https://thenewageparents.

com/interview-with-janet-doman-brian-casewell-and-esther-lim-
part-2/

http://thespoke.earlychildhoodaustralia.org.au/children-and-play-past-present-and-future/

Zašto je igra danas tako različita za naše mlade? Da li su sigurnije? Prema

članku specijalista za roditeljstvo Maggie Dent, deca „izostaju“ jer smo,
kao društvo, postali protivnici rizika. Ironično je da citira istraživanje gde
su deca na današnjim igralištima povređena većim stopama od starijih,
rizičnijih igrališta. Maggiein članak „U pohvale opasnom, prljavom
detinjstvu“ opisuje fizičke promene koje se sada primećuju kod dece - „loš
vid, slabe pojaseve ramena, slabi zglobovi zbog nedostatka penjanja“. Ona
rezimira prednosti, kako ih vidi, za igru na otvorenom - za igru u prirodi.
Oni uključuju mogućnosti za kreativnost, razvoj mozga i socijalne veštine
kao što je rešavanje problema.

Kamenov, Emil. (1990): Predškolska pedagogija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva.

U tim uslovima se menja i priroda tako važne aktivnosti kao što je dečja igra. Ona postaje pre
način da se deca izoluju nego što omogućava aktivno i diverzivno istraživanje okoline i svojih
mogućnosti. Stoga strukturacija vremena, kakva postoji u institucijama, je dalji činilac koji
menja tipove aktivnosti koje deca izvode. Ako tome dodamo trajnu tendenciju da deca sve
više bivaju udaljavana od prirode i da sve više žive ,,man made environment – u“ onda se
saznanja o kumulaciji promena još više učvršćuju. Savremena manija da se deca sve više
stavljaju u interakciju sa mašinama (kao što su kompjuteri, video igrice, itd.) samo je
drastičniji vid te tendencije. Mnogo je značajnije to što se dete otrgnuto od sveta odraslih, od
prirode, od pravih aktivnosti, sve više redukuje na učenika, tj. dobija surogat aktivnosti, čime
se deformiše ona bitna karakteristika deteta kao ,,animal educanduma“. (Kamenov, 1990: 81)
Kamenov, Emil. (2009): Dečja igra, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Zbog svoje osobine da je dominantna aktivnost detinjstva, igra je bila uvek u središtu interesa
onih koji su pokušavali da izgrade sisteme vaspitanja predškolske dece. Pri tom se zapaža
težnja da se igra postavi u centar sistema radi njenog oplemenjivanja i kultivisanja. To je bio
pokušaj da se igra iskoristi kao posrednik za delovanje na razvoj deteta u najširem smislu.
Među pojedinim sistemima ispoljile su se i razlike, zavisne od toga kako su njihovi autori
shvatali mehanizme i suštinu dečjeg razvoja. To je dovelo i do raznih stavova o dečjoj igri,
odnosno o njenom korišćenju u vaspitne svrhe. (Kamenov, 2009: 3)

Zbog svih opisanih svojstava igra se, u predškolskom detinjstvu, smatra za „vodeću
aktivnost", i to ne toliko zbog toga što dete najveći deo svog vremena provodi igrajući se, već
što je usmerena na zadovoljavanje aktuelnih potreba deteta koje se razvija. Unutar igre se
diferenciraju novi vidovi aktivnosti koji ce postati vodeća aktivnost u narednom periodu
razvoja. To je slučaj sa učenjem deteta koje, prema Z. M. Boguslavskoj, prolazi kroz tri faze:
1. saznajna delatnost je neodvojiva od igre;
2. igra služi kao izvor i sredstvo saznavanja, koje počinje da se formira kao samostalan
proces;
3. igra ima samo motivacionu ulogu, a sam proces usvajanja znanja počinje da se
ostvaruje sve nezavisnije od igre. (Kamenov, 2009: 19)

Igračke su i neizostavan uslov bogate, plodne, maštovite, privlačne i razvojno podsticajne

igre. Bez njih bi dečja stvarnost bila sumorna i prazna, naročito u današnje vreme kada se
životni prostor dece suzio često ispod nužnog minimuma, kada su im oprema za domaćinstvo
i rad odraslih, postali nedostupni i nerazumljivi, kada su ljudski kontakti osiromašeni i
ograničeni, a sredina u kojoj odrastaju postala pretežno veštačka. U takvom svetu dete gubi
svoju ulogu aktera i postaje pasivni posmatrač i potrošač. Tako igračka sve više postaje jedina
stvar koja mu je u potpunosti dostupna i dozvoljena, kao što je igra jedna od retkih situacija u
kojoj ono ima mogućnost odlučivanja i kreativnog ponašanja. (Kamenov, 2009: 124)

Igra kao „vodeća aktivnost" koja prožima sve druge aktivnosti dece, može znatno ublažiti
nepovoljnosti kojima je izloženo današnje dete, potpomoći njegov intelektualni i opšti razvoj
na način koji je više prilagođen njegovim potrebama i mogućnostima i zato, verovatno,
efikasniji. (Kamenov, 2009: 19)

Milić, Anđelka. (2007): Sociologija porodice. Beograd: Čigoja štampa.

Nenadić, Mile. (2011): Socijologija detinjstva, Sombor: Pedagoški fakultet u Somboru

Tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka vladao je bihejviorizam. Godine 1928. Džon
B. Votson objavio je značajnu knjigu Psihološko staranje o odojčetu i detetu, u kojoj je
energično tvrdio da roditelji treba direktno i manipulativno da nadziru okružnje svoje dece.
Votson je zahtevao da se s decom postupa kao da su ona mlade odrasle osobe. Kontakti
između roditelja i deteta treba da budu propisani strogim pravilima. Možda je u redu da se
dete poljubi pred spavanje, ali Votson se gnušao maženja dece kad se spotaknu i povrede.
Izražavanje roditeljske nežnosti treba da se svede na „rukovanje s njima ujutru", ili možda na
„maženje po glavi kad učine nešto izuzetno dobro ili obave neki težak zadatak" (Nenadić,
2011: 36)
Kontrola nad decom, koja je postojala u to vreme, pretvorila se u nešto ekstremno tokom
prvih decenija XX veka. Posleidaca uspeha industrijske revolucije i nauke i tehnologije bila je
pošte uverenje da progres može da se kreće samo napred i naviše. Činilo se da nauka ima
rešenje za sve, pa je stoga i odgajanje dece moralo da se zasniva na zdravim tehničkim
načelima. Industrijska proizvodnja zahtevala je regularnost, ponavljanje i planiranje; roditelji
su morali da podvrgnu svoju decu istoj vrsti sistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevali od
svojih radnika na proizvodnoj liniji. Dete mora da bude odgajano planski, jer će, inače, biti
upropašćeno. Roditeljima je savetovano: „Nikada nemojte dati detetu ono za čim plaće;
pustite ga da se isplače i da se odvikne od plakanja“. (Nenadić, 2011: 37)

Iz brojnih razloga prekomerna popustljivost deci ubrzo izaziva reakciju. Pre svega, bilo je
nerealno očekivati da će roditelji svu slobodu pružiti deci, i da nimalo od te slobode neće
sačuvati za sebe. Drugo, roditelje je počela da uznemiruje činjenica da su svojoj deci prestali
da prenose tradicije i vrednosti kojima su u detinjstvu i sami bili podučavani. Osećali su da
deca moraju da usvoje neke od tih vrendosti. Treće, neka deca prekomerno popustljivih
roditelja izrasla su u prekomerno zahtevne ljude, tirane i egocentrike. Neki roditelji, pak,
shvatili su da nisu dobro odgajali decu, ali nisu znali gde su pogrešili, niti šta dalje da rade.
(Nenadić, 2011: 39)

https://www.scribd.com/doc/284462315/Sociologija-detinjstva-skripta-3-doc

Detinjstvo je omeđena i određena faza u životu. Decu obično razlikujemo od beba i tek
prohodale dečice. Detinjstvom smatramo doba od odojčeta do adolescencije. Shvatanje
detinjstva dramatično se promenilo u poslednjih nekoliko stotina godina. Deca se više ne
shvataju kao “mali odrasli”. Prema francuskom istoričaru Filipu Arijesu (1973), detinjstvo kao
posebna faza razvoja nije postojalo u Srednjem veku. Na slikama iz tog doba u Evropi deca su
predstavljana kao „starmali“, sa zrelim licem i stilom oblačenja starijih. Ona su učestvovala u
radovima i drugim aktivnostima odraslih i nisu imala neke posebne igračke ili igre – što mi
danas smatramo normalnim.

Pre 18. veka, sa decom se (kako bi nam se danas činilo) postupalo vrlo grubo. Decu su često
tukli, trebali su da stoje u prisutnosti odraslih. Davali su im se opijati kako bi se maksimalno
potčinili. Terali su ih da napuste dom sa 6-7 godina, kako bi radili kao sluge. To je odbijalo
roditelje od stvaranja jake emocionalne privrženosti prema svojoj deci. Neinformisanost:
uverenja kako decu treba odgajati uglavnom su bila proizvod praznoverja, narodnih uverenja i
verske dogme. Uopšteno govoreći, detinjstvo je tada bilo grubo, nesretno doba. Pojedinci i
odrasli su ga se često sećali kao takvog. Puno toga se promenilo, zahvaljujući ponajviše
uticaju dvojice filozofa – Džona Loka i Žan-Žak Rusoa. Lok je (kraj 18. veka) podupirao
blaži, racionalni i više vaspitni pristup. Pogledi ove dvojice prilično dramatično su se
razlikovali - Lok je smatrao da je celokupno ponašanje proizvod iskustva (dete kao tabula
rasa), stoga se deca nisu smatrala urođeno grešnim. Ruso je smatrao da bi deca trebalo da
rastu onako kako je to priroda odredila. Mislio je da od dece ne bi trebalo očekivati da
razmišljaju logički, sve dok nisu spremna razviti takvu sposobnost.

Naučni pristup proučavanju dece počeo je tek sa Darvinovom knjigom Poreklo vrsta. Čest je
bio uporedni pristup koji je poredio ljudski razvoj sa razvojem životinja Njen uticaj je bio
dvojak:
 svaki prikaz dečijeg razvoja trebao je integrisati objašnjenje bioloških činilaca,
posebno instinkata;
 komparativni pristup je bio moguć; upoređivani su ljudi sa životinjama (obično sa
onima koji su visoko na stablu evolutivnog razvoja)
Ova proučavanja su stvorila osnovu za bihejvioristički pravac u psihologiji, koji je na razvoj i
ponašanje deteta gledao kao na isključivi proizvod podržavanja i kazne koje je dete
doživljavalo u ranom životu. Bihejvioristi su na decu gledali kao na male odrasle. Ovaj
koncept je postao sve manje odbranjiv u 60-tim godinama (XX veka) kad se socijalizacija
počela posmatrati u razvojnim fazama.
Deca su bila predisponirana za učenje određenih stvari u određenim razdobljima svog života
Ova promenljiva shvatanja dovela su do toga da se središte pažnje premestilo od istraživanja
na životinjama na ljudski i društveni razvoj. Da bi se ovo sprovelo, korišćene su nove metode
i tehnike:
 Longitudinalna istraživanja - ona u kojima se grupa dece posmatra u više navrata
tokom određenog vremenskog razdoblja.
 Grupna poređenja koriste dve ili više grupa dece različitog doba za poređenje
ponašanja.