LJ. DIMIĆ, N.

ŽUTIĆ - ALOJZIJE STEPINAC - DRŽAVA, CRKVA, NADBISKUP (1934-1941)

Alojzije Stepinac je rođen 8. jula 1898. godine u selu Brezarić blizu Krašića, na granici bivšeg
jastrebarskog kotara i Žumberka. Na tom prostoru se obavljao proces unijaćenja pravoslavnog
stanovništva, što je značilo da nije postojala tolerancija prema pripadnicima drugih veroispovesti.
Alojzije Stepinac je bio peto od osmoro dece Josipa i Barbare Stepinac (rođena Penić). Barbara je bila
druga Josipova žena, a prva, Marija Matko, rodila mu je četvoro dece. Bila je to imućna zadružna
porodica u kojoj su se dosta praktikovale zajedničke molitve. Alojzije Stepinac je mnogo dugovao majci
kada je reč o religioznosti, ona je želela da Alojzije postane sveštenik. S druge strane, njegov otac Josip
bio je sposoban trgovac, što se videlo prilikom kupovine poseda u Krašiću koji se sastojao od tri kuće,
a kasnije i kuće na dva sprata u Karlovcu, kao i velikog poseda Kamenarevo. Religioznost Alojzija
Stepinca je bila dodatno produbljena tokom osnovnog školovanja i godina provedenih u klasičnoj
gimnaziji u Zagrebu. Godine 1909. Stepinac je bio primljen u nadbiskupski orfanotrofij u Zagrebu,
ustanovu koja je bila neki oblik „malog sjemeništa“, odnosno sirotišta za đake koji nisu bili imućni.
Ličnost koja je imala važnu ulogu u životu Alojzija Stepinca bio je dr Josip Lončarić, koji je bio upravnik
orfanotrofija, inače pitomac jezuitskog Zavoda Germanikum i student papskog univerziteta
Gregorijana u Rimu. Stepinčeva religioznost je bila primećena od srednjoškolskih profesora koji su ga
kasnije preporučili za pitomca jezuitskog Germanikuma i studenta univerziteta Gregorijana u Rimu. Bio
je član „Hrvatskog katoličkog đačkog saveza“. Što se tiče političkih ideja, Stepinac je bio dobro upoznat
sa pravaštvom i političkim aktivnostima franko-furtimaša. Od 1904. jezuitski manastir je počeo sa
radom u Zagrebu i klerikalci su nastojali da oko sebe okupe i organizuju sve pravaške grupe. Težilo se
stvaranju jedinstvene hrvatske države u kojoj bi katolicizam igrao ključnu ulogu.

Alojzije Stepinac je želeo da se posveti svešteničkom pozivu i 1915. je stupio u nadbiskupsko

semenište na Kaptolu. Tu je želeo da završi poslednja dva razreda i da položi maturski ispit. Međutim,
Prvi svetski rat je dodatno izmenio njegov život. On se nalazio na Italijanskom frontu kod Gorice, na
Soči i Paviji i bio je ranjen 1918. Proveo je neko vreme u italijanskom zarobljeništvu i odatle je pušten
6. decembra 1918. Bio je raspoređen na Solunski front kao pripadnik „Jugoslovenske divizije“, ali je
tamo pristigao tek nakon proboja fronta i okončanja ratnih operacija. Kraj Prvog svetskog rata je bio
velika prekretnica za sve jugoslovenske narode. Kraljevina SHS je trebalo da bude država pomirenja, ali
se to nije ostvarilo. Sukobi države i Rimokatoličke crkve su u izvesnoj meri oblikovali i ličnost Alojzija
Stepinca. Vatikan je među poslednjima priznao Kraljevinu SHS 6. novembra 1919, što je značilo da se
nije mirio sa činjenicom da će hrvatski i slovenački katolici živeti sa pravoslavcima „pod jednim
krovom“. Stranka prava je smatrala da je alternativa jugoslovenskoj državi bila hrvatska republika koja
bi obuhvatala četiri županije oko Zagreba, kako je istakao Ante Pavelić Stariji. Moderna liberalna
jugoslovenska ideja je plašila klerikalce i hrvatske nacionaliste. Postojala je nada da će Kraljevina SHS
biti zemlja pogodna za tzv. „rehristijanizaciju pravoslavnih“ i „obnovu u Kristu“ čitavog javnog i
privatnog života na jugoslovenskom tlu. Ipak, sve to se brzo promenilo i došlo je, na neki način, do
otpora Crkve prema državi. Vidovdanskim ustavom iz 1921. je proklamovana „sloboda savesti“ što je
veoma pogodilo Rimokatoličku crkvu, koja ga nikad nije priznala i žestoko je napadala jugoslovensku
državu. Među protivnicima jugoslovenske države nalazio se i Alojzije Stepinac.

Alojzije Stepinac je 1919. godine upisao Agronomski fakultet u Zagrebu gde je proveo samo
jedan semestar. Bio je aktivni član društva „Domagoj“ gde se posebno pokazala njegova religioznost.
Alojziju Stepincu nije prijao život u Zagrebu i vratio se u Krašić, što se njegovom ocu nije svidelo, jer je
smatrao da Alojzije treba da dobije univerzitetsko obrazovanje. U Krašiću se Stepinac posvetio
poljoprivredi i čitao je štampu uglavnom klerikalne provenijencije. Od kraja 1922. je prihvatio ideje
Katoličke akcije i posvetio se katolizaciji hrvatskog društva i njegovom „lečenju“ od bolesti liberalizma.
Što se tiče ljubavnog života Alojzija Stepinca, poznata je epizoda sa prepiskom sa nesuđenom
suprugom Marijom Horvat. U pismima se pokazalo se da je on gorljivi katolik koji je želeo da postane
sveštenik, zadojen militantnim klerikalizmom. Već pomenuti dr Josip Lončarić je preporučio Stepincu
da se školuje na Gregorijanskom jezuitskom univerzitetu u Rimu. Stepinac je prihvatio savet svog
nekadašnjeg profesora, što je predstavljalo važnu prekretnicu u njegovom životu. On je završio studije
filozofije i teologije na papskom jezuitskom Germanikumu u Rimu, kao i na Gregorijani, sa doktorskom
titulom. Tokom studija, Alojzije Stepinac je formirao izuzetno negativne stavove prema komunizmu i
liberalnim idejama, na osnovu papskih enciklika iz 19. i 20. veka koje su te ideologije i pokrete smatrale
pogubnim po Crkvu. Stepinac je bio protivnik ne samo komunizma i liberalizma, već i masonstva i
pravoslavlja, što je bila posledica njegovog školovanja u Rimu. U Kraljevini Jugoslaviji, Alojzije Stepinac
je želeo da te svoje stavove pretoči u konkretnu borbu protiv tih ideologija i pokreta, otvarajući put
agresivnoj katolizaciji društva čija je kulminacija bila stvaranje NDH i genocid na tom prostoru.

Vreme Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića bilo je posebno turbulentno.

Rimokatoličkom episkopatu je izgleda odgovaralo to što je zabranjen rad antiklerikalnim i levičarskim
udruženjima koja su napadala Crkvu. Takođe je rimokatoličkom episkopatu odgovaralo i ukidanje
Vidovdanskog ustava iz 1921, jer se nadao da će doći do preuređenja države. Režim je tokom cele 1929.
godine iskazivao tolerantnost prema RKC, pa je izlazila i katolička štampa koja je bila puna
klerikalističkih ideja. Misionarski rad Rimokatoličke crkve je bio u punom zamahu. Naizgled idilična
atmosfera za RKC je poremećena donošenjem Zakona o Sokolu Kraljevine Jugoslavije i Zakona o
narodnim školama 5. decembra 1929. Zakon o narodnim školama je propisao da su škole državna
institucija, što je posebno uznemirilo rimokatolički episkopat, koji nije želeo da pristane na državni
monopol nad školom. Između ostalog, učenicima je bilo zabranjeno da budu članovi udruženja na
verskoj osnovi. Crkvi je smetalo i to što je određenim odredbama ovog Zakona omogućeno učenicima
da prisustvuju samo onim javnim svečanostima „koje imaju opšte državno ili opšte nacionalno
značenje“. To je protumačeno kao zabrana učenicima da učestvuju u procesijama, euharističkim
manifestacijama i drugim aktivnostima. Zapravo, smatrali su da se ovim direktno podstiče verski
indiferentizam. Crkva i država su došle u sukob i zbog enciklike pape Pija XI „O božanskom vaspitanju
omladine“ koja je objavljena 21. decembra 1929, a prevedena i objavljena u hrvatskoj klerikalnoj
štampi u januaru 1930. Pored enciklike je objavljen i dokument „Korizmena poslanica katoličkog
episkopata Kraljevine Jugoslavije o kršćanskom odgoju mladeži“ 20. februara 1930. Ova enciklika,
zajedno sa Korizmenom, osnažila je pozicije rimokatoličkog episkopata u Kraljevini Jugoslaviji. Svakako
je režimu bilo jasno da se opozicioni klerikalni pokret ubuduće može kontrolisati samo sporazumom sa
Svetom stolicom. Jaka jezuitska propaganda protiv države je sigurno uticala i na Alojzija Stepinca.

Memorandum katoličkog episkopata donet 22. novembra 1932. godine je doneo novi sukob
države i Crkve. Nadbiskup vrhbosanski dr Ivan Šarić ga je predao papi, a nadbiskup beogradski dr Rafael
Rodić ga je uručio kraljevskoj Vladi krajem decembra 1932. Među potpisnicma ovog dokumenta bio je
i Alojzije Stepinac. Taj dokument je praktično bio program militantnog klerikalizma u kome se, između
ostalog, tražilo da se jednim sporazumom reše odnosi između crkve i države. Ovim potezom
Rimokatolička crkva je prešla u ofanzivu, pošto je diktatura postepeno slabila. Objavljena je takođe i
Poslanica rimokatoličkog episkopata protiv „sokolstva“, 8. januara 1933. Ona je izrađena na inicijativu
nadbiskupa zagrebačkog dr Antuna Bauera, nadbiskupa krčkog Josipa Srebrniča i već pomenutog
nadbiskupa vrhbosanskog dr Ivana Šarića. Episkopatu je smetala težnja „Sokola“ da širi duh
jugoslovenskog nacionalizma i verske tolerancije, kao i slobode savesti. Poslanica je izazvala burne
reakcije, da se u Skupštini tražilo proterivanje jezuita iz zemlje.

Srpska pravoslavna crkva nije imala povlašćeni položaj u Kraljevini Jugoslaviji. Vidovdanski
ustav je propisao versku ravnopravnost i slobodu savesti, čime SPC gubi status državne crkve. Donet je
Zakon o SPC 9. novembra 1929. i njime episkopat SPC nije bio zadovoljan. „Autonomija“ koja je data
Crkvi bila je mnogo čime ograničena. Ovaj Zakon je poslužio kao osnova za donošenje Ustava SPC 16.
novembra 1931. kao i Zakona o izboru patrijarha iz 6. aprila 1930. Patrijarh Varnava je izabran po
Zakonu koji SPC nije priznavala. Ni ekonomske prilike u kojima je SPC živela nisu bile bolje, jer SPC je
materijalnu pomoć od države dobijala tek od 1939. Svakako, teza da je SPC bila u povlašćenom položaju
u Kraljevini Jugoslaviji je sporna.

Alojzije Stepinac je po povratku iz Rima bio dodeljen nadbiskupu zagrebačkom Antunu Baueru
za službu ceremonijala-obrednika 7. jula 1931. Nadbiskup Bauer bio je zadovoljan svojim pomoćnikom.
Ipak, Stepinac se u dva navrata nije proslavio kao župnik (Samobor i župa Sv. Ivan Zelina), jer su župljani
bili protiv njega. Iskustvo koje je stekao kao župnik bilo je veoma loše, ali je pokazalo da je Stepinac bio
naučen još u Germanikumu da kao podređeni sluša nadređenog, u ovom slučaju nadbiskupa Bauera.
Jedan od glavnih problema bio je izbor za nadbiskupa-koadjutora, pošto se razboleo nadbiskup Bauer
1933. Bilo je mnogo peripetija oko izbora za nadbiskupa-koadjutora, ali je na kraju Stepinac dobio to
mesto, iako nije imao dovoljno svešteničkog iskustva (po kanonskom pravu RKC bilo je potrebno barem
deset godina). Vešto se koristila neistina da je Stepinac bio „solunski dobrovoljac“, čak i pred kraljem
Aleksandrom. Za svoje biskupsko geslo Stepinac je odabrao stih „U tebe se, Gospode, pouzdajem i neću
se postideti nikada!“ (In te Domine speravi!). Posle posvećenja obavljenog 26. juna 1934, Alojzije
Stepinac je položio zakletvu vernosti jugoslovenskoj državi lično kralju Aleksandru. Za njih dvojicu
zajednički neprijatelj bio je komunizam, ali je Stepinac bio i protivnik masonstva, o čemu je mnogo
pisao i u svojim dnevničkim beleškama. Ubistvom kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934,
Stepinac se oslobodio zakletve koju je položio vladaru. Praktično, ta zakletva bila je samo formalne
prirode. Prema režimu je gajio veliku netrpeljivost i to se pokazalo u godinama posle atentata. Na
Stepinca je relativno pozitivan utisak ostavio knez Pavle Karađorđević, u kome je tražio partnera za
borbu protiv komunizma i masonstva. Negativan stav je Stepinac imao prema SPC, smatrajući da u njoj
rade masoni, iako je za borbu protiv komunizma i liberalizma tražio podršku patrijarha Varnave.

Vlada Bogoljuba Jevtića nije bila spremna da menja postojeći politički kurs određen u godinama
Šestojanuarske diktature. Jevtićeva Vlada se 3. januara 1935. založila za poštovanje Oktroisanog ustava
iz 1931. Naravno, Stepinac je bio protivnik režima, smatrajući da državom vladaju „masoni i Židovi“
(poznato je da je Stepinac bio antisemita). Vlada Bogoljuba Jevtića imala je odlike autoritarnog režima,
što su pokazali i majski izbori 1935. na kojima se manifestovala mržnja i represija. Predstavnici JNS bili
su na udaru hrvatskih nacionalista, pa je situacija zahtevala promenu politike i režima. To je i učinjeno
23. juna 1935. Međutim, ništa konkretno se nije promenilo, iako je Vlada Milana Stojadinovića želela
konsolidovanje stanja u jugoslovenskoj državi koju su i dalje mučili problemi sa klerikalcima i hrvatskim
nacionalistima. To je bilo vreme kada se na političkoj sceni pojavio dr Vlatko Maček, o kome Stepinac
nije imao lepo mišljenje, pošto je Maček u jednom intervjuu bio kritičan prema klerikalizmu. Ipak, vođa
HSS morao je da čini ustupke kako bi dobio podršku klera. Stepinac javno nije iskazivao negativno
mišljenje o Mačeku, čak ga je i glorifikovao, mada nije cenio ni HSS. Javna podrška Mačeku bila je
zapravo odlika pragmatičnosti koju je Stepinac savladao u Germanikumu. Stepinac je izgleda predano
radio i na oživljavanju klerikalnog pokreta, oličenog u tzv. „novoj“ Katoličkoj akciji. Zabeleženo je dosta
zborova, svečanosti, propovedi, predavanja i drugih aktivnosti na kojima su propagirane ideje Katoličke
akcije, u čemu se Stepinac posebno istakao.

4. marta 1931. započeli su pregovori o konkordatu. Tadašnji ministar spoljnih poslova Bogoljub
Jevtić je formirao grupu stručnjaka koja je trebalo da izradi jugoslovenski nacrt konkordata, a kralj
Aleksandar je želeo da se ovim sporazumom sa Vatikanom reši „hrvatsko pitanje“ i da se Rimokatolička
crkva veže za državu. Međutim, bilo je protivnika konkordata među rimokatoličkim episkopima, kao
što je Ivan Šarić, koji je smatrao da konkordat sa Jugoslavijom ne treba zaključiti pošto će se ona
raspasti. Vlada Milana Stojadinovića potpisala je ovaj dokument 25. jula 1935. i posle toga je trebalo
da bude ratifikovan u Narodnoj skupštini i Senatu. Papa Pije XI je blagosiljao Jugoslaviju nakon
potpisivanja konkordata. Činilo se da je konkordatom Rimokatoličkoj crkvi konačno omogućeno da
nesmetano deluje na jugoslovenskom tlu. Milan Stojadinović je želeo da pitanje konkordata bude
rešeno, a podršku mu je pružao knez Pavle Karađorđević. Stojadinović je bio ubeđen da će pitanje
konkordata u Narodnoj skupštini proći kao „pismo na pošti“, ali se prevario. Alojzije Stepinac je
upozorio Stojadinovića da će Sveta stolica povući svoj potpis sa konkordata ukoliko ne dođe do
ratifikacije. Protivnika konkordata je bilo i u redovima SPC, pre svega u Arhijerejskom saboru. Sukob
oko konkordata je doživeo kulminaciju u leto 1937. Tzv. „krvava litija“ za obolelog patrijarha Varnavu
19. jula 1937. je bila primer brutalnosti režima. Žandarmerija je bila nemilosrdna prema
demonstrantima, a povređeno je i nekoliko episkopa. Treba pomenuti da je litiju organizovao vladika
ohridski i žički Nikolaj Velimirović. Patrijarh Varnava preminuo je 23. jula, istog dana kada je konkordat
verifikovan u Narodnoj skupštini sa 167 glasova „za“ i 129 „protiv“. Ipak, trebalo je da prođe neko
vreme da bi se o konkordatu glasalo u Senatu. Inače, svi poslanici koji su glasali za konkordat su
ekskomunicirani iz redova SPC, po odluci Svetog arhijerejskog sinoda od 1. avgusta 1937. Epilog
konkordatske krize bio je taj da je konkordat skinut sa dnevnog reda u Senatu. Predsednik Vlade Milan
Stojadinović je sa uvažavanjem bio primljen od Musolinija i susreo se i sa papom Pijem XI, gde mu je
izložio razloge zbog kojih je odbačen konkordat.

Posle smrti nadbiskupa Bauera 7. decembra 1937, njegov naslednik Alojzije Stepinac se sa još
većim žarom upustio u borbu protiv jugoslovenske države. Posle smrti pape Pija XI u februaru 1939.
nadbiskup Stepinac je zahtevao od nove Vlade Dragiše Cvetkovića da se što pre reši hrvatsko pitanje,
budući da Stojadinović nije pristao da se suoči sa ovim problemom, čime Stepinac nije bio zadovoljan.
Ipak, u dnevniku koji je vodio, Stepinac je sumnjao u mogućnost bilo kakvog sporazuma, jer je smatrao
da su vlasti u Beogradu „pokvarene“. Potpisivanje sporazuma Cvetković-Maček 26. avgusta 1939. i
formiranje Banovine Hrvatske „Katolički list“ je označio kao „prvi uspeh“ hrvatske politike. Ipak, ovo
nije nikoga u potpunosti zadovoljilo. U novim okolnostima sve što je bilo jugoslovensko nije imalo šansu
da opstane i na teritoriji Banovine Hrvatske se radilo na isticanju hrvatske posebnosti. Nadbiskup
Stepinac je imao prostor za klerikalno delovanje. Vršene su propovedi, držani su govori i sve što je
Stepinac radio bilo je „nepolitično“. Početkom 1941. počeo je da sarađuje sa ustašama, posebno sa
Milom Budakom i Slavkom Kvaternikom o kojima je imao visoko mišljenje. U pismu papi Piju XII,
Stepinac je ukazao na potrebu da se odbiju propagandni napadi pravoslavnih šizmatika. Smatrao je da
je pravoslavlje odgovorno za antikatoličku propagandu i isticao da Hrvati igraju ulogu „bedema
kršćanstva“. Pravoslavci za njega nisu bili hrišćani.

Kao što je bio veliki protivnik pravoslavlja, Alojzije Stepinac bio je i antikomunista. To je bilo
evidentno krajem juna 1940. kada je Jugoslavija uspostavljala diplomatske odnose sa Sovjetskim
Savezom. Stepinac se bojao da će SSSR i komunisti svim silama raditi da Hrvate otrgnu od hrišćanstva
i Rimokatoličke crkve. Mislio je da će Rusija zagospodariti Balkanom. U tom smislu našao je saveznike
u ustašama. Stepinca i ustaše vezivao je negativan odnos prema pravoslavlju, jevrejstvu, slobodnom
zidarstvu i komunizmu. Političke ideje Ante Starčevića, Eugena Kvaternika, Josipa Franka i Ante Pavelića
su bile žive među mladim sveštenicima i većina njih se zaklela na vernost poglavniku i budućoj NDH.
Alojzije Stepinac je sredinom avgusta 1940, dok je rat besneo u Evropi, sa pesimizmom gledao na vlast
u Banovini Hrvatskoj i budućnost hrvatskog naroda. Plašio se „velike strašne revolucije“ koja će, po
njegovom mišljenju, zahvatiti čitavu Evropu. Stoga je savetovao Mila Budaka da se ustaše bore protiv
komunista, jer bi im to bila „dobra reklama“ kod hrvatskog sveštenstva. Upravo je Mile Budak govorio
o vezama Crkve i ustaša na ustaškom zboru održanom u Brodu na Savi 15. juna 1941. Nadbiskup
Stepinac je svesrdno podržavao ustaški pokret, a time i raspad jugoslovenske države.

Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu je izazvalo žestoke antinemačke demonstracije 27.

marta 1941. u Beogradu i drugim srpskim gradovima. Alojzije Stepinac je zapisao da u Beogradu toga
dana nije bilo „nijednog poštenog čovjeka na ulici da manifestira“, već je na ulicama bila „razularena
masa željna krvi, užitaka i para“. Za Stepinca je „šizma najveće prokletstvo Evrope, skoro veće od
protestantizma“. Na Srbe je gledao kao na varvare, tuđine, ljude koji su na različitim stranama sveta
od Hrvata. Aprilski rat je, po njemu, rat u kojem se hrvatski vojnici neće boriti, nego će se predati i
zajedno sa Nemcima se boriti protiv Srba. Nažalost, tako nešto se i ostvarilo 10. aprila 1941. kada je
proglašena monstruozna NDH. Stepinac je ovo pozdravio u svom dnevniku konstatujući da se
„Jugoslavija raspada, a Hrvatska postaje nezavisna država“. Daleko od toga da je ta država bila
nezavisna. Naprotiv, zavisila je od odnosa sa fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom. Za druge
narode, vere i ideologije nije bilo mesta u toj klerofašističkoj tvorevini. Slavko Kvaternik, „vojskovođa“
NDH, dobio je od Stepinca „nadpastirski blagoslov“ za sve što je učinio i što će učiniti za narod i NDH.
Alojzije Stepinac je 16. aprila među prvima imao priliku da se sretne sa Antom Pavelićem koji je tada
dobio „Božji blagoslov“ i obećanje da se Rimokatolička crkva neće mešati „u aktivnu politiku“.
Rimokatolička crkva se i te kako stavila na raspolaganje ustaškoj vlasti. Ona je bila zadužena da tu vlast
čuva i da se brine o napretku države. Alojzije Stepinac je smatrao da postoji samo jedan narod, a to je
hrvatski i katolički narod. Rimokatolička crkva u Hrvatskoj se ovim opredelila da bude na strani
totalitarnih režima u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj. Prvi zločini na prostoru NDH počinjeni su
tokom aprila 1941, formirani su prvi logori kao što je „Danica“ 15. aprila iste godine i počinjeni su
masakri. Doneti su i zakoni slični onima u nacističkoj Nemačkoj. Prema Srbima se vodila politika
likvidacije, pre svega na osnovu veroispovesti. Treba podsetiti da su Hrvati sebe smatrali potomcima
Gota, a na Srbe se gledalo kao na inferioran narod koji određuje pravoslavlje i kultura „Bizanta“. Put
do genocida nad srpskim narodom bio je otvoren. Alojzije Stepinac od prvog dana nije imao kritičan
stav i distancu prema ustaškom režimu i fašističkim i nacističkim okupatorima. Naprotiv, učestvovao je
u njihovim manifestacijama. Tražio je od sveštenstva da se pokori okupatoru i da iskaže odanost
poglavniku. Sve navedeno potvrđuje činjenicu da je Stepinac bio verni sluga ustaškog režima i da je
opravdavao njihove užasne zločine.