ВЕЛИКИ РАТ

СВЕСКА II
 МОРА В С К А
ДИВИЗИЈА
У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
1914-1918

Министарство Град Лесковац Народни музеј Лесковац

културе и информисања
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1914–1918

НАРОДНИ МУЗЕЈ ЛЕСКОВАЦ

БИБЛИОТЕКА:
Посебна издања бр. 37

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
Мира Ниношевић

АУТОРИ:
Александар Динчић
Верољуб Трајковић

РЕЦЕЗЕНТ:
др Дејан Антић
 М О РА В С К А Д И В И З И Ј А
У П Р В О М С В Е Т С К О М РАТ У
1914–1918

Народни музеј Лесковац

Публикација је реализована у оквиру
Програма обележавања стогодишњице Првог светског рата,
средствима Министарства културе и информисања и Града Лесковца
 ПРЕДГОВОР

Борбени пут Моравске дивизије у Балканским ратовима

(1912–1913) и у Првом светском рату (1914–1918) заузима зна-
чајно место, како у националној историји тако и у српској исто-
рији ратова. Српски војници, предвођени храбрим и у борбама
прекаљеним командантима, показали су противнику и читавом
свету како се часно и витешки бори и гине за своју земљу и свој
народ. То је била превисока цена достојна сваког дивљења и
вечитог помена. Изложба „Ратни пут Моравске дивизије у Пр-
вом светском рату (1914-1918) ” природни је наставак изложбе
„Југ Србије у Великом рату 1915–1918” и фотомонографије „Рат-
ни пут Моравске дивизије 1914–1918”, које је успешно реализовао
Народни музеј Лесковац са циљем обележавања стогодишњице
Великог рата и сећања на пале у истом рату.
На првом месту представља велики и уједно тежак исто-
ријски изазов за сваког историчара, али и сваког оног који би се
латио пера. То је сложена, врло захвална тема за истражи-
вање, писање, али такође и за прикупљање докумената (исто-
ријског материјала) , предмета, музејску обраду и изложбену
реализацију нажалост, велики број архивских докумената пр-
вог реда уништен је за време самог рата, нестао је или се налази
изван наше земље.
Недостатак примарне историјске грађе за овај период је
несебичном помоћу колега из Историјског музеја Србије, Војног
архива и Војног музеја у Београду, Архива Југославије, Архива
Српске академије наука и уметности, Архива Србије, Музеја на-
уке и технике у Београду, Универзитетске библиотеке у Београ-
ду, Војног архива у Великом Трнову, подручних архива и музеја у
Пироту, Лесковцу, Нишу, Прокупљу, Јагодини, Врању, Краљеву,
Крушевцу и Зајечару али и сарадника-појединаца, који су усту-
пајући вредне предмете, ратне дневнике, ратне белешке и фо-
тографије дали немерљив допринос да се заокружи једна цело-
вита прича о Моравској дивизији у Првом светском рату.
Овом приликом им се захваљујемо и помињемо њихова
имена: Срђан Митић Чекерка (Београд) , Мира Стојковић (Бео-
град) , Миодраг Маринковић (Швајцарска) , Властимир Јовановић

7
(Париз-Француска) , Драгутин Д. Мартиновић (Краљево) , Дра-
ган Драшковић, дугогодишњи директор музеја у Краљеву, поро-
дица Симић из Београда потомци једног од команданата Мо-
равске дивизије Панте К. Грујића, потомци Светозара Николића
Гаричке из Пирота, адвокат Радивоје Прикић из Власотинца,
Бранко Кузмановић из Београда и свим онима које нисмо поме-
нули а дали су свој допринос
Моравску дивизију чинили су пукови који су углавном ре-
грутовали људство са подручјa југоисточне Србије. Војници и
старешине нису погазили војничку заклетву и након позива у
нови рат стали су међу првима у борбени строј, под заставом,
да изгину и да их потомци памте или преживе и оставе своје
успомене и сећања на рат будућим нараштајима.
Српски ратници, знани и незнани, хваљени или запо-
стављени, запалили су лучу која ће горети и пламтети сто-
тину и много више година како би потомцима показали пут
славе и поноса, а историчарима оставили у аманет да Цер,
Дрину, Колубару, Албанију, Солун и друга бојишта никада не
препусте забораву.
Иако је реч о једној од најбољих српских дивизија у исто-
рији ратовања која заслужује више томова књига, и овим
скромним бројем страна желимо сачувати оно најважније за
најхрабрије и заборављене. Да следимо давно осветљени пут
наших славних предака и уз помоћ онога што је преостало
оставимо сећање на историјске дане када није било господе и
сељака, када су сви заједно стали на браник своје отаџбине, на
дане славе и поноса. Да испунимо аманет за наше будуће гене-
рације, потомке ратника и страдалника и положимо залог за
једну бољу и праведнију будућност без ратова и недаћа
На Ђурђевдан, 2018. године

Александар Динчић, Ниш

Верољуб Трајковић, Лесковац
 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У РАТУ

Карађорђевићи и ново војно устројство – Учешће у Балканским

ратовима – Прокламација краља Петра I – Мобилизација и нови рат

Краљевина Србија, након стицања економске независности од свог

северног суседа, почиње да спроводи програм наоружања своје војске.1
Организација српске војске након доласка на власт династије Карађорђевић
није се превише променила у односу на период пре 1903. године. На снази
је углавном остала она организација из 1883. године, осим што су промење-
ни називи пукова, док се наоружање и војна опрема добављала из земаља
ван антиаустроугарско-немачке зоне политичког утицаја.2
Почевши од 1901. године и доношење новог Закона о устројству
војске, добијени су оквири организације српске војске са којом ће Србија
ући у Балканске ратове и коначно у Први светски рат.3
Спољна политика Србије доживела је радикалан заокрет. Будући у
отвореном сукобу са Аустроугарском, окренула се суседним балканским
земљама како би се одржала као држава.4
Са италијанском објавом рата Турској у јесен 1911. године, било је
питање дана када ће и друге балканске државе следити пример Италије
како би као чланице Балканског савеза решиле дугогодишње Источно пи-
тање.5
Ратна непријатељства између Србије и Турске отпочела су званично
17. октобра 1912. године чиме је Србија практично ушла у Први балкански
рат. Не рачунајући кризе, Србији се након 27 година поново пружила при-
лика да се са целокупном војном снагом покаже на бојном пољу. У штампи
је српска војска приказана осветницом Косова, а војници новим Обилићи-
ма.6
Након објаве овог рата, одушевљење у пуковским областима Морав-
ске дивизијске области било је изнад сваког очекивања и никад до тада
забележено.7
У Нишу, као седишту Моравске дивизијске области, у дворском возу
су допутовали краљ Петар I, регент Александар Карађорђевић, принц Ђорђе
и председник српске владе Никола Пашић. Краљ Петар је 18. октобра издао
јавну прокламацију српском народу и позвао га у рат против Турске, док је
нешто раније била проглашена и мобилизација читаве војске. Истог дана
када је прокламација била објављена и Врховна команда из Београда стиже
у Ниш. Тако започиње мобилизација Моравске дивизије I, II и III позива
чиме ове јединице улазе у свој први рат у XX веку.8

9
 Осветници Косова, међу којима и јединице Моравске дивизије, до-
стојно и храбро су се борили у тешким и исцрпљујућим биткама за Кума-
ново, Прилеп, Битољ, на Бабуни, Брегалници, Злетовској реци, Грленским
висовима и на другим местима. Моравци, како су их, пак, други називали,
из рата су с правом изашли славом овенчани.
Први пешадијски (врањски) пук „Књаз Милош Велики”, одликован
је Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, 30. новембра 1913. годи-
не. Овим истим одликовањем и истог дана, као и Златном медаљом за хра-
брост (24. мај 1913), одликован је Шеснаести пешадијски (нишки) пук „Цар
Никола II”, који је први истакао заставу у ослобођеном Скопљу. Трећи пе-
шадијски (пиротски) пук одликован је Златном медаљом за храброст, 30.
новембра 1913. године, док је највише заслуга из рата понео Други пеша-
дијски (топлички) пук „Књаз Михајло”. Након битке на Грленским висови-
ма, због незапамћеног јунаштва војника и старешина, добио је с правом
назив Гвоздени пук. Одликован је Златном медаљом за храброст, 24. маја
1913. године и Карађорђевом зведом са мачевима IV степена, 30. новембра
1913. године.9
И Моравски пољски артиљеријски и коњички пук су се истакли у
свим борбама које су вођене против турске а потом и бугарске војске. Од-
ликовани су Златном медаљом за храброст истог дана када и остали пуко-
ви.10
Коначно, командант Моравске дивизије, пуковник Илија Гојковић,
због својих заслуга у командовању унапређен је у чин ђенерала. На тај по-
ложај је претходно дошао са места министра војног и подношења оставке
на министарски положај због интерпелације у Народној скупштини о на-
бавци опреме за топове. Примио је Моравску дивизију у Нишу јануара 1911.
године од дотадашњег и касније прослављеног команданта, ђенерала Сте-
пе Степановића.11
Из Балканских ратова српска војска је изашла без 82.000 погинулих,
умрлих од рана или колере, рањених и несталих војника. Од овога броја,
Моравска дивизија I позива имала је 5.900 погинулих, умрлих од рана и
колере, рањених и несталих, а дивизија II и III позива 6.525 избачених из
строја. Моравска дивизија је тако са скоро 12.500 избачених из борбеног
строја, дала огроман допринос у великој победи српске војске након њеног
првог војно-ратног ангажовања у XX веку.12
Непосредно после сарајевског атентата и убиства престолонаслед-
ника Франца Фердинанда и његове супруге, 28. јуна 1914. године, Аустро-
угарска је Србији поднела Ултиматум, најсрамнији дипломатски акт који
је икада упућен једној сувереној земљи. Тај захтев је стављао Србију у један
неодржив положај, лишавао је легитимитета и природно је одбијен. Дошло
је до прекида дипломатских односа и рат је постао неизбежан.13 Београд су
напустиле све главне државне установе још пре него што је рат и почео,
сместивши се у Крагујевцу и Нишу. Врховна команда је изабрала за своје
седиште Крагујевац, а влада Ниш, где је 27. јула заказано и прво ванредно
заседање Народне скупштине у новим, ратним околностима.14

10
 Још је 24. јула, у 2 часа ујутру, командант Друге српске армије ђене-
рал Степа Степановић у Нишу примио телеграм са наређењем да одмах оде
у Крагујевац и заступа начелника штаба Врховне команде, војводу Радоми-
ра Путника, до његовог повратка из аустријске бање Глајхенберг. Већ у 5
часова ујутру Степановић је отпутовао за Крагујевац, примио дужност на-
челника штаба Врховне команде и руководио мобилизацијом и концентра-
цијом војске.15
Мобилизација српске војске и њено стављање у ратно стање званич-
но је саопштена 25. јула у седам сати увече и то је била прва заповест коју
је издао Ђенералштабни одсек Врховне команде. Као први дан мобилиза-
ције била је одређена недеља – 26. јул. Истог дана када је наредба објавље-
на, прописано је такође да војни судови преузимају одговорност за суђење
грађанима за кривична дела за време мобилног или ратног стања.16
Командант Моравске дивизијске области обавио је разговор са ди-
ректором Нишке гимназије, да војска привремено искористи зграду за по-
требе амбуланте где би се прегледавали пристигли војници. Рачунало се
да ће се прикупити скоро 30.000 војника из разних крајева. Осим постојећих
касарни које су у целини узев биле недовољне за оволики број будућих
ратника и гимназије, били су предвиђени и други погодни објекти за ту
намену. У граду су се тада налазили једино војници који се нису ни демо-
билисали након Балканских ратова и на одслужењу кадровског рока по
касарнама. На улицама је најчешће било официра, али и пре српско-аустро-
угарске кризе, могли су се видети војници у војничким униформама.17
Немачки отправник послова јављао је да је у Нишу примећена већа
концентрација војске; бугарски – да сваки српски војник у коверти има
позив да се до 15 сати јави у своју команду и да официри држе говоре про-
тив Аустроугарске. Обојица су телеграфисали да се Србија спрема за рат.18
Када је некако у јавност доспела вест да су српски инжењерци сру-
шили мост на Сави, међу грађанство се увукла зебња и страх, јер је ово био
јасан показатељ да је рат сасвим извесан. Такође су извештаји о инциден-
тима на граници доспели до њихових ушију и то углавном преко официра
који су то саопштавали својим блиским пријатељима.19
Око поднева 28. јула из Беча је, преко Земуна, у Београд, Крагујевац
и Ниш стигла депеша која је званично значила почетак рата, мада су спо-
радични инциденти на граници отпочели један дан раније. Депешу је пот-
писао министар спољних послова Аустроугарске. Престолонаследник Алек-
сандар Карађорђевић је 28. јула 1914. године, одмах након што је у пратњи
свог ађутанта стигао специјалним возом из Раље у Ниш и састао се са Па-
шићем, припремио и манифест (прокламацију) српском народу са позивом
на одбрану огњишта и племена свом снагом. Манифест ће бити објављен
већ сутрадан, док су га штампале и поједине новине.20
Први дан мобилизације прошао је у седишту Моравске дивизијске
области у Нишу без неких нарочитих војних ужурбаности. Како су записа-
ли прота Тадија Костић и тадашња Политика, испред кафане „Балкан” су
биле развијене заставе и ту су се окупљали добровољци које је организовао

11
мајор Војин Поповић (војвода Вук). Јурили су кроз варош на фијакерима и
пуцали из пиштоља и револвера у ваздух. Чувши за мобилизацију добро-
вољци су пристизали са разних страна, из разних градова.21 Нишки огранак
Српске народне одбране такође је позивао добровољце да испуне свој дуг
према отаџбини. Добровољци су се сврставали у Јадарски четнички одред
којим је командовао Војин Поповић и у пешадијским пуковима Моравске
дивизије оба позива. С друге стране, поред масе света која се кретала ули-
цама, многи официри из Моравске дивизије били су безбрижни. Прота Ко-
стић своја дневничка сећања на први дан мобилизације завршава речима
да се „Моравска дивизија на тенане мобилише“.22
Ниш је као седиште Моравске дивизијске области, баш као и за вре-
ме Балканских ратова, представљао један велики војни гарнизон српске
војске. Последњих дана јула на улицама су се углавном могли видети вој-
ници, старешине, коњи и волови. Према мобилизацијском плану Врховне
команде српске војске, у граду је требало бити мобилисано 20.766 офици-
ра, подофицира, каплара и редова у пешадијским, артиљеријским, коњич-
ким, инжењеријским, санитетским јединицама, као и у административним
одељењима и по штабовима. У Први светски рат је пошло њих 16.321. Када
је реч о стоци, од предвиђених 8.296 коња, волова, као и запрежних кола,
обезбеђено је свега 5.370.23
У саставу Моравске дивизије I позива (17.987 официра, подофицира,
каплара и редова – подаци од 30. јула 1914), улазили су: 1, 2, 3. и 16. пук,
Моравски пољски артиљеријски пук, Моравски коњички пук, Моравска
болничарска чета, Санитетска колона, Моравска марвена болница, Морав-
ски возарски ескадрон, Моравска стална војна болница, Моравско стално
профијантско слагалиште, Моравско слагалиште убојног материјала, Мо-
равска артиљеријска радионица, Инжењеријско слагалиште, Санитетско
слагалиште, Дивизијско слагалиште, као и пиротска, врањска, нишка и
прокупачка окружна команда. Првих девет формација биле су оперативне
јединице, остале резервне (позадинске).24
Позиви за мобилизацију достављани су као и за време Балканских
ратова. По српским селима, са торњева цркава и школа ударала су звона
док су кметови лупали звечке и на тај начин објављивали позив у рат. Исто
тако, сеоски кмет је разносио позиве и регрути су били у обавези да се у
року од два дана јаве пуковским окружним командама где су се налазили
регрутни спискови, и то: војници и старешине 1. пука – у Врању, 2. пука – у
Нишу и Прокупљу, 3. пука – у Пироту, 16. пешадијског, Моравског артиље-
ријског и коњичког пука – у Нишу.25 Позив за мобилизацију по градовима
био је истакнут у виду плакатираног саопштења, које је стајало на градским
трговима, школама, општинама и среским начелствима и војним гарнизон-
ским установама, а и штампале су га све дневне новине које су излазиле.26
Једну од главних тешкоћа у извршењу мобилизације представљало
је то да је велики део војних обвезника радио на својим њима прикупљајући
летину која је у том периоду била у највећем јеку. Поред тога, многе ка-

12
дровске јединице из северне Србије биле су дислоциране у јужној Србији,
одмах по њеном ослобођењу након Балканских ратова.27
Одзив за мобилизацију код 1. пука „Књаз Милош” у Врању у почетку
није био добар услед лоших превозних средстава као и због тога што је
већина војних обвезника тада била на раду Београду и у другим местима.
Обвезници су почели да се прикупљају у већем броју тек 29. јула 1914. го-
дине.28 Један дан касније, пук је са 4.815 старешина (официра и подофици-
ра), каплара и војника био транспортован са железничке станице у Врању.29
На нишким улицама била је примећена и застава тада већ легендар-
ног 2. пука „Књаз Михаило”, који је због пожртвованости у претходним
ратовима с правом добио епитет Гвоздени пук и о чијој су се неустрашиво-
сти већ испредале легенде. Други пук је мобилизација затекла у Нишу, у
касарни у Јагодин-мали. На дан огласа мобилизације бројно стање пука је
било 348 редова, подофицира и официра, да би већ 30. јула у подне пук био
у потпуности мобилисан и тада је његово стање износило 4.356 старешина
и војника.30 Долазили су прво и другопозивци коњским запрегама или пе-
шице, носећи притом мобилизацијске позиве, храну и преобуку. Командант
пука, потпуковник Ђорђе Палигорић, одржао је један свечани и патриотски
говор у којем је напоменуо заслуге ратника у претходним ратовима са
жељом да се оне понове у овом који предстоји, а затим командовао покрет,
јер „отаџбина зове“. Тако је већ 31. јула отпочело превожење пука железни-
цом по ешелонима на концентрацијску просторију северно од Аранђелов-
ца – на Орашачко брдо. Пук је овде остао све до 13. августа, када је у саста-
ву своје дивизије отпочео покрет према Церу.31
Док се први и други позив 2. пука мобилисао у Нишу, дотле су они
који су били прекобројни мобилисани у Прокупљу и аутоматски се ставили
у састав Комбиноване дивизије.32 Мобилизација је извршена до Илиндана,
након чега су војници уз звуке труба и добоша по пријатном летњем дану
корачали гордо и поносно прокупачким улицама, препуним грађана, жена
и деце који су их поздрављали узвицима: „Живела наша храбра војска!” Пук
је дошао у Ниш, стигавши на ноћни одмор и сместивиши се притом код
Инжињеријске касарне. Након два дана, укрцао се на возове и отишао за
Младеновац, даље у Тополу, Аранђеловац и на планину Медведник. Овде
су војници почели да копају ровове ишчекујући напад Аустроугара. Касније
је наређен покрет на Цер.33
Трећи пешадијски пук (4.878 старешина и војника) је мобилисан у
Пироту. У појединим пиротским селима након објављене мобилизације
паљене су и ватре и читане молитве.34
Јединице 16. пешадијског пука „Цар Никола II”, као и још неке након
завршетка Балканских ратова, нису биле у потпуности демобилисане због
заштите границе од напада непријатељски настројених Арнаута. Након
Балканских ратова, пук је сведен само на мирнодопску формацију, јер је
резерва била демобилисана. У јуну 1914. године, након атентата у Сарајеву,
известан број резервиста поново је био позван у своје јединице, али када

13
се сазнало да се Арнаути туку међу собом, половина њих послата је да поја-
ча граничну стражу, док је друга половина послата кућама. Али већ 25. јула
уследила је нова мобилизација.35
Мобилизацијско место пука било је у Нишу, код касарне 2. пеша-
дијског пука „Књаз Михаило” у Јагодин-мали и у матичној касарни на Бубњу.
Кратка обука је извођена у Медошевцу, недалеко од самог града.36 Иако је
носио назив „Нишки пук”, будући да је највећи проценат ратничког кадра
чинило људство из Ниша и Нишког среза, у овом пуку су такође мобилиса-
ни и регрути са подручја Лесковачког округа, једног дела алексиначког,
моравског, сврљишког и белопаланачког среза (ближе Нишу) и Моравско-ја-
годинског округа.37
Војници су примили одела и оружје али не и обућу, већ су ишли у
својим опанцима. У мобилисаној јединици су били резервисти и кадровци,
док су неки кадровци остали у Македонији на граници према Албанији.
Бројно стање пука 30. јула износило је 59 старешина и војника из сталног
кадра и још 3.685 из резерве.Такође, у пуку је било 2951 пушка, 2 митраље-
за, 82 сабље, 389 коња, 24 вола и 36 коњских и волујских кола.38
Команданти батаљона и митраљеског одељења били су истовреме-
но и команданти возова и старали су се да се све јединице на време при-
преме за транспорт. Сходно заповести команданта Моравске дивизије I
позива, пук је 1. августа требало да се у пет возова транспортује од Ниша
до Влашког поља. Први воз је полазио са главне станице у 10 сати пре под-
не, а остали нешто касније. Маршрута је предвиђала да се у селу Копљару
преноћи, а затим да се у Аранђеловцу добију потребна упутства као и опре-
ма из тамошњег магацина. Пут је даље водио у Младеновац, где су се вој-
ници распоредили по околним висовима, копајући утврђења и чекајући
напад Аустроугара.39 Сви батаљони добили су 12. августа око подне на-
ређење из штаба пука да се за два часа спреме, прекину градњу утврђења
и крену у правцу Лазаревца и даље према планини Цер.40
Моравски пољски артиљеријски пук I позива, по завршетку Балкан-
ских ратова, вратио се са својим I и II дивизионом у Ниш. Стално седиште
било је у Артиљеријској касарни у Тврђави. Пук се крајем августа демоби-
лисао, а већ у септембру 1913. године поново мобилисао услед арнаутске
побуне.41 У мирнодопском периоду, нарочито током 1914. години, у пуку се
одвијала жива активност-новопридошли регрути пролазили су обуку,
сређивала се ратна архива и израђивао нов мобилизацијски материјал,
знатно проширен на основу стеченог ратног искуства.42
У таквим околностима Моравски пољски артиљеријски пук је доче-
као објаву о мобилизацији. Овај пук је имао највећу стопу одзива приликом
мобилизације. Нишка Тврђава била је препуна старешина и војника, који
су тих последњих јулских дана дана пожртвовано из подземних магацина
код Видин-капије извлачили и потом спремали француске топове „шнајдер“,
гранате, шрапнеле и заплењене топове из Балканских ратова система
„круп“. Један број је био дотеран и са оближњег брда Виник, где је уочи рата
вршено гађање и обучавање регрута. Тако је у артиљеријском пуку након

14
објаве мобилизације било чак 260 прекобројних ратника-артиљераца.
Прикључени су Комбинованој дивизији, која је предвиђала један дивизион
брзометне француске артиљерије. Све припреме завршене су врло брзо, па
је 1. августа стигло наређење за укрцавање и превожење војника и старе-
шина на одређену концентрацијску просторију. Укупно је 1.324 официра,
подофицира, каплара и редова по извршеној мобилизацији отишло у цен-
тралну Србију.43
Пошто је у састав Моравске дивизије улазила и Стална моравска
војна болница код Ћеле-куле, имајући у виду ратне услове, организација је
спроведена веома брзо и на задовољавајућем нивоу. Мобилизација морав-
ске болничарске (болничке) чете извршена је у периоду од 26. до 30. јула.
Недостајао је довољан број шатора за импровизоване кухиње и превија-
лишта, а такође су мањкале блузе, војнички шињели и чакшири. Обућу и
опанке нису добили сви болничари. Главни проблем су представљала рас-
ходована санитетска кола која су за оправку чекала новчана средства од
кредита. Како средства нису стигла, оправка је вршена на своју руку, а било
је проблема и са недовољним бројем сандука за апотеке. И поред ових про-
блема, чета је укрцана у возове и отишла у Аранђеловац. У састав чете ула-
зиле су четири пољске болнице, са командантом, његовим замеником и
апотекаром, једна санитетска колона и Марвена болница. Мобилизацију
хируршке болнице спровео је санитетски потпуковник др Михајло Петро-
вић, управник Моравске војне болнице, који је ту дужност предао санитет-
ском пуковнику Војиславу Стојановићу.44
Због недостатка лекара одмах на почетку рата били су ангажовани
ђаци-медицинари. Најпре су свој рок одслуживали по болничарским чета-
ма, пољским болницама, санитетским колонама, санитетским возовима и
резервним болницама. Убрзана војна обука код регрута болничара изво-
дила се од почетка рата до 10. октобра, а затим је извођена и стручна обу-
ка истовремено са практичном обуком по болницама.45
У Моравској војној болници добровољце је обучавао санитетски по-
тпуковник и хирург др Јован Суботић. Добровољни болничари, који су се
обучавали и радили за време Балканских ратова, одмах по избијању новог
рата били су аутоматски произведени у поднареднике 46
Као и за време Балканских ратова, формирани су санитетски возови
при Моравској војној болници са потребним болничким особљем. Налази-
ли су се под заповедништвом санитетског капетана I класе др Милана Пе-
тровића.47
У Младеновцу је била формирана привремена војна болница Морав-
ске дивизије у хотелу „Селтерс”. Непосредно пред долазак у варошицу, из-
вршен је детаљан преглед војника а затим су формирани и болнички па-
виљони. За лакше рањенике је одређен др Ђура Кустудић, док је др Бора
Поповић водио рачуна о тешким. Према наређењу Врховне команде, сви
нужници били су дезинфиковани кречним млеком, док је за војнике спре-
мана кувана вода или топли чај. Рањеници и болесници пребацивани су у
санитетске возове на прузи широког колосека: Топчидер-Сталаћ-Ниш и

15
Лапово-Крагујевац. Санитетски возови су свакодневно развозили рањене
и оболеле по болницама у Ћуприји, Јагодини, Параћину, Крагујевцу, Кру-
шевцу, Косовској Митровици, Алексинцу, Нишу, Скопљу и у друге градове
у унутрашњости Србије.48
Након што су пукови I и II позива задовољавајуће попуњени и уз то
је било и прекобројних, који су се сврстали у Комбиновану дивизију, позва-
не су и резервне трупе. То људство није имало ратни распоред нити добија-
ло оружје, одећу и обућу и било је позвано само ради евиденције. Били су
то обвезници III позива као и последње одбране коју су чинили старци и
млади. Они су предвиђени за попуну на бојиштима и у случају неприја-
тељског продора у дубину земље. Након одласка оперативних пукова нашао
се из трећег позива 16.651 човек, док је било предвиђено и 1.392 коња и
264 вола. Последња одбрана на подручју Моравске дивизијске области је
бројала 31.715 људи, од тог броја пешадија (18–20 година), 20.711, односно
10.929 (45–50 година). У састав коњице (45–50 година) уписано је свега 75
људи.49 Нешто касније резервисти добијају званични назив „Нишке резерв-
не трупе”, и укупно су бројале 20.000 људи, распоређених у Нишу, Крушев-
цу, Прокупљу, Куршумлији, Крагујевцу, Чачку, Горњем Милановцу и Скопљу.
У Нишу се налазио штаб Нишких резервних трупа под командом пуковни-
ка Стевана Нешића, као и 1.500 људи, колико је било у јулу 1915. године,
односно 1.600, у септембру исте године и сврстаних у три батаљона. У се-
дишту команди 1. и 3. пука било је и 1.427 резервиста у Врању, односно
2.756 – у Пироту.50
Прво ангажовање људства из резерве уследило је у току Колубарске
битке, када су попуњени десетковани 3. и 16. пешадијски пук.51
Штаб Моравске дивизије је 5. августа рано изјутра напустио Ниш. У
граду су остали само Комбинована дивизија, Моравски коњички пук (99
старешина и војника) и још неке коњичке јединице из југоисточне Србије,
пошто се мобилисао и један део Коњичке дивизије српске војске.52
За разлику од Моравске дивизије I позива, јединице II позива су по-
четком августа биле концентрисане око Тополе и налазиле су се у саставу
Прве српске армије.53 Код већине војника у Моравској дивизији располо-
жење и борбени морал били су на врхунцу и знало се за шта ће се борити
и страдати. Приликом одласка на фронт, вагони су били претрпани војни-
цима, који су се веселили и пуцали из пушака. На фронт и у борбе се одла-
зило уз весеље и са песмом.54

16
 ВОЈНЕ, ОРГАНИЗАЦИЈСКЕ И ДУХОВНЕ РАТНЕ ПРИПРЕМЕ

Наоружање и војна опрема – Молба савезницима за помоћ – Коњичка

музика – Војно свештенство – Командни кадар

Србија је у периоду Балканских ратова до краја исцрпла своје мате-

ријално-финансијске резерве и истрошила знатне количине наоружања и
опреме. Непосредно по завршетку Другог балканског рата избила је и ар-
наутска побуна, па је Врховна команда наредила мобилизацију Моравске
и Дринске дивизије I позива и три прекобројна пешадијска пука, а у исто
време ставила у мобилно стање посаде у Новим областима (пет пешадијских
и један артиљеријски пук). Демобилизација тих јединица наређена је тек
27. новембра 1913. године. На тај начин је српска војска до почетка 1914.
године утрошила готово све материјалне резерве, док су наоружање и опре-
ма били у катастрофалном стању. У пешадијском наоружању остало је све-
га 184.000 српских брзометних пушака, 45.000 заплењених турских и бу-
гарских пушака и 65.000 старих једнометних пушака система „бердан“.
Недостајало је 120.000 пушака и знатан број митраљеза.55
Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и
Француске у износу од 90 милиона динара. Пашић у телеграму сведочи о
тешком положају српске државе и војске: „Пошто нас је мобилизација за-
текла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца
имамо једва доста да изведемо мобилизацију“. Деветог августа, по налогу
српске владе, њен посланик у Петрограду Мирослав Спалајковић од руске
владе тражи кредит 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама,
конзерви, рубља, шатора.56
Јединице Моравске дивизије оба позива су уопште гледано биле
лоше опскрбљене наоружањем и осталом ратном опремом. И сама Краље-
вина Србија била је у незавидном положају услед слабог економског по-
тенцијала, недостатка војне индустрије и исцрпљености у претходним ра-
товима.57 Недостајали су митраљези топови, артиљеријска муниција, сани-
тетска и инжењеријска опрема. Нарочито је био изражен проблем у недо-
статку артиљеријске муниције, која је делом, преко Солуна, увожена из
Француске.
Стање се није поправило и поред тога што је Народна скупштина у
другој половини јуна 1914. године одобрила кредит од 100.000.000 динара
за набавку оружја и остале опреме за војску.58
Српска пешадија је имала класично пешадијско наоружање. Војници
свих дивизија су пре избијања рата углавном користили српску брзометну

17
пушку калибра 7 мм, тј. преправљену „кокинку“ у три модела (Мод. 99, Мод.
99/907 и Мод. 80/907. године).59 Још је 11. јануара 1910. године донета
наредба да се српска војска убудуће обучава овим пушкама. Раније је ко-
ришћена српска брзометна пушка калибра 7 мм, Мод. 99. године. Нешто
касније ће по наређењу министра војног у великој мери бити коришћена
пушка система „бердан“ М 1870, модел 2. Она је од српских војника из ми-
лоште звана „берданка“ и већини заплењена од бугарских војника у Другом
балканском рату, а потом поправљана или преправљана у Војно-техничком
заводу у Крагујевцу.60
Непосредно пред почетак прве велике битке у Првом светском рату
на Церу, из Русије је стигло 144.000 брзометних пушака „Мосин-Наган” М.91
калибра 7.62 мм. Пушке су дељене војницима у Аранђеловцу и тада су их
примили војници Тимочке дивизије I и II позива, Дринске дивизије II по-
зива и Дунавске дивизије II позива, док су све остале дивизије у прве боје-
ве са противничким (непријатељским) војницима ушле махом са српским
брзометним пушкама.61
У магацинима Моравског убојног слагалишта у Нишу остале су руске
брзометне пушке и нешто касније њима ће бити наоружани ђаци-каплари
који су из Македоније пошли на фронт у јеку Колубарске битке.62 Када је
Ниш касније заузела бугарска војска, поред осталог плена, нађено је и мно-
го „берданки”.63
Пешадијске и коњичке јединице су као своје главно (убојито) оружје
користили тежак митраљез система „максим” (Maxim), М 1909, калибра 9
мм, којег српска војска није имала у великим количинама. На почетку рата
било је укупно 246 митраљеза и сваки пук је имао по два оваква митраље-
за која су распоређена у митраљеским одељењима појединих батаљона.64
Jединице пољске и брдске артиљерије користиле су француске
пољске топове и брзометне хаубице система „Шнајдер-Кане” (Schneider-
Canet), Мод. 907 и 907 А, 1904/1909, калибра 75 мм, односно 12 цм. Ови
топови су увезени у периоду од 1905. до 1910. године, када је Краљевина
Србија имала војни споразум са Француском.65 Као топовска и хаубичка
мунција коришћени су француски „дебанжови” (De Bange) шрапнели (Мод.
85. год.) и гранате (85. год.) а након Церске битке и „перкусионови”, за-
плењени од Аустроугара, који су се показали много бољим и убитачнијим.
Такође, у употреби је била и артиљеријска муниција добијена од савезника
у Другом балканском рату. На првом месту била је грчка муниција. Међутим,
показала се знатно лошијом за разлику од српске. Грчки шрапнели се рас-
прскавају врло неправилно. Поред тога, у будућим операцијама на Колуба-
ри, било је случајева да грчко разорно зрно прсне у цеви што је лоше ути-
цало на морал и тачност рада, а уз то наносило знатне губитке у људству.
Руска хаубичка муниција била је слабијег дејства, а шпанска је била стара
и несолидно израђена.66
Од артиљеријског наоружања заплењеног у Балканским ратовима
доминирали су стари модел топова и хаубица система „круп” (Krupp), ка-
либра 12 цм. Нарочито су јединице Моравске дивизије у свом војном арсе-

18
налу имале много заплењених турских топова и хаубица пошто их је турска
војска напуштала и предавала у Скопљу, Куманову, Битољу, где су јединице
поменуте дивизије наступале и ослобађале ове градове. Топови су пренети
у Крагујевац, где су у Војно-техничком заводу доведени потпуно у исправ-
но стање тако да одмах могу дејствовати, а за њих је заплењено и доста
муниције. У борбама за Куманово у плен српске војске је пало 156 брзомет-
них топова и 18 брзометних хаубица калибра 12 цм.67 По артиљеријским
дивизионима подједнако је била заступљена „крупова”, „шнајдерова” пољска
и „дебанжова” брдска батерија топова и хаубица, тј. било је пола-пола (један
дивизион „шнајдерове”, један „крупове” и један „дебанжове” батерије у I
позиву и исти број у II позиву). Нешто касније ће бити формирано и одељење
Мерзерове батерије од аустроугарских заплењених топова и хаубица у бици
на Церу.68
Коњичке јединице биле су опремљене опремом из Велике Британије.
Српска војска је снабдевена утеркијским каишевима, бисагама, подводни-
цима, штруфнама, седлима, уздима и билавима непосредно пред избијање
Првог балканског рата на основу војног споразума између Србије и Велике
Британије по којем је купљено и нешто енглеских пушака. Поред Војно-тех-
ничког завода у Крагујевцу, који је израђивао поједине делове коњичке
опреме, и у седишту 1. коњичког пука „Милош Обилић” у Нишу је постојала
радионица за оправку и израду прибора за потребе коњичких јединица
(четке за тимарење коња, чешагије, навлаке за седла, седла, каишеве за
узде итд.). Налазила се при самој Коњичкој касарни на Црвеном крсту. Та-
кође, непосредно пред почетак српско-аустроугарског сукоба била је орга-
низована коњоводачка обука, баш као и обука гађања при митраљеском
одељењу.69 Према ратном пропису, приликом објаве мобилизације, поред
сталног коњичког пука који је улазио у састав Коњичке дивизије српске
војске, морао се формирати и дивизијски коњички пук од три ескадрона.
Први ескадрон је морао да има командни официрски кадар, а остала два, у
недостатку официрског, и подофицирски.70
Када је реч о хладном оружју, у употреби је била сабља М 1895, коју
је користила српска коњица током рата. Исту сабљу су користиле и друге
војске с обзиром на то да су њихови официри истицали њену одличну при-
мену. По пуковима је у просеку било 80 сабаља.71
Пропис о униформи, донет још 1908. године, дефинисао је слику
српског војника кроз све ратове вођене у другој деценији XX века. У Нишу,
као седишту Моравске дивизије, постојала је радионица за израду војне
одеће, али је недостајало текстила. Србија је на почетку рата наручила из-
весну количину текстила из Француске и Русије.72 Само су војници сталног
кадра имали нову одећу, резервисти I позива добили су окрпљена одела,
враћена у магацине после демобилизације 1913. године, II позив је имао
само поједине делове војне одеће, док је III позив ратовао у свом народном
оделу. Озбиљна оскудица осећала се и у понтонирском материјалу, теле-
графско-телефонској опреми, санитетском материјалу, колима, коњима,
аутомобилима итд.73 Из дневничких бележака проте Тадије Костића види

19
се да је непосредно пред почетак рата из Русије допремљено 200.000 вој-
ничких одела, али ни то није било довољно имајући у виду да је Србија
мобилисала скоро пола милиона војника.74
Попут униформи, и Уредба о заставама српске војске, која је донета
1904. године, дефинисала је под којим барјаком ће се борити и гинути у
предстојећим ратовима пукови сва три позива, краљева гарда и полицијска
жандармерија. Нове заставе српске војске су свечано и у присуству краља
Петра I, свештенства и војне музике освећене 26. јуна 1911. године на Бањи-
ци код Београда. Старе заставе су предате музеју.75
Званична војна музика у Моравској дивизији није постојала, али
јесте при Моравској дивизијској области. Она је формирана 1905. године у
Београду и у то време се налазила под командом 7. пешадијског пука на
Бањици, да би нешто касније била укинута. У другој години рата (фебруа-
ра 1915), одлуком Врховне команде при Моравској дивизијској области
поново је основана, али овога пута као Војна музичка школа (Музичка по-
дофицирска школа) са седиштем у Грејачу код Алексинца. Стављена је под
команду Коњичке дивизије, због чега је касније често називана музика
Коњичке дивизије (коњичка музика).76
Војна музичка школа је радила у згради основне школе у Грејачу код
Алексинца, а њен први управник је био капелник капетан (касније потпу-
ковник) Драгутин Покорни. Наставу је држало десетак наставника, врсних
војних музичара.77
По завршетку Церске битке, у Ниш долази велики број заробљеника
из Аустроугарске, међу којима је било уметника из Чешке, Словачке и Хрват-
ске. За врло кратко време они формирају своје културно-уметничке групе
при заробљеничким логорима. На пристанак српске владе и министарства
војске, који су гледали да у складу са припремљеним ратним циљевима што
је могуће више пропагирају идеју југословенства као и јединство српског,
хрватског и словеначког народа, ове иностране групе прикључују се српским
и тако почињу активно да учествују у културном животу. У првом реду то
се односило на концерте које су приређивали врсни чешки војни музичари,
док је иста музика била присутна и приликом извођења глумачких пред-
става, свирајући српске корачнице, државну химну или друге мелодије,
међу којима се нашла и много каснија државна химна „Хеј Словени”. Један
број музичара, углавном заробљени Чеси, изразили су жељу да се придруже
српској војној музици и тако је настао комбиновани (српско-чешки) орке-
стар коњичке музике.78
Сви пукови Моравске дивизије су имали и своју војну музику. Тако
је 3. пук имао Штрајх оркестар и та војна музика значајно је допринела
угледу овог пука међу Пироћанцима и народу пиротског краја. Капелник
музике у време до Првог светског рата био је капелник I класе Амброз-А-
лексије Штумбергер. Он је још за време Балканских ратова формирао хор
војника 3. пука и претпоставља се да је репертоар био као и у другим пу-
ковима (родољубиве песме, маршеви, учествовања у програмима о држав-
ним празницима, свечаностима у пуку, на официрским и другим забавама).79

20
 Духовно уздизање како старешина тако и војника у српској војсци
је било заступљено још у доба кнеза Милоша и краља Милана Обреновића
у ратовима Србије за ослобођење од Турака. На том послу били су ангажо-
вани свештеници, који су раније чинодејствовали у заклетвама хајдука,
устаника, четника и комита, док су у време Петра Карађорђевића и модер-
низације српске војске доспели у ранг војних свештеника као саставни део
војних јединица. Сваки пук у српској војсци имао је свог свештеника.80
Пуковски свештеник је у случају на мобилизације са собом морао да
понесе све што је потребно за обављање свете литургије (одожда, стихар,
појас и наруквице, путир и сл.). Такође је имао обавезу да пре поласка од-
служи свету литургију и понесе неопходне ствари из своје матичне цркве,
или оближњих уз одобрење и дозволу Духовног суда. Свештеник је исто
тако био дужан да прибави и коња, коњску опрему и да се својој пуковској
команди јави у року од 24 часа. Пред полазак пука на бојиште морао је да
спева прву беседу, другу на путу и трећу пред саму борбу. Све наредбе при-
мао је од свог пука, а у погледу црквених ритуала био подређен дивизијском
протојереју.81
У српској војсци било и војника муслиманске (мухамеданске) веро-
исповести. Муслиманским свештеницима (имамима) је у другој години рата
и по посебној наредби дозвољено да врше обреде у свим гарнизонима и
местима где има војске, али нема одређених војних свештеника муслиман-
ске вероисповести и да за то буду исплаћиване и награде.82 Регрутација је
1915. године обухватала и муслимане рођене 1895–1897. године. Обвезни-
ци са Косова су слати у Краљево, а они из Метохије и јужног дела Србије
(Македоније) у Ниш.83 Без обзира на то што је муслиманским војницима
дата пуна слобода у погледу вероисповедања, као и хришћанским војници-
ма, забележене су учестале побуне, бекства и прикључивање арнаутским
одметницима, који су нападали српску границу.84
Командни кадар Моравске дивизије I позива доживео је пред поче-
так Великог рата неке измене у односу на учешће у Балканским ратовима.
Командант Моравске дивизије I позива на почетку Првог светског рата је
био ђенерал и почасни ађутант краља Петра, Илија Гојковић, истовремено
и командант Моравске дивизијске области и Нишке месне команде. Помоћ-
ник команданта дивизије, истовремено и Моравске дивизијске области,
био је коњички пуковник Љубивоје Барјактаревић, који ће по отпочињању
рата на овој дужности остати врло кратко. Oдређен je за официра при Мар-
шалату у Нишу док је истовремено био и уредник Војног листа, који ће
почети да излази у истом граду. Такође је обављао и дужност команданта
Заробљеничке команде у Нишу.85 Дужност ађутанта команданта обављао
је коњички мајор Драгомир Голубовић, који ће преузети команду над Мо-
равским коњичким пуком II позива од дотадашњег команданта, коњичког
потпуковника Живојина Марковића, одређеног за ађутанта министра вој-
ног пуковника Душана Стефановића, а крајем 1914. године и пуковника
Радивоја Бојовића.86

21
 На служби за ђенералштабне послове налазили су се још пешадијски
потпуковник Јован Јовановић (исту дужност обављао и за време Балканских
ратова), који је преузео дужност помоћника начелника штаба, док је начел-
ник штаба био ђенералштабни потпуковник Емило Белић, који је за време
Балканских ратова обављао дужност начелника штаба Моравске дивизије
II позива.87 Дужност референта коњичког одељења обављао је врло кратко
коњички потпуковник Младен Лукићевић, који је одређен за команданта
Моравског коњичког пука I позива, пошто је дотадашњи командант, коњич-
ки потпуковник Селимир Остојић, унапређен у пуковника и одређен за
официра у дворском Маршалату у Нишу.88 Референт артиљеријског одељења
је био артиљеријски потпуковник Радмило Сарић, инжењеријског – ин-
жењеријски потпуковник Владимир Радосављевић, санитетског – санитет-
ски пуковник др Војислав Стојановић, одређен за управника Моравске вој-
не болнице, судског – судски потпуковник Бранимир Гаталовић, док су
војни иследници били судски капетан II класе Милан Спасић и судски по-
ручник Сава Павловић.
Свештеник Моравске дивизије I позива је био Велислав Милојевић.89
Дужност команданта Моравске дивизије II позива обављао је пот-
пуковник Љубомир Милић. Ађутант команданта дивизије је био мајор Јован
Вранеш, начелник штаба, потпуковник Данило Калафатовић и свештеник
прота Стеван Комненовић.90
Командант Моравске дивизије III позива је био пуковник Милан Јор-
говановић, док је званични свештеник у дивизијском штабу био Аксентије
Мишић.
За команданта 1. пука I позива је одређен пуковник Милорад Мар-
ковић, свештеник је био Милан Јовановић, војни капелник Никола Стефа-
новић, командант 1. батаљона мајор Живан Грбић, 2. батаљона мајор Иван
Таназевић, 3. батаљона мајор Михаило Вићентијевић, 4. батаљона мајор
Владимир Пешић и митраљеског одељења капетан Чедомир Гужвић. За
команданта 1. пука II позива постављен је потпуковник Михаило Рерих,
свештеник је био Трајко Поповић, командант 1. батаљона мајор Војислав
Анђелковић, 2. батаљона мајор Радоје Обрадовић, 3. батаљона капетан Све-
тозар Станковић, 4. батаљона мајор Антоније Живковић и митраљеског
одељења капетан Димитрије Димитријевић. За команданта 1. пука III по-
зива именован је потпуковник Гаврило Јевтић и свештеник Харалампије
Цветковић.
За команданта 2. пука I позива постављен је пуковник Ђорђе Пали-
горић, свештеник је био Лука Марјановић, капелник Јован Урбан, командант
1. батаљона мајор Сибин Тодоровић, 2. батаљона мајор Тодор Ћирић, 3.
батаљона мајор Ђорђе Голубовић, 4. батаљона мајор Живорад Лазаревић
и митраљеског одељења капетан Љубомир Живановић. За команданта 2.
пука II позива именован је потпуковник Душан Васић, свештеника је био
Милован Поповић, командант 1. батаљона мајор Никола Максимовић, 2.
батаљона мајор Петар Ђорђевић, 3. батаљона мајор Никола Марковић, 4.
батаљона мајор Милорад Недић и митраљеског одељења капетан Дими-

22
трије Димитријевић. За команданта 2. пука III позива одређен је потпуков-
ник Лазар Белодедић и свештеник Никола Недељковић.
За команданта 3. пука I позива именован је пуковник Милорад Ри-
стић, свештеник је био Душан Веселиновић, војни капелник Алексије
Штрумбергер, командант 1. батаљона мајор Борисав Николић, 2. батаљона
мајор Лазар Михаиловић, 3. батаљона мајор Стеван Радовановић, 4. батаљо-
на мајор Светислав Симовић и митраљеског одељења мајор Стојан Трноко-
вић. За команданта 3. пука II позива постављен је потпуковник Милутин
Стефановић, свештеник је био Стојан Аранђеловић, командант 1. батаљона
мајор Коста Михајловић, 2. батаљона мајор Влајко Савић, 3. батаљона мајор
Антоније Милошевић и 4. батаљона мајор Михајло Пауновић. За командан-
та 3. пука III позива одређен је потпуковник Јован Цветковић и свештеник
Јован Поповић.
За команданта 16. пука именован је пуковник Живан Митровић,
свештеник је био Љубомир Момчиловић, војни капелник Леополд Дворжак,
командант 1. батаљона мајор Светозар Богдановић, 2. батаљона мајор Сотир
Јовановић, 3. батаљона мајор Гвозден Ристановић, 4. батаљона мајор Вла-
димир Тодоровић и митраљеског одељења капетан Димитрије Андрејевић.
За команданта Моравског артиљеријског пука I позива постављен
је пуковник Љубомир Вучићевић, свештеник је био Аранђел Поповић, ко-
мандант Моравског артиљеријског пука II позива пуковник Драгољуб По-
повић, командант Моравског коњичког пука I позива пуковник Младен
Лукићевић, свештеник Леонтије Митровић, командант Моравског коњич-
ког пука II позива пуковник Драгомир Голубовић.
За команданта Моравске болничарске чете одређен је потпуковник
Мита Николић, командира Моравске марвене болнице био је др Вилхелм
Дијамант, командир Санитетске колоне капетан Александар Мисирлић,
командир Марвеног депоа ветеринар Драгутин Илијић, командир Про-
фијантске колоне ветеринар Никола Марковић, командир Муницијске ко-
лоне поручник Миливоје Поповић и војни свештеник у Моравској војној
болници у Нишу Никола Поповић.91

23
 ЦЕРСКА БИТКА

Концентрација код Аранђеловца – Покрет на Цер – Операције на Јадру

– Гоњење до Дрине – Ратни злочини Аустроугара

Аустроугарска је за предстојећи напад на Србију ангажовала своју

Балканску војску, којом је командовао почасни ађутант убијеног престоло-
наследника Франца Фердинанда, гувернер анектиране Босне и Херцегови-
не и генерал Оскар Поћорек. Он је 10. августа 1914. године план напада
против Србије предочио цару Фрањи Јосифу. У том предстојећем нападу
ангажоване су 5. армија пешадијског генерала Либоријуса Ритера фон Фран-
ка, и 6. армија, којом је он лично заповедао.92
Ратни план који је сачинио начелник штаба српске Врховне команде,
војвода Радомир Путник, састојао се у томе да српска и црногорска војска
заједничким дејством привуку и привежу за себе што јачу снагу неприја-
теља, како би исти био што више ослабљен према Русији.93 Основна идеја
ратног плана према Аустроугарској била је држати се одбране док се поли-
тичка и стратегијска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситу-
ацији.94
Као главна операцијска зона за наступање главнине аустроугарске
војске узета је просторија, која води од сектора Обреновац-Београд-Пожа-
ревац према фронту Горњи Милановац-Крагујевац-Багрдан-Велики Попо-
вић. На овом подручју била је сконцентрисана главнина српске војске.95
Моравска дивизија I позива (16 батаљона, 3 ескадрона и 9 пољских
батерија), као и у Балканским ратовима, била је у саставу Друге српске
армије под командом ђенерала Степе Степановића. Према концентра-
цијском плану, требало је да се распореди на простору Аранђеловац-Даро-
сава-Лазаревац, под заштитом Дунавске дивизије I позива, чији је задатак
био да брани гранични одсек од Гроцке до ушћа Колубаре. Дивизија се код
Аранђеловца задржала једно време, јер ситуација на фротовима није била
баш најјаснија.96
Моравска дивизија II позива, према издатом наређењу, требало је да
буде стационирана на линији Аранђеловац-Лазаревац. Првобитно је било
испланирано да брани правац Обреновац-Уб-Ваљево и да на десном крилу
чува бок и позадину предњих дивизија и ступи у везу са Обреновачким
одредом и трупама код Београда и Шапца. Седамнаестог августа ушла је
привремено у састав Треће српске армије чији се штаб налазио у Осечини
код Ваљева.97
Српска Врховна команда је и даље као главни правац напада сматра-
ла савски одсек, а онда су почеле да пристижу алармантне вести са дринског.

24
Аустроугарске трупе које су 12. августа прешле Дрину код аде Курјачице
груписале су се према лозничким положајима. Трупе које су 12. августа
прешле Дрину код Самуровића аде груписале су се према лешничким по-
ложајима. У току 13. августа, Аустроугари су извршили прелаз Дрине и код
Зворника и мањим снагама продрли у планину Борању.98
Српска Врховна команда је направила нови распоред својих трупа,
с обзиром на то да је схватила да ће имати посла са две аустријске армије,
а да је трећа армија код Шапца пришла само да би испитала снагу српске
армије.99
У Великом Бошњаку је Моравска дивизија I позива добила наређење
да изврши усиљени марш према Текеришу и то преко Каменице, долином
Тамнаве кроз село Градојевић и даље шабачким друмом до Михаиловог
гроба, а онда путем којим је прошла Комбинована дивизија до Текериша.
Такође, дивизија је имала задатака да продире планином Иверак ка Обрежу
и да стално одржава везу са Комбинованом дивизијом која је била њена
претходница. Ђенерал Гојковић је наредио команданту своје пуковске прет-
ходнице (3. пук) да форсира кретање правцем Коцељева-Каменица-Градоје-
вић-Текериш, док је у Коцељеву сачекао главнину дивизије. Како је који пук
наилазио, издавао је усмену заповест за промену правца по новом наређењу
који је у међувремену примио из команде Друге армије. Тако је 1. пук зајед-
но са артиљеријом, упућен правцем за претходницом до Михаиловoг гроба,
док су се 2. и 16. пук кретали истим правцем са 1. пуком. Приликом марша
артиљерија и комора ишли су друмом преко Црниљева за Текериш, а пе-
шадија долином Тамнаве.100
Одмах по пристизању код Михајловог гроба, по великом и незапамће-
ном пљуску и олуји, ђенерал Гојковић је некако успео да успостави теле-
фонску везу са командантом Дринске дивизије I позива који га обавештава
о ситуацији. Један одред који се налазио на Поповом парлогу (врх Иверка)
одбио је непријатељски напад и по мишљењу команданта Дринске дивизије
био је у стању да врх Иверка држи све до доласка Моравске дивизије. Наи-
вно верујући да ће се положаји одржати, пуковима је наређено да се одмо-
ре, прикупе и рано изјутра продуже марш по заповести. Ова одлука је кључ-
но утицала да Моравска дивизија са закашњењем стигне на Иверак, где се
већ водила велика борба, пошто је Попов парлог пао пре њеног доласка.101
Комбинована дивизија је према наређењу и као претходница Морав-
ске дивизије имала задатак да дејствује од 16. августа на Церу и базену
Јадарског ка Козјаку и Стражи, док је Моравска дивизија преко планине
Иверка требало да се ослони на трупе Треће армије, које држе положаје
Градац-Попов парлог. Задатак је био да из тог правца дејствује по левом
боку, на простору: Недељишка црква-Обреж.102
Тактика војводе Путника била је таква да се на планини Цер супро-
стави главнини противничке војске и тако јој спречи продор ка Ваљеву.
Друга српска армија ђенерала Степе Степановића у чијем саставу се нала-
зила Моравска дивизија I позива и која је са Комбинованом дивизијом чи-
нила Церску ударну групу, чији је задатак био да нападне леви бок аустро-

25
угарских снага, које су долином Јадра силовито продирале ка Ваљеву, има-
ла је одлучујућу улогу у тој предстојећој бици.103
Оценивши да масив Цера може имати пресудан утицај за исход бит-
ке, командант Друге српске армије је самоиницијативно одлучио да у току
ноћи овлада њеним гребеном. Тек што се спустила ноћ над Цером 15/16.
августа, аустроугарска претходница која је заноћила на висовима код Трaја-
на и Текериша, била је изненада нападнута са свих страна од српске војске.
Била је то претходница Моравске дивизије, Комбинована дивизија ђенера-
ла Михајла Рашића, која је такође журила да према наређењу ђенерала Сте-
пе Степановића запоседне кључне тачке подно самог Цера и налетела на
тек пристигле аустроугарске војнике из 21. ландвер дивизије. Ова ноћна
борба сматра се почетком Церске битке која ће званично трајати четири
дана, а водила се код Шапца, код Завлаке и Јадра и највећим дејством код
Текериша и подно саме планине Цер и Иверак.104
Првог дана битке у руке српских војника из Комбиноване дивизије
доспели су и први аустроугарски заробљеници. Од њих се могло сазнати да
је на Церу сконцентрисана 9. и 21. дивизија. Против њих Моравска дивизија
ће у наредним данима водити тешке борбе.105
Моравска дивизија је долазак на бојиште извршила након неколико
усиљених маршева и на тај начин трупе су ушле у битку прилично заморе-
не.106 За 24 часа је пређено 70 километара, од Аранђеловца преко Уба ка
Коцељеви и Церу.107 Приликом марша путеви су по многим селима били
закрчени коморама. Пуковске колоне су се услед непролазности путева
кидале, војници застајали, накнадно се враћали у своје јединице. Вреле
августовске дане, праћене снажним сунцем и прашином која се уз то диза-
ла приликом кретања, сменило је велико невремене и олујни пљусак у ноћи
15/16. aвгуста. То је додатно успорило марш, заглављивало топове у блату,
а војници су били препуштени да се одмарају на влажном времену и под
ведрим небом. Уследила су нова изостајања. Након олујног невремена, по-
ново је освануо врели дан. Војници су од напора и сунчанице практично
попадали, док су поједини јако лоше изгледали. Са лица им је киптила вода
од зноја и били су потпуно мокри. Уз то, воде није било на ретким успутним
бунарима и пошто нису смели да се задржавају, многима је од жеђи, тешке
врућине и даноноћног марша почела пена да удара на уста. Услед те огромне
жеге, наређено је да одложе своје шињеле које су чували стражари.108
Дана 16. августа, око четири часа поподне, у помоћ Комбинованој
дивизији долазе и први пукови Моравске дивизије. Лево од дивизије дола-
зили су 1. и 2. пук, тако да се Комбинована дивизија мало растеретила па
до пада мрака на њеном сектору није било озбиљне борбе.109 Приликом
расипања српских и аустроугарских снага по Церу долазило је до ситуација
да су војници по мраку налетали на своје саборце, мислећи да су неприја-
тељске трупе. Један такав случај, који је могао лако да се изроди у „прија-
тељски сукоб” догодио се на реону пристиглог 16. пука и само захваљујући
извиђачима, који су се на време идентификовали, није дошло до већег су-

26
коба између две српске јединице. Ипак, отварана је обострана ватра, уз пар
лакше рањених војника.110
Док се главнина Моравске дивизије кретала ка Текеришу, јасно се
могла чути артиљеријска паљба и борба која се водила испод Цера. Тада
ђенерал Гојковић одлази ка свом претходничком пуку. Тамо је добио из-
вештај од команданта Комбиноване дивизије, да се овај налази на коти 325
(Кик) и да има извештај од команданта Треће армије да је противник прет-
ходне ноћи, 15. августа, заузео Попов парлог (кота 406), те га моли да дође
лично или да пошаље начелника штаба ради споразума о даљем заједнич-
ком раду. Када се потпуно разданило, ђенерал Гојковић долази на Кик и
добија податке о целокупној ситуацији на Церу и Иверку по пристизању
целокупне Моравске дивизије. Након првог ватреног окршаја Комбинова-
не дивизије и 21. ландверске дивизије много боље положаје држали су
Аустроугари. Њихова војска је тада држала источне огранке Цера и Иверка
и председлину међу њима – Рашуљачу. Још једна важна тачка коју су Ау-
строугари посели био је Рајин гроб, предвојен седлом од Велике главе (кота
367). Одавде су Аустроугари у сваком тренутку могли да посматрају кон-
центрацију српских војника и увек адекватно да припреме одбрану.111 Овај
потез су аустроугарски војници добро посели. Ушанчили су се и маскирали
кукурузовином и као десна бочна заштита 9. дивизије очекивали српски
напад. Команда аустроугарске 9. дивизије налазила се у Милини, удаљеној
од Рајиног гроба око један сат хода.112
За разлику од аустроугарске војске, Комбинована дивизија је одмах
по доласку посела једну такође доминирајућу тачку – коту Кик, где се рас-
поредила артиљерија исте дивизије, која је својом ватром стално примо-
равала противника да лежи у рововима. Овде је за све време трајања битке
био и штаб ђенерала Степе Степановића.113 Иза Кика, западно од села По-
мијача, на коси званој „Калем”, сместио се и један део Моравског артиље-
ријског пука – неколико батерија.114 Доминирајућу тачку Цера (Тројан), која
је покривена ретком шумом и која се везала за сам врх Иверка – коту 368
(Парлог), тада нико није држао пошто су се на овом простору водиле борбе
између аустроугарских и српских дивизија са циљем овладавања самим
врхом Цера – кота 685 (Косанин град).115 На овом простору су се нарочито
бориле 9. и 21. дивизија против Комбиноване дивизије, док је Моравска
дивизија требало преко источних падина Иверка да удари с леђа против-
нику и да га принуди на повлачење.
Међутим, главна српска предност првог дана Церске битке била је
та што командант 5. армије није знао да је његова 21. дивизија разбијена,
да је претрпела велике губитке и да је дејствовала само 9. дивизија против
српске Моравске и Комбиноване. Иако је српска војска била у великој пред-
ности, требало је то и оправдати у данима који су уследили.116
Првог дана битке јединице Комбиноване дивизије су држале део око
планине Цер, а Моравске око планине Иверка. Ђенерал Гојковић се одлучује
за напад на потезу од Спасовине (источни део Иверка – кота 310) до Беглу-
ка (ћувик), како би се поседањем ових положаја јединице добро утврдиле,

27
пратиле догађаје на Церу и деловале према потреби.117Ускоро ће се разви-
ти беспоштедна борба у виду аустроугарских напада и српских противна-
пада на простору око села Југовићи, где су два пешадијска пука Моравске
дивизије (први и други) покушали да наступају са циљем заузимања истог
села. Аустроугарска артиљерија је истог дана снажно тукла положаје 3. пука
на Беглуку, знајући да се српска артиљерија концентрише на том простору
да би штитила наступање пукова ка Југовићима.118 У ноћним сатима дошло
је до блиске борбе аустроугарских војника против 1. и 2. пука, до међусоб-
них јуриша и противјуриша. Тада је српска артиљерија са Беглука у великој
мери помогла наступајућим деловима пошто су Аустроугари због прецизне
ватре били приморани да остану у рововима и одустали су од масовнијег
напада из правца Југовића. Аустроугари су покушали ноћни напад на десно
крило Моравске дивизије, али су после јаче пешадијске ватре одбијени и
повукли се на косу код Југовића.119 Тако је завршен први дан Церске битке
за Моравску дивизију. У ноћи између 16/17. августа, дивизија је заноћила
по следећем распореду. Трећи пук се налазио на Беглуку, а Први и Други
према Југовићима. Шеснаести пук се налазио у дивизијској резерви иза
десног крила.120
Аустроугари су сутрадан обновили своје нападе против Моравске
дивизије рано изјутра и борба је тог дана трајала све до мрака. На крају
дана, дивизија је била принуђена да се повуче из ровова са линије Југо-
вићи-Беглук уназад око 4 км на положају Калем-Пробој.121 Будући да су
његове јединице биле веома изложене непријатељској ватри, намера ђене-
рала Гојковића била је да се упорно брани, док се ситуација код крилних
дивизија (Комбиноване и Дринске дивизије II позива) не разјасни, а потом
да предузме одсудни напад у правцу планине Иверак. Уколико Комбинова-
на дивизија овлада Цером онда ће и Моравска дивизија продужити рад на
Иверку. У случају да се ово не догоди, дивизија је имала задатак да се кон-
центрише на Калему и одатле у погодном тренутку предузме напад на Иве-
рак.122 Ускоро је добијен охрабрујући извештај од официра послатог за одр-
жавање везе да је Комбинована дивизија дошла до Трајановог града и да
се утврђује.123 Овог дана највеће борбе водиле су се на сектору 2. и 3. пука.
Аустроугарска пешадија је напала рано изјутра 2. пук, који се тога дана
налазио на положају источно од села Текериша и борба је трајала до 16
часова када су нападачи претрпели неуспех, али је и сам пук имао губитке.
Истог дана команду над пуком примио је пуковник Миливоје Стојановић.124
Након више узастопних јуриша, пао је потез Беглук. Трећи пук био
је принуђен на повлачење на леву обалу реке Цернице.125 Био је то најтежи
дан за пук од почетка рата. О силини борбе говори и податак из записа
пуковника Лазара Поповића, који каже да су се у борби „војници хватали
за гуше“.126 Потискивању 3. пука са Беглука у великој мери је допринела
панична одлука командира 2. батерије мајора Михаила Јовановића. Извадио
је из топова затвараче по наређењу команданта пука, али уместо да се за-
држи код предњих положаја како му је било наређено и сачека исход јури-
ша, са послугом, затварачима и војницима са предњих положаја напустио

28
је батерију и отишао у правцу Завлаке. Наредног дана, командант 3. пука
јављао је да је стање левог крила дивизије критично, јер је обухваћено и са
левог бока, да батерија не дејствује пошто се командир батерије са затва-
рачима још увек није вратио. Наређено је да командант другог дивизиона
ступи у дејство и упути одмах запрегу да извуче напуштене топове.127 Због
овог пропуста мајор Јовановић је био предвиђен за Преки војни суд. Спасио
га је командант 3. пука, известивши ђенерала Гојковића да је као командир
батерије са целокупним својим људством у току борбе врло добро испуња-
вао своју дужност и да је својом ватром добро потпомагао пук у заустављању
противничких нападних колона.128
Моравска дивизија је 18. августа вршила нападе за повраћај изгубље-
них положаја Беглук-Југовићи. Положај је враћен, а сем тога успех је про-
ширен у северну страну заузећем Спасовине (кота 330). Аустроугарски
војници су били принуђени да се повуку на Велику главу (кота 367), која
је стајала тачно у продужетку унутрашњих крила и Моравске дивизије и
Комбиноване дивизије. Та тачка је имала утицаја за даље наступање и Мо-
равске и Комбиноване дивизије.129
Последњег дана Церске битке, најпре су аустроугарски војници не-
колико сати иза поноћи покушали противнапад како би повратили из-
губљене положаје око села Текериш и притом су одбијени. Већ тада се
осећало да више не стоје на чврстим ногама, да они трпе снажан притисак
на Церу и са Иверка. Зато је у 5 сати изјутра издато наређење да све коло-
не Моравске дивизије изврше одсудан напад на Велику главу и Иверак.
Само два сата касније начелник штаба Комбиноване дивизије јавља да је
Косанин град заузет, да Комбинована дивизија господари врхом Цера. Уско-
ро пристижу извештаји из команде 3. и 16. пука у самој једној реченици:
„Непријатељ одступа са Цера”.130
У исто време Комбинована дивизија разгони аустроугарске војнике
на Церу, а Моравска задаје коначни ударац на Иверку. Схватајући важност
Велике главе, ђенерал Гојковић издаје команданту 1. пука усмену заповест
за напад. Напад је отпочео 19. августа у 6 часова, тако што су се међусобно
смењивала три батаљона. Пребацивање пешадије непрестано се вршило,
али је противничка артиљерија са Рашуљаче тукла јаком ватром поједине
делове. Кроз ваздух су почеле да се чују прве, по међународном и ратном
праву забрањене, гранате „ибунге-патрона” (експлозивних зрна) за које
многи официри и војници нису знали. Исте при најмањем додиру у вазду-
ху са ма каквим предметом (удар о лист на дрвету) екслодирају, дајући
притом кратак и оштар звук и наносе велике ране, које тешко зарашћују и
углавном су смртоносне.131 Још у 6.30 часова изјутра, један део батерија из
Моравског артиљеријског пука, потпомажући нападе батаљона 1. пука, от-
вориле су ватру на аустроугарске стрелце у рововима на Великој глави.132
Сам потез тучен је са српске стране уз помоћ четири пољске и једне хау-
бичке батерије (избачено је 400 шрапнела и 100 разорних граната), ћувик
је начисто био запаљен и тако јаку ватру противник није могао да издржи.
Било је тачно 11 сати, када се са положаја 1. пука јасно видело искакање

29
првих војника из ровова и одступање.133 Аустроугарски војници су били
толико прецизно гађани да је по сведочанству њиховог каплара Ервина
Киша, на простору Велике главе затекао стравичне ратне призоре.134 Сличан
опис је оставио ђенерал Гојковић, пишући команди 2. армије, да је слика
разбојишта била страшна. На све стране лежали су још увек врући људски
лешеви, а крв се пушила са плавих шињела царске војске. Читаве батерије,
људи, коњи, топови, све је то стајало буквално приковано за земљу. Једно
митраљеско одељење било је целокупно дохваћено митраљеском и артиље-
ријском ватром тако да је остало на месту. На све стране лежао је разбаца-
ни разноврсни ратни материјал. На једном месту пољска кујна, мало даље,
кара, још даље, разбацане кутије са пуњењима хаубичких батерија, поред
пута пробивен бубањ и улупљени „блех-инструменти” и силна пешадијска
и артиљеријска муниција. Све је то у једном хаосу образовало тужну слику
разбојишта над којим је још лебдео Бог рата, осећајући се у мирису на све-
жу крв – како је у свом извештају сликовито описао командант Моравске
дивизије.135
Командант 1. пука је по заузећу Велике главе предузео напад на Рајин
гроб. У једном снажном налету, практично, на леђима још одступајућег
противника, војници су избили и на овај потез. Затим је уследило дуго
чекано гоњење гребеном Иверка.136
Након пада положаја на Церу, Велике главе и Рајиног гроба на Ивер-
ку, командант аустроугарског 8. корпуса је јављао да је немогуће пробити
српске положаје на Церу. Командант 5. армије је поразе аустроугарских
ударних група на Церу ценио као опасност по читаву армију, која је била
обухваћена бочним ударима Друге српске армије и стога је издао заповест
за опште одступање које се затим са корпуса преносило на дивизије, бри-
гаде и пукове. Одмах по паду Велике главе и пре заповести за одступање
почело је опште повлачење аустроугарских војника са Цера и Иверка.137
На тај начин је Моравска дивизија I позива решила битку на Иверку,
а Комбинована дивизија на самом Церу. Први пук „Књаз Милош Велики” са
пуковником Марковићем и његовим старешинама је после битке био де-
сеткован, али је остварио најзначајнији успех последњег дана битке. Мо-
равска дивизија је успела да овлада планином Иверак и на тај начин извр-
ши стратегијски пробој, јер је успела да одвоји делове 8. корпуса у долини
Лешнице од делова 13. корпуса у долини Јадра.138
Када је генерал Франк сазнао за судбину своје 21. дивизије на Церу,
хитно је покушао да из правца Јадра усиљеним маршем пошаље 42. дивизију,
али ту је већ дејствовала Моравска дивизија II позива са осталим српским
јединицама. Након што је дивизија стигла на одређене положаје, војници
и стока били су већ јако заморени. Затим је командант известио командан-
та 1. српске армије да ће око подне бити око Ваљева, да је људство јако
заморено и да Врховна команда одобри одмор до пола ноћи.139
Након што су јединице Моравске дивизије II позива почеле лагано
пристизати код Ваљева, биле су распоређене на следећи начин: 2. и 3. пук
налазили су се испред Ваљева уз Обницу и Јабланицу. Ту се налазио и коњич-

30
ки дивизион, док су 1. пук и артиљеријски дивизион остали на уласку у
варош.140 На положајима код Уба, где је започело утврђивање, 16. августа,
око осам часова увече, добијено је телефонско наређење од начелника шта-
ба Прве армије, да се дивизија због критичног стања у коме се налазила
Трећа армија, одмах упути усиљеним маршем ка Ставама, заузме положај
Јалина-Бреза-Ставе-Ставачки кик и ту се утврди. Дивизија је за предстојеће
операције стављена под команду Треће српске армије.141
Усиљени и исцрпљујући марш је трајао читаву ноћ без одмора и ди-
визија је рано изјутра избила на линију Јолина бреза-Ставе. Како су људство
и стока били јако заморени од непрекидног и усиљеног кретања и две не-
проспаване ноћи, командант Моравске дивизије II позива намеравао је да
чим колоне избију на предвиђену линију, задржи дивизију мало ради од-
мора. И поред тога што је Моравска дивизија II позива, као и она из првог,
практично трчала на положаје, прешавши за последњих 39 часова 88 км,
њено појављивање је у последњи час стабилизовало фронт. Војници су без
трена одмора одмах улетали у прве борбе.142
Дивизијска претходница је без борбе заузела положај према Бастави,
везујући се истовремено са трупама Треће армије. У овом развијању чета,
један аустроугарски војник је заробљен, а један рањен. Испред претходни-
це налазио се 78. аустроугарски пук.143 На левом крилу дивизије налазио
се један коњички ескадрон са митраљеским одељењем. Упућен је био пре-
ко Става, Јаловика и Бељевине да би угрозио непријатељски бок и да би
извиђао према Пецкој. Успут је слао извештаје о ситуацији. Аустроугари су
покушали у два маха да обману команданта ескадрона, дајући трубом знак
„прекини ватру”, али пошто се видела жута аустријска застава, та обмана
није имала успеха. Колона је била десеткована.144
Борбе на Јадарском бојишту су 19. августа биле много јаче него прет-
ходног дана. Најтеже борбе су се водиле за одбрану Рожња, која је 1. пук
коштала губитка 70 војника. С друге стране, на положајима је нађено 8
аустроугарских војника.145 Поред тога, слате су и патроле бомбаша у не-
пријатељску позадину и неке од њих имале су великих успеха. Нарочито се
тада истакао резервни наредник 3. батаљона Ђорђе Тошић.146
Већ 20. августа јасно се видело да непријатељски напади малаксавају,
а са њима и војници који више нису били сигурни у успех. У ствари, тада је
већ кренуло опште повлачење свих аустроугарских корпуса који су продр-
ли у западну Србију назад према Дрини. Јединице на десном дивизијском
крилу су овог дана кренуле напред за одступајућим непријатељским вој-
ницима и том приликом вођене су мање борбе о чему говори утрошак му-
ниције (250 метака) и бомби (бачено 15).147 Аустроугари су најзад протера-
ни са положаја Малог и Великог Рожња, села Шљивова, Соко града и преко
реке Грачанице. Повукли су се у правцу Сенокосе (кота 914) и мањим делом
преко Калканске реке. Приликом тог повлачења, особито се осетило дејство
српске батерије.148
Од освајања Иверка може се узети да почиње енергично српско
гоњење аустроугарских деморалисаних трупа на сектору где је оперисала

31
Моравска дивизија I позива. Ђенерал Гојковић је у 15.30 часова издао за-
повест за гоњење поражених трупа следеће садржине: „За даље продирање
и гоњење непријатеља гребеном Иверка, наређујем: Делови колона I, III и
II пук са I и II дивизионом пољског артиљеријског пука и хаубичком бате-
ријом наступа одмах гребеном Иверка. Лева колона XVI пук са придодатом
му батеријом образује леву колону и за сада служи за осигуравање левог
бока и позадине дивизије и кренуће се за десном колоном по накнадном
наређењу. До покрета остаће на свом садањем месту. Ја ћу се налазити код
десне колоне. Сви остали делови дивизије остаће на својим досадањим
местима”.149
Гоњење је било делимично заустављено отпором одступајућих де-
лова код Поповог парлога, касније на Балвану и код Вучје пласти. Стога је
издато наређење да Моравска дивизија преноћи на гребену Иверка у чети-
ри групе: 1. пук са једном батеријом на Вучјој пласти, два батаљона 3. пука
на чуки иза 1. пука, 2. пук са две пољске и једном хаубичком батеријом на
Балвану, преостала два батаљона 3. пука са једном батеријом на Поповом
парлогу и 16. пук са једном батеријом на положају Беглук-Југовићи. Овако
распоређени, српски пукови налазили су се наспрам аустроугарских и пре-
ко ноћи долазило је до слабих пушкарања.150
Највећи број аустроугарских војника су преко ноћи напуштали по-
ложаје и спуштали се према Лозници. Зато је наређено да се пошаљу јача
извиђачка одељења као и да се при сваком пуку формирају добровољачка
одељења од 30 до 50 људи који ће узнемиравати и ширити панику код од-
ступајућих противничких војника.151
Командант Друге армије је 20. августа наредио да Моравска дивизија
продужи своје наступање ка Дрини, с тим да Комбинована дивизија држи
Видојевицу и све прелазе на планини Цер, преко којих би се из Мачве мог-
ло прећи у долину реке Лешнице.152
И од команданта Треће армије је 21. августа добијена заповест за
гоњење непријатеља. По тој истој заповести, Моравска дивизија II позива
требало је да крене у вечерњим сатима са два пука и две батерије према
Крупњу, где ће се задржати, одвајајући један мањи део за гоњење неприја-
теља ка Зворнику.153
Аустроугарске поражене трупе су се након повлачења са Цера све-
тиле недужном српском становништву, оптужујући га да су њихове војни-
ке с леђа нападали и убијали, скривали оружје и сл. Ервин Киш, који је
служио у 11. пешадијском пуку 9. дивизије и који ће преживети рат и по-
стати угледни новинар, сведочио је да је његова јединица стрељала петоро
цивила и да је најмлађи међу њима имао 15 година.154
Приликом прогона посрнулог непријатеља, пукови Моравске диви-
зије II позива наилазили су такође на страшне ратне призоре. Још од раног
јутра, када је командант дивизије са својим штабом наишао на атар села
Шљивова, зачула се кукњава по целој околини. Убиства, вешања, клања
било је на сваком кораку, а доста је одведено мушкараца, жена и деце. Мало
која кућа у Шљивову није дала по коју жртву. У једној кући заклане су мајка,

32
ћерка и снаха. Било је појединих засеока који су потпуно опустели, јер су
сви мештани били побијени. Једино што је командант дивизије могао да
уради то је да остави свештеника проту Стевана Комненовића, да опоји
несрећне жртве.155
Командант 2. пука у свом извештају каже да је наишао на масу по-
кланих и побијених људи, још несахрањених и неопојаних. Оставио је пу-
ковског свештеника да их опоји и сахрани.
Командант 3. пука је јављао да је његов свештеник уз пут опојао 16
побијених и закланих мештана, а на једном другом месту наишао је на још
12 побијена и заклана становника, и то све из једне куће.156
Протеривањем аустроугарских војника преко Дрине и Саве и фор-
мално је завршена Церска битка, прва српска и савезничка победа у Првом
светском рату. Она је подигла углед српске војске и допринела да аустроу-
гарске армије закасне на Источни фронт.157
Због изузетне улоге у Церској бици, ђенерал Степа Степановић је
унапређен у чин војводе.158
Командант Моравске дивизије ђенерал Гојковић је 30. августа, из
свог штаба у селу Мајуру код Шапца послао похвалну Наредбу регента Алек-
сандра Карађорђевића, која је прочитана свим војницима и старешинама.159
Моравска дивизија I позива је у свим вођеним борбама запленила
14 топа, доста оружја и материјала и заробила око 500 војника и стареши-
на.160 Аустроугарски војници су се без борбе предавали српским војницима
око Текериша, Милине, Југовића и по другим местима, речима: „Не пуцајте,
Срби, ми смо Чеси!”.161 Након завршетка Церске битке, у српско заробље-
ништво је доспело укупно 4.500 аустроугарских старешина и војника, а од
тог броја, њих 520 (40 официра и кадета, 480 подофицира и војника) из 21,
27, 28, 52. и 73. пука стигло је у Ниш. Остали су транспортовани за Београд,
Крагујевац, Краљево, Крушевац и Скопље.162
У Церској бици најтеже губитке је претрпела Комбинована дивизија
у којој је било доста Јужносрбијанаца, а затим Моравска дивизија I позива.163
У борбама на Церу, Иверку и приликом интезивног гоњења ка Дри-
ни, Моравска дивизија I позива је имала следеће губитке: погинуло: офи-
цира 7, подофицира, каплара и редова 229; рањено: официра 26, подофи-
цира, каплара и редова 1738; контузовано: официра 1, подофицира, капла-
ра и редова 23; нестало: редова 229. Укупно избачено из строја 2270.164
У истим борбама је утрошено 3.245 пољских шрапнела и 550 разо-
рних зрна, 251 хаубички шрапнел и 258 разорних зрна, 767.335 пушчаних
метака, 94.250 митраљеских метака и 419 бомби.165
На Јадарском бојишту, Моравска дивизија II позива је у борбама има-
ла 29 погинулих, 51 рањеног и 4 заробљена – укупно, 84 избачених из
строја.166
Погинули у Церској бици су сахрањени у спомен-костурницу која се
налази у селу Текериш. Откривена је 28. јуна 1928. године и у њој се чувају
кости и страдалих аустроугарских војника из 28. пешадијског пука.167

33
 БИТКА НА ДРИНИ

На Дринским адама и Сави – Велика поплава паралише борбе – Борба за

Парашницу – Српски топови су заћутали – Борањска битка

Након победе на Церу, главне снаге српске војске образовале су

фронт према Аустроугарској. Позвани су регрути и ђаци средњих школа у
центре за обуку, а од савезника је тражена помоћ у наоружању, муницији и
опреми.168
Генерал Оскар Поћорек је закључио да мора брзо радити и већ 24.
августа извештава своју Команду да по опоравку 5. армије и прегруписавању
6. армије, намерава предузети противофанзиву на три фронта. По том пла-
ну требало је са 5. армијом преко Саве продрети у Мачву, са 6. армијом прећи
Дрину и наступити ка Лозници и Ваљеву, а са остатком 2. армије бранити
Срем и Банат, везујући српске снаге на Сави и Дунаву. По одобрењу он је
одлучио да офанзива према овом плану отпочне 7. септембра 1914. године.
На основу изложених планова од 6. септембра до краја октобра 1914.
године вођене су жестоке борбе у Срему, Мачви, дуж десне обале Дрине и
даље на исток ка Ваљеву, познате као Битка на Дрини.169
Прве вести о могућности новог преласка Аустроугара преко Дрине
стигле су до Штаба Моравске дивизије I позива, 24. августа. Ђенерал Гојко-
вић је из свог штаба у Клењу известио команданте пукова да је од коман-
данта Комбиноване дивизије добио извештај да две веће колоне против-
ничких војника иду од Бијељине ка Дрини.170
Моравска дивизија I позива је у ноћи 7/8. септембра била на десној
обали Дрине, распоређена у виду трупа десног одсека (делови 16. пука и
артиљеријског пука), средњег одсека (делови 1, 2. и артиљеријског пука)
и левог одсека (делови 16. пука и артиљеријског пука), као и трупа Параш-
ничког одреда (делови 2. и 3. пука).171
Ђенерал Гојковић је увидевши озбиљност неуспешног преласка Ти-
мочке дивизије преко Саве код Чеврнтије, наредио да се десни одсек поја-
ча са два батаљона 16. пука и једном пољском батеријом.172
Војници и старешине 1. пука су се након изгона Аустроугара окупи-
ли у Клупцима, где им је прочитана наредба војводе Путника о војничкој
дисциплини.173 Времена за одмор било је мало пошто је ускоро наређен
нови покрет на Дрину. Пук је са два батаљона на Дрини држао леви подод-
сек заједно са 2. пуком. Пошто је ситуација постала озбиљна, 8. септембра
је затражено да се и преостала два батаљона из дивизијске резерве упуте
на Лиманску аду и ставе пуку на располагање.174

34
 Јединице 2. пука „Књаз Михаило” су након учешћа у прогону аустро-
угарске 9. дивизије низ Цер према Дрини и након повратка на Цер, остале
на овој планини све до 29. августа ујутру када су отпочеле нови покрет на
Дрину. Сутрадан су стигле код села Бадовинци, где су добиле одсек за по-
седање. Од аде Бела гуска до села Беговца, ојачани су са две батерије Мо-
равског артиљеријског пука (петом и шестом).175
У ноћи 7/8. септембра, отварана је јака пешадијска и артиљеријска
ватра и на Комбиновану дивизију, која им је на исти начин одговарала.
Ускоро је отворена ватра на целом фронту 2. пука на шта је одговорено како
пешадијском тако и артиљеријском ватром. До 5 сати изјутра на десну оба-
лу Дрине пребачена су преко понтонског моста три батаљона и четири
митраљеза.176
Командант 4. батаљона мајор Војислав Гојковић, који је остао на
Лиманској ади, појачао је своје лево крило и напао противника. После же-
стоке борбе са губицима на обе стране, непријатељски прелаз је био пре-
творен у потпуни пораз. За свој рад овог дана пук је био похваљен наредбом
команданта Друге армије војводе Степе Степановића. Ту се поред осталог
каже „да је Друга армија по други пут сузбила непријатеља са границе своје
отаџбине и да овога пута, слава припада Моравској дивизији првог позива“.177
Најжешћи окршаји у покушају преласка преко Дрине одвијали су се
на фронту 3. и 16. пука, који су били и најистуренији. На овом сектору су
још у ноћи 7/8. септембра 1914. године, аустроугарски војници почели да
се пребацују преко Саве на 10–12 понтона. Такође су успели да пребаце
своја два батаљона и једну пољску батерију и угрозе Парашницу – место
где Дрина прави велику окуку и где се нешто мало даље улива у Саву.178 Тако
је почела борба за Парашницу, за коју су сами Аустроугари говорили да то
„није била борба људи већ лавова“.179
Како су Аустроугари исказивали велику иницијативу да заузму Па-
рашницу, то је наређено да се српске снаге додатно појачају тако што ће у
састав Парашничког одреда ући и јединице 3. пука као и два преостала
батаљона 16. пука. Ускоро је уследило и ангажовање батаљона 16. пука.
Јединице овог истог пука су након размештања на Церу већ 30. августа биле
у селу Клењу, које је удаљено један до два часа хода од Дрине. Пук је добио
задатак да са осталим пуковима осигура десну обалу од поновног преласка
аустроугарских војника. Још док су се војници налазили у Клењу, започеле
су борбе нижег интензитета на обалама Дрине.180
Моравски коњички пук је за време фазе одбацивања наступајућих
противничких делова наступао на крајње лево крило дивизије код села
Беговца и имао је задатак да штити леви бок дивизије и одржава везу са
Комбинованом дивизијом.181
Аустроугари су 8. септембра успели да заузму царинарницу Рача,
након чега су били принуђени да се бране од комбинованих напада 3. и 16.
пука.182 Већ наредног дана су пребацивали нове трупе код заузете Раче,
али и Парашнице и вршили у ноћи неколико озбиљних напада са даљине
80–100 метара, али увек без резултата и са великим губицима.183 За то вре-

35
ме су се команданти пукова договорили о заједничком садејству са циљем
одбацивања непријатељских делова назад преко Дрине. Начелник штаба
са положаја 3. пука јавио је да је исти пук са 16. пешадијским пуком и ко-
митском четом мајора Војина Поповића протерао непријатеља преко Дри-
не и Саве. Након овога није било борбе осим повремене артиљеријске ватре.184
Тако су аустроугарске снаге након дводневне борбе бачене на леву
обалу Дрине и Саве на целом фронту Моравске дивизије. Аустроугари су
одступили преко Дрине оставивши на обали заштитницу. Моравска диви-
зија I позива успела је да одбрани границу док је употребљивост за даље
операције и поред великог умора војника била потпуна. У овим борбама
заплењена су два аустријска митраљеза и неколико понтона и чамаца. За-
робљена су 3 официра и 179 подофицира, који су послати армијској коман-
ди и Тимочкој дивизији II позива а рањени у дивизијско завојиште. Није
познато колико аустроугарских војника је погинуло. Код Лиманске аде било
је преко 450 лешева и до 150 на супротној обали. Масу лешева однеле су
Дрина и Сава. По неким тврдњама само је Савом плутало 900 лешева.185
У одбрани границе на Дрини, Моравска дивизија I позива је имала
следеће губитке: погинуло: официра 5, подофицира, каплара и редова 209;
рањено: официра 17, подофицира, каплара и редова 1170; контузовано:
официра 1, подофицира, каплара и редова 46; нестало: редова 248. Укупно
избачено из строја 1742.
Приликом ове фазе, утрошено је 3.591 пољски шрапнел и 384 разо-
рна зрна, 1.380.015 пушчаних метака, 29.250 митраљеских метака и 806
бомби.186
Први озбиљнији напад на јединице 1. пука отпочео је 14. септембра,
након што су се аустроугарске снаге консолидовале и упутиле неколико
чета преко Дрине. Прва чета била је преполовљена јаком пешадијском ва-
тром, док је и друга била дочекана јаком пешадијском и митраљеском ва-
тром и скоро уништена. Један део ове чете са командиром натеран је у један
шипраг и командир је заробљен са 50 војника. Након овог неуспеха, није
било поновних напада.187
Дрина је крајем септембра прилично надошла, док је поједини мо-
стове којим су се повезивале предстраже са главним положајима однела
вода. И поред тога, Аустроугари су очајнички покушавали да упркос рђавом
времену изграде што више понтонских мостова.188
Већ почетком октобра, река је почела да се излива и практично па-
ралише борбе. На фронту према Гутића ади, вода је однела један мост, па
се на овом делу бојишта саобраћај морао вршити преко једног малог моста.
Међутим, како је вода сваким даном све више расла, постојала је опасност
и за овај мост. Према Самуровић колеби, саобраћај се у време изливања реке
вршио само уз помоћ два мала чамца, док је један употребљаван на фронту
према Дубовићу.189
Командант батаљона који се налазио на предстражи, са аде Мило-
шевац је извештавао да су Аустроугари почели повлачење из предњих ро-
вова пошто је поплава са њихове стране такође узела маха. Командант

36
предстраже са Осминог шиба је такође јављао да је и на његовом левом
крилу противник отпочео повлачење због воде. Уз то је Дрина почела да
носи и лешеве противничких војника, али у тој поплави нису поштеђени
ни српски војници.190
За време привременог примирја услед поплаве, извршене су и пре-
ко потребне смене на фронту пука.191 Пошто је вода почела лагано да се
повлачи, аустроугарски војници су започели да утврђују позиције. Ближио
се крај привидном примирју.192
Када су 22. октобра војници 1. пука слушали у својим рововима на-
редбу о победи руске војске и када су почели да се веселе и кличу царској
војсци, Аустроугари су отворили јаку пушчану а потом и артиљеријску ва-
тру која се потом претворила у окршај на читавом фронту пука. Артиље-
ријска зрна су почела да падају у саме ровове, али су војници некако при-
себношћу избегли већу погибију, мада је тога дана било губитака код свих
батаљона.193
У то време, аустроугарска армија је успела да из Мачве потисне де-
лове 2. српске армије, што је имплицирало да и 1. армија појача своје дело-
вање на свим одсецима на Дрини. Тачније, започела је нова и највећа ау-
строугарска офанзива на Србију од почетка рата. Према замисли генерала
Поћорека требало је да крене чим се српска војска довољно изнури. Једи-
нице 1. пука, баш као и други пукови Моравске дивизије, сачекали су крајем
октобра наређење за утврђивање нових борбених положаја.
Код деснокрилних пукова нове борбе након одбране границе у првим
недељама септембра, званично су почеле 16. септембра и трајале 41 дан.
Најтежа је вођена на положају Рача-Ђумрук, који представља саму окуку
Дрине.194 Највеће губитке су претрпели батаљони 3. пука, чији командант
је тада био тешко рањен и убрзо умро. Команду је преузео пуковник Јован
Угриновић који је већ имао велике заслуге и постао славни јунак у борбама
око Једрена. Примајући пук после погибије команданта, издао је писмену
наредбу у којој каже да је срећан што ће имати прилику да се бори са хра-
брим старешинама и војницима који су му поверени.195
Ђенерал Гојковић је извештавајући о тешком положају у Парашници,
погибији команданта 3. пука, јавио и то да је последњи батаљон, који је
задржан у резерви послат војницима као појачање. Био је то 1. батаљон 16.
пука и на тај начин су сви батаљони овог истог пука били ангажовани у
Бици на Дрини. Два су се налазила на фронту 1. пука, а преостала два у
саставу Парашничког одреда и код Раче-Ђумрук. 196
Већ у другој половини октобра, српске трупе суочиле су се са новим
проблемом – недостатком артиљеријске муниције. Наређена је ригорозна
штедња те су српски топови у Бици на Дрини практично „умукли“. а са њима
и дејство Моравског артиљеријског пука. Гађало се врло ретко што су Ау-
строугари добро уочили и почели да довлаче већа појачања, а нарочито
топове. Тако су од 24. октобра преузели иницијативу на свим фронтовима,
па и на положајима Парашничког одреда и снага које су браниле Рачу-Ђ-
умрук.197

37
 Од заробљених аустроугарских војника се дознало да ће њихове тру-
пе вршити нападе на целом фронту, почевши од 14. октобра. Мада је ово
сазнање саопштено појединим јединицама, ипак је препоручено командан-
ту Моравске дивизије да предочи командантима Равањског и Парашничког
одреда „да много не верују исказима непријатељских заробљеника“.198 Од-
бацивање извора добијеног од заробљеника се вратио као прави војни бу-
меранг, пошто је заиста средином октобра уследио најжешћи напад аустро-
угарске војске од почетка Битке на Дрини.
Коначно, 27. октобра, дошло је до озбиљног поремећаја на параш-
ничком бојишту. Аустроугарске снаге, највише Хрвати, који су са исуканим
бајонетима јурнули на српске војнике, успеле су да на бајонете одбаце Ра-
вањски одред, заузму село Равње и практично окруже јединице на Параш-
ници. Заробљено је око 1000 српских војника, од чега је 80% њих заврши-
ло по хрватским логорима, док су Аустроугари проценили да је бар 800
погинуло. Везе између Равањског одреда и команданта Моравске дивизије
биле су прекинуте.199 Тог истог дана Аустроугари су бомбардовали положаје
Парашничког одреда и десног крила Моравске дивизије, а затим су пеша-
дијом предузели снажан напад. Ђенерал Гојковић извештава команду Дру-
ге армије да му је командант Парашничког одреда јавио да 3. батаљон 16.
пука и 1. батаљон 3. пука нагло одступају.200 Командир 3. чете 3. батаљона
16. пука Јован Поповић пише да се речима не може описати гранатирање
положаја његовог батаљона: „То се земља тресла попут земљотреса када су
нас даноноћно бомбардовали”. Читав положај батаљона био је прекривен
густим барутним димом да се ништа није могло видети. Ово су Аустроуга-
ри вешто искористили и под димом и уз помоћ своје артиљерије извршили
силовити јуриш.201
Ситуација је била тешка пошто није стизало никакво наређење и
није се смело одступати и на тај начин угрозити положај осталих јединица.
Тек је предвече стигла заповест да се преостали батаљон 16. пука повуче и
одступи у правцу села Црна бара, на два километра од положаја и ту пружи
нови отпор. Са овим повлачењем завршене су борбе 16. пука на простору
око Раче-Ђумрика, уједно и пукова Моравске дивизије на Парашници.202
Након губитка Парашнице, настао је непријатан разговор између
начелника штаба Врховне команде и војводе Степе Степановића. Командант
2. српске армије се нарочито жалио на недостатак муниције. Своју пред-
ставку завршава речима: „Ја немам ни муниције да му то спречим. Сад је
стање овако: људство гине а ја немам да губитке попуњавам, нити имам
потребну муницију, да борбу водим и губитке умањим”.203
Дошло је до неспоразума са потпуковником Живком Павловићем из
Врховне команде, па чак и до захтева ђенерала Степановића да буде смењен
са положаја команданта 2. армије. Ово није било одобрено.204
Јединице Моравске дивизије I позива, које су се налазиле у саставу
Парашничког и Равањског одреда, вратиле су се у састав дивизије и крајем
октобра повлачиле према наређењу на церске положаје.205

38
 По одступању са Дрине борбе су настављене нешто смањеним ин-
тензитетом у Мачви, док се највећа одиграла у селу Липолисту. Аустроу-
гарски војници су у стопу пратили одступање пукова Моравске дивизије I
позива на утврђене церске положаје. Након што су успели да уђу у село
Липолист и поставе своју артиљерију, уследила је заповест да се извиди
ситуација и непријатељ протера. У периоду од 1. до 5. новембра долазило
је само до ситних чаркања, а онда је припремљен напад на село. Борба је
почела 7. новембра рано изјутра. Од јединица Моравске дивизије учество-
вала су два батаљона 1. пука, који су ухватили везу са 2. пуком. Аустроуга-
ри су се након почетне борбе повукли у село одакле су давали велики отпор
који је трајао до 15 часова када је наређено повлачење. Овог истог дана
пукови Моравске дивизије су имали 153 погинула, 600 рањених, 1 конту-
зованог и 8 несталих.206
Борбени морал нарочито је био пољуљан након рањавања коман-
данта 2. батаљона 1. пука мајора Ивана Таназевића, који је био омиљен код
војника. Након што је избачен из строја, код војника је дошло до колебања,
није постојала жеља да се крене напред и освоји утврђење код цркве и
почело је одступање.207
Други пук је имао тешко рањеног команданта 4. батаљона мајора
Војислава Гојковића, који је словио за веома храброг и одважног командан-
та а нарочито се истакао у борбама на Дрини.208
Моравска дивизија I позива је у скоро двомесечној Бици на Дрини
према непотпуним извештајима о губицима, имала 4.446 избачених старе-
шина и војника из борбеног строја (611 погинулих, 3.117 рањених, 145
контузованих и 573 нестала).209
Моравска дивизија II позива на почетку Битке на Дрини налазила
се у армијској резерви, а своје борбено ангажовање започела је 9. септем-
бра.210
Како су се борбе развијале тако су пукови били померани. Пуковник
Михајло Рерих је држао са два батаљона 1. и 2. пука II позива, 4 митраљеза
и једном пољском батеријом десни одсек, на положају Злоступ (кота 450)
и Рогуља (кота 430). На левом одсеку су се налазила два батаљона 2. пука,
3 митраљеза, 2 пољска и 2 брдска топа (кота 684), на путу Радаковац-Црни
врх. Коњица Моравске дивизије II позива одржавала је везу са Дринском
дивизијом I позива и са 2. пуком II позива. Последњи, трећи пук II позива,
налазио се у саставу одреда пуковника Петра Мишића, али ће услед погор-
шане ситуације бити ангажован свом снагом на фронту Моравске дивизије.
Санитет се налазио у Крупњу, а дивизијски штаб на Примету.211
Додељени одсек Моравској дивизији II позива био је у виду фронта
на Дрини у дужини 15 км. Лево од дивизије био је одсек одреда пуковника
Мишића у којем је у почетку био један пук из Моравске дивизије, а десно
одсек Дринске дивизије I позива.212
Другог дана битке, извршено је уредно повлачење десног крила
српске армије због бројчане надмоћи непријатеља и великих губитака,
нарочито на положајима 3. пука.213

39
 Трећег дана битке примљена је заповест команданта армије да се
по сваку цену брани положај: Биљег-Крива јела-Црни врх-Кошутна сто-
па-Мачков камен-Рујевачке рудине-Бранковац, са тежњом да се у подесном
тренутку пређе у напад и непријатељ баци на Дрину.214 Ипак, ово је било у
датим тренуцима нереално. Тако је почела експанзија Дринске битке на
фронту 1. и 3. српске армије, која је у литератури позната и као Битка на
Мачковом камену, где су вођене најкрвавије борбе са највећим обостраним
губицима. Пошто је Моравска дивизија II позива у овој бици и сходно запо-
вести команданта армије имала задатак да брани положај од Биљега до
Кошутње, односно главни гребен планине Борање, то је код војника (Мо-
раваца) ова операција позната и као Борањска битка. Одлучујуће борбе на
фронту водиле су се за Борању, Јагодњу и Гучево, где је српска армија по-
ставила зид аустроугарској војсци која је тежила да се пробије ка Ваљеву.
До 17. септембра, извршено је тактичко померање Моравске диви-
зије II позива на одбрамбене положаје, након чега је уследила друга фаза
битке – обезбеђивање достигнутих положаја са обе стране. У том интерва-
лу је у састав Моравске дивизије привремено ушао и 17. пешадијски пук.215
Аустроугари су у периоду од 14. до 16. септембра успели да поседну
гребен Јагодње, Борање и Гучева, стекну извесну предност и закомпликују
сутуацију на читавом фронту који је држала 1. армија. Истовремено су пре-
бацивали нове снаге које су жестоко нападале 1. и 2. српску армију.216 Због
оваквог стања, Врховна команда издаје заповест 3. армији да енергичним
нападима и без обзира на жртве збаци противника са положаја на свом
одсеку и да олакша тежак положај 1. армији. Велика борба је нарочито
вођена северно од положаја „Шанац” (17.9), где су садејствовали лево кри-
ло Моравске дивизије и одред пуковника Мишића.217 Истог дана је издато
наређење да Моравска дивизија II позива учествује у офанзивној акцији са
осталим јединицама 1. армије, како би се непријатељ збацио са Гучева и
Јагодње. Дивизији је пошло за руком да заузме само положај „Турски гроб”
и приђе на око 200 м од непријатељских положаја испод Борање. Прва
српска армија успела је да натера непријатеља на повлачење након што је
извршила снажан притисак на његово десно крило.218
Моравска дивизија је очајнички (свакодневним јуришима) покуша-
ла да противника потисне са главног гребена Борање, да поседне и олакша
положаје на Јагодњи, али без успеха. Обе стране су затим почеле да се ут-
врђују на својим достигнутим положајима. Све до завршетка Битке на Дри-
ни, на фронту дивизије било је само пушкарања предњих делова, делимич-
но и покушаја напада и местимично обостраних артиљеријских дејстава.
Вођене су борбе нижег интензитета и без предузимања офанзивних већих
јуриша.
У свакодневним борбама за одбрану гребена Борање и покушаја да
се исти заузме, Моравска дивизија II позива је имала следеће губитке: по-
гинуло: официра 9, подофицира, каплара и редова 333; рањено и контузо-
вано: официра 27, подофицира, каплара и редова 1841; нестало: официра,
подофицира, редова и каплара 282. Укупно избачено из строја 2492.219

40
Највећи губитак представљала је погибија команданта 3. пука II позива.
Тако је 3. пук оба позива у Дринској бици остао без команданата.
У аустроугарско заробљеништво су доспела 4 официра и још 253
подофицира, каплара и редова.220
Погинули у овим борбама су у највећем броју сахрањени у спомен-ко-
стурници на Гучеву. Спомен-пирамиду са костурницом почела је да гради
аустроугарска војска својим изгинулим ратницима за време окупације то-
ком Првог светског рата, али је није довршила. После рата, Удружење ре-
зервних официра и ратника сакупило је и сахранило у заједничку костур-
ницу 3.200 посмртних остатака српских ратника расутих по Гучеву и око-
лини, као и посмртне остатке 53. загребачке регименте пренете из парка
у Буковичкој бањи. Споменик је изграђен 1929, а освећење је било 1930.
године.221

Трупе Моравске дивизије I позива поседају аде на Дрини, 1914. (Народни музеј Краљево
Албум Историјски ратни снимци 1912 – 1918, М. Вукашиновића)
 КОЛУБАРСКА БИТКА

Велико одступање – Борбе за Човку и драма на Врач брду – Одбрана и

пад Маљена – Напад на Кременицу – Освајање Сувобора –
Борбе за Београд

Након двомесечне исцрпљујуће Дринске битке, почело је под врло

тешким околностима и под сталном борбом, повлачење главне снаге српске
војске према Ваљеву.222 Војска је за време аустроугарске новембарске офан-
зиве 1914. године била принуђена да се повуче на десну обалу Колубаре и
Љига, где су услови за одсудну битку били много повољнији. До 17. новем-
бра, јединице су поселе одбрамбену линију која се протезала десном обалом
Колубаре и Љига, преко Лазаревца, Сувобора, Маљена, Кадињаче до Ужица.
Спреда заштићена поплављеним долинама Колубаре и Љига, а позади ос-
лоњена на сувоборско-маљенску греду, пружала је веома повољне услове
за сламање нападне моћи противника и прелазак у противофанзиву.223
Српска Врховна команда је издала 2. армији наређење за повлачење
на десну обалу Колубаре. Дивизије је требало да поседну положаје и да их
бране до последњег човека. Моравска дивизија I позива се са Цера повла-
чила путевима ка селу Непричави, затим на друм Кладничке механе-Лајко-
вац и њиме на друм Ваљево-Словац, прелазећи реку Колубару код Лајковца.224
Свакодневно повлачење условило је нагли пад морала код војника
који више нису били сигурни у успех. Поколебаност се повећавала са про-
дужавањем повлачења које они нису могли да схвате и што се није догађа-
ло у претходним ратовима. Старешине су на себе преузеле обавезу да вој-
ницима објасне разлог повлачења. На морал је доста утицала и несташица
артиљеријске муниције и што се крило од официра и војника, али је нека-
ко ипак допрло до њих. Физичка отпорност услед великих замора при по-
влачењу праћена је и тешкоћама у снабдевању, а нарочито у недостатку
одела и изгубљеног материјала. Кризу у редовима Моравске дивизије, на-
рочито код 1. пука, сликовито је описао Димитрије Туцовић на задњим
страницама својих ратних забележака.225
Морал код војника Моравске дивизије II позива је такође нагло опао
услед великих маршева и опште неизвесности. Било је случајева да су вој-
ници одрицали послушност и да нису желели да се боре против Аустроу-
гара. Како би се побољшало опште стање српске војске упућен је један ба-
таљон 8. кадровског пука најпре у Ваљево, а затим на фронт дивизије како
би код војника мало подигли морал и појачали редове. Критични период
је некако превазиђен након још једног тешког четвородневног принудног
марша од 14. до 17. новембра.226

42
 Колубарска битка је започела сменом команданта Моравске дивизије
I позива. Војводи Степи Степановићу је дивизијски лекар др Михаило Пе-
тровић послао извештај да је ђенерал Илија Гојковић добио јаку малакса-
лост срца која га због тога спречава да врши командантску дужност. Уместо
њега је дужност команданта дивизије преузео пуковник Милан Туцаковић.227
Јединице Моравске дивизије II позива су се од средине новембра
постепено повлачиле на десну обалу реке Колубаре по врло непроходним
путевима. Код сваког моста где је дивизија морала да прође пут је био за-
крчен у великој мери да су морали интервенисати команданти и жандарми.
Они су исто тако морали да обезбеде и сигурносно пребацивање артиљерије
без које се није могло ни помишљати на пружање отпора упркос недостат-
ку артиљеријске муниције.228
Постепеним повлачењем 1. српске армије ка Гукошима код Љига и
на планини Сувобор тежило се да се непријатељ што више успори и на тај
начин добије неопходно време за евакуацију свих возова и установа из
Ваљева. Моравска дивизија II позива напушта Ваљево под врло снажним
притиском непријатеља и одступа правцем Рајковићи-Мионица. Команду
над 1. армијом примио је ђенерал Живојин Мишић пошто је ђенерал Петар
Бојовић био рањен.229
Моравска дивизија II позива је приликом одсудног боја за Маљен
добила задатак да као десно крило 1. српске армије, до крајње пожртвова-
ности одбрани одсек од Боблије на левој обали Драгобиљске реке до Пале-
жа. Тачније, требало је задржати десну обалу Љига.230 Аустроугари су у пр-
вим данима боја за Маљен усмерили јаке снаге на дивизијски сектор. Било
је немогуће очувати положаје. Падом Маљена било је јасно да су даље бор-
бе узалудне и да се треба извршити тактичко одступање западно од Горњег
Милановца. Тако се Моравска дивизија II позива повлачила делницом из-
међу Лалиначке и Славковачке реке преко Горњих и Доњих Бањана ка Вр-
нчанима на положај Мрамор (кота 475), где се наслонила на лево крило
Дунавске дивизије I позива. На тим достигнутим положајима је сачекала
офанзивну фазу Колубарске битке.231
У првој фази Колубарске битке је од свих жаришта на правцу Морав-
ске дивизије I позива главно била Човка – јако истакнути лакат у кључу
између Колубаре и Љига. На овим положајима су највише крвариле обе
зараћене стране. Српска Врховна команда придавала је велики значај Чов-
ки, инсистирајући на њеном држању „по сваку цену”.232
Ђенерал Степановић је издао наређење да Моравска дивизија I по-
зива брани простор од реке Љига до потока који пролази кроз село Стуби-
цу, повијајући своје лево крило дуж десне обале Љига до саставка са 3.
армијом, која се налазила на левој обали реке Грабовице.233
Дивизија се у току 15. новембра распоређивала на положаје, журећи
да се они што пре поседну, пошто су Аустроугари већ у подневним часови-
ма са Лајковачке косе артиљеријом у долини Колубаре почели дејствовати
на заостале делове пешадије, коморе и избеглице. Тачније, аустроугарске
гонеће снаге биле су иза леђа српских одступајућих.

43
 Десни дивизијски одсек, од потока који протиче кроз Стубицу до
коте 232, посео је 3. пук са истуреним предстражама на десној обали Колу-
баре. На том одсеку су се налазиле две пољске батерије. Средњи одсек, од
коте 232 до потока који протиче кроз Ћелије, посео је 1. пук са 2 пољске и
водом хаубичке батерије и такође истуреним предстражама на десној оба-
ли Колубаре. Леви одсек је посео 2. пук са две пољске батерије. То је била
територија западне стране Врач брда и Ћелијске косе до потока, који са
Човке силази у реку Љиг, везујући се лево са 16. пуком а десно са 1. пуком.
На превоју „Чук” налазили су се предњи положаји. Дивизијска резерва је
поверена 16. пуку, који је посео одсек од Грабовице до Ћелије, везујући се
лево са трупама Треће армије и десно са 2. пуком. Командант Моравског
коњичког пука имао је задатак да осигура са ескадроном међупростор Врач
брдо-село Жупањац, док 2. пук не изврши поседање, а потом да одржава
везу између левог крила ове и десног крила Дринске дивизије II позива.234
Сам дивизијски положај био је врло незгодан. Заламајући лево кри-
ло дуж Љига, поседајући Ћелијску и Жупањачку косу, дивизија је продужи-
ла свој фронт за неколико километара и због тога остала без резерве. Та-
кође, са дугачком и врло ретком линијом она је добила такав положај, који
непријатељу даје могућност да га са три стране обухвати и стави под уна-
крсну фронталну и бочну ватру.235
Моравски артиљеријски пук се повукао без проблема иако је пут био
непроходан, врло дуг и тежак, уз то и закрчен коморама делова 2. и 3. ар-
мије. До 17 часова све батерије биле су на својим местима.236 Батерије 2.
српске армије биле су постављене још 14. новембра, на десној обали Колу-
баре и на положајима: Човка, Шушњар, Дрен, Главица, Пољчина. Командант
артиљерије лично је у Лазаревцу изложио команданту армије распоред
тешке артиљерије.237 Такође се поставило питање нестанка артиљеријске
муниције која је највише мучила српску војску и условила одступање. У то
време су примљене вести како се топовска муниција (око 20.000 зрна) па-
кује дан и ноћ и да ће 15. новембра бити транспортована за Солун, а одат-
ле за Србију.238 Недостатак артиљеријске муниције узроковао је крајње
алармантно стање у српској војсци. Српска Врховна команда је преко ко-
манданата армија покушавала да мало ублажи напетост код војника. Једно
такво наређење је од команданта 2. армије примио и командант Моравске
дивизије: „Извештен сам да се преносе гласови о недостатку артиљеријске
муниције. Ово је нетачно, јер по извештају Врховне команде О Бр. 6490 од
2.ог о.м (15. новембар – прим. аут), обезбеђено је довољно артиљеријске
муниције за нашу војску и та муниција је једним делом већ стигла, а и дру-
га ће стићи на време. Саопштите ово сходним трупама и оповргните лажи”.239
Аустроугарска војска је, насупрот Моравској дивизији I позива, на-
падала Човку са 9. и 21. ландвер дивизијом из састава 8. корпуса 5. армије,
које су стално рокиране чиме је стекла апсолутну предност.240 Због ове
предности на централном одсеку, у којој су на два српска пука долазила
четири аустроугарска, командант Моравске дивизије I позива је тражио од
команданта 2. армије да му се најхитније упути 4. пук I позива „Стеван Не-

44
мања”, који му је уз то раније био и обећан. Јединице су пристигле и одмах
поселе ровове са војницима 1. пука. Укупна снага на централном одсеку
износила је око 5500 људи и још око 1000 у резерви, коју су чинили при-
падници 14. пука Тимочке дивизије, а који ће накнадно стићи услед кон-
стантних напада.241
И поред пристиглих појачања, командант Моравске дивизије је уви-
део неодрживост стања будући да је било готово немогуће одбранити по-
стојеће положаје. Затражио је од команданта 2. српске армије да се положаји
на Човки напусте и поседне Кременички вис. Није му одобрено.242
У немогућности да и поред упорних напада освоје положаје српских
војника, 20. новембра су целог дана гранатирани положаји на свим секто-
рима. Аустроугарска артиљерија је разорила Врач брдо. Ниједан кућерак
који се налазио на том терену није остао читав. О силини тих бомбардовања
и уопште о ситуацији непосредно пред своју погибију, писаће и Димитрије
Туцовић.243
Надмоћ противничке артиљеријске ватре је из дана у дан поража-
вала српске војнике. Командант 2. српске армије је извештавао о неповољ-
ним вестима по питању стања пешадије. Бекства су се проширила, нарочи-
то у редовима 1. и 3. пука. Изражавао је бојазан да ће доћи до потпуног
отказивања војничке послушности.244
Ситуација на целом фронту била је једном речју неподношљива. Ус-
лед близине непријатељских војника било је немогуће утврђивање или
поправљање ровова. Попут аустроугарских, прављени су са надстрешница-
ма ради заштите од распрскавајућих парчади граната и шрапнела. Били су
прављени у два реда – као предњи у којима се налазила претходница и
задњи, са резервним снагама. Због близине непријатељских војника било
је немогуће обезбедити их жичаним препрекама. У њима су војници про-
тестовали, збијали шале, писали опроштајна писма и проводили дане у
ишчекивању неких промена или непријатељског напада. Обично су се на
два сата смењивали стрелци који су имали задатак да будно мотре на не-
пријатељске положаје, да гађају извиђаче или алармирају евантуални не-
пријатељски напад. Сваки пропуст или евентуално бежање значио је само
Преки суд а он је услед тешке ситуације био немилосрдан.245
Аустроугари су последњег дана борбе за Човку били решени да по-
тпуно истисну српске снаге услед њихове опште заморености, недостатка
артиљеријске муниције, деморалисаности и неуспешних напада Моравске
и Тимочке дивизије од претходних дана. Најпре су у ноћи 24/25. новембра
засули ровове светлећим бомбама како би омогућили артиљерији да пре-
цизно гађа. Аустроугарски 11. и 73. пук рано изјутра крећу у одлучујући
напад.246 Око подне је отпочела јака артиљеријска и митраљеска ватра на
пододсеку 1. пука. Тачно у 12 часова извршен је напад на ровове 3. батаљо-
на, али контранападом ровови су били заузети и заробљено је 35 аустроу-
гарских војника. Аустроугари су се након одбијања овог напада повукли
према центру, прикупили снаге и отпочели нови напад. Тада започиње пра-
ва ратна драма на Врач брду. Две чете из резерве 14. пука, које су биле у

45
покрету, излазе у колонама са белим марамама и иду ка Аустроугарима да
им се предају. Ово је толико револтирало војнике и ордонансе око коман-
данта пукова, да су сви скупа узели пушке и заједно са војницима из 4. пука
гађали војнике-бегунце, убивши или ранивши том приликом око њих 50.
Највећи број се ипак предао.247
Сви положаји били су овог дана изгубљени. Да остали пукови не би
доживели опкољавање, наређено је дефинитивно напуштање свих положаја
око Човке, чиме су борбе практично биле и завршене.248 Након пада Човке
и повлачења Моравске и Тимочке дивизије одвијали су се веома непријат-
ни и мучни разговори на релацији Команда армије-командант дивизије, а
такође и код команданата пукова, који су се међусобно оптуживали. Пуков-
ник Туцаковић је највише био критикован као командант дивизије који је
изгубио Човку.249
Упркос извештају о паду положаја који је поднео командант 1. пука,
командант 2. армије је био мишљења да се само храбро борио 4. пук, а да
се у 1. пуку, са стране утицало на војнике да се предају. „Не могу се никако
извинити г. официри овога пука, кад је та јединица, иначе до сада врло
сигурна, спала на овакав један ниво“ – записаће војвода Степа Степановић
у извештају Врховној команди.250
Читаву ту непријатну атмосферу око међусобних оптужби прекинуо
је командант 2. армије, пишући Врховној команди да су извештаји коман-
даната противуречни и да по свој прилици ни они нису имали тачан увид
у догађаје зато што су информације добијали преко телефона.251 У извештају
који је нешто касније поднео командант 14. пука, наводи се занимљив по-
датак – да су, заправо, Арнаути, којих је било у великом броју у редовима
1. пука, почели да буне војнике да бацају оружје и предају се Аустроугари-
ма и да су они направили читаву пометњу на фронту.252
У десетодневним борбама за Човку, заробљено је 18 српских офици-
ра, 1204 подофицира и војника и заплењена су 3 топа и 4 митраљеза.253 У
редовима Моравске дивизије, заробљено је 10 официра. Они су остатак рата
провели у аустроугарском заробљеништву у Тузли, Вашшурању, Острогону,
Фелшешагу и Инсбруку. Код Тимочке дивизије заробљено је или се преда-
ло 8 официра.254
У борбама које су вођене 26. новембра заробљено је још 400 српских
војника и заплењен још један топ. Аустроугарска 9. дивизија је у истим
борбама за Човку имала око 300 погинулих и 2.925 рањених.255
Само захваљујући великом замору и паду мрака, аустроугарске тру-
пе нису могле да искористе кризу (расцеп) Моравске дивизије, већ су пре-
кинуле гоњење и тиме пружиле могућност команданту Друге армије да
дивизију распореди на новом положају: Вис-(кота 385 јужно од села Сту-
бице)-Кременица до Бистричког Виса (кота 295). Да је у резерви 8. корпуса
била само још једна свежа дивизија да материјализује успех на Човки, она
би потпуно разбила Моравску дивизију, извршила расцеп између Прве и
Треће армије и отворила правац ка Аранђеловцу.256

46
 Моравска дивизија I позива је на новим положајима сачекала поче-
так офанзиве фазе Битке на Колубари. Време проведено од 30. новембра
до 1. децембра, употребљено је да се положај спреми за упорну одбрану,
људство дивизије мало одмори и поколебани морал врати. Такође, за новог
команданта дивизије одређен је потпуковник Стеван Миловановић.257 Де-
лимично деморалисане и преморене јединице Друге српске армије мало је
тргнуло наређење које је било прочитано свим јединицама а тицало се
катастрофалног стања у непријатељским редовима.258 Док је морал код
српских војника свакодневно растао, код аустроугарских је потпуно пао. Из
саслушања заробљеника у штабу Моравске дивизије видело се да су главни
разлози лежали у слабој исхрани, конзумирању ракије у великим количи-
нама, заморености трупа итд. Трупни покрети раскаљаним друмовима и
сеоским путевима, који су због југовине и сталног смењивања кише и сне-
га били у очајном стању, исцрпљивали су аустроугарске војнике, ненавик-
нуте на овакве ратне тешкоће. На све стране су се видела поломљена кола,
угинули коњи, заостали и исцрпљени војници, разбацана опрема итд. По
јединицама није било много активних официра. Већина је долазила из ре-
зерве и није умела да организује људство. Дешавало се да су пуковима ко-
мандовали капетани, батаљонима поручници што је стварало једну потпу-
ну конфузију. Једино их је сазнање о заузећу Београда држало да некако
издрже, јер су били убеђени да српска војска неће моћи да поднесе такав
притисак.259
Пукови Моравске дивизије су почевши од 3. децембра нападали до-
бро поседнуто непријатељско узвишење „Кременица”. Колико је тај подух-
ват био тежак, сведочи чињеница да се до поседнутих ровова могло доћи
једино пошто се претходно савлада стрменит терен, који окружује цео овај
простор и само под условом да непријатељ из тих добро поседнутих рово-
ва не гађа нападача „у теме”.260
План напада војводе Степановића био је да све три дивизије напад-
ну Аустроугаре пред својим фронтовима, растроје га и потисну преко Ко-
лубаре. Моравска дивизија I позива је једном својом колоном требало да
продире сливом реке Оњега и одржава везу са десним крилом Треће армије.261
Војници Гвозденог пука су једног јутра били спремни за велики ју-
риш, не знајући да су претходног дана изгубили команданта пука, који је
погинио на узвишењу „Балин гроб”. Тада је уследила још једна жалосна
ратна епизода, после предаје делова 14. пука на Човки. Радост војника била
је неописива када су на 100 м од противничких ровова јасно могли да чују
српске гласове. Прекодрински Срби, који су ратовали у царској аустроугар-
ској војсци, налазили су се у њима и веровало се да ће ти положаји (ровови)
брзо пасти и то на обострано задовољство. Тачније, да Срби неће пуцати
на Србе на сектору где напада читав 2. пук „Књаз Михаило”. Међутим, не-
дуго затим, из ровова су почели да извирују војници са плавим капама и
испаљују сигурне поготке, све док борбени поредак није био начисто про-
ређен. „Браћа Срби су дочекали непожељне госте, који су им долазили као
да иду у сватове, међу њима и 12 врсних официра, палих за уједињење

47
Србије са оним Србима, који убијају исте српске војнике“, записаће после
рата један од ратника Гвозденог пука. Ово је толико озлоједило војнике,
да су, приликом каснијег ускакања у ровове, желели да „намире” рачуне са
браниоцима. Тек тада су се Срби у плавим царским униформама у масама
предавали. Били су из 42. домобранског пука и једино што су могли да кажу
то је да су били на силу мобилисани и под претњом смртне казне отерани
у ровове. Овог дана Моравска дивизија није успела да овлада целом Кре-
меницом, већ само њеним северним делом.262
У садејству свих пукова и међусобно се смењујући у истим нападима,
у четвородневним тешким борбама, аустроугарске снаге су најпре биле
збачене са узвишења Вис, а потом и са Кременице. Тиме је пут према Лаза-
ревцу био широм отворен, а противничке снаге одбачене преко Колубаре.263
Тако је уз силне жртве најзад сломљена жилава аустроугарска одбрана Кре-
менице. Ипак, њеном паду је у највећој мери допринела поремећеност на
другим деловима фронта. Истог дана када су пукови Моравске дивизије,
подилазећи Кременицу, успели најзад да је и заузму, 1. српска армија је
преломила Колубарску битку. Ђенерал Живојин Мишић са својим дивизија-
ма успео је да после силовитих напада овлада Сувобором и тако пробије
фронт 16. корпуса. Да би подстакао суседе, јавио је Врховној команди да је
код непријатеља завладао страх, а да Прва армија има већ доста заробље-
ника и плена. Врховна команда је то телефоном саопштила Другој и Трећој
армији. Те исте информације, али у контрасмеру, доспеле су и до аустроу-
гарских команданата који су бранили колубарске положаје и то је и утица-
ло да добро организована одбрана најзад попусти.264
На фронту Прве српске армије, где је оперисала и Моравска дивизија
II позива, стање пре заузимања Сувобора било је следеће. Команда 1. српске
армије је Моравску дивизију ангажовала за освајање Проструге и Рајца.
Напад центра 1. армије је започео на дан опште противофанзиве српске
војске у Колубарској бици у 7 часова изјутра. Моравска дивизија је насту-
пала у две колоне. Десна колона је била упућена у напад правцем Плоче, а
лева преко Горњих Бранетића ка Саставцима.265
Аустроугарски војници су испред Моравске дивизије II позива и Ду-
навске дивизије I позива, држали линију Плоча-Саставци-(са предњим де-
ловима Боблије)-Проструга-Честе-Букве-Рајац. Сам напад на простору Про-
струге био је силовит. Најпре га је извршио један део 3. прекобројног пука,
а потом се у напад прикључио и један батаљон из Моравске дивизије II
позива. Недуго затим у напад су кренули и остали пукови.266
Упркос томе што је изгледало да ће првог дана противофанзиве ди-
визија протерати непријатељске војнике, настао је застој. Ситуација се ста-
билизовала након убацивања резерве и тада је уследио нови успешан на-
пад свих пукова, који се поклопио и са успешним радом осталих армијских
дивизија. Аустроугари су најзад били збачени са Сувобора. Након коначног
избијања на греду Проструге и Рајца, сви пукови Моравске дивизије су за-
стали и почели прикупљање са циљем општег гоњења противника на чи-
тавом фронту 1. српске армије. Гоњење је отпочело 6. децембра рано изју-

48
тра. Дивизија је наступала на одсеку Меденик-Вис-Гуњички вис и пред
дивизијским фронтом ускоро је било много заробљеника из разних једи-
ница.267
Према заповести ђенерала Мишића од 7. децембра, са намером даљег
продирања ка Ваљеву, дивизија је имала задатак да наступа код Осечине
као армијска резерва. Покрет трупа извршен је без икаквих проблема. Стал-
но су пристизали нови заробљеници. Аустроугари су нешто организованији
отпор покушали да пруже код села Дивци, али су били разбијени и у за-
робљеништво је доспео још 1 официр, 2 кадета и 179 војника. Дивизија је
до завршетка Колубарске битке предузела гоњење слабим снагама у прав-
цу Лознице, док је главнина чврсто држала Ваљево.268
За време незадрживог напада свих пукова, командант 2. армије је 8.
децембра издао наређење којим је Моравска дивизија I позива предвиђена
у предстојећим борбама за Београд. Стога је наређено да се хитно упути
форсираним маршем на Космај и тамо стави под команду команданта тру-
па одбране Београда.269
Моравска дивизија је већ 9. децембра стигла у Младеновац, а само
два дана касније, ушла је у састав трупа одбране Београда и као десна на-
падна колона учествовала у освајању Липе и Страже.270
Српска ојачана одбрана Београда успела је да поврати Космај и од-
бије све непријатељске нападе. Поћореку је било јасно да од офанзиве на
том правцу нема ништа. Одлучио је да само Петнаести и Шеснаести корпус
повуче у Срем, а да осталим снагама проба некако да задржи Београд. Међу-
тим, када је питао генерала Франка да ли му може гарантовати одбрану
Београда и спас Пете армије, како монархија на југу не би остала без зашти-
те, добио је негативан одговор. Поћорек је тада наредио повлачење преко
Саве и признао коначан пораз. Пут према Београду је био отворен.271
По заузећу Липе наређено је да артиљерија Моравске дивизије што
јаче садејствује у нападу на коте 305, 303 и 304. Појачано артиљеријско
дејство се одмах осетило – непријатељска пешадија се почела колебати, а
појединци су искакали из ровова и тражили спас у бекству. Након једног
јуриша заузете су све три коте. Видећи опште расуло код противника, ко-
мандант Моравске дивизије је, противно наређењу команданта одбране
Београда, предузео гоњење са неколико батаљона и топова правцем Крајко-
ва бара-Лозовичко брдо, док је остале трупе задржао на заузетом положају.272
На Ерином брду су војници у 16. пуку чули радосну вест да је Београд
15. децембра био ослобођен. Ускоро су се на овом истом месту окупили и
други пукови Моравске дивизије.273 Једино су јединице 3. пука ушле у Бео-
град заједно са регентом Александром и краљем Петром Карађорђевићем.274
Нису постојале речи којим се може описати општенародно оду-
шевљење у седишту Моравске дивизије након сазнања да је српска војска
потукла аустроугарску, победоносно ушла у Београд и истерала неприја-
теља из Србије. Након што се из Ниша обратио српском народу након ау-
строугарске објаве рата, регент Александар је издао још једну свечану на-
редбу.275

49
 Колубарска битка је јако побољшала и војничку и политичку ситу-
ацију у првом реду Србије и њене непосредне савезнице Црне Горе, а после
и ситуацију савезника. Поред тога, у ширем војничком и политичком смис-
лу значај Колубарске битке је велики, јер је њоме осујећен германски дав-
но жељени план „Drang nach Osten” и овом победом била су затворена вра-
та даљем продирању Централних сила на исток све до октобра 1915. годи-
не.276
Цену велике српске победе у исцрпљујућој Колубарској бици, Мо-
равска дивизија I позива платила је са 9.594 избачена из борбеног строја,
од чега 1.121 погинули, 5.299 рањених, 148 контузованих и 3.026 несталих.277
Губици код Моравске дивизије II позива нису познати.
Моравска дивизија I позива је пет месеци часно извршавала све по-
стављене борбене задатке, претрпевши велике губитке у људству. Највише
је настрадао 1. пук „Књаз Милош” (3000 погинулих и заробљених) који је
сведен на нешто јачи батаљон. Слично је било и са Моравском дивизијом
II позива, али њени укупни или приближни губици нису познати, услед
недостатка оперативних извештаја за октобар, новембар и децембар 1914.
године. Процењује се да је из борбеног строја било избачено око 2000 ста-
решина и војника.
Највишим орденом (Карађорђева звезда са мачевима IV степена)
одликовани су командант Моравске дивизије II позива, командант Морав-
ског артиљеријског пука I позива и командант 16. пука „Цар Никола II”.
Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III реда, одликовани су командант
Моравске дивизије I позива, команданти 1. дивизиона Моравског артиље-
ријског пука I и II позива и команданти 3. пука I и II позива. Орденом белог
орла са мачевима III реда, начелници штаба Моравске дивизије I и II пози-
ва и командант Моравског артиљеријског пука I позива. Орденом белог
орла са мачевима IV реда, командант 1. пука и командант Моравског диви-
зијског коњичког пука I позива. Орденом белог орла са мачевима I реда,
командант 1. пука II позива и командант 2. пука I позива. Орденом Светог
Саве III реда је одликован хирург Моравске дивизије I позива. Горепомену-
тим одликовањима су одликовани и многи команданти батаљона, коман-
дири чета, митраљеских одељења и редови.278
Златном медаљом за храброст у редовима Моравске дивизије I по-
зива одликована су: 107 наредника, 108 поднаредника, 83 каплара и 83
редова. У редовима Моравске дивизије II позива: 29 наредника, 21 подна-
редник, 8 каплара и 18 редова.
Сребрном медаљом за храброст у редовима Моравске дивизије I по-
зива: 115 наредника, 334 поднаредника, 623 каплара и 1545 редова. У ре-
довима Моравске дивизије II позива: 104 наредника, 254 поднаредника,
238 каплара и 400 редова.
Медаљом за војничке врлине у редовима Моравске дивизије I позива
одликовано је: 27 наредника, 88 поднаредника, 69 каплара и 114 редова. У
редовима Моравске дивизије II позива: 16 наредника, 13 поднаредника, 14
каплара и 14 редова. У Команди Моравске дивизијске области: 2 наредника.

50
 Сребрном медаљом за ревносну службу у редовима Моравске диви-
зије I позива одликовано је: 48 наредника, 62 поднаредника, 78 каплара и
158 редова. У редовима Моравске дивизије II позива: 23 наредника, 43 под-
наредника, 23 каплара и 42 редова. У Команди Моравске дивизијске обла-
сти: 51 наредник, 72 поднаредника, 43 каплара и 161 редов.
Крстом милосрђа у редовима Моравске дивизије I позива одлико-
вани су: 1 наредник, 11 поднаредника, 44 каплара и 112 редова. У редови-
ма Моравске дивизије II позива: 4 наредника, 6 поднаредника, 18 каплара
и 9 редова. У Моравској дивизијској области: 5 наредника, 21 поднаредник,
28 каплара и 92 редова.279
Тако је завршена за српску војску победоносна 1914. година. Цену
тих највећих победа у историји српског ратовања платило je 163.661 офи-
цира, подофицира, каплара и редова, који су избачени из борбеног строја.280
Многи незнани аустроугарски војници погинули у Колубарској бици
сахрањени су заједно са српским у спомен-костурницу у цркви у Лазаревцу.
Највећи број погинулих бораца и старешина Моравске дивизије I позива у
борбама за Човку сахрањени су у спомен-костурницу цркве Светог Ђорђа
у селу Ћелије, око 500 м од Врач брда. Овде се данас чувају кости 7000 по-
гинулих српских и аустроугарских војника.281

Командант II пешадијског пука Моравске дивизије пуковник Миливоје Стојановић Брка

са својим штабом у селу Бадовинцима, октобар 1914. (Народни музеј Краљево, Албум
Историјски ратни снимци 1912 – 1918, М. Вукашиновића)
 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У ВРЕМЕ ВАРЉИВОГ ПРИМИРЈА

Након Колубарске битке – Ратни заробљеници у пуковским

командама – Епидемија пегавог тифуса – Напад на Албанију –
Припреме за прелаз преко Дрине и Саве – Питање Македоније

Моравска дивизија I позива 20. децембра 1914. године добила je

наређење за марш у Влашку и у том и околним селима да се размести у
кантоман (прихватилиште). У Младеновцу се налазио дивизијски штаб.
Јединице 1. пука су се налазиле у Рајковцу. Одмах изнад Младеновца,
идући ка Влашком пољу, војници су подигли једну лепу чесму са натписом:
„Моравска дивизија I позива у славу својих изгинулих соколова 1914–1914”.
Испод чесме израђено је и корито за коње као и за прање веша. Чесму је
радио Зарије Радосављевић из Црне Траве.282
У Рајковцу се налазио и 2. пук. Овде је остао до 12. јануара 1915.
године, када је премештен у Младеновац, где остаје до 20. марта када сти-
же наређење да се људство железницом пребаци у Велес и стави на распо-
лагање команданту трупа Нове области.283
Трећи пешадијски пук се са својим штабом укантоновао у Граници
и једним делом у Ковачевцу.284
Шеснаести пешадијски пук је распоређен у Влашкој близу желез-
ничке станице Влашко поље и ту је провео зиму 1914. и 1915. године као
и лето 1915. године. Војници су пуштени кућама на седмодневно одсуство
и то по десет из чете, тако да је у току лета одсуство било и по два пута.285
Одсуства су били изузети обвезници из крајева јужно од Шар-планине.
Према наређењу команданта 2. армије нису пуштани не само на одсуство,
већ ни на боловање, нити су смели да се удаљавају из команди услед висо-
ког процента бекства обвезника из Нових крајева по другим јединицама.286
Моравски артиљеријски пук је предах добио у Ковачевцу, Великој
Крсни и Бадљевици, са штабом у Ковачевцу. Штаб коњичког пука, коњички
ескадрон и коњичко митраљеско одељење су се налазили у Влашком пољу,
а штаб команде инжењерије и пионирски полубатаљон у Младеновцу. Те-
леграфско одељење се сместило у Влашкој са својом централом, док је вој-
на пошта била у Младеновцу. Болничка чета је била у Влашком пољу, а
пољске болнице и марвена болница у Младеновцу и околини.287
На овим положајима јединице су добиле предах након силних ратних
искушења у претходној години.
Командант 2. армије је доставио наређење Врховне команде од 19.
јануара 1915. године којим је наложено да се отпочне са обуком регрута за

52
попуну митраљеских одељења која су у претходним биткама била у потпу-
ности десеткована.288
За разлику од првопозиваца, другопозивци су се смењивали са Ду-
навском дивизијом на граничном одсеку од Боринске реке до реке Трешње-
вице. Моравска дивизија II позива је према наређењу Врховне команде од
16. децембра 1914. године враћена у састав 1. српске армије, одмарширала
је у Ваљево у армијску резерву, док ју је сменио 8. кадровски пук. По заузи-
мању додељених положаја, приступило се подизању земуница и заклона за
људе и стоку, попуни трупа оружјем, муницијом, оделима, обућом и осталом
опремом. У Ваљеву су војници прославили нову годину. Смена између Ду-
навске и Моравске дивизије извршена је 16. јануара 1915. године. 289
Други пешадијски пук II позива је након битака из 1914. године имао
2.264 бораца, 2.164 пушке и 3 митраљеза, 3. пук – 2.626 бораца, 2.557 пу-
шака и 4 митраљеза, артиљеријски пук – 660 бораца, 16 топова и 36 пуша-
ка, коњички ескадрон – 110 бораца, 104 пушака и 110 сабљи и пионирски
полубатаљон 229 бораца и 185 пушака.290
У другој ратној години је уследило и ангажовање Моравске дивизије
III позива. Српска врховна команда је 15. јануара 1915. године послала на-
ређење команданту 3. српске армије у којем се тражи да командант Дрин-
ске дивизије II позива упути команданту трупа Нове области у Скопље 1.
батаљон 2. пука III позива и 3. батаљон 12. пука III позива.291 Тако су, осим
ангажовања пукова оперативне дивизије, ангажована и по два батаљона
(први и четврти) 1. и 2. пука III позива, а нешто касније и 3. пук. Ове отпо-
слате јединице налазиле су се у саставу Вардарске и Брегалничке диви-
зијске области. Командант 2. пука III позива уједно је и био командант
Кривопаланачког одсека Вардарске дивизијске области, који је обухватао
фронт од Рујена до Патарице. Штаб му се налазио у Кривој паланци, а 1. и
4. батаљон по околним селима. Командант 1. пука III позива уједно је био
и командант Радовишког граничког одсека Брегалничке дивизијске обла-
сти који се простирао од Криве Лакавице до Џам Тепе (кота 1514). Штаб 1.
батаљона налазио се у Кавадару, а 4. батаљона у Радовишту. Први и четвр-
ти батаљон 3. пука III позива налазили су се у Куманову. Једна чета 4. ба-
таљона обезбеђивала је железничку станицу (52 војника), док је један вод
био на располагању шефу железничке станице у Куманову (47 војника).292
Након упада бугарских комита у Валандову и Струмици у априлу
1915. године, једна чета 2. пука III позива је упућена ка Валандову и наређе-
но је да се из Скопља упути један батаљон у Струмицу и још једна чета у
Зеленикови као резерва за заштиту моста на Вардару. У Скопљу је требало
да буде спреман за покрет један батаљон 1. пука III позива. Јединице из III
позива Моравске дивизије имале су задатак да прогоне бугарске комите и
заштите железничке станице.293
У седиштима окружних команди Моравске дивизијске области по-
чели су у мањем или већем броју да пристижу и ратни заробљеници.
Највећи број заробљеника пребачен је у новоформирани заробље-
нички логор на Црвеном крсту у Нишу, који исте године постаје Заробље-

53
ничка команда. У ту сврху су искоришћене напуштене бараке у ширем ком-
плексу Коњичке касарне (касарна Моравског коњичког пука).294
Након слома аустроугарске летње и јесење офанзиве у западној и
централној Србији 1914. године, у српско заробљеништво је привремено
доспело скоро 50.000 војника и старешина Двојне монархије, од којих је
нешто мање од половине било смештено у Нишу.295 То ће бити пресудно да
се за седиште Заробљеничке команде одреди управо српска ратна престо-
ница, почевши од новембра 1914. године до евакуације града.296
Када је реч о другим градовима, где су се налазила седишта пуков-
ских команди Моравске дивизије, и у њима је такође било аустроугарских
ратних заробљеника. У Лесковцу је на дан 19. децембра 1914. године, било
1063, у Врању 1219, у Пироту 1780 (80 заробљеника су се налазили у бол-
ници) и у Прокупљу 1000.297
И поред писања мађарске, бугарске, аустријске и немачке ратне
штампе о нехуманом поступању српских војних и цивилних власти према
ратним заробљеницима, доступна документација јасно показује да је, изу-
зимајући неке поједине пропусте, све чињено према правилима прописаним
Хашком и Женевском конвенцијом. Велика смртност аустроугарских за-
робљеника као последица епидемије пегавог тифуса и других заразних
болести може се поредити са трагедијом српских заробљеника од истих
заразних болести по заробљеничким логорима у Аустроугарској. Ако се
притом узме податак америчког лекара др Ричарда Стронга, да је пегави
тифус покосио 100.000 Срба, онда је разумљив и висок проценат (скоро
50%) умрлих ратних заробљеника.298
Заразне болести нису поштеделе ни српске војнике, као ни цивиле.
Највећи број оболелих припадника Моравске дивизије лечио се у
Моравској војној болници која се налазила у Нишу, где је такође било и
седиште српске владе и иностраних дипломатских представника.299 У овој
болници је такође највећи број војника и старешина и умро од заразних
болести, а потом сахрањени на оближњем Војном гробљу на Делијском
вису.300 Борба против пегавог тифуса је уз помоћ иностраних санитетских
мисија трајала све до краја маја 1915. године.301 За време епидемије оболе-
ло је 14.078 припадника Моравске дивизије у сва три позива, док број умр-
лих није познат.302 На основу фрагментарне грађе може се закључити да се
један број старешина и војника лечио и умирао у Влашкој и Младеновцу.303
Други су били транспортовани у Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Прокупљу,
Врању, Пироту и вероватно и по другим градовима – тамо где су биле сло-
бодне болнице.304
Оболели војници и старешине у Моравској дивизији II позива углав-
ном су се лечили по болницама у Ваљеву. О њима се старао главни диви-
зијски лекар др Драгутин Петковић.305
Друга по величини болница на територији Моравске дивизијске об-
ласти била је Пиротска војна болница поред Градашничке реке под управом
др Димитрија Мицића, док је још од 25. августа 1914. године оформљена и
резервна војна болница. У Пироту су најпре оболели аустроугарски за-

54
робљеници, потом трећепозивци, који су били ангажовани у гарнизону и
на крају нови регрути. Смртност је била велика и износила је скоро 70%.306
Трећа по величини војна болница, где су се у време битака и епиде-
мије заразних болести лечили рањеници и болесници, налазила се у Ле-
сковцу, који није представљао пуковску команду Моравске дивизије, али је
тамошња болница растерећивала болницу у Врању. Резервна војна болни-
ца у истом месту је формирана још на почетку рата и деловала је до повла-
чења српске војске у јесен 1915. године. Тако је изузетно велики број при-
падника 1. пука „Књаз Милош” у сва три позива збринут по лесковачким
болницама.307
Пегави тифус додатно је десетковао ионако осиромашени командни
кадар Моравске дивизије након исцрпљујућих битака на Церу, Дрини и
Колубари, баш као и војнике. Велико умирање људства подстакло је управ-
ника Моравске војне болнице, санитетског капетана Владимира Станоје-
вића, да се на неки начин одужи свим жртвама пригодним спомеником. Био
је надахнут Јакшићевим стиховима: „И овај камен земље Србије”, па је оту-
да и стајао натпис на каменом пирамидалном споменику: „И овде су пали
за Отаџбину”. Такође му је оближња Ћеле-кула била инспирација да споме-
ник буде у виду пирамидалне куле, где је сваки ред значио једно велико
српско страдање. Дана 8. јуна 1915. године, када је епидемија сузбијена,
споменик је био свечано откривен и освештан у кругу Моравске војне бол-
нице.308
Необолели војници и старешине Моравске дивизије припремали су
се за нова ратна искушења. Услед заоштрене ситуације на српско-албанској
граници, све чешћих упада арнаутских побуњеника и сумњивог држања
суседне Бугарске, наређено је да се са циљем заштите граничних линија на
Косову и Метохији и у Македонији пошаљу некомплетни 1, 3. и 16. пук пр-
вог позива – по три батаљона и једна батерија Моравског артиљеријског
пука. Након доласка предвиђених пукова формирани су кадровски пукови
где су борци долазили из кадра, док су резервисти остали у централној
Србији у саставу оперативних јединица.309
Новоформираним кадровским пуковима придодато је људство тру-
па Нових области из Вардарске и Брегалничке дивизијске области и они су
у саставу Призренског, Охридског и Подримског одреда са другим једини-
цама учествовали у нападу српске војске на Албанију крајем маја 1915.
године.310 Србија је имала неколико разлога за предстојећу војну интервен-
цију у Албанији. Уласком Турске у рат на страни Централних сила у новем-
бру 1914. године, објављен је џихад (свети рат) и Србија се нашла под сва-
кодневним ударима побуњених арнаутских племена. Предвођени Исом
Бољетинијем, запретили су у фебруару 1915. године заузимањем Призрена,
док су побуне њихових регрута у српској војсци биле веома честа појава.311
Укупно бројно стање трупа за прелаз српско-албанске границе из-
носило је 150 официра и око 24.000 подофицира и војника.312
Насупрот српској војсци су се налазила албанска католичка и нека
муслиманска племена, која су углавном учествовала у устанку 1912. године

55
против турске власти под вођством Хасана Приштине и Неџипа Драге (Negip
Dragë), идејних албанских вођа.313 Побуњенике је предводио Хаџи Ћамил
(Haxhi Qamili) из Тиране, који је уједно био и вођа муслиманског устанка
против првог албанског кнеза Вилхлема (Вида) и Есад-паше (Esad Pashë).
Отац Ћамил, како су га звали његови следбеници, ишао је од места до места,
проповедао праведност и социјалну једнакост, осуђујући богатство и луксуз.
Све што је лично поседовао је поделио сиромашнима и сирочади и тако је
стекао велику популарност код арнаутског живља. На то су се надовезали
и младотурски емисари (међу њима многи турски официри албанског по-
рекла), који су путовали почетком 1914. године по земљи како би агитова-
ли против принца Вида. Под вођством Хаџи Ћамила избија отворена побу-
на сељака и већ 18. маја 1914. године устаници освајају Тирану, тада још
град без посебног значаја. Како је Есад-паша стао на страну принца Вида,
а затим се с њим посвађао, услед чега је прогнан из Албаније, успехе по-
буњених устаника који су натерали албанског принца на абдикацију, иско-
ристио је да се поново врати у земљу и тиме је постао конкурент младо-
турцима и Хаџи Ћамилу. Прогласио се заповедником целокупне војске, што
му муслимани нису признавали. Тако су избиле међуплеменске размирице
и отворени сукоб у којем је Есад-паша нашао заштиту у Србији.314 Подухват
спасавања Есад-паше, али и границе, отпочео је 29. маја 1915. године. Тог
истог дана је званично започео српски поход на Албанију.
Српска војска је до половине јуна поразила побуњене арнаутске уста-
нике, заузела Елбасан и Тирану и помогла албанском вођи и српском са-
раднику Есад-паши да угуши устанак у средњој Албанији. У овим борбама
српске експедиционе војске, учествовали су 1. и 16. кадровски пук, као
десна колона Охридског одреда. У свом наступању су разбили Арнауте,
предвођене Хаџи Ћамилом, Мусом Ефендијом и Сабри-бејом, најпре у По-
градцу, затим на превоју Каркавец, Гур и Пишкашит и Мали и Шебеник, а
потом њихов јачи отпор испред саме Тиране – на превоју Кора-Краба-пас.315
Трећи кадровски пук је наступао као десна колона у саставу Подримског
одреда, разбијајући отпор 1600 Арнаута на Шпиљском мосту, потом код
Сабзуна и на Малом Привалиту. Нешто јачи отпор је пружен испред Тиране,
на положају Ћафа Прискес.316
Сва три српска одреда су скоро једновремено и свечано ушла у Ти-
рану. На уласку у варош окупила се маса света, међу којима су били и мус-
лимани. Свештеници са барјацима и ритедама, ђаци са својим наставници-
ма, хоџе, муфтије са највиђенијим грађанима и мноштво других људи чи-
нили су својеврсни свечани шпалир кроз који је Охридски одред прошао,
праћен громогласним узвицима: „Живео краљ Петар! Живела српска војска!
Живели њени команданти!” Потом је пред команданта изашао један
хришћанин учитељ и кратким и лепим говором, баш као и његов ђак, по-
желео добродошлицу српској војсци. Једна муслиманка је предала коман-
данту букет цвећа, а затим је муфтија одржао краћи говор и предао коман-
данту варош. Поворка са литијом је ишла на чело одреда кроз варош и

56
прошавши главну улицу, дошла до зграде у којој се сместио штаб. Ту су
хришћански ђаци отпевали неколико песама, а грчки и српску химну.317
За време похода у Албанију, губици код кадровских пукова Моравске
дивизије били су: погинуло: подофицира, каплара и редова 20; рањено:
подофицира, каплара и редова 60; нестало: подофицира, каплара и редова
18. Укупно избачено из строја 98.318
Губици Арнаута и њима наклоњених становника нису познати. Пре-
ма извештајима на положајима где су наступали 1. и 16. кадровски пук
нађено је 70 погинулих устаника и вероватно их је било и више. За време
истих борби, спаљена су и четири села (Дуница, Скитери, Розавере, Мисће-
ти) која су сматрана јаким арнаутским упориштима и одакле је пуцано из
кућа на српске војнике.319
Српски поход у Албанију искористила је и Грчка. Иако формално
неутрална у европском рату, видела је прилику да запоседне одређена ме-
ста на грчко-албанској граници. То поседање умало није довело до оружа-
ног сукоба савезника из претходног рата. Нарочито су ти неспоразуми на-
стали на сектору где је оперисао Охридски одред.320
Тридесет првог маја у 6 сати изјутра, стигла је наредба из штаба
Охридског одреда да командант 1. кадровског пука, са једном четом, два
топа и два митраљеза оде на грчку границу и по цену будућих сукоба, зах-
тева од грчког пуковника да из свих села које је српска војска раније зау-
зела, одмах евакуише своју војску. Грчки пуковник је на тим преговорима
тактизирао све док му није саопштено да одмах нареди повлачење трупа,
уколико не жели сукоб и за који би само Грци могли бити одговорни. На
крају су Грци наредили повлачење својих трупа из запоседнутих места.321
Приликом ових српско-грчких неспоразума, долазило је и до разоружавања
српских војника због чега су издаване и ригорозне мере за свако колебање
и допуштање да се заузета места губе и оружје предаје. Када је реч о једи-
ницама Охридског одреда, предњачили су команданти и командири из 1.
кадровског пука, који једноставно нису желели оружани конфликт са Гр-
цима. Против поменутих старешина покренута је и истрага.322
Према раније утврђеном споразуму између Есад-паше и српске вла-
де, свуда где су стигле, српске јединице су успостављале власт свог савез-
ника. Трупе Охридског и Подримског одреда остале су након завршетка
похода у Албанији (Тирана, Елбасан, Пишкопеја), док је 16. кадровски пук
распоређен у Охриду. Ситуација са Грчком се стабилизовала.323 Црногорске
трупе су 11. јуна такође ушле у Албанију, освојиле Скадар и северну Алба-
нију све до Дрима, спојивши се са српском војском.324
Најзад, српске трупе су успеле да 15. јуна 1915. године заробе Хаџи
Ћамила и предају га жандармерији лојалној Есад-паши. Организован је
војни суд који га је осудио на смрт вешањем. Оптужен је поред дизања устан-
ка и за стрељање својих противника и пљачкање њихових кућа, хапшење
виђенијих становника Елбасана, који су морали да му плате да би били
пуштени на слободу итд. Смртна пресуда извршена је 26. јуна у Драчу, а

57
ускоро су похватане и остале вође устанка и у августу 1915. године такође
ликвидиране.325
Српски улазак у Албанију је био различито коментарисан у савез-
ничким круговима. Србија је искористила ратну пасивност Централних
сила и уздржаност суседне Бугарске да би извршила напад на Албанију. О
томе су српске власти издале и јавно саопштење.326
Старешине и војници Моравске дивизије, који су остали на терито-
рији централне и западне Србије, помно су пратили спољнополитичку си-
туацију. Одмах након уласка Италије у рат на страну Антанте и војног спо-
разума који је у мају 1915. године потписан са Русијом, начелник штаба
Врховне команде је тражио од команданата свих српских дивизија да из-
весте да ли је њихово људство способно за предвиђену офанзиву на тери-
торију Аустроугарске (прелаз преко Дрине и Саве), као и да ли је убојна и
материјална спрема задовољавајућа. Командант Моравске дивизије I пози-
ва је известио да се са постојећом спремом може кренути, јер боља није
била ни на почетку рата. За потпуну спрему и предвиђени покрет, недо-
стајала је логорска и одећна спрема, јахаћи и товарни коњи, волови, самари,
јахаћи прибор, јармови, коњска и воловска кола, пушке, ножеви, вискови,
ремници и сл. Са погледом на предстојећу офанзиву и да би се бројно стање
ослабљене дивизије што боље комплетирало и оперативна војска ојачала,
тражено је да се 2. пук „Књаз Михаило” врати у састав своје дивизије у
Младеновцу.327
Командант Моравске дивизије II позива је известио о задовоља-
вајућем броју његовог људства и да би се за евентуални покрет могло упо-
требити нешто више од половине целокупног броја стоке. Друга половина
делом је сасвим била пропала и тиме неупотребљива, а делом се могла
поправити, али за то је било потребно време.328
Силама Антанте, а нарочито Великој Британији, требало је по-
пуштање према још незараћеним (неутралним) државама или политика
компензација (концесија-уступака) на штету мањих балканских држава. У
првом реду се налазила Бугарска, која је пошто-пото територијалним
обећањима требало да буде награђена на штету Србије због удруженог
савезничког напада на Дарданеле. Користећи се тим погодностима, Бугар-
ска ће половином маја 1915. године тражити од Антанте у Грчкој Серез,
Драму и Кавалу, а од Србије целу предратну Македонију и исправљање
Букурештанског мира из 1913. године. Средином маја започиње тешка ди-
пломатска борба како би се Србија одрекла Македоније у корист Бугарске,
а да затим српски источни сусед пређе на страну Антанте и уследи зајед-
нички напад на Турску.329
Овакве политичке игре нису одговарале политичарима нити влади,
а понајмање војсци, која је ослобођење и очување Македоније у минулим
Балканским ратовима платила огромним жртвама. Дани су пролазили у
ишчекивању, па су војници, а још више официри, били нестрпљиви. Нико-
ли Пашићу су официри, подофицири и војници Моравске дивизије I позива
17. августа 1915. године уптили једно писмо опомене. Послато је са „поло-

58
жаја“, речима: „кобне по српски народ 1915. године“, где се исказује про-
тивљење било каквим могућностима да се Македонија преда суседној Бу-
гарској.330 Тих дана се очекивао и одговор српске владе на трећи савезнич-
ки притисак по питању територијалних уступака у Македонији. Српски
одговор је био колико-толико задовољавајући. Међутим, изузимао је пре-
дају целокупне територије и захтевао ригорозну контролу над оним дело-
вима који би се као уступци дали и заузвратно добијање територија у Ау-
строугарској. Читава акција је била од самог почетка на нестабилним но-
гама и нови рат са Бугарском постао је неизбежан.331

Распоред Моравске дивизије I позива на одсеку Мурговица–Нишава, 5. октобар 1915.

Присјан (Војни архив Београд)
 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У НОВОЈ УДРУЖЕНОЈ ОФАНЗИВИ И
ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СРБИЈЕ

Бој на Дреновој глави – Одбрана Београда – Лесковачки противудар –

Пад Скопља

Након периода одмора на фронтовима, српска војска се нашла пред

новом ратном опасношћу након уласка Бугарске у табор Централних сила
и изненадном објавом мобилизације. Главни разлог уласка у рат против
сила Антанте, упркос великим територијалним обећањима, био је пораз
царске руске војске код Ковна у августу 1915. године. То је оставило дубок
утисак на владине кругове у бугарској престоници и дао повода предвиђању
потпуног слома руске царске војске на Источном фронту. Требало се при-
клонити могућем победнику.332
Удружени напад Немачке, Аустроугарске и Бугарске на Србију тре-
бало је да уследи под заповедништвом немачког генерала Августа Макен-
зена који је уједно био и главни заповедник инвазионих трупа Централних
сила у предстојећем нападу. Бугарска војска имала је задатак да са око
300.000 људи дејствује са истока, а аустроугарска и немачка са севера и
запада.333
Моравска дивизија I позива је почетак удружене офанзиве дочекала
са 19.190 старешина (официра и подофицира), каплара и војника, док је
4.997 заувек било избачено из борбеног строја у биткама 1914. године (по-
гинули, умрли од рана и неизлечени рањеници), након епидемије пегавца
и похода на Албанију у касно пролеће 1915. године.334
Општи напад Централних сила на Србију започео је 11. октобра 1915.
године. Само три дана касније, у ноћи 13/14. октобра, бугарски војници су
отпочели напад на целом новоствореном српском Источном фронту и то
без претходне објаве рата.335
Друга српска армија је још раније добила наређење да брани гра-
нични фронт према Бугарској – од Височке Ржане до Дашчаног кладенца.
Моравска дивизија је са својим трупама, осим 2. пука „Књаз Милош”, који
је раније дислоциран у Македонији, посела и утврдила положаје од Ниша-
ве преко Дренове главе, Сињоглавске чуке, Стига и Густог рида, смењујући
трупе Тимочке дивизије I позива.336 Покрет јединица Моравске дивизије I
позива из својих привремених прихватилишта отпочео је званично 23. сеп-
тембра покретом трупа у правцу Младеновца где је уследило укрцавање у
возове.337
Концентрацију Моравске дивизије I позива и још неких јединица
помно су пратили и бугарски агенти у Нишу, с обзиром на то да је кроз

60
главно српско железничко чвориште сваки воз морао да прође уколико је
мислио да стигне у Пирот. Тако у извештају који је сачињен 4. октобра 1915.
године, а обавештајно прати догађаје још од 23. септембра, пише да је један
железничар у Нишу изјавио да се у Младеновцу налазе две дивизије које
крећу за Ниш и даље у Пирот. Једна од њих била је Моравска, а друга Ти-
мочка дивизија, чији су војници наоружани само руским пушкама. По при-
стизању Тимочке дивизије, јединице нишких резервних трупа враћене су
у Ниш. Затим је пристигао извештај да је у Пирот стигла и Моравска диви-
зија I позива, док се у нишкој железничкој радионици убрзано израђују
бомбе које ће такође бити транспортоване за Пирот. Брдска батерија је
натоварена на возове и превезена у Сурдулицу. На брду Винику су се у то
исто време и према извештајима бугарских агената радили и фортифика-
цијски радови и припремао долазак још 42 вагона са војницима коњичких
јединица. Припадник 2. коњичког пука изјавио је бугарском извору да ће
његова јединица отпутовати за Пирот и да се ту очекује и концентрација
целокупне коњичке бригаде. Већ 2. октобра, у Пирот пристижу и војници
из 4. коњичког пука, затим штаб Друге српске армије, а сутрадан и једини-
це Коњичке дивизије.338
Уочи бугарског напада, јединице Моравске дивизије I позива су по
доласку запоселе један део на српско-бугарској граници, у виду: десног
одсека, где су се налазили батаљони 3. пука, један дивизион Моравског
артиљеријског пука; средњег одсека, где су се налазили батаљони 16. пука
са две пољске брзометне батерије и левог одсека, који су обезбеђивали
батаљони 1. пука, једна пољска брзометна батерија, два вода „дебанжове”
батерије и Тимочки коњички пук. У резерви се налазио један батаљон 16.
пука.339
Били су то положаји који су се налазили на Влашкој планини испод
које се налазе села: Суково (источна страна), Царев дел (јужна страна),
Присјан (северна страна) и Стол (западна страна). Батаљони 1. пука су се
налазили на узвишењима: „Грдоман”, „Бубљак”, „Кар Планиница” и „Кова-
чева глава”. Претходно (13. октобра) су сменили један батаљон 20. кадров-
ског пука и 1. батаљон 16. пука.340 Батаљони из састава 16. пука су били
распоређени на: „Дреновој глави”, „Драгановом врху”, „Четверу” и „Коњар-
нику”. Трећи пук је са својим батаљонима посео: „Камик”, „Грчки врх”, „Сињо-
главску чуку”, „Марков вис”, „Пролетњак” и „Петров дел”. Моравски коњич-
ки пук је био у Столу, а дивизијска резерва и дивизијски штаб у селу При-
сјану.341
Десни и леви одсек Моравске дивизије I позива био је планинског
карактера. Земљиште је кршевито и кретање је веома отежано, огранича-
вајући га само на доступне путеве и стазе.342
Нарочито су се бугарски команданти у својим извештајима жалили
на изврсну фортификацију и практично неосвојиве српске ровове.343 Још
пре одсудног напада бугарске војске, извршена је поправка ровова на свим
пуковским секторима. Ровови су били покривени надстрешницама и од-
лично маскирани. На положају „Бубљак” били су са пушкарницама. Маски-

61
рање је извршено према месним предметима и околини где је била шума
и која је исто тако одлично употребљена за маскирање. Тамо где је била
ливада или кукурузиште преношене су заштите од бусена до самих грудо-
брана. На тај начин су се ровови разликовали од терена на коме су се на-
лазили.344 На положају „Дренова глава”, бугарски извештаји говоре о врло
јакој фортификацији, док према речима капетана Јована Поповића, „ту није
могло ни пиле да пролети и сви напади су скупо плаћени“. Ровови су имали
блиндиране надстрешнице које су штитиле војнике од распрскавања гра-
ната и шрапнелских куглица. Поред тога, читав потез „Дренове главе”, од-
носно коте 950, био је повезан рововским саобраћајницама. Испред главних
положаја било је шест-седам редова жичане мреже, док је и речна долина
била добро обезбеђена.345
Непријатељства са бугарским војницима почела су обостраном раз-
меном артиљеријске ватре. Након такве једнодневне борбе, уследио је и
напад бугарске пешадије, која је 14. октобра, пришла на 80 м од ровова
предстражних делова 1. пука. На другим местима приближили су се на 300
м. Њихов јачи притисак (ангажован је један батаљон) је приморао пред-
страже да се повуку на главни положај „Грдоман”, где је било далеко теже
прићи услед добре концентрисаности јединица.346 Све до 23. октобра, на-
пади су били нешто слабијег интензитета, да би потом јединице 9. софијске
дивизије покушале пробијање српске одбране на Дреновој глави у три ко-
лоне, ангажујући притом комплетну 1. и 3. бригаду.347 „Командант 58. пука
је очекивао да 1. бригада овлада Дреновом главом, а 3. бригада да својим
нападима помогне пуковима да овладају висовима „Оштра чука“ и „Модра
стена“. Али, до ноћи, не само што 1. бригада није овладала Дреновом главом,
него је била и доведена у веома тежак положај“, записаће дословно коман-
дант 9. дивизије у једном свом извештају.348 Такође су појачавана дејства
на осталим одсецима. Бугарски војници успевају да 24. октобра форсирају
Суковску реку, пређу је и укопају се наспрам ровова 1. пука.349
У даноноћним борбама, упркос противничкој бројчаној надмоћи (на
један пук нападала су два и још један некомплетни батаљон) и снажној
артиљеријској ватри из правца Цариброда, сви батаљони 16. пука су од-
бијали снажне бугарске нападе. Бугарским војницима су стално пристиза-
ла појачања и увек су обнављали нападе на Дреновој глави, најпре преко
Камика, а потом и преко Драгановог врха.350
Званично је командант 2. српске армије прекинуо ове борбе 25. ок-
тобра, када је издао наређење команданту Моравске дивизије, да се услед
неповољне ситуације у Македонији, дивизија упути преко Власотинца, Ле-
сковца, Медвеђе у Приштину и тамо стави на располагање команданту
трупа Нове области. Покрет дивизије је почео дан касније и вршио се врло
опрезно како бугарски војници не би приметили и то искористили.351 Вре-
ме је на дан одступања било облачно, док је густа магла у јутарњим сатима
прекрила цело бојиште и била добра заштита српској војсци која је по њој
започела своје одступање. Бугарски војници су тек након испитивања двоји-

62
це српских пребега сазнали да је цео фронт напуштен и да се војска повук-
ла вероватно у правцу Беле Паланке.352
Први пук је одступио преко села Војнеговци, Држине, Божурата, Бла-
та, Бабушнице, Горчинаца, Љуберађе и стигао 27. октобра у Столу.353
Један део 3. пука је још раније (18. октобра) добио наређење да кре-
не у Пирот, возом до Ниша, а затим до Владичиног Хана. Остали делови
пука су одступили преко Сиње главе до Стола и даље за 16. пуком према
Власотинцу.354
И делови 16. пука (две чете 1. батаљона) су попут 3. пука били раније
упућени за Ниш, потом у Владичин Хан, где су Бугари пресекли пругу. Оста-
ли су заједно са артиљеријом и комором одступили преко Блата до Бабуш-
нице и даље преко села Границе за Власотинце. Приликом покрета про-
нађена су 232 погинула бугарска војника око бодљикавих жица у првој
одбрамбеној линији – на Дреновој глави, које њихови саборци нису могли
да извуку са бојишта. Неки од њих су затечени у положају сечења жице и
ту су били онемогућени пушчаном ватром или бомбама.355
Моравска дивизија I позива је након повлачења са Влашке планине
наставила свој марш према издатој заповести у правцу Власотинца, где је
стигла 27. октобра и даље за Лесковац (28.10), Лебане (29.10), Медвеђу
(30.10), Туларе (31.10), Качикол (1.11), Приштину (2.11), где је уследио мали
предах од силних маршева, па затим према Штимљу (4.11) и Урошевцу
(5.11), где је дивизија добила свој нови борбени задатак.356
Други пук „Књаз Милош” је био у саставу Брегалничке дивизијске
области и након напада бугарске 2. армије ангажован је према заповести
команданта Брегалничке дивизије. Водио је борбе на граничној линији у
правцу Струмице све до 19. октобра, када је уследило повлачење пука и
поседање прелаза на десној обали Вардара код Велеса. Положаји су држани
заједно са 14. кадровским пуком. Након деветодневних борби уследило је
ново повлачење према Извору и уређење положаја за одбрану између река
Тополике и Бабуне.357
У борбама на српско-бугарској граници, као и у борбама 2. пука на
граничној линији, а затим и код Велеса, губици Моравске дивизије, били
су: погинуло: официра 2, подофицира, каплара и редова 131; рањено и кон-
тузовано: официра, подофицира, каплара и редова 399; нестало: официра,
подофицира, каплара и редова 294. Укупно избачено из строја 826.358
С друге стране, 1. и 3. бугарска бригада су у најжешћим окршајима
који су вођени три дана имале: 5 погинулих официра, 258 подофицира и
војника, 18 рањених официра, 1203 подофицира и војника и 85 несталих
војника, који су нађени око бодљикавих препрека на Дреновој глави. Укуп-
но је 2661 старешина и војника било избачено за та три дана.359
Моравска дивизија II позива је удружену непријатељску офанзиву
дочекала без 1.850 старешина и војника, који су били заувек избачени из
борбеног строја након Јадарске, Борањске и Колубарске битке, те епидемије
пегавог тифуса.360

63
 За разлику од Моравске дивизије I позива и њеног очекивања напа-
да бугарске војске, јединице II позива су као трупе 1. српске армије, имале
задатак да дочекају непријатељски напад знатно раније и то на фронту од
Зворника до Ковиљаче.361
Трупе ове дивизије су се према наређењу команданта 1. српске ар-
мије распоредиле у току 7. октобра на линији Текериш-село Бошњак, осим
четири батаљона, који су остали на Дрини, где је у почетку било само пуш-
карања.362
Само дивизијско ангажовање на Дринском нападном правцу траја-
ло је врло кратко услед озбиљне угрожености Београда. Зато је Врховна
команда, као и у време Колубарске битке, предвидела ангажовање Морав-
ске дивизије у саставу трупа одбране Београда. Овога пута је тај задатак
додељен дивизији II позива. До 12. октобра је било предвиђено груписање
дивизије према Београду. Српска Врховна команда је наредила команданту
1. српске армије да Моравску дивизију II позива упути што хитније усиље-
ним маршом од Уба, правцем Конатица Мељак-Петров гроб-Девојачки гроб,
где је требало да се стави по команду команданта одбране Београда.363
По пристизању на фронт, дивизија је добила задатак да нападне
непријатеља у леви бок. Аустроугари су већ нападали Дунавску дивизију I
позива, те је требало омогућити њено уредно повлачење на леву обалу
Млаве. Трупе дивизије прикупљене су форсираним маршем у току ноћи
20/21. октобра код Петровца и развиле се за напад, који је предузет ка
Старчеву. Приликом ових напада вођене су борбе у долини Бољетинске
реке. Међутим, Аустроугари су се консолидовали, па су 2. и 3. пук били
принуђени да се са Браничевском одредом постепено повлаче.364 Због по-
пуштања одбране на сектору 18. пешадијског пука, пукови Моравске диви-
зије II позива су наставили са одступањем на нову линију: Грабор-Ђип-Пле-
шићско брдо.365
Напади удружених аустроугарских и немачких војника из дана у дан
били су све жешћи. Моравска дивизија је била приморана да се стално по-
влачи. Борбе су вођене до 3. новембра и то на положајима „Међа” и „Радо-
шевац-Витлишке”. Завршене су након наређења за повлачење трупа одбра-
не Београда. Командант одбране Београда је добио наређење да остатак
Моравске дивизије (2. и 3. пук, артиљеријски и коњички пук) упути у Раљу,
а одатле железницом до Ниша, одакле ће форсираним маршем преко Сврљи-
га стићи у Књажевац и ту се ставити на располагање команданту Тимочке
војске, ђенералу Илији Гојковићу.366 Након десетодневног покрета и доласка
у Пирот, дивизија је добила наређење да због попуштања фронта у долини
Јужне Мораве, крене у Прокупље, стави се на располагање команди 2. српске
армије и са осталим јединицама учествује у одбацивању бугарских војника.367
У борбама за одбрану Београда, 2. пук имао је за десет дана скоро
свакодневних борби 198 погинулих, 343 рањена и 153 нестала војника,
подофицира и официра, док су јединице трећег, артиљеријског, коњичког
пука и колонских возова, имале 3.598 избачених из строја.368 За то време
нешто раније дислоцирани 1. пук је оперисао у саставу 1. армије и јужно-

64
моравских трупа. Услед тешке ситуације код Врања у долини Јужне Мораве,
командант 3. армије је добио наређење да један пешадијски пук од по три
батаљона Моравске дивизије II позива крене форсираним маршем у Мар-
ковац, где је требало да се укрца на воз и потом превезе до Владичиног
Хана, стављајући се под команду команданта јужноморавских трупа (од-
ређен је 1. пук, који је отишао 16.10).369 Приликом свакодневних борби про-
тив делова 1. бугарске дивизије и све до концентрације целокупне Морав-
ске дивизије на Косову, губици пука били су: погинуло: официра 2, подо-
фицира, каплара и редова 76; рањено и контузовано: официра, подофици-
ра, каплара и редова 266; нестало: официра, подофицира, каплара и редова
1058. Укупно избачено из строја 1400.370
До средине новембра 1915. године, извршено је постепено повла-
чење главнине српске војске са свих граничних фронтова испред далеко
моћнијег, удруженог непријатеља.371
За време боравка у Прокупљу, под команду Моравске дивизије II
позива стављене су Тимочка дивизија I позива и Шумадијска дивизија II
позива. Овим појачањима је намераван напад на бугарске снаге, које су већ
заузеле Лесковац, продрле до Бојника и Лебана. Овај подухват ће се после
великог успеха памтити као Лесковачки противудар и у њему је видног
удела имала Моравска дивизија II позива.
Дивизија је 8. новембра добила задатак да одмаршује у Лебане. Међу-
тим, због пада Лесковца и преласка непријатеља на леву обалу Јабланице,
добила је заповест да на одсеку између Пусте реке и Јабланице спречи бу-
гарско надирање према Прокупљу и Бојнику.372 У исто време дивизијски
колонски возови су се пребацили у Приштину, где се већ концентрисала
Моравска дивизија I позива по пристизању са источног граничног фронта.373
У току 10. новембра, Бугари су извршили напад на Шумадијску дивизију II
позива, али су били одбијени. Према фронту Моравске дивизије II позива,
прешли су Пусту реку и заузели једним батаљоном село Кацабаћ. Настојећи
да се Бугари протерају са леве обале и висова на десној обали Пусте реке,
дивизија је нападала на фронт: село Плавце-Кацабаћски рид и даље на
фронт: Кула-село Стубла и Кара-Хасанова ливада-Бели камен. У овим на-
падима је у састав дивизије привремено ушао и 4. пешадијски пук као и
брдска артиљерија Шумадијске дивизије II позива.374 Једанаестог новембра
је добијена вест да је непријатељ потпуно био потучен на Пустој реци и да
се повукао у великом нереду.375 У овом великом војно-офанзивном маневру
српске војке, Моравска дивизија II позива је имала 884 избачена из борбе-
ног строја.376
Након одбацивања бугарских војника, дивизија се прикупила између
Бојника и Лесковца. У Бојнику су се привремено придодате дивизије одвоји-
ле након чега је она кренула на марш ка Лебану.377 Након дводневног мар-
ша ка југу, командант 2. српске армије издао је наређење команданту ди-
визије да одмах преко Гиљана избије у позадину непријатељских трупа,
које су заузеле истоимено место и уз то потисле Вардарску и Моравску
дивизију I позива. У Липљану, где се налазио штаб новопостављеног ко-

65
манданта трупа Нове области, ђенерала Петра Бојовића, дошло је до првог
ратног сусрета Моравске дивизије оба позива. Од тог времена су се обе
дивизије нашле под јединственом командом и нешто касније повлачиле
преко Албаније.378
Ђенерал Бојовић је имао намеру да преузме напад на непријатеља
након што Моравска дивизија I позива стигне. Дивизија је имала задатак
да преко гребена планине Црне Горе удари у бок позадинским неприја-
тељским снагама у Качаничком теснацу и отвори коридор за пролаз глав-
нине српске војске, како би дошло до преко потребног спајања са савезнич-
ким француским војницима који су се већ борили на југу Македоније.379
Моравска дивизија је због врло лоших путева стигла у Приштину
тек 3. новембра, што је искористио противник, извршио напад на Вардар-
ску дивизију, задобио предност и покварио замисао ђенерала Бојовића.
Српској војсци је остало да се нада француском успеху у јужној Македонији.380
Такође, релативно брзи пад Скопља и без адекватне одбране, додатно је
озлоједио ђенерала Бојовића. У мемоарима ће забележити да се ниједним
речима не може описати како му је било након губитка Скопља, чијим је
освајањем од Турака својевремено управљао као начелник штаба 1. армије.
Скопље је изгубио 16. пук, који је први истакао своју заставу по његовом
ослобођењу у Првом балканском рату. Ипак, нису биле упућене никакве
критике будући да се пук већ показао у свим вођеним биткама.381 Покушај
српске војске да се од 18. до 20. новембра пробије кроз Качанички теснац
ка Скопљу и успостави везу са савезницима у Македонији није успео.382
Након бугарске мобилизације у септембру, батаљони Моравске ди-
визије III позива су стављени на располагање команди места у Пироту и
ангажовани на заштити фронта од Св. Николе до Црног Врхa. На истом
сектору биле су ангажоване и јединице нишких резервних трупа. Последња
одбрана стараца из 1, 2 и 3. пуковске команде Моравске дивизијске области
је са два батаљона штитила железничке објекте на линијама Сталаћ-Ниш-Пи-
рот и Ниш-Ристовац.383 У време одбијања бугарских напада у долини Јужне
Мораве, 1. пуку II позива су придодата и три батаљона 1. пука III позива,
који су имали задатак да са осталим јединицама Јужноморавског одреда
поседну линију: Лисац-Кукавица-Коса село-Рдова-Летовиште, наслањајући
се левим крилом на Јужну Мораву, а десним да обезбеђују правац преко
Бутановице и одржавају тесну везу са Ветерничким одредом.384

66
 ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

Уништавање архиве – Борбе против Арнаута – Заштитне борбе на

Дриму и Шкумби – Сенке у ритама – Чекајући савезничке лађе

У Лапљем селу код Приштине је стигла вест о предстојећем одсту-

пању српске војске преко Албаније. Такође је добијено писмо посланика
Србије у Драчу о пристанку Есад-паше да српска војска наступа преко те-
риторије која у то време у потпуности није била под његовом контролом.
Есад-паша је нарочито нагласио да ће српску војску дочекати као савезни-
ка и пријатеља.385 На овај начин се показала исправност српског похода у
Албанију маја месеца исте године.
У Лапљем селу је прочитана краљева објава од 20. новембра упуће-
на Моравској дивизији II позива: „Ја сам дошао да вас обиђем и да вам сам
лично у моје име и у име наше Отаџбине изјавим благородност на вашем
храбром држању. Ја остајем међу вама и борићемо се заједно за нашу Отаџ-
бину против непријатеља док не победимо или док не изгинемо. У то име
ја вас позивам и ваше на дому да не клонете у нашој неравној борби с не-
пријатељем”.386
Јединице Моравске дивизије I позива су у једној провалији у реку
Дрим побацали око 50 камиона разног војничког материјала да не би пао
у руке непријатељу, док су артиљерци онеспособили и закопали топове.387
Непосредно пре напуштања Ђаковице, закопана је делимично и рат-
на архива Моравске дивизије II позива у трему пред Митрополијом. Сви
њени пукови су били спремни за покрет, осим тешких рањеника који су
остали у варошици. Након што су се војници снабдели сувом храном за шест
дана, наређен је покрет према селу Пуки. На овај пут је кренуло око 2.000
људи, међу којима је било око 700 бораца.388
Пошто су се уверили да у предстојећим биткама неће имати изгледа
за успех, српска влада и Врховна команда су 25. новембра одлучили да се
цела војска повуче преко Албаније и Црне Горе на Јадранско приморје и да
се тамо уз савезничку помоћ обнови и припреми за нова дејства. У Наредби
свим оперативним трупама, Врховна команда је нагласила да се одлучила
на то тешко повлачење због тога што би капитулација била најгоре решење,
јер се њоме губи држава и поверење савезника, без обзира на то што нису
поштовали претходно дата обећања. Последња седница команданата армија
у Пећи одржана је 2. децембра пре подне. Тада је одлучено да се војницима
у току марша, осим пола хлеба, изда још пола динара за докупљивање хра-
не а у дане када не добију ништа да им се подели по један динар.389

67
 Српска војска се кроз Албанију повлачила правцем Ђаковица-Швањ-
ски мост-Призрен-Љум-Кула-Спас-Флети-Пука, ка Скадру и Љешу и правцем
Призрен-Бицај-Пишкопеја-Дебар.390
За време свог одступања српски војници су морали прећи преко два
изузетно висока камена моста на Дриму, направљена још у турском пери-
оду, без ограде. Приликом прелаза преко мостова на Дриму страдало је
доста војника и коња. Војници су по преласку преко последњег моста до-
били провијант – пексимит и конзерве за седам дана, јер се веровало да ће
за то време прећи преко албанских планина и бити на обали мора.391
За време одступања Моравске дивизије I позива, код Швањског мо-
ста, извршено је уништавање ратне архиве како не би пала непријатељима
у руке. Тако су заувек нестали прворазредни записи, првенствено о пери-
оду када су заразне болести опустошиле српске војнике. Нестали су и дра-
гоцени операцијски дневници батаљона, чета, прегршт историјских фото-
графија, поверљивих наредби итд.392
Артиљерија је рушила Швањски и Терзијски мост. Издато је наређење
да се демонтира остатак топова, па су тако у дивизији остала свега три
брдска топа која ће нешто касније пасти Арнаутима у руке.393 Према бугар-
ским изворима Швањски мост није био у потпуности уништен и оправљен
је у мери да су могли пролазити само коњи и људи. На тој оправци поред
бугарских војника радили су и Арнаути нелојални Есад-паши. Арнаути
Бајрама Цурија (око 5.000) са зурлама и тупанима, вичући „Арнофт!”, саче-
кали су бугарску коњицу која је прогонила српске војнике током повлачења.
Цури је почео да успоставља своју власт и одмах издао наређење да се по-
маже бугарској војсци.394
Трупе Нове области (Вардарска дивизија, Моравска дивизија I и II
позива и Комбиновани одред (раније у саставу одбране Београда), са 11.983
војника и старешина и 3.509 грла стоке, започели су предвиђено повлачење
у две колоне: десна (Вардарска и Моравска дивизија II позива) преко Ђа-
ковице, Везировог моста и села Пуки ка Скадру, а лева колона (Моравска
дивизија I позива и Комбиновани одред) преко Призрена, Жура, Љум-Куле
и Везировог моста ка селу Ороши. Десна колона са Вардарском дивизијом
на челу стигла је у Ђаковицу 29. новембра, где је под заштитом Моравске
дивизије II позива извршила преправку возова за брдски транспорт. При
прелазу преко Швањског моста (између Ђаковице и Призрена) на Белом
Дриму, Моравска дивизија оба позива је запала у тешку ситуацију услед
напада Арнаута који нису били лојални Есад-паши.395
Арнаутски живаљ је почео исказивати непријатељске намере према
српској војсци још за време боравка у Ђаковици. Ова непријатељства су се
у почетку сводила на обичну отимачину а затим и на оружане борбе. Само
пребацивање Моравске дивизије II позива преко Швањског моста вршено
је под сталним нападима Арнаута из Ораховца и околних села. Због ових
напада и смрзнутог и клизавог пута морала је бити остављена муницијска
колона. Једним делом је упаљена, а делом бачена у Дрим.396

68
 Арнаути су нарочито искористили безвлашће у Ђаковици да би ноћу
нападали комору Моравске дивизије II позива, отимали стоку и материјал.
Стога је наређено да 1. пук II позива дође у Ђаковицу како би одржавао ред
међу становништвом и војницима.397 Командант дивизије је наредио да се
грађанство умири и осигура јавну безбедност или ће у противном дивизија
отворити топовску ватру са циљем гушења било какве побуне. Том прили-
ком су као таоци узети и истакнутији и виђенији Арнаути.398 Након изласка
из Ђаковице, отпочело је отворено непријатељство. Када је колона изашла
из вароши, иза ограда се пуцало на пешадију и тада су убијена два српска
војника из трећег пука а два су рањена.399 На преноћишту код Круме, било
је такође непрекидног пушкарања како са дивизијском заштитницом, тако
и са челом. Арнаути су посели околне висове, довикивали српским војни-
цима да се предају, јер ће сви изгинути. У току ноћи на Арнауте је дејство-
вала брдска артиљерија не би ли их заплашила. Међутим, то није помогло.400
Арнаути су код села Спас напали заштитницу Моравске дивизије II
позива и гађали главнину колоне која је ишла према Везировом мосту. Тада
је погинуо командант 3. пука II позива потпуковник Тодор Павловић и још
8 официра, 100 подофицира и војника, док је 11 официра било рањено (три
команданта батаљона). Сви погинули су остали на терену. Није било могуће
да се услед снажне арнаутске ватре извуку. Исто тако је остала и застава
једног коњичког дивизиона, заувек изгубљено 400 волова из муницијске
колоне и благајна 2. пука.401
Приликом покрета 5. децембра, Арнаути су напали делове Моравске
дивизије I позива. Колона коју су чинили војници 1, 3. и 16. пука, нападну-
та је за време марша ка селу Фани (Бисак). Напад је одбијен, али су Арнау-
ти дошли до великог плена.402 Арнаутски водич одвео је заостале јединице
право у заседу у клисури на реци Фани. Из штаба дивизије упућен је официр
са патролом да пронађу неколико нових водича. Међутим, Аранути су уби-
ли истог официра и још неке војнике.403
Страдала је и комора 2. пука II позива. Погинула су 3 војника, a 4 је
било рањено. Мислећи да војници насилним одузимањем ствари од Арна-
ута исте хушкају против војника, издата је и једна строга заповест да се
храна и новац не смеју на силу узимати, па чак и да се ништа за новац не
може узимати, нити куповати. Ипак, како војници више нису имали хране,
почели су да продају своја одела, шињеле чак и чизме тако да су многи
остали без одеће и обуће услед пуког преживљавања. Морал је сваког дана
све више oпадао.404
Арнаутске нападе доживели су и војници и старешине 1. пука II по-
зива, који су последњи прешли преко Везировог моста. Приликом покрета
ка мосту, ишао је и један Арнаут из Ђаковице кога је у стопу пратио наору-
жани комитски војвода. Одређени претходнички батаљон је имао успеха и
у два сата поподне пук је био пребачен преко Везировог моста, где је и
заноћио. Ускоро су пристигли и лакши рањеници, а затим је у зору мост
порушен. У борбама против побуњених Арнаута, погинуло је 9 војника и
они су остали неизвучени у клисури, 2 су рањена и било је 11 несталих.405

69
Сутрадан су дошли арнаутски парламентарци који су одведени командан-
ту дивизије. Тражили су потпуно разоружавање, предају официрских коња
заједно са пртљагом и уступање живе стоке. У противном, запретили су
уништењем. О преговорима са Арнаутима и њиховим условима, командант
Моравске дивизије II позива је писао следеће: „Арнаути су у току ноћи 2/3.
децембра посели околне висове и неки од њих су нам поручивали да неће
да нас пропусте, као и да је неки сељак јавио да пут ка Скадру није слободан.
Међутим, доцније после објашњења и преговора са њима изјавили су да
неће пуцати, ако им се не улази у села и ако им се не газе имања. И заиста,
они су у току дана стајали са оружјем на висовима док је дивизија дефило-
вала поред њих у колони по један. Остали су мирни, тако да је цео овај дан
прошао у миру“.406
Моравска дивизија II позива је заноћила на 2 км западно од села
Игуре, где је већ затекла неред од борбе која је ту раније вођена. Један ко-
морџија из 2. пука дошао је у току ноћи и изјавио да су Арнаути напали
трупе коморе и направили читав покољ.407
Након покрета, 4. децембра, Арнаути нису поштовали договор и са
околних ћувика отварали су ватру на заштитницу и читавог дана са окол-
них висова поред пута тукли колону. Најпре су глумили миротворце, по-
сматрајући с пушкама к нози српске војнике и поздрављајући поједине
искривљеним српским говором. Када су војници зашли дубље у шуму, наи-
шли су на потпуно голе лешеве побијених војника, најпре појединачно а
касније у читавим групама. Тада је препознат и леш др Ристе Жерајића, који
је из нишке Окружне болнице кренуо у повлачење са српском војском.408
Само што су војници прешли преко брисаног простора, изненада са
планине покрај пута, плануле су пушке. Командант Моравске дивизије II
позива је преко тумача почео дозивати Арнауте, али ови нису прекидали
паљбу. Поучен ранијим искуством, наредио је да се брисани простор пређе
трчећим кораком и да се продужи све до неког згодног коначишта које буде
одредило чело колоне. Настала је безглава јурњава. Војници, изнурени мар-
шевима и изгладнели, били су немоћни да дају енергичан отпор. Резигни-
рано су ишли и тако допуштали да их Арнаути лако убијају. Арнаути су
пљачкали погинуле и остављене српске војнике.409
У борбама против Арнаута у редовима 1. пука II позива, погинуло је
18 војника, рањена су 3 и нестало 14. У току марша ка селу Пуки, пук је
такође нападан од Арнаута и том приликом су погинула 4 војника, међу
њима и један официр, а 8 је било рањено.410
Од Везировог моста десна колона је одступила преко Пукија и Чере-
тија за Скадар, а лева, у којој су се налазили пукови Моравске дивизије I
позива, преко села Орошија, Блиништа, Каливаче ка Љешу. Арнаути су 6.
децембра код Oрошија напали један део Моравске дивизије I позива, убив-
ши притом 10–15 војника и 60–70 волова.411 Овог пута успели су да отму
све коње из дивизијске коморе и целокупни провијант, рогату стоку, ко-
морџијску стоку и стоку две пољске болнице. Командир дивизијске коморе

70
се сам борио са карабином у руци и успео је да спаси половину људства, док
је друга половина била убијена или рањена.412
У извештају команданта Моравске дивизије II позива стоји да су
непријатељства са Арнаутима престала 6. децембра, док су се након окршаја
код Орошија, јединице из I позива нашле на територији коју су контроли-
сали припадници Есад-паше. На тај начин су изашли из арнаутских заседа
и мало се одморили. Све до Јадранског мора Арнаути више нису вршили
нападе.413
Кадровски пукови Моравске дивизије I позива имали су значајну
улогу у осигурању и одбрани пролаза на Дриму, од 7. до 12. децембра, од-
носно на реци Шкумби, од 15. до 21. децембра. У тим борбама су узели
учешће и припадници 16. пука, али као некомплетна јединица. Тако се на
одсеку „Бабија” борило 268 пушака, а западно од Ђукуса, 282 пушке.414
Бугари су у периоду од 17. до 21. децембра предузели велику акцију
за освајање Бабије. У овом походу видног удела имали су њихов 23. и 50.
пешадијски пук. Последњи пук се кретао правцем од Кукеша преко Гура и
Пишкашита до Бабије. Међутим, 17. децембра, дошло је до оружаног суко-
ба са грчким војницима који су осигуравали своје карауле. Овај сукоб је
извесно време зауставио план за муњевито окружење Бабије.415 За то време
је 16. пук имао задатак да са 2. пуком „Књаз Михаило” пружи само отпор
док се главнина снага не пребаци преко Дрима и Шкумбе, а затим да се
скупа повуку ка Хаџи Бећировом мосту, и преко села Мираке према Елба-
сану. Након што је последњи војник прешао Хаџи Бећиров мост исти је био
дигнут у ваздух. Бугарски војници више нису предузимали нападе, сма-
трајући да су одбацивањем српских војника са Бабије извршили велики
задатак. Биле су то уједно и последње борбе између Бугара и Срба до от-
варања нових на Солунском фронту у лето 1916. године.416 У тим борбама
кадровских пукова и 2. пешадијског пука, било је 7 погинулих, 130 рањених
и 16 контузованих српских војника.417
Изморени српски војници су поред побуњених Арнаута, постали и
лак плен бугарској 3. дивизији која их је гонила на Косову и Метохији, де-
лимично у Албанији, у Косовској операцији. Многи су се и сами предавали
и одлучили да остатак рата проведу као ратни заробљеници. На тај начин
је 3. дивизија успела да зароби 28.210 српских војника, заплени 24.450 пу-
шака, 9 митраљеза итд.418
У периоду од 11. до 13. децембра, јединице у саставу трупа Нове
области примакле су се ближе Приморју. Моравска дивизија I позива се
прикупила на простору Калмети-Трошани, а Моравска II позива код села
Нарачија.419
Глад је уништавала војнике. Забележени су примери да су војници
набијали руке у ионако изгладнеле стомаке да би их још више смањивали
и на тај начин смањили потребу за јелом. И зима је чинила своје. Од јаког
мраза и непрестаних маршева војницима су остајали премрзли прсти у
ципелама након што би их скинули.420

71
 Велики марш смрти за јединице Моравске дивизије оба позива окон-
чан је последњег дана 1915. године. Нову годину су војници и старешине
Моравске дивизије II позива сачекали источно од Скадра, у малом селу
Ратжбул, испод католичког манастира Шин Влах, а јединице I позива код
Хана Жеља, близу Драча. У овим местима је стигла вест о предстојећем
транспортовању српске војске на острво Крф.421
Интендантура Моравске дивизије II позива је нешто раније упућена
из Скадра у Љеш, а дивизија је одавде кренула 25. децембра. Покрет је био
веома отежан. Велики број војника су били само „сенке у ритама“, голи,
поцепани, давно неумивени. Када се дивизијски штаб на путу помешао са
војницима 1. пука, ови су изјављивали да су толико малаксали од глади, да
сумњају да ће вечерас моћи стићи у Љеш. Околина овог места била је на-
чичкана српским војничким импровизованим логорима.422 Официри и вој-
ници који су сваког дана одлазили у Скадар доносили су разноврсне вести
о страхотама у самом граду, умирању војника, скупоћи, непријатељским
авионима и сл. Такве вести су остали војници примали на свој начин и
углавном нису ни у шта веровали. Ретко ко је од њих сакрио велико разо-
чарање што није остао у земљи. У таквој атмосфери се припремало из-
бављење дивизије из сигурне пропасти.423
С друге стране, војници и старешине Моравске дивизије I позива су
након недељу дана проведених у Љешу, кренули дуж морске обале за Драч.
Док су путовали, чули су канонаду и пуцњаву на мору и сазнали да енглеска
флота јури по мору аустријске бродове. Након три дана путовања, преко
мочвара и прелаза преко река, војници су стигли северно од Драча и ту су
се улогорили. Овде је уследило редовно следовање: тајин од једног кило-
грама и куване макароне. Криза глади је коначно била преброђена. У овом
месту дивизија је остала десет дана и ту је провела и Божић.424
Док су јединице Моравске дивизије оба позива с нестрпљењем иш-
чекивале да се појаве савезнички бродови и лађе, дотле су аустријски ави-
они надлетали подручје, бацали бомбе и отварали ватру из митраљеза.425
Спуштали су се врло ниско, јер су знали да српска војска нема артиљерију.
Авионском бомбом је био рањен командант 3. пука I позива пуковник Јован
Угриновић. Одмах је упућен на операцију у Париз, али је од задобијених
рана умро.426
За Нову годину се појавила нова несрећа. У 3. пуку је избила колера.
Неколико дана пре тога било је појединачних случајева и у другим пуко-
вима. И поред напора да се зараза не прошири, стално су пристизали нови
болесници. Епидемија није била јака, али су се на брежуљцима појавила
нова војничка гробља, која су сваким даном расла.427
Услед прелаза једног аустријског одреда преко реке Маће и одбијања
италијанских команданата у Драчу да са својим трупама учествују у одбра-
ни фронта Тирана-Преза-ушће реке Арсен, морао се убрзати покрет српских
трупа ка Валони. На челу дугачке маршевске колоне, кретала се Коњичка
дивизија, затим трупе Нове области, одбране Београда, 3. армија и једна

72
дивизија 2. армије. Заштиту укрцавања у Драчу и покрета трупа ка Валони
вршиле су трупе Тимочке војске а са севера 1. српске армије.428
Само драчко пристаниште било је доста ризично за транспорт лађа-
ма. Аустроугарска флота је скоро свакодневно гађала Драч, Валону, Скадар
и луку Сан Ђовани ди Медуу (Свети Јован Медовски). Тако су приликом
бомбардовања Драча, поред осталог, уништени и магацини са храном при-
премљени за изгладнеле српске војнике. 429
Мало сигурније било је пристаниште у Валони, али до њега се тре-
бало путовати пуних шест дана. На тај пут су кренуле и јединице Моравске
дивизије I позива, осим војне болнице која је чекала укрцавање у Драчу.
Пут је у почетку био добар и ишао је преко једне равнице, али убрзо су се
смењивале мочваре и каменит терен без пута, те је путовање постало оте-
жано. Велику тешкоћу су представљале и велике реке Шкумба и Војуша. На
реци Војуши, Италијани су имали подигнут понтонски мост. Овде су оставље-
ни коњи и неки војници из коњичког пука да се старају о њима. Шестога
дана путовања дивизија се приближавала Валони коју су држали италијан-
ски војници. Терен је био глибав и незгодан за коње. Када су јединице пред
вече ушле у варош, Италијани су са обе стране улице начинили кордон и
нису дозволили да нико сврати у варош. Војници су спроведени јужно од
вароши на један спруд и ту у близини пристаништа чекали савезничке
лађе.430
Моравска дивизија II позива је била прва оперативна јединица у
српској војсци која је стигла на Крф. Командант трупа Нове области је 21.
јануара известио команданта дивизије да истог дана на пристаниште до-
лазе четири брода и да се спреми за укрцавање први ешелон које може
бројати 1000 људи. Део људства је требало да буде у 7 сати изјутра у при-
станишту, а остатак дуж мора и у правцу ка штабу команде.431 Пуковник
Љубомир Милић је наредио јединицама у Шин Влаху да се спреме за покрет.
Предвиђено је да се укрца здраво људство и да се претходно изврши лекар-
ски преглед. Болесни су предвиђени за болничко лечење у Шин Влаху. Први
ешелон који се спремио за укрцавање чинили су: 1. пук, дивизијски штаб,
пионирски полубатаљон, месарска чета и војна пошта. Ешелон је добио
наређење да у 5 сати изјутра крене на пристаниште. Други ешелон чинило
је: људство 2. и 3. пука, коњички ескадрон, телеграфско одељење, болни-
чарска чета, 1. и 3. пољска болница, санитетска, муницијска и профијантска
колона, пекарска чета и ешелон коњоводаца. За овај ешелон је било
предвиђено укрцавање одмах након укрцавања претходног.432 Војници су
у Драчу најпре чекали укрцавање у италијанске помоћне бродове који су
их пребацили у Валону, а одатле је уследио премештај на италијански брод
„Кордова” („Cordova”), који се затим (30.1) упутио ка Крфу.433
Моравска дивизија I позива је по пристизању на Албанско приморје
у потпуности била десеткована јединица. Од почетка јесење офанзиве,
15.053 војника и старешина није стигло у Драч и Валону и наставило воје-
вање.434

73
 Моравска дивизија II позива је од почетка удружене офанзиве Цен-
тралних сила до повлачења преко Албаније и стизања на Албанско приморје
изгубила 15.556 војника и старешина, који су погинули, рањени, заробље-
ни, предали се добровољно или се вратили својим кућама.435 Губици људства
I и II позива представљају целу једну комплетну ојачану дивизију, слично
корпусу у другим војскама, избачену из борбеног строја. Додају ли се при-
том и губици Моравске дивизије III позива, који уопште нису ни приближ-
но познати услед недостатка извештаја (на Албанско приморје стигло 1.647
бораца и стерешина – по списку требало бити мобилисано 16.651), онда се
може јасно сагледати трагедија ове српске дивизије ратне 1915. године.
Пукови Моравске дивизије III позива стигли су на Албанско приморје
разбацани – налазили су се у саставу других дивизијских јединица где је
људство требало да надокнади бројно стање. Јединице 1. пука III позива
стигле су у саставу Брегалничке дивизије, 2. пука у саставу Вардарске ди-
визије, а 3. пука у склопу Комбиноване дивизије.436
На пут албанске голготе пошла је и Војна музичка школа при Мо-
равској дивизијској области. Особље је још октобра 1915. године прикљу-
чено српској коњичкој дивизији с којом се повлачило преко Косова и Ме-
тохије, даље у Албанију, све до Драча и Валоне. Преживели питомци Војне
музичке школе (њих 65), евакуисани су од 10. до 16. јануара 1916. године
у Бизерту.437

Два српска војника деле храну на путу преко Албаније, 1915.

(Музеј науке и технике Београд, из Албума др Станојевића)
 ОДМОР И ОПОРАВАК НА КРФУ

Моравска војна болница на Крфу и Виду – Долазак војника на Крф –

Српски војници у Бизерти – Војнички живот у Доњем Ипсосу –
У Суруклију

Прва савезничка војна мисија се искрцала на Крф 17. јануара 1916.

године и стигла је из Бриндизија по наређењу генерала Мондезира са кон-
траторпиљерем „Аспиран Хербер”. Тада је започело уређење за прихват
српске војске. Дан касније, првим транспортом на лађи „Света Ана”, стиже
првих 2000 српских изморених ратника, међу којима и Моравска војна бол-
ница. Француски шесерски батаљон већ је био подигао неколико шатора
на малом и стеновитом острву Видо, положеном на уласку у крфско при-
станиште, где је требало да у прво време буду смештени првопристигли
српски војници, очекујући да одатле оду у логоре, где ће касније бити при-
купљени сви болесни.438
Моравска војна болница се укрцала у Драчу 15. јануара и након три
дана стигла на своје ново одредиште. У почетку је остала на малом острву
Лазарет где ју је затекло наређење да крене са целокупним персоналом и
опремом на острво Видо и да тамо што пре пружи помоћ најтежим болес-
ницима који су ту били изоловани.439
Острво Лазарет, које се налази између села и луке Гувија и острва
Видо, било је намењено за смештај оболелих. Овде се налазила инфектив-
на болница у којој су лечене заразне болести. Најтежи случајеви су потом
пребацивани на острво Видо, где се налазила највећа болница. Батаљони
су упућивани на Лазарет на дезинсекцију.440
Још првог дана по доласку Моравске војне болнице на острву Видо
устројене су болничке књиге а људство је добило свој распоред и органи-
зацију рада. Подигнута је велика кујна тако да болесници нису више гла-
довали нити оскудевали. Од петнаест примљених великих енглеских ша-
тора направљене су импровизоване пољске болнице. У једном од тих ве-
ликих шатора одмах је уређено купатило са берберницом, а затим су по-
дигнути и спремљени и преостали шатори за смештај обријаних, ошишаних
и окупаних болесника.441
На дан доласка Моравске војне болнице на Видо, на целом острву је
било 6–7000 људи. Највише су умирали регрути.442
И поред примерног залагања санитетског особља проценат умрлих
српских војника био је велики (у прво време око 100 дневно). Од 22. јану-
ара до 29. фебруара на Крфу је забележен 3.601 смртни случај, у марту 1.338,
а у априлу, захваљујући одмору и уредној исхрани, умирање се знатно

75
смањило. На Крфу и Виду укупно је умрло 5.400 људи. Лешеви су спуштани
у море и тако је настала Плава гробница, коју је опевао српски песник Ми-
лутин Бојић.443 Решење француског потпуковника Брусоа, у споразуму са
адмиралом Гиједоном, да се тела умрлих српских војника са Вида бацају у
море, наишла је на врло јак отпор код српских званичника. Међутим, у да-
тим околностима није било могуће поступити другачије. Није било радне
снаге да се копају гробови у стени овог острва и да се људство изложи за-
рази. Касније је северни логор добио своје брижљиво уређено гробље, где
се доносило цвеће да се побожно оките многобројни гробови.444
Моравска болница је завршила свој рад на Виду крајем фебруара, а
затим је предата једној француској пољској болници, која је приспела на
острво у исто време са Дарданела.445
Услед невођења болничке евиденције, није познато колико је при-
падника Моравске дивизије заувек остало у дубинама Јонског мора. Неком-
плетни списак умрлих на Крфу, Виду и сахрањених у Плавој гробници, међу
којима и 162 припадника Моравске дивизије оба позива (трећи је био у
Бизерти), ни у ком случају се не може сматрати коначним бројем.446
Док је Моравска војна болница започела свој рад на Виду, дотле су
на Крф пристизале прве савезничке лађе, довозећи припаднике Моравске
дивизије. Још приликом транспорта у бродовима су прописана нека прави-
ла приликом будућих искрцавања на крфско пристаниште. При самом ис-
крцавању првенство су имали војници и ствари дивизијског штаба. Најпре
је требало да изађу војници и старешине са горњег спрата а затим и они са
доњег. Како не би долазило до великог нагомилавања на горњем спрату,
старешине су биле у обавези да војницима саопште да буду поред својих
ствари, чекају у реду и буду тачно један иза другог. Исто тако, на сваком
пролазу из доњег на горњи спрат, један четни командир је примио обавезу
да за време искрцавања затражи пролаз из доњег спрата, док се горњи не
би већ испразнио.447
За разлику од војника и старешина из II позива, највећи број опера-
тивних јединица Моравске дивизије I позива транспортоване су касније,
пошто су од Драча до Валоне војници морали да пешаче као јединице по-
задинских ешелона. Најпре је 28. јануара укрцан први ешелон (претходни-
ца) Моравске дивизије I позива, док ће се остали укрцати тек 15. фебруара
1916. године у италијанске и француске лађе, које су потом кренуле из
пристаништа у Валони за Крф.448 Војници су на самом броду добили по
велику порцију макарона, белу земичку и вино. Пароброд су пратила три
контраторпиљера. Око десет сати, брод је стигао до првог реда минских
препрека, које су Французи поставили одмах после заузимања острва. Даље
је био други ред и када је и он прођен, постао је видљив сам град Крф.
Ускоро се појавила гомила грчких чамаца која је довезла свеже наранџе и
друго воће и вино.449
Италијанска лађа je 30. јануара на Крф довезла 120 официра и 1426
подофицира, каплара и редова из штаба Моравске дивизије I позива, 1. пука,
Моравског коњичког и артиљеријског пука и Моравске пекарске чете. По-

76
четком фебруара, италијанска лађа „Кордова” довезла је 67 официра и 1455
подофицира и редова Моравске дивизије II позива; француска лађа „Синаи”
(Sinai), довезла је 15. фебруара, 16 официра, 4 чиновника и 600 подофици-
ра, каплара и редова 16. пука, као и 1 официра, 1 чиновника и 43 подофи-
цира, каплара и редова из 1. чете пионира Моравске дивизије I позива;
италијанска лађа „Ређина Елена” (Regina Elena) је на крфско пристаниште,
17. фебруара, довезла 25 официра, 1028 подофицира, каплара и редова 2.
пука, док је истог дана и италијанска лађа „Vittorio“, довезла 17 официра,
611 подофицира, каплара и редова 3. пука као и 8 официра, 154 подофици-
ра, каплара и редова митраљеског одељења Моравске дивизије I позива;
италијанска лађа „Кордова” је 27. фебруара довезла на Крф: 1 официра и
27 подофицира, каплара и редова из Моравске дивизије I позива.450 У транс-
порту трупа Комбиноване дивизије, пристигaо је и последњи део људства
Моравске дивизије I позива: 3. моравски артиљеријски дивизион, допунска
батерија Моравског артиљеријског пука, 1. батерија Моравског артиље-
ријског пука, а од људства дивизије II позива: 2. батаљон 2. пука II позива
(12 официра и 256 подофицира, каплара и редова), који нису могли бити
транспортовани са главнином дивизије пошто су у време албанске голготе
били у саставу Призренског одреда.451
Из Моравске дивизије I позива стигле су све јединице на Крф изузев
болесника, који су посебним санитетским лађама заједно са болесницима
из других дивизија одвезени у Бизерту. Још приликом чекања лађа у Вало-
ни, одређена је посебна лекарска комисија која је у селу Арта заједно са
италијанским лекарима одвајала здраве и болесне.452
Из Моравске дивизије II позива, стигле су такође све јединице, изу-
зев 3. пољске болнице, која је остала код села Дризиша на десној обали
Војуше за негу и лечење остављеног људства, ради чувања и исхране стоке,
као и болесника, који су транспортовани у Бизерту.453
Моравска дивизија III позива је нешто касније стигла из Бизерте, где
су остали само болесници.454
Српски војници који су транспортовани у Бизерту били су смештени
у овом туниском градићу, у касарни Ламберт. Војници су ту остали свега
два дана а затим су распоређени у зависности од здравственог стања. Теш-
ки болесници су упућивани у болницу Сион, која се налазила у центру гра-
да. Инвалиди су остајали у касарни Ламберт или су смештени у стационар
у арапском селу Бен-Негри, удаљеном око 3 км од Бизерте. У самом Тунису
су постојала два војничка логора за смештај и опоравак српских војника.
Међу њима је био и велики број болесних и изнемоглих припадника Мо-
равске дивизије. О томе сведочи ретко вредна колекција фотографија ниш-
ког лекара Ђорђа Михајловића, лекара у редовима Моравске дивизије.455
Војници су још у Валони добили конзерву меса и пексимед и укрца-
ли се на лађу „Викторија-Ђенова”, где су и дочекали Нову 1916. годину. У
Бизерту су стигли 5. јануара 1916. године. Пролазили су поред великог броја
француских војника, а дочекао их је лично адмирал Емил Гепрат. У Си-

77
ди-Абдалаху су били у обавези да оставе одела, а потом је уследило шишање
и смештај по болницама.456
Према извештају који је 9. фебруара 1917. године из Бизерте упућен
митрополиту Димитрију, у болницама северне Африке, које су се прости-
рале од Бизерте до Орана, било је на лечењу око 15.000 српских војника и
старешина. Умрло их је око 3.000 по свим болницама и од тог броја око 1000
без опела. Над једним мањим бројем опела су извршили католички свеш-
теници.457 Од свих официра, подофицира, каплара и редова који су дошли
на лечење и опоравак за време трајања рата, 1.152 припадника Моравске
дивизије (сва три позива) заувек је остало да почива у северној Африци.458
У северној Африци је по пристизању српских војника убрзо почео да
се одвија свакодневни живот. У Лазуазу је основано „Српско војничко ло-
горско позориште-Африка”, у којем је наступао и глумачки ансамбл из Ниш-
ког позоришта, који се повукао са Моравском дивизијом у октобру 1915.
године.459 Позориште, оркестар музике Коњичке дивизије при некадашњој
Моравској дивизијској области (4 капелника, 3 наставника, 39 подофицира,
каплара и редова) и хор проширили су наступе не само у Лазуазу, већ и у
дворанама и на трговима у Бизерти, Тунису и местима широм француских
колонија у северној Африци.460 Музичари Коњичке дивизије били су смеш-
тени у касарни Ламберт и овде су се питомци школовали и такође припре-
мали програме. Одатле су ишли на концерте и друге наступе. Након опо-
равка, почевши од јуна 1916. године па надаље, оркестар Војне музичке
школе је имао у Тунису и по другим местима на афричкој обали добротвор-
не наступе за ратну сирочад. Наступао је готово на свим приредбама са
српском позоришном групом у Бизерти.461 Концерти су се памтили дуго
после рата. У припреми концерата учествовали су, поред других, и Јован
Урбан, капелник 2. пука „Књаз Михаило”, наставник Војне музичке школе,
капетан Вјенцеслав Рендл, Драгутин Покорни, који је одликован францу-
ским орденом и други.462
Сви прездравели регрути ће нешто касније бити подвргнути скраће-
ној војничкој настави како би се оспособљавали за повратак на бојишта.463
Боравак у Бизерти је оставио велики траг у историји српске војске
за време Првог светског рата, али је далеко већи био на Крфу. На ово грчко
острво се стизало у ноћним сатима чамцима, а у сваком је било смештено
по 12 војника. Прва мера након доласка војника на ново одредиште била
је исхрана. Још приликом транспорта из Валоне и Драча, најизнемоглији и
најболеснији одвајани су за лечење у Бизерту, а остали за Крф. Приспели
војници су првог дана добили од хране једино двопек од по 250 грама и
500 грама кромпира. Хлеб није био дозвољен услед поремећене исхране и
опште изгладнелости војника.464 Многи од придошлих нису могли да одоле
хроничној глади и гледали су да што више поједу, не обазирући се на по-
следице. Изгладнели организам такав режим није могао издржати и дола-
зило је до смрти.465 Како су дани пролазили исхрана би се појачавала. Увођен
је пиринач, затим колачи и по потреби маст.466

78
 Након доласка старешина и војника Моравске дивизије на острво
Крф, уследио је преко потребан одмор и опоравак. Први дани били су упр-
кос зими пријатни услед медитеранске климе. Дању је било топло, а ноћу
хладно. По који дан би пала и киша. Војници су по пристизању на острво
провели неколико дана без икаквих обевеза. Потом је организовано купање,
туширање, а затим и добијање новог веша и војне одеће. Поред осталог,
добијене су француске панталоне и капути као и енглеске капе сличне
српским шајкачама. Након преобуке војници су смештени (улогорени) под
маслинама на морској обали на месту званом Ипсос, недалеко од града
Крфа.467
Прва званична наредба пристиглим војницима тицала се организа-
ције смештаја (подизање шатора, кухиња, нужника, уређење логора, набав-
ка намирница и сл.). Официри и војници се нису смели удаљавати ван ло-
горске ограде логора. Болесни војници су се за медицинску помоћ обраћа-
ли трупним лекарима. Трупни лекар 3. пука је вршио преглед војника ар-
тиљеријског пука, коњичког ескадрона, пионирског полубатаљона, теле-
графског одељења и војне поште. Трупни лекар 2. пука је био задужен за
војнике профијантске колоне, муницијске колоне, пекарске и месарске чете
и ешелона коњоводаца. Спавање у логору је трајало од 9 часова увече до 6
сати ујутру, док су стражу давали војници из свих пукова. Такође је сваког
дана био одређен и по један дежурни официр (командант батаљона).468
Цене намирница на Крфу биле су врло симболичне. Тако се за два
динара могло купити пола хлеба. Официри су примали редовно плату, а
даван је и новац за куповину дрва и то по 46 динара за један месец.469
Већ 23. фебруара, на острву су постројени пукови Моравске дивизије
II позива са својим старим заставама. Ускоро је дошао њихов командант,
пуковник Љубомир Милић, одржао веома дирљив говор којим се опростио
од својих сабораца са којима је пошао у рат 1914. године.470 Говор се завр-
шава следећим речима: „Јунаци! При растанку са нашим победоносним
заставама, нашим верним пратиоцима у свима борбама, нашим војничким
светињама, сетимо се оних наших другова: официра, подофицира, каплара
и редова, који су, борећи се под њима раме уз раме са нама, изгинули или
од рана и ратних тегоба помрли. Нека нам они послуже као светао пример
како се љуби отаџбина и како се за њу и живот даје, а ко живот даје, тај
највише даје – ко живот прегори тај сигурно побеђује. Тим нашим друго-
вима нека је светао помен међу нама. Слава им!“471
Преформирање српске војске извршено је на основу Упута Врховне
команде од 18. фебруара 1916. године. Дошло је до спајања одговарајућих
јединица из дивизија I и II позива исте дивизијске области. Укинут је дру-
ги позив у српској војсци. Пукови су били попуњени обезницима из других
пукова другог позива. Младићи и старци били су помешани по четама.472
Спајањем пешадијских пукова првог са истоименим другим позивом
формирана су по дивизијама четири пука (од 3 батаљона по 4 чете од по
200 бораца), односно, у дивизијама је било укупно 12 батаљона. Од пукова

79
III позива био је формиран по један пук за сваку новоформирану дивизију,
а од обвезника последње одбране образовани су батаљони, односно чете,
што је зависило од броја обвезника. Са укидањем другог позива укинут је
и четврти пешадијски батаљон и спојен са другим батаљоном.473
Коњичке јединице су по новој формацији биле знатно смањене.
Коњичка дивизија је формирана првенствено од обвезника I позива и то
од две бригаде по два пука од по 3 ескадрона (12 ескадрона) и по један
ескадрон за сваку пешадијску дивизију – укупно 18 ескадрона, јачине до
150 сабаља.474
Пошто није било решено питање наоружања артиљерије, Упутом је
било регулисано само спајање артиљеријских јединица I и II позива.475
Питање издржавања и снабдевања српске војске дефинитивно је
решено споразумом између енглеског делегата и француске владе на кон-
ференцији која је одржана од 8. до 10. фебруара 1916. године у Паризу.
Одлучено је да исхрану и издржавање српске војске преузму Французи, с
тим што ће намирнице, одећу, логорску и другу опрему за војску на Крфу
дати делом Енглези, а делом Французи по утврђеној сразмери.476
За смештај српске војске били су у прво време одређени привреме-
ни логори на северној обали острва, при чему се тежило да буду довољно
пространи са довољно пијаће воде и у близини пристаништа ради лакшег
достављања хране и других потреба. Тако се избегло мешање и гомилање
трупа.477
Због неуређених логора и густог смештаја, недостатка одећа, логор-
ске опреме и дрва за огрев, трупе су у току друге половине јануара и прве
половине фебруара подносиле велике тешкоће, нарочито због хладноће и
непрестаних киша. Под маслинама се није могло наћи довољно заклона и
биваковало се на голој и влажној земљи без простирке.478
Опорављени војници су поред свакодневних активности користили
прилику да одлазе у град Крф. Међутим, овакви изласци из логора у Ипсо-
су су постајали учестали. Град је свакодневно био пренатрпан војницима
и цивилима, па је зато командант 1. армије издао наредбу од 22. марта, да
се одласци у Крф допусте само уз одобрење Врховне команде и да се више
времена посвети обуци.479
Једна чета од 220 здравих људи са командиром и водећим официри-
ма радила је на изградњи логора на крфском пристаништу. Нешто касније
ову групу сменила је друга чета којом је командовао мајор Лазар Поповић
из 3. пука.480 Поред радова на пристаништу у Говину, војници Моравске
дивизије били су ангажовани и на другим пословима. Командант 1. пука
известио је 15. априла, да за израду пекарнице у Крфу има ангажованог 1
официра; код команданта места 3 наредника, 2 каплара и 3 редова – свега
8; у Говину на стражи 7 редова; на раду 1 подофицира и 21 редова.481 Ко-
мандант 2. пука је известио да код команданта места у Крфу има 1 подна-
редника и 1 каплара; на служби у дивизијском слагалишту Вардарске ди-
визије 1 поднаредника као тумача; на стражи код арсенала инжењеријског
слагалишта министра војног 1 поднаредника, 2 каплара и 4 редова; на

80
стражи код моста Потомос-Крф налазио се 1 поднаредник и 1 каплар.482 Ко-
мандант 3. пука је известио да има 1 официра, 1 поднаредника, 3 каплара
и 5 редова на стражи у команди места у Крфу; у пристаништу Говино на
раду је било 4 каплара и 10 редова; у Марвеној пољској болници у Говину
за негу болесника 3 подофицира и 34 редова; у Болничкој чети на раду се
налазио 1 редов.483 Командант 16. пука је по питању расхода у своме пуку
јавио да је на служби при француској управи у Крфу ангажован 1 официр,
1 наредник, 1 каплар и 1 редов; на раду у пристаништу Говино налазила
су се 6 редова; у артиљеријском одељењу Врховне команде у Крфу налазио
се 1 пушкар, а при 2. пуку 1 поднаредник, 2 каплара и 27 редова.484 Расхода
није било у артиљеријским јединицама, док је командир Телеграфског
одељења и Војне поште јавио да су на курсу у селу Потамосу, 2 чиновника,
4 каплара и подофицира и 2 редова – укупно 8.485 Командант Моравске
дивизије III позива, тада Моравски пешадијски пук III позива, који је бројао
1.647 људи, известио је да на крфском пристаништу ради 1.200 људи, а на
оправци пута још 200 радника, да једна стража од 15 војника из 3. пука чува
дивизијско ручно слагалиште у Ипсосу и 4 официра морску обалу од Ипсо-
са до Фустапидине.486 Командант инжењерије известио је да је један официр
распоређен у Моравском пешадијском пуку III позива као руковалац радо-
ва на оправци пута Крф-Потамос.487 Тако је највише било ангажовано људ-
ство III позива. Углавном је попуњавало расходоване по осталим пуковима,
што се види из наредбе заступника команданта Моравске дивизије од 16.
априла 1916. године.488
За време логоровања у Ипсосу сваког дана извођени су егзерцир,
јединична, десетничка и водна обука. Од 20. марта, установљени су офи-
цирски и подофицирски чинови. Сваки пук имао је наставника из редова
виших официра за егзерцир, наставу гађања и опис француске пушке. За
подофицирске часове су били одређени активни водни официри. Паралел-
но са обуком, отпочела је са радом и официрска и подофицирска школа.
Предавања су држали помоћник команданта пука и команданти батаљона.
Као предмети изучавани су: читање карата и крокирање, ратна служба,
опис пушке и настава гађања, пешадијски егзерцир и начела за вођење
борбе. Официрским часовима морали су да присуствују сви официри у пуку,
а подофицирским сви подофицири који пола дана нису заузети нарочитом
службом.489
Војнички живот у логору Ипсос трајао је све до 21. априла. Пред
полазак из логора, пуковски свештеници су одржали постројеним војни-
цима и старешинама молитву за срећан полазак за Солун, где је предвиђе-
но окупљање српских дивизија и будуће борбене активности на Солунском
фронту.490
Према предвиђеном плану за транспортовање са пристаништа у
Говину, 21. априла, истог дана у подне стигле су две лађе. У првој лађи
„Мелбурн” укрцан је батаљон стараца – последње одбране (386 људи), један
део 2. пука (814 људи), а у другој „Нера”, штаб дивизије, штабови инжење-
рије, део телеграфског одељења у војне поште (205 људи), део хаубичког

81
дивизиона (68), један део 3. пука (1.041). Сваки војник је притом добио по
један појас на коме је била закачена плута, за случај опасности од бродо-
лома. Командант 16. пука је руководио укрцавањем преосталих јединица
које су се налазиле на крфском пристаништу и чекале долазак других лађа
за превоз.491
Српска војска је после реорганизације на Крфу требала да буде транс-
портована за Солун. Ова одлука је одговарала циљевима савезника, углав-
ном Француза, пошто је опорављена српска војска представљала једино
појачање које су савезници могли да ставе на располагање заповеднику
Солунског фронта, генералу Маурису Сарају.492
Према одлуци генерала Сараја, за смештај српске војске је одређено
полуострво Халкидики, јужно од Солуна, где су у долини реке Василисе
били уређени логори. Тако је просторија у долини Василисе била подељена
на осам логора: Микра са пристаништем, Седески, Сурук-Клински (Сурукли),
Захарџијски, Зумбатски и Талиштански логор.493
Јединице Моравске дивизије су се од 18. до 28. априла 1916. године
из пристаништа Говино превозиле до пристаништа Микра (код Солуна).
Само пристаниште у Микри било је препуно искрцних мостова. Приста-
ниште је такође служило и као главна база за снабдевање. Зато су на њему
били изграђени потребни магацини и пекарнице.494
У логору у Ипсосу остали су само припадници последње одбране
стараца који су се сматрали „ислуженим војницима“, као и поједине групе
из последње одбране, ангажоване на разним пословима. Приређивали су
приредбе, организовали манифестације и сл.495
Одмах након искрцавања трупе су упућиване ради дезинфекције у
устројена купатила у близини, а потом у привремени логор где су биле у
петодневном карантину. Након издржаног карантина су упућиване у стал-
не логоре.496
Моравска дивизија је по искрцавању кренула у село Сурукли, где је
предвиђено формирање логора. Овде се изводила војна обука пуна три
месеца, а затим је стигло наређење за покрет на Солунски фронт.497
Одлуком савезника српској војсци је следовало: 100.000 брзометних
пушака за борце, 20.000 једнометних за комору, 900 карабина за дивизијску
коњицу, 100.000 маски и исто толико бомби и шлемова, 5.000 револвера,
2.000 сабаља, као и по два митраљеза на батаљон. У погледу артиљерије
било је предвиђено добијање 66 батерија од по 40 оруђа.498
Наоружање српске војске извршено је на Халкидикију, где је цело-
купан материјал допремљен бродовима из Француске. По истовару у при-
станишту Микри материјал је дељен по јединицама, а због недостатка пре-
возних средстава, цео је пренет углавном на рукама.499
Трупе су се брзо навикле на нов ратни материјал и обучиле да њиме
рукују.500 Војници Моравске дивизије су од новог ратног наоружања добили
француске пушке са 3 метка које нису биле згодне за руковање, али су биле
много прецизније од српских пушака. Артиљерија је добила нове топове, а

82
комора је била попуњена теглећом товарном стоком. Поред шлемова, до-
бијени су ранчеви, торбице и остале потребне ситнице.501
Поред бојевих гађања, ђаци гимназије изводили су соколске вежбе.
На моралном уздизању војника радили су свештеници, држећи говоре за
време верских празника. Било их је укупно 8 у Моравској дивизији. У сва-
кодневном војничком животу су ангажовани и гуслари, који су певали ро-
дољубиве и јуначке песме.502
Савезничку војску на Солунском фронту чиниле су британске и фран-
цуске јединице, српска војска, једна италијанска дивизија, једна руска бри-
гада и припадници јединица Есад-паше. Све ове снаге образовале су једну
заједничку „Солунску војску” са задатком да својим офанзивним дејством
задржи немачко-бугарске снаге на овом фронту и онемогући им пребаци-
вање на друге главне фронтове. Главни командант Солунске војске био је
француски генерал Сарај. Савезници су на Солунском фронту ангажовали
122.000 српских војника.503
Део Солунског фронта од Вардара до Охридског језера били су раније
посели Французи, део од Охридског језера до Јонског мора Италијани, а
подручје од Вардара до Дедеагача Енглези. По доласку на Солунски фронт
српска војска добила је сектор од Соровића до планине Кожуха близу Ђевђе-
лије, у дужини око 60 км.504
На захтев генерала Сараја српска влада се, на седници од 24. јуна
1916. године на Крфу, сагласила да се све српске дивизије упуте на фронт
и узму учешћа у намераваном нападу.505
У оперативном погледу просторија која је била додељена српској
војсци имала је велику важност, јер се са ње бранио приступ у Островену
котлину, одакле су повољни услови за надирање ка Солуну. Просторија је
била подељена на три реона прикупљања.506

83
 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА НА БИТОЉСКОМ БОЈИШТУ

Одлазак на Солунски фронт – Горничевска битка – Операције на Црној

реци – Борба на Чукама – Ослобођење Битоља – Неосвојива кота 1050

За време боравка у Суруклију, војници су свечано прославили Ђурђев-

дан. Свештеници су том приликом говорили о ђурђевданском уранку, исто-
рији, прошлости, док су команданти пукова такође држали говоре. Борци
и старешине славили су под ведрим небом, музика је свирала, кола су игра-
ли како српски војници тако и Гркиње из оближњег села. Оне би понекад
долазиле у логор доносећи намирнице или дарове за војнике. Гркиње су
привлачиле пажњу српских војника, јер су велики број њих били нежење.507
На Видовдан је одржано богослужење, а затим и обављена заклетва
српских и војника исламске вероисповести. У Суруклију је 16. пук прославио
своју војничку славу, 3. јула 1916. године. На тој прослави су присуствовали
регент Александар и француски генерал Сарај.508
Реорганизована Моравска дивизија имала је 490 официра, 12.373
подофицира, каплара, редова, чиновника и свештеника, као и 400 коња за
потребе коњичке бригаде и артиљеријског пука.509
Моравска, Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија упућене су на
концентрацијску просторију пешице, а Дринска и Дунавска од Халкидикија
до Солуна пешице а одатле железницом.510
Јединице 1. пука је тачно на двогодишњицу аустроугарске објаве
рата Србији, 28. јула 1916. године, пробудила српска труба која је објавила
покрет на фронт. Војници су врло брзо средили своје ранчеве, рашчистили
шаторе, обукли плаве униформе и кренули из логора. Ускоро је на коњу
стигао и новопостављени командант пука са својим штабом и новом пу-
ковском заставом. Стара је била повучена и предата Врховној команди.
Први предах је уследио приликом самог марша, други испред Солуна. Дуж
Венизелосовог булевара у центру града се окупило мноштво света, гле-
дајући притом парадни корак војника и старешина. Радознали су отварали
прозоре на спратовима кућа, док су се морнари ређали дуж кеја, помешани
са рибарима. Приликом истог парадног марша, уследили су поздрави на
француском језику. Многи су притом махали и војничким капама или кач-
кетима. Војници су пролазећи кроз град били кићени цвећем и зеленим
гранчицама. Поједини грађани певали су познату песму насталу управо на
Крфу: „Тамо далеко...далеко од мора!”, коју су српски војници прихватили и
још громкије настављали: „Та-мо је ку-ћа мо-ја, та-мо је Ср-би-ја!” Са том
песмом су војници испраћени из града, док су их са другог спрата хотела

84
„Олимпос” поздравили Никола Пашић, министар Љуба Јовановић и још
двојица генерала.511
Други пешадијски пук је у свом логору у Суруклију остао до 28. јула,
када је у саставу дивизије отпочео покрет на положај према Срка ди Леге-
ну, где је стигао 31. јула, смењујући притом 8. француски шасерски пук и
заузимајући положај на крајњем десном крилу фронта. На овом положају
је пук остао до 6. септембра и све време утврђујући положаје, често и под
артиљеријском ватром која је наносила извесне губитке људству.512
По наређењу команданта Моравске дивизије, 1. батаљон 3. пука, са
припадајућим делом коморе и санитетом, упућен је 14. јула команданту
122. француске дивизије у Карасули. Покрет је извршен до Солуна пешице,
а одатле до станице Гуменџе возом, затим поново пешице до села Извора.
Војници су по лепом времену кренули из Суруклија у 16.30, правцем за
Солун, стигли после 17 км на јужну ивицу града и заноћили. Сутрадан је
марш у дужини од 15 км настављен за Судулар. Приликом овог покрета,
велика врућина и прашина која се дизала уз пут, отежавали су кретање.
Преко Топчина, Бабакај Вардара, Ишикара и Гуменџе, пук је 30. јула стигао
у село Баровицу. На маршу дугачком скоро 60 км, поред јаког сунца, смењи-
вала се и киша. Војници су углавном пролазили преко сеоских путева, док
је код Баровице терен био брдовит. Снабдевање је за време покрета било
редовно, а здравствено стање врло добро. Комора, која се састојала из то-
варних мазги и товарних српских коња, кретала се истим путем. Код Баро-
вице, пук се задржао четири дана, радећи притом пут од тог села до сусед-
ног села Ливаде. Снабдевање је спроводила пуковска комора из Гуменџе.
Петог августа, пук је кренуо за село Ливаде. Његов 2. батаљон је са
припадајућим делом коморе и санитета упућен на фронт (Ошински поло-
жај). Трећи батаљон је употребљен за завршетак пута за село Ливаде. Овде
је остао све до 18. августа, када је и он отишао на фронт према селу Бори-
славу, где су бугарске снаге вршиле напад, заузевши и то и суседно село
Лунзи. Први батаљон је након краткотрајног боравка на положајима које
су држали Французи и без губитака стигао 20. августа, улазећи у састав
пука.
Пук је на овим положајима остао све до 4. новембра, држећи фронт
у ширини од 12 км. За све ово време, поред предстражне службе, радило се
и даноноћно на утврђивању положаја, изради путева и др.
За време предстојећих операција, пук ће до 21. августа бити пот-
чињен команди Моравске дивизије, а од тог времена до 4. децембра, 122.
француској дивизији. Снабдевање је вршила пуковска комора из Гуменџе.
Евакуација рањеника и болесника спровођена је до села Ливаде и то преко
пуковског превијалишта, а одатле ју је даље вршила француска болница.513
Шеснаести пешадијски пук „Цар Никола II” је попут других пукова
кренуо из Суруклија на север да, како су војници говорили, „потражи по-
робљивача земље“. По највећој врућини се марширало преко Солунског
поља по равном терену, а онда је уследило пењање уз високу и стрму пла-
нину у близини места Гуменџе. Након десет дана задржавања на овом те-

85
рену, пук прелази преко железничке пруге Солун-Битољ и стиже у варош
Воден, продужавајући даље на север до Острвских језера.514 Овде настаје и
позната фотографија из историје српског ратовања на Солунском фронту.
Поред војника, на једној каменој плочи је било урезано: „Пут за Србију из-
радио XVI пеш. пук Цара Николе II 25. јула 1916. год”.515
Бугарски војници су се у близини Острвских језера добро утврдили
на положајима на Горничевској коси. Положај је био доминирајући и врло
погодан за одбрану, али и изузетно тежак за напад. Испред непријатељских
ровова налазила се густа, ниска шума, којој је било готово немогуће прићи.
Пук се на тим позицијама налазио у дивизијској резерви у време пред-
стојеће Горничевске битке и освајања доминирајуће тачке – Малка Ниџе.516
Моравски коњички пук је у предстојећим операцијама наступао са
француским јединицама, извиђајући прилазе према Битољу, док су једини-
це-дивизиони артиљеријског пука (данглисова батерија и батерија азен
топова) наступале са осталим српским пешадијским пуковима.517
Моравска дивизија је 7. маја остала без свог дугогодишњег лека-
ра-хирурга, који је наређењем Врховне команде био распоређен за начел-
ника санитета 2. армије. Опроштај др Михаила Петровића од својих сабо-
раца с којима је војевао на Церу, Дрини, Колубари, борио се против пегавог
тифуса, повлачио се преко Албаније, био је врло емотиван. Тако му се није
испунила жеља да заједно са својим Моравцима пројаше на белом коњу
кроз Загреб.518
По новом устројству од 28. маја, од пољских болница, образована су
завојишта и болничка одељења. Поред бриге о болесницима главни задатак
особља новоформираних завојишта и одељења био је и вакцинација војни-
ка против колере и маларије.519
Моравска дивизија је по доласку на концентрацијску просторију
била распоређена на линији Гуменџе-Бохемница-Извор (на доњем току
реке Конџере).520
Још 5. августа, бугарске снаге прелазе границу јужно од Битоља и
заузимају село Негочани, а два дана касније и село Рахманли. Грчке страже
су биле принуђене да се повуку без борбе.521 Продужавајући покрет, нападају
и сектор где је оперисала 122. француска дивизија, а око ње и делови Мо-
равске дивизије. Тиме су отпочеле прве борбе реорганизоване дивизије.
Борбе су вођене на једном делу који је покривао 1. пук и његов 3. батаљон.
У борбама, које су биле мањег интензитета код Купе, Клоша и Коџа брда,
пук је у потпуности био спреман за нове окршаје, службе опреза и осма-
трања биле су одлично организоване и успешно су одбијани сви неприја-
тељски напади.522
Изненадни бугарски напад на положаје 1. пука отпочео је 7. августа
на „Купама” и „Клошу”. Још рано изјутра и пре самог напада, 3. вод 1. чете
3. батаљона, добио је задатак да поседне једним делом средњу ивицу села
Лумнице, које се налазило у неутралној зони, а другим јачим делом положај
„Љумничко гробље”. Овај батаљон је такође имао задатак да одржава везу
са француским 58. ловачким батаљоном, који се налазио десно од њега и

86
да брани котлину и пут за случај да Бугари тај део фронта нападну. Напад
је отпочео у 4 сата изјутра са јачим снагама, које су имале задатак да пробију
фронт и угрозе десни бок 1. чете, а на левом боку француске снаге. Вод је
дочекао противничке делове на Љумничком гробљу јаком ватром којом га
је уз велике губитке одбацио и натерао да се рокира на свом десном крилу.
На тај начин су осујећене непријатељске намере. Истог дана је 3. вод тукао
бочном ватром леви непријатељски бок и приморао га да се повуче са ве-
ликим бројем погинулих и рањених.523
Борба променљивог интензитета је трајала пуних седам часова. По-
ложаји су одржани, као и морал код војника који су после дужег периода
поново ступали у борбе.524 Нарочито се у борбама на положају „Клош” ис-
такао десетар 1. чете, поднаредник Јордан Спасић, бацајући бомбе на про-
тивничке војнике, као и каплар Михајло Станојковић, који је приликом
напада са својом десетином успео да протера једну непријатељску групу.525
У одбрани положаја код Купе, видну улогу је имао резервни пешадијски
капетан II класе Стојан Стевановић, који је као командир 2. чете 3. батаљо-
на одбијао више узастопних напада.526
Нови бугарски напад на Клош је уследио 18. августа. Овога пута је
нападнут 3. вод 1. чете најпре митраљеском, а потом и артиљеријском ва-
тром. То је поколебало један део чете и натерало водника на бекство са
положаја.527 У одбрани положаја истог дана истакао се поднаредник и де-
сетар 1. чете Влајко Гроздановић, који је успео да задржи продор неприја-
теља и поврати напуштени положај, Истакао се поново поднаредник Јордан
Спасић, који је за разлику од првог напада, успео да са својом десетином
задржи непријатеља, бацајући бомбе и командујући успешно митраљеском
ватром.528
Борбе на Клошу и Купама биле су само увод у оне које су уследиле
у септембру. У том периоду је углавном од дејства артиљеријске ватре
погинуло 9 војника из Моравске дивизије, 20 је било рањено а 1 је нестао.529
Положаји бугарске 1. армије простирали су се у виду полукруга ис-
пред 2. српске и једним делом прве и треће армије на скоро 50 км у шири-
ни са главним тачкама, у првој линији: Малка Ниџе-Лерин-Кајмакчалан, у
другој: Кенали-Брод, у трећој: Тепавци-Полог, у четвртој: Балденци-кота
1212 и последњој, петој: Четвенета стена-кота 1050-Маково-Градешница.
Ови положаји су бранили град Битољ. На самим положајима, али и око њих,
водиле су се свакодневне исцрпљујуће борбе, почевши од септембра па све
до краја године.530
Напад бугарске војске на Добровољачки одред и Дунавску дивизију
био је први већи сукоб између Бугара и реорганизоване српске војске по
њеном изласку на гранични фронт. Док су се код Дунавске дивизије води-
ле тешке борбе, и нешто мање на фронту Шумадијске и Дринске дивизије,
дотле су делови Моравске дивизије заузели село Лунзи. Ово је било лево
крило дивизије. Међутим, на фронту 2. армије, у нападу на положаје на
линији Ковил-Било-Ветерник и јужне падине Кожуха и Преслапа, није било
таквих успеха.531

87
 На конференцији свих савезничких команданата 20. августа усвојен
је нови план операција на Солунском фронту: дефанзива на десном крилу
(на струмском одсеку), демонстративни напади између Бутковског и
Островског језера и офанзива на левом крилу.532
Прелаз у офанзиву почео је 12. септембра, а дотле су извршене по-
требне припреме и прегруписавање снага. Пошто је и сектор Моравске
дивизије на десном крилу српског распореда преузела 122. француска ди-
визија, она је повучена позади фронта 3. армије, на просторију између
Острова и Владова. Под командом команданта 122. француске дивизије
остали су 3. пук, један батаљон 2. пука и брдски дивизион. Смена пешадије
Моравске дивизије деловима 122. дивизије извршена је од 3. до 5. септем-
бра, а артиљерије 7/8. септембра.533
Генерал Сарај је намеравао да офанзивом веже бугарске снаге како
би се Румунији, која је ушла у рат на страну Антанте, омогућило слободније
ангажовање.534
Борбе Моравске дивизије у Горничевској бици или бици за Малка
Ниџе, почеле су у току ноћи 11/12. септембра 1916. године. У борбама је
учествовао само 2. пук, нешто касније му се прикључио један батаљон 1.
пука, док су остале јединице остале у армијској резерви. Пук је добио рас-
поред између левог крила Дунавске и десног крила Вардарске дивизије
ради одржавања везе ове две дивизије и заузимање предњег виса северно
од села Горничева.535
Рано изјутра је примећено да услед јаког дејства артиљерије бугар-
ски војници са Трапезасте косе почињу да напуштају своје ровове. Тада су
на ову косу упућени делови 2. пука, који су потом успели да је одрже и
поред јаке непријатељске ватре, нарочито батерије из села Горничева. Пред
мрак 12. септембра, предњи делови пука прешли су изворни део потока
који се улива у Петрско језеро.536 Сутрадан, од 6 часова продужено је ар-
тиљеријско бомбардовање непријатељских положаја на целом фронту. Дру-
ги пук је успео да потпуно овлада делом положаја испред Трапезасте косе.
Након што је један истурени вод „данглисове” брдске батерије из Моравске
дивизије, са положаја на изворном делу потока који се улива у Петрско
језеро, успешно обасуо непријатељску пешадију на Горничевским косама,
пук је успео да се десним крилом под борбом пребаци преко поменутог
потока. Његово лево крило је исто тако под борбом избило југозападно од
Трапезасте косе.537
Прва српска армија је напала непријатеља на фронту од села Горни-
чева до села Церова и то 2. пук Моравске дивизије и Вардарска дивизија у
првом ешелону, а остатак Моравске дивизије у другом. Од самог почетка
напад се развијао успешно. Непријатељ, морално растројен дводневним
артиљеријским бомбардовањем, није могао да издржи снажне нападе пе-
шадије и јаку артиљеријску ватру. После краће борбе 2. пук (ојачан једним
батаљоном 1. пука) заузео је прву косу северно од села Горничева. Ускоро
је пук успео да избије заједно са левим крилом Дунавске дивизије, на најви-
ши гребен Малка-Ниџе, док се непријатељ повлачио у потпуном нереду.

88
Одмах по избијању на гребен Моравска дивизија је упутила јединице за
бугарским снагама (ојачане брдском артиљеријом) у правцу Крушограда,
које су се у току дана успешно пребациле на десну обалу реке Брод, али су
морале да се зауставе услед јаке непријатељске артиљеријске ватре.538
На заузетим положајима јединице су примиле заповест команданта
Моравске дивизије да је напад на Кајмакчалан, највиши врх планине Ниџе,
успео и да се борба продужава у правцу Старковог гроба и Флоке. Мада је
бој на Кајмакчалану био продужетак Горничевске битке, у овом боју Мо-
равска дивизија није била ангажована све до 23. септембра, када су бугар-
ски војници упутили појачања на битољски одсек. Прва српска армија је у
таквој ситуацији примила на себе да енергичним акцијама овлада десном
обалом реке Брод и тако помаже рад 3. српске армије.539
Командант 1. српске армије је известио Врховну команду да је ње-
гова армија застала у надирању битољским правцем због угрожености дес-
ног бока и позадине од непријатељских снага које држе планински гребен
Старков гроб-Совић и застоја француско-руске армије. Јединице Моравске
дивизије на заузетим положајима према селима Добровени и Бач, чули су
радосну вест да је бугарска војска збачена са Кајмакчалана чиме је осло-
бођен први кутак отаџбине.540 На Кајмакчалану је потпуно био уништен
бугарски 11. сливенски пук, који је имао 3.500 погинулих и рањених. Он
више није био способан за било какве борбе на Солунском фронту.541
У Горничевској бици Моравска дивизија је имала 18 погинулих, 143
рањена и 12 контузована.542
Бугарске јединице су имале 1502 погинула и рањена и 265 несталих,
који су углавном завршили као ратни заробљеници. Немачки команданти
су се посебно жалили на слаб морал бугарских војника, док су команданти
разлоге у поразу тражили у: лошем планинском терену, где се артиљерија
није могла правилно распоредити; слабој вези између јединица; недовољ-
ном познавању терена; недостатку далекометне артиљерије; слабом ваз-
душном извиђању српских положаја и др.543
У време Горничевске битке, делови Моравске дивизије су испитива-
ли непријатељску снагу на Црној реци. Великих успеха је имао 16. пук, који
је 24. септембра успео да својим деловањем натера бугарске војнике да
напусте Крушеград где ће се ускоро сместити штаб Моравске дивизије и
руководити предстојећим операцијама на Црној реци. Приликом напада на
косу испред самог села, делови 1. батаљона су на јуриш заузели један не-
пријатељски ров. У том нападу су имали 7 погинулих војника и 23 рањена.
Након што су освојени сви положаји, батаљон је наставио пут кроз село
Кремјан, избио на реку Секуљеву, протерујући притом слаба непријатељска
заштитна одељења и приближио се фронту Вардарске дивизије. Затим је
добио наређење да промени правац кретања и да хита ка селу Бачу и Бро-
ду. Почело је пребацивање српских снага преко Црне реке.544
За разлику од борби на Горничеву и Кајмакчалану, операцијама на
Црној реци руководили су немачки високи команданти. Крајем септембра
1916. године смењен је командант 1. бугарске армије генерал Климент

89
Бојаџијев и на његово место постављен генерал фон Винклер, командант
немачке 11. армије, која је дотле држала фронт са обе стране Вардара. Тада
је бугарска 1. армија добила нов назив „Немачко-бугарска 11. армија”, мада
су трупе првенствено биле бугарске и команданти су припадали 1. армији.545
Бугарска 1. армија је још почетком 1916. године добила задатак да брани
тзв. кеналске утврђене позиције (линија Солун-Воден-Битољ-Прилеп-Ско-
пље).546
Моравска дивизија се након освајања Горничева налазила на јужној
обали Црне реке, где је добила наређење за гоњење бугарских снага преко
Велесела, Тепаваца и даље на север.547
Насупрот Моравској дивизија се налазила бугарска 8. пешадијска
дивизија, која је имала задатак да брани читав планински терен око Црне
реке, од града Кенали до реке Секуљеве. Читав тај простор она је добро
обезбедила жичаним препрекама (четири реда у висини од 4 м). Сам прелаз
преко Црне реке су обезбеђивале 1. и 3. бригада, држећи одбрану од 22 км
у ширини и наслањајући се на јужне огранке Селечке планине. На овом
фронту, доминирајући положаји су били сливички (село Сливица) и тепав-
ски (село Тепавци). Иако је терен каменит и тешко проходан, артиљерија
се могла пласирати на полошким положајима (село Полог), на коти 1212
(Чуке) и одатле успешно тући наступајућу српску пешадију у долини Црне
реке.548
Због тога су предстојеће операције на Црној реци имале неколико
фаза. Најпре је требало форсирати реку и освојити сливичке и тепавске
положаје, затим продужити дејства према коти 1212 и најзад нападати коту
1050 (врх Селечке планине). У овим борбама дивизија је наступала у две
колоне. У десној се налазио 2. пук, са 5. брдском батеријом, нападајући Ве-
лесело и Тепавце. У левој колони је био 16. пук, са 3. пољском батеријом и
6. данглисовом батеријом и имао је задатак да форсира Црну реку код Бро-
да и потпомаже у нападу на Велесело и Тепавце. У дивизијској резерви се
првог дана налазио 1. пук, са једним хаубичким и пољским дивизионом и
одредом четничког војводе Јована Бабунског. Касније ће се смењивати са
другим пуковима.549
Дивизијска претходница (2. пук) је 3. октобра известила да су Буга-
ри порушили мост на Црној реци. Тог дана је нарочито била активна бугар-
ска артиљерија. Само на одсеку на којем се налазила њихова 3. бригада
избачено је 400 граната. Моравски артиљеријски пук је дејствовао једном
данглисовом батеријом из правца села Добровени, док је друга тукла из
правца северозападно од Хаздана. Српско наступање је помагала и савез-
ничка авијација. Француски балон је извиђао простор изнад села Бача.550
Прелаз преко Црне реке је отпочео 4/5. октобра и био је половично
успешан. Бугарска артиљерија је снажном ватром зауставила леву колону,
која није успела да пређе код села Брод, па је у помоћ била ангажована
артиљерија. И у наредним данима су се грчевите борбе водиле у покушају
да српска војска пређе Црну реку.551

90
 Коначно, 8. октобра, десна колона је успела да потисне непријатеља
између Чегелског потока и потока западно од села Сливнице, и овлада овим
селом. Тог истог дана бугарски војници су пружили велики отпор и прили-
ком покушаја да одбију силовите јурише пукова Моравске дивизије, испу-
цали су 314.600 пушчаних и митраљеских метака, бацили 390 бомби и ис-
палили 5.401 гранату и шрапнел. О силини тих борби говоре губици. По-
гинуло је 96 бугарских војника, 317 је рањено и 822 нестало. Од свих не-
сталих, 3 официра и 666 војника пали су у српско заробљеништво, док су
други остали на бојишту или су побегли.552
У том победничком дану највећу заслугу је имао 2. батаљон 2. пука
и његова прва чета, са потпоручником Симом Комненовићем. Приликом
једног јуриша на непријатељске ровове, војници су успели да заробе једног
официра и 120 војника и заплене један митраљез. Након овог успеха, читав
батаљон је кренуо у општи јуриш.553 У овом борбама велико пожртвовање
исказао је и 2. батаљон 1. пука. Нарочито треба напоменути његову другу
чету и каплара Тодора Стојановића из Гариња код Врања, који је врло хра-
бро исекао непријатељску жичану ограду, засуо бомбама њихове војнике и
натерао их на предају.554 Такође је и 16. пук имао значајно место у освајању
сливичких положаја. Делови 2. батаљона су извршили јуриш на неприја-
тељски утврђени положај на левој обали Црне реке, разбили га и заузели
потез „Чуке”, југоисточно од села Сливице. Том приликом заробљена су 2
официра, 202 војника и заплењено 4 митраљеза, велики број пушака, бом-
би и пионирског алата.555
Укупни губици бугарских војника до пада сливичких положаја из-
носили су 178 погинулих, 570 рањених и 887 несталих.556
Одмах након пада сливичких положаја временске прилике су се про-
мениле и борбе су се морале свести само на обострано артиљеријско деј-
ство.557 Ипак, нису сви пукови успели да пређу Црну реку. Десна колона је
добила заповест да освоји тепавске положаје и сачека леву колону која је
требало да пређе Црну реку на свом одсеку. Међутим, непријатељски отпор
је био врло јак. У периоду од 10. октобра до 13. новембра, развиће се још
јаче борбе у луку Црне реке. Након пада бугарских положаја и расцепа фрон-
та 8. пешадијске дивизије, у помоћ пристижу немачки војници из 42. пука
217. дивизије и започињу још јаче утврђивање северно од Црне реке. Ко-
мандант 8. дивизије је добио наређење да по реорганизацији изврши кон-
транапад и баци српске снаге назад преко Црне реке.558
Немачке снаге су углавном одбијале силовите нападе Моравске ди-
визије, да би већ првог дана по свом пристизању покушале контранападом
и пробој између Моравске и Вардарске дивизије. Уследило је више обостра-
них напада и контранапада да би се на крају немачки непријатељ повукао
и вратио одбрамбеној борби.
До најтежих борби долази 26. октобра. Најпре су бомбардовани не-
мачки положаји да би потом уследило више напада Моравске и Вардарске
дивизије у којима су Немци све нападе одбили уз велике сопствене губит-
ке.559

91
 Једанаестог новембра се нарочито истакао 1. пук, чије залагање је
похвалио и командант 1. српске армије. Овог дана пук је успео да зароби
једног немачког и два бугарска официра, 13 немачких и 91 бугарског вој-
ника, немачку хаубицу и разноврстан плен.560
Коначно, 13. новембра, након седмочасовне солидне артиљеријске
припреме, отпочео је нови снажан напад пешадије Моравске и Вардарске
дивизије. На фронту леве колоне Моравске и Вардарске дивизије борба је
истог дана достигла врхунац. Грување топова се сливало у један непрекидан
одјек, који се преламао на околне висове. Непријатељски положаји били су
засипани унакрсном ватром. Јасно се видело комешање непријатеља у
стрељачким заклонима, као и бекство појединих војника и одељења. Са
бочних осматрачница на полошким положајима видело се исто тако како
пешадија Моравске и Вардарске дивизије јуриша, како 16. пук и један део
2. бис зуавског пука упадају у непријатељске заклоне и како отпочиње бор-
ба бајонетима после које је непријатељ у паници напустио положаје. Наро-
чито су крваве борбе вођене за положаје „Редут”, „Рудина” и „Мартинци”. У
рововима је остало много погинулих немачких војника, али су и губици 16.
пука били велики. Тога дана избачено је из строја 162 официра, подофици-
ра и војника.561 Тако је Моравска дивизија успела да пробије немачки фронт,
заузме планински масив југоисточно од Тепавца, а већ сутрадан и село.562
Приликом освајања тепавских положаја нарочито су се истакли 1. и
2. батаљон 16. пука. Упорним нападима на „Каменитој чуки”, „Облој чуки”
и „Редуту”, који су трајали без прекида три дана и ноћи, по магли и кишном
времену, немачки војници били су принуђени да најзад напусте положаје
југоисточно од Тепавца, које су претходно држали пуних 25 дана. У овим
борбама се истакао редов 1. чете 1. батаљона, Милан Ђурица, који је међу
првима ускочио у немачке ровове на Редуту и том приликом заробио 1
официра и 28 војника.563
Следећа доминирајућа тачка која је стајала пред Моравском диви-
зијом била је кота 1212, која се налази на јужном делу Селечке планине.
Нарочито је била важна, јер је њен пад аутоматски значио слабљење од-
бране на битољском правцу, односно одбрану Битоља, као и правца ка При-
лепу.564
Међутим, да би се дошло до саме коте, требало је најпре савладати
одбрамбене тачке на Чукама. То није био лак задатак јер је поред каменитог
терена, доминирала и снажна одбрана коју су организовали бугарски и
немачки војници на свим правцима напада (Скочивар-Јаратак-Гњилеш).565
Снажна непријатељска ватра са полошких положаја успорила је на-
предовање у заузимању коте 1212 и повећавала губитке. Због тога је одржан
састанак у команди 1. армије 30. октобра, коме су присуствовале одговор-
не старешине 1. и 3. армије, којим је руководио војвода Живојин Мишић,
командант 1. армије. Утврђено је да су трупе 1. армије доведене у тежак
положај, а нарочито њене Моравске дивизије, чији борбени распоред не-
пријатељ туче снажном и ефикасном ватром од Полога (бочном и леђном),
па је одлучено да се Дунавској дивизији помогне у савлађивању неприја-

92
теља на полошким положајима ради лакшег заузимања коте 1212 и поло-
жаја којима она доминира, као и левом обалом Црне реке. Такође и да се 2.
пук „Књаз Михаило” привремено придода Дунавској дивизији и да се упути
у Скочивар заједно са два батаљона 18. пешадијског пука.566
Услед неповољних атмосферских прилика (магле, кише и снега),
дејства на фронту 1. српске армије су се у почетку сводила на обострана
пушкарања предњих делова и борбу ручним бомбама, а када се време мало
поправило уследио је удружени напад Моравске и Дунавске дивизије на
коту 1212. Одсудна борба је отпочела 18. новембра. Моравска дивизија је
наступала заједно са 2. бис зуавским пуком и успела да на бајонете проте-
ра непријатеља из ровова истог дана. Уследио је покушај Бугара и Немаца
да поврате изгубљене положаје, али без успеха.567
Положаје на Чукама су нападали пукови Моравске и Дунавске диви-
зије из више праваца и сви су подједнако имали заслуга у освајању коте
1212. Ипак, 3. пук је био први који је истакао своју заставу у 13.45 часова и
почео гоњење непријатеља према Орехову и Суводолу, заробивши притом
200 бугарских војника. Други батаљон 3. пука је изнео највећи терет борби.
Нападао је са осталим батаљонима из правца Скочивара. У тим завршним
борбама за овладавање котом нарочито се истакла 4. чета под командом
капетана Игњата Манчића. Она је успела да по ноћи дође до непријатељских
ровова, а затим и да уговорени знак артиљерији за дејство. У време артиље-
ријске ватре, војници су се правовремено сакрили иза камених заклона.
Након престанка бомбардовања, уследио је напад чете, а потом и читавог
батаљона, уз громогласно: „Ура!” Тако су војници заузели коту 1212.568 У
нападу на видно изненађене непријатеље нарочито се истакао поручник
Владимир Миленковић. У том силном јуришу је успео да зароби више од
40 бугарских војника, али је притом и сам тешко рањен у груди. Пук је из-
губио једног од најхрабријих командира чете.569 У освајању коте се исто
тако истакло и митраљеско одељење 2. батаљона. Командири су енергич-
ном ватром помагали пешадијске нападе, док су и сами носили митраљезе
на рукама и то по тешком и каменитом терену.570
Први пук је нападао Чуке, а потом и саму коту 1212 из правца села
Гњилеша. У нападу на Чукама, северозападно од Гњилеша, 14. новембра, 3.
батаљон је успео да заузме непријатељске ровове. Иако су исти били обе-
збеђени жицом, војници су је успешно исекли и кренули на јуриш, ускочив-
ши у ровове. Након почетног изненађења, Немци су успели да некако кон-
солидују своје редове. Како је војницима нестала муниција, узимали су
пушке од погинулих немачких војника и борили се прса у прса бајонетима
и бомбама. У том нападу погинуо је и немачки поручник, док се 20 њихових
војника предало другој чети. Заплењен је један митраљез са кутијама и
реденицима, много пушака и друге немачке спреме. Већ сутрадан је уследио
напад и освајање Гњилеша. Немци су га неуспешно бранили јаком артиље-
ријском и митраљеском ватром са „Камените чуке”, источно од самог села.571
У борбама вођеним 17. новембра, пук је допринео паду „Обле чуке”,
југозападно од саме коте 1212. Само 40 минута касније пала је и кота 1212.

93
На тај начин је био угрожен бок и позадина непријатељских трупа. Прили-
ком гоњења немачких војника ка коти 1050, заробљено је 30 војника.572
И данас у општини Битољ постоји географски топоним „Изгорели
– Сагорели ћувик”. Настао је после напада 1. чете 2. батаљона под командом
поручника Драгутина Миливојевића. Исти официр се привукао неприја-
тељским рововима 19. новембра, на 50 м, ту утврдио и том приликом за-
палио траву. Пожар се брзо проширио и натерао противничке војнике да
напусте положаје који су остали сагорели.573
На фронту 16. пука, јужно од села Јаротока, 2. батаљон је успео да
изврши јуриш на положај „Три шиљка”, заузме га, заробивши притом 30
војника и запленивши њихова 2 митраљеза и тако делимично допринесе
паду коте 1212.574
Други пешадијски пук „Књаз Михаило” је 11. новембра на Чукама
заробио 2 бугарска официра, 205 војника и још 30 рањеника из 40, 43. и 56.
пука. Заплењена су и четири пољска топа са шест кара и велика количина
пушака, бомби и другог материјала. Исти пук је 14. новембра, нападао и
„Камените чукаре” и саму коту 1212. Предњи делови су успели да подиђу
коти, али су задржани снажном митраљеском ватром. У том подилажењу
су заробљена још 3 официра и 30 рањеника. Најзад, 17. новембра, 2. батаљон
је извршио силовити напад и на бајонете протерао Бугаре са коте 1212. У
том нападу је успео да зароби 1 официра и 66 подофицира из 36. и 40. пука
и заплени 2 митраљеза.575
Тако су пукови Моравске дивизије, након савладавања отпора на
Чукама, успели да запоседну коту 1212 у правцу одакле су наступали по
преласку Црне реке.
Освајањем коте 1212, Моравска дивизија продире код Јаратака што
је значило да је непријатељски фронт у луку Црне реке био јако уздрман.
Немачке трупе су због вишенедељних борби и великих губитака биле на
измаку снаге, док су Бугари у расулу напуштали положаје. Повлачењем 11.
армије Немци су жртвовали Битољ, што је представљало велики морални
удар за Бугаре. Када је 19. новембра констатовано да се непријатељ повукао,
1. српска армија и француско-руске трупе предузеле су наступање и истовре-
мено ослободиле Битољ.576 Генерал Сарај, одајући признање српској војсци
за храбро држање, у наредби поводом пада Битоља, каже: „Срби, ви сте први
отворили пут, ви сте, затим, први видели непријатеља у бекству и ваши
напори су омогућили освајање Битоља“.577
Након што је завршила операцију на Црној реци, Моравска дивизија
је прешла Ореховачки поток, избила на јужне падине коте 1050, са циљем
да овлада северним масивом Селечке планине. Тај масив, познат као „кота
1050”, непријатељи су добро посели и поврх тога стално довлачили поја-
чања. Најпре су овај положај нападали Италијани, без успеха, затим Фран-
цузи и коначно српски војници. Бугарски војници су направили прави мали
град-утврђење на истоименој коти, са одличним заклонима, високим жи-
чаним препрекама и добро позиционираном артиљеријом. У предаху из-
међу борби војници су по целој коти сакупљали остатке шрапнела испаље-

94
них из савезничких топова и од њих изградили макету градића којем су
дали име „Јешма”.578
Првог дана напада изгледало је да ће и ова кота брзо пасти, пошто
су упркос јакој артиљеријској ватри, протерани предњи делови немачког
Гардијског ловачког батаљона, који су се грчевито борили. Пред мрак сви
покушаји напада Моравске дивизије да овлада котом били су одбијени.
Након краћег предаха, дивизија је извршила још један напад уз помоћ ар-
тиљерије која је немилосрдно засипала немачке и бугарске ровове. Иако су
предњи делови дивизије успели да пробију одбрану положаја и избију на
само теме коте, ојачани непријатељ је очајничким противјуришем и блиском
борбом прса у прса успео да поново овлада теменом, док су јужне падине
коте остале у рукама српских војника. Истовремено са нападом на коту
1050, десно крило Моравске дивизије предузело је напад на положај на
вису северозападно од коте. Док су бугарске јединице биле избачене из
ровова, немачки батаљон успео је да одржи положај, а затим противнападом
да избаци предње делове Моравске дивизије и из бугарских ровова. Нови
напад је Моравска дивизија предузела 22. новембра, када је командант 1.
српске армије издао наређење за општи напад пошто им се придружила
17. француска дивизија. Предњи делови су у том нападу успели да се при-
ближе непријатељским линијама, али су ту били задржани врло убитачном
митраљеском и пушчаном ватром тако да су успели да само на једном малом
одсеку продру у непријатељски положај, одакле су брзим убацивањем не-
пријатељских појачања и борбом прса у прса били одбачени.579 Бугарски и
немачки војници су задржали положаје на коти 1050 све до 26. јуна 1918.
године.580
Тако Моравска дивизија у исцрпљујућим борбама, по врло тешком
планинском терену, није успела да завлада врхом Селечке планине и у пе-
риоду до краја децембра 1916. године дошло је до стагнације на целом
фронту, који ће се нешто касније претворити у рововску војну.
Губици Моравске дивизије у вишемесечним операцијама на Црној
реци, били су: погинуло: официра 35, подофицира, каплара и редова 643;
рањено: официра 61, подофицира, каплара и редова 2550; контузовано:
подофицира, каплара и редова: 538, нестало: подофицира, каплара и редо-
ва 73. Укупно избачено из строја 3900.581
Велике губитке су претрпеле и јединице француског 2. бис зуавског
пука и 54. пука, које су у свакодневним борбама биле раме уз раме са српским
војницима.
Највећи број погинулих припадника Моравске дивизије привремено
су сахрањени на положајима у Добровени, Старовени, Пологу, Лерину, Те-
павцима, Сливици и по другим местима, а касније пребачени на Српско
војничко гробље у Зејтинлику крај Солуна, где у пантеону палих почивају
са осталим српским војницима, који су највише погинули у Црноречкој
операцији – њих 8911.582

95
 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У РОВОВСКИМ БОРБАМА
1917. ГОДИНЕ

Одликовања најхрабријим – Официри Моравске дивизије и Солунски

процес – Топлички устанак у Србији

Почетком 1917. године су обе зараћене стране на Солунском фронту
прешле у рововску војну, која ће потрајати све до пробоја непријатељског
фронта у јесен 1918. године. У периоду затишја на фронту извршене су
корекције распореда појединих војски. Свака је добила засебан сектор.583
Било је случајева, не тако често, да српски или бугарски војници
изврше некад ноћни препад на противнички ров са циљем отмице. Један
такав случај се десио уочи Светог Илије, након јачег артиљеријског грана-
тирања српских положаја. Бугарски војници су се неприметно привукли
рову на реону 3. пука и заробили Тихомира Марјановића из Валниша код
Бабушнице.584
Моравску дивизију су сменили 17. француска колонијална дивизија
и 2. бис зуавски пук. По извршеној смени, 1. српска армија је заузела нови
распоред. Тада је Моравска дивизија била распоређена на простору између
западног крака Црне реке и планине Бабе.585
Већ 23. јануара 1917. године, Моравска дивизија је повучена у армиј-
ску резерву. Нешто раније, на дан Св. Јована, престолонаследник Алексан-
дар је са министром војним, начелником Штаба Врховне команде, ђенера-
лом Петром Бојовићем, и командантом 1. српске армије, војводом Живоји-
ном Мишићем, обишао 2. пук у Пологу. Том приликом је лично подарио
златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима поднареднику и
добровољцу Милунки Савић и задржао се са њом у дужем разговору.586
Прекид у борбама је искоришћен да би се одало признање и другим
– најхрабријим у борбама 1916. године. Поред домаћих одликовања, војни-
цима и старешинама су дељена и одликовања савезничких земаља: Фран-
цуски орден Легије I, II, III, IV и V степена, Француска војничка медаља,
Француски ратни крст са златном, сребрном и бронзаном звездом, Руски
крст Св. Ђорђа I, II, III и IV реда и Руска медаља Св. Ђорђа I, II и III степена.
Војничка медаља је дељена подофицирима и војницима.
У малом месту Буф код Лерине, 10. марта 1917. године, били су по-
стројени многи официри и подофицири из 1. пука, који су некада припада-
ли тада већ расформираном 16. пуку и примили француска и руска одли-
ковања. Најпре је била прочитана Наредба команданта 1. пука (О. бр. 1518),
да би затим следила предаја савезничких одликовања. Савезничким одли-

96
ковањима је награђен и велики број старешина и војника и из 1, 2, 3, коњич-
ког, артиљеријског пука и из штаба Моравске дивизије. Први су постројени
у Буфу, други у свом биваку на Будимирском вису, а остали код Лерине.587
За заслуге у овим борбама, командант савезничких армија на Солун-
ском фронту подарио је официрима 1. пука: 3 ордена Почасне легије и 4
Ратна крста са палмом, а подофицирима и редовима: 3 Војничке медаље и
26 Ратних крстова.
У редовима 2. пука, официри су добили: 4 ордена Почасне легије и
2 Ратна крста са палмом, а подофицири и редови: 4 Војничке медаље и 26
Ратних крстова.
У редовима 3. пука, официри су добили: 3 ордена Почасне легије и
2 Ратна крста са палмом, а подофицири и редови: 3 Војничке медаље и 10
Ратних крстова.
У редовима 16. пука, официри су добили: 2 ордена Почасне легије и
3 Ратна крста са палмом, а подофицири и редови: 3 Војничке медаље и 15
Ратних крстова.
У редовима Коњичког и Артиљеријског пука, официри су добили 3
ордена Почасне легије и 4 Ратна крста са палмом, а подофицири и редови:
2 Војничке медаље и 6 Ратних крстова.
У штабу Моравске дивизије, официри су добили: 8 ордена Почасне
легије и 8 Ратних крстова са палмом, а подофицири и редови: 5 Војничких
медаља и 7 Ратних крстова.588
Престолонаследник Александар је у пратњи војводе Живојина Ми-
шића обишао 27. марта 2. пук и тада је тражио наредника Благоја Крушића.
Са своје гранчице је скинуо Карађорђеву звезду и прикачио је Крушићу,
честитајући му одликовање и његову велику храброст. Неколико недеља
касније, на Ускрс, Крушића је потражио и нови заповедник Солунског фрон-
та, франуски генерал Гијом, подаривши му притом француско ратно одли-
ковање, уз речи: „Јуначе, ово треба вечно за носиш!” У Службеном војном
листу од 4. августа 1917. године, изашао је и званични Указ којим је Благоје
Крушић одликован Златном Карађорђевом звездом са мачевима војничког
реда.589
Велики губици српске војске се нису могли надокнадити новим људ-
ством. Српска војска је по други пут морала бити темељно реорганизована.
У пешадијским дивизијама расформирани су четврти пукови (16. пук код
Моравске дивизије) ради попуне осталих пукова. Тако је српска војска све-
дена на две армије. Прву армију сачињавале су Моравска, Дринска и Коњич-
ка дивизија. Она је посела фронт дужине 20 км од Сокола до Црне реке док
је 2. српска армија, са Шумадијском, Тимочком и Вардарском дивизијом,
посела фронт дужине 35 км од Фруштара до Сокола.590
Према директиви од 14. децембра 1916. године српска војска је тре-
бало да пређе у офанзиву чим се ситуација у Румунији буде стабилизовала
и руско-румунске снаге пређу у офанзиву. Међутим, савезничке армије на
Солунском фронту нису биле спремне, а уз то и временске прилике биле
су врло неповољне за акцију.591

97
 На основу плана који је израдио генерал Сарај, српска војска имала
је задатак да овлада непријатељским положајем на одсеку Соко-Добро
поље-Ветерник, а затим да надире ка Вардару у позадини непријатеља.
Десно од српске војске, у правцу Ђевђелије, требало је да оперише 122.
француска дивизија са грчким трупама, а лево француско-италијанске сна-
ге у правцу Тополчана. Енглези су имали задатак да задрже непријатеља.592
За ово време су пукови у предњој линији и у резерви радили на ут-
врђивању положаја, изради стрељачких ровова, постављању препрека, из-
ради места за аутоматско оруђе, топовских заклона, осматрачница, скло-
ништа, саобраћајница и комуникација и др. Озбиљних борби није било.
Борбена акција огледала се у повременом раду патрола са обе стране, а
нарочито ноћу, и у обостраном повременом артиљеријском дејству.593
У прво време активност 1. српске армије била је ограничена на
најснажније бомбардовање непријатељских положаја пред целим армијским
фронтом. До неуспеха у планираној офанзиви је дошло због слабих снага
дивизија, недовољно тешке артиљерије, препрека и др. Због неуспелих
напада и на осталим секторима савезничких армија генерал Сарај је 23.
маја 1917. године наредио да се све армије што боље утврде на достигнутим
положајима.594
У јуну је командант Моравске дивизије заједно са начелником ди-
визијског штаба обишао ровове 1. пука и 3. коњичке бригаде. Од тог вре-
мена до краја године, задатак који је стајао пред дивизијом био је једино
одбрана положаја запоседнутих у мају месецу. Организација дивизијског
положаја извршена је да најбоље одговара конфигурацији земљишта. Од-
брана је била организована у три одсека и дивизијске резерве. На десном
одсеку се налазио 3. пук, на централном је дејствовао 1. пук у оквиру 1.
бригаде, док је леви одсек посео дивизијски коњички пук. Трупе су се на
тим положајима периодично смењивале.595
Новембра 1917. године су се пукови попунили са око 300 војника,
који су као добровољци стигли из Русије. Почетком децембра у штаб диви-
зије у Груништу дошао је и престолонаследник Александар у пратњи пу-
ковника Ђуре Докића и том приликом обишао 2. пук, који се налазио у
дивизијској резерви – на западним падинама Будимирског виса.596
Међу новоприспелим налазили су се и пребези из бугарске војске.
Тачније, радило се о Србима који су мобилисани након окупације и послати
на Солунски фронт да се боре за Велику Бугарску, јер су по окупаторским
схватањима били Бугари. Користећи сваку прилику, бежали су српској војс-
ци. Међу пребезима било је српских ратних заробљеника који су такође
користили сваку погодност да се прикључе некадашњим саборцима.597
Славу српског оружја и српских официра на Солунском фронту по-
мрачио је догађај који је за време рата у највећој мери умањиван и третиран
„Солунском афером”, а након његовог завршетка „Солунским процесом”.
Између национално-револуционарне организације „Уједињење или смрт”,
познате под именом „Црна рука”, чији је основни циљ био припрема рево-
луције у свим земљама више Југославије за уједињење свих јужних Слове-

98
на и радикалских првака, дошло је до жестоких сукоба око првенства војске
и грађанске власти у Македонији. Од пролећа 1916. године односи између
„Црне руке” и Радикалне странке постали су врло заоштрени. Због тога је
власт иза које је стала контраорганизација „Бела рука”, састављена од сим-
патизера владе и регента Александра, кренула у дефинитивни обрачун са
„Црном руком”.598
Након покушаја атентата на престолонаследника Александра, 11.
септембра 1916. године код села Острово, влада је наредила хапшење ве-
ликог броја официра, присталица „Црне руке”, са њиховим вођом ђенерал-
штабним пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом.599
У Солуну је било припремано суђење официрима који су наводно
желели да убиством регента, а претходно и председника владе, изврше
војно-државни удар, смене владу и преузму власт.600
Случај „Црне руке” није заобишао ни официре Моравске дивизије.
Имали су видног удела у читавом Солунском процесу 1917. године – било
као оптужени, било као тужиоци. Догодило се оно најстрашније: да су се
дојучерашње колеге и сабраћа по оружју и по страдању, одједном окренули
једни против других. Убрзо након Аписовог хапшења, министар војни је
наредио да четворица његових другова који су се налазили на служби у
Добровољачком корпусу у Русији такође буду ухапшени. Међу њима се,
поред осталих, налазио и потпуковник Војислав Гојковић, који је у првој
ратној години био командант 4. батаљона у 2. пуку „Књаз Михаило” и једно
краће време и командант пука, одликујући се невероватном храброшћу у
Церској, Дринској и Колубарској бици.601
Постављене судије биле су углавном огорчени Аписови непријатељи.
Тако је пуковник Петар Мишић, заменик команданта Моравске дивизије на
Солунском фронту постављен за председника Нижег војног суда у Солуну.
Један од судија Вишег војног суда био је и пуковник Јосиф Костић, командант
1. пешадијског пука на Солунском фронту, а други пуковник Бранимир
Бранко Гаталовић, референт за судске послове у Моравској дивизији. На
тај начин су двојица високих официра Моравске дивизије одлучивали о
животима осуђених на Нижем војном суду и притом се видела сва погубност
читавог процеса. На Гаталовића је вршен притисак и он се често свађао са
Јосифом Костићем.602
Осуђени на смрт су до последњег часа мислили да ће се неко поја-
вити и донети помиловање. Поред Аписа, стрељани су Раде Малобабић и
Љубомир Вуловић и тако је завршено врло мрачно поглавље српске војске
1917. године, које је затим направило читаву пометњу. Сам Солунски процес
је померио планирану српску офанзиву на Солунском фронту. Велики број
официра су били уклоњени због сарадње са „Црном руком“ или зато што
су били симпатизери ове организације. Морало је да дође до реорганизације
јединица.603
У августу 1917. године је у Службеним српским новинама објављен
указ о пензионисању око 50 официра, највећим делом виших. Тада су се као
помагачи „Црне руке”, нашли и следећи официри из Моравске дивизије:

99
пуковник Стеван Миловановић (командант Моравске дивизије), пешадиј-
ски пуковник Димитрије Павловић (командант 16. пука), пуковник Тодор
Ћирић (ађутант команданта 2. пука), потпуковник Михајло Вићентијевић
(командант 3. батаљона 1. пука). Међу пензионисанима нашао се и пуков-
ник Ђорђе Палигорић, који је као командант 2. пука са истим пошао у рат
и потпуковник Јован Наумовић, прослављени командант батаљона Гвозде-
ног пука у Балканским ратовима.604
Након смене са положаја команданта дивизије, пуковник Стеван
Миловановић, који је командовао 2. пуком „Књаз Михаило” до 1912. године,
а у Првом балканском рату Моравском бригадом, упућен је у Бизерту. Међу-
тим, по повратку, 22. августа, лађа у којој се налазио је била торпедована
и затим потонула.605
Одлазак команданата осетио се код војника. Били су дужни да пре
одласка команду предају својим заменицима или помоћницима. Командант
16. пука је пре свог одласка у Солун наредио да се читав пук построји у кару
и одржао војницима и официрима дирљив говор, наглашавајући да му је
жао што мора доћи до растанка. На крају се и сам заплакао, саветујући вој-
нике да и даље буду у служби отаџбине.606
Поред „Солунског процеса”, српску војску је погодио још један важан
догађај. У другој половини 1917. године код војника, нарочито у редовима
1. и 2. пука, стизале су вести о великој побуни српског живља против бу-
гарске власти у Топличком, Нишком и Врањском округу, која је прерасла у
народни устанак. Они који су успели да избегну из Србије и прикључе се
српској војсци у Македонији, доносили су такође вести о великим злочи-
нима које су починиле бугарска, аустроугарска и немачка војска од фебру-
ара 1917. године до краја године у истим овим окрузима што је многе вој-
нике поразило.607
Српска врховна команда је одлучила да Пећанца пошаље у рејон
Топлице. Пећанац је био потпоручник у 2. пешадијском пуку, одликован за
показану храброст и пожртвовање у одбрани (1914–1915) са три златне
медаље за храброст и једном за војничке врлине. Према сопственом кази-
вању, командант Моравске дивизије II позива и шеф обавештајне службе,
ђенералштабни пуковник Данило Калафатовић, поверили су му да пред-
води целу дивизију у одступању пошто је био одличан познавалац терена,
имао је добра познанства са неким арнаутским првацима и добро се служио
њиховим језиком. Превео је Моравску дивизију до обала Јадрана и изгубио
само четири војника.608 Пећанац је у Косаницу пребачен авионом 28. сеп-
тембра 1917. године. Неколико дана по доласку наишао је на двојицу сабо-
раца из 2. пешадијског пука.609 Први је био Огњен Ђорђевић из села Стубла
код Блаца, отац петоро деце, који је са 2. пешадијским пуком II позива уче-
ствовао у Балканским ратовима као каплар, да би у нови рат ушао као под-
наредник. Његов пук се 1914. године борио против аустроугарских војника
на Јадру, код Ваљева, на Гучеву, а 1915. године се повлачио све до Грачани-
це, када је Ђорђевић одустао од даљег пута и вратио се у своје родно село.
Међутим, како је био слабог здравља, јавио се у Блацу локалном немачком

100
команданту, тражећи од њега дозволу да иде у болницу. Послат је у кур-
шумлијску болницу где га је лечио др Јован Савић, који га је отпустио на
четири месеца са потврдом да је неспособан за војну службу. Ђорђевић
остаје код своје куће до марта 1916. године, када се у Прокупљу увелико
издају легитимације становништву области. Други Пећанчев саборац био
је Јеротије Ђенадић из Горњег Врбовца код Блаца. Још приликом једног
наређења за интернацију становништва у августу 1916. године, Ђенадић
се заједно са председником општине Попово Захаријем Чорбићем одметнуо
у шуму и ускоро им се придружио и Огњен Ђорђевић. Заједно одлазе у
Механу где су од Јована Јелића из истог села и Милоша Милошевића из мало
удаљенијег Мачковца, сазнали да се у близини спустио Коста Пећанац и ту
је уследио први сусрет. Пећанац се нарочито обрадовао сусрету са Ђорђе-
вићем с којим је четовао по Македонији 1905. године. Недуго затим долазе
и свештеник Димитрије Димитријевић из Барбатовца, бегунац из бугарског
логора Ески Џумаја и прота Глигорије Глиша Којашевић, који је успео да
побегне из бугарског затвора у Нишу и да се потом једно извесно време
сакрије у Лазаревцу код Блаца, заједно са Вучком Пантићем. Ово је пресуд-
но утицало да и Вучко Пантић приђе Кости Пећанцу, доводећи притом на
Соколовицу још „одметника” од бугарских власти.
Пећанац је по доласку на терен у Солун послао Антонија Станковића
да извести Врховну команду о припремама које се увелико спроводе. На
том путу га је ухапсила аустроугарска жандармерија, али је порука о борав-
ку Пећанца некако стигла до команде, која затим овлашћује мајора Свето-
зара Богдановића из 3. пука Моравске дивизије да одржава везу са Пећан-
цем. Богдановић шаље 17. априла 1917. године четворицу сељака да зајед-
но са пријатељски настројеним Арнаутима ухвате везу са Пећанцем на
планини Јастребац.610
Војвода Коста Војиновић је послао групу људи да се пробију до Со-
луна и тамо известе команду о четничким акцијама. Из ове групе је једино
наредник-четник Прока Планић, са још двојицом, успео да се пробије и
преда извештај. Потом су послати да обиђу 1. и 2. пук, који су били попуње-
ни обвезницима са територија по којима се четовало. Војницима су прено-
шене вести о њиховој родбини. Командант 1. пука је тражио да Планић
остане у његовој јединици, што је и одобрено. Међутим, Планић је већ био
измучен великим напорима, глађу, непрекидним пешачењем и неспавањем.
На крају је оболео и пренет у болницу.611
Како би угушили устанак окупаторски војници су вршили стрељања,
паљења и интернације становништва. Дошло је до масовног интернирања
мушкараца од 16 до 60 година, који су одвођени на тешке физичке радове.
За време рација убијани су људи по селима за најмању сумњу да су били у
устаничким четама или сарађивали са четницима. Анкетна комисија је по-
сле рата поименично пописала 8.767 убијених и стрељаних, као и 43.484
спаљених кућа и помоћних зграда у време гушења устанка.612
Солунски процес је условио другу промену командног и командир-
ског кадра у редовима Моравске дивизије. Тако је дивизију у предстојећој

101
Пуковник Панта Грујић, командант Моравске дивизије од јануара 1917. ( из
заоставштине генерала Панте К. Грујића, породице Симић из Београд)
савезничкој предвиђеној офанзиви предводио пуковник Панта Грујић, док
је на место откомандованог пуковника Јосифа Костића дошао потпуковник
Стојан Николић. Моравска дивизија је била предвиђена као армијска ре-
зерва. Сменила је 4. руску бригаду, заузевши положај у ширини око 11 км.
Јединице 3. пука су смениле 7. руску бригаду на десном одсеку, док су 2.
пук, коњичка бригада и тешка артиљерија сменили Русе на њиховом левом
одсеку. Први пук је остао у дивизијској резерви. Моравска дивизија је на
запоседнутим положајима имала задатак да брани теренски одсек између
Црне реке и Љешничке реке, везујући се десно са трупама Дунавске диви-
зије, а лево са француским јединицама.613

Њ. В. Престолонаследник Александар са војводом Мишићем и командантом Моравске

дивизије са штабом на осматрачници Грунишки вис, 25. јануар 1918.
(Народни музеј Краљево, Албум Историјски ратни снимци 1912 – 1918, М. Вукашиновића)
 ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ОСЛОБОЂЕЊЕ

Савезнички команданти обилазе фронт – Формирање Прилепског и

Охридског одреда – Бугарски препад на Црној реци – Патролна
извиђања – Напад на Кучков камен – Од Вардара до Лесковца –
Ослобођење Ниша – Последњи немачки отпор – Крај рата у Темишвару

До половине 1918. године долазили су многи истакнути командан-

ти у штаб Моравске дивизије. Војвода Живојин Мишић је у јануару обишао
штаб, а потом изашао на Грунишки вис, где је са дивизијске осматрачнице
имао увид у целокупни фронт дивизије и на непријатељске ровове. Ускоро
је обишао фронт и са престолонаследником Александром. Сутрадан је штаб
дивизије посетио и командант 17. француске колонијалне дивизије, генерал
Бордо са својим ађутантом.
У марту су из Врховне команде дошли командант армијске инжење-
рије и шеф телеграфског одсека. Штаб Моравске дивизије у мају посећује
и начелник штаба команде Источне војске, генерал Чарлс Шарпи, а у јулу
начелник штаба Источне војске, генералштабни пуковник Безансон. Сви
поменути команданти су приликом посете имали само речи хвале, нарочи-
то за јединице.614
У фебруару су делови Моравске дивизије били смењени са фронта
између Гршиног потока и реке Љешнице деловима Дунавске дивизије. У
току 13. фебруара, 2. пук је посео централни одсек и сменио делове 1. пука,
док је овај сменио 3. коњички пук. По један батаљон 1. и 2. пука и 2. коњич-
ке бригаде дошли су у дивизијску резерву. Смена је извршена без узнеми-
равања од непријатеља.615
Српска војска је према наређењу генерала Гијома имала задатак да
прошири свој фронт преко Црне реке и поседне десни одсек 17. француске
колонијалне дивизије, који се налазио у продужетку левог крила 1. српске
армије. Зато је 27. марта Српска врховна команда наредила команданту 1.
армије да се за поседање овог одсека на левој обали Црне реке формира
„Прилепски одред”, јачине четири батаљона, шест батерија са осталим при-
падајућим деловима који ће посести за одсудну одбрану пододсек ширине
3 км од Црне реке до потока Душковац. За формирање предвиђеног одреда
свака дивизија 1. армије морала је да стави на располагање по један ба-
таљон, а један је био предвиђен од коњичке дивизије. У састав одреда ушла
је дотадашња француска артиљерија, док је за команданта одређен коњич-
ки пуковник Никола Цоловић. Само формирање одреда извршено је у току
25. марта код Скочивира. Смена француских делова на том пододсеку је

104
извршена у току ноћи. Из Моравске дивизије је упућен 1. батаљон 1. пука.
За попуну „окрњеног” пука из 2. и 3. пука одређена је по једна чета. Тада се
и фронт 2. пука проширио на западу преко „Трикало рида” до „Западног
пупка”, док се дотадашњи фронт 1. пука скратио.616
Релативно затишје у рововским борбама прекинуо је изненадни бу-
гарски напад, 8. јуна 1918. године. Почео је у два часа ноћу тако што је от-
ворена јака ватра на део дивизијског фронта од „Трикало рида” до Црне
реке, а на удару су нарочито били „Чавчићи“, „Крива јаруга“, и „Цер“. Под
заштитом су Бугари упутили своја два јуришна вода на лево крило Чавчића,
који су пришли до самих жица, одакле су пешадијском и митраљеском ва-
тром и бомбама одбачени. У овом нападу било је рањено 12 војника из 1.
пука.617
У одбијању непријатељског напада видно се истакао пешадијски
потпоручник и водник 4. чете 2. батаљона Вуксан Царевић. Он се са својом
четом налазио на положају који је био засут снажном артиљеријском и
митраљеском ватром. Услед тога се појавила бојазан да се положаји неће
моћи одржати. Тада је Царевић својим храбрим држањем, умешним коман-
довањем, као и непрекидним обиласком вода, одржао са војницима положај
и није дозволио непријатељу да се приближи. Том приликом је био рањен
на седам места парчадима зрна из рововског топа. Пре тога је био рањаван
још два пута. Због храброг држања за време овог бугарског препада на
Црној реци похваљен је наредбом команданта Прве армије од 20. јула 1917.
године.618
Како би се што боље искористио савезнички успех у Албанији и
истовремено обухватило десно бугарско крило, командант савезничких
снага је затражио да Срби формирају један одред и ставе га на располагање
за овај планирани маневар. Тако је дошло до формирања још једног привре-
меног одреда који је назван Охридски, с обзиром на правац напредовања у
Албанији. За овај одред је био предвиђен такође један батаљон из обе српске
армије, један вод коњаника, једна брдска батерија из Коњичке дивизије и
санитетско одељење. За све време операција одред је остао у саставу фран-
цуске Источне војске. Из Моравске дивизије је формирана једна чета за
предвиђени батаљон који су чинили 165 војника, један командир, четири
водна официра, два пушкомитраљеза, санитет и комора. Из првог пука је
одређено 30 војника, други пук је дао 80 војника а трећи – 55 војника. За
команданта предвиђеног батаљона одређен је командир митраљеског
одељења у 3. пуку, капетан Чедомир Гужвић. Само формирање чета извр-
шено је у Груништу.619
Нови предах на ратишту је искоришћен за друго веће додељивање
савезничких одликовања борцима и старешинама Моравске дивизије. Пу-
кови су били постројени 27. јула 1918. године у Водену, где су дошли регент
Александар и француски команданти. Након прочитане Заповести коман-
данта 1. српске армије, одликовали су најбоље.620
Овај период је такође искоришћен и за одавање почасти палим бор-
цима у 1916. години. Тада је у присуству свештеника освећен споменик

105
погинулим борцима 1. пука на гробљу код села Добровени и споменик по-
гинулим борцима 2. пука на гробљу у селу Старовени.621
Српска Врховна команда је 8. јула 1918. године доставила наређење
командантима армија за предузимање потребних мера за предстојећу ве-
лику офанзиву и пробој Солунског фронта. С тим у вези, на одсеку 1. армије
је наређена акција патрола (патролних извиђања) са циљем провере спрем-
ности непријатељских војника. Према наређењу команданта Моравске ди-
визије од 20. јула, на рејону Светоархангелског одсека, требало је изврши-
ти демонстративно гађање непријатељских ровова и митраљеза а потом
упутити одређене патроле у потребно извиђање.622
Сам одсек је образовао прву одбрамбену линију, која се протезала
од Гришног потока до јужне стране Старовена. Њена дужина износила је
1500 метара. Линија се састојала из стрељачких ровова и отпорне тачке. У
стрељачким рововима дубине до 2 м, израђене су земунице за одмор вој-
ника, надстрешнице и јапанске рупе за заштиту од непријатељске артиље-
рије. Стрељачки ровови прве линије су ради лакшег прилаза били такође
везани саобраћајницама са отпорном тачком „Св. Арахангел”.623 Овде се на-
лазио 1. батаљон 3. пука, са својим митраљеским одељењем, једним водом
4. митраљеског одељења – свега 9 митраљеза, два топа од 37 мм и два ха-
зен-топа. Насупрот пуку, налазио се 43. бугарски пешадијски пук, који је са
два батаљона држао у првој линији одсек од источне ивице Старовена до
Љешничке реке.624
На основу осматрања, упућене су четне патроле. Исте патроле су се
услед јаке артиљеријске ватре морале по неколико пута враћати на полаз-
не положаје. У току самог извиђања било је јасно да је непријатељска ар-
тиљерија далеко слабија од српске, што је значило да Бугари оскудевају у
муницији.625 За одлазак у патролно извиђање јавио се велики број војника.
Овим акцијама се показало да је српски војник био у потпуности спреман
за завршни чин: пробој Солунског фронта.626
Иако није било већих акција на положајима Моравске дивизије за
време рововских борби, од почетка 1917. године до њеног изласка на по-
лазне тачке за коначан пробој Солунског фронта, губици су били следећи:
26 погинулих и несталих официра, подофицира, каплара, редова и 64 рање-
на.627
Француски генерал Гијом је 15. јуна 1918. године наименован за
војног гувернера Париза. За новог главног заповедника солунске војске
постављен је генерал Франше Д’Епере. Његов долазак на Солунски фронт
пресудно је утицао на припрему пробијања истог фронта и излазак из пре-
дуге рововске борбе којом се ништа није добило.628
Још по доласку на Солунски фронт у српској Врховној команди по-
чело се размишљати о једној офанзиви која би довела до избацивања Бу-
гарске из рата, одвајање Турске од Централних сила и угрожености Аустро-
угарске. Након што је генерал Д’Епере потврдио скорашње пробијање фрон-
та, српска Врховна команда је 27. јула доставила командантима армија план
за напад. У њему је изнет циљ офанзиве, који се састојао у пробоју неприја-

106
тељског фронта од реке Сушице до реке Љешнице и раздвајања бугарске
војске. Тај задатак је припао српској војсци, ојачаној са две француске ди-
визије, тешком артиљеријом, авијацијом, транспортним средствима, рад-
ничким колонама (све под заповедништвом војводе Живојина Мишића).
Главни напад планиран је на фронту Камен (1678)-Соко (1825) а затим даље
продирање ка северу ради раздвајања непријатељских снага које оперишу
у пределу Вардара и Струге од оних које се налазе у рејону Битоља.629
Пошто је коначна одлука за пробој донета почетком јула 1918. го-
дине, за припреме је остало највише 2-2,5 месеца, тако да је напад могао
отпочети најкасније половином септембра. Након тога на високопланин-
ском земљишту Мориховско-Могленских планина, наступа период хладног
времена са јаким ветровима, кишом и маглом, што би отежавало операције,
а нарочито у погледу дејства артиљерије и авијације.630
Пред почетак напада распоред 1. српске армије је био такав да су у
првом ешелону биле Дунавска и Дринска дивизија, а у другом Моравска
дивизија иза левог крила Дринске дивизије. Коњичка дивизија је стављена
на располагање Врховној команди. Сменом Моравске и Тимочке дивизије
са ранијих положаја које су поселе француске снаге, фронт српске војске
скраћен је са 60 км на 32 км и тако су добијене две дивизије за други еше-
лон. Моравску дивизију и привремено формирани Прилепски одред сме-
нила је од 23. до 27. августа колонијална дивизија, након чега је Прилепски
одред расформиран а пешадија Моравске дивизије се прикупила иза фрон-
та на просторији Јелак-Султанија-Кулбери. Дивизијска артиљерија је рас-
поређена на одсецима Дринске и Дунавске дивизије.631
Укупан број немачко-бугарских снага на целокупном фронту износио
је близу 600.000 људи, док је код савезника тај број био нешто већи. Распо-
ред непријатељских снага је био строго линијски тако да није постојала
ниједна комплетна оперативна јединица у резерви.632
Ради пробоја фронта командант савезничких војски, генерал Д’Епе-
ре, наредио је да артиљеријска припрема отпочне 14. септембра изјутра, а
напад пешадије сутрадан. Како су у то доба године у области Доброг поља
биле честе магле, предвиђено је да се командантима трупа за напад 14.
септембра, изјутра изда телефонски уговорена шифра за почетак артиље-
ријске припреме.633
У очекивању судбоносног дана српска Врховна команда је целу ноћ
13/14. септембра провела на положају, а ујутру 14. септембра у 5 часова сви
су команданти били на својим осматрачницама. У то време магла је била
прикрила читав терен, особито у зони дејства 2. српске армије. Изгледало
је да артиљеријска припрема неће моћи почети овог дана. Али, са освитом
дана магла се дизала и удаљавала ка мору.634
Иако се магла није потпуно дигла, војвода Живојин Мишић је у 6.15
дао команданту 1. и 2. српске армије телефоном уговорену шифру за поче-
так артиљеријске припреме, о чему је извештен и генерал Д’Епере.635
У 8 часова 1.718 топова разних калибара отворили су снажну ватру
на фронту од Белог мора до Охридског језера. У првом периоду артиље-

107
ријске припреме, дејствовало се по главном положају, гранате и шрапнели
су рушили препреке, осматрачнице, нарочито прве линије ровова. Затим је
ватра усмерена на митраљеска гнезда и склоништа. У току дана ватра је у
неколико махова за кратко време прекидана да би се омогућило авијацији
и патролама да осмотре резултате рушења. Затим је дејство продужено и
у току ноћи, да би се изнуривала непријатељска посада и онемогућила по-
правка порушених објеката.636
Од експлозија граната грмео је цео фронт. Какво је било дејство бом-
бардовања, могао је да осети онај на кога су падале тешке топовске грана-
те и онај ко је то посматрао из непосредне близине. Од силине екплозија
тешких разорних граната земља се тресла и дрвеће љуљало. Од непрекид-
не паљбе долазило је до усијања, а делимично и до прскања топовских цеви.
Муниција се није штедела, јер је залиха била и више него довољна.637 Пошто
је Моравска дивизија планирана као резервна снага, у артиљеријској при-
преми Моравски артиљеријски пук се налазио у саставу Дринске и Дунавске
дивизије. Тек ће 16. септембра, наредбом команданта дивизије, пољски,
хаубички дивизиони и рововске батерије бити враћени у састав Моравске
дивизије и помагати наступање нападних колона.638
Према записима историчара 10. бугарског пука, српска и француска
артиљерија су до 16 часова избациле скоро 50.000 шрапнела и 10.000 гра-
ната на пуковском сектору у Добропољској равници, док је на положајима
„Соко”, пало око 30.000 шрапнела и 3.000 граната. Француска артиљерија
је у гранатирању положаја користила и муницију са загушљивим гасом.
Ипак, након француског авионског извиђања и извештаја патрола, упркос
силини гранатирања, бугарски војници нису изгледали нимало деморали-
сано. Зато је после 16 часова отпочео нови и још жешћи артиљеријски напад
који није до зоре ни престајао.639
Приликом артиљеријске припреме од 14. септембра, велики део бу-
гарских ровова био је порушен, телефонске везе с предњим деловима и
између штабова пукова и бригада биле су уништене, а нека склоништа
разрушена. Непријатељски војници су били растројени и врло заморени,
јер се ни у току ноћи нису могли одморити. Међутим, захваљујући солидним
склоништима, њихови губици нису били велики.640
За све време артиљеријске припреме српска и савезничка авијација
биле су врло активне, извиђајући и снимајући непријатељске положаје.641
У току ноћи 14/15. септембра француска и српска пешадија поселе
су полазне положаје, а изјутра пре почетка пешадијског напада, појачано
је дејство артиљерије.642
У напад је кренула 2. армија на први непријатељски положај, док је
1. армија имала задатак да помаже овај напад снажним притиском на свом
делу фронта од Сокола до потока Љешнице. Тог првог дана напада пешадије
Дринска дивизија је била ојачана једним пуком Моравске дивизије, поку-
шавајући да потисне непријатеља према Лабиницу. Тог дана остали пукови
Моравске дивизије остали су у армијској резерви.643

108
 Пошто су створени повољни услови за увлачење Моравске дивизије
у прву линију, она је одмах након што је Дринска дивизија подишла гребе-
ну Градешничке косе, предузела покрет са Милетине косе ради продирања
у међупростор између Југословенске и Дринске дивизије. Њен задатак био
је да напада фронт Козјакова коса и западно, да би се што пре овладало
гребеном Кучков камен-Трибор, где је требало сменити трупе 2. српске
армије и даље непријатеља гонити према Кавадару и на тај начин му пре-
сећи комуникацији у долини Црне реке и Вардара. Пошто је лева колона
Моравске дивизије у заједници са једним делом Дринске дивизије успела
да заузме Лабницу, то су се створили повољни услови да дивизија што пре
избије на Кучков камен.644
У предстојећем нападу 3. пук је требало да освоји коте 1267 и 1369,
тј. огранака планине Козјак, коју су претходних дана нападали јединице
Дринске и Југословенске дивизије. Ове коте су врло специфичне и имају
облик купе. До половине су голе и добро прегледне са видљивим прилази-
ма, а од пола до самог врха обрасле су густом шумом и са врло стрмим па-
динама. И поред тога, морал јединица 3. пука био је на највишем нивоу, док
су бугарски војници већ били деморалисани падом прве одбрамбене линије
претходног дана. Напад је отпочео 16. септембра око 18.00 часова. Батаљо-
ни су се налазили на југозападној падини званој „Чвор”, где је командант
пука издао наређење за напад и то: 1. батаљон напада на коту 1369, а 3.
батаљон на коту 1267. Други батаљон се налазио у пуковској резери.645
Одбрана је организована од деморалисаних бугарских војника из
10. и 30. пука, који су доживели пораз са другим јединицама на Добром
пољу и Соколу и били принуђени да се повуку према Козјаку и даље Св.
Панталејмону. У том одступању, долазило је до расипања војника, док су
старешине са великом муком успели да неке од њих прикупе и одведу их
на положаје. Бугарски 10. пук имао је 7 митраљеза и једва 460 способних
војника да наставе борбу. Сваки од њих имао је пушку и десетак метака.646
За све време пребацивања, батаљони 3. пука били су под ватром митраље-
за који је био пласиран на пошумљеној коси нешто западније од саме коте
1369. Стрељачки стројеви су око поноћи допрли до ивице шуме, обележа-
вајући своју висину ватрама. Бугари су се повукли у шуму и одатле дејство-
вали хазен-топовима и ручним бомбама од којих је било мањих губитака
код 1. батаљона. Упркос тој ватри, стрељачки строј је наставио наступање
и рано изјутра непријатељ је почео малаксавати и одступати. У рану зору
су први војници овладали котом 1369, а затим и 1267. Поред тога, на десном
крилу су се већ видели батаљони 1. пука, који су нападали из тог правца
исте непријатељске положаје. На левом крилу су се видели и делови Дрин-
ске дивизије који су са Моравском дивизијом вршили снажан притисак на
планину Козјак.647
Након што су српски војници освојили већи део Козјака уследио је
напад на Кучков камен и узвишење „Свођ” и коначно овладавање Козјаком.
Нарочито је Свођанско узвишење било непроходно. Терен је био голет, пун
камења и са врло стрмим странама ка Полчишкој реци. Трећи пук је добио

109
задатак да енергично нападне бугарске војнике и што пре избије на север-
не падине Кучковог камена, док би 1. пук нападао са југа.
Батаљони су прешли у напад потпомогнути артиљеријском ватром
1. и 3. брдске батерије топова 37 мм, који су се пласирали на погодним
местима за дејство. Упркос тешком терену, стрељачки стројеви су се вели-
ком брзином и огромном издржљивошћу приближавали крајњем циљу.
Подишли су под сам врх греде која се пружа западно од отпорне тачке коте
1740, где су дочекани снажном ватром. На овом простору су се налазили
делови 10. и 53. бугарског пука. Последњи непријатељски пук је накнадно
стигао на Добро поље као резерва и био је прикључен 2. дивизији. Одатле
је био принуђен да се повлачи са осталим пуковима. Предњи делови су били
принуђени за застану, мало се одморе и чим су се војници прикупили, ус-
ледио је општи јуриш након чега је Кучков камен био у рукама пука. Бугар-
ски војници су се повукли и са Свођа, који је такође освојен. Заробљено је
7 бугарских војника и официр Васиљ Васиљев из 10. пука.648 Све што су
војници из 10. пука могли да учине након збацивања са Кучковог камена
јесте да пре српских војника прегазе Полшичку реку, стигну до Св. Панта-
лејмона и униште складиште. То је уједно било све од родопског пука, који
се потпуно уништен повукао у Софију, где је сачекао крај рата.649
На тај начин су српски војници 1. армије овладали Козјаком и дали
велики допринос у пробоју Солунског фронта. На крају ће се испоставити
да је убацивање свеже Моравске дивизије другог дана пробоја решило бит-
ку за планину Козјак, јер је одмах након пораза на Добром пољу, немачка
команда 11. армије, увидела значај Козјака и пожурила да рокира 2. и 3.
бугарску дивизију на линији Градешница-Козјак-Тополац-Зборско. Међу-
тим, дивизија је већ била у пуном налету, а пад Доброг поља имао је пре-
судни утицај на бугарске војнике.650
Како су обе српске армије 17. септембра имале успеха, то је у тро-
дневним борбама српска војска, ојачана двема француским дивизијама и
тешком артиљеријом, успела да пробије непријатељски утврђени фронт на
Добром пољу и Козјаку.651 Сам пад Доброг поља (погинуло 34 официра и
748 подофицира и војника) Бугари су доживели као тежак државни и на-
ционални пораз.652
Нешто јачи отпор, у коме су учествовали и немачки војници пружен
је 21. септембра северозападно од села Галишта, на једној доминирајућој
греди. Морал бугарских војника за одбрану овог положаја био је добар по-
што су у претходним данима успели да сузбију нападе слабих делова 2.
пука. Падом ових положаја, ставља се под српску ватру пут Прилеп-Грацко,
који је био један од најглавнијих комуникација за снабдевање трупа око
Прилепа и целе немачке 11. армије. Зато су положаји код Галишта морали
упорно да се бране. За предстојећи напад поред батаљона 3. пука ангажо-
вана је и једна чета 2. батаљона 2. пука, која је до тог времена имала
специјални задатак. Након огорченог немачко-бугарског отпора који је
сломљен тек после другог дана уз сталне јурише, 3. пук је овладао гредом.
На самом терену је избројано 35 непријатељских лешева, од којих два офи-

110
цирска. Заробљена су 4 бугарска војника из 3. батаљона 73. пука. Са немач-
ке стране борио се један батаљон.653
Након савезничког успеха на Добром пољу и Козјаку, Моравска ди-
визија је требало да поседне положаје на десној обали Црне реке и добро
утврди мостобране, а потом настави надирање у правцу Прилепа, који су
бранили 2. и 4. бугарска дивизија и немачка група „Ројтер”.654
Успеси савезничких трупа су се наставили. Друга српска армија је
21. септембра била на простору Демир капија-Неготино-Кавадарци-Кри-
волак, а 1. армија на Дренској планини чиме је и стратегијски пробијен
Солунски фронт. Између немачких и бугарских армија створен је празан
међупростор ширине 50 и дубине 40 км. Српским армијама је издата запо-
вест да хитају ка Вардару.655
У току 23. септембра 1. српска армија је наставила надирање ка Вар-
дару и то Моравском и Дринском дивизијом у првом и Дунавском дивизијом
у другом ешелону. Моравска дивизија је продужила наступање ка Вардару
правцем Дебриште-Сирково-железничка станица Виничани и код по-
следњег одредишта је десна колона наишла на отпор који је био савладан.
Дивизија је прегазила Вардар код села Убова без икаквог отпора.656
Приликом наступања ка Св. Николи, претходница дивизије је наишла
на јак непријатељски отпор на косама на левој обали реке Азмак. После јаке
борбе непријатељ се у нереду повукао ка Св. Николи, оставивши доста ле-
шева на положају. Тада је међу осталим заробљен и командант 28. бугарског
пука мајор Васиљев.657
Штаб 1. српске армије је примио 30. септембра у 6 часова обавештење
од Врховне команде о прекиду непријатељства са Бугарском и наређење
да се армија одмах припреми за покрет ка Куманову. Овим је напредовање
српских армија било олакшано, јер су отпор пружали само немачки војни-
ци. Моравска дивизија је своје наступање требало да настави заједно са
Дринском и 17. француском колонијалном дивизијом преко Пчиње са циљем
прекида непријатељске комуникације на линији Куманово-Крива Паланка.
Након пресецања комуникације разоружана је 2. и 4. бугарска дивизија, па
су тако српске снаге заплениле око 46.000 пушака и 80 топова. У исто вре-
ме четири бугарске дивизије биле су заробљене у рејону Скопља и на тај
начин је након петнаест дана после почетка пробоја завршен рат са Бугар-
ском.658 На бугарској граници је стајала 2. српска армија, док се прва одавно
одвојила и припремала за деловање у јужној Србији.
Српска војска је у борбама за пробој Солунског фронта имала 305
погинулих, 701 рањеног и 22 нестала, а од тог броја, 30 погинулих, 207
рањених и 3 нестала било је у редовима Моравске дивизије. С друге стране,
дивизија је заробила 60 бугарских војника и старешина, међу којима и ко-
манданта 10. пука.659 Релативно мали губици код дивизије на положајима
планине Козјак (Кучков камен) и њеног огранка – Чашки, као и код села
Галишта, Кишина, Кеслера и Црнилишта, могу се оправдати чињеницом да
су бугарски војници пружали слаб отпор услед опште деморалисаности,
предности савезничке артиљерије и напослетку одличне спреме и реше-

111
ности српских старешина и војника након одмора од борби 1916. године.
Јачи отпор су пружали Немци, али их на фронту Моравске дивизије готово
није ни било.
По капитулацији Бугарске савезничке снаге добиле су нове задатке.
Прва српска армија са Коњичком дивизијом имала је задатак да дејствује
долином Мораве и што брже избије у нишки рејон ради поседања тог важ-
ног комуникацијског чвора. Привремено је била ојачана француском Коњич-
ком бригадом под командом генерала Гамбете, која се налазила код Ско-
пља.660
У борбама за ослобођење Врања и седишта 1. пуковске окружне ко-
манде није учествовала Моравска дивизија и њен први (врањски) пук, с
обзиром на застој услед непрекидних даноноћних маршева од пробоја Со-
лунског фронта до савладавања бугарског отпора по Македонији.
Немачка војска, која се повлачила од Куманова зауставила се код
Врања и то три ловачка батаљона са неколико батерија, а који су претход-
но имали велике губитке. Немачки 102. пук стигао је у Врање почетком
октобра, да би потом био упућен ка Бујановцу и затворио правац ка Врању.661
Заједно са српском војском из правца Куманова наступала је и фран-
цуска Kоњичка бригада генерала Гамбете и то долином Мораве ка Врању,
извиђала непријатељске покрете и садејствовала са Дринском и Дунавском
дивизијом у будућем ослобађању Врања, обезбеђујући истовремено десни
бок дивизије.662
Непријатељски војници су организовали одбрану Врања посевши
висове североисточно од притока реке Кушевице и Картанске, штитећи
истовремено железничку пругу. Приликом поседања положаја запаљена је
Ристовачка железничка станица, а пруга код истоименог села прекинута.
Главни положај је држала аустроугарска 9. дивизија и неколико коњаника
из дивизијског ескадрона и пешадијске дивизије (улана).663
Четвртог октобра, са положаја Дунавске дивизије виделе су се код
касарне 1. пука густе и велике непријатељске колоне, које су се журно спре-
мале за одступање. Артиљерија је испалила неколико граната на град, од
којих је једна пала усред колоне што је створило велику пометеност не-
пријатеља, који је потом без икаквог реда почео још брже да напушта град.
Да би се спасила комора, поседнута је јужна ивица града, где је пружан
отпор, који је сломљен у 12 часова. Тада су се поражени аустријски и немач-
ки војници повлачили према Прибоју, док је део 1. батаљона 7. пука, као
његова претходница, ушла у Врање, дочекана звоњењем звона са цркве и
одушевљењем грађанства, које је војнике и официре китило цвећем и пеш-
кирима. Заробљен је већи број непријатељских војника (око 500), а један
број је бацио оружје и размилио се по граду и околним селима.664
Приликом борби за Врање, истакли су се и цивили, грађани општи-
не Туларске из села Дабишевца. Успели су да се организују и пруже отпор
аустријским војницима код Дабишевца, водећи борбу 9. октобра, од осам
сати изјутра до четири часа поподне. Аустријанци су потом затражили пре-
говоре и послали своје парламентарце. Захтевана је њихова безусловна

112
предаја и тада се предало 19 официра, 160 подофицира и редова, док је
заплењено 5 митраљеза, 6 митраљеских и 2 јахаћа коња са прибором и
ослобођено из ропства 2 српска војника из 3. ескадрона 4. коњичког пука.
У овим борбама су са сељацима учествовали и поједини припадници 2. и 3.
пука, који су пуштени на одсуство. Враћајући се својим кућама, придружи-
ли су се овој борби, ставили на чело устаника као команданти и помагали
нападе својим војничким знањем. Због овог подвига, поднаредник Петар
Павловић из 1. чете 3. батаљона 2. пука, одликован је Карађорђевом звез-
дом, док су најистакнутији мештани општине Туларске одликовани Злат-
ном медаљом за храброст.665
Француска коњичка бригада је још 4. октобра добила наређење да
продре долином Власине и Лужнице преко Власотинца, Мезграје и Горње
Крњине, стигне и зароби велике колоне стоке и материјала, које Бугари
односе у Бугарску, и заузме Пирот, оперишући долином Кутине и Нишаве
ка Нишу.666 Тако Моравска дивизија, поред Врања, није учествовала ни у
ослобађању Пирота, седишта 3. пука и Окружне команде.
Када је бугарска војска напустила Пирот, 10. октобра 1918. године,
од грађана је образована Народна одбрана. Успостављена је српска општин-
ска власт и образован одбор за дочек ослободилаца од шеснаест виђенијих
грађана. Делови француске коњичке бригаде који су упућени у правцу Беле
Паланке заустављени су отпором непријатеља северно од Бабушнице, а
затим и испред саме Беле Паланке. Овде су Немци бранили прилазе Пиро-
ту. Након упорне борбе француска војска је ослободила Белу Паланку, али
је у тим борбама погинуо командант коњичког одреда, који је свечано био
сахрањен. Пут према Пироту био је отворен. Народ је одушевљеним узви-
цима поздрављао француске ослободиоце.667
Немачку одбрану нишког правца и града Ниша организовале су је-
динице 11. армије (219. и 217. дивизија) под заповедништвом генерала
Куна фон Штојбена, и то оне јединице које су се повлачиле након силовитог
пробоја Солунског фронта и напредовања српске војске долином Вардара
и које су у истом пробоју биле стациониране у долини Нишаве као и оне
које су у међувремену пристигле из Бугарске и других крајева. Немачка
одбрана је имала за циљ да одвојене српске војнике од француских разбије
на прилазима Нишу и изврши велики противудар са циљем растурања са-
везничких снага и повратка стања пре 14. септембра.668
Немачко врховно заповедништво је сматрало да се одбраном Ниша
брани не само Србија већ и немачко царство.669 У ствари, надали су се успе-
сима на Западном фронту и пасивизирању велике офанзиве коју је маршал
Фердинанд Фош, као заповедник обједињених савезничких армија (аме-
ричке, француске и британске), предузео са циљем да заврши битке на
Западном фронту и натера Немачку на капитулацију. Ова офанзива усле-
дила је након пробоја Солунског фронта, када се увидела слабост немачке
армије, коју је требало искористити свакодневним нападима на немачке
војнике, потпуно већ деморалисане лошим вестима са балканског ратишта.670

113
 Немачко војно заповедништво је у потпуности изгубило поверење
у војнике Двојне монархије који су нешто мањи отпор српској и француској
војсци пружили код Врања и од тада се све до Ниша нису ни сретали. Тако
је читав терет одбране нишког правца пао на леђа немачких војника.
С друге стране, српска 1. армија је оперисала са једним делом фран-
цуске Источне војске све до Лесковца, да би се потом јединице одвојиле
тако што је француска главнина ове војске прешавши преко Бабичке горе
кренула да ослобађа Лужницу, Пирот, Књажевац и даље целу источну Србију
до Дунава, док је српским јединицама остао нишки правац и операција
ослобођања Ниша. Једино се једaн комбиновани савезнички одред којег су
чинила два француска, два грчка и један француски коњички пук под за-
поведништвом генерала Огиста Шарла Транијеа налазио са трупама које
су оперисале ка Нишу и Прокупљу. Намера маршала Франшеа Д’Епереа и
војводе Живојина Мишића била је да док српска војска оперише око Ниша
француска снажним притиском спречи евентуално немачко извлачење на
северу, на простору од Сврљига до Књажевца, како би онемогућила да
даљим одступањем стигну до Дунава.671
Међутим, како је наступајућа Прва српска армија била одвојена од
главнине француске Источне војске на Солунском фронту и српске Друге
армије скоро 200 километара, то је немачка команда осетила да је дошао
прави тренутак за растројство једног дела српске војске снажном одбраном
испред Ниша.672 У том смислу и већ 8. октобра 1918. године, свим војници-
ма немачке 219. дивизије, прочитана је заповест команданта Армије и не-
мачког цара Вилхелма за одсудну одбрану Ниша са циљем заустављања
противника који је био заморен дуготрајним маршевима, а потом и његово
уништење.673
Немачки команданти били су свесни српске моћи након незадрживог
продора из Македоније па су за сваки случај и пре одсудног напада, из Ниша
размештали поједине јединице и институције у правцу Крушевца где је по
свој прилици требало да организују другу одбрамбену линију у случају пада
Ниша. Поред тога, ситуација у самом граду није ишла на руку Немцима. У
извештају немачког обавештајног одељења наводи се да је дошло до суко-
ба између немачких и бугарских официра, као и да су из града на Велики
Јастребац побегли неки аустроугарски војници који траже да се повежу са
четницима. До једног сукоба са тим бегунцима је дошло у пределу Јужне
Мораве и на Копаонику.674 Бугарски војници су приликом бекства из града
успели да одвуку многе магацине са храном и другим материјалом тако да
је снабдевање немачких војника било и отежавајуће и забрињавајуће.675
Војно-инспекцијска област „Морава” је званично престала са радом
29. септембра, након што је Бугарска затражила примирје, док је војно и
чиновничко особље – њих 130, отишло у Софију где ће ова обласна коман-
да бити и расформирана. Са њима су возовима отишле и оне јединице које
су потпадале под њену команду, а које нису биле велике, као и школа за
подофицире бугарске војске.676 Са Војно-инспекцијском облашћу евакуиса-
на је и тзв. експедициона болница, која се налазила у згради Инжењеријске

114
касарне и где је било 550 бугарских рањеника, углавном довођених са Со-
лунског фронта. Ова болница је по пристизању у Софију предата францу-
ским војницима.677
Према наређењу немачке команде извршена је и регрутација једног
дела мушког нишког становништва за присилни рад. Грађани су вођени да
копају ровове за немачке војнике на Селичевици и на Сврљишким плани-
нама и том приликом многи су успели да побегну.678 Немачка железничка
дирекција је била расформирана и пребачена у Крушевац, док је само један
дан касније била укинута и Команда града и сву власт је добио (преузео)
заповедник одбране Ниша, тј. командант 219. пешадијске дивизије, којем
су сви морали да се беспоговорно покоравају.679
Сама немачка одбрана Ниша простирала се на линији планина Се-
личевица-планина Пасјача, док је код села Рудари на подручју Косаничког
среза постављена још једна линија одбране тако да се град према немачкој
замисли бранио у широком обиму, у пречнику од око 70 километара. Међу-
тим, те немачке јединице из састава 217. пешадијске дивизије680, које су
биле стациониране у Косаничком срезу, нису представљале одбрану Ниша
већ су имале задатак да бране продор српских јединица Дунавске дивизије
и француске коњице из правца Пусте Реке преко Косанице у Топлицу и исто
тако онемогуће њихово спајање са јединицама Моравске дивизије које су
нападале Ниш на главном правцу.681
Разбијајући немачко-бугарску ослабљену одбрану, јединице 1. српске
армије под командом војводе Петра Бојовића, 9. oктобра 1918. године из-
биле су у рејон нишког Заплања и у Добрич. Тада су заузели почетни рас-
поред за свеопшти напад на последњу непријатељску линију одбране Ни-
ша.682
Немачку линију одбране чинили су пукови из 219. пешадијске ди-
визије. Јединице из састава 47. егзерц бригаде затварале су централни и
леви одсек на Селичевици и у Топлици, а јединице 46. бригаде, десни у
нишком Заплању.
У Топлици је био распоређен 101. пешадијски пук, којег је чинило
људство из резерве, а у свом саставу имао три батаљона од по четири чете
које су чиниле по три слаба вода. Једино је 1. батаљон 101. пешадијског
пука боравио у Нишу дуже време, одакле је упућен у село Орљане, док су
остала два батаљона накнадно пристигла са циљем спољашње одбране.
Јединице 2. батаљона су се пре доласка у Ниш налазиле у месту Веро (Источ-
ни фронт), одакле су 23. септембра преко Риге-Интербурга-Плзена-Братис-
лаве и Пеште стигле у Ниш, 4. октобра. По пристизању батаљона људство
је првобитно распоређено на железничкој станици да би 7. октобра отишло
у оближње село Паси Пољана, а сутрадан упућено код села Орљана и Коча-
на. Овај батаљон је првобитно требало да остане у дивизијској резерви. За
разлику од 2. батаљона, људство 3. батаљона је у град пристигло из места
Дорбада, одакле је упућено 23. септембра. Међутим, по пристизању у Ниш
услед заоштрене ситуације у суседној Бугарској и великих сукоба између

115
противника цара Фердинанда и његових поданика, батаљон је отишао у
Софију, где остаје до 6. октобра, када се поново враћа у Ниш и одмах распо-
ређује у село Орљане а затим и у Шајиновац.683
Немачку артиљерију чинило је људство 45. артиљеријског пука који
је пре 6. октобра стигао у Ниш. Пук је имао три дивизиона, од којих су два
имала по три хаубичке батерије система „ланкро’, а један пољску батерију.
Са 3. батаљоном 101. пешадијског пука су се налазиле и две батерије и то
једна у долини код Шајиновца, а друга на вису, источно од Бадњевца. На
Орљанском вису је била распоређена још једна батерија.684
Већ 9. октобра изјутра, батаљони 101. пешадијског пука посели су
одбрамбене положаје. Први батаљон је био источно од Кочана до желез-
ничке пруге, 2. батаљон се налазио у бригадној, односно пуковској резерви,
док је 3. батаљон био истурен на десну обалу Топлице у село Шајиновац,
избацивши један вод у село Бадњевац са митраљезом.685
На планини Селичевици и у нишком Заплању одбрану су организо-
вали 431. и 391. пешадијски пук. Први батаљон 431. пука се налазио на
западној страни планине Селичевице, а 1. батаљон у резерви иза 2. батаљо-
на, који је држао средишњи део Селичевице. На источној страни ове исте
планине се налазио 391. пешадијски пук, чији су батаљони били распоређе-
ни и у нишком Заплању. Преостале батерије 45. артиљеријског пука нала-
зиле су се са овим пуковима. Једна је дејствовала на узвишењу код села
Драшкова кутина (данас Тасковићи), а преостале на Селичевици.686
Моравска дивизија је напад на спољашњу одбрану Ниша предузела
у две колоне: леве, где је наступао 2. пук са 1. батаљоном 3. пука и десне,
где је наступао само 1. пук. У дивизијској резерви су до краја операција
налазили преостали батаљони 3. пука (други и трећи).
Десетог октобра су започела офанзивна наступања леве и десне ко-
лоне. Први пук је као претходничка дивизијска јединица извршио марш од
Горњег Власа преко Гркиње и Марковог Калета до Горице, где су Немци
пружили јак отпор.
Лева колона је истог дана успела да овлада Селичевицом (кота 790),
Збориштем (кота 650) и котом 559, јужно од Курвинграда. Предњим дело-
вима је успела да подиђе према Малошишту и јужно од Ћурлине, где су
Немци пружили јак отпор.
Немачка артиљерија је ометала напредовање леве колоне, али је и
поред тога у Горњем Барбешу један вод 1. батаљона 3. пука успео да зароби
целокупну немачку посаду, у којој су се налазили 1 официр и још 39 војни-
ка из 431. пука. Даље наступање 1. батаљона, од Дуката преко Русне и Че-
чине према коти 559, било је праћено артиљеријском ватром.687
У борбама за овладавањем Нишом нарочито се истакао Моравски
артиљеријски пук. Дејство српске артиљерије је започело 11. октобра. Тог
истог дана немачки војници започели су повлачење из града, задржавајући
се на Горици и на Бубњу.688 Према заповести команданта Моравске дивизије,
командант артиљерије наредио је јединицама, да се продужи гоњење не-
пријатеља са потпуног овладавања положаја на левој обали Нишаве, између

116
Кутинске реке и Јужне Мораве. Дивизијска артиљерија је требало да се
креће у ешелонима, главним друмом преко Чечине и Курвинграда и по
потреби да се развије у висини Марковог калеа за дејство у правцу Виника
и Чамурлије.689 Уз помоћ артиљерије српска пешадија је успела да овлада
непријатељским положајима и натера немачке војнике да се повуку у не-
реду. По завршеној борби 11. октобра, батерије су остале на својим поло-
жајима. У овој борби нарочито се истакао водник 3. брдске батерије, поруч-
ник Павле Лајковић, који је заједно са заробљеним аустријским поручником
одмеравао даљину приликом гађања и директног поготка у муницијски
вагон на железничкој станици Црвени крст, што је изазвало панику међу
немачким војницима.690
Другог дана операција за ослобођење Ниша било је видљиво да Нем-
ци нису сигурни у успешну одбрану па су почеле веће евакуације војника.
Претходнички – 1. пук је истог дана водио борбу на Горици са немачким
коњичким јединицама (Уланима). Да би се спречило немачко извлачење из
града возовима, један дан раније је издато наређење да се са бомбашким
одељењем упадне у град и пресече пруга. За овај задатак је одређен пеша-
дијски потпоручник Станоје Ристић-Бунушевац са још 7 војника, који је
погинуо код Апеловца извршавајући поверени му задатак.691 Немци су са
циљем потискивања батаљона са Горице из правца Паси Пољане развили
један батаљон, али је он био заустављен. У борбама са Немцима овога дана,
заробљен је 1 аустријски војник и заплењено 2 митраљеза, 6 топовских
кара и 4 кола без запреге.692
Јединице леве колоне су патролама стално одржавале борбени додир
са непријатељским војницима, који су држали северне ивице села Кнежице
и Малошишта. Трећи батаљон, који се налазио у првој линији, извршио је
снажан напад и у 19 часова овладао Малошиштем, задржавши се на првој
северној коси од села (на гробљу). Борба се водила читаве ноћи. За ово
време, 1. батаљон 3. пук је напредовао код Курвинграда. Овога дана су за-
робљена 5 војника, а у плен је пало 3 митраљеза, 20 пушака, 9 кола, 3 ми-
траљеска постоља, 50 ранчева и 5 коња.693
Исте ноћи се град затресао и засветлео, када је у ваздух дигнут же-
лезнички мост на Нишави, што је значило да је железнички транспорт не-
мачких трупа био окончан.694
На сектору дивизијске резерве су још 10. октобра, у вечерњим сати-
ма, дотрчали сељаци из Гркиње и јавили да су немачки војници дошли у
село, запалили многе куће и да народ бежи. И са положаја 3. пука у селу
Дукат, видео се пламен који се дизао ка небу. Наређено је да се у правцу
упаљеног села упуте 2. и 3. батаљон.695 Док су се батаљони припремали за
покрет око поноћи, поједине истурене чете су већ водиле борбу надомак
Драшкове кутине и код Гаџиног Хана. Немци су код Горњег Власа отворили
јаку артиљеријску ватру на наступајуће делове 2. батаљона. Батаљон се и
поред ове снажне ватре некако пробио на узвишење „Умниште” и лагано
припремао са својим четама за напад на немачке положаје који су се нала-
зили на јужним огранцима Селичевице.696 Борбе су се развиле 11. октобра,

117
око подне. Ударне групе 2. батаљона пришле су на око 400 метара испред
немачких положаја и тада се зачела борба у којој су у првом плану били
митраљези на обема странама. Немачка пешадија је дала знак са три црве-
не ракете да је нападнута и да артиљерија ступи у дејство. У овој борби 4.
и 3. чета су наишле на веома јак и жилави отпор, али је лево крило успело
да се појави на доминирајућим косама и у позадини непријатељских дело-
ва. У исто време су два вода са фронта извршила јуриш. Иако су Немци били
практично у окружењу, њихови војници наставили су да дају огорчени от-
пор, дејствући митраљезима и бомбама. Када ни бомбама нису успели да
задрже наступајуће делове, почели су са повлачењем. Војници су по јару-
гама и шумама бацали оружје и спрему. Борба је трајала до 19 часова, а
пушкарања су се продужила до мрака. Немачка артиљерија је била активна
до поноћи када је и она заћутала. У току ноћи, 11/12. октобра, немачки
војници су напустили положаје на Селичевици и повукли се друмом од
Драшкове кутине, преко Лазаревог села до Прве кутине, потом окренули
према Малчи, одступајући даље ка Грамади. Артиљерију су оставили код
Драшкове кутине. Приликом ових борби заробљена су 13 немачка војника
из 391. пешадијског пука, заплењена су 2 пољска топа, 3 топовске каре, 160
бомби, 2 лака митраљеза, 20 пушака, 15 шаторских крила, 1 сигнални
пиштољ и др.697
Немци су се на дан ослобођења Ниша задржали на јужној страни
града. Према заповести команданта Моравске дивизије, командант артиље-
рије је наредио да се батерије пласирају тако да се затворе правци ка Нишу
од Алексинца, Сокобање и Књажевца. Највећи део немачких трупа је пред
дивизијом одступио десном обалом Јужне Мораве ка Алексинцу.698
Претходнички батаљон Моравске дивизије је последњег дана борби
(12.10) за разбијање немачке спољашње одбране и коначног ослобођења
Ниша извршио јак притисак са Горице. У 8.40 часова нова јака експлозија
је потресла град. Немци су дигли у ваздух и гвоздени мост на Нишави ис-
пред улаза у Тврђаву, што је значило да су се, осим снага које су се бориле
на Горици и Бубњу, остали повукли на десну обалу Нишаве. Предњи дело-
ви су након разбијања не тако организоване одбране на Горици око 12 сати
ушли у град и почели да гоне Немце према Пантелејској цркви.699
У исто време и јединице 2. пука су пробиле добро организовану од-
брану на Бубњу и под јуришем, продрли у град. Силовито су гонили немач-
ке војнике који су пружали отпор по улицама.700 Војници су успели да спре-
че непријатељске војнике да поруше објекте на железничкој станици и тако
нанесу још већу штету граду и становништву. Онемогућено им је да запале
последњи – дрвени мост на Нишави. Након јаке ватре били су приморани
да газе реку и спасавају се како знају и умеју.701 На тај начин је олакшан
прелаз свих делова Моравске дивизије на другу обалу и даље гоњење не-
мачких војника, који су бежали према Винику и даље правцем Камени-
ца-Церје-Миљковац-Горња Топоница-Дражевац, ка Алексинцу, где су наме-
равали да се пробију и споје са снагама које су организовале нову одбрану

118
у правцу запада – на Делиграду. Српска војска им је затворила правац пре-
ко Јужне Мораве. Такође је онемогућено уништавање монополског магаци-
на и соларе, који су већ били минирани.702
Немци су исто тако били тучени с леђа ватром грађанства, међу
којима су били и дечаци узраста 12–15 година. Становници су разоружава-
ли деморалисане војнике и гонили их према Пантелеју. Овде су се поред
мушкараца истицале и жене, нарочито оне чији су мужеви или синови од-
ведени у интернацију или били убијени. Грађанство се још првог дана бор-
би за град самоорганизовало, формирајући одред заштите тако што су оно
мало пушака које су биле сакривене од окупаторских војника и власти биле
подељене појединим људима. Око 13.20 часова, оба предња батаљона 2.
пука посела су косе више села Чамурлије, хватајући десно везу са 1. пуком,
а лево са трупама Дунавске дивизије. У заробљеништво су доспела још 3
официра и 1 војник.703
Дивизијска резерва је добила наређење да низ Кутинску реку избије
до Нишке Бање и даље до Марковог калеа, где је и заноћила. У плен су јој
пали 6 немачких војника. Тако су Ниш, који је званично био ослобођен у
подне, чврсто држале све јединице Моравске дивизије.704
Командант Моравске дивизије је упутио команданту 1. српске армије
следећи извештај о ослобођењу Ниша – седишта Моравске дивизије: „Тру-
пе ове дивизије, данас у 12.30 часова, овладале су Нишем. Десна дивизијска
колона наишла је на јужној ивици вароши Ниша на отпор непријатељских
слабијих делова, који су убрзо потиснути и у њиховом повлачењу развила
се улична борба по вароши. Лева дивизијска колона избила је на Нишаву
око 11 часова, а око 14 часова, са два батаљона и 2 брдске батерије избила
и посела Чамурлију“.705
Поводом ослобођења Ниша, огласила се и Команда 1. српске армије.706
Након ослобођења града, на тргу краља Милана била је постављена свеча-
на капија (славолук),707 у част ослобођења града и скорашњег доласка пре-
столонаследника Александра. Врховна команда је 22. октобра известила
да ће престолонаследник са начелником штаба и још тројицом официра
доћи у Ниш и да ће о тачном датуму доласка накнадно јавити.708 Такође, у
граду су са нестрпљењем очекивали и долазак француских трупа генерала
Транијеа, који се 25. октобра са француском коњицом појавио код Инжење-
ријске касарне, долазећи из Прокупља и исто тако дочекан на најсвечанији
могући начин.709 Комбиновани одред генерала Транијеа је пре доласка у
Ниш имао задатак да држи предео Приштина-Призрен-Митровица, до до-
ласка 2. српске армије. Коњичке јединице су имале задатак да извиђају
простор ка Новом Пазару, одржавају везу са 1. српском армијом, шаљући
претходницу у Куршумлију. Након доласка 2. српске армије, одред је имао
задатак да се повуче преко Преполца и Прокупља ка Нишу.710
На дан ослобођења Ниша, јединице Дунавске дивизије су у садејству
са француском коњицом натерале Немце да одступе из Прокупља и осло-
бодили седиште Друге пуковске окружне команде.711

119
 Моравска дивизија је у борбама за ослобођење Ниша имала 2 поги-
нула официра, 12 подофицира, каплара и редова и 22 рањена.712 За време
истих борби утрошено је 58.099 пушчаних, митраљеских и пушкомитраље-
ских метака, 213 офанзивних, дефанзивних и тромблонских бомби, 53 ра-
кета за троблоне и пиштоље, 799 шрапнела и 407 граната и разорних зрна.713
У борбама за одбрану Ниша погинуло је 155 немачких старешина и
војника. Сахрањени су на немачком гробљу у порти Пантелејске цркве.714
Њихови наследници у новом рату су их за време окупације Ниша (1941–
1944) откопали и уз највеће војне почасти са сахрањеним и исто тако екс-
хумираним војницима на Старом гробљу, транспортовали за Немачку, у
Велики рајх да тамо вечно почивају.715
У плен је поред горе побројаних немачких официра, подофицира и
редова, приликом ослобођења града српској војсци допало и око 1000 не-
уништених и исправних вагона, неколико локомотива, велики број ауто-
мобила, огромна количина наоружања и муниције и 32 топа, од тога чети-
ри остављена у Тврђави.716
У граду је од јединица Моравске дивизије које су учествовале у бор-
бама за његово ослобођење или се налазиле у резерви, остао само 3. ба-
таљон 3. пука. Војници су се разместили у касарни 2. пешадијског пука у
Јагодин-мали и у Тврђави као посадна јединица и задужена за безбедност
у граду и давање страже. Овај батаљон је добио задатак да сачека долазак
једног батаљона Моравског пука III позива (трећепозивце) и да потом уђе
у састав свог пука. Команду места у Нишу примио је пешадијски мајор Јаков
Ненадовић.717
Моравска дивизија је након краћег предаха имала задатак да наста-
ви са гоњењем немачких војника десном обалом Јужне Мораве преко Алек-
синца, Ћићевца, Параћина и Ћуприје и да одржава везу са Дринском диви-
зијом. Јединице су 18. октобра биле на прилазима Алексинцу, када су доле-
теле гранате из правца села Мозгово и најавиле нове борбе.718 Немци су
након повлачења из Ниша организовали нову линију одбране на правцу
планина Буковик-Мозгово-Делиградски положаји-Мојсињске планине.719
У предстојећим борбама на линији планина Буковик-Делиград, ди-
визија је наступала истоветно као и приликом ослобађања Ниша – левом
и десном колоном и 3. пуком у заштитници. Десна колона је 20. октобра
потисла немачке војнике са прве косе северно од Мозгова, одакле се један
њихов батаљон са 9 митраљеза повукао на ивицу шуме за 300 м од заузете
косе и дао снажан отпор.
Лева колона је својим левим крилом успела да заузме село Јасење и
раскрсницу путева код делиградске механе. На овом простору отпор је пру-
жао један и по батаљон са 20 митраљеза. Нарочито је немачка авијација
била активна. За време трајања борби у више наврата су се четири авиона
ниско спуштала и митраљирала српске положаје, нарочито место одакле
је дејствовала артиљерија.720
Идућег дана је десна колона састављена од четири батаљона са 13
брдских и 4 пољска топа, са ослонцем на планину Буковик, нападала Нем-

120
це у правцу Црни Кал-Мечка. Ови батаљони су чинили новоформирани
одред којим је командовао пешадијски потпуковник Душан Поповић, ко-
мандант 2. батаљона 3. пука.
Лева колона, састављена из два батаљона, нападала је у правцу Де-
лиграда. У борбама које су вођене 21. октобра, заробљен је 1 војник из 22.
ландверског пука и 2 војника из 431. пешадијског пука.721
Након грчевитог немачког отпора на ражањским и сталаћким поло-
жајима и снажног притиска 1. српске армије, противнички војници су били
присиљени на повлачење на целом фронту. Јединице Моравске дивизије су
након сламања одбране на Буковику и Делиграду стигле до линије Меч-
ка-Ћићевац. Тада је започело незадрживо гоњење потучених немачких сна-
га све до Београда. Заробљено је 40 војника из 31. баварског јагерског пука
и 1 немачки војник из 22. ландверског пука.722
У борбама које су вођене од 19. до 22. октобра, губици Моравске
дивизије у старешинском кадру били су далеко већи него приликом борби
за ослобођење Ниша. Погинула су 3 официра: потпуковник Душан Поповић,
мајор Сава Николић и капетан Тока Белојевић, док су рањени потпоручни-
ци Милутин Нешић и Трифун Рајчевић. Погинула су и 3 подофицира, 3 ка-

Командант Моравске дивизије Панта Грујић и начелник штаба Пантелија Јуришић у

Београду на дан Св. Луке 1918. (Из заоставштине генерала Панте К. Грујића, власништво
породице Симић из Београда)
плара и редова, рањена 4 наредника и поднаредника и још 32 каплара и
редова и контузована су 5 поднаредника, каплара и редова.723
После 45 дана непрекидних борби на око 600 км дугом путу, премо-
рене, оголеле и готово босе трупе 1. српске армије избиле су на Дунав и
Саву и 1. новембра ослободиле Београд.724 У Београд је из Моравске дивизије
прва ушла 3. чета 1. батаљона 3. пука, као претходница. Немци су се журно
повлачили, да би се што пре пребацили преко Саве, јер им је стално иза
леђа била Дунавска дивизија. Ова српска јединица је била прва која је ушла
у ослобођени Београд, 3. новембра 1918. године. У Вазнесенској цркви одр-
жана је велика литургија у славу победе српске војске.725
Војвода Живојин Мишић је депешом од 4. новембра, упућеној лично
војводи Бојовићу, изнео мотиве за улазак 1. српске армије у Банат. Како је
Бојовићу било познато да Румунија има претензије у Банату, то је било
неопходно да српске јединице избију што пре на линију Бела Црква-Вр-
шац-Темишвар и тако се румунским снагама не допусти да уђу у Банат.
Бојовић је стога имао задатак да се са довољно јаким снагама што пре пре-
баци преко Дунава на фронту Морава-Велико Градиште, а у исто време да
се изврше потребне припреме у околини Пожаревца, да би се успешно из-
вршио прелаз већих снага преко Дунава.726
Моравска дивизија је након неколико дана одмора код Београда
кренула преко Смедерева и Пожаревца за Велико Градиште, где је код Рама
превезена теретним бродом преко Дунава у Базјаш и без борбе дошла у
Белу Цркву, а потом у Вршац. Војску је свуда одушевљено дочекивало мно-
штво народа. Из Вршца је кренула у Темишвар, где је заробљена читава
армија немачког генерала Макензена. Немачка војска је пуштена да иде у
Немачку, а Макензен је са штабом упућен у Ковин, где је задржан у ропству.727
Био је то последњи успех Моравске дивизије у Првом светском рату.
У борбама на Солунском фронту 1917. године и за ослобођење земље
(1918), одликовали су се многи официри, подофицири и војници из Морав-
ске дивизије.
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима у
штабу Моравске дивизије, одликован је1 наредник.
Златном медаљом за храброст: 7 наредника, 7 поднаредника, 14 ка-
плара и 36 редова.
Сребрном медаљом за храброст: 2 наредника, 1 поднаредник, 2 ка-
плара и 16 редова.
Златном медаљом за ревносну службу: 12 наредника, 32 поднаред-
ника, 14 каплара, 33 редова, 10 обвезника чиновничког реда, 2 апотекара
и 3 ветеринара.
Сребрном медаљом за ревносну службу: 7 наредника, 16 поднаред-
ника, 57 каплара, 64 редова, 4 обвезника чиновничког реда и по 3 апоте-
карска помоћника, медицинара и комесара.
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима у
редовима 1. пешадијског пука „Књаз Милош Велики”, одликовани су: 4 на-
редника, 1 поднаредник и 2 редова.

122
 Златном медаљом за храброст: 28 поднаредника, 57 поднаредника,
86 каплара и 176 редова.
Сребрном медаљом за храброст: 18 наредника, 26 поднаредника, 71
каплар и 165 редова.
Златном медаљом за ревносну службу: 8 наредника, 5 поднаредни-
ка, 5 каплара и 16 редова.
Сребрном медаљом за ревносну службу: 8 наредника, 9 поднаред-
ника, 9 каплара, 60 редова, 1 обвезник чиновничког реда и 1 свештеник.
Златном медаљом за ревносну службу: 3 обвезника чиновничког
реда и 1 свештеник.
Медаљом за војничке врлине: 1 редов.
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима у
редовима 2. пешадијског пука „Књаз Михаило”, одликовани су: 7 наредни-
ка, 2 каплара и 3 редова.
Златном медаљом за храброст: 42 наредника, 88 поднаредника, 56
каплара и 124 редова.
Сребрном медаљом за храброст: 5 наредника, 15 поднаредника, 45
каплара и 90 редова.
Златном медаљом за ревносну службу: 5 наредника, 5 поднаредни-
ка, 2 каплара, 2 обвезника чиновничког реда и 1 свештеник.
Сребрном медаљом за ревносну службу: 1 поднаредник, 7 каплара
и 20 редова.
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима у
редовима 3. пешадијског пука, одликовани су: 1 поднаредник, 2 каплара и
2 редова.
Златном медаљом за храброст: 24 наредника, 62 поднаредника, 39
каплара, 55 редова и 1 медицинар.
Сребрном медаљом за храброст: 18 наредника, 65 поднаредника,
102 каплара и 150 редова.
Златном медаљом за ревносну службу: 1 наредник, 6 поднаредника
и 4 редова.
Сребрном медаљом за ревносну службу: 8 наредника, 16 поднаред-
ника, 20 каплара и 25 редова.
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима у
редовима Моравског артиљеријског пука, одликовани су: 1 наредник и 1
редов.
Златном медаљом за храброст: 40 наредника, 67 поднаредника, 50
каплара, 143 редова и 1 медицинар.
Сребрном медаљом за храброст: 15 наредника, 44 поднаредника, 43
каплара и 208 редова.
Златном медаљом за ревносну службу: 11 наредника, 18 поднаред-
ника, 11 каплара, 31 редов, 3 медицинара, 2 чиновника обвезничког реда
и 1 државни мајстор.
Сребрном медаљом за ревносну службу: 4 наредника, 9 поднаред-
ника, 24 каплара, 98 редова и 2 мајстор-бравара.728

123
 На предлог министра војног и морнарице, а за заслуге стечене у рату,
Моравска дивизија је одликована:

Карађорђевом звездом са мачевима729 III реда одликован је и про-

слављени Други пешадијски – Гвоздени пук „Књаз Михаило”, који је као
пешадијска јединица у читавој дивизији I позива, затим и обједињеној,
изнео највећи терет од почетка до краја Првог светског рата.730
Због заслуга у борбама на Солунском фронту и ослобођења земље,
односно, за заслуге стечене у рату 1917, 1918. и 1919. године, Карађорђевом
звездом са мачевима IV реда одликовани су и 1. и 3. батаљон 1. пешадијског
пука „Књаз Милош Велики”, 4. чета 1. батаљона 3. пешадијског пука и Мо-
равски брдски артиљеријски пук.731

Орденом белог орла са мачевима III реда је одликован 1. пешадиј-

ски пук „Књаз Милош Велики” као јединица као и 1. коњички пук „Обилић”.

Орденом белог орла са мачевима IV реда од јединица 1. пеша-

дијског пука „Књаз Милош Велики”, одликовани су: 2. батаљон и 1. чета 2.
батаљона.
Од јединица 2. пешадијског пука „Књаз Михаило”: 1. чета 3. батаљо-
на, 3. чета 3. батаљона и 4. чета 3. батаљона.
Од јединица 3. пешадијског пука: 1, 2. и 3. батаљон.
Од јединица Моравског артиљеријског пука: 1, 3, 4, 5. и 6. батерија
брдског артиљеријског пука и Пољски артиљеријски дивизион.

Орденом белог орла са мачевима V реда од јединица 1. пеша-

дијског пука „Књаз Милош Велики”, одликовани су: 2. чета 2. батаљона и 4.
вод 2. чете 3. батаљона.
Од јединица 2. пешадијског пука „Књаз Михаило”: 1. вод 4. чете 3.
батаљона и митраљеско одељење 3. батаљона.
Од јединица 3. пешадијског пука: митраљеско одељење 3. батаљона,
1, 2, 3. и 4. чета 3. батаљона и 1. чета 1. батаљона.
Од јединица Моравског артиљеријског пука: 2. брдска батерија и 1.
хаубичка батерија хаубичког дивизиона Моравске дивизије.
Од јединица Моравског коњичког пука је одликован коњички еска-
дрон Моравске дивизије.

Златном медаљом за храброст од јединица 1. пешадијског пука

„Књаз Милош Велики”, одликовани су 1. пешадијски пук као јединица, 1. и
2. вод пуковског митраљеског одељења, 3. и 4. чета 2. батаљона, митраље-
ско одељење 1, 2. и 3. батаљона, 1. и 3. вод 1. чете 2. батаљона, 2. и 4. чета
1. батаљона, 2. и 4. чета 2. батаљона, 2. вод 2. чете 3. батаљона, 1. и 2. вод
митраљеског одељења, 4. пуковско митраљеско одељење и 1. и 3. чета 1.
батаљона.

124
 Од јединица 2. пешадијског пука „Књаз Михаило”: 1. и 2. вод ми-
траљеског одељења 3. батаљона, 4. вод 1. чете 2. батаљона, 2. вод 2. чете 2.
батаљона, 1. и 2. чета 2. батаљона, митраљеско одељење 2. батаљона, 4. вод
2. чете 1. батаљона, 1. десетина 2. вода 2. чете 1. батаљона и 2. чета 3. ба-
таљона.
Од јединица 3. пешадијског пука: 2. чета 1. батаљона, 3. чета (добро-
вољачка) 1. батаљона, митраљеско одељење 1. батаљона, 3. и 4. чета 2. батаљо-
на, 1. и 3. чета 1. батаљона, 4. митраљеско одељење, 3. вод 4. чете 3. батаљона,
3. вод митраљеског одељења 1. батаљона, 1. вод 2. чете 3. батаљона.
Златном медаљом за храброст је одликована и Моравска чета Ох-
ридског одреда.

Сребрном медаљом за храброст од јединица 1. пешадијског пука

„Књаз Милош Велики”, одликовани су: 1. и 2. вод митраљеског одељења 3.
батаљона.
Од јединица 2. пешадијског пука „Књаз Михаило”: 3. вод 1. чете 2.
батаљона.
Од јединица 3. пешадијског пука: 3. пешадијски пук као јединица и
3. чета 1. батаљона.
Златном медаљом за ревносну службу одликовани су: 1. батаљон
Моравског пешадијског пука III позива, 2. батаљон Моравског пешадијског
пука III позива и 3. батаљон Моравског пешадијског пука III позива.
Сребрном медаљом за ревносну службу је одликован Моравски пе-
шадијски пук III позива.732
Поред Ордена Карађорђеве звезде и горепоменутих одликовања,
истим одличјима је одликован велики број припадника Моравске дивизије
I, II и III позива у рату (1914–1918), али је, нажалост, услед некомплетне
пуковске документације и протока од стотину година, немогуће навести
тачан или приближан број одликованих српских ратника једне од најбољих
српских дивизија – од почетка до краја рата.

125
“Официри Подофицири Каплари и Редови I батерије Моравског Брд артиљер Пука После
свршетка тешког и крвавог ратовања имао постигнуте задатке својих старешина на одмору
смо у Вароши Темишвар 1919. “
“Својина Каплара Владимира Ђ. Пешића – Шушуле из Власотинце са војим Ратним Друго-
вима у рату 1912, 1913, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918, и 1919. Темишвар”
(Приватна својина породице Пешић, Власотинце)
Пробни марш 3. батаљона II пешадијског пука Моравске дивизије са француском опре-
мом, логор Сурукли, јун 1916. (Народни музеј Краљево, Албум Историјско ратни снимци
1912-1918, М. Вукашиновић)
 ЗАКЉУЧАК

Прво војно ангажовање Моравске дивизије у XX веку јесте њено

учешће у Балканским ратовима из којих је изашла славом овенчана и без
12.500 војника и старешина, који су погинули, нестали, рањени, умрли од
рана и колере. Већ тада је створен мит о најбољем пуку српске војске који
се нарочито истакао у борбама на Грленским висовима, где је у потпуности
разбио делове бугарске 7. рилске дивизије и због чега је прозван „Гвоздени
пук”. Био је то 2. пешадијски пук „Књаз Михаило”. Са овим пуком је учвршћен
и мит о непобедивости целокупне Моравске дивизије, која је у својим ре-
довима и у највећем броју, регрутовала људство са територије јужне и
мањим делом источне Србије.
Војничка храброст Јужносрбијанаца додатно је била појачана при-
ливом ратника из црногорских и херцеговачких крајева. Тачније, њиховим
насељавањем у лесковачком, врањском и топличком округу након масовног
прогона у време кнеза Николе. Поред довођења породица, доносили су
најсветије за одбрану куће, братства, чојства и јунаштва – пушку. Зато и
није случајност што су се братства Крушића, Пилетића, Васовића, Влахо-
вића, Драговића, Мијовића, Перовића, Томовића, Ћетковића и многа друга
окитили највећим војничким одликовањима у Балканским и у Првом свет-
ском рату, као истакнути српски јунаци. Поред тога, на читавој територији
Јужне Србије и, уопште Краљевине Србије, много пре избијања ратова, биле
су заступљене и сељачке стрељачке дружине. Оне су стварале добре стрел-
це који ће у рату бити још бољи ратници. Имајући у виду све ове чињенице,
може се јасно видети какви су се онда јунаци рађали у редовима војске која
је покривала територију Моравске дивизијске области. Стога није било
сумњи да то своје јунаштво неће поновити и након аустроугарске објаве
рата Србији. Коначно, није се ни постављало питање ратног победника, без
обзира на многобројне тешкоће које су пратиле целокупну српску војску и
кроз читав ратни период. Такви људи једноставно не могу да изгубе рат.
Бугарски командант Обласне команде, која ће покривати југоисточну Ср-
бију након окупације 1916. године, записаће да је код српског народа на
првом месту љубав према отаџбини и да се од малих ногу васпитава у том
правцу.
Први светски рат је неформално завршен 11. новембра 1918. године
када је закључено примирје. Тада су заћутали топови на далеком Западном
фронту, а преживели ратници се почели враћати кућама. Многи се из рата
никада више нису вратили. Српска делегација је на конференцији мира у
Паризу већ наредне године поднела извештај да је њена војска заувек из-

130
губила 249.963 старешина и војника. Услед несређених и некомплетних
пуковских дневника, као и у ратном вихору нестале евиденције умрлих
приликом епидемије пегавог тифуса, прелаза преко Албаније, на Крфу и
Виду и оскудне евиденције умрлих ратних заробљеника, за сада се не може
дати тачан нити приближан број погинулих, умрлих, рањених и несталих
војника и старешина Моравске дивизије у сва три позива. Највише подата-
ка је остало везаних за губитке на Солунском фронту и након његовог про-
боја. Податак о 6.000 погинулих, умрлих и несталих, на основу сачуваних
ратних извештаја и сачињених пописа, најниже су процене заувек избаче-
них из борбеног строја и оних ратника, који су заувек остали „тамо далеко“.
Најниже су процене након стогодишњице завршетка Првог светског рата.
Истог рата у који је у лето 1914. године, ушла и Моравска дивизија, по трећи
пут заредом у веку великог људског страдања и до коначне победе.

131
 НАПОМЕНЕ

ДЕО I
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У РАТУ

1 Димитрије Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804–

1914, Београд, 1995, 114; Стефан Табаковъ, Чърти од финансовото положение
и економическия подъемъ на слеѣдитѣ ни слѣдъ воҋната, София, 1914, 22–27.
2 Почетком 1883. године предвиђена је нова формација постојеће војске.
Уместо народне војске која се истакла у српско-турским ратовима за осло-
бођење (1876–1878), уведена је модернија – стајаћа, организована у пет диви-
зија I позива (Моравску, Тимочку, Дринску, Дунавску и Шумадијску), пет диви-
зија II позива и 60 батаљона III позива. Свака дивизија имала је коњички пук
и пољски артиљеријски пук од осам батерија. Моравска обласна дивизијска
команда налазила се у Нишу, са пуковима и батаљонима у Врању, Прокупљу и
Зајечару, док је Моравски артиљеријски пук био лоциран у Краљеву. Прво бор-
бено ангажовање Моравске дивизије уследило је за време краткотрајног
српско-бугарског рата, 1885. године, где је наступала као Моравска војска. (Да-
либор Велојић, Војска у Нишу 1918–1941, Лепосавић, 2014, 36–38; Стојан Грујић,
Сливница – рат Србије и Бугарске 1885 (операције Шумадијске дивизије), Бео-
град, 1887, 5).
3 Дмитар Тасић, „Други пешадијски пук другог позива у балканским рато-
вима 1912-1913”, Други пешадијски пук „Књаз Михаило” Гвоздени пук у ослобо-
дилачким ратовима 1912–1918”, Зборник радова са округлог стола - Прокупље,
5. октобар 2012. године, Прокупље, 2014, 59–60.
4 Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа..., 137.
5 Исто.
6 Балкански рат у слици и речи (1913), бр. 30, 20.јануара 1913, 11–20.
7 Предраг Видановић, Пиротски крај у европском вртлогу 1912–1918, Пи-
рот, 2015, 22.
8 Група аутора, Први балкански рат 1912–1913 (операције српске војске),
књига 1, Београд, 1959, 308, 507; Политика за 1912. годину (даље: 1912), број
(даље: бр), 3132, 6. октобар 1912, 2; бр, 3136, 9. октобар, 1.
9 Државни календар Краљевине Србије за годину 1914 која је проста, Бео-
град, 1914, 283; Радоје Костић, „Моравска дивизија првог позива у Балканским
ратовима”, Пешчаник – часопис за историографију, архивистику и хумани-

132
стичке науке, година XI, број 11, 2013,156–159; Радоје Костић, „Други пешадиј-
ски пук „Књаз Михаила” на Брегалници 1913. године”, Зборник Народног музеја
Ниш, број 21, Ниш, 2012, 48; Више о борбама Моравске дивизије I позива про-
тив 7. рилске дивизије као и Моравске дивизије II позива против 8. тунџанске
дивизијe у Другом балканском рату, видети: Войната между България и дру-
гитѣ балкански държави презъ 1913 год, томъ I (причинитѣ и подготовката
на войната и военнитѣ действия до 21-и Юоний), София, 1941, 439–455, 600–
605, 609–615, 648–650, 654–657, 686–687, 706–709; Љубомир Марић, „Морав-
ска дивизија II позива у рату 1912. и 1913. године”, Ратник – месечни војни
лист, свеска III, Београд, 1925 (даље: III/1925), 34–40; Ратник IV/1925, Београд,
1925, 17-36; Ратник V/1925, Београд, 1925, 42-55; Ратник VI/1925, Београд,
1925, 42-55; Ратник VI/1925, Београд, 1925, 34–52.
10 Државни календар Краљевине Србије за годину 1914 ..., 283.
11 Архив Српске академије наука и уметности (даље: АСАНУ), заоставшти-
на пуковника Радивоја Бојовића под инвентарним бројем 14.447II/12 (даље:
инв.бр). Препис дневника ђенерала Милоша Божановића, стр. 1.
12 Ђенерал S (Душан Стефановић), „Губитци у ратовима”, Ратник X/1932,
Београд, 1932, 90; Д. Тасић, Други пeшадијски пук другог позива у балканским
ратовима 1912–1913, 64–70; Војни архив (даље ВА), фонд Војска Краљевине
Србије (даље: ВКС), пописник (даље: п), 3, кутија (даље: кут), 10, фасцикла
(даље: ф), 1. Преглед губитака српске војске у турском и бугарском рату
(1912–1913).
13 О сарајевском атентату и касније мобилизацији, опширније видети: Ве-
лики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (даље:
Велики рат Србије...), књига прва 1914. година (даље: I), (први период опера-
ција – Церска битка), Београд, 1924, 29–37; Далибор Денда, „Српска војска у
Првом светском рату (бројно стање, организација, формација и опремљеност”,
Историјске свеске Андрићевог института, свеска 11, Андрићград-Вишеград,
новембар 2014, 2–9; Đorđe Stanković, Nikola Pašić saveznici i stvaranje Jugoslavije,
Beograd, 1984, 28–43; Срђан Кољевић, „Цистлерова одбрана Младе Босне”,
Историјске свеске Андрићевог института, свеска 2, Андрићград-Вишеград,
фебруар 2014, стр. 2–19; Мирослав Перишић, „Прилог за предисторију Сарајев-
ског атентата”, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 5, Андрић-
град-Вишеград, мај 2014, 2–5.
14 Исто.
15 Радмило Тројановић, „Велике и славне српске војсковође”, Гласник
српског историјско-културног друштва „Његош”, свеска 45, Чикаго, 1980, 21.
16 ВА, ВКС, п. 3, кут. 71, ф. 4, рег. бр. 21/1, л. 1; Српске новине (1914), бр. 155,
13. јули 1914, 1; бр. 161, 26. јули 1914,1.
17 ВА, ВКС, п. 8, кут. 12, ф.1. Младен Лукићевић, Мобилизација Српске војске
(25.7–4.8.1914), стр. 7;
18 Државни Војни историјски архив у Великом Трнову (даље: ДВИА), фонд

133
40 (даље; 40), оп. I, а.е, 203, л. 76.
19 ВА, ВКС, п. 8, кут. 8, ф.1. Љубомир Вучићевић, Мобилизација Српске војске
(25.7–4.8.1914), стр. 1.
20 Панта Драшкић, Моји мемоари, Београд, 1990, 76.
21 ВА, ВКС, п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 110; Политика за 1914. годину
(даље: 1914), број (даље: бр), 3771, 14. јул 1914, 1; Народна библиотека Србије
(даље: НБС), Ратни дневник Тадије Костића, књига I (даље: I), (15. јул–8. август
1914), 15. јули 1914. г.
22 Исто.
23 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 1.
24 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 1/1; Државни календар Краљевине Србије
за годину 1914, 281–286.
25 Милош Добричанин, Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило”, Београд,
2010, 13; Лична архива (даље: ЛА) Мире Стојковић из Предејана, Ратни днев-
ник Станојка Стојковића из Репишта, редова 4. чете 1. батаљона 16. пука „Цар
Никола II” – непагиниран. (у даљем тексту: Ратни дневник Станојка Стојко-
вића...)
26 Народни музеј Ниш (даље; НМН), Збирка предмета заточеника логора
на Црвеном крсту (даље: ЛЦК), кутија (даље: кут), 1. Мемоарска грађа (даље:
МГ), Ратна сећања Драгутина Јоцића, механичара из Ниша (даље: Ратна сећања
Драгутина Јоцића), стр. 26–27.
27 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца
(даље: Велики рат...), књига прва 1914. година (даље: I), (први период опера-
ција – Церска битка; због економичности без поднаслова, места и године из-
давања у даљем цитирању исте едиције – подаци дати у изворима и литера-
тури), Београд, 1924, 29.
28 ЛА Радивоја Прикића из Власотинца, Командир 1. чете 3. батаљона I пука
I позива – команданту I пука I позива, Врање, 16. јули 1914 г; Командир 4. чете
3. батаљона I пука I позива – команданту I пука I позива, Врање, 16. јули 1914.
г.
29 ВА, ВКС, п. 3, кут. 2, ф. 2, рег. бр. 10/1, л. 1; п. 3, кут. 2, ф. 1, рег. бр. 1.
30 М. В. Ј. (Милоје В. Јелисијевић), Кратак историјат 2. пешадиског пука
„Књаза Михаила”, Ратник – месечни војни лист, свеска XI, Београд, 1936, 47.
31 ЛА Љубице Станковић из Јелашнице, Ратни дневник Алексе Јовановића
из Лазаревог села, редова 2. чете 2. батаљона 2. пешадијског пука „Књаз Ми-
хаило” (непагиниран; у даљем: Ратни дневник Алексе Јовановића).
32 Комбиновану дивизију су сачињавали прекобројни пукови обвезника
из Моравске дивизијске области (I и II пук), Шумадијске (V пук) и Тимочке (VI
пук). Дивизија није имала своје артиљерије па је узет један дивизион брзомет-
не француске артиљерије из Моравске дивизије, једна батерија из Шумадијске
и две батерије брзометних хаубица (Миле Бјелајац, „Август 1914 – ликови из

134
сенке (начелник штаба Комбиноване дивизије Душан П. Трифуновић”, Исто-
ријске свеске Андрићевог института, свеска 8, Андрићград-Вишеград, август
2014, 15, 17).
33 ЛА Добривоја Перовића из Београда, Ратни дневник Недељка Перовића
из Стубле, редова 1. чете 1. батаљона II прекобројног пука (непагиниран)
34 ВА, ВКС, п. 3, кут. 2, ф. 1, рег. бр.1; Војислав Минић, Завој, Пирот, 1989,
62; Часлав Спасић, Присјан, Пирот, 2001, 143.
35 Лична архива (даље: ЛА) Мире Стојковић из Предејана, Ратни дневник
Станојка Стојковића из Репишта, редова 4. чете 1. батаљона 16. пука „Цар Ни-
кола II” – непагиниран. (у даљем тексту: Ратни дневник Станојка Стојковића...)
36 Исто.
37 ВА, фонд Непријатељска архива (даље: НА), кут. 10, ф. 1. Записник саслу-
шања Танасија Динића Тасе пред Управом државне безбедности ФНРЈ – испо-
става у Београду, 1. фебруар 1946. године, стр. 8. Динић је на почетку Првог
светског рата био поручник – командир 4. чете 1. батаљона 16. пука и истакао
се по својој великој храбрости због чега је два пута предлаган за Орден Ка-
рађорђеве звезде са мачевима IV реда. (о томе: ВА, ВКС, п. 9, кут. ф. 1, рег. бр.
1/1, л. 116. Званично је одликован Указом од 8. јуна (21. јуна) 1915. године
(Службени војни лист (1915), бр. 16, 8. јун 1915, 282).
38 ВА, ВКС, п. 3, кут. 92, ф. 1, рег. бр. 4/2, л. 1.
39 Ратни дневник Станојка Стојковића; ВА, ВКС, п. 9, кут. 91, ф. 5, рег. бр.
35/1, л. 1; п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 2.
40 ВА, ВКС, п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 99; л. 156.
41 Радомир Јовановић, „Рад 5. батерије Моравског пољског артилериског
пука I позива народне војске у српско-аустриском рату 1914. године” (даље.
Рад 5. батерије...), Ратник VI/1930, Београд, 1930, 44.
42 Исто.
43 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 1/1; Р.Јовановић, Рад 5. батерије..., 44; ВА,
ВКС, п. 8, кут. 8, ф. 1. Љубомир Вучићевић, Мобилизација Српске војске (25.7–
4.8.1914), стр. 4; ЛА Милана Јовановића из Новог Сада, Ратни дневник Михаи-
ла Тодоровића, редова Моравског артиљеријског пука I позива из Доњег Вла-
са (непагиниран).
44 Архив Српске академије наука и уметности (даље: АСАНУ), заоставшти-
на Михаила Петровића, инв. бр. 14559/II-1, Операцијски дневник др Михаила
Петровића (17. јул–19. октобар 1914; даље: Операцијски дневник др Михаила
Петровића), 17–18. јул 1914. г, стр. 1.
45 Службени војни лист (1914), бр. 26, 26. август 1914, 816; бр. 28, 14. сеп-
тембар 1914, 844.
46 НМН, ЛЦК, кут. 1, МГ, Ратна сећања др Аврама Нисима, стр. 11–13.
47 Исто; Grupa autora, 110-godišnjica Vojne bolnice u Nišu (1878–1988), Niš,
1989, 50
48 АСАНУ, Операцијски дневник др Михаила Петровића, 28. јул 1914. г, стр.

135
2; Исидор Ђуковић, Тифус у Србији 1914–1918, Београд, 2006, 30.
49 ВА, ВКС, п. 3, кут. 2, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 1.
50 АСАНУ, заоставштина пуковника Радивоја Бојовића, инв. бр. 14.447. Шеф
профијантског одсека – Министру војном, Ниш, 19. јули 1915. г; Командант
Нишких резервних трупа – Министру војном, Ниш, 3. октобар 1915. г.
51 Ете тако је било: ратни дневници 1912–1918 (у даљем тексту: Ете тако
је било...), приредио Славољуб Штерић, Смедерево, 2014, 263, 264.
52 Народна библиотека Србије (даље: НБС), дневник Тадије Костића, књи-
га прва (даље: I), 23. јули 1914. г; ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 1.
53 Љубомир Милић, „Моравска дивизија II позива у бици на Јадру 1914.
године”, Ратник – месечни војни лист, свеска III (даље: Моравска дивизија II
позива у бици на Јадру 1914. године), Београд, 1930, 11–12.
54 НМН, ЛЦК, кут. 1, МГ, Ратна сећања Драгутина Јоцића, стр. 28.

ДЕО II
ВОЈНЕ, ОРГАНИЗАЦИЈСКЕ И ДУХОВНЕ РАТНЕ ПРИПРЕМЕ

55 Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, приредио Саво Скоко, Београд,

1985, 148.
56 Галина Игоревна Шевцова, Руска добротворна помоћ Србији у ратовима
1912–1917, Београд, 2010, 21.
57 Славица Ратковић-Костић, „Српска војска уочи рата 1914. године (орга-
низација, формација, наоружање и опрема, ратни планови, мобилизација и
концентрација)”, Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног
скупа одржаног у Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Београд,
1997, 28.
58 Исто.
59 Историјски архив Ниш (даље: ИАН), лични фонд Стојана Николића
(даље: ЛФСН), кутија (даље: кут) 2, Заповест команданта Комбиноване диви-
зије I позива О.Бр.4469 од 26. октобра 1915. г.
60 Службени војни лист (1910), бр. 15, 18. април 1910, 38.
61 Д. Денда, Српска војска у Првом светском рату (бројно стање, организа-
ција, формација и опремљеност; у даљем: Српска војска у Првом светском
рату... ), 5; НБС, дневник Тадије Костића, I, 27. јули 1914. г.
62 Велики рат Србије...V, 166–167.
63 Българската армия въ Свѣтовната вой� на 1915–1918 г. томъ IV (Вой� ната
срещу Сърбия презъ 1915 година. Настѫплението на I армия къмъ долината
на р. Морава и това на северната група отъ II армия къмъ Лѣсковецъ и При-
щтина отъ 22-и до 31-и октомврий� ; даље: Българската армия въ Свѣтовната

136
война 1915–1918, IV), София, 1940, 356.
64 Д. Денда, Српска војска у Првом светском рату...,5; ВА, ВКС, п. 9, кут. 92,
ф. 1, рег. бр. 4/2, л. 1.
65 Службени војни лист (1912), бр. 15, 7. јул 1912, 327–328.
66 Исто, 328; Велики рат Србије... III, 145; ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр.
2/1, л. 191.
67 Балкански рат у слици и речи (1913), бр 30, 20. јануара 1913,11.
68 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 45.
69 Исто, п. 8, кут. 12, ф.1. Младен Лукићевић, Мобилизација Српске војске
(25.7–4.8.1914), стр. 1–2.
70 Исто.
71 Feldbuch, Die Bulgarische armee september 1915, Berlin, 1915,12–15; ВА,
ВКС, п. 3, кут. 92, ф. 1, рег. бр. 4/2, л. 1.
72 Д. Денда, Српска војска у Првом светском рату...,5.
73 Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, приредио С. Скоко, 148–149.
74 НБС, дневник Тадије Костића, I, 15. јули 1914. г.
75 Службени војни лист (1911), бр. 14, 26. јун 1911, 395–400.
76 Мирослав Ђурђановић, Грејачки микрорејон (жртве ратова и буна у 19.
и 20 веку), Ниш, 2014, 33.
77 Исто.
78 Музика коњичке дивизије се највише истакла у ратном затишју, 1915.
године, када је након завршетка епидемије заразних болести, приређивала
концерте по Нишу, Скопљу и још неким другим градовима у корист сиромаш-
них породица погинулих официра, сиромашних грађана и избеглица. (Поли-
тика (1915), бр. 4042, 28. мај 1915, 3; бр. 4092, 8. јули 1915, 2; Одјек (1915), бр.
117, 4. јуни 1915, 2; Александар Динчић, Бојана Симовић, Ниш у ратном днев-
нику министра војног деветсто петнаесте, Ниш, 2015, 143, 145, 151).
79 Мемоари српских ратника 1912–1918, приредила Борислава Лилић, Бе-
оград, 1998, 33.
80 Стевица Карапанџин, „Верска служба у војсци Србије”, Војно дело,
зима/2011, Београд, 2011, 272–275.
81 Архив Србије (даље: АС), фонд Министарство иностраних послова Ср-
бије – политичко одељење за 1914. годину (даље: АС, МИП, ПО, 1914), ролна
(даље: р.) 422, фасцикла (даље: ф.) 7, досије 9.
82 Српске новине (1915),бр.114, 26. април 1915,1.
83 На нишком Градском пољу је 29. фебруара извршена заклетва регрута
муслимана из Македоније и Косова и Метохије у присуству врховног нишког
муфтије Мехмеда Зекија. (Политика (1915), бр. 3947, 19. фебруар 1915,1).
84 А. Динчић, Б. Симовић, Ниш у ратном дневнику..., 71–73.
85 Исто, 141.
86 Исто, 129; ВА, ВКС, п. 8, кут. 12, ф.1. Младен Лукићевић, Мобилизација

137
Српске војске (25.7–4.8.1914), стр. 5.
87 Балкански рат у слици и речи (1913), бр 37, 586.
88 А. Динчић, Б. Симовић, Ниш у ратном дневнику..., 32; Младен Лукићевић,
Мобилизација Српске војске (25.7–4.8.1914), стр. 6.
89 Државни календар Краљевине Србије за 1914. годину, 281.
90 Јован Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915, с Моравском дивизијом II по-
зива, Београд, 1929, 5, 9.
91 Организацијска структура 1, 2, 3, 16. пешадијског пука, Моравског ар-
тиљеријског и коњичког пука, урађена је на основа шеме која је приказана у
Државном календару за 1914. годину (стр. 281–286), као и помоћу релација
пукова I и II позива у 1914. години. За санитетске јединице је коришћен днев-
ник санитетског пуковника др Михаила Петровића, док је за јединице III по-
зива коришћена мемоарска грађа. И поред најбоље намере и темељних истра-
живања, нису сви команданти и командири могли бити идентификовани.

ДЕО III
ЦЕРСКА БИТКА

92 Велики рат Србије..., I, 22.

93 Исто, 31.
94 Исто, 26.
95 Исто.
96 Исто, 28, 34.
97 Љ.Милић, Моравска дивизија II позива у бици на Јадру 1914. године, 11–12.
98 Österreich-Ungarns letzter krieg 1914-1918, Erster band (Das kriegsjahr 1914;
даље: Österreich-Ungarns letzter krieg 1914–1918, I), Verlag der militarwisse-
nschaftlichen mitteilungen, Wien, 1931, 110; Велики рат Србије..., I, 63, 66, 72, 73.
99 Isto.
100 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 2; Велики рат Србије..., I, 89,
100.
101 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 2.
102 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 2; л. 3.
103 Велики рат Србије..., I, 101.
104 Исто.
105 Österreich-Ungarns letzter krieg 1914–1918, I, 62–64.
106 Живко Станисављевић, Гоњење након Церске битке, Београд, 1928, 19,
20, 27.
107 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 63.
108 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 2; Група аутора, Тамнавски
бесмртници..., 12.

138
 109 Велики рат Србије..., I, 120.
110 ВА, п. 9, ВКС, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 100.
111 Велики рат Србије..., I, 123.
112 Егон Ервин Киш, „Из дневника (у даљем тексту: Из дневника...)”, Голго-
та и васкрс Србије 1916–1918, приредили Силвија Ђурић, Видосав Стевановић,
Београд, 1986, 88–91.
113 Велики рат Србије..., I, 123.
114 Р. Јовановић, Рад 5. батерије..., 46.
115 Велики рат Србије..., I, 123.
116 Исто.
117 Исто, 122.
118 Исто.
119 Исто, 124.
120 Исто.
121 Ж.Станисављевић, Гоњење након Церске битке, 27.
122 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 4; Ж. Станисављевић, Гоњење
након Церске битке, 27.
123 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 4
124 М. В. Ј. (Милоје В. Јелисијевић), Кратак историјат 2. пешадиског пука
„Књаза Михаила”, Ратник – месечни војни лист, свеска XI, Београд, 1936, 48.
125 Велики рат Србије..., I, 148.
126 Лазар Поповић, Пироћанци у ратним причама, Земун, 2014, 38.
127 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 3; л. 4.
128 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 40.
129 Ж.Станисављевић, Гоњење након Церске битке, 28.
130 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 5.
131 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 23; л. 39; Велики рат Србије...,
I, 197.
132 Р. Јовановић, Рад 5. батерије..., 47.
133 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 24.
134 Е.Е. Киш, Из дневника..., 88; ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 5.
135 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 25.
136 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 26.
137 Österreich-Ungarns letzter krieg 1914–1918, I, 234.
138 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 27; Ж.Станисављевић, Гоњење
након Церске битке, 5.
139 Љ. Милић, Моравска дивизија II позива у бици на Јадру..., 13.
140 Исто.
141 ВА, ВКС, п. 6. кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 2.
142 Љ. Милић, Моравска дивизија II позива у бици на Јадру...,15.
143 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 4.

139
 144 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 4; л. 5.
145 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 7.
146 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 6.
147 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 6; л. 7; л. 8.
148 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 7; л. 8; л. 9.
149 ВА, ВКС, п. 6. кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 25.
150 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 6.
151 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 6.
152 Ж.Станисављевић, Гоњење након Церске битке, 49.
153 Љ. Милић, Моравска дивизија II позива у бици на Јадру..., 24.
154 Erwin Kisch, Soldat im Prager Korps, Prague, 1927, 49.
155 Љ. Милић, Моравска дивизија II позива у бици на Јадру..., 25
156 Исто, 26.
157 Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Саво Скоко (даље: Група аутора),
Српска војска у великим биткама на Церу, Дрини и Колубари, књига 6, Нови
Сад-Београд, 1998, 75–76.
158 Исто.
159 ВА, ВКС, п. 9, кут. 2, ф. 2, рег.бр. 12/1, л. 1.
160 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 7.
161 ВА,ВКС, п. 3, кут. 458, ф. 1, рег. бр. 1/1. Испит заробљеног пешадијског
мајора Кирила Странског, команданта 1. батаљона 28. пешадијског пука и
свештеника истог батаљона Мирослава Хулке у Команди Моравске дивизијске
области, 20. август 1915. г.
162 Исто; Catharina Sturzenegger, Serbien im europäischen Kriege 1914/1915,
Zürich, 1915, 24, 161.
163 Група аутора, Српска војска у великим биткама...VI,75.
164 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 8.
165 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 9.
166 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 6; л. 7; рег. бр. 4/1, л. 13.
167 Зоран Живановић, Зорица Маринковић, Босиљка Пауновић-Павловић
(у даљем тексту: Група аутора), Тамнавски бесмртници (каталог изложбе по-
водом 100 година од Великог рата 1914–1918; у даљем тексту: Тамнавски
бесмртници...), Коцељева, 2014, 20.

ДЕО IV
БИТКА НА ДРИНИ

168 АСАНУ, инв. бр. 8701, Дневник Душана Стефановића, 10. септембар
1914. г. I, стр. 61–63.
169 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук…,131.

140
 170 ВА, ВКС, п. 9, кут. 2, ф. 1, рег. бр. 15/7, л. 1.
171 Велики рат Србије..., II, 173–174.
172 Исто, 126.
173 ВА, ВКС, п. 9, кут.1, ф. 1, рег. бр.2/1.
174 Велики рат Србије..., II, 126–127.
175 М. В. Ј, Кратак историјат 2. пешадиског пука..., 48; Р. Јовановић, Рад 5.
батеријe…, 50, 52.
176 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 73; л. 74; М. Јелисијевић, Кра-
так историјат 2. пешадиског пука, 48.
177 Исто.
178 Велики рат Србије..., II, 127.
179 Видовдан, историја српских ратова 1912–1919 у слици и речи, књига II,
Женева-Београд, 1919, 102.
180 ВА, ВКС, п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 16.
181 ВА, ВКС, п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 74.
182 ВА, ВКС, п. 9, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 68; л. 69.
183 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 71.
184 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 72.
185 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 106.
186 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 74; л. 75; л. 106.
187 Велики рат Србије…, II, 174.
188 ВА, ВКС, п. 9, кут.1, ф. 1, рег. бр. 2/1.л. 40; л. 20.
189 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1,л. 42.
190 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1,л. 42; л. 52.
191 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1,л. 47.
192 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 58
193 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1,л. 62.
194 Историјски архив Пирот (даље: ИАП), фонд заоставшине Јована Попо-
вића, Кратак опис борбе на положају Рача-Ђумрук од 3. септембра до 14. ок-
тобра 1914. године (даље: Кратак опис борбе на положају Рача-Ђумрук...) , са-
чињен 20. децембра 1914. године, рукопис, стр. 10–11.
195 Мемоари српских ратника 1912–1918, приредила Борислава Лилић,
Београд, 1998, 28.
196 Велики рат Србије..., II, 214.
197 Исто.
198 Крста Соколовић, хиљаду дана страдања (ратни дневник телеграфисте
војводе Степе Степановића; у даљем тексту: Крста Соколовић, хиљаду дана
страдања...), приредио Живорад Петровић, Ниш, 1995, 25–26.
199 Велики рат Србије…, III, 137.
200 Исто, 140.
201 ИАП, Ј.Поповић, Кратак опис борбе на положају Рача-Ђумрук..., 12.

141
 202 Исто.
203 Велики рат Србије…, III, 153.
204 Група аутора, Српска војска у великим биткама на Церу, Дрини и Колу-
бари, VI, 238.
205 Велики рат Србије…, III, 171.
206 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 74; л. 75; л. 76; л. 77; л. 78; л. 79;
л. 80; л. 81; л. 82; л. 83; Ђенерал S, Губитци у ратовима..., 13–14.
207 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1,л. 82; л. 83.
208 М.Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 134, 136.
209 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 75; п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1,
л. 39; л. 50; п. 9, кут. 1, ф. 7, рег. бр. 2/1, л. 7-73; Ђенерал S, Губитци у ратови-
ма..., 13–14.
210 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 30.
211 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 12; Велики рат Србије…, II, 117,
145, 147.
212 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 13.
213 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 22.
214 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 21; л. 22.
215 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 38.
216 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 45.
217 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 45; л. 46.
218 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 47.
219 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 20; л. 26; л. 32; л. 34; л. 36; л.
40; л. 45; л. 47; л. 49.
220 Aрхив Југославије (даље: АЈ), фонд Министарство вера Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца 1919–1929 (1918–1933) (даље: 69), ф. 124, јединица
описа (даље: јед. оп), 179, л. 1–312.
221 Група аутора, Тамнавски бесмртници..., 27.
222 Велики рат Србије…, IV, 1.

ДЕО V
КОЛУБАРСКА БИТКА

223 М.Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 138.

224 Милан Раденковић, Колубарска битка, Београд, 1959, 191.
225 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 95; Димитрије Туцовић, Сабрана
дела (даље: Димитрије Туцовић...), књига осма (даље: 8), приредио Младен
Вукомановић, Београд, 1980, 341–342.
226 Велики рат Србије..., IV, 50, 51, 139.
227 Исто, 11; М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 140.

142
 228 Велики рат Србије..., IV, 59.
229 Исто, 77, 79, 82.
230 Велики рат Србије..., V, 3.
231 Исто, 149.
232 М.Раденковић, Колубарска битка, 85–86.
233 Велики рат Србије..., IV, 96.
234 Исто, 94.
235 Исто, 95, 97.
236 Исто, 62.
237 Исто, 26, 62.
238 Исто, 90.
239 ВА, ВКС, п. 9, кут.1, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 99. Допремање артиљеријске и
пешадијске муниције која је била купљена у иностранству, добрано су омета-
ле и бугарске комите, нападајући у више наврата 1914. године железничку
пругу од Велеса до Ђевђелије као и станицу у Струмици. (Јездимир Николић,
Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова, Београд, 1980, 225)
240 Велики рат Србије..., IV, 94.
241 Исто.
242 Исто, 174.
243 Димитрије Туцовић..., 8, 344, 345, 347.
244 Велики рат Србије..., IV, 234.
245 Ратни дневник Михаила Тодоровића.
246 Велики рат Србије..., V, 82.
247 Ратни дневник Михаила Тодоровића.
248 Велики рат Србије..., V, 219–221.
249 Исто, 218.
250 Исто.
251 Исто, 219.
252 ВА, ВКС, п. 9, кут. 43, ф. 1, рег. бр. 1/6, л. 75.
253 Österreich-Ungarns letzter krieg 1914–1918, I, 697.
254 AJ, фонд 69, ф. 124, јед. оп. 179, л. 10; л. 11; л. 12; л. 13; ф. 122, јед. оп.
177, л. 56; л. 78; л. 11.
255 Österreich-Ungarns letzter krieg 1914–1918, I, 697.
256 М. Раденковић, Колубарска битка, 119.
257 Исто.
258 Исто, 178.
259 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 70.
260 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 69; п. 9, к. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1,
л. 66.
261 М.Раденковић, Колубарска битка, 231–232.
262 Ратни дневник Алексе Јовановића.

143
 263 ВА, ВКС, п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 65.
264 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 180.
265 Велики рат Србије ..., VI, 203.
266 Исто.
267 Исто, 337.
268 Велики рат Србије ..., VI, 28, 35, 93, 205, 207.
269 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 152.
270 М. Раденковић, Колубарска битка, 424.
271 Војвода Живојин Мишић, Моје успомене...,170–172.
272 М. Раденковић, Колубарска битка, 438–439.
273 ВА, ВКС, п. 9, кут. 45, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 94; л. 95.
274 Крста Соколовић, хиљаду дана страдања..., 41.
275 НБС, дневник Тадије Костића,II, 3, 17. децембар 1914. г.
276 Живко Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугар-
ском 1915. године, Београд, 1996, 3.
277 ВА, ВКС, п. 6, кут. 493, ф. 1, док. бр. 2/1, л. 488; л. 489; п. 9, кут. 45, ф. 1,
рег. бр. 1/1, л. 86; Велики рат Србије…, V, 122; М. Добричанин, Топлички гвоз-
дени пук…, 156, 160.
278 Службени војни лист (1915), бр. 16, 8. јун 1915, 279–291.
279 Службени војни лист (1915), бр. 29, 18. септембар 1915, 703–716.
280 ВА, ВКС, п. 4, кут. 56, ф. 4, рег. бр. 3/1, л. 1.
281 Група аутора, Тамнавски бесмртници..., 39.

ДЕО VI
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У ВРЕМЕ ВАРЉИВОГ ПРИМИРЈА

282 Крста Соколовић, хиљаду дана страдања..., 89.

283 М. Јелисијевић, Кратак историјат 2. пешадијског пука..., 50.
284 Велики рат Србије…, IX, 61.
285 Ратни дневник Станојка Стојковића.
286 ВА, ВКС, п. 9, кут. 2, ф. 1, рег. бр. 1/3, л. 1.
287 Велики рат Србије..., IX, 61.
288 ВА, ВКС, п. 3, кут. 46, ф. 4, рег. бр. 3/1, л. 1.
289 Велики рат Србије..., VIII, 49; IX, 61.
290 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 7/1, л. 21.
291 Велики рат Србије ..., VIII, 49.
292 АСАНУ, заоставштина пуковника Радивоја Бојовића, инв. бр. 14447
II/13, Командант Моравске дивизијске области – Министру војном, Ниш, 7.
септембар 1915. г.
293 Велики рат Србије ..., VIII, 91.
294 ВА, ВКС, п. 3, кут. 458, ф. 1, рег. бр. 1/1, Испит заробљеног пешадијског
мајора Кирила Странског, команданта 1. батаљона 28. пешадијског пука и
свештеника истог батаљона Мирослава Хулке у Команди Моравске дивизијске

144
области, 20. август 1915.
295 Мирослав Перишић, Александар Марковић, „Ратни заробљеници
1914/15”, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 13, Андрић-
град-Вишеград, јануар 2015, 6.
296 ВА, ВКС, п. 3, кут. 458, ф. 1, рег. бр. 1/1; Правилник за поступање са за-
робљеницима, Ниш, 1914, 1–6.
297 ВА, ВКС, п. 3, кут. 458, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 288.
298 Richard Strong, George Shattuck, A.W Sellards, Hans Zinsser, J.Gardner
Hopkins (у даљем тексту: Richard Strong and others...), Typhus fever with particular
reference to the Serbian epidemic (у даљем тексту: Typhus fever...),Cambridge, Mass,
1920, 31.
299 Vladimir Stanojević, Moje ratne beleške i slike, Ljubljana, 1934, 42–47.
300 Српско војно (војничко) гробље недалеко од некадашње Моравске вој-
не болнице код Ћеле-куле (данас Војне болнице) оформљено је још за време
Балканских ратова (1912–1913) након епидемије колере, која је односила жи-
воте многих старешина, војника и цивила. Према доступним подацима, у пе-
риоду од 4. до 21. јула 1913. године, у Моравској војној болници је оболео 31
човек. Умрло је 19, оздравило 7 и остало на лечењу 5. Сахране на Војном
гробљу настављене су и за време Првог светског рата, када је у време великог
умирања од заразних болести сахрањено близу 2000. људи. Српске војне и
цивилне власти су исто тако желеле да преминуле савезнике, лица из земаља
које су биле у савезу са Србијом или је, пак, помагале, некако одвоје од српских
војника и да се њихове сахране врше на засебној парцели Српског војничког
гробља. На тај начин је настало Савезничко војно гробље у склопу српског.
(Српске новине (1913), бр. 152, 13. јули 1913, 1; АСАНУ, заоставштина Влади-
мира Станојевића, инв. бр. 14559/II-1. Белешке Владимира Станојевића).
301 Милан Грба, „Мисија пуковника Хантера у Србији 1915. године”, Збор-
ник историјских музеја Србије, број 26, Београд, 1992, 80–95.
302 Музеј науке и технике (одељење Музеја Српског лекарског друштва),
Збирка докумената др Симе Карановића (белешке за 1915. г).
303 АСАНУ, заоставштина Михаила Петровића, инв. бр. 14559/II-1, Опера-
цијски дневник Михаила Петровића, 25. септембар 1914. г, стр. 35. Према број-
ном стању избачених из борбеног строја, који је сачињен октобра 1915. годи-
не, одузимајући погинуле на бојном пољу и умрле у непријатељском ратном
заробљеништву до тог времена (њих 340), процењује се да је 500 до 1000 умр-
ло од рана или заразних болести у Младеновцу или по околним селима и ме-
стима где су се налазила превијалишта или покретне болнице.
304 ВА, ВКС, п. 3A, кут. 206, ф. 4, рег. бр. 2/1; 4/1; 13/1; 14/1; 24/1; 25/1; 36/1;
Ратник – месечни војни лист, свеска VI, Београд, 1923 (даље: VI/1923), 135–140;
III/1925,173–176; IV/1925, 188–192; V/1925, 162–172; VI/1925, 353–356; Мира
Ниношевић, „Војничка гробља у лесковачком срезу из Првог светског рата”,
Бугарска окупација југа Србије у Првом светском рату 1915–1918 (зборник ра-

145
дова са научног скупа са међународним учешћем), Лесковац, 2016, 277–315.
305 Јелена Симић Јовановић, Тифус 1915. године, Београд, 2015, 23.
306 Пирот и срез Нишавски 1801–1918, књига трећа (у даљем тексту: Пи-
рот и срез Нишавски, III...), приредио Илија Николић, Пирот, 1982, 1090; R.
Strong and others, Typhus fever…,13.
307 М. Ниношевић, Војничка гробља у лесковачком срезу..., 272–315.
308 Мирјана Арсић, Камена пирамида споменик српским тифусарима, Ниш-
ки весник, година III, број 12, септембар 2001, 20; АСАНУ, заоставштина Вла-
димира Станојевића, инв. бр. 13339, Рукопис „Рат с Аустроугарском, Немачком
и Бугарском 1914–1918”, стр. 402; Grupa autora, 110-godišnjica Вojne bolnice u
Nišu (1878–1988), 69.
309 ВА, ВКС, п. 9, кут. 91, ф. 1, рег. бр. 3/1; Велики рат Србије..., VIII, 20, 21,
22, 23, 47, 48.
310 Велики рат Србије..., VIII, 20, 23, 118, 142.
311 Богумил Храбак, Арбанашки упади и побуне на Косову и у Македонији од
краја 1912. до краја 1915. године, Врање, 1988, 155–159.
312 Велики рат Србије..., VIII, 118.
313 Петер Бартл, Албанци од средњег века до данас, Бања Лука, 2001, 136,
139, 141.
314 Исто, 166–171.
315 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 7; л. 13; л. 15; л. 19; кут. 91, ф. 1,
рег. бр. 3/1, л. 4; л. 8; л. 23.
316 Велики рат Србије..., VIII, 142, 154, 155, 165.
317 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 20.
318 ВА, п. 3А, кут. 84, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 2; л. 3; л. 4; л. 5; л. 6; п. 9, кут. 1, ф. 1,
рег. бр. 5/1, л. 18.
319 ВА, ВКС, п. 3А, кут. 91, ф. 1, бр. 3/1, л. 20; л. 23; п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр.
5/1, л. 11; л. 18.
320 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 9.
321 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 9; л. 10; л. 11.
322 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 8.
323 АСАНУ, заоставштина пуковника Радивоја Бојовића, инв. бр. 14.447
II/13, Дислокација трупа на територији Нове области на дан 1. септембра
1915. године.
324 П. Бартл, Албанци од средњег века до данас, 171.
325 ВА, ВКС, п. 3, кут. 40, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 8.
326 Српске новине (1915), бр. 150, 2. јун 1915, 2; Đ. Stanković, Nikola Pašić...,
78–79.
327 Велики рат Србије..., VIII, 129, 138.
328 Исто, 128.
329 Đ. Stanković, Nikola Pašić..., 147–162.
330 АСАНУ, заоставштина Николе Пашића, инв. бр. 14924/150. Војничко
писмо Николи Пашићу, председнику владе, Ниш, 4. август 1915. г.
331 Đ. Stanković, Nikola Pašić..., 158, 159, 162.

146
 ДЕО VII
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У НОВОЈ УДРУЖЕНОЈ ОФАНЗИВИ И ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ
СРБИЈЕ

332 Ж. Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском...,

28–29.
333 Българската армия въ Свѣтовната война... ІІ, 3–4.
334 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 5.
335 Милан Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Београд, 1954, 120, 211.
336 Живко Павловић, Рат Србије са Аустроугарском, Немачком и Бугарском
1915. године, Београд, 1968, 342.
337 ВА, ВКС, п. 9, кут. 2, ф.1, рег. бр. 3/3, л. 1.
338 ЦВА, 40, оп. I, а.е, 203, л. 820.
339 Ж.Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском...,
375.
340 ВА, ВКС, п. 9, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 23.
341 ВА, ВКС, п. 4, кут. 96, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 136.
342 Ж.Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском...,
375.
343 Българската армия въ Свѣтовната война..., II, 500.
344 ВА, ВКС, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 31.
345 Българската армия въ Свѣтовната война..., II, 500; Предраг Видано-
вић, Пиротски крај..., 215–218.
346 ВА, ВКС, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 28.
347 Българската армия въ Свѣтовната война..., II, 502–508.
348 Исто, 542–543.
349 ВА, ВКС, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 32.
350 Българската армия въ Свѣтовната война..., II, 507, 508.
351 Ж. Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском...,
404, 408.
352 Българската армия въ Свѣтовната война..., II, 572–573.
353 ВА, ВКС, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 35.
354 Мемоари српских ратника 1912–1918..., 43; МПП, Д. Ћирић, Ратни до-
живљаји Пироћанаца у Првом светском рату.
355 П. Видановић, Пиротски крај у европском вртлогу..., 215–219; Ете тако
је било..., 269.
356 ВА, ВКС, кут. 1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 35.
357 ВА, ВКС, п. 9, кут. 201, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 219; л. 224.
358 ВА, ВКС, п. 9, кут.1, ф. 1, рег. бр. 5/1, л. 29; л. 31; л. 32; л. 33; п. 9, кут. 201,
ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 216; л. 219; п. 3, кут. 96, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 216; л. 220.

147
 359 Българската армия въ Свѣтовната война..., II, 579.
360 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 1.
361 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 8. п. 6, к. 509, ф. 4, рег. бр. 23/8,
л. 1.
362 ВА, ВКС, п. 6, к. 509, ф. 4, рег. бр. 23/8, л. 2; л. 3.
363 ВА, ВКС, п. 6, к. 509, ф. 4, рег. бр. 23/2, л. 2; л. 7.
364 ВА, ВКС, п. 9, кут. 98, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 2; л. 3; л. 4; л. 5; л. 6; л. 7.
365 ВА, ВКС, п. 9, кут. 98, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 17.
366 Ж. Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском...,
125.
367 ВА, ВКС, п. 6, кут. 511, ф. 1, рег. бр. 2/1, л. 19.
368 ВА, ВКС, п. 9, кут. 98, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 8; л. 17; л. 23; л. 26; л. 40; п. 6,
кут. 508, ф. 1, рег. бр. 7/1, л. 3; л. 15.
369 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 9.
370 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 11; л. 12; л. 14; л. 15; л. 16; л. 17;
л. 18; л. 19; л. 20; л. 21; л. 22; л. 24; л. 25; л. 16; л. 27; л. 28.
371 Петар Бојовић, Одбрана Косова Поља 1915. године и заштита одсту-
пања српске војске преко Албаније и Црне Горе, Београд, 1990, 55.
372 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 5, рег. бр. 23/70, л. 2; л. 3; рег. бр. 23/60, л. 2.
373 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 5, рег. бр. 23/64 л. 2.
374 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 5, рег. бр. 23/77, л. 2.
375 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 5, рег. бр. 23/78, л. 3.
376 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 8/1, л. 7; л. 10.
377 ВА, ВКС, п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 23/78, л. 3.
378 Велики рат Србијe…, XII, 122.
379 Ж. Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском...,
740.
380 Исто.
381 П. Бојовић, Одбрана Косова Поља..., 23.
382 Миливоје Алимпић, Солунски фронт, Београд, 1967, 35.
383 АСАНУ, заоставштина пуковника Радивоја Бојовића, инв. бр. 14447
II/13, Командант Моравске дивизијске области – Министру војном, Ниш, 7.
септембар 1915. г.
384 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 18.

ДЕО VIII
ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

385 Ј. Х. Васиљевић, Кроз Албанију 1915..., 6.

386 Исто, 16.
387 Ратни дневник Станојка Стојковића.

148
 388 Ј. Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915..., 13–14.
389 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 207, 208, 212.
390 М. Алимпић, Солунски фронт, 37.
391 Момир Нинковић, Душан Бојковић „Милутин Велимировић – сведок
српске голготе”, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 24, Андрић-
град-Вишеград, децембар 2015, 8–9.
392 Ј. Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915..., 11, 18.
393 Исто.
394 Българската армия въ Свѣтовната война..., V, 672.
395 Исто.
396 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 2.
397 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 5.
398 Ј. Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915..., 12–13.
399 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 2.
400 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 10.
401 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 11; л. 12; л. 13; Ј. Хаџи Ва-
сиљевић, Кроз Албанију 1915..., 24.
402 Българската армия въ Свѣтовната война 1915–1918 г. Том VКосовска
операция, София, 1946, 675, 677–678.
403 М. Нинковић, Д. Бојковић, Милутин Велимировић – сведок српске гол-
готе, св. 24, 10.
404 Българската армия въ Свѣтовната война..., V, 677–678.
405 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 30.
406 ВА, ВКС, п. 6. кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 16; л. 17.
407 ВА, ВКС, п. 6. кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 18.
408 ВА, ВКС, п. 6, кут. 509, ф. 6, рег. бр. 23/146, л. 21.
409 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 31.
410 ВА, ВКС, п. 9, кут. 97, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 31
411 Българската армия въ Свѣтовната война ..., V, 677.
412 М. Нинковић, Д. Бојковић „Милутин Велимировић – сведок српске гол-
готе”, Историјске свеске Андрићевог института, свеска 25, Андрићград-Више-
град, јануар 2016, 11–12.
413 М. Алимпић, Солунски фронт, 44; Българската армия въ Свѣтовната
война... V, 692.
414 ВА, ВКС, п. 9, кут. 91, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 29; л. 30.
415 Иванъ Пашиновъ, Военна история на 23 п. шипченски полкъ (войната
съ Сърбитѣ – 1915 г.) (даље: Военна история на 23 полкъ...), томъ II (даље: II),
София, 1931, 156.
416 Исто, 159, 161; ВА, ВКС, п. 9, кут. 91, ф. 1, бр. 3/1, л. 27.
417 ВА, ВКС, п. 9, кут. 91, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 27; л. 29; л. 30; М. Добричанин,
Топлички гвоздени пук..., 206.
418 Българската армия въ Свѣтовната война..., V, 689.

149
 419 М. Алимпић, Солунски фронт, 45.
420 Добросав Туровић, Истакнути јунаци Гвозденог пука из Јабланице, Дру-
ги пук „Књаз Михаило” – Гвоздени пук у ослободилачким ратовима 1912–1918”,
Зборник радова са округлог стола – Прокупље, 5. октобар 2012. године, Про-
купље, 2014, 106.
421 Българската армия въ Свѣтовната война ..., V, 698.
422 Ј. Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915..., 39.
423 Исто, 38.
424 Ратни дневник Станојка Стојковића.
425 Ј. Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915..., 43.
426 М. Нинковић, Д. Бојковић, Милутин Велимировић – сведок српске гол-
готе, св. 25, 19.
427 Исто.
428 М. Алимпић, Солунски фронт, 57.
429 Българската армия въ Свѣтовната война...,V, 687–688.
430 ВА, ВКС, п. 9, кут. 83, ф. 2, рег. бр. 7/10, л. 3; Ратни дневник Станојка
Стојковића.
431 ВА, ВКС, п. 6, кут. 510, ф. 9, рег. бр. 22/4, л. 3.
432 ВА, ВКС, п. 6, кут. 510, ф. 9, рег. бр. 22/4, л. 6; л. 7.
433 Велики рат Србије..., XIV, 240.
434 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 5; Велики рат Србије ..., XIV, 282.
435 ВА, ВКС, п. 3, кут. 4, ф. 1, рег. бр. 3/1, л. 5; п. 6, кут. 508, ф. 1, рег. бр. 8/1,
л. 2.
436 Българската армия въ Свѣтовната..., V, 691.
437 М. Ђурђановић, Грејачки микрорејон..., 34.

ДЕО IX
ОДМОР И ОПОРАВАК НА КРФУ

438 Милан Николајевић, Прво искрцавање српских трупа на Крфу, Ратник

– месечни војни лист, свеска IV, Београд, 1931, 8–9.
439 Владимир Станојевић, „Моравска болница на острву Виду” (у даљем
тексту: Моравска болница на острву Виду...), Кроз Албанију 1915–1916 (прили-
ком педесетогодишњице пробоја Солунског фронта, спомен-књига), Београд,
1968, 411–416.
440 М. Нинковић, Д. Бојковић, Милутин Велимировић – сведок српске гол-
готе, св. 26, 15.
441 В. Станојевић, Моравска болница на острву Виду... , 411–416.
442 Исто.
443 М. Алимпић, Солунски фронт, 67.

150
 444 М. Николајевић, Прво искрцавање српских трупа на Крфу, 20.
445 В. Станојевић, Моравска болница на острву Виду..., 416. Почетком маја
1916, извршен је свечани помен официрима, подофицирима и редовима који
су погинули и умрли у последњем периоду рата. Помен је вршен у граду Крфу,
у логорима свих дивизија, као и код трупа у Солуну и северној Африци. У гра-
ду Крфу помен је вршен на свечан начин по нарочитом програму. Од трупа
помену је присуствовао један вод пешадије са заставом и музиком, уз почасну
паљбу. Истом помену су присуствовали и сви официри и чиновници из коман-
де и установа на Крфу (Велики рат Србије..., XIV, 285).
446 Лист „Дуга”, Солунци, Београд, 1985, 76–82.
447 ВА, ВКС, п. 6, кут. 510, ф. 9, рег. бр. 22/6, л. 8; л. 9.
448 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 217; Ратни дневник Станојка
Стојковића; Мемоари српских ратника 1912–1918, 48; Велики рат Србије..., XIV,
223.
449 М. Нинковић, Д. Бојковић, Милутин Велимировић – сведок српске гол-
готе, св. 26, 14, 15.
450 Велики рат Србије..., XIV, 223, 240, 326, 333 ; XV, 41.
451 Велики рат Србије..., XIV, 263, 327; XV, 190.
452 ВА, ВКС, п. 6, кут. 510, ф. 9, рег. бр. 22/14, л. 2.
453 Велики рат Србије..., XV, 6.
454 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 11.
455 ИАН, Збирка фотографија (даље: ЗФ),ф. 65, фото 4008–4034.
456 Музеј Понишавља у Пироту (даље: МПП), рукопис Душана Ћирић, Рат-
ни доживљаји Пироћанаца у Првом светском рату (необјављен).
457 Радмила Радић, Момчило Исић, Српска црква у Великом рату 1914–
1918. године, Београд-Гацко, 2014, 129.
458 Лука Николић, Србијо, мајко и маћехо, Ужице, 2010.
459 Историјски архив Београда (даље: ИАБ), лични фонд Ивана Павловића,
док. бр. 1165 Ц-4-6.
460 Велики рат Србије..., XV, 34.
461 М. Ђурђановић, Грејачки микрореон..., 35.
462 Српске новине (1917), бр. 93, 5. август 1917, 4.
463 ВА, ВКС, п. 3, кут. 83, ф. 2, рег. бр. 7/9, л. 1; л. 2.
464 Светлана Спасић Ђокић, Нада, вера и љубав у вихору рата (дневник,
писма, песме једног Солунца), Ниш, 2009, 36, 37.
465 МПП, Д. Ћирић, Ратни доживљаји Пироћанаца у Првом светском рату.
466 С.Ђокић, Нада, вера и љубав у вихору рата..., 37.
467 Ратни дневник Станојка Стојковића.
468 ВА, ВКС, п. 6, кут. 510, ф. 9, рег. бр. 26/1, л. 1; л. 2; л. 3.
469 Ратни дневник Станојка Стојковића.
470 Добривоје Гичић, „Одлазак првог пешадијског пука на бојиште” (у
даљем тексту: Одлазак првог пука на бојиште...), Голгота и васкрс Србије 1916–

151
1918, приредили Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Београд, 1986, 205, 206.
471 ВА, ВКС, кут. 510, ф. 9, рег. бр. 26/1, л. 9.
472 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 217; М. Алимпић, Солунски
фронт, 71; Ратни дневник Станојка Стојковића.
473 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 217; М. Алимпић, Солунски
фронт, 71.
474 М. Алимпић, Солунски фронт, 71.
475 Исто.
476 Исто, 69.
477 Исто, 65.
478 Исто, 66.
479 ВА, п. 3, ВКС, кут, 100, ф. 12, рег. бр. 8/25, л. 1.
480 Мемоари српских ратника 1912–1918, 50.
481 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 6.
482 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 4; л. 5.
483 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 2; л. 3.
484 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 7; л. 8.
485 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 10.
486 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 11.
487 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 12.
488 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 12, рег. бр. 8/34, л. 14.
489 Мемоари српских ратника 1912–1918, 52.
490 М. Алимпић, Солунски фронт, 54.
491 ВА, ВКС, п. 6, кут. 522, ф. 10, рег. бр. 8/40, л. 1; Ратни дневник Станојка
Стојковића.
492 М. Алимпић, Солунски фронт, 76.
493 Исто, 76– 77.
494 Ратни дневник Станојка Стојковића; Велики рат Србије..., XIV, 251, 255,
257, 263, 274, 277, 281, 282, 463.
495 МПП, Д. Ћирић, Ратни доживљају Пироћанаца у Првом светском рату.
496 Милутин Бојић, „Смештај и реорганизација српске војске на Крфу” (у
даљем тексту: Смештај и реорганизација...), Голгота и васкрс Србије 1916–1918,
приредили Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Београд, 1986, 97.
497 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 223.
498 М. Алимпић, Солунски фронт, 74.
499 Исто, 75.
500 Ратни дневник Станојка Стојковића.
501 Исто.
502 Исто; Р. Радић, М. Исић, Српска црква у Великом рату..., 120.
503 М. Алимпић, Солунски фронт, 104, 105, 112.
504 Живојин Томашевић, „Заузеће коте 1050 код Битоља 1016” (у даљем
тексту: Заузеће коте 1050...), Голгота и васкрс Србије 1916–1918, приредили

152
Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Београд, 1986, 229.
505 М. Алимпић, Солунски фронт, 95.
506 Исто.

ДЕО X
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА НА БИТОЉСКОМ БОЈИШТУ

507 Ратни дневник Станојка Стојковића.

508 Исто; С.Ђокић, Нада, вера и љубав у вихору рата..., 42.
509 Велики рат Србије..., XIV, 251, 255, 257, 263, 274, 277, 281, 282, 463.
510 М. Алимпић, Солунски фронт, 95.
511 Добривоје Гичић, „Одлазак првог пешадијског пука на бојиште” (у
даљем тексту: Одлазак првог пука на бојиште...), Голгота и васкрс Србије 1916–
1918, приредили Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Београд, 1986, 205–206.
512 М. Јелисијевић, Кратак историјат 2. пешадиског пука..., 53.
513 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 3; л. 4.
514 Ратни дневник Станојка Стојковића.
515 Војни музеј у Београду (даље: ВМ), збирка фотографија, Албум Јована
Ст. Ловчевића, А-74/21.
516 Ратни дневник Станојка Стојковића.
517 ВА, ВКС, п. 8, к. 90, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 17; л. 20; л. 24; л. 26.
518 АСАНУ, заоставштина Михаила Петровића, инв. бр.14559/II-11. Штаб
Врховне команде (санитетско одељење) Лбр. 694, Крф, 25. април 1916. г; М.
Жикић, Моја сећања на заслужну породицу Данић, 123.
519 Ратни дневник Станојка Стојковића.
520 М. Алимпић, Солунски фронт, 96.
521 Исто, 117.
522 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба А. Ђ. Бр. 13691 Команданта I. Армије за 25.
јули 1917. године (у даљем: Наредба А.Ђ. Бр. 13691), л. 893.
523 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба О. Бр. 1676 Команданта I. Пешадиског пука
за 3. април 1917. годину (у даљем: Наредба О. Бр.1676), л. 841; л. 842.
524 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба О. Бр.1676, л. 833.
525 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба Ађ. Бр. 9192 Команданта I. Армије за 10. мај
1917. године (у даљем: Наредба Ађ. Бр. 9192), л. 882.
526 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба Ађ. Бр. 9192, л. 872.
527 ИАН, ЛФСН, Наредба О. Бр. 1676, л. 842.
528 ИАН, ЛФСН, Наредба Ађ. Бр. 9192, л. 881; л. 882.
529 ВА, ВКС, п. 3, кут. 165, ф. 10, рег. бр. 41/6, л. 116.
530 Петар Дошкиновъ, „Боятъ на Малка Нидже”, Артилерий� ски преглед,
томъ 42, година V, яануарий� , 1932, София, 1932, 722.
531 М. Алимпић, Солунски фронт, 140, 141.
532 Исто, 142.

153
 533 Исто, 143.
534 Исто, 146.
535 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 151; М. Алимпић, Солунски
фронт, 151.
536 М. Алимпић, Солунски фронт, 151.
537 Исто, 152.
538 Исто, 156, 157, 159. Детаљније о кретању 2. пука за време Горничевске
битке: М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 226–234.
539 М. Алимпић, Солунски фронт, 169.
540 Исто, 108, 173, 174.
541 Бояан Станчевя, Шейновци на Добро Поле, София, 1937, 6.
542 ВА, ВКС, п. 4, кут. 42, ф. 1, рег. бр.1/1; 1/2; 1/3; 1/4; 1/5; 1/6; 1/7; 1/8;
1/9; 1/10; 1/11;1/12.
543 П. Дошкиновъ, Боятъ на Малка Нидже, 822, 830, 831, 834.
544 ИАН, ЛФСН, кут. 2. Наредба О. бр. 1731 Команданта 1. пешадијског пука
за 11. април 1917. год. (даље: Наредба О. бр. 1731), л. 852; л. 852.
545 М. Алимпић, Солунски фронт, 185; Петар Дошкиновъ, Есенното сраже-
ние на Македонския боенъ театъръ – 1916, частъ 1(Борбата за Битоля), София,
1937, 3.
546 П. Дошкиновъ, Есенното сражение на Македонския..., 20.
547 М. Алимпић, Солунски фронт, 186, 191.
548 П. Дошкиновъ, Есенното сражение на Македонския..., 25.
549 Исто, 63, 65.
550 Исто, 36, 50, 51.
551 Исто, 80–81, 94–98, 122–126, 151–156.
552 Исто, 162, 169, 170, 178, 183.
553 О великом јунаштву официра, подофицира, каплара и редова 2. пука,
који су упорним нападима пробили бугарску одбрану и тако омогућили фор-
сирање Црне реке, видети оширније: М. Добричанин, Топлички гвоздени пук...,
270–318.
554 ИАН, ЛФСН, кут. 2. Наредба О. бр. 1516 Команданта 1. пешадијског пука
за 25. фебруар 1917. годину (даље: Наредба О. бр. 1516....), л. 807.
555 ИАН, ЛФСН, кут. 2. Наредба О. бр. 1676 Команданта 1. пешадијског пука
за 3. април 1917. годину (даље: Наредба О. бр. 1676), л. 827.
556 П. Дошкиновъ, Есенното сражение на Македонския..., 52, 54, 56, 80, 81,
94, 95, 96, 97, 98, 123, 125, 126, 151, 153, 156, 169, 178.
557 М. Алимпић, Солунски фронт, 193.
558 П. Дошкиновъ, Есенното сражение на Македонския..., 192.
559 М. Алимпић, Солунски фронт, 206.
560 Стојан Николић, „О нападу на коту 1212. и њеном освојењу”, Ратник –
месечни војни лист, свеска XII, Београд, 1930, 42.
561 Исто, 36; ВА, ВКС, п. 4, кут. 42, ф. 3, док. бр. 1/10.
562 М. Алимпић, Солунски фронт, 222, 224.

154
 563 ИАН, ЛФСН, кут. 2. Наредба Ађ. Бр. 10344, л. 885.
564 С.Николић, О нападу на коту 1212. и њеном освојењу, 36.
565 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 16.
566 М.Добричанин, Топлички гвоздени пук…, 253.
567 М. Алимпић, Солунски фронт, 229–234.
568 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 9.
569 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 23.
570 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 9.
571 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба О. Бр. 1676 Команданта 1. пешадијског пука
за 3. април 1917. годину (даље: Наредба О. бр.1676), л. 844.
572 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба Ађ. Бр. 9192, л. 867; л. 868; Наредба О.
бр.1676, л. 845.
573 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба Ађ. Бр. 21305 команданта 1. армије за 5.
новембар 1917. године (даље: Наредба Ађ. Бр. 21305), л. 899.
574 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба Ађ. Бр. 10314, л. 869; л. 870; л. 871.
575 М.Добричанин, Топлички гвоздени пук…, 255, 257, 259.
576 М. Алимпић, Солунски фронт, 234–235.
577 Исто, 236.
578 И. Калай� джиевъ, Отъ Кюстендилъ до 1050 (писма отъ фронта), София,
1918, 171.
579 М. Алимпић, Солунски фронт, 239–240, 246; Ж. Томашевић, Заузеће
коте 1050..., 230, 237.
580 И. Калай� джиевъ, Отъ Кюстендилъ до 1050..., 174.
581 ВА, ВКС, п. 4, кут. 42, ф. 1, рег. бр.1/1–115; ф. 2, рег. бр. 1/1–100; ф. 3,
рег. бр.1/1–35; п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 9; л. 12.
582 М. Алимпић, Солунски фронт, 252.

ДЕО XI
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У РОВОВСКИМ БОРБАМА 1917. ГОДИНЕ

583 М. Алимпић, Солунски фронт, 259.

584 МПП, Д. Ћирић, Ратни доживљаји Пироћанаца у Првом светском рату.
585 М. Алимпић, Солунски фронт, 260.
586 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук…, 358.
587 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба О. Бр.1518 за 26. II 1917; ИАН, ЗФ, ф. 19, фото
943.
588 ВА, ВКС, п. 3, кут. 68, ф. 10, рег. бр. 1/1, л. 1; ИАН, ЛФСН, кут. 2, Наредба
О. Бр.1518 за 26. II 1917; л. 808; л. 809: л. 810; л. 811; л. 812; л. 813; л. 814; л. 815;
л. 816; л. 817; л. 818; л. 819; л. 820; л. 821; л. 822; л. 823; Наредба О. Бр. 516; л.
806; л. 807; л. М.Јелисијевић, Кратак историјат 2. пешадиског пука, 53, 54.
589 Драган Хаџи Крушић, Витез Благоје (Мићков) Крушић, Подгорица, 2011,
80, 81, 82, 272.

155
 590 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 359.
591 М. Алимпић, Солунски фронт, 265.
592 Исто, 267.
593 Исто 260; М. Јелисијевић, Кратак историјат 2. пешадиског пука..., 55.
594 М. Алимпић, Солунски фронт, 276–277.
595 ИАН, ЛФСН, кут. 2, Операцијски дневник Моравске дивизије (даље: ОД),
7. јун 1917. (даље: 7. VI 1917), л. 591.
596 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД, 3. XII 1917, л. 605
597 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД, 3. XII 1917, л. 604.
598 М. Алимпић, Солунски фронт, 254–285. Више о Солунском процесу ви-
дети: Дејвид Мекензи, Апис, Горњи Милановац, 1989.
599 Исто, 285.
600 Исто, 286.
601 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 128, 134; Дејвид Мекензи, Апис,
Горњи Милановац, 1989, 246.
602 Д. Мекензи, Апис, 244, 253, 288.
603 Исто, 28; М. Алимпић, Солунски фронт, 283–284.
604 Српске новине (1917), бр. 93, 5. август 1914, 1.
605 М. Добричанин, Топлички гвоздени пук..., 361.
606 Ратни дневник Станојка Стојковића.
607 Више о Топличком устанку видети: Јован Дерок, Топлички устанак и
оружани отпор у окупираној отаџбини 1916–1918 године, Београд, 1940; То-
плички устанак 1917 (збирка докумената), приредила Божица Младеновић,
Београд, 2007; Добросав Илић, Српски четнички покрет: Коста Пећанац, Дра-
жа Михаиловић: 1904–1944, Нови Сад-Рума, 2006, 59–118.
608 Добросав Илић, Српски четнички покрет: Коста Пећанац, Дража Ми-
хаиловић: 1904–1944 (у даљем тексту: Српски четнички покрет...), Нови
Сад-Рума, 2006, 59, 65; Иван Ивановић, „Гвоздени пук и Црна рука”, Зборник
радова са округлог стола – Прокупље, 5. октобар 2012. године, Прокупље,
2014, 262.
609 Д. Илић, Српски четнички покрет..., 64.
610 АС, фонд Војни Генерални Гувернман (даље: ВГГ), Политичко одељење
(даље: VIII), № 899. K.u.K Militar-General-Gouvernment in Serbien, № Nr. 17281,
Bericht des Feldgendbaon „S“ über Bandenbewegung im MGG/S Bereiche, Belgrad
am 21. juli 1917. (делови заплењеног дневника Огњена Ђорђевића)
611 Ј. Дерок, Топлички устанак ..., 89, 92, 93.
612 Исто, 115.
613 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД, 11. V 1917, л. 584; л. 586; л. 589.

156
 ДЕО XII
ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ОСЛОБОЂЕЊЕ

614 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД (1918), 11. I 1918, л. 611, 25-26. I 1918, л. 612; 3–6.
II 1918, л. 614, 13. III 1918, л. 614; 14. III 1918, л. 615; 6. IV 1918, л. 617; 8.V 1918,
л. 617; 19.VII 1918, л. 625. О посетама савезничких команданата, али и о другим
важнијим догађајима на Солунском фронту и у редовима Моравске дивизије,
постоји већи број историјских првокласних фотографија једног дивизијског
фотографа (Народни музеј Краљево, збирка фотографија, Албум Исто-
ријско-ратни снимци 1912–1918, М. Вукашиновић). Такође су фото записи о
истим догађајима сачувани и у колекцији пуковника Стојана Николића. Ње-
гови потомци су их својевремено, заједно са његовом ратном архивом, покло-
нили архиву у Нишу (ИАН, ЗФ, ф. 19, фото 936–961).
615 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД (1918), 30. I 1918, л. 613; 3–6. II 1918, л. 614; 13.
III 1918, л. 614.
616 Исто, 14. III 1918, л. 615; 2. IV 1918, л. 616; М. Алимпић, Солунски фронт,
297.
617 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД (1918), 25. V 1918, л. 618; л. 619.
618 Исто, Наредба Ађ. Бр. 10314, л. 890.
619 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД (1918), 12. VII 1918, л. 622; л. 623; М. Алимпић,
Солунски фронт, 300.
620 ИАН, ЗФ, ф. 19, фото 947.
621 ИАН, ЗФ, ф. 19, фото 960.
622 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 35.
623 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 36.
624 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 35; л. 36.
625 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 35; л. 36; л. 38.
626 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 35. л. 38.
627 ИАН, ЛФСН, кут. 2, ОД (1917–1918).
628 М. Алимпић, Солунски фронт, 299.
629 Исто, 300, 308.
630 Исто, 311.
631 Исто, 313.
632 Исто, 322–323.
633 Исто, 335–336.
634 Исто, 336.
635 Исто.
636 Исто, 336–337.
637 Живојин Томашевић, „Из мојих сећања о пробоју Солунског фронта” (у
даљем тексту: Из мојих сећања...), Голгота и васкрс Србије 1916–1918, прире-
дили Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Београд, 1986, 309.
638 ВА, ВКС, п. 6, кут. 593, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 3; л. 4.

157
 639 Бояан Станчевя, Шейновци на Добро Поле, София, 1937, 318.
640 М. Алимпић, Солунски фронт, 337.
641 Исто.
642 Исто, 338.
643 Исто, 352, 353, 355.
644 Исто, 361.
645 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 39.
646 Б. Станчевя, Шейновци на Добро Поле, 90, 328.
647 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 40.
648 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 46; Б. Станчевя, Шейновци на
Добро Поле, 318.
649 Б. Станчевя, Шейновци на Добро Поле, 337–346.
650 Исто, 355–356.
651 Исто, 371.
652 Исто, 1.
653 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 35.
654 М. Алимпић, Солунски фронт, 377, 385.
655 Исто, 401.
656 Исто, 413, 420, 426.
657 Исто, 436.
658 Исто, 461.
659 ВА, ВКС, п. 4, кут. 42, ф. 4, док. бр.1/1–25.
660 М. Алимпић, Солунски фронт, 462.
661 Велики рат Србије..., XXIX, 163.
662 Исто, 166.
663 Исто, 167.
664 Исто, 186–187.
665 ИАБ, лични фонд Ивана Павловића, док. бр. 2145–К6–3. 2/20.
666 Велики рат Србије..., XXIX, 167.
667 И. Николић, Пирот и срез Нишавски, III, 1145; М. Алимпић, Солунски
фронт, 477, 478, 481; ИАН, ЗФ, ф. 60, фото 3668.
668 Paul Kirch, Krieg und verwaltung in Serbien und Mazedonien 1916-1918,
Stuttgart, 1928, 160, 161.
669 Isto.
670 Les Armées Françaises dans le Grande guerre (dalje: LAF…), Tome VIII
(dalje: VIII), Paris, 1933, 307.
671 Isto, 376–382.
672 P. Kirch, Krieg und verwaltung in Serbien und Mazedonien…, 161.
673 Isto, 219.
674 АС, ВГГ, VIII, док. бр, 1183, № 286; док. бр. 1185, № 311.
675 ВА, ВКС, кут. 66, ф. 12, рег. бр. 1/15, л. 1.
676 ЦДА, Фонд Моравска Военноинспекционна област (1915–1918) (даље:
ф. 1548), оп. II , а.е 202, л. 120.

158
 677 ЦДА, ф. 1548, оп. II , а.е 202, л. 131.
678 АС, ВГГ, XVI, док. бр. 613, № 12063.
679 АС, ВГГ, XVI, док. бр. 308, № 4800; док. бр. 615, № 4802.
680 Јединице 217. пешадијске дивизије су се налазиле на Црном мору, ода-
кле су преко Варне и Софије стигле у Ниш и одатле распоређене на подручју
косаничког среза (ВА, ВКС, п. 9, кут. 66, ф. 12, рег. бр. 1/22, л. 2).
681 P. Kirch, Krieg und verwaltung in Serbien und Mazedonien…, 161; М. Алим-
пић, Солунски фронт, 476, 477.
682 М. Алимпић, Солунски фронт, 471, 478.
683 ВА, ВКС, п. 9, кут. 66, ф. 12, рег. бр. 1/22, л. 1.
684 ВА, ВКС, п. 9, кут. 66, ф. 12, рег. бр. 1/22, л. 10.
685 ВА, ВКС, п. 9, кут. 66, ф. 12, рег. бр. 1/22, л. 2; п. 6, кут, 539, ф. 1, рег. бр.
4/1, л. 132.
686 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 84.
687 Велики рат Србије..., XXIX, 432, 435, 436, 437, 439.
688 ВА, ВКС, п. 6, кут. 539, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 130.
689 ВА, ВКС, п. 6, кут. 539, ф. 1, рег. бр. 4/1, л.131.
690 ВА, ВКС, п. 6, кут. 539, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 134; л. 135; л. 136.
691 Велики рат Србије..., XXIX, 434, 486.
692 Исто, 486, 489, 491.
693 Исто, 493.
694 Ратни дневник Михаила Тодоровића.
695 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 81.
696 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 83.
697 ВА, ВКС, п. 9, кут. 178, ф. 1, рег. бр. 1/1, л. 84.
698 ВА, ВКС, п. 6, кут. 539, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 136; л. 137; л. 138.
699 Велики рат Србије..., XXIX, 538–539.
700 Исто, 543.
701 ИАБ, лични фонд Ивана Павловића, док. бр. 2145-К 6- 3.2.120.
702 Ратни дневник Михаила Тодоровића.
703 Велики рат Србије..., XXIX, 543; Ратни дневник Михаила Тодоровића.
704 Исто, 534, 545.
705 Исто, 524.
706 ВА, п. 3, ВКС, кут. 81, ф. 1, рег. бр. 28/6, л. 2.
707 На славолуку је писало: „Ваша слава ваша дела славна. Биће углед за
поколења давна. Јунаштву вашем цео свет се диви. Ваше име до века ће да
живи”. (ИАН, ЗФ, ф. 30, фото 1515).
708 Велики рат Србије..., XXX, 287.
709 LAF…, VIII, 457; ИАН, ЗФ, ф. 89, фото 6056.
710 LAF…, VIII, 382–387, 452, 455, 457.
711 Isto.

159
 712 ВА, ВКС, п. 4, кут. 42, ф. 4, док. бр. 1/1–41.
713 ВА, ВКС, п. 6, кут. 539, ф. 1, рег. бр. 4/1, л. 130; л. 136; л. 142.
714 АЈ, 69, ф. 128, јед. оп. 182, л. 42.
715 НМН, ЛЦК, кут. 1, МГ, Ратна сећања Драгутина Јоцића, стр. 68.
716 ВА, ВКС, п. 3, кут. 42, ф. 4, рег. бр. 1/37, л. 1.
717 Велики рат Србије..., XXX, 109, 146.
718 Исто, 78–79.
719 М. Алимпић, Солунски фронт, 484.
720 Велики рат Србије..., XXX, 217.
721 Исто, 257.
722 Исто, 287, 307.
723 Исто, 217, 218, 257, 272, 274, 275.
724 М. Алимпић, Солунски фронт, 488.
725 Ж. Томашевић, Из мојих сећања..., 311.
726 Bogdan Krizman, „Srpska Vrhovna komanda u danima raspada Austro-
Ugarske 1918”, Historijski zbornik, godina XIV, Zagreb, 1962, 178–179.
727 Ж. Томашевић, Из мојих сећања..., 311.
728 ВА, ВКС, п. 3А, кут. 68, ф. 11, рег. бр. 1/1, л.
729 Српске новине (1920), бр. 174, 11. август 1920, 1.
730 Исто, бр. 173, 10. август 1920, 1.
731 Исто.
732 - Збирка фотографија

160
 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Извори:

а) Објављена архивска грађа и извори

Пирот и срез Нишавски 1801–1918 (грађа), књига трећа 1894–1918, прире-

дио И. Николић, Пирот, 1982.

Топлички устанак 1917 (збирка докумената), приредила Б. Младеновић,

Институт за савремену историју, Београд, 2007.

б) Необјављена архивска грађа

1. Архив Србије – Београд

- Фонд Војно-генерални гувернман
- Фонд Министарства унутрашњих дела (МИД)

2. Архив Српске академије наука и уметности-Београд

- Легат заоставштине Владимира Станојевића
- Легат заоставшитине Душана Стефановића
- Легат заоставштине Михаила Петровића
- Легат заоставштине Николе Пашића
- Легат заоставштине Радивоја Бојовића

3. Војни архив – Београд

- Фонд Војске Краљевине Србије (ВКС)
- Непријатељска архива (НА)

4. Војни музеј – Београд

- Збирка фотографија

5. Архив Југославије – Београд

- Фонд Министарство вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919–1929
(1918–1933)

6. Централен Военен Архив –Велико Търново

- Фонд Моравска Военноинспекционна област (1915–1918)
- Фонд Щаб на Дей� ствуващата армия (1912–1918)

161
 7. Историјски архив – Ниш
- Лични фонд Стојана Николића
- Збирка фотографија

8. Историјски архив – Београд

- Лични фонд Ивана Павловића

9. Историјски архив – Пирот

- Заоставшина Јована Поповића

10. Историјски музеј Србије – Београд

- Збирка фотографија

11. Завичајни музеј – Јагодина

- Збирка фотографија

12. Музеј Понишавља – Пирот

- Легат заоставшине Душана Ћирића

13. Музеј примењене уметности (одељење Музеј Српског лекарског

друштва) – Београд
- Збирка докумената др Симе Карановића

14. Народна библиотека Србије – Београд

- Ратни дневник Тадије Костића – књига I (15. јул–8. август 1914)

15. Народни музеј – Врање

- Збирка фотографија

16. Народни музеј – Краљево

- Збирка фотографија

17. Народни музеј – Лесковац

- Збирка фотографија

18. Народни музеј – Ниш

- Збирка предмета заточеника логора на Црвеном крсту

19. Народни музеј - Крушевац

- Збирка фотографија

162
 Штампа:

- Балкански рат у слици и речи за 1913. годину

- Политика за 1914. и 1915. годину
- Службени војни лист за 1910, 1911, 1912, 1914. и 1915. годину
- Српске новине за 1913, 1914, 1915. и 1917. годину

Литература:

а) књиге:

Димитријевић Б., Николић К., Ђенерал Михаиловић. Биографија,

Београд, 2004.

Алимпић М., Солунски фронт, Војноиздавачки завод, Београд, 1967.

Българската армия въ Свѣтовната война 1915–1918 г. Томъ ІІ Войната сре-

щу Сърбия презъ 1915 година (Настѫплението на І армия презъ границата отъ
1-и до 14-и октомврий), Министерство на вой� ната щаб на армията-военно-и-
сторическа комисия, София, 1936.

Българската армия въ Свѣтовната вой� на 1915–1918 г. Томъ ІV Вой� ната сре-

щу Сърбия презъ 1915 година (Настѫплението на I армия къмъ долината на
р. Морава и това на северната група отъ II армия къмъ Лѣсковецъ и Прищти-
на отъ 22-и до 31-и октомвтий� ), Министерство на вой� ната щаб на армията-во-
енно-историческа комисия, София, 1940.

Българската армия въ Свѣтовната вой� на 1915–1918 г. Томъ VКосовска опе-

рация, Министерство на вой� ната щаб на армията-военно-историческа коми-
сия, София, 1946.

Бојовић П, Одбрана Косова Поља 1915. године и заштита одступања српске

војске преко Албаније и Црне Горе, Хитос, Београд, 1990.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 1 (Први период операција – Церска битка), Издање главног Ђенерал-
штаба, Београд, 1924.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 2 (Други период операција – битка на Дрини), Издање главног Ђене-
ралштаба, Београд, 1925.

163
 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,
књига 3 (Други период операција – битка на Дрини), Издање главног Ђене-
ралштаба, Београд, 1925.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 4 (Трећи период операција – Колубарска битка I фаза – уводна), Издање
главног Ђенералштаба, Београд, 1925.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 5 (Колубарска битка II фаза – одбрамбена), Издање главног Ђенерал-
штаба, Београд, 1925.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 6 (Трећи период операција – Колубарска битка III фаза – нападна), Из-
дање главног Ђенералштаба, Београд, 1925.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 7 (Колубарска битка IV фаза – експлоатација победе), Издање главног
Ђенералштаба, Београд, 1926.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 8 (Војно-политичке припреме), Издање главног Ђенералштаба, Бео-
град, 1926.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 9 (Други период: Аустро-Немачка офанзива до ступања Бугарске у ак-
цију), Издање главног Ђенералштаба, Београд, 1926.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 10 (Удружена Аустро-Немачко-Бугарска офанзива против Србије од 14.
до 29. октобра 1915), Издање главног Ђенералштаба, Београд, 1926.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 12 (Трећи период: опште одступање српске војске – IV фаза: пребаци-
вање из Албаније на острво Крф), Издање главног Ђенералштаба, Београд,
1927.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 14 (Трећи период: опште одступање српске војске – друга фаза: одсту-
пање главне снаге на Косово поље), Издање главног Ђенералштаба, Београд,
1928.

164
 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,
књига 15 (Реорганизација српске војске на Крфу и пребацивање у Солун и
околину), Издање главног Ђенералштаба, Београд, 1929.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 20 (Офанзива српске војске на Солунском фронту, трећи период опера-
ције на Црној реци и заузеће Битоља – освајање кота 1212 и 1378 и пад Би-
тоља), Издање главног Ђенералштаба, 1931.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 29 (Офанзива – други период: гоњење, друга фаза, надирање I армије
ка Нишу и заузеће Ниша. Пребацивање II армије од Царевог села ка Куманову
и Велесу), Издање главног Ђенералштаба, Београд, 1937.

Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца,

књига 30 (Офанзива – друга фаза – надирање I армије на север и излазак на
Дунав и Саву, пребацивање II армије од Велеса и Куманова на Косово и њено
избијање на Дрину), Београд, 1937.

Велојић Д., Војска у Нишу 1918–1941, Институт за српску културу, Лепосавић,

2014.

Видановић П., Пиротски крај у европском вртлогу 1912–1918, Историјски

архив Пирот, Пирот, 2015.

Видовдан, историја српских ратова 1912–1919 у слици и речи, књига II, Же-
нева-Београд, 1919.

Войната между България и другитѣ балкански държави презъ 1913 год,

томъ I (причинитѣ и подготовката на войната и военнитѣ действия до 21-и
Юоний), Министерство на вой� ната щаб на армията-военно-историческа коми-
сия, София, 1941.

Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, приредио: Скоко С, БИГЗ, Београд,

1990.

Grupa autora, 110-godišnjica Vojne bolnice u Nišu (1878–1988), Prosveta, Niš,

1988.

Голгота и васкрс Србије 1914–1915, приредили Ђурић С, Стевановић В, БИГЗ,

Београд, 1986.

165
 Голгота и васкрс Србије 1916–1918, приредили Ђурић С, Стевановић В, БИГЗ,
Београд, 1971.

Грујић С., Сливница – рат Србије и Бугарске 1885 (операције Шумадијске ди-
визије), Државна штампарија, Београд, 1887.

Група аутора, Први балкански рат 1912–1913 (операције српске војске), књи-
га 1, Војноиздавачки завод, Београд, 1959.

Дерок Ј., Топлички устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916–

1918. године, Просвета, Београд, 1940.

Димитрије Туцовић, Сабрана дела, књига осма, приредио Вукомановић М,

Рад, Београд, 1980.

Динчић А., Симовић Б., Ниш у ратном дневнику министра војног деветсто
петнаесте, Нишки културни центар, Ниш, 2015.

Добричанин М., Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило”, Друштво историчара

Србије-Социјална мисао-Интерпрес, Београд, 2010.

Дошкиновъ П,, Есенното сражение на Македонския боенъ театъръ – 1916,

частъ 1 (Борбата за Битоля), Министерство на вой� ната щаб на армията-воен-
но-историческа комисия, София, 1937.

Драшкић П., Моји мемоари, Београд, 1990.

Државни календар Краљевине Србије за годину 1914 која је проста, Држав-

на штампарија Краљевине Србије, Београд, 1914.

Ђокић Спасић С., Нада, вера и љубав у вихору рата (дневник, писма, песме
једног Солунца), Свен, Ниш, 2009.

Ђорђевић Д., Националне револуције балканских народа 1804–1914, Службе-

ни гласник, Београд, 1995.

Ђуковић И., Тифус у Србији 1914–1915, Удужење потомака ратника Србије

1912–1920. године, Београд, 2006.

Ђурђановић М., Грејачки микрорејон жртве рата и буна у 19. и 20. веку, Nais
Print Dizajn, Ниш, 2014.

166
 Ете тако је било: ратни дневници 1912–1918, приредио Штерић С., Newpress
Брадарац: Манастир Рукумија, Смедерево, 2014.

Живановић З., Маринковић З., Пауновић-Павловић Б., Тамнавски бесмртни-

ци (каталог изложбе поводом 100 година од Великог рата 1914–1918), Зави-
чајни музеј Коцељева, Коцељева, 2014.

Зеленика М., Рат Србије и Црне Горе 1915. године, Војноиздавачки завод, Бе-
оград, 1954.

Илић Д., Српски четнички покрет: Коста Пећанац, Дража Михаиловић: 1904–
1944, Графостеп, Нови Сад-Рума, 2006.
Калай� джиевъ И, Отъ Кюстендилъ до 1050 (писма отъ фронта), Издание на
фонда за подпомаглне семеиствата на убититѣ вой� ници отъ 53 пѣх. полкъ,
София, 1918.

Kirch P., Krieg und verwaltung in Serbien und Mazedonien 1916–1918, Stattarchiv,
Stuttgart, 1928.

Kisch E., Soldat im Prager Korps, Prague, 1927.

Крста Соколовић, Хиљаду дана страдања. Ратни дневник телеграфисте

војводе Степе Степановића, приредио Ж. Петровић, Просвета, Ниш, 1995.

Кроз Албанију 1915–1916 (приликом педесетогодишњице пробоја Солун-

ског фронта, спомен-књига), Просвета, Београд, 1968.

Крушић Хаџи Д., Витез Благоје (Мићков) Крушић, Књижевна задруга Српског
народног вијећа, Подгорица, 2011.

Les Armées Françaises dans le Grande guerre, Tome III, Imprimerie nationale,
Paris, 1933.
Мекензен Д., Апис, Дечје новине, Горњи Милановац, 1989.

Мемоари српских ратника 1912–1918, приредила Лилић Б., ИСИ, Београд,

1998.

Минић В., Завој, Пирот, 1989.

Николић Ј., Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова, Завод
за новинско-издавачку и пропагандну делатност ЈЖ, Београд, 1980.

Николић Л., Србијо, мајко и маћехо, Графичар, Ужице, 2010.

167
 Österreich-Ungarns letzter krieg 1914–1918, Erster band (Das kriegsjahr 1914),
Verlag der militarwissenschaftlichen mitteilungen, Wien, 1931.

Павловић Ж., Рат Србије са Аустроугарском, Немачком и Бугарском 1915.

године, Научно дело, Београд, 1968.

Пашиновъ И., Военна история на 23 п. шипченски полкъ (войната съ Сър-

битѣ – 1915 г.), томъ II, Печатница на Арм. в. изд. фонд, София, 1931.

Поповић Л., Пироћанци у ратним причама, Графички завод „Макарије”, Зе-

мун, 2014.

Раденковић М., Колубарска битка, Војноиздавачки завод, Београд, 1959.

Радић Р., Исић М., Српска црква у Великом рату 1914–1918, Филип Вишњић-
СКПД Просвјета, Београд-Гацко, 2014.

Ратковић Б., Ђуришић М., Скоко С., Српска војска у великим биткама на Церу,
Дрини и Колубари, књига 6, Нови Сад-Београд, 1998.

Солунци, Дуга, Београд, 1985.

Спасић Ч., Присјан, Пирот, 2001.

Станисављевић Ж., Гоњење након Церске битке, Државна штампарија, Бео-
град, 1928.

Станојевић В., Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско

искуство, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1992.

Stanojević V., Moje ratne beleške i slike, Ljubljana,1934.

Станчевя Б., Шейновци на Добро Поле, Печатница на Военно-книгоиздател-

ския фондъ, София, 1937.

Strong R., Shattuck G., Sellards A., Zinsser H., Hopkins G., Typhus fever with
particular reference to the Serbian epidemic, American Red Cross at the Harvard
University Press, Cambridge, Mass, 1920.
Sturzenegger C., Serbien im europäischen Kriege 1914/1915, Zürich, 1915.
Табаковъ С., Чърти од финансовото положение и економическия подъемъ на
слеѣдитѣ ни слѣдъ воҋната, Печатница на С.М. Стай� ковъ, София, 1914.

Feldbuch, Die Bulgarische Armee, september, 1915.

168
 Хаџи Васиљевић Ј., Кроз Албанију 1915, с Моравском дивизијом II позива, Др-
жавна штампарија, Београд, 1929.

Храбак Б., Арбанашки упади и побуне на Косову и у Македонији од краја 1912.

до краја 1915. године, Народни музеј Врање, Врање, 1988.

Шевцова И.Г., Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912–1917, Ин-

финитас, Београд, 2010.

б) Чланци у часописима:

Арсић М., Камена пирамида споменик српским тифусарима, Нишки весник,

година III, број 12, септембар 2001.

Бјелајац М., Август 1914 – ликови из сенке (начелник штаба Комбиноване

дивизије Душан П. Трифуновић), Историјске свеске Андрићевог института, све-
ска 8, Андрићград-Вишеград, август 2014, стр. 14–19.

Грба М., Мисија пуковника Хантера у Србији 1915. године, Зборник исто-
ријских музеја Србије, број 26, Београд, 1992, стр. 75–100.

Денда Д., Српска војска у Првом светском рату (бројно стање, организација,
формација и опремљеност), Историјске свеске Андрићевог института, свеска
11, Андрићград– Вишеград, новембар 2014. стр. 1–9.

Дошкиновъ П., Боятъ на Малка Нидже, Артилерий� ски преглед, томъ 42, го-
дина V, яануарий� , 1932, София, 1932, стр. 721–841.

Ђенерал S (Душан Стефановић), Губитци у ратовима, Ратник – месечни вој-

ни лист, свеска V, Београд, 1932, стр. 93–97.

Жикић М., Моја сећања на заслужну породицу Данић, Гласник српског исто-
ријско-културног друштва „Његош”, свеска 44, Чикаго, 1980, стр. 122–129.

Ивановић И., Гвоздени пук и Црна рука, Други пешадијски пук „Књаз Михаи-
ло” – Гвоздени пук у ослободилачким ратовима 1912–1918, Зборник радова
са округлог стола – Прокупље, 5. октобар 2012. године, Историјски архив То-
плице-Прокупље, Прокупље, 2014, стр. 249–269.

М. В. Ј. (Милоје Јелисијевић), Кратак историјат 2. пешадиског пука „Књаза

Михаила”, Ратник – месечни војни лист, свеска XI, Београд, 1936, стр. 42–59.
Јовановић Р., Рад 5. батерије Моравског пољског артилериског пука I позива
народне војске у српско-аустриском рату 1914. године, Ратник – месечни вој-
ни лист, свеска VI, Београд, 1930, стр. 30–45.

169
 Карапанџин С., Верска служба у војсци Србије, Војно дело, зима/2011, Бео-
град, 2011, стр. 271–291.

Кољевић С., Цистлерова одбрана Младе Босне, Историјске свеске Андриће-

вог института, свеска 2, Андрићград-Вишеград, фебруар 2014, стр. 2–19.

Костић Р., Други пешадијски пук „Књаз Михаила” на Брегалници 1913. годи-
не, Зборник Народног музеја Ниш, број 21, Ниш, 2012, стр. 45–63.

Костић Р., Моравска дивизија првог позива у Балканским ратовима, Пешча-

ник – часопис за историографију, архивистику и хуманистичке науке, година
XI, број 11, Ниш, 2013, стр. 155–178.

Костић Р., Најхрабрији официри „Гвозденог пука” на Солунском фронту, Дру-

ги пешадијски пук „Књаз Михаило” – Гвоздени пук у ослободилачким ратови-
ма 1912-1918, Зборник радова са округлог стола – Прокупље, 5. октобар 2012.
године, Историјски архив Топлице-Прокупље, Прокупље, 2014, стр. 83–99.

Krizman B., Srpska Vrhovna komanda u danima raspada Austro-Ugarske 1918,

Historijski zbornik, godina XIV, Povijesno društvo Hrvatske, Zagreb, 1962, str. 167–
216.

Марић Љ., Моравска дивизија II позива у рату 1912. и 1913. године, Ратник
–месечни војни лист, свеска III, Београд 1925, стр. 34-40.

Марић Љ., Моравска дивизија II позива у рату 1912. и 1913. године, Ратник
– месечни војни лист, свеска IV, Београд 1925, стр. 17-36.

Марић Љ., Моравска дивизија II позива у рату 1912. и 1913. године, Ратник
–месечни војни лист, свеска V, Београд 1925, стр. 42–55.

Марић Љ., Моравска дивизија II позива у рату 1912. и 1913. године, Ратник
–месечни војни лист, свеска VI, Београд 1925, стр. 34–52.

Милић Љ., Моравска дивизија II позива у бици на Јадру 1914. године, Ратник
– месечни војни лист, свеска III, Београд, 1930, стр.11–27.

Николајевић М., Прво искрцавање српских трупа на Крфу, Ратник – месечни

војни лист, свеска IV, Београд, 1931, стр. 8–24.
Николић С., О нападу на коту 1212. и њеном освојењу, Ратник – месечни вој-
ни лист, свеска XII, Београд, 1930, стр. 34–51.

Нинковић М., Бојковић Д, Милутин Велимировић – сведок српске голготе,

Историјске свеске Андрићевог института, свеска 24, Андрићград-Вишеград,
децембар 2015, стр. 2–10.

170
 Нинковић М., Бојковић Д, Милутин Велимировић – сведок српске голготе,
Историјске свеске Андрићевог института, свеска 25, Андрићград-Вишеград,
јануар 2016, стр. 9–19.

Нинковић М., Бојковић Д, Милутин Велимировић – сведок српске голготе,

Историјске свеске Андрићевог института, свеска 26, Андрићград-Вишеград,
фебруар 2016, стр. 9–17.

Перишић М., Објава рата Србији 28. јула 1914, Историјске свеске Андрићевог
института, свеска 7, Андрићград-Вишеград, јануар 2015, стр. 1–15.

Перишић М., Прилог за предисторију Сарајевског атентата, Историјске све-

ске Андрићевог института, свеска 5, Андрићград-Вишеград, мај 2014, стр. 2–5.

Перишић М., Марковић А, Ратни заробљеници 1914/15, Историјске свеске

Андрићевог института, свеска 13, Андрићград-Вишеград, јануар 2015, стр.
1–17.

Ратковић-Костић С., Српска војска уочи рата 1914. године (организација, фор-
мација, наоружање и опрема, ратни планови, мобилизација и концентрација),
Топлички устанак 1917. године (Зборник радова са научног скупа одржаног у
Прокупљу и Лесковцу 27. и 28. марта 1997. године), Удружење ратних добро-
вољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца – Војноисторијски ин-
ститут Југославије, Београд, 1997, стр. 23–32.

Тасић Д., Други пешадијски пук другог позива у балканским ратовима 1912–
1913, Други пешадијски пук „Књаз Михаило” – Гвоздени пук у ослободилачким
ратовима 1912–1918, Зборник радова са округлог стола –Прокупље, 5. ок-
тобар 2012. године, Историјски архив Топлице-Прокупље, Прокупље, 2014,
стр. 59–75.

Тројановић Р., Велике и славне српске војсковође, Гласник српског исто-

ријско-културног друштва „Његош” свеска 45, Чикаго, 1980, стр. 15–21.
Туровић Д., Истакнути јунаци Гвозденог пука из Јабланице, Други пешадиј-
ски пук другог позива у балканским ратовима 1912–1913, Други пешадијски пук
„Књаз Михаило” – Гвоздени пук у ослободилачким ратовима 1912–1918, Збор-
ник радова са округлог стола – Прокупље, 5. октобар 2012. године, Историјски
архив Топлице-Прокупље, Прокупље, 2014, стр. 99–127.

Читуља погинулих, умрлих и несталих официра, војних чиновника и обвезни-

ка чиновничког реда, за време Европског рата 1914–1920, Ратник – месечни
војни лист, свеска III, Београд, 1925, стр. 173–176.

Читуља погинулих, умрлих и несталих официра, војних чиновника и обвез-

ника чиновничког реда, за време Европског рата 1914–1920, Ратник – месечни
војни лист, свеска IV, Београд, 1925, стр. 188–192.

171
 Читуља погинулих, умрлих и несталих официра, војних чиновника и обвезни-
ка чиновничког реда, за време Европског рата 1914–1920, Ратник – месечни
војни лист, свеска V, Београд, 1925, стр. 162–172.

Читуља погинулих, умрлих и несталих официра, војних чиновника и обвез-

ника чиновничког реда, за време Европског рата 1914–1920, Ратник – месечни
војни лист, свеска VI, Београд, 1925, стр. 353–356.

НЕОБЈАВЉЕНА ДЕЛА И РУКОПИСИ:

Ћирић Д, Ратни доживљаји Пироћанаца у Првом светском рату, рукопис у

Музеју Понишавља – Пирот.
Станојевић В, Рат с Аустроугарском, Немачком и Бугарском 1914–1918, ру-
копис у Архиву Српске академије наука и уметности

ЛИЧНА АРХИВА

Антанасковић Зоран из Лесковца

Димић Бранко из Власотинца
Ђурђановић Мирослав, пензионисани професор у Нишу
Живковић Зоран из Београда
Јовановић Милан из Новог Сада
Јуришић Милош, фотограф из Београда
Кузмановић Бранко из Београда
Николић Оливера из Ниша
Перовић Добривоје из Београда
Перовић Љубиша из Београда
Петровић Петар, професор из Сурдулице
Прикић Радивоје, адвокат у Власотинцу
Стајић Светозар из Великог Дреновца
Станковић Љубица из Јелашнице
Стојковић Мира из Предејана
Стевановић Зоран из Алексинца
Стефановић Радмила из Ниша
Туровић Добросав, пензионисани професор у Лесковцу
Ћирић Горан из Ниша
Филиповић Владимир, службеник из Власотинца

породица Симић из Беогарада

породица Гарички из Пирота
породица Мартиновић из Краљева
породица Пешић из Власотинца
породица Михајловић из Ниша
 САДРЖАЈ

007 ПРЕДГОВОР

009 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У РАТУ

017 ВОЈНЕ, ОРГАНИЗАЦИЈСКЕ И ДУХОВНЕ РАТНЕ ПРИПРЕ-

МЕ

024 ЦЕРСКА БИТКА

034 БИТКА НА ДРИНИ

042 КОЛУБАРСКА БИТКА

052 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У ВРЕМЕ ВАРЉИВОГ

ПРИМИРЈА

060 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У НОВОЈ УДРУЖЕНОЈ ОФАНЗИ-

ВИ И ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СРБИЈЕ

067 ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

075 ОДМОР И ОПОРАВАК НА КРФУ

084 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА НА БИТОЉСКОМ БОЈИШТУ

096 МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У РОВОВСКИМ БОРБАМА 1917.

ГОДИНЕ

104 ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ОСЛОБОЂЕЊЕ

130 ЗАКЉУЧАК

132 НАПОМЕНЕ

161 ИЗВОР И ЛИТЕРАТУРА

АУТОРИ:
Александар Динчић
Верољуб Трајковић

МОРАВСКА ДИВИЗИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ (1914–1918)

ИЗДАВАЧ:
Народни музеј Лесковац

ЗА ИЗДАВАЧА:
Мира Ниношевић

ДИЗАЈН И КОМПЈУТЕРСКИ ПРЕЛОМ:

Никола Марковић

ЛЕКТУРА:
Марија Шапић

ШТАМПА:
Свен – Ниш

ТИРАЖ:
1000
Прво издање, септембар 2018