Nićifor Ninković Služio Sam Kneza Miloša PDF

Dragoceni memoari berberina kneza Miloša
Dragan BOGUTOVIĆ | 07. oktobar 2012. 07:19 | Komentara: 0
Novo izdanje memoara Nićifora Ninkovića. Knez mu jednom zamerio što mu žena ne ide
u crkvu. I sam prgav na jeziku, Nićifor knezu skresao u brk šta misli o njegovom načinu
vladavine
Nićifor Ninković
BUDUĆI da sam za mlado moje doba devetnaeste godine vozrasta bio, i tako mi padne
na um, čujući Karañorña da vojuje i s Turcima se bije, da i ja preñem štogod rodu i
otečestvu starom od pomoći biti; i tako baš i sama može biti sudbina hotjela je sa mnom
tako učiniti. 1807. preñem u Višnjicu uveče i sutradan iz Višnjice doñem u Beograd".
Tako započinje svoje memoare "Žizniopisanija moja" Nićifor Ninković (1788 - posle
1850), berberin i lekar kneza Miloša. Njegov rukopis, dragocen dokument o Prvom i
Drugom srpskom ustanku i najviñenijim ljudima tog doba, nañen u ostavštini Sime
Milutinovića Sarajlije, decenijama je smatran nevažnim. Objavljen je tek 1972. a sada je
ponovo pred čitaocima u izdanju "Službenog glasnika".
Roñen u Sremu, u Dobrinjcima, mlañani Nićifor, budući pismen, službovanje je započeo

kao pisar najpre kod pocerskog kneza Ilije Markovića, zatim kod starovalaškog kneza
Jovana Raškovića kojom prilikom je učestvovao u bici za Novu Varoš, a zatim je 1809.
bio u službi kneza Maksima Raškovića, gde su i počele njegove prve nevolje. Knez od
koga je morao da pobegne, jer ga nije plaćao, optužio ga je za pljačku. Od izvesnog
pogubljenja spasao ga je već ostareli Dositej Obradović, koji se ovako obratio članovima
Sovjeta:
"Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje ni da se obesi. On je, siroma morao begati za
život svoj oteti. A da je on toga Maksima poarao, to on ne bi smeo vama doći; a i na licu
mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimate? Tako se ne drži
zemlja ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, to ćete bez nji ostati... A nikakva
zemlja s rabošom niti se držala niti se držati mogla!"
Nemirnog, pustolovnog duha Nićifor se kasnije pridružio ustanicima i u Kondinoj četi

učestvovao u odbrani Deligrada, zatim se vratio pisarskom poslu da bi posle sukoba sa -
Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem 1811. napustio Srbiju. Sledećih osam godina
proveo je u Krajovi, Bukureštu i Carigradu gde je izučio berberski zanat i savladao turski,
grčki i vlaški jezik. Još jednom je boravio u Bukureštu 1816, u kome je lečeći se od neke
venerične bolesti izučio i neku svoju "doktoriju".
Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se

oženio Hristinom sa kojom je imao tri ćerke. Najdramatičniji i najpresudniji period u
njegovom životu nastao je kada je 1822. otišao u Kragujevac gde je pune četiri godine
bio lični berberin i lekar kneza Miloša. Već od početka njihov odnos je bio protivrečan, u
stalnom sukobu. Osioni i bahati knez koristio je svaku priliku da se naruga mladom
čoveku i ponizi ga pred svedocima, a ovaj se živ jeo što se s njim, lekarom, pisarom i
znancem nekoliko jezika, sprda nepismeni, neobrazovani Gospodar. Iako je stalno bio u
zaptu, Nićifor mu, meñutim, nije ostajao dužan. Već prilikom prvog susreta došlo je do
žestoke varnice. Pošto ga je prethodno već neko obrijao, očito veoma loše, knez mu je
prebacio:
- A, oca mu j... ciglo jedan sat da si pre došao, ne bi se onom psu pustio da me brija!
"Vnutreno" naljućen, Nićifor mu je odgovorio:
- Gospodaru, ako hoćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. A ako li hoćeš
ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
U nastavku razgovora već razljućen knez ga zapita: "Pa kako ti smeš mene tako
govoriti?"
"Zato", odgovori mu Nićifor, "što si čovek kao i ja. Živim kao i ti, umrećeš kao i ja".
Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:
- Ama more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet
hoćeš!
Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina

poživeo u miru. Osioni Miloš mu je uzvratio:
- Eto ti moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš.
A zatim u još većem besu bespogovorno mu je dao do znanja: "Ja čoveka i bez sveće na
onaj svet pošljem".
Kneževa obest postala je vremenom sve veća, pa je jednom prilikom, praktično bez
pravog razloga naredio da se nesrećnom berberinu udari 30 štapova. O tome je Nićifor
zabeležio: "Miloša vidim više moje glave na podrumu, u bašti sedeća i čibuk puši.
Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado’ vikati:
- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi, nemoj više! Oprosti."
Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Nićifor je i u ovoj znao da pokaže osećaj za

samoironiju. Kada ga je posle dobijenih batina žena kod kuće upitala kako je bilo,
odgovorio je: "Dobro! Jeza lajala, guza patila"!
Znajući kako u svakom trenutku može da izvede iz takta svog posilnog, Miloš mu je
jednom prilikom zamerio što mu žena ne ide u crkvu. Nićifor se izgovorio da je to zbog
toga što "žaljina nema", na šta se Gospodar ovako obratio izvesnom Hadži-agi: "Oću da
načinimo mobu na njegovu ženu. Jedan dan oću da pošljem 40 delija moji’, sve žešći od
žešćega, kod njegove kuće na ženu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi
izrede. Da mu kažemo kako se žena buli i u crkvu ne ide".
I sam prgav na jeziku, nesrećni Nićifor vrebao je priliku da knezu skreše u brk šta misli o
njegovom načinu vladavine:
- Ostavite se toga vašeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za
vas biti. Ta što god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako
vaše silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam ñavo oduzeti ne može... Ali ako
tako, kao što sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na tebe, pa će
biti gorša poslednjaja pervih... Čoveče, kud si se ti deo? Doñi k sebe i umekšaj sudstvo, s
božje te strane molim.
Iz Miloševe službe Nićifor je otpušten posle silnih poniženja gotovo potpuno slomljen,
nastavljajući sa novim potucanjima od Beograda, preko Smedereva, do Turske i Vlaške.
U Smirni je počeo da piše memoare u kojima će zabeležiti i ove opominjuće reči
izvesnog ćir Ante, "gazde od kafane".
- Evo, braćo moja, ispuni se proročestvo i reči gospodina Dositeja Obradovića, koji nam
je u basnoslovijama svojim i naravoučenija ostavio govoreći: "Ako Serbiji ne uzbudu
pružiti mudrosti i nauke, to će oni sami sebe biti Turci i mučitelji." I da ćemo vikati: "Mi
smo govorili da su nas Turci mučili i tiranili, a danas braća naša nas gore muče i tirane." I
sve mi dočekasmo. I nama sve ono na glavu doñe.
I, što bi se reklo u vreme Nićiforovo, kako onda, tako i danas!
SVEDOK I ŽRTVA
NIĆIFOR Ninković je bio prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu i poslednji,
uz to i najbolji, pisac galantnih memoara u Srba. Duha pustolovnog, nepostojanog,
sujetnog, frivolan na jedan poseban, levantski način, lascivan prema obrascu svoje uže
sredine, praznoslovan u svom mudrovanju kao mnogi članovi njegovog esnafa, zanimljiv
sebi koliko dosadan drugima, uvek u opasnosti da u svom hvalisanju postane žrtva opakih
silnika. On je postao značajan svedok svoje epohe u memoarskom opisivanju jedne
svakidašnjice u kojoj su i znatne istorijske ličnosti osuñene da se pojavljuju i deluju kao
obični ljudi - ovo je svojevremeno zapisao Radovan Samardžić, veliki istoričar i pisac
istorijskih romana.
Pisac svakodnevnog jezika
PO mišljenju pisca Milisava Savića, koji je inače doktorirao na ustaničkoj prozi,

Ninković je na planu jezika daleko ispred svojih savremenika, pa i ispred Vuka. Vukov
jezik je "umiven", "domaćinski", sav iznikao iz narodne priče i pesme, a Ninkovićev je
"iskvaren", "svakodnevan", blizak, ako tako može da se kaže argou tog doba. - Pri tom on
je, sigurno, naš prvi pisac koji je napisao knjigu o tragičnom udesu običnog čoveka u
žrvnju totalitarnog despotskog društva, o njegovom obezličavanju i svoñenju na biće koje
ne sme slobodno da misli i otvoreno govori.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400001-Dragoceni-memoari-berberina-kneza-Milosa
Kneževa se ne odbija
Nićifor Ninković | 02. jun 2013. 19:07 | Komentara: 0
Radeći ja u dućanu blagopolučno, dolazu berberi koji su Miloša brijali i iz službe izišli.
Svaki esnaf esnafa pita kako je gde prošao
RADEĆI ja u dućanu blagopolučno, dolazu berberi koji su Miloša brijali i iz službe izišli.
Svaki esnaf esnafa pita kako je gde prošao. Koji god doñe, svaki mi zlo i naopako kazuje
za njega. Kom’ razbio glavu, komž prebio nogu, kom’ ruku, kom’ odbio rebro, kom’
udario sto batina, kom’ udario dvanaest sikira i krvlju bljuvao.
- O bože moj! - čudim se ja kakav je to čovek. Pa kažem ponekom berberinu:
- A zašto tako zlo bije, brate? Ako mu nisi po volji, neka te otpusti.
- Neće, veli, brate, da te otpusti, nego tako muči, muči, pa kad te isprebija da ne valjaš ni
bogu ni ljudima, a on onda otera!
- Čudna tirana, bože moj! - odgovorim ðorñu berberu.
I tako pitajući to jednog, do drugog, svaki gore od goreg mi kazuje. Reknem u sebe:
- Sohrani me, bože sozdatelju, ovog čoveka službe.
Dolazu momci Miloševi kod mene u dućan brijati se posle moje žalostne ženidbe i
pregovaraju mi da Gospodar traži dobra berbera.
- Ali, veli mi jedan, čini mi se, majstore, da je sad veće red i na tebe došao, zašto Jovana
berbera mlogo je bio, pa ga neće više.
- Bože sohrani da ja tamo idem i da i mene isprebija ili obesi!
- Ha, veli, kad on oće, to se ti ne pitaš. Veće ako oćeš, oćeš; ako nećeš, a ti opet oćeš,
tako je kod njega. A osobito, veli, čuo je da si se skoro oženio i da ti je mlada vrlo lepa,
pa će te po svoj prilici uzeti. Zašto je razgovor mlogo o tebe u Kragujevcu.
Tu mi ovaj momak jedan veliki stra zada srcu mome. U velikom sam razmišljaniju,
bojeći se da me ona nesreća ne stigne.
U nedelju posle iñindije, 12. julija 1822, uzmem moju nevestu i poñemo u šetnju u Sava-
malu. I posle toga da idemo u Manojlovu baštu. Šetajući se kroz Sava-malu, vratimo se
za u baštu poći. No, tu me najedanput tako strašno glava zabole da s mesta ni pomaći se!
- Bre, šta će ovo reći? Ajde, čedo, natrag. Nije fajde, dalje se ne može.
Jedva doñem do kuće. Svučem se i legnem u postelju, i u sam mrak ufati me san. Supruga
moja pored mene na stolici sedeći. Sveća gore. Čujem kroz san:
- Ovde je! I nemojte ga dirati, sad je malko zaspao. Bolestan je.
- Nije fajde, veli, budi ga! Kir ðorñe ga zove. Trgnem se iza sna, poviknem:
- Tko je to?
Odgovori:
- Ja sam, majstor Nićivore.
- O, Trifune, ti si! Šta oćeš?
- Ajde, zove vas kir ðorñe.
- A šta oće sad u ovo doba noći sa mnom?
- Ne znam, veli, tek vas zove.
Reknem njemu:
- Idi, brate Trifune, pozdravi se Ćelešu da ću ujutru doći. Sad sam bolestan. Vrlo mi je u
glavi teško.
- Ali ne biva, brate, veli, ja vas molim da poñete sa mnom da ne dolazi drugi momak.
Zašto znate kakvi su sirovi. Pa ako pošalje druga momka, oće vas sve bijući do konaka
doterati. No bolje, ajdete sa mnom lepim načinom da vidite što vas zove.
Samo u gaća i košulji, ogrnem ćurak i idem s podrumdžijom u konak.
Ja kod crkve i Ćeleš ðorñe iz konaka iziñe. Ide u hećim-Tominu kafanu.
Nazovem mu:
- Dobro veče, Ćelo!
- Hm, kakav Ćela! Tako da s mene govoriš, j.... ti oca na materi!
- E, pa kako oćeš da te zovem? Svi te zovu: Ćelo. Pa i ja mogu te tako isto zvati. Ako
nećeš to ime, a ti načini neka ti narastu brkovi i na glavi kosa, pa ćemo te svi zvati, lepi
kir ðorñe.
A istina, ovaj je čovek tako ružan bio kako isti Ezop! Nakratko, zapitam ga:
- Što si me zvao?
On odgovori:
- Dobro, da ideš u Kragujevac. Zove te Gospodar.
Uprepastim se ja tu i reko’ mu:

- Što ću ja u Kragujevac i što me zove Gospodar? Fala bogu, dužan nisam nikomu, a zlo
ništa govorio nisam, pak zašto on da zove mene? Ja za brijanje ni mislio nisam!
Na koje odgovori Ćeleš:
- Ne zato, budalo, no da ideš i da briješ Gospodara.
Tu me sad grom udari i poviknem:
- Ej, nesreće moje! Ja tamo ići neću, niti njega brijati da bi ovde glavu izgubiti znao!
Volem da mi ovde odsečeš glavu i da je u Kragujevac pošalješ, neka ga ona brije, nego l’
tamo sa svim telom ići i mojim rukama njega brijati!
- Zašto, veli, tebe će tamo dobro biti!
- Ono dobro koje će tamo mene predusretati, da bog da tebe da bude, odgovori’ mu.
Preko ovakvog prepiranja meñu nama dvojicom, reče mi Ćeleš:
- Idi kući, pa se noćas promisli. I ujutru doñi da mi odgovor daš.
Doñem kući. Kažem mojom Hristini:
- E, ženo, padosmo sad v vnezapu nesreću i oboje!
- Kako, veli, Nićivore, ako boga znaš?
- Eto tako. Da moram sutra u Kragujevac ići onog matorog tirana brijati, koji će i mene
ugasiti i u prah i pepeo obratiti, kao i ostale dosadašnje berbere! Kakvom se i ja dobru od
njega nadati imam, no isto onom zlu? Barem, reknem joj, da ga je ñavo pre dva meseca
naneo dok se nisam s tobom oženio, pa veće neka bi bilo. Ali, evo sad nevolje, što će i
oboje da učini nesretne! Nije mi mene, nego mi je tebe žao, što te iz onake lepe kuće
izvedo’, pa da kod mene stradatelnica postaneš. To mi je najveća žalost.
Ona, mudra, odgovori mi:
- E pa, bogati, Nićivore, što se toliko plašiš? Pa, valjda, nije ni on toliko već bezdušan da
nas do toga dovede?
- E moja Hristo, reknem joj, u ove tri godine do sad promenio je trideset i šest berbera. I
svi su s velikom sramotom od njega izagnati, kako što sam ti preñe pripovedao. Pa, kaži
mi, čemu ćemo se mi bolje nadati kad je on jedan čovek iz šume i čoveka ceniti ne ume,
istinu govoriti ne ume?
OPIJEN A TREZAN ZNAŠ kako je aznadar Nikolajević rekao da su svi drugi ostali
poroci na njemu samo što jedno pijanstvo nije. Pa kod takog čoveka mučno je ugoditi. A
on sad (je) gore opijen i pijan, nego da se opije s vinom i rakijom. Zašto vino i rakija, dok
se čovek odspava, opet je trezan i pri sebe. Obače, ovo je velika nevolja što se on sad
opio lebom i slavom, a k tomu bez rasuždenija, pa tu nema lekara koji ga izlečiti može.
http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:436916-Knezeva-se-ne-odbija
Crno pismo gospodaru

Odreši me, idem gospodaru, samo nemoj crno pismo da pišeš
Tu noć svu nije se moglo okom trenuti. Ja hučem na jednu stranu, a moja mlada nevesta
na drugu. Šetamo se po sobi kao da bi nam sve pogoreno i popaljeno bilo. I ja bljuj na
jednu stranu, a ona (na) drugu od teške muke. No, pri svem tomu, kad bljuvanje malo
prestane, ona opet mene malo ublažava:
- ðavo ga odneo! Čoveče, što smo ludi! Što sebe gubimo? Neće tako biti kao što
mislimo. Može bog bolje dati.
Izrekne ovo, pa opet povraća i bljuje. Čas ona mene za čelo drži, čas ja nju. Poproñe nas
malo. Zagrlim ju:
- O, slatko čedo moje, ljubazna Minervo, kako je mene tebe žao! Da tako nafriško kosa
pored mene i tvoju sreću pokosi! Proklet da je i ovog i onog sveta koji je za mene prvi
izustio pred ovako nezgodnim čovekom! Ta ti, dokle odeš tamo, onda ćeš viditi kako
sudu i rasuždavaju Srbijanci! A sad si skoro iz Nemačke došla, ništa ne znaš i ništa vidla
nisi. Ovo su neučeni, ovo su nevaspitani i hajdučki sinovi. I sami hajduci bili. Pa kakvo i
najmanje dobro imamo od njih očekivati ili što slušati? Tu druga razgovora nema,
ljubazna moja, nego sve o ubijanju i o pljačkanju i o hajdučini. Pak da bog da, da mu bog
otvori um da nas ne odvede. Ako li nas odvede, onda ćeš viditi oćedu me moje reči
osvedočiti.
I tako u razgovoru osvanemo. Reknem Hristini da prigotovi kafu. I ona taki to svrši. I tu
se napijem najpre rakije i posle popijemo oboje kafu. Uñem u dućan i činim se da ne
znam za to ništa. Posle osam sati doñe momak iz konaka.
- Ajde, veli, zove te kir ðorñe.
Odem gore u sobu. Nazovem mu dobro jutro.
- Bog ti dobro dao, odgovori. No, veli, šta si se promislio?
- Celu noć zaspao nisam od teške muke. I nikako sovjest moja ne dopušta me da idem.
Tako te pokorno molim, ako je ikako moguće, učini da tamo ja ne idem. Kaži, ili da ne
vidim dobro i da sam star, ili da sam pijanac, pa mi ruke drkću, ili što znaš, samo me
kurtališi toga. A ja nemam ti na tom čim drugim blagodariti, niti obvezan ostati, no dok
sam god ja i ti živ, od mene ti brijanje fraj.
Kad se Ćeleš na to pomami kao besan, pak razvali njegove ružne esopov(ske)e čeljusti:
- Bre, pseto neverno!
- Moras da ides, ako sakaš, ako ne sakaš!
Poviknem:
- Ja ne moram da idem, niti ću da idem!
Na koje on povika:
- Vezi psa bre! Vezi psa da ga naucim kako neke da ide!
Tu momci odma skočiše, stegoše ruke naopako kao nekakvom najgorem razbojničeskom
harambaši.
Viče, ciči Ćeleš, razleće se konak:
- Sto ti mislis, bre, da ti j.... oca na materi, nekes da ides? Da te vidim okes sad da ides. Ja
sam sluga, bre. Okem da te poslem, pa makar ti glavu ocekali! Sto marim ja! Hem oćem
da pisem jedno crino pismo na Gospodar kako ides da te besi za kruska!
Sad ja, dok sam ovoliko svezan stajao, nisam se nimalo uplašio. Ko kad reče "okem da
pisem crino pismo", tu se odma vrlo uplašim u sebe rasuždavajući da me pošalje i
svezana, samo da ne piše "crino pismo", sve bi kojekako lakše bilo. Napisaće lažljivo, što
ni pomislio ni snio nisam, a onaj ludov više veruje njemu, no celoj Srbiji. I taki će me
dati obesiti. Zašto da bez moje krivice život svoj izgubim.
Nasmešim se na Ćeleša i reknem mu:
- Ajde, odreši me, more, samo nemoj "crino pismo" da pišeš, zašto njega se bojim, pa ću
ići!
- Ha! Tako okem kako "zlu godinu da imaš". Odresite to pse!
Odvezaše mi ruke.
- E, reko’, za danas da ostanem i da se spremim, pa ću sutra ići!
- E, ajde idi i spremi se, pak sutra rano da dojdes!
Doñem u dućan. Kalve mi brijedu svaki svog mušteriju. Proñem kroz dućan, uñem u
sobu i prepovedim sav dogañaj mojoj Hristini. No ona vidi mene ovako ljutita i
nezgodna, samo s rameni smagnu i ništa mi ne odgovori.
Mušterije iz dućana odu. I ja i kalfama moj slučaj sad prepovedim. Čudu se kalfe. Psuju
Ćelaša. No ja viknem:
- Ćutite, ništa ne govorite!
Taj dan spremim sebe. I sutradan odma Ćeleš konja i suručiju, pak na put!
Udarimo na Asan-Pašinu Palanku. I tu ćemo konje promenuti. Sutradan poñemo ja i

suručija i stignemo kneza Jovu Protića i njegova sina ðoku, koji je bio u Narodnjem sudu
prvi pisar to vreme. Tu je i mati mu bila. Pozdravim se s njima i želim srećan put. Pitam:
- Ako bog da, kneže Jovo?
- U Kragujevac, veli.
- E to mi je drago, reko’. Ovo je baš lepo družestvo. Baš ako i mezulski idem, s vama ću
polako ići.
- Pa lepo, majstor-Nićifore, i nama je milo da smo u družestvu.
Miloš se baš onaj sat gore na divanani brijao. Vidim ga dobro. I Jovan berberin, moj
dobri i stari prijatelj, brije ga.
Svlačim se u sobi i oblačim čiste aljine na sebe da čist, kao pred jednog Gospodara,
iziñem.
Kad, eto ti jednog momka:
- Ajde, zove te Gospodar!
Rekož mu:
- Sad ću, brate, dok se presvučem. A i vrlo sam umoran.
Ode ovaj. Eto ti za njim drugoga:
- Ajde, šta radiš? Gospodar te zove da baš sad ide.
- O momče, počekaj malo, rekož, nije krava na nogu stala. Imamo vreme.
Ode i ovaj.
Eto ti trećega, starca Dimitrija Rezonlije, njegova špiona.
Rekož mu:
- Za Boga, kakav si čovek! Po toliko ljudi Gospodar te zove, pa nećeš da doñeš!
- E, brate, Gospodar nema druga posla, a slugu ima dosta, da kako će im zapovedati da se
i on u poslu nañe, a i momci da trče i slušaju. Da, tako treba.
- Hm, veli, ti se ne ostavljaš tvoga ñavolstva. Sve onaj, te onaj, tekem nañeš tenčeri
kapak!
- A što, Dimitrije, zar sam ružno rekao?
- Ta nisi ružno ništa rekao. Nego ajde da idemo zašto Gospodar se veće rasrdio na tebe.
- E, reko’, kako ta sreća da se oće rasrditi! Ja bi kail bio i na pedeset batina, pa da rekne!
Sikter! J... ti oca. Kao što ima običaj psovati.
A KRAGUJEVAC - SELO!
I TAKO idući putem s knezom Jovom poznat budući jošt od Karañorñeva vremena,
uzmemo se u razgovor. I tako polako doñemo u Kragujevac u tro sata posle podne. Oni
odu u svoj konak a mene suručija odvede uprav u momački konak. Koje ja sad prvi (put)
vido Kragujevac faljeni, kao i ostalo selo!
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437118-Crno-pismo-gospodaru
Miloš traži tumača!

Poznaješ li ti mene, more, ko sam ja, kad tako smeš govoriti
Ja ne znam kakve si ti pameti, kaže stari Dimitrije Rezonlije, knežev špion. Sve o zlu
govoriš, kao dete!
- Ta ja da unapredak neću zla dočekati, ne bi o zlu ni govorio, odgovorim mu. No ja

znam šta me unapredak čeka, kao i ostale rufete.
- Ajde, bogati, veli, da idemo!
Odem gore na divananu. Već se obrijao bio. Sedi. Zapalio dugački turski čibuk i puši. Na
njemu bela letnja čalma na glavi.
- Pomozi bog, Gospodaru! - reknem mu i pristupim k ruci.
- Bog dobra dao, brate! - i trže ruku natrag.
- Jesi li ti Nikivor berberin, veli.
- Jesam.
- A, oca mu j..., ciglo jedan sat da si pre došao ne bi se onom psu više pustio da me brija!
Vnuterno se na to naljutim. Kako moja misl, tako odma da se osvedoči, pa mu reko:

- Gospodaru, ako oćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. Ako li oćeš ljude
tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
Taj ti izdrači svoje oči na mene:
- Šta ti to reče?
- Eto to - odgovori mu.
- Ma kaži, čoeče, ja te ne razumem?
- Ja sam ti već jedanput kazao.
Na koje on povika Vasiliju:
- Vasiliju Popoviću, izlazi ovam!
Eto ti Popovića, vuče se kao nekakav prebijen vladika.
- More, ovaj mi nešto kaza, pa ne mogu da razumem. Pitaj ga šta mi je govorio.
U tome knez Vasa meni:
- A šta si rekao, brate?
Odgovorim ja:
- Šta sam rekao, rekao. Neka ti on kaže.
Na koje Miloš:
- Božja vera, Vasiliju, ja nisam ni razumeo šta mi je on rekao. Oću baš da on kaže opet.
Na koje Vasilj:
- Pa kaži šta si rekao?
Odgovorim mu:
- Dvaput se u vodenici govori!
Ele, najposle, moralo se ono isto gornje kazati.
Na koje Vasilj:
- Bogami, Gospodaru, i ja ne razumem.

Sad Miloš:
- Deder, more, tolkuj de šta to znači?
Reknem ja:
- Zar toliko ne razumete u dva slova?
- Božja vera, jok. Moraš baš da istolkuješ.
Nasmejem se ja, pa reko:
- Dosta zlo da toliko ne razumete, a zaseli ste suditi jezikom, mašući glavom. Ovo sad
uprav mogu i nazvati četvoronožna životinja, da su poruganija dostojni. Ta kad to ne
razumeš i toliko, koje nikakve politike nema, a ti vidiš da nije to za tebe, veće ustani s
toga mesta, pa podaj onome koji će svašta razumeti i koji bi vredio toga mesta, bio ko mu
drago!
Ja vidim da se on naljutio. No u kakvom sam temperamentu ja u to vreme bio, neka me

ko pita.
- Poznaješ li ti mene, more, ko sam ja?
- Poznajem da si gospodar Miloš, odgovorim mu.
- Pa kako ti smeš mene tako govoriti?
- Zašto si čovek kao i ja. Živim kao i ti. Umrećeš kao i ja!
Obori glavu dole, misli.
- E, istolkuj sad što si pre rekao.
- Oću! Jovan kod tebe evo godina dana. I celu godinu bio je pas, do poslednjeg sata
službe. A ja ću pak biti sutra pas. Tako ja neću kao pas da te služim, no kao čovek. I ako
oćeš kao čovek da te služim, i dobro da mi platiš. Tako ću te služiti. Ali, kao pas, neću da
znam ni za tebe ni za tvoju službu. To je moja prva reč. Eto sam ti istolkovao!
- E pa tako, veliš, nećeš da me služiš?
- Nije vredno da te služim!
- A, zašto, more, veli?
- Eto, zato, zašto ne gledaš čoveka spomoći, no ugasiti. A ja, fala bogu, sad vrlo dobro
stojim. Svoje sam uživljenije dobio i mogu pošteno živiti meñu graždanstvom
beogradskim. I toliko oću ti kazati da koliko se god ti ponosiš i sebe širok držiš i slaviš, s
celom tvojom državom, toliko i ja sebe isto držim s mojim dućanom i slugama, koliko mi
je bog dao. A može biti da sam s ovim mojim malim nečim zadovoljniji i od tebe. Pa
zašto ovu moju zadovoljnost kod tebe da izgubim? To je od boga greota.
- Ama, more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet oćeš!
- A zašto pod silu, Gospodaru? Ta ja nisam za roba kod tebe došao!
- Taka je moja volja, odgovori.
- Bogme, reko, to ne valja. Ta mi govorimo da su Turci tirani. I da oni mlogo koješta pod
silu čine. Pa sam sultan Mahmut da me ovako zovne, jednog majstora, na kog ni pare
potrošio nije, pa vidim da mi nije po volji, pak opet smem mu reći: „Efendim, pod ovim
vidom ne mogu vas služiti“. I premoravati me neće. No će mi reći: „Će fine (tj.: volja ti
je)!“ A ti da me toliko bez moje volje premoraš! Tome se ja ne mogu načuditi. A osobito
znam, kao sveto, da ćeš me ugasiti i u prosjačestvo opraviti. Pa nemoj, Gospodaru! Boga
radi te molim, otpusti me! A ja sam i dosta star, ne mogu veće služiti. Dosta sam služio
ovo do danas. Sad gledam sebe odmora: da ovo nekoliko godina poživim u miru. Poživim
u tvome zdravlju!
- Evo ti, veli, moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš. A što
veliš da ću te ugasiti, kako ti znaš?
- Eto kako znam! Dokle je pokojni Nikolajević živ bio, donde su svi tvoji momci svi
aljinama blistali i svaki svoju čoju nosio. A kako si njega ubio, eto sad vidim, svi momci
u habu obučeni i kao prosjaci pored tebe hode. Otkako si njega ubio, ñavo te zapečatio i
nikakvom služitelju rukopomoći ne daješ!
- Ne dam ja, veli; zašto kad se obuče, a on pobesni, pa oće da bude veći od mene.
- To ti tako misliš - odgovori mu.
Ja sam jednako molim da me u službu ne primi. No vsuje.
- More, veli, drugi skupe novce plaćaju da kod mene u službu doñu, a tebe badava
primam, pak opet veliš da nećeš. Kakav si ti čovek?
- Ko će plaćati, neka plaća koliko mu drago. Na čast mu tvoja služba. Ja zaista nikako je
neću!
- Jest, Gospodaru, ja smem reći, odgovorim mu, zašto sam ja u svom zanatu slobodan. A
ti onom trgovcu od hiljadu kesa i čest mu veliku davati budeš ne što je on pametan i
mudar, no poradi bogatstva njegovog, a mene čest s mojom jednom britvom za psa, kao
što sam ti pre rekao. Toga radi neću da služim.
Na koje se on raspali:
- Ta ne govori više, oca ti j..., zašto ti ne znaš: ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošljem.
MOJA SE NE ODBIJA
- E, Vasiliju, oca mu j..., šta govori! Znaš, more, veli, da u mojoj zemlji jedan trgovac od
hiljade kesa bude i da ga zovnem da me služi, pa da on rekne: „neću“, taki bi mu glavu
odsekao? A ti jedan berber i slobodno smeš reći: „neću da te služim“!
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437302-Milos-trazi-tumaca
Dvor pun – udvorica!

Oko kneza sve sami čalmaši, mrki, oštra i popreka pogleda
Konak
kneginje Ljubice
SIðEM dole i odem u čaršiju kod Jovana, berberbaše dosadašnjeg. Pozdravim se s njim i
prepovedim mu sve moje razgovore, kako sam se s Milošem prepirao.
- E moj brate, to je ništa. Odsad ćeš kod njega čuda viditi što smrtni čovek nije vidio!
I on mi poče prepovedati šta je za ovu godinu kod njega prepatio, da me je mrak na

očima ufatio. I reko mu:
- Ja ću gore proći, brate slatki!
- Bog da ti je na pomoć. Bolje bi bilo da si u Beogradu u Savu skočio, negol što si ovamo
došao. Eto, vidiš i mene kako me je pomogao! Ostao sam bez jedne pare. A stra, boja i
njegova reziluka suviše.
Posle mi prepovedi (Jovan) kako je gospoña Ljubica tela pod ćuprijom da ubije iz pištolja
njegovu kurvu Stanku. I jedan mu dokazao, pa je potrčao te (je) oterao u konak, pa posle i
sam za njom otišao i strašno je bio. Glavu joj razbio govoreći:
- Zar ti je malo jednu (u) Crnući što si ubila, pa sam ti život oprostio, nego oćeš i ovu
ovde u Kragujevcu da ubiješ da bruka puca?
I ona njega kako tu nije ružila! On bije, a ona ruži:
- Poslednji i Ciganine! Ta kako radiš, najposle će ti Cigani glavu odseći!
Nasmejem se ja ovoj besedi, nikakav odgovor ne dajući.
Posle zovne mene u konak.
- Idi, veli, tamo u konak i leči Jerini glavu!
- Odem kod Jerine, kad glava sva u ranama. Šta ću. Moram da lečim. Te jedva za
osamnaest dana izlečim Jerinu, o mojim trošku. Pak ako je ñavo koju paru vidio, tako
sam i ja vidio.
- I što god zapoveda lečiti, tj. rane, krv puštati, zub vaditi, to ti je sve za 30 groša. Pa
crkao, ostao, tu ti se dalje ne pita. Tako Miloš sluge drži.
Povičem:
- Zlo i naopako, on mene ugasi, no neće ni njemu ostati, neka ne misli! Zašto, što god
narod ne miluje, ni bog ne miluje. Tako je i Karañorñe činio. Pa eto, kakav je konac
dočekao da su ga najposle sikirom kao krmka u glavu ubili. A to ga nije ubio Miloš, no
one pravedne krvi braće svoje što je tolike nevine pobio, pak one vopiju kod boga dan-
noć za otmaščenije. I takovim tiranima odmazditi se mora. No teško je nama dočekati
jerbo u ruci nemamo, a živiti moramo, dokle je volja božja, a osobito kod ovakovi trpiti
moramo koji se zovu hristijani, a gori su od Turaka!
Tu smo se o mlogom razgovarali, dokle i veče prispe.
Večerasmo. I on osta kod svoje kuće spavati, a ja odo u njegov dućan, te tu noć spava.
Sutradan osvane četvrtak. Odem u dvor crni, koji mi činio da je sav turskim murećepom
ofarban bio. I tu ništa drugo, no i ljudi i dvor, sve pred očima crno.
Okrećem se po dolnjoj divanani. Tu prolaze pored mene sve čalmaši, veće nego što su
Turci nosili. Svaki me popreko gleda. Rekao bi, što ono vele Srbi, da sam mu oca ubio.
Niko te ni za što ne pita. Okrećem se tako, dokle ogladnim, pak opet u varoš. Jednako se
čudim i ne mogu samome mome čudu da se načudim šta me pod starost snañe.
Idem putem, pa kao zablenut zaključim u sebe: više u konak ne ići dok me ne zovne. Kad
mu ustrebam, zovnuće me. I tako ostanem u varoši do subote.
U subotu posle podne doñe mu vreme brijati se. Pošlje jednog momka te me zovne:
- Ajde, veli, zove te Gospodar da ga briješ.
Uzmem moje stvari i odem u konak. Iziñem pred njega.
Zapita me:
- Došao si?
Ćutim ja.
- Ajde, veli, da me obriješ!
Povikne na čibukčije:
- Izneste oni takum, da vam j.... oca! Šta stojite tu preda mnom. Neću vas j....!
Okrenem se od njega i nasmejem se tajno, misleći: bože moj, kakva je to surovost.
Doneše čibukčije takum, tj. berberski njegov instrument.
- Aja, ja neću da mene najpre obrije! Vasilju, idi tamo u sobu, neka najpre tebe obrije, pa
ćeš mi kazati ako dobro brije da mu se i ja pustim da me brije.
Vikne Popović kroz nos, kao kaluñer:
- Ajde, berberbaša, ovamo u sobu moju da me briješ.
Odem za njim, kao mlada nevesta.
Počnem ga brijati. I on mene pita kako mi se Kragujevac dopada.
- Kao i drugo selo, odgovorim.
- Kako? - veli.
- Vala, malo je od Čumića uteklo! Kako je Kragujevcu u Beogradu veliki glas, ja sam
mislio da je kao polovinu Carigrada, a kad sad doño, a ono, kao i drugo selo, ama ništa od
sela različnije nije!
Tu ga ja s politikom kušam, no on o tom ni ponjatija.
- Bogati, gospodaru Vaso, kakvi ste vi ljudi i kakva ste vi gospoda i zemljodržatelji, i
sudije se brojite, i ne znam šta! Zvali ste me da vam budem berberbaša, i to pod silu. Pak
od srede niko me ne pita gdi ja ležim i imam li troška, ili sam gladan ili žedan? Kako je
to? Mene je začudo.
- Hm, veli, tako je kod nas običaj. Mi oćemo čoveka da nas služi, a on ima li gdi i na
čemu ležati i ima li što jesti i piti, za to nam nije stalo.
Udivim se zjelo. Dignem svoje oči gore, pak mu reko:
- Dosta zlo da ste takovi velmoži i gospoda. Ovo se ne sluti dobru. Teško sirotinji pod
vašim vladenijem!
- Teško, neteško, mi tako znamo!
U tom razgovoru obrijem ga. Sad ću tiranskog vržmaša da počnem brijati. Doñem kod
njega. On viče:
- Vasilju, izlazi, od boga našao!
Doñe Vasa.
- No kako je obrijao?
- Vrlo dobro, Gospodaru! Ima laku ruku.
A Vasa je bio i ćosav.
- E ide kad je tako! Sad ću i ja!
Zastrem ga kao kakva vezira. Počnem sapuniti po mom običaju, na koje on ne dade.
- Samo, veli, malo! Što će mlogi sapun na bradu?
Morao sam tako činiti. Brijam ga kako što sam i dosad ostali narod brijao. Kad on
najedanput:
- Ta ne brije se tako, j.... ti oca! Već uzmi ovako. Sad ću ti glavu odseći!
Odgovorim mu:
- Dokle uzmem narav, pa ću posle bolje znati.
JA BRIJEM ON PSUJE
TU sad ja ga brijam, a on jednako čita i psuje. Što ću! Ćutim dokle ga obrija. Po
sveršeniju brijanja, reče mi: - Ajde, obrij Amidžu, Lazu pisara i Davidovića! I ove
obrijem. Dadoše svaki po 30 para. Pa odatle beži opet u čaršiju kod Jovana berbera, baš
kao ubijen. I tu noć prenoćim u dućanu ovog čoveka.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437500-Dvor-pun--udvorica
Carski doček u Čačku

Narod izašao na ulice da sretne i pozdravi gospodara
Nićifor Ninković
NEDELJA osvane. Taj dan u konak nisam odlazio. Doñe veče i ja mlogo brižan. Po
večeri odma legnem spavati. Već me san ufatio. I zaspao sam bio. Kad jedan ufati me
ovako u snu za kosu i skide me dole s kreveta držeći gol jatagan u ruci. Povikne
gromovito:
- Klekni da ti odsečem glavu!
Ja, jedno sanjiv, drugo tako vezat, uplašim se i rekož mu:
- Molim, brate, samo malko počekaj da ovako klečeći bogu se pomolim i dušu svju u
njegova otečeska objatija preporučim. Bože, sozdatelju svjeh tvarej, primi dušu moju u
tvoja otečeska nedra. I ako je volja tvoja da ispijem čašu siju, neka bude.
Pa mu rekož:
- Sad seci!
Na koje on nasmeja se i turi jatagan opet u korice govoreći:
- Ustani, brate! Žao mi te je, poseći te neću da bi sad kroz tebe moju glavu izgubiti znao.
A tvrda je vera, Gospodar mi rekao da ti odsečem glavu i da je odnesem, kako sad večera,
da je pred njega na astal metnem. No krivice nemaš nikakve. Ja te seću neću. Volem te
pred njega živa odvesti. Pa ako će te seći, neka te on seče. Nego obuci se friško, pak ajde.
- O brat-Nikolče, ti li si. Zar si toliki moj dušmanin postao da mi već i glavu odsečeš?
Na koje on reče:
- A što ću, majstor-Nićifore, ja nisam kriv. Ja sam sluga. Što mi zapovedi, to moram
činiti. Da mi rekne i oca da ubijem, ubio bi i oca moga, pa na njegovu dušu grej. No tebe
opet žalim. Pa kad odeš pred njega, što mu drago!
Ovako u razgovoru ja vrlo polako idući, budući od ovolikog stra sve se telesne sile
presekle.
Doñosmo u trpezariju.
Ja stado sniže astala dolnjeg reda, a deli-Nikolče poviše. Ode k njemu.
Miloš sedi u začelju i koješta blebeće i smeje se. Pozadugo vreme proñe, dok zapita:
- Nikolče, kamo ti brijač?
- Evo ga, Gospodaru!
- A j.... ti oca tvoga, jesam ja tebe kazao da mi ga živa ne dovodiš, veće njegovu glavu da
doneseš i metneš ovde preda me na astal, pak ovako u njegovu glavu gledajući mogao bi
slañe večerati. A znaš li da ću sad tvoju glavu na mesto njegove na astal staviti.
- Možeš, Gospodaru, rekne deli-Nikolče. No ja sam ga sožalio, budući da je skoro

oženjen. A eto sam ga doveo živa, pa ako oćeš, seci ga ti.
Tu se sad preseče reč. Ćuti se i jede se. Pogdikoju reč Miloš, sve kao na stranu, govori,
no svi mu sve za pravo daju! Sad zapita mene:
- Brijaču, gde si ti? Zar, j.... ti oca tvoga u dupe, oćeš da si ti veći gospodar od mene, da
ja sve sluge po tebe šiljem?
Ćutim ja.
- Govori, more, što ćutiš?

Na koje ja sam već presao moj život na žertvovanije, misleći: volem jedan dan čestito
umreti, nego lž kod ovakog tiranstva sto godina beščastno živiti, pa mu reko:
- Ja ovde od srede kako sam došao kao strani. Evo danas i nedelja proñe. Mene niko ne
reče: ovako da se vladaš, ili ovde da sediš. U konak doñož jedanput neću li kakvu
zapovest primiti, zarad kakva mesta. Niko ni mukaet. Osobito, što je kome za mene stalo,
kad ti o mene ne promišljaš. Ovamo ništa mi ne govoriš, ovamo šilješ da mi glavu seku.
Tako kakav je tvoj sud mene je za veliko čudo.
- Moj je sud takav, da ti j.... oca! Pa još govoriš?
Tu se sad opet ćuti!
- Berberbaša!
- Čujem, reko mu.
- Večeras oću da se pregotoviš i da ovde u konaku noćiš. Sutra rano polazimo na put, a i
moj ćeš takum sobom uzeti.
- Dobro, Gospodaru, odgovorim.
Tu si se ne pita je si lž večerao ili si gladan.
Najedanput:
- Odlazi!
Odem opet u dućan. Spremim takum i svoje što mi je za put nuždno. Pak u konak.
Kad tamo doñem nigde nikoga. Sve se razišlo, samo stražar. Zapitam ga:
- Gdi ću, brate, noćiti?
- Eto ti cigli, veli, pa noći. Zar od mene konak išteš?
Tu ti ja ne smedo ništa govoriti više. Legnem na gole cigle. Ali tu se, jedno od mlogi
buva, drugo od ovakovi beda, zaspati ne može! Kakav je to bič božji na mene naišao? I
zamolim se: bože vsesilni i sozdatelju vsjeh tvarei, ašče bi i pače čislo peska morskago
pred toboju sogrešil, ti opet kao vsemilostivjejši možeš mene oprostiti i ovog izbaviti.
Ibo, ovo je veće premlogo za mene u prvom početku. Obače, šta će unapredak biti. I u
tom probudi se, i viče da se sprema.
Ustanem i ja. Doñu čibukčije i predatu mi takum njegov. Spremim u bisage. Suručije
dadu mi konja rñava, i na konju sedlo takoñer rñavo.
Ja sam sobom uzeo bio od kuće jedan mali s belom navlakom od perja jastuk, za pod
glavu ga, kad spavam, imati.
Metnem bisage na konja. I posle moj jastuk stegnem pod kolan. Jošte pre zore bude i
odosmo na put. No i moj ćurak u terćuju svežem.
Sutradan stigosmo u Čačak na konak, u kneza Vasilija Popovića konak. Gledam: tu narod
izlazi na sretenije i osobiti doček čini. Gdi god padnemo, u podne na ručak, uveče na
konak, tu jesti i piti, i konjma zobi i sena dosta. No gledam kad se jelo donese i momci
grabu kako koji može. I opet inatu se da im je malo. A kad ustanu od ručka i sa večere,
još bi toliko mogli jesti.
Ja, običaj ne znajući, pitam kafečiju Stojana, budući gladan, mogu l ja ovde štogod za
novce kupiti da jedem.
- He, veli, za kakve novce? Ovde se ništa ne plaća. Ovo je begluk. Nego idi tamo pa uzmi
što nañeš pa jedi. I drugi put kod mene kad jedemo, pak se grabi kako god i drugi. Ovo je
asker. Ovde se ne treba stiditi.
Šta ću! Kad čoveka nevolja pretera, mora se onako vladati u kakvom se kolu nañe!
Sutradan počnem se grabiti. No ja ne znam kako ću opisati kakva mi je sramota se činila.

I to kaže kavečija:
- Sve ove troškove, ova sela što su donela, posle porežu na glave koliko na koju padne, pa
se naplaćuju. Tu Gospodar ništa ne plaća.
Treći dan stignemo u Divčibare. To je jedna visoka planina i sve su pustare (suvati) u
njoj. No črez visine njene vrlo studeno, da sam morao ćurak ogrtati.
KALPAK KAO KOŠNICA
SVAKI čitatelj predstaviti može kakvu je duša moja to magnovenije slabost čuvstvovati
morala. U tom velikom strau obučem se, osobito u mraku sve naopako, pak s onim
šinterom poñosmo u konak. Kad iziñosmo na sokak, malo je vidno. Poznam ga. Na glavi
mu crni delijski kalpak, visok koliko košnica. Dva pištolja i jatagan na za pojasom.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437685-Carski-docek-u-Cacku
Pravda prema Milošu

Nićifor Ninković | 07. jun 2013. 19:07 |
Dok ne obesim berbera, nalbantu, terziju... neću se gospodarom zvati

Batinanje po paragrafu
Svako jutro činovnici, koji su i momci njegovi i kmetovi sela, moraju ped njegovom
kolebom da stoje čapraz-divan i da slušaju šta on govori. To sam isto morao i ja činiti.
Kad se ispred njega vratim, doñem kod kavečije. Ištem jedan filčan kafe. Dade mi kafu.
Pak onda, reče mi:
- More, berberbaša, kako smeš pred Gospodara s tim ćurakom izlaziti?
Pijući kafu, nasmejem se.
- A zašto?
- Ti si lud, bre! Tako mi istinoga boga, oće te izbiti!
- Ma zašto, reknem? Šta je kome protivno moj ćurak?
- E tako, veli. On neće da ima njegov sluga na sebi lepu aljinu.
- Ali što ću sad kad nemam? Gore je zima, moram nositi u ovoj pustinji.
- More, veli, imam i ja lepiž aljina, ali ne da nositi!
- E, rekoh, kad ne da, a on neka dade onake aljine kako on begeniše, pa ću ih onake
nositi. Ja sad novca nemam da prosjačke aljine kupim i da njemu po volji idem.
- E, veli, ti znaš. Ja ti toliko kažem.
I svaki me dan saletio i psuje me da ćurak ne nosim.
Dosadi se ovo mene. I pristupim u toj istoj pustoj planini i reknem:
- Gospodaru, je li ti protivno što na ovom mrazu ovi ćurak nosim?

- Zašto? veli.
- Stojko mi kavečija glavu razbi da nije slobodno pred tebe izlaziti s njime.
- A zašto?
- Ja ne znam. A, bogme, zasad druge aljine nemam.
Odgovara on, no kao polovinu srdito:
- Nosi. Šta tebe Stojko ima zapovedati!
Vratimo se sad natrag baš na sam Dan svetoga Ilije. tu je pao jedan veliki mraz da sve
pod konjskim nogama šušti.
Proñemo planinu i doñemo na prvi konak. Tu je jela i pića izobilno bilo.
Sutradan doñemo opet u Čačak. Preksutradan iz Čačka dignemo se i doñemo u Knićsko

polje. Tu su kolebe sve gotovo po običaju napravljene.
Sad, posle ručka, zovne me da ga obrijem.
Brijući ga, nepovoljno mu se učini. Tu ti me ispsova i isramoti da gore ne može biti. Pak
onda reče:
- Dok ne obesim jednog berbera, jednog nalbantu (tj. koji konje kuje), jednog ćurčibašu i
jednog terziju, neću se gospodarom zvati.
- A zašto? - rekoh.
- Zato, veli, berberin ne može da me dobro brije, ćurčija ne može da mi dobro aljine
postavlja, a terzija ne može da kroji. Pa zato valja mi po jednog obesiti.
Na to se ja nasmejem, pa mu rekož:
- Pa zašto bi vešao. Bolje ti je izbirati onake majstore koji tebe po volji ići mogu, a ovima
put dati, nego li ih vešati.
- Tako da učinim opet, veli ne valja. Zašto ove da otpustim, druge da uzmem, opet su
ovaki. Već kad obesim od oviž po jednog, drugi će se bojati, pa će dobro oči otvoriti i od
oniž stra mene sasvim po volji ići.
Već ja ne smedoh na to ništa govoriti.
Dignemo se odatle. I deseti se već dan navrši putovanja i uveče doñosmo u Kragujevac.
Sutradan, kao umoran što sam bio, podocne ustanem i uzmem njegove berberske vešči i
odnesem u dvor. Predam čibukčijama. No vidim viku i prasku Miloša da mu varnice iz
zubi sevaju. A najviše: „Ako te ne obesio, ne bio Miloš!“
Čudim se što ovo mora biti. Koga će to da obesi? Odem kod Koste Jovanovića, njegova
većilharča, tj. kujne nadziratelja, i pitam ga:
- Bogati, Kosta, kakva je ovo sad larma i povika u konaku?
- Pa zar ne znaš? - veli.
- Od kud ću znati kad sam sad u konak došao. Pak vidim onaj matori raspalio se da mu
varnice iz usta sevaju.
- E, veli, oću da ti kažem. Kad ste vi na putu bili, a pisari sa Stankom i drugim familijama
otišli na česmu Trnbas. Tu je i Davidović bio. Amidža, Sima Paštrmac, ostao je u dvoru.
Tako ručajući za astalom, meñu kojima je bio Požarac i učitelj Starčević, Amidža sad,
kao što je ñavo i šaljivac, uzme sprdati za astalom i kaže:
- Ala, sad da udari jedna velika kiša, pa kako je Davidović slab i glava mu malena, pa da
s Trnbasa peške po blatu poñe, a ja da iziñem pred njega, pa da mu odsečem glavu, pa
posle da je obesim o jednog trna granu. Uveren sam, božja vera, kako mu je glava kao u
vrapca, ne bi mogla onu trnovu granu na dole pregnuti.
Požarac pak i učitelj Starčević nisu mogli ćutati, nego se za tu reč našli uvreñeni. Pa kad
Davidović doñe, a oni mu kažu to. I Davidović svadi se za to s Amidžom i zarekao se da
kaže Gospodaru. Svi smo ga molili da ne kaže Gospodaru, no vsuje. Jutros kaže kako mu
je Amidža glavu odseći teo. I tu je proces veliki poveo.
Kroz to Gospodar onda rekne:
- Ako bude Amidža kriv, to znam šta ću od njega uraditi. Svući ću ga svega, pa ga oterati
u Paštrmu, njegovo selo neka čuva svinje. Ako li Davidović bude kriv, to ću učiniti od
Davidovića što sam hoteo od Amidže.
Sad stegne Davidovića da mu kaže ko mu je kazao šta je Amidža za stolom govorio. On

neće da kaže. I ovaj okrene: ako mu ne kaže da će ga taki obesiti dati. Davidović, kad se
vidi u tesno, morao je kazati. Sad taki dade Požarca i Starčevića dovesti i zapita ih:
- Jeste li vi kazali Davidoviću da je Amidža za astalom to i to govorio?
- Jesmo, vele.
- A zašto, more? Jesam li ja kazao što se god za mojim astalom zlo i dobro govori, da se
to napolju ne govori?
- Onda Požarac počne:

- On je, veli, moj iskreni prijatelj i sodrug pisanija. Pa kad Amidža tako njemu govori, šta
ćeš mu ti činiti! Pak mi ga je bilo žao i kazao sam mu da se čuva svoje glave.
Dok ti se matori raspali:
- Ao, j.... ti oca tvoga, pa zar ti da ga sačuvaš! I tvoj je prijatelj? I vi samo pisati znate!
Sad ću ja vas naučiti!
Pa povikne:
- Obali, more!
Te dva momka na Požarca. Ocepe mu osamdeset batina. Posle Starčevića obale, a on,
siroma, slab i jektičav, te i njemu osamdeset. A ovo mu je drugi put. Još jedanput ga je tio
što je njegovoj Perki zaušku dao kad ju je na knjigu učio.
Pak zapovedi: za 24 sata ako se u Kragujevcu nañu, taki će im glave odseći dati.
Te tako Požarac ode u Beograd, a Starčević, budući ima tasta ovde, ne znam u koje ga je
selo odveo i sakrio.
- A šta će s Davidovićem biti, vrag bi ga znao.
DAVIDOVIĆ U POSTELJI
JA odem posle ovoga razgovora gore upravh u pisarsku sobu. Vidim Davidovića leži na
postelji i ječi. Zapitam ga: - Šta vam je gospodine? Vi ste bolestni? - Vrlo mi je teško,
rekne.
- Bog će dati i zdravlje, odgovorim mu, pa s otim napolje. Stojim na divanini pred
Milošem, na koje on govori s Vasiljem. - Oću da ga pošaljem u Brusnicu, kod Jovana,
neka se tamo nauči pameti!
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437841-Pravda-prema-Milosu
Kako gospodar kaže!

Služiti me moraš, kaže knez, dokle god moja volja bude

Pristanište i
kontumac
Ja poslepodne odem gore na divaninu. I tu stoji pred njime Jovan Kovač iz Zemuna,
austrijski podanik, koga je on sam od Varadinske general-komande s pasošem izmolio da
doñe i da mu neka posla u cajhajzu radi.
Najedanput stade na Kovača vikati:
- Da ti j.... oca! Sad ću te poseći. Ti da govoriš da je nemam ni boga, ni vere, ni duše!
Ovaj sad uplašen:
- Nisam, Gospodaru, ja to govorio.
- Lažeš, kučko. Da nisi govorio, otkud bi ja znao. Zar ti misliš da ñe si nemački čovek da
te ja ne smem poseći? Znaš li da ću ti glavu otkinuti kao vrapcu! Odlazi ispred očiju,
zašto si mi krvav. Sad ću ti krv popiti. Taki su mene načinili kao ti, te sam Nikolajevića
ubio, kog nikad onakog više dobiti neću.
Posle zovnu mene. Zapita me:
- Oćeš ići kući u Beograd?
- Na tvojoj volji stoji. Ako me pustiš, ići ću.
- A ti se, veli, spremi, pa ćeš sutra s Perom Cukićem ići. I termin ti da si osmi dan sa svim
tvojim aremom, tj. ženom i delim pokućanstvom.
Kad mi to reče, stado ga na svaki način moliti da mi kuću ne diže iz Beograda, niti da me
šilje, makar za godinu, samo da mi se dućan i kuća ne poruši iz Beograda. No vsuje!
- Ja što ti kažem, veli, ono mora biti! Pa makar ñavo pukao. A što ti kažeš da ćeš propasti,
to mene nije stalo. A zaista služiti me odsad unapredak moraš dokle god moja volja bude.
Kad već vidim, kod ovakog zveri ništa se umoliti ne može, niti molba pomaže, najposle
mu reko:
- Kad je tako, Gospodaru, baš da mora biti, a ti barem nemoj da od koje strane ja mislim
da me sunce obasja i ogreje, od one strane da me tama ubije.
Onda se on nasmeja i reče:
- Ja sam te uzeo na moj vrat, ja ću se za te starati. Ele, mora biti što sam ti kazao. Pa sutra
odlazi s Perom.
Sutradan uzjašemo na konje. I s nama je Jovan Kovač. Idući putem, zaostane Jovan
Kovač sa mnom ponatrag i kaže mi:
- O, majstor-Nićifore, da čudna goropadnika! Ćaše jučer da me, kako si vidio, poseče. Ni

kriv, ni dužan! Niti sam ja ono govorio što on kaže. Veće to je, brate, samo zato što sam
radio veće četiri meseca i ima da mi dade 3.000 groša. Pa kako će da mi nañe uzrok da mi
ne da, veće tako? I sad mi propade tolika moja muka. Sad rasudi da sam u Zemunu u
dućanu za toliko vreme radio, opet bi toliki i više zaslužio.
Na koje mu reko:
- Ta zar neće ti te novce izseti?
- E da, veli, nikad ni v vjeki ja nji više ne dobijem. Bilo i prošlo. A ti ćeš, kukavče, mlogo
kod njega patiti. Osobito Hristina je mlada, a i ti si onaj čovek koji mu se na tu poganu
njegovu strast skloniti nećeš, pa će te najposle ugasiti.
Na ovo mu reko:
- Veće, majstor-Jovane, za ugašenje ja sam zacelo uveren da će me ugasiti. I da imam

novca, ja bi sad, kako doñem u Beograd, u Nemačku pobegao. Pa posle bi ženu lasno
preveo. Ali bez novaca ni tamo nemam kud! Daklem, prenužden sam ovde trpiti i za
nevolju, pak alaćerim! A što se te njegove strasti tiče da će on očevidno pri mene živu na
mojoj kući beščastije učiniti, to on za moga života dočekati neće. Neka on ne misli da
sam ja od oni prosti Srbalja njegovi da od mene čini kao i od njini žena. Zašto, istina brat-
Jovane, silu neobuzdanu ima. Obače, ako to učini što mi veliš, to je on pre propao, pa
sam posle i ja!
- Ja ti toliko kažem, veli mi. I da te bog sačuva. Osobito na toj stvari vrlo je nevaljao.
I već sutradan stignemo pod Avalu. I tu gospodin Požarac na dva vola u koli leži. I ja mu
reknem:
- Srećan vam put! Vidićemo se u Beogradu.
I uveče doñemo u Beograd.
Doñem kod moje ljubezne supruge Hristine. Nazovem joj dobro veče. Ona mi se
obraduje, želeći mi dobrodošlicu. Poljubi mi ruku:
- Fala bogu kad si došao! Već mi je teško bilo samoj sediti.
Ona misli da sam se službe oslobodio. Pa veli:
- Sad ćeš barem sam sediti u dućanu i kalfe gledati. Zašto drugojačije se boju kad si ti
ovde.
- E moja ljubezna, jadno ću ti sediti kad sutra i ti moraš sa mnom odlaziti.
- Šta, ako boga znaš! Šta ću ja tamo?
- Bogme, tako je matori zapovedio da te moram voditi.
Tu ti se sad oboje kao ubijeni našli nanovo. No šta se činiti zna? Zemlja tvrda, a nebo
visoko.
Doño kući na fruštuk. Pre nego što ćemo fruštukovati, moja Hrista odma izvadi novce što
su kalfe za ovi deset dana izradile. I preda mi, preko sveg troška, 80 groša. Reko joj:
- A što itaš tako s novci?
- E veli, ovo su tvoji novci, pa volem kad si došao da su kod tebe!
I tako primim novce. I zahvalim kalfama da su se dobro vladali. I tu fruštuk zaištem.
Fruštukujući, Požarac zapita:
- Kako ću ja preći u Nemačku da me savetujete?
Zapitam ga:
- Imaš li pasoš?
- Imam, veli.
- E pa kad imaš, a ti dočekaj tolmača kad preñe i pokaži mu upravo zbivšaja
obstrojateljstva tvoja, pa će te on sobom, kad poñe natrag, uzeti, bez svake sumnje. To je
njegova dužnost.
I on posle fruštuka ode. I čujem da je veće oni isti dan s tolmačom Agemanom u
kontumac stigao.
Posle dva dana i ja se spremim. natovarim troja kola pokućnine. Pak sednem s mojom
Hritinom u jedna kola i krenusmo iz Beograda.
Kad iziñosmo iz Sava-male u polje i oboje kao da na osuždenije smrti idemo. Tu se smuti
mene od muke, pak s kola udri bljuj sve golim jedom. Ja jošt prvo ne povrati, dokle i
moja Hristina s druge pak strane kola takoñer poče jed bljuvati. Te udri bljuj i oboje do
same Rakovice (dva sada na konju imade)! Sad mogu čitatelji rasuditi kad se na volovi
putuje koliko je sati moralo trajati. Tu smo veće i prenoćiti morali. I oboje smo malaksali
bili od toliko mučimog jedan. I nama se rabadžije čudu zašto mi toliko bljujemo. I sve
nas pitaju:
- Šta je vama?
- Ništa, braćo, odgovorim. Dajte mi mira. Ne pitajte.
Ko sme kazati zašto je!
OSAMDESET “ORDENA“
AL eto ti Požarca. Nazove „dobro jutro“ i „sluga sam poniznjejši“.
- Bog vam dobro dao, brate! I šta će nam toliki komplimenti kad smo jednog čina. Ti si
jučer u Kragujevcu osamdeset ordena (batina) dobio (tj. da ne razume moja žena), a ja ću,
kako me sad zarobio, bog zna koliko dobijati unapredak! Nego sedi da fruštukujemo, pak
idi za poslom.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:437997-Kako-gospodar-kaze
Silna gospoña Stanka

U konaku glavnu reč vodila je Miloševa ljubavnica Stanka

Avgusta, 15. stignemo, u ićindiju (popodne), u Kragujevac.
Ostavimo kola u varoši.
Odem kod Miloša, koga nañem preko Lepenice kod menzulane i s njime mlogo njegovi
poglavica, meñu kojima je bio i knez Paja Sretenović.
Rekne mi Miloš:
- Je si lž došao, more?
- Jesam.
- A je si l’ doveo arem?
- Jesam.
- A gdi je, more?
- Eno u koli.
Sad pita kneza Paju:
- Gdi ćemo mu kuću naći?
- Bogami, ja ne znam.
- Eto, neka ide ovde kod Tone. Ona je i onako sama. Ima mesta i za njega:
Na koje Paja:
- Kod kakvog Tone! Da to i to od nje radi. Ta to je jedan kurvar, Gospodaru, da nikakva

žena u Beogradu od njega nije ostala.
- Ta božja ti vera, Pajo? Je li to istina, Pajo?
- Jest, bog i duša, Gospodaru.
- Ao, oca mu j.... Pa šta ćemo sad?
- Ja ne znam. Doveo si ga ti, pa kako ti drago.
- Amidža! Šta ti veliš? Gdi ćemo ovoga ñavola namestiti?
- Phe! Pa šta mene pitaš? Zar ću mu ja zapovedati! Božja vera, poradi mene, metni ga ako
oćeš i u kočinu. Mene svejedno.
Tu sam knezu Paji rekao nekoliko reči:
- Kad ne umeš govoriti, zato, Pajo, umeš ćutati.
No njima je vsuje govoriti! jerbo, svi obraza nemadu.
Na koje Miloš:
- Ajde idi pa se istovari u mojoj kafani gore. Neka ti Hrista ćurčibaša jednu sobu dade.
Taman otvorimo bagažiju, ali eto ti Miloševi’ sekretara, Miloš Teodorović, Dimitrije
Davidović, Sima Urošević, Aleksa Simić i ðoka Protić, čestitajući dobrodošnicu i želeći
da mi je sretno. Već iz čije su oni glave tako odma došli, to ja ne znam. No opet, pri
svemu tomu, ja zapovedim mojoj suprugi da posluži goste s rakijom i s slatkim, koje sam
sobom od višanja poneo bio. Ona taki kao mlada nevesta posluži goste. Malo posede, pa
odoše. Srećan im arš!
Tek što ovi odoše i sunce već naveliko k svome orizontu, alž eto ti jedno izdrto devojče,
reci od svojiž devet godina, uprav u sobu, pa reče:
- Ajde, snašo, zove te gospoña Stanka!
Sad moja pogleda u mene, a ja u nju. Pita ona mene:
- Šta će to reći? Kakva gospoña Stanka? Šta me sad snañe!
Reko’ joj:
- Ženo, i ja ne razumem šta je to. Kao što u oni par nisam ni znao kakvo je to zelje!
Reknem devojčetu oštro:
- Kakva gospoña Stanka? Čija je ona gospoña?
- E, bogati, veli, ta gospoña Stanka!
Poviknem na devojče:
- Odlazi! Vrag ti materi! Ti ne znaš šta govoriš. Ti si luda.
I devojče pobeže.
Sad moja Hristina opet sobu namešta. I čudimo se ovog gospoñi. Kad eto ti opet
devojčeta:
- Snašo, nije drugojačije, moraš doći. Zove te gospoña Stanka!
- Ta kakva gospoña Stanka, prokleto dete, kad ovde je jedna Ljubica gospoña. A ja za tu
Stanku nisam čuo. Odlazi!
Opet ode devojče.
U drugoj sobi pak, sprama nama, beše ðorñe, ećim-baša, Grk. Ali kakav je doktor! Kao
svaki koji ništa ne zna. I žena njegova Rada. Vrlo suva žena. No pametna.
Zovnem je u sobu i zapitam je:
- Kakva je to gospoña Stanka? Kakva je to zla žena, molim te pravo mi kaži, zašto je veće
dva puta poslala jedno golo i, kako mi se čini, ludo devojče, da ide moja Hrista kod nje? I
ja ne znam kakva je to žena i kome da je pošaljem!
Dokle Rada odma, kao uplašena, reče:
- Jao mene, seko, ako boga znaš! Nemoj da se glavom igraš da ne odeš, zašto ona je veća
gospoña od gospoñe Ljubice!
Pak nam polako na uši reče:
- Ona je Gospodareva kurva. I sad je u njenoj vlasti koga oće obesiti, koga oće pustiti. Pa
ako ne odeš, seko, sačuvaj bože! Učinićeš joj na žao, pa vas može i oboje upropastiti. Ne
šali se, moja lepa seko, nego, ja te molim, idi. A i vi, braca-Nićivore, pustite ju neka ide.
Da vidimo što je zove. Pa ću vam ja imati šta prepovedati kad seka natrag doñe. A eto, i
moj je ðoka doktor, pak da bog sačuva šta pati. Nego nikom ne kazujte, ako boga znate!
Reknem:
- Kad je tako, obuci se Hristina. Ako doñe još jedanput devojče, pa otidi i slomi ñavolu
nogu.
Mi u tom razgovoru, eto ti treći put devojče (a već je tako naučena šta će govoriti):
- Jao, ženo, zar ti oćeš da po tebe svatovi doñu? Gospoña Stanka rekla da moraš doći.
A pošto sam već pre od Rade razumeo, sad se nasmejem grotom i reknem devojčetu:
- E blago mene. A ti počekaj malo, baš kad je tako sila, dokle se snaša obuče, pa je
odvedi tamo u tu kuću gdi je gospoña Stanka.
Devojče:
- Pa eto, baš ovde je kuća. Ja ne mogu čekati. Mene je rekla odma da idem.
- Sad ćeš odma, čedo, reknem, zajedno sa snašom da ideš.
I tako ja zagovarajući to devojče dokle se moja Hristina obuče. Pa odoše.
Ode i Rada u njenu sobu. I ja zatvorim našu sobu sad, pa siñem dole u kafanu. Tu se s
nekima razgovaram, s nekima zdravim.
Veće je sunce prevalilo zahodu svome.
Odem gore u sobu da dočekam suprugu moju. Malo zatim doñe i Hristina.
- No, čedo moje, reknem joj, kakva je novina? Šta te je zvala ta gospoña Stanka?
- E, veli, ñavo je odneo! Jedna bezobraznica. Da sam znala, ne biž ni išla. Tu, kad sam u
sobu došla bilo je jošt dve-tri žene. Ustadoše na noge doduše i poljubiše se. No Stanka
preslonila se uz duvar kao da je prekovata, pa ni pokrenuti se. One druge žene rekoše mi:
- Zapovedajte, seko, sesti.
No, Stanka reče:
- Oću baš kod mene da sedne.
HRISTINA - ZADOVOLJNA
DADE ćurčibaša jednu sobu na gornjem boju. Tu se sa svom bagažnjom iz trojiž kola
prenesem. I kočijašima platim 57 groša.
Sad moja Hristina navali da otvorimo sanduke i da namestimo sobu. Oće da se paradira
pod nemački. A ja joj to ne dam:
- Budući, kažem joj, da mi je Gospodar rekao, kad me je po tebe poslao, da će osobito za

same nas kuću dati.
No badava. Ona oće, te oće. Morao sam nešto malo dopustiti da sobu nakiti.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438096-Silna-gospodja-Stanka
Presuda glasi - vešanje!

Otmicu mlade Stanke jedan ñuvegija glavom platio. Nemoj je, gospodaru, udavati, još je
mlada
Kneginja Ljubica
AKO dadoše mi mesto kod nje. I ona uzela me meriti kao da će me kupovati. Najposle
zasuka mi rukave i poče mi ruke gledati i pipati. Ne mogu ništa da govorim, nova sam
jošt. Vidim da su sve nevaljale žene. No šta znam kad se tako trefilo.
U tome doñe i naša susetka Rada i zapita moju:
- E, seko, kako ti je bilo?
- Dobro, seka Rado.
- Je si lž vidla gospoñu Stanku.
- Jesam.
- Što ti se čini? Je li lepa?
- Lepa je, odgovori moja Hristina.
Sad ja zapitam Radu:
- Bogati, snašo Rado, molim te, kakva je ta gospoña Stanka? Rad sam sasvim njeno
stanje da znam, zašto ti mi preñe kaza da je ta i ta. No s otim ja ništa ne razumem.
- O moj brat-Nićifore! Da zaključamo sobu da nik ne uñe, niti da čuje, zašto, sačuvaj
bože, da se čuje glavu biž taki izgubila.
Na to ja odma zaključam sobu i metnem Radu doktorovicu izmeñu nas dvoje.
- Deder, počni, Rado, kazivati.
Na koje ona sad otvori razgovor ovako:
- U vreme ono ja sam bila kod Gospodara robinja i sve sam oko njega posluživala. Stanka
je bila, i sama njena majka, u selu Str(a)garima, puke seljančure, veće one jadne sirote. A
to je selo odakle je bio Janićije, Karañorñev pisar. Sad, doñe jedan momak iz istog sela i
po zakonu isprosi devojku i da joj obiležje. Čuje neki drugi, ne znam iz kog sela, samouki
pisar, da je ona isprošena, te udari na onoga momka. Počne i on prositi. Sad ona veli:
- Što ću ja seljanka te seljanka ostati i do veka kukuruz kopati. To volem za pisara poći i
zvaću se pisarovica.
- Pak uzme i od samouka obiležje, a prvomu vraća. Kako ova njemu dar pošalje po
drugoj ženi, ovaj nije hoteo primiti, veće opet pošlje natrag. No Stanka i po drugi put
natrag pošalje. Momak se sad u čudu našao. Ne zna šta će da radi. Jednako poručuje da se
to ne čini. No badava. Stanka toliko se usprla da je najposle njena majka odnela dar i
bacila pred momka:
- Kad te neću, more, ni ja ni moja kći, te neću!
- Momak primi svoje natrag i rekne babi:
- Vala, babo, kad je tako, i ja što sam naumio učiniću od vas, pa što god bog da.
- Ode taj momak i nañe sebe još jednog momka i s njim se dogovori da mu on bude u
pomoći i da prežu Stanku kad ona uveče na vodu poñe, pa kod izvora da je ufate i s njom
u šumu da pobegne. I tako je vrebao svako veče, dok je jedno veče uloviše. Tu je svoju
Stanku povodio petnaest dana i s njome oči vadio. Kad se veće nasitio, a on je otpusti
kući. Ona doñe kući svojoj materi i prepovedi šta je prvi ñuvegija od nje po šumi radio.
- Sad mati počne po selu kukati i vikati. Raspletu kose. I obadve pak zauzmu se putem, te
ovamo. Kad doñu na kraj Kragujevca, obadve s raspletenim kosama, kukajući i urlajući.
Tu izlazu iz kuća žene i ljudi, te čudo gledaju. I ovako ovom vikom uprav u konak pred
Gospodara:
- Za boga jedinoga, Gospodaru, naše ogrejano sunce! Ima li igde boga i pravde na ovome
svetu?
- Zapita ovaj odozgo:
- Šta je, more, baba, koja ti je nevolja?

- Gospodaru, ogrejano sunce, prevelika nevolja! Turke ćeramo i išćerasmo iz naše zemlje
zulumćare, a gori naši ostadoše, te nam zulum čine!
- Ma šta je, more, kazuj?
- Ona njemu sve prepovedi šta je taj momak od Stanke uradio. I on taki pošalje momke,
te onu obojicu ufate i svezane i pred Gospodara doteraju. Sad počne pitati momka:
- Zašto si ti, more, oteo devojku, te si s njom u šumu pobegao i osramotio djevojku? A ti
znaš da sam ja zapovest izdao da se ne otimaju djevojke.
- Momak mu rekne:
- Ja sam nju po zakonu i pravim putem isprosio bio i ona se tvrdo zarekla da će za me
poći. Tako drugi udari na me i ona i od njega dar uzme, a mene moj dar povrati. Ja sam je
molio svakojako da tu sramotu od mene ne učini, jer i ti dobro znaš da u našoj zemlji kad
djevojka momku dar natrag vrati i odustane, taj da se veće posle momak oženiti ne može.
Tako ja što sam naumio bio, ja sam od nje i učinio. Prvu sam joj slast pokazao ja u šumi.
Pa posle neka ide za drugoga.
- Na koje Gospodar ti se raspali. Psuje, kao što ste ga čuli. Nigde ništa momku ne ostavi!
Pa povika:
- Vod’te, obesite ga, more!
- Pa taki odvedoše momka i o krušku obesiše. A onom drugom udari sto batina zašto je
onom pomogao. I otpusti ga.
- A Stanku ti svoju zaustavi u konaku da ga služi oko astala. Majku joj opremi kući. Ona,
kučka, lepa, osobito oko astala sve ponajviše okolo njega. Već tu sam i ja oko astala.
Motrim šta se radi. On je sve meri. Pa tek počesto:
- Stanka, zasuči mi rukam. Stanka, ovo, Stanka, ono.
Dopada mu se. Jedan dan kupi joj papuče. Gleda je kako ide u papuča. Drugi dan,
štrimfle. Pak što je više oblači, to mu se više dopada. Najposle sasvim promeni je, kao
varošanku. Posla je kod gospoñe u konak da tamo, već tobož, leže i ustaje.
No Ljubica nije luda. Ona sve zna šta je i kako je, no šta će, ne sme ništa da govori.
Budući zna da je kriva kroz onu Petriju što ju je u Crnući ubila. No zlim njenim počne
Stanku biti i psovati. Ova malo vreme trpila, pa kaže Gospodaru. I Gospodar je uzme u
svoj konak. I tu veće počne je sasvim milovati. Tako s njom milujući se, zatrudni Stanka.
On sad neće da Stanka rodi da se dete nazove njegovo kopile. Tu dovedi Ciganke da
lekove prave da Stanka pobaci.
Drugu godinu opet Stanka zatrudni. I opet je morala jesti i pobaciti. Tako i treće dete.
Meñutim, pobacivanjem dece te, sve mene pita:
- Šta veliš ti, bela Rado, kako me učiš? Ja oću da udam Stanku.
Sad ja ne smem da reknem: „Pa udaj je, Gospodaru“. Ko ima dve glave! Veće kažem:
- Nemoj je, Gospodaru, udavati. Još je mlada. Može ti poslužiti još koju godinu. A već ti
je narav svikla, pa škoda da je tako skoro udaš.
- I tako sam ga lagala jednako dok sam mogla. Kad već i s četvrtim detetom zatrudni i
opet mora da pobaci, onda Stanka mu rekne:
- Volim da me na komade isečeš, nego da više pobacujem. Veće te muke više podnositi
ne mogu.
UDAJA LJUBAVNICE
- ONDA on (gospodar) ozbilje navali da ju uda. Te za kog će da je dade, veće za

Paštrmčeva kavedžiju Nikolaja. Tu oni načiniše svadbu: sve njegov trošak. I Stanku
preseli opet u Ljubičin konak i dade joj jednu sobu.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438276-Presuda-glasi---vesanje
Crni ðorñe bio bolji

Sve ovo sam i pod Voždom gledao, samo on ovako nije radio sa ženama. Kakvih ti,
brijaču, 100 groša išteš od mene?
Mladići u narodnoj nošnji
NO koja fajda! Nikolaj ne sme s njom (Stankom) spavati, zašto je on već nju naučio kako
da se vlada. Sad Nikolaj spava s momcima. Ujutru ode kod Stanke, odnese košulje i
marame i što ima da mu opere. Ona uzme i baci za njim napolje.
Ovaj tako nekoliko puta je probao i molio:
- Okani se, ženo, te besnoće!
No Stanka ni osoliti se. Ovaj jedno jutro odnese joj čarape da opere, i ova mu i onako isto
baci. On se kao čovek naljutio i da joj jednu dobru zaušku govoreći:
- Što ćeš mi biti žena kad me ni u čemu ne slušaš!
Ova ti ne budi lenja, već odma potrči Gospodaru plačući:
Gospodaru, il me ti raniš i odevaš ili onaj pas, što si me za njega dao, pa da me ovako bije
i prebija u tvome zdravlju! Nije li ti sramota!
- Gospodar odma po Nikolaja pošlje. Ovaj sasvim pred njega oružan doñe. No Gospodar
gore, a Nikolaj dole. Sva svita gospodarska opkružila Nikolaja i svi pod oružjem. Dokle
on povika na njega:
- Zašto ti, more, da biješ Stanku! Ili je ti raniš i odevaš ili ja?
- Ja ako je ne ranim ni odevam, dao si mi je da mi bude žena i da me štogod posluša. A

ona baš ništa! Ka da joj ja nisam muž. Pa ako sam joj i udario jedan šamar zato, neće joj
ništa biti.
Dokle Gospodar povika na dole stojeće momke:
- Udri, more, iz pištolja!
Ovi, kako to čuše, videći da momak nema nikakve krivice, jedan po jedan svi utekoše.
- Kad on vidi da ovi pobegoše, tek povika:
- Aram vi sol i leb što jedete! Pa trže pištolj iza pojasa, te odozgo na Nikolaja: dum! No
ga ne potrefi.
- Ja, jadna, tu, pri Gospodaru stojeća bojala sam se kako je Nikolaj kod dva za pojasom
pištolja i jataganom, kad ga ne potrefi, da ne istrči gore, te da ga svega ne iskreše. Te
možemo i mi, pored njega, koje izginuti. No ovaj kao žena, škoda one veličine što ima,
stoji.
I Gospodar i drugi pištolj potrže. Obače knezovi brže pristupiše:
- Čekaj, Gospodaru! Ne udri! Da vidimo je li kriv. Mi ne razumemo šta je to. Pa ako bude
kriv, lasno ćemo ga ubiti!
Te on zadede pištolj za pojas, pak povika:

- Odlazi kurvo, oca ti j...., ispred očiju, da te više ne vidim, kud ti drago!
Te ovaj odatle u čaršiju. Uzjaši na ata, pa ode u Šabac i stane kod vladike za momka. I s
vladikom je dimnicu kupio. I kod njega bio devet meseci.
Kad, meñutim, opet Stanka zatrudni. I Gospodar, što će da radi! Opet poruči po Nikolaja
da doñe i učini munitvu sa Stankom, tobož da nekoliko noći prenoći sa s njom, no da ona
nikakvu smesu sa s njim ne učini, i da ljudi, tj. reknu da je ona od Nikolaja teška ostala.
I tako učini. I doñe Nikolaj. I pošlje ga u njen konak, preko Lepenice, te mu se navrši
volja. Pa ga opet odmakne od nje, kao krava tele. I gurne ga opet u momke, te on spava s
momcima, a ona opet s njime vrat lomi. No najposle morala je i ovo pobaciti dete.
Ovako, braćo, naš Gospodar s narodom svojim bezakonje radi i evo sad veće četiri
godine kako je drži. A i ja sedam godina služeći kao robinja. Iziñe ovaj moj čovek, kako
ga vidite, i nazove se kod njega kao doktor. I udade me za njega. No kad me je udavao,
mlogo je obećao, a vrlo malo dao.
- I tako da se Stanke čuvate više nego jedne vater, zašto ona je jedna opadnica da joj para
nema. I mloge je ljude do danas povešala i sve lepe i gledne junake. Da bog sačuva
svakog brata!
Ovako nam Rada sve ispovedi i zaklinje da nikom ne kažemo. Digne se. Otvorim sobu i
ona ode u svoju sobu.
Sad ja s Hristinom mojom ne znamo šta da o tom govorimo. Samo što joj reko:
- E klico! Ti mene u Beogradu razgovaraš i sve veliš da on nije takav čovek. Sluša li što
Rada govori?
Smagne rameni i rekne:
- Ovaj je od svakog šumskog zvera gori i prevazišao je sve tirane.
- Vidiš kako ti se moja reč osvedoči, blago mene! Ta ja sam ovo ovako isto i pod
Karañorñem gledao. Jedan tirjanin kako drugi. Samo što Karañorñe nije ovako sa ženama
radio, kao ovaj. Vidiš da je Nikolajević dobro rekao da su svi ostali poroci na njemu,
kromje jedno pijanstvo. A bolje bi bilo da je samo jedno pijanstvo na njemu, nego ostali
ovi svi poroci što su. Manje bi narod patio i ginuo. A ovako, teško narodu i do boga i do
veka. Ovde se ne sudi zakonom, moje čedo, no remenom.
Poñem po Kragujevcu tražeći kakvu kuću pod kiriju. No nigde nikakve. Svaki je načinio
za sebe po jednu sobu samo. Što ću, moje nevolje!
Tražim kakvu kuću da kupim. Raspitujem se da bi kakvu nameriti mogao, na koje mi,
kaže Vićentije, gospodara Mladena Milovanovića sluga, da ima jedna kuća na prodaju:
- Ajde, brate, zaboga, odvedi me.
Odemo tamo kod gazde od kuće. Reknemo obojica:
- Čuli smo da ćeš kuću prodati.
- Oću, veli.
Zapitamo:
- Koliko ceniš?
I on kaže da je od 100 groša niže ne da.
I ja mu taki kaparu dado. No kuća tako je malena da u sobi ne može od tri čoveka više
stati. I sasvim neograñena.
Posle odem u konak i reknem aznadaru Jovanu Spužiću da zaište od Gospodara 100 groša
da kuću koju sam kupio platim.
Kaže mu aznadar. I on siñe dole do na basamake, pak poče da psuje:
- Kakvi ti, brijaču, 100 groša išteš da ti ja dadem? Zar si doneo jedan džak novaca te si
kod mene ostavio, pa išteš? Sad ću ti glavu odseći, oca ti j....! Odlazi ispred očiju!
I ja beži natrag. Plačem putem kao dete, do same kuće. Kažem Hristini kako se zgodilo.
Briznu i ona sirota plakati, pa kaže:
- Kakvo je to mučenije, Nikivore, ako boga znaš?
OŽENJENIMA - OTKAZ
KAD u četvrtak doñe gazda Rista, poslepodne (ovaj je trgovac bio) i izdade zapovest da
je Gospodar zapovedio: Koji je god uženjen da se iznosi iz kafane, kud mu drago! Sad ja
molim gazda Ristu: - Zaboga, kud ću se iseliti, kad ovde ne može kuće pod kiriju da se
nañe. - Ja, bogami, ne marim, veli, ako ćeš nasred sokaka s tvojom ženom i
pokućanstvom sediti. Do mene krivica nije. Tako je Gospodar mene naložio i ja moram
vas isterati
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438465-Crni-Djordje-bio-bolji
Nevolja stvar golema

Milošu nisu bili po volji Mladenovi planovi o trgovini. Gospodar Mićić, surovi egzekutor
kneževih naloga
Vojvoda Mladen Milovanović
Svaki čitatelj neka sudi, preko tolike psovke i sikterisanje njegova pored toliko naroda s
kakvom sam slastiju morao primiti. No nevolja je stvar golema! Primim novce (od
gospodara, 100 groša) i kuću isplatim. I taki to veče preselim se. I bilo kako mu drago,
kao sebe već sad u odmor stavim. No što ću sad: kuća bez ograde na tolikom polju! Čisto
me od nje sramota. No što mu drago, trpi dušo, boga radi.
Tako proñe jedna nedelja dana. Zovne me aznadar Jovo.
- Brat Nićifore, Gospodar mi je kazao da ti kažem i pita: kako ti misliš živiti i kako ćeš
živiti kad si ti njemu veće 150 groša dužan, a više od 30 groša nemaš na mesec. I zaista,
rekao je da paru od njega dobiti nećeš dokle god ne iskužiš tih 150 groša, makar od gladi
umro.
Reknem Jovi:
- Gospodar nije mene uzeo da ga brijem, no samo da me tirani i muči i škoda što to ime
na sebe nosi. Pristojnije bi bilo da je on govedar nego li što se naziva Gospodar kad tako
radi od svoje braće.
Kaže Jova: - Ćuti, brate, ako boga znaš! Da ne čuje.
- Pa šta će biti i da čuje. Onomade kad sam mu došao, „dobrodošao“ veli, „brate“. A,
danas „makar umro od gladi“. Kakvo je to sudstvo? Kakvo li gospodstvo? To je samo
jedan maskaraluk i jedna sramota od njega. Sram ga bilo! Svinjar! Ta to ne bi jedan
prosjak tako radio kao što on čini. Ali, tako je to kad siroma dobije gospodstvo i preobuče
se od blata u zlato. On onda bude kao drugi pijanica. I još stokrat puta gori. Neka čini što
mu drago. Ja već vidim moje dobro jutro! I ovako, za ravni šest meseci taj čovek ama
pare ili dinara da mi dade.
Kako sam s mojom jadnom Hristinom živio za ti šest meseci svaki može rasuditi.
Kad njega obrijem u subotu, onda će reći:

- Idi obrij Amidžu, Lazu i Davidovića.
Amidžu obrijem, plati 15 para. Lazar pisar, pol cvancika. No Davidović davao mi je,
svake nedelje dvaput se brijao, na svako brijanje po cvancik, plaćao je.
No čujući Miloš da mi Davidović po cvancik plaća, a i poneki drugi, koji cvancik, koji
pol, i to svega preko nedelje četiri ili pet ljudi brijem, razgoropadi se jedan dan.
- Zar ste vi veći gospodari od mene da berberu po cvancik ili pol za brijanje plaćate! Eto
vam sad kažem: koji mu više od 8-10 para da, j..... mu njegova oca. Gledaj ti: pisari!
Govna. Ja, Gospodar, i moje brijanje nije od 3 groša više, a oni da po cvancik plaćaju!
Samo ako kog vidim odsad!
I tu mi preseče na 10 para. I ja ne prestanem brijati. Volem badava sediti, no badava

raditi. No on sobom zapoveda da baš mora biti: „Koga ti ja reknem brijati!“
Osobito svaki dan morao sam u konak po jedanput odlaziti i tu dosta puta gospodara
Mladena (Milovanovića) slušati šta govori. Koje mi njegovi govori sasvim nepovoljni
budu.
Jedanput ja ulučim vreme nasamo s njim i kažem mu:
- Gospodaru Mladene, ja bi ti nešto kazao, obače da ti hatar od mene ne ostane. Nemoj

govoriti pred mlañima ništa: ovo bi bilo dobro ovako raditi, a ovo ovako. Zašto je to
njima protivno, pak oni ne kazuju Gospodaru kako ti govoriš, veće kako će najgore po
tebe biti, pa možeš i glavu izgubiti tako. Ja te sažaljujem i kažem ti kao prijatelj: ćuti!
- Vala, more, veli, što ćedu god raditi, nek rade. Ja ne mogu mutav biti!
Po malom vremenu pošlje ga Miloš svojom politikom te iskopa svoje novce koje je u Adi
Ciganliji, kad je u Nemačku pobegao bio, zakopao. Dade mu i jednog svog momka, te
ode s njime i iskopa novce. Prelazeći Mladen s novci i s momkom iz Ade preko Save,
Mladen preñe s novci. I posle pošlje čamac po momka. Kad budu na obali blizu, momak
upadne u Savu i udavi se. Veće ovo kakva je politika, to oni znadu. Mladen odnese novce
u Kragujevac i preda Milošu.
Po malom vremenu, računajući i večerajući, Mladen za astalom počesto je govorio da mu

hoće Gospodar dopustiti da trguje. A ovo je Milošu osobito protivno bilo. Kaže mu
Paštrmac da Mladen jednako ište se da svinjama trguje. Ovaj se raspali i poče vikati da se
konak razleže:
- Daću ja njemu trgovine! Oću da ga pošaljem u Crnu Goru kod vladike. Nek tamo živi i
trguje.
Ja to nisam na toliko preduzeo bio. No kad sutradan ujutru od kuće poñem u konak,
približim se i tu vidim Mladena okružena s kneza Jovana Mićića momcima. Svi na
konjma. Takoñer i gospodar Mladen. Istina, za pojasom mu dva pištolja. No on sasvim
neveselo i namršteno gledi. I kod njega sluga mu Vićentije, vrlo momče mlado. No ja,
kako opazi Mladena, taki mi se smrt na njegovu licu pokazala. Osobito, kad Mićić iziñe i
reče:
- Polazte!
Zašto sam veće mogao doznati da se tamo kod njega otmeni ljudi ubijaju. Učinim se ni
mukaet. No u sebe mislim: tu ti je sad Crna Gora. Odem gore u kave-odžak. Stojko
kavedžija dade mi kafu i smeje se. Pitam ga što se smeje.
- Vala, brate, smejem se ovom ludom Mladenu. Govno mu glavu pojelo.
Zapitam ga: - Kako?
- Pa zar ne vidiš da ga Mićić odvede?
- To vido.
- E, tu će mu Crna Gora biti! Zašto, koga god Gospodar kod njega šilje, svakom je Crna
Gora onde. Nego ti ćuti. Ništa nikome ne kazuj, jer Gospodar je Mićiću kazao:
- Drži ga tamo do moga prvog pisma. Pa kako ti uspišem, onako ćeš se vladati.
I tako ovo veće proñe. Dok posle nekoliko nedelja poče se očevidno u konaku
razgovarati.
Pokojni gospodar Mladen.
Pitam jednoga od prijatelja:
- Zar je gospodar Mladen sad veće pokojni? Nije kod vladike u Crnoj Gori?
- Jest, bogme, brate, poginuo. No mi je žao momčeta Vićentija, što i ono uz njega pogibe
bez ikakva greha, i sirote žene onoga besna psa Mićića. Mučeći Mladena, sve i groznica
od straa povatala. I ostavismo se ovoga razgovora ko ne čuje, zašto znaš kako je.
VAZDA UZ MELENTIJA
Dokle god gospodar Mladen Milovanović iz Rusije nije došao bio, donde je Miloš sve u
trpezariji sa svojima mlañima ručao i večeravao. A kada on doñe, taki je presekao više za
astalom u trpezariji jesti, veće se odvoji i on sam i knez Vasilije Popović i arhimandrit
Melentije. Katkad zvao je i Davidovića, te s njim ručao.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438661-Nevolja-stvar-golema
Pilat meñu farisejima
Zar sam ja tirjanin da prota tvoje žene silom ispovedi? Trideset batina zbog pisma proti
Milosavu
Dimitrije Davidović
Hiljadu osamsto dvadeset i četvrte doñe veliki post i on se obrije jedan dan u četvrtak.
Tako ja u petak ulučim i ujutru odem u crkvu da se ispovedim i prečestim. Doñem u
crkvu. Svjata liturgija počela se bila. Očitam molitvu „Očenaš“. Preporučim čistu sovest
jedinomu sozdatelju. Posle pristupim k proti Milosavu moleći ga da me ispovedi i
prečesti. I on jednako:
- Sa ću, sa ću.
Dok se i liturgija sverši. Počeše se pričestnici prečešćivati. Već poslednji put pristupim
proti:
- Zaboga, oče proto, nemojte me brez zakona ostaviti, zašto drugi put vremena polučiti ne
mogu kao danas.
A on opet: - Sa ću!
Dok se sasvim liturgija otpusti. Ostadoh neprečešćen. Kad iziñosmo iz crkve, reko:
- Oče proto, zašto tako uradi od mene?
- E, veli, tako mi je volja. A ti drugi put doñi.
Reko mu:
- Ta ja sam ti kazao da vremena dobiti ne mogu kao ovo sad.
A on opet: - Drago ti je, veli, ako oćeš, ako nećeš doći.

Na koje mu reknem:
- Oče proto, ta ja sam Gospodarevo, ako ćeš, najmanje pseto. Ako ne mene, to paki
Gospodaru na hatar da pogledaš.
- Ne znam ja za to ništa, rekne. - A tebe, kako ti drago.
Sad ja začuñen nekim osobitim udivlenijem zašto je ovaj čovek na mene srdit, odem kući.
I sutradan, u subotu, pošljem moju suprugu i mater njenu u crkvu da se ispovede i
prečeste. No sudeći da kako prota Milosav nije hoteo mene k zakonu privesti, to neće ni
moju čeljad. Kroz što je na mene srdit, to ja ne znam. I napišem jednu cedulju ovako:
- Oče proto, prosim pokornjejše, ovo dvoje čeljadi gledajte ispovedite i prečestite. Ako li
ne učinite, javiću Gospodaru. No gledajte, privedite delo k koncu. Otajem vaš pokorni N.
N.
Pošljem žene u crkvu i dadem cedulju punici i reknem:
- Idite kod prote i molite se preñe, pa ako ne ushte vas ispovediti, a ti mu onda podaj tu
cedulju.
Odu u crkvu. I kad natrag doñu, zapitam:
- Kako je?
- E Nićivore, veli baba Vema, kao i tebe, ne htede. A kad mu cedulju dado, a on odma
zovnu: - Odite ovamo, pa nas ispovedi i prečestismo se.
No moja Hristina kaže:
- Ne moga cedulju od majke da iščupam, a ne bi je dala. Zašto možeš biti kriv.
- Ta kako ću biti kriv kad sam molio? Zaboga, ja ovde ništa protivno pisao nisam.
I tako odem u kafanu. Već se približi vreme i reknem da idem u konak da obrijem
Amidžu da ne viče.
Ja ne znam šta se tamo radi, da su se arhijereji, knjižnici i fariseji protivu mene, kao
Ćifuti protivu Hrista, skupili.
Uñem upravo na dolnju divaninu, kad puno naroda unutra. No najviše svjaščenika i
kaluñera i viču:
- Hulitelj zakona i bezakonik!
Ja, ne znajući protiv koga viču, prodrem unutra.

Vidi me Miloš, koji meñu njima kao Pilat meñu farisejima stojeći. I njegova Ljubica kod
njega. Najedanput se na mene prodera:
- Da ti j.... oca tvoga u dupe! Šta si ti pisao proti!
Odgovorim mu ja:
- Ako ti je dao prota onu cedulju, te si je čitao, to si video šta sam pisao. Ja nikakvu
protivnost pisao nisam. Okrom što sam molio.
- Dobro, oca ti j.... tvoga, kad si molio, a što ga ti s mojim imenom strašiš! Zar sam ja
tirjanin da tvoje popišane žene prota silom ispovedati mora!
Kažem ja njemu:
- Da kako mene hoteo nije, tako neće ni žene, i ja sam primoran bio ovim načinom
postupati.
Onda Miloš:
- A znaš li ti da sam ja proti vlast dao da koga oće ispovediti, neka ispovedi, koga neće,
sve s njim iz crkve, nogom u dupe?
Onda ja njemu reko:
- Pa što ti svetu ne kažeš napred da si u takovom s popovi dogovoru, pa bi se narod čuvati

znao, nego sve nekakve spletene tajne činiš kako ćeš narod samo u krivici nahoditi da
vešaš i mučiš.
Na to svi pisari i svjaštenici voobšte na mene povikaše:
- Ti si protivnik zakona!
I ja im odgovori:
- Sad možete suditi kako god oćete.
Na to povika Miloš:
- Vodite ga u tamnicu. Ja ću tebe naučiti kako se piše!
Tu čuje moja žena da sam u zatvoru. Potrči gospoñi Ljubici da se za mene moli. No
zapovest bude da je ne puste. I tako je natrag doma vrate.
Ja u tamnici ležeći do poslepodne, dokle je Miloš ručao i posle ručka spavao.

Posle spavanja, kad ustane, zapovedi apsandžiji, tj. profuzu, da me izvede napolje.
Doñe apsandžija brka i rekne:
- Berberin Nićivor neka izlazi napolje.
Iziñem.
Onda on reče:
- Ajde lezi ovde da ti udarim nekoliko štapa. Tako je rekao Gospodar. Pa idi kući.
Miloša vidim više moje glave na podrumu u bašti sedeća i čibuk puši.
Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado vikati:
- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi (po njegovom običaju), nemoj više! Oprosti!
Vladika Agatengel iz svog dvora gleda i jednako viče:
- Jadni Nićifore, šteta za čoveka.
Najposle od teška bola povika:
- Ta dosta, da ti j.... veru, tiranu! Dabogda da crkneš i ti i tvoja deca! Zašto me toliko
mučiš?
Na tome se završiše i trideset udaraca. I on povika:
- Dosta, more! Idi i Lazu pisara da obriješ, zašto ako i njega ne obriješ, opet ćemo te
lupati.
Odem gore i počnem Lazu brijati. Tu mi on reče:
- Ma zaboga, brat Nićifore, s kakvom pameću mogli ste se usuditi tako pisati kad vi vidite
kakva su današnja opstojateljstva.
Ja mu odgovori:
- Kad sam ovo proti pisao i da mi je sveti Petar rekao da ću kriv za to biti, ja mu ne bih
verovao. No zato što oni preko svake ñavolske sile ovako nasilje narodu čine, bez ikakva
rasuždenija, to ja nisam kriv. No i vi, lepi pisari, podržaste svi stranu farisejov.
Na koje Laza pisar:
- E brate, a što sam ja pretrpio. Valjda si čuo? O dlaci mi je glava ostala.

BOŽJA VERA, MORAŠ
Ustanem. I taki me Paštrmac ufati za ruku:

- Ajde sad sa mnom odma u konak da me obriješ. Ti si opet oni berberin koji si i bio.
- Idi zbogom, reko. Kako ću te ovako ubijen brijati!
- Božja vera, moraš. Ako nećeš, opet ćemo te obaliti, pa još dvojinom toliko udarati. Što
ću, morao sam. Obrijem ga.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:438829-Pilat-medju-farisejima
Obuzdaj narav kneže!

Ako ovako nastaviš krenuće kuka i motika na tebe gospodaru. Miloš: Ko more sme
dignuti ruku na mene
Konak kneza
Miloša u Topčideru
Posla po jednom komšijskom detetu, te mi uze pola oke spirt, rakiju i kamfora. Načinim
spiritum camphoratum i legnem u postelju i jednako kvasim četvorostruku krpu i
podmećem na ubijeno mesto.
Sutradan osvane svjata nedelja. Mene jednako spiritni Umschlag radi. Posle podne doñe
jedan (od) Miloševi momaka uprav u sobu:
- Ajde, veli, berberbaša, zove te Gospodar.
Ja mu odgovorim:
- Kako ću, brate, poći kad iz kreveta ne mogu da se maknem. No pozdravi Gospodara,
neka me dva-tri dana pretrpi dok mi malo ovaj bol i ubijene žile poproñu, pa ću sam doći.
Ode momak. Eto drugog:
- Gospodar je rekao, nije drugojačije, no moraš doći kod njega. Veće, ako možeš,
ponajlak, ajde da se ne ljuti.
- Ljutio se, ne ljutio, ja se maknuti ne mogu. Pa ako će me vešati, a on neka pošlje šintere
svoje pak neka me ovde, o mojoj kapiji, obese. Ja zaista ustati ne mogu.
Ode i drugi momak. Zatim malo doñe i treći i reče:
- Pozdravio ti se Gospodar da, ako ikako možeš ustati, da doñeš pred njega. Zahteva te.
Ako li ne možeš sad, ja, veće treći poslanik kako dolazim, tako dokle i ja odem i kažem
da nemožeš, poslaće četvoricu momaka da te u čaršafu pred njega gore iznesu.
Šta ću, nevolje moje, sad da radim. Ako pošlje četvoricu, već znam kako ćedu me nositi.
Žene se pak nanovo boje da me ne obesi ili ne muči, i skorbe i plaču. Zaključim u sebe:
veće što mu drago, ići se mora. Uzmem samo ćurak na sebe. I žena povikne:
- Ta obuci se!
- Ta kako ću se obući kad na što idem ne znam! Pa ako me obesi da kod šintera njegovi
sve aljine ostanu! Barem ovako ako i učini to, paki ostaćedu aljine kod tebe i možeš ih
prodati, da se koji dan lebom zaraniš. A ovi ćurak, ako me povedu vešati, prodaću ga
Jakšiću, neka ti dade. Pak samo u gaće i košulji do kruške ću ići. I tako da im ništa ne
ostane.
No Miloš i njegov Amidža veće su se dogovorili bili kao će sa mnom razgovor početi.
Stojeći pred njima. Sad Paštrmac počne se po bradi gladiti i pipati, pak reče:
- More, brijaču, zar se ovako brije? Evo, Gospodaru, bog ti i duša, ka da me je od nedelju
dana. E ovako, pasja vera, nigda brijao nije.
Miloš: Zašto, more, bolje ne briješ?
Amidža: Ta govori, ne progovorio. Zašto bolje ne briješ?
Onda je reko: Pa kako oćeš ti, kao jučer onako ubijen i oskorbljen da te obrijem. ta još
blagodari boga što te zaklao nisam.
Onda Miloš: Eto, Amidža, šta reče. Baš bi ga ubio, ne bi mu se dao prekrstiti.
Onda opet Amidža: More, zašto si tako inadžija?

- Ja sad pod moju starost bolji biti ne mogu. A vi kako mi sad čest ubiste i oduzeste,
mene je sad, ha pekli, ha žegli, vešali ili bili, svejedno. I od mene nemojte se od danas
nikakvoj česti ili pokornosti nadati zašto sam do danas sasvim ugoždenije kao vlasti
gledao. Obače, od danas, a vi bili gospodari ili govedari, sve mi je jedno. No ja opet pri
tomu molim: bolje da me otpustite da idem otkud sam došao, nego l ovako više da me
kod vas držite. Zašto neće dobra meñu nama nigdar više biti.
Onda Miloš: Vala, još služiti moraš, dokle god moja volja bude. Pa pres k....., kako bilo.
Posle Amidža:
- Znaš li, more, šta je? Ti mlogo govoriš. No tvoji govori nikomu nikakovu štetu ili vred
ne nanose. Ali, nećemo ni to da govoriš.
Odgovorim mu: Ama, šta ja govorim?
- Ništa, božja vera, samo: drn, drn, drn. To ti je. Pa nećemo ni to.
- E, a vi mi platite mesto 30 groša 300 na mesec, pa neću nikad ništa govoriti. A ovako:
ni živ, ni mrtav. Ta plakati mi se mora, ako oću, ako neću.
Potom Amidža reče: - I ovo da ti kažem. Odsad ćeš u mom tefteru biti. Od mene ćeš ajluk
uzimati. Od mene svaku zapovest primati. I svako jutro dolazićeš u moju sobu, pa što ti
zapovedim, to ćeš slušati.
- Ne čujem šta si reko? Još jedanput kaži.
Na koje on opet povtori.
Onda mu ja reko:
- J.... ti tvoj tefter! Pišam ti se na tvoje zapovesti! Išta si ti da me ti tefteriš i zapovedaš

kad ja tebe ne prepoznajem da si živ na svetu? Ti njegov - pružim prst na Miloša - pas, ja
njegov pas, ti njegov čankoliz, ja njegov čankoliz. Pa kako ti možeš mene pod tvoju
zapovest uzimati? E da li si ti mene na silu i tvoj vrat doveo, ili ovaj? Pa kako te nije
sramota to govoriti? More, on me je bio, on će me i milovati. On će me biti, on će me i
ubiti. A zaista tebe za moga života ni za kakvog zapovednika pripoznati neću.
Tu ti Miloš opet reče: Ala je inadžija, oca li mu j..... Amidža, ništa mu se ne može!
I s otim dosta vremena poćutiše.
No i mene, osobito vreme dugo, budući da me bol sasvim preuzeo i noge poda mnom
drkću. Onda im ja reko:
- Imate li mi još štogod govoriti?

- E dobro. Oćete l me poslušati da vam ja štogod govorim?
- Božja vera, slobodno.
- Gospodaru, ti si mene izbio. Ti si moju čest ubio. Ti si danas veliko neprijateljstvo črez
mene na sebe navukao. No zato ja opet, kako me sad u zlu srcu nahodeća vidiš, kao
iskrenu prijateljstva pravdu, oću da ti reknem, osobito što razumem s mojom ovom, što vi
velite, ludom glavom, koje nalazim baš da će pravo biti. Ostavite se toga vašeg nasilja.
Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za vas biti. Ta šta god narod ne
miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako vaše silno sudstvo. Bog vam je
neku silu dao, a sam vam ñavo oduzeti ne može. Pa tekem svaki posao bez rasuždenija
radite i s otim ćete veliku nesreću na vas navući. Ako omekšaš, Gospodaru, tvoju narav i
sud s mekšim rasuždenijem preduzmeš, to ćeš dugo gospodovati. Ali ako tako, kao što
sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na teb, pa će biti gorša
poslednjaja pervih.
- Ma kakva kuka i motika, veli Miloš. I ko sme dignuti ruku na mene?
AMIDŽA DVORI KNEZA
I tako uzmem jedan štap u ruke, pak polako odo. Kad doñem gore na divananu, gdi je
veće obično njegovo sedalište, stanem pred njega. On puši dugački turski čibuk sedeći na
minderu. Do njega na noga stoji njegov Amidža. Unaokolo sve knezovi i pisari. Tu sam
ja sad kao u nekoj okružnosti s njima. Dole svi momci, oružani. Okružili od jednog ćoška
do drugog avlije konak. I svi gore gledaju šta će sad od mene biti.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439039-Obuzdaj-narav-kneze
Pod kulukom u blato!

Pa kako god što ti sav narod sudiš, tako pak sav narod tebe sudi. I uveren budi, neće dugo
trajati
O Gospodaru! Glas naroda, glas sina božja! Narod je golema kobila. Narod je tebe
sudstvo i gospodstvo za spravedljivost vručio, a ne za svirepstvo. A ti, ako nećeš pravo
činiti, ono ti i oduzeti može. Zašto narod tebe znade od kakvog si roda i kolena. Pa kako
god što ti sav narod sudiš, tako pak sav narod tebe sudi. I uveren budi, neće dugo trajati.
- A što veliš: ko sme na mene ruku dignuti?
- Promisli se prvo na tebe kako si s narodom podigao se protivu Sulejman-paše i toliko

silna carstva turskog. Pa i proteraste i u ništa obratiste. A kamoli ne može narod tebe, koji
ti je jučer to gospodstvo dao. Čoveče, kud si se ti deo? Doñ k sebe i umekšaj sudstvo, s
božije te strane molim. Ja ti ovo ne govorim iz kakva laskateljstva, no baš iz čista srca. I
opet, u ovakom ozlobljeniju, kao prijatelj krajnji, more. I dobro zapamti ove moje reči,
oće li vreme doterati ovako kao što ti ja govorim.
Tu svi pisari i knezovi, koji su me u okružiju slušali, drktali su od straha. I svaki su

očekviali iz Miloševih usta izreći eksekuciju:
- Vodi. Obesi!
No on je na to tako ućutio da je više od frtalj sata trajalo. I ja kada veće vidi da se ništa ne
govori, onda i ja se okrenu, pa niz merdevine.
I kući doñem. Žena sirota uplašena. Kad me vidi, kao da je neko sunce ogreja:
- Blago mene, živ mi doñe!
I on me opet zove, te ga obrijem. No može svaki čitatelj predstaviti kako je moje srce
veće od sad njemu naklonjeno bilo i kakvo sam prijateljstvo k njemu težio. No preko
svega toga opet zamolim ga da mi dopusti u Kragujevcu jedan dućan otvoriti, budući s 30
groša ne mogu da živim. I odgovori:
- Božja vera, deset ako oćeš.
I tako otvorim dućan u čaršiji, po 12 groša na mesec kirije.
Ja danas otvorim, sutra veće birov Janko doñe pred dućan i stade s njegovim kilama kao
makovski kec pred vrata:
- Berberbašija!
- Šta je Janko?
- Ajde si na kuluk.
- Kakav kuluk?
- Tako, Gospodaru da rabotiš.
- Odlazi, reko mu, ja kuluka ne dam. Ja sam kuluk sam.
- Ajde, bre, će te bijem. Tako je Gospodar sam rekaja da te teram da moraš ići njemu na
rabotu.
Kad odem u konak, zapitam Amidžu:
- Zar moram i ja svagdar kuluk davati i baš tako odma?
- Moraš, ja. Oćeš da otvoriš dućan, pa moraš s čaršilijama barabar davati.
Tu ti se već dalje pitati ne sme.
Sad jednu rabotu za dućan. Malo koja nedelja da nije triput ili četiri.
Drugo: koliko god arestanta iz tamnice oslobodi, to sviju najedanput s pandurom kod
mene pošlje:
- Evo ti, Nićivore, peškeš. Ove sve, zapovedio Gospodar, da ih lepo obriješ i izmiješ. Ako
ne budu lepo ureñeni, rekao je, udariće ti sto batina!
Treće: Idi, more, izvadi tome i tome zub.
Četvrto: Idi, more, pusti tome i tome krv ili pijavice.
Peto: Idi, more, leči toga i toga, pa kad ga izlečiš...
Najposle i mene i sama uteraše, te sam morao Turčinu Sali-agi, što mu je kafanu Miloš
opravljao, ceo (dan) jedan blato gaziti. I tako blatnjav odem na podne kući što jesti. A
budući mora se pored konaka proći, kad se od kuće opet u blato vratim prolazeći pored
konaka, zgleda me Laza pisar Todorović, i Davidović, i Miljko i Eftimije. Viče na mene:
- Šta je to, majstor Nićivore? Zar si sad janičar postao?
Pa se smeju. Odgovorim vikajući:
- Ne samo janičar, nego gori od sama ñavola, s ovakim vašim tiranskim vladenijem. I
odem opet te blato gazim.
Po malom času, eto doñe Šćepa, knez varoški.
- A, tako da te vidim, berberbaša. Gazi to tursko blato dobro. Još da mi je videti Ristu
ćurčibašu i Nastasa Fortomara, terzibašu, tako, onda bi mi sasvim srce na mesto došlo. Vi
se sve kazujete da ste Gospodarevi kad vam se što zapoveda. Kučke!
Ništa ja odgovoriti mu teo nisam. Kad doñe veče, omijem noge i odem u konak i odma
reknem Milošu:
- Ako jedinoga boga znaš, Gospodaru, i veruješ u njega, ili me stopi jedanput s ovog
sveta, makar kakvim načinom, evo ti ja praštam moju krv, ili me otpuštaj veće od ove
teške tvoje službe. Ta ovo se veće snositi ne može. Ovo je preko svaka tiranstva više što
ja kod tebe podnosim.
- Ma šta je, more?
- A šta da ti kažem. Najposle veće, napustio si šintere tvoje, kako drukčije da im reknem,
te me nateraju da gazim Turčinu blato danas vazdan. Ala je to lepo od jednog vladatelja!
Svog berbera ovako tiraniti i mučiti. Ta kako te nije sramota svog obraza! I kakav obraz
imaš više da me meteš da te brijem.
- Ma kakvo ti zlo činim, ako boga znaš?
- Ta škola što nosiš hristijansko ime na sebe. Ono se opisati ne može.
- Ma kazuj, more. Što si lud! Koji te natera?
- Ti si me naterao. Ti da nisi zapovedio, oni me ne bi smeli terati.
- Božja vera, ja ne.
Tu veće Laza i Davidović osvedočiše da su me i oni kaljava videli, no nisu znali šta je.
No Miloš šta će, svinja, kao smeje se. Samo što reče:
- Božja vera, jazuk su od njega tako učinili.

I ovde još jedan smej.
Hoću da kažem: Jedan dan gospoña Ljubica otera moju Hristinu i Pelu Jakšićevicu u
konak na kuluk da joj tanku svilu predu. Ove dve radile tobož osobito od oni seljanki. I
Ljubica, kao i sama što je seljanka, ovima dvema oće da učini neku počast, a ne zna kako
će, već kad bude vreme ručku, a ona rekne ovima dvema:
- Slatke moje, vi nemojte da jedete s ovim seljankurama, zašto su one bezobrazne. I ja ću

vama ručak s moje sofre poslati.
Ona ode. Seljankure ručaše. Ovima dvema s njene sofre jelo ne doñe. Ele, ove dve ostaše
bez ručka. Kad Ljubica doñe:
- Slatke moje, jeste li što ručale?
Ove stidljivo odgovore: Jesmo!
KOMANDUJE I LjUBICA
Njegova gospoña Ljubica zaokupila moju ženu gotovo svaki dan na kuluk kod nje: -
Ajde, ponesi čekrk da sučeš svilu. Ponesi oklagiju da razvijaš juške. Da šije čaršave i
prede svilu. I ne mogu opisati šta tamo ženske poslove. Ta ovo se snositi, ljubezna braćo i
rode srpski, ne može. Taman da bih Hristova srca bio. Ovo nije jedna-dve, ovo se taman
šest koža skidaju s jednog čoveka.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439191-Pod-kulukom-u-blato
Turci urekoše kneza!

Jedan dan proñem ispod kruške u čaršiju. Vidim jednog obešena. No pitati se odma ne
sme. Tako taj čovek visio je jedan mesec
Jedna zima velika druge godine prišestvija moga nastane. I tako ja kako sam mrzio na
skvernost Miloševa prosuždenija nisam hteo svaki dan u konak odlaziti da ne gledam
straha i mučenija naroda.
Jedan dan proñem ispod kruške u čaršiju. Vidim jednog obešena. No pitati se odma ne
sme. Tako taj čovek visio je jedan mesec. Drugi sud mu učini. Zapovedi da se gore, na
kruškine grane, podigne i da se namesti kao da spava. I tako je mesec dana ležao. I narod
je jednako ispod njega prolazio. Treći sud mu najposle zapovedi: da momci nañu jedno
veliko pseto i da skinu obešenog, pa da mu za noge štranku svežu. Posle psetu za rep, pak
da pseto biju do same rake da ga dovuče. Posle živo pseto zajedno sa s njim da zatrpaju. I
tako je sve soveršeno. Istina da je čovek krivicu učinio. Posle sam razabrao da je svoju
pastorku obležao i zatrudnio. Obače toliko sudova pretvarati, posle i na mrtvu! Ovo
ostavljam ne samo sudarcima pravodušnim, no ako će i svim hristijanskim carevima,
neka rasude je li imao pravo i na mrtvu posle tri suda praviti.
Jedan treći dan Voskresenija istera sve svoje momke na plac kod kruške da se igraju
džilita. Tu će i on sam igrati se. No ja ovake turske gluposti nikad nisam rad bio gledati.
U kafani sedeći, dotrča glas:
- Pao pod Gospodarom at i slomio mu nogu!
Reko ja:
- Škoda što nije vrat.
Zapitaše me onda:
- Zašto?
- Zato što će još mlogi pravedni na onaj svet bez sveće otići.
I odatle odem u konak da ga posetim sa slomljenom nogom.

Kad doñem kod njega, on sedi u odžakliji, pored vatre:
- Odi, berberbaša, da mi vidiš nogu.
Pristupim i opipam nogu. Malo zatvrdla i pocrvenila.
Zapitam ga:
- Šta ti je bilo nozi?
- Pao at, veli, igrajući se džilita, pa mi pregnječi ovu nogu, pa ne mogu baš da maknem.
No, oca im j.... s Turcima. I oni došli i gledali kako ja džilita igram, pa mi očima urekoše
ata, te malo i ja ne pogibo.
Šta ću glupanu da reknem na ovakovo sujeverje. Već rekoh:
- Pa što ih nisi oterao kad ti džilita igraš da pezevenci ne gledaju?
- Istina, Gospodaru, dobro bi bilo, zašto to je samo nagnječeno, ali, pri svemu tomu, ja ne
smem reći iz moje glave da ti krv izvadim.
- Istina, i Davidović kaže da bi dobro bilo, no Ljubica ne da nikako.
- E pa dobro. Pa kad je Ljubica tako dobar doktor i razumeva se, ne treba ti druge doktore
tražiti da se trošiš i plaćaš.
I na to on sasvim ućuti.
I ja odo.
Sutradan odem u kafanu i tu natrefim nekoga Jovu ćiftu. Austrijski podanik. I u Lapovi,
kaže mi, da gospodaru skele pravi. I pofali mi se da imade vrlo dobru pušku za prodaju.
I reknem mu:
- Ajde, brat Jovo, da ti vidim pušku i da pazarimo. - Ajd!
Odosmo u njegovu sobu. Tu on mene pušku pokaza, no ne mogosmo se pogoditi.
Sad Jovan ćifta mene kaže:
- Brat Nićifore, ja imadem jedan engleski flaster. Pa makar kakav uboj bio, izvuče za 24
sata. Kako mi velite, da idem da previjem Gospodaru na nogu?
Reko mu:
- Bogati, veliš li ti to odistine?
- Odistine, bogami.
- Ja te savetujem da to ne radiš, niti da se kažeš da imaš ili znaš, zašto će ti crn bakšiš od
njega izići. Ta, ljubezni, ja se nešto bolje razumevam od evakovi stvari i baš znam šta mu
treba za ovako ugnječenije: prvo, Bleiasser da mu se jednako kvasi noga; drugo,
Mandelmilich. I za sedam-osam dana da mu noga sasvim dobro proñe, ali ne smem da se
kažem, kao njemu, da što znam, zašto on sad imade mlogo doktora, a oće da mu se bol
najedanput izvadi. Kao on kad poseče čoveka, pa posle ode te pije kavu. Nego sedi na
svom poslu, pa ćuti, zašto jedan ako popravlja, drugi će pokvariti. A on osobito dokle ne
metne Begzu Ciganku da ga i ona leči, to su zalud svi evropejski doktori.
- Bogami, brate, pravo veliš.
I tako ja odem od njega.
Oni dan više nisam u konak ni išao. Ujutru pak ustanem. Fruštukujem kod kuće i kažem
mojoj Hristini da ću ići da vidim nogu Gospodaru, je li mu bolje ili gore, zašto Davidović
ga gleda, a pisao je i u Beograd za vezirova doktora. Nego Davidoviću biće zalud muka,
a vezirov doktor kad doñe na gotovo, pa što mu god Davidović daje, to će mu isto i
doktor. Tek samo doktor će tovar odneti.
Odem u sobu gore. Nazovem:
- Dobro jutro, Gospodaru!
- Dao bog dobro, berberbaša!
I nožem seče na nogi nekakav prefaćeni melem za dlake.
Pristupim i kleknem kod noge i dobro pogledam. Ali noga sva pocrvenila. I sve ispod
onog flastera iskočile zagnojene bobuljičice, kao boginje.
Zapitam ga ja:
- Šta je to? Šta si radio? Kakav ti je to melem?
- Eto, j.... mu oca, jedan pas iz Nemačke doñe jučer i kaže da imade jedan engleski
melem i da za to 24 sata svu bol izvuče, pa eto šta mi je od noge učinio. No ja ću njega
naučiti.
Postojim kod njega dokle odlepi flaster od noge. I odo u kafanu. Tamo igrajući se
arapsko šeš-beš, doñe vreme i ručku. Poñem kući i sretnem Jovana ćiftu u sokaku. Sav u
licu prebledeo kao krpa. Zapitam ga:
- Jovo, što si tako prebledio?
- Eto tako. Bogme, ja izvuko.
- Šta, ako boga znaš? Zar si bio bijen?
- Bogme, bijen.
- A koliko?
- Ravni pedeset.
- Eto vidiš, čoveče, ne li ja tebe jučer govori: ne mešaj se u zveri koji te izesti može. A ti
ne veruješ, nego te ñavo odnese na svoju molitvu.
- E, brate, što bi, bi. Ja veće sad izvuko.
TRPNJA I ĆUTNJA
Vidite, ljubezni čitatelji, šta sam ja morao trpeti kod ovi ljudi. Ta nema pera koje njihovo
zlo opisati može. Ama će mi ko reći zašto piše na svoj rod ovako sramotno? Ama baš
zato što sam od svog roda ovako gorko i patio. I šta ću još ubuduće patiti črez njih to ćete
videti.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439310-Turci-urekose-kneza
Batine zbog preljube

Jovan berberin ljubio se s nekom Canom, Arsenija pisara kragujevačkog mañistrata

ženom
DOðE red na Jovana berberina, koji je pre mene jednu godinu Miloša brijao. A to se
slučilo ovim načinom.
Jovan berberin ljubio se s nekom Canom, Arsenija pisara kragujevačkog mañistrata

ženom. No, pri svemu tomu, Jovan je imao ženu svoju Persidu, no i ona nije nimalo od
Cane bolja bila. Tu mu je i punica došla, kao u gosti. Ove dve sad nisu mogle trpiti da se
ovaj s Canom miluje. Doñu obadve i optužu Jovana Gospodaru. Samo da ga ne bije, no
da mu zabrani da se više unapredak s Canom ne miluje niti vrat lomi.
I ovaj se obeća da će to ispolniti.
Zovne Jovana i Canu i dade im zapovest ovaku: da dosad što je bilo, bilo. Odsad više
unapredak da ne bude, niti da preñašnje ludovanje provode, jer, ako ih ufati: "znam šta ću
od vas činiti".
I ovaj se obeća:
- Samo sad mi, Gospodaru, oprosti, a unapredak ako me ufatiš, odseci mi glavu.
I tako ih otpusti.
Posle toga dozove gospodu iz Narodnjeg suda, budući da je Arsenijeva kuća Narodnjeg
suda preko puta bila, i izdade im ostrejšu zapovest da dobro paze na Caninu kuću i na
Jovana berbera. Kad Jovan kod Cane doñe, da se ufate:
- Ako li čujem, veli, da je Jovan dolazio, a vi ga niste ufatili, to ću od vas učiniti što bi od
njega učinio.
I tako ovi postave duple straže svako veče. I ne proñoše deset dana, našeg ti Jovana
ufatiše jedno veče kod Cane, i jednog gospodarevog momka s njim, imenom Nedeljko.
Te Jovana baciše u arest, a Nedeljka, budući da je njegov momak, otpuste na svoj kvartir.
Sutra ujutru doñu kod Miloša i dadu raport da su Jovana ufatili i u apsu je i s njime je
Nedeljko bio.
- Pa gdi je Nedeljko?
- Njega smo otpustili.
- Pa kako otpustili, da vam j.... oca vašeg, kad je i on u krivici ravno s Jovanom! U aps s
njime.
Te i Nedeljka skrcaju u arest. I Canu.
Kad već bude vreme, oko 10 sati, sad Miloš digne se i u čaršiju poñe i doñe pred svoju
kafanu.
- Dajte Jovana, Nedeljka i Canu.
Dovedoše ih pred njega. Tu i poče suditi.
- E more, Jovane, ne li ja tebe kaza da se ti okaneš Cane?
- Jest, Gospodaru.
- Pa zašto ideš kod nje?
- Ona me zvala da joj krv pustim.
- Božja vera, baš ću ja tebe krv pustiti. A ti Cano?
- Gospodaru, on je sam došao.
- A ti, Nedeljko, šta ti s Jovanom tražiš?
- On me zvao.
- Dobro da te on zvao. A je si li ti čuo kako sam ja njemu zapretio?
- Jesam.
- Pa kako si smeo s njim otići?
- Prevario sam se.
- E kad si se prevario lezi! Daj topuz! Udri. Nedeljku u leña osam topuza. Daj sad
berberbašu da mu kažem kako se pisarovice j....
Obališe Jovana, te udri topuzom. Te osamnaest, sve od krsta do vrata mereći ga.
A Canu sveza uz direk i njoj pokloni sto kamčija.
- Ajd idite sad, pa opet se sastavljajte.
Za ovo nije baš nepravedno sudio.
Posle tri dana pošlje mene kod Jovana:
- Idi vidi šta radi i šta govori.
Odem kod Jovana. On, siroma, u postelji leži sav naduven kao mešina. Samo da je kakav
gajdaš da u njega svira. Pitam ga:
- Šta radiš, majstor Jovane?
Jedva izgovara:
- Eto šta radim. Ni živ, ni mrtav.
- Ma, čoveče, kako smede vratu opet odlaziti na tako oštru zapovest!
- Ta, brate, veli, ako sam i otišao i ufatili me, zar ovako treba da uradi od mene?
- E brate, što ću ti. Ti znaš da je njegov sud prek i da on kako oće, tako od nas radi. Pa
kako se nisi mogao sačuvati?
- Brate, ljudi smo!
- Pa kako sad misliš?
- Molim se Gospodaru da me pusti da idem u Beograd.
- Dobro, brate, ja ću mu govoriti.
Posedim još malo. Gledam, njegova Persida tako je vesela kao da bi na kakvoj svadbi
bila. I sad mu se sveti: a oćeš kod Cane?
I tako se posle dva meseca opet izleči i zanat radio do jedno devet meseci. I dobije
dozvoljenje i ode u Beograd. I moj dućan on uze i kalfe rastera i tu me veći liši dućana
beogradskog.
Molih se Milošu da kako učini da dućan opet pod mojoj vlasti ostane. No, istina, kad je
Jovan k Milošu otišao, dućan je mene dao da ga držim i opet s kirijom po 15 groša, kako i
on. Pa kad on doñe da mu opet dućan natrag dam.
Miloš kaže:
- Šta je mene stalo vi da pravite meñu sobom, a ja da kvarim. To ja neću.
Reknem ja njemu:
- Ta ti veće stvari u vrednosti si pokvario, zašto ne bi ovu malu? A dućan je topal Nastin,
a Jovan je sad u Beogradu.
Druge godine pak, treći dan Voskresenija, istera sve momke da igraju džilita, a gospodar
Miloš seo na novom podrumu i gleda i viče:
- Udri, more. Nastase, toga i toga!

Na drugoga pak viče:
- Udri Nastasa i onoga!
I tako momci igrajući se s konjma trčajući, padne konj pod nekim momkom, imenom
Miailo, i momak preko konja na glavu, s leve strane u čelo tako se ubio da je kao mrtav
ostao. Tu odma druga četvorica dotrče, te ga uzmu jedni za noge, drugi za ruke, te ga
odnesu u sobu u kojoj je s drugim momcima obitavao.
Sad Davidović navali vikati:
- Brže berberbašu da mu krv pusti.
Tu trče po mene i nañu me.
- Ajde, zove te Gospodar. Pao je jedan momak s konja, da ga lečiš.
I tako idem kroz Gospodarev konak. Prolazeći pored bašte, tu Miloša i ne vidim. Dokle
on povika: Berberaa!
Odgovorim:
- Efendim?
- Kuda ćeš, more?
- Ne znam ni ja, odgovorim. Kažu da se jedan momak ubio, pa su me od tvoje strane

zvali da mu krv pustim.
- Jok, jok! Ne treba mu krv pustiti. No ga u kožu uvi. Ja sam vidio kako je on pao. On se
samo u glavu ubio. Nego idi tamo vidi i uvi ga u kožu.
Odem u momačku sobu, kad tamo šta da vidim. Puna soba momaka i med njima gospoña
Ljubica i ona Živka. Drži, jedno staklo u desnoj ruci. No šta je u staklu, ja ne znam.
HOĆE DA SE POTURČI
Odem u konak i kažem Milošu da sam kod Jovana bio.

Pa šta radi, veli.
- Leži i sav je naduven ko tulum.
- Pa šta ti govori?
- Moli da ga pustiš da ide u Beograd.
- Božja vera, otići neće, oće da se poturči. Nego idi mu kaži da ovde mora godinu sedeti,
pa posle dobiće izun za u Beograd.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439489-Batine-zbog-preljube
Crni luk i rakija cujka
Ruski kurir sa dukatima odbegao iz Srbije da se nikad ne vrati. Sto batina čoveku koji je
svoju ženu pobulio
HILjADU osam stotina dvadeset i pete doñe Mihalać ðerman, kurir iz Rusije, i donese
vest i trahtate aćermanske koji su učinjeni bili izmeždu Rusije i turske Porte za Srbiju. Tu
Miloš, pun radosti, zazovne narod i učini skupštinu. I sam je vikao narodu:
- Eto, braćo, i to smo dočekali!
I toliko je vikao da mu je grlo promuklo.
Zovne me da ga obrijem. I ne može da govori. Reknem mu ja:
- Što ti je grlo promuklo?
- Od vike, veli.
- Pa zar morao si ti sam toliko vikati da već i glas izgubiš?
- E, veli, kad neću ja vikati da ko će?
U tom doñe i Amidža Paštrmac:
- Ala, Gospodaru, majku mu j...., jest ñavo ovaj Mihalać! Bog i duša, pokupi sve novce iz
Srbije i odnese u Rusiju. I opet sad kaže da bez 3.800 dukata poći ne može. I kaže da je
dužan, ne znam, ministru toliko dukata. ðavo ga znao šta s njima radi.
- Neka ga, Amidža, rekne Miloš, neka nosi. I ja se sam čudim kud deva tolike novce.
No i Mihalać izrekao se pred Amidžom i pisarima, da kad doñe vreme, onda će on svoju
zaslugu od Srbije tražiti.
Tu ti Amidža pridodade:
- Još kaže da će svoju zaslugu tražiti. Em tolike dukate što je iz Srbije izneo, em još i
zaslugu da traži! I još kaže da mu se zasluga njegova nikad ni vredna od Srbije naplatiti.
- Neka ga, Amidža, veli Miloš, neka govori. Još jedanput sad da ga pošljem s ovim
poslom. Pa kad natrag doñe, onda ćemo mu naplatiti najedanput. Te će mu se svršiti i
Rusija i Srbija. Već je mlogo njegova laganja. Valja ga naplatiti.
Ja obrijem njega. Zovne me i Mihalać da ga obrijem u pisarskoj sobi. No budući da su

pisari u taj par u kancelariji posla imali, tako sami ja i Mihalać. Kažem mu:
- Jeste li čuli, gospodine, prvo vas molim da nikom ne kažete što ću vam kazati, a za vaše
dobro.
- Neću, zaista, brate.
- Sad kad u Rusiju odete, više sobom nemojte dolaziti. No što god sa Rusijom za Srbiju
svršivati budete, po drugim šiljite. No vi nipošto ovamo. Zašto naplatu vašu za trude koje
ste se izrekli oćete glavom zaplatiti kad drugi put doñete.
Onda Mihalać odgovori:
- Samo, brat, neka je sad iznesem celu. Pa kad im doñem drugi put, onda slobodno neka
je seku.
I tako posle nekoliko dana uzede onu gornju sumu dukata i ode u Rusiju. Posle nije više
ni dolazio. Tu se pisalo i zvalo da doñe. No neće lija na pazar, jer zna šta je čeka.
I pošto je ðerma otišao, više od mesec dana Amidža se sve pred Milošem u ruke
pljeskao:
- Ala, oca mu j...., što pas silne novce odnese, ako boga znaš! Ma zašto mu dade!
Najposle veće i sraženije se učini s Rusijom i Turskom. I oni, šta će da rade da vide kuda
Mihalać toliko blago troši? S dogovorom pošlju Bogdana, Milosava Zdravkovića, kneza
iz Resave, momka, k Mihalaću da vidi kako se troši. I kad Bogdan doñe tamo i nañe
Mihalaća kao s po(s)lom. No ovaj se seti šta je, pa dade Bogdanu novaca da što treba
troši.
Kad doñu na Šumen, tu je bio i silni imperator veličestva car Nikolaj vserosijski, na
sraženiju. Mihalać sad zovne od nekoliko velike gospode rosijske na užinu da ih počasti.
Drugo, šilje Bogdana da kupuje za pokazati mu kud se i kako se blago troši meñu
carstvom.
Ovaj ide i kupuje. Najposle za pet oka vina dade tri dukata holandeska. Pa kad doñe u
Srbiju natrag, onda prepovedi sve kako je skupo sam kupovao. I tu se Amidža čudi:
- Ala, Gospodaru, da mu j.... majku! Ja crne skupoće, ako boga znaš!
I tu se veće osvedoči kud Mihalać blago troši. Amidža i ostali misle da carska gospoda
provodu se o proji i crnom luku i rakiji cujki, kao oni. Pa opet kažu:
- Ala sam carski ručao.
Jedan dan, brijući ga u odžakliji, nešto Milošu pade na pamet, pa reče:
- More, brijaču, zašto ti ne daš tvojoj ženi da ona ide u crkvu? Ti si tvoju ženu pobulio. Ti
si Turčin, da ti j.... oca.
Ja ćutim i brijem ga, no sav drkćem.
- Govori, veli, ne progovorio!
Onda ja:
- Gospodaru! Žena je ogolela. Aljina nema da se obuče za u crkvu. A ja je silom na moja

leña uzeti ne mogu da je odnesem. A osobito znaš da ženske osobe ako nemadu pristojni
aljina, to uzdrte ići njima se velika sramota čini, pa neće. Ako bi i hotela, ne da joj
sramota. Žene nisu kao mi ljudi. Nama može i izdrtim podneti. Nije im toliko sramota.
- A kako Simina Jeka, što je pisarovica, pa u kožuvu njenom ide u crkvu, pa joj nije
sramota, a tvojoj da je sramota?
- Njoj, zar, njen obraz može podneti, no mojoj ne može da podnese, pa neće.
Onda on povika:
- Hadži-aga, Hadži-aga, ovamo, more!
Ovaj Hadži-aga bio je arhimandrit iz manastira Nikolja. I bilo mu je Tanasije ime.
Sad doñe hadži-Tanasije:
- Šta je, gospodaru?

- Šta treba jednom ovakom čoveku koji je svoju ženu pobulio i ne da joj u crkvu ići?
- A koji je to, majku mu j....?
- Eto, ovaj pas.
- Bogami, Gospodaru, takome sto batina udariti.
- E, božja vera, dok me obrije, pred konak, pa sto batina.
Onda ja reko:
- I tu ñavo ne spava. I ta sila snaći me može! Možete, al nemate za pravo. Ako želiš da ti
berberbašinica ide u crkvu, a ti joj načini jedan kat aljina lepi, pa nek ide u crkvu!
- E moj k....! Da joj ja načinim aljine. Valjda kod mene uz pupak spava.
- Bogme, ne mogu joj ni ja od 30 groša načiniti.
- J.... ti oca. Ti umeš govoriti, a ženu ne umeš u crkvu slati.
MOBA NA NjEGOVU ŽENU
OĆu da načinimo mobu na njegovu ženu, reče Miloš. Jedan dan oću da pošljem četrdeset
delija moji, sve žešći od žešćega, kod njegove kuće na ženu mu. Jedan nek izlazi, drugi
nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kažem kako se žena buli i u crkvu ne ide. Oca mu
j..... Ovo je čudo da mu ženi nikako oči ne mogu da vidim. Niti je pas oće koji put da
dovede da me u ruku poljubi. I koliko god puti pored njegove kuće proñem, niti u avliji
ne mogu da je vidim. Sve je pod ključem drži, oca mu j.... A da je odavde, ne bi ni žalio,
nego je iz Nemačke uzeo. I tako je naučio da joj niko lica viditi ne može. I ako ne učinio
mobu, ne bio Miloš!
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439710-Crni-luk-i-rakija-cujka
Tiraninu nož pod grlo

U četiri godine pored Miloša jednog dana dobra nisam vidio

ODGOVORIH ja knezu Milošu na njegovo navaljivanje:
- Da dovodim ženu da ti ruku ljubi, vladika nisi, a na nju ništa trošio nisi. Pa zašto da ti
ruku ljubi? Ja sam zaista trošio na nju za sebe a ne za drugog. A što oćeš da učiniš mobu
na nju, vlastan si. Možeš. No te molim, nemoj preda mnom ovu sramotu da mi činiš.
Nego, kad naumiš, a ti onda mene opremi kud politikom na kakav posao. Samo da se ja
tu ne trefim. Pa onda pošlji ne četrdeset, no i četiri stotine na moju ženu, pa neka je donde
siluju, tvojom zapovešću, dokle pod njima i ne crkne. Ja neću mariti, jer neću očima
gledati. Ako li kod mene to učiniš, zaklinjem ti se bogom jedinim, četvorica su moji, pa
posle, od mene šta će biti, neka bude. A to će se sve tvojoj sramoti prepisati, a ne mojoj.
I na ove reči on ućuta. I arhimandrit ućuta. Tu su mu dva čibukčije, Mita i Jova, a

Amidža praprnja i sam ne zna šta govori, baš kao puto o lotru.
I tako ga obrijem i odem.
I do ova doba sve što sam trpio, trpio. No sad, na ove reči i ovu sramotu, ulio sam u glavu
da ga na brijanju zakoljem, pak ću ja u parčeta isečen biti. Veće se ni trpiti ni podnositi
može. Što je tiran, tiran. I tu se pred bogom i pred narodom zaklinjem da sam u tri ma
taman da ga zakoljem i veće brijač za klanje izabrat stoji pored mene, najdeblji. I
promenim s kojim brijem i naslonim na jagodicu. I taman da pretisnem celom silom
desnice da mu grkljan presečem, pa odma se um okrene na moju sladčajšu kćer Sofiju,
jedinu, i na Hristinu, da ćedu i njih obadve, kako i mene, isparčetati noževima, mene
mrtvom za inat. I tako se odvratim.
I Miloš nikom drugom neka ne blagodari što je još i danas živ, koliko da blagodari mojoj
Hristini i Sofiji, doči, da su mu život sohranile. No opet danas i volim što se nije zbilo,
što je sudbina još blagoizvolila mene u stradanije baciti, i više pod starost moju da patim.
Jedan dan, ujutru, još nisam u konak otišao bio, doñe njegov harambaša Jovan Irić, koji je
posle predaje za momka uzet, da mu zub izvadim. Tako, po običaju zanata, reknem mu
da dobro usta otvori i da glavom ne trže, veće, kako god ja uzradim, da trpi.
- Oću - veli.
Posadim ga na stolicu. On stenje kao neka žena slaba na poroñaju. Ne sme nikako da se
pusti zuba da ufatim. Najposle reko' mu:
- Kad si tako strašljiv, a bio si harambaša, a ti ustani i odlazi. Neću te toliko moliti.
On pozadugo posedi napolju. I ja u sobi uzo' knjigu čitati. Opet viknu:
- Odi, ako boga znaš! Vadi dušmana, trpiću.
Iziñem i reko':
- Zini dobro.
On zimu i ne dade dobro zub do korena ufatiti. I u koji par ja stisko', u taj par on jednom
rukom za moju i trže glavom i slomi mu se zub.
Odatle ustade i ode, pa se umotao, pust, šalom okolo glave i vilice, pa uprav pred Miloša.
- Šta je to, more, Iriću? Što si uvijen?
- Eto, tvoj berberbaša slomi mi zub.
- Brže, more, zov'te ga.
Tu četvorica oružani' momaka dotrčaše:
- Ajde brže, zove te Gospodar.
Doñem pred tirana. Sad on ćuti, više od polovine sata. Popreko gleda i zvižduće. Jedva u
neko doba obrnu se k mene:
- A da j.... oca tvoga, što ti Iriću zub slomi?
- Nisam mu ja slomio, nego on sam.
- Kako on sam?
- Tako! Ja mu velim da se sasvim mene preda i da trpi što god budem ja radio, a on ne
mogaše da stisne, već u koji par ja za zub, u taj par on mene za ruku, glavom na stranu.
Zub se slomi. Šta ću mu ja sad! Da se pusti da mu izvadim koren, ne da se.
Na koje on:
- Ej, pusti Usta-Amet, nema ga pod nebom zemlje. Taj ti nikad zub slomiti ne ume. A
ovaj pas nigde ništa ne zna. I brijanje njegovo! Brate, nema ga u svetu.
Ja opet reko':
- A ti dovedi Usta-Ameta. A mene put daj. Zašto ja i sam vidim da ništa ne znam.
- Božja vera, da oće doći, dao bi mu sto groša. Nego je Turčin, majku mu j...., neće da
doñe.
Već vidio ja i ovde iz kakve duplje pčele izlaze. Ućuti'. I on čita mi tu alkoran, s
njegovom sprdnjom, još pola sata.
Jedva ućuti. I ja izmic' natraške, dok mu se izgubi' s očiju, pa kući. Da mi se žena ne plaši
dalje.
Mene je samom stid što ovo pišem. Obače moram. Jerbo sam teško ogorčen od njega. I
da je on svemu svetu dobar, mene nikad dobar biti ne može, niti ja štogod dobro za njega
reći mogu. Ma, reći će mi ko, a zašto? Baš zato zašto u četiri godine jednog dana dobra
vidio nisam. Sve gore iza goreg tiranstva trpiti sam morao.
PIŠTOLjEM U PRSA
MILOŠ reče:
- Pa zašto mu ne sasu pištolj u prsi, oca mu j....! E, braćo, bog i duša, da mene slomi zub,
tako bi' ga ubio, ne bi' mu se dao prekrstiti.
Reko' ja:
- Da je sav svet lud kao ti, to bi svi svoje majstore samo ubijali. Druga posla ne bi imali.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:439872-Tiraninu-noz-pod-grlo
Kraj

Nićifor Ninković Služio Sam Kneza Miloša PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nićifor Ninković Služio Sam Kneza Miloša PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dragoceni memoari berberina kneza Miloša

Dragan BOGUTOVIĆ | 07. oktobar 2012. 07:19 | Komentara: 0

Roñen u Sremu, u Dobrinjcima, mlañani Nićifor, budući pismen, službovanje je započeo

Nemirnog, pustolovnog duha Nićifor se kasnije pridružio ustanicima i u Kondinoj četi

Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se

"Vnutreno" naljućen, Nićifor mu je odgovorio:

Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:

Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina

- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi, nemoj više! Oprosti."

Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Nićifor je i u ovoj znao da pokaže osećaj za

I, što bi se reklo u vreme Nićiforovo, kako onda, tako i danas!

Pisac svakodnevnog jezika

PO mišljenju pisca Milisava Savića, koji je inače doktorirao na ustaničkoj prozi,

- O bože moj! - čudim se ja kakav je to čovek. Pa kažem ponekom berberinu:

- Čudna tirana, bože moj! - odgovorim ðorñu berberu.

- Sohrani me, bože sozdatelju, ovog čoveka službe.

- Bože sohrani da ja tamo idem i da i mene isprebija ili obesi!

- Ovde je! I nemojte ga dirati, sad je malko zaspao. Bolestan je.

- Ja sam, majstor Nićivore.

- O, Trifune, ti si! Šta oćeš?

- Ajde, zove vas kir ðorñe.

- A šta oće sad u ovo doba noći sa mnom?

- Ne znam, veli, tek vas zove.

Samo u gaća i košulji, ogrnem ćurak i idem s podrumdžijom u konak.

Ja kod crkve i Ćeleš ðorñe iz konaka iziñe. Ide u hećim-Tominu kafanu.

- Dobro veče, Ćelo!

- Hm, kakav Ćela! Tako da s mene govoriš, j.... ti oca na materi!

- Dobro, da ideš u Kragujevac. Zove te Gospodar.

Uprepastim se ja tu i reko’ mu:

Na koje odgovori Ćeleš:

- Ne zato, budalo, no da ideš i da briješ Gospodara.

Tu me sad grom udari i poviknem:

- Zašto, veli, tebe će tamo dobro biti!

Preko ovakvog prepiranja meñu nama dvojicom, reče mi Ćeleš:

- Idi kući, pa se noćas promisli. I ujutru doñi da mi odgovor daš.

Doñem kući. Kažem mojom Hristini:

- E, ženo, padosmo sad v vnezapu nesreću i oboje!

- Kako, veli, Nićivore, ako boga znaš?

Ona, mudra, odgovori mi:

Crno pismo gospodaru

Odreši me, idem gospodaru, samo nemoj crno pismo da pišeš

- Ajde, veli, zove te kir ðorñe.

Odem gore u sobu. Nazovem mu dobro jutro.

- Bog ti dobro dao, odgovori. No, veli, šta si se promislio?

- Bre, pseto neverno!

- Moras da ides, ako sakaš, ako ne sakaš!

- Ja ne moram da idem, niti ću da idem!

- Vezi psa bre! Vezi psa da ga naucim kako neke da ide!

Viče, ciči Ćeleš, razleće se konak:

Nasmešim se na Ćeleša i reknem mu:

- Ha! Tako okem kako "zlu godinu da imaš". Odresite to pse!

- E, reko’, za danas da ostanem i da se spremim, pa ću sutra ići!

- E, ajde idi i spremi se, pak sutra rano da dojdes!

- Ćutite, ništa ne govorite!

Udarimo na Asan-Pašinu Palanku. I tu ćemo konje promenuti. Sutradan poñemo ja i

- Ako bog da, kneže Jovo?

- Pa lepo, majstor-Nićifore, i nama je milo da smo u družestvu.

- Ajde, zove te Gospodar!

- Sad ću, brate, dok se presvučem. A i vrlo sam umoran.

Ode ovaj. Eto ti za njim drugoga:

- Ajde, šta radiš? Gospodar te zove da baš sad ide.

Eto ti trećega, starca Dimitrija Rezonlije, njegova špiona.

- Za Boga, kakav si čovek! Po toliko ljudi Gospodar te zove, pa nećeš da doñeš!