, bio je
savršeno kadar da ubije čoveka. Lopov je ponovo nešto doviknuo, a onda skočio iz džipa i bacio se
na zemlju, raširivši noge i ruke. Nisam shvatao šta se dešava. Govorio je molećivim glasom, u
beskraj ponavljajući jedne te iste reči.
„Šta to govori?”
Kemal je ćutao. Podigao je ruku i hitnuo kamen u stranu, očigledno dirnut onim što je čuo. Njegova
srdžba je naprasno splasnula.
„Zaboga, šta kaže? Zašto se vratio?”
Čovek je i dalje molio za milost.
„Alahu akbar! Bog je veliki!” rekao je Kemal.
„Šta se dešava?”
„Ne mogu da verujem.”
„Aman, šta se dešava?!”
„Kaže da nam je vratio džip zato što...”
„Zato što...?”
„Zato što, da to nije učinio, niko nikada više ne bi stao da poveze nekog sirotog starca.”

U Dar Kalifi su počeli radovi na fontani. Iz Fesa je stigao kamion natovaren korpama punim
četvrtastih keramičkih pločica. Pločice su bile raznih boja – plave, bele, crvene i zelene, žute i
tirkizne, narandžaste i crne. Dvojica zelidžija – majstora koji su se specijalizovali za veštinu sečenja
pločica – sedeli su u dvorištu na smotuljcima pamuka. Bili su tihi, mirni i pažljivi, nalik ljudima koji
bi mogli provesti čitavu večnost utonuli u misli. Jedan šegrt je doneo prvu korpu u dvorište. Spustio
se pored majstora, a onda je bambusovim štapom umočenim u belo domaće mastilo počeo da iscrtava
mnoštvo prefinjenih oblika na keramičkim pločicama. Pločice je potom prosleđivao zelidžijama koji
su, prateći iscrtane obrise, izrezivali deliće budućeg mozaika.
Samo za centralni medaljon je bilo potrebno dve hiljade mozaičkih fragmenata, a za čitavu fontanu
duplo više od toga, pri čemu je svaki komadić keramike bio sečen na licu mesta, u Dar Kalifi. Aziz
mi je predočio da će za pripremu kompletnog mozaika trebati oko mesec dana. Isprva sam mislio da
će to, uprkos njegovoj prognozi, potrajati znatno duže. Međutim, dok sam gledao predane zanatlije
kako vešto barataju svojim alatom, shvatio sam da možda ipak ima nade. Zelidžiji su radili furioznim
tempom, kuckajući oštrim preciznim čekićima po iscrtanim obrisima i stvarajući mnoštvo raznovrsnih
oblika – kvadratiće i pravougaonike, komadiće u obliku širita i slova S, rombove i trapeze, pa čak i
osmokrake zvezde. Svaki oblik imao je svoje ime. Bilo je tu šiljastih spirala koje se nazivaju kandil i
blago zavojitih oblika poznatih kao dardž, trouglova koje zelidž-majstori zovu talija i osmougaonih
oblika poznatih pod nazivom kura.
Marokanski mozaici se uveliko razlikuju od svojih zapadnjačkih pandana koji se uglavnom prave
od bojenog stakla. Kod zapadnih mozaika, komadići stakla su potpuno obojeni, dok su delići
marokanskih mozaika sačinjeni od keramike i samo površinski glazirani bojom. Osim toga, sečenje
keramike je daleko komplikovanije od sečenja stakla budući da se staklo mnogo lakše kontroliše i
prilikom sečenja se lomi po pravim linijama. Kada se keramički komadići koji sačinjavaju zelidž
mozaik postave jedan uz drugi, oni se tako savršeno uklapaju da između njih ne ostaju pukotine koje
bi bile ispunjene malterom kako bi se povezao čitav sklop. Zbog toga se komadići zelidž mozaika
stavljaju preko gipsane podloge, a njihove donje ivice se seku pod uglom koji omogućava savršeno
prianjanje.

Nekoliko dana po povratku iz Meknesa, prošao sam pored radnje za prodaju brazilske kafe
smeštene preko puta oronule Besonoove zgrade. Bio je petak ujutru i na ulicama je vladala
neuobičajena gužva, a prolećno sunce je zasipalo grad snopovima blistave svetlosti. Primetio sam
starca koji je sedeo pored izloga radnje, umotan u poliestersko ćebe. Oči su mu bile zatvorene.
Otvorio sam vrata, ušao u lokal i pozdravio prodavačicu. Odmah me je upitala kako mi se dopala
kafa. Rekao sam da je odlična. Na njenom licu je istog trenutka zablistao širok osmeh.
„Vi ste čovek koji zna da ceni kvalitet”, veselo je rekla. „To se vidi i po vašoj obući.”
Spustio sam pogled ka zemlji. Na nogama sam imao stare crne cipele od neštavljene kože.
„Cakle se kao ogledalo”, nastavila je prodavačica. „To dokazuje da i vaša usta i vaša stopala
imaju dobar ukus.”
Pokazao sam rukom ka usnulom starcu. „To je vaš deda?” upitao sam šapatom.
„Da, to je on.”
„Baš šteta što spava”, rekao sam.
Prodavačica je istog trenutka izvukla fioku registar-kase i snažno je zalupila.
Starac je otvorio oči. „Nadija”, progunđao je. „Koliki je pazar?”
„Sedite pored njega”, rekla je žena, „a ja ću vam pripremiti šolju burbon santo sa”.
Čim sam se smestio pored starca, srebrnastosiva mačka mi je skočila u krilo. Starac je skrenuo
pogled ka ulici.
„Volite brazilsku kafu?” upitao je.
„Da. To je najbolja kafa na svetu”, učtivo sam odgovorio.
Starac se osmehnuo, klimnuo glavom i obrisao naočari krajičkom košulje.
„I moj deda ju je voleo”, dodao sam. „Svakog meseca je dolazio u Kazablanku po kafu.”
„Odakle je bio vaš deda? Iz Fesa?” upitao je starac.
„Ne. On je bio Avganistanac.”
Starac je ćušnuo naočari na nos i zagledao se ispred sebe. „Poznavao sam jednog Avganistanca”,
rekao je slabašnim glasom. „Živeo je u Tangeru.”
Zastao sam u pola daha. „I moj deda je živeo u Tangeru”, rekao sam.
 „Bio je sufi. Strašno mudar čovek.”
„Da se možda nije zvao Ikbal?”
Starac je prešao jezikom preko ispucalih usana. „Da baš tako se zvao”, rekao je.
Nisam nijednom rečju niti emocijom pokazao kako se osećam, ali srce mi je zaigralo od radosti.
„Pojavljivao se na svakih nekoliko nedelja”, polako je nastavio starac. „A onda je odjednom
prestao da dolazi.”
„Udario ga je kamion za prevoz koka-kole”, objasnio sam.
Vremešni prodavac kafe se odjednom rastužio. Skinuo je naočari i obrisao čelo.
„Husein je bio strašno usamljen bez njega”, rekao je.
„Ko je Husein?”
„Pa, zbog njega je vaš deda tako često dolazio u Kazablanku” odgovorio je.

Čuvari su bili strašno zlovoljni zbog toga što sam naručio kedrovinu za biblioteku. Kada je kamion
s drvenom građom stigao iz Azrua, postrojili su se na kućnom prilazu i rekli šoferu da se vrati odakle
je došao. Kamiondžija bi ih verovatno i poslušao da se ja, srećnim sticajem okolnosti, baš u tom
trenutku nisam vratio iz šetnje.
„Šta se dešava?”
„Ovaj čovek je dovezao kedrovinu iz Azrua”, besno je rekao Medved.
„Odlično! Odmah ćemo je prebaciti unutra!”
„Ne možete to učiniti”, usprotivio se Hamza.
„Zašto ne bih mogao?”
„Zato što je kedrovina ukleto drvo. To je drvo koje džini najviše vole.”
„Nemoguće da džini obitavaju baš u svim kedrovima”, rekao sam.
Osman je uperio prst ka nebu. „Nego šta nego je moguće! Zato nijedna cepanka kedrovine ne sme
ući u kuću”, rekao je znalačkim glasom.
Uprkos tome što sam, u poređenju s većinom ljudi koje poznajem, prilično prijemčiv za lokalne
običaje i verovanja, znao sam da na nekom mestu ipak moram povući liniju. Moji čuvari su još
odavno bili prešli tu granicu. Preuzeli su vlast u kući, nametnuvši nam režim baziran na izmišljenom
strahu. Već mi je bilo preko glave da iz dana u dan slušam šta je ukleto a šta blagosloveno, kako treba
da obavljam svoje poslove i kome smem da verujem. Odgurnuo sam ih u stranu i pokazao šoferu da
istovari građu.
„Zažalićete zbog ovoga”, preteći je rekao Hamza.

Stari filatelista Hišam je pune tri nedelje proveo u bolesničkoj postelji. Pozvao sam našeg
porodičnog lekara da ga pregleda. Gacajući kroz blato do kolena, doktor se probio do Hišamove
kućice, pregledao ga stetoskopom, zavirio mu u grlo i obavestio nas da je starac navukao veoma
ozbiljan grip. Naredio mu je da do daljnjeg ostane u postelji, da miruje i ne prima posetioce.
Naši razgovori su se u međuvremenu pretvorili u stožer oko kojeg se vrtela čitava moja nedelja.
Unapred sam se radovao tim susretima i pričama iz kojih su izbijali Hišamovi jednostavni i razboriti
pogledi na svet. Dok je bio bolestan, pridržavao sam se doktorovog naređenja i nisam odlazio kod
njega. Često sam sretao njegovu suprugu dok je kupovala povrće na tezgi preko puta džamije, tako da
me je ona redovno izveštavala o starčevom zdravlju.
Jednog ponedeljka, treće nedelje otkako se Hišam razboleo, mahnula mi je rukom dok sam
prolazio kroz bidonvil.
„Želeo bi da vas vidi”, rekla je.
 Kada sam otišao do kućice, starac je sedeo na krevetu postavljenom nasred jednosobne straćare.
Na sebi je imao svoj stari sako od tvida, pljosnatu kapu i čarape navučene preko šaka. Upitao sam ga
kako se oseća.
„Kao robijaš”, rekao je. „Kao robijaš koji se smrzava u ledenoj ćeliji.”
„Doneo sam vam nekoliko markica. Jednu iz Mongolije i nekoliko novih iz Avganistana.”
Stari filatelista je svukao čarape s ruku, zahvalio mi i žudno prihvatio poštanske marke. Svrstao ih
je u pedantne nizove i svaku pomno pregledao svojom lupom. Zamišljeno je klimao glavom,
mrmljajući nešto na arapskom i čkiljeći kroz uveličavajuće staklo. Kada je ispitao i poslednju
markicu, spustio je lupu i zagledao se u mene.
„Kad biste samo znali koliko ste usrećili jednog bolešljivog starca” rekao je.

Moja maštarija da pretvorim gostinsku kućicu u vrtni paviljon bila je inspirisana marokanskom
tradicijom izgradnje menzeha. Ti pomoćni objekti, posvećeni trenucima dokolice, užitka i relaksacije,
predstavljaju marokansku verziju modnog hira koji je svojevremeno vladao i Evropom. Na brojnim
marokanskim kraljevskim posedima mogu se zateći takvi paviljoni skriveni u nekom uglu vrta i
odvojeni od palate zastorom stvorenim od postrojenih stabala i gustih krošanja. Ti objekti su po
pravilu popločani najkvalitetnijim bedžmatom i opremljeni jednostavnim stolicama, jastučićima i
asurama, a krovovi su im prekriveni kermudom, zelenim glaziranim pločicama.
Pretvaranje oronule gostinske kućice u marokanski vrtni paviljon nije predstavljalo naročito
komplikovan poduhvat. Prvo je trebalo izbaciti krš koji se tokom godina nakupio unutra, zatim
ukloniti zarđali limeni krov i srediti električne i vodovodne instalacije. Nakon toga, trebalo je naneti
novi gips na zidove, popločati podove bedžmatom i prekriti krov zelenim kermudom.
Planirao sam da radovi počnu negde sredinom aprila. Na poleđini koverte sam skicirao šta bih
otprilike želeo i to pokazao jednom građevincu iz Uarzazata. On mi je za taj posao zatražio tako nizak
iznos da sam ostao prosto zapanjen. Uprkos tome, uzeo sam ga u službu.
Još od samog početka su krenuli problemi. Osman je načuo šta planiram i izjavio kako je moj
poduhvat osuđen na propast jer ta zgrada nije bila džabe napuštena. Kada sam ga zamolio da mi
pojasni svoje reči, samo je okrenuo leđa i otišao, gunđajući nešto sebi u bradu. Hamza takođe nije
podržavao moju ideju. Odvukao me je u stranu.
„Napravićete veliku grešku ako to uradite”, rekao je.
”Možeš li mi ti reći zašto je gostinska kućica napuštena?”
„To se vas ne tiče”, odgovorio je.
„Ako se opet radi o džinima”, rekao sam, „ne morate više brinuti. Isterivači duhova će uskoro
posetiti Dar Kalifu.
Hamzino lice se istog trenutka sledilo. „Kada? Kada dolaze?”
„Kad budu bili spremni”, odgovorio sam.

Pozno proleće pretvorilo se u rano leto i vazduh su ispunili novi mirisi. Postali su još opojniji,
bujniji, sočniji, kao da su nagoveštavali da su pred nama neki novi i lepši događaji. Sada kada smo
zimu ostavili za sobom i krenuli u susret dugim vrelim danima, moje raspoloženje se znatno
poboljšalo. Tumarao sam kroz prazne sobe, s nestrpljenjem iščekujući dan kada ćemo se konačno
useliti u njih. Dekorativni radovi su većinom bili gotovi, ali svuda je ostao još po neki nedovršeni
detalj, tako da smo se i dalje tiskali u privremenoj zajedničkoj spavaćoj sobi na glavnom hodniku.
Jednog jutra, dok sam sedeo za svojim indijskim radnim stolom pišući pisma, zazvonio je telefon.
Bilo je nešto pre osam. Upitao sam se ko može zvati u tako rane sate. Odgovorio sam na poziv i s
druge strane začuo dubok prodoran muški glas. Moj sagovornik me je na odličnom engleskom jeziku
upitao da li sam u nekom srodstvu sa Sirdarom Ikbalom Ali Šahom. Odgovorio sam da sam ja njegov
unuk.
„Moramo se sresti”, rekao je anonimni glas.
„Možete li mi reći ko ste vi?”
„Sve ću vam objasniti kada se budemo videli.”
Tog popodneva, pojavio sam se dvadeset minuta pre ugovorenog vremena na mestu sastanka, u
jednom kafeu u blizini Bulevara Hasana Drugog. Pretpostavljao sam da je taj misteriozni muškarac
dobio moj broj od grofice De Longvik. Pokušao sam da je kontaktiram telefonom, ali njena služavka
me je obavestila da je grofica otišla na Karibe.
Naručio sam espreso i izvadio svoju beležnicu. Na prvi pogled, svi marokanski kafei izgledaju
gotovo istovetno – za stolovima obavijenim duvanskom izmaglicom sede sredovečni muškarci u
dugim dželabama, sa žutim iznošenim kožnim papučama na nogama. Međutim, ako zavirite ispod
površine, pred vašim očima se otkriva mnoštvo zanimljivih i neočekivanih prizora. Za susednim
stolom sam ugledao muškarca s debelim naočarima i fesom na glavi koji je krajnje koncentrisano
žiletom rezbario palidrvca. Malo dalje od njega, jedan visok i markantan tip je povlačio duboke
dimove iz nargila ležerno se zavalivši na naslon. Kelner je odmerenim koracima prišao njegovom
stolu i ćušnuo mu svežanj novčanica skrivenih ispod poslužavnika. Tip se diskretno osvrnuo naokolo
i gurnuo pare pod dželabu.
Misteriozni muškarac koji mi je zakazao susret kasnio je već petnaest minuta. Naručio sam još
jedan espreso i nastavio da pravim svoje beleške. Tada je papir zaklonila neka tamna hladna senka.
Podigao sam pogled. Nada mnom je stajao vitki bradati muškarac od pedeset i kusur godina, obučen u
sivo laneno odelo. Pružio mi je ruku.
„Ja sam Husein Benbrahim”, predstavio se.
Nisam znao šta da kažem. Ušeprtljano sam sklonio svesku i pokazao mu na stolicu pored sebe.
Imao je taman ten, a crte lica su mu bile prikrivene prosedom bradom. Ramena su mu bila široka, a
držanje neprirodno dobro.
„Stari prodavač kafe mi je rekao za vas”, prozborio je.
„Baš kao što je i meni rekao za vas”, odgovorio sam.
„Onda znate zbog čega sam insistirao da se upoznamo?”
„Ne, ništa ne znam”, brže-bolje sam objasnio. „Sve što sam saznao jeste vaše ime... i to da je moj
deda zbog vas često dolazio u Kazablanku.”
Husein je naručio cafe creme i ponovo se okrenuo ka meni.
„Da, dolazio je ovde zbog mene.”
„Možete li mi to malo pojasniti?”
„Ikbal je bio prijatelj mog dede”, rekao je, blago se nagnuvši. „I mnogo više od toga. Bio mu je
brat.”
„Brat?” Ništa mi nije bilo jasno.
„Ne brat u uobičajenom smislu”, nastavio je on, „već masonski brat. Vidite, i moj i vaš deda su
bili masoni.”
„Da. Poznato mi je da je moj deda bio član masonske lože iz Edinburga”, rekao sam.
Husein mi se još više približio. Naslonio je laktove na sto i spojio dlanove. „Baš tako”, rekao je.
„Njih dvojica su se upoznali u jednoj bolnici u Edinburgu za vreme Prvog svetskog rata. Ikbal je bio
Avganistanac, a moj deda Marokanac, tako da je bilo sasvim prirodno da se sprijatelje. Zajedno su
stupili među masone i ostali u kontaktu do kraja života.”
 „Kada je vaš deda umro?”
„1963. godine”, odgovorio je Husein, „tri godine nakon što se Ikbal preselio u Tanger. Ja sam još
u ranom detinjstvu ostao bez roditelja, tako da me je deda odgajio. Kada je on umro, ostao sam bez
ikog svog. Nisam imao nikog od bliske rodbine ko bi preuzeo brigu o meni, tako da bi me sigurno
poslali u sirotište da mi Ikbal nije priskočio u pomoć. Ispostavilo se da je on još ranije obećao mom
dedi da će se starati o meni ako se njemu nešto desi.”
„Masonska dužnost?” rekao sam.
„Bratska dužnost.”
„Ali vi se niste preselili kod njega u Tanger?”
„Nisam. Ostao sam u školskom internatu u Kazablanki”, objasnio je Husein. „Ikbal me je
posećivao svakog meseca. Donosio mi je knjige i hranu. Tek kasnije sam saznao da je on plaćao i
školarinu. Otvorio mi je bankovni račun kako bih mogao da nastavim sa studijama. Samo zahvaljujući
njemu, uspeo sam da postanem hirurg.” Husein je na trenutak zastao. „Uvek mi je govorio da imam
sigurnu i preciznu ruku.”
„Ali kako to da vas nikad nije pominjao? Koliko shvatam, čak ni njegovi bliski prijatelji iz
Kazablanke nisu znali za vas.”
Husein me je pogledao pravo u oči. „Čestiti ljudi ne govore o svojoj velikodušnosti”, rekao je.
„Kad bi se hvalisali time, onda to ne bi bila velikodušnost, već sujeta.”

Četiri nedelje nakon što je bila isečena prva kockica mozaika koji će krasiti fontanu, u Dar Kalifu
je stigao mualem koji je trebalo da obavi završni deo posla – da dizajnira mozaik i sklopi ga u celinu.
Imao je tako prefinjenu i krhku građu da je podsećao na figuru od majsenskog porcelana. Hamza ga je
dočekao na vratima, a potom ga odveo do dvorišta gde su sedeli zelidž-majstori. Novopridošli
zanatlija je razvio komad grubog platna preko zelenog popločanog poda i latio se posla.
Prvo je skicirao centralni medaljon, potom šesnaest spoljnih rozeta i na kraju pozadinu. Pincetom
je raspoređivao minijaturne ručno sečene fragmente, stvarajući centralni deo mozaika. Bio je tako
vičan svom poslu da je pet hiljada mozaičkih fragmenata svih mogućih boja i oblika postavljao na
odgovarajuća mesta okrenute s naličja, uopšte ne osećajući potrebu za tim da pogleda drugu stranu i
proveri kako dezen izgleda. Ruke su mu se kretale brzinom svetlosti, uzimajući komadiće sa
razvrstanih gomilica i slažući ih u mozaik. Upitao sam ga kako uspeva da napravi tako savršen dezen
kada su keramički fragmenti okrenuti naopačke i kada uopšte ne vidi kako su boje uklopljene.
„Samo slepci znaju koliko je očini vid slab i nepouzdan”, odgovorio mi je.
Dok su se radovi na fontani nastavljali, kedrovina koju smo kupili za biblioteku bila je pretvarana
u dvesta pedeset metara duge police. Drvo je bilo čudesno aromatično. Njegov miris je prožimao
čitavu prostoriju. Rašid i četiri njegova pomoćnika poskidali su svu odeću osim donjeg veša i stavili
platnene poveze preko usta. Bilo je toliko piljevine da bi vam se, ako biste provirili u sobu privučeni
mirisom kedrovine, učinilo da ste uleteli usred mećave. Čuvari su usplahireno marširali ispred
biblioteke. I dalje su bili uznemireni zbog toga što sam u kuću dovukao ukleto kedrovo drvo i besni
što im nisam dopustio da isteraju ono što su naumili. To drvo je možda bilo prepuno džina, ali oni još
uvek nisu davali znaka. Kuća je i dalje stajala na svom mestu.

Jedini način da se izborim s rastućom tenzijom bio je da pobegnem iz Dar Kalife. Ponovo sam
počeo da provodim sve više vremena u gradu, praveći beleške po kafeima i posmatrajući život koji
se odvijao oko mene. Kemal je znao da me, ako mu zatrebam, najčešće može pronaći u kafeu Rialto,
preko puta istoimenog bioskopa. Odlazio sam tamo zbog guste jake kafe sa aromom badema.
 Jednog jutra je parkirao džip ispred kafea i domarširao do mog stola, donevši mi najnovije vesti o
mafijaševom planu da nam preotme Kalifovu kuću. Spustio se pored mene i poslagao gomilu
dokumentacije po stolu. Dok smo mozgali šta da preduzmemo, prišao nam je uniformisani policajac.
Pokazao je rukom ka džipu.
„Šta ono traži tamo?” mrko je upitao.
Ukorio sam Kemala što se parkirao na nedozvoljenom mestu.
„Odmah ćemo pomeriti vozilo”, rekao sam.
„Ne mislim na vozilo”, žučno je odbrusio policajac, „već na onaj amblem. Gde ste to nabavili?”
Policajac je uperio prst ka službenoj nalepnici na vozačkoj strani šoferšajbne na kojoj se nalazila
marokanska zelena petokraka zvezda na crvenoj pozadini.
„Otkud vam to? Znate li da je to amblem šefa policije?” ispitivao nas je.
Kemal je skočio sa stolice i krenuo ka automobilu.
„Ako hoćeš da znaš odakle mi amblem”, arogantno je rekao, „napiši mi kaznu za parkiranje”.
Policajac je zamišljeno žvakao kraj hemijske olovke.
„Hajde, napiši mi kaznu! Čik ako smeš!” vikao je Kemal.
„Odmah uklonite vozilo ili ću vas privesti”, rekao je policajac.
„Hajde, kukavice! Samo mi napiši tu kaznu, i pre nego što kažeš piksla, završićeš po službenoj
dužnosti usred Sahare!”
Potražio sam novčanik da platim račun. Kada sam podigao glavu, policajac više nije bio tu.
„Kud nestade?”
„Zbrisao je.”
„Otkud ti taj amblem? Imaš nekog rođaka u policiji?”
„Ma jok”, rekao je Kemal. „Kupio sam ga na bazaru za jedan dolar.”
Grofica De Longvik mi se javila telefonom odmah po povratku s Kariba. Rekla mi je da je vila
koju je njena kćerka posedovala na ostrvu Martinik zaista prelepa, ali da unutra prosto ne može da se
diše od vlage. Koliko god vam bilo lepo na nekom putovanju, objasnila je, ipak je najlepše kada se
posle dužeg odsustva vratite kući.
Pomenuo sam kako sam uspeo da otkrijem zašto je moj deda svakog meseca dolazio u Kazablanku.
„Pa, dolazio je zbog kafe, zar ne?” rekla je grofica.
„Nije zbog kafe”, odgovorio sam, „već da bi održao obećanje koje je dao svom prijatelju iz
masonskih krugova.”
S druge strane linije začulo se prigušeno zveckanje bisera.
„Dakle, znate za Huseina Benbrahima?”
„Sada znam”, rekao sam. „Ali ako ste vi znali za to, zašto mi niste rekli?”
„Ja možda nisam mason”, odgovorila je grofica, „ali kad nekome nešto obećam, moje usne su
zapečaćene”.

Ubrzo nakon toga, jednog jutra sam zatekao Račanu kako plače za kuhinjskim stolom. Timur je
sedeo na podu pored nje, vrišteći iz sveg glasa.
„Bila sam luda što sam nasela na tvoja obećanja” tiho je rekla, ne dižući pogled. „Osećam se kao
da me je neko spakovao u ludnicu. Napravio si nam haos od života samo da bi mogao da se prepustiš
svojim fantazijama.”
„Biće bolje”, pokušao sam da je utešim. „Samo se još malo strpi. Stvari će sigurno krenuti
nabolje.”
Račana je podigla glavu. Pogled joj je bio umoran i prazan. „Tebi je lako. Ti jednostavno
pobegneš od svega. Provodiš po čitav dan u onim odvratnim zagušljivim mačo kafeima.”
„To je istraživački rad”, brže-bolje sam rekao u svoju odbranu.
„E pa, onda i ja želim da se bavim istraživačkim radom!”
Nisam imao drugog izbora nego da obećam Račani da će i ona dobiti svog ličnog asistenta. Bila je
već umorna od neprestanih čarki među mnogobrojnom poslugom koju smo unajmili u nadi da će nam
to olakšati život. Gotovo sve svoje vreme je provodila mireći zavađene strane i razrešavajući
nesporazume između kuvarice, dadilje, spremačice, baštovana i čuvara. Sada je tražila nekog ko će
joj priteći u pomoć, ko će biti njena desna ruka i ko će držati na odstojanju sve ostale. Nadao sam se
da će Račana, kao i uvek do tada, pregurati tu lošu fazu i da ćemo nastaviti dalje tim strmoglavim
putem kojim smo se uputili. Dani su prolazili. Davao sam sve od sebe da je nekako razveselim i
odvratim joj pažnju s problema, ali ona ovog puta nije bila spremna da tako olako pređe preko
situacije koju sam joj natovario na vrat. Sve češće je bila na rubu nerava i u izlivima besa i očajanja
tražila da joj vratim pravo na život, da je oslobodim okova Kalifove kuće.

Arijana bi gotovo svakog popodneva pobacala ostatke svoje omiljene raščerupane lutke u pletenu
korpicu i otišla da pravi društvo čuvarima koji su završavali poslove po dvorištu. Satima bi se
vrzmala oko njih i slušala klasične priče iz njihovog repertoara – arapske narodne epove o časti,
hrabrosti i osveti. U roku od nekoliko nedelja od našeg dolaska u Maroko, Arijana je već u priličnoj
meri savladala francuski, a donekle i arapski. Iako je bila veoma mala, njene prevodilačke usluge su
nam često bile od ogromne pomoći. Ponekad bi do vrta odgurala i malog Timura i onda bi zajedno
zamajavali čuvare, ne dopuštajući im da se posvete svojim dužnostima.
Jednog popodneva sam zatekao Medveda kako ljuljuška Timura u naručju i priča Arijani neku
narodnu priču.
Prišao sam i rekao: „Izvini. Znam da te ometaju u poslu.”
Medved se razneženo zagledao u Timurove oči i duboko uzdahnuo. „Deca su najveće životno
blago”, rekao je.

Kao odgovor na Račanin vapaj za slobodom, jedne večeri se pred našim vratima pojavila krupna
jedra žena koja se zvala Rabija. Rabija je posmatrala svet kroz velike okrugle naočari pričvršćene
lastišom oko glave. Jezikom znakova nam je objasnila da je načula kako kod nas može dobiti posao.
Već na prvi pogled nam je bilo jasno da Rabija nije ispunjavala gotovo nijedan od uslova za posao
koji smo nudili. Nije govorila ni engleski ni francuski, a u Kazablanku je stigla svega nedelju dana
ranije iz jednog udaljenog pustinjskog sela. Međutim, postojao je jedan detalj koji joj je išao u prilog
– ulivala je strah u kosti svima oko sebe. Da sam bio hrabriji, verovatno bih još pri tom prvom
susretu odbio njenu ponudu i pokazao joj vrata. Ali ni Račana ni ja nismo imali petlju za to. U roku
od svega dva dana, Rabija je zavela diktaturu nad svima u kući, uključujući i Račanu, decu i mene
samog. Svi smo hodali na prstima, nastojeći da se ne nađemo u njenom vidokrugu. Kuvarica, dadilja i
spremačica su išle naokolo očiju zacakljenih od suza, kao da su se plašile da bi im Rabijin korbač
svakog časa mogao zafijukati iznad glave. Čuvari su takođe svim silama nastojali da joj se sklone s
puta. Jednostavno bi se zaključali u staji i po čitav dan prečamili unutra.

Rabijina strahovlada nastavljala se nesmanjenim intenzitetom. Naročito se okomila na Maliku,

našu spremačicu. Ta sirota žena se za svog života silno napatila, tako da smo je Račana i ja
prevashodno zbog toga i uzeli u službu. Imala je biografiju koja je bila skandalozna za zemlju iz koje
je potekla. Za sobom je imala već dva razvoda, a povrh toga je rodila i vanbračno dete. Njena majka,
koja je vodila računa o Malikinoj trogodišnjoj kćerkici, živela je u neposrednoj blizini Dar Kalife.
Malika je bila veoma pobožna, ali bila je sklona izvesnim porocima. Prvi od tih poroka bilo je piće.
Iako je najviše volela rum, nije bila mnogo probirljiva. Sručila bi niz grlo bilo šta što joj padne šaka,
a onda odnela flašu do slavine i dopunila je vodom. Nije se naročito odgovorno odnosila prema
poslu. Njoj je Dar Kalifa predstavljala zamenu za kafanu. Još od jutra bi počela da se naliva
alkoholom i nastavila tako do kraja radnog vremena, kada bi se, pijana kao zemlja, isteturala na
popodnevnu vrelinu. Njena druga slabost bilo je to što je bila patološki lažov. To je jednostavno bilo
jače od nje. Čim bi zinula, slagala bi. Time je zapravo pokušavala da sakrije svoju zavisnost od
alkohola. Uprkos svemu tome, Račana i ja smo je s vremenom zavoleli. Svi u kući su gajili simpatije
prema njoj i bili spremni da joj oproste sve mane i slabosti.
Jednog popodneva, Rabija je, kao i obično, vršila inspekciju po kući. Paradirala je kroz dnevne
sobe, prelazeći prstom preko stolova kako bi ispitala da li je čistoća na nivou.
„Malika!” razdrala se iz sveg glasa.
Pripita spremačica se nakon poduže pauze pojavila pred Rabijom, iz sve snage se trudeći da održi
ravnotežu.
Rabija joj je prišla i omirisala joj dah. „Pijana si.”
„Lah! Lah! Nisam, nisam, Rabija! Stvarno nisam! Kunem se da nisam okusila ni kap!”
Rabija se kao uragan sjurila u kuhinju, da bi se koji trenutak kasnije vratila noseći u rukama kutiju
za cipele. „Uzmi ovo”, naredila je služavki.
Malika je nespretno prihvatila kutiju.
„Još jednom te pitam da li si pila alkohol”, nastavila je Rabija.
„Nisam!” zavapila je Malika, jedva se držeći na nogama. „Naravno da nisam!”
„Kuneš se u sve što je sveto?”
Služavka je klimnula glavom. „Da, kunem se!”
Rabija je zategla lastiš koji joj je pridržavao naočari. „Onda otvori kutiju.”
Pre nego što sam uspeo da spazim šta se nalazi u kutiji, Malika je očajnički zavrištala. Krenuo sam
pogledom nadole i ugledao Kuran.
„Lažno si se zaklela nad Svetim Kuranom!” prosiktala je Rabija.
Malika je ispustila stravičan vapaj, užasnuta pomišlju da je tim činom na sebe navukla večno
prokletstvo. Okrenula se ka Meki, pala na kolena i počela da se moli.
U roku od nedelju dana, i ona i Rabija bile su izbrisane s našeg platnog spiska. Nijedna nije
objasnila zašto je odlučila da napusti Dar Kalifu.
Kada sam ih upitao zašto odlaze, obe žene su odgovorile da je Bog tako hteo.

Arijana je provela čitav dan na ekološkom izletu, gde su vaspitači njoj i njenim drugarima održali
predavanje o očuvanju životne okoline. Naučila je da je loše bacati prazne flaše od hemijskih
sredstava u okean, a da je dobro skupljati đubre koje su bacili drugi ljudi i donositi ga kući. Ona i
Timur su već bili utonuli u san, uljuljkani monotonim kreketom krupnih tamnosmeđih žaba. Račana i
ja smo na mom laptopu gledali mjuzikl Moje pesme moji snovi. Porodica Fon Trap je upravo bila
otpevala ariju „Do viđenja, zbogom”, preko planina odlazeći ka Švajcarskoj. Taman sam se spremao
da ugasim svetlo kada sam začuo Osmanov prodoran urlik. O čemu god da se radilo, stvar je
očigledno bila veoma ozbiljna. U pidžami sam izjurio iz sobe.
„Osmane, Osmane, gde si?”
„Ovde sam, mesje Tahire!”
Čuvar je klečao na zemlji pored bazena. Nije bio sam. Kroz pomrčinu sam nazreo još jednu
ljudsku figuru, opruženu na travi.
„Uhvatio sam lopova!” povikao je ushićenim glasom, kao da je upravo savladao tigra golim
rukama. „Donesite kanap i pozovite policiju! Što pre!”
Osman, Hamza i Medved su neprestano maštali o tome da uhvate nekog uljeza koji se
prošvercovao na naš posed. Ta tema je bila u središtu svakog njihovog razgovora.
Uspaničeno sam potrčao, razmišljajući šta bismo mogli da upotrebimo umesto konopca. Kroz
glavu mi je prošla jedna epizoda serije Havaji 5-0 u kojoj je neki narko-diler bio svezan električnim
gajtanom. Uleteo sam u kuhinju, pronašao lampu koju je Račana nedavno kupila, iščupao gajtan i
odjurio nazad do Osmana.
„Jeste li pozvali policiju?” upitao je, s mukom obuzdavajući lopova.
„Nisam. Ne znam njihov broj.”
„Idite u stanicu i dovedite ih. Brzo!”
Potrčao sam ka džipu, startovao motor i sjurio se kroz bidonvil. Dežurni policajac je spavao
ispred stanice. Probudio sam ga.
„Uhvatili smo lopova!”
„Zaista?”
„Možete li poslati svoje vozilo po njega?”
Policajac nije bio baš oduševljen pomišlju na to da treba da pokupi nekog kriminalca. „Je l’
opasan?” upitao je.
„Pretpostavljam da jeste.”
Uzeo je parče papira i naškrabao neku adresu. „Predajte ga kolegama iz ove stanice”, rekao je.
Ponovo sam uleteo u džip i vratio se kući. Osman je u međuvremenu tako čvrsto vezao lopova da
su mu ruke već bile modre.
„Smrskaću mu stopala”, rekao je. „Tako neće moći da nam pobegne!”
„Ne budi tako okrutan!”
„Šta kažete da ga zatvorimo u kotlarnicu i držimo ga tamo nekoliko dana?” predložio je. „Nećemo
mu davati da jede i mlatićemo ga kao vola.”
„To bi bilo mučenje”, rekao sam.
Osman je napravio najširi kez koji sam ikada video na njegovom licu. „Da”, žudno je prodahtao.
„Mučenje.”
Rekao sam mu da odvuče uljeza do džipa. Čuvar je jedva dočekao priliku da demonstrira svoj
metod privođenja. Šutnuo je lopova nekoliko puta u stomak, a onda ga prebacio preko ramena i
krenuo ka kućnom prilazu. Pet minuta kasnije, već smo bili na putu ka policijskoj stanici. Čim smo
ušli unutra, Osman se oslobodio svog koprcajućeg tereta. Lopov je tresnuo o zemlju i ispustio bolan
jauk. Jedan policajac ga je upitao kako se zove, šutnuo ga u stomak, potom u glavu, dovukao stolicu
za mene, a onda ga još jednom šutnuo.
Osman je ushićeno demonstrirao kako je uhvatio uljeza, kako ga je bacio na zemlju, vezao mu ruke
i zalepio mu traku preko usta. Policajac je izdvojio deset listova ružičastog papira, stavio indigo
kako bi napravio potreban broj kopija, a potom čitav štos ubacio u prastaru arapsku pisaću mašinu.
Detektiv u civilnom odelu je zabeležio sve potrebne detalje, a kriminalac je za to vreme bio
spakovan u ćeliju.
Unutra je već bilo pet-šest drugih prestupnika. Bila je to skupina od koje se čoveku ledila krv u
žilama. Jedan je bio natopljen krvlju, kao da ga je neko iskasapio nožem; drugi je imao obrijanu
glavu i veliku brazgotinu na obrazu; a treći je cimao rešetke, drsko se cerekajući i izazivajući
policajce.
 Kada je izveštaj bio gotov, detektiv se okrenuo ka meni, upitavši me želim li da podnesem tužbu.
„Jedino što želim jeste da ga nikad više ne vidim u svom dvorištu”, rekao sam. „Sigurno će biti
strašno besan nakon ovoga što se desilo.”
Okrenuo sam se ka kavezu i prvi put dobro osmotrio lice čoveka kojeg smo predali policiji. Imao
je dvadeset i nešto godina, buljave oči, ćelavu glavu i usta puna oštrih zuba. Oči su nam se na
trenutak srele. Pogled mu je bio tako leden i nemilosrdan da su me podišli žmarci. Detektiv je, po
svoj prilici, pročitao moje misli.
„Da”, polako je izustio, „verovatno će doći da vam se osveti”.
„Ali ja imam dvoje male dece!”
„Onda ga moramo spakovati iza rešetaka”, velikodušno je rekao.
Klimnuo sam glavom, potpisao izveštaj i upitao šta još mogu učiniti da bih podmazao točkove
pravde.
„Pa, treba da učinite samo još jednu stvar”, objasnio je detektiv.
„Recite, učiniću šta god treba”, odgovorio sam.
„Morate ući u ćeliju i porazgovarati s lopovom.”
Pogledao sam policajca pravo u oči, a onda se okrenuo ka kavezu. Zatvorenici su bili postrojeni
duž rešetaka. Činilo se kao da me očekuju. Pitomo su se smeškali, trudeći se da izgledaju bezazleno
kao jaganjci.
„Ne, gospodine”, učtivo sam rekao. „Nema šanse.”

Prošlo je već tri nedelje od našeg susreta sa svodnikom iz Meknesa, a od isterivača duhova i dalje
nije bilo ni traga ni glasa. Sve vreme sam proklinjao sebe što sam bio toliko naivan da im unapred
izručim depozit. Međutim, to mi je bio prvi put da unajmljujem isterivače duhove, tako da nisam znao
kakav je protokol. Kemal je tiho i strpljivo slušao kako kritikujem njegove metode i optužujem ga što
me je naveo na to da se upustim u saradnju s tim odbojnim svodnikom.
„Uđite u auto”, na kraju je rekao.
„Idemo za Meknes da se razračunamo s njim?”
„Zaboravite na njega”, odgovorio je Kemal. „Idemo na trke pasa.”
Kazablanka je grad koji nikad ne prestaje da vas iznenađuje. Kada prvi put kročite tamo, čini vam
se da ste se obreli u nekoj modernoj metropoli. Međutim, ubrzo počinjete da nazirete beskrajnu
slojevitost tog mesta. Shvatate da su sve te glamurozne građevine i svi ti novi bogataši samo fasada
ispod koje se krije nepoljuljani temelj sirove tradicije. Sa svih strana vas zapljuskuje mešavina
starog i novog i vaše sumnje ponovo počinju da se bude.
To veče kada sam s Kemalom otišao na trke pasa za mene je predstavljalo jedno od najčudnijih
iskustava u životu, uprkos činjenici da se tamo ništa naročito nije desilo. Posmatrao sam kako se šest
starih trkačkih hrtova umorno tetura po starom velodromu izgrađenom u art deco stilu i kako masa
žilavih zajapurenih muškaraca maše svojim kladioničarskim tiketima. Gušio sam se u oblacima
duvanskog smoga i slušao kako se kockari razmeću svojim prognozama, uvereni u to da će baš njihov
favorit pobediti. Pa ipak, to veče mi je podarilo jednu dragocenu spoznaju – osećaj da je Kazablanka
uspela da se otisne izvan granica koje joj je svojevremeno nametnuo francuski kolonijalizam. Ona se
pretvorila u mesto kakvo može postojati retko gde na svetu, urbani hibrid u koji su se doseljavali
ljudi iz različitih delova marokanske kraljevine, stvarajući pravu papazjaniju ljudskih navika, manira
i običaja. Ni iz jednih usta niste mogli čuti reči hvale na račun Kazablanke. Iako je posedovala
gotovo magnetsku privlačnost za većinu Marokanaca, njeni stanovnici su po pravilu isticali kako
potiču s nekog drugog mesta. Bio je to grad koji niko nije priznavao za svoj dom. A opet, bio je to
dom svih nas.
 DVADESETO POGLAVLJE

Živite kao braća, a poslujte kao stranci.

ISTERIVAČI DUHOVA SU SE MOGLI ČUTI još s razdaljine od jedne milje. Prolazili su kroz
bidonvil, sedeći na prikolici kamiona za prevoz cementa. Duvali su u ručno pravljene trube i
podvriskivali poput ludaka koji su upravo pobegli iz duševne bolnice.
Račana ih je prva čula. Zakolutala je očima i upitala me zar je to zaista jedino što sam uspeo da
smislim.
„Rekla si mi da se moram ponašati kao Marokanac”, odgovorio sam. „Svaki Marokanac bi u ovom
slučaju pozvao isterivače duhova da oslobode kuću od džina.”
Desetak sekundi kasnije, gume su zaškripale pred kućom i svodnik iz Meknesa je skočio s
prikolice. Isprva ga nisam prepoznao. Na glavi je imao turban boje zlata, a u ruci je nosio štap. Stao
je pred mene i učtivo se poklonio, a onda zapalio lulu napunjenu marihuanom i zviždukom pozvao
isterivače da krenu za njim.
Čuvari su bili strašno uzbuđeni zbog njihove posete. Odmah su izjavili kako pridošlice
nesumnjivo poseduju baraku.
„To im prosto izbija iz očiju”, samouvereno je rekao Hamza.
„Oni imaju veliku moć”, s divljenjem je dodao Osman.
„Moć da isteraju džine”, svečano sam objavio ja.
„Ćutite”, rekao je Medved. „Džini ne smeju čuti šta im se sprema!”
Isterivači su ušli u biblioteku, posedali po kedrovim daskama i latili se hašiša. Brojao sam ih dok
su ulazili. Ekipa se sastojala od dvadeset tri muškarca i jedne žene. Već na prvi pogled se moglo
zaključiti da nisu bili iz Kazablanke. U njima se nazirala neka sirovost, prostodušna iskrenost ljudi
koji su živeli bez ikakvih tajni. Neki su bili visoki, drugi niski ili zdepasti, ali lica su im bila skrojena
od identičnog komada tamne kože ispucale od sunca i vetra.
Svodnik je izvadio lulu iz usta. „Došli su s planina”, rekao je.
„Mogu li oni da najure džine?”
Svodnik je pogledao prvo u njih, a potom u mene. „Isisaće džine iz zidova i progutaće ih u jednom
zalogaju.”
„Koliko dugo će trajati taj postupak?”
„To se ne može predvideti. Možda dan, a možda i čitavu nedelju.”
Naš razgovor je prekinulo kucanje na baštenskim vratima. Hamza se na trenutak izgubio, a onda se
vratio u salon zajedno sa nenajavljenom gošćom. Bila je to gangsterova supruga. Nosila je cipele s
visokim štiklama, pripijene helanke sa cvetnim dezenom i sako od tvida. Purpurnocrvena kosa joj je
bila povezana ružičastom mašnom, a lice nafrakano debelim slojem šminke.
„Ovde miriše na hašiš”, podozrivo je rekla.
„Došli su nam isterivači duhova”, učtivo sam objasnio. „Kažu da će isisati džine iz zidova i
progutati ih u jednom zalogaju.”
Madam Nafisa je napravila grimasu. „Imate li dozvolu?” upitala je.
„Čiju dozvolu?”
„Dozvolu gradske skupštine.”
Svodnik je krenuo ka nama, kao ulični džukac koji je bacio oko na neku gospodsku pudlu. Ostavio
sam ga da flertuje sa suprugom mog komšije mafijaša, a ja sam s Kemalom otišao u potragu za kozom.
Iskreno govoreći, isterivači nisu zahtevali samo jednu kozu, već čitavo stado. Čak su me upozorili da,
ukoliko se oglušimo o taj zahtev, ne mogu garantovati da će biti dovoljno snažni da smažu džine.
„Trebalo bi da se u svakoj sobi zakolje po jedna koza”, objasnio je jedan od njih.
Hamza je revnosno klimao glavom. „Je l’ vidite? Lepo sam vam rekao da ćete morati da zakoljete
po jednu kozu za svaku prostoriju”, samouvereno je rekao.
Takav pokolj bio je neizvodljiv ne samo zbog naše odbojnosti prema toj vrsti rituala, već i zbog
našeg ograničenog budžeta. Odrasla koza je koštala najmanje dve stotine funti, što je značilo da bi
čitavo stado koštalo nekoliko hiljada. U svakom slučaju, pretpostavljao sam da te koze uopšte nisu
bile neophodne isterivačima za obred, već da su ih tražili zato da bi ih po obavljenom poslu poneli
kući kao ratni plen.
„Moraćete da se zadovoljite samo jednom kozom”, odlučno sam izjavio. „Možete reći šta god
hoćete, ali nećete dobiti više od toga. To je najviše što mogu da priuštim.”
Svodnik je začkiljio očima. „Onda gledajte da bude što veća”, progunđao je.

Kupovina svežeg mesa u zapadnom svetu obično podrazumeva odlazak do supermarketa i

preturanje po rashladnim vitrinama u kojima se nalaze sterilna polistirenska pakovanja s
primamljivim komadima mesa.
Za razliku od toga, u Maroku pojam „sveže meso” obično ukazuje na životinju koja još uvek diše,
gleda i mrda. Sasvim je normalno da na pijaci sami odaberete pile koje želite da vidite u svom
tanjiru. Čim pokažete prstom, prodavaće ga izvaditi iz kaveza i na licu mesta mu otfikariti glavu. Isto
važi i za ovce. Sirotoj životinji koju odaberete biće prerezan grkljan pred vašim očima, budući da se
taj postupak smatra sastavnim delom kupovine. Dok smo živeli u Londonu, uvek smo kupovali
skromne količine jagnjetine, jednu ili najviše dve funte. Ideja da bismo mogli kupiti čitavu životinju
bila nam je praktično nezamisliva.
Kao osobi koja je navikla da kupuje meso u sterilnoj polistirenskoj ambalaži bilo mi je strašno
teško da se suočim sa surovom realnošću mesarske industrije i da prisustvujem pogubljenju životinje
koja će završiti na mojoj trpezi. Meni lično je najdraže kada su kopita, perje i zalutali komadići krzna
klinički odstranjeni na nekom dalekom i anonimnom mestu i kada meso koje kupujem izgleda kao da
nikada nije bilo živo.
Kemal mi je rekao da zna mesto gde možemo kupiti kozu po znatno povoljnijoj ceni nego na pijaci.
Odvezli smo se do pristaništa, a potom skrenuli desno i nastavili putem koji vodi u industrijsku zonu
Ain Seba. Pored nas su promicale oronule kamene fabrike i skladišta koji su zaostali još iz doba
francuske okupacije. S vremena na vreme, ugledali bismo neku staru zapuštenu vilu sa urušenim
krovom, okruženu razgranatim urminim palmama.
„Francuzi su bili ubeđeni u to da su pronašli raj na zemlji”, rekao je Kemal, „a pogledajte u šta se
to sad pretvorilo”.
Zaustavili smo se ispred ruiniranog skladišta nadomak morske obale. Dva muškarca su sedela u
susednom kafeu, palčevima gurkajući čepove preko table za dame. Podigli su pogled, iznenađeni
prisustvom nepoznatog vozila.
„Ovde se dovoze koze kupljene od seljaka iz unutrašnjosti”, objasnio je Kemal, povevši me
betonskim stepeništem koje je izlazilo na dugačak hodnik pun krvi i slame. Iz blizine je dopiralo
uspaničeno meketanje.
„Ovde su”, rekao je Kemal.
Odgurnuo je jedna vrata i odjednom smo sa svih strana bili okruženi kozama. Bilo ih je na stotine:
belih, smeđih i crnih. Gurkale su nas glavama i uvijale nam se oko nogu. Korpulentan muškarac
opasnog izgleda i ogromnih šaka probio se kroz stado i zagrlio Kemala. Potom je zgrabio jednog
krupnog jarca za rogove, bacio ga na vagu i izviknuo cenu. Kemal je odmahnuo glavom. Isprepadani
jarac je istog trenutka bio bačen nazad u masu, spasen giljotine zahvaljujući tome što je bio previše
debeo.
Kemalov poznanik je ponavljao postupak sve dok na kraju nije pronašao primerak odgovarajuće
težine. Kemal je zavirio životinji u usta i opipao joj leđa.
„Proveravaš da li je meso mekano?” naivno sam upitao.
„Ne”, odgovorio je on. „Proveravam da li ovaj jarac ima baraku.”
Životinja koja će biti zaklana u obredu morala je biti krajnje brižljivo odabrana. Za ritual
isterivanja duhova ukus mesa je daleko manje važan od duha žrtvovane životinje. Ako ste dovoljno
nesmotreni da ubijete životinju s lošom karmom, vaša dotadašnja loša sreća pretvoriće se u pravu
kataklizmu. Izručio sam svežanj novčanica od po stotinu dirhama i Kemalov poznanik je vezao jarca
kojeg smo nas dvojica potom odvukli do džipa.

Kada smo se vratili u Dar Kalifu, zatekli smo isterivače duhova kako potpuno komirani leže u
biblioteci. Bes je istog trenutka pokuljao iz mene. Očigledno im nije bilo ni na kraj pameti da se late
svog posla i isteraju džine iz kuće. Jedini koji je ostao budan bio je svodnik. Sedeo je zavaljen u uglu
i motao džoint.
„Pa, oni spavaju!” zavrištao sam.
„Spremaju se za obred”, odgovorio je on.
„Da si ih smesta probudio!”
Svodnik je prešao jezikom preko usana i kresnuo palidrvce o pod. „Nema šanse da ih probudim.”
„Zar su se toliko naduvali?”
„Nije to od kifa”, objasnio je. „Komirali su se od čaja koji su napravili od onih žutih cvetova iz
vašeg vrta.”
U neko ranije vreme možda ne bih shvatio taj komentar, ali zahvaljujući svom boravku u gornjem
slivu Amazona već sam bio upoznat sa zastrašujućim dejstvom daturinih cvetova. Ta biljka, koju
ponekad nazivaju i „đavoljom trubom”, svojim cvetovima mami lakomislene osobe da je dodirnu ili
probaju njen ukus. Od svih biljnih vrsta koje rastu po džunglama Perua nijedna nije opojnija i
opasnija od dature. Dok sam boravio s plemenom Suar, bio sam toliko nepromišljen da lično
isprobam njeno dejstvo. Pripadnici tog plemena tvrde da im ta biljka daruje natprirodan uvid, da im
omogućava da uklone koprenu iluzije i zavire u stvaran svet.
Neobična svojstva dature poznata su još od doba kada su se Španci otisnuli u osvajanje američkog
kontinenta. Ta biljka je stigla u Evropu zahvaljujući konkvistadorima, zajedno s paradajzom,
krompirom, ljutim papričicama i duvanom. Ona, za razliku od ostalih biljaka, nije dobila primenu u
kulinarstvu, ali ubrzo je naišla na oduševljen prijem među vešticama koje su je koristile za svoje
vradžbine. One su cvetove dature mešale sa mašću koju su potom nanosile na čelo i unutrašnju stranu
bedara. Da bi podstakle apsorpciju, mast su utrljavale u kožu drškom metle. Zahvaljujući daturinom
dejstvu, veštice bi prvo osetile kako se dižu u visine, a potom bi izgubile svest. Kada bi mnogo sati
kasnije ponovo došle k sebi, bile su sigurne u to da su letele na svojim metlama.
Još ranije sam upozorio Arijanu da nipošto ne dira te cvetove koji su rasli po čitavom posedu.
Datura je prosto bujala na bogatom crvenom afričkom zemljištu. Dok sam posmatrao isterivače
duhova, još jednom sam se uverio u to koliko je snažno bilo daturino dejstvo. Krenuo sam od jednog
do drugog, pokušavajući da ih razbudim.
 „Oni više nisu na ovom svetu”, rekao je svodnik.
„Datura je užasno jaka”, promrmljao sam.
„Oni to i sami znaju”, odgovorio je on. „Uzeli su je da bi ušli u svet džina.”
Isterivači su se u večernjim satima vratili u život i zatražili gozbu. Rekli su da moraju dobro jesti
kako bi mogli da obave svoj posao. Već sam počinjao da strahujem da mi je u kuću banula gomila
prevaranata koje je svodnik nasumično okupio kako bi došli do brze i lake zarade. Kuvarica je
napunila dva velika poslužavnika kus-kusom i mesom i rekla Hamzi da ih odnese u biblioteku. Njoj
nije bilo ni na kraj pameti da se nađe u njihovoj blizini. Tvrdila je kako su ti ljudi toliko moćni da je
dovoljno da nekog samo popreko pogledaju pa da njegovo srce prestane da kuca.
Kada je Kemal nešto kasnije stigao u Dar Kalifu, saopštio sam mu svoje sumnje. „Mislim da su to
obični prevaranti”, rekao sam. „Možda bi trebalo da ih najurimo.”
Kemal je istog trenutka prebledeo od užasa. „Ne smete tako govoriti”, upozorio me je.
Kada su završili s gozbom, isterivači su se ponovo latili hašiša, popili nekoliko galona čaja od
nane i utonuli u dubok san.
Upitao sam svodnika kada će početi sa obredom.
„Već su počeli”, odsutno je promrmljao on.
„Nemoj me vući za nos! Šta su počeli? Po čitav dan se izležavaju umesto da obave ono zbog čega
su došli.”
Kemal me je odvukao u stranu. „Ne smete tako govoriti”, ponovo je rekao. „Morate se prema
njima odnositi s poštovanjem.”
I tako sam na kraju popustio i ostavio svodnikovu ekipu da spava. U međuvremenu, Arijana se
sprijateljila s jarcem. Nažalost, bilo je to prijateljstvo kojem nije bilo suđeno da potraje. Hranila je
jarca šargarepom, mazila njegovu meku crnu dlaku i odbijala da pođe na počinak, tražeći da spava
zajedno sa svojim novim ljubimcem.
„Moramo ga ostaviti da se naspava”, rekao sam. „Sutra ga očekuje veliki dan.”
„Ja volim moju kozu”, prošaputala je ona.

Narednog jutra, probudio sam se u cik zore, prenut uspaničenim povicima koji su dopirali iz
sirotinjske četvrti. Hamza je zalupao na vrata i rekao mi da pod hitno dođem. Navukao sam odeću i
izašao na glavnu ulicu. Buldožer je ponovo došao. U neposrednoj blizini opakog vozila stajao je
muškarac s notes-tablom i metalnim naočarima, okružen razjarenom svetinom. Podigao je ruku i
pokazao tipu koji je upravljao buldožerom da počne s rušenjem straćara.
Situacija je izmicala kontroli. Naša kuća je bila puna isterivača duhova, a bidonvil je bio na rubu
pobune. Kao šlag na tortu, fanatici su se tog trenutka vratili sa svojom kamp prikolicom. Izašli su
napolje, odmarširali do džamije i izgurali starog smežuranog imama kroz vrata. Bilo je to nešto nalik
državnom udaru. Kada su stanovnici sirotinjske četvrti shvatili šta se dešava, krv im je još više
jurnula u glavu. Ustremili su se ka džamiji, izbacili bradate fanatike napolje i vratili svog imama na
vlast. Vozač buldožera je iskoristio pometnju i upalio motor.
Hamza me je zgrabio za rame. „Brzo, popričajte sa onim službenikom i nagovorite ga da obustavi
rušenje!” povikao je. „Vas će sigurno poslušati.”
„Nema šanse da me posluša.”
„Molim vas, mesje Tahire.”
Službenik je bio prilično iznenađen kada sam mu prišao i objasnio da živim usred sirotinjske
četvrti.
„Ne možete ovim ljudima srušiti krov nad glavom”, rekao sam.
 „Dobio sam naređenje”, odgovorio je on, lupkajući olovkom po notes-tabli.
„Ako to učinite, stvari će se otrgnuti kontroli”, rekao sam. „Pogledajte koliko ovde ima ljudi. Ko
zna šta im sve može pasti na pamet. Šta ćete ako krenu na vas?”
Preko njegovog lica je prešla senka straha. Dobio sam utisak da pred sobom imam dobrog čestitog
čoveka bez trunke iskustva.
„Ovi ljudi već dugo žive pod strašnom tenzijom. Samo je pitanje trenutka kada će im nervi
popustiti”, nastavio sam.
„Mislite da je stvarno toliko ozbiljno?”
Pokazao sam rukom ka svetini. Oni su, kao po nalogu, počeli da ispuštaju urlike nekontrolisane
srdžbe. Službenik je gurnuo notes-tablu u torbu i mahnuo buldožeristi, pokazavši mu da napusti
bidonvil.

Isterivači su čitavog jutra i dobar deo podneva nastavili da se razvlače po kući. Tražili su od
kuvarice da im spremi još hrane, slali čuvare po cigarete i naložili Kemalu da im negde pronađe flašu
votke. Svi su se bez ijedne reči povinovali njihovim zahtevima.
U sumrak sam odmarširao do svodnika, koji se gotovo čitav dan nije pomerio s mesta, i rekao mu
da odmah počnu sa obredom.
„U ovakvim stvarima nema žurbe”, odgovorio je.
Izvadio sam novčanicu od stotinu dirhama i protrljao je prstima. Papir je zašuštao kao suvi list.
Svodnik je zgrabio novčanicu i zapljeskao dlanovima. Isterivači su se polako pridigli. Svodnik je
viknuo nešto na arapskom i obred je počeo.

Svodnik je namestio svoj pozlaćeni turban i naredio Hamzi da širom otvori sva vrata i sve prozore
u kući. Hamza je odmah pozvao Osmana i prosledio mu naređenje. Osman je brže-bolje utrapio taj
zadatak Medvedu, da bi preko Medveda nalog konačno stigao do baštovana. Pošto se najlošije
kotirao na hijerarhijskoj lestvici, baštovan nije imao izbora. Krenuo je na dužnost, dok su se čuvari
radoznalo tiskali oko isterivača.
„Još malo pa će početi”, uzbuđeno je prošaptao Osman.
Aisaue su navukli svoje bele pamučne dželabe i podelili se u grupe od po troje ili četvoro ljudi.
Nečujnim koracima su obišli svaku od soba, premeštajući se dijagonalnim putem iz jednog ugla u
drugi.
„Šta to rade?”
„Traže srce kuće”, objasnio je Kemal.
„Otkud ti to znaš?” upitao sam.
Kemal je skrenuo pogled. „Svi to znaju”, rekao je.
Isterivačima je trebalo više od sat vremena da lociraju srce Kalifove kuće. Da su mene pitali, ja
bih verovatno pretpostavio da se ono nalazilo u baštenskom dvorištu, u blizini odaje koju su čuvari
uvek držali pod ključem, ali pogrešio bih. Isterivači su se jednodušno složili da se srce Dar Kalife
nalazi u sredini drugog dvorišta, dvorišta ispred kuhinje.
Svodnik je zavukao ruku u torbu i izvadio pregršt jeftinih lojanica. Dodao ih je jednom od
isterivača koji je bio toliko star da se činilo da jedva stoji na nogama. Starac ih je poljubio i
prosledio ih svojoj braći. Sveće su potom bile zapaljene i raspoređene po uglovima dvorišta. Dugi
fitilji titrali su u tami. Isterivači su doneli veliki grubi kamen u obliku kocke i smestili ga usred
dvorišta, pored slivnika. Dvorište se pretvorilo u hram, a kamen u njegov oltar.
Jedan od isterivača je promrmljao nešto svojoj sabraći. Nekoliko minuta kasnije, začuo sam kako
Arijana histerično vrišti na travnjaku. Uspaničeno sam se sjurio ka tom delu dvorišta. Njene ručice
bile su grčevito obavijene oko jarčevog vrata. Dvojica aisava su pokušavala da otrgnu životinju.
„Moraš ih pustiti da ga odvedu”, rekao sam joj.
Arijanino lice je bilo puno suza. „Gde vode moju kozu?” jecala je.
Bio je to strašno mučan trenutak, nešto što sigurno nikad ne bismo doživeli da smo ostali u našem
stanu u Londonu. Svi smo uzeli učešća u obredu koji su nam u nasleđe ostavili naši davnašnji preci.
Ali kako je dečja duša to mogla shvatiti? Da li smo to mogli shvatiti čak i mi koji smo sebe smatrali
odraslim i zrelim ljudima? Jednu savršeno krotku i zdravu životinju slali smo pod nož kako bismo
odobrovoljili neku nevidljivu silu koja, štaviše, verovatno nije ni postojala. Očajnički sam želeo da
Arijani nekako objasnim to što se dešavalo oko nje. Želeo sam da joj kažem kako ta žrtva govori
mnogo toga o nama samima i o našoj žudnji da u nešto verujemo. Ali joj, uprkos tome, ništa nisam
mogao objasniti.
„Gde vode moju kozu?” ponovo je upitala.
„Na jedno bolje i lepše mesto”, odgovorio sam, brišući suze s njenih obraza.

Isterivači su u dvorište doneli veliki kuhinjski lonac i napunili ga mlekom. Jedan od aisava je
mešao mleko, tiho pevušeći neke nerazumljive reči. Oči su mu bile zatvorene, kao da je utonuo u
trans. Tada su u kuću uveli žrtvenog jarca. Sirotan je pružao tako žestok otpor da su ga tri isterivača,
držeći ga za rogove, jedva odvukla do improvizovanog žrtvenika. Isprva je meketao na sav glas, ali
onda je strah učinio svoje. Životinja je naprosto zanemela, kao da je slutila da će uzeti učešća u
nekom velikom i značajnom događaju.

Jedan isterivač je umočio kašiku u mleko i prineo je mojim usnama. Ispio sam sadržaj. Tečnost je
mirisala na ustajali duvan. Potom je kašika nastavila od usta do usta. Svi redom su ispijali gutljaje
obrednog mleka – dvadeset i nešto aisava, čuvari i baštovan, potom spremačica, dadilja i kuvarica.
Tada je došao red na moju suprugu i decu. Kada je kašika bila prineta Timurovim usnama, Račana se
usprotivila.
„On je previše mali”, rekla je. „Mogao bi navući neku bolest.”
Otvorio sam Timurova ustašca i nakapao unutra malo bele tečnosti.
„Sada nije trenutak da razmišljamo o higijeni”, rekao sam.
„Ti i sam počinješ da veruješ u sve ovo, zar ne?” besno je prošaptala Račana.
Već sam se spremao da poreknem njene reči, ali nešto me je iznutra sprečilo. Račana je bila u
pravu. Osećao sam da sve dublje tonem u taj neshvatljivi ritual. Bilo je u njemu nečeg tako moćnog,
nečeg tako neodoljivog. Obredi bude onaj primitivni, praiskonski deo našeg bića. Jednostavno nisam
mogao da odolim tom zovu. U trenutku sam poverovao da se u tom obredu krije neka istinska svrha i
da ja imam značajnu ulogu u svemu tome.
Kada smo završili sa ispijanjem mleka, jedan isterivač je počeo veoma sporo i veoma snažno da
udara u bubanj, stvarajući zvuk koji je podsećao na pogrebna zvona. Taj ritam je pružao adekvatnu
zvučnu pozadinu za ono što će uslediti. Bum, bum, bum. Jarčeve noge bile su vezane. Bum, bum,
bum. Noževi su bili isukani. Bum, bum, bum. Sečiva su se ukrstila. Bum, bum, bum. Glavni isterivač
je prišao žrtveniku. Bum, bum, bum. Zavrnuo je rukave.
„Bismilah ar-rahman ar-rahim”, objavio je. „U ime Boga, Svemogućeg, Milostivog.”
Bum, bum, bum. Čelik je bljesnuo na mesečini. Bum, bum, bum. A onda odjednom tišina.
Životinja se ritnula i mlaz tamne uljaste krvi je šiknuo preko pločica od terakote. Bum, bum, bum,
nastavio je bubanj.
„Sada počinje”, rekao je Kemal.
Rezak prodoran zvuk nafira, sedam stopa dugačkog roga, razlegao se kroz kuću. Najstariji
isterivač je odsekao jarčevu glavu, sagnuo se i ustima isisao ranu. Još trojica aisava su istupili
napred, naneli svežu krv na usne, liznuli je i potom obesili truplo nasred dvorišta. Krv je šiknula ka
zemlji, slivajući se u podmetnutu limenu kantu. Najstariji isterivač je dohvatio par dugih noževa i
odrao životinju.
Rasporio je trbuh i zavukao ruke u utrobu. Životinjska drob je, obasjana svetlošću sveća, bljesnula
poput dragulja. Prizor je, uprkos svojoj strahotnosti, posedovao neku čudnu sirovu lepotu. Stari
aisava je tada odsekao organ koji je podsećao na bubreg i celog ga progutao. Nakon toga je izvadio
još jedan manji organ i predao ga jednom od svoje sabraće koji ga je ekserom prikovao za zid na
drugom kraju dvorišta.
„Šta je to?”
„Žučna kesa”, odgovorio je Kemal.
„Zašto su je okačili na zid?”
„Da štiti kuću.”
Tada su se oglasile trube. Zvuk je odjeknuo kroz salone kao vesnik smrti. Isterivači duhova su
odjednom iščezli. Pomislio sam da je to možda kraj obreda. Svodnik se došunjao pored mene i
potapšao me po leđima. Već sam zaustio da ga upitam da li su završili kada su se aisave ponovo
pojavile, koračajući jedan za drugim.
Bili su obučeni u odore boje žita preko kojih su nosili tradicionalne crvene ogrtače sa Atlaskih
planina, ukrašene cikcak šarama. Stopala su im bila bosa, a na glavama su imali turbane zlatne i
narandžaste boje. Svaki je sa sobom nosio po neki muzički instrument – bendire, daire od kozje kože;
tbilate, glinene bubnjeve; gajtahe, drvene svirale prodornog zvuka; i garagabe, ogromne gvozdene
kastanjete. U koloni su ulazili u dvorište kako bi odali počast iskasapljenom jarcu. Bilo je nemoguće
ne prepustiti se zvucima koji su se razlegali oko nas. Muzika koja je izbijala iz njihovih instrumenata,
ako se to uopšte može nazvati muzikom, imala je za cilj da probudi onaj primitivni i praiskonski deo
naših bića i podstakne ga na to da uzme učešća u žrtvenom obredu. Bili smo opasani zaglušujućim
zvučnim bedemom. Kemal, čuvari i ja opčinjeno smo posmatrali kako aisave pale svežanj topolinog
lišća, a potom gase plamen i kreću u obilazak kuće, kadeći prostorije dimom.
Svuda su obavljali isti ritual, posipajući uglove svake sobe mlekom, solju i krvlju. Uporedo s tim,
izvodili su obredni ples, skakućući napred-nazad, šušteći buketom tinjajućih topolinih listova i
pevušeći neku tihu dostojanstvenu mantru. Svodnik se stropoštao u pletenu stolicu na verandi i
zapalio još jedan džoint. Prišao sam, želeći da se raspitam šta aisave tačno rade.
On je samo odmahnuo rukom. „Postoje stvari o kojima je najmudrije ćutati”, rekao je, sa
uživanjem povukavši još jedan dim iz džointa.
Otišao sam da proverim kako je Arijana. Pretpostavljao sam da je strašno utučena zbog rastanka
sa svojim ljubimcem. U spavaćoj sobi sam zatekao Timura kako spava u svom krevecu, ali od
Arijane nije bilo ni traga ni glasa. Istog trenutka me je obuzela panika. Izjurio sam iz spavaće sobe i
potrčao kroz dugački hodnik.
Kemal je, zajedno sa čuvarima, sedeo na travnjaku.
„Jeste li negde videli Arijanu?”
Sva četvorica su odmahnula glavama. Odjurio sam do verande, a odatle ušao u glavni salon. Ni
tamo je nisam pronašao. Dok sam se približavao dvorištu gde je visio žrtvovani jarac, čuo sam
prigušene glasove aisava koji su nastavljali sa svojim obredom. Prešao sam pogledom preko
iskasapljenog trupla sa kojeg se još uvek slivala krv. Na zemlji ispod trupla ugledao sam odranu kožu
i odsečenu glavu, a odmah pored njih je čučala naša mala Arijana, obučena u pidžamu.
„Baba”, tiho je rekla, „šta se desilo s mojom kozom?”
Ovog puta, suze su navrle na moje oči. Njene oči su bile suve i ozbiljne. Nije toliko bila tužna
koliko zbunjena. Taman se sprijateljila sa svojim novim lepim umiljatim ljubimcem kada su se
pojavili neki čudni ljudi koji su ga oteli od nje, ubili ga, odrali i odsekli mu glavu. Staviše, to se nije
desilo na televiziji ili na pijaci, već u kući u kojoj smo živeli.
„Baba, zašto je kozina glava na zemlji?” upitala je. „To mi nikako nije jasno.”
Uzeo sam je u naručje i pomazio je po kosi. „Ni meni nije jasno”, odgovorio sam.

Isterivači duhova su čitavu noć tumarali po Kalifovoj kući. Ležao sam šćućuren u postelji, stežući
Arijanu u naručju. Kroz moj pospani um promicali su snovi protkani odjecima bubnjeva. Čuvari su
sve vreme ostali budni. U zoru sam ih zatekao kako sede na kamenim stepenicama koje su vodile na
verandu.
„Je l’ gotovo?”
Osman je podigao ruku. „Još uvek nije.”
Uputio sam se kroz salon, a potom kroz biblioteku i spavaću sobu na spratu, ali nigde nisam
zatekao nijednog aisavu. U kući je bilo veoma tiho, kao posle zemljotresa – kada tlo prestane da
drhti, kada grmljavina utihne i kada nad ruševinama zavlada neobičan smiraj. U svim sobama osećao
se vonj krvi i dima. Već po samom mirisu moglo se zaključiti da se unutra nešto desilo, nešto čudno i
groteskno. Iako nisam mogao tačno definisati tu promenu, sve mi je odjednom delovalo nekako
drugačije.
Izašao sam napolje. U sobi na drugom kraju dvorišta zatekao sam isterivače. Sedeli su na podu,
raspoređeni ukrug, a oko njih je titrao plamen zapaljenih sveća. Neki su pevušili. Nije mi bilo jasno
kako ih nisam čuo spolja. U vazduhu se osećao težak miris lojanica i nagorelog lišća.
Kemal je sedeo naslonjen uza zid. Ispod očiju su mu se nazirali duboki tamni kolutovi.
„Je l’ gotovo?” upitao sam.
„Nije.”
„Jesu li džini otišli?”
„Skoro da jesu.”
Najstariji isterivač je zavukao ruke u vreću i izvadio živog kikireza. Lagano se pridigao na noge.
Ptica je nekoliko puta zalepršala krilima, a onda joj je stari aisava brzim pokretom prstiju zavrnuo
šiju. Još malo lepršanja i glava je već bila otkinuta. Krv se slivala na pod, a pevanje aisava
postajalo je sve snažnije. Sveće su zatreperile kao da je kroz sobu prohujao blagi lahor. Krv je i
dalje kapala, a onda su se oglasili bubnjevi. Ritam je bio jeziv, stravičan, leden – poput zvuka
pogrebnog marša. Pa ipak, bilo je u tome neke čudesne privlačnosti, nečega što vas je svom silinom
uvlačilo u mračne dubine obreda. Bilo je nemoguće odupreti se tom osećaju.
Jedan od mlađih muškaraca naglo se uspravio i bacio na pod. Valjao se po zemlji, drhtao čitavim
telom, kolutao očima. Ritam bubnjeva je postajao sve snažniji i sve brži, kao uragan koji hvata zalet
za svoj fatalni udar. Još jedan aisava se pridigao i bacio na zemlju, a odmah za njim još jedan. Ritam
je postajao sve brži i brži i brži. Osećao sam kako i sam zaranjam u taj čudni ritual. Odjednom mi se
učinilo kao da je sav vazduh iz prostorije isisan. Tada su se i sveće ugasile.
Jedina ženska članica skupine naglo je ustala i počela da čupa kosu. Oči su joj bile čvrsto
zatvorene, odora poprskana voskom i krvlju. Bubnjevi nisu ni na trenutak prestajali. Njihov zvuk je
stvarao pozadinu, pozornicu, ambijent. Žena je povukla rukav svoje dželabe i zarila zube u sopstveno
meso.
Bubnjevi su i dalje udarali.
Njihov zvuk je zamro tek kada se sunce promolilo nad urminim palmama na drugom kraju vrta.
Isterivači su ležali po salonu, utonuli u dubok san. Bili su iscrpljeni od napora. Svud naokolo vladala
je mukla tišina, osećaj da se odigrala neka velika bura, ali da je sada sve to ostalo iza nas. Prizor me
je podsećao na završni kadar nekog holivudskog filma u kojem se glavni junaci bacaju jedni drugima
u naručje, pohabane odeće i lica prekrivenih blatom i krvlju. Ali za razliku od filma, ovde nije bilo
odjavne špice.
Čuvari su tiho prišli i postrojili se preda mnom. Salutirali su, a onda mi je svaki od njih srdačno
stegao ruku.
„Kandiša je otišla”, rekao je Hamza.
„Otišla je daleko odavde”, procvrkutao je Osman.
„Da li to znači da Dar Kalifa sada pripada nama?” upitao sam.
„Da”, tiho je rekao Medved. „Kuća je sada vaša.”
U sumrak sam zahvalio svodniku i njegovim aisavama koji su potom posedali na prikolicu
kamiona i krenuli kroz sirotinjsku četvrt nazad ka brdima. Zatvorio sam ulazna vrata i duboko
udahnuo, preplavljen osećajem da je konačno sve bilo gotovo i da je, na neki čudesan način, sve
iznova počinjalo.
 DVADESET PRVO POGLAVLJA

Nikada ne deli savete među svetinom.

GROFICA DE LONGVIK ME JE SUTRADAN POZVALA TELEFONOM, objasnivši kako je

načula da smo uspeli da najurimo demone iz Kalifove kuće.
„Možda nikada nisu ni bili tu” odgovorio sam.
S druge strane sam začuo prigušeni krik zaprepašćenja. „Ne smete tako govoriti”, upozorila me je,
„ili se oni za tren oka mogu vratiti”.
„Zar i vi verujete u džine?”
„Mais oui – ali naravno”, odgovorila je stara dama.
Dok sam razmišljao šta da kažem, grofica je nastavila.
„Ako dovoljno dugo živite u Maroku, džini vam se jednostavno uvuku pod kožu”, objasnila je.
„Znam da će vam to zvučati čudno, ali oni su ti koji odlučuju.”
„O čemu odlučuju?”
„O tome da li će vam dopustiti da verujete u njih”, odgovorila je.

Mesec maj nam je vratio žegu koja je nestala prethodnog oktobra. Dani su ponovo bili dugi i vreli,
ispunjeni zujanjem pčela koje su letele među cvetovima hibiskusa i lavežom pasa koji su se upuštali u
svoje okršaje po bidonvilu. Račana i deca bili su srećniji nego što sam mogao i sanjati. Činilo mi se
da su njih troje, za razliku od mene, za tren oka zaboravili na događaje koji su se nedavno odigrali
pod našim krovom. Čuvari su takođe bili zadovoljni. Vratili su se svojim redovnim dužnostima i po
čitav dan grabuljali travu, patrolirali po posedu i skupljali utopljene leptire s površine bazena.
Prošlo je punih mesec dana a da nisam čuo ni jednu jedinu reč o džinima.
Radovi u kući su takođe počeli da se privode kraju. Podovi, zidovi i veličanstvena mozaička
fontana su bili završeni. Drvenarija je bila prefarbana, a stakla na prozorima zamenjena. Brojni drugi
detalji, za koje sam već mislio da nikada neće stići na red, takođe su bili sređeni. Pukotine na
krovovima su bile zapušene, gipsane dekoracije dovršene, a u kupatilima instalirani novi bojleri.
Takođe smo postavili ogradice od kovanog gvožđa i napravili špalire za dvorište. Ekipa od dvanaest
muškaraca namestila je ogromna indijska vrata, a na verandi ispred njih okačili smo predivnu
ljuljašku iz Radžastana, smestivši je ispod špalira krunisanog cvetovima pasiflore.
Konačno je stigao trenutak kada smo se mogli baciti na završne detalje. Maroko je verovatno
najbolje mesto na svetu za kupovinu dekorativnih predmeta kojima ćete ulepšati svoj dom. Svaki deo
tog severnoafričkog kraljevstva odlikuje se specifičnim i potpuno unikatnim stilom razvijenim kroz
viševekovno usavršavanje zanatske prakse. Na medini u Fesu kupili smo mesingane svećnjake,
ukrasne lampe i čitave rolne sabra svile istkane od vlakana agaz kaktusa. U Esauiri smo pronašli
kafeni stočić furniran mirisnim tuja drvetom i ukrašen komadićima sedefa, a od jednog trgovca s
Visokog Atlasa kupili smo dvanaest berberskih plemenskih čilima koji predstavljaju čudesan spoj
boje i dezena.
Međutim, od svih mesta koje smo posetili, Marakeš je predstavljao ubedljivo najveće iskušenje za
naše novčanike. Tamošnja medina je preplavljena fantastičnim umetničkim i zanatskim
rukotvorinama. Kad nastupe dugi vreli letnji dani, uske prašnjave uličice prosto vrve od života. Tamo
možete zateći magareće zaprege s gomilom glinenog posuđa, armije uličnih prodavača natovarenih
mesinganim fenjerima i srebrnim lampama, kao i čopore derana koji na sav glas reklamiraju svoje
drvene igračke. Među tom nepreglednom masom neizostavno ćete ugledati i slepce koji traže
milostinju, preplanule turiste s fotoaparatima, džeparoše i policajce u civilu, bicikle i skutere,
vračare i krotitelje zmija, ludake i prevarante. Išli smo nogu pred nogu, probijajući se kroz svetinu i
pitajući se kako ćemo se izvući iz tog krkljanca.
Svaki santimetar prostora bio je prekriven nekom vrstom robe – poslužavnicima sa svežim
nugatom koji su se presijavali na popodnevnom suncu, gomilama pistaća i sušenih kajsija, pečenih
badema i hikori oraha. Bila su tu i čitava brda šafrana, kao i obilje mariniranog limuna, smokava i
sušenog goveđeg buta.
Kada smo već pomislili da nam nema izlaza i da ćemo se ugušiti u toj gužvi i vrelini, primetili
smo kako nam neko domahuje rukom iz obližnje radnje. Unutra je bilo sveže i tiho. Pred naširn očima
ukazale su se police prepune beskrajno primamljivih predmeta. Čim smo šmugnuli unutra, vlasnik
radnje je zalupio vrata, namakao rezu i poslužio nas čajem od nane.
„Dobro došli u moju oazu”, rekao je.
Napola u šali, upitao sam ga da li smo sad njegovi zarobljenici. Suvonjavi trgovac se zagledao u
mene, dodavši mi šolju sa čajem.
„Nisam zatvorio da vi ne biste izašli”, objasnio je, „već da ostali ne bi jurnuli unutra”.
Natenane smo ispijali čaj i istraživali blago poslagano na jednostavnim otvorenim policama. Bilo
je tu posuđa od terakote dekorisanog cikcak motivima, ukrasa za glavu iz pustinjske Sahare i prostirki
napravljenih od vlakana esparto trave. Ugledali smo takođe i predivne kelime sa živopisnim
dezenima u crvenoj, žutoj i zelenoj boji, srebrne broševe, priveske ukrašene kitnjastim slovima i
starinske berberske bračne ugovore izrezbarene na valjkastim komadima drveta. Na stražnjem zidu
nalazila se bronzana fontana u obliku gazele, a pored nje nekoliko ritualnih posuda sa izrezbarenim
kriptogramima.
Moju pažnju su naročito privukla čudesna kedrova vrata naslonjena uza sam izlog. Vrata su bila
ukrašena Davidovom zvezdom ispod koje se nalazilo par redaka ispisanih hebrejskim slovima.
Vlasnik radnje je primetio moju zainteresovanost. „Iznenađeni ste, zar ne? Niste očekivali da ćete
ovde naići na vrata sa očiglednim jevrejskim obeležjima.”
Odgovorio sam da tako nešto zaista nisam očekivao.
Trgovac je ispravio leđa. „Istina je da između Arapa i Jevreja danas vlada velika tenzija”, rekao
je, „ali Maroko bi bio daleko siromašnija zemlja bez Jevreja.”
Pomenuo sam kako sam načuo da je među vodećim kraljevim savetnicima bilo i nekoliko Jevreja,
kao i da sam pročitao nešto o jevrejskom nasleđu Maroka.
„Moji preci su bili Jevreji”, rekao je suvonjavi trgovac. „Stigli smo ovde iz Andaluzije pre sedam
vekova i ponosimo se svojom tradicijom. Generacijama smo slobodno upražnjavali svoju jevrejsku
veru i živeli zajedno s muslimanima. A onda je, pre dve stotine godina, marokanski sultan natovario
Jevrejima na vrat strahovite poreze. Nismo imali drugog izbora nego da primimo islam.”
Pre nego što smo se rastali s našim ljubaznim domaćinom, kupili smo jednu obrednu posudu, jedan
kelim i malu srebrnu kutiju. Trgovac je sklonio rezu, poželeo nam svaku sreću i ćušnuo mi svoju
vizitkartu. Radoznalo sam bacio pogled na ime odštampano na kartici. Vlasnik radnje se zvao Abdul-
Rafik Koen.

Kada smo se vratili u Kazablanku, u poštanskom sandučetu sam zatekao jednu crno-belu
razglednicu. Slika je prikazivala skupinu saharskih žena kako sede u karavansaraju, s nekoliko kamila
u pozadini. Razglednica je stigla od Pamele, načitane Amerikanke koju sam upoznao kada sam
posetio vilu u Rue de la Plage, gde je svojevremeno živeo moj deda. Na poleđini je pisalo: Putujem
kroz južni Maroko. Hrana je divna, izuzev na jednom mestu, u Sidi Ifniju, gde su nas poslužili
šniclom veoma sumnjivog porekla. Sam bog zna šta su nam stavili u tanjire. Meso je bilo tako
grozno da su svi odustali od jela. Čak ga je i moja mačka odbila.

Krajem maja, odleteo sam u trodnevnu posetu Londonu kako bih prisustvovao premijeri filmskog
projekta u čijoj sam realizaciji učestvovao. Bilo je to jedno od onih dosadnih putovanja ispunjenih
usiljenim razgovorima i beskrajnom samoćom. Nisam se još ni bio raspakovao, a već sam počeo da
čeznem za decom, Račanom i Kalifovom kućom. U Londonu sam sreo jednog prijatelja iz školskih
dana koji se i dalje vrteo u začaranom krugu iznurenih karijerista i pseudoprijatelja. Zbijali smo šale
na račun engleskog životnog stila, skučenih stanova zakrčenih nameštajem i medija koji su nas
bombardovali informacijama. Činilo mi se da je moj prijatelj iskreno impresioniran time što sam
smogao snage da se preselim u Kazablanku. Nas dvojica smo svojevremeno planirali da zajedno
dignemo sidro, ali on je i dalje ostao nasukan na Britanskim ostrvima. Na rastanku sam se našalio,
rekavši mu da se on izgleda nikada neće otarasiti sendviča s piletinom i groznog engleskog vremena.
Njegovo lice se odjednom snuždilo.
„To je jedino za šta znam”, rekao je.
Sat vremena nakon što sam se vratio u Dar Kalifu, začuo sam kucanje na vratima. Rekao sam
Račani da je to sigurno Hišam, pretpostavljajući da je stari filatelista svratio da se raspita imam li
neku novu markicu za njega. Međutim, to nije bio Hišam, već njegova supruga Kadidža. Oči su joj
bile podbule, a beonjače zakrvavljene. Pozvao sam je unutra, ali objasnila mi je da se ne može
zadržavati.
„Moj muž je umro pre dva dana”, rekla je. „Srce mu je otkazalo.”
Izjavio sam joj saučešće. Njena vest me je beskrajno rastužila.
„Rekao mi je da vam dam ovo u slučaju da mu se nešto desi”, nastavila je Hišamova supruga,
pruživši mi veliku kutiju.
Odneo sam kutiju do radne sobe, uključio stonu lampu i otvorio je. Unutra su bili Hišamovi albumi
s markicama. Od Hišama sam naučio mnogo toga o Maroku i o životu. Sedeo sam u pomrčini, potišten
zbog gubitka mudrog i čestitog prijatelja. A opet, u isto vreme, bio sam i srećan, srećan što su nam se
putevi makar nakratko ukrstili i što smo proveli toliko divnih sati vodeći tople razgovore koje sam
plaćao poštanskim markicama.
Jednog popodneva, tačno mesec dana nakon što su aisave obavile ritual isterivanja duhova,
Osman je svečano izjavio kako želi nešto da mi pokaže. Upitao sam ga o čemu se radi, ali on mi je
odgovorio samo da se strpim i krenem za njim. Poveo me je ka stajama. U dvorištu Dar Kalife nalaze
se četiri staje koje su raspoređene u obliku slova L. Jedna od njih je predstavljala glavno sastajalište
čuvara, gde su oni provodili većinu slobodnog vremena pijući čaj od nane, dok su ostale bile
zakrčene starim merdevinama i kolutovima kanapa, baštenskim alatkama, bodljikavom žicom i
slomljenim stolicama.
Osman je gurnuo vrata staje s leve strane. Unutra je bilo toliko krša da su se jedva odškrinula.
Čuvar se navalio na vrata i još jednom gurnuo.
„Vidite ono tamo?” upitao je.
„Šta to?”
„Ona vrata. Stara vrata” rekao je.
Zavirio sam unutra, ali ugledao sam samo gomilu nabacanih merdevina i stolica, razmontiranu
ogradu i hrpu odbačenog posuđa. Nigde nisam video vrata koja mi je Osman pokazivao. Tada su nam
u pomoć pritekli Hamza i Medved. Nakon otprilike sat vremena borbe, čuvari su uspeli da izvuku
vrata iz staje i da ih donesu do travnjaka.
Vrata su bila čudesno lepa. Bila su napravljena od kedrovog drveta i imala su oblik ključaonice.
Prednji deo je bio oslikan geometrijskim figurama.
„Tako su lepa i tako stara”, rekao sam. „Zašto mi ranije niste rekli za njih?”
„Nismo uopšte znali da su unutra”, rekao je Medved.
„Zar vi ne znate čega sve ima u stajama?”
„Naravno da znamo” uzviknuo je Hamza, „ali ona ranije nisu bila tu”.
„Bila su skrivena” tiho je rekao Osman.
„Džini nam nisu dopuštali da ih vidimo”, objasnio je Medved.
Telohranitelj Rašid je restaurirao vrata i postavio ih na ulazu u našu spavaću sobu. Bio sam van
sebe od sreće. Dobio sam tako vrednu stvar, a da za nju nisam platio ni prebijene pare. Bilo je to kao
dobitak na lutriji. Hamza je koristio svaku priliku da mi predoči kako sada, kada su džini napustili
kuću, mogu očekivati razna prijatna iznenađenja.
„Stvari odjednom postaju vidljive”, objašnjavao je, „stvari koje su godinama bile skrivene od
ljudskih pogleda”.
„Kakve stvari?”
„Zaboravljeno blago”, rekao je. „Sve stare kuće poput Dar Kalife pune su blaga.”
Rekao sam mu da mi to zvuči neverovatno.
„Pa, zar ova vrata nisu dokaz?” odgovorio je. „Ranije ih nije bilo, a sad su odjednom tu.”
„Stvarno misliš da će se to blago materijalizovati?”
„Naravno da hoće”, objasnio je Hamza. „Samo se vi lepo zavalite u stolicu i čekajte.”
Nekoliko dana kasnije, izašao sam pre doručka u šetnju duž obale. Plaža je bila gotovo pusta.
Usput sam sreo samo muškarca koji je jahao svog arapskog pastuva kroz talase koji su zapljuskivali
obalu. Skinuo sam cipele i zakoračio u vodu, gledajući ka horizontu. Bilo mi je strašno čudno kada
sam se setio da su moja bosa stopala u tom trenutku stajala na istoj geografskoj širini kao i Atlanta.
U povratku, laganim koracima sam se uputio kroz bidonvil, posmatrajući uobičajene jutarnje
prizore. Oštrač noževa je dozivao mušterije, bakalin je razvrstavao svoju robu, a jedna žena je sedela
ispred udžerice i razdvajala žito od pleve. Deca su žurila ka učionici dograđenoj uz malu belu
džamiju, gde ih je čekala stroga učiteljica naoružana narandžastim gumenim crevom. Taman sam
nameravao da provirim u učionicu kada mi je prišao imam. Očekivao sam da će mi ponovo tražiti
novac.
„Želim da vam zahvalim za velikodušne priloge”, rekao je.
Nisam shvatao na šta misli. Jedino što sam poklonio bio je školski pribor koji sam pre izvesnog
vremena kupio sa Zohrom.
„Mislite na stvari za školu?” upitao sam.
„Ne, nikako”, ogovorio je stari imam. „Hvala vam za novac koji nam šaljete.”
„Novac?”
„Da. Hamza nam redovno donosi vaše priloge”, objasnio je. „Zahvaljujući tim parama, popravili
smo krov na džamiji i uveli struju.”
Ostao sam bez teksta. Nikada nisam dao Hamzi bilo kakve pare za džamiju.
„Nisam vam ja poslao te pare”, zbunjeno sam rekao.
„Hamza me je već upozorio da ste vi izuzetno skroman čovek”, promrmljao je imam. „Rekao je da
ste vi poslali te pare, ali da ćete to poricati ako ikada načnem tu temu pred vama.”
Imam je sagnuo glavu i poljubio me u ruku. Vratio sam se u Dar Kalifu, preplavljen osećajem
stida. Kasnije sam saznao da su Hamza, Osman i Medved svakog petka, čim bi dobili platu, odlazili
do džamije i uručivali imamu po trećinu svoje zarade, pripisujući tu velikodušnost meni u zaslugu.

Smrt Hišama Harasa ispunila me je strašnim osećanjem krivice. Njegova udovica je ostala
praktično bez ičega, dok sam ja nasledio bogatu i vrednu zbirku poštanskih maraka koje je moj čestiti
prijatelj sakupljao čitavog života. Njegova supruga je bila isuviše ponosna da bi prihvatila
milostinju. Kad god bih je posetio i upitao je mogu li nekako da joj pomognem, tvrdila je da nema
potrebe za tim jer se Bog stara o njoj. Uprkos tome, nije mi promaklo da je, svaki put kada bih kročio
u kućicu iza džamije, nedostajala još neka vredna stvar iz porodičnog inventara – prvo je otišao
veliki starinski sat, potom radio, a na kraju i Kuran koji su Hišam i njegova supruga s tolikom
ljubavlju čuvali. Račana je smislila kako da pomognemo starici, a da ne povredimo njen ponos.
Predložila je da neko odnese albume u Evropu i da ih proda nekom tamošnjem kolekcionaru. Poslao
sam albume preko jednog prijatelja koji je putovao za London. Nije prošlo mnogo vremena, a on je
već uspeo da ih proda. Telegrafskim putem nam je poslao popriličnu svotu novca. Čim sam podigao
novac, odjurio sam do Hišamove udovice. Uručio sam joj koverat i objasnio da su ti albumi
predstavljali nešto nalik životnom osiguranju, nešto što se moglo ostaviti kao zalog za crne dane.
Ona je doterala maramu, obrisala suzu ispod oka i rekla: „Tamo gore na nebu jedan starac vas
proklinje zbog toga što se uradili, ali ovde na zemlji jedna starica vam je neizmerno zahvalna.”
Kako je prolazila naša prva godina u Maroku, sve češće sam zaticao sebe kako razmišljam o tom
drastičnom životnom potezu na koji smo se osmelili. Put koji smo do tada prešli bio je krivudav i
stenovit. Na tom putu smo se često susretali s teškim, pa čak i surovim spoznajama. Pa ipak, zaključio
sam da život bez takvih puteva i takvih spoznaja ne poseduje naročitu vrednost.
Ako se preselite u neku novu i nepoznatu zemlju, primetićete da tamošnji život od vas zahteva da
iz dana u dan pravite razne kompromise. Ali ako ste dovoljno hrabri da to učinite, bićete višestruko
nagrađeni. Maroko ima drevnu, još uvek netaknutu kulturu u čijem jezgru počiva porodica. Najveća
prednost života u Dar Kalifi za mene je sadržana u činjenici da Arijana i Timur tu mogu odrastati u
inspirativnom okruženju koje vrvi od života, boja i emocija. Kao roditelj sam uspeo da se otarasim
onog karakterističnog osećaja krivice koji muči sve roditelje u Britaniji, gde i dalje opstaje
viktorijansko ubeđenje u to da deca treba da se vide, ali ne i da se čuju. Zbog toga svim silama
ohrabrujem Arijanu i Timura da puste glas, da vrište, pevaju, igraju na ulici, da budu ono što jesu.
Renoviranje Dar Kalife je predstavljalo bogato, živopisno i upečatljivo iskustvo. Povremeno sam
umeo da urličem, da buncam i da se u očaju bacam na zemlju. Međutim, tajna je bila u tome da se
pridignem i nastavim dalje, koliko god mi se činilo da je situacija nepodnošljiva. Preseljenje u
Maroko donelo mi je mnogo lepih stvari, ali najlepše od svega jeste to što ponovo s ponosom mogu
da budem ono što jesam.

Nekoliko dana nakon smrti Hišama Hirasa, čuvari su se došunjali do moje radne sobe dok sam
pisao za predivnim španskim stolom. Pre toga sam ih nebrojeno puta upozorio da, dok sedim za tim
stolom, ne želim da me bilo ko uznemirava. Mogli su me prekinuti jedino ako bi se deca našla u nekoj
nevolji ili ako bi izbio požar. Po izrazima njihovih lica, odmah mi je bilo jasno da se nije desilo ništa
alarmantno. Podigao sam pogled, očekujući obrazloženje.
 „Moramo porazgovarati s vama, mesje Tahire”, rekao je Hamza, proguravši se napred.
„Zar je stvar toliko važna?” upitao sam.
Sva trojica klimnula su glavom. „Da”, odgovorili su u horu. „Veoma je važno.”
Spustio sam penkalo. „Dobro onda. Da čujem o čemu se radi.”
„Džini su otišli”, rekao je Osman.
.,To je baš lepo, zar ne?” rekao sam. „Sada možemo živeti u miru.”
Čuvari su zbili redove.
„Imamo još bolje vesti za vas”, prozborio je Hamza.
„Šta može biti bolje od vesti da su džini napustili kuću?”
Medved je iskoračio ka meni. U rukama je držao staru masivnu pohabanu fasciklu.
„Džini su ovo krili od nas”, rekao je Osman.
„Šta je to?”
„Blago”, odgovorio je.
Hamza je uzeo fasciklu iz Medvedovih ruku i spustio je na sto. Odvezao sam traku i otvorio je.
Unutra se nalazilo mnoštvo požutelih dokumenata i plan celokupnog poseda.
Zamolio sam ih da mi pojasne o čemu se radi.
Osman je pokazao na plan. „Vi posedujete gangsterovu kuću”, rekao je.

Hišam Haraš je bio sahranjen na obronku brežuljka u senci jablanovih stabala na južnom rubu
Kazablanke, a njegov grob obeležen štapom zabodenim u humku sveže iskopane zemlje. Svud
naokolo beli nadgrobni kamenovi presijavali su se pod zracima zalazećeg sunca, stvarajući prizor
koji je podsećao na ogromni ustalasani svetlucavi prekrivač. Odlazio sam tamo i sedeo pored
Hišamove humke, posmatrajući kako se senka štapa lagano pomera ka istoku. Na groblju je vladala
tišina s kakvom sam se retko kad susretao u Kazablanki, tišina smiraja.
Čuvari su me preklinjali da ne posećujem starčev grob. Govorili su da u Maroku nema opasnijih
mesta od groblja, naročito u suton.
„Kada sunce zađe” objasnio je Medved, „džini ustaju iz grobova i traže ljude čija su lica sveža i
topla”.

Prvog dana jula, Kemal je stigao iz luke s kontejnerom punim mojih knjiga. Nekim zapanjujućim
marifetlukom uspeo je da odobrovolji cenzorsku policiju i izbavi moj dragoceni tovar bez plaćanja
bilo kakvih dažbina. Kao i uvek, nisam imao ni najblažu predstavu o tome kakve im je laži napričao
ili, ako to nije bilo u pitanju, koji je drugi metod primenio.
Te noći, Račana i ja smo se preselili na sprat u našu novu spavaću sobu. Deca su takođe dobila
svoju sobu, s druge strane hodnika. Sve do te večeri, gužvali smo se gotovo punih godinu dana u
zajedničkom sobičku u prizemlju. Život u ogromnoj staroj kući donekle je podsećao na proces
odrastanja – bilo je tu zastrašujućih momenata, ali i beskrajnih mogućnosti. Ne mogu rečima opisati
koliko smo bili radosni kada smo te prve večeri ušli u svoje novo porodično gnezdo na spratu,
znajući da su radovi konačno završeni.
Bacio sam se preko postelje i zavalio se na meke ušuškane jastuke. Račana se spustila pored
mene, a onda smo oboje prasnuli u smeh. Koliko smo samo čekali na taj trenutak. Izgledalo je isuviše
dobro da bi bilo istinito. Račana je stavila ruke ispod glave i zagledala se u tavanicu.
 „Sad bismo ovo mogli da prodamo, pa da krenemo ispočetka”, rekla je.
Nisam odmah odgovorio. Bio sam toliko šokiran da sam ostao bez teksta. Kroz glavu su mi
proletele sve one nevolje sa arhitektom, radnicima i džinima.
„Jesi li ti pri sebi?” konačno sam promucao.
„Bilo je teško”, odgovorila je ona, „ali preživeli smo.”
Laknulo mi je od tog odgovora. Račanine reči su mi skinule sa srca teško breme strepnje.
Naravno, pred nama je bilo još mnogo nevolja. Bili smo svesni činjenice da smo tek zaplovili
okeanom problema i neočekivanih događaja. Pa ipak, duboko u sebi smo znali da smo postigli nešto
zaista značajno, da nas je to što smo prihvatili izazov učinilo snažnijim i nekako potpunijim. Ali
najveće i najlepše od svih dostignuća bilo je to što su nas naše novo okruženje, naši čuvari i Kalifova
kuća konačno prihvatili i što se u Maroku više nismo osećali kao stranci.
 REČNIK

agaz: vrsta marokanskog kaktusa od čijih se vlakana pravi svilenkasta tkanina poznata kao sabra.
aisava: bratstvo koje sačinjavaju isterivači duhova, osnovano u šesnaestom veku sa središtem u
Meknesu, čuveno po svojoj duhovnoj muzici.
arabeska: opšti termin kojim se opisuju složeni geometrijski oblici i linije koji se koriste u
arapskoj umetnosti.
Arapske noći: Pogledaj pod Hiljadu i jedna noć.
baba: doslovno „otac”. Termin kojim se deca od milošte obraćaju ocu. Isti termin se koristi i kao
izraz poštovanja u obraćanju starijim muškim osobama.
babuš: popularne papuče sa zašiljenim vrhom koje se prave od kozje kože i predstavljaju
tradicionalnu obuću Marokanaca i Marokanki. Najčešće su žute, ali mogu biti i drugih boja.
bakšiš: novac koji se daje kao mito ili kao nagrada,
baraka: doslovno „blagoslov” ili „blagosloven”.
b’saf: marokansko-arapski izraz sa značenjem „mnogo”
bedžmat: ručno pravljene pločice od terakote, glazirane ili neglazirane, koje se koriste za
prekrivanje kućnih podova ili verandi.
bendir: marokanske tradicionalne daire napravljene od kozje kože.
Berberi: pripadnici jednog od starosedelačkih nearapskih plemena,
bidonvil (bidonville): francuski izraz za sirotinjsku četvrt.
Bismilah: arapski izraz sa doslovnim značenjem „u ime boga”. Tim rečima, muslimani započinju i
završavaju brojne životne aktivnosti kao što su jelo, vožnja, itd.
bistija: marokansko jelo napravljeno od slojeva prhkog slatkog testa, golubijeg ili pilećeg mesa,
badema, jaja i začina.
cafe noir: doslovno „crna kafa”. Francuski izraz koji ukazuje na izuzetno jaku kafu bez mleka
kakva se služi u većini marokanskih kafea.
Dar: marokansko-arapska reč za kuću.
dardž: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž mozaika.
dari: jedan od jezika kojima se govori u Avganistanu.
datura: biljka iz porodice krompira sa prepoznatljivim izduženim cvetovima u obliku trube koju
su iz Novog sveta doneli španski konkvistadori. Ovu biljku, koja je poznata po svojim halucinogenim
svojstvima, koristile su i srednjovekovne evropske veštice.
dirham: marokanska novčana jedinica. Po tekućem kursu, jedan američki dolar iznosi oko osam, a
engleska funta oko 16 dirhama.
dželaba: duga široka odora s kapuljačom koju u Maroku nose i muškarci i žene.
džini: bratstvo natprirodnih bića koja je Bog stvorio od vatre i koja se pominju u Kuranu. Po
muslimanskom verovanju, ti duhovi obitavaju na ovom svetu zajedno s ljudskim bićima,
džnun: marokanski izraz za džina.
esparto: vrsta grube prirodne trave od koje se prave prostirke, asure i slične stvari.
Fantazija: tradicionalne manifestacije, veoma popularne u seoskim područjima, u kojima učesnici
demonstriraju svoju veštinu u jahanju i upotrebi starinskog vatrenog oružja.
Fazi: stanovnik Fesa ili stil karakterističan za taj grad.
Plus: marokansko-arapski izraz za novac.
 gajtah: drvene svirale prodornog zvuka koje uživaju veliku popularnost u području Atlasa i u
drugim delovima Maroka.
garagab: velike gvozdene kastanjete koje koriste marokanski muzičari.
geni: pogledaj Džini.
hadž: islamsko hodočašće u Meku koje se smatra jednom od najvećih životnih dužnosti svakog
vernika.
hamam: doslovno „kupatilo”, ali pod tim izrazom najčešće se podrazumeva tursko parno kupatilo.
harem: deo kuće rezervisan za žene.
hedžab: običaj prekrivanja kose maramom ili velom. Mnoge Marokanke se, u skladu s tradicijom,
pridržavaju te prakse.
Hiljadu i jedna noć: čuvena zbirka tradicionalnih arapskih priča koje potiču s područja današnjeg
Iraka. Jedan od najčuvenijih prevoda jeste prevod Ser Ričarda Bartona iz devetnaestog veka. Ova
zbirka je takođe poznata i pod nazivom Arapske noći. Izrazi „hiljadu i jedna noć” i „arapske noći”
često se koriste kako bi se ukazalo na stil ili atmosferu srednjovekovnog Srednjeg istoka.
Id al-Adha: najveći praznik u islamskom kalendaru kojim se završava hadž i koji se slavi u znak
sećanja na Avramovu žrtvu.
Id al-Fitr: praznik kojim se obeležava kraj dugotrajnog ramazanskog posta.
Imam: sveštenik koji vodi molitveni obred u džamiji i poziva vernike na molitvu (pogledaj
mujezin).
Inšalah: na arapskom doslovno „ako Bog želi”,
kaftan: široka ženska haljina, često ukrašena vezom,
kalif: naslednik Proroka Muhameda. Tim nazivom se takođe označavaju i upravitelji određenih
oblasti ili ljudi koji poseduju veliku političku moć.
kalifa: arapska reza kalifa.
kandil: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž mozaika.
kazba: utvrđeni zamak ili citadela, obično u ruralnim pustinjskim područjima.
kelim: istkana prostirka jarkih boja.
kermud: zaobljene zelene ili plave glazirane pločice koje se koriste za prekrivanje krovova
tradicionalnih građevina,
kif: hašiš smola.
kobz: doslovno „hleb”; ovaj izraz najčešće ukazuje na tvrdi okrugli domaći hleb.
kura: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž mozaika.
Kuran: sveta knjiga islama čiji je sadržaj Prorok Muhamed, u vidu otkrovenja, preneo
muslimanskom svetu.
kus-kus: omiljeno marokansko jelo. Popareni griz koji se obično služi s povrćem i/ili mesom.
magični kvadrat: kvadrat podeljen na devet polja sa ispisanim brojevima koji su raspoređeni
tako da svaki brojni niz ima identičan zbir.
mankaš: težak čekić sa oštrom ivicom koji se koristi za isecanje komadića koji sačinjavaju zelidž
mozaik i za urezivanje dezena na glaziranim pločicama.
Maraši: stanovnik Marakeša ili karakterističan stil tog grada,
medina: stari deo grada opasan zidom sa uskim uličicama i gusto načičkanim kućama i pijacama.
menzeh: paviljon za odmor i relaksaciju smešten u vrtu neke palate, vile ili gospodske kuće.
mergez: začinjene ovčje ili jagnjeće kobasice.
minaret: kula pripojena džamiji odakle se upućuje poziv na molitvu,
 mualem: doslovno „majstor”. Ovaj izraz se koristi za čoveka koji je dostigao vrhunsku veštinu u
nekom od marokanskih tradicionalnih umetničkih zanata.
mujezin: poziv na molitvu ili, u ispravnijem smislu reči, osoba koja upućuje poziv na molitvu.
nafir: duga mesingana truba ili rog. Ovaj instrument može biti dugačak čak do sedam stopa.
Ramazan: najsvetiji mesec islama kada se od vernika zahteva da se pridržavaju strogog posta
tokom čitavog dana, od izlaska do zalaska sunca.
rijad: marokanski tradicionalni dvorišni vrt; isti izraz se koristi i da bi se opisala kuća sa
centralnim dvorištem tog tipa.
sabra: vrsta prirodne svile istkane od vlakana agaz kaktusa,
salon marocaine: formalna odaja za prijem gostiju koja predstavlja čestu odliku marokanskih
domova,
sehura: čarobnica, vračara.
sufi (sufija): pripadnik islamskog mističkog bratstva,
suk: pijaca, a često i tržnica za određene vrste robe u okviru medine.
šarif: doslovno „plemenit”. Ova titula je rezervisana za Prorokove potomke, ali u Maroku se često
koristi i kao izraz poštovanja.
tadelakt: tradicionalni marokanski gips iz Marakeša koji se pravi od krečnjaka, mermerne prašine
i belanaca. Sličan venecijanskom gipsu.
tagine: popularni marokanski paprikaš, nazvan po okruglom konusnom sudu u kojem se sprema.
talija: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž mozaika.
tarbuš: ispravan naziv za okruglu filcanu kapu, često s plišanim gornjim delom, koja je na Zapadu
najčešće poznata kao „fes”.
tbilat: tradicionalni marokanski glineni bubnjevi. Ovi instrumenti se često koriste u paru koji
sačinjavaju jedan veći i jedan manji bubanj,
tuja: mirisno čvornovato drvo iz okoline Esauire.
zelidž: tradicionalni marokanski zanat izrade mozaika u kojem se od ručno sečenih glaziranih
keramičkih fragmenata različitih oblika stvaraju živopisni geometrijski dezeni.
zelidži: zanatlija koji se specijalizovao za veštinu sečenja keramičkih fragmenata od kojih se
sklapa zelidž mozaik.
 1
brod kojim je prva grupa engleskih doseljenika, takozvanih „hodočasnika”, doplovila do obala
Severne Amerike 1620. godine (prim. prev.)
2
na kraju knjige se nalazi rečnik sa objašnjenjem stranih reči i izraza (prim. prev.)
3
izraz kojim se deca od milošte obraćaju ocu, „tata”; pogledaj rečnik na kraju knjige (prim. prev.)
4
uobičajena transkripcija francuskog izraza Monsieur, „gospodin” (prim. prev.)
5
kameni stubovi koji razdvajaju prozorska okna (prim. prev.)
6
bivša Španska Sahara; teritorija čiji je status, nakon povlačenja španskih trupa 1976. godine,
ostao nerazrešen (prim. prev.)
7
Portugalci su 1515. godine, na mestu gde se nekada nalazio drevni grad Anfa, podigli novu
naseobinu kojoj su dali ime Casablanca, „Bela Kuća” (prim. prev.)