Oduševljen Bogom

Biografija Džordža Milera

Rodžer Stir

LSVTM
 2000
Naslov originala
GEORGE MÜLLER

Preveli s engleskog
Dragan Milenković
i
Marijana Čizmanski

Lektura
Liljana Čarapić

Izdavač

LSVTM
PO Box 267
Swindon SN6 8HN
ENGLAND

ISBN 86-85847-00-1

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

929 Müller G.
820-94

STIR, Rodžer
Oduševljen Bogom : biografija Džordža Milera /
Rodžer Stir : [preveli s engleskog Dragan Milenković i
Marijana Čizmanski]. Swindon : LSVTM, 2000
(Novi Sad 2000 : Color system). - up. br. str; 21 cm

Prevod dela: George Müller: delighted in God / by Roger

Steer.

a) Miler, Džordž (1805-1898)

 Sadržaj

Umesto predgovora .................................................................................................................... 5

1 Pruski plejboj ......................................................................................................................... 7
2 Privučen Isusovom ljubavlju ................................................................................................ 11
3 Engleska, 1829. godine ........................................................................................................ 17
4 Školovanje pored reke Tejn ................................................................................................. 25
5 Zvono zvoni ......................................................................................................................... 32
6 Vidljivi dokaz ....................................................................................................................... 38
7 Čije je zlato i srebro ............................................................................................................. 42
8 Promena vazduha ................................................................................................................. 46
9 Banka koja ne može da propadne......................................................................................... 51
10 Nada u Njegovo bogatstvo ................................................................................................. 57
11 Pravedna žalba ................................................................................................................... 63
12 Ojačani kroz metež ............................................................................................................. 69
13 Milerovo tajno blago .......................................................................................................... 74
14 Kad je duvao južni vetar .................................................................................................... 81
15 Neopisiva radost ................................................................................................................. 87
16 Nijedno mesto tako drago .................................................................................................. 92
17 Sigurno u slavu................................................................................................................. 100
18 Povratak na Rigi ............................................................................................................... 105
19 U Beloj kući ..................................................................................................................... 110
20 Jednostavno molitvom ..................................................................................................... 115
21 Miris kozinca.................................................................................................................... 119
22 Hiljade ga vole ................................................................................................................. 124
23 Zadivljen Njegovom dobrotom ........................................................................................ 129
24 Dragoceno iščekivanje ..................................................................................................... 132
25 Ukor skepticima ............................................................................................................... 138
26 Novi temelj ― isti temelj ................................................................................................. 146
 Za uspomenu
na moga oca
koji mi je
prvi pričao o
Džordžu Mileru
 Umesto predgovora

U
OVO izdanje biografije o Džordžu Mileru uključio sam materijal koji su priložili čitaoci
prethodna dva izdanja. Rodžer Lankester (Roger Lancaster) mi je poslao kopije svojih
članaka o putovanjima Džordža i Suzane Miler (The Voyages of George and Susannah
Müller) koji su 1987. godine objavljeni u časopisu Morski povetarci (Sea Breezes). Oni su
jasnije osvetlili i potvrdili istinitost neobičnog događaja na brodu Sardrinijan dok se približavao
Kvebeku, na kome su se nalazili Milerovi, avgusta 1877. godine. Dr Kit Dorington (Dr. Keith
Dorrington) je istražio Milerov dnevnik u kome je opisana njegova bolest 1832. i dao je
dijagnozu. Džek Hardvidž (Jack Hardwidge) mi je dao neke isečke iz novina o Milerovoj sahrani
za koje ranije nisam znao. Robert Skot-Kuk (Robert Scott-Cook) na koga sada pada Milerov
ogrtač, pribavio je koncept za 26. glavu u kojoj se govori o radu Milerove ustanove danas. Svima
sam vam zahvalan.
Verujem da je ovo, što se na sledećim stranicama može pročitati, priča o jednoj od
najznačajnijih epizoda u istoriji hrišćanske crkve. Molim se da ona bude veliki ukor skepticima i
da doprinese još većem pouzdanju u Boga.
Rodžer Stir (Roger Steer)
 1

Pruski plejboj

P RE pola veka, volfenbitelski zamak je bio omiljena rezidencija vojvoda od Braunšvajg-

Volfenbitela. Iako su kraljevske posete prestale još s početka devetnaestog veka, mali grad
iz sedamnaestog stoleća, koji se nalazio u brdima donje Saksonije, nije izgubio ništa od
svoje lepote. U jednoj od brvnara koje su bile gusto zbijene oko zamka, policajac koji je sedeo za
stolom podigao je pogled. Dva vojnika su čuvala stasitog pruskog mladića. Policajac je počeo sa
ispitivanjem:
― Kako se zoveš?
— Džordž Miler.
― Koliko ti je godina?
― Šesnaest.
― Mesto i datum rođenja?
― Kropenštat, Pruska, 27. septembar 1805.
― Da li je istina da si raskošno živeo u Volfenbitelu, i da sada ne možeš da platiš gazdi
račun?
― Da, ali...
― Da li je isto tako istina da si prethodnih nedelju dana proveo u nekom drugom hotelu blizu
Brinsvina, da si živeo na visokoj nozi, a onda, kada je od tebe bilo zatraženo da platiš, da si
morao da ostaviš odelo u zalog?
Miler je mogao malo toga da kaže u svoju odbranu. Bilo je istina da nije imao ni pare i da je
zapao u dug. Posle tri sata ispitivanja, i bez nagoveštaja kada bi mogao da očekuje suđenje, dva
vojnika su ga sprovela u zatvor.
Osamnaestog decembra 1821. godine, Džordž Miler (George Müller) je preleteo pogledom
ćeliju gde je trebalo da provede prvu noć u zatvoru. Ćelija je bila mala i mračna. Svetlost je
dopirala samo kroz mali prozor na kome su se nalazile gvozdene rešetke. Debeli drveni zid je
razdvajao dve susedne ćelije. Teška vrata su zaključana i zabravljena rezom. Nije bilo mnogo
mogućnosti da se pobegne. Te večeri Miler je za jelo dobio malo mesa i hleba, ali nije mogao da
podnese neprijatan miris hrane, pa je zato nije ni dotakao. To mora da je uvredilo šefa kuhinje,
jer više nije bilo nikakvih naročitih povlastica. Sledećeg dana su mu dali istu hranu kao i ostalim
zatvorenicima. Za ručak — voda i bajat hleb. Za večeru — povrće bez mesa, ali pošto je prilično
ogladneo, ipak je malo okusio.
Miler je bio zaključan u ćeliji dan i noć. Nisu mu dali ništa ni da radi, ni da vežba. Da bi
skratio vreme, zamolio je čuvara da mu da Bibliju, ali mu je molba bila odbijena. Trećeg dana je
pojeo svu hranu, a posle četvrtog počeo je da čezne za još.
Posle izvesnog vremena, otkrio je da se u susednoj ćeliji nalazio još jedan zatvorenik. Vičući
kroz debelu drvenu pregradu, ustanovio je da je njegov sused bio zatvoren zbog krađe. Upravnik
je odlučio da obojici zatvorenika dozvoli da budu u Milerovoj ćeliji, te su provodili vreme
pričajući svoje avanture. Zadivljen svojim zadatkom, Miler je počeo da izmišlja priče koje su
veoma oduševile njegovog druga.
Posle deset ili dvanaest dana, ova dvojica su se posvađala i danima nisu hteli da razgovaraju.
Miler je u toj tišini počeo da razmišlja o svom životu.
Njegovo najranije sećanje išlo je do januara 1810. kada mu je bilo četiri godine. Njegova
porodica se preselila iz Kropenštata u Hajmerzleben gde mu je otac bio postavljen za poreznika.
Pre nego što je napunio desetu godina, počeo je od oca da krade državni novac. Sećao se dana
kada je njegov otac izvojevao taktičku pobedu. Posumnjavši u svog sina, gospodin Miler je
prebrojao malu sumu novca i ostavio je u sobi u kojoj se ovaj nalazio. Pošto je ostao sam,
Džordž je uzeo nešto novca i sakrio ga u cipelu. Kada se njegov otac vratio i izbrojao novac
Džordž je bio pretresen i uhvaćen u krađi. Sećao se da je u takvim prilikama bio kažnjavan, ali
isto tako i da je njegova reakcija na to što je bio uhvaćen kao krivac zbog štete koju je počinio,
obično bila da razmišlja o tome kako bi ubuduće mogao lukavije da postupi, a da ga ne uhvate.
Gospodin Miler se nadao da će Džordž postati sveštenik ne da bi mogao da služi Bogu, nego
da bi udobno živeo. Tu u svojoj ćeliji, Džordž se sećao pet godina koje je proveo u katedralnoj
klasičnoj školi u Halberštatu; uz malo stida sećao se subote uveče, pre oko dve godine, kada mu
je majka umrla. Ne znajući za njenu bolest, Miler je igrao karte do dva sata u nedelju izjutra.
Zatim, pošto je ugasio žeđ u krčmi, tumarao je ulicama polupijan sa svojim društvom.
Sećao se kako je sledećeg dana bio na prvom času konfirmacije. Kada se vratio u svoju sobu,
našao je oca koji ga je čekao da ga odvede na majčinu sahranu. Kasnije je pisao:

Ucveljenost nije ostavila neki veliki utisak na moj razum. Postajao sam sve gori. Tri ili četiri
dana pre moje konfirmacije (time mi je bilo dozvoljeno da uzmem Večeru Gospodnju), bio
sam kriv za strašnu nepristojnost; i dan pred konfirmaciju, dok sam se nalazio u sakristiji sa
sveštenikom koji je trebalo da me ispovedi, ...ja sam ga prevario; jer sam mu predao samo
dvanaesti deo novca koji mi je otac dao, a koji je bio njemu namenjen.

Ništa nije narušavalo životni poredak u ćeliji, i sa zatvorenikom koji nije pokazivao nikakvu
sklonost da razgovara, Miler je nastavio da razmišlja o svojoj prošlosti. Prvi put se pričestio u
halberštatskoj katedrali u nedelju na dan Uskrsa 1820. Toga popodneva i večeri, tražeći samoću,
ostao je kod kuće dok su ostali mladi koji su primili konfirmaciju u isto vreme bili napolju. On je
rešio da okrene nov list i da provede više vremena u učenju. Međutim, ta odluka je ubrzo pala u
vodu i njegovo ponašanje je postajalo još gore.
Za dvadeset meseci otkako je bio primljen u članstvo crkve, nešto od tog vremena proveo je u
učenju, ali uglavnom je vreme provodio svirajući klavir i gitaru, čitajući romane, pijući u
kafanama, donoseći odluke da se popravi, ali i kršeći ih skoro isto toliko brzo koliko ih je i
donosio.
Milerova sećanja su bila prekinuta 12. januara 1822. godine, dobrodošlim zvukom reze na
vratima ćelije. Bio je to čuvar zatvora.
― Žele da te vide u policijskoj kancelariji. Pođi za mnom!
Komesar je rekao Mileru da mu je otac poslao novac za put, novac da plati dug u restoranu,
kao i za boravak u zatvoru. Dakle, bio je slobodan da odmah pođe.
Gospodin Miler je povratak svoga sina proslavio velikim batinama. Odveo ga je kući u
Šenebek, blizu Magdeburga, gde je imao drugi državni položaj na koji je postavljen u leto 1821.
godine. Džordž je očajnički pokušavao da povrati očevu naklonost. Počeo je da daje časove iz
latinske, francuske i nemačke gramatike i aritmetike. Dobro je napredovao na studijama, i kod
svih je bio omiljen ― a posle izvesnog vremena i kod svog oca. Ali, kako je kasnije priznao: »Za
sve to vreme u srcu sam bio loš; još uvek sam po navici bio kriv za mnoge velike grehe.«
Gospodin Miler je sada planirao da svoga sina pošalje u klasičnu školu u Haleu, gde bi bio
pod strogim nadzorom i stalnim okom tutora. Džordž se bojao te mogućnosti, naročito zbog toga
što je znao da će se u Haleu sresti sa mladim studentima koji su uživali veliku slobodu na
univerzitetu. Tako je tajno otputovao u Nordhauzen na razgovor sa direktorom gimnazije ― to
jest, škole koja je prethodila univerzitetu. Razgovor je dobro protekao i Miler je bio primljen.
Vratio se u Šenebek, ali stvari nije pominjao ocu sve do dana uoči putovanja ― što je značilo
da je morao da izmisli čitav lanac laži. Kad je njegov otac saznao istinu, strašno se naljutio;
konačno, posle mnogog moljakanja, otac je ipak popustio i dozvolio Mileru da ide. U školu je
stigao oktobra 1822. godine, upravo kada je napunio sedamnaest godina.
Nordhauzen je jedan od najstarijih gradova u Pruskoj. Delimično je sagrađen na nižim
obroncima Harc planina. Odatle stepenice vode u donji grad koji leži u plodnoj dolini reke
Helme. U Milerovo vreme, spomenik Martina Lutera (Martin Luther) je stajao na pijačnom trgu,
u tihom protestu prema učenju i moći velike srednjovekovne katedrale.
Miler je brzo oduševio direktora škole, te ga je pozvao da živi u njegovoj kući. Direktor ga je
redovno pozivao da ide sa njim u šetnju po Nordhauzenu do Helme. Razgovarali su na latinskom
jeziku. Džordž se ponašao tako dobro da su ga držali za primer pred ostalim učenicima. I leti i
zimi je redovno ustajao u četiri izjutra, da bi ceo dan proveo u učenju, obično do deset sati uveče.
Posedovao je oko tri stotine knjiga, ali ne i Bibliju. Radije je čitao Horacija (Horace), Cicerona
(Cicero), Voltera (Voltaire) i Molijera (Molière).
Dok je boravio u Nordhauzenu, četiri ili pet puta je bio na pričesti. Dan pre tih službi, ostavio
bi neke svoje loše navike; a na sam dan pričesti, naročito bi se trudio da bude vrlo ozbiljan.
Jednom ili dva puta dok mu se parčence prelomljenog hleba nalazilo u ustima, svečano je
odlučio da će se promeniti, ali posle nekoliko dana je zaboravio na svoju odluku i vratio se
svojim starim putevima.
Uprkos žaru za učenjem i povremenim pokušajima da se popravi, Miler se u Nordhauzenu
više puta osramotio. Jedan od njegovih velikih propusta je još uvek bila nemogućnost da sastavi
kraj s krajem. Zapao je u dugove koje niko nije mogao da vrati. Kada je jednom prilikom od oca
primio džeparac, namerno je svojim drugovima pokazao novac. Zatim je pažljivo oštetio bravu
svoga sanduka i kutiju za gitaru. Nekoliko minuta kasnije, odjurio je bez kaputa u direktorovu
kancelariju i zadihano izjavio da mu je novac ukraden.
Svi su mu bili blagonakloni. Neki njegovi drugovi su se udružili i nekako uspeli da sakupe
onoliko novca koliko mu je bilo »ukradeno«, dok su oni od kojih je pozajmljivao pristali da mu
povećaju pozajmice. Međutim, direktor ― kao stariji i promućurniji ― posumnjao je, te u
Džordža nikada više nije imao onoliko poverenja koliko ga je imao ranije. Miler se otada nikada
više nije osećao slobodno u prisustvu direktorove supruge, koja mu je bila kao majka dok je
jednom ležao zbog bolesti. (Smatrao je, da je bolest dobio zbog svog »razuzdanog i divljeg
življenja«.) Milerova velika ambicija je bila da ode u Hale, čuveni univerzitet koji je 1694.
godine osnovao Frederik III od Brandenburga koji je kasnije postao pruski car. Napoleon ga je
zatvorio 1806. godine, ali je ponovo otvoren 1815. i ojačan spajanjem sa starim vitenberškim
univerzitetom. Važio je za jedan od glavnih sedišta protestantske teologije u Evropi, a imao je i
fakultete prava, medicine i filozofije.
U to vreme, Miler je još uvek nameravao da postane propovednik, kao što je to bila želja
njegovog oca, a članstvo Halea bi mu dalo pravo da propoveda u luteranskoj crkvi. Ali da bi bio
primljen u Hale, bile su mu potrebne odlične preporuke. Zbog toga se malo zabrinuo, ali je ipak
zamolio školsko veće Nordhauzena da ga preporuči. Direktor se nije dvoumio, pa je dao Mileru
prvoklasna svedočanstva na osnovu njegovih akademskih zasluga. Hale ga je primio; njegova
ambicija se ostvarila.
Miler je sa devetnaest godina, o Uskrsu 1825. godine pošao u Hale. Grad je podignut na
peščanoj ravnici desne obale reke Sale. U centru starog grada je pijačni trg koga okružuju divna
srednjovekovna gradska većnica i gotska Marijenkirh ― u kojoj je Hendl (Handel) učio da svira
na orguljama. Na zapadnoj strani trga je bila dolina gde su se nalazili čuveni slani izvori. Kao i
Hendl, koji je studirao u Haleu jedno stoleće ranije, Miler je takođe mogao da vidi naročito
odevene »Halce«, koji su radili u gradskim solanama.
Kad je stigao u Hale, još jednom je odlučio da se popravi. Ovoga puta je to bila čvrsta odluka.
Znao je da ga u njegovom sadašnjem stanju nijedna parohija ne bi izabrala za propovednika. Pa
čak i da bude primljen, trebalo bi mu dobro poznavanje teologije da bi pristojno zarađivao za
život, što je u pruskoj zavisilo od standarda čovekovog univerzitetskog obrazovanja.
Skoro istog trenutka njegova odluka se svela na nulu. Sloboda univerzitetskog života je nudila
previše iskušenja, i Džordž Miler je još jednom uvideo da mu je nemoguće da uredno vodi svoje
finansije. Bio je prinuđen da založi sat, nešto od svoje posteljine i odela. Još jednom je počeo da
pozajmljuje velike sume novca. Osećao se beskrajno jadno. Bio je izmoren svojim stalnim,
bezuspešnim pokušajima da se popravi.
U jednoj od Haleovih krčmi (gde je jednog popodneva popio deset krigli piva), učinilo mu se
da je prepoznao jednog mladića iz svoje stare škole iz Halberštata. Nisu bili bliski prijatelji, jer je
Beta bio povučen i ozbiljan, ali Mileru je palo na pamet da bi ovaj put, kada bi se zbližili,
pomoglo da vodi umereniji život. Probio se kroz gužvu Birkelera i srdačno se rukovao sa starim
školskim drugom:
― Beta! Kako si? Milo mi je što te vidim posle toliko vremena!
― Džordž Miler! Jedva sam te prepoznao.
Beta je rado prihvatio ovo prijateljstvo zato što je mislio da će ono oživeti njegov lični
društveni život.
U to vreme Miler je čeznuo za putovanjima. Predložio je svojim drugovima da idu u
Švajcarsku.
― Ali nemamo ni novaca, ni pasoše.
Milera to nije obeshrabrilo. Ubedio je svoje drugove da falsifikuju pisma svojih roditelja koja
bi im dala pravo da dobiju pasoše. Finansijsku odgovornost je uzeo na sebe i sredio da grupa
založi sve što može, naročito knjige, da bi dobili dovoljno novca za tu ekspediciju. Društvo, u
kome se nalazio i Beta, pošlo je na put 18. avgusta 1825. godine.
Putovali su do Erfurta, a zatim zapadno do Frankfurta, pa na jug preko Hajdelberga, Štutgarta
i Ciriha do srca Švajcarske. Pred sobom su u izmaglici strmih krečnjačkih planina ugledali jezero
Lucern koje se tu ugnezdilo. U to vreme nije bilo železnice, ali su se oni ipak popeli na planinu
Rigi, a pogled koji se pružao, Mileru je oduzimao dah. Gledao je ogromna brda koja su zaranjala
u jezero: Birgenstok, Silisburg i daleko prema jugozapadu Pilatus. Izgledala su nekako bez reda,
ali ipak veličanstveno. Mislio je: »Sada mogu da kažem da sam živeo!«
Kući su putovali preko jezera Konstance, a zatim istočno od Ulma i srednjovekovnog
Nuremberga u Bavariji. U Hale su se vratili 29. septembra. Nijedan od Milerovih prijatelja nije
otkrio da je čovek kome su poverili svoj novac, lukavo sredio stvari tako da je za putovanje
platio mnogo manje od ostalih članova njihovog društva.
 2

Privučen Isusovom ljubavlju

J
EDNOG subotnjeg popodneva polovinom novembra 1825. godine, Miler i Beta su bili u
šetnji po Haleu. Beta je u razgovoru bio sve ozbiljniji.
― Već nekoliko nedelja subotom uveče odlazim na sastanke koji se održavaju u kući
jednog hrišćanina.
Zastao je da vidi kako će Džordž reagovati.
― I šta se dešava na tim sastancima?
― Čitaju Bibliju, pevaju, mole se i obično neko čita propoved.
― Voleo bih da večeras pođem sa tobom.
― Ne znam da li će ti se svideti.
Džordž je već odlučio:
― Veoma me zanima i hoću da idem!
― Dobro, onda ću večeras svratiti po tebe.
Miler je mislio da bi na tom sastanku mogao da nađe nešto što je tražio celog života. Ali, isto
tako je bio siguran da mu g. Vagner (Herr Wagner), u čijoj kući su se održavali sastanci, neće
ukazati dobrodošlicu. Kada su stigli, izvinio se što dolazi. Gospodin Vagner se nasmešio i rekao:
― Dođite kad god želite; moja kuća i moje srce su vam otvoreni!
Uveo je Džordža i Betu u sobu gde su se pridružili ostalima koji su se već okupili i sedeli.
Otpevali su pesmu, a onda je g. Kajzer (Herr Kayser) ― koji je kasnije postao misionar
londonskog misijskog društva u Africi i koji je tada živeo u Haleu ― kleknuo i zamolio Boga da
blagoslovi sastanak. Miler do tada još nije video nikoga na kolenima; ni sam nikada nije kleknuo
da bi se pomolio.
Gospodin Kajzer je pročitao jedno poglavlje iz Biblije, a zatim odštampanu propoved. Pruski
zakon je u to vreme zabranjivao izlaganje Svetog pisma bez pripreme, ukoliko na skupu nije bio
prisutan rukopoloženi sveštenik. Po završetku propovedi otpevali su još jednu pesmu i g. Vagner
je molitvom završio sastanak. Dok se on molio, Miler je razmišljao: »Ja ne bih mogao tako dobro
da se molim, iako sam mnogo obrazovaniji od ovog nepismenog čoveka«.
Sastanak je na Milera ostavio snažan utisak. Osećao se nekako čudno srećnim. Dok su išli
kući, rekao je Beti:
― Sve ono što smo videli na putovanju po Švajcarskoj, i sva naša prethodna zadovoljstva,
nisu ništa u poređenju sa ovim večeras.
To je bila prekretnica u njegovom životu. Te noći je legao u krevet miran i srećan.
Narednog dana i još nekoliko dana sledeće nedelje, Miler je odlazio kod g. Vagnera da bi sa
njim i sa još jednim hrišćaninom proučavao Bibliju. Pišući kasnije o tom vremenu, rekao je:

Božja je volja bila da naučim nešto u vezi sa značenjem dragocene istine: »Bog je toliko
ljubio svet da je dao svoga jedinorodnoga Sina, da nijedan koji veruje u njega ne propadne,
nego da ima život večni.« Razumeo sam donekle razlog zašto je Gospod Isus umro na krstu i
 zašto je podnosio onakvu agoniju u getsimanskom vrtu: da zbog toga što je On poneo kaznu
koja je nama bila namenjena, sami ne bi morali da je nosimo. Zato, donekle shvatajući
Isusovu ljubav za moju dušu, bio sam prinuđen da Ga zauzvrat volim. Ono što sve opomene i
zahtevi moga oca i drugih nisu mogle da učine; ono što sve moje odluke da se popravim nisu
mogle da postignu ― da se odreknem života u grehu i razuzdanosti, sve to sam mogao da
učinim primoran Isusovom ljubavlju. Ako osoba želi da joj gresi budu oprošteni, to mora da
traži kroz Isusovu krv. Čovek koji želi da ostvari pobedu nad grehom, takođe mora da je traži
kroz Isusovu krv.

Posle obraćenja, Miler je počeo da živi drugačijim životom. Nikada više nije pio u krčmi;
prestao je da laže, a sam je rekao »nekoliko puta, ipak sam govorio neistinu... Još uvek sam često
bio obrvan, a ponekad čak i u otvorenim gresima, mada daleko ređe nego ranije, ali nikad više to
nije bilo bez tuge u srcu«. Sada je provodio dosta vremena u čitanju Biblije i u molitvi, »išao sam
u crkvu sa pravim pobudama, i stajao sam na strani Hrista, iako su mi se kolege studenti
smejali«.
Januara 1826. godine, šest ili sedam nedelja otkako je postao hrišćanin, Miler je odlučio da
bude misionar. Što se više molio u vezi toga, sve mu se više činilo da je to bila ispravna odluka.
Ali, postojalo je nešto što ga je ometalo! Svake subote uveče na sastanke kod g. Vagnera,
dolazila je i jedna mlada hrišćanka. Ona je bila jedina devojka hrišćanka koju je Miler poznavao,
a koja je bila približno njegovih godina. Uskoro je uvideo da mu se sve više sviđa. Počeli su da
se redovno sastaju.
Miler je otkrio da njeni roditelji nikada ne bi dozvolili da se njihova kćerka uda za misionara.
Žar za misijskim radom ga je napustio; njegove molitve su postale hladne i formalne, a posle
nekog vremena sasvim je prestao da se moli. Nije više radosno sledio Hrista.
U takvom stanju je bio nekih šest nedelja, sve do Uskrsa 1826. godine, kada je sreo mladog
čoveka, Hermana Bola (Hermann Ball). Bol je imao solidno obrazovanje i imućne roditelje, ali je
više voleo da radi u Poljskoj među Jevrejima, nego da uživa u udobnosti roditeljskog doma.
Njegov primer je ostavio snažan utisak na Milera, koji je shvatio da je zbog devojke ostavio
Božji rad, pa štaviše, i svoju ljubav prema Hristu. Setio se da je to prijateljstvo otpočeo bez
molitve, te je odlučio da sa takvim odnosom ne bi trebalo nastavljati. Mala romansa nije trajala
duže od dva ili tri meseca.
Pošto je to prijateljstvo prekinuto, Miler je pisao: »Tek tada sam zaista počeo da uživam mir
Božji koji prevazilazi svaki razum.« Pisao je svome ocu i bratu, govoreći im o tome kako je
srećan i molio ih da i sami traže isti put sreće, ali se iznenadio kada je primio ljutit odgovor. U
njemu se ponovo javila želja da postane misionar, te je odlučio da otputuje kući i zamoli oca za
dozvolu, koju je Nemačko misijsko društvo zahtevalo. Njegov otac je bio besan. Rekao je sinu
da je na njegovo obrazovanje potrošio velike pare, kako bi svoje poslednje dane mogao da
provede sa njim u parohiji. I sada je ta mogućnost upropašćena! Rekao je Mileru da ga od sada
više neće smatrati svojim sinom; a zatim, sasvim neočekivano, stari Miler je zaplakao. Džordžu
je to bilo najteže. Otac ga je molio da ponovo razmisli. Ali, on je već odlučio i osećao je da mu je
Bog dao snagu da ostane postojan i odan Njegovom pozivu.
Miler se vratio u Hale. Iako mu je ostalo još dve godine da završi studije na univerzitetu,
odlučio je da nikada više od oca ne uzima novac. Izgledalo mu je nekorektno da uzima novac
sada kada nema više nikakvih izgledada će postati ono što je želeo njegov otac ― propovednik
sa dobrim životnim standardom. Miler je sada bio suočen sa problemom kako da živi bez očeve
pomoći. Da li će moći da ostane pri svojoj odluci? Posle događaja koji su sledili bilo mu je jasno
da će moći. Bio je to prvi, u nizu sličnih događaja koji su pratili njegov neobičan život ―
događaj koji je pokazao Mileru, a zatim i svetu, da »koji se njega (Gospoda) boje, njima nema
oskudice« (Psalam 34:9).
To se ovako desilo. Ubrzo posle Milerovog dolaska iz očevog doma, nekoliko Amerikanaca je
stiglo u Hale na studije; trojica od njih su bili profesori na američkim koledžima. Njihova nevolja
je bila u tome što nisu znali nemački. Međutim, Hale je sada imao novog profesora bogoslovije,
izvesnog profesora Toluka (Tholuck), koji je bio odan hrišćanin i koji je svojim kolegama
preporučio da ih jedan od njegovih studenata uči nemački jezik. Amerikanci su bili oduševljeni
tim predlogom, i dr Toluk im je rekao da bi za taj posao Džordž Miler bio najbolji. »Ta gospoda,
među kojima je bilo i nekoliko vernika, plaćali su tako dobro za časove koje sam im davao, i za
lekcije nekih profesora koje sam im ispisivao, da sam imao dovoljno, pa i više nego što mi je
trebalo. Tako mi je Gospod bogato nadoknadio ono čega sam se radi Njega odrekao«.
Miler je sada uzeo u zadatak da sa energičnim predanjem, i sa drugima podeli svoju
novopronađenu veru, što je postalo karakteristika njegovog života. Za Duhove 1826. godine, on i
Beta su proveli nekoliko prijatnih dana na selu, u domu jednog pobožnog pastora. Kada su se
vratili u Hale opisali su dvojici svojih ranijih drugova koliko im je ta poseta bila prijatna.
― Kako bih želeo da i vi budete isto toliko srećni, kao i mi ― rekao je Miler.
― Ali mi ne osećamo da smo grešnici ― sledio je odgovor.
Miler je odmah kleknuo i zamolio Boga da im pokaže da su grešnici. Zatim je otišao u svoju
spavaću sobu i nastavio da se moli za njih. »Posle nekog vremena vratio sam se u dnevnu sobu i
zatekao ih obojicu u suzama. Rekli su mi kako sada osećaju da su grešnici. Od tada je delo
milosti otpočelo da deluje u njihovim srcima ... Iako sam bio vrlo slab i nisam mnogo znao, ipak,
sada sam milošću Božijom imao želju da pomognem drugima. Onaj koji je nekada tako verno
služio satani, sada se trudio da zadobije duše za Hrista«.
Od tada je svakog meseca rasturao po celoj zemlji oko dve stotine misijskih novina. Često bi
napunio džepove traktatima koje bi delio ljudima, dok je bio u šetnji i sa kojima bi stupao u
razgovor. Pisao je bivšim prijateljima, moleći ih da prime Hrista. Trinaest nedelja je posećivao
jednog bolesnog čoveka, te je, konačno, doživeo radost, videći kako je bolesnik postao hrišćanin.
Međutim, svi njegovi pokušaji za objavljivanje evanđelja nisu bili u potpunosti uspešni.
»Jednom sam naišao na prosjaka na poljani i govorio mu o njegovoj duši. Ali kad sam shvatio da
to na njega nije ostavilo nikakav utisak, počeo sam da mu govorim glasnije; a kad je ovaj i dalje
ostao ravnodušan, počeo sam veoma glasno da vičem. Konačno sam se udaljio, uvidevši da od
toga nema koristi«.
Miler je kasnije shvatio važnost Božje suverenosti u objavljivanju evanđelja, ali »ja sam bio
toliko neupućen u rad Duha, da sam mislio da ću ako podignem glas moći da u njemu izazovem
pokajanje pred Bogom i probudim veru u Gospoda Isusa«.
Avgusta 1826. godine, direktor škole, koji je živeo u selu udaljenom oko šest milja od Halea,
pitao je Milera da li bi hteo da propoveda u njegovoj parohiji, gde se nalazio jedan stariji pastor
koji bi se obradovao pomoći. Miler do tada još nikada nije propovedao, ali je mislio da bi mogao
da pomogne, ako mu uspe da nauči propoved napamet. Trebalo mu je skoro nedelju dana da
zapamti propoved i 27. avgusta 1826. godine, propovedao je u crkvici, u osam sati ujutro.
»Uspeo sam da izdeklamujem propoved, ali taj posao mi nije pričinio nikakvo zadovoljstvo«. U
jedanaest sati je u parohijskoj crkvi ponovio istu propoved od reči do reči. Još jedno
bogosluženje je bilo planirano za posle podne, na kome je direktor škole trebalo da čita, kao i
obično, svoju štampanu propoved. Međutim, pretpostavljajući da se evanđelje nikad nije
propovedalo u crkvi, u toku prethodnih četrdeset i osam godina, koliko je stari pastor služio,
Miler je odlučio da posle podne sam propoveda koristeći istu, napamet naučenu propoved, koju
je deklamovao toga jutra. Ali, kada je stao za propovedaonicu i pogledao okupljeni svet, nešto
kao da mu je reklo da čita iz 5. glave Matejevog evanđelja, a zatim kaže ono što mu samo dođe
na pamet.

Čim sam počeo da izlažem »Blaženi su siromašni duhom...« osetio sam veliku pomoć; i dok
tog jutra moja propoved nije bila dovoljno jednostavna da bi je ljudi razumeli, sada su me
slušali veoma pažljivo, i mislim da su mogli i da me razumeju. Moj mir i radost su bili
ogromni. Osećao sam da je to blagosloveni rad. Posle službe sam požurio da odem od starog
pastora da ne bih izgubio tu svoju radost.

Od tada je često propovedao po selima i gradovima u okolini Halea. U celoj okolini je bilo
malo ljudi koji su propovedali ono što je Miler sada smatrao za pravu evanđeosku poruku, i kad
bi mu se ukazala prilika da čuje pobožnog propovednika ― kao što je bio dr Toluk ― Miler bi
išao peške, i po deset ili petnaest milja, da ne bi propustio takvu mogućnost. Subotom uveče je
još uvek posećivao sastanke kod g. Vagnera, uživajući na njima. Nedeljom uveče se sastajala
grupa studenata hrišćana sa univerziteta. Ti sastanci su se održavali u Milerovoj sobi od Uskrsa
1827., pa sve dok nije otišao iz Halea. Dva puta, kada je njegova ljubav prema Hristu ohladnela,
i kada je bio veoma neraspoložen, otvorio je svoje srce pred svojim hrišćanskim prijateljima, koji
su se molili za njega i pomogli mu da se izvuče iz takvog stanja.
Avgusta 1827. godine, Kontinentalno misijsko društvo u Engleskoj je odlučilo da pošalje
propovednika u Bukurešt. Zamolili su profesora Toluka iz Halea, da nađe čoveka koji bi bio
pogodan za taj posao. Miler je razmišljao i molio se u vezi toga, i iznenadio se kada je uvideo da
je njegov otac, koji se ranije protivio njegovom odlasku na misijsko polje, promenio gledište.
Izgledalo mu je to upravo kao prilika za službu za kojom je čeznuo, te je konačno rekao
profesoru Toluku da bi voleo da pođe.
Dok je čekao da čuje detalje iz Londona, razmišljao je o svom odlasku u Bukurešt i usrdno se
molio za budući rad. U isto vreme, iako to nije imalo nikakve veze sa njegovim planovima da se
preseli u Bukurešt, počeo je da se veoma zanima za jevrejski jezik i da ga uči radi ličnog
zadovoljstva.
Jedne nedelje uveče, krajem oktobra 1827. godine, u Milerovoj sobi se pojavio jedan
neočekivani, ali dobrodošao gost. Bio je to Herman Bol, koga je upoznao za Uskrs 1826. godine.
Rekao je Mileru da će iz zdravstvenih razloga morati da napusti svoj rad među Jevrejima. Kada
je to čuo, Miler je osetio čudnu želju da preuzme njegovo mesto, ali o tome nije ozbiljno
razmišljao zbog toga što se pred njim nalazio zadatak u Bukureštu.
Sedamnaestog novembra uveče, Miler je otišao kod profesora Toluka. Dok su razgovarali,
Toluk je iznenada rekao:
― Da li si ikada poželeo da budeš misionar među Jevrejima? Ja sam predstavnik Londonskog
misijskog društva koje radi među njima.
Miler je bio iznenađen. Ispričao je Toluku o poseti Hermana Bola, i o svom, od nedavno
velikom interesovanju za jevrejski jezik.
― Ali ja o tome ne mogu da mislim pošto odlazim u Bukurešt ― rekao je, i profesor Toluk se
sa tim složio.
Međutim, sledećeg jutra, Miler je osećao da je izgubio svaku želju da ide u Bukurešt. »To mi
je izgledalo kao neispravno i telesno razmišljanje, te sam zato usrdno molio Gospoda da mi vrati
prethodnu želju da radim na tom misijskom polju. On je to milostivo odmah učinio. Moja
zagrejanost za učenje jevrejskog i moja čudna ljubav prema tom jeziku se, ipak, nastavila«.
Pred kraj novembra, profesor Toluk je primio pismo od Kontinentalnog društva. U njemu se
govorilo o tome da je zbog rata koji se vodio između Turaka i Rusa, odbor odlučio da, na neko
vreme, odustane od ideje o slanju propovednika u Bukurešt gde su se vodile borbe. Toluk je
zatim još jednom pitao Milera šta misli o tome da postane misionar među Jevrejima.
― Ne mogu sada da vam odgovorim ― rekao je Miler ― ali ću vam reći kada u molitvi
budem sve razmotrio.
To je bio odgovor koji je postajao za njega sve tipičniji. Miler je pisao:

Posle molitve i razmišljanja, kao i savetovanja sa iskusnom braćom, koja su mogla da ispitaju
moje srce i vide kakve su moje prave pobude, došao sam do zaključka da bi (iako još nisam
mogao sa sigurnošću da kažem da je Božija volja da postanem misionar među Jevrejima),
ipak, trebalo da se stavim na raspolaganje Odboru, ostavljajući Gospodu da zatim postupa sa
mnom onako kako On to nalazi za shodno.

Početkom decembra 1827. godine, profesor Toluk je pisao Odboru u London i preporučio mu
Milera.
Na početku 1828. godine u Haleu je otvoreno novo radno prebivalište, u koje su slani
osuđenici koji su počinili manje prekršaje, ali koji su zbog svoje lenjosti, ipak, bili primorani da
tu rade. Dok je čekao na odgovor iz Londona, Miler je podneo molbu da radi kao kapelan među
zatvorenicima; molba je usvojena. To mu je omogućilo da im propoveda dva puta nedeljom, i
jednom ili dva puta u sedmici. Dovodio je ljude, pojedinačno, u jednu prostoriju, kako je sam
rekao: »radi razgovora o njihovoj duši... Imao sam bar nekakvu spremu da bih služio u tom
pogledu; pošto sam znao kakvo je bilo stanje tih jadnih grešnika, jer sam ranije i sam,
najverovatnije, bio daleko gori od većine njih. Moju jednostavnost i običan govor sigurno ne bi
našli kod svakog službenika«.
I pored mnogobrojnih aktivnosti van sveučilišta, Miler je uspešno završio studije na
univerzitetu oko Uskrsa 1828. godine. Džordž Miler, koji je diplomirao u Haleu, bio je sasvim
drugi čovek od onog prevrtljivog i nesrećnog brucoša koji je stigao 1825. godine. Sada je njegov
život imao svrhu, radost i mir. Pri sećanju na Hale, on bi se svakako radosno prisetio one
subotnje večeri novembra 1825. kada je posetio Vagnerov dom, u kome se njegov život
preobrazio.
Trinaestog juna 1828. godine Miler je primio pismo od Londonskog društva za širenje
hrišćanstva među Jevrejijma (koje će kasnije postati Crkvena misija među Jevrejima) čiji je
predstavnik bio profesor Toluk. Odbor je odlučio da ga primi kao studenta misionara na probni
rad od šest meseci, pod uslovom da dođe u London. On se veoma razočarao zbog takvih vesti.
Od najranijeg detinjstva je učio, i sada je čeznuo da se aktivno uključi u hrišćansku službu.

Naravno, pošto sam u miru razmotrio stvar, shvatio sam da je dobro što Društvo želi da me
lično upozna, a da je i za mene bilo dobro da i ja njih pobliže upoznam, jer smo se do sada
samo dopisivali. To će našu vezu učiniti mnogo boljom. Kada sam se video sa ocem i uverio
da se on ne protivi, čvrsto sam odlučio da pođem u London.

Ipak, postojala je još jedna prepreka za dobijanje pasoša za Englesku. Od svakog muškarca u
Pruskoj, koji je završio studije, pod uslovom da je zdrav, zahtevalo se da odsluži godinu dana u
vojsci (za manje obrazovane, obaveza je obično bila tri godine). Kada mu je bilo dvadeset
godina, Miler je proglašen sposobnim za vojsku, ali na njegov zahtev služenje vojnog roka mu je
odloženo da bi prvo završio studije. Međutim, bilo je poznato da oni koji su nameravali da
postanu misionari, mogu da budu i oslobođeni služenja. Neki uticajni Milerov prijatelj iz Berlina,
pisao je samom caru i molio ga za oslobođenje od vojne službe. Međutim, car Frederik Vilijem
III (Frederick William III) je odgovorio da ista stvar mora da se preda nadležnom ministarstvu i
zakonu, i da Miler ne može da bude izuzetak. Rešenje tog problem je bilo neočekivano: Miler se
iznenada ozbiljno razboleo. Jedan istaknuti lekar mu je prepisao neka sredstva za jačanje i vino,
a jedan prijatelj ― američki profesor ― poveo ga je u selo blizu Berlina.
»Dok sam svakodnevno bio na vazduhu, putujući od mesta do mesta, pijući vino i uzimajući
sredstva za jačanje, osećao sam se dobro; ali čim bi se vratio u Hale, stari simptomi bi se vratili«.
Izgleda da su glavni simptomi bili vrtoglavica, stomačni problemi i hronični nazeb kojeg Miler
nije mogao da se reši.
Milerov prijatelj Amerikanac je bio vernik čija je ljubav za Hrista ohladnela. Išli su zajedno
na čuveni Mikelmaški sajam u Lajpcigu, a zatim u operu, ali Miler nije uživao. Posle prvog čina,
da bi se osvežio uzeo je čašu leda; posle drugog čina se onesvestio. Kada se malo povratio vratili
su se u hotel gde je lepo prespavao.
― Nisam zadovoljan onim što radimo! ― Rekao je Miler sledećeg dana svome prijatelju.
― Nisam ni ja ― odgovorio je njegov prijatelj, koji je bio hrišćanin, ali čija se ljubav prema
Isusu ohladila.
― Kad si se sinoć onesvestio, pomislio sam kako je opera strašno mesto gde bi se moglo
umreti!
Miler je pisao: »To je bilo drugi i poslednji put, otkako sam uzverovao u Gospoda Isusa, da
sam bio u pozorištu. Jednom sam bio i na koncertu 1827. godine, kada sam shvatio da za mene,
kao za dete Božije, to nije bilo mesto na koje bih trebalo da odlazim«.
Na povratku u Hale, Miler je dobio krvarenje u stomaku, što je pripisao čaši leda. Nekoliko
nedelja je bio telesno veoma slab, ali duh mu je oživeo i njegova ljubav prema Isusu se povratila.
U januaru 1829. godine, jedan major u pruskoj vojsci koji je bio hrišćanin, predložio je Mileru
da se prijavi za odlazak u vojsku, u nadi da će dok je još uvek slab biti odbijen, i da će konačno
moći da ode u London. Bio je na sistematskom pregledu i proglasili su ga nesposobnim za
vojsku, jer se mislilo da je sklon tuberkulozi. Jedan general u pruskoj vojsci, zbog toga što
njegov ađutant nije bio prisutan, sam je ispunio papire koji su Mileru dali potpuno i doživotno
oslobođenje od svih vojnih obaveza. General, koji je i sam bio hrišćanin, iskoristio je priliku da
ukaže na određene delove Biblije, koje je naročito savetovao Mileru da pokaže Jevrejima,
posebno 11. glavu poslanice Rimljanima.
Milerovo zdravlje je bilo slabo još neko vreme, sve dok nije poslušao savet jednog profesora
medicine. ostavio je sve lekove i njegovo stanje je počelo da se popravlja. Verovatno bi bilo
beskorisno da nagađamo kakav je bio sadržaj profesorovih lekcija!
Miler je iz Berlina pošao za London 3. februara 1829. godine. Na putu za Roterdam je posetio
oca, u kući u Hajmerzlebenu gde je proveo detinjstvo. Stari Miler, koji se nedavno bio
penzionisao, vratio se da živi u staroj kući. Miler je tamo bio poslednji put kada se vratio iz
zatvora u Volfenbitelu. Sa ocem je proveo nedelju dana, a zatim preko Minstera otputovao za
Roterdam. U Roterdamu led na reci tek što je bio pukao, tako da nijedan parobrod nije napuštao
luku. Međutim posle skoro mesec dana odugovlačenja, Miler se ukrcao na brod koji je plovio za
Englesku, te je 19. marta 1829. godine stigao u London.
 3

Engleska, 1829. godine

U
Londonu 1829. godine moglo je da se namiriše proleće. Grad jedva što je počeo da se
širi severno od ugla Hajd parka. Preko četiri stotine hektara neobrađene i žbunjem
obraskle zemlje, severno od ulice Oksford, Džon Naš (John Nash) je od nedavno
pretvorio u divan park za princa Ridženta (Prince Regent), koji su nazvali Ridžentov park. Idući
na jug, od Parka ka Malu, gde je princ živeo, Naš je isplanirao i sagradio Ridžentovu ulicu. Jedan
od najistaknutijih objekata u toj ulici je bila crkva sa jonskim tremom, koju je on podigao. To je
Crkva svih svetih u Lengamu koja je stajala svega pet godina kada je Miler stigao u London.
Do 1829. godine Naš je bio zauzet renoviranjem Bakingamske palate za Džordža IV, ali je
kralj umro sledeće godine, pre nego što su radovi bili dovršeni. Vilijem IV je više voleo da živi u
Palati sv. Džejmsa, a mlada princeza Viktorija, koja je sada živela u Kensingtonu, nije se doselila
u palatu sve dok nije bila krunisana 1837. godine. Miler je, bez sumnje, bio očaran savremenim
svetiljkama na gas koje su osvetljavale Pal Mal, što je bio svima znak da je London bio jedan od
najnaprednijih gradova u svetu. On je isto tako čuo neverovatne vesti da je na Rejnhilu,
prethodnog oktobra, izvesni g. Džordž Stivenson (George Stephenson) vozio parnu lokomotivu,
Raketa, brzinom od trideset pet milja na čas.
Miler je konačno našao jeftin stan ― ne u otmenom zapadnom kraju ― nego u Hakniju, za
koji se u ono vreme govorilo da je stecište razbojnika. Veoma je želeo da što pre nauči da tečno
govori engleski. Ali, većina studenata su bili Nemci, te su bile male mogućnosti da to ostvari.
Bilo je to izvan Haknija, na selu, kad je, po prvi put, govorio engleski »sa jednim dečakom ... o
njegovoj duši, misleći da će on moći da podnese moje natucanje na engleskom«.
Ubrzo po dolasku u Englesku, Miler je čuo jednog svog druga kako govori o imućnom
stomatologu iz Eksitera, po imenu Antoni Noris Grovs (Anthony Norris Groves). Rekli su mu da
je taj Grovs ostavio svoj posao, koji mu je donosio hiljadu i pet stotina funti godišnje planirajući
da ide kao misionar u Persiju sa ženom i decom, oslanjajući se samo na Boga za svoje potrebe.
»To je ostavilo takav utisak na mene,« zabeležio je Miler, »i toliko me oduševilo, da ne samo da
sam to zapisao u svoj dnevnik, nego sam o tome pisao i svojim nemačkim prijateljima«.
Miler je, kao i obično, mnogo radio u Londonu, oko dvanaest časova dnevno, uglavnom na
učenju jevrejskog jezika (što je uključivalo pamćenje delova Starog zaveta na jevrejskom),
haldejske i ravinske azbuke. Učeći, on bi se molio i za najmanje detalje: »Gledao sam na
Gospoda čak i dok sam prevrtao stranice mog jevrejskog rečnika, moleći Ga za pomoć, da bih
brzo našao reči«.
Petnaestog maja 1829. godine, kada mu je bilo dvadeset i tri godine, Miler se razboleo. On se
nije osećao dobro još kad je pošao iz Nemačke, i dugi časovi učenja osvetili su mu se sada u
Londonu. Bio je siguran da umire; sve više je gledao u sebe, no ipak, unutrašnja radost je
pobedila. »Kao da su mi na pamet pale sve krivice za grehe koje sam ikada počinio; ali,
istovremeno sam mogao da shvatim da su mi svi gresi oprošteni ― da sam opran i očišćen;
potpuno očišćen u krvi Isusovoj. Rezultat toga je bio veliki mir. Veoma sam čeznuo da odem i
budem sa Hristom«. Ali, do takvog odlaska još nije moglo da dođe.
Posle dvonedeljne bolesti, doktor je izjavio da se oporavio. »Umesto da mi donese radost, ovo
me je porazilo, jer je moja želja da budem s Gospodom bila veoma velika; ipak, ubrzo posle toga
sam primio milost da se pokorim Božijoj volji«.
Prijatelji su Mileru savetovali da ode na selo i promeni vazduh. Sasvim prirodno, on se molio
u vezi toga: »Gospode, rado ću se pokoriti Tvojoj volji i ići ― ako Ti želiš da idem. A sada mi
dozvoli da spoznam Tvoju volju kroz odgovor mog lekara. Ako on na moje pitanje odgovori da
bi bilo veoma dobro da idem, ići ću; ali ako kaže da to nije od nekog velikog značaja, onda ću
ostati«.
»To je nešto najbolje što biste mogli da učinite,« bila je presuda njegovog doktora. Podneblje
koje je izabrano za Milerov oporavak bio je južni Devon. Bila je to njegova prva poseta selu.
Trebalo je da provede tamo preko dve godine, ali njegov boravak je trajao samo tri meseca.
Miler je u Tinmotu leta 1829. godine sklopio prijateljstvo, koje će trajati trideset i šest godina i
promeniti pravac njegovog života.
Henri Krejk (Henry Craik) bio je Škotlanđanin kome je, kao i Mileru, bilo skoro dvadeset i
četiri godine i koji se, kao i Miler, obratio dok je bio na univerzitetu. Pošto je diplomirao sa
zapaženim rezultatom u Sv. Andreju, 1826. godine preselio se u Eksiter da bi postao privatni
učitelj u kući Antonija Norisa Grovsa ― dentiste o kome je Miler slušao u Londonu. Krejk je u
Eksiteru vodio kurs biblijskog proučavanja, u školi u Hevitriju, pre nego što se preselio u Tinmot
1828. godine. Ono što je Milera privuklo Krejku bio je »žar njegovog srca prema Gospodu«; i
obojica su, u to vreme, bili zaneseni učenjem jevrejskog.
Dok je bio u Eksiteru Antoni Noris Grovs je veoma uticao na Krejka, i mora da je Miler od
Krejka saznao više o tom jedinstvenom čoveku i isto tako jedinstvenom krugu prijatelja sa
kojima se Grovs upoznao u Dablinu. Grovs, koji je 1822. za sebe rekao da je u to vreme bio
»veliki crkvenjak«, počeo je da proučava Sveto pismo kao jedini i dovoljni izvor za duhovni
uzrast. 1825. godine je napisao raspravu pod naslovom Hrišćanska predanost u kojoj obrazlaže
zašto misli da je Hristos govorio bukvalnu istinu i da je hteo da je ljudi kao takvu i shvate, kada
je koristio izraze kao što su: »Prodajte svoje imanje i dajte ga kao milostinju,« (Luka 12:33) i
»Ne sabirajte sebi blaga na zemlji,« (Matej 6:19). On je uveravao druge da se treba vratiti duhu i
praktikovanju rane crkve čiji su pripadnici »prodavali ... što su stekli i imali, pa su to delili svima
― kako je kome bilo potrebno« (Dela 2:45); govorio je da je ovo bilo »u saglasnosti sa
razumom, kao i sa otkrivenjem«.
Grovs je tada počeo da praktikuje ono što je propovedao: on i njegova žena su prvo odvojili
desetak, a zatim jednu četvrtinu od svojih prihoda i to podelili siromašnima. Sada su digli ruke
od bilo kakve pomisli da štede novac i da ga stavljaju na stranu za svoju decu, smanjili su
troškove, pojednostavili svoj način života, a ostatak su podelili drugima.
U pripremi za misionarsku službu, Grovs se upisao, kao vanredni student na Triniti koledž u
Dablinu, nameravajući da dobije diplomu bogoslovije pre nego što ga Anglikanska crkva
rukopoloži. U Dablinu se upoznao sa grupom ljudi koji se sada smatraju za osnivače »Plimutske
Braće«. Oni nisu imali pojma da su osnivali jedan pokret; u stvari, stvaranje nove denominacije
je bila poslednja stvar koju su želeli, jer je hrišćanstvo već bilo, nažalost, podeljeno. Oni su bili
kulturni, obrazovani i s jedinstvenim sposobnostima, ljudi o kojima je G. H. Lang govorio kao o
»brilijantnoj galaksiji klasičnog i bogoslovskog talenta i dostignuća«. Jedan od Grovsovih
najboljih prijatelja je bio Džon Giford Belet (John Gifford Bellett) kome je 1829. bilo dvadeset i
četiri godine. Grovs je saznao o njemu da je proveo svoje detinjstvo u Eksiteru, da je obrazovan
u Eksiterskoj školi pre nego što je otišao na Triniti koledž i da je primio nagradu iz klasike.
Među ostalima su bili: Lord Kongleton (Lord Congleton) koji je isto tako imao dvadeset i četiri
godine, sin člana irskog parlametna Sira Henrija Bruka Parnela (Sir Henry Brooke Parnell), a
kasnije postao prvi Baron Kongleton; dr Edvard Kronin (Edward Cronin), kome je bilo dvadeset
i osam godina, koji je završio studije na Triniti koledžu; Francis Hatčinson (Francis Hutchinson),
kome je bilo dvadeset i sedam godina, sin Sira Samuela Sindža (Sir Samuel Synge), đakona
Kilala (Sindž je uzeo dodatno prezime Hatčinson kada je nasledio svog ujaka); i Džon Nelson
Darbi (John Nelson Darby), kome je bilo dvadeset i devet godina, sin bogatog irskog
zemljoposednika i trgovca, i kumče čuvenog admirala, po kome je dobio svoje drugo ime. Darbi
je primio svoje obrazovanje u Vestminsterskoj školi i Triniti koledžu gde je diplomirao sa
zlatnom medaljom za klasiku. Ovom impresivnom spisku dobro povezanih intelektualaca mora
da se doda i ime Bendžamina Vilsa Njutona (Benjamin Wills Newton) koji je tada imao dvadeset
i dve godine, diplomirao je na Eksiter koledžu u Oksfordu i postao član uprave tog koledža.
Njuton je postao jako uticajan na jednom od prvih sastanaka Braće u Engleskoj ― u Ebrington
ulici, u Plimutu. Taj skup je dao pokretu njegovo popularno, mada i pogrešno shvaćeno ime.
Ali, mnogo važnije od društvenog porekla i veoma velikih sposobnosti tih ljudi bilo je
njihovo oduševljenje stvarnošću u duhovnim stvarima. Shvatili su da Bog jeste, i nisu se
zadovoljavali nikakvim drugim načinom života nego onim u kome On ima nadmoćnost. Prema
rečima, koje je zapisala Grovsova udovica, oni su želeli, upravo kao i on, »da vide veću
predanost Hristu«.
Ubeđeni da je Biblija »jedino nepogrešivo merilo vere i prakse« oni su proučavali Sveto
pismo po Mildred Kejblu (Mildred Cable) i Frančeski Frenč (Francesca French), »sa velikom
usredsređenošću, kao što i naučnici prilaze proučavanju prirodnih fenomena. Crkva bi do ovog
časa trebalo da bude zahvalna ljudima koji su bili dovoljno hrabri da se oslobode ›mrtvčkih
pokrova‹, unapred stvorenih mišljenja i zgotovljene istine. Njihovo žarko predanje je bilo
nagrađeno duhovnim otkrivenjem«. Ali kao rezultat njihovog proučavanja, uprkos njihove
spremnosti da priđu Pismu bez unapred formiranog mišljenja, nisu uveli neke nove doktrinalne
nastranosti. I oni koji su među njima bili savršeni anglikanski (ili irsko-crkveni) bogoslovi, nisu
odbacili nijednu veliku fundamentalnu istinu koju su ranije naučili.
Ono što ih je uznemiravalo, i u tome se njihova mladost i određeni radikalizam iskazivao, bilo
je podeljeno i sektaško stanje crkve; zbog toga su pokušali ― skoro sto pedeset godina pre
modernog ekumenizma ― da nađu način kako bi mogli da se sastanu radi slavljenja i pričesti, i
jednostavno kao braća hrišćani, bez obzira na denominacionalne prepreke, koje je u ono vreme
bilo mnogo teže savladati nego danas. Edvard Kronin je na primer stigao u Dablin kao student
medicine na Triniti koledž 1826. A njegov savremenik, Andru Miler (Andrew Miller), je
zabeležio da je posle obraćenja Kronin »zamolio za pričest kao posetilac (u Dablinu) i da su ga
Nezavisni (otpadnici od anglikanske crkve) rado primili, ali kad su saznali da se nastanio u
Dablinu, ta sloboda mu je bila uskraćena. Tada mu je rečeno da više ne može da pristupa stolu
nijedne skupštine ukoliko ne postane naročiti član jedne od njih«. Kronin je to odbio na osnovu
toga »što je Crkva Božija jedna i što su svi oni koji veruju članovi jednog Tela«. Posle dužeg
proučavanja Pisma, Kronin i Edvard Vilson, sekretar Biblijskog društva, sastali su se za
»lomljenje hleba i molitvu« u Vilsonovoj sobi.
Nekao u isto vreme, s proleća 1827. godine, Grovs je otišao u jednu od svojih povremenih
poseta Dablinu i poveo sa sobom gđicu Besi Padžet (Bessie Paget), nekonformističku prijateljicu
iz Eksitera [ona i njena sestra Šarlota (Sharlotte) su bile jedine za koje je Grovs znao da se ne
slažu sa učenjem anglikanske crkve]. Gđica Padžet je zapisala da joj je za vreme te posete Belet
rekao: »Grovs mi je upravo govorio da mu se čini iz Svetog pisma, da su vernici, sastajući se kao
Hristovi učenici, bili slobodni da zajedno lome hleb, onako kako im je njihov Gospod zapovedio,
i da bi trebalo, ako bi moglo da se uzme u obzir ono što su apostoli praktikovali, svaki Gospodnji
dan odrediti za takvo sećanje na Gospodnju smrt, te tako poslušati Njegovu zapovest, koju je dao
pred svoj odlazak« [citirao F. Roj Koud (F. Roy Coad) Istorija pokreta Braće]. Ubrzo, pošto su
Grovs i Belet to čuli, počeli su da se sastaju sa Kroninom, Vilsonom i nekolicinom drugih, koji
su već počeli tako da lome hleb. Pošto su im i drugi prilazili, uključujući Francisa Hatčinsona,
preselili su se iz Vilsonove sobe u salon, u pozadini Kroninove kuće, u ulici Donjeg Pembroka;
ali kad im se broj još više povećao, Francis Hatčinson im je pozajmio veliku sobu u svojoj kući,
na Ficvilijemovom trgu.
U to vreme, Lord Kongleton i dvojica prijatelja su, takođe, po rečima E. H. Brodbenta (E. H.
Broadbent):

bili zabrinuti zbog toga što je njihovo zajedništvo, tokom sedmice bilo pomućeno njihovim
odvajanjem nedeljom, tj. odlascima u različite denominacije. Pokušali su da nađu neki krug u
kome njihove razlike u pogledima, u vezi crkvenih pitanja, ne bi smetale njihovom jedinstvu
kao dece Božije. Pošto im nije uspelo da nađu neko takvo društvo za kojim su tragali i pošto
im je bilo jasno da im nije potrebna neka posvećena zgrada ili rukopoloženi sluga, počeli su
da se sastaju i lome hleb u jednoj od svojih soba. Ubrzo posle toga, jedan od njih je jedne
nedelje sreo člana kružoka gde je bio Belet (zajedno sa Kroninom, Grovsom i drugima), za
koga je znao da je hrišćanin. Iz kratkog razgovora su shvatili da, i pored toga što su jedno u
Hristu, idu različitim putevima, i konačno to je dovelo da se ove dve grupe spoje.

Dotada je Beletu, i njegovom kružoku prišao i Darbi. Ujedinjene grupe počele su da se sastaju
u Hatčinsonovoj kući. Trudili su se da održavaju Večeru Gospodnju ponedeljkom uveče, tako da
su oni koji su se bavili propovedničkom službom, (Darbi i drugi), mogli da prisustvuju
uobičajenim nedeljnim službama u crkvama ili u odvojenim kapelama anglikanske crkve,
ukoliko su to želeli.
Na kraju jednog od tih skupova, neko od prisutnih je postavio jedno pitanje: »Zar u Božijoj
reči nema nekih načela koja bi sjedinila sve vernike u štovanju, bez obzira na to kakvi su njihovi
pogledi ili dostignuća božanskog života?«
Komentarišući odgovor svoga oca trideset godina kasnije, Henri Grovs je pisao:

»Nesektaško zajedništvo, o kome se ovde razmišljalo, je baš ono čime jedinstvo Duha može
da se održi u svezi mira. To je jedinstvo koje nije zasnovano na učenju, niti na onome što smo
postigli, i još manje na spoljašnjim karakteristikama i prilikama; nego jedinstvo u kojem je
glavna spona posedovanje zajedničkog života ― Večni život je dar onima koji veruju, njima
je omogućeno da stanu pred Božije prestolje, zato što im je odeća oprana krvlju Jagnjetovom.
U one dane se na to ciljalo«.

Takva je situacija bila u ranom pokretu Braće u vreme kada je Miler provodio te duge časove
u Tinmotu sa Henrijem Krejkom, leta 1829. Grovsova odluka da kao misionar ide u Persiju,
prinudila je Krejka da traži zaposlenje na drugom mestu. U leto 1829. godine postao je učitelj
dvojice sinova Džona Sindža, koji je tada živeo u Tinmotu. Sindžeov stalni dom je bio u
Glenmor zamku blizu Dablina i on je bio iz kruga sa kojim je Grovs bio u kontaktu. Mora da je
Miler tako dobio potpuniju i tačniju predstavu o razvoju događaja u Dablinu. Krejk i Miler su
dalje nastavili vezu sa Grovsom, a u Milerovom slučaju ta veza je posebno produbljena.
Kada je stigao u Tinmot, posle nekoliko dana, Miler je prisustvovao otvaranju Ebenizer crkve
i čovek koji je tom prilikom propovedao ostavio je jak utisak na njega. Zapisao je: »Iako mi se
nije svidelo sve što je rekao, ipak sam video u njemu ozbiljnost i svečanost koja se razlikovala od
ostalih«. Posle službe Miler se raspitivao ne bi li saznao nešto više o tom propovedniku, te su ga
pozvali u Eksmot, gde je ovaj boravio, da provede deset dana sa njim u istoj kući. Miler je s
radošću prihvatio poziv i zapisao: »Gospod me je veoma blagoslovio kroz ovoga brata, za šta ću
Mu biti zahvalan celu večnost«. Nažalost, ne znamo ko je bio »taj brat«. Krejk koji je živeo u
Šeldonu, nije mogao biti u Eksmotu u to vreme, a Grovs je otputovao iz Engleske u junu; u
svakom slučaju Miler bi ih sasvim sigurno spomenuo po imenu. Moguće je da je to bio kapetan
Persi Hol (Percy Hall). Hola je savest naterala da podnese ostavku kao komandant mornarice i
postao je već u početku prijatelj sa Darbijem, Soltauom, Harisom i Vigramom. On je uzeo učešće
na proročkim sastancima u Aldebri parku 1827. godine. Kada je Darbi stigao iz Plimuta
početkom 1830. našao je Hola kako aktivno propoveda u južnom Devonu. Ali, ovo su sve
pretpostavke. Međutim, jedno je sigurno, razvitak Milerove misli, za vreme i neposredno posle
njegovog boravka u Eksmotu, bio je pod uticajem njegovog kontakta s ranim pokretom Braće.
Prvo, on je prihvatio vrhovni autoritet Biblije, i shvatio je da je jedini način da se Sveto pismo
razume uz pomoć Svetoga Duha. Bilo je to jedne letnje večeri u Devonu kada je po prvi put
ostavio svoje komentare i predao se u potpunosti molitvi i dubokom razmišljanju nad Biblijom.
Uvideo je da je naučio više za nekoliko časova nego ranije za nekoliko meseci, i da je njegova
duša kroz to bila ojačana. Počeo je da ispituje, na osnovu Pisma, sve ono što je naučio u Haleu i
Londonu i došao je do zaključka da su vredne samo one ideje koje su prošle kroz ovu probu.
Drugo, Miler je promenio svoj stav prema učenju o predestinaciji. Da je Bog izabrao hrišćane
»pre stvaranja sveta« (Efescima 1:4), da ništa ne može da se desi što bi poljuljalo Božiju odluku
da ih spase i da su, kad su jednom spaseni, zauvek spaseni. Nekoliko dana, pošto je stigao u
Tinmot, on je to nazivao »đavolskom doktrinom«. On nije verovao da je samoga sebe doveo
Bogu, »jer je to bilo sasvim netačno; no ipak, smatrao sam, da bih konačno mogao da se tome
usprotivim«. Sada je čitao ceo Novi zavet s tom doktrinom na umu. »Na moje veliko
iznenađenje, uvideo sam da su odlomci koji su nepokolebljivo govorili o predestinaciji i
postojanoj milosti četiri puta brojniji od onih koji su, naizgled, govorili protiv tih istina; pa čak i
tih nekoliko odlomaka, ubrzo, kada sam ih ispitao i razumeo, poslužili su da bi mi potvrdili, gore
navedene, doktrine«. Miler je bio svestan opasnosti da bi verovanje da su hrišćani večno sigurni
moglo da odobri nemaran stav prema svetosti, ali je isto tako smatrao da je ova doktrina opasna
jedino ako se veruje samo umom, a ne i srcem. Nekoliko godina kasnije, gledajući unazad, na
vreme kada je isprva prihvatio te poglede u Tinmotu, pisao je:

»U vreme iskušenja, često bih se zapitao: Da li je trebalo ovako da zgrešim? Time bih samo
uneo jad u svoju dušu, za neko vreme, i osramotio Boga; jer, pošto sam zauvek sin Božiji,
moraću opet da budem vraćen, iako bi to moglo da bude putem stroge kazne. Stoga, kažem,
izabirajuća ljubav Božija u Hristu (kad mi je bilo moguće da to shvatim) često je bila način da
proizvede svetost, umesto da vodi u greh«.

Treća stvar, u vezi sa kojom su se Milerovi pogledi promenili za vreme njegovog boravka u
Devonu, bio je drugi Hristov dolazak. Do tada je prihvatao i držao standardni pogled
osamnaestog veka, poznat pod imenom postmilenijumsko tumačenje. Po toj postavci, hiljadu
godina milenijuma bi počele sa obraćenjem sveta kao rezultat jednog novog izlivanja Svetog
Duha, obuhvatile bi povratak Jevreja u Palestinu, a papa i Turci bi bili zbačeni sa vlasti. Posle
milenijuma bi usledio drugi Hristov dolazak. Ovaj pogled je prirodno isključivao mogućnost da
bi Hristov povratak mogao da se desi za vreme nečijeg života danas, te se smrt smatrala za
»hrišćansku nadu«. Miler je sada shvatio da je taj pogled bio »nesiguran i nebiblijski«; te je
prihvatio ideju premilenijumskog Hristovog povratka (sada standardno među evanđeoskim
hrišćanima). Prihvatanje ovog pogleda (koji uključuje »futurističko« tumačenje knjige
Otkrivenja), ukazuje da je došao pod uticaj onoga, o čemu se govorilo na Alburi park
konferenciji 1826-1830. Ove sastanke, koje je sazvao Henri Dramond (Henry Drummond), na
kojima je glavnu reč vodio Edvard Irving (Edward Irving), posetilo je više pripadnika pokreta
rane Braće. Proučavanja su se nastavila na konferencijama u Irskoj (1831-1833.), koje je
priredila Ledi Poverskort (Lady Powerscourt), a kojima su Miler i Krejk prisustvovali.
Miler je, na sledeći način, zapisao kako je prihvatio premilenijalizam:

Mi nemamo ni najmanjeg dokaza iz Svetoga pisma da bismo mogli očekivati obraćenje sveta
pre nego što se Gospod vrati. Našao sam u Svetome pismu, da će slavu Crkve i nesmetanu
radost svetih najaviti povratak Gospoda Isusa, i da će sve do tada stvari biti manje više u
neredu. Uvideo sam iz Reči da je nada apostolskih hrišćana bio Isusov povratak, a ne smrt; i
to me je, dakle, navelo da se radujem Njegovom povratku.

Iako je Miler stigao u Devon u vrlo slabom fizičkom stanju (skoro da nije očekivao da će
ponovo ugledati London), njegove misli su se sada uzdizale iznad misli o smrti i bile su
usmerene na povratak njegovog Spasitelja. Počeo je da razmišlja o tome kako bi mogao najbolje
da iskoristi svoje vreme do Njegovog povratka.
Miler je osećao da ga je Bog vodio, više nego ikad ranije, ka »višem nivou posvećenosti«.
Njegova zapažanja, u vezi toga, u njegovom dnevniku, navode na pomisao da je pažljivo
proučavao ono što je primio kroz Grovsov traktat Hrišćanska predanost: »Ne valja da sluga,«
pisao je, »traži da bude bogat, veliki i slavan u svetu, u kome je njegov Gospod bio siromašan,
mali i potcenjen«.
Sve u svemu, opisao je promenu, koju je doživeo dok je bio u Devonu, kao da je bio »po
drugi put obraćen«. U jednom pismu, mnogo godina kasnije, Miler je ovako pisao:

Postao sam vernik Gospoda Isusa početkom novembra 1825. godine ... Prve četiri godine,
uglavnom sam proveo u velikoj slabosti; ali, jula 1829. ...došlo je do potpunog predavanja
srca. Potpuno sam se predao Gospodu. Čast, zadovoljstvo, novac, moje fizičke i umne snage,
sve je bilo položeno pred Isusove noge, te sam postao veliki ljubitelj Reči Božije. Našao sam
sve u Bogu...

Miler se vratio u London u septembru, sa čvrstom odlukom da podeli svoje nove poglede i žar
za Gospoda sa svojim drugovima. Organizovao je sastanke molitve i čitanja Biblije, koji su se
održavali svakoga jutra od šest do osam sati, i na kojima su svi prisutni objašnjavali šta im je
Bog progovorio iz pročitanog odlomka. Posebno je jedan od studenata delio njegov žar za
duhovnim stvarima. Nekoliko večeri, kada je Miler naročito uživao u dobrom zajedništvu s
Bogom, odlazio bi posle ponoći kod svog prijatelja u sobu, gde ga je zaticao u sličnom stanju.
Njih dvojica bi zatim nastavljali molitvu do jedan ili dva sata ujutru. Miler bi se zatim vratio u
svoju sobu, ali više puta je osećao toliku radost, da skoro uopšte nije spavao do šest sati, kada je
trebalo ponovo da se sastane sa svojim prijateljima radi molitve i zajedništva.
Ali, Miler nije bio zadovoljan samo time da uživa u blagoslovima svoje vere i da deli svoje
poznavanje istine samo sa svojim hrišćanskim prijateljima. Verovao je da ga je Bog pozvao da
propoveda evanđelje i nije hteo da čeka da bude potpuno kvalifikovan kao misionar, pa da počne
da radi među londonskim Jevrejima. Napisao je svoje ime, prezime i adresu na stotine traktata i
deleći ih, pozivao je one koji su ih primali da dođu kod njega na razgovor o Božijim stvarima.
Propovedao je na omiljenim mestima gde su se Jevreji sastajali i redovno čitao Bibliju
pedesetorici jevrejskih dečaka ― postao je učitelj u nedeljnoj školi.
Pred kraj novembra 1829. godine Miler je počeo da se pita da li bi trebalo da nastavi saradnju
sa Londonskim društvom za širenje hrišćanstva među Jevrejima. U korenu njegovog razočaranja
bile su iste ideje koje su se razvijale za vreme njegovog boravka u Tinmotu prethodnog leta. Sve
više je osećao da bi kao Hristov sluga, trebalo da bude vođen Svetim Duhom u misionarskoj
delatnosti, a ne da ga ljudi vode. Jedan od zahteva Odbora je bio da treba da provede veći deo
vremena u radu među Jevrejima. Miler je voleo Jevreje i to je već dokazao svojim radom među
njima u Londonu. Međutim, činilo mu se da je duhovni plan za njega bio da se naročito potrudi
da prvo propoveda Jevrejima, ali ako oni odbace evanđelje da propoveda i nejevrejima.
Ako bi služio pod pokroviteljstvom Društva, bilo je verovatno da bi ga poslali na Kontinent,
gde su nerukopoloženi radnici bili sprečavani da slobodno služe. Savest mu nije dozvoljavala da
ga rukopolože ljudi za koje je on mislio da možda nisu ni obraćeni. Bio je sve sigurniji da ne bi
mogao da radi neometano sa »utvrđenom« crkvom koja ― kako mu se činilo ― jasno nije htela
da primi Reč Božiju za svoj krajnji autoritet.
Do dvanaestog decembra 1829. on je već bio odlučio da piše Odboru Društva i da ga upozna
sa svojim pogledima. Ali, kao što je bilo tipično za njega, odlučio je da sačeka još mesec dana i
da još malo porazmisli o tome da bi bio siguran da preduzima pravi korak. Pre nego što se
sasvim odlučio, putovao je ponovo u Devon s namerom da uzme mali odmor. Međutim, obrt
događaja je bio takav da se u London nikada više nije vratio kao student.
Planirao je da provede dve nedelje u Eksmotu i čvrsto je odlučio da ne gubi vreme. Prvoga
jutra je propovedao u Ebenizer crkvi o razlici između hrišćanina i radosnog hrišćanina. Nekoliko
prisutnih ga je odmah zamolilo da govori i posle podne, što je i učinio, te je iskoristio priliku da
predloži sastanak u kapeli svakoga jutra u deset časova, da bi im izlagao Pavlovu poslanicu
Rimljanima.
Drugoga dana, posle njegovog prvog izlaganja poslanice Rimljanima, jedan verni Devonšanin
mu je prišao s predlogom:
»Za poslednjih mesec dana molio sam se da Gospod učini nešto za Limpston, veliku parohiju
gde je malo duhovnog svetla. Tamo je Veslijanska kapela i verujem da će vam dozvoliti da tamo
propovedate«.
Miler je rado prihvatio predlog i sledećeg dana, bila je to nedelja, zatekao se u Limpstonu,
uživajući u opojnom mirisu blatnih obala ušća reke Eks. Nije imao nikakve poteškoće da dobije
dozvolu da toga dana dva puta propoveda u Veslijanskoj kapeli u tome selu. Skoro svakoga dana
sledeće sedmice držao je sastanke »u jednoj prostoriji sa nekoliko gospođa, da bismo zajedno
čitali Sveto pismo«; i propovedao je u jednom drugom selu, blizu Eksmota.
Zbog sve većih obaveza, odlučio je da odmah piše Odboru u Londonu da bi mogao da nastavi
s propovedanjem dok ne donese odluku u vezi njega.
U pismu je naveo kakvi su bili njegovi misionarski pogledi pre nego što se priključio Društvu
i kako su se oni otada promenili. Rekao je da im mnogo duguje što su ga doveli u Englesku, jer
je primio mnoge blagoslove; bio bi srećan da im služi u budućnosti bez plate, alo bi mu dozvolili
da ide iz mesta u mesto, po celoj Engleskoj, onako kako ga Gospod uputi da propoveda kako
nominalnim hrišćanima, tako i Jevrejima. Zamolio ih je da mu pošalju primerke Svetog pisma na
jevrejskom jeziku i traktate za Jevreje.
Kao odgovor, primio je pismo jednog od sekretara, »koji je uvek bio ljubazan prema meni« i
službeni odgovor od Odbora:

Londonsko društvo za širenje hrišćanstva među Jevrejima.

Na sastanku misionarskog sub-odbora, održanog 27. januara 1830. u kući Društva, 10

Vordrob plac, Doktorska opština, pročitano je pismo g. Dž. F. Milera.

Donesena je odluka da se g. Miler obavesti, da i pored toga što se Odbor iskreno raduje
svakom uspehu u znanju i milosti koje je on mogao da primi kroz učenje Svetoga Duha, ipak
smatra da je neprikladno za Društvo da zapošljava one ljude koji nisu spremni da se povinuju
vođstvu Odbora u misionarskim pitanjima; i da sve dok g. Miler ostaje pri svojim sadašnjim
pogledima u vezi toga, Odbor ne može da ga smatra za studenta. Ukoliko ga zrelije
razmišljanje o prošlosti navede da promeni svoj stav, Društvo će rado obnoviti dalju saradnju
sa njim.

Tako se završila Milerova saradnja s Društvom zbog kojeg je došao da služi u Engleskoj. On
nije pripisivao nikakvu krivicu tom društvu i uvek je bio zahvalan za pomoć koju je dobio od
njega. Ali, istovremeno, nikada mu nije bio žao zbog razilaženja. Sada je bio slobodan da
sprovede u praksu svoje iskreno verovanje da »sluga Hristov ima samo jednog Gospodara« i da
radi kad god i gde god ga njegov Gospodar uputi.
Posle tri nedelje koje je proveo u Eksmotu, Miler je pošao u Tinmot s namerom da bude
desetak dana sa svojim prijateljima koje je tamo stekao za vreme oporavka prethodnog leta. Put
od Eksmota do Tinmota nije dugačak kad se meri pravom linijom gavranovog leta: Eksmot leži
odmah tu istočno od ušća, gde reka Eks utiče u more, a Tinmot leži s druge strane, nekoliko
milja jugozapadno. Ali, za one koji poput Milera, nisu mogli da lete, put je išao zaobilazno skoro
dvadeset milja do najniže tačke reke Eks u Kauntes Vearu, ili pak zamornom plovidbom lađom
od Eksmota do Starkrosa. Međutim, nadoknada za umornog putnika bio je očaravajući pejzaž.
Preko ušća se pruža divan pogled sve do Povderama i šuma Mejmheda, a iza njih, na Holdon
brda. Belvederska kula je 1830. godine stajala onako kako i dan-danas stoji, kao obeležje većeg
dela Devona. To je bio predeo sa kojim je Miler trebalo da se upozna, ne kao što je mislio za
desetak dana nego za sledeće dve i po godine. Ko bi očekivao da će se mladi pruski čovek, koji
nije otišao u vojsku zbog lošeg zdravlja i koji je veoma slabo govorio engleski, nastaniti na
zapadu zemlje sve do svoje smrti potkraj veka. Putovao je u Tinmot sa nešto više od pet funti u
džepu, bez prihoda i bez zaposlenja. Ali, za vreme te dve i po godine Džordž Miler je počeo da
uči lekcije koje su ga osposobile za rad koji se nalazio pred njim.
 4

Školovanje pored reke Tejn

T INMOT je već imao dugu istoriju kao mali primorski, ribarski i pijačni grad, kada je
krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka, postao modensko primorsko
odmaralište. I Kits (Keats) i Fani Barni (Fanny Burney) su bili tamo među ostalim
plemićima. 1827. godine, otvoren je most koji je spajao grad sa Šeldonom, divnim selom na
suprotnoj obali ušća reke Tejn, gde je živeo Henri Krejk.
Uskoro po dolasku u Tinmot, jedan član skupštine Ebenizer predložio je Mileru da razmisli o
mogućnosti da postane njihov pastor, jer je tadašnji pastor trebalo da ode. Miler je odgovorio da
ne namerava da pusti koren u bilo kojem mestu, nego da želi da putuje po zemlji i propoveda gde
i kada ga Bog uputi.
Prve večeri u tom kraju, Henri Krejk je zamolio Milera da propoveda u Baptističkoj crkvi u
Šeldonu. Među okupljenima su se nalazila i tri pastora ― nijednom od njih se nije svidela
propoved. Ali, jedna devojka koja je bila sluškinja kod jednog od tih pastora, obratila se posle
službe; Miler nije mogao da ne primeti da je ona ipak mnogo puta slušala propovedi svoga
gospodara.
Miler je propovedao svake večeri te prve nedelje, ili u Šeldonu, ili u Tinmotu. Pojedinci koji
su prema njemu bili prijateljski raspoloženi prošlog leta, sada su postali neprijateljski nastrojeni.
Miler je došao do zaključka: »Gospod je hteo da radi u Tinmotu kroz mene, ali satana je, plašeći
se toga, gledao kako da mi se usprotivi«. Ipak, nekolicina su se odazavala evanđelju i već te prve
nedelje su postali hrišćani.
Uprkos protivnicima, u Ebenizeru je bilo sve više onih koji su bili za to da Miler postane
njihov pastor. Tako je posle dvanaest nedelja, cela zajednica jednoglasno odlučila da pozove
Milera za pastora.
Miler je prihvatio poziv, ali je rekao da će ostati kod njih samo onoliko dugo koliko bude
siguran da je to Božija volja.
Nije odustao od ideje da ide od mesta do mesta onako kako bi ga Bog uputio. Skupština mu je
ponudila 55 funti godišnje. Kasnije, kada se crkva brojčano uvećala, povećali su mu platu. Ali,
kad je Miler produbio svoja gledišta ovaj metod izdržavanja je odbacio. Iako je živeo u Tinmotu,
Miler je počeo redovno da propoveda u Eksiteru, Topšamu, Šeldonu, Eksmotu, Limpstonu,
Bišopstejtonu, Čadleju, Kolomptonu i Njuton Abotu. Početkom aprila 1830. Miler je propovedao
u otmenom gradiću Sidmotu, gde se uputio u razgovor sa tri otmene gospođe. Razgovor je
skrenuo na predmet krštenja, te su ga zamolile da im kaže svoje mišljenje o tome.
― Gospodine Miler, šta mislite kakva su preimućstva u krštavanju male dece, a kakva u
krštavanju vernika?
Miler je često govorio protiv krštenja vernih. Odgovorio je:
― Mislim da ne treba ponovo da se krstim.
― Da li ste ikada čitali Sveto pismo i molili se u vezi sa tim? ― upitala je jedna od gospođa,
koja je bila krštena kao vernik.
 ― Nisam.
― Onda vas molim da nikada više ne govorite o tome dok ne budete to učinili.
Tako pokaran, Miler je odlučio da prouči to pitanje, na svoj osoben način, čitajući Novi zavet
od početka do kraja, pazeći naročito na odlomke koji su se odnosili na sporno pitanje. Došao je
do zaključka da bi samo vernici trebalo da se krste i da je uranjanje u vodu način biblijskog
krštenja. Dela 8:36-38 i Rimljanima 6:3-5 ostavili su naročito jak utisak. Malo kasnije, Henri
Krejk ga je krstio i skoro svi njegovi prijatelji su učinili isto, sledeći njegov primer.
Devon je velika oblast ― oko sedamdeset i pet milja od severa do juga ― ali vest o
sposobnom mladom Prusu koji se nastanio u Tinmotu brzo se širila. Na severu, u Barnstaplu,
jedan pravnik, Tomas Pagsli (Thomas Pugsley), podigao je kapelu i pozvao Miler da propoveda
na otvaranju, u junu 1830. godine. Miler je prihvatio poziv i dva meštanina su se obratila. U
stvari, skoro svaki put kada je Miler propovedao bilo je odziva; rekao je: »Gospod je tako
milostivo blagoizvoleo da me upotrebi, da je skoro svaki put blagoslovio reč koju sam
propovedao i tako posvedočio da me je On poslao, pa je time zadobio slavu, upotrebivši me kao
oruđe«.
Toga leta 1830. godine, Miler je odlučio da bi Ebenizer trebalo da sledi primer apostola u
Delima 20:7 i održava Večeru Gospodnju svake nedelje, iako je priznao da o tome nema
zapovesti ni od Hrista, a ni u poslanicama.
»Ja takođe verujem,« rekao je na sastanku, »da bi po Svetom pismu, naročito po Efescima 4 i
Rimljanima 12, trebalo dozvoliti Svetome Duhu da radi kroz bilo koga među braćom, ako je
Njemu volja da ih upotrebi i da bi tako članovi mogli da imaju koristi jedan od drugoga od
darova koje im je Gospod dao. U skladu s tim, onoj braći, koja su imala nešto da kažu što bi
moglo da koristi slušaocima, na sastancima je bilo omogućeno da opomenu ili pouče ostale«.
Tako je crkva Ebenizer, s Milerom kao pastorom, prihvatila osoben stil slobodne Braće pri
održavanju Večere Gospodnje. Nekoliko nedelja kasnije, u maju, Braća u Dablinu su na predlog
Lorda Kongletona iznajmila velike prostorije za licitaciju u Aungijer ulici. Izgleda da je sada bilo
u redu da se Večera Gospodnja slavi više kao javno svedočanstvo, nego što je to bilo onda kada
su se održavale u kući Francisa Hatčinsona. Plimutske skupštine su počele krajem 1831. godine,
i zahvaljujući svojoj veličini (do 1845. su imale oko hiljadu članova), kao i činjenici da su
privlačile propovednike i slušaoce iz cele Engleske i drugi skupovi su počeli da se organizuju po
sličnoj liniji, u raznim krajevima Ujedinjenog Carstva, i postali su poznati pod imenom
»Plimutska Braća«.
Uopšteno govoreći, nije bilo moguće da Braća još dugo budu članovi svojih prvobitnih
crkava, iako se Darbi 1832. godine u novinama još uvek spominjao kao »velečasni gospodin
Darbi«; Belet ga je 1834. opisao kao »neodvojenog od Engleske crkve«. Pišući jednom svom
prijatelju u decembru 1828. godine, ovako je opisao svoj položaj:

Kažete da sam raskinuo s pričešćivanjem; ako time želite da kažete da ja sada ne lomim hleb s
Anglikanskom crkvom, to onda nije tačno; ali ako mislite da vam se ja neisključivo
pridružujem, to je onda sasvim tačno, osećajući da je taj duh isključivosti suština rascepa,
zbog kojeg je apostol tako žestoko pokarao Korinćane. Ja, zato ne znam za razlike, nego sam
spreman da prelomim hleb i pijem čašu svete radosti sa svima koji ljube Gospoda i koji neće
olako govoriti loše o Njegovom imenu. Ja osećam da je svaki vernik sveta osoba, zbog toga
što Hristos prebiva u njemu i pokazuje sebe verniku koji se njemu klanja; pa i pored toga što
bi njegovih grešaka moglo da bude onoliko koliko mu je kose na glavi, moja dužnost je još
 uvek da mu se, sa svojim Gospodom, pridružim kao član tog tajnog tela i delim pričest i
zajedništvo sa njim, bez obzira kojom vrstom rada za Gospoda se on bavio.

Ubeđenje o jedinstvu svih vernika u Hristu, koje je sve više jačalo, delili su i Miler i Krejk.
Ono je na njih toliko delovalo da su i sami imali uticaja na razvitak tog pokreta.
Celog leta 1830. Miler nikada nije propuštao priliku da poseti Eksiter. To nije bilo samo zato
što je voleo divan put duž obale, od Tinmota do Starkrosa, koji se peo uzbrdo pored ušća reke
Eks do pokrajinskog grada. Privlačnost je bila na kraju puta ― Miler se zaljubio. On se nikada
nije poverio Antoniju da je veoma cenio porodicu Grovs, ali je to učinio pred njegovom sestrom
koja je ostala kod kuće 1829. godine. Meri Grovs je pazila kuću gđe Hejk (Hake), koja je bila
invalid i koja je vodila internat u kući Nordenheja. Miler je bio siguran da bi za njega bilo bolje
da je oženjen i mnogo se molio za izbor svog životnog druga. Gospođica Grovs nije mogla biti
idealniji odgovor na njegove molitve. Ona je, kao i njen brat, bila žarko predana Gospodu i u
potpunosti se slagala s Milerovom odlukom da se pouzda u Boga za sve svoje materijalne
potrebe. Po Milerovim rečima, svirala je lepo klavir i divno slikala; a što se tiče intelektualne
strane, studirala je englesku gramatiku, geografiju, istoriju, francuski, latinski i jevrejski ― a
mogla je da poduči Džordža i o astronomiji. Petnaestog avgusta joj je pisao i zatražio njenu ruku;
četiri dana kasnije se našao u Eksiteru, te je otišao do kuće Nordenhej. Meri je prihvatila njegovu
prosidbu i na kolenima su zamolili Boga da blagoslovi njihov budući brak.
Pronađena je nova domaćica za gđu Hejk i njih dvoje su se venčali 7. oktobra. Svadba je bila
jednostavna. Na venčanje su otišli pešice do crkve Sv. Davida, te ih je tamo velečasni Džon Abot
venčao. Zatim su se vratili sa svojim prijateljima u Nordenhej za Večeru Gospodnju. Potom su
poštanskim kolima otišli za Tinmot, a već sledećeg dana počeli su da rade za Gospoda. Da li je
neko čuo za medeni mesec?
Ubrzo po povratku u Tinmot, mladenici su odlučili da nije u redu da Džordž prima redovnu
platu. Njegova plata je dolazila od novca koji se plaća za sedišta u crkvi i pošto su bolja sedišta
bila skuplja, zauzeli su stav da je taj sistem dovodio do društvene diskriminacije i da je bio u
suprotnosti sa duhom onoga što je pisalo u Jakovljevoj 2:1-6. Zbog toga su sve naplate za sedišta
u crkvi ukinute i sedišta su postala besplatna.
Krajem oktobra Miler je rekao crkvi da se od sada odriče redovne plate. Izneo je svoje razloge
i pročitao Filipljanima 4. U kapeli je postavljena kutija s natpisom da svi oni koji žele da pomažu
g. i gđu Miler mogu da stave svoje priloge u kutiju.
Miler je, takođe, odlučio da od tada više ne traži, čak ni od braće iz Ebenizera, da ga
finansijski pomažu na bilo koji način. Više neće biti »odlaženja ljudima, umesto odlaženja
Gospodu«. Miler je priznao da je ta odluka »zahtevala više milosti negoli odricanje od plate«.
Ali ova odluka, verovatno više nego bilo šta drugo, čini njegovu životnu priču tako uzbudljivom.
U to vreme Džordž i Meri su, takođe, odlučili da bukvalno sprovedu zapovest iz Luke 12:33
»Prodajte svoje imanje i dajte ga kao milostinju«.
Milerovi su se celog bračnog života slagali u vezi tih značajnih načela i njihove primene u
praksi, koja su doneli na početku zajedničkog života. Gledajući unazad na ovo doba, Miler je
kasnije pisao: »To je bilo sredstvo kojim je pokazana nežna ljubav i pažnja našeg Boga prema
nama, Njegovoj deci, čak i u najmanjim pojedinostima, na način na koji tu ljubav i pažnju nikada
ranije eksperimentalno nismo spoznali; i to je naročito učinilo da potpunije upoznamo Gospoda
kao Boga koji čuje molitvu«.
Bišopstejton je lepo mesto na brdu iznad ušća reke Tejn sa divnim polgedom na reku i preko
nje na Dartmor. Veći broj čanova Ebenizer zajednice je živeo u samom selu. Još od normanske
okupacije ono je pripadalo vladikama Eksitera, i po tradiciji je bilo jedno od najbogatijih
plemićkih dobara. Ali, dvoje posetilaca u selu novembra 1830. nisu bili bogati. Prošlo je skoro tri
nedelje otkako su se Milerovi odrekli svoje plate i spali na svega nekih osam šilinga. (Skoro
celog devetnaestog veka, u kojem gotovo i nije bilo inflacije, fizički radnik je obično zarađivao
oko 10 šilinga nedeljno.) Toga jutra su zamolili Boga da im da određenu sumu novca.
Trebalo je da posete jednu ženu koja je bila član njihove crkve i živela u istom selu. Njihova
domaćica je upitala Milera:
― Treba li vam novac?
― Draga sestro, rekao sam braći kada sam se odrekao plate da ću ubuduće govoriti samo
Gospodu o svojim potrebama.
― Ali On mi je rekao da vam dam određeni novac ― odgovorila je ona. ― Pre dve nedelje
pitala sam Ga šta bih mogla da radim za Njega i On mi je odgovorio da vam dam nešto novca.
Prošle subote mi je to ponovo stavljeno na srce, i još me nije ostavilo, a sinoć sam to osetila
toliko jako da nisam mogla a da ne porazgovaram sa bratom P. o tome.
Miler je mislio da bi bilo bolje da ne spominje okolnosti u kojima se nalaze, te je promenio
predmet razgovora. Kada su pošli, žena im je dala dve gvineje.
Sledeće nedelje u Eksmotu, kada im je ostalo oko devet šilinga, Miler se ponovo molio za
novac i u roku od trideset časova dobilisu 7 funti i 10 šilinga sa tri različite strane.
Posle prvih nekoliko nedelja, pošto su odlučili da traže novac samo od Boga, Miler je
primetio: »... Divim se Gospodnjoj nežnosti,« rekao je Miler prve nedelje posle odluke da samo
od Boga traži novac, »što nije stavio našu veru na veliku probu na samom početku, nego nas je
prvo ohrabrio i dozvolio nam da vidimo da je voljan da nam pomogne, pre nego što je našao za
shodno da je potpunije ispita«.
Bez sumnje se može reći da su neke situacije, vezane za primanje darova na osnovu Milerovih
finansijskih načela, bile komične. Marta 1831. godine, dok je boravio u Aksminsteru gde je
propovedao, pozvali su ga da provede nedelju u Čardu, u Samersetu. U takvim prilikama je
nerado primao darove, jer se plašio da ne ostavi utisak da propoveda za novac. Posle jednog
sastanka, brat je pokušao da mu da novac zamotan u papir, ali Miler nije hteo da ga primi.
Međutim, narod iz Samerseta nije bilo lako obeshrabriti. Ovaj odlučni vernik je silom zadenuo
papir u Milerov Džep i pobegao. Jedan drugi brat iz Čarda ga je naterao da primi soverin, ali tek
posle nečega što je ličino na rvanje.
Braća u Barnstaplu su smislila genijalna rešenja za Milerova odupiranja da primi darove, dok
je propovedao izvan Tinmota. Dok su Milerovi bili tamo u aprilu 1831. našli su u tašni gospođe
Miler jedan soverin koga je neko anonimno tu stavio. Kada su po povratku u Tinmot drugog
maja, otvorili kofer, iz njega je na patos ispao koverat. U njemu su se nalazila dva soverina i tri
penija. Tri penije su očigledno bila stavljena da zazveče kad budu vadili stvari iz kofera.
Kad se Miler odrekao plate, zamolio je odgovornu braću u Tinmotu da jednom nedeljno
otvore kutiju u predsoblju. Međutim, pošto su ta gospoda ili zaboravljala da izvade novac
jednom nedeljno, ili ih je bilo sramota da iznesu pred Milera vrlo male sume, obično su praznili
kutiju jednom u tri do pet nedelja. To je bila nevolja za Milerove. Ali, Miler je iz principa
odlučio da o tome ništa ne govori. Zbog takve prakse su jedno vreme bili na ivici finansijskiih
poteškoća. U subotu, 11. juna 1831. godine, Miler i Henri Krejk su se vratili iz Torkija gde su
propovedali. (Krejk je zabeležio u svoj dnevnik kako je Miler u petak moćno propovedao.)
Milerovima je bilo ostalo svega 9 penija.
»Dragi Oče,« Miler se molio: »molim Te da podsetiš brata J. da nam je potreban novac i da
otvori kutiju«.
 Sledećeg jutra za doručak, Milerovi su imali tek toliko butera koliko je bilo dovoljno za
prijatelja i rođaka koji su im bili u poseti. Naravno, nisu spominjali okolnosti u kojima su se
nalazili, da gostima ne bi bilo neprijatno. Posle prepodnevne službe brat J. je sasvim
neočekivano otvorio kutiju i dao Mileru: jednu funtu, 8 šilinga i 10 i po penija, što su bile skoro
dve nedeljne plate, ako ne i više. Brat J. je očigledno savladao lekciju na težak način.
― Moja žena i ja prethodne noći nismo mogli da spavamo zbog brige da vi i gđa Miler možda
imate neku potrebu ― rekao je Džordžu.
Mileru je bilo teško da prikrije osmeh.
Način života Henrija Krejka je bio isti kao i Milerov, pa je to često produbljivalo njihovo
prijateljstvo. Osamnaestog juna Krejk je svratio do Milerovih.
― Imam samo jedan i po peni ― spomenuo je tokom razgovora. Kasnije se vratio pošto mu
je neko dao izvesnu sumu i dao im 10 šilinga. Sami su imali još samo 3 šilinga.
Dvadesetog jula Milerovima je anonimno poslana ovčija plećka i vekna hleba. Kasnije su
saznali da se pogrešno proširio glas da gladuju, te im je jedan zabrinuti prijatelj poslao
namirnice. Istina je bila da, i pored toga što su u ranim danima često finansijski padali tako nisto
da nisu imali ni jedan jedini peni, ili čak ni dovoljno novca da kupe hleba kad pojedu onaj koji se
nalazio pred njima, ipak, nikada nisu sedali za prazan sto. Miler je, međutim, priznao da je Bog
ponekad koristio ta pogrešna govorkanja da bi podsetio ljude na njihove potrebe.
Miler je desetog septembra dobio 6 funti i zabeležio u svoj dnevnik da je prethodnog meseca
primio 40 funti i raznorazne darove. Šesnaestog novembra Milerovi su morali da se mole za
ručak, pošto su ostali bez novca. Pomolivši se, otvorili su paket koji je stigao iz Eksmota. Između
ostalog u njemu se nalazila šunka, na kojoj je bilo više nego dovoljno mesa i za njih i prijatelja
koji je bio kod njih u poseti.
Miler se nije potpuno oporavio od bolesti koja ga je odvela u Devon. U subotu posle podne,
osamnaestog februara 1832. godine, došlo je do krvarenja u stomaku, pri čemu je izgubio dosta
krvi. Doktor, koga sam zamolio da prouči Milerov dnevnik iz tog perioda, veruje da razni
simptomi koje je opisao ukazuju da je ta vrsta krvarenja bila često fatalna ― iako se ne može sa
sigurnošću reći o kakvoj je bolesti bilo reč. Ne može se reći da se bespotrebno uznemirilo.
Sledećeg dana, u nedelju ujutro, čuvši za Milerov slučaj, došla su u posetu dva brata iz
Ebenizera.
― Šta je planirao za današnje propovedanje? ― upitali su. Danas bi obojica trebalo da
propovedamo izvan Tinmota, ali računajte na to da će jedan od nas ostati u Ebenizeru da vas
zameni pošto ste bolesni.
― Molim vas dođite za sat vremena pa ću vam dati odgovor ― rekao je Miler.
Kada su otišli, Miler se pomolio, i Bog mu je dao veru da ustane. Odlučio je da pođe na
prepodnevnu službu. Malo rastojanje, koje je morao da prepešači do crkve ga je izmorilo, ali,
ipak je mogao da propoveda. Glas mu je bio jak, kao i obično. Pred ručak ga je posetio jedan
prijatelj, doktor.
― Molim vas da ne propovedate posle podne, jer bi to moglo da vam nanese ozbiljne
posledice.
― Pod običnim okolnostima ― odgovorio je Miler ― slažem se da bi bilo nerazumno da
propovedam posle onoga što se desilo. Ali, Bog mi je dao veru da nastavim.
Ponovo je propovedao i poslepodne. Posle toga ga je njegov prijatelj doktor opet posetio.
― Preklinjem vas da danas više ne propovedate! Veliki je rizik da to učinite.
Ali, doktor nije mogao da se nosi s verom tvrdoglavog Prusa; opet je propovedao i uveče.
Posle službe se vratio kući i odmah otišao u krevet; došlo je vreme kada je i njemu bilo jasno šta
 je dosta.
Sledećeg jutra je ustao rano i proveo dan u poslu, kao i obično. U sredu, posle jutarnje službe,
pešačio je šest milja sa dvojicom prijatelja iz Njuton Abota, a zatim se povezao kolima do
Plimuta. Začudo, ovakav neobičan oporavak je delotvoran, pošto se u četvrtak osećao dobro, kao
pre krvarenja.
»Ne bih mogao da kažem,« pisao je, »da bih postupio na isti način ako bi se opet nešto tako
desilo; jer kada ni približno nisam bio toliko slab kao kad mi je pukao krvni sud, bez vere, ipak,
nisam propovedao. Ali, ako mi Gospod da veru, mogao bih opet da učinim isto, makar bio i
slabiji nego u vreme o kome sam govorio«.
Sa »darom« vere Miler je smatrao da je bio u stanju da uradi nešto, ali ako to i ne bi uradio, da
mu se ne bi računalo kao greh. U to vreme, Miler se često molio sa bolesnim vernicima sve dok
se nisu oporavili. On bi bezuslovno molio Boga za blagoslov zdravlja; kasnije je odustao od
bezuslovnog traženja ovog blagoslova. Njegove molitve su skoro uvek bile uslišene. Miler je
pravio razliku između »dara« i »milosti« vere. Verovao je da mu je, u to vreme, u nekim
slučajevima bio dat »dar« vere, tako da je bezuslovno mogao da moli i očekuje odgovor. Ali sa
»milošću« vere, Miler je verovao da čovek može da učini nešto, ili da veruje nešto, oslanjajući se
na Reč Božiju, ali ako odluči da ne uradi ili ne da ne veruje po njoj, da je to onda greh. Na
primer, da bi ozbiljno obolela osoba bila isceljena bio bi potreban »dar« vere, jer nema obećanja
da bi osoba trebalo da bude isceljena; ali da bi se verovalo da će Bog dati ono što je potrebno za
život, ako prvo tražimo Carstvo Božije i Njegovu pravednost, jednostavno nam treba »milost«
vere, pošto je to obećano u Mateju 6.
Osmog aprila 1832. Miler je zapisao u svoj dnevnik: »Danas se u meni javilo snažno osećanje
da Tinmot nije više mesto za mene i da bi trebalo da idem«.
Još od prošlog avgusta, on je počeo da oseća da je njegov rad u Tinmotu završen i da bi
trebalo da pođe dalje. Pitao se da li ga to Gospod šalje da putuje od mesta do mesta i da
pokušava da vrati hrišćane natrag Bibliji, umesto da bude u jednom mestu kao pastor. Štaviše,
uvideo je da je u drugim mestima propovedao sa više sile i radosti nego u Tinmotu, što je bilo
suprotno od njegovog iskustva, od ranije u istom gradu. Isto tako izvan Tinmota je privlačio i
veće skupove.
Henri Krejk, koji je bio u radnoj poseti Bristolu (privlačeći puno ljudi u Gedeon crkvu), pisao
je Mileru 13. aprila i pozvao ga da dođe da mu pomogne. Odgovorio mu je da će doći ako bude
jasno video da je to Božija volja. Petnaestog aprila uveče, pošto je propovedao u Ebenizer crkvi,
Miler je izneo bolnu vest pred svoju zajednicu:
― Moram da vam kažem da ću vas uskoro napustiti. Verovatno se sećate da sam vas upozorio
da ću ostati sa vama samo onoliko dugo, koliko budem osećao da je to Božija volja.
U nedelju 19. aprila, proliveno je dosta suza; ali, Miler je već bio siguran da zna Božiju volju.
Održao je svoju poslednju redovnu propoved u Torkiju i sedećeg dana je otišao iz Tinmota u
Bristol da se pridruži Krejku. Miler i Krejk su proveli zajedno deset dana u Bristolu
propovedajući u crkvama Gedeon i Pithej, kao i na lađi koja se zvala Klifton Ark koja je bila
adaptirana za molitveni dom. Njihova poseta je bila uspešna i bilo je puno obraćenja koja su
ostavila snažan utisak; bili su sigurni da im je Bog pokazivao svoju volju da rade u Bristolu.
Uveče, 29. aprila držali su sastanak u Gedeonovoj crkvi. To je bila njihova poslednja služba za
vreme ove posete i Henri Krejk je propovedao. Prolazi, stepenice propovedaonice i sakristija su
bile prepune naroda. Stotine ljudi je ostalo pred ulaznim vratima, jer se više nije mogao naći ni
santimetar slobodnog mesta. Sledećeg dana su pošli iz Bristola; desetine ljudi ih je molilo da se
vrate.
 ― Ja ću iznajmiti Betezdu i sam namiriti troškove ― obećao je jedan brat.
U Tinmot su se vratili drugog maja. Osamnaestog maja, dok se Miler molio u vezi sa
Bristolom, stigla je poruka da ode kod Henrija Krejka.
― Jedan član Gedeon crkve u Bristolu ― rekao je Krejk Mileru ― piše da su prihvatili našu
ponudu da radimo među njima pod uslovima koje smo postavili.
Ti uslovi, na kojima su njih dvojica insistirali, bili su: da propovedaju i rade u njoj, ne
pridržavajući se krutih pravila koja su vladala među starešinama u skupštini, nego onako kako
oni sami tumače Božiju volju; da se plaćanje za sedišta u crkvi ukine; kao i da nastave sa
praksom koju su imali u Tinmotu u vezi finansijske podrške.
Dvadeset i prvog maja, Miler je počeo da obilazi pojedine članove zajednice da bi se
pozdravio. To je bio naporan dan, u kojem je proliveno mnogo suza.
Te večeri je zabeležio u svoj dnevnik: »Da nisam bio potpuno uveren da je Božija volja da
idemo u Bristol, teško bih to mogao da podnesem«. Sledeći dan je proveo na sličan način i nije
bio manje ispunjen emocijama.
Dvadeset i trećeg maja, Miler je, sa svojom ženom i tastom pošao iz Tinmota za Eksiter.
Henri Krejk ih je sledio narednog dana. U Bristol su stigli, uveče, dvadeset i petog maja 1832.
godine. Upravo pred polazak iz Tinmota, dobili su 15 funti, bez kojih ne bi mogli da plate put.
Miler je proveo dve godine i pet meseci u Tinmotu. Kada je došao, skupština Ebenizera je
brojala osamnaest članova, a kada je pošao, pedeset i jedan. Miler i Krejk su stekli neprocenjivo
dušebrižničko iskustvo, koje će u potpunosti biti stavljeno na probu kada budu radili u mnogo
većim skupštinama u Bristolu; obojica su naučila da se oslanjaju samo na Boga za sve svoje
potrebe. Kada je stigao u Bristol, Miler je imao samo dvadeset i šest godina i njegovo rano
sazrevanje je verovatno najzanimljivije u ovoj priči od sada; ali svakako će mu biti potreban
čvrst karakter da bi izvršio delo za koje ga je Bog pripremio.
 5

Zvono zvoni

V
ISOKO iznad klisure reke Ejvon, gde Bristoljani uživaju svež vazduh, jedanaest meseci
pre nego što su Milerovi stigli u Bristol, postavljen je kamen temeljac. Ali ubrzo, pošto
je Ledi Elton održala slavlje u junu 1831. godine, nestalo je novca i došlo je do
privremenog zastoja u izgradnji vrlo smele konstrukcije Brunelovog visećeg mosta. U stvari, tek
posle projektantove smrti 1859. godine, most, visok skoro 75 metara preko reke Ejvon je bio
dovršen, povezujući novi put od Kliftona do predgrađa Li Vuda i Fejlanda.
Zato što su, veličanstvene, visoke litice klisure zaustavljale vetar koji je bio potreban
jedrenjacima, kao i zbog opasnosti koje su dolazile od strmih, blatnjavih obala reke Ejvon i
bristolske magle, još početkom devetnaestog veka Bristol je postajao sve manje popularna luka,
iako druga po veličini posle Liverpula. Liverpul je bio mnogo primamljiviji sa svojim ušćem
koje se protezalo na više milja. Godinu dana pošto što su Milerovi stigli 1833. oslobođenje
zapadnoindijskih robova zadalo je Bristolu takav udarac, koji je ubrzao propadanje grada u ranoj
viktorijanskoj eri. Međutim, Isambad Kingdom Brunel (Isambard Kingdom Brunel) je mnogo
učinio da bi zadržao ugled grada time što je dovršio svoju Veliku zapadnu železnicu i izgradio
parne brodove Veliki zapadnjak i Velika Britanija ― od kojih je poslednji bio sagrađen od
gvožđa i na pogon propelerom.
Za razliku od jednog drugog bristolskog dobrotvora, Edvarda Kolstona (Edward Colston),
Miler je osnovao svoj dom u Bristolu i tu živeo sve do smrti 1898. Pošto su stigli, Miler i Krejk
su proveli dve nedelje tražeći sigurnije konačište. Nisu mogli da nađu nešto što bi bilo
jednostavno i dovoljno jeftino, pa su zato 4. juna odlučili da se usrdno mole za tu potrebu. Ubrzo
su našli pogodno boravište. Miler je pisao: »Sobe su najjednostavnije opremljene i najjeftinije
koje smo mogli da nađemo, ali, ipak, su isuviše dobre za Isusove sluge; naš Gospodar nije imao
gde da položi glavu«. Plaćali su 18 šilinga nedeljno za dve dnevne i tri spavaće sobe, »ugalj i
poslugu«. Krejk je u to vreme živeo sa Milerovima.
Do kraja juna Mileru i Krejku je postalo jasno da bi trebalo da rade u centru Bristola, u
Betezda crkvi u ulici Džordža Velikog; osim već dogovorenog rada u Gedeonovoj crkvi u Nju
Faundlend ulici. Betezda je bila velika i moderna zgrada, koju je nekoliko godina ranije podigla
grupa pod vođstvom g. Kovana (Cowan), klerikalca koji se odvojio od državne crkve.
Međutim, skupština je u poslednje vreme rasformirana zbog teoloških raasprava. Ponuda da
Miler i Krejk preuzmu praznu zgradu, pružila im je mogućnost da rade po svojoj liniji i onako
kako su oni izlagali Sveto pismo. Čovek koji je živeo u tom kraju, ponudio se da plati stanarinu
za godinu dana, pa su tako 6. jula 1832. godine počeli da propovedaju u Betezdi.
Sećajući se tih ranih dana u Betezdi, V. Elf Tajler (W. Elfe Tayler) je pisao 1866. godine:
»Propovedali su naizmenično ― jednog Gospodnjeg dana g. Krejk je propovedao ujutro, a g.
Miler uveče; sledećeg Gospodnjeg dana obrnutim redom. Još od prvog dana privukli su veliku
pažnju. Crkva je bila prepuna, naročito uveče. Bez sumnje, to je bilo u neku ruku zbog nekih
neobičnih stvari u vezi sa njihovom službom. Nijedan ni drugi nisu bili Englezi ― jedan je bio
Škot, a drugi Nemac sa jakim akcentom i izgovorom«. Miler je video smešnu stranu te dodatne
primamljivosti njegovim propovedima. Pošto je jedna Bristoljanka bila obraćena, zapisao je da je
došla »samo iz radoznalosti da bi čula moj strani akcenat, pošto joj je neko spomenuo neke reči
koje ja nisam dobro izgovarao. Jedva da je ušla u dvoranu, a već je videla sebe kao grešnicu«.
U julu 1832. Miler i Krejk su počeli sa praksom večernjih razgovora, kada su ljudi mogli da
dođu i razgovaraju sa njima u kapelici pojedinačno, i to nikada nisu zapostavili. Prve takve
večeri bilo je toliko zainteresovanih da su dva pastora imala pune ruke posla više od četiri sata.
Nekoliko nedelja po dolasku u Bristol, Miler i Krejk su uvideli da su svo raspoloživo vreme
upotrebili za dušebrižnički rad. Miler je uvideo da će morati da odvoji posebno vreme da njegov
duhovni život ne bi trpeo. Uveče, 18. jula zabeležio je u svoj dnevnik: »Danas sam proveo celo
pre podne u kapelici u samoći. Ovo činim već neko vreme, zbog mnogo obaveza, ovo je jedina
mogućnost da mogu da budem u molitvi, čitanju Reči i razmišljanju«.
Tog jula 1832. godine u Bristolu je izbila kolera. Do sredine avgusta, epidemija je dostigla
zastrašujuće razmere i između dve i tri stotine ljudi se sastajalo (u 6 sati uveče) u Gedeon crkvi
da se mole za olakšanje nevolja.
Henri Krejk je 24. avgusta uneo u svoj dnevnik: »Naša susetka, gđa Vilijems, koja živi
nekoliko metara od nas, dobila je napad oko 3 sata ujutro i umrla oko 3 posle podne. Njen muž
se, takođe, zarazio i ne očekuje se da će ozdraviti. Zvono neprestano zvoni; ovo je strašno
vreme«. Iste večeri Miler je zabeležio: »Upravo sada, u deset sati uveče, zvoni pogrebno zvono, i
zvonilo je većim delom večeri. Skoro po ceo dan zvoni... Kad bi me ove noći pokosila kolera,
moja jedina nada i pouzdanje bili bi u krvi Isusa Hrista prolivenoj za oproštenje mojih
mnogobrojnih grehova«.
Oba čoveka su pokazala hrabrost za sve vreme nevolje i neustrašivo nastavili sa svojim
dušebrižničkim radom, posećujući, i danju i noću, mnoge žrtve kolere. Ni celog septembra
epidemija nije pokazivala znake opadanja.
Usred te opasnosti, Meri Miler je očekivala bebu. Kada je 16. septembra počeo porođaj, ona
se jako razbolela. (Njena bolest nije bila u vezi sa epidemijom.) Miler je proveo celu noć u
molitvi. Sledećeg dana Meri je rodila devojčicu. Uprkos svemu, i majka i dete su se dobro
osećali. Devojčici su dali ime Lidija i ona je bila jedino dete koje je preživelo rano detinjstvo.
Nedelju dana kasnije Miler je pisao:

Prošle noći, brat Krejk i ja smo bili pozvani iz kreveta da posetimo ženu koja je bolovala od
kolere. Užasno je patila. Nikada ranije nismo videli tako uznemiravajući slučaj. Skoro da
nismo mogli ništa da joj kažemo zbog njenog kukanja. Osećao sam se kao da je kolera
prelazila na mene. Kad smo se vratili kući, predali smo se u Gospodnje ruke, i On nas je
milostivo sačuvao. Jadnica, umrla je danas.

Početkom oktobra najveći jek epidemije je bio prošao tako da su Miler i Krejk mogli da
odvoje dan za zahvaljivanje. Bilo je čudo da je samo jedan član iz te dve crkve, Betezde i
Gedeona, umro za vreme epidemije.
Krejkova prva žena je umrla mlada još početkom 1832. godine u Tinmotu. Ponovo se oženio
20. oktobra. Zbog toga, kao i zbog rođenja Lidije, njihovo prvo prebivališe je postalo suviše
malo. Baš kad su počeli da razmišljaju o tom problemu, stanar u kući koja je pripadala Gedeon
crkvi iznenada se iselio. Crkva je tada ponudila kuću Mileru i Krejku i predložila da im kupi
nameštaj. Ova dvojica se nisu sa tim slagala, bojeći se da to za crkvu ne bude isuviše veliki
finansijski teret. Međutim, nekoliko braće je navaljivalo da se to učini i Miler i Krejk, pošto su se
prethodno molili u vezi sa tim, prihvatili su ponudu, ali pod uslovom da nameštaj bude sasvim
jednostavan. Kuća je bila nameštena i Miler je zapisao: »Bratska ljubav je učinila da nameštaj
bude skuplji nego što smo želeli«.
Dvadeset i sedmog maja 1833. godine, obe crkve, Gedeonova i Betezda su se sastale na
zajedničku večeru. To je bila prva od mnogih koje su sledile, i koje su oduševljavale Milera,
najviše zbog toga, kao što je sam rekao: »što su nam unapred davale osećaj kada ćemo svi skupa
biti na Jagnjetovoj Večeri«. Dve crkve su se tada zajedno molile i pevale, a Miler je jasno i
glasno izneo da »bilo koji brat može pred svima da kaže ono što bi moglo da bude ostalima za
duhovnu izgradnju«. Prošlo je svega dvanaest meseci otkako je došao u Bristol, i sada, gledajući
mnoštvo koje se okupilo u sali, Miler je razmišljao o protekloj godini. Betezda je već imala
šezdeset članova, a u gedeonsku zajednicu je primljeno skoro pedeset novih članova. Znao je da
se šezdeset i pet ljudi obratilo kroz Krejkove i njegove propovedi. Mnogim »otpadnicima« se
vratila prva ljubav za Hrista, a mnogi hrišćani su bili ojačani u veri. Miler je razmišljao da je to
svakako bio dovoljan dokaz da je bila Božja volja da dođu u Bristol.
Za sve to vreme, Miler je živeo onako kako je navikao u Tinmotu ― zaviseći od Boga za sve
svoje potrebe, kao i za sve potrebe svoje porodice. Za vreme drugog leta u Bristolu (1833.)
pažljivo je zabeležio sve darove koje je primio, kako velike, tako i male:

22 juni. Jedan brat je poslao Krejku i meni po šešir. To je bilo u znak ljubavi i zahvalnosti,
»kao zahvalnu žrtvu«, rekao je. Ovo je četvrti šešir koji mi je Gospod dosada tako ljubazno
poslao, kad god, pa štaviše i pre nego što mi je ustrebao. Između 19. i 27. avgusta nekoliko
ljudi nam je poslalo zamašnu količinu voća. Kako je to vrlo ljubazno od Gospoda, da nam ne
šalje samo ono što je neophodno za život, nego i ono što nam je potrebno zbog slabosti tela ili
za čim imamo apetit i što smo poželeli! Tako nam je Gospod slao vino ili pivo kad nam je
trebalo; ili, kad nam se prohtelo, ali zbog siromaštva braće, mi ne bi trebalo da smatramo da je
ispravno da trošimo novac na takve stvari. Ali, ipak, On nam je poslao živinu, ulov, itd., da bi
zadovoljio našu želju. Mi zaista nismo služili škrtog Gospodara.

Krajem decembra 1833. prošlo je preko tri godine otkako su Milerovi odlučili da nikada ne
traže od bilo koga nešto što im treba, nego da se uzdaju samo u Boga. U prvoj od te tri godine,
on je primio preko 150 funti, u drugoj skoro 200, a 1833. godine 267 funti, 15 šilinga i 8 ¼
penija ― Milerovim računima nikada nije nedostajala preciznost!
Početkom januara 1834. neko je otkrio da su lopovi upali u Gedeonovu crkvu. Miler je
zadržao svoj smisao za humor i zapisao u svoj dnevnik: »Obili su ulaz, ali, ili su bili udareni
slepoćom ― pošto nisu primetili vrata koja su bila otključana, ili su bili toliko uznemireni pre
ostvarenja svoje zamisli; kad nisu ništa odneli.«
Ali, najznačajnija stvar, koja se desila 1834. godine, je bila što su Miler i Krejk osnovali
»Institut za poznavanje Svetog pisma kod kuće i u inostranstvu«, 1 koji još i danas cveta uprkos
svom nemaštovitom nazivu. Tri cilja toga Instituta su bila: prvo da pomogne otvaranju osnovnih,
nedeljnih i škola za odrasle, u kojima bi se predavalo Sveto pismo; drugo, deljenje Biblija; i
treće, pomaganje misionarskog rada. Danas je najpoznatiji ovaj treći cilj, i Institut danas šalje u
inostranstvo oko 30.000 funti godišnje. U martu 1834. godine Miler i Krejk su sazvali sastanak
na kome su izneli načela po kojima su nameravali da Institut radi:

1
“Scriptural Knowledge Institution for Home and Abroad”
 ... Mi ne nameravamo da tražimo od neobraćenih ljudi, koji su na položaju ili koji su bogati,
da potpomažu ovaj Institut, zato što smatramo da bi to bilo nečasno za Gospoda. U ime našeg
Boga mi podižemo svoju zastavu (Psalam 20:5); samo će On biti naš Pokrovitelj, i ako nam
On pomogne bićemo uspešni, a ako On ne bude na našoj strani, nećemo uspeti.

Mi ne nameravamo da tražimo novac od nevernika; (2. Korinćanima 6:14-18); iako, ne

osećamo da smo ovlašćeni da odbacimo njihove priloge, ako ih oni dobrovoljno ponude (Dela
28:2-10). Odbijamo u potpunosti pomoć nevernika u vođenju i izvršavanju stvari koje se tiču
ovog Instituta (2. Kor. 6:14-18).

Mi ne nameravamo da uvećavamo polje rada upuštajući se u dugove (Rim. 13:8), a posle da

tražimo pomoć od Hristove Crkve, zato što smatramo da se to kosi kako sa slovom, tako i sa
duhom Novoga zaveta; nego u tajnoj molitvi ― neka nam Bog pomogne ― iznosićemo
potrebe ovoga Instituta pred Gospoda i raditi u saglasnosti sa onim što će nam Bog dati.

Mi ne mislimo da računamo uspeh Instituta na osnovu novca koji je dat, ili na osnovu broja
podeljenih Biblija, nego na Gospodnji blagoslov nad njegovim radom; koji očekujemo u
srazmeri sa tim koliko će nam On pomoći dok čekamo na Njega u molitvi.

Za prvih sedam meseci svog postojanja, Institut je obezbedio da 120 dece pohađa nedeljne
škole, 40 odraslih škole za odrasle i da se preko 200 dece obrazuje u osnovnim školama.
Podeljeno je hiljadu Biblija i Novih zaveta, a u inostranstvo poslato 57 funti.
Devetnaestog marta Meri Miler je rodila sina koga su nazvali Ilija ― »Moj Bog je Jahve«.
Zbog toga su, pošto su živeli skoro dve godine sa Krejkovima, Džordž i Meri odlučili da bi sa
Lidijom i Ilijom trebalo da žive samo u svojoj kući. Tako su se 15. maja preselili u Pavlovu ulicu
broj 21, koja je bila na kraju reda povezanih kuća u Haj Kingsdaunu. Kuća je bila dobro
sagrađena, ali nije bila lepa. Devet stepenika je vodilo do ulaznih vrata na prvi sprat iznad
suterena. Inače je bila četvorospratnica. Iza kuće je bio mali vrt koji je Miler nameravao da
koristi za molitvu i razmišljanje. U osamnaestom veku Kingsdaun je bio veoma traženo
predgrađe, popularno među bogatim trgovcima robljem. Ali u Milerovo vreme je bio manje
tražen i prilično zapušten. (Kuća broj 21 je nedavno srušena i sada je na tom mestu novogradnja.)
Milerovi su primili nekoliko značajnih novčanih darova da bi opremili novu kuću, kao i za
nekoliko ćilima.
Dva dnevnička zapisa u jesen 1834. godine, pokazuju da su Milerove lične potrebe još uvek
bile dobro podmirene: »18. septembar. Bio mi je poslan jedan brat, krojač, da mi uzme meru za
odelo. Moje odelo je opet počelo da se haba i zato je vrlo ljubazno od Gospoda što je ovako
postupio. 25. septembar. Danas mi je jedan brat poslao novi šešir«. Sačuvane fotografije govore
o tome da je obično bio uredno odeven; nema na osnovu čega da se zaključi da je bio neuredno
odeven.
Krajem 1834. Miler je zabeležio da je njegov prihod za tu godinu bio skoro 230 funti i da je
primio darove u vrednosti od 60 funti. Betezda je sada brojala 125, a Gedeonova crkva 132
člana. Od toga je preko sto duša bilo obraćeno kroz Milerovo i Krejkovo propovedanje.
Početkom 1835. Miler je proveo nekoliko meseci sa ocem i bratom u Hajmerzlebenu, u
Nemačkoj. Stari Miler je želeo da čuje o svetskim stvarima u Engleskoj, koje je njegov sin retko
kada spominjao u svojim pismima ― tako je njegov otac pitao da li je u Engleskoj zabranjeno da
se piše o takvim stvarima. U toku prve polovine aprila Miler se vratio u Bristol i zatekao Henrija
Krejka koji, bolujući od zapalenja dušnika, nije mogao da propoveda. Krejk je u maju otputovao
za Devon zbog promene vazduha.
Juni 1835. je bio tužan mesec za Milerove ― naročito za Meri. Oca je izgubila 22. juna, a
njihov sin Ilija je umro 26. od zapalenja pluća, kada mu je bilo petnaest meseci. Miler je pisao:

Moja molitva je sinoć bila da Bog milostivo osnaži moju dragu suprugu u ovoj nevolji,
ukoliko odnese mališana; i da ga uzme brzo k sebi, te mu tako uskrati muke. Nisam se molio
za detetovo iscelenje. Posle dva sata dragi mališan je otišao svojoj nebeskoj kući. Iste nedelje,
Gospod je uklonio i najstarijeg i najmlađeg člana naše porodice. Moja draga Meri oseća svoj
gubitak, ali, ipak je veoma podržana od Gospoda.

Ne zna se zašto se Miler nije molio za Ilijino ozdravljenje. Po njegovoj razlici između »dara«
i »milosti« vere, ovo je bila situacija gde je, u svom ranom hrišćanskom životu, ponekad primao
»dar vere« ― što će reći da je osećao da može da traži od Boga, bezuslovno, blagoslov zdravlja.
Izgleda da ovoga puta nije osećao da bi mogao to da učini. Dan pre Ilijine smrti Miler je u svoj
dnevnik jednostavno zabeležio: »Neka bude Gospodnja sveta volja u vezi sa mališanom«. A
nekoliko godina kasnije je pisao: »Kada mi je Gospod uzeo drago dete, moja duša je bila u miru
― u savršenom miru; kad sam plakao mogao sam da ronim samo suze radosnice. Zašto? Zato što
se moja duša uhvatila verom za reči: ›Takvima pripada nebesko carstvo‹. Matej 19:14. Dakle,
verujući onako kako sam ja verovao na osnovu ove reči, moja duša se radovala, umesto da žali,
jer je moje drago dete bilo daleko srećnije sa Gospodom nego sa mnom«.
Posle ovih gubitaka nastupile su finansijske brige. Početkom jula Miler je pisao: »Porez bi
trebalo da stigne svakoga dana, i po prvi put nemamo za to dovoljno novca, jer smo se istrošili
zbog naših skorašnjih nevolja. Neka Gospod milostivo pribavi«. Prošla su dva napeta dana pre
nego što je Miler mogao da zapiše: »Danas mi je bilo omogućeno da sa dobrovoljnim prilozima
u kutijama i onim što sam ostavio na stranu, platim porez pre nego što su došli da mi ga traže.
Veoma je ljubazno od Gospoda što je tako brzo odgovorio na moju molitvu«.
Ovo, međutim, nije bio kraj perioda uzastopnih proba na koje su Milerovi stavljeni 1835.
godine. Polovinom jula, Miler je imao velike tegobe sa varenjem i osećao je slabost u grudima.
Krejk je još uvek bio na oporavku u Devonu i Miler je bio primoran da odloži propovedničke
obaveze za nekoliko dana. Lekar je potvrdio da pati od stomačnih problema. Krajem meseca
problem zbog Milerove i Krejkove bolesti, bio je olakšan u neku ruku, kada im se jedan bivši
anglikanski propovednik priključio u radu Instituta za poznavanje Pisma, i za sledećih dvanaest
meseci prilično proširio njegovu delatnost.
Krejk se vratio iz Devona sredinom avgusta, ali iako mu se zdravlje poboljšalo, još uvek nije
mogao da govori. Dvadeset i četvrtog avgusta Miler je pisao: »Osećam se veoma slab i bolest me
muči više nego ranije. Pitam se da li bi trebalo da odem iz Bristola na neko vreme. Primio sam
poziv od jedne sestre da provedem kod nje nedelju dana na selu, i mislim da ću prihvatiti ponudu
i otići još sutra«. Dva dana kasnije je pisao: »Danas sam primio £5 za trošak odlaska na promenu
vazduha«. Malo kasnije je primio još £10.
Početkom septembra Miler je otputovao sa Meri, Lidijom i jednim slugom, koga su sada
zapošljavali, u Porteshed gde je na miru mogao da čita Foksovu Knjigu mučenika (Foxe’s Book
of Martyrs), jer je bio isuviše slab da govori, šeta ili piše. Knjiga ga je osvežila; i pošto mu se
snaga povratila počeo je sa jahanjem u prirodi. Međutim, uskoro je počeo da pada u potištenost i
dosadu »imajući kao glavno zanimanje jelo i piće, šetnju, kupanje i jahanje... Radije bih da sam
usred rada u Bristolu, ako se moj Gospod smiluje svom najnezaslužnijem sluzi«.
 Petnaestog septembra Miler je otkrio da čovek od koga je iznajmljivao konja nema dozvolu,
te je kao hrišćanin odlučio da više ne može da jaše životinju. Istoga dana je primio usrdni poziv
od prijatelja sa Ostrva Vajt da im dođe u posetu u Niton, blizu Ventonora; novca je, međutim,
bilo isuviše malo da bi cela porodica mogla da pođe na put. Ali sledećeg dana Miler je
neočekivano primio £6 i 13 šilinga koje mu je neko dugovao i pismo sa darom od £2 ― što je
bilo više nego dovoljno da pokrije troškove putovanja.
Na ostrvu Vajt su proveli nešto više od tri nedelje. Miler je pročitao još biografija mučenika u
engleskoj reformaciji i autobiografiju Džona Njutona (John Newton). Dvadeset i sedmog
septembra je bio Milerov trideseti rođendan i razmišljajući o svom proteklom životu pisao je:
»Osećam se kao nedostojni sluga. Mogao sam da živim mnogo više za Boga, a nisam!«
Pre nego što je pošao na spavanje 29. septembra Miler je, po prvi put otkako je počeo da
boluje, osetio da može da se moli da mu Bog obnovi zdravlje. Zapisao je u svoj dnevnik: »Sada
čeznem da se vratim u Bristol, ali, ipak, bez nestrpljenja, i osećam sigurnost da će me Gospod
ojačati za povratak«. Krajem sledeće nedelje, mogao je da zapiše: »Poslednjih nekoliko dana
vraća mi se snaga, ali još uvek osećam simptome slabog varenja. Mogao sam nekoliko puta da
govorim na porodičnom molitvenom skupu i da đacima izlažem Sveto pismo, a da zbog toga ne
osećam nikakve posledice«. Petnaestog oktobra su se vratili sa ostrva Vajt u Bristol. Miler se
ponovo dobro osećao i nalazio se na početku velike avanture vere koja će ga učiniti slavnim.
 6

Vidljivi dokaz

O
LIVER Tvist je bio odličan primer moći odevanja! Zavijen u ćebence koje je bilo
njegova jedina odeća, mogao je biti dete plemića ili prosjaka ― i najnabusitijem strancu
bilo bi teško da odredi kojoj društvenoj klasi pripada. Ali pošto je sada bio odeven u
stare cicane haljine, požutele od duge upotrebe, bio je označen i obeležen, te se odmah uklopio u
svoje mesto ― parohijsko dete ― siroče u sirotištu ― ponizni, poluizgladneli dečak koji radi
teške i dosadne poslove ― koga šamaraju i udaraju svuda po svetu ― koga svi potcenjuju i niko
ne sažaljeva.
Oliver je gorko plakao. Da je mogao da zna da je siroče, prepušten na milost i nemilost
crkvenim starešinama i nadglednicima, verovatno bi plakao još jače.
Tako je Oliverom Tvistom (1837.), Čarls Dikens (Charles Dickens) skrenuo pažnju javnosti na
očajan položaj siročadi. Knjiga je uputila gomilu optužbi protiv amandmana zakona za
siromašne od 1834. godine, koji su novine Tajms napale kao »užasnu mašineriju ... za ceđenje
srca bespomoćnih udovica; za uskraćivanje kore hleba izgladnelim starcima; za zatvaranje
siročadi u podrume sirotinjskih domova i za teranje u prostituciju nezaštićenih devojčica!«
Glavni cilj takvog zakona je bio da zaustavi dobrotvornu pomoć onim radnicima koji su primali
male plate, u obliku dodatka do koga se dolazilo oporezivanjem onih koji su primali iznad
minimalne stope. Taj amandman je onemogućivao zdravim radnicima, koji nisu bili u
sirotinjskim domovima da primaju bilo kakvu finansijsku pomoć. Nijedan sposoban čovek nije
primao bilo kakvu pomoć ukoliko se nije nalazio u sirotištu. Ona su, međutim, namerno tako
održavana da bi bila neprivlačna mesta, u kojima su postojala »velika ograničenja«. U stvari,
uslovi u sirotištima su postali nacionalna sramota; a deca koja su bila zatvorena među njihovim
zidovima brzo bi se demoralisala, živeći sa odraslim invalidima i nesposobnima za rad.
Lija i Harijet Kaliford su 1835. živele u Bristolu. Lija je imala pet, a Harijet devet godina.
Njihovi roditelji su bili siromašni i ― kao što je bio slučaj sa mnogim njihovim savremenicima
― pali su kao žrtve tuberkuloze. Medicina je bila nemoćna da pomogne, pa je zato Liji i Harijet
predstojala jadna budućnost. Ne samo da nisu mogle da očekuju od države da im zameni
roditelje, nego javnost uopšte nije imala sluha za njihove nevolje.
Privatna sirotišta su 1835. godine bila prava retkost. Dr Bernardo (Bernardo) je osnovao svoj
prvi dom 1866. godine, a Sperdžen sledeće, 1867. Nacionalni dečiji dom (National Children’s
Home) je osnovan 1869. godine, a Fegan (Fegan) je počeo sa svojim delovanjem 1870. Dečije
društvo Anglikanske crkve (Children’s Society), koje se u to vreme zvalo »Supruge i zalutali«, je
počelo rad 1881. godine. Ali, 1835. privatni sirotinjski domovi su se smatrali za revolucionarne
eksperimente.
Do 1830. godine u celoj Engleskoj i Velsu bilo je moguće naći svega dvanaest sirotišta. Bila
su mala, a u Bristolu nije bilo nijednog. Osam se nalazilo u Londonu, a ostala četiri u srezovima
oko Londona. Ali da su Kalifordove devojčice i živele u tim krajevima one, ipak, ne bi bile
odabrane ni za jedan od tih domova. Bile su sprečene na prvom mestu zbog toga što nisu mogle
da plate. Većina takvih domova je zahtevala da se uzimaju ona deca za koju je plaćena članarina,
ili za koju je obezbeđena godišnja ili doživotna pretplata. Cena doživotne pretplate se kretala od
100 do 250 funti. Drugo, Kalifordove devojčice bi bile odbijene zbog klasne pripadnosti. Tipični
prospekat bi jasno reklamirao da je dom namenjen za »decu roditelja srednje klase... koji su
svojoj deci za života mogli da obezbede solidno obrazovanje« ili »deci koja imaju pristojno
poreklo«. Jedan prospekat je govorio o tome da su njihova »deca uglavnom siročad sveštenika,
oficira ili poslovnih ljudi... nijedno dete ne može da se primi ako mu roditelji nisu držali ugledno
mesto u društvu, i tome slično. Izbor deteta je zavisio od ugleda njegove porodice«. Jedno drugo
sirotište je navodilo da se »deca domaće ili seljačke služinčadi, ili putujućih zanatlija ne
primaju«.
Srećom, zabranjivanje siročadi (što je postao jedan od najvećih britanskih problema) počelo je
da obuzima misli jednog od bristolskih građana u poslednjim mesecima 1835. godine. Još dok je
bio student u Haleu 1826., Miler je boravio dva meseca u jednom od najvećih sirotišta, koje je u
drugoj polovini sedamnaestog veka, podigao nemački pobožnik, Avgust Herman Franke (August
Herman Francke), profesor jevrejskog jezika na univerzitetu u Lajpcigu. Miler nikada nije
zaboravio to iskustvo; i potkraj 1835. godine prisetio se Frankeovog rada. U Milerovom
dnevniku se nalazi sledeći zapis:

20. novembar. Danas sam večerao kod jedne sestre gde sam naišao na Frankeovu biografiju.
Već dugo vremena, često razmišljam o tome da se upustim u sličan rad, iako bi on, možda,
bio manjeg obima; ne da imitiram Frankea, nego da zavisim od Gospoda. Neka mi to Bog
učini jasnim!

21. novembar. Danas mi je snažno bilo na srcu, ne samo razmišljanje o tome da osnujem
sirotište, nego i da nešto učinim. Zato sam se u vezi toga mnogo molio, da bih spoznao šta
Gospod misli o tome...

23. novembar. Danas sam primio iz Irske 10 funti za našu ustanovu. Tako mi je Gospod u
odgovoru na molitvu dao za nekoliko dana 50 funti. Ja sam tražio samo 40. To me je veoma
ohrabrilo i još više me podstaklo da razmišljam i da se molim za osnivanje sirotišta...

25. novembar. Juče i danas sam se ponovo mnogo molio za sirotište, i sve sam ubeđeniji da je
Bog uz mene. Neka me milostivo vodi!

Miler je proveo mnogo časova, moleći se u vezi gradnje sirotišta. Ispitivao je svoje pobude,
kako bi video da li misao ne potiče iz njegove želje da zadobije slavu za sebe. Pozvao je svoga
prijatelja Henrija Krejka da ispita njegove pobude.
― Ne nalazim ništa u tvojim pobudama što bi me navelo da pomislim da su nedostojne ―
rekao je Krejk. ― Hteo bih da te ohrabrim da sa tim projektom kreneš napred.
Milerova briga zbog lošeg stanja siročadi u devetnaestom veku, u Engleskoj, začela se više od
godinu dana ranije od Dikensove popularizacije tadašnjih okolnosti u Oliveru Tvistu. Nije bilo
sumnje ni u dramatičnosti problema, niti u Milerovu iskrenu brigu. Kada je došao u Bristol, jako
ga je dirnula sudbina dece koja prose po ulicama; a kada bi zakucala na njegova vrata čeznuo je
da učini nešto pozitivno da bi im pomogao. Oktobra 1834. je zabeležio u dnevnik svoju tugu
kada je čuo »priču o jednom siromašnom dečaku bez roditelja, koji je za izvesno vreme dolazio u
jednu od naših škola i, bar koliko smo mogli da prosudimo, za »njegovu dušu smo se dobro
pobrinuli ... ali koji je nedavno odveden u sirotište nekoliko milja daleko od Bristola«. Zapis se
završava sledećim rečima: »Neka me taj pritisak koji je učinio da jadni dečak bude uzet iz naše
škole, ako je Gospodnja volja, povede da učinim nešto i za ovozemaljske potrebe siromašne
dece!«
Ali, postojao je još jedan, takođe važan, razlog zašto je Miler razmišljao o osnivanju sirotišta:
on je hteo da pokaže svetu stvarnost onoga što se tiče Boga. Posećujući članove svoje dve
zajednice u Bristolu, uvideo je da bi veru ljudi trebalo ojačati. Jednom prilikom je posetio čoveka
koji je radio svoj zanat šesnaest časova dnevno. Bio je slabog zdravlja i njegova hrišćanska vera
mu je malo značila.
― Kad bi radio manje ― rekao je Miler ― tvoje zdravlje bi se poboljšalo i imao bi više
vremena da čitaš Sveto pismo i da se moliš. Tada bi doživeo i više duhovne radosti.
― Ali, ako budem radio manje ― odgovorio je čovek ― neću moći da zaradim dovoljno da
bih mogao da izdržavam svoju porodicu. Čak i sada, radeći prekovremeno, jedva spajam kraj s
krajem. Plate su tako male da sam primoran da radim mnogo da bih obezbedio za život.
»To nije pouzdanje u Boga«, razmišljao je Miler. »To nije vera u Hristove reči: ›Tražite prvo
carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se‹«.
― Dragi moj brate ― odgovorio je ― posao ne pruža sredstva za život tvojoj porodici, nego
Gospod; a On koji je hranio tebe i tvoju porodicu kad nisi mogao da radiš zbog bolesti, svakako
će pribaviti vaše potrebe. Tražeći hranu za svog unutrašnjeg čoveka i radeći manje, imaćeš
dovoljno vremena za odmor. Zar nije tačno da sada, pre nego što pođeš na posao provedeš samo
nekoliko trenutaka u molitvi, a kada se uveče vratiš sa posla i misliš da malo čitaš Božiju reč,
premoren si i telesno i umno da bi mogao da uživaš u tome? Zar sada ne zadremaš dok čitaš
Sveto pismo ili dok si na kolenima u molitvi?
Čekajući na odgovor, Miler je posmatrao izraz lica svoga prijatelja. Video je da se čovek slaže
sa tim da je savet dobar; ali, ipak je posumnjao. Nije bio spreman da se u potpunosti pouzda u
Boga na osnovu Njegove reči.
― Kako ću izlaziti na kraj? Kako ću moći da izlazim na kraj ako prihvatim vaš savet?
Miler se nije naljutio. Bilo mu je žao. Razmišljao je: »Kako bih voleo da imam nešto što bih
mogao da pokažem ovom bratu! Nešto što bi bilo vidljivi dokaz da je naš Bog i Otac isti verni
Bog kakav je uvek i bio; voljan, kao i uvek, da pokaže sebe kao Živoga Boga svima onima koji
se pouzdaju u Njega i u naše doba, kao što je to činio i ranije.«
Miler se ponekad sretao sa trgovcima čije ponašanje i poslovanje nije bilo sasvim pošteno.
Zbog toga su imali grižu savesti; neki su nalazili opravdanje za svoje ponašanje u tome što su
ukazivali na jaku konkurenciju ili mrtvilo u trgovini, govoreći da, kad bi vodili svoj posao u
saglasnosti sa Biblijom, nikada ne bi napredovali. Samo ponekad bi neko stajao uz Boga. Miler
je retko kada nailazio na odlučno pouzdanje u Boga za sve. I u takvim slučajevima Miler je želeo
da pokaže da se Bog nije promenio, i da nagrađuje one koji ne kriju »u srcu svom bezakonje«
(Psalam 66:18). Miler je dokazao Boga u svom sopstvenom životu; njegova želja je bila da i
drugi uživaju isto iskustvo.
»Ja smatram sebe obaveznim,« pisao je, »da budem sluga Hristove crkve, naročito u onome u
čemu sam i sam primio milost; naime u tome što sam mogao da prihvatim Boga na osnovu
Njegove reči i da se na nju oslonim«.
Osećao je da je Bog upotrebio njegova poznanstva sa hrišćanima koji nisu imali sigurnost i
ubeđenje u svojim životima, »da probude u mom srcu želju da dam crkvi uopšte i svetu, dokaz
da se On nimalo nije promenio; i zato mi je izgledalo da bih to mogao najbolje da učinim time
što ću osnovati sirotište. To je trebalo da bude nešto što bi se moglo videti čak i golim okom«.
 Miler je odlučio da se upusti u jednu pustolovinu, koja je daleko izazovnija i uzbudljivija, čak
i od podizanja Brunelovog velikog mosta u Kliftonu. Taj izazov je bio ovakve prirode:

Dakle, ako ja, kao siromašan čovek, jednostavno molitvom i verom pribavim, ne tražeći od
bilo kojeg pojedinca (Milerov kurziv) sredstva za osnivanje i rad jednog sirotišta, postojalo bi
nešto što bi, uz Gospodnji blagoslov, moglo da ojača veru Božije dece, pored toga bi služilo i
neobraćenim ljudima, svedočeći njihovim savestima da je Bog stvaran.

Da li je najvažniji razlog koji je Milera podstakao da osnuje dečiji dom bila želja da olakša
nevolju siročadi, ili pak, pokušaj da pokaže Božiju stvarnost?

Svakako ja sam želeo u svom srcu da me Bog upotrebi da bih praktično pomogao siromašnoj
deci koja su izgubila oba roditelja, a isto tako da se trudim, i na druge načine, da im uz Božiju
pomoć pomognem u ovom životu. Naročito sam želeo da me Bog upotrebi da naučim tu
dragu siročad strahu Božijem ― no ipak, prvi i najvažniji cilj toga rada je bio da se Bog
veliča time što će siročad, za koju se brinem, imati sve što im je potrebno, samo molitvom i
verom, a da pri tom ni od koga ni ja, ni moji pomoćnici ne tražimo bilo šta, da bi se kroz to
videlo da je Bog još uvek veran i da još uvek uslišava molitvu.

Jedne večeri toga decembra (1835.), na Milera su ostavile duboki utisak reči iz Psalma 81:10:
»Otvori usta svoja, i ja ću ih napuniti«. Do te večeri, iako se mnogo molio o preimućstvima i
problemima osnivanja dečijeg doma, nije se molio određeno da Bog za to pribavi i sredstva. Ali
pročitavši ovaj psalam, odlučio je da primeni reči Svetoga pisma za potrebe sirotišta.
»Dragi Bože,« molio se, »molim te pribavi prostorije, hiljadu funti i pogodno osoblje koje će
paziti na decu«.
Miler je već naučio da se uzda samo u Boga za potrebe svoje porodice. Sada je tražio od
Njega da udomi, hrani i odeva jednu daleko veću porodicu čije su potrebe bile mnogo veće.
Usudio se da traži od Boga da pruži još dokaza o svojoj stvarnosti i ljubavi.
 7

Čije je zlato i srebro

7 . decembar. Danas sam za sirotište primio prvi šiling. Kasnije sam od jednog brata Nemca,
primio još jedan šiling. 9. decembar. Danas poslepodne smo dobili prvi deo nameštaja ―
veliki orman«.
Miler je devetog uveče govorio na sastanku na kome je izneo u kratkim crtama predlog za
Dečiji dom.
»Dom će biti osnovan,« rekao je, »samo ako Bog pribavi sredstva i pogodno osoblje koje će
ga voditi. Bio sam tako vođen da mislim da je ova stvar od Boga. Dakle, ako je tako, onda On
može da utiče na svoj narod u bilo kojem delu sveta. Ja ne gledam ni na Bristol ni na Englesku,
nego na Živog Boga, čije je zlato i srebro. On će dati meni i bratu Korseru, koga je Gospod
učinio voljnim da mi pomogne u ovom radu, ono što je potrebno. (Džon Korser je bio
anglikanski klerik koji se predao da živi kao gradski misionar u Bristolu i da pomaže Mileru.)
»Ni pod kakvim okolnostima,« nastavio je Miler, »ni od jednog pojedinca se neće tražiti ni
novac, ni materijal. Neće biti naplate za primanje i neće biti bilo kakvog ograničenja za ulazak na
osnovu klasne ili verske pripadnosti. Svi oni koji žele da budu uključeni kao učitelji, upravitelji i
pomagači moraju da budu pravi vernici i prikladno osposobljeni za rad. Biće primljena samo ona
deca koja su izgubila oba roditelja. Devojčice će biti obučene za službu, dečaci za zanat;
dužnosti će im biti u saglasnosti sa njihovim sposobnostima i telesnim mogućnostima, te da na
taj način daju doprinos za svoje izdržavanje. Ustanova će biti samo za decu koja su zaista bez
igde ikoga svoga, a bilo koje siroče čiji rođaci su u mogućnosti i voljni da plate njihovo
izdržavanje neće se primati. Deca će dobiti osnovno obrazovanje. Glavni i naročiti cilj ove
ustanove će biti da se trudi, uz Božiji blagoslov, da odgoji tu dragu decu u poznavanju Isusa
Hrista, uz učenje Svetog pisma«.
Kada je Miler završio, kolekta nije uzeta; međutim, neko mu je, ipak, dao deset šilinga. Jedna
žena se ponudila da pomaže u radu i Miler je otišao kući zadovoljan i siguran da će plan moći da
sprovede u delo.
Sledećeg dana je izgledalo kao da će ta njegova sigurnost biti nagrađena. Miler je primio
pismo od jednog bračnog para.

Nudimo se za službu u sirotištu koje imate u vidu, i ako nalazite da smo za to sposobni.
Takođe dajemo nameštaj i druge stvari, koje nam je Gospod dao, da se koristi u njemu; i da
radimo bez ikakve plate; jer verujemo da, ako je Gospodnja volja da nas zaposli, On će se
pobrinuti za sve naše potrebe.

Uveče je Milerovima došao prijatelj i doneo tri posude, dvadeset i osam tanjira, tri zdele,
jedan bokal, četiri lončeta, tri slanika, jednu trenicu, četiri noža i pet viljušaka ― što je Miler sve
pažljivo uneo u svoj dnevnik.
 Miler se sledećeg dana molio: »Dragi Bože, molim te da mi pružiš još dokaza o tome da je
sirotište po Tvojoj volji«. Dok je još bio na kolenima neko je doneo tri posude, dvanaest tanjira,
jednu zdelu i ćebe.
»Hvala ti, Oče,« rekao je Miler. »Molim Te da mi danas daš još ohrabrenja!«
Malo kasnije iz neočekivanog izvora primio je 50 funti.
»Dragi Oče, usuđujem se da Te opet molim za dalje nagoveštaje Tvoje naklonosti još ovoga
dana«.
Uveče je nek poslao dvadeset i devet jardi materijala i jedna žena se ponudila da radi. I tako
se nastavilo.
13. decembar. Danas je jedan brat podstaknut da daje četiri šilinga nedeljno, ili 10 funti i 8
šilinga godišnje, onoliko koliko mu Gospod bude davao sredstava; priložio je osam šilinga za
dve nedelje. Danas su brat i sestra ponudili svoju pomoć i sav svoj nameštaj i sve ono što imaju u
kući, kao bi mogli da budu korisno zaposleni u radu sirotišta.
14. decembar. Danas se jedna sestra ponudila za službu. Uveče se jedna druga sestra ponudila
da radi u ustanovi.
15. decembar. Jedna sestra je donela od nekoliko prijatelja: deset zdela, osam lončića, jedan
tanjir, pet desertnih kašika, obirač kajmaka, viljušku za prženje hleba, sito za brašno, tri noža i
viljuške, čaršav, jastučnicu, stolnjak; takođe i jednu funtu. Poslepodne smo primili pedeset i pet
jardi krevetskih presvlaka i dvanaest jardi platna.
16. decembar. U sobi sam izvadio iz kutije jedan šiling.
17. decembar. Prošle večeri i danas prepodne bio sam prilično obeshrabren u vezi sa
projektom, pitajući se da li bi u to zaista trebalo da se upuštam, pa sam zato tražio od Gospoda da
mi da još ohrabrenja. Uskoro nam je jedan brat poslao dva komada štampane tkanine, jedan od
sedam a drugi od dvadeset i tri i šezdeset santimetara pamučnog platna, četiri komada postave,
oko četiri metra ukupne dužine, čaršav i jard za merenje. Večeras je jedan drugi brat doneo stalak
za sušenje rublja, tri ogrtača, četiri ćebeta, dva slanika od tvrdog kalaja, šest cinkanih lončića i
šest metalnih kašičica za čaj; takođe je doneo 3 šilinga i 6 penija koje su mu dale tri osobe.
Istovremeno mi je rekao da je u srce jedne osobe došla želja da sutra pošalje sto funti.
18. decembar. Danas poslepodne je isti brat doneo od jedne sestre krevetski pokrivač, držač za
peglu, osam šolja i tanjirića, posudu za šećer, bokal za mleko, šolju za čaj, šesnaest naprstaka,
pet noževa i viljušaka, šest desertnih kašika, dvanaest kašičica za čaj, četiri češlja, i dve male
trenice; od jednog drugog prijatelja peglu, šolju i tanjirić. Istovremeno je doneo i sto funti koje su
ranije pomenute.
Kada je čuo ko je poslao 100 funti, Miler se snebivao da ih primi. Znao je da osoba koja ih je
poslala zarađuje 3 šilinga i 6 penija šijući, te je odlučio da je poseti.
― Iako sam vam veoma zahvalan za tako veliki dar ― rekao je ― hteo bih da se sasvim
uverim u to da ste pažljivo razmislili o tome šta činite.
― Posle smrti moga oca nasledila sam 480 funti ― žena je odgovorila Mileru. ― Odvojila
sam od velike sume da bih platila neke porodične dugove i dala sam majci 100 funti. Zatim sam
poslala 100 funti za sirotište.
Miler je dugo razgovarao sa njom, pokušavajući da je uveri da bi trebalo o svemu ponovo da
razmisli.
― Gospod Isus je dao poslednju kap svoje krvi za mene ― odgovorila mu je ― pa zar ja da
ne dam sav svoj novac? Ja bih radije da dam sav svoj novac koji imam za osnivanje sirotišta,
nego da ideja propadne. Evo još pet funti za siromašnije članove crkava Gedeon i Betezda.
 Darovi za sirotište su do kraja godine bili toliko ohrabrujući da je Miler mogao da govori o
otvaranju jednog malog doma početkom sledećeg aprila. Isprva bi ograničio primanje na
devojčice između sedam i dvanaest godina, s tim da ostanu u sirotištu dok ne budu pripremljene
za službu po domaćinstvima. Deca bi se primala iz bilo kojeg dela Britanije.
Darovi su nastavili da stižu i u novoj godini. Uveče, 5. januara, zazvonilo je zvono na
Milerovim vratima. Poslužitelj je otvorio vrata, ali ne posetiocu nego ― zaštitnoj rešetki za
kuhinju i jednoj posudi; njih je, bez sumnje ostavio donosilac koji je odlučio da ostane anonimni
davalac.
Miler se molio za svaku pojedinost svoga plana i za ono što mu je bilo potrebno za
predviđenu kuću; ali sve do sada nije tražio od Gospoda da pošalje decu. Uzeo je za gotovu
činjenicu da će biti podnesene mnoge molbe. Međutim do početka februara, iako je objavio da je
voljan da primi molbe, nije primio ni jednu. Zato je proveo celo veče moleći se za molbe;
sledećeg dana je stigla prva.
Neko je zatim rekao Mileru: »Velika kuća u Vilsonovoj ulici broj 6 se daje pod kiriju«.
Položaj kuće, blizu Gedeonove zajednice je bio pogodan, te je otišao da je pogleda. Zgrada je
bila na tri sprata i solidno građena. Posle molitve je odlučio da je iznajmi na godinu dana i počeo
da je oprema za tridesetoro dece. Darovi su nastavili da pristižu, u najvećoj meri dovoljni za prvu
potrebu: »2. april ... šest ćebadi, dva prekrivača za krevet, četiri prostirke, osam kapica, pet
ogrtača, šest dečijih keceljica...
»6. april. Tuce lavora i krčag ... pribor za kamin (mašice, lopatica, žarač, četkica), kotao,
kutija za ugalj, cinkana šerpa, tronožac, čajnik, tri šolje sa tacnama, lavor za ruke, tri mala
lavora, dva tanjira ... 22 pesmarice«. Miler i njegovi pomagači su završili opremanje broja 6 do
kraja aprila.
11. aprila 1836. stigla su prva deca. Bila su bleda i bojažljiva. Jedno od njih se zvalo Harijet
― Harijet Kaliford. Neki od njihovih privremenih staratelja, koji su očekivali da će Miler biti u
godinama i s bradom, iznenadili su se kada su ugledali mladog čoveka tridesetih godina. Deca,
iako su zapazila ozbiljnost svoga novog oca, ipak su bila privučena njegovim ljubaznim i mirnim
crtama lica. Miler ih je upoznao sa nasmejanom upraviteljicom i guvernantom koje su već bile
zaposlene. Niko, nikada ne bi mogao da ovim devojčicama povrati njihove roditelje, ali, ovde su
bili ljudi koji su odlučno hteli da učine, sve što je bilo moguće, da bi im nadoknadili gubitak.
Predstojeći zadatak je bio ogroman: svakoga dana, tri puta dnevno, sedam dana nedeljno,
pored osoblja, trebalo je nahraniti i tridesetoro dece. Trideset pari nogu će poderati trideset pari
cipela; odelo će se ili pohabati, ili postati suviše malo i moraće se zameniti drugim. Miler je
znao da bi njegov Bog bio osramoćen, ako bi deca ikada bila gladna ili loše obučena. Ali on se
nije uzrujavao; umesto toga on bi ponavljao toj porodici ili pomagačima Hristove reči iz Mateja
6:31 i 33:
»Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti? ili: šta ćemo piti? ili: šta ćemo obući? Jer sve to
traže mnogobošci; zna Otac vaš nebeski da vam je sve to potrebno. Tražite prvo carstvo i
pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se«.
Do kraja maja, skoro trideset devojčica je živelo u broju 6, a novac i opskrba su stalno
pristizali: »Dvadedset funti slanine i deset funti sira ... šest slamenih šešira ... šest kapa za
spavanje i dve podsuknje ... korpa jabuka i tri funte šećera«. Bilo je jasno da prijatelji iz Tinmota
nisu zaboravili svog bivšeg pastora, jer je u junu, iz Tinmota stigla prilična suma novca, kao i
jedna široka haljina, dečačka kecelja, par čarapa, obojeni pamuk od koga su se mogla napraviti
tri dečija ogrtača, dve spavaće košulje za bebe i pet kapica.
 Krajem septembra jedan doktor iz Bristola se ponudio da pregleda decu i da besplatno pribavi
lekove. Miler je rado prihvatio ponudu.
Miler je još od samog početka odlučio da se i on i njegovi saradnici drže pravila da ne traže ni
od koga bilo šta, »da bi Gospodnja ruka mogla jasno da se vidi«. Zato se on nije ustručavao da, s
vremena na vreme, traži od Boga da »pokrene srca« izvesnih ljudi da bi dali za delo. U decembru
1835. godine zabeležio je u svoj dnevnik molitvu da jedna naročita osoba, koju je odranije
poznavao, dȃ 100 funti. Nekoliko meseci kasnije taj gospodin mu je poslao 50 funti; a na Dan
Gaja Foksa 2 1836. je dao još 50. Neobično za Milera, da se tek posle nekoliko dana setio svoje
molitve od prethodnog decembra. Ali kada se prisetio, otišao je radujući se kod čoveka koji je
dao novac i pokazao mu svoj dnevnik od 12. decembra 1835., tako da su se obojica radovala
zbog preciznosti odgovora na molitvu.
Uskoro, po otvaranju doma u broju 6 za devojčice preko sedam godina, Miler je shvatio
potrebu za domom za decu mlađu od sedam godina. Oktobra (1836.) uspeo je da iznajmi kuću u
Vilsonovoj ulici br. 1, kao sirotište za odojčad, zajedno sa placom za dečije igralište. Zaposlio je
dobro kvalifikovanu upraviteljicu i odgojiteljicu. Namestio je kuću i krajem novembra primio
prvu decu ― dečake i devojčice. Neke od starijih devojčica iz br. 6 su pomagale u br. 1, pošto je
Miler mislio da će im taj rad kao dadilje kasnije koristiti kada stupe u službu. Lija Kaliford je
bila jedna od prvih odojčadi u broju 1.
Pred Božić 1836. godine Miler je zabeležio kako je u Vilsonovu ulicu donesen veći broj
pataka i ćuraka ― i centa molasnog sirupa. Bilo mu je drago kada je tog Božića primio jednu
funtu sa ceduljom, koja je govorila o događaju kada je Isus uzeo dete u svoje ruke i rekao: »Ko
primi jedno takvo dete u moje ime, mene prima; a ko mene prima, ne prima mene, nego onoga
koji me je poslao«.
U zaključnim trenucima 1836. ― godine kada je sve počelo ― Miler je poveo sastanak da
slave Boga za Njegove blagoslove u protekloj godini, i da se mole da im i dalje ukazuje
blagonaklonost u predstojećoj.
Do aprila, u ta dva sirotišta, živelo je šezdesetoro dece; trideset odojčadi u br. 1 i trideset
devojčica u br. 6. Toga proleća je tifus harao Bristolom, ali, milostivo, samo se dvoje dece
zarazilo i oboje se oporavilo.
Početkom leta 1837. Miler je planirao da izda prvu svesku pod naslovom Prikaz nekih
Gospodnjih postupanja sa Džordžom Milerom. Konačno je odlučio da to napiše, ali samo posle
višemesečnog razmišljanja i ispitivanja svojih pobuda. S jedne strane, nije hteo još jednu knjigu
da dodaje velikom broju religioznih knjiga na tržištu; ali s druge strane, iskustvo koje je stekao
dok je posećivao domaćinstva u Bristolu, ubedilo ga je da se mnoge nevolje kroz koje hrišćani
prolaze javljaju ili usled nedovoljnog pouzdanja u Boga, ili zbog njihovog nebiblijskog
poslovanja.
Do maja 1837. rukopis je bio skoro gotov da se pošalje izdavačima. Ali pre nego što to učini,
Miler je želeo da bude u mogućnosti da zabeleži odgovor naročito na jednu molitvu: 5. decembra
1835. godine molio je Boga da mu da 1.000 funti za rad sa siročićima. Otada je, skoro
svakodnevno, ponavljao tu molitvu, i za godinu i po dana je primio 900 funti. 21. maja se
naročito posvetio molitvi, tražeći od Boga da pošalje ostatak novca. 15. juna, na Milerovu veliku
radost, jedan dar od 5 funti je sastavio celu sumu. Svaki šiling i svaki komad odeće i nameštaja
koje je primio, dobio je, kao što je sam rekao: »a da ni od koga nisam zatražio bilo šta«.

2
Gui Fawkes (1570-1606) ― rimokatolik rođen u Jorku. 5. novembra 1605. je planirao da barutom digne u
vazduh Engleski parlament. Međutim bio je uhapšen dan ranije, a plan osujećen. Otada se 5. novembar slavi uz
lomaču i vatromet.
 8

Promena vazduha

U Londonu, zdravlje kralja se pogoršavalo i rano ujutro, u utorak, 20. juna 1837. kralj
Vilijem IV je umro u Vindsor tvrđavi na rukama kraljice Adelejd. Dok su Bristol i ostali
deo Engleski spavali, u Londonu je vladalo veliko uzbuđenje. Nadbiskup od
Kanterberija, koji je izvršio posmrtni obred, oprostio se od Kraljice Adelejd i odvezao se po noći
seoskim putem u Kensington do Lorda komornika. U pet ujutro su stigli u kensingtonski dvorac,
ali su naišli na poteškoću ― nisu mogli da uđu. Vratar u početku nije hteo da ih pusti unutra, ili
ipak da budi mladu princezu. Na kraju, vratar je, ipak dozvolio ovoj dvojici da uđu i poslao po
baronicu Lehcen; ova je oklevajući pristala da izvesti princezu o njihovom dolasku. Princeza
Viktorija je ušla u prostoriju sa šalom prebačenim preko kućne haljine, u papučama i sa
raspletenom kosom koja joj je padala niz leđa. Lord komornik je kleknuo na koleno i oslovio je
kao kraljicu.
Viktoriji je bilo osamnaest godina kada je došla na presto, i njena vladavina je trebalo da bude
najduža u istoriji. Mileru je bilo trideset i jedna godina, ali je trebalo da sam doživi i da dȃ jednu
dužu propoved povodom kraljičinog šezdesetogodišnjeg jubileja.
Kasnije toga dana, vesti o smrti kralja su stigle do Bristola i zastave na brodovima, crkvama i
javnim zgradama su spuštene na pola koplja. Ali subota, 24. juna je bila dan radosti: zastave su
ponovo podignute i crkvena zvona su zazvonila svojim najlepšim zvukom. U deset časova,
povorka »koja je objavljivala najmilostivije njeno veličanstvo kraljicu Viktoriju u srezu Bristol«,
uputila se od vrha glavne ulice preko mosta Templ Krosa do službene rezidencije bristolskog
gradonačelnika na Kraljičin trg, i konačno do Kuće savetodavnog veća.
Otpočelo je viktorijansko doba; a za Milera i Krejka odgovornost da nadgledaju dve velike
zajednice u Gedeonu i Betezdi se nastavila. Sveto pismo je bilo krajnji autoritet na koji su se oni
oslanjali u rukovođenju crkvama. Jedna mala kriza, u leto 1837. godine, kao i događaji koji su joj
prethodili, pokazuje da su povezali svoje vrhovno poštovanje Svetog pisma sa inteligentnom
gipkošću pristupa ― naročito kada nisu bili sigurni šta je »Božija misao«. Od samog početka
svoga rada u Bristolu nisu bili sasvim sigurni da li bi trebalo da prime u članstvo Betezde samo
one koji su posle svoga obraćenja bili i kršteni, ili bi pak trebalo da prime sve koji veruju u
Hrista, bez obzira na to da li su kršteni ili ne. Posle duže polemike u crkvi i razgovora sa
Robertom Čapmanom (Robert Chapman), Miler i Krejk su odlučili da prime »sve one koje je
Hristos primio« (Rim. 15:7), bez obzira kakve poglede imaju na krštenje. Čapman, dobro poznat
u istoriji »braće«, čovek koji se celog života družio sa Milerom, napustio je advokatsku službu u
Londonu koja mu je mnogo obećavala, da bi služio Bogu u Barnstaplu.
U junu 1837. godine, Miler je odlučio da otvori treći dom, za oko četrdeset dečaka od sedam
godina naviše, prvo zbog toga što je potreba u Bristolu za tim bila sasvim očigledna, i drugo zato
što, bez jednog takvog doma, nije imao gde da pošalje mušku decu kada napune sedam godina.
Do septembra je stiglo dovoljno novca i odgovarajuće osoblje se ponudilo za rad; još je preostalo
da se nađe odgovarajuća kuća. Mileru je ponuđena još jedna zgrada u Vilsonovoj ulici br. 3 koju
je on rado prihvatio.
Početkom novembra Milerovo zdravlje je počelo da slabi. Probudio se usred noći sa osećajem
slabosti u glavi. Posle nekog vremena je zaspao povezavši glavu maramicom; to kao da mu je
pomoglo. Do 7. novembra nije više mogao da radi, pa iako je dečačko sirotište trebalo da bude
otvoreno, a bilo je i problema u Betezdi, on je odlučio da ode iz Bristola i potraži mir i odmor.
Stiglo je anonimno pismo sa pet funti za njegove lične potrebe, pa je uzeo to kao znak da može
da krene.
Pošao je od kuće ne znajući kuda ide. Prva kočija je putovala za Bat i Miler se popeo na nju.
Odlučio je da ne ide kod hrišćana, zato što bi to značilo da bi morao da razgovara s njima, a to
mu je sada teško padalo. Odseo je u jednom hotelu u Batu, ali je uvideo da je bio toliko
»svetovan« da je bio primoran da poseti jednog hrišćanina u gradu koga je od ranije poznavao.
Simptomi u njegovoj glavi su bili toliko uznemiravajući da je mislio da će poludeti. Trud uložen
za razgovor pokazao se isuviše velik, te se posle nedelju dana vratio u Bristol. Pošto je primio 5
funti za lične potrebe, otputovao je sa Meri, kćerkom Lidijom i slugom u Veston-Super-Maru
gde su iznajmili konačište. Više puta u Vestonu, Miler se plašio da nevolja sa glavom nije
početak umobolnosti. Dok je tu boravio, primio je vest da je u Vilsonovoj ulici umrla jedna
devojčica ― ali da se pouzdala u Hrista pre svoje smrti. Posle deset dana Milerova porodica se
vratila u Bristol gde je Miler otišao lekaru koji ga je uveravao da, i pored toga što su mu živci
napregnuti, nema razloga da se plaši da će poludeti.
Ipak je nastavio da boluje; ali, nalazio je utehu kod prijatelja koji su mu slali razne darove kao
što su jezik u turšiji, piletinu, kolače i grožđe. Pisao je svome ocu, misleći da bi to moglo da
bude njegovo poslednje pismo. U decembru su lekari dali dijagnozu da ima nevolju sa
neaktivnom džigericom. Sada mu je bilo teško da ide na bilo kakav sastanak u Betezdu, pošto se
tamo osećao još gore. Bilo kakvo umno naprezanje ga je iscrpljivalo.
Rad se i dalje razvijao i novca je bilo više nego što je bilo potrebno. Sada je sedamdeset i
petoro dece živelo u tri kuće, dok su nova svakodnevno pristizala. U Milerovu kuću 12.
decembra stiglo je dve stotine najkvalitetnijih ćebadi da se podeli siromašnima. Znalo se da je
Miler želeo da pomogne mnogim teškim slučajevima koje je zapazio u svom kraju, te je, i pored
svoje bolesti, uspeo da sredi da se to i učini.
Do kraja 1837. godine osamdeset i jedno dete i osoblje od devet punovremenih radnika sedelo
je da obeduje u tri Doma. Bilo je toliko molbi da bi se mogao napuniti još jedan dom
devojčicama, od sedam godina naviše, i mnogo više molbi za prihvatanje odojčadi nego što su
mogli da prime. Tri stotine dece je pohađalo redovnu školu koju je vodio »Institut za poznavanje
Svetog pisma«, a trista dvadeset je pohađalo nedeljnu školu.
Proudžetak bolesti i mnogobrojne odgovornosti jako su uticale na Milera. On je pisao u svom
dnevniku: »Danas prepodne sam veoma obeščastio Gospoda razdražljivošću, koja se pokazala
prema mojoj dragoj ženi, i to skoro odmah posle vremena koje sam proveo pred Bogom na
kolenima, slaveći Ga što mi je dao tako divnu suprugu«.
Godina 1838. nije počela ohrabrujuće. U noći, 1. januara, provalnici, kao da su imali čudan
smisao za šalu, upali su u Milerovu kuću. Nisu mogli da prodru u unutrašnjost kuće zbog jakih
vrata, te nisu uzeli ništa drugo osim malo hladnog mesa. Zatim su otišli do učionice u
Gedeonovoj crkvi, razvalili su nekoliko kutija, ali ništa nisu uzeli. Sledećeg dana je pronađeno
nekoliko kostiju bez mesa ― neke su bile u kutijama u Gedeonovoj učionici, a neke na drvetu u
Milerovom vrtu.
 Doktor je savetovao Mileru da promeni vazduh. Miler nije hteo da se udaljava iz Bristola; ali
kada je stiglo petnaest funti »da pokrije troškove promene klime,« od jedne gospođe koja je
živela pedeset milja daleko od Bristola, i koja nikako nije mogla da zna šta je doktor savetovao,
on je to primio kao znak Božije volje. Otputovao je sa Meri i Lidijom u Trobridž kod nekih
prijatelja hrišćana, gde je počeo da čita Filipsov Život Džordža Vitfilda (Philip’s Life of George
Whitefield). Naročito je zapazio veličinu čovekovog života i kako je imao običaj da čita Sveto
pismo na kolenima. U nedelju, pored toga što je proveo nekoliko sati u molitvi, bio je i dva sata
na kolenima, čitajući i »moleći se nad« Psalmom 63. Zapisao je u svoj dnevnik:

Bog je danas veoma blagoslovio moju dušu ... Moja duša je dovedena u takvo stanje da mogu
da se radujem Božijoj volji po pitanju moga zdravlja. Da, sada mogu da kažem iz srca, ne
želim da ova bolest bude uklonjena, sve dotle dok Bog, kroz nju ne bude dao blagoslov zbog
koga je i poslana... šta sprečava Boga da učini od nekoga, tako lošeg kao što sam ja, drugog
Vitfilda? Bog svakako može da izlije isto toliko milosti na mene, koliko je izlio i na njega. O
Gospode moj, privlači me sve bliže k sebi, da bih trčao za Tobom! ― Želja mi je, ako me Bog
povrati na službu Njegove Reči (što verujem da će uskoro učiniti, pošto to zaključujem po
stanju u koje je sada doveo moju dušu, iako sam se za poslednjih osam dana zdravstveno
osećao gore nego za poslednjih nekoliko nedelja), da moje propovedanje bude više nego ikada
ranije ishod usrdne molitve, i takvog razmišljanja, da bih mogao da hodam sa Bogom na takav
način da »iz moga tela poteku reke žive vode«.

Sledećeg dana je proveo tri sata na kolenima moleći se nad psalmima 64 i 65. Dok je duboko
razmišljao o Psalmu 65:2: »Ti slušaš molitvu,« zabeležio je osam određenih molbi. Na kraju
spiska je dodao: »Verujem da me je uslišio«. Tri godine kasnije je zabeležio da je na pet molbi
bilo odgovoreno u potpunosti, a na tri delimično.
Uprkos neprestanih tegoba, Milerovo raspoloženje se poboljšalo dok je, čitajući Bibliju,
naišao na peti stih Psalma 68, u kome je Bog opisan kao: »Otac sirotima«. Zabeležio je:

Uz Božiju pomoć, ovo će biti moje obrazloženje pred Njim u vezi siročadi, i u času kad nam
nešto zatreba. On je njihov Otac, i stoga se, mogli bismo reći zarekao, da se brine i pribavlja
za njih; a ja samo treba da Ga podsetim na njihove potrebe... Izraz: »Otac sirotima« sadrži
dovoljno ohrabrenja da bi hiljade siročadi, sa svim svojim potrebama, moglo da se osloni na
Božije srce puno ljubavi.

Milerovi su ostali u Trobridžu još dve nedelje. Za vreme njihovog boravka Džordžovo
raspoloženje se poboljšalo ― iako je jednom ili dvaput bio postiđen zbog toga što je proveo
vreme na kolenima čitajući Vitfildovu Biografiju umesto Biblije! Iako mu se fizičko zdravlje nije
popravilo, 2. februara je digao ruke od lekova i sam je otišao u Oksford kod prijatelja.
Miler je odlučio da u Oksfordu provede izvesno vreme u jahanju. Uspeo je da iznajmi mirnog
i poslušnog konja. Mislio je da će to biti dobro za njegove napregnute živce. Ova terapija se za
izvesno vreme pokazala kao odlična i Miler je pošao Veslijevim stopama ― iako nam nije
poznato da li je kao i Vesli čitao Bibliju dok je bio u sedlu. Ali, nažalost, posle tri dana konj se
razboleo dok je nosio Milera na svojim leđima! Miler se vratio proučavanju Biblije i molitvi, dok
mu vlasnik nije javio da se konj dovoljno oporavio da bi ponovo mogao da preuzme svoju
dužnost. Ponovo je otišao do konjušnice, ali Miler nije bio dugo u sedlu, kada je na svoje
iznenađenje, uvideo, da je i taj konj, koji je ranije bio dobre ćudi, postao samovoljan i tvrdoglav.
Očajnički je pokušavao da upravlja životinjom, ali bez uspeha; stvorenje nikako nije htelo da se
pripitomi. Milerov pokušaj jahanja iznenadno i žalosno je bio završen.
Jedan prijatelj je Mileru preporučivao da proba vode banje u Lemingtonu, i ponudio se da
plati sve troškove, ukoliko odluči da pođe. Pošto se posavetovao sa svojim doktorom, odlučio je
da prihvati ponudu. U banji je našao odlično boravište za deset šilinga nedeljno, gde je pored
kamina mogao da piše svoj dnevnik. »Vrlo ljubazno od Gospoda!« pisao je ― to je bio tipični
milerizam ― a zatim legao u krevet.
Mileru se činilo da mu lemingtonske vode pomažu, ali posle deset dana mučili su ga
unutrašnja napetost i iskušenja, o čijoj prirodi možemo samo da nagađamo iz sledećeg zapisa u
njegovom dnevniku: »Milost se borila protiv zlih predloga ove ili one vrste, i pobedila, ali, bilo
mi je teško... Danas sam se usrdno molio Bogu da mi pošalje moju suprugu, pošto osećam da
zbog samoće i tegoba u glavi nisam mnogo sposoban za mentalnu borbu. Satana već ima
preimućstvo nada mnom«.
Sledećeg dana, pošto je doneo pismo, sa jednodnevnim zakašnjenjem, u kome se govorilo da
je Meri pošla na put, i uskoro, na Milerovu veliku radost stigla je njegova supruga. Bračni par je
proveo nekoliko dana odlazeći u duge šetnje po prirodi Vorvikšira, te je Milerovoj glavi bilo
bolje nego za poslednjih nekoliko meseci, iako je još uvek bio daleko od ozdravljenja.
Miler se bavio mišlju da ode na kraće vreme u Nemačku, delimično zato što je hteo da
posavetuje i pomogne nekim poznanicima koji su želeli da postanu misionari, delimično da
posvedoči Hrista svome ocu i bratu, a delimično zato što je optimistički mislio da će mu domaći
vazduh biti od koristi.
Pisao je Henriju Krejku i svome doktoru tražeći od njih savet. Krejkov odgovor je bio da
putuje, ali doktorova naređenja su bila da sačeka mesec ili dva, zato što bi putovanje moglo da
bude isuviše naporno. Tako su Miler i Meri proveli mart u Lemingtonu, sve dok, početkom
aprila, njegov lekar nije došao u posetu i saopštio mu da je dovoljno jak da bi mogao da pođe na
put. Džordž i Meri su zajedno čitali Psalam 121: »Gospod će čuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj, od
sad i doveka,« pre nego što su pošli na različite strane ― gđa Miler natrag u Bristol, a g. Miler u
zemlju gde je proveo detinjstvo.
Miler je stigao u Hamburg 9. aprila izmučen morskom bolešću. U Berlinu je proveo deset
dana sastavši se sa nekolicinom ljudi koji su se spremali za misijsku službu, a zatim je otputovao
u Hajmerzleben kod oca. Her Miler je primetno ostario i izgledalo je kao da neće još dugo živeti.
Miler je sumnjao da će preživeti još jednu zimu. Odnos između oca i sina je bio dobar, a
zategnutost koja je nastala kada se Džordž obratio, bila je zaboravljena. Miler je otkrio da njegov
brat živi »otvoreno u grehu« te je iskoristio da obojici govori o svojoj veri u Hrista. Kada je
došlo vreme da Miler pođe, otac je pošao sa njim deo puta do Magdeburga. Na rastanku su
obojica mislili da se više nikada neće videti; međutim, obojica su u tome pogrešili.
Miler se u maju vratio u Bristol. Još od 6. novembra 1837. godine, nije mogao da uzme
učešće na nekom sastanku u Gedeonu ili Betezdi. Ali 8. maja 1838. skup u Gedeonovoj crkvi je
slušao poznati glas koji je čitao Psalam 103.
»Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj ni jednoga dobra što ti je učinio...«
U narednim mesecima, dok mu se snaga vraćala, Miler je uvideo da propoveda sa više radosti,
više žara i više molitve nego ikad ranije pre bolesti. Osećao je veću »ozbiljnost rada«.
Približavao se Milerov trideset i treći rođendan. Sledećih godina je bolovao u dva ili tri
navrata, ali bolest nije bila tolikog inteziteta kao ranije. Ali, tokom svog dugog života nikada više
nije bio ozbiljno bolestan kao 1829. i 1837-8. Tako je čovek koga je vojska odbila, mnogo
godina kasnije govorio da se osećao snažnije kad mu je bilo sedamdeset godina nego kad mu je
bilo trideset.
 9

Banka koja ne može da

propadne

O
D početka Milerovog rada sa siročićima, u aprilu 1836. godine pa do kraja juna 1838.
godine, novac nije bio razlog za zabrinutost, uvek je bilo viška. Ali, kako se bližio kraj
leta 1838. godine, Milerov dnevnik ukazuje da su vremena postajala teža:

18. avgust 1838. Nemam nijednog penija da dam za siročad. Za dan-dva, biće nam potrebne
funte. Moj pogled je upravljen prema Gospodu.

Veče. Pre kraja ovog dana, od jedne sestre sam dobio pet funti. Ona je pre izvesnog vremena
stavila na stranu nakit da ga proda za dobrobit siročadi. Ovoga jutra dok se molila na pamet
joj je došla misao: »Već imam pet funti; nikome ništa ne dugujem, pa bi zato bilo bolje da taj
novac dam odmah. Moglo bi da prođe dosta vremena dok ne uspem da prodam nakit«. Donela
je novac, a da nije znala da sam bez para, i da sam do sada mogao da odvojim samo četiri
funte, petnaest šilinga i pet penija, umesto uobičajenih deset funti, za vođenje domaćinstva u
domu za dečake.

20. avgust. Pet funti, koje sam primio 18. avgusta, dao sam za održavanje domaćinstva, tako
da sam danas ponovo bez novca. Ali svoj pogled upravio sam prema Gospodu. Jutros sam se
molio, znajući da će mi ove nedelje trebati najmanje trinaest, a možda i više od dvadeset funti.
Danas sam, kao odgovor na molitvu, primio dvanaest funti od gospođe koja je odsela kod
Kliftona, a koju nikada ranije nisam sreo.

23. avgust. Danas sam ponovo ostao bez ijednog penija kada su stigle tri funte iz Klapama,
zajedno sa paketom nove odeće za siročad.

Miler je kasnije morao da se osvrne na period od septembra 1838. do kraja 1846. godine, kao
na vreme kada je doživeo najveće probe vere u poslu sa siročićima. To nisu bile godine sa
stalnim teškoćama, nego više iskustvo koje se s vremena na vreme ponavljalo. Nekoliko meseci
teškoća, a zatim nekoliko meseci relativnog blagostanja. U tom periodu, po Milerovim rečima,
deca nisu ništa znala o toj probi vere. Usred jednog od najmračnijih perioda, on je zabeležio:
»Ova mala, draga bića ne znaju ništa o tome, zato što su njihovi stolovi puni hrane kao u vreme
kada je bilo 800 funti u banci, i ni u čemu ne oskudevaju«. Drugom prilikom je zapisao:
»Siročad nikada nisu ni u čemu oskudevala. Da sam imao hiljade funti, ne bi se bolje hranili;
uvek su imali dobru hranu, neophodnu odeću, itd.«. Drugim rečima, periodi probe su
podrazumevali da nema viška novca: Bog se brinuo za dnevne potrebe, čak i za potrebe u
jednom satu. Dobijali smo dovoljno, ali ne više nego što je potrebno.
Milerov dnevnik često nagoveštava, ali retko pokušava da analizira, pitanje zašto je Bog
dopustio ovaj period probe. Njegovo poimanje tog problema najbolje je izraženo u jednom pismu
u jesen 1838. godine, u kome pominje novčani prilog iz Tinmota: »Ova pomoć je stigla na vreme
za troškove tog dana. To je dokaz, da ne iz besa, već samo zbog probe naše vere, naš milostivi
Gospod odlaže da nam pošalje veće sume novca«. Miler je video da je svrha te probe slična onoj
u Starom zavetu, gde Bog iskušava Avrama, tražeći da mu na planini Moriji prinese Isaka kao
žrtvu paljenicu. Na izvestan način, ovaj period je bio test Milerove poslušnosti i vreme kada je
njegov karakter bio izgrađivan ― u stvari, pripreman za njegov životni poziv.
U četvrtak uveče, 6. septembra, Miler je slušao Henrija Krejka dok je propovedao iz 1.
Mojsijeve 12.
»Avraamu je sve išlo dobro,« govorio je Krejk, »dok je radio u veri i hodao u skladu sa
Božijom voljom. Ali kada je posumnjao u Boga, sve je propalo«.
Dok je Miler slušao svog kolegu, odlučio je da primenjuje tu lekciju u svojoj teškoj situaciji.
Seća se da su mu tog jutra iz dečijeg sirotišta donesene knjige porudžbina i nedugo zatim i
poruka upravnice:
»Molim vas, recite mi kada da preuzmem knjige«.
Miler je veoma dobro znao da upravnica, u stvari, na učtiv način pita kada bi mogla da
očekuje novac koji joj je potreban za namirnice u toku sledećih nekoliko dana. On je poslao
poruku:
»Sutra«.
Ali nije imao nijednog penija. Dok je slušao Krejka, odlučio je da, uprkos naizgled
nemogućoj situaciji, nikada sam, uz pomoć sopstvene genijalnosti, ne pokušava da nađe rešenje.
Na primer, razmišljao je o sumi od oko 220 funti koje je imao u banci, ali koju je dobio za druga
područja hrišćanskog rada. Bilo bi lako da piše darodavcu tog novca i saopšti mu da je u teškoj
situaciji uzeo dvadeset, ili čak sto funti za siročad.
Setio se da je donator nekoliko puta rekao da mora da mu kaže, ako mu bude potreban novac.
Ali Miler je shvatio da bi to bilo »moje samostalno oslobođenje, a ne Božije«. U svakom slučaju,
to ne bi bila »mala prepreka za vežbu vere prilikom sledeće probe«. Bilo mu je poslano dovoljno
novca da zadovolji trenutnu potrebu u dečijem domu.
U subotu i nedelju nije pristigao nikakav novac, tako da je do ponedeljka ujutro, 10.
septembra, Miler ― s malo dramatičnosti ― opisao situaciju rečima: »svečana kriza«. Doneo je
odluku bez presedana. Do tog dana, nikada se nije poveravao nekome od svojih pomoćnika u
vezi novca, osim jednom bliskom pomoćniku, koga u svom dnevniku oslovljava samo kao »brat
T«. Međutim, ovom prilikom je raskinuo sa tradicijom i otišao do sirotišta. Okupio je osoblje
svih sirotišta, iskreno izneo finansijsku situaciju i pitao koliko im je novca potrebno za potrebe
koje su se morale odmah zadovoljiti. Kada je sagledao svu težinu problema, rekao je:
― Još uvek verujem da će Bog pružiti svoju pomoć. Ali ne smete da kupite više nego što nam
to sredstva dozvoljavaju. Deca ne smeju da budu bez hrane i potrebne odeće. Radije bih pustio
decu da odu, nego da gledam kako im nešto nedostaje.
Miler je naredio da se istraži i utvrdi da li u domovima postoje stvari koje bi se mogle prodati.
Poveo je svoje osoblje u molitvi.
Ujutro u pola deset, stiglo im je šest penija, koji su bili stavljeni u kutiju za prilog u
Gedeonovoj crkvi. Miler je ovo protumačio kao prethodnicu većih stvari koje treba da se dese.
 Otišao je iz doma i posetio Henrija Krejka, pred kojim je Miler rasteretio srce time što mu je
izneo celu situaciju. Dva čoveka su kleknula da se mole.
Ubrzo posle deset, Miler se vratio kući. Dok se molio u svojoj sobi, zvala je neka gospođa i
dala Meri dva zlatnika za decu (što je u ono vreme predstavljalo mesečnu platu jednog
zemljoradnika).
― Osetila sam da moram da dođem i već sam dugo odlagala dolazak, ― rekla je Meri.
Nekoliko minuta kasnije, Miler je ušao u sobu gde se nalazila ta gospođa i ona mu je dala još
dva zlatnika, iako nije ništa znala o trenutnoj finansijskoj krizi. Malo kasnije je stigao kurir iz
dečijeg sirotišta; Miler mu je dao dva zlatnika i poslao još novca za dom za dečake i dom za
devojčice.
Tog dana, Krejk je otputovao iz Bristola da bi posetio prijatelja na selu. Miler je nameravao
da ide sa svojim drugom, ali zbog kritičnog stanja u Vilsonovoj ulici, otkazao je put.
Kasno te nedelje, posle molitvenog sastanka sa radnicima, jedan član osoblja je prišao Mileru
i dao mu 16 šilinga.
― Ne bi bilo ispravno od mene da se molim, a da ne dam ono što imam.
Miler je prihvatio poklon. Tih tegobnih godina nije bilo neobično da članovi njegovog osoblja
daju novac za delo, pa čak i da prodaju lične stvari koje im nisu bile neophodne, da bi pomogli u
teškim trenucima. Miler je poricao da je ova praksa predstavljala kršenje načela po kojima je
vodio brigu o domovima. Naprotiv, govorio je da se, ni u kojim okolnostima, ne može očekivati
da molitva za materijalne stvari bude uspešna, ukoliko ne postoji spremnost da se daju novčana
sredstva, ili prodaju nepotrebne lične stvari. »Instituciju,« pisao je, »kao što je ova i za koju se ja
staram, ne može da vodi nijedan bogati vernik onako kako mi milošću možemo, osim ako je
voljan da daje od svog imanja, kad god ova institucija ima stvarnu potrebu«.
Rano sledećeg utorka, Miler je napravio proračun o situaciji u Vilsonovoj ulici. »Brat T.« je
imao 25 šilinga; Miler je imao pet šilinga. On je i tog dana, kao i svakog drugog dana, bio
odgovoran za blagostanje stotinak ljudi, uključujući osoblje u tri doma.
Jedna funta i deset šilinga omogućili su mu da kupi mesa i hleba, malo čaja, za jedan dom i
mleka za sva tri doma. Za taj dan nije bilo ništa drugo potrebno, a hleba je bilo za dva dana. Ali
kako će izaći na kraj sa ostatkom nedelje? Novca nije bilo; svi članovi radnog tima su dali koliko
su mogli. Kao i obično, sastajali su se na molitvu, ali dok su odlazili sa molitve i kretali na svoje
dnevne zadatke, novac ipak nije pristizao. Svi su dobro jeli u sva tri doma, a Miler se zatim
vratio da se i dalje moli. Novac nikako nije dolazio. Kako sutra da stane pred decu i saopšti im
da nema doručka? Miler je bio »kušan u duhu«. Sedam godina kasnije, osvrnuo se na ovaj dan,
kao na jedinu priliku kada je zabeležio sledeće: »Po prvi put,« pisao je, »izgledalo je kao da se
Gospod ne obazire na naše molitve«.
Oko tri posle podne, neko je zazvonio na vrata Milerove kuće. Predstavila mu se jedna
gospođa.
― Iz Londona sam stigla pre četiri-pet dana. Smestila sam se u neposrednoj blizini doma za
dečake. Moja kćerka mi je dala ovaj novac za vaš rad sa decom.
U kovertu su bile tri funte, 2 šilinga i 6 penija, tada dovoljno da se nabavi sve što je bilo
potrebno za sledeći dan. Čim je žena otišla, Miler je sebi dozvolio redak izliv oduševljenja.

Kada sam primio novac, i ostao sam, iz mene je poteklo glasno slavljenje i zahvaljivanje. Te
večeri sam se ponovo sreo sa svojim kolegama s posla radi molitve i slavljenja; bili su
razdragani. Novac je bio blizu doma nekoliko dana, a niko ga nije doneo, to je jasan dokaz da
je od početka namera Božijeg srca bila da nam pomogne. Ali, Bog se raduje molitvi svoje
 dece, pa je dozvolio da se molimo tako dugo. Želeo je i da isproba našu veru i da odgovor
bude što slađi.

Dok je jesen ustupala mesto zimi 1838. godine, potrebe su i dalje bile svakodnevno
zadovoljavane. Dvadeset prvog novembra, pošto su deca dobro ručala u sva tri doma, uvideli
smo da više nije bilo novca. Dok su se zalihe hleba delile među domovima, izgledalo je da će biti
dovoljno i za sledeći dan. Ali novca nije više bilo ni za hleb.
― Moramo da čekamo pomoć i vidimo kako će nas Gospod i ovoga puta izbaviti ― rekao je
Miler.
Dok se posle ručka peo uz brdo prema Kingsdaunu, bilo mu je hladno i da bi se zagrejao,
odlučio je da ode peške kući dužim putem preko Klarensa. Oko 20 metara od svoje kuće u
Pavlovoj ulici, sreo ga je prijatelj koji je išao u istom pravcu. Posle kraćeg razgovora, taj prijatelj
mu je dao 20 funti. Miler je dao 10 funti đakonima u Betezdi kako bi se obezbedio ugalj za zimu
za siromašnije članove crkve; dao je pet funti za rad jedne institucije; i pet funti je otišlo za
domove u Vilsonovoj ulici.
Posle nedelju dana, situacija je ponovo bila teška. U podne, 28. novembra, Miler se sastao sa
osobljem radi molitve. Neko je besplatno očistio sat u broju 1 i ponudio se da održava sve satove
po domovima. Ali dom za odojčad i dom za dečake nisu imali dovoljno hleba i mleka za užinu.
Dok su se molili, neko je zakucao na vrata i jedna od žena je izašla iz sobe. Ostali su nastavili da
se tiho mole, a zatim počeli da se pridižu sa kolena.
― Bog će sigurno poslati pomoć ― rekao je Miler, dok se pridizao.
Dok je govorio, primetio je pisamce na stolu koje je bilo doneto za vreme molitve. To je bilo
pisamce od Meri i još jedno pismo i deset funti za decu. Prethodne večeri, neko je pitao Milera:
»Kada se računi izmire, da li će saldo biti velik i ovog, kao i prošlog puta?«
― Biće onoliko veliki koliko je to volja Gospodnja ― odgovorio je Miler.
To je bio čovek koji je poslao 10 funti.
Sledećeg dana, 80 funti je stiglo iz Safoka, a u decembru je, pored onih manjih priloga, stigao
jedan od 100 funti.
Četvrtak, 7. februar 1839. godine, novca ponovo nije bilo. Brat T. je svratio do Milera.
― Otprilike 1 funta i 2 šilinga biće potrebni za kupovinu hleba za tri doma i za druge
troškove. A mi imamo samo 2 šilinga i 9 penija. Moram do Kliftona da bih se dogovorio oko
primanja još troje dece.
― Molim te, budi dobar pa vidi, kad se budeš vraćao, da nije Gospod, u međuvremenu,
možda poslao nešto novca ― rekao je Miler.
Toga dana bilo je dovoljno hleba za ručak za sva tri doma. Posle ručka, neka gospođa iz
Tornberija je stigla i donela jednu od Milerovih Priča, primerak poslednjeg godišnjeg izveštaja i
ostavila 3 šilinga. Pet minuta kasnije, do doma za dečake svratio je pekar. Kada ga je ugledala,
upravnica doma za devojčice odmah je pošla sa nešto više od 6 šilinga koje je upravo dobila, da
ga stigne dok još nije otišao; znala je da u domu za dečake nema novca. S tim i s još nešto novca,
koji joj se našao u džepu, kupila je dovoljno hleba za sva tri doma. U četiri sata, brat T. se vratio
iz Kliftona i otišao u Milerovu kuću.
― Gospod nije ništa poslao ― rekao je Miler.
Jedan član tima je dao 5 šilinga od svog novca. Miler je tražio od Boga da mu pokaže
odlomak iz Biblije iz kojeg će govoriti te večeri u Betezdi i činilo mu se da je upućen na Mateja
6:19-34.
 Možda je crkva u Betezdi otkrila posebnu vatrenost u glasu njihovog mladog pastora, dok je
te večeri čitao odabrani odlomak svojim jakim pruskim akcentom.
»Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti? ili: šta ćemo piti? ili: šta ćemo obući? Jer sve to
traže mnogobošci; zna Otac vaš nebeski da vam je sve to potrebno. Tražite prvo carstvo i
pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se. Ne brinite se dakle za sutrašnji dan, jer će se sutra
brinuti za sebe; dosta je danu zla svoga«.
Posle sastanka u Betezdi, otišao je do broja 6 da se pomoli. Kada je stigao, našao je kutiju
koja je došla iz Barnstapla. Otvorio je i našao 8 funti za decu, 2 para noviih čarapa, 6 knjiga
namenjenih za prodaju, zlatnu kutiju za olovke, 2 zlatna prstena, 2 zlatne minđuše, ogrlicu i
srebrnu kutiju za olovke.
― Sada moramo da gledamo na Gospoda za druge potrebe ― rekao je Miler bratu T. sledeće
srede popodne, dajući mu u tom trenutku poslednji novac koji su imali.
Tog popdneva, jedna dama i gospodin posetili su domove u Vilsonovoj ulici. U domu za
dečake sreli su još dve dame koje su takođe bile u poseti.
― Naravno, vi ne možete da vodite brigu o svim domovima bez dobre novčane podloge ―
rekla je jedna od dama koje su bile došle da posete dom.
― Da li imate dobru podlogu? ― upitao je gospodin, okrećući se prema upravnici.
― Naš novac je uložen u banku koja ne može da propadne odgovorila je upravnica,
izbegavajući da prekrši pravilo da nikada ne otkrije stanje novčane situacije.
Na odlasku, gospodin je ostavio 5 funti domu za dečake.
Miler je u martu primio pismo od brata T. koji je bio nekoliko dana u Devonu, što se
pokazalo kao korisno za decu. Jednom očigledno mudrom čoveku, dao je da pročita Godišnji
izveštaj o radu u domovima, i on se, pročitavši ga, predao svim srcem da traži od Gospoda da
njegovoj sestri stavi na srce da da nešto od svog skupocenog nakita da bi pomogla deci. Uskoro
je njegova molitva bila uslišena, brat T. se vratio iz Devona sa teškim, zlatnim lancem, prstenom
sa 10 dijamanata, parom zlatnih narukvica i sumom od 2 funte. Miler je uzeo taj skupoceni
prsten i pre nego što je bio unovčen, na prozorskom oknu u svojoj sobi izgravirao reči Jehova
Jire (Gospod će se pobrinuti). Kasnije je, u više navrata, sve dok nije napustio Pavlovu ulicu,
njegovo srce bilo radosno dok je gledao reči na staklu i sećao se kako je dobio prsten.
Tokom leta i jeseni 1839. godine, hrana je stizala svakodnevno; retko kad više nego što je bilo
potrebno za jedan ili dva dana, ali nikad premalo. Događaji jednog ponedeljka u novembru
pokazali su da se često dešavalo da je stizalo upravo dovoljno, ali ne i više nego dovoljno. Miler
je započeo dan sa 10 šilinga koji su mu preostali od vikenda. U ponedeljak ujutro, dobio je još
jednu funtu i 1 šiling; ubrzo zatim stiglo je pisamce iz Vilsonove ulice u kojem je pisalo da će za
taj dan biti potrebne 3 funte. Dok je čitao pisamce, stiglo je još jedno iz Devona ― u njemu se
nalazio jedan zlatnik.
Javni sastanci na kojima se govorilo o Božijem staranju o deci tokom prethodne godine bili su
zakazani za decembar (1839.). Miler i njegovo osoblje počeli su da se mole da, kada dođe vreme
za te sastanke, mogu da kažu da sa finansijama nema problema. Uvek su se trudili da izbegnu
stvaranje pogrešnog utiska na tim sastancima, zato što se na njima pominjao novac; da ne bi
ispalo kao da prosjače. Četvrtog decembra Bog je uslišio njihove molitve: za decu je stiglo 100
funti sa Karibija. Svi su se radovali što će na javnim sastancima, posle perioda proba, moći da
govore o bogatim Božijim izvorima.
Na kraju godine, Miler je zabeležio da su njegovo zdravlje i umne sposobnosti bolje nego
prethodnih godina. Smatrao je da je Bog blagoslovio njegovu naviku ranog buđenja i zaranjanja
glave u hladnu vodu.
 Održavali su uobičajeni molitveni sastanak na kraju godine, koji je trajao do pola jedan ujutro.
Oko jedan ujutro, posle sastanka, Mileru je predat zapečaćen koverat u kojem se nalazilo nešto
novca za decu. Znao je da je žena, koja je dala novac bila u dugovima i da su je njeni kreditori
stalno jurili za isplatu duga. Zato je on vratio neotvoren koverat, smatrajući da onaj koji je u
dugovima, nema pravo da daje. To je uradio, iako je znao da nije bilo dovoljno novca da bi se
pokrili troškovi za Novu godinu. Međutim, tokom jutra je primio preko 10 funti, što je bilo više
nego dovoljno da zadovolji trenutne potrebe.
U januaru 1840. godine, puno novca je stizalo u domove i početkom februara, Miler je iz
Bristola otputovao u Nemačku. Proveo je 10 dana u Berlinu pre nego što je otišao za
Hajmerzleben, gde se nalazila kuća njegovog oca. Otac mu je bio jako slab, ali tokom posete
gospodin Miler je bio veoma ljubazan prema svom sinu i Džordž je primetio da njegov otac čita
knjigu molitava i Bibliju. Miler je napustio Hajmerzleben krajem februara i pozdravio se sa
ocem poslednji put. Sledećeg meseca otac je umro.
Početkom marta, Miler se ukrcao u Hamburgu na jedan od prvih parobroda koji je plovio za
London. Na palubi je razgovarao sa dva ruska Jevrejina, koji su učtivo slušali ono što im je Miler
govorio, mada im nije jasno rekao da veruje da je Isus Mesija. Kada ih je ostavio, gledao je kako
ta dva čoveka razgovaraju i pretpostavljao da su mislili za njega da je ili kršteni Jevrejin ili
misionar među Jevrejima. Posle izvesnog vremena, jedan od njih je ponovo prišao da razgovara s
Milerom.
― Recite mi, šta vi zapravo mislite o Isusu?
― Verujem da je On Mesija, Gospod i Bog.
Jevrejin se uvredio i od tada se držao podalje od Milera.
Dok su jeli te večeri za kapetanovim stolom, jedan od putnika, koji je video kako Miler dugo
razgovara sa Jevrejima, pitao ga je o njima.
― Kako je to zanimljjivo ― odgovorio je Miler ― da se Jevreji u svim delovima sveta mogu
prepoznati i da se ne mogu zameniti za druge narode.
― To se samo može objasniti stihovima iz Biblije ― umešao se kapetan ― i to ukazuje da je
Biblija istinita.
― Slažem se ― rekao je Miler i do kraja putovanja, sve do Londona, dugo je razgovarao sa
kapetanom koga je opisao kao »pravog brata u Gospodu«.
 10

Nada u Njegovo bogatstvo

K ADA su Miler i Krejk stigli u Bristol 1832. godine, našli su manje od 70 stalnih
posetilaca Gedeonove crkve; Betezdu su preuzeli kao praznu zgradu. Tokom 1840.
godine, odustali su od Gedeonove crkve, a Betezda je već imala preko pet stotina
članova. Od tih pet stotina članova, preko stotinu je došlo tokom 1840. godine, od kojih se blizu
pedeset obratilo zahvaljujući njihovim propovedima. Za sledećih trideset godina, broj se
udvostručio tako da je do 70-ih godina bilo preko hiljadu članova. U maju 1840. godine, petoro
siročadi je bilo kršteno i primljeno u zajednicu Betezde; tako se broj starije dece, u zajednici iz
Vilsonove ulice, povećao na četrnaest.
Godine 1840., gospođa En Evans (Anne Evans) je iz Londona (gde je išla u Baptističku
crkvu) stigla u Bristol. Po dolasku u Bristol, otišla je u Betezdu sa prijateljom na bogosluženje.
To je bila njena druga poseta Bristolu. Iz tog perioda, ranih 40-ih godina, ostavila nam je
nezaboravnu sliku Betezde i atmosfere u Vilsonovoj ulici.

Njegovo (Henri Krejkovo) izlaganje biblijskog učenja za mene je bilo nov način
bogosluženja. To je zaista bila sama »srž i pretilina«. Odlomak je bio objašnjen onako kako
nikada ranije nisam čula; zatekla sam se pred bogatom trpezom. Doktor Meklaren (Maclaren)
iz Mančestera je jedini čovek koga bih mogla da uporedim sa gospodinom Krejkom. Njegovo
poznavanje izvornog jezika daleko je iznad znanja drugih ljudi; isto je i sa njegovim
poznavanjem Biblije. Bila je privilegija slušati takvog čoveka. Rekla sam: »Doći ću ponovo«.
I zaista sam išla. Dok sam boravila u Bristolu nisam odlazila ni na jedno drugo mesto. Za
mene je to bilo kao novo obraćenje. Slušala sam evanđelje i razumela. Biblija je za mene
postala nova knjiga. Nikada ranije nisam videla takvu bratsku ljubav. Pobožan i jednostavan
život čak, i bogataša koji su se kretali u najvišem društvu, bili su kao u doba apostola i
smatrala sam da je to bilo istinsko hrišćanstvo visokog ranga...

Dan posle mog 21. rođendana, preselila sam se u broj 6 u sirotište (u Vilsonovoj ulici).
Usledilo je 5 godina srećne službe među siročadima, i za to vreme bila sam u pozadini i videla
sam dobar deo privatnog života članova zajednice. Stoga mogu da posvedočim o duhovnom
životu kojim su živeli; o posvećenoj službi Gospodu i nesvetovnosti njihovog dnevnog
okruženja. Ovde sam videla ljude i žene koji se svega odriču i slede Isusa. Američki biblijski
učitelj i pisac dr A. T. Pirson (Pierson), opisao je Betezdu kao jednu, od dve prave apostolske
crkve za koje je znao. Pred kraj juna 1840. godine, gospodin i gospođa Miler otputovali su iz
Bristola za Liverpul sa osmoro ljudi i žena koji su nameravali da krenu brodom na misijsko
polje. Miler je otpratio misionare do lađe i pre nego što su se ukrcali, jedan od njih je dao
Mileru 6 funti i 10 šilinga, za siročad. »Novac koji imamo,« rekao je, dok je Mileru pružao
novac, »nama je dovoljan. (Njih osmoro su ukupno imalo oko 20 funti.) Za vreme koje ćemo
provesti na lađi, novac nam uopšte neće biti potreban, dok vi taj novac možete planski da
 upotrebite. Kada nam novac bude potreban, Gospod će se postarati. Druga braća i sestre
nemaju svoj novac, pa i ja ne želim da ga imam. Gospod je na moje srce posebno stavio
siročad, i zato ovaj novac ne smete da odbijete«.

U subotu, 15. avgusta 1840. godine, izgledalo je kao da se problem nadvio nad Vilsonovom
ulicom. Sve zalihe su bile skoro potrošene i prihod je tokom prethodne nedelje bio slab. U subotu
su se potrebe skoro udvostručile. Da bi se podmirili troškovi u domovima tog dana bile su
potrebne bar tri funte; ali u domovima nije bilo nijednog penija.
Oko pola jedan, dve dame su svratile do Milera i dale mu dve funte, sedam šilinga i šest
penija; Miler je to odmah uzeo i odneo do doma za dečake; zatekao je decu kako sedaju za sto da
ručaju. Brat B. je predao Mileru pisamce koje je upavo hteo da pošalje:

Dragi brate, sa krompirom iz dečije bašte i sa jabukama sa stabla koje se nalazi u dvorištu
(jabuke su upotrebljene za kolače), sa 4 šilinga i 6 penija koje je dao jedan zemljoradnik za
namirnice, imali smo večeru. Još toga je potrebno. Ali Gospod se pobrinuo i brinuće se i
ubuduće.

Toga dana su dobili jedan šiling od prodaje Glasnika; jedan šiling iz kutije za dobrovoljne
priloge iz broja 6; šest šilinga i šest penija od veza koje su vezla deca, i šest šilinga od priloga
jedne sestre u sirotištu. U decembru su održali uobičajeni sastanak da bi se osvrnuli na napredak
tokom 1840. godine. Miler je osećao da je prvi sastanak prošao dobro; posebno je te večeri bio
srećan, tako da niko od prisutnih, po izrazu njegovog lica, nije mogao da otkrije da za sledeći dan
nije bilo nikakvih zaliha. Posle sastanka, u kući je našao dva i po penija koje je neko tu ostavio.
Sledećeg jutra, iako je bilo svega dva i po penija, Miler je upravio pogled prema Živom Bogu.
Nikada nije bilo manje hleba u domovima nego tada. Posle doručka sav hleb u domu za dečake i
kući za odojčad bio je isečen. Oko jedanaest ujutro, Miler je iz Barnstapla primio pet funti i pola
funte u zlatu; te večeri je održan drugi javni sastanak. Miler je govorio o prvih pet godina
postojanja domova.

Glavni cilj zbog kojeg je ova institucija osnovana (prisećao se), bio je da Hristova crkva jasno
vidi kako je Gospodnja ruka, u odgovoru na molitvu, otvorena za naše dobro u času potrebe.
Naša želja nije da budemo bez testova vere, već da Gospodu bude po volji da nas podrži u
vreme testova, da Ga ne bi uvredili neverom. Ovakav način života značajno nas približava
Gospodu. On svakoga jutra pregleda naše spreme, tako da može da pošalje pomoć. Veću i
jasniju blizinu Gospodnjeg prisustva nikada nisam doživeo. Kada posle doručka nije bilo
novca za večeru, Gospod se pobrinuo da sto ljudi večera; kada posle večere nije bilo novca za
čaj, i tada se Gospod pobrinuo; i sve se ovo dešavalo, a da nije nije znao naše potrebe...

Više puta smo primetili da takav način života stalno vodi ka razmišljanju; odakle će stići
hrana, odeća i drugo, i da to onesposobljava za duhovni rad. Na prvom mestu, moj odgovor je
da je naš um malo isproban u vezi životnih potreba, jer se za njih Otac stara; mi smo Njegova
deca i On ne samo da nam dozvoljava da tako radimo, nego i želi da tako radimo. Drugo, ne
sme da se zaboravi, da i pored toga što smo u mislima kušani u vezi sa namirnicama i novcem
za potrebe dece i ostalo ― zato što gledamo samo na Gospoda, da bi to trebalo da nas dovede
u prisustvo našeg Oca. To je blagoslov, a ne ranjavanje duše. Treće, naše duše shvataju da
radi slave Gospodnje i dobrobiti crkve, mi doživljavamo ove probe vere. One nas vode ka
 Gospodu i u molitvu za svež doživljaj blagodati. To je ono što nam omogućava da budemo
verni u službi.

Tokom 40-ih godina, Milerov Institut za poznavanje Svetog pisma, pored rada s decom,
pomagao je šest osnovnih škola, u snabdevanju hranom za preko 300 siromašne dece, pored
drugih škola u Bristolu. Miler je odlučio da drži večernje časove ljudima koji ne znaju da čitaju i
pišu. Od osnivanja Instituta 1834. godine podeljeno je preko 6.000 Biblija, a posle 1840. bile su
deljene i druge knjige pored Biblije ― neke prodavane, neke poklanjane. Ovaj način rada
Milerovog Instituta i danas napreduje. Tokom 1840. godine, Institut je poslao misionarima u
inostranstvo 120 funti.
Do proleća 1841. godine, iako, ne ozbiljno bolestan, Miler je osetio potrebu za promenom
vazduha. Kada je dobio na poklon pet funti za lične troškove, on je to protumačio kao znak da bi
trebalo da na kraće vreme ode iz Bristola. Tako je otputovao u Nejlsvort, u Gloster, i tamo odseo
kod prijatelja.
U Nejlsvortu tog proleća počeo je sa praksom koju nikada nije napustio do kraja svog života.
Dotada je imao naviku da se ujutro posle oblačenja moli. Ali, za vreme boravka u Nejlsvortu,
počeo je da prihvata stav da je najvažnija stvar da se prvo usredsredi na čitanje Biblije, i
razmišljanje o pročitanom odlomku:

»...da moje srce tako može da se uteši, ohrabri, bude upozoreno, prekoreno, poučeno; te tako,
pomoću Božije reči, dok razmišljam o odlomku, moje srce može da iskusi zajedništvo sa
Gospodom... Prvo što sam uradio rano ujutro, tražeći, u nekoliko reči, Božiji blagoslov nad
Njegovom dragocenom Rečju, bilo je da sam počeo da razmišljam o Božijoj reči, da
pretražujem svaki stih i iz njega izvlačim blagoslov; ne zbog propovedanja o onome o čemu
sam razmišljao, već zbog obezbeđivanja hrane za svoju dušu. Rezultat toga je bio da je posle
par minuta moja duša morala da se ispovedi, ili da zahvaljuje, da se moli za druge, ili da
ponizno ište; tako da, iako se nisam molio, već duboko razmišljao, to razmišljanje se manje-
više odmah pretvaralo u molitvu... Sa ovakvom praksom kombinovao sam i izlaženje na svež
vazduh po sat-sat i po, ili dva sata pre doručka, šetnju po poljima, a u leto malo odmaranje na
ogradi, ukoliko bih se zamorio od hodanja. Mom zdravlju veoma koristi šetnja i razmišljanje
pre doručka, i sada imam naviku da iskoristim to vreme za razmišljanje; kada sam na svežem
vazduhu, izvadim Novi zavet velikog formata, koji nosim, pored Biblije: mislim da mogu
korisno da iskoristim vreme na svežem vazduhu, što pre nije bio slučaj... Razlika između
moje bivše i sadašnje prakse je ova: ranije, po ustajanju, počinjao sam da se molim što je
moguće pre, i uglavnom sam provodio sve, ili skoro sve, vreme do doručka u molitvi... Ali
kakav je bio rezultat? Često sam provodio po petnaest minuta ili pola sata, pa čak i po sat
vremena na kolenima, pre nego što sam postao svestan da sam primio utehu, ohrabrenje, itd.; i
često, pošto se izmučim, jer mi misli lutaju prvih deset ili petnaest minuta, pa čak i pola sata,
tek tada počinjem da se molim. Sada retko patim od toga. Jer moje srce se hrani istinom i
dolazi u zajedništvo s Bogom, razgovaram sa svojim Ocem i prijateljom (iako sam grešan i
toga nisam dostojan), o stvarima koje je izneo pred mene u svojoj dragocenoj Reči. Sada se
često čudim što ranije nisam uvideo ovu važnu stvar«.

Letnji meseci 1841. godine bili su za domove period neprekidnog napretka, ili kako je to
Miler napisao: »neprekidno, jednako izlivanje reke Božije velikodušnosti«. Nikada, za više od tri
godine, nije bilo toliko obilja u Vilsonovoj ulici. Ali nije dugo trajalo. Za šest meseci, od
septembra 1841. godine, Miler je zabeležio: »Gospod je hteo da isproba našu veru ozbiljnije
nego ikada otkada je posao krenuo«. Na pragu je bila duga, teška zima.

Zaista su probe naše vere bile žestoke više od šest meseci (septembar 1841. godine); dugi su
bili periodi kada su nam, dan za danom, namirnice stizale samo dnevno, pa čak i od obroka do
obroka morali smo da gledamo na Gospoda; morali smo dugo da se molimo, i činilo se da
pomoć nije stizala. Samo je Božija milost učinila da vera onih koji su uključeni u rad nije bila
uzaludna, i da nisu bili sasvim izmoreni od načina na koji su radili Božije delo, i da se nisu
odvraćali u očajanju od Božije pomoći, okrećući se navikama i mislima ovog zlog sveta...
Usred iskušenja, u potpunosti sam bio uveren da će nam Gospod u pravo vreme smanjiti
pritisak svoje ruke, i da bi bilo dobro radi Hristove crkve, da se u nama ispuni ona reč: »Za
vašu je utehu ako li se ožalostismo«.

Posle perioda relativnog izobilja koji se završio u septembru, situacija se nije naglo pogoršala;
istina je da je ujutro 1. oktobra Miler morao da ustanovi da nema nijednog penija. Ali pomoć je
krenula. Tokom prepodneva je stiglo 10 šilinga sa pisamcetom u kome je pisalo: »Vaš nebeski
Otac zna da vam je ovo potrebno. Verujte Gospodu«. Pet minuta kasnije, Miler je primio 10 funti
od neke gospođe iz Irske. Istovremeno je čuo da iz Tetberija treba da stignu tri kutije hrane za
decu. Dva sata kasnije, dato mu je četrnaest malih priloga koji su iznosili skoro 30 šilinga.
Međutim, mesec dana kasnije, retki su bili prilozi koji su iznosili 10 funti.

23. novembar. Juče je stiglo pet šilinga za čarape, što je danas omogućilo kupovinu hrane za
doručak u domu za dečake. Jedna sestra je poslala slanine i nešto graška. Sada smo zaista
veoma siromašni. Jedan od članova osoblja uspeo je da obezbedi večeru u domu za devojčice,
a da nije iskoristio svoj novac. U ovoj našoj velikoj potrebi, stiglo je 17 šilinga i 6 penija od
prodaje Glasnika, taj novac je trebalo da stigne pre nekoliko meseci, ali ga je Gospod poslao u
pravo vreme. Osim ovog novca, 2 šilinga i 6 penija su stigli od dečijeg veza. Tako smo
obezbedili hranu za ovaj dan. U ovoj našoj potrebi, Gospod nam je popodne pružio čvrst
dokaz o Njegovoj stalnoj brizi ― stigao je paket iz Plimuta u kome je bila odeća, neke sitnice,
itd. Rano sledećeg jutra, jedna od stvari iz paketa koji je stigao iz Plimuta prodata je za sumu
koja je bila dovoljna da se podmire troškovi toga dana.

Zbog hitnosti situacije Miler je svakoga dana održavao molitvene sastanke u Vilsonovoj ulici.
Kada je Miler stigao na molitveni sastanak tog dana, čuo je da je, dok su deca ujutro bila u šetnji
sa svojom učiteljicom, jedna siromašna žena prišla učiteljici i dala joj 2 penija.
»To je ništa,« rekla je, »ali moram vam dati ovaj novac«.
Do momenta kada je Miler stigao na molitveni sastanak, jedan od ova da penija već je bio
potreban da upotpuni sumu za koju je trebalo kupiti hleb.
Decembar je bio mesec kada su se održavali javni skupovi, kada se podnosio izveštaj o radu.
Ali krajem 1841. godine, kada su vremena postala neobično teška, Miler je odlučio da odloži
skupove da bi izbegao kritiku da ih organizuje da bi se iznosile potrebe za novcem; objavljivanje
Godišnjeg izveštaja je odloženo iz istog razloga. Miler je pisao:

Kakav bolji dokaz o našoj zavisnosti od živoga Boga možemo da damo, nego da smo, usred
našeg najvećeg siromaštva, nastavili sa radom. Umesto da budemo zavisni od javnih skupova,
ili štampanog Glasnika, nismo govorili ništa. Zašto da se radujemo prilici da obelodanimo
 svoje okolnosti? Gospod je govorio kroz ovo siromaštvo: »Sada ću da vidim da li se zaista
oslanjate na mene, i da li zaista gledate na mene«.

Ovaj korak vere nije odmah nagrađen. Naprotiv, Miler je nekoliko godina kasnije pisao:

Za vreme svih ovih godina otkako živim na ovaj način, nije mi bio poznat nijedan period u
kome je moja vera bila isprobavana tako žestoko kao tokom četiri meseca, od 12. decembra
1841. do 12. aprila 1842. godine.

U tom periodu deca nisu znala za poteškoće niti im je nedostajalo hrane, odeće, ogreva. Ali,
bilo je teških situacija. U utorak, u podne, 2. februara 1842. godine, bilo je dovoljno hrane, u
svim domovima za obroke toga dana, ali nije bilo novca da se kupi uobičajena zaliha hleba (za
naredne dane) ili mleka za sledeće jutro; za dva doma trebalo je nabaviti ugalj. Miler je mislio
kako nikada ranije nisu bili siromašniji, i zapisao je da će »Bog osramotiti svoje ime,« ako ništa
ne pošalje pre devet sati sledećeg jutra. Kasno tog popodneva stiglo je devet kolača od šljiva,
ispečenih po narudžbini jedne ljubazne gospođe. I pored toga što je ovo bilo ohrabrujuće ―
nesumnjivo i ukusno ― dok se Miler te večeri spremao za spavanje, situacija je i dalje bila
grozna. U dnevnik je zapisao: »Zaista smo siromašniji nego ikada; ali, milošću, moje oči nisu
gledale na prazne magacine i prazne novčanike, već samo na bogatstvo koje je u Gospodu«.
Sledećeg jutra, Miler je rano pošao do Vilsonove ulice da vidi kako će Gospod da zadovolji
potrebe, da bi po samom dolasku, između sedam i osam sati, uvideo da su potrebe već bile
zadovoljene. Neki biznismen, hrišćanin, pešačio je oko pola milje do mesta gde je radio, kada
mu je palo na pamet da su možda Milerova deca u potrebi. On je, međutim, odlučio da se ne vrati
istim putem, već da ponese nešto u domove te večeri. Ali, kao što je kasnije rekao Mileru:
»Nisam mogao da idem dalje i bio sam prinuđen da se vratim«.
Odneo je tri zlatnika u tom za dečake. Ovaj poklon, zajedno sa manjim novčanim prilozima,
bio je dovoljan da namiri potrebe za dva dana.
Do aprila 1842. godine Miler i njegovi saradnici su šest meseci doživljavali ozbiljne probe,
kada je, nedelju za nedeljom, sa kratkim predasima, novca bilo samo onoliko koliko je bilo
potrebno. Novac ili hrana su često stizali samo koji minut pre nego što su deca sela za sto da
prime obed. Miler je bio nepokolebljiv u svojoj odluci da ni on, ni bilo koji član njegovog
osoblja ne treba nikada da traži novac. Ali njegova vera nije nikada bila na tolikoj probi. Koliko
će ta proba još trajati?
U utorak, 12. aprila, potreba je bila veća nego ikada, otkatko je prošle subote u Vilsonovu
ulicu stiglo manje od četrnaest šilinga. Rano ujutro, Miler je kleknuo da se pomoli.
»Gospode, smiluj nam se! Znaš da nam je veoma potrebna ovsena kaša, kao i nove cipele,
novac za popravku starih cipela, kao i da dopunimo naše zalihe, nešto novca za novu odeću za
decu i malo novca za žene primljene na ispomoć. Molim te, pošalji nam više novca«.
Kasnije tog jutra, stigao je koverat iz Indije. U njemu je bilo sto funti. »Nemoguće je,« pisao
je Miler, »opisati pravu radost u Gospodu koju mi je pričinila ta suma... Nisam uopšte bio
iznenađen, ili uzbuđen kada je stigao ovaj prilog, jer sam ga primio kao nešto što je stiglo kao
odgovor na molitvu i kao nešto što sam dugo tražio«.
Do maja, Miler je mislio da je dobro da objavi još jedan Glasnik o aktivnostima Instituta za
poznavanje Biblije, uključujući, naravno, i aktivnosti domova. Glasnik je kasnio pet meseci zbog
perioda probe.
 Tokom proteklih sedamnaest meseci Institut je finansirao, pored stotinak dece u domovima,
više drugih aktivnosti, uključujući nedeljnu školu, školu za odrasle, osnovnu školu za decu,
delenje Biblija i hrišćanskih knjiga, kao i za misionare u inostranstvu. Za tih sedamnaest meseci
u Vilsonovoj ulici je bilo veoma malo bolesti i nijedno dete nije umrlo. Ukupni troškovi domova
iznosili su preko 1.337 funti, a ukupan prihod je bio preko 1.339. Sreća gospodina Milera bila je
potpuna.
 11

Pravedna žalba

M ILER je sa Meri proveo 6 meseci u Štutgartu, od avgusta 1843. do februara 1844.

godine. Pokušavao je da reši problem teoloških rasprava koje su se pojavile u maloj
Baptističkoj crkvi. Za to vreme, u Vilsonovoj ulici nije dolazilo ni do najmanjeg
finansijskog problema. Dok je Miler bio na putu prvi štićenici su počeli da se sele u četvrti dom,
u Vilsonovoj ulici.
Tokom većeg dela leta 1844. bilo je manjih poteškoća, ali kako je leto ustupalo mesto jeseni,
tako se i novac topio.
U sredu ujutro, 4. septembra u Vilsonovoj ulici bilo je svega četvrt penija; trebalo je nahraniti
skoro 140 ljudi ― decu i osoblje. Miler je započinjao svoje jutarnje aktivnosti bez briga. Često je
govorio: »Naša potreba je moja uteha«. Tog, kao i drugih dana, divio se gledajući kako Bog šalje
pomoć. Nešto posle devet u Pavlovoj ulici od nepoznatog darodavca dobio je jedan zlatnik.
Između deset i jedanaest časova stiglo je pisamce iz Vilsonove ulice u kome je pisalo da će za taj
dan biti potrebna 1 funta i 2 šilinga. Dok je Miler završavao sa čitanjem pisma, ispred njegove
kuće zaustavile su se kočije. Rekli su mu da je to gospodin iz Mančestera.
»Verujem u Gospoda Isusa i u Bristolu sam poslom« rekao je ovaj Mileru. »Čuo sam za vaše
domove i iznenadio sam se da bez uobičajenog načina sakupljanja i bez ličnog traženja novca od
drugih, vi za ovaj rad godišnje primate više od 2.000 funti«.
Razgovarali su neko vreme i čovek je dao Mileru 2 funte. Tog jutra je primio 10 šilinga, što je
bila zarada od prodaje ženskih tašni. Tokom dana stiglo je više manjih priloga i kutija sa nekim
stvarima za prodaju.
Kako se približavala zima Miler je počeo ozbiljno da se moli za određene potrebe.
»Bože, molim te da mi obezbediš sredstva za kupovinu veće količine nove odeće za decu.
Dom za dečake treba da se kreči, a osoblje bi moglo da nekim viškom novca kupi nešto za sebe«.
Prve večeri u oktobru njegova je molitva bila uslišena; primio je ček na 70 funti. Darodavac je
hteo da mu Miler javi »Da li postoji način da se prilog posebno iskoristi?« Ali Miler je zapisao u
svoj dnevnik da »iako je prilog stigao u pravi čas, ne mogu da pišem ljubaznom darodavcu o
potrebama, da ga ne bih podstakao da izlaganjem okolnosti u kojima se nalazimo učinim da
Božije delovanje bude manje očigledno u pribavljanju sredstava za rad«. Dom za dečake je
okrečen kako valja, a osoblje je primilo višak.
U Vilsonovoj ulici 1844. godine svi su se radovali Božiću. Miler ga je opisao kao »vreme
izobilja«. Zima je bila jako hladna i deci se apetit povećao ― tako su se borili protiv nazeba. Kad
god je to bilo moguće osoblje je naručivalo hranu u ogromnim koičinama; na primer, jedne
subote u februaru kupljeno je 360 kilograma pirinča i 237 kilograma graška. Najhladnije jutro te
zime bilo je 12. februara; u svojim jutarnjim molitvenim šetnjama i mislima Miler se molio:
»Dragi Oče, hvala Ti da imamo dovoljno uglja, hrane i tople odeće. Možda neka od Tvoje
dece u Bristolu oskudevaju. Molim te da mi daš sredstava kako bih pomogao onima koji su u
potrebi«.
 Tri sata kasnije primio je poklon od 10 funti, za vlastite potrebe. Ne zna se šta je uradio sa tim
poklonom, u njegovom dnevniku o tome ništa nije zabeleženo. Poznato je da je za vreme svog
dugog života dao preko 80.000 funti od novca koji je bio namenjen za njegovu ličnu upotrebu.
Osim ovoga, mnogi darodavci su bili svesni Milerove brige za siromašne i ponekad su zbog toga
obeležavali delove svojih poklona.
Lidiji je bilo 12 godina i imala je, kako je to Miler opisao, »veoma dobro obrazovanje« u
privatnoj školi. Posle šest meseci školovanja, Miler je tražio račun i upravnica mu je rekla:
»Zadovoljstvo mi je da mogu da joj obezbedim besplatno školovanje«. On je insistirao i konačno
dobio račun koji je platio. Međutim, taj novac mu je upravnica anonimno vratila (što je kasnije
otkrio).
Lidija je ostala u istoj školi do svoje 18-te godine, ali iako je Miler nekoliko puta pokušavao,
nije uspeo da dobije račun za njeno školovanje. »Mogao sam,« zabeležio je, »da platim za njeno
obrazovanje i bio sam jako voljan da to i uradim: ali Gospod je hteo da to bude besplatno; isto
tako, Gospod je pokazao koliko je spreman da mi pomogne i da izađe u susret mojim željama«.
U četvrtak ujutro, 30. ooktobra 1845. godine, Miler je primio pismo, a opisao ga je kao
»učtivo i prijateljsko«, od osobe koja je stanovala u Vilsonovoj ulici. Čovek je pisao da su on i
njegovi susedi bili »na razne načine uznemiravani domovima u Vilsonovoj ulici«. Miler je
trebalo da odluči šta da uradi u vezi toga.
Sve do sledećeg ponedeljka, Miler nije odvojio vreme za molitvu i razmišljanje o ovom
novom problemu. Pošto je zatražio od Gospoda da ga vodi u donošenju ispravne odluke, Miler je
zapisao razloge za i protiv preseljenja dece iz Vilsonove ulice.
Kao prvo, prihvatio je da žalba suseda nije bila »neosnovana i nepravedna«. Bilo je istina da
su naročito za vreme igre ― deca bila bučna, »iako je,« tvrdio je Miler, »to bila galama zbog
koje čovek ne može da krivi decu«. Miler je razmišljao: »Trebalo bi da to osetim na svojoj koži i
da živim u neposrednoj blizini domova... Trebalo bi da drugima činim ono što bih ja želeo da oni
meni čine«. Kao drugo, u četiri doma u Vilsonovoj ulici živelo je između sto četrdeset i sto
pedeset ljudi, i bilo je slučajeva kada kanalizacija nije funkcionisala i kada je zbog toga bilo
otežano snabdevanje vodom.
Bilo je i drugih razloga za preseljenje. Jedno igralište u Vilsonovoj ulici bilo je dovoljno
veliko samo za decu iz jednog doma. Miler je želeo da deca imaju više prostora za igru. Isto tako
hteo je da bude u blizini placa koji bi mogao lako da se pretvori u baštu, gde bi stariji dečaci
mogli da rade. Još jedna prednost većeg prostora bila bi i u tome što bi se svo rublje pralo u
domovima.
Miler je brinuo i o vazduhu u Vilsonovoj ulici koji nije bio naročito svež. Mnoga deca nisu
stizala u domove zdrava, pa je zato hteo da imaju što bolji smeštaj. Razmišljao je kako bi
učiteljima i osoblju posle radnog vremena dobrodošlo da se odmore u vrtu ili da prošetaju po
polju.
Miler je već nekoliko godina tražio mesto u Bristolu koje bi pružalo sve ove pogodnosti, ali
nije našao nijedno. Obične, velike porodične kuće smatrao je nepogodnim za domove za siročad,
pošto nemaju rešen problem provetravanja.
Što je Miler više razmišljao i što se više molio, to je više osećao da je Božija volja da
preduzme najsmeliji korak vere; da sagradi potpuno nov dom koji bi sasvim odgovarao
potrebama.

Uviđao sam da Gospod želi da gradim taj dom i da Njegove namere nisu bile vezane samo za
dobrobit siročadi i za bolju raspodelu posla, već i za svedočanstvo, koje bi On mogao i hteo
 da pokaže, kako može da pribavi još veće sume onima kojima su potrebne i koji se pouzdaju u
Njega. Pored toga, kad bi bio sagrađen, ako Gospod proširi posao, taj dom bi mogao da bude
dovoljno velik da primi tri stotine siročadi, kao i sve učitelje, nadzornike i radnike koji su
potrebni za rad.

Nikada od početka rada 1836. godine kao tada, nije pristizalo više molbi za prijem ― naročito
dečaka ― i Mileru je bilo teško da uskrati utočište tolikoj deci.
Pitao je svoje saradnike u Betezdi za mišljenje i njih osmoro su zaključili da on treba da ode
iz Vilsonove ulice i da oni ne vide prepreku za gradnju novog doma. Džordž i Meri su počeli
zbog toga da se sastaju svakog jutra na molitvu i čim su se uverili da je to Gospodnja volja,
počeli su da traže od Njega neophodan novac. Miler je izračunao da bi mu bilo potrebno
najmanje 10.000 funti.
U novembru Robert Čapman je stigao u Bristol da tu radi izvesno vreme. Mileru je bilo drago
što mu se pružila prilika da se sa svojim prijateljom posavetuje o gradnji.
― Mislim da si u pravu što razmišljaš o gradnji ― rekao je Čapman. ― Moraš da tražiš
pomoć od Boga da ti pokaže svoj plan, da bi sve bilo po Njegovoj volji.
Poslednjih sedam godina nije bilo lako; dešavalo se da duže vremena nije bilo novca na
pretek. Većina ljudi bi bila srećna da nastavi taj važan posao, u koji je utrošeno puno vremena u
Vilsonovoj ulici, smatrajući da proširenje domova nije ni izvodljivo, ni važno. Miler se,
međutim, nije zadovoljavao time da učvrsti samo dosadašnji rad; nego je sada bio siguran da je
to Božija volja i da bi domove trebalo proširiti i graditi. Njegov Bog, često je govorio Miler, bio
je imućan Bog koji nije ograničavao svoje bogatstvo: »Njegovo je i srebro i zlato i stoka po
planinama na hiljade«.
Desetog decembra 1845. godine, Miler je primio prvi prilog za novu zgradu ― poklon od
1.000 funti, najveći pojedinačni prilog koji je ikada dobio. »Kad sam ga primio,« pisao je, »bio
sam miran kao da je u pitanju samo jedan šiling. To je bilo zato što je moje srce očekivalo
odgovore na molitve«.
Merina sestra se vratila iz Londona.
― Srela sam jednog arhitektu hrišćanina ― rekla je svom zetu ― koji je nedavno sa velikim
interesovanjem čitao vaše Prikaze. Hteo je da čuje više o vašem radu. Kada sam mu ispričala o
vašim planovima za gradnju novog doma, ponudio se da sastavi planove i da besplatno nadgleda
zidanje.
Miler je time bio oduševljen. Ovu ponudu i onih hiljadu funti video je kao kaparu za velike
stvari koje predstoje.
Tražio je komad zemlje od šest ili sedam jutara negde na periferiji Bristola. U to vreme bilo je
dosta mesta za gradnju na celom tom području, o kojima se moglo razmišljati. Zemlja pogodna
za gradnju bila je vrlo skupa. Miler namerno nije poslao cirkularno pismo sa detaljima svojih
planova »da bi se Božija ruka jasnije vide na delu«. Pričao je ljudima o svojim planovima samo
ukoliko je razgovor bio na tu temu. Krajem decembra primio je još dva poklona za novu zgradu
― jedan od hiljadu funti, a drugi od pedeset. Obradovan zbog ovih poklona, nije bio ništa manje
srećan kad je na početku nove godine zapisao sledeće u svoj dnevnik:

3. januar. Jedno siroče je dalo šest penija.

10. januar. Jedno siroče je od dva i po šilinga i šest penija koja je primilo od rođaka dalo jedan
šiling i šest penija za dom. Sestra u Gospodu mi je dala: tri šilinga, prsten, par zlatnih minđuša
 i zlatni broš.

Tokom januara, Miler je razmatrao brojna mesta za gradnju, ali nijedno se nije pokazalo kao
pogodno ili dovoljno jeftino. Međutim, sledećeg meseca, u svoj dnevnik je zapisao sledeće:

2. februar. Danas sam saznao za pogodan i jeftin komad zemlje na Ašli Daunu.

3. februar. Video sam taj komad zemlje. Najbolji je do sada.

Ašli Daun je svakako nudio ogromne mogućnosti: visoko, na povoljnom mestu, severno od
Bristola, sa pogledom na Stejplton istočno i Horfild severno; brzo se stiže do centra Bristola, a
nije predaleko od Betezde.
Sledeće večeri Miler je otišao da poseti vlasnika zemljišta u njegovoj kući.
― Na poslu je ― odgovorili su Mileru.
― Mogu li da pitam gde? ― rekao je Miler.
S informacijom koju je dobio, otišao je u kancelariju vlasnika zemljišta.
― Upravo je otišao ― rekli su ― ali trebalo bi da se vrati kući u osam uveče.
Miler je shvatio da nije bila Božija volja da se oni sretnu te večeri i vratio se u Kingsdaun.
Sledećeg jutra, Miler je još jedanput pozvonio na vrata predivne kuće, gde je živeo vlasnik
poseda na Ašli Daunu. Sluga je otvorio vrata.
― Kod kuće je i želi da vas vidi što pre.
Sluga je odveo Milera do sobe tog gospodina. Ovaj je izgledao umoran.
― Sinoć sam čuo da ste se raspitivali o mogućnostima za kupovinu zemlje za gradnju sirotišta
― rekao je taj gospodin. ― Jutros sam se probudio u tri sata i nisam mogao da zaspim do pet.
Konačno sam odlučio da ću vam, ako vi zaista budete hteli tu zemlju, dati posed na Ašli Daunu
za 120 funti po jutru umesto za 200, koliko sam ranije tražio.
»Kako je dobar Gospod!« pomislio je Miler i potpisao ugovor za kupovinu skoro sedam
jutara.
Miler je dobio odgovor na pismo, poslato arhitekti u Londonu, koji se ponudio da pomogne sa
planovima gradnje.

»Poštovani gospodine,

Zadovoljstvo mi je, a ne mogu da ga izrazim u potpunosti ovim pismom, da vam pomognem u

poslu koji rado obavljate i u kome ste angažovani, i smatraću za veliku čast što mi je
dopušteno da upotrebim sposobnosti arhitekte i nadzornika pri gradnji objekta koji želite da
podignete za siročad. Zaista mislim ono što govorim, i ukoliko sve bude u redu, uz Božiji
blagoslov, besplatno ću vam ponuditi planove, elevacije i preseke, sa tehničkim podacima
posla, tako da bi se troškovi mogli tačno izračunati. Napraviću vam i predračun, a radove ću
nadgledati besplatno...«

Sledeće nedelje arhitekta je iz Londona doputovao u Bristol, i Miler je sa njim posetio imanje
na Ašli Daunu.
― Posed ima veoma dobru drenažu i snabdevanje vodom ― rekao je arhitekta Mileru.
Novac za zgradu je stalno pristizao i polovinom februara Mileru je obećano 500 funti koje će
mu biti isplaćene.
 Arhitekta je završio planove krajem aprila. U novoj zgradi će biti smeštaj za tri stotine dece,
sto četrdeset devojčica i osamdeset dečaka starijih od osam godina i osamdesetoro mlađe dece,
dečaka i devojčica do 7 godina. Osoblje i učitelji će imati svoje prostorije. Radovi neće početi
dok se ne obezbedi neophodan novac. Zemlja i kuća daće se u ruke poverenicima.
U julu je Miler za ovaj posao primio najveći prilog do tada: 2.050 funti od čega je 2.000 funti
bilo namenjeno za podizanje zgrade. Miler je zapisao:

Nemoguće je da opišem radost u Gospodu kada sam primio ovaj prilog. Nisam bio uzbuđen
ili iznenađen, jer sam gledao odgovor na moje molitve. Verujem da me Bog čuje. Moje srce je
bilo puno radosti i jedino što sam mogao da uradim bilo je da budem pred Gospodom i da Mu
se divim, baš kao David u 2. Samuilovoj 7. Na kraju sam pao ničice, zahvaljivao Gospodu i
ponovo Mu predao svoje srce za Njegovu blagoslovenu službu.

19. novembra Miler je ustao u pet sati da se moli.

»Nebeski Oče, Ti znaš da je javnosti poznato da su se brojni stanovnici Vilsonove ulice žalili
na sirotišta. Molim Te, obezbedi novac da možemo da počnemo sa gradnjom. Gospode, znaš da
ima previše molbi za prijem u domove i da ne volim da odbijam decu. Budi milostiv i čuj moju
molitvu«.´
Miler je otvorio Bibliju i pročitao Isusove reči iz Marka 11:24: »Zato vam kažem: sve što
ištete u svojoj molitvi verujte da ste primili; i biće vam«.
»Gospode,« molio se, »verujem da ćeš mi za ovaj posao dati sve što mi je potrebno. Siguran
sam da ću imati sve, zato što verujem da primam odgovor na molitvu«.
Posle doručka odvojio je vreme za molitvu i oko pet minuta, pošto se digao sa kolena, bilo mu
je predato jedno preporučeno pismo. Unutra je bio ček na 300 funti, od čega je 250 bilo
namenjeno za podizanje zgrade. Sa ovim je ukupna suma novca za izgradnju iznosila preko
6.000 funti.
U decembru je primio poklon od 1.000 funti, a u januaru 1847. godine još jedan prilog od
2.000; ukupno je bilo preko 9.000 funti.
Te zime, 1846-7. nije bilo lako dnevno zadovoljavati potrebe u Vilsonovoj ulici. Godine
1846. rod pšenice i krompira je bio katastrofalan. Rod američkog pamuka je, takođe, bio ispod
očekivanja, zbog čega su cene podivljale. Britanska privreda je pretrpela krizu poverenja i u
pitanje je došao opstanak mnogih železničkih kompanija, što je vodilo finansijskoj panici. U
maju 1847. godine Miler je zabeležio: »Nikada nam namirnice nisu bile draže od početka radova,
nego sada. Hleb je skoro duplo skuplji nego pre osamnaest meseci, ovsena kaša skoro tri puta,
pirinač više nego duplo od uobičajene cene. Ali,« nastavlja Miler, »deci nije ništa nedostajalo ...
u mom srcu je mir ― veliki mir«.
U junu je primio još 1.000 funti za gradnju doma i prema urađenom predračunu, zajedno sa
potrebnom opremom i nameštajem, ceo projekat bi koštao bar 14.500 funti. Međutim, na dodatne
troškove ― uglavnom za grejanje, plinske uređaje, nameštaj, tri velika dečija igrališta i puteljak
― neće se obraćati pažnja izvesno vreme kada poččnu građevinski radovi. Odlučio je da ide
napred i 5. jula su na Ašli Daun stigli prvi radnici. 19. avgusta postavljen je kamen temeljac nove
zgrade.
Poklon od 100 funti, februara 1848. godine, omogućio je Mileru da kupi novo odelo za
svakog dečaka u Vilsonovoj ulici, a za to se molio već nekoliko nedelja.
Tokom zime, kada je bilo lepo vreme, nastavljalo se s radovima na novoj zgradi i do maja se
stiglo do radova na krovu. Ali pre nego što su se prva deca preselila na Ašli Daun, Miler je
morao da se pozabavi završnicom tužne afere među Braćom koja je tinjala već nekoliko godina, i
koja će imati tragične i dalekosežne posledice.
 12

Ojačani kroz metež

J
OŠ u oktobru 1832. godine, Džon Nelson Darbi je propovedao u Betezdi i Gedeonovoj
zajednici u Bristolu, i primetio da je »zapaženo delo« koje »draga braća Miler i Krejk« rade.
Darbi je bio jedna od najuticajnijih ličnosti među ranom Braćom. Kumče čuvenog admirala,
po kome je primio svoje drugo ime, bio je obrazovan u Vestminsterskoj školi i Triniti koledžu u
Dablinu, gde je diplomirao kao klasični nosilac zlatnog medaljona.
Darbi je bio složena ličnost. S jedne strane, kada je bio umešan u neku od mnogih žestokih
polemika u svome životu, mogao je da bude tvrdoglav, oštar i grub. S druge strane, mogao je da
se pokaže kao vrlo saosećajna i topla ličnost. Za vreme putovanja, radije bi boravio kod
siromašnijih porodica nego kod imućnijih, i istorija Braće, kako pisana, tako i usmeno prenesena,
puna je anegdota koje ukazuju na to da je naročito voleo decu, koja su ga zauzvrat obožavala.
Pored prirodnih sposobnosti posedovao je i mnoge radne sposobnosti. Osnovao je i vodio
nekih hiljadu i pet stotina crkava u mnogim zemljama. Napisao je preko četrdeset tomova,
uključujući i komentare većine biblijskih knjiga. Preveo je Bibliju na tri jezika i napisao mnoge
sadržajne, i ponekad divne duhovne pesme.
Darbi je rekao da ga je iz nacionalne, državne crkve izvelo »jedinstvo (Hristovog) tela. Gde se
ono ne priznaje i ne radi u saglasnosti sa njim, ja tamo ne mogu da idem«. Rane godine tog
novog pokreta bile su obeležene besprekornim nesektaškim principima. Pisao je: »To je prava
tajna crkve koja je dobro sređena, savršena velikodušnost, koja je kao i Hristova... čuva se
sektaštva... Vi ste niko i ništa osim hrišćana«.
Iako je, u ranim 1830. godinama bio oduševljen Milerovim i Krejkovim radom u Betezdi,
ipak je rekao: »Voleo bih da im je načelo zajedništva širokogrudnije«. Ovo je bila neobična
primedba, s obzirom da je Krejk često propovedao kao predstavnik nekonformističnih
propovednika, uživajući prijateljske odnose sa propovednicima i znanstvenicima državne crkve
kao što su: dekan Alford (Alford), nadbiskup Trenč (Trench) i dekan Elikot (Ellicott). Štaviše,
Miler i Krejk su ponekad pozivali poznate propovednike Anglikanske crkve, koji nisu pripadali
pokretu Braće, da propovedaju u Betezdi.
Međutim, još 1835. godine, Darbijevu velikodušnost je počelo da nagriza jedno sudbonosno
načelo. Te godine, Antoni Noris Grovs ― Milerov šurak, vratio se na kratko vreme iz Indije ―
posetio je Plimut i primetio da su se Braća pod Darbijevim uticajem sve više zatvarala i
odaljivala. Umesto da budu povezani istinom u Isusu, počeli su da nalaze radost u tome što su
negovali udruženo svedočanstvo protiv svih onih koji su bili drugačiji od njih.
Zbog Darbijevog sve većeg uticaja na mnoge novoosnovane skupove Braće, Grovs je pisao
Darbiju i ukazivao mu na uvećane i velikodušne namere koje su njega (Grovsa) privukle i
oduševile«, ali mu je i otvoreno rekao »odstupili ste od tih načela ... i u principu se vraćate u grad
iz koga ste nekada izašli«.
Do polovine 1830-ih godina, rani pokret Braće je već prihvatio tendencije razilaženja. S jedne
strane, neki pripadnici pokreta ― kao što su bili Grovs, Miler, Krejk i Čapman, trudili su se da
održe originalne nesektaške principe i da prihvataju sve one »koje je Hristos primio«; s druge
strane, Darbi, i sve veći broj crkava pod njegovim uticajem, nameravao je da uspostavi po celom
svetu jedno zajedničko svedočanstvo o jedinstvu Hristovog tela, i zato su podvlačili odvajanje od
zla, kao Božije načelo za jedinstvo.
Javili su se i drugi problemi. 1839. godine, posle dvonedeljnog povlačenja iz javnosti, da bi
razmotrili neke stvari vezane za crkveni poredak koje su se javile u Betezdi, Miler i Krejk su
usvojili čvrst stav o potrebi odobrenog starešinstva i uređenog vođstva u crkvi. S druge strane,
Darbi nije odobravao nikakvo formalno prihvatanje darova propovedanja i učenja, bojeći se da bi
to moglo da dovede do stvaranja ekskluzivne grupe propovednika. Smatrao je da se
imenovanjem starešinstva sputava slobodno delovanje Svetoga Duha, praveći pogrešnu razliku
između uređenog i formalnog (što je »od čoveka«) i spontanog i neformalnog (što je »od Duha«).
S početka 1840-ih godina, pojavila se još jedna značajna osoba. Bendžamin Vils Njutn
(Benjamin Wills Newton) je primio prvi akademski stepen na Oksfordu i postao član uprave
Eksiterskog fakulteta. Jedno vreme je bio veoma uticajan u jednom od prvih skupova Braće u
Engleskoj ― Ebrington, Strit i Plimt ― skup koji je pokretu dao popularno, iako pogrešno ime
(»Plimutska braća«). Tamo se redovno okupljalo između hiljadu i dvesta i hiljadu i četiristo ljudi,
iz raznih crkava tog kraja, da bi čuli njegovo propovedanje.
Njutn je počinjao da »zvoni na uzbunu« protiv onoga što je smatrao da je Darbijev neobični
sistem učenja o razdobljima, koji je razvio da bi odbranio jedno novo učenje o vremenu drugog
(Hristovog) dolaska. Po tom učenju, poznato kao »tajno uzeće«, drugi dolazak Hristov će se
desiti u dva navrata: prvo će doći do »uzeća svetih«, kada će se Hristos vratiti da uzme sa sobom
sve prave hrišćane sa zemlje. Posle toga će se pojaviti Antihrist da uvede razdoblje»nevolja«.
Vladavina Antihrista će biti završena prilikom drugog dela Hristovog dolaska ― prilikom javnog
»pojavljivanja« Hrista u Njegovoj slavi. Međutim, Njutn (i ne samo on), se usprotivio tom
učenju. Pitao je: ako Crkva bude uklonjena pre nego što počnu nevolje, ko su onda ti vernici koji
će, po knjizi Otkrivenja, stradati za vreme tog perioda. Njutn nije gledao na razmimoilaženje sa
Darbijem kao na nešto beznačajno, zato što je mislio da je Darbijeva teorija u suprotnosti sa
centralnim učenjem o veri. Po Njutnu, Crkva se sastojala od svih onih koje je Hristos otkupio;
dakle, »verni mučenici« mora da su bili otkupljeni nekakvim Božijim delom koje se razlikovalo
od Hristovog otkupljenja, ako treba da budu odvojeni od Crkve pri prvom uzeću.
Darbi je dokazivao da se veliki deo Novog zaveta ne odnosi na Crkvu, nego na jedan budući
period koji je u vezi sa obnovom izabranih Jevreja.
»Praveći takvu razliku,« rekao mu je Njutn »vi praktično dižete ruke od hrišćanstva«.
Ipak, uticaj Darbijeve ličnosti učinio je da su njegovi pogledi na drugi dolazak »svakog
momenta« bili veoma prihvaćeni, i to ne samo u pokretu Braće. Tokom godina to su prihvatili
mnogi evanđeoski Anglikanci i veliki broj fundamentalista u Britaniji i Americi. Skofild je
svojom popularnom referencnom Biblijom ubrzao proces prihvatanja teorije i njenih razrađenih
razdobnih osnova.
Njutn nije bio jedini koji je odbacio novi pogled kao inovaciju s greškom. Bilo je očigledno
da su Miler, Krejk, Čapman i Tregels (S. P. Tregelles) čvrsto držali gledišta da određene stvari
moraju da se dese pre Hristovog (drugog) dolaska ― iako je taj dolazak (ovde se ne misli na
smrt vernika) ostao za njih velika nada Crkve. Među Anglikancima, nadbiskup Trenč, dekan
Alford, biskup Eliot i Rajl (Ryle), imali su isto gledište i podržavali su staru veru.
Nažalost, nesuglasice, koje su se javile među ranom Braćom, naročito između Darbija i
Njutna, uništile su mir skupa u Ebrington ulici. Ubrzo posle Darbijevog povratka sa jednog
dužeg putovanja po Kontinentu (Evropi) 1845. godine, došlo je do strašnog sukoba između njega
i Njutna što je razbilo mir u crkvi i skoro zaustavio dalji napredak u radu.
Darbi je počeo da drži svoju seriju predavanja u Plimutu i pri tom da napada Njutna i njegovo
učenje. Izjavio je da se povlači iz zajednice u Ebrington ulici. Kasnije je priznao da je u tom
koraku prenaglio.
Godine 1847. konflikt se prebacio na jedno drugo učenje ― učenje o Hristovoj ličnosti i
Njegovim mukama. To naravno nije bila prva prepirka u istoriji crkve, a nažalost, nije bila ni
poslednja. Do te prepirke je došlo zbog ograničenosti ljudskog uma koji pokušava da se bori s
pitanjima Hristove čovečnosti i Njegovog božanstva. Darbi je osudio neke Njutnove poglede,
koje je ovaj objavio u jednom traktatu, kao »bogohulna učenja«. Miler, koji se slagao s Njutnom
po pitanju drugog (Hristovog) dolaska, primetio je (kako su pogledi u Njutnovom poslednjem
traktatu nagoveštavali) »da je i samom Hristu bio potreban Spasitelj«. Krejk je pretpostavljao da
su Njutnove greške bile »samo greške brzopletog teoretisanja jednog intelektualca, koji je inače
ispravan u srcu i koji se trudi da poštuje Hrista«. Nešto kasnije te godine, Njutn je uvideo grešku
u svojim stavovima i dao je izjavu u kojoj je priznao da je izneo pogrešno mišljenje u svom
članku. Njegova izjava se završila rečima: »Uzdam se da mi Gospod neće samo oprostiti, nego
da će i milostivo sprečiti bilo kakve nezgodne posledice do kojih je moglo zbog toga doći«.
Tragično je da se prepirka nije tu završila. Darbi je pokušao da pokaže kako Njutn zaista nije
priznao svoje greške, iako je Njutn vatreno govorio suprotno. Ishod svega toga bio je što se crkva
u Ebringtonovoj ulici skoro raspala, a Njutnova veza sa Braćom se prekinula. Živeo je do 1899.
godine. Povukao se u mali krug svojih crkava. Još uvek je pisao članke i knjižice, za koje je
Miler kasnije izjavio da su bili »solidni i biblijski« a koje su, on i njegova supruga, čitali »sa
velikim interesovanjem i koji su im bili korisni«.
Krajem aprila 1848. godine, Darbi je bio u Bristolu i pri tom je, po svom običaju, posetio
Milerove. Miler ga je pozvao da sledeće nedelje propoveda u Betezdi, ali on je odbio poziv zbog
toga što je već bio zauzet.
U maju su dva člana Ebrington crkve došla u Bristol i zamolili su da prime Večeru Gospodnju
u Betezdi. Za vreme nevolja u Plimutu, jedan od tih ljudi se nalazio u inostranstvu, te je primljen,
a druga molba je zadržana na razmatranje. Neki od Darbijevih podržavalaca u Betezdi su se
usprotivili primanju ta dva gospodina, pa je Krejk predložio da trojica, koja su se najviše
protivila njihovom primanju, odu i posete ih. Oni su to i učinili i izjavili su da su oba čoveka bila
čista od Njutnove navodne jeresi.
Na sastanku u Eksiteru, Darbi je pred svima objavio da on nikada više ne bi mogao da ide u
Betezdu zato što je crkva primila »Njutnove sledbenike«. On je to zatim potvrdio u pismu
Mileru; a kasnije je navodio da su Njutnovi sledbenici širili njegove spise po Betezdi. Darbijevi
sledbenici u Betezdi su sada počeli da zahtevaju da crkva formalno ispita Njutnova učenja (koja
je sam autor već osudio i povukao).
U junu je jedan od Darbijevih sledbenika, po imenu Džordž Aleksander (George Alexander),
napustio Betezdu, te su starešine bile primorane da sazovu crkveni sastanak. Na tom satanku je
pročitan izveštaj (poznat kao Pismo desetorice), koji je većina članova crkve odobrila, a koji je
potpisalo deset starešina, među kojima su, naravno, bili Miler i Krejk. Međutim, Darbijevi
sledbenici su se odmah povukli iz zajednice.
Izveštaj je iznosio pogled Betezde na pitanje Hristove čovečnosti i u njemu se govorilo da i
pored toga što je Hristos »podneo spolja muke koje su bile povezane sa Njim kao čovekom i
Izraelcem, da su Njegova osećanja i iskustvo, kao i Njegov spoljašnji karakter bili u potpunosti
›odvojeni od grešničkih‹«.
 Izveštaj je dalje iznosio devet razloga zašo su starešine osećale da ne mogu da udovolje
predlogu Džodža Aleksandera da oficijelno ispituju i donose sud o Njutnovim greškama. Njihov
deveti razlog je uključio jedan, u toj situaciji dobrodošao, elemenat humora: »Mislili smo da bi
usaglašavanje sa predlogom Aleksandera bilo otvaranje vrata jednom prioritetu koji ne valja.
Ako neki brat ima pravo da zahteva da mi ispitujemo spis od pedeset stranica, on bi mogao da
predloži da ispitujemo grešku koja bi mogla da se sadrži i u mnogo obimnijem spisu; dakle, da
gubimo vreme u ispitivanju grešaka drugih, umesto da ga upotrebimo za važniju službu«.
Međutim, Darbi nije video ništa smešno u tome i u poseti Jorkširu, našao je da su tamo
skupovi Braće iskazivali simpatije prema Betezdi. zato je 26. avgusta napisao cirkularno pismo
iz Lica, ekskomunicirajući masovno članove Betezde, zato što su navodno primali u crkve one
koji su držali Njutnove poglede! Nagovarao je svuda skupove Braće da »osude problem
Betezde«.
Miler i Krejk nisu pokazivali znakove panike, pa nisu odmah ništa ni preduzeli. Jedan od
Darbijevih sledbenika je napisao članak u kome je pokušao da pokaže kako jedno Krejkovo
izdanje nije bilo ispravno. Međutim, Darbi je dobro znao da je sposobni i iskusni Krejk bio
solidan i ispavan u svom učenju. Kažu da je Darbi bacio u vatru članak svog podržavaoca.
Miler je 31. oktobra odlučio da nešto preduzme. Javno je objavio da lično osuđuje Njutnova
učenja, i na seriji crkvenih predavanja, jasno je dao na znanje da niko ko brani, drži ili podržava
Njutnove poglede (kojih se ovaj već odrekao), neće biti primljen u zajednicu Betezde.
Od tog vremena, zajednice Braće koje su odbile da primene Darbijev nalog protiv Betezde,
postale su poznate pod imenom »Otvorena (Slobodna) Braća« (njihovi naslednici poslednjih
godina dvadesetog veka više vole naziv »Hrišćanska Braća«), a oni koji su sledili Darbija postali
su poznati kao »Ekskluzivna Braća«. Sin Antonija Norisa Grovsa je govorio da je više učinjeno u
Betezdi da se osude i opovrgnu Njutnovi pogledi nego na bilo kojim skupovima koje je Darbi
vodio. Darbijev krug crkava je iskreno verovao da je Betezda bila isključena zato što je držala
Njutnove poglede. Međutim, činjenica je da je sam Njutn odbacio svoje poglede i da ih crkva u
Betezdi nije prihvatala ni jednog jedinog momenta.
Betezda, i »otvoreni sastanci« koji su stali na njenu stranu, upravo su održavali svoju
nezavisnost od bilo koje mesne crkve po pitanju odlučivanja koga da primaju u svoju zajednicu;
dok su ekskluzivci dokazivali da to nije »praktično jedinstvo tela«.
Gospođa En Evans (Ann Evans) je bila član Betezde celo vreme ovog uzburkanog perioda.
Ona ga je opisala kao »vreme agonije, velike žalosti i preokreta«. Pisala je:

Betezda je jedno vreme bila sva rastrojena. Prijateljstva su bila razbijena; porodice podeljene
― muž od žene, deca od roditelja; poslovne veze prekinute, zdravlje pa štaviše i razum
upropašćen. Trebalo je da mi (u Betezdi) budemo poniženi. Počeli smo da mislimo isuviše
mnogo o sebi. Zajednica je brzo porasla, čak i u očima sveta, zato što su nam se pridružili
ljudi iz viših krugova. Naša vodeća braća se nikome nisu pokoravala... Sve je to bilo više
nego što je meso i krv moglo da podnese, te je satani bilo dozvoljeno da nas napadne i baci
našu uobraženost u prašinu.

Ali sve nije bilo izgubljeno. En Evans je nastavila:

U to vreme žalosti, g. Džordž Miler nam je bio velika podrška. On nije izgubio glavu. Držao
je dizgine sigurnom rukom, i kada se Betezda podigla iz meteža bila je jača i slobodnija nego
 ikad ranije. Porasli smo brojčano (do polovine 1850-ih bilo je preko sedam stotina članova).
Rad sa siročićima, kome je pretila opasnost da bude upropašćen, postao je »svetsko čudo«...

Kada je otpočelo veliko probuđenje Slobodna Braća su se pridružila svim srcem i dušom.
Vodila su ga dva mlada brata koja su pročitala knjigu Džordža Milera.
Ali to je priča koju ćemo ostaviti za kasnije ― u jednom drugom poglavlju.
 13

Milerovo tajno blago

R ADNICI koji su radili na novoj zgradi sirotišta, dovršili su krov i jedan deo unutrašnjeg
malterisanja, kada je Darbi isključio članove Betezde. Bilo je dato preko 1.100 funti, ali
trebalo je još 3.000 da bi se radovi dovršili i kuća namestila.
Februara 1849. godine, Miler je proveo dosta vremena u pripremanju pre nego što je mogao
da primi prvu decu i molio se da cela suma bude namirena. Još 1.500 funti je došlo u dva
zamašna novčana dara.
― Ovde je jedan posetilac koji želi da vas vidi ― bilo mu je rečeno 11. februara ujutro.
― Nameravao sam ― počeo je posetilac pošto je bio predstavljen ― da u svom testamentu
ostavim vašoj instituciji određenu sumu novca. Međutim, sada sam odlučio da vam taj novac
dam za života. Naročito mi je stalo do toga da moje ime ostane nepoznato i zbog toga nisam hteo
da potpišem ček, tako da ni moja banka ne može da zna šta sam odlučio. Evo novca u gotovini.
Posetilac je predao Mileru dve hiljade funti u gotovom.
»Nemoguće je opisati,« zabeležio je Miler, »pravu radost koju sam imao u Bogu kada sam
primio taj novac. Bio sam smiren, ni najmanje uzbuđen, i mogao sam odmah da nastavim sa
daljim radom koji mi je došao do ruke...; ali oduševljenje je bilo neopisivo koje sam imao u
Bogu, koji je u potpunosti odgovorio na hiljade mojih molitava, za ovih hiljadu i sto devedeset
dana«. Taj novčani dar je pružio Mileru mogućnost da isplati sve troškove za novi dom i još mu
je ostalo šezdeset funti. Sveukupno, primio je 1.600 funti za novi dom, uzevši u obzir i
sedamdeset funti od prodaje trave i površinskog sloja zemljišta na kome je kuća sagrađena; i
kamatu od 750 funti. Milerov pogled je bio da bi »kao upravitelj velikih količina novca, koje su
mi poverene, trebalo da ga uložim, dok ne bude potreban za određene izdatke«.
Ponedeljak, 18. juni 1848. u Vilsonovoj ulici je vladalo veliko uzbuđenje: prva deca su bila
spremna da se presele gore na Ašli Daun. Kada su po prvi put ugledali tu veliku zgradu zastao im
je dah. Kako su samo uživala, slušajući kako ptice pevaju, gledajući livade na kojima su pasle
krave i gledajući prema Stejpltonu preko doline! Unutra, čak i sveže obojeno i ispolirano drvo je
divno mirisalo. Sve je bilo svetlo i dobro provetreno. Do četvrtka su se svi uselili i nastavnici i
osoblje. Pod krovom se nalazilo sto četrdeset duša. Miler je u subotu mogao da zabeleži:
»Božijom pomoći, u kući je već uspostavljen red do tolike mere, da sve radi kao sat«.
Prve nedelje Miler je, po novoj kući, vodio jednog posetioca.
― Za svu ovu decu mora da je potrebna velika količina hrane. ― Dok je to govorio iz džepa
je izvukao svežanj novčanica u vrednosti od sto funti.
Iste večeri u dom je stiglo veliko bure melasnog sirupa i šest glava šećera. Bačvar je besplatno
izradio dve velike nove bačve za melasni sirup. Sledećeg dana je stiglo deset centi pirinča.
»Posle svih velikih i dugotrajnih proba vere,« rekao je Miler, »za ovih trinaest godina i dva
meseca, dok su siročad boravila u Vilsonovoj ulici, Gospod nas otpušta odande uz prilično veliko
obilje. Neka je slava Njegovom svetom imenu!«
Sledećeg meseca jedan od pomoćnika je rekao Mileru:
 »Gospodin Dž. N. Darbi vas čeka u prizemlju«.
Ono što se desilo za vreme tog susreta bilo je vatreno osporavano; ali sledeće se temelji na
Milerovom zapisu. Miler je u deset ušao u sobu u kojoj ga je Darbi čekao, te su se rukovali.
― Pošto ste osudili Njutnove traktate ― rekao je Darbi ― nema više razloga zašto ne bi
mogli ponovo da se udružimo.
― Imam samo deset minuta slobodnog vremena ― odgovorio je Miler. ― U jedan sat imam
zakazan sastanak, i zato sada ne mogu da se upuštam u taj predmet. Vi ste postupili tako loše u
celoj stvari, da ima mnogo toga što bi trebalo da se razmotri pre nego što bi zaista mogli ponovo
da se udružimo.
Darbi je na to ustao i otišao. Dva čoveka se nikada više nisu srela. Darbi (koji je umro 1882.
godine), kasnije je poricao da je Milerova izjava o njihovom razgovoru tačna. Međutim, izgleda
da nema nikakvog zapisa koji bi posvedočio Darbijevu verziju. Profesor F. F. Brus (F. F. Bruce),
jedna od vodećih ličnosti među Braćom danas, dodao je da se »nešto ljubaznijim (Milerovim)
odgovorom, mogla iskoristiti prilika, kakva se nikada više nije mogla ponoviti. Kao i Miler,
Darbi je nosio karakteristike svoje nacionalnosti, i njegova irska impulsivnost bi verovatno
manje došla do izražaja da je odgovor bio manje strog«.
Miler je sada svake nedelje uzimao od petoro do osmoro dece, tako da je do maja 1850.
godine, preko tri stotine duša sedalo svakoga dana da obeduje na Ašli Daunu, računajući i
osoblje od preko trideset ljudi. Svake srede poslepodne dolazile su delegacije posetilaca da
pogledaju »Kuću novog sirotišta«, kako su je nazivali.
»Nešto posle dva sata popodne našli smo se pred vratima,« seća se jedan od posetilaca,
»prilično velika grupa ljudi različitih položaja. Kada su se vrata otvorila, našli smo se u vrlo
malom predvorju, odakle su kamene stepenice vodile u veliku sobu koja se nalazila u sredini
zgrade i gde su posetioci čekali na svog vodiča. Ova soba je bila savršeno četvrtasta, u njena
četiri ugla nalazili su se prozori, koji su gledali na veliko popločano dvorište, sa kućicama koje
su deca mogla da koriste kada je vreme bilo ružno. Videli smo da je jedno dvorište bilo
namenjeno najmlađima, oba pola, od kojih je dobar broj njih puzio, pod nadzorom dve ili tri
starije devojčice. Drugo je bilo namenjeno devojčicama, a treće dečacima; dok je četvrti prozor
gledao jednim delom na baštu, kroz koju su dolazili posetioci.
»Naš vodič je ušao i poveo sa sobom četrdeset ili pedeset onih koji su se dotada okupili...
Pošli smo u dnevnu sobu za najmlađe gde smo zateklli grupu mališana sa paziteljicom. Na jednoj
strani ove prostorije raspoređene su korpe u obliku krevetića za odmaranje mališana, kada se
umore od igre.
»U jednoj sobi smo videli dvanaestak dečaka koje je nadlgedala jedna žena, dok su tiho
obavljali vrlo važan posao krpljenja čarapa, što je posebno bilo privlačno za ženski deo grupe.
Jedna starija gospođa prilično se zanela u svom oduševljenju ― ›Jedan bod gore jedan dole je
savršenstvo u štopovanju‹. Neki od tih dečaka će kasnije možda biti u mornarici, drugi možda
emigranti; teško je proceniti vrednost ove ponizne, ali i neophodne veštine u datim okolnostima.
Čak i u veoma običnim iskustvima, među šegrtima u ovoj zemlji, to će im biti od velike koristi.
U svakom slučaju ocenjujemo kao veoma praktičnu ideju da se dečaci obuče, štavište i u
krpljenju čarapa. U odeljku za mlađe nalaze se plakari sa pregradama za igračke. U njima su sve
vrste igračaka, koje mogu da se nađu u prodavnicama.
»Primetili smo da su kupatila dobro opremljena kadama, a na zidu su okačene kesice za svako
dete, označene brojem i u kojima se nalaze češalj i četka za kosu. Naročito je posvećena velika
pažnja higijeni, kako osoba tako i posteljine, da bi se sprečavalo širenje dečijih bolesti putem
ličnog kontakta.
 »Idući kroz ovu veoma interesantnu instituciju, bili smo vrlo iznenađeni da ni odeća, a ni
izgled dece nije bio sirotinjski. Kose devojčica su tako divno očešljane da ni majčinska ljubav
nije to mogla bolje da uradi. Deca su gledala u posetioce sa radošću u očima i uz srdačan osmeh
na mladim licima, što neosporno dokazuje da je i direktoru i pomoćnicima motiv ljubav i da je
vodeći, i preovladavajući, duh u celoj ovoj instituciji zakon dobrodušnosti. U stvari, nemoguće
je, a ne biti potpuno uveren da je svako odeljenje organizovano na najbolji način, i da su se svi
oni koji su uključeni u ovaj rad zadivljujuće uklapali u svoje dužnosti i da su imali toplu,
nesebičnu ljubav«.
Iako je Miler sada brinuo o tri stotine dece, imao je dugačak spisak (koji je stalno rastao) ―
dece koja su čekala da budu primljena. U decembru 1850. spisak je brojao sedamdeset i osam
imena (do 1856. narastao je skoro do osam stotina i pedeset imena). Bilo mu je žao da odbije i
jedno dete.
U Velikoj Britaniji u to vreme još nije bilo domova koji su imali tako čvrsta i razborita
pravila. Većina sirotišta je primala decu koja su zaista bila bez osnovnih sredstava za život, tj.
decu koja su izgubila oba roditelja, koja su u vrlo teškoj, ako ne i beznadežnoj situaciji. Primanje
u dom glasanjem donatora je unapred isključivalo mogućnost da oni koji su zaista siromašni
imaju koristi od tih sirotišta, pošto obično nisu imali vremena i novac da dobiju neophodne
glasove. Za prijem u Milerove domove nije bilo potrebno ništa drugo do molba upućena Mileru
― novac, potpisnici i glasovi nisu bili potrebni. Najsiromašniji ljudi, bez uticaja, bez veza, bez
iskustva, ma gde živeli u Velikoj Britaniji, pripadnici ma koje religiozne denominacije, ili pak
bez ikakve religiozne pozadine mogli su podneti molbu za decu bez oba roditelja, i deca bi bila
primljena pod uslovom da ima mesta. Ni nacionalna, ni mesna vlada nisu pribavile pristojan
smeštaj za siročad. U jednom službenom dokumentu, objavljenom 1845. godine, rečeno je da se
po engleskim zatvorima nalazi šest hiljada dece bez roditelja. »Uz Božiju pomoć,« rekao je
Miler, »učiniću što mogu da sprečim da jadna siročad budu u zatvoru«.
Miler je počeo da razmišlja o mogućnosti gradnje još jednog doma, koji bi bio dovoljno veliki
da se u njemu zbrine sedamsto dece, te bi tako preuzeo brigu za hiljadu siročadi. Na njega je
naročito depresivno delovalo ono što je čuo o uslovima u sirotinjskim domovima. »Mnogo puta
sam čuo, iz pouzdanih izvora, da se deca u zadrugama kvare tako što na njih imaju loš uticaj
deca skitnice, i druga vrlo rđava omladina koja se nalazi po takvim mestima. Zato mnogi
siromašni rođaci dece bez roditelja, iako sami nisu u stanju da se brinu za njih, ne mogu da
podnesu misao da ih tamo daju, jer se boje da će se iskvariti«.
U januaru 1851. Miler je za svoj rad primio, do tada najveći poklon ― tri hiljade funti. »Ovaj
poklon je ... kao glas sa neba, koji mi govori o jednoj od najvećih stvari u vezi sa kojom tražim
vođstvo od Gospoda ― podizanje još jedne zgrade za sirotište«. O tome je razmišljao pet
meseci, stavljajući na papir osam razloga protiv proširenja rada, kao i odgovore na svaki od tih
razloga, a zatim osam razloga za gradnju nove kuće u kojoj bi se zbrinulo sedam stotina dece.
U aprilu je primio novčani dar od jednog sveštenika koji je bio kraljičin kapelan.
Konačno u maju 1851. godine, odlučio je da nastavi sa planovima za proširenje, te je počeo da
se moli da mu Bog za to pribavi neophodna sredstva ― računao je oko 35.000 funti. »Veličina
potrebne sume dala mi je neku vrstu tajne radosti; jer što je veća teškoća koju treba prevazići, to
će se videti i veća slava Božija ― koliko mnogo može da se uradi putem molitve i vere«.
Miler je u avgustu primio ček na pet stotina funti. Međutim, u prvim mesecima ovog novog
poduhvata, primio je samo nekoliko velikih priloga. U leto 1851. nekoliko meseci je kružila vest
da je u rukama već imao trideset hiljada funti za zgradu. To nije bilo tačno. Miler iz principa nije
hteo da poriče takva govorkanja (on nikada nije komentarisao o stanju fondova).
 »Gospode,« molio se Miler, »Ti znaš koliko malo Tvoj sluga ima u poređenju sa onim što je
potrebno. Ali Ti znaš da Tvoj sluga nije radio brzopleto i pod uticajem osećanja u vezi ove
stvari, nego da je čekao na Tebe šest meseci u tajnosti, pre nego što je išta rekao u vezi svojih
namera. Sada Gospode, u Svojoj milosti, održi veru i strpljivost Svoga sluge, i ako ti je ugodno,
brzo osveži njegovo srce time što ćeš poslati velike sume, kojima se on nada i koje pouzdano
očekuje«.
Na tu molitvu nije bilo brzog odgovora i nekoliko meseci je izgledalo da je uporno kruženje
glasina o tome kako već ima veoma veliku sumu, uticalo na priloge. Do marta 1852. novac za
svakodnevne troškove toliko se smanjivao da ga 16. marta više nije bilo, osim onoga što se
nalazilo u fondu za zgradu.
Miler je bio kod kuće u Pavlovoj ulici i očekivao jednog člana svoga osoblja koji je trebalo da
dođe sa Ašli Dauna za još novca.
Molio se: »Dragi nebeski Oče, molim Te učini da ne moram da vadim novac za svakodnevne
potrebe iz fonda za zgradu«.
Neposredno pred dolazak pomoćnika, primio je »od jedne otmene gospođe« petnaest funti,
koje je odmah odvojio za neposredne i hitne potrebe.
Sledećeg dana, Miler je primio poklon od nešto manje od hiljadu funti, od čega je odvojio dve
stotine za tekuće troškove, šest stotina za zgradu, a ostatak za školu, Biblije, traktate i
misionarske troškove.
Ovo je bio jedan od najtežih perioda u istoriji domova po pitanju bolesti. U periodu od skoro
četiri meseca više od stotinu dece u novom sirotištu se razbolelo od šarlaha, a petoro je umrlo.
Prilozi su često dolazili izdaleka. Jedan australijski pastir koji je pročitao Milerove Narative
dok je pazio na svoje ovce, poslao je novčani dar. Devojčica sa Novog Zelanda odvojila je jednu
kokošku za siročad i poslala novac od prodaje jaja. Drugi prilozi su došli sa Karibija, iz
Sjedinjenih država, Nove Škotske, Tahitija, Kanade, Indije, Cejlona, Afrike, Rta Dobre Nade,
Turske, Francuske, Švajcarske, Nemačke i Italije.
Pred kraj 1852. Miler se naročito molio da mu Bog pošalje nekoliko većih suma novca.
Konačno, u januaru 1853. primio je obećanje da će, od nekoliko hrišćana koji su se udružili,
primiti osam hiljada i sto funti. »Godinu i sedam meseci, svakoga dana,« pisao je Miler, »nadao
sam se da ću primiti veću pomoć od one koju sam dosada primio. Bio sam potpuno uveren da će
Bog poslati veće sume novca; pa ipak, čekanje se odužilo. Vidite kako je dragoceno čekati na
Boga! Vidite kako se oni koji to čine ne stide! ... Da li sam se ja onda uzalud hvalio Bogom? Zar
se nije jasno pokazalo da je veoma dragoceno u svakom smislu, oslanjati se na Boga?«
Do ponedeljka, 13. juna tekući račun se smanjio na oko 12 funti. Bile su potrebne razne stvari:
pšenično brašno (u to vreme je kupovano deset džakova nedeljno), dve tone ovsenog brašna,
četiri cente sapuna (oko 200 kg); iznajmljeni majstori su radili na popravci raznih stvari u kući;
pored toga i drugi redovni troškovi, koji su iznosili oko 70 funti nedeljno. Osim toga, prethodne
subote Miler je otkrio nešto što nije bilo u redu sa centralnim grejanjem i za njegovu popravku je
trebalo 25 funti.
Toga jutra, Miler se molio dok je išao uzbrdo Pavlovom ulicom ka Ašli Daunu:
»Gospode, ponedeljkom obično malo šta pristiže za potrebe. Ali ako je Tvoja volja, Ti možeš
da pošalješ ono što nam treba«.
Kada je stigao do novog sirotišta, u svojoj novoj radnoj sobi je našao ček na preko 300 funti.

Moja radost je bila neopisiva. Dugo sam hodao po sobi dok su mi se suze zahvalnice obilno
slivale niz lice. Slavio sam i veličao Gospoda za Njegovu dobrotu i iznova Mu predao sebe
 svim srcem za Njegovu blagoslovenu službu. Skoro da nikada ranije nisam osetio toliku
Gospodnju dobrotu zbog pomoći koju mi je ukazao.

Početkom januara (1854.) Miler je primio obećanje da će dobiti još jedan veliki poklon; ovoga
puta od pet hiljada funti. Već godinu dana nekoliko hrišćanskih prijatelja mu je obećalo skoro
šest hiljada funti. Te velike sume su ga približavale početku radova na drugoj zgradi.
Miler je prilično drugo razmišljao da bi umesto jedne ogromne zgrade, u kojoj bi bilo
smešteno sedam stotina dece, kako je u početku zamišljao, bilo bolje da podigne dve kuće. U
jednu bi smestio četiri stotine dece, a u drugu trista. Zato je premerio zemljište sa obe strane kuće
broj 1 i procenio da je tu ideju moguće realizovati. Pozvao je arhitektu da pogleda plac i napravi
skicu za dve kuće; to je potvrdilo da je projekat moguć.
Tako je Miler odlučio da odmah počne sa gradnjom drugog doma, južno od broja 1, i da u
njega smesti četiri stotine devojčica. Radnici su u maju iskopali četiri bunara i radovi su otpočeli.
Na spisku je sada bilo šest stotina dece koja su želela da dođu u domove.
U februaru 1856. godine, Miler je primio još jedan veliki dar od tri hiljade funti, a u maju je
stiglo još četiri hiljade funti.
Ljudi su izmišljali razna dovitljiva objašnjenja da bi objasnili kako je Miler uspeo da dobije
tako velike sume novca, a da se nikada nije obraćao nikome za finansije. Neki su govorili da je to
bilo zato što je bio stranac; drugi su to pripisivali tome što je cela stvar bila nova; neki su
govorili da Miler mora da ima neko tajno blago; ali najpopularnije objašnjenje je bilo da je to
rezultat godišnjih izveštaja koje je Miler štampao. Miler je na takva objašnjenja odgovorio
prilično duhovito:

Činjenica da sam stranac, pre bi mi onemogućila da mi se povere tako velike sume novca,
nego da bi uticala na donatore da daju. A to da novac dolazi zbog noviteta, takođe je
neodgovarajuće objašnjenje, sada je juni 1856. godine, a rad je počeo u martu 1834. U
pretpostavci o tajnom blagu ima više istine nego što bi moji protivnici mogli da shvate.
Svakako da je Božije blago neiscrpno i imam ga (njega jedino) da iz njega crpem. U stvari,
otkako je ovaj rad počeo već sam uzeo od tog blaga preko 113.000 funti, jednostavno
molitvom i verom.

Što se tiče prigovora da je novac pristizao zbog njegovih Izveštaja, Miler je ovako odgovorio:

Nema ničeg neobičnog u tome da se pišu izveštaji. Javne institucije ih obično pripremaju, ali
se stalno žale na to da se oni ne čitaju. U našim izveštajima nema ničeg neobičnog po pitanju
jačine reči koje se u njima koriste, ili da se pak radi o napadnim apelovanjima na osećanja
čitalaca. U njima se jednostavno iznose činjenice. Izveštaji se ne šalju ljudima da bi se od njih
lično tražila sredstva; oni se jednostavno šalju donatorima, ili bilo kojem pojedincu ko želi da
ih primi, ili da ih kupi. Ako izveštaji donose rezultate, što se obično ne dešava, ja to mogu da
pripišem samo Gospodu.

... Mi ne poričemo da Gospod mnogo puta nije upotrebio izveštaje da bi podstakao ljude da
nam pomognu materijalno. Pošto su nam uvek potrebne velike svote novca, tako da čak i
stotine funti mogu da namire samo male potrebe, ja se svakodnevno molim Gospodu, a
ponekad i nekoliko puta dnevno, da pribavi sredstva, da progovori srcima Njegove drage dece
i da ih navede, ljubavlju Hristovom, da mi pomognu onim što im je On poverio. I zato, bez
 sumnje, Gospod mnogo puta radi, svojim Duhom, u srcima onih koji su pročitali ili koji su
čuli, o tim izveštajima. Ali bez obzira na to da li nam sredstva pristižu zbog izveštaja, ili bez
njihove pomoći; u svakom slučaju Bog je taj koji radi za nas...

Na Milerov prag je stiglo pismo sledećeg sadržaja:

Dragi Gospodine,

Zato što se divim vašoj službi koja je upućena jadnoj siročadi i čovečanstvu uopšte, mislim da
bi i vi trebalo da primite nešto za budućnost. Nalazim da je ispravno da Vam za početak
pošaljem 100 funti (a nadam se da će i mnogi drugi dobri hrišćani dati i svoj doprinos), da se
otvori fond za vaše potrebe i za potrebe vaše porodice. Nadam se da ćete za početak ovaj
novac staviti na stranu. Neka Bog blagoslovi i Vas i vaš rad, kao što je i dosada činio, za
potrebe vaše institucije. Vaš...

Miler je to pismo video kao iskušenje da se pouzda u nešto drugo, a ne samo u Boga, te je
odgovorio na sledeći način:

Pavlova ulica 21
Kingzdaun
Bristol
12. oktobar 1856.

Dragi moj gospodine,

Žurim da Vam odgovorim na vaše ljubazno pismo i da Vas izvestim da je vaš ček na 100 funti
usrdno primljen.
Ja nemam nikakve imovine, a isto tako je nema ni moja draga supruga; niti sam ja pak ikada
za poslednjih dvadeset i šest godina imao i jedan jedini šiling redovne plate kao propovednik
evanđelja, ili kao direktor sirotišta i ostalih objekata koji pripadaju »Institutu za poznavanje
Svetog pisma u zemlji i inostranstvu«. Kad imam nekakvu potrebu, ja padam na kolena i
molim Boga da mi On milostivo da što mi treba, a On negde nekome stavi u srce da mi
pomogne. Moja draga supruga i moje jedino dete, kćerka od dvadeset i četiri godine, imaju
isto mišljenje kao i ja. Nijedno od nas se nije umorilo živeći na ovaj blagosloveni način, nego
smo iz dana u dan sve ubeđeniji u njegovu blagoslovenost.
Nikada nisam mislio da bi bilo ispravno da štedim za sebe, ili za moju dragu suprugu i za
moju kćerku, osim na taj način, da kada sam video nekoga u potrebi, kao što bi na primer bila
neka stara udovica, neki bolesnik ili bespomoćno odojče, ja sam slobodno koristio sredstva
koja mi je Bog dao, verujući u potpunosti da će, ako nekada meni, ili mojoj dragoj supruzi ili
kćerki bude nešto trebalo, Bog izdašno da nam nadoknadi ono što je dato siromasima, pošto to
smatram kao da je Njemu pozajmljeno.
Zbog takvih okolnosti, nisam u stanju da primim vaš ljubazni dar od 100 funti za osnivanje
fonda za mene i moju porodicu, kako sam razumeo iz vašeg pisma. Ma šta da mi je dato, bez
traženja, od strane onih kojima je u srcu da pomognu za namirivanje ličnih i porodičnih
troškova, ja sa zahvalnošću primam; ili pak doprinose za delo Božije u koje sam uključen
takođe sa zahvalnošću primam kao dobar upravitelj u brizi za siročad. Međutim, čini mi se da
 je vaš novčani dar namenjen za moje lične potrebe i zato smatram da bi bio neugodan mom
Nebeskom Ocu, koji mi je dosada izobilno davao svakidašnji hleb. Ali ukoliko nisam
ispravno razumeo značenje vašeg pisma, molim Vas da me izvestite. Ček neću uplatiti dok ne
primim vaš odgovor.
U među vremenu, dragi moj gospodine, bez obzira na to šta vaše pismo značilo, duboko sam
Vam zahvalan za ljubaznost i svakodnevno se molim Bogu da Vas milostivo i bogato nagradi,
kako u prolaznim tako i u duhovnim stvarima.

Dragi gospodine, vaš veoma zahvalni

Džordž Miler

Dva dana kasnije Miler je primio odgovor u kome ga davalac moli da upotrebi sto funti za
potrebe siročadi, a posle još nekoliko dana primio je od iste osobe još dve stotine funti za
siročad.
U novembru 1857. godine Miler je na Ašli Daunu otvorio sirotište br. 2 (kako su ga zvali).
Nalazilo se pod pravim uglom prema jugu u odnosu na sirotište br. 1. U njemu je bilo dovoljno
prostora za četiri stotine devojčica ― dve stotine odojčadi i dve stotine devojčica od osam
godina naviše. Prva deca su razdragano stigla polovinom novembra.
Skeptici su sumnjali da će Miler moći da pribavi sve za potrebe sedam stotina dece, i
mnogobrojno osoblje koje je sada zapošljavao. Takve sumnje su bile osujećene i u narednim
godinama Miler je zapanjio svet, utrostručivši svoj rad.
 14

Kad je duvao južni vetar

O
BA sirotišta su imala centralno grejanje. Pred kraj novembra 1857. godine jedan
pomoćnik je doneo Mileru loše vesti:
― Bojler za centralno grejanje u br. 1 ozbiljno je procureo. Ako ga ne popravimo
nećemo izgurati zimu.
Bojler je bio poptuno zazidan i bez skidanja omotača od cigala nije moglo da se ustanovi gde
curi. Međutim, pri rušenju ciglenog omotača postojala je opasnost da se bojler još više ošteti.
Osam godina nisu imali nikakvih problema sa grejanjem i ovaj kvar se desio neočekivano. Miler
je čvrsto verovao da kad ništa ne bi učinio, govoreći: »Uzdaću se u Boga da problem bude
rešen,« da bi to bilo neodgovorno nagađanje, a ne vera u Boga. »To bi bila lažna vera«, rekao je.
Dakle, nešto mora da se učini i to brzo.
― Zabrinut sam za decu, naročito za najmlađe, da im ne bude hladno ― rekao je Miler svome
pomoćniku. Instaliranje novog bojlera trajalo bi više nedelja. Da li bi ovaj mogao da se popravi?
― Ne znam ― odgovorio je pomoćnik ― ali, ipak će potrajati nekoliko dana dok se cigleni
omotač ne ukloni da bi se ustanovilo u čemu je problem.
― Možemo li za to vreme da koristimo plinske peći?
― Plin koji se koristi za osvetljenje nije dovoljan da bi njime zagrejali i veliki broj peći.
― Bez obzira na to kakvo rešenje da prihvatimo ― rekao je Miler ― ne smemo dozvoliti da
nam finansije stoje na putu. ja bih radije potrošio stotine funti nego da se deca smrzavaju.
Miler je odlučio da se zazidana šupljina otvori da se ispita koliko je oštećenje i da li je
moguće da se bojler popravi da bi izdržali zimu. Sa radnicima je ugovorio da dođu sledeće srede
i urade sve što je potrebno. Znao je da će, kada radnici dođu, vatra u bojleru morati da se ugasi.
Dan kasnije pošto je Miler pozvao radnike, otpočeli su hladni zimski dani, a severac da reže. Bio
je početak decembra. Miler je kleknuo na molitvu.
»Gospode, Ti znaš da ja ne mogu da odložim popravke. Dragi Oče, molim Te za dve stvari.
Molim Te da promeniš severni vetar u južni; i molim Te da učiniš da radnici imaju volju za rad,
kao što si učinio u vreme kada je Nemija podizao razrušene jerusalimske zidove i dovršio posao
za pedeset i dva dana zato što ›narod imaše volju da radi‹«.
U utorak uveče, pre nego što su radnici stigli, severac je još uvek duvao; ali u sredu je duvao
južni vetar, baš onako kako se molio. Vreme je bilo tako toplo da nije bilo potrebno da se loži.
Radnici su stigli na vreme, uklonili zid od cigala, pronašli gde bojler curi i počeli da ga
popravljaju.
U sredu uveče oko pola devet, kada je Miler pošao kući, zaustavio ga je portir na glavnoj
kapiji sirotišta na Ašli Daunu.
― Stigao je vlasnik preduzeća koje proizvodi bojlere ― rekao je portir ― i želi da vidi kako
napreduju popravke i da eventualno ubrza posao.
Miler se odmah vratio u br. 1 i sišao u suteren da se upozna sa gazdom i vidi kako idu radovi.
― Ljudi će večeras raditi do kasno ― rekao je gazda ― a sutra će doći vrlo rano.
 ― Mi bi više voleli da radimo celu noć! ― rekao je poslovođa.
Miler se prisetio drugog dela svoje molitve. Bog je svakako dao ljudima »volju da rade«!
Radnici su do jutra završili posao. Popravili su pukotinu, iako uz mnogo napora, i za nekih
trideset časova ponovo su ozidali cigleni omotač. Konačno su upalili vatru u bojleru.
Za sve to vreme duvao je južni vetar.
Prilozi za treće sirotište su još pristizali. S početka 1858. godine, Miler je primio još jedan dar
od tri hiljade funti i dva od 800 i od 700 funti. Ovakvi i slični darovi su značili da je Miler sada
mogao da otpočne sa gradnjom trećeg sirotišta. U septembru je kupio jedanaest i po jutara zemlje
preko puta sirotišta br. 1 i 2. Pošto je mesto bilo veliko, odlučio je da sirotište br. 3 bude
dovoljno prostrano da može da primi četiri stotine i pedeset dece. To znači da bi se brinuo za
hiljadu i sto pedeset dece. Za to bi mu trebalo još nekoliko hiljada funti. U decembru mu je jedan
proizvođač stakla rekao da će mu besplatno dati staklo za tri stotine i pedeset prozora na zgradi
sirotišta br. 3. Početkom januara 1859. godine Miler je primio sedam hiljada funti, od kojih je
četiri hiljade stavio u građevinski fond.
Tokom 1859. i 1860. godine darovi su redovno pristizali i veliki broj njih je bio namenjen
gradnji sirotišta. Još pre nego što je treće sirotište bilo završeno Miler je razmišljao o daljim
dramatičnim proširenjima svoga rada. Posle dugog perioda svakodnevne molitve i preispitivanja,
odlučio je da na Ašli Daunu sagradi još dva velika sirotišta, u koja bi moglo da se smesti osam
stotina i pedeset dece, tako da bi na kraju mogao da se brine za preko dve hiljade mališana.
Kakvi su bili Milerovi razlozi za takva smela proširenja i da li je to zaista bilo neophodno?
Što se tiče potrebe da se deca zbrinu, za vreme 1860. godine molbe su stalno pristizale i deca
su primana. Nova deca su stizala skoro svakodnevno. Ponekad i po troje-četvoro na dan.
Međutim, Miler je dotada bio usredsređen da pribavi dom više za devojčice, nego za dečake.
»Devojčice su slabiji pol« rekao je »i više su izložene opasnosti nego dečaci. Mi možemo lako
da se brinemo za njih dok im ne bude osamnaest ili devetnaest godina«. Zbog toga su primali
više devojčica nego dečaka. »Ali sada« nastavio je Miler, »poveden sam da razmotrim da li bi
nešto više moglo da se učini i za dečake, i ako je ikako moguće da primamo i dečake i devojčice
iz iste porodice«.
Smeštaj u drugim sirotištima u Velikoj Britaniji još je uvek bio neadekvatan, a način primanja
u njih je bio vrlo selektivan. »Čak kad bi u njima i bilo mesta,« rekao je Miler, »a što nije slučaj,
primanje se u mnogima od njih zasniva na glasanju, pa je stoga teško, pa štavište i nemoguće da
najsiromašniji, i oni koji su bez igde ičega dođu u njih... Pre izvesnog vremena primio sam
molbu za neku siročad čija je majka, inače udovica, pokušavajući da zadobije glasove za jedno
od njene dece, toliko bila iscrpljena da je, vraćajući se jednog dana kući, iznemogla od silnog
prikupljanja glasova, sela i umrla«. Jedino rešenje za jadnu decu bili su samo sirotinjski domovi.
Mnoga deca, pa čak i tinejdžeri, koje je Miler primao još od početka svog rada, kada su stigla
u njegova sirotišta nisu znala da čitaju. Miler je zapisao da im je »bila radost što su mogli da
nauče više stotina dece, koja bi inače ostala bez ikakvog obrazovanja da čitaju i pišu. Pored toga
naučili smo ih mnogo čemu drugom što je korisno za ovaj život, kako bi postali korisni članovi
društva«. Međutim, nastavio je: »Ni telesno ni umno poboljšanje kod dece nije moglo da nas
zadovolji. Sve bi bilo neizmerno malo, po našim merilima, da nisu primila i duhovnu korist... Tu
blagoslovenu privilegiju smo imali, ne tek zbog dvadesetak ili pedesetak siročadi, nego zbog više
stotina«.
Pogledavši unazad na poslednjih trideset godina rada, bilo je i mnogo toga što je ukazivalo da
bi Miler trebalo da proširi delokrug svoje institucije. Povećanje administrativnog rada ne bi
predstavljao neki veliki problem. Do ranih 60-ih godina 19. veka, Miler je već koristio usluge tri
punovremena lična asistenta, koji su ga oslobađali velikog dela korespodencije, računovodstva
itd. Mogao je da zapošljava osoblje kako se za to ukazivala potreba. Ali vođenje brige o dve
hiljade dece i plaćanje osoblja predstavljalo bi ogromne izdatke. Dva nova sirotišta, zajedno sa
placevima, koštala bi oko pedeset hiljada funti.
»Kako ćete moći da nastavite sa radom,« pitali su ljudi, »čak, i ako budete u mogućnosti da
završite gradnju, jer će redovni godišnji izdaci zahtevati oko 35.000 funti?«
»Ja osećam težinu svega toga, gledajući na to s prirodnog stanovišta« odgovorio je Miler. »Ja
nisam ni fanatik, ni zanesenjak, ali svi što me poznaju znaće da sam smiren, hladan, tih i
proračunljiv biznismen; dakle, trebalo bi da budem u potpunosti obeshrabren, gledajući prirodno
na stvari; ali pošto je celo ovo delo počelo, i uvek je sprovođeno u veri, samo s pouzdanjem u
Živoga Boga za sve, tako je i sada u vezi proširenja koje planiramo. Ja čekam samo na Gospoda
za pomoćnike, placeve, sredstva i sve ostalo što je potrebno. Mesecima sam razmišljao o
poteškoćama, pažljivo razmatrajući svaku stvar pojedinačno; ali vera u Boga ih je sve
odstranila«.
Miler je otpočeo rad sa decom da bi pokazao šta može da se učini kroz veru.

Moj glavni cilj je bio da proslavim Boga, time što ću pokazati, na praktičan način, šta može
da se ostvari jednostavno kroz molitvu i veru, da bi Crkva Hristova uopšte od toga mogla da
ima koristi, i da navedem ovaj nerazumni svet da uvidi stvarnost onoga što je od Boga, time
što ću im, ovim delom, pokazati da je Živi Bog još uvek živ, kao što je to bio i pre četiri
hiljade godina. Taj moj cilj je uveliko bio priznat. Kroz taj cilj mnogi grešnici su bili spaseni,
mnoga Božija deca po celom svetu su od tog rada imala koristi, upravo onako kako sam i
očekivao. Ali što je delo više raslo, to je i blagoslov bio veći i to u saglasnosti sa onim kako
sam očekivao taj blagoslov. Stotine hiljada ljudi je zapazilo ovaj rad i desetine hiljada je došlo
da ga vidi. Sve me to navodi na nastavim u istom pravcu, da bih doneo još veću slavu imenu
Gospodnjem... Da se vidi koliko jedan siromašan čovek može da postigne jednostavno
molitvom i pouzdanjem u Boga; da bi tako i druga Božija deca još više bila navedena da se
pouzdaju u Njega, u svakodnevnim okolnostima i situacijama. Eto, šta me podstiče da
preduzmem dalja proširenja.

Krajem maja 1861. godine Miler je najavio da namerava da proširi svoje delo da bi mogao da
se brine za dve hiljade dece. Do kraja godine primio je nešto manje od hiljadu funti, za fond od
pedeset hiljada koji bi bio potreban da se sagrade četvrto i peto sirotište. Miler je izračunao da bi
pod takvim okolnostima trebalo da prođe dvadeset i pet godina da se sakupi novac za gradnju.
Ali on se nije obeshrabrio ― i dalje je verovao.
Jedanaestog januara uveče, Miler je proveo nekoliko časova na Ašli Daunu, moleći se za
razne vidove rada koje je vodio i da novac pristigne u fond za gradnju. Kada se vratio kući u
Pavlovu ulicu, našao je ček na dve hiljade funti sa sledećim pisamcetom:

Prilažem ček u vrednosti od 2.000 funti i molim vas da ga primite, uz pozdrav, i kao
zahvalnost moga srca Bogu za privilegiju što mogu da budem pomoćnik u delu za brigu za
siročad. Voleo bih da se novac stavi u fond za gradnju koju nameravate da preduzmete (ako
Gospod dozvoli). Smatram da će po hiljadu funti biti uloženo u obe zgrade; no ipak budite
slobodni da upotrebite celu sumu za prvu zgradu, ako tako nalazite za shodno. Pošto ovo
činim kao za Gospoda, znam da je novac dobro upotrebljen.
 Tri dana kasnije, primio je još dve hiljade funti, a dve nedelje kasnije još dve i po hiljade.
Dvadesetpetogodišnje čekanje za izgradnju četvrtog i petog sirotišta izgleda da više nije bilo
potrebno.
Početkom leta 1861. godine, porodica Tauzend (Townsend) se doselila u Bristol. Miler i Džon
Tauzend, koji je pomagao Džordžu u njegovoj nedeljnoj školi u Bristolu, postali su bliski
prijatelji. Tauzendovoj kćerki Abigeil nije bilo ni pune tri godine kada se porodica doselila u
Bristol, ali je brzo zavolela Milera i često je provodila vreme na Ašli Daunu i sa Džordžom i
Meri u Pavlovoj ulici. Bila je zaprepašćena onim što je čula od svojih roditelja o tome kako se
Bog brinuo za Milerove i njegovu decu.
― Ja hoću da budem kao Džordž Miler! ― često bi govorila.
Dok je jednom bila u Pavlovoj ulici rekla je:
― Volela bih da Bog odgovara na moje molitve kako odgovara na vaše, Džordže Mileru.
― Odgovoriće, milo moje.
Uzeo je Abigejl na krilo i nekoliko puta ponovio Isusovo obećanje iz Marka 11:24: »Sve što
molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam!«
― A sada Abi ― upitao je ― šta je to za šta bi želela da zamoliš Boga?
― Za vunicu.
Sklopivši ruke, Miler je rekao:
― Ponovi za mnom ono što ja kažem: Bože, molim Te pošalji Abi malo vunice.
― Bože, molim Te pošalji Abi malo vunice!
Skočila je sa njegovog krila i otrčala u baštu da se igra, potpuno ubeđena da će dobiti vunicu.
Zatim se setila da Bog nije znao kakvu vrstu vunice je želela, te je otrčala natrag kod Milera.
― Hoću opet da se molim.
― Čekaj malo, mila, sada imam posla.
― Ali zaboravila sam da kažem Bogu koju boju želim.
Uzevši je ponovo na krilo, Miler je rekao: ― Tako je, dete moje, uvek traži određeno; a sada
reci Bogu šta želiš.
― Bože, molim Te pošalji sarenu ― rekla je Abigejl, čiji rečnik je bio bogat, ali nije uvek
mogla dobro da izgovara reči.
Sledećeg jutra Abigejl je primila paket s vunicom na kome je bilo napisano njeno ime. Njenoj
učiteljici iz nedeljne škole, palo je na pamet da je njen rođendan blizu, iako nije mogla da se seti
tačnog datuma, i pošto je znala da voli da plete, kupila je vunicu i poslala joj ― ne na rođendan,
nego baš onoga dana kada je mogla da se obraduje zato što Bog čuje i odgovara na molitvu.
Jedna od najomiljenijih Milerovih anegdota je, takođe, u vezi sa Abigejl Tauzend. Priča nije
zabeležena u Milerovom dnevniku, nego se nalazi u jednom kratkom biografskom skeču,
Doživljaji sestre Abigejl.
Jednoga jutra Abigejl se igrala u bašti na Ašli Daunu kada joj je prišao Miler i uzeo je za
ruku.
― Hodi da ti pokažem šta će naš Otac da učini.
Odveo je u dugačku trpezariju. Na stolu su bili postavljeni tanjiri, šolje i činije. Po onome što
piše (možda je i malo izmenjeno pre nego što je zapisano) na stolu nije bilo ničega osim praznih
posuda. Deca su stajala i čekala doručak.
― Deco, znate da ne smemo da zakasnimo na časove ― rekao je Miler. Zatim je podigao
ruke i pomolio se:
― Dragi Oče, hvala Ti za ono što ćeš nam dati za jelo.
Tada su čuli kucanje. Na vratima je stajao pekar.
 ― Gospodine Miler, cele noći nisam mogao da spavam. Osećao sam nekako da nemate hleba
za doručak i Gospod je hteo da vam ga pošaljem. Ustao sam u dva sata posle ponoći, ispekao
hleb i sada sam ga doneo.
Miler je zahvalio pekaru i slavio Boga za Njegovu brigu.
― Deco ― rekao je ― ne samo da imamo hleba, nego smo štaviše dobili svež hleb.
Uskoro su ponovo začuli kako neko lupa na vratima. Ovoga puta to je bio mlekar.
― Gospodine Mileru, moja kola su se pokvarila pred sirotištem. Želeo bih da deci dam kante
sa svežim mlekom da bih rasteretio kola i mogao da ih popravim.
Miler je zahvalio mlekaru i deca su lepo doručkovala.
Posle izvesnih zastoja u gradnji, treće sirotište na Ašli Daunu je otvoreno 2. marta 1862.
godine. To je bila najveća zgrada koju je Miler podigao. Položaj zgrade br. 3 je bio takav da je
bila (i ostala) nadaleko poznati orijentir u Bristolu. Jedan čovek, koji je živeo u Horfildu odakle
je mogao da vidi Ašli Daun, rekao je: »Kad god sam osećao da mi se u razum uvlače sumnje u
Živoga Boga imao sam običaj da ustanem noću i gledam mnogobrojne osvetljene prozore na Ašli
Daunu, koji su se caklili kao zvezde na nebu«.
Ali sada, kada se na listi čekanja nalazilo skoro hiljadu dece, Miler je želeo da na Ašli Daunu
zasija još više »zvezda«. U oktobru 1864. godine, doprinos od pet hiljada funti je učinio da
građevinski fond naraste na preko dvadeset i sedam hiljada funti, te se Miler latio posla oko
kupovine placa za gradnju četvrtog sirotišta. Nekoliko godina je osmatrao plac, koji je imao
divan položaj na onoj strani Ašli Daun puta na kojoj su se nalazila sirotišta broj 1 i 2, dok se
sirotište br. 3 nalazilo preko puta. Imanje se sastojalo od nekih osamnaest jutara. Na jednoj strani
je bila mala kuća sa još nekim zgradicama sagrađenim na jednom kraju, blizu ugla Sefton Parka i
Ašli Daun puta. Miler se molio više stotina puta da može da podigne dve velike kuće baš na tom
zemljištu.
Pošto je sada imao dovoljno novca da sagradi četvrto sirotište, Miler je otišao kod
predstavnika agencije, koji je zaustupao vlasnika zemljišta i pitao ga da li je za prodaju.
― Jeste ― odgovorio je zastupnik ― ali je kuća iznajmljena do 25. marta 1867. godine.
Miler se nije obeshrabrio zbog tih vesti. Očekivao je da se, uz pomoć molitve, nagodi sa
zakupcem i da ga ubedi da se preseli ranije, za šta bi mu dao dobru nadoknadu. Međutim, sada su
se javile još dve poteškoće. Prva je bila u tome što je vlasnik za zemljište tražio sedam hiljada
funti. Ali Miler je procenio da je to daleko više od njegove prave vrednosti. Druga je bila u tome
što je pročitao da je bristolski vodovod nameravao da napravi još jedan rezervoar baš na tom
mestu i da zatraži dozvolu od parlamenta u tu svrhu.
Miler se nekoliko puta dnevno specijalno molio za ta tri problema. Zatim je otišao da
porazgovara sa direktorom odbora bristolskog vodovoda o njihovom rezrevoaru.
― Trebaće nam smo mali deo zemljišta za rezervoar ― odgovorio je odbor ― tako malo da
neće ometati vaše planove. Potrudićemo se, ako ikako bude moguće, da to zemljište uopšte i ne
diramo, ukoliko nam drugi posedi budu na raspolaganju.
Odahnuvši, Miler je zatim posetio zakupca i ispričao mu šta namerava da učini sa zemljištem
i kako se nada da će moći da ga kupi pre marta 1867. godine, dokle je zakupcu bio dozvoljen
boravak.
― Zaista se nadam ― dodao je Miler ― da ćemo moći da se dogovorimo na fin i prijateljski
način.
― Dajte mi nekoliko dana da razmislim ― odgovorio je zakupac.
Dok je zakupac razmišljao, Miler se molio. Posle nedelju dana ponovo ga je posetio.
 ― Ja ne bih hteo da se protivim da zemljište bude upotrebljeno za nešto što je tako vredno ―
odgovorio je zakupac. ― Ali, pošto sam utrošio prilično novca na kuću, želim da mi se pošteno
plati da bih otišao ranije.
― Pristajem i srećan sam da to učinim ― odgovorio je Miler.
Dosada je sve teklo kako valja. Međutim, Miler je sada morao da se lati poslednjeg i najtežeg
problema ― cene koju je vlasnik tražio za plac. Kao i obično, on je spojio usrdnu molitvu sa
pronicljivim osećajem za posao; vidimo Milera kao upornog pregovarača. On je znao koliko je
zemljište važno za njegovu instituciju; ali je procenio da se vrednost zemljišta ne podudara sa
prodajnom vrednošću.
Molio se: »Dragi nebeski Oče, kako bi bilo da učiniš da vlasnik zemljišta primi mnogo manju
sumu od one koju trenutno traži?«
Otišao je kod vlasnika i rekao mu učtivo, ali odlučno, zašto nije verovao da zemljište vredi
onoliko koliko on za njega traži. Razgovarali su neko vreme i vlasnik je poćutao nekoliko
minuta.
― Primiću 5.000 funti za zemljište, umesto 7.000 koliko sam ranije tražio.
Miler se složio i pristao da plati cenu. Znao je da će, zbog toga što je zemljište ravno, uštedeti
na polaganju temelja za dva nova sirotišta; novopostavljena kanalizacija, koja je bila dovršena
nekoliko meseci ranije, biće od velike koristi za domove; moći će da prima plin iz bristolskog
plinovoda; i na kraju krajeva, shvatio je kao veliko preimućstvo, što će gradnja, blizu ostala tri
sirotišta, omogućiti da radovima može lakše da se upravlja. Nijedno drugo zemljište u Bristolu
nije nudilo takva preimućstva. Iako se na njegovom licu nije moglo ništa zapaziti, Miler je
sklopio dobar posao.
Razmišljao je: »Gospod nam je to ljubazno dao«.
Jedan misionar je posetio Ašli Daun u avgustu 1865. godine. I pored svoje mladosti, ostavio
je veliki utisak na Milera. Bio je to Džejms Hadson Tejlor (James Hudson Taylor). Još od samog
početka svog hrišćanskog života Hadson Tejlor je bio nadahnut Milerovim primerom; a sada kao
tridesettrogodišnjak, ali već sa šest godina iskustva u Kini iza sebe, osnovao je sopstveno
misionarsko društvo koje se temeljilo na sličnim principima kao i Milerova sirotišta, cenio je
više nego ikada molitve, pronicljivost i savete Božijeg čoveka iz Bristola.
Stigao je na Ašli Daun 22. avgusta sa grupom mladih članova nove Kineske unutrašnje misije
(China Inland Mision) i pri tom je zabeležio u svoj dnevnik:

Proveo sam jedan sat sa g. Milerom. Govorio je vrlo precizno o pozivu i duhu misionara, o
redovnom čitanju Svetog pisma, o molitvi i veri u Boga, i preprekama i trnovitom putu.

Sledećeg dana Tejlor je zapisao:

Gospodin Miler je govorio da je zajednica sa Bogom rad za Boga, kao i o potrebi da se ne

deluje na nesiguran način; o druženju sa ljudima bez ustezanja i da se uzdržavamo da
govorimo među sobom engleski (u prisustvu Kineza koji ga ne razumeju); na kraju je obećao
da će se moliti za nas.

Dok je Miler pokazivao mladim misionarima tri sirotišta, i dok su posmatrali srećnu, zdravu i
dobro obučenu decu, setili su se Milerovog obećanja da će se moliti za njih. Sledećih dvadeset
godina, praktična pomoć koju je Miler pružao Kineskoj unutrašnjoj misiji bila je od presudnog
značaja za njen dalji razvoj.
 15

Neopisiva radost

D OK sam se onomad ujutro penjao uz Ašli Hil ― rekao je jedan farmer ― sreo sam g.
Milera koji je išao u pravcu grada. Da ga ranije nisam poznavao, rekao bih da je bio
staložen gospodin koji nema nikakve brige u životu. Hodao je tako tiho, mirno i
dostojanstveno! Na njegovom licu se ogledao Psalam 23.
Miler je sada (1865.) bio u svojoj šezdesetoj godini ― još uvek u najboljim godinama života.
Njegovo zdravlje je bilo daleko bolje nego u dvadesetim i ranim tridesetim godinama. Artur
Tapen Pirson (Arthur Tappan Pierson), biblijski učitelj iz Amerike, koji je dobro poznavao
Milera, pisao je:

Bio je visok i mršav, uvek lepo odeven, vrlo uspravan. Korak mu je bio odlučan i jak. Za
njegovo lice, dok je bio u stanju mirovanja, moglo bi da se pomisli da je bilo strogo, ali osmeh
koji se često video u njegovim očima, ublažavao je crte lica. Njegovo ponašanje je bilo
jednostavno, učtivo i prirodno dostojanstveno. U njegovom prisustvu niko nije ni pomišljao
da se nedostojno ponaša. Bio je okružen nekom neopisivom atmosferom, iz koje su zračili
autoritet i dostojanstvo, što je podsećalo na nekoga ko je rođen kao kraljević. Pa ipak, sa svim
tim je bila pomešana i neka detinja jednostavnost, tako da su ga deca volela i bila slobodna
pred njim. U govoru nikada nije sasvim izgubio onaj čudni strani akcenat. Uvek je govorio
polako i odmereno kao da je dvostruko pazio na ono što će izaći na vrata njegovih usta...
Oni koji ga nisu dobro poznavali i koji su ga videli samo onda kada je bio ozbiljan, možda su
mislili da se nikada ne šali. Ali on nije bio ni isposnik, niti mu je nedostajao smisao za humor,
kao ni smisao za dobru priču, što bi moglo da se kaže da je od osnovnog značaja da bi neko
bio potpuna ličnost. Bio je ozbiljnog temperamenta, ali je imao smisao za šalu koja je bila
oslobođena onog što je nečisto i koja u sebi nije nosila žaoku za druge. Onima koje je dobro
poznavao i voleo dozvoljavao je da ga vide kakav je u suštini, naročito kada je bio raspoložen
za šalu ― kao što je to bilo u Ilfrakumu, kada se sa svojom suprugom i ostalim društvom peo
na brdo sa čijeg se vrha moglo videti more. Hodao je malo ispred ostalih, zatim bi seo i
sačekao da ga sustignu, a čim bi oni seli, on bi ustajao govoreći: »A sada, pošto smo se malo
odmorili, hajdemo dalje«.

Miler je voleo Ilfrakum. Voleo je da šeta po luci, koja je od morskih buja bila zaštićena
bregom Kapston, ili pak da istražuje stari grad koji je bio sagrađen na brdu. Ako je vreme bilo
lepo, poveo je porodicu u šetnju pošumljenim padinama koje se nalaze u polukrugu oko grada.
U septembru 1865. godine otišao je u Ilfrakum »na promenu vazduha«. Četvrtog ujutro sa
Meri i Lidijom popeo se na breg Kapston. Kad su se vraćali, prišla su mu dva čoveka.
― Izvinite, molim vas ― rekao je jedan od njih ― da li ste vi gospodin Miler?
― Jesam.
― Moram da vam dam nešto novca za siročad.
 ― Kako bi bilo da sednemo na ovu klupu i malo porazgovaramo? ― rekao je Miler.
― Ja živim u susedstvu M. Po zanimanju sam biznismen, zapravo ono što bi moglo da se
nazove vrlo aktivnim poslovnim čovekom. Pre izvesnog vremena do ruku mi je došao jedan od
vaših izveštaja, ali iskreno, moram da priznam, da nisam mogao da verujem da dobijate novac
jednostavno kao odgovor na molitvu. Sumnjao sam da je to istina. Ali, bilo kako bilo, o tome
sam neprestano razmišljao.
― Dok sam razmišljao o tome da li je Bog zaista sa vama, i da li ste odista primili verom i
kao odgovor na molitvu sve te velike sume novca, čuo sam da se prodaje izvesno imanje koje
sam želeo da kupim, ako bude po pristupačnoj ceni. Pogledao sam ga i jedan sposobni biznismen
ga je procenio i obavestio me koliko vredi. Zatim sam rekao samom sebi: »Sada ću se uveriti da
li Bog jeste ili nije sa g. Milerom. Ako budem mogao da kupim to imanje za određenu sumu
(odlučio sam da ne dam više nego što sam odredio), daću g. Mileru sto funti«.
― Zatim sam poslao jednog čoveka na licitaciju u prilično udaljeno mesto, gde se imanje
prodavalo. Ali bio sam toliko zainteresovan da vidim da li će Bog zaista da se zauzme za vas, da
sam sledećim vozom i sam otputovao u to mesto. Hteo sam da saznam što je moguće ranije kako
će se stvar svršiti.
― Na moje iznenađenje dobio sam to vredno imanje za novac koji sam odlučio da dam, iako
je svota bila prilično mala. Bio sam zaprepašćen. Ali počeo sam da razmišljam o principima na
osnovu kojih vi radite, i čudio sam se kako sam ja, ili bilo ko drugi kao hrišćanin mogao da
sumnjam u ono što ste rekli o odgovorima na molitvu. Što o tome više razmišljam i što vište
čitam vaš izveštaj, to sve više uviđam kako je valjano i ispravno da se dolazi Bogu za sve što
nam je potrebno, i da se za sve uzdamo u Njega.
― Pošto je prenos obavljen i sve ostalo sređeno u vezi kupoprodaje, mislim da bi trebalo da
ispunim svoje obećanje. Tako smo prijatelj, koga ste videli sa mnom i ja pošli na turneju po
Devonširu, a zatim smo prekjuče na putu kući, zakucali na vaša vrata. Međutim, rekli su nam da
ste odsutni. Juče smo ostali u Bristolu i raspitali se za vašu adresu. Danas smo došli u Ilfrakum
zato što sam želeo da vas upoznam.
― Pa ― rekao je Miler ― uopšte me ne iznenađuje da Bog tako za mene radi pošto
svakodnevno tražim Njegovu pomoć, zato u odgovoru na molitvu primam doprinose za rad od
najneverovatnijih osoba i koje uopšte ne poznajem. Na primer, nedavno sam primio pismo od
advokata iz mesta M. odakle ste došli, koji me moli da mu pošaljem formular o zaveštanju za
siročad, pošto jedan od njegovih klijenata želi da za njih zavešta hiljadu funti. Koliko znam, ja u
M. lično ne poznajem nijednu jedinu osobu, niti pak znam ime osobe koja namerava da ostavi tih
hiljadu funti.
― Što se tiče tog zaveštanja ― odgovorio je stranac ― mogu nešto da vam kažem. Pošto sam
dobio to imanje, i pošto sam uvideo koliko sam grešio sumnjajući u vaš rad, kao da Bog ne
odgovara na molitvu, odlučio sam da vam još pomognem. Razmišljao sam o tome da i proed
toga što sam zdrav i u srednjim godinama, da bi bilo dobro da napišem testament i da vam
ostavim hiljadu funti za siročad. Tako je Miler saznao da je upravo to bio čovek o kome je
advokat pisao. Posle jednog sata čovek, koji je nekada sumnjao, došao je kod Milera, sa čekom
na sto funti.
Doktor je 1859. godine rekao Milerovom prijatelju i saradniku Henriju Krejku da ima slabo
srce. U leto 1865. godine bilo je jasno da je Krejk, kome je kao i Mileru, bilo šezdeset godina,
bio ozbiljno bolestan. Do januara 1866. bilo je sasvim jasno da čovek, koji je dva puta odbio da
primi počasni doktorat sa univerziteta sv. Andrije u znak priznanja za svoja teološka dela, umire.
Među pismima koja je Krejk primio tog januara nalazilo se i jedno vrlo osećajno od Darbija koji
mu se obraćao sa »dragi brate«, žaleći zbog njihovog »razilaženja po pitanju crkvenog
uređenja«.
Miler se često nalazio pored bolesničke postelje svoga prijatelja. Jednom prilikom, Krejk se
osećao veoma loše, Miler ga je poljubio i spremao se da pođe kada je Krejk, koji je bio isuviše
iscrpljen da govori, izustio: »Sedi!« Zamolio je i svoju ženu da sedne tako da može oboje da ih
gleda, iako je bio isuviše slab da govori. Miler je posedeo još neko vreme pre nego što je otišao.
Sledećeg dana Miler se prehladio i bio je primoran da nekoliko dana ostane kod kuće. Tih
dana je Krejk umro. Miler i Krejk su bili hrišćani preko četrdeset godina. Miler je izjavio: »Moj
dragi brat i prijatelj sada je završio svoje putovanje; meni je ukazana privilegija i čast da i dalje
radim za Gospoda i to bez njega, sa kim sam se često savetovao«. Mnoštvo ljudi koje se skupilo
u Betezdi na Krejkovoj sahrani bilo je dovoljno svedočanstvo koliki gubitak je osećala
hrišćanska zajednica.
Gradnja četvrtog sirotišta je počela u maju 1866. godine; a kada je, u januaru 1867. stiglo još
sedam hiljada funti, počeli su radovi i na petom. Troškovi za oba sirotišta su porasli na preko
četrdeset i jednu hiljadu funti. Sva stakla, za sedam stotina prozora, dala je besplatno jedna
građevinska firma. Na dan Gaja Foksa 1868. godine otvoreno je četvrto sirotište; a 6. januara
1870. otvorena je poslednja, od Milerovih velikih kuća na Ašli Daunu ― novo sirotište br. 5.
Milerovo ogromno proširenje na Ašli Daunu je bilo završeno. Prošlo je dvadeset i pet godina
otkako je objavio svoje planove za gradnju svojih sirotišta. Ali on ni u kom slučaju sada nije
mogao da sedi skrštenih ruku zbog velikog uspeha. Svakoga jutra je ustajao u pola sedam, a u
petnaest do osam, posle uobičajenog vreme koje bi proveo u molitvi i proučavanju Biblije, počeo
bi da otvara poštu. Zatim, kao što su to novine Tajms objavile nekoliko godina kasnije, »u deset
ga je čekalo devet pomoćnika da im kaže šta treba da se uradi«. (Do 1850-ih godina vodio je
korespodenciju koja je brojala tri hiljade pisama godišnje bez sekretara.)
Troškovi za rad sa decom su iznosili trideset hiljada funti godišnje. Dve hiljade dece trebalo je
nahraniti i obući; odeću je trebalo oprati i okrpiti; preko dve hiljade pari obuće je trebalo kupiti i
popraviti. Svake godine su pristizale stotine nove dece kojoj je bila potrebna nova odeća i obuća.
Stotine dečaka i devojčica je išlo na zanat i u službu kojom je trebalo obezbediti odela za koja je
plaćala ustanova. Za svakog dečaka koji je odlazio na zanat trebalo je dati gazdi onoliko novca
koliko bi se potrošilo za godišnje izdržavanje. Svakom detetu koje je napuštalo sirotište, plaćani
su troškovi putovanja.
Održavanje pet ogromnih zgrada, koje su imale preko hiljadu i sedam stotina velikih prozora i
preko pet stotina soba, bilo je veoma skupo. Trebalo je platiti za bojenje, krečenje, dekorisanje i
popravke raznih vrsta. Hiljade komada nameštaja trebalo je popraviti i zameniti.
Kad su deca bila bolesna, pa i kad bi umrla, trebalo je namiriti dodatne troškove.
Mnogobrojno osoblje na Ašli Daunu (školski inspektori, nadzornici, učitelji, medicinari,
negovateljice, Milerovi lični asistenti), trebalo je redovno plaćati. Ali Miler je zapisao: »Moguće
nam je isto tako lako, ako ne i lakše nego bogatašima, da se odazovemo na sve te obaveze
jednostavno, gledajući iz svog siromaštva u Onoga koji je neograničeno bogat i sposoban da
namiri sve potrebe«.
Meri Miler je bila idealna supruga direktora pet velikih sirotišta.
― Draga moja ― Miler bi joj često govorio ― sam Bog te je izabrao za mene, kao idealnu
suprugu kakvu sam samo mogao da poželim.
Tokom godina kada im je bilo teško, od 1838. do 1846. godine, kada su Milerovi morali da
koriste svoj novac da bi namirili troškove za sirotišta, Meri ga nikada nije kritikovala, nego mu
se pridružila u molitvi da im Bog pošalje pomoć. A kad bi On to učinio, što je uvek i bio slučaj,
često su zajedno prolivali suze radosnice.
Pored toga što je Meri imala dobro opšte obrazovanje, bila je i stručnjak za sve vrste heklanja
i mogla je da izabere pravu vrstu i kvalitet materijala za odeću i prostirke koje su koristili na Ašli
Daunu. Njena dužnost je bila da naruči stotine hiljada metara svakojakog materijala. Ona bi
primila ili odbila da primi materijal kada bi bio dopremljen. Mesečno bi kontrolisala sve knjige i
na stotine računa za domaćice. Na Ašli Daunu se govorilo da, ako bi neki prodavac ili domaćica
napravili i najmanju grešku u računu, Meri bi to obavezno pronašla. Ona je skoro svakodnevno
bila na Ašli Daunu, brinući se naročito za bolesnu decu.
O svom braku sa Meri, Miler je rekao:

Iz godine u godinu naša sreća je sve više rasla. Kada bih se neočekivano sreo sa mojom
dragom suprugom negde u Bristolu, uvek bih se tome veoma obradovao. Čak i kad bih naišao
na nju i u sirotištu, moje srce je pevalo od sreće. Svakodnevno, kad bismo se sastali u našoj
svlačionici u sirotištu da operemo ruke pre ručka ili čaja, obradovao bih se kada bih je sreo, a
i ona se isto tako radovala što vidi mene. Hiljade puta sam joj rekao: »Mila moja, svaki put
kada bih te negde sreo, otkako si postala moja supruga, u srcu sam osetio veliku radost«.
Dalje, svakoga dana, ako je to ikako bilo moguće, posle ručka bih proveo dvadeset minuta ili
pola sata sa njom u njenoj radnoj sobi u sirotištu, sedeći na njenom kauču, koji joj je, kao i
fotelju, poslao jedan brat u Gospodu. Znao sam da je to bilo za njeno dobro, da bi se odmorile
njene ruke i um, a bilo mi je dobro poznato da ona to ne bi učinila da njen muž nije bio pored
nje... Tako sam provodio dragocene trenutke sa svojom dragom suprugom. Sedeli smo jedno
pored drugog, dok je njena ruka, kao i obično, bila u mojoj. Razmenili bi nekoliko nežnih
reči, ili bi pak ćutali, ali srećni u Gospodu i jedno s drugim, bilo da smo govorili ili ćutali...
Naša sreća u Gospodu je bila neopisiva. Mi nismo provodili u sreći samo neke dane u godini;
nego smo imali dvanaest meseci sreće godišnje, i to iz godine u godinu. Često bih rekao:
»Draga moja, šta misliš da li ima neki bračni par u Bristolu, štaviše i u celom svetu, koji je
srećniji od nas?«

Miler je verovao da je jedna od najvećih tajni njihovog bračnog blagostanja, pored njihove
privatne i porodične molitve, bila u tome što su se često zajedno molili.

Tokom mnogih godina moja draga supruga i ja smo ujutro, odmah posle porodične molitve,
provodili zajedno kratko vreme u molitvi. Tada bismo iznosili pred Boga ono što je bilo
najvažnije za taj dan. Ukoliko smo imali velike poteškoće, ili ako su naše potrebe bile
naročito velike, ponovo smo se molili posle ručka, kada bih je posetio u njenoj sobi... To bi
se, u vreme zaista velikih poteškoća i potreba, moglo ponoviti još jedanput ili dva puta
popodne...
Zatim uveče, za vreme poslednjeg časa našeg boravka u sirotištu, iako njene ili moje obaveze
nikada nisu bile veće, podrazumevalo se da je to vreme bilo provedeno u molitvi. Moja draga
supruga bi tada došla u moju radnu sobu, i tada bi naše molitve, moljenja i zastupanja, uz
zahvaljivanje obično potrajalo četrdeset ili pedeset minuta, a ponekad i ceo sat. Tada bismo
izneli pred Boga pedesetak, pa i više predmeta ili osoba.

Meri Miler je sada (1870. godine) imala sedamdeset i dve godine. Poslednjih godinu ili dve
Mileru je bilo jasno da joj je zdravlje narušeno; sve više je slabila i brzo se umarala. Miler je bez
uspeha pokušavao da je ubedi da radi manje i da jede više. Meri bi ponekad ležala budna u
krevetu po dva ili više sati, što je Milera zabrinjavalo.
― Dragi moj ― ona bi rekla ― ja starim, a starim ljudima nije potrebno mnogo sna.
Pre dve godine ona mu je rekla: »Dragi, mislim da će mi Gospod dozvoliti da vidim otvaranje
četvrtog i petog sirotišta, a tada ću moći da idem kući; ali još više bih volela da se Gospod Isus
vrati, pa da svi skupa idemo sa Njim«.
I zaista, Gospod joj je dozvolio da vidi otvaranje četvrtog i petog sirotišta. Cele 1869. godine
je provodila skoro svaki dan radeći u pet zgrada.
Nažalost, radila je isuviše mnogo.
 16

Nijedno mesto tako drago

N IKADA nisam doživeo da me majka pomiluje, da me povede u crkvu, ili nauči dečiju
molitvu«. To su bile reči Vilijema Redija (William Ready) koji je bio rođen u jednom
londonskom sirotinjskom domu 23. januara 1860. godine. Njegov otac je bio
alkoholičar, nesposoban da se brine za ženu i Vilijemovo devetoro braće i sestara. Do 1865.
godine, oba roditelja su umrla, a desetoro dece ostalo je kao siročad.
Vilijem je otpočeo život kao siroče, spavajući u kantama za otpatke ili mračnim udubljenjima
zidanih železničkih mostova. »Mnogo puta,« pričao je kasnije, »žudno sam podizao sa pločnika
koru od pomorandže kao da je bila šestoparac. Čak sam grickao i opuške da bih ublažio bolove
od gladi. Ponekad smo zalazili u kafane da pevamo komične pesme koje smo naučili na ulici, što
je obično donosilo dobar prihod... Nedeljom u četiri sata izjutra nosio sam povrće na Koven
Garden pijacu, dok su mi se smrzavale ruke i noge«.
Džejms Volk (James Walk), misionar Londonske gradske misije 1872. godine, izbavio je
Vilijema Redija iz takvog stanja. Volk je konačno sredio da Redi ode na Ašli Daun. »Nisam bio
mnogo srećan,« sećao se Redi, »kada sam se našao u zgradi, sa velikim gvozdenim vratima koja
su se za mnom zatvorila. Na one koji su se umešali u moju uličnu slobodu, nisam gledao kao na
prijatelje. Čim su se vrata iza mene zatvorila, počeo sam da se osećam kao u zatvoru i obuzela
me je čežnja za ›kućom‹. Žudeo sam za ulicama i svetlima Londona. Bio sam kao ptica u kavezu
i da mi je neko rekao: ›Možeš da se vratiš,‹ ja bih mu odgovorio: ›Hvala vam gospodine! Vi ste
moj prijatelj‹«.
Osoblje na Ašli Daunu je okupalo i obuklo Vilijema u uniformu ― koja se sastojala od
somotskih pantalona, plavog prsluka, kaputa i bele košulje. Nikada nije zaboravio dan, kada je
po prvi put ušao u trpezariju. Dečaci su ga okružili i počeli da štipaju i vuku za kosu. Zazvonilo
je zvono i deca su zauzela svoja mesta za stolom. Po prvi put u životu nije osećao glad. O, da je
samo mogao da se vrati u svoja stara skrovišta i tamo gde su jurile čeze i kola! Na limeni tanjir
koji se nalazio pred njim stavili su dva parčeta hleba i malo molasnog sirupa, ali nije mogao ni
da ih okusi.
― Zar nećeš da večeraš? ― upitao ga je jedan dečak.
― Neću.
Dečaci koji su sedeli pored njega, brzo su pojeli njegovu porciju.
Te večeri dečaci su ga zadirkivali sve dok njegova irska krv nije proključala. Počeo je da se
tuče sa jednim dečakom baš kada se pojavio jedan od snažnijih momaka po imenu Kudravi
Oliver, oran da im se priključi. Vilijem je skinuo kaput i prsluk, a zatim je odvažno napao
Kudravog. Samo što je počeo da uživa u okršaju, u sobu je ušao učitelj s prutom i odveo
Vilijema u njegovu spavaonicu.
― Broj tvoga kreveta je 22 ― rekao je učitelj.
Sledećeg jutra u šest, zvono se oglasilo i razbudilo dečake. U osam su bili na doručku. Stolovi
su bili postavljeni i u tanjirima je bila ovsena kaša. Vilijem nije dao dečacima još jednu šansu da
ga pitaju za doručak. Njegov apetit se povratio. Za vreme tog doručka Vilijem je po prvi put čuo
čitanje Biblije.
Prvi čas toga jutra bilo je čitanje. Učitelj je uvideo da Vilijem nije znao azbuku. Za sledećih
nekoliko meseci učitelj je uspeo da nauči Vilijema dobro da čita. Govorili su mu o Bogu, Hristu i
spasenju, a on je naučio napamet neke odlomke iz Biblije. Uskoro je stekao popularnost među
dečacima i jedno vreme je držao tajne časove i učio zainteresovane trikovima i akrobatici, koje je
naučio na londonskim ulicama. Učitelj je otkrio da je za te časove naplaćivao nedeljno, od onih
koji su to mogli, po jednu poštansku marku od jednog penija. Međutim, pošto je uvideo da su
dečaci plaćali svojevoljno, a ne pod pritiskom, nije ništa rekao.
Jednom prilikom, Vilijem je poveo družinu dečaka da osvoje nastavničku trpezariju i u mraku
poharaju ostatke njihove večere. Bio je uhvaćen i primio je batine »sa uobičajenim pridikama«,
ali onda se učitelj iznenada smilovao, prestao da ga bije, pa mu je čak dao nekoliko bombona.
― To je učinilo da istera više đavola iz mene ― rekao je Redi ― nego sve batine i pridike.
Na kraju je ljubaznost, a ne kažnjavanje, učinilo da se smirim i da se uljudno ponašam.
Jednoga dana 1876. godine Vilijem je bio pozvan da ode iz škole i poseti g. Frenča (French),
čoveka koji je bio zadužen za raspoređivanje dečaka na zanate.
― Redi, da li bi voleo da budeš mlinar?
― Voleo bih, gospodine ― odgovorio je Vilijem, a da nije imao pojma šta je posao iziskivao.
Uskoro, po utvrđenim pravilima, uzeta mu je mera za tri odela na račun Zavoda. Zatim je
usledio poslednji razgovor sa Milerom.
Miler ga je ljubazno primio u svojoj molitvenoj sobi u sirotištu broj 3. Položio je pola krune u
njegovu levu ruku, a u desnu Bibliju.
― Tvoja desna ruka je snažnija od leve, zar ne? ― rekao je Miler sa osmehom u očima.
― Da, gospodine.
― Dobro, drži se onoga što ta knjiga uči i uvek ćeš imati nešto što će tvoja leva ruka moći da
drži. A sada, mladiću, klekni.
Miler je zatim položio ruku na Vilijemovu glavu i u molitvi ga predao Bogu na čuvanje.
Pomogavši mu da ustane dodao je: »Uzdaj se u Gospoda i čini dobro; živi na zemlji i hrani se
Njegovom vernošću« (Psalam 37:3). Zbogom, mladiću, zbogom!«
Kada je pošao sa Ašli Dauna, Vilijem Redi je rekao: »Moja imovina se sastojala od moje
Biblije, mog odela i pola krune, ali ono što je bilo najbolje, to je bio neprocenjivi blagoslov koji
sam dobio kroz molitve Džordža Milera«.
Redija su ispratili na voz za Njuton Abot, u Devonu. Sačekao ga je čovek nasmejanog lica,
obraslog u bradu i sa slamenim šeširom na glavi.
― Da li si ti Vilijem Redi?
― Da, gospodine!
― Pa, ja sam tvoj gazda, ili ako ti se više sviđa, otac. Hajde, sinko, skači u kola!
Redi nikada nije zaboravio put od sedamnaest milja kroz divnu devonširsku prirodu do kuće
Vilijema Perimena (Perryman), u Čagfordu. Vilijemov novi otac je zadobio njegovo srce
ljubaznim i prijateljskim ćaskanjem. Perimen je bio divan hrišćanin, i uskoro se, dok je učio
zanat u Čagfordu, i Redi obratio Hristu. Nekoliko godina kasnije, postao je pastor Slobodne
crkve i kada se preselio na Novi Zeland, bio je tamo jedan od najpopularnijih propovednika.
Osvrćući se na godine koje je proveo na Ašli Daunu, pisao je: »Sada vidim da je to bilo
najbolje mesto za mene, i koliki je blagoslov što sam tamo poslan. Kad bi moja deca ostala
siročad, ja im ne bih želeo ništa bolje nego da budu vaspitana i odgojena u Milerovom sirotištu«.
 Milerova sirotišta, onakva kakva su to danas, odavno koriste savremeni način prihvatanja
dece u male domaće grupe, sa ciljem da bi život te dece što više ličio na život u domaćoj
porodičnoj atmosferi. Međutim, po običajima i standardima devetnaestog veka, Miler je bio
čovek sa pionirskim i radikalnim idejama. Samo je on nudio moderne domove hiljadama dece
koja bi, inače bila ili beskućnici, ili bi bila poslata u sirotinjske domove, ili dužničke tamnice, ili
bi im se pak ponudio ugao u tesnim stanovima rođaka. Klasne ili verske razlike nisu
predstavljale prepreku za primanje u Milerove domove.
Ulazak u druga sirotišta u osamnaestom i početkom devetnaestog veka, nije zavisio od neke
potrebe deteta, nego ili od preporuke, ili od glasova većine na sastancima pretplaćenih članova.
Katlin Hesmen (Kathleen Heasman) je pohvalila Milera da je utabao put time što je:

dao prioritet potrebi dece.. Činjenica da se sastanci pretplatnika nisu održavali i da ni imena
donatora, ni sume novca koje su dali nisu obelodanjeni, značilo je da su deca obično odabrana
na osnovu njihovih potreba, ili štaviše, da su na osnovu molbe sva primana. Tako se na
glasanje retko kada moglo naići u evanđeoskim domovima za decu i taj (Milerov) primer je
postepeno doveo do toga da se glasanje ukine.

Milerovi veliki domovi su nudili određena preimućstva koja manji domovi nisu imali. Život je
bio disciplinovan, a poredak predvidljiv, ali zajedničke igre tolike dece, koja su zajedno živela i
rasla, govorila su o njihovoj radosti. Ona su, takođe, imala stabilnost i sigurnost koju deca u
manjim domovima nisu imala. Siroče, koje je otpočelo život u jednom malom londonskom
domu, stigavši u sirotište br. 4 kao desetogodišnjak, zapazilo je razliku. U Londonu su se osoblje
i deca često menjali. Ali na Ašli Daunu »učitelj koji je proveo dvadeset i pet godina u službi, tek
je počinjao«. Neka deca koja su, u svoje vreme bila na Ašli Daunu, vratila su se na Ašli Daun sa
svojim unučićima da bi se ponovo sreli sa starim nastavnicima, koji su se tu još uvek nalazili!
Isto tako manji domovi su nudili deci ograničeni izbor društva, dok deca na Ašli Daunu ako su se
nekada i posvađala, uvek su mogla da nađu novo društvo.
Jedna bivša sirotica je ovako pisala o svom boravku na Ašli Daunu: »Drago mi je što mogu da
se viđam sa dosta onih koji se sećaju dragog starog doma, u kome su proveli najsrećnije dane. Za
mene zaista nije bilo srećnijih dana od onih koje sam provela u, tako mi dragom, sirotištu br. 3.
Kako smo samo bili srećni u našem malom svetu, gde smo rasli u takvoj svetoj atmosferi«.
Drugo siroče je pisalo: »Sećajući se mojih školskih dana, koji tek što su prošli, mogu da
kažem da su to bili najsrećniji dani u mome životu«. Treće se prisećalo: »Tada sam bila samo
malo dete, i još uvek sam dete kada pomislim na Ašli Daun. Bilo je tako divno, na tako lepom
mestu... i kao da nijedno drugo mesto nije bilo tako drago«.
Mladi, koji su lako primali utiske, nisu mogli da zaborave život pod nadzorom ljudi koji su
imali duboku veru u Hrista, kao i radost zbog toga što su se nalazili u društvu toliko svojih
vršnjaka, i sami su počeli da dele istu veru. Više stotina onih koji su postali hrišćani, u toj
pobožnoj okolini, osećali su ogromnu zahvalnost prema Ašli Daunu. Jedna devojka, hrišćanka,
ubrzo posle odlaska, postavši služavka u jednoj kući, poslala je Mileru pismo sledećeg sadržaja:

Dragi i poštovani gospodine, nemam reči kojima bih opisala koliko sam vam zahvalna za svu
ljubaznost koju sam nalazila pod okriljem vaše očinske pažnje u voljenom sirotištu. Za godine
koje sam tamo provela zaista mogu da kažem da su bile najsrećnije u mome životu. Ne samo
da ste se brinuli za naše zemaljske potrebe nego i za duhovne. Zaista sam zahvalna Gospodu
što sam bila primljena i što me je tako brzo doveo do spoznaje Njega samog. Moja iskrena
 želja je da Ga još bolje upoznam, da postanem više nalik na Njega, jer je On zaista »dragi moj
... zastavnik između deset hiljada«... Moram da vam zahvalim za divno radno mesto koje ste
mi pronašli. Moja gospodarica je prema meni vrlo ljubazna, i nadam se da ću moći da joj
ugodim... Moja želja je da budete uvek prijatelj siročadi i njihov zaštitnik. Neka vam Gospod
da još više obilnih odgovora na vaše mnogobrojne molitve za obraćenje drage siročadi koja se
još nisu obratila... Dragi gospodine, s poštovanjem vaša veoma zahvalna...

Nansi Garton (Nancy Garton) je pisala o uniformi, koju su deca u Milerovo vreme nosila, kao
o nečemu što je »davalo siročadima ljupkost i dostojanstvo, a kada je postala staromodna,
sentimentalnu vrednost, koja je nedostajala modernoj odeći uvedenoj 1936. godine, sa suknjama
do kolena i zgužvanim šeširima.«

Gđa Garton je zabeležila:

Stariji dečaci su nosili teget Iton sakoe i prsluke koji su se zakopčavali sve do uštirkanih belih
kragni; prsluk i sakoi su bili sašiveni od teškog serža; pantalone od braon somota; kape su bile
sa sjajnim šiltom; a za loše vreme imali su kratke dolame. Svaki dečak je imao po tri odela.
Dečaci do osam-devet godina, nosili su za svaki dan odeću koja je bila nekako čudno izabrana
sa praktičnog stanovišta. Bilo je to jednostavno skrojena bluza, od beljenog ili nebeljenog
pamuka, bez okovratnika. Verovatno zbog toga što je bila bela, brzo je mogla da se iskuva i
da joj se tako povrati čistoća, ali ko poznavajući dečake može, a da ne posumnja da je takva
bluza ubrzo bila svih drugih boja osim bele. Plave kratke pantalone od serža, dokolenice i
cipele sa pertlama su dopunjavale kompletan kostim. Za svečano odelo, mlađi dečaci su
skidali svoje bluze i oblačili Norfolk odelca sa širokim Iton kragnama, u kojim su izgledali
vrlo uredno. Kape su im bile slične, kao i u starijih dečaka.
Devojčice su za napolje po hladnom vremenu nosile dugačke ogrtače od zelenog i plavog
kariranog materijala; a kada je bilo manje hladno, karirani pled je bio zamenjen ogrtačem.
Kada je bilo toplo najbolja odeća se sastojala od tanke pamučne haljine, boje ljubičastog
jorgovana, preko kojih se nosio kratki ogrtač bez rukava, ili pak pelerina od istog materijala sa
mekim okovratnikom. Preko cele godine devojčice su nosile šeširiće od slame prirodne boje.
Za šeširić su bile pričvršćene trake od tankog materijala sa zeleno-belim kvadratima, koje su
prelazile preko vrha i ukrštale se pozadi; prišivene sa strane visile su tako da je šeširić mogao
da se veže ispod brade.
Haljine koje su nosile devojčice svih uzrasta bile su pamučne, teget sa belim tačkicama. Za
izlazak im je dodavana bela pelerina, kad je bilo isuviše toplo za ogrtač ili pled. Za unutra,
devojčice do četrnaest godina su nosile plave karirane platnene kecelje, zatvorenog kroja, sa
zakopčavanjem otpozadi. Devojčice preko četrnaest godina, koje su završile školu, nosile su
kecelje sa pantljikama da bi se razlikovale od onih koje su nosile mlađe. Devojke koje su bile
pred izlaskom iz sirotišta i nekoliko meseci pred stupanje u službu, nosile su kapice, preko
haljine kecelju na struk i bele okovratnike. Svaka devojka je imala pet haljina.
Sve čarape, od crne vune za zimu, a od belog pamuka za leto, plele su same devojke. Par
takvih čarapa može da se vidi u muzeju u Milerovom domu. Cipele su bile poluvisoke sa
vezicama.
Uz staru uniformu devojke nisu imale kišne mantile, i zato je platneni kišobran dolazio na
svaka dva deteta kada je vreme bilo promenljivo. Za privilegiju nošenja kišobrana nije bilo
 otimanja. Hodanje po kišovitom vremenu je često propraćeno tihom peprikom, pošto bi dete
koje je bilo odlučnije stavilo u ruku kišobran onome koje je stajalo do njega u redu.

Nansi Garton nam je dala fascinantan opis dečijih frizura:

Frizure devojčica su bile prilično vešto češljane, uzevši u obzir da je svakodnevno trebalo
doterati stotine glava. Mlađe devojčice su bile kratko ošišane, skoro kao i dečaci, ali im se
dobro iščetkana kosa divno sijala. One, od oko osam do jedanaest godina, imale su bubi
frizuru, sa razdeljkom po sredini glave i šiškama, tako da su mogle same da se očešljaju.
Starijim devojčicama je bilo dozoljeno da puštaju kosu do ramena ili duže, da je češljaju
pozadi i pričvršćuju plišanom trakom. Najstarije su podizale kosu.

Deca koja su provela detinjstvo na Ašli Daunu pričala su mi kako su deca, koja bi došla sa
roditeljima u posetu sirotištu, ponekad zavidela na divnim frizurama deci iz sirotišta.
Miler se, takođe smatra pionirom zbog korenitih promena u obrazovnom sistemu. U stvari,
kritikovali su ga zbog toga što je obrazovao decu »iznad njihovog statusa«. Nekoliko godina pre
toga, u svojoj knjizi Jedan eksperimenat sa obrazovanjem, dr Andru Bel (Andrew Bell) je pisao:

Deci siromašnih roditelja ne treba da se pruži skupo obrazovanje, štaviše, ni da se uče kako da
pišu i računaju... zato što postoji opasnost, zbog toga što se ne pravi razlika u obrazovanju, da
se onima koji su osuđeni na svakodnevni fizički posao, uzdigne svest iznad njihovih prilika i
na taj način postanu nesrećni i nezadovoljni onim što imaju. Trebalo je, uzimajući u obzir
ekonomsku računicu, da dobiju opšte obrazovanje, da čitaju Bibliju i razumeju učenje naše
svete religije.

Miler se sa tim nije slagao. Pored religioznog obrazovanja, on se pobrinuo za to da njegova

deca uče: čitanje, pisanje, račun, diktat, gramatiku, geografiju, engleski jezik, opštu istoriju,
komponovanje, pevanje, vezenje, a devojčice i domaćinstvo. Dečaci su sami nameštali svoje
krevete, čistili obuću, ribali sobe, radili kao kuriri, kopali, sadili i plevili u bašti. Devojčice su
bile zadužene za rad u kuhinji, ostavi, praonici i pegleraju, u svih pet sirotišta. Luis Kort (Lewis
Court) je tvrdio, još za Milerova života, da ako je neko dete pokazivalo određenu sklonost, bilo
mu je obezbeđeno više obrazovanje u nekoj struci, iako je to bilo retko.
Miler je zapošljavao jednog školskog inspektora da bi održavao dobar obrazovni standard u
školi za svoju decu na Ašli Daunu i u školama koje je finansirao Institut za poznavanje Svetog
pisma u zemlji i inostranstvu. G. Horn (Horne) koji je tada bio inspektor, pisao je 1855. godine:
»Dečiji godišnji ispiti su se održavali u februaru i martu. Deca su bila ispitana i raspoređena po
drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom standardu, u saglasnosti sa mnogim pojedinostima
koje su obrazovne vlasti propisivale. Svako dete je polagalo ispit iz čitanja i moralo je da pokaže
svesku da bi se ocenilo iz pisanja. Deset pitanja je postavljano iz predmeta, kao što su:
poznavanje Svetog pisma, geografija, istorija i gramatika. Odgovore je trebalo dati pismeno. Šest
zadataka je bilo dato iz aritmetike. Rezultati su podneti na papiru. Prosečni rezultat ocena sve
dece iznosio je 91.1 posto«.
»Svima koji su upoznati sa tim stvarima,« rekao je Miler ponosno, »poslednja rečenica (iz
prethodnog referata) ukazaće na to sa kakvim su uspehom naša deca obrazovana«.
Milera su osuđivali da uskraćuje fabrikama, mlinovima i rudnicima radnu snagu, zato što je
obrazovanje dugo trajalo; ali on se na to nije obazirao. Devojke su obično ostajale pod njegovom
brigom do sedamnaest godina, a ponekad i duže. Tada su obično bile preporučene
odgovarajućim domaćinstvima i opremljene sa potrebnim stvarima iz kase sirotišta; neke od njih
su nastavile da se obrazuju za negovateljice. Dečaci su obično dati na zanat kada im je bilo
četrnaest ili petnaest godina. Međutim, Miler je namerno izbegavao strogo pridržavanje pravila i
bio je fleksibilan kako bi potrebe svakog deteta mogle da se uzmu u obzir. U principu, Miler je
dozvoljavao svakom dečaku da izabere zanat koji je želeo da izuči, iako je u praksi bez sumnje
izbor bio vršen na sličan način kao što je opisano u slučaju Vilijema Redija.
Sirotište bi svakom dečaku obezbedilo tri odela i namirilo razne troškove u vezi sa njegovim
zanatom. Neki dečaci su izašli iz sirotišta da bi postali službenici u pošti ili telegrafu, ili pak u
nekoj drugoj kancelariji. Drugi, oni najbistriji, postali bi učitelji ― možda u samom sirotištu ― i
za to su se spremali u školi u Purtonu, u Glosteširu koju je vodio i finansirao Institut za
poznavanje Svetog pisma u zemlji i inostranstvu.
Što se tiče discipline u sirotištu, Nansi Garton je sažeto okarakterisala kao: »stroga, ali ne
surova«. Grupa dece sa Ašli Dauna (koja su boravila tamo neposredno posle Milerove smrti),
rekla mi je: »Ako smo bili kažnjavani, onda je to bilo zato što smo i zaslužili«. Samo ponekad je
Miler morao da izbaci neko dete koje je imalo nepodnošljivo loš uticaj na ostalu decu. Međutim,
izbacivanje to jest, vraćanje deteta njegovim rođacima ili starateljima, uvek je bilo poslednje
sredstvo, posle mnogih upozorenja i pokušaja da se dete promeni; a kada bi prestupnik otišao,
Miler i njegovo osoblje su nastavljali da se mole za njega.
Miler se seća jednog takvog dečaka koji je stigao na Ašli Daun oktobra 1849. godine:

Još mu nije bilo punih osam godina; ali i pored toga što je bio tako mlad, ubrzo se pokazalo
da je starac u grehu, zato što je bio okoreli lažov i lopov. Time se hvalisao među drugim
dečacima. Pričao im je, kako je pre nego što je došao u sirotište, pripadao mladoj bandi
lopova, da je često krao sa lađa gvožđe, bronzu i drugo, a zatim prodavao. Ispočetka smo
mislili da se samo hvališe, međutim, pokazalo se da je zaista bio iskusan lopov. Dva puta je
bežao iz sirotišta sa stvarima koje su pripadale drugoj deci. Štaviše, znao je da obija brave.
Posle bežanja primili smo ga natrag dva puta, u nadi da ćemo time što ćemo ga trpeti, učiniti
sve da se popravi, ali sve je bilo uzalud. Konačno, trpeći ga i pružajući mu šansu pet godina i
četiri meseca, bio je svečano i uz molitvu, pred svima isključen, da bi mu ovo bolno rešenje,
ako je to ikako moguće, bilo na blagoslov. Ipak, nastavljamo da se molimo za tog mladog
grešnika s nadom da će mu Gospod pokazati koliko su njegovi putevi zli, da nas zbog
promene u njemu, čak i sada obraduje, kao što je to bilo ranije u sličnim situacijama.

Jednom se jedan dečak, zbog lošeg ponašanja tokom dužeg perioda, našao pred otpuštenjem.
Dok je stajao pred svima, Miler je položio ruku na njegovu glavu i počeo da se moli za njega. Da
bi pokazao kako je okoreo i da ga se to ništa ne tiče, dečak se okrenuo prema Mileru sa
razrogačenim očima. Na svoje zaprepašćenje, video je kako se niz Milerove obraze kotrljaju
suze. Kako se priča, dečak je baš tu i tada bio obraćen Hristu, a u njegovom životu je došlo do
korenite promene. Jedan drugi dečak je kasnije opisao kako ga je Miler otpustio i kakve su bile
Milerove reči koje je izgovorio sa suzama: »Žao mi je! Neka te Bog blagoslovi!«
Tajms je jednom doneo reportažu o tome kako su se među onima koji su posetili Milerovo
sirotište i izrazili svoje divljenje načinom njegovog vođenja i rada, bili grof od Derbija, lord
Solzberi, lord Hampton i mnogi drugi koji su bili zainteresovani za socijalne probleme.
 Jednom je Čarls Dikens posetio Ašli Daun. Čuo je glasine o tome kako se sa decom loše
postupa i da ponekad gladuju, te je odlučio da pođe i sam se uveri. Miler ga je ljubazno primio,
pozvao je jednog od svojih pomoćnika i dao mu svežanj ključeva.
― Molim vas, pokažite gospodinu Dikensu koje god od pet Sirotišta želi da vidi.
Kada je to bilo učinjeno, Dikens je otišao potpuno uveren da je sve bilo u redu.
Bivši pitomci sa Ašli Dauna, čije pamćenje seže do Milerovog vremena, sećaju se kako su se
redovno sastajali ponedeljkom, četvrtkom i petkom, dok im je sredom i subotom služena čorba
sa mesom. Utorkom i nedeljom (kada je većina osoblja bila u Betezdi na prepodnevnoj službi),
porcija pirinča sa suvim grožđem je bio uobičajeni ručak. Meso je često bilo australijska
ovčetina, koju su deca nazivala »og«, ali popularnije meso je bila konzervisana govedina. Deca
su obično zvala hleb »dok« zbog jedne uobičajene molitve zahvalnosti na Ašli Daunu:
»Zahvaljujemo Ti Gospode za ove dokaze Tvoje ljubavi«. Zbog toga što je Bristol bio lučki
grad, nije bilo neobično da deca dobiju sveže voće, naročito banane i pomorandže. Ponekad bi,
da ne propadne, višak velikih količina besplatnog voća bilo dopremljeno na Ašli Daun. Jaja su
redovno bila na jelovniku, ali u neku ruku i sezonski: ako je nekom detetu bio rođendan dobijalo
je po dva jajeta, jedno za njega, a drugo za njegovog najboljeg druga ili drugaricu. Za piće su
imali obično mleko ili vodu.
Ako su jelovnik i uobičajeni događaji težili da učine život na Ašli Daunu pomalo monotonim,
bilo je prilično godišnjih događaja koji su odstupali od uobičajenih i pružali su deci lepa sećanja,
tako i nešto čemu su mogla da se raduju u budućnosti (osim svojih rođendana).
Prvo, letnje zadovoljstvo je bilo izlet na Pur Daun, kada bi deca ujutro pošla »naoružana«
ružičastim ili plavim platnenim vrećicama punim slatkiša i keksa za put. Toga dana, kada bi
stigla na poljanu deca su mogla pet sati međusobno da se druže do mile volje. Ručak na izletu
(hleb i sir) i užina (hleb, buter i kolači), nošeni su na Pur Daun u velikim ruksacima. Grupa
starijih ljudi koji su nekada kao deca bila na Ašli Daunu, i koji se nisu sećali da je kiša ikada
padala na Pur Daun, s ponosom su mi pokazali jedan stari hrast ispod kojeg su se, pre toliko
godina, igrali na taj veliki dan. Izlet se završavao time što bi puštali pet »vatrenih« balona ― po
jedan za svaku kuću sirotišta.
Jedan od praznika koji su deca iščekivala s velikim uzbuđenjem bio je Božić. Za slavlje su se
dugo vremena pripremala. Učili su napamet pesme iz Ašli Daun pesmarice (često su pevali
delove bez muzičke pratnje), pravila su ukrase, učila napamet recitacije, skečeve i dramske
komade koji su se izvodili na zabavama.
Svakog decembra, Milerov dnevnik je poprimao slavljenički ton:

23. decembar 1878. Iz Kliftona smo za decu primili priličan broj lutaka, nešto šarenih kutija,
albuma, igara, lopti, čigri i raznih drugih igračaka. Iz Durdam Dauna primili smo za siročad
Božićne poklone kao što su: lutke u haljinama, kutije i paketiće sa čokoladom i bombonama,
nekoliko bubnjeva, čigri, lopti, klikera, bičeva i pušaka, kutije s igračkama, knjige, raznobojne
čestitke, bojice, slike, maramice, vunene mašne i okovratnike, korpe i kutije, olovke, trube i
druge igračke... Iz jedne trgovine na veliko u Bristolu dobili smo: petnaest gajbi voća, deset
gajbi pomorandži, deset gajbi smokava i vreću oraha »da se siročad počasti«.

16. decembar 1884. Iz jedne prodavnice na veliko u Bristolu dobili smo osam buradi brašna,
jedno bure suvog grožđa i šesnaest kutija pomorandži iz Valence za Božićni kolač.

Za jedan Božić donator iz Kornvola je poslao na Ašli Daun sto pedeset fazana.
 Tako je jedno bivše siroče moglo da ispriča: »Dobro se sećam Božića koji smo proveli u broju
4. Sećam se početka priprema; kako je prispela velika jelka bez ukrasa, ali samo zna da će pre
Božića biti bogato okićena igračkama i poklonima; i da će negde među njima biti i jedan za
mene!« A drugi, koji je pisao u sirotište za Božić rekao je: »Pretpostavljam da u ovo doba vlada
uzbuđenje, kao što je bilo kada sam ja bio tamo. Mogu da zamislim da je sve ukrašeno, i kako je
sve bilo zavijeno u neku tajanstvenost, zatim učenje divnih Božićnih pesama, i Božićne radnje!
Voleo bih da mogu malo da zavirim u to, da vidim da li je zaista onako kako je obično bilo.
Mislim da nikako ne bi moglo da bude bolje«. Božićne radnje su bile male prodavnice slatkiša,
koje su bile otvorene u svakoj zgradi sirotišta, a koje je vodilo školsko osoblje koje je kupilo
slatkiše od velikih bristolskih proizvođača po specijalnoj ceni. Vremenom su takvi kiosci bili
otvarani i za vreme drugih praznika.
Posle osnivačeve smrti, a možda i dok je još bio u životu, imali su još jedno slavlje. To je bio
Milerov rođendan ― 27. septembar. U to vreme deca su imala raspust nedelju dana, i kao što se
jedna devojka seća: »skoro svakog dana smo išli da beremo kupine. Kako smo to samo voleli!«
Sam dan je uvek bio obeležen posebnom porcijom ›Milerovog kolača‹ od suvog grožđa i jednom
velikom knedlom od jabuka za svako dete.
Mi ne možemo da se pretvaramo da je svako dete na Ašli Daunu bilo zadovoljno; jasno je da
neka nisu bila. Za decu koja su kratko znala za ljubav svojih roditelja i normalan život, iskustvo
je bilo teško. Za takvu decu, kojoj je bilo možda jedanaest godina, dolazak na Ašli Daun, velike
kuće su izgledale kao pet neprivlačnih baraka. Bez sumnje pravljene su i greške pri izboru
osoblja, s time što su birani oni koji nisu dovoljno razumevali takvu decu. Kao početnik na tom
polju, Miler je morao da uči na svojim greškama, a grešaka je svakako i bilo. Sigurno je da je
boravak na Ašli Daunu isuviše štitio i udaljavao od stvarnosti spoljašnjeg sveta. Danas, deca iz
Milerovih sirotišta idu u državnu školu i slobodno se mešaju sa drugim dečacima i devojčicama.
Ali u vreme osnivača, Bristol nije nudio besplatno obrazovanje za dve hiljade dece i bilo bi teško
da mu se predloži neki drugi izbor, jer ga nije bilo.
Na kraju krajeva, deca su primila dobro obrazovanje, za koje bi bila zahvalna da su mogla da
ga prime na nekom drugom mestu. Isto tako, primila su i neopisivo blago: nauku koja je mogla
da ih učini »mudrima za spasenje«, koje je pružalo onima koji bi primili to spasenje »život i da
ga imaju u izobilju«.
 17

Sigurno u slavu

J
ANUARA 1870. godine, nekoliko dana posle otvaranja pete zgrade sirotišta, Meri Miler,
koja je sada imala sedamdeset tri godine, dobila je nazeb koji je prešao u zabrinjavajući
kašalj.
― Draga moja, moraš da dozvoliš da te dr Pričard (Pritchard) pregleda ― rekao je Miler.
Meri se složila, iako nerado.
― Žao mi je, ali ne bi više smeli da idete peške od Pavlove ulice do Ašli Dauna ― rekao je
doktor. ― Odsada idite kočijama. Moraćete svakodnevno da se odmarate posle ručka.
Uveče bi joj Miler opipao puls i pri tom uviđao da je slab i nepravilan; ali Meri se nije slagala
sa tim da nešto nije u redu. Pred kraj januara osetila je bol preko slabina i u desnoj ruci. Iako je
bol bio sve jači, Meri je, ipak, sa Lidijom otišla na Ašli Daun i nastavila da upravlja kao i obično
poslovima u sirotištu. Za vreme popodnevnog čaja, odvezla se sa svojom sestrom gospođom
Grovs i Lidijom natrag u Pavlovu ulicu; Miler je otišao na molitveni sastanak u crkvu Salem.
Kada se vratio kući, video je da je njihov doktor Josaja Pričard naredio Meri da ide u krevet.
― Mora da ostane u postelji ― rekao je dr Pričard Mileru ― i neka se naloži vatra u njenoj
spavaćoj sobi. Dobila je reumatičnu groznicu.
Miler je očekivao najgore. Ali, pisao je: »Iako mi je srce zbog velike tuge bilo skoro
slomljeno, rekao sam: »Gospod je dobar, i On čini dobro; sve će biti u saglasnosti sa Njegoim
blagoslovenim karakterom. Od Njega ne može da dođe nešto što ne bi bilo dobro, zato što je On
sam dobar. Ono što ja moram da učinim kao Njegovo dete, to je da budem zadovoljan onim što
moj Otac čini da bih mogao da Ga proslavim«.
Sledećeg utorka uveče, Miler je sedeo sam u Merinoj radnoj sobi, u zgradi broj 3. Meri je
ležala u krevetu kod kuće, po prvi put posle devet godina; na zidu je visio kalendar Tiha uteha,
Miler je pogledao šta je pisalo za taj dan. Psalam 119:75 »Znam da su sudovi Tvoji, Gospode,
pravedni, i po pravdi me karaš«. Miler ih je mnogo puta pročitao.
»Da Gospode,« rekao je, »Tvoji sudovi su pravedni; ja sam zadovoljan njima. Ti znaš koliko
su duboka osećanja Tvoga deteta prema njegovoj ljubljenoj supruzi, ali ipak, ja sam zadovoljan
Tvojim sudovima i moje unutrašnje biće kaže da me Ti, po Svojoj vernosti, karaš. Sve je to u
saglasnosti sa Tvojom ljubavlju kojom si me voleo u Hristu Isusu, i ma kakav da je ishod, sve će
biti u redu«.
Ispod teksta Tihe utehe stajale su reči: »U Tvojoj su ruci dani moji« (Psalam 31:15).
»Da, Oče moj,« razmišljao je Miler, »dani moje drage supruge su u Tvojim rukama. Ti ćeš
učiniti i za nju i za mene ono što ja najbolje ― bilo život, bilo smrt. Ako može, podigni moju
milu suprugu. Tebi je to moguće, iako je toliko bolesna; ali ma kako postupao sa mnom, pomozi
mi da i dalje budem savršeno zadovoljan Tvojom svetom voljom«.
Te nedelje su reči duhovne pesme »Ima Jedan koji je nad svima« stalno dolazile Mileru na
pamet:
 On će dati blagoslov najbolji,
Osim dobra na vas drugo neće,
svojom rukom u slavu odvešće,
jer ljubavlju večnom nas On voli!

»U mom srcu stalno su odzvanjale reči: ›Osim dobra na nas drugo neće,‹« rekao je Miler.
U sredu Meri nije osećala jake bolove, i pre nego što je pošao iz Pavlove ulice na Ašli Daun,
Miler je seo na njen krevet i pročitao stih iz 84. psalma: »Jer je Gospod Bog sunce i štit. Gospod
daje milost i slavu; onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje nijednoga dobra«.
― Mila moja ― rekao je Miler ― oboje smo primili milost, pa ćemo zato primiti i slavu; i
ako budemo Božijom milošću hodali u bezazlenosti, On nam neće uskratiti nijednoga dobra.
Meri je kasnije, istoga dana, kazala kćerki Lidiji stih koji joj je Džordž pročitao i rekla koliko
je to utešilo. Dok je Miler obavljao svoje uobičajene poslove na Ašli Daunu stalno je ponavljao u
sebi: »Ja hodam u bezazlenosti, i zato mi moj Nebeski Otac neće uskratiti nijednoga dobra;
dakle, ako je obnovljenje moje najdraže Meri dobro za mene, onda će mi to biti i podareno; u
protivnom, ja moram da se trudim da proslavim Boga svojom savršenom pokornošću Njegovoj
svetoj volji«.
Te večeri je dr Pričard rekao Mileru:
― U toku noći svaka dva sata dajte svojoj supruzi malo čaja ili kašičicu vina razblaženog s
vodom.
Miler je to učinio i svaki put se pri tom molio sa Meri.
― Voleo bih da moj kolega, dr Blek pregleda gđu Miler ― rekao je dr Pričard. ― Moram da
vam saopštim da je situacija vrlo ozbiljna.
― Ja sam sasvim zadovoljan vašim zalaganjem ― odgovorio je Miler ― ali ako mislite da bi
on trebalo da je pregleda, molim vas da to uredite.
U subotu ujutro Miler je ostao kod kuće sa Meri. Posle ručka je rekao:
― Mila, žao mi je što moram da te ostavim, ali vratiću se što pre.
― Ostavi me sa Isusom ― uzvratila je Meri.
Te noći dobila je jače bolove. Miler je proveo celu noć kraj nje, trudeći se da joj bude što
udobnije. Meri više nije mogla da pokrene svoje udove.
Ujutro su stigli dr Blek i dr Pričard.
― Nema više nade da će se oporaviti ― rekao je dr Blek Mileru. Miler je ušao u spavaću
sobu.
― Meri, Gospod Isus dolazi po tebe ― rekao je Miler.
― Doći će uskoro! ― rekla je Meri.
Miler je u pola dva dao Meri lek i kašiku vina pomešanog s vodom. Meri je s mukom to
progutala, a govor joj je postao nerazumljiv. Džordž je tiho seo pored nje. Primetio je da su se
»njene drage svetle oči ukočile«.
Za momenat je izašao iz sobe.
― Meri je na samrti ― rekao je tiho Lidiji i Merinoj sestri.
Dve gospođe su se pridružile Mileru pored Merinog kreveta. Uskoro je došla još jedna Merina
sestra. Njih četvoro je tu sedelo dva i po sata. Meri je umrla u četiri i dvadeset posle podne, u
nedelju 6. februara 1870. godine.
― Hvala Ti Gospode što si je oslobodio ― rekao je Miler, kada je klekao pored kreveta. ―
Hvala Ti što si je uzeo da bude sa Tobom. Molimo Te sada da nam pomogneš i da nas podržiš.
 Džordž i Meri su bili u braku četrdeset godina.
Jedanaestog februara 1870. godine, pogrebnu službu u Betezdi i na groblju je vodio sam
Miler. Oko hiljadu i dve stotine dece je išlo u povorci; njima se pridružilo osoblje sa Ašli Dauna
i stotine članova Betezde. Pre nego što je propovedao na sahrani u crkvi, Miler je sedeo i stalno
ponavljao: »O Meri, moja Meri!«
Za svoj tekst je uzeo Psalam 119:68: »Ti si dobar i dobro činiš!« Podsetio je prisutne da je
Meri postala prvi član crkve u Betezdi, kada se ona ponovo otvorila, pod vođstvom pastora
Krejka 1832. godine; da je doživela da vidi dve hiljade i sedam stotina vernika koji su primljeni
u zajednicu; a kada je umrla da je članstvo brojalo devet stotina i dvadeset vernih. Zatim je izneo
detaljni opis njenog života i rada.
»Nadam se da svim hrišćanima koji su me čuli,« rekao je pred kraj svoje propovedi, »neće biti
teško da se od srca slože da je Gospod dobar i da čini dobro, davši mi nju toliko dugo vremena;
ali ja molim ove drage prijatelje hrišćane da idu sa mnom još jedan korak dalje i kažu od sveg
srca: ›Gospod je dobar, i čini dobro‹ time što je uzeo tu korisnu, divnu i izvanrednu ženu od
njenog muža, i to baš onda kada mu je ona, s ljudskog gledišta posmatrano, bila potrebnija nego
ikad ranije. Dok vam ovo govorim, osećam prazninu u svom srcu. Ta draga osoba više nije sa
mnom da deli moje radosti i tuge. Svakoga dana mi sve više nedostaje. Svakoga dana sve više
uviđam koliki je ona gubitak za siročad. Pa ipak, bez ikakvog truda, moje unutrašnje biće se, po
navici, raduje radošću drage koja je otišla. Njena radost pruža meni radost. Moja draga kćerka i
ja ne bismo želeli da se ona vrati, kad bi to bilo moguće jednim pokretom ruke. To je delo
samoga Boga i mi se radujemo u Njemu...«
Ali uprkos tim smelim rečima na sahrani, usledili su meseci kada je Miler duboko osećao
Merin gubitak. Zapisao je: »Moja zemaljska radost je skoro sasvim iščezla«; a desetak dana
posle tog žalosnog događaja, jedno vreme je bio veoma bolestan. Pošto je ozdravio uvideo je »da
sada, između osam i devet sati uveče, kada sam se vraćao kući iz sirotišta, umesto da razgovaram
sa mojom ljubljenom Meri, sa kojom sam proveo tolike godine (pošto je ona uvek bila sa
mnom), rekao sam sebi: ›Neću se sresti kod kuće sa svojom dragom suprugom, ali ću se sresti sa
Gospodom Isusom, mojim divnim prijateljom; On će me utešiti‹; i zahvalio sam Bogu što mi je
ostavio moju dragu kćerku, koja me je uvek čekala sa pozdravom, i koja je činila sve što je
mogla, da bi utešila moje ožalošćeno srce. Ali gubitak je bio veliki ― rana je bila duboka i kako
su nedelje i meseci prolazili, iako po navici, ne samo da sam nalazio dovoljnost u Bogu, nego Ga
i slavim za ono što je učinio time što me je ožalostio, rana je izgledala sve dublja, a žalost sve
veća...«
Deca su, takođe, osećala gubitak. Od dečaka i devojčica koji su prošli kroz sirotište, Miler je
nastavio još mesecima da prima saučešća. Jedno takvo pismo je stiglo od jedne osobe koja je bila
među prvom decom koja su boravila još u Vilsonovoj ulici:

Dragi g. Mileru,

Nije da vam ranije nisam pisala iz nezahvalnosti, nego zato što sam znala da ste primili
mnoga pisma; ja ni za trunku ne volim manje gđu Miler od onih koji su vam već pisali.
Mislim da sam nju i vas volela kao svoje roditelje. Istina, ja nikada nisam poznavala svoje
roditelje, da bih znala šta znači voleti ih; ali zato znam šta znači voleti vas i nju, i od srca
žalim za njenim gubitkom. Znam da vam svakodnevno nedostaje. Više je ne viđam kako
prolazi pored sirotišta; uvek sam vas gledala kako tuda zajedno prolazite; a vi ste sada sami.
 Nadam se da će vas Bog, u svojoj milosti, sačuvati još mnogo godina za nas, kao i za vašu
dragu kćerku i rodbinu; ah! zaista bi bila velika praznina da nam i vi odete.
S velikim poštovanjem vaša...

Ona, koja je napisala ovo pismo, nije bila jedina zabrinuta za ono što bi se desilo kada bi i
Miler otišao.
― Gospodine Miler, šta će se desiti sa sirotištem kad vi odete? ― pitali su ljudi.
― Kuće sirotišta i zemljište na kojem su sagrađene ― odgovarao bi Miler ― povereni su
jedanaestorici upravitelja, tako da institucija stoji na istim osnovama, kao i ostale dobrotvorne
ustanove.
― Ali gde ćete naći čoveka koji će moći da vodi rad u istom duhu kao i vi, uzdajući se za sve
ono što je potrebno samo u Boga?
― Kada bude Božija volja da me ukloni sa dužnosti, On će dokazati da nije zavisio od mene i
da može lako da podigne nekog drugog kao svoga slugu, koji će raditi po istim načelima po
kojima sam se i ja trudio da radim.
― Trebalo bi da se molite da Bog podigne naslednika koji će nastaviti delo posle vas.
― Ja to redovno i činim ― Miler bi uvek odgovarao.
― Hoćete li molim vas, da pozovote g. Džejmsa Rajta (James Wright) da dođe kod mene? ―
rekao je Miler jednom od svojih asistenata nekoliko meseci posle Merine smrti.
Još od Rajtovog detinjstva, Miler je pazio na njegovo »dosledno pobožno držanje«, i skoro
dvanaest godina je bio jedan od najvrednijih pomoćnika u svim poslovima »Instituta za
poznavanje Svetog pisma u zemlji i inostranstvu«, uključujući i rad sa decom. Džordž i Meri su
se nekoliko godina posebno molili da ga Bog pripremi da on bude naslednik.
― Moram da vam kažem ― rekao je Miler Džejmsu Rajtu ― da smatram da je Božija volja
da vi umesto mene postanete direktor ovog zavoda.
Rajt je izneo priličan broj razloga zašto je smatrao da je nesposoban za taj posao, a Miler
nijedan nije primio kao opravdan.
― Ja mislim da će ti ta dužnost biti ogroman teret. ― rekla je Rajtu njegova žena. ― Molim
te da ne prihvatiš ponudu g. Milera.
Međutim, posle nekoliko nedelja, počela je drugačije da razmišlja o tome, te je Rajt ponovo
otišao kod Milera.
― Mislim da ne bi više trebalo da odbijam vaš poziv.
― Dakle, slažemo se ― rekao je Miler sa osmehom, ― ako me Gospod uzme, vi ćete
preuzeti dužnost.
Uskoro posle toga Rajtova supruga je umrla.
O Rajtu se tada govorilo da je »njegovo lice ozareno osmehom, govorilo bolje od bilo kakvih
reči da su mir i radost vladali u njegovom srcu. Njegovo dostojanstveno, ali, ipak, prijatno
ponašanje, odmah je osvojilo poštovanje svih. O njegovoj veri i ljubavi svedoče njegova dela, ali
njegova poniznost je isto tako bila uočljiva onome ko je želeo da je zapazi«.
Rajt je voleo muziku i njegov divni bariton je mnogo godina vodio pevanje u Betezdi. Voleo
bi da se pridruži grupi koja bi se okupila oko klavira i pevala duhovne pesme iz Bristolske
pesmarice.
Godinu i po dana kasnije, u avgustu 1871. godine, Rajt je zamolio da ga Miler primi u vezi
jedne lične stvari.
― Došao sam da vas zamolim za ruku vaše kćerke.
 Nije nam poznato kako je Miler odgovorio, ali zabeležio je sledeće: »Ne poznajem nikog
drugog kome bih mogao sa tolikim zadovoljstvom da poverim svoje najizabranije zemaljsko
blago«.
Lidija se mučila dve nedelje, ne znajući kako da odgovori na ovu bračnu ponudu. Miler je
otkrio da je njena poteškoća bila u tome što će morati da ostavi oca.
― Molim te nemoj da dozvoliš da te to sprečava ― rekao je Miler Lidiji. ― Za mene bi bila
velika uteha i radost da se ti udaš za takvog čoveka.
Venčali su se u Betezdi 16. novembra 1871. godine. Rajtu je bilo četrdeset i pet, a Lidiji
trideset i devet godina. Rajt je kasnije opisao njihov zajednički život kao vreme »neprekidnog
blaženstva«.
U Betezdi je uskoro trebalo da se održi još jedno venčanje.
 18

Povratak na Rigi

P OSLE skoro dve godine od Merine smrti, Lidijine veridbe i svega ostalog, Miler je
konačno bio uveren da bi trebalo ponovo da se oženi. To je bila odluka koju je doneo,
kako je rekao: »U strahu Božijem i u punom poverenju da imam potvrdu i pristanak od
moga nebeskog Oca«. Zabeležio je u svoj dnevnik kako je poznavao gđicu Suzanu Grejs Sanger
(Susannah Grace Sangar), vaspitačicu iz Kliftona, više od dvadeset i pet godina kao »istrajnu
hrišćanku, i stoga imam razloga da verujem da će se pokazati kao veliki pomoćnik u mojim
raznolikim službama«. Venčali su se 30. novembra 1871. godine. Suzana je bila od njega mlađa
dvadeset godina.
Sledeće dve godine, Suzana Miler je učila sve više o poslu i nastojala da pomogne mužu što je
više mogla. A onda, u martu 1874. uhvatila je teška groznica ― bio je to trbušni tifus. U početku
je izgledalo da napad nije bio mnogo ozbiljan.
U četvrtak 26. marta, Miler je ostavio Suzanu sa Lidijom u Pavlovoj ulici u boljem stanju
nego što je bila poslednjih nekoliko dana. Posle ručka, Lidija je otišla i dovela Milera sa Ašli
Dauna.
― Suzana ima izliv krvi.
Miler je odjurio kući i video da je njegova supruga izgubila puno krvi. Dr Vilijems (Williams)
je stigao. »Moja draga žena,« sećao se, »izgledala je bleda kao smrt. Samrtnički znoj je bio na
njenom čelu. Ali pošto joj je data određena terapija, posle izvesnog vremena činilo se kao da je
vraćena u život«.
U nedelju 5. aprila, Suzana je bila u bunilu; groznica je bila na vrhuncu. Uveče se dr Vilijems
posavetovao sa dr Blekom.
― Gospođa Miler bi se oporavila kad bi mogla da zaspi ― rekao je dr Blek.
Suzana nije zatvorila oči više od trideset sati. Treća negovateljica je bila poslana da bi druge
dve mogle da se odmore. Miler je gledao što je mogao bolje da se sva lekarska uputstva
sprovode. »Ali moja nada je bila samo u Boga. Poznavao sam Ga i znao sam da će On uraditi
ono što je najbolje za mene. Moje srce je bilo zadovoljno. Bio sam oduševljen u Njemu«.
Suzanino stanje je sada bilo poznato u mnogim zemljama i hiljade molitava je prineseno Bogu za
nju.
Te noći je kriza došla i prošla. Spavala je pet sati i skoro celog ponedeljka. Od toga dana
Miler je počeo da primećuje male znakove napretka. Ali Suzanin puls je još uvek imao oko 120
otkucaja i bio je veoma slab.
― Nikada nisam naišao na pacijenta koji se oporavio od tako obilnog izliva krvi, kao što je to
doživela gospođa Miler ― rekao je ugledni londonski medicinski savetnik. Miler ga je opisao
kao »najznačajnijeg i najiskusnijeg londonskog lekara«.
»Po treći put sada,« pisao je Miler, »iz dubine duše težio sam da budem zadovoljan Bogom;
da se radujem u Bogu; da ljubim ruku koja me bije. Njegovom milošću tako sam i učinio ...
Znam kako je Bog divno i milostivo Biće, po otkrivenju koje je On blagoizvoleo da objavi o sebi
u Njegovoj svetoj reči. Ja verujem u ovo otkrivenje. Isto tako znam, iz sopstvenog iskustva istinu
o Njemu i stoga sam zadovoljan Bogom. Radujem se u Bogu. Tako je došlo do toga da je ispunio
želju moga srca ― oporavak moje drage supruge«.
Početkom maja, Suzana je toliko ozdravila da su mogli da je izvedu u kolicima iz spavaće
sobe u dnevni boravak, da posedi malo na otomanu. Polovinom meseca je izašla napolje da se po
prvi put, malo provoza kočijama. Krajem maja, bračni par je bio u mogućnosti da putuje do
Brnhama u Samersetu, da bi Suzana mogla da uživa u blagodati morskog vazduha. U septembru
su otputovali do Ventnora, na ostrvu Vajt, gde se potpuno oporavila.
Od dolaska u Bristol 1832. godine, Miler je uglavnom samo u tom gradu propovedao. Njegov
položaj kao pastora velike crkve Betezde, upravljanje sirotišta i poslovi vezani za širenje
literature, vezivali su ga za Bristol. Ali situacija u Betezdi se menjala. Bilo je nekoliko nadarenih
i iskusnih ljudi koji su na sebe mogli da uzmu odgovornost. I Džejms Rajt se već pokazao kao
sposoban zamenik upravnika na Ašli Daunu i u instituciji uopšte. Tako je, posle mnogo molitve,
Miler odlučio da posveti svoje poslednje godine propovedanju i objavljivanju Božije Reči po
celom svetu.
On je bio ubeđen da ima mnogo ljudi koji su potpuno iskreni u svojoj želji da imaju dobar
odnos sa Bogom, ali kojima nedostaje mir, zato što se oslanjaju na svoja osećanja. Posle više od
pola veka svakodnevnog, sistematskog i doslednog proučavanja Biblije, Miler je sada naumio da
podeli sa širom publikom istine koje je sam otkrio i da ohrabri hrišćane, da i sami postanu
ljubitelji Biblije i da sve proveravaju kroz Božiju Reč.
Drugi Milerov cilj, započinjući svoje putujuće propovedanje (u pravom duhu Grovsa i
najbolje rane Braće) je bio prevazilaženje denominacionalnih razlika i razvijanje, kako se sam
izrazio: »bratske ljubavi među pravim hrišćanima«.

Iako se nisam sa svima slagao u vezi nekih pogleda i navika, ja sam, bez obzira na to,
propovedao među svima, gledajući mnogo godina srce Gospoda Isusa, koje mora da je mnogo
tugovalo zbog nesloge koja je postojala među Njegovim pravim učenicima. Zbog toga sam
težio (iako su moje sposobnosti bile slabe) da ujedinim sve prave vernike. Ali pošto to ne
može da se učini, stojeći nadmeno nad braćom u Hristu, i dok se ona ne budu slagala u svemu
sa nama, otišao sam među njih i imao zajedništvo sa njima, pod uslovom da se od mene ne
zahteva da učinim nešto što bi se protivilo mojoj savesti.

Suzana Miler je volela da putuje i bila je idealan saputnik. Iako je Džordžovo zdravlje još
uvek bilo dobro, bez Suzanine pomoći kao negovateljice i sekretarice putovanje bi bilo
nemoguće, zbog napornog programa i obaveza širom sveta, koje su se nalazile pred njim. Ona bi
se pobrinula da putovanja ne budu rad bez razonode. Zato je, bez sumnje pod njenim uticajem,
bračni par odvajao vreme, od Džordžovih mnogobrojnih obaveza, za posete turističkim
znamenitostima, lepim predelima i istorijski zanimljivim mestima.
Njihovo prvo putovanje ― bez napuštanja engleske obale ― bilo je u proleće i rano leto
1875. godine. Miler je bio u svojoj sedamdesetoj godini, a Suzani je bilo oko pedeset. Sperdžen
je zamolio Milera da propoveda u čuvenom Metropoliten tabernaklu, kao čovek koga je
pionirsko delo u Bristolu učinilo vrlo poznatim u Londonu, obratio se velikom skupu. Govorio je
u Njukaslu i na povratku u Londonu na konferenciji u Maldmej parku.
Gavin Kirkam (Gavin Kirkham), nadareni propovednik evanđelja, prvi sekretar Misije na
otvorenom, pisao je u to vreme:
 Pojava gospodina Milera je impozantna. Visok je i deluje zapovednički. U svojoj je
sedamdesetoj godini. Iako ima jak nemački naglasak, svaki Englez može lako da ga razume.
U svojoj javnoj službi on je biblijski učitelj, a ipak često upućuje na put spasenja, i to na jasan,
blag i ubedljiv način. Propovednici bi mogli da nauče nešto iz njegovog načina propovedanja.
Pre svega, on dobija poruku od Gospoda; dok čita Sveto pismo on čeka na Gospoda, razmišlja
i moli se, sve dok ne shvati da je primio misao od Duha o čemu bi trebalo da govori. Nekada
je bio u nedoumici sve do poslednjeg trenutka, ali Gospod ga nijednom nije izneverio. Snažno
se zalaže da u propovedanju objašnjava sadržaj i to praktikuje. Umesto teksta izdvojenog iz
konteksta, on bira odeljak koji se sastoji od nekoliko stihova kroz koji ide dosledno, donoseći
zaključak po zaključak. Prva mu je briga da iznese značenje odeljka, a onda da ga ilustruje
drugim stihovima iz Pisma, a zatim da ga primeni. On to radi rečenicu po rečenicu, izvodi
definicije, slikovito prikazuje i primenjuje značenje celog teksta. Pa ipak, njegovi slušaoci
znaju kada će da završi, zato što na samom početku iznese koliko stihova namerava da obradi.
Njegove ilustracije su često uzete iz istorije, života i prirode, ali uglavnom su iz Svetoga
pisma ili iz njegovog ličnog iskustva.
Jedna od najupadljivijih stvari u propovedanju gospodina Milera je način na koji on podstiče
svoje slušaoce da razmotre ono o čemu se govorilo. On često kaže: »Zapitajmo se: da li smo
ovo razumeli? Da li se ovo odnosi na mene? Da li je to moje iskustvo?«

Prvo putovanje, na kome je Miler propovedao sedamdeset puta bilo je relativno kratko; ali
bilo je već očigledno da ma kuda bude išao narednih godina da će imati revnosnu i pažljivu
publiku.
Avgusta 1875. godine, Mudi i Sanki su se vratili posle propovedanja po Britaniji, što ih je
učinilo slavnim. Mudi je rekao da je Miler bio jedan od trojice ljudi koje je čeznuo da sretne. U
Bristol je stigao u pravo vreme; po rečima pisca njegove biografije: »da bude zadojen dobrom
dozom Milerove vere«.
Istog dana kada su se Mudi i Sanki vratili u Njujork, Džordž i Suzana su krenuli na svoje
drugo putovanje po Britaniji, koje je trajalo do jula 1876. godine. Miler je rekao da je njegov
posebni cilj bio da »pomogne rad odane braće Mudija i Sankija... Ta draga braća, pošto su mogla
da ostanu relativno malo vremena na svakom mestu koje su posetili, nisu mogli da povedu mlade
obraćenike ka daljem znanju i milosti. Zbog toga sam se trudio da produžim njihovo delo i
svojim malim doprinosom, dopunio sam ono što je nedostajalo njihovoj službi«. U velikoj čežnji
da obuči mlade vernike, održao je četrnaest sastanaka u konferencionoj Sali Maldmej parka u
Londonu. Često je govorio na skupovima od po tri hiljade ljudi.
Zatim su otišli u Škotsku, gde je propovedao u sili Duha na konferenciji u Glazgovu pred pet
hiljada ljudi. Svi nisu mogli da uđu u salu. Miler se složio da govori skupu od oko hiljadu ljudi
za koje nije bilo mesta kasnije u obližnjoj crkvi. Tog meseca u Glazgovu, propovedao je nekih
četrdeset puta i svake nedelje se obraćao skupu od tri hiljade ljudi, u Pozorištu princa od Velsa.
Posle tri nedelje, propovedao je u Dablinu, uključujući tu i izvestan broj sastanaka u prepunoj
Merion hali. Posle toga su otputovali u Liverpul, gde je Miler govorio u velikoj Viktorija hali.
Prostorija je bila specijalno podignuta za Mudija i Sankija. »U toj hali,« sećao se Harding (W. H.
Harding), »sedeo je čovek preplanuo od sunca i vetra, kapetan trgovačkog broda, koji je nekada
rastao u sirotištu. Kako je mogao taj čovek, još uvek neobraćen, da mirno sedi, dok njegov stari
dobročinitelj, sed i ostareo, još jednom, kao što je to odavno činio, iznosi blaženu poruku o
večnom životu? Uplašeni kapetan je slušao, plakao i shvatao šta je bio duhovni motiv Milerovog
života. Tako je okrenuo kormilo svoje duše pravo ka nebeskoj luci večnog odmora«.
 Miler je propovedao preko pedeset puta u Liverpulu, a nedeljom je propovedao pred pet do
šest hiljada ljudi. Zatim su ponovo otputovali za Škotsku. Suzana je u to vreme zabeležila, da
dok su boravili u selu Kreiti (Crathie) »sprijateljili smo se sa hrišćaninom, domarom, koji je
živeo u Balmoral dvorcu, koji nas je jednog popodneva ljubazno proveo kroz kraljičinu
rezidenciju u Škotskoj. Upravo pre našeg dolaska u Kreiti, njeno veličanstvo je stiglo u dvorac. S
vremena na vreme viđali smo je kako se izvozi kočijama sa princezom Beatris (Beatrice)«.
Treće putovanje je odvelo bračni par u Evropu i poslednje dve nedelje avgusta 1876. godine,
proveli su u Parizu. U septembru su stigli u Bern, gde je Miler propovedao na nemačkom, po
prvi put za trideset i šest godina. Jednog popodneva su otišli u Di Enga (Di Enge) dvoranu na
padini strmog brda izvan Berna gde je pukovnik fon Biren (von Büren) pozvao oko stotinu i
pedeset ljudi da se sretnu sa njim. Dok su sedeli i pili kafu, posmatrajući daleke Alpe, čiji su
snegom pokriveni vrhovi bili ružičasti u svetlu zalazećeg sunca, neko je rekao:
Le bon Dieu L’a fait exprès pour vous donner plaisir. 3
Pre početka niza sastanaka, Džordž i Suzana su se ukrcali na parobrod Lucern i preplovili
Ženevsko jezero do Ficnaua u podnožju Rige. Prošlo je više od pola veka otkako se Miler popeo
na vrh sa Betom i svojim ostalim drugovima studentima u leto 1825. godine. Na sreću, u
međuvremenu je neko bio mudar da sagradi žičaru, te su Milerovi putovali do vrha prilično
udobno. Ali pogled preko Bernske visoravni do Ženeve na jugu i gore do Švarcvalda na severu
jedva da se promenio.
Kada je sneg počeo da pada, par je bio srećan što su našli zaklon u hotelu ispod vrha. »U pola
pet sledećeg jutra,« pisala je gospođa Miler, »ustali smo i popeli se na Rigi Kulm, odakle su se
mogli videti velelepni nizovi nebrojenih snežnih planinskih vrhova i dalekih glečera, koji su se
rasprostirali na sve strane. Osvetljeni zracima izlazećeg sunca poprimili su veličanstvene boje
duge. Stajali smo neko vreme, nemo posmatrajući ogromni, divlji, usamljeni predeo sa takvim
zanimanjem koje se ne može ni zamisliti«.
Na vrhu prelaza sv. Gotarda, devet hiljada stopa iznad nivoa mora, obavijeni gustom maglom,
bivša vaspitačica iz Kliftona i njen muž su bili »zahvalni da dobiju veoma siromašan smeštaj u
Hospisu, i uprkos toga što su neki Italijani zadimili cigaretama jedinu prostoriju u kući, bilo nam
je drago da je podelimo i sa njima i sa bilo kojim drugim putnicima koji bi tu ušli«.
U Cirihu, Miler je dva puta propovedao u Ana kapeli, pred mnoštvom ljudi, kojih je bilo i na
stepeništu i na vratima. U Konstanci, Milerovi su obišli Savetničku komoru u Trgovačkom
domu, gde je Janu Husu (John Huss) bilo suđeno i presuđeno da se spali na lomači zbog njegovih
slobodnih pogleda na korupciju u crkvi pre reformacije.
U Štutgartu, u Nemačkoj, kraljica od Virtemberga poslala je po Milera i u palati mu postavila
veliki broj pitanja u vezi rada sa decom u Bristolu. U Darmštatu je održao sastanak u salonu kuće
dvorskog propovednika. Četiri salona su bila otvorena. U njima su se pojavili princeza Karla
(majka kneza Luja od Hesea, koji je bio muž engleske princeze Alis), princeza fon Batenberg
(Battenberg), i nekolicina ljudi sa kraljevskog dvora.
U Diseldorfu, jedan misionar gradske misije obratio se Mileru veoma uznemiren.
― Imam šest sinova i molim se za njihovo obraćenje već više godina. Oni se ne odazivaju.
Šta da radim?
― Nastavite da se molite za vaše sinove ― odgovorio je Miler misionaru ― i očekujte
odgovor na svoju molitvu, pa ćete svakako proslaviti Boga.
U leto (1877.) Džordž i Suzana su posetili vartburški dvorac blizu Halea, gde je Martin Luter
bio zatočen 1521. godine. Videli su radnu sobu gde je reformator preveo Bibliju na nemački.
3
»Dobri Bog je učinio ovo naročito za vaše zadovoljstvo«.
Miler je propovedao u Frankeovom sirotištu u Haleu, u instituciji koja ga je nadahnjivala u
njegovim ranim danima u Bristolu. Mileru je bilo drago što je svoga starog učitelja, profesora
Toluka zatekao u životu i on je sada savetnik Gornjeg konzistorijuma Pruske. Ova dva čoveka su
se obradovala ponovnom susretu i provela dugo u razgovoru.
Na putu za Berlin, u Vitenbergu su videli crkvu na čija je vrata Luter 1517. godine prikucao
svojih devedeset i pet teza protiv oproštajnica. U jednom starom manastiru su otišli da vide sobu
gde je on živeo kao avgustinski kaluđer.
Tokom tri nedelje u Berlinu, Miler je propovedao velikom skupu. Grof Bizmark (Bismarck)
(rođak čuvenog državnika), prevalio je sto dvadeset milja samo da bi video i čuo Milera.
― Vaši Izveštaji su bili na veliki blagoslov mojoj duši ― rekao je Bizmark Mileru.
Posle propovedanja na sastancima u većini gradova Holandije, Miler je priveo kraju svoje
evropsko putovanje. Propovedao je preko tri stotine puta. Kada se vratio u Pavlovu ulicu, čekalo
ga je pismo iz Sjedinjenih Država sa potpisom pastora E. P. Tvinga (E. P. Twing) i četiri druga
pastora, koji su ga molili da dođe u Ameriku da propoveda. Iako su ga i ranije pozivali u
Sjedinjene Države, ovaj poziv je bio najnoviji i odlučio je da ga prihvati.
 19

U Beloj kući

M ILEROVI su isplovili za Sjedinjene Države u avgustu 1877. godine na brodu

Sardinijan od četiri hiljade tona. Iz nekog razoga, dodeljena im je kabina na palubi
glavnog oficira. Suzana je kabinu ocenila kao »prilično udobnu«.
Iako je Atlantik bio uzbrukan, plovidba se normalno odvijala po redu vožnje sve dok nije
uplovio u gustu maglu Njufaundlenda. Kapetan Daton (Dutton) je bio na komandnom mostu
dvadeset i četiri sata kada se Džordž Miler pojavio pored njega.
― Kapetane, došao sam da vam kažem da moram da budem u Kvebeku do subote posle
podne.
― To je nemoguće ― rekao je kapetan.
― Dobro onda ― rekao je Miler ― ako vaš brod ne može da me odveze, Bog će pronaći neki
drugi način. Za pedeset i dve godine nikada nisam prekršio dogovor. Hajdemo dole u
navigacionu kabinu da se pomolimo.
Kapetan Daton se pitao iz koje ludnice je Miler pobegao.
― Gospodine Miler ― rekao je ― da li znate koliko je gusta ova magla?
― Ne, moje oko nije uprto u gustoću magle već u Boga, koji kontroliše svaku okolnost u
mome životu.
Tada je Miler kleknuo i jednostavno se pomolio. Kada je završio, kapetan je krenuo da se
pomoli, ali Miler je položio ruku na njegovo rame.
― Nemojte da se molite. Prvo, vi ne verujete da će On odgovoriti; a drugo, ja verujem da je
On to već učinio. Zato nema potrebe da se za to i dalje molite.
Kapetan Daton je zaprepašćeno pogledao u Milera.
― Kapetane ― nastavio je Miler ― ja poznajem moga Gospoda pedeset i dve godine i nije
bilo nijednoga dana da sam propustio audijenciju kod Cara. Ustanite Kapetane! Otvorite vrata i
videćete da se magla podigla.
Kapetan je prišao vratima i otvorio ih. Magla se podigla.
Kapetan Daton je pričao o ovom događaju mnogo puta za vreme svoje duge karijere kao
kapetana Sardinijana. Poznati propovednik evanđelja devetnaestog veka je kasnije opisao
kapetana kao »jednog od najodanijih ljudi kojeg sam ikada poznavao«.
Kada su stigli blizu Kvebeka, Sardinijan je oglasio topovskim pucnjem svoj dolazak. U hotelu
Sent Luis, čekala ih je gomila pisama koja su pozivala Milera da propoveda. Pre putovanja na
jug, u Njujork, našli su vremena da posete Nijagarine vodopade.
Par je bio prilično razočaran, kada su iz daljine, po prvi put, ugledali vodopade. Posle vožnje
do mosta upravo iznad američkih vodopada, popeli su se stepenicama do ostrva Luna. Tada su,
stojeći pored ograde koja je bila blizu ivice provalije, počeli da uviđaju veličanstvenost
američkih vodopada.
»Ovo,« mislili su »prevazilazi sve; ovo sigurno mora da je najveći vodopad na svetu!«
 Ali nije; posle nekoliko koraka oči su im obuhvatile ceo vodopad Konjska potkovica, na
kanadskoj strani reke, gde se vodena bujica od hiljadu i pet stotina kubnih stopa survava svakog
sata na stene u ključajući kotao. Posmatrali su brzake gde se Nijagara spušta kao, kako se Suzana
izrazila, »preko grubih ivica stene, velike mase kamenja i krupnog šljunka,« i gde »se njene vode
talasaju i pene, u deset hiljada fantastičnih oblika uz najdivljiju buku, kao da mahnito čezne da
odjuri preko strmine u bezdan«.
U nedelju ujutro, 9. septembra u dr Talmažovom Tabernaklu ― kažu, u to vreme najvećoj
crkvi u Sjedinjenim Državama ― pastor i profesor Tving je predstavio Milera okupljenima. Gost
iz Bristola je propovedao četrdeset i pet minuta. Posle jednog večernjeg sastanka nekadašnja
devojčica sa Ašli Dauna (sada udata i živi u Americi) progurala se napred da se pozdravi sa
Milerovima.
Miler je propovedao oko pedeset puta na području Bruklina i Njujorka, tu se ubraja i nekoliko
propovedanja na nemačkom jeziku mnogobrojnom stanovništvu. Zatim su otputovali u Boston
gde je Milerova prva obaveza bila u Mudijevom Tabernaklu ― jednoj ogromnoj zgradi koja je
primala sedam hiljada ljudi.
Miler je propovedao dva puta u Staroj Prezviterijanskoj crkvi u Njuberiportu, koju je osnovao
Džordž Vitfild i izazvao komešanje čitajući Bibliju koja je pripadala velikom čoveku čiju je
biografiju čitao četrdeset godina ranije; Biblija se obično nije otvarala. Miler je govorio sa
propovedaonice koja je stajala upravo iznad mesta gde je Vitfild bio sahranjen.
― Bog vas je poslao u Ameriku, dragi brate! ― rekao je pastor Mileru posle propovedanja u
crkvi dr Mičela (Mitchell) u Vašingtonu. ― To je upravo vrsta učenja koju mi želimo; nešto što
će izazvati i probuditi hrišćane kao i neobraćene. Siguran sam da vas je Bog poslao u Ameriku,
gospodine.
Ujutro 10. januara 1878. godine u pola deset, Milerovi su imali ugovoren jedan veoma
poseban sastanak. Bili su pozvani u Belu kuću da se sretnu sa predsednikom Hejsom (Hayes) i
njegovom suprugom. »Primili su nas sa mnogo učtivosti,« rekla je Suzana, »i posle izvesnog
zanimanja za Englesku, predsednik se upustio sat i po u razgovor sa g. Milerom. Gospođa Hejs
nas je posle toga provela kroz Belu kuću, veliku staru građevinu i pokazala nam državne
prostorije, sa različitim zanimljivostima od kojih se sastojala rezidencija«.
Miler je u Vašingtonu imao naporne tri nedelje, često propovedajući dva puta na dan, ali su
ipak, našli vremena da se popnu na vrh Kapitola, koji se nalazio na visini od četiri stotine stopa, i
da odatle uživaju u divnom pogledu.
Iz Vašingtona su otputovali u Alem, u Virdžiniji, na planine Alegini. Milerova popularnost je
stigla pre njega. U Luteranskoj crkvi »hiljade mladih ljudi je bilo pristuno. Većina njih su bili
studenti Roanoki koledža i teološkog seminara. Mnogi su stajali na ulazu tesno zbijeni. Drugi su
sedeli, jedan pored same propovedaonice. Galerija je bila preplavljena. Otpozadi je nekoliko
mladića stajalo na klupama, tako da su im glave skoro doticale plafon, a na ivici prednjih sedišta
galerije, nekoliko dečaka je sedelo na ogradi, dok su im noge visile iznad klupa u parteru u
prilično opasnom položaju«.
»Ovaj dobri čovek,« pisalo je u novinama Roanok Kolidžien u svom uvodnom članku 1878.
ispod naslova »Pastor Džordž Miler naširoko poznat kao osnivač sirotišta u Bristolu, u
Engleskoj, i pisac knjige Život pouzdanja upravo nas je posetio... Visok oko šest stopa, sasvim
uspravan, kosa mu je srebrnasta od mnogih godina. Njegove crte lica su jednog dostojanstvenog
Nemca, a njegova ličnost, u isti mah, klasična i vojnička. Ostavlja utisak radosnog čoveka punog
svetog pouzdanja koje se ogleda na njegovom licu. Traženje pogrešnih i ispravnih stvari, bile su
dve teme njegove propovedi. Pogrešno tražiti je tražiti iz sebičnih pobuda. Ispravno traženje
sadrži tri elementa: 1. Želja da se Bog proslavi; 2. Priznavanje naše nedovoljnosti i zastupničkih
zasluga Isusa i 3. Vera da primamo ono što tražimo«.
Sledeće putovanje je odvelo supružnike četiri stotine milja dalje, do Kolumbije u Južnoj
Karolini, gde su odseli kod vrhovnog sudije Vilarda (Willard). Gospodin Vilard ih je odveo u
državnu većnicu i predstavio ih guverneru i državnom sekretaru Južne Karoline. Miler je u
Većnici poslanika molitvom započeo dnevnu raspravu.
Krajem februara, Milerovi su se ukrcali na parobrod i pošli na zamorno putovanje niz reku
Savanu do Džeksonvila. Za vreme tog putovanja lađa Grad Bridžtaun se nasukala nekoliko puta.
U Džeksonvilu, mnogobrojna publika se okupila da čuje Milera ― pričalo se da je to bio najveći
skup ljudi u gradu za koji se dotada znalo.
Posle sastanka u Montgomeriju i Nju Orleansu, odvažni par se ukrcao na parobrod Džon
Skader, na dugo putovanje do Misisipija i Memfisa. Iako je hrana na brodu bila odlična, Džordž i
Suzana su bili uznemireni uvidevši da nije bilo pitke vode, izuzev neprečišćene vode iz reke.
Ova je bila puna nečistoće i mutnog taloga koji je činio debele naslage na dnu čaše ili šolje u
koju bi je sipali. Siroti Džordž i Suzana nisu mogli da odluče da li da je piju hladnu, ili kao čaj i
kafu. Konačno su došli na ideju da napune bokal s ledom, te vodu od otopljenog leda pomešaju
sa malo vina. Tako su došli do osvežavajućeg pića. Miler je propovedao »putnicima, obojenoj
posluzi i brojnoj brodskoj posadi koja je bila raspoložena da sluša«. Miler je zapazio da su
putnici bili »uglavnom svetovni ljudi, koji se zabavljaju uz muziku, pevanje i kartanje, od čega
nije bilo bežanja, pošto smo iz naše kabine mogli da vidimo i čujemo sve što se događalo«. Da su
Milerovi putovali deset godina kasnije njuorleanski džez bendovi, koji su tada zadobili
popularnost, svakako bi ih još više uznemiravali.
Osamnaestog aprila 1878. godine, Milerovi su ustali u pola šest i otisnuli se na dugo
putovanje od Sent Luisa do San Franciska ― putovanje od skoro dve hiljade i četiri stotine milja.
Putovali su u rezervisanom odeljenju Pulmanovog vagona, za koji je čak i Suzana izjavila da je
bio udoban sa odličnim uslovima za spavanje. Prvog jutra, kada su ušli u Kansel Blafs za
doručak, bili su okruženi gomilom kalifornijskih doseljenika, kojima je podelio traktate. Posle
Omahe u Nebraski, putovanje ih je vodilo kroz prerije i neko vreme Suzana nije mogla da
razume zašto je voz išao samo petnaest milja na sat. Na kraju je shvatila (možda joj je to rekao
njen muž?) da su se postepeno uspinjali na nekoliko hiljada stopa nadmorske visine. Uspon je u
stvari bio toliko dugačak i strm, da je lokomotiva otkazala i putnici su izašli napolje da bi se
oduševljavali divnim pogledom. Miler i njegova supruga su videli ovo kao priliku da podele još
traktata. Sa delimično popravljenom lokomotivom, mileli su još manjom brzinom do Šermana,
železničke stanice koja se nalazi na najvećoj nadmorskoj visini na svetu, gde je hladnoća bila
velika, a sneg dubok.
Pošto su stigli u Vels, ugledali su grupu Indijanaca umotanih u skerletnu ćebad i prugaste
vunene ogrtače jarkih boja. I pre nego što su počeli da se pokazuju vestern filmovi, gospođa
Miler je bila zainteresovana za njihove »šešire neobičnog izgleda, ukrašene perjem i sa širokim
obodom«. Primetila je da oni »imaju lica obojena ružičastim mrljama«.
Kada je zarudelo 23. aprila, ugledali su Kaliforniju. »Pred našim očima iznenada je pukla
veličanstvena panorama neopisive lepote. Daleko iznad stanice na planini, u nebo je strčalo
bezbroj planinskih vrhova. Sunce koje je žarko sijalo, obasjavalo je sneg belinom koja je
zaslepljivala. Bili smo okruženi dubokim provalijama, pukotinama i klancima. Na padinama su
rasli milioni borova i jela; a hiljadama stopa niže, doline su bile odevene u najbogatiju odoru, i
tako činile prizor još lepšim«.
U osam sati kondukter je otvorio vrata vagona i povikao:
 ― Kejp Horn!
Putnici su skočili sa svojih mesta i pogledali kroz prozor da vide kako voz sporo putuje duž
ivice ponora dubokog skoro dve hiljade i pet stotina stopa. Kroz Doseljeničke klisure počeli su
da se spuštaju dublje u Kaliforniju. Bilo je sve toplije i Suzana je ugledala »poljane obrasle
travom, pomešanom sa masom divljeg cveća jarkih boja: vučak, kalifornijski mak, divlje ruže i
pelargonije su cvetale... Milioni kalifornijskih makova jarko žute boje koja se prelivala u
narandžastu, zasenili su sve ostalo«.
― Nikada nisam video cveće dok ga nisam video u Kaliforniji ― povikao je jedan od
putnika.
Na Okland stanici u San Francisku, sreli su dva prijatelji koji su ih odvezli na brod El
Kapitan. Brod ih je prevezao preko zaliva San Francisko do hotela Palas, gde su im pokazane
sobe, koje su im prijatelji unapred rezervisali. Suzana je spremno zahvalila.
Prve nedelje u Kaliforniji, Miler je propovedao pred dve hiljade ljudi u hramu
Prezviterijanske crkve u ulici Tajler. U utorak ih je prijatelj pozvao da njegovom kočijom pođu u
razgledanje grada. Šetali su žalom dok im je pacifički povetarac duvao u lice. Suzana se sećala
»prijatelja koji nas je odveo u hotel Klif Haus, sagrađen na velikoj steni koja se dizala iz okeana.
Sa balkona smo mogli da posmatramo morske lavove koji su često dolazili na stene koje su se
dizale iz mora. Na njima je bilo na stotine tih čudesnih vodozemnih stvorenja sa šiljatim glavama
i telima koja su se presijavala od slane vode. Neki su se baškarili na suncu, ležeći na suvim
delovima grebena, drugi su ronili po moru, a neki su se penjali po strmom stenju, a opet drugi
neskladno lajali«.
U Klif Hausu, konobar je prišao njihovom stolu.
― Gospodine Miler, moram da se predstavim. Ja sam brat Eme Evans (Emma Evans), deteta
o kome ste se brinuli na Ašli Daunu. Kada sam pre mnogo godina bio u Bristolu, često sam
slušao vaše propovedi. Čuo sam da ste u Sjedinjenim Državama, i na moje veliko zadovoljstvo,
sada sam vas prepoznao.
Pre nego što su Milerovi pošli, konobar je poklonio Džordžu i Suzani buket cveća.
U Oklandu su sve glavne crkve bile zatvorene da bi njihovi članovi i pastori mogli da čuju
Milera kad bude propovedao u Prvoj Prezviterijanskoj crkvi. Zbog mnoštva pristiglih, stotine
ljudi nije moglo da uđe te su propustili da čuju Milerovu propoved iz Plača Jeremijinog 3:22-26.
― Sastanak je bio divan ― rekao je posle pastor Mileru.
U San Hoseu, Mileru je stiglo pismo od žene čija se kćerka obratila kad joj je bilo četrnaest
godina, ali dve godine kasnije, bila je upetljana u spiritizam, u kome je ostala devet godina. U
San Francisku je čula nekoliko puta Milerove propovedi i jedna je ostavila na nju poseban utisak.
»Vi ste prva osoba koja je za ovih devet godina pronašla put do njenog srca,« pisala je žena
Mileru, »rekla je za tu propoved da je ne bi propustila ni za stotinu dolara«.
Posle redovnog propovedanja u San Hoseu i u Stoktonu, Mileru je bio potreban odmor i
supružnici su prihvaili predlog da posete Josemit dolinu. Bili su upozoreni da će se putovanje
kalifornijskim poštanskim kočijama pokazati kao nezaboravna avantura. »Naš kočijaš je mahnito
vozio,« zabeležila je Suzana pošto se oporavila od tog doživljaja. »Njemu je bilo svejedno bio
put, grbav ili ravan, uzbrdo ili nizbrdo. Preleteli bi preko velikog kamena da bismo zatim odmah
udarili u drugi. Kad bi jurili nizbrdo, njemu nije bilo ni nakraj pameti da koči. Čovek je bez
sumnje bio iskusan vozač ― u svakom slučaju, bio je neustrašiv; ali mi, kao trezvene osobe,
nenaviknuti na tako uzbudljive događaje, bili bismo srećniji da smo izabrali nešto ležernije.
Želeli smo iznad svega da stignemo na odredište bez modrica i polomljenih kostiju. Konačno
smo Gospodnjom dobrotom neozleđeni stigli do Sveštenikovog hotela, gde smo se zaustavili da
prenoćimo. Posle putovanja od jedanaest i po sati odmah smo otišli na počinak«.
Posle tri dana u Josemit dolini ustali su u pola pet da se pripreme za povratak poštanskim
kočijama koje je vuklo pet konja. Sa njima je putovalo još deset putnika. U četiri popodne čovek,
i žena u čezama koje su se približavale ― pomerili su se u stranu da propuste diližansu. Žena je
odjednom skočila sa kola.
― Ma da li je to Džordž Miler?
― Jeste.
― Onda moram da se rukujem sa vama gospodine! Čitala sam vaš Život pouzdanja, bio je to
veliki blagosov za moju dušu.
Džordž i Suzana su se nagli kroz prozor da bi se rukovali sa ženom i njenim mužem.
― Molite se za mene! ― vikala je žena dok su se dve kočije udaljavale jedna od druge.
U Solt Lejk Sitiju, velikom uporištu mormonizma, Milerovi su posetili Lavlju kuću,
nekadašnju kuću osnivača Birgama Janga (Birgham Young). »Njegovo telo leži sahranjeno na
jednom, zapuštenom parčetu zemlje ― u nekoj vrsti dvorišta ― pokrivenom velikim glatkim
kamenom sa natpisom«. Suzana je sarkastično rekla: »Kakav je epitaf bio, nismo se trudili da
saznamo«. Miler je propovedao u Metodističkoj crkvi pred velikim skupom u kojem se nalazilo i
nekoliko mormona.
Krajem juna, posle tri stotine propovedi i hiljadu devet stotina prevaljenih milja, Milerovi su
se ukrcali na Adriatik koji je plovio za Liverpul. Propovedanje u Americi trajalo je godinu dana i
8. jula, »kada smo stigli u otvorenim kočijama na vrh Ašli brda u pola pet, zatekli smo malu
vojsku dečaka i devojčica sa skoro svim pomoćnicima u sirotištu koji su želeli da nas dočekaju i
ukažu nam dobrodošlicu. Dok smo se lagano vozili, dečaci su radosno klicali, a devojčice
mahale svojim maramicama, rešeni (sudeći po izjavama posmatrača) da nam prirede ›pravi
kraljevski doček‹. Na ulazu novog Sirotišta br. 3, gomila dece nas je okružila sa pozdravima
punim ljubavi«.
 20

Jednostavno molitvom

V
IŠE od četrdeset godina je prošlo od kada je Miler prvi počeo da pokazuje ljudima da
odnosi sa Bogom mogu biti zaista stvarni. Učinio je to osnivanjem i održavanjem dečijeg
doma po određenim principima. Za to vreme Milerovi rezultati su učinili da mnogi
skeptici postanu vernici. Reagovanja hrišćana bila su u tome da su se svesrdnije posvećivali
životu molitve i službe Bogu. Najvažnije od svega je bio uticaj, koji je ostavio Milerov život, na
mladog Irca Džejmsa Mekvilkina (James McQuilkin) preko koga je taj uticaj prešao na
probuđenje 1859. godine.
Ubrzo posle obraćenja 1856. Mekvilkin je video reklamu za prve dve knjige Milerovih
Izveštaja. Uspeo je da nabavi primerak negde u januaru 1857. godine i bio je zapanjen onim što
je pročitao.
»Vidi šta je gospodin Miler postigao jednostavno molitvom,« razmišljao je. »Tako i ja
molitvom mogu da dobijem blagoslov«.
Sledeće jeseni Mekvilkin je govorio grupici mladih ljudi sa kojima se redovno molio u
Konoru.
»Bog me je zaista blagoslovio kroz čitanje Izveštaja o nekim Božijim postupcima sa
Džordžom Milerom. Sada uviđam moć molitve u čije se ispunjenje veruje. Predlažem da bi
trebalo da se sastajemo redovno na molitvu za izlivanje Svetog Duha na ovo područje. Mora da
ste čuli o velikom probuđenju koje je preplavilo mnoge delove Amerike. Zašto ne bismo i mi
imali ovde takav blagosloveni rad, kad vidimo da Bog čini tako velike stvari kroz gospodina
Milera i to jednostavno, kao odgovor na molitvu?«
U martu 1859. godine ovi mladi ljudi su organizovali serije sastanaka blizu Balimena.
Atmsofera u tom području postala je napeta. Na ulicama je stotine ljudi padalo na kolena, moleći
se u pokajanju. U maju, pokret je zahvatio Belfast i počeo da utiče na crkve svih denominacija. U
probuđenju koje je sledilo, životi stotine hiljada ljudi su bili uzdrmani.
Pred kraj godine, plamen probuđenja se proširio kroz Ujedinjeno Kraljevstvo, a potom i kroz
Evropu. Jedan od rezultata probuđenja bio je da je hiljade ljudi osećalo da ih Bog zove da budu
punovremeni propovednici evanđelja. U Engleskoj je jedan od takvih bio obućar u Eksiteru,
Džordž Brerli (George Brearley), koji je posvetio svoj život propovedanju. Radio je na Blekdaun
brdima u Devonu i na granici Samerseta. On je gradio ili obnavljao seoske ckrve. Bio je aktivan
kao pastor i osnivač osnovnih škola.
Škole koje su osnovali Džordž Brerli i njegov sin Volter (Walter) na Blekdaun brdima bile su,
kao i mnoge druge u Britaniji i širom sveta, materijalno potpomagane od strane Milerovog
Instituta za poznavanje Svetog pisma. Poslednje od ovih škola ― u Bišopsvudu ― bile su
aktivne sve do 1947. godine, kada ih je državna obrazovna služba proglasila suvišnim.
Sedamdesetih i ranih osamdesetih godina devetnaestogveka Institut za poznavanje Svetog
pisma potpuno je finansirao blizu osamdeset osnovnih škola za decu i šest za odrasle. Pored toga,
pet do deset škola je bilo delimično finansirano. U Milerovoj finansijskoj godini 1879-80.,
Institut je bio u potpunosti odgovoran za obrazovanje preko 7.000 dece u sedamdeset i šest škola
širom sveta, kao i sedam škola za odrasle. Od tih škola, četrnaest je bilo u Španiji, četiri u Italiji i
šest u Britanskoj Gijani; ostale su bile u Engleskoj i Velsu.
Još jedan obraćenik iz probuđenja 1859. godine, koji je kasnije postao veoma poznat, bio je
Henri Murhaus (Henry Moorhouse) iz Mančestera. On je 1861. kao kockar i teški pijanica
požurio na sastanak probuđenja u Alhabra hali, u Mančesteru, tražeći tuču. Ali, zastao je kao
ukopan kada je čuo ime ― Isus; on »koji je ušao da se bije, ostao je da slavi Gospoda i da se
moli«.
Murhaus je u Dablinu 1867. godine, sreo D. L. Mudija. Kasnije, kad je Murhaus bio u Čikagu
Mudi ga je čuo. »Nikada neću zaboraviti te večeri,« sećao se Mudi. »Od tada sam drugačije
propovedao evanđelje. Bio sam prisniji i sa Bogom i sa ljudima«. Murhaus je postao blizak
prijatelj sa Mudijem i Sankijem. Za njega se govorilo da je bio »čovek koji je pokrenuo čoveka
koji će pokrenuti svet«. Od njega je Mudi naučio da Bog mrzi greh, ali da ljubi grešnika.
Za vreme svojiih poslednjih godina, Murhaus je prodavao Biblije i traktate iz kola, koja su za
to bila specijalno opremljena. Održavao je evanđeoske sastanke u industrijskim oblastima
Lankašira, Jorkšira i Lesteršira. Za dve godine je prodao preko stotinu i pedeset hiljada Biblija i
Novih zaveta, a podelio je besplatno milione knjiga i traktata. Sa ovom literaturom ga je
snabdevao Milerov Institut za poznavanje Svtog pisma u Bristolu.
U avgustu 1880. godine, Murhaus je pisao Mileru iz Blekpula:

Dragi gospodine Mileru, ovde provodimo divno vreme. Prodajemo oko hiljadu primeraka
Novog zaveta nedeljno i propovedamo hiljadama na otvorenom. Prilažem poštansku uputnicu
na 12 funti i 10 šilinga. Molim vas pošaljite nam tri hiljade Novih zaveta od dva penija.
Mnogo vam zahvaljujem što nam ih dajete upola cene. Neka vas Bog blagoslovi, dragi
gospodine Mileru.

Potvrdivši prijem knjiga, Murhaus je ponovo pisao iz Blekpula:

Dragi gospodine Mileru, Novi zaveti su stigli iz Londona bez problema. Hvala vam što mi
dajete jedan primerak za peni. Troškovi za evanđeoske kočije, konje, svetla i zakup zemljišta
iznose prosečno 3 funte nedeljno. Verujem da će prodaja Biblija i ostalog pokriti troškove.
Tako bih želeo da vidite na hiljade ljudi koji slušaju propovedanje evanđelja na otvorenom.
Ponekad na stotine ljudi plače. Rekli biste da je ovo zaista delo Gospodnje. Želeo bih da
postoji mnogo više ovakvih kočija po selima. Sreo sam mnoge ljude u Sjedinjenim Državama
kojima je vaša služba tamo bila na blagoslov. Mnogi su mi rekli koliko vas vole.

Četiri godine ranije, 1876. godine, Murhausu ― koji nikada nije bio dobrog zdravlja ―
doktori su rekli da ima slabo srce. Ali on je nastavio svoj rad u istom, vedrom raspoloženju, s
puno žara, kao i ranije. Miler je u septembru primio poslednje pismo od Murhausa:

Dragi gospodine Mileru, u Darlingtonu i Stok-on-Tizu smo imali divnu priliku. Na

poslednjem mestu gde smo prodavali literaturu, desetine hiljada ljudi je čulo divnu Radosnu
vest našega Gospoda Isusa. Odvezli smo kočije na trke, i nikada još nismo proveli takvu
nedelju i na takvom mestu... Mogli ste videti kako pažljivo slušaju; mnogi sa suzama u očima,
i to zbog jednostavnog izlaganja o Golgoti. Vaše srce bi se radovalo da ste sve to videli.
Verujem da biste osećali kao da ste dobili nadoknadu za sav gubitak koji ste pretrpeli, dajući
 nam Sveta pisma i Evanđelje po tako niskoj ceni. Neka vas Bog blagoslovi, dragi gospodine
Mileru.

Nekoliko nedelja kasnije, Henri Murhaus je umro. Te godine (1880.), kada je on umro,
Milerov Institut za poznavanje Svetog pisma prodao je blizu sto hiljada Biblija i Novih zaveta po
sniženoj ceni, a podelio je besplatno preko četiri hiljade. Pored Biblija na engleskom bilo ih je
još i na velškom, danskom, holandskom, francuskom, švedskom, nemačkom, italijanskom,
portugalskom, španskom, ruskom, švedskom, grčkom i jevrejskom. Iste godine, Institut je
podelio blizu tri i po miliona traktata i knjižica.
Za vreme Milerovog života, Institut, koji su osnovali on i Henri Krejk 1834. godine, potrošio
je skoro pola miliona funti na druge projekte, osim troškova za siročad. Od ove sume, Miler je
potrošio skoro 115.000 funti na škole širom sveta, zatim blizu 90.000 funti na širenje Biblija,
Novih zaveta, traktata i knjiga i preko 260.000 funti za misijski rad širom sveta. U godinama
kada je misionarski rad bio u jeku, ranih 70-ih, Miler je godišnje slao samo 10.000 funti
misionarima u inostranstvu kojih je bilo oko dve stotine. Sredinom 80-ih rashodi su bili oko
5.000 funti godišnje, a više od stotinu i trideset misionara je dobilo finansijsku pomoć. Svi ovi
troškovi su bili daleko od sume od skoro milion funti, koju je Miler za vreme svoga života
utrošio za smeštaj i brigu o deci u Vilsonovoj ulici na Ašli Daunu.
»Vidi šta je Miler postigao jednostavno molitvom« rekao je Džejms Mekvilkin. »Tako i ja
mogu da primim blagoslov kroz molitvu«. I kao što smo videli, i dobio ga je. Molitva je zaista
nešto jednostavno: »Molite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se«. Bilo je
to jednostavno obećanje iz Mateja 7:7,8 sa kojim je Miler počeo jednu propoved 1880. godine.
»Da je nama ostavljeno da dajemo obećanja, što se tiče molitve,« rekao je Miler u svojoj
propovedi, »ne znam da li biste vi ili ja više mogli da učinite osim da kažete, ›Molite, i daće vam
se‹. A ipak, iako je ovo obećanje tako bogato, duboko, široko, tako dragoceno u svakom
pogledu, ako ga zanemarimo, sprečićemo primanje svih blagodeti koje molitva donosi«.
Miler je u propovedi istakao nekoliko uslova od kojih zavisi uspeh molitve. »Prvo« rekao je
»naš zahtev mora da bude u saglasnosti sa Božijom voljom. Drugo, ne smemo da tražimo, na
osnovu sopstvenih zasluga, ili na osnovu naše dobrote, već ›u ime Gospoda Isusa Hrista‹ ―
Jovan 14:13,14«. Miler nije zaboravio da podseti svoje slušaoce, što je, inače, često činio, na
stihove u Psalmu 66:18 »Da sam negovao greh u srcu svom, Gospod me ne bi uslišio«. »To
znači,« rekao je, »da ako živim u grehu i idem stazom koju Bog mrzi ne mogu da očekujem da
će moje molitve biti uslišene«.
Treći uslov je da moramo da imamo veru u Božiju silu i spremnost da će odgovoriti na naše
molitve. »Ovo je veoma važno,« rekao je Miler. »U Marku 11:24 čitamo: ›Sve što tražite u
svojoj molitvi verujte da ste primili; i biće vam‹. ›Sve što tražite‹ ― ma šta tražite ― ›verujte da
ste primili; i biće vam‹. Za pedeset četiri godine i devet meseci života za Gospodom, uvideo sam
da, samo ako sam verovao da ću primiti ono za šta sam se molio, u Božije vreme sam to i dobio.
Zato posebno želim da naglasim da se uzdate u Božiju silu i Njegovu spremnost da odgovara na
vaše molitve. Mi moramo da verujemo da je Bog sposoban i voljan. Da bi videli da je On za to
sposoban, pogledajte samo vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista. Da bi Njega podigao iz mrtvih, Bog
mora da ima svemoguću silu. A što se tiče Božije ljubavi, pogledajte samo krst Hristov, i
videćete da Očeva ljubav nije poštedela Sina. Bog nije poštedeo svog jedinorodnog Sina. Sa
svim dokazima Božije moći i ljubavi, ako verujemo, sigurno ćemo primiti ― dobiti ono što
tražimo«.
 Četvrti uslov je da »moramo strpljivo da čekamo na Boga sve dok nam ne daruje blagoslov
koji smo tražili. Da to objasnim: u tekstu nije ništa rečeno u vezi vremena ili okolnosti pod
kojima će molitva biti uslišena. ›Tražite i daće vam se‹. Pozitivno obećanje je tu, ali o vremenu
nema ni reči... Neko bi možda rekao: ›Da li je potrebno da ja istu molbu iznosim pred Boga dva,
tri, pet ili više puta? Zar nije dovoljno da Mu kažemo samo jedanput?‹ Pa mogli bismo da
kažemo da onda nema potrebe da Mu govorimo ni jedanput, pošto On unapred zna šta je naša
potreba. On hoće da nas uveri da moramo da imamo poverenja u Njega i da se postavimo prema
Njemu kao stvorenja prema svome Stvoritelju.
»Osim toga, ne bi trebalo nikada da izgubimo iz vida činjenicu da možda postoje određeni
razlozi zašto na molitvu nije odmah odgovoreno. Jedan od takvih razloga bi bio proba naše vere,
jer se na taj način naša vera jača. Svi mi znamo da ako se naša vera ne isprobava, ostaće onakva
kakva je bila na početku. Kušanja je jačaju. Drugi razlog bi mogao da bude u tome da kroz
strpljenje slavimo Boga. To je milost putem koje se Bog veliča. Dakle, naše strpljenje proslavlja
Boga. Mogao bi da bude i još jedan razlog. Možda naše srce još nije spremno da primi odgovor
na molitvu. Izneću vam jedan primer...« Miler je dao nekoliko primera iz života ljudi koje je on
poznavao i izneo nekoliko iz sopstvenog bogatog iskustva.
»Kada bih rekao da je za vreme ovih pedeset četiri godine i devet meseci otkako verujem u
Gospoda Isusa Hrista, trideset hiljada molitava uslišeno istoga časa ili istoga dana kada sam se
molio, ne bih ni za dlaku pogrešio. Često, još pre nego što bih izašao ujutro iz svoje spavaće
sobe, molitve koje sam prineo toga jutra, već su bile uslišene. Tokom dana primio bih još pet ili
šest odgovora na molitve. Tako je bar trideset hiljada mojih molitava bilo uslišeno istoga časa, ili
istoga dana. Ali, neko bi mogao da pomisli da sam na sve svoje molitve primio odgovor odmah.
Nisam na sve. Nekada sam morao da čekam nedeljama, mesecima, pa čak i godinu ― ponekad i
više godina.
»Novembra 1884. godine, počeo sam da se molim za obraćenje pet osoba. Molio sam se
svakog dana bez i jednog dana prekida; u bolesti i u zdravlju, na kopnu i na moru, u poslu, ma
koliko on bio velik. Prošlo je osamnaest meseci kada se prva od tih pet osoba obratila. Zahvalio
sam Bogu, i nastavio da se molim za ostale. Prošlo je još pet godina kada se obratila i druga.
Zahvalio sam Bogu i nastavio da se molim za ostale tri. Molio sam se dan za danom, bez
prekida. Prošlo je još šest godina pre nego što se i treća osoba obratila. Zahvalio sam Bogu za te
tri i produžio da se molim za ostale dve. Te dve još nisu obraćene. Čovek, kome je Bog u
bogatstvu svoje milosti uslišio desetine hiljada molitvi, istoga časa ili istoga dana kada Mu ih je
ovaj uputio, molio se trideset i šest godina za obraćenje te dve osobe. One su ipak, još uvek
neobraćene. Sledećeg novembra biće trideset i šest godina otkako sam počeo da se molim za
njihovo obraćenje. Ali, moja nada je u Bogu ― i dalje se molim i očekujem odgovor od Njega.
»Zato, ljubazna braćo i sestre, strpljivo čekajte da Bog odgovori. Nastavite da se molite. Samo
budite sigurni u to da tražite u saglasnosti sa Božijom voljom ― On ne želi da i jedan grešnik
umre. Ovo je otkrivenje koje je Bog dao o Sebi: ›...jer ne želi da iko propadne, nego da svi dođu
do pokajanja‹. Zato nastavite da se molite. Očekujte odgovor, tražite ga i na kraju ćete morati da
slavite Boga za to«.
Od ove dve, tada još neobraćene osobe, jedna je postala hrišćanin pre Milerove smrti, a druga
nekoliko godina kasnije.
 21

Miris kozinca

M ILER je otišao na pedeseto putovanje u Evropu, od septembra 1878. do juna 1879.

godine da bi posetio škole u Španiji, koje je u poslednjih deset godina u potpunosti
finansirao Institut za poznavanje Svetog pisma. On se u jednoj školi, u siromašnom
delu Barselone, obratio skupini od stotinu i pedeset dečaka. Govorio je polako zbog prevodioca.
»Draga moja deco,« rekao je, »puno vas volim i molim se za vas svaki dan. Čeznem iz dubine
svoje duše da svakoga od vas sretnem na Nebu. Ali, da bi mogli da odete na to divno mesto, iako
siroti, izgubljeni, i pali grešnici, morate da se pouzdate u blagoslovenog Gospoda Isusa Hrista,
koji je bio kažnjen umesto nas. Jedino njegova krv može da nas očisti od greha«.
Miler je zatim nastavio da govori španskoj deci o dečacima sa Ašli Dauna. Blizu škole za
dečake, gde je Miler držao govor, nalazila se i škola za devojčice, koju je takođe u potpunosti
finansirao Institut za poznavanje Svetog pisma. Pošto je porazgovarao sa devojčicama, deca su
mu otpevala himnu. »Lepa devojčica od oko šest godina, sa crnom kosom i sjajnim očima,
popela se na binu gde je, sa velikom lakoćom, ponovila na španskom jeziku Psalam 128,
očigledno ne izostavljajući nijednu reč«. Par je zatim nastavio putovanje, posećujući i druge
škole u Barseloni i Madridu. Te škole je, takođe, finansirao Institut.
Posle Španije, Milerovi su proveli nekoliko meseci na jugu Francuske, gde je Miler mnogo
puta propovedao na francuskom. U crkvi koja je povezana sa domom za mentalno zaostalu i
epileptičnu decu, upravnik nije hteo ni da čuje za prevodioca jer, kako je on rekao: »Monsieur
Müller est admirable«. 4
Džordž i Suzana su proveli mart u Mentonu i svakog dana su održavane službe i u Francuskoj
i u Nemačkoj crkvi. Nedeljom ujutro, mala sala Škotske slobodne crkve je bila prepuna. Vrata i
prozori su bili otvoreni, da bi ljudi mogli, sedeći napolju na prolećnom suncu, da slušaju
Milerovu propoved. Među njima je na tri nedeljne službe bio i jedan Englez četrdesetih godina.
U tom mestu je bio zbog oporavka jer je bio slabog zdravlja. Bio je to Čarls Hadon Sperdžen ―
najznamenitiji engleski propovednik devetnaestog veka. Toga proleća Milerovi su se sa
Sperdženom nekoliko puta provozali u otvorenoj kočiji. Jednog popodneva su se vozili duž
Turinskog puta koji je vodio do Kastiljone.
»Usred ovakvog krajolika,« rekao je Sperdžen, dok su se penjali na brdo, »od glave do pete
sam osećao da bih mogao da zapevam pesmu slavljenja«.
Ne znamo da li je to i učinio. Ili, da li su mu se Miler i Suzana pridružili u slavopoju.
Dr Henri Benet (Dr. Henry Bennet) je živeo u Mentonu i Sperdžen je mogao, tokom oporavka
od bolesti, kad god bi poželeo da ode u Benetov vrt. Tog proleća, Sperdžen je zabeležio da su
tamo gospodin i gospođa Miler proveli dan sa njim. »Dr Benet nam se pridružio« sećao se
Sperdžen, »bilo je zanimljivo slušati Milera kako ga poučava o sili molitve«.

4
»Gospodin Miler je divan«.
 ― Hteo bih da kupim parče zemlje pored moje kuće ― dr Benet je rekao Mileru ― ali
vlasnik traži sto puta veću cenu od njene stvarne vrednosti.
― Trebalo bi da se molite za to ― rekao je Miler.
― Ali, to je suviše beznačajna stvar da bih je iznosio pred Gospoda ― odgovorio je Benet. ―
Vi možete opravdano da se molite za vaše sirotište, ali za zemlju, da bih proširio svoj vrt... ne
vidim razloga za to!
― Ali ― rekao je Miler ― u tom slučaju mi ohrabrujemo ljude da čine greh, jer se ne borimo
protiv tako pohlepnih zahteva. Zato misli da bi, ipak, trebalo da se molite, da vlasnik ne bi
preterivao u ceni.
― Kao jednostavnim seoskim ljudima ― rekao je Benet ― ja im dajem za pravo, jer žele da
zadrže svoju zemlju, ili pak da izvuku sve što mogu od jednog Engleza koga smatraju za aktivni
rudnik zlata!
Miler se smešio. Sperdžen je kasnije prokomentarisao da su »obojica bila dobrog raspoloženja
i duhovnog stanja, ali je naravno dominirala Milerova jednostavna, dečija vera. On nije formalno
pobožan, već je pun radosti, slatkog mira i bezazlenog zadovoljstva«.
Čarls Sperdžen mlađi pisao je u jednom pismu: »Otac je izjavio da se mnogo više ›pouzdaje i
da se ne boji‹ otkako se družio sa gospodinom Milerom«.
Posle putovanja kroz severnu i srednju Italiju, gde je Miler propovedao u San Remu, Firenci i
Rimu, stigli su u Napulj. Tamo je jedan engleski pomorac iz Bristola, pozvao Milera kad je čuo
da je u tom kraju, da se obrati mornarima, što je on u luci i učinio. Putujući dalje, popeli su se na
Vezuv i divili se pogledu. Zatim su u Veneciji plovili gondolom, a potom otputovali do
Valdenžanskih dolina. Tu već vekovima žive zajednice valdenžanskih ili Vodua hrišćana, koji
vode poreklo još iz apostolskih vremena. Žive u tihoj osamljenosti planinskih sela, u kojima su
hrišćani bili vrlo malo pod uticajem razvoja crkve u ostalim delovima sveta.
Članovi malih crkava u dve glavne doline San Martina i Lucerne, zapisala je Suzana:

Trebalo je da pešače nekoliko milja da bi došli na sastanke. Ovi valdenžanski hrišćani

uglavnom su veoma siromašni i mnogi od njih žive u kućama pokrivenim grubim kamenim
pločama, koje su nabacane umesto škriljevca ili crepa. U nekoliko kuća prozori su umesto
stakla imali papir. U Pomareu ― pošto su znali da dolazimo, neki od meštana su stajali na
svojim vratima, gledajući nas razrogačenim očima. I dok smo se provozali duž kuća,
»Monsieur le steur Georges Müller«5 je primio mnoge pozdrave i naklone pune poštovanja.
U pet sati smo stigli u pastorovu kuću, vilu Seš, a uveče smo sa njim otišli u njegovu crkvu.
Bilo je to veoma staro mesto bogosluženja Vodua, koje se nalazilo u planini, na velikoj visini,
mnogo stotina stopa iznad pastorovog doma. Strma, neravna, vijugava staza, ponegde
pokrivena razbacanim kamenjem, vodila je prema crkvi. A pošto je tu tekla neka rečica, bilo
je teško izbeći da ne zagazimo u vodu do članaka. Tišina i usamljenost celog tog predela je
bila izuzetna. Posle dužeg vremena, zagrejani, umorni i vrlo zadihani (Mileru je sada bilo 74
godine) konačno smo stigli do crkve. Crkva je bila velika, staromodna zgrada, ispunjena
pastvom koju su sačinjavali seljani. Oni su već sedeli i strpljivo čekali naš dolazak. Sastanak
je bio zakazan u pet sati, ali mi nismo uspeli, usled raznih okolnosti, da stignemo pre sedam.
Služba, koja je bila na francuskom, započela je pevanjem i molitvom nakon čega je gospodin
Miler govorio sat i po. I srcem i dušom uživeo se u njihove životne okolnosti. Na kraju
sastanka, podelili smo ljudima malo francuskih i italijanskih knjiga, rukovali se sa mnogima i
uskoro, posle devet sati stigli smo u pastorov letnjikovac, u podnožju brda. Bila je to
5
»Gospodin pastor Džordž Miler«
 švajcarska brvnara sa strmim krovom do zemlje i sa dva balkona. Ova planinska kuća je bila
urađena vrlo skromno i jednostavno. Mada nije bilo mnogo udobnosti za život (za koje često
mislimo da su neophodne), bili smo vrlo ljubazno primljeni, i u našoj kratkoj poseti osećali
smo se veoma prijatno.

U školi, u San Žanu (St. Jean), blizu La Tura najvećem Vodua naselju, Miler je na
francuskom ponovo propovedao pred velikim skupom. Na kraju sastanka pastor se molio: «Que
le discours exellent de notre frère soit gravè sur nos coeurs;« 6 a drugi gospodin je rekao:
»Monsieur Müller nous a dit précisément ce qu’il nous fault; le sermon était admirable«. 7
Na kraju prvog putovanja po Sjedinjenim Državama Miler je imao preko stotinu pismenih
poziva da propoveda, koje još nije bio prihvatio. Zbog toga su krajem avgusta 1879. godine,
posle deset nedelja provedenih u Bristolu, po povratku iz Evrope, Milerovi ponovo otplovili za
Sjedinjene Države, na brodu Germanik.
U nedelju uveče 14. septembra 1879. godine, u Metodističkoj episkopalnoj crkvi u Južnoj
drugoj ulici u Bruklinu, pastor je predstavio gosta.
»Dragi moji prijatelji, drago mi je što mogu da vam kažem da ćete čuti evanđelje iz srca i iz
usta našeg poštovanog prijatelja, koji je, iako mu je 74 godine, propovedao evanđelje više od
hiljadu i četiri stotine puta za poslednjih četiri godine, u raznim gradovima i zemljama. Vi, mladi
ljudi čujte i zapamtite da on nije ni pušač, ni ljubitelj alkoholnih pića. U njemu možemo da
vidimo kako Bog za svoju blagoslovenu službu jača one koji se pouzdaju u Njega i koji se trude
da žive za Njegovu čast i slavu. Veliko mi je zadovoljstvo da vam predstavim gospodina
Džordža Milera, iz Bristola u Engleskoj«.
Miler je moćno propovedao iz Isaije 3:10,11.
U decembru Miler je bio jedan od govornika na velikoj konferenciji u Šaftsberi holu u
Torontu. Govorio je o Hristu u Svetom pismu i o Njegovom drugom dolasku. Poslednjeg
popodneva, Miler je javno dao odgovore na devet pitanja, od kojih je jedno bilo predmet vatrenih
debata kako onda, tako i sada.
― Da li bi trebalo da očekujemo povratak našeg Gospoda svakoga časa ― pitala je jedna
osoba ― ili bi pak trebalo da se dese određeni događaji pre nego što On dođe?
Puls se svima ubrzao kada je Miler ustao da odgovori.
― Znam da u vezi ovog predmeta ima različitih mišljenja i zbog toga ne želim da prisiljavam
nikoga da o tome misli kao ja. Ipak, ovaj predmet nije za mene nov. Budući da sam pažljivo i
marljivo proučavao Bibliju blizu pedeset godina, dugo sam razmišljao o ovoj temi i nikada nisam
imao ni trunku sumnje u vezi toga. Pismo jasno kaže da Gospod Isus neće doći sve dok ne
nastupi otpad i ne pojavi se čovek greha, »sin pogibli« (tj. Antihrist lično), kao što vidimo u 2.
Solunjanima 2. Mnogi drugi delovi Reči Božije jasno uče da određeni događaji moraju da se
ispune pre dolaska našeg Gospoda Isusa Hrista. Ovo svakako ne menja činjenicu da dolazak
Hristov, a ne smrt, jeste slavna nada Crkve, i ako imamo pravi stav srca mi ćemo da »služimo
živome i istinitome Bogu, čekajući Njegovog Sina sa nebesa«.
Miler je poslednji put propovedao u Torontu pred velikim skupom, u Velikoj
metropolitanskoj crkvi. Propovedao je na temu »Prebivanje i sila Svetoga Duha« iz Jovan
14:16,17. Tokom ovog putovanja Miler je propovedao tri stotine puta.
U Liverpul su stigli 16. juna, a sledećeg dana na Ašli Daun. Okupljena deca su bila spremna
da ih dočekaju i čim su ugledali par, počeli su bučno da se raduju. Jedna mala devojčica je

6
»Neka se ovaj odličan govor našeg brata ureže u naša srca«.
7
»Gospodin Miler nam je rekao tačno ono što nam treba; propoved je bila divna«.
istupila napred i poklonila Suzani veliki buket kozinca, dok je Miler stajao ozaren. Mnogo
godina kasnije (1939.) ta ista devojčica, sada u svojim šezdesetim, zapisala je:
Uvek me je pratio miris kozinca, ali nijedan više nije mogao da se poredi sa onim iz moga
sećanja ― svaki drugi buket je izgledao manji i ne tako lep... Upravo sam se vratila sa
dvonedeljnog rada u Viltširu. Nadam se da ću imati vremena da posetim Bristol. A možda će
biti i bolje da nemam vremena... Možda se dragi stari dom promenio? Tamo je bilo tako divno
― mojih tako srećnih jedanaest godina. Radije bih zadržala sve onako kako je u mom
sećanju.

Džordžu i Suzani je takođe bilo drago što su se vratili u stari dobri dom. Miler je pošao iz
Severne Amerike sa preko stotinu i pedeset poziva da propoveda, koje još nije prihvatio. Zato su
u septembru 1880. godine Džordž i Suzana ponovo otplovili za Kvebek. Radostan što će
nastaviti svoje druženje sa kapetanom Datonom, Miler je održao osam sastanaka na palubi
Sardinijana, vodio tri biblijska časa i podelio oko dve stotine knjižica putnicima i posadi. Ovog
puta magla nije ometala plovidbu Sardinijana.
Tokom boravka u bostonskom području, Miler je posetio Plimut i propovedao u Crkvi
doseljenika, koju su sagradili engleski Puritanci, kada su po prvi put stigli u grad, decembra
1620. godine. Džordž i Suzana su videli prvu sagrađenu kuću u Novoj Engleskoj i posetili su
muzej u kome se nalaze ostaci koje su doneli u Ameriku oni, koji su došli u Mejflaueru.
U Njuhejvenu, Konektikatu, Miler se nekoliko puta obratio studentima i profesorima Jejl
univerziteta. Bio je to rad, rekao je »koji je od velikog značaja, jer sam se i ja obratio dok sam
bio student na univerzitetu u Haleu«.
Džordž i Suzana su proveli zimske mesece, od decembra 1880. do marta 1881. u Njujorku. Te
najhladnije zime u gradu, nezapamćene za trideset godina, oni su često putovali brodićem koji se
sa velikom teškoćom probijao kroz debeli led. Miler je održao blizu stotinu sastanaka,
uključujući skoro četrdeset među pola miliona Nemaca koji su živeli u Njujorku, u Bruklinu.
Na svom osmom misijskom putu, Džordž i Suzana su posetili Egipat, Palestinu, Tursku i
Grčku. Slobodno vreme u Egiptu su iskoristili da posete piramide.
Putujući na jug kroz Palestinu, u otvorenim ruskim kolima, koja su vukla tri konja, uvideli su
da je zemlja o kojoj se govori u Starom zavetu, kao o onoj u kojoj »teče mleko i med,« ogoljena,
kamenita i neobrađena. Suzana je zaključila da Božija kletva izgleda nije ostala samo na
Jevrejima, već je prešla i na njihovu zemlju. (Ne znamo da li je i njen muž delio ovo mišljenje
koje bi snažno bilo osporavano u današnje doba.) Ali je, ipak, mislila, »o povratku Gospoda
Isusa kada će Izrael kao nacija biti obraćen i obnovljen ›Pustinja će se radovati, i cvetaće kao
ruža‹«.
U hotelu Mediteran u Jerusalimu, uspeli su se u prijatnu sobu u uglu na prvom spratu sa lepim
pogledom na Maslinsku goru. Tokom svog boravka, svakodnevno su šetali po terasi ravnog
hotelskog krova, da bi se divili sjajnoj panorami.
Miler je održao mnogo sastanaka u Jerusalimu, propovedajući na engleskom i nemačkom i sa
prevodom na arapski, kada je to bilo potrebno. Stanovnika Jerusalima je u to doba bilo manje od
trideset hiljada, ubrajajući oko osam hiljada Jevreja koji su živeli u najsiromašnijem delu grada.
Suzana je primetila da, gledajući na znake ispunjenja biblijskih proročanstava koje smo do sada
videli, »nema nikakvog izgleda da se Jevreji skupe ni u svojoj, ni u nekoj drugoj zemlji«.
U decembru su se Miler (sada u sedamdeset i osmoj godini) i Suzana pridružili grupi
engleskih prijatelja, sa kojima su na magarcima odjahala do Vitanije. Na svom putu prešli su
potok Kedron i posetili pećinu udubljenu u steni, za koju se misli da je u njoj Lazar bio
sahranjen. Videli su takođe staru trošnu kuću u kojoj su, kako je posetiocima rečeno, živeli
Marta, Marija i Lazar. Sa vrha Maslinske gore mogli su da vide Jordansku dolinu, ravnicu bogatu
vodom koju je Lot izabrao za sebe, zatim Moavske planine u daljini, zemlju oko pećine Adulam i
ušće reke Jordan gde se uliva u Mrtvo more. Vreme je bilo divno. Posle zalaska sunca, predeo je
bio obasjan punim mesecom koji je jasno sijao. Silazeći sa Maslinske gore, uživali su u
veličanstvenom pogledu na Jerusalim. Prošli su kroz Getsimanski vrt u kome poneke masline
datiraju još iz dana našeg Gospoda.
Drugom prilikom jahali su na magarcima do Vitlejema, šest milja udaljenog od Jerusalima.
Posle ručka u jednom latinskom manastiru, posetili su crkvu podignutu na mestu gde su, prema
tradiciji, bile jasle u kojima se naš Gospod rodio. Za vreme svog boravka u Jerusalimu, Milerovi
su posetili ulicu Via Dolorosa, Omarovu džamiju (koja je sagrađena na mestu bivšeg
Solomonovog hrama), crkvu Svetog groba (podignutu, prema tradiciji, na mestu gde je naš
Gospod bio razapet), Avesalomov stub, banju Vitezdu, mesto na kome je bio Irodov dvor,
ruševine zamka u koji je odveden Pavle i na kraju Siloamsku banju.
Posle više od devet nedelja boravka u Jerusalimu, Milerovi su se vratili u Jafu gde su ostali
nedelju dana. Tu su se ukrcali u mali brod koji ih je prevezao do austrijskog parobroda Flora,
usidrenog nešto dalje od obale, koji se spremao za Haifu. Jaka bura je duvala i,

pošto smo se probili kroz velike talase i hridi, naš brodić je bio na uzburkanom moru skoro
pola sata. Konačno smo stigli do parobroda. Trebalo je čekati pravi trenutak da talasi podignu
brodić, kako bi skočili i uhvatili se za lestve koje su vodile naviše. Rizikujući svoje živote,
jedan po jedan smo se popeli na palubu.

U Haifi su se sreli s nekim hrišćanima iz Nemačke koji su ih u otvorenim kolima odvezli po

jakom pljusku u hotel Mount Carmel. Pričalo se da je Milerovo propovedanje u Haifi donelo
veliko probuđenje među nemačkim doseljenicima.
U februaru su na magarcima odjahali do gore Karmil i zaustavili se u jednom manastiru blizu
vrha, gde su ih kaluđeri ugostili sa šoljom crne kafe i čašom dudovog vina. Kaluđeri su ih poveli
u crkvu, u kojoj su im pokazali pećinu gde je, rekli su, Ilija živeo. Potom su ih odveli do
svetionika na steni da bi se divili veličanstvenom pogledu. Sunce je blistavo sijalo, nebo je bilo
čisto. Monasi su ih podsetili da je tu Ilija molitvom sa neba dozvao vatru da spali žrtvu na oltaru.
Kasnije, na tom putovanju, Miler je mnogo puta propovedao u Konstantinopolju. Sa Suzanom
je posetio brvnare u Skutariju, gde je Florenc Najtingejl (Florence Nightingale) negovala
ranjenike u Krimskom ratu. Nekoliko minuta hoda dalje od njihovog hotela D’Angleterre pažnju
su im privukli derviši koji su igrali. »Bilo je ukupno osamnaest izvođača,« sećala se Suzana,
»koji su nosili smeđe ogrtače i visoke, oble kape napravljene od filca. Na određen znak, svi
padaju ničice, da bi potom ustali i nekoliko puta prošetali oko mesta sa prekrštenim rukama,
povijajući se i okrećući mnogo puta. Iznenada njihovi ogrtači bi odleteli sa njih, pri čemu su se
pojavljivali u belim, zvonastim haljinama i prslucima. Raširivši ruke koliko su mogli, počeli bi
pomno da igraju i da se sve brže vrte kao čigre petnaest do dvadeset minuta«.
Milerov rokovnik je bio pun zakazanih sastanaka u Atini, ali su, ipak, našli vremena da posete
Aeropag ili Marsovo brdo i da stanu na mesto gde je Pavle održao svoju čuvenu propoved. Prošli
su Akropoljem gde su videli ruševine mnogih starih idolskih hramova, koji su tako uznemirili
srca apostola osamnaest vekova ranije.
Kroz Korint, Rim i Firencu, put ih je vodio nazad kući na Ašli Daun, posle putovanja koje je
trajalo više od devet meseci.
 22

Hiljade ga vole

K AD god se vraćao sa dugih putovanja, na kojima je propovedao, Miler je nalazio zeta

Džejmsa Rajta kako dobro upravlja radom na Ašli Daunu, naravno uz pomoć sposobnog
osoblja. I pored toga kada bi se pojavio neki problem, u vezi kojeg se zahtevalo i
Milerovo mišljenje, Rajt bi u svojim čestim pismima Mileru, izneo i to sporno pitanje. Bojazan
da će se materijalna potpora smanjiti za vreme Milerovog odsustva bila je manja treće godine,
pošto je Miler počeo svoj rad van zemlje, kada je prihod bio veći nego bilo koje prethodne
godine.
Miler zato nije oklevao da se sa Suzanom, u avgustu 1882. godine, ponovo otisne na svoje
deveto putovanje ― u Evropu. Mileru je bilo veoma drago što ga je u Diseldorfu pozdravio
gradski misionar, koga je sreo šeest godina ranije.
― Još onda sam rešio da prihvatim vaš savet ― rekao mu je misionar ― i da se ozbiljno
posvetim molitvi za sinove. Dva meseca pošto ste vi otišli, pet od mojih šest sinova se obratilo
Hristu, a šesti sada ozbiljno razmišlja o tome.
Iz Diseldorfa, Milerovi su putovali niz Rajnu do Hajdelberga, Manhajma i onda do Beča, da
bi prisustvovali brojnim sastancima. Posetili su Budimpeštu i Prag. Prošli su kroz Lajpcig, na
putu do Halberštata, grada gde je Miler proveo mnogobrojne školske dane. Tu su se prošetali oko
katedrale gde se Miler po prvi put pričestio, šezdeset i dve godine ranije. Sledećeg jutra su se
odvezli do Kropenšata.
»Ovaj put mi izgleda isto kao kad sam bio dečak,« Miler je rekao Suzani, »jedino što su tamo,
na drugoj strani gde su voćke, nekada rasle topole«.
Bio je ovo prvi Milerov dolazak u Kropenštat od detinjstva. Tu je održao dva sastanka u
velikoj dvorani. Meštani su se sakupili da čuju ovog znamenitog čoveka, koij je poticao iz
njihovog grada i njegovu priču o svom životu i radu. Miler je našao kuću u kojoj je rođen još
uvek čitavu. Imao je priliku da pokaže Suzani i kuću u Hajmerzlebenu, u koju se njihova
porodica uselila kada je njemu bilo četiri godine.
Iz Hajmerzlebena su otputovali u Berlin, gde su ga čekali sastanci sa velikim brojem ljudi i
tada veoma popularni ― salonski sastanci. U Dancingu Miler je sreo dva prijatelja iz studentskih
dana u Haleu. Obojica su bili pastori već pedeset godina. Za Božić, u Kenigsbergu, Miler se
obratio velikom skupu od tri hiljade ljudi, koji su došli tog jutra da ga čuju u Traghajmer crkvi.
Krajem decembra ukrcali su se u pruski voz koji ih je vozio do Petrograda. Bili su smešteni u
udobna, zagrejana spavaća kola. Ujutro su se probudili i zapazili da putuju kroz »ogromnu
snežnu divljinu«. U Petrogradu na stanici su ih čekali Njeno veličanstvo princeza Liven i
pukovnik Paškov, oficir u carskoj gardi, imućni plemić koga je Miler opisao kao »jednog od
najaktivnijih hrišćana u celom tom ogromnom carstvu«.
»Da li biste hteli da ostanete kod mene dok ste u Rusiji?« Pitala je princeza, koju je Suzana
opisala kao dragu sestru u Gospodu.
 »Pošto mi retko prihvatamo pozive da odsednemo kod prijatelja« rekao je Miler »zato što mi
je potrebno što više odmora i vremena za sebe, mi smo se zahvalili na pozivu, i pošli u hotel gde
smo boravili dve noći. Ipak, uviđajući veliku princezinu želju da budemo njeni gosti, i da bi bila
veoma razočarana da smo i dalje odbijali njenu gostoljubivu ponudu, u ponedeljak prvog
januara, prešli smo u njenu kuću, gde smo bili ljubazno ugošćeni više od jedanaest nedelja«.
Princeza je Milerove smestila u sobu poznatu kao Malahit dvorana, zbog svojih
veličanstvenih polica iznad kamina, stubova i lukova od malahita. 8 Uprkos sjajnog i raskošnog
nameštaja, Milerov boravak u Petrogradu nije bio ni prazan, ni bez uzbuđenja. Propovedao je
šesnaest puta u Britanskoj i Američkoj crkvi; osam puta na nemačkom u Nemačkoj reformiranoj
crkvi, jedanaest puta na nemačkom u Moravskoj crkvi. Održao je tri sastanka za Šveđane u
Britanskoj i Američkoj crkvi sa prevodom na švedski. Posetio je tri sastanka za pastore, održao
pet velikih salonskih sastanaka u kući pukovnika Paškova. Takođe je vodio dva susreta kod grofa
Korfa (Korff) i održao trideset pet kod princeze Liven. Povrh svega, primao je posetioce i
znatiželjne svaki dan, i imao oko četrdeset privatnih razgovora sa malom grupom hrišćanskih
radnika. Govorio je po bolničkim sobama i dečijim domovima.
Tolstoj je u svojoj knjizi Vaskrsenje opisao opčinjenost petrogradskog društva salonskim
sastancima kasnog devetnaestog veka. Neklidova (Nekhlydov) tetka, grofica Katarina Ivanova je
opisana kao »vatreni slebenik doktrine koja uči da je vera u iskupljenje osnova hrišćanstva«.
Tolstoj je opisao elegantne kočije koje su dovozile verne na sastanak, koji se održavao u
grofičinoj balskoj dvorani.

Dame u svili, plišu i čipki, sa perikama, steznicima utegnutih strukova i veštačkih oblika
sedele su u luksuzno nameštenoj balskoj dvorani. Među damama su bili i muškarci u
uniformama i večernjim odelima. Pet ili šest od njih su niže klase: dva vratara, dućandžija,
lakej i kočijaš. Propovednik, krupan čovek sa kosom koja je počela da sedi, govorio je na
engleskom, a tanka devojka sa naočarima prevodila ga je brzo i dobro. Rekao je da su naši
gresi tako veliki, i kazna koju zaslužuju toliko velika i neizbežna da je nemoguće živeti i
čekati na nju.

Moguće je da se Tolstojev prilično nesimpatičan portret Kizevetera (Kiesewetter) temeljio na

Milerovom liku. Ali više je moguće da je to, ipak bio dr F. V. Bedeker (F. W. Beadeker), rođak
»Bedeker« iz Kontinentalnog vodiča ― čuvene knjige, u kojoj se nalazi i nekoliko njegovih
vodiča. Bedeker, čiji je dom bio u Veston-Super-Meru, bio je od 1860-tih blizak prijatelj sa
Milerom i, u svojim čestim posetama u Petrogradu, odsedao je kod princeze Liven. On je često
pričao kako je u Moskvi razgovarao sa grofom Tolstojem o Engleskoj i životu u Rusiji.
Miler je od ruskog ministra unutrašnjih poslova dobio dozvolu da propoveda po nemačkim
crkvama u Petrogradu, a takođe i u švedskim i britanskim crkvama. Dozvolu koju je dobio od
ministra Miler nije mogao da razume, jer je bila na ruskom ― ali, rečeno mu je, da mu je dato
željeno odobrenje. U petak uveče, 9. februara, Milerovi su imali ne baš prijatnu posetu kod
princeze Liven. Bila je to policija.
― Od vas se zahteva da se sutra pojavite kod šefa policije!
Sledećeg jutra, šef policije se učtivo ponašao prema Mileru, rukovao se i skoro izvinjavao
zbog svog postupka.
― Optuženi ste da ste držali sastanke na kojima se prevodilo na ruski, za šta niste imali
dozvolu od ministra za unutrašnje poslove.
8
malahit ― teški zeleni kamen, predivan kada je uglačan, vađen iz Urala
 Od tog doba policija je zaustavila okupljanje u kući pukovnika Paškova. Nekoliko godina
kasnije, car Aleksandar III proterao je pukovnika Paškova u Sibir, zbog njegovog upornog
evangeliziranja, salonskih sastanaka i deljenja traktata.
Milerovi su zaključili da je hladnoća ovde mnogo veća nego u Kanadi i Sjedinjenim
Državama. Ipak, nisu dozvolili vremenskim prilikama da ih spreče u njihovoj potrazi za malo
avanture. U martu su, na saonicama, posetili naselje Laponaca koji su logorovali na zaleđenoj
Nevi. Gospođa Miler je zapisala:

Grupa Laponaca (obučenih u kožu i krzno, sa toplijom stranom okrenutom unutra, izgledali su
uredno u svojoj odeći) stajala je blizu šatora. Oni ne nose donje rublje (tako nam je rečeno),
nikada se ne peru niti menjaju svoju odeću, jedino u slučaju ako im ona otpadne od prljavštine
i neprestane upotrebe. Unutrašnjost laponske kolibe na ledu takođe je bila jadna i neugledna.
Sastoji se od šatora načinjenog od koža, sa krznom okrenutim unutra. Na vrhu je otvor koji
ima dvostruku ulogu, i dimnjaka i prozora. Metalna posuda sa čorbom visila je okačena iznad
vatrice u sredini šatora. Ledeni patos je bio pokriven krparama. Uglavnom, u njoj je sve bilo
odbojno.

U Englesku su se vratili preko Poljske. Najznačajniji trenutak njihove posete Poljskoj je bio
Milerov uspeh da dodirne srca građana Lođa, jednog industrijskog grada. Posle nedelju dana
ispunjenih čestim sastancima u gradu, Miler je primio poruku, čiji prevod ovako glasi:

Ja i skoro svi građani ovog mesta, u ime Gospoda Isusa, usrdno vas molimo da budete tako
ljubazni i ostanete sa nama do sledeće nedelje. U ime mnogih hiljada zahvaljujem vam za
službu.

Broj posetilaca na Milerovim sastancima se povećao sve do broja kojeg je Nemačka

baptistička crkva mogla da primi, oko hiljadu dve stotine ljudi. Gospođa Miler je zapazila da »su
i propovedi takođe bile predmet razgovora u fabrikama, javnim ustanovama, i u mnogim
porodicama«. Tako su oni produžili svoju posetu koliko god su mogli.
Vrativši se u maju u Englesku, Miler je propovedao sedam puta na prepunoj Maldmej
konferenciji. Kada su se u junu vratili na Ašli Daun, velika grupa dece koja ih je srdačno
dočekala, ganula je Milera do suza.
Milerovi su napustili Tilberi brodom Sijam koji ih je vodio u Madras, Indiju, u septembru
1883. godine. Kročili su na Madras Pjer krajem oktobra. U tom gradu Miler je propovedao
mnogo puta, uključujući i propoved pred četiri hiljade Indijaca u Slobodnoj crkvi Škotske.
Zaposlili su jednog Indijskog slugu pod imenom Abraham da putuje sa njima kroz Indiju;
Abraham je umeo da govori hindustanski, tamilski i kanarejski.
U decembru ih je »tonga« ― pokrivena kola sa dva točka koja vuku poniji ― odvezla na
Nilgiri brda u Kunur. Potom su otputovali do Benaresa, glavnog hinduističkog svetog grada, gde
su ostali sa pastorom Džonom Hjuletom (Rev. John Hewlett) iz Londonskog misijskog društva.
Da bi razgledali grad morali su ranije da krenu kako bi izbegli podnevnu vrućinu. Tako su 22.
februara ustali u pet i krenuli, otvorenim kolima, u vožnju kroz grad i njegova predgrađa. Posetili
su poznatu hinduističku školu filozofije, gde se nalazilo mnogo brahmana, učitelja i njihovih
učenika koji su bili veoma zauzeti. Zatim su se ukrcali na mali parobrod i krenuli na put duž reke
Gang, sa koje su mogli da vide grad. Videli su brojna ceremonijalna kupališta i mesta za lomače,
gde su spaljivani mrtvaci; hramove, džamije, svete bunare. Posmatrajući okolinu sa palube,
ugledali su tri leša koja su plovila niz reku, na kojima su stajale vrane i kljuvale meso.
― Indijska sirotinja ne može da pribavi sebi drvo da bi spalila svoje mrtve ― rekao je vodič
― i zato ih bacaju u reku.
U Alhabadu i Agri, gde su mogli da posete Tadž Mahal, Milerov intenzivni program se
nesmetano odvijao. Posle susreta sa sir Čarlsom Ečinsonom (Sir Charles Aichison) u zgradi
vlade u Lahoru, Milerovi su otputovali u Delhi i Punu. Rano ujutro su se odvezli na Parbuti, brdo
udaljeno četiri milje od Pune. Izašavši iz kola u podnožju brda, uputili su se na vrh brda da bi se
divili pogledu. Na vrhu se nalazi hram u kome je kip Šive i drugih bogova i boginja. Njihov
vodič, Hindus, im je pričao o tim božanstvima kada ga je prekinula Suzana, koja nije imala dlake
na jeziku, i nije bila zainteresovana za proučavanje drugih religija.
― Mi ni najmanje ne verujemo u Šivu ― rekla je ― već u istinitog i živog Boga, koji je
stvorio nebo i zemlju i koji je poslao svoga Sina da umre za sirote izgubljene grešnike, kao što je
objavljeno u Svetom pismu.
― I ja isto tako verujem u vrhovno Biće ― rekao je vodič.
― Da li ste ikada čuli o Hristu?
― Nikada.
― Onda morate da upitate nekog misionara da vas nauči istini o Isusu Hristu, jer bez vere u
Njega, nikada nećete otići u nebo.
― Moraću da se potrudim da saznam o Njemu ― rekao je vodič ― moram da pokušam,
moram.
Naporan program u Bombaju doveo je kraju putovanje po Indiji. Pre nego što su otišli, Suzana
je primila pismo koje se odnosilo na Milera »koga volje hiljade u Indiji i verujem stotine hiljada
u drugim zemljama«.
Početkom maja su pozvali u goste slugu Abrahama i nerado se sa njim oprostili, da bi se
potom ukrcali na brod Indus koji je plovio za Aden, a zatim kući. Petog juna su uhvatili
ekspresni voz iz Padingtona, koji je u Bristol stigao za dva i po sata. Na kraju su stigli kući u
sirotište br. 3, posle putovanja od preko dvadeset hiljada milja.
Sledeća tri putovanja su bila po britanskim ostrvima.
Četrnaesto putovanje je odvelo Milerove, preko Sjedinjenih Država, u zemlje koje ranije nisu
posetili. Dvadeset i trećeg januara 1886. godine, otplovili su na brodu Australija za luku Port
Džekson, u Sidneju. Tamo su boravili u Perijevom hotelu sve do početka marta. Miler je održao
mnogo sastanaka. Sir Alfred Stivens (Sir Alfred Stevens) ga je predstavio Lordu Karingtonu
(Lord Carrington), guverneru Novog Južnog Velsa, a takođe je bio pozvan i kod sir Džejmsa
Martina (James Martin), vrhovnog sudije Sidneja.
Sledeća zaustavljanja na putovanju su bila u Baterstu i Melburnu, gde se Miler dva puta
obratio skupu od tri hiljade ljudi u kraljevskom pozorištu. Jednom prilikom, Miler je propovedao
pred oko pet hiljada ljudi u Gradskoj kući, u Melburnu.
U avgustu su otputovali na Javu, pa u Hong Kong (gde je održao mnogo sastanaka), zatim u
srce Kine, na sastanke u Šangaju, Hankou i Nanđingu. U ovoj poseti Kini, Miler je sreo Hadsona
Tejlora i mnoge misionare koji su sa njim radili u Kineskoj unutrašnjoj misiji. Tu misiju je Miler
mnogo godina finansijski podržavao, i u dobrim i u lošim vremenima. U Japanu mnoštvo ljudi je
došlo da čuje Milera u Jokohami, Tokiju, Kobeu, Kijotu i Osaki.
Sledeće Džordžovo i Suzanino putovanje (od avgusta 1887. do marta 1890.) je bilo poslednje
koje ih je odvelo izvan evropskih obala. Preko Sjedinjenih Američkih Država otputovali su do
Adelejda u Australiji, a zatim na Tasmaniju, gde je Miler održao mnogo sastanaka za vreme
boravka od nekoliko meseci. Na Novom Zelandu njihovo putovanje je počelo sa serijom
sastanaka u Kvinstaunu. Zatim su uhvatili voz u Kingstonu za Dandin. Nasuprot njih, u
dugačkom salonskom vagonu sedeo je gospodin sa novinama u rukama. Počeo je saputnicima
naglas da čita iz novina:
― Pastor Džordž Miler iz Bristola u Engleskoj ― čitao je ― trebalo bi da poseti Dandin. Sve
bih dao da mogu da ga vidim!
― Gospodin Miler sedi nasuprot vama ― rekao je putnik sa željom da pomogne.
Dotični gospodin je bio oduševljen. Skinuo je šešir, toplo se rukovao sa Džordžom i
Suzanom, i započeo dug razgovor za koji su, kako je Suzana primetila, »ostali putnici izgleda bili
veoma zainteresovani«.
U Dandinu su odseli u Grand hotelu. Svi Milerovi sastanci su bili vrlo posećeni, uključujući i
one u velikoj Garison dvorani, koja je primala blizu tri hiljade ljudi. Putovanje po Novom
Zelandu odvelo ih je u Port Čalmers, Oamaru, Timaru i Velington. Ponedeljka 27. februara 1888.
jedne velingtonske novine objavile su da je, »juče uveče pastor Džordž Miler iz Bristola u
Engleskoj, propovedao u Operi, najvećem skupu ljudi koji se ikada smestio u toj zgradi i ne
samo da su sedišta bila popunjena, već su stotine bile prinuđene da stoje«. Za vreme svoje treće
posete Sidneju, Miler je propovedao osamdeset i šest puta.
Krajem decembra stigli su u Kalkutu, odakle su počeli svoje drugo putovanje po Indiji. Opet
su unajmili jednog indijskog slugu da ih prati na njihovim putovanjima ― ovog puta to nije bio
Abraham, već Džon Natanijel (John Nathaniel), rođen u Madrasu. Miler je naporno radio u
Kalkuti, propovedajući mnogo puta, uprkos vrućini koja je bila velika, čak i za Indiju. Komarci
su bili pretnja i danju i noću. Iako su ih kuliji neprestano rashlađivali u salonu, trpezariji, pa i
noću u spavaćoj sobi, ipak ih to nije moglo rashladiti.
Miler je imao osamdeset i tri godine i Suzana je sve više brinula za njegovo zdravlje.
― Moraš potražiti savet lekara ― rekla je Džordžu.
― Zbog jake vrućine ― rekao je lekar Mileru ― ako to zaista nije nužno, ne smete više ni
dana da ostanete u Kalkuti. Ako ostanete, rizikovaćete svoje živote.
Tako su vozom napustili Kalkutu 29. aprila u pola pet. Ali već je bilo kasno. Miler se veoma
razboleo. Suzana je mislila da će Džordž da umre. U tom kraju nije bilo ni hotela, ni železničkih
stanica sa bilo kakvim udobnim smeštajem.
Miler je ležao na dugačkom sedištu njihovog kupea, boreći se za vazduh. Suzana je stavila
jastuče ispod njegove glave. Otvorila je sve prozore i iznova ga hladila. Ubedila ga je da popije
malo vina i vode i da pojede nekoliko sendviča.
― Sada pokušaj da spavaš ― rekla je.
Zaustavili su se na stanici.
― Molim te donesi šolju čaja za g. Milera ― zamolila je Suzana Džona Natanijela ― ili čašu
limunade.
Suzana se usrdno molila i trudila da se Miler održi u životu sve dok nisu stigli u Damukdea
Gat u devet uveče. Opipavši Milerov puls, i uverivši se da je dobar, Suzana se ohrabrila te su se
ukrcali na trajekt. Našla je dve stolice koje su dobrodošle da bi njen muž osetio svežinu
povetarca koji je dolazio sa Ganga. Iskrcali su se u Sara Gatu.
Na stanici je Džon Natanijel obezbedio udobna spavaća kola u sledećem vozu. Miler je
spavao. U Silgari su stigli sledećeg jutra u devet. Odatle su otputovali parnim tramvajem do
Himalajskih planina, do Dardžilinga gde je Miler prenesen u rikši. Dva nepalska kulija su odnela
Suzanu u nosiljci, na svojim ramenima, duž strmog, dugačkog puta do Rokvila. Tu, u pansionu,
u finom kraju sa lepim pogledom na Himalaje, Miler se oporavio.
 23

Zadivljen Njegovom
dobrotom

Z A vreme nekih putovanja, pisao je Miler, mnogo nedelja smo bili izloženi hladnoći od 45
do 48 stepeni ispod nule, a nekada vrućini od 32 do 43 stepena. Sve su to bile
neprijatnosti koje smo morali da iskusimo da bismo saznali njihovu potpunu snagu. Teške
nevolje smo doživljavali na moru, kada su nas često sustizale velike bure, pa čak i tajfun.
Kopnom smo morali da putujemo dugo, nekada po dvadeset ili trideset sati bez prekida. I nismo
samo jednom putovali vozom neprekidno po šest dana i noći. Iako smo, sve u svemu, imali
odličan smeštaj za vreme naših dugih putovanja, ipak smo po neki put bili prinuđeni da se
zadovoljimo i nekim neugodnijim smeštajem. Dva puta su nas insekti veoma namučili, iako smo
bili u najboljim kabinama parobroda prve klase. U Sjedinjenim Američkim Državama, Novom
Južnom Velsu, Cejlonu i Indiji komarci su bili veoma neprijatni. Na dva prvoklasna parobroda
bilo je toliko pacova, da su noću pretrčavali preko nas. Ali ipak, do sada nam je Bog uvek
pomagao i ne sumnjamo da će nam pomoći do kraja.
I stvarno im je pomagao. Uskoro posle onih dana kada je bio na ivici smrti u vozu od Kalkute
do Dardžilinga, Miler je bio u stanju da nastavi, za njega uobičajen, spisak obaveza. Nastavio je
redovno da propoveda, drži predavanja, vodi biblijska čitanja i piše pedeseti godišnji Izveštaj
Instituta za poznavanje Svetog pisma.
Putovanje po Indiji ih je odvelo u Simlu, Musori, Dehra Dan, Agru, Kaunpur i Alhabad gde je
Miler propovedao pred sedam hiljada domaćih hrišćana iz pet različitih crkava, koji su se u
bratskoj ljubavi i zajedništvu, okupili pod otvorenim nebom.
U Džubulpuru, Miler je primio telegram od svoga zeta Džona Rajta ― Milerovo jedino dete,
Lidija Rajt umrla je 10-og januara 1890. u svojoj pedeset i osmoj godini. Miler nije imao
nikakvog nagoveštaja o njenoj bolesti, i on je tu novost opisao kao »težak udarac«. Ali uteha je
došla iz stihova u Rimljanima 8:28: »A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji
su pozvani po Njegovoj nameri«. Milerovi su odlučili da se vrate u Englesku, prvim
odgovarajućim parobrodom koji je išao iz Bombaja.
Čak i u Bombaju ― dok je čekao da brod krene ― Miler je propovedao petnaest puta, i
jednom na nemačkom, mornarima na pruskom ratnom brodu. Kada se vratio u Bristol imao je
»veliki razlog za slavljenje Boga, jer je cela služba išla tako dobro pod upravom (ožalošćenog)
gospodina Rajta«.
Više od četiri meseca, leta 1890. godine Miler je radio na Ašli Daunmu. Odmor u je bio preko
potreban, pa su zato on i Suzana pošli iz Engleske u avgustu, da bi putovali duž reke Rajne, kraj
živopisnih ruševina, smeštenih usred šumskih predela. U Hajdelbergu, odmoran i okrepljen,
Miler je propovedao mnogo puta u Nemačkoj evangelikalnoj crkvi. Svoj odmor je pretvorio u
razvučeno putovanje, tokom kojeg je propovedao na velikim skupovima u Nemačkoj i
Švajcarskoj.
Pomerajući se ka istoku, Miler je propovedao u Beču gde se sreo sa svojim prijateljom F. V.
Bedekerom. Miler je položio ruke na glavu šezdesetosmogodišnjeg dr Bedekera.
»Nebeski Oče,« molio se Miler, »pošalji svoga dragog slugu u posebnu službu progonjenoj
braći. Predajem ga Tvojoj brizi punoj ljubavi«.
Prethodnih godina Ruska pravoslavna crkva je odlučila da sa baptistima, štundistima i onima
koji slede »paškovljevu jeres« treba surovo postupati. Pukovnik Paškov je jedan od hiljade onih
koje su proterali u Sibir preko Kavkaza, ili u druge udaljene krajeve Carevine. Bedeker je
putovao duž Sibira i na ostrvo Sakalin, posećujući i hrabreći grupe progonjenih hrišćana.
Putujući južno, dalje prema Italiji, Miler je propovedao u Firenci, Rimu i Napulju. U maju su
on i Suzana stigli natrag u Englesku i odmah otputovali za Ašli Daun, posle odsustva koje je
trajalo dvadeset i jedan mesec.
Putovanja su bila završena. Za sedamnaest godina Džordž i Suzana su prešli oko dvesta
hiljada milja, posetivši oko četrdeset i dve zemlje. Sada je Miler imao osamdeset i sedam godina.
Finansijska godina koja se završila nekoliko nedelja pre Milerovog povratka na Ašli Daun ―
u maju 1892. ― bila je druga godina u istoriji sirotišta, u kojoj je rashod prevazilazio prihod.
Prvi put se to desilo 1881-2. kada su troškovi za rad sa decom prevazišli prihod za skoro pet
stotina funti. Ali nešto manje od mesec dana pre početka nove finansijske godine primili su
količinu novca koja je došla od isplate nasledstva; suma je bila tri puta veća od manjka ―
pojavila se tačno pred izdavanje godišnjih obračuna.
Ovaj drugi slučaj, kada je izlaz bio veći od ulaza bio je kada su troškovi iznosili skoro dve
hiljade funti. Šesnaest nasledstava koja su bila ostavljena i još neisplaćena, mogla su se svakog
časa unovčiti, i vredela su skoro tri hiljade funti. Pored toga, sirotištu je ostavljeno između
četrdeset i pedeset drugih nasledstava, a vrednost im je bila skoro dve hiljade i šest stotina funti,
ali njihova isplata je zavisila od pokojnikove udovice ili drugih rođaka. Dalje, pet sirotišta na
Ašli Daunu su izgrađena za stotinu i pedeset hiljada funti, i nijedno nije bilo opterećeno dugom.
Konačno, Institut je posedovao oko devetnaest jutara vredne zemlje, pogodne za izgradnju, čija
je cena dostizala hiljade funti. N osnovu svega ovoga, Miler ne bi imao ni najmanje problema da
uzme pozajmicu od banke na kratko vreme da bi pokrio manjak.
S druge strane, Miler nije hteo da ostavi čak ni utisak da je u dugu. Pisao je: »Gospodnji
postupci prema nama, tokom prošle godine, pokazuju da je Njegova volja da radimo svoj posao i
mi čekamo na Njegovo uputstvo kako, i u kojoj razmeri ovo treba da se uradi, jer mi imamo
samo jedan jedini cilj sa ovom ustanovom, a to je slava Božija. Kada sam je osnovao jedan od
glavnih principa je bio taj ›da nema ulaženja u dugove zbog proširivanja posla‹. Sa tim stavom,
mi ne možemo dalje da nastavimo posao, ako nemamo dovoljno sredstava za tekuću potrebe«.
Jedino je do smanjenja posla došlo u vezi dnevnih škola. Krajem jula 1882. godine Miler je
saopštio da će većina domova i stranih dnevnih škola biti zatvorena 31. oktobra. Škola u Purtonu,
u Glosteširu, čije je prostorije posedovao Institut i gde su se pripremali mladi nastavnici za rad
na Ašli Daunu, nastavila je sa uobičajenim radom. I sve španske i italijanske škole, kao i tri iz
Velike Britanije nastavile su da postoje nezavisno od IPS-a. Institut im je pomagao kad god je
mogao. Nedeljne škole su bile podržavane kao i obično. Za poslednjih nekoliko meseci molitve,
Miler i njegovi pomoćnici su konačno uvideli, da je Božija volja da se posao sa decom dalje ne
širi. Miler je prvo kupio više od deset jutara zemlje na kojoj je planirao da sagradi još dva
sirotišta, naspram broja 4 i broja 5. Međutim, u martu 1883. godine, prodao je tu zemlju za
hiljadu funti po jutru i tao zaradio skoro deset i po hiljada funti.
 Krajem veka socijalni problemi koje je Miler pokušavao da ublaži, počeli su da se bolje
rešavaju, jer su vođe nacionalne svesti, kao što su bili Čarls Dikens i Erl od Šaftsberija (Earl of
Shaftsbury) skrenuli pažnju cele zemlje na brigu o deci. Pored Milera i drugi su se bavili tim
problemom ― Bernardo, Fegan, Dečije društvo anglikanske crkve itd. Sledeći Milerov primer,
sistem prihvatanja dece u domove izborom pretplatnika, karakterističan za osamnaesti vek, u
potpunosti je nestao.
Suzana Miler je sada imala sedamdeset i tri godine. Trinaestog januara 1894. godine, bez
ikakvog nagoveštaja Milerov dnevnik nam saopštava da je:

Božija volja da uzme k sebi moju dragu suprugu, posle dvadeset i tri godine i šest nedelja
života sa njom, koju mi je On podario. Milošću Božijom, iako nisam bio baš savršeno
zadovoljan ovom odlukom, ipak sam ljubio ruku koja me tuče i toga trena sam čeznuo za
ponovnim ispunjenjem reči da »znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro« (Rim.
8:28).

Miler je ponovo bio udovac. »Moja usamljenost,« pisao je, »posle šezdeset i dve godine i pet
meseci srećnog bračnog života, sve je veća i veća. Ali bez prestanka slavim Boga za ono što mi
je dao, što mi je ostavio dugo vremena i ono što mi je sada uzeo, jer sve je to dobro za mene.
Neprestano se divim Božijoj ljubavi prema meni i u ovoj stvari, kada je u potpunosti, moju
voljenu pokojnicu oslobodio od svih telesnih i duhovnih slabosti. Učinio me je neizrecivo
srećnim u Njegovom prisustvu. On je savladao moju usamljenost i dao mi više od podrške«.
Završivši poslednje putovanje, Miler je retko napuštao Bristol. Sada kada je ostao sam,
otkazao je stan u Pavlovoj ulici 21 i preselio se u sirotište br. 3 na Ašli Daunu, koje je postalo
njegov dom do kraja života.
U septembru 1895. godine, Miler je za svoj devedeseti rođendan u Betezdi primio poklon.
― Moj glas je jači ― rekao je u svom govoru zahvalnosti ― pre nego što je bio pre šezdeset i
devet godina i moje mentalne sposobnosti su bolje nego što su ikada bile.
Toga dana je zapisao u svoj dnevnik da »moj um je bistriji i sposobniji za posao nego u doba
kada sam polagao ispite na univerzitetu u martu 1825. godine (sedamdeset i jednu godinu
ranije)«.
Još uvek je učestvovao u jutarnjim nedeljnim službama u Betezdi, Alma ulici i Stouks Kroft
crkvi. Više nije propovedao na večernjim službama, iako je i dalje nastavio da upravlja
sirotištem, i piše godišnje Izveštaje.
 24

Dragoceno iščekivanje

P OČETKOM leta 1897. godine, Čarls Parsons (Charles Parsons) je posetio Milera u
njegovoj radnoj sobi, u sirotištu br. 3. Miler ga je dočekao, srdačno se rukujući.
― Dobro došli! ― rekao je.
― Dakle, uvek ste nalazili da je Gospod veran u Svojim obećanjima? ― upitao je Parsons.
― Uvek ― odgovorio je Miler. ― Nikada me nije izneverio! Za skoro sedamdeset godina
svaka potreba, u vezi ovog posla bila je ispunjena. Siročad, od prvog do poslednjeg, a bilo ih je
devet i po hiljada, nikada nisu ostala bez obroka. Nikada! Stotinu puta smo počinjali dan bez i
jednog penija u ruci, ali nebeski Otac bi nam slao namirnice u trenutku kada zaista nismo imali
pošten obrok. Za vreme svih tih godina, imao sam privilegiju da se pouzdam u Boga, u živoga
Boga i samo u Njega. Milion i četiri stotine hiljada funti mi je stiglo kao odgovor na molitvu.
Jedne godine nam je trebalo više od pedeset hiljada funti. Novac je stigao u vreme kad je bio
najpotrebniji.
Nijedan čovek na zemlji ne može da kaže da sam ikada zatražio od njega i jedan jedini peni.
Nismo imali ni odbore, ni sakupljače, ni glasanje, ni stalne izvore prihoda. Sve je dolazilo kao
odgovor na molitvu vere. Moje pouzdanje je bilo samo u Boga. On ima mnogo načina da
pokrene ljudska srca, širom sveta da bi nam pomogli. Dok se ja molim, On govori pojedincima
na ovom ili nekom drugom kontinentu da nam pošalju pomoć. Baš neko veče, dok sam
propovedao, jedan gospodin je ispisao ček na veliku sumu novca za siročad. Uručio mi ga je
posle završetka službe.
― Čitao sam o vašem životu g. Miler, i primetio sam da je ponekad vaša vera bila na velikoj
probi. Da li je tako i sada?
― Moja vera je na probi sada više nego ikada, moje teškoće su veće nego ranije. Pored toga
što smo odgovorni za finansije, imamo stalno obavezu da nalazimo odgovarajuće pomoćnike,
zatim da redovno obezbeđujemo posao hiljadama mladih ljudi koji odlaze iz sirotišta. Osim toga
naši fondovi su često bili skoro ispražnjeni. Jednom smo došlo skoro do kraja zaliha; pozvao sam
moje drage saradnike da se okupe i rekao im: »Molite se braćo, molite se!« Neposredno posle
toga, stiglo nam je sto funti, zatim dvesta, a nekoliko dana kasnije primili smo hiljadu i po funti.
Ali, mi uvek moramo da se molimo i uvek da verujemo. O, kako je divno pouzdati se u živoga
Boga, jer On je rekao: »Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti!« Očekujte velike stvari od
Boga i velike stvari ćete imati. Nema granica onome šta Bog može da učini. Neka je večno
hvaljeno Njegovo slavno ime! Slava Mu za sve! Hvala Mu za svaku stvar! Hvalio sam Ga
mnogo puta kada mi je poslao peni, hvalio sam ga i kada mi je poslao dvadeset hiljada funti.
― Pretpostavljam da nikada niste razmišljali o nekom rezervnom fondu?
― To bi bila najveća glupost ― kategorično je odgovorio Miler. ― Kako bih mogao da se
molim kad bih imao rezerve? Bog bi rekao: »Iznesi ih napolje, iznesi napolje te rezerve Džordže
Mileru!« O ne, nikada nisam pomislio na tako nešto! Naš rezervni fond je na nebesima. Bog, živi
Bog nam je dovoljan. Pouzdao sam se u Njega i za jedan zlatnik, a pouzdao sam se i za hiljade;
moje pouzdanje nikada nije bilo uzaludno. »Blago čoveku koji se pouzdaje u Njega!«
― Znači nikada niste pomislili da štedite za sebe?
Čarls Parsons nikada nije zaboravio način na koji je Miler odgovorio na ovo pitanje. Do tog
trenutka, Miler je sedeo naspram njega sa sklopljenim rukama i očima koje su izgledale tihe,
smirene i zamišljene. Skoro sve vreme bio je pognut napred, s pogledom uperenim u pod. Ali na
ovo pitanje, on se uspravio i gledao nekoliko trenutaka u Parsonsovo lice. »Bilo je nečeg
veličanstvenog u tim bistrim očima,« sećao se Parsons, »očima koje su bile naviknute na
duhovne vizije i na poniranje u dubine Božijih stvari«. Parsons nije bio siguran da li se pitanje
učinilo Mileru kao neumesno, ili je ono dotaklo ostatke Milerovog »starog ja«. U svakom
slučaju, činilo se kao da je pitanje uzbudilo njegovo celo biće.
Posle male pauze, za vreme koje je »Milerov izraz lica bio kao da je propovedao, oči su mu
sevnule«, otkopčao je sako i iz džepa izvukao svoj stari, staromodni novčanik, sa pregradama u
sredini koje su odvajale različite vrste novčića. Pružio ga je Parsonsu.
― Sve što posedujem u ovom novčaniku ― svaki peni! Da sačuvam za sebe! Nikada! Kada
bih dobio novac za ličnu upotrebu, ja bih ga prosledio Bogu. Jednom mi je stiglo više od hiljadu
funti, ali takve poklone ja ne uzimam kao da su moje vlasništvo ― oni pripadaju Njemu, Onome
čiji sam i Onome kome služim. Da sačuvam za sebe! Nisam se usudio, jer bi to bilo nečasno pred
mojim Ocem ljubavi, milosti i sveg bogatstva.
Parsons je vratio novčanik Mileru, koji mu je posvedočio o sumi u njemu.
― Koliko vremena provodite na kolenima?
― Manje-više svaki dan ― odgovorio je Miler. ― Ali ja živim u duhu molitve. Molim se i
kada hodam, kada ležem i ustajem. Odgovori stalno pristižu. Hiljade i desetine hiljada puta
primio sam odgovor na svoje molitve. Jednom kada postanem ubeđen da je stvar ispravna i na
slavu Božiju, molim se za to sve dok ne primim odgovor. »Džordž Miler nikad ne odustaje!«
Miler je ustao sa stolice i obišao sto.
― Hiljade duša je bilo spaseno kao odgovor na molitvu Džordža Milera. On će sresti hiljade,
da, desetine hiljada na Nebu!
Nastala je kratka pauza. Parsons je ćutao.
― Najvažnija stvar je ― nastavio je Miler ― da nikada ne odustajemo dok ne dobijemo
odgovor. Ja se molim već pedeset i dve godine, svaki dan za dva čoveka, sinove moga prijatelja
iz mladosti. Oni još nis obraćeni, ali biće! Kako bi moglo da bude drugačije? Obećanja Jehove se
ne menjaju i ja se oslanjam na tu činjenicu. Velika greška dece Božije je u tome što ona ne ostaju
u molitvi; ne nastavljaju da se mole; nisu istrajna u molitvi. Ako nešto žele za slavu Božiju,
trebalo bi da se mole dok to ne dobiju. O kako je dobar, ljubazan, milostiv i snishodljiv Onaj sa
kojim sarađujemo! On mi daje ― meni toliko nedostojnom ― neizmerno više od onoga što sam
tražio ili mislio! Iako sam samo jadan, slab i grešan čovek, On je čuo moje molitve desetine
hiljada puta, i On me je upotrebio kao sredstvo da dovede još desetine hiljada, kako u ovoj tako i
u drugim zemljama. Ove nedostojne usne su objavljivale spasenje mnogim ljudima i mnogi su,
uzverovavši, zadobili večni život.
― Ne mogu, a da ne primetim način na koji govorite o sebi ― rekao je Parsons.
― Džordž Miler zaslužuje samo jedno ― pakao! Kažem vam brate da je to jedino što
zaslužujem. Ja sam zaista grešnik koji zaslužuje pakao, a spasen sam milošću Božijom. Iako sam
po prirodi grešnik, ja ne živim u grehu. Ja mrzim greh. Mrzim ga sve više i više. A svetost volim,
da, volim svetost sve više i više.
 ― Pretpostavljam da ste tokom svih ovih godina u vašem radu za Boga naišli na mnogo toga
što vas je obeshrabrilo?
― Naišao sam na mnoga obeshrabrenja ― odgovorio je Miler ― ali u svim tim vremenima
moja nada i sigurnost je bila u Bogu. Moja duša je počivala u Reči Jehovinog obećanja. O, kako
je dobro pouzdati se u Njega. Njegova reč se nikada ne vraća prazna. On umornome daje snagu,
a nemoćnoga jača. Ovo se takođe odnosi i na moju javnu službu. Pre šezdeset i dve godine
propovedao sam jednu, suvu, golu propoved, bez zadovoljstva ― kako meni, tako i drugima. Ali
mnogo godina kasnije, čuo sam devetnaest različitih slučajeva, u kojima su blagoslovi došli kroz
tu istu propoved.
Zatim je Miler iz druge sobe doneo Parsonsu svoju životnu priču i napisao posvetu. Dok je
Miler bio odsutan, Parsons je razgledao po radnoj sobi. Nameštaj je bio jednostavan i praktičan.
Na stolu je stajala otvorena Biblija, sa jasnim slovima bez beležaka. »Znači ovo je stan,«
razmišljao je Parsons, »u kome boravi jedan od duhovno najjačih ljudi današnjice ― čovek
posebno podignut da bi pokazao hladnom, račundžijskom, sebičnom pokolenju da su Božija dela
stvarnost, i da pouči Crkvu koliko može da postigne samo ako je dovoljno mudra da prihvati
ispruženu ruku Svemogućeg«.
Samo jednom, dok je Parsons bio sa Milerom, neko je pokucao na vrata. Miler je otvorio i na
vratima se pojavilo jedno siroče ― bila je to plavokosa devojčica.
― Draga moja! ― rekao je Miler ― Sada nemam vremena, ali sačekaj malo, pa ćemo
razgovarati.
Tog leta, koje je za Milera bilo devedeset i drugo, bila je obeležena, dijamantskim jubilejom,
duga vladavina kraljice Viktorije. Šesnaestog juna od gradonačelnika Bristola na Ašli Daun je
stigao poklon od pedeset funti. Poruka je glasila: »Od gradskog jubilarnog fonda, u svrhu
nabavke poklona za sirčad, za proslavu šezdeset godina srećne i napredne vladavine njenog
preuzvišenog veličanstva Kraljice«. Miler je s tim parama obezbedio deci iz svih pet sirotišta
posetu zoološkom vrtu u Kliftonu. Rekao je da su deca veoma uživala u poseti: »Pored
očekivanog zanimljivog i poučnog obilaženja životinja, deca su dobila čaj i mnoštvo prigodnih
đakonija«.
Dvadesetog juna 1897. godine je bila jubilarna nedelja i Miler je prekršio svoje odskorašnje
pravilo, tako što je propovedao na večernjoj službi u Betezdi. Kako je samo mnoštvo pomno
pratilo visoku, uspravnu priliku koja se približavala propovedaonici, i okrenula se da im govori!
Trebalo je to da bude propoved čoveka koji je osnovao Institut za poznavanje Svetog pisma, tri
godine pre nego što je mlada princeza postala kraljica; čoveka koji se brinuo za tridesetoro dece
u Vilsonovoj ulici, godinu i dva meseca pre princezinog krunisanja. Za proteklih šezdeset godina
njegovo ime je postalo sinonim za veru širom celog sveta. Bio je to čovek koji je tvrdio u pismu
Britanskom i stranom biblijskom društvu, da je pročitao Bibliju preko stotinu puta. Ovo je bila
služba koju je zaista vredelo čuti.
― Neka nam Gospod pomogne ― počeo je ― da večeras naša razmišljanja budu o kratkom,
ali dragocenom 23. psalmu: »Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati«.
Miler je počeo da tumači psalam stih po stih. Kada je došao do poslednjeg stiha, rekao je:
― A sada dolazimo do poslednjeg stiha. »Da! Dobrota i milost Tvoja pratiće me u sve dane
života moga, i ja ću počivati u domu Gospodnjem zadugo«. Siromašak je bio pozvan da bude
gost Bogatog. On dolazi i nalazi da je kod domaćina, veoma ugodno i srećan je. Tu je sve što on
može da poželi. I sada do kakvog zaključka on dolazi? ›O, kako je divno biti ovde! Ostaću ovde!
Nikuda dalje više neću ići!‹ Ovo nam govori šta dete Božije pronalazi u svom prijateljstvu sa
Hristom Isusom; i zato ne samo da može da kaže: ›Čaša je moja prepuna. Sreće sam pun!‹ već i
›Imam skoro toliko da više ne bih mogao podneti. Toliko je prijatan, toliko je predivan ovaj put
na kome sam, da ga nikada neću napuštati. U domu svog nebeskog Oca ostaću zauvek‹.
»Ovo je položaj u koji smo dovedeni kao Hristovi vernici. Do ovog rezultata dolazimo ako
iskreno idemo putevima Gospodnjim, i ako zaista predamo svoje srce Bogu. Nalazimo da je taj
položaj tako lep, tako dragocen ― čak i u ovom životu da prosto nemam želju da skrenem sa
puteva Gospodnjih. U našem prirodnom svetovnom stanju bez Boga, mi čeznemo za srećom, ali
je ne nalazimo. U tom životu nema ničega osim razočaranja, jer posle nekoliko sati sva sreća
ovoga sveta nestaje. Ali položaj na koji smo postavljeni verom u Isusa Hrista, ne osigurava nam
sreću samo za nekoliko dana, meseci ili godina. Taj položaj nam pruža sreću zauvek. I zato naše
srce govori: ›Ostaću na ovom putu, zato što sam srećan na njemu i nikada ga neću napustiti‹.
»Niti ću pomisliti na to, jer ― ›dobrota i milost Tvoja pratiće me u sve dane života mojega‹.
Od sada, pa zauvek biću srećan i prebivaću u prisustvu moga Oca. Više nikada neću ostaviti
Njegov dom jer uviđam da je veoma važno biti dete Božije«.
― U čemu je tajna vaše uspešne službe za Boga? ― neko je jednom upitao Milera.
― To je bilo dana kada sam umro, potpuno umro ― odgovorio je, pri čemu se savijao sve
niže i niže, sve dok nije skoro dotakao pod ― dan, kada sam umro Džordžu Mileru, njegovim
mišljenjima, pravima, ukusima i volji; kada sam umro svetu, njegovom odobravanju ili
prigovaranju; kada sam umro odobravanjima ili osudama, čak i braće i prijatelja. Otada sam težio
da budem onakav kakav Bog želi da budem.
Toga leta Milera su ubedili da uzme nekoliko nedelja odmora u Bišopstejtonu, u Devonu.
― Kakvih ima mogućnosti da se ovde služi Gospodu? ― upitao je te večeri kada je stigao.
― Ali vi ste do sada neprekidno radili. Zar nije vreme da se malo odmorite?
― Pošto sam sada slobodan od svojih uobičajenoh obaveza ― odgovorio je brzo Miler ―
onda moram na neki drugi način da služim Bogu, zato što je smisao moga života da slavim
Njega.
Tako su sastanci u Bišopstejtonu i Tejtonu, gde bi on mogao da propoveda, bili brzo
ugovoreni.
Miler se zatim vratio u Bristol, a lišće na Ašli Daunu je požutelo i ubrzo opalo. Leto je
ustupilo mesto zimi. U svojim odajama u sirotištu br. 3, Miler je neprestano radio i molio se.
Iako je vreme bivalo sve hladnije on se usuđivao da, s vremena na vreme, ode do Bristola da
propoveda. Jedne večeri te zime se okupila velika grupa ljudi da ga čuje u crkvi Old Market Strit.
Dok je govorio, bio je ispunjen Duhom Svetim.
»Moj odlomak je,« najavio je, »iz Plača Jeremijinog 3:22,23: ›Milost je Gospodnja što ne
izginusmo sasvim, jer milosrđa Njegova nije nestalo. Ponavlja se svako jutro; velika je vernost
Tvoja‹.
»I dok su sve stvari na zemlji podložne promeni,« rekao je u zaključku svoje poruke,
»dragoceni Isus naš prijatelj je ›isti juče, danas i zauvek‹. Ono što je On bio milionima godina
ranije, to je i sada. Ono što je bio kada je hodao Judejom, Samarijom i Galilejom, to je i sada ―
Njegovo srce je puno nežnosti, milosrđa i sažaljenja.
»Ako si najveći, najstariji i najokoreliji grešnik, i ako si grešio bez prestanka protiv svetla i
saznanja, i ako se sada pouzdaš u Hrista, zbog Njega će ti biti oprošteno, zato što je Hristova krv
moćna da ukloni i najveći greh.
»Moramo da shvatimo da sami sebi ne možemo da donesemo sreću. Hristos i samo Hristos
daje stvarnu i pravu radost. Ja govorim sedam jezika, i sa svim tim bih otišao u pakao da ne
znam Hrista ― Hrista i samo Hrista. O, kako je blaženo biti učenik Gospoda Isusa!
 »Ja sam zaista srećan starac ― zaista sam srećan! Šetam po sobi i kažem: ›Gospode Isusa, ja
nisam sam, jer Ti si sa mnom. Sahranio sam svoje žene i decu, ali Ti si ostao. Nikada nisam sam
ili usamljen pored Tebe i Tvoga osmeha, koji je bolji od samog života!‹«
U nedelju ujutru, 6. marta 1898. morski povetarc iznad ejvonskog tesnaca činio se manje
hladan. Stanovnici Kliftona tražili su prve znake dolazećeg proleća. Oni koji su kasnije stigli u
Alma Roud crkvu, brzo su primetili prisustvo najuglednijeg bristolskog građanina. Žarko su se
nadali da će i on nešto reći. I rekao je. Pre vremena koje je obično bilo određeno za lomljenje
hleba, vremešni svetac je ustao.
― Možemo li čitati iz šeste glave Isaije?
Pročitao je poglavlje i onda zamolio zajednicu da sa njim okrene evanđelje po Jovanu 12:37-
41.
»Isaija je rekao ovo zato što je video Isusovu slavu i govorio o Njemu! Ovaj poslednji stih,«
rekao je Miler, »pokazuje nam se da se ono što smo čitali u Isaiji u šestoj glavi, odnosi na slavu
našeg dragog Gospoda Isusa Hrista. U celom božanskom zavetu ne možemo da nađemo nijedan
odlomak koji govori više o Njegovom veličanstvu i slavi. Sada ćemo ga pročitati još jednom, stih
po stih, o našem milom i dragom Gospodu Isusu«.
U samo njemu svojstvenom stilu, Miler je ponovo pročitao odlomak, pojašnjavajući sažetim
komentarima svaki stih, izvlačeći pouke tamo gde je to trebalo da se učini, i nikada nije nametao
drugo značenje teksta osim onoga koje se podrazumevalo.
»O kako sažaljivo,« zaključio je, »kako milostivo, kako nežno, kako blagosloveno je Gospod
postupao prema nama u Hristu Isusu! I ono što je činio i ono što čini, On će nastaviti da čini sve
do kraja našeg zemaljskog gostovanja ― On nas nikada neće ostaviti niti napustiti, a malo zatim,
On će nas povesti Sebi. O kako sjajnu, prekrasnu nadu imamo kroz veru u Hrista Isusa, mi jadni,
bedni grešnici. I konačno, bićemo odvedeni kući, da budemo zauvek sa Gospodom, gde ćemo
moći da vidimo dragog Gospoda koji je položio Svoj život za nas. Biće nam dozvoljeno da
poljubimo Njegove noge, da poljubimo Njegove ruke! Kakva nas samo divna budućnost čeka!«
Kada je Miler seo, prelomljeni hleb je sa puno poštovanja išao od ruke do ruke. Sipano vino
se ispilo u spomen na savršenu žrtvu.
Miler je proveo popodne sa jednim od svojih najbližih prijatelja, Bendžaminom Perijem
(Benjamin Perry).
»Da li znate« rekao je Miler Periju sa osmehom, »da sam pre nedelju-dve, posetio dva
prijatelja koji su osam ili deset godina mlađi od mene, i nisu u mogućnosti da aktivno rade za
Gospoda. U poređenju sa njima osećam se prilično mlad. Kako je Gospod dobar i divan prema
meni. U mojoj devedeset i trećoj godini još uvek nemam reumatizam i bolove, i još uvek mogu
da radim uobičajene poslove u sirotištima sa više zadovoljstva nego pre sedamdeset godina«.
I stvarno je tako radio. Sledećeg dana, u ponedeljak, bio je za svojim radnim stolom u sirotištu
br. 3, radeći kao i obično. Uveče je otputovao do Betezde na molitveni sastanak, a kasnije ga je
Fred Bergin (Fred Bergin) upoznao sa dva prijatelja koja su upravo stigla iz Barnstapla.
― Donosim vam pozdrave od Roberta Čapmana ― jedan od njih je rekao Mileru.
― Dragi Čapman ― uzviknuo je Miler ― još jednom ga srdačno pozdravite, on je najstariji
prijatelj koga imam.
Njih dvojica su bili bliski prijatelji šezdeset i osam godina.
U utorak Miler je radio kao i obično. U sredu ujutro je rekao Džejmsu Rajtu:
― Kad sam jutros ustajao osetio sam toliko slabost da sam morao da se odmaram tri puta dok
sam se oblačio.
 ― Šta mislite, kako bi bilo da ubuduće neko dođe u vašu sobu da vam pomogne pri
oblačenju? ― upitao je Rajt.
― Prekosutra ― uzvratio je Miler.
Kasnije toga dana opet se obratio Rajtu:
― Opet osećam slabost.
Uveče je vodio uobičajeni molitveni sastanak u br. 3 i završio ga rečima: »Pevaćemo o Pastiru
koji je umro«. Sa ostalima je pevao poslednji stih:

Samo ćemo o tome pevati,

I ni o čemu drugom naš jezik neće govoriti;
Ali Njegovu ljubav ćemo još bolje spoznati,
Sa one strane u zemlji svetla i radosti.

Miler se pozdravio sa Džejmsom Rajtom i popeo uz stepenice do svoje sobe.

Vrlo blizu, mlada učiteljica, koja je živela u br. 3, trčala je uz stepenice pevajući, ne znajući
ko je ispred nje: »Ne znam šta me čeka; Bog je nežno prekrio moje oči«.
Kada je stigla do kraja stepeništa, ugledala je pojavu koja je mirno stajala. Bio je to Miler.
Čekao je da stigne do njega da bi se rukovali.
― Toliko mi je drago što vas vidim srećnu ― rekao je ― ali nemojte da preskačete stepenice
da se ne povredite. Laku noć!
Miler se povukao u svoju sobu. Već neko vreme je imao naviku da nešto pojede preko noći,
tako da je kao i obično, u slučaju potrebe, na stočić stavljena šolja mleka i keks.
Sledećeg jutra se probudio između pet i šest sati. Ustao je i krenuo prema svom noćnom
stočiću.
A onda, u trenu, ta sjajna budućnost o kojoj je govorio samo četiri dana ranije, postala je ― za
njega ― slavna stvarnost. Džordž Miler je ugledao svog divnog Spasitelja.
 25

Ukor skepticima

U
ČETVRTAK oko sedam ujutro, Milerova pomoćnica je, noseći šolju čaja, pokucala na
njegova vrata. Kada je ušla, ugledala je Milera kako leži mrtav pored svog kreveta. Na
njegovom radnom stolu nalazile su se nedovršene beleške za propoved koju nikada neće
propovedati.
Novost je izazvala senzaciju u Bristolu. U anglikanskim i nekonformističkim crkvama, sa
bukvalno svake propovedaonice je u nedelju odana čast preminulom gradskom filantropu,
čoveku molitve i propovedi.
Sahrana je bila sledećeg dana, u ponedeljak 14. marta 1898. godine. Pričalo se da tako nešto
nije bilo viđeno u Bristolu, ni pre, ni kasnije. Preduzeća su se zatvarala, ili su davala svojim
radnicima slobodan dan da bi prisustvovali tom događaju i odali poslednju poštu. U toj procesiji
hiljade ljudi se kretalo putem kao reka. Na bristolskoj katedrali i ostalim crkvama zastave su bile
spuštene na pola koplja i čula se prigušena zvonjava. U svim glavnim ulicama spustili su crne
zavese. Grad je bio u žalosti.
Posle kratkotrajne službe održane u sirotištu br. 3, kolona ljudi krenula je polako ka Betezdi
na glavnu službu. Četiri štićenika, još iz prvog Milerovog doma u Vilsonovoj ulici, pridružila su
se koloni. Sećali su se dana u junu 1849. godine kada su se peške popeli na Ašli Daun da vide
svoje nove prostrane odaje.
Stotine nisu mogli da uđu i prisustvuju službi u Betezdi. Među onima koji su uspeli da se
uguraju u glavnu prostoriju crkve i njene galerije, bili su mnogi anglikanski sveštenici i slobodni
crkveni radnici. Posle govora koji su održali Džejms Rajt i Bendžamin Peri, skoro stotinu kočija,
uključujući i gradonačelnikovu, pridružilo se povorci koja je, prelazeći most išla ka groblju,na
čijem se glavnom ulazu već skupilo sedam hiljada ljudi. Bilo je tu i nekoliko ljudi koji su bili
zaduženi da naprave mesta, što nimalo nije bilo lako, za one koji su nosili kovčeg na brdašce do
mesta, ispod tise, gde su bile sahranjene Meri i Suzana. Mnoštvo ljudi je pesmom završilo službu
kraj groba. Tu istu pesmu je Miler izabrao na svom poslednjem molitvenom sastanku pet dana
ranije. Sa tom pesmom su se oprostili od njega, kao što bi i on poželeo ― ne u tuzi, već u
iščekivanju tog »u daljini svetlog kraja«.
U skoro svim novinama širom zemlje pojavili su se članci o životu i smrti Džordža Milera.
Jedan od najdužih članaka i sa najviše pojedinosti objavljen je u Tajmsu ― i već je bio citiran u
petnaestom i šesnaestom poglavlju, a pojaviće se i kasnije u knjizi. Nekoliko časopisa je
uporedilo nepobitne činjenice Milerovog života sa racionalizmom tog doba. »G. Miler« pisale su
Bristolske večernje novosti, »zauzima jedinstven položaj među filantropima devetnaestog veka.
U veku agnosticizma i materijalzima, on je praktično proverio teorije o kojima mnogi ljudi imaju
oprečna mišljenja«.
Liverpulski merkuri pišu da je ništa manje nego hiljade dece »bilo nahranjeno, obučeno i
školovano iz fondova koji su se punili bez učešća ijedne uticajne organizacije ili udruženja, bez
ikakve vrste obraćanja za pomoć ili reklame«. U članku se postavlja pitanje: »Kako je ovo čudo
učinjeno?« G. Miler je svetu rekao da je to rezultat »molitve«. Racionalizam današnjice će se
sigurno podsmevati toj izjavi, ali činjenice ostaju i čekaju da budu objašnjene. Bilo bi nenaučno
potceniti istorijske događaje koji se teško mogu objasniti, a još bi više trebalo prevarantskog
umeća da se izvrnu činjenice o samom postojanju sirotišta na Ašli Daunu«.
Dejli telegraf u sličnom duhu piše: »Primer g. Milera i njegov život govore sami za sebe i
svojom dirljivom lepotom ne mogu, a da ne ostave utisak, čak i na skeptično i koristoljubivo
pokolenje«. Pišući o Milerovim izvanrednim socijalnim dostignućima, Telegraf je primetio da je
on »oteo okrutnim ulicama hiljade žrtava, iz zatvora hiljade kriminalaca, iz mnogih tamnih
domova za besućnike i sirotinju hiljade bespomoćnih žena«.
U tom pogledu je bristolska štampa dala mnogo značajniji doprinos u iznošenju istine o
Mileru nego nacionalne novine. Jer u Bristolu je Miler težio da pokaže da Bog odgovara na
molitve. Stotine građana Bristola bilo je stalno zaposleno u sirotištu. Mnogi su povremeno radili
kao učitelji, negovateljice, majstori ili dostavljači, a drugi su opet imali prilike da nedeljno
posete svih pet sirotišta. Da su Milerovi principi propali, ta istina bi se teško mogla sakriti od
budnih očiju Bristola. U devetnaestom veku na zapadu zemlje nikada nije manjkalo skepticizma.
Vesti o izgladneloj, slabo odevenoj deci sa kojom se okrutno postupalo, brzo bi došle sa Ašli
Dauna, ne samo u srce Bristola nego i dalje. I zato je Bristolski tajms posvetio svom prvom
čoveku posebno izdanje i članak o životu preminulog. Te iste novine su pisale: »Može se
smatrati da je dokazano da je skoro sve što se govorilo o g. Mileru potpuna istina«. Novine su
govorile o Milerovim »retkim i izvanrednim intelektualnim sposobnostima« i o njegovoj
genijalnosti, zaključujući da je on bio »izabran da pokaže svetu da doba čuda nije prošlo, kao i
da ukori skeptike tog vremena«.
Kako sada da posmatramo Džordža Milera sto godina posle njegove smrti?
Neke od njegovih osobina su bile same po sebi neobične, a kad su se našle u jednom čoveku,
njihova neobičnost je bila još više izražena. Kao prvo možemo istaći da je imao izvanrednu
sposobnost za administrativne poslove (i sam je bio dete službenika). On je pronašao dom za
tridesetoro dece i godinama se brinuo o održavanju i širenju cele operacije. Takođe je bio
odgovoran za obrazovanje i blagostanje deset hiljada dece i upravljao je osobljem koje je
sačinjavalo nekoliko stotina ljudi. Isti čovek, kao upravnik Instituta za poznavanje Svetog pisma,
rukovodio je finansijama od stotine hiljada funti koje su bile namenjene za pomoć i ohrabrenje
misijama u stranim zemljama. Obezbedio je školovanje dece i odraslih u Velikoj Britaniji i
inostranstvu, u školama koje je finansirao i vodio Institut. Nadgledanje svih tih aktivnosti je vršio
na sebi svojstven način, obraćajući stalno pažnju na detalje; davao je tačne račune o svim poljima
rada; bio je čuven po tome što je znao imena mnoge dece, čak i kada je posao bio na vrhuncu (na
početku ih je znao sve po imenu); takođe se vrlo zanimao za živote ljudi u njegovoj velikoj
zajednici u Betezdi, a i za misionare koje je podržavao širom sveta.
Kako se posao širio, on je u svojim odlukama bio sve savesniji; bilo da je odluka bila vezana
za širenje posla, ili za odabir radnika, on bi pažljivo, sa puno umešnosti, izneo predloge za i
protiv ― ali to bi bilo kao dodatak, jer je umeo sate da provede u sadržajnoj molitvi. I pored sve
svoje pedantnosti, on nije bio kao što smo videli, niti krut, niti bez mašte.
Možemo zatim istaći njegovu izvanrednu energiju, koju je pokazao još kao student u Haleu i
Londonu, kada je obično učio između dvanaest i četrnaest sati dnevno. Ta snaga je izbijala i u
njegovim sedamdesetim i osamdesetim godinama, kada je proputovao oko dve stotine hiljada
milja da bi propovedao i radio u četrdeset i dve zemlje. Miler je bio samostalan, i u životu i u
poslu. Više je voleo da naređuje nego da mu naređuju. Više je voleo da zapošljava nego da neko
njega zaposli. Njegovi rani kontakti sa Londonskim misijskim društvima nisu mnogo trajali, jer
je uvideo da su mu njegova ograničenja bila neprihvatljiva, i zato je radije krenuo da radi sam, na
svoj način ― razilaženje sa Društom je bilo prilično prijateljsko. Ali tu je bio Gospodar kome je
on želeo da bude poslušan, i u službi on je pronašao svoje životno delo. Od leta u Devonu kada
je, kako je rekao, »našao sve u Bogu,« svoj život je u potpunosti posvetio Njemu. »Čast,
zadovoljstvo, novac,« pisao je, »svoju fizičku snagu, svoje mentalne moći, sve sam položio pred
Isusove noge«.
Iz ovoga proizlazi da, ipak, nije bio sebični individualac. Činjenice potvrđuju njegovo
svedočanstvo da je osvanuo dan kada je on »umro Džordžu Mileru, njegovim mišljenjima,
pravima, željama i volji«. Njegova energija i sposobnosti su bile usmerene u nesebične kanale u
službi Bogu i svojim bližnjima. (Za vreme svoga života je primio oko devedeset i tri hiljade funti
za ličnu upotrebu. Od te sume on je dao više od osamdeset jedne hiljade; posle smrti njegova
celokupna imovina iznosila je oko sto šezdeset funti.)
Iako je u njegovom karakteru bilo nesumnjivo pruske tvrdoglavosti, njegova nesvakidašnja
dobrota je privlačila pažnju i odanost prijatelja i osoblja, izazivala ljubav i divljenje stotine ljudi,
koje je sretao na svojim putovanjima, i očigledno poštovanje građana Bristola. Čarls Parsons koji
ga je dobro poznavao, zabeležio je: »Džordž Miler je bio osoba sa srcem prepunim ljubavi. Sa
siročićima, bilo pojedinačno ili u grupi, razgovarao je s puno nežnosti. Jednog dana mi je jedan
od učitelja u domu, koji je, takođe bio odgojen u sirotištu rekao: ›Gospodin Miler je svima nama
više nego otac‹«.
Pročitao sam sve njegove spise koji sadrže više od milion reči ― i nikada nisam našao oštru
ili zajedljivu primedbu. Iako je bio pronicljiv u ocenjivanju karaktera, Miler je smatrao da je
vredno zabeležiti samo dobre i zdrave osobine svakog čoveka, a mane je radije prećutkivao.
Neko će reći da je bio ograničen. Sigurno je imao stav o »svetu« kao o mestu nereda u
rukama zloga ― mišljenje koje bi branio i svojim ličnim zapažanjem i Svetim pismom ―
pozivajući se na stihove kao što je onaj iz 1. Jovanove 5:19: »Znamo da smo od Boga, a sav svet
je u vlasti nečastivoga«. Posle obraćenja, dva puta je otišao u pozorište (kada u njemu nije
propovedao) i jednom na koncert, o čemu je kasnije rekao »ne pristoji mi, kao detetu Božijem,
da budem na takvom mestu«. Štaviše, ako je bilo nekih normalnih vidova zabave koji su mu
prijali, on je u svom prezaposlenom životu imao malo vremena za to ― jer bi u suprotnom
slučaju mnogo manje postigao. Znači, bio je ograničen, ili je živeo samo za jedan cilj? Sami
odlučite. Njegov odnos prema svetu nije ga sprečio da »ide po celome svetu« i propoveda
evanđelje. On je propovedao hrišćanima koji su imali drugačije stavove od njegovih. Jedan od
njegovih ciljeva, dok je propovedao na tim putovanjim bio je da obeshrabri, odnosno spreči
sektaške stavove među hrišćanskim denominacijama i, kako je rekao, da »propoveda među
svima«.
Članak u Bristolskom Tajmsu o Milerovim »retkim i izvanrednim intelektualnim darovima«
je, donekle, iznenađujući. On je svakako bio intelektualno nadaren: blistao je u školi, uprkos
svog neobuzdanog života, napustio je Hale sa dobrim ocenama, govorio je sedam jezika. Ali sve
u svemu, bio je korisniji na polju delovanja, nego na području ideja. Kada je poučavao hrišćane,
njegova služba je, uglavnom bila usmeravanje na praktični život (kako mogu da žive hrišćanskim
životom, da nađu stvarnost u tome i da saznaju konačan odgovor na molitvu), ili je nadahnjivao
svoje slušaoce na veće posvećenje. Ovo ga je više interesovalo od apstraktnih teoloških rasprava.
Samo se jednom 40-th godina 19. veka, i to nerado (i neizbežno) upustio u polemiku oko
Hristove čovečnosti i Njegovih patnji. On je dobro razumeo smisao tih spornih pojmova, i zaista
su njegovi komentari bili izrazito pronicljivi. Ali, nije hteo da se upušta u vatrenu polemiku u
vezi te teme.
 Njegova najistaknutija osobina je bila sposobnost da trezveno razmišlja. Tako je bilo na
primer 1839. godine kada je pretio rascep u Betezdi, zbog rasprave u vezi crkvenog reda. Miler i
Krejk su se povukle dve nedelje, da bi na miru mogli da razmišljaju, proučavaju Reč i da se
mole. Vratili su se u Betezdu da bi prisustvovali seriji sastanaka na kojima su objašnjavali svoja
zapažanja. Milerove zabeleške, koje sadrže suštinu onoga o čemu su govorili, pravo su remek-
delo sažete, logične misli. Izneli su skicu svojih zaključaka o starešinstvu, disciplini i Večeri
Gospodnjoj, posebno vodeći računa da naprave razliku između onoga za šta se mogu naći »jasni
dokazi u Svetom pismu,« i onoga što Pismo »preporučuje«. Više čovek od akcije, nego filozof ili
polemičar, Miler je i pored svega toga bio sposoban da prihvati objektivnu misao. Preciznost je
bila osobina koja je ostavila najjači utisak na njega u pogledu poslednjih Njutnovih spisa.
Ono što ljude zanima i nadahnjuje više od jednog veka, nije samo ono što je Džordž Miler bio
nego šta je učinio. Ako su njegove lične osobine bile neobične, njegova dostignuća su bila
jedinstvena. Ta jedinstvenost potiče možda još od doba apostola, a možda i pre, od vremena
Ilijinog trijumfa na Karmilu (vidi 1. Car. 18), zato što je on započeo svoj projekat sa čvrstim
ciljem da pokaže Božije postojanje i prisustvo i da dokaže, zainteresovanima da On odgovara na
molitvu. Uvek je bilo onih koji su tvrdili da su dokazali tu silu u svom životu, ili onih koji su
verovali samo u Boga i Njegovu podršku. Ali Milerova jedinstvenost ne leži u njegovom
primenjivanju vere, ili u njegovoj privrženosti molitvi, već u njegovoj najavi, kada je započeo
svoj poduhvat, da je spreman da pokaže da je Bog stvaran. Godine 1837. sećajući se razloga koji
su ga vodili da osnuje svoj prvi dom (1836.), pisao je:

Sada kada bih ja, jadan čovek, jednostavno molitvom i verom dobio, bez traženja od bilo
kojeg pojedinca, sredstva za osnivanje i vođenje jednog sirotišta, to bi bilo nešto što bi sa
Gospodnjim blagoslovom moglo biti instrumenat, kojim bi se jačala vera Božije dece, a da ne
govorimo kakvo svedočanstvo bi to bilo za savest neobraćenih, da je ono što je od Boga
stvarno.

Tako je Miler uputio izazov nevernicima da gledaju rad koji je započeo i da vide da li ima
Boga koji će sve to finansirati. Verne je pozvao ne samo da vide šta će Bog da uradi, nego i da
razmisle o svojoj odgovornosti kada se On dokaže kao veran.
Na prethodnim stranicama je ispričano šta se dogodilo. Ukratko: za vreme od šezdeset i tri
godine, Miler je primio skoro milion i po funti (tačnije: £1.453.513 13s 3d), za mnoge delatnosti,
uključujući tu i brigu za oko deset hiljada dece. Tvrdio je da ni on, niti ko od njegove ekipe
nikada nije uputio molbu za popunjavanje fondova ili tražio od bilo koga da podrži njegov rad.
Nije bilo dokaza koji bi ovo opovrgli. (Samo je jednom bila neosnovana tvrdnja da se Miler
javno molio da Bog pošalje novac za sirotište ― što je Miler opisao kao »potpuno netačno«.)
Prema Mileru, preko šezdeset godina Bog je pribavljao sredstva ― što je pokazivalo Njegovu
stvarnost.
Kakva će biti reakcija na ovo u poslednjim godinama dvadesetog veka?
Ne možemo da tvrdimo da događaji u Milerovom životu čine naučni dokaz bilo o postojanju
Boga, ili ako postoji, o tome da je voljan ili da Mu je moguće da odgovori na molitvu. Verujem,
dakle, da ono što je Miler opisao kao »Gospodnji rad« sa njim, sačinjava ― ne dokaz tih stvari
― već činjenice koje zaslužuju da ih ozbiljno prihvatimo.
Ostavljajući za trenutak po strani pitanje kako je novac dolazio, u rezultate Gospodnjeg rada
sa Milerom, možete se uveriti svojim očima, jednostavno prošetavši Bristolom. Tih pet velikih
zgrada još uvek stoje na Ašli Daunu. Sirotište br. 3 koje sada koristi Brunel tehnički koledž ―
mesto gde je osnivač živeo i umro ― zove se jasno i prikladno Milerova kuća. Kada ste u
Bristolu, mogi biste posetiti i drugu Milerovu kuću u Kotam parku, gde se danas nalazi glavna
uprava Zavoda Džordža Milera (poglavlje 26) i da se raspitate da li su Milerovi principi odoleli
testu vremenu. Nije bilo odstupanja od njih.
Miler je verovao da Bog postoji, da je On u devetnaestom veku još uvek živi Bog, i da taj živi
Bog odgovara na njegove molitve i da On »stavlja u ljudska srca« želju da daju za rad kojim On
upravlja. Raspravljati o tome da li je Bog uslišio njegove molitve, kao što je on verovao, ili da
nema Boga da podrži njegov rad, bilo bi isto što i reći da je bio obmanut. (To ukazuje da je on
iskreno verovao da Bog za njega sve obezbeđuje; druga mišljenja, koja teško mogu da se
prihvate, govore da je on bio varalica, o čemu će kasnije biti reči u ovom poglavlju.) Stanovište
da je Miler bio obmanut može se prihvatiti da nije bilo zlonamerno, a možda je i izražavalo
divljenje i simpatije prema čoveku ― bio je dobar, čak i veliki čovek sa zapaženim
dostignućima, ali koji ipak nije bio u pravu, koji je zaista zalutao. Moje lično ubeđenje je,
dakako, da činjenice Milerovog života ne idu u prilog takvom stavu. Činjenice ne ukazuju na
obmanutog ili razočaranog čoveka, već na nekoga čija se vera svakodnevno jača i potvrđuje.
Istina je da je Milerova vera bila na probi. Deveto i deseto poglavlje opisuju period od 1838.
do 1846. kada je retko bilo viška u fondovima ― mada deca o tome nisu znala. Obezbeđivanje
potreba je bilo dnevno, nekad iz časa u čas. Samo jednom za vreme tog perioda, Miler je bio ―
po njegovim rečima ― »kušan u duhu« (poglavlje 9.). »Po prvi put je izgledalo kao da se
Gospod ne obazire na naše molitve«. Ali sat kasnije ili nešto duže, posetilac iz Londona je uručio
poklon. Ta gospođa je stilga pre nekoliko dana i odsela u kući pored doma za dečake, a dar je bio
od njene kćerke iz velegrada. »Prvom prilikom kada sam ostao sam iz mene je poteklo glasno
slavljenje i zahvaljivanje«. Mileru je ta činjenica, da je novac bio toliko blizu sirotišta, a da nije
donet nekoliko dana, bila dokaz da je u Božijem srcu želja da im pomogne, »ali pošto se raduje
molitvama svoje dece, On je dozvolio da se toliko dugo molimo, a i da isproba našu veru, i da
odgovor na molitvu učini što slađim«.
Miler je očigledno shvatio da je ovaj rani period bio isprobavanje njegove poslušnosti i
poslušnosti njegovih pomoćnika. »Može se pripisati jedino Božijoj milosti što vera onih koji su
bili uključeni u taj rad nije posustala, i što nisu posustali, radeći za Gospodnje delo, i što u očaju
nisu odbacili Boga i vratili se natrag, navikama i načelima ovog zlog sveta«. Bio je to period
kada se Milerov karakter oblikovao, da bi bio spreman za svoje životno delo.
Možemo li a da se ne složimo, da je činjenica što je za duži period bilo poslano dovoljno
novca ― ne više nego što je bilo potrebno ― u stvari potvrda delovanja Božije ruke? Nije li ovo
čudesno isto toliko koliko i poklon od milion i po funti? Neće li odbacivanje Milerovih pogleda
na ove događaje, ustupiti mesto jednoj neverovatnoj alternativi? To bi značilo da su preko
šezdeset godina, njegovi simpatizeri iz raznih razloga, ne uzimajući u obzir isključivu Božiju
intervenciju, slali ne samo dovoljne sume koje su omogućavale procvat njegovog rada, već i u
nekim periodima (naročito u onom ranom), samo toliko da pokriju potrebe, ali nikada ni za
trenutak premalo.
Napomenuli smo da je jedno stanovište bilo da je Miler bio obmanut i da je bio varalica;
drugim rečima, da je uprkos njegovim dokazima, bilo perioda kada su deca bila u potrebi. Ali
ovo mišljenje je nemoguće uskladiti sa Milerovom popularnošću i poštovanjem koje su građani
tog grada, kao što smo videli, imali prema njemu i sa dokazima koji su se nalazili pred njihovim
očima.
Verujem da ako ima iole dokaza koji podržavaju pretpostavku da je Miler bio obmanut, ili da
je bio onaj koji je obmanivao, onda ima još manje dokaza o tome da je s godinama bivao sve više
razočaran. Svojim savremenicima nikada nije odavao utisak čoveka koji je grozničavo nastojao
da očuva mit, ili onoga koji je imao razloga da sumnja da će potrebe preko dve hiljade ljudi biti
zadovoljene. »Bio je mirnog i veličanstvenog držanja... bez zabrinutosti« bilo je svedočanstvo
jednog zemljoradnika sa zapada zemlje. »Izgledao je kao da mu je dvadeset i treći psalam bio
ispisan na licu«.
Milerova dugovečnost je sigurno bila rezultat njegove posvećenosti glavnom zanimanju ―
uživanju u Bogu. On je bio oduševljen Bogom, zahvaljujući iskustvu uslišene molitve. »Ne
mogu vam reći koliko me čini srećnim ova služba koja mi je poverena. Umesto da budem
zabrinut čovek, izmučen brigama, što bi mnogi očekivali, ja sam lišen brige i tereta. Vera u Boga
me vodi da predam Njemu svoje brige i terete. Ne samo breme u vezi novca, već i brige za
stotine mojih potreba pored onih koje su vezane za novac. Na svim putevima pronašao sam da je
Bog moj pomoćnik, i kada sam se pouzdao u Njega za sve, i molio se za sve s dečijom
prostodušnošću ... Živeći kao vernik dugo godina, uočio sam da se ne menja činjenica, da samo
ako budem verovao, biću siguran da ću u Božije vreme dobiti ono što sam tražio«.
Događaj opisan u 19. poglavlju, kad se Miler, da ne bi prekršio dogovor u Kvebeku, molio da
se magla podigne, bio je istinit, ali ne i uobičajen za čoveka.

Mi ne pretendujemo na čuda (napisao je drugom prilikom), niti imamo želju da ovaj rad, u
koji smo uključeni, treba da se posmatra kao izvanredan, ili čak neobičan. Zaista nam je
mnogo žao što mnoge osobe lakomisleno gledaju na to delo kao na nešto skoro čudesno.
Principi koji su bili upotrebljavani stari su koliko i Sveto pismo. Ali mnogi su ih zaboravili, a
drugi ih se nisu pridržavali u svom verovanju, a neki ih nisu ni poznavali. Sama manjina nije
poricala da su ti principi biblijski i nije ih smatrala divljim i fantičnim.

Naročiti značaj u tom slučaju sa maglom, za nas u ovoj raspravi, ima Milerovo objašnjenje
kapetanu Datonu, da »za pedeset i dve godine, nikada nije bilo ni jednog dana da sam propustio
audijenciju kod Cara«. To je neosporno bila sigurnost čoveka koji je navikao da prima odgovore
na svoje molitve. Još jedan pokazatelj njegove potpune uverenosti da će Bog podmiriti sve
potrebe svoje dece, bila je njegova spremnost da misionarima u inostranstvu pošalje hiljade funti,
i da uloži velike sume novca u obrazovni rad u Engleskoj i u drugim zemljama. Nije mislio da je
neophodno da svaki peni stavi na račun Ašli Dauna. On je bio čovek koji je otkrio da je njegov
Bog bio bogati Bog.
Na pisca posmrtnog članka u Tajmsu utisak je ostavila privrženost osoblju, kojim je
rukovodio. »Njegovo uzdanje u Višu silu, u velikim problemima života, mnogi su jednostavno
shvatili kao fanatizam. Ali rezultati koje je on postigao bili su čudesni. I mada je bilo nekih
nesporazuma na nekim područjima, on je bio u stanju da u ljudima oko sebe rasplamsa plamen
odanosti i revnosti, koja je bila prava retkost«. Može li objašnjenje ovog «neobičnog
entuzijazma« biti to da su ti ljudi kao Miler otkrili Božiju stvarnost?
Tajms primećuje ono što je Miler često potvrđivao, da je bilo nekih koji su odbacili njegove
principe, kao (po njegovim rečima), »divlje i fanatične«. Rečnik nam objašnjava reč »fanatik«
kao »osobu ispunjenu neumerenim i pogrešnim entuzijazmom, posebno u religiji«. Da li je Miler
bio fanatik? Ne, prema Vestern dejli presu:

Nikada nije bilo takvog filantropa sa manje fanatizma i više metodičnosti. Njegovo ponašanje
i govor nije bio kao u onih osećajnih entuzijasta koji bi lakog srca preuzimali teške obaveze.
Da je on bio takav čovek njegov život bi bio manje iznenađujući. Njegova smernost i
 pouzdanje, zajedno sa velikom opreznošću u vezi novčanih ulaganja i velikom poslovnošću,
predstavljale su jedinstvenu i neočekivanu kombinaciju kvaliteta.

I Miler je naravno poricao tu alternativu. »Ja nisam ni fanatik ni zanesenjak, i svi koji me
poznaju dobro su svesni da sam miran, hladnokrvan, tih, proračunat poslovan čovek«. I neće li se
većina poslovnih ljudi složiti da se put čoveka koji je uspešno nabavio milion i po funti (po
vrednostima devetnaestog veka) i koji je upravljao svojim finansijama, teško može odbaciti kao
»put... pogrešnog entuzijazma«.
Miler naravno nije bio politički reformator i nije kao Lord Šaftzberi, nastojao da poboljša
društvene prilike, utičući na zakonodavstvo u parlamentu. Nije se borio ni za probuđenje
društvene svesti hrišćana viktorijanskog doba. Međutim, ipak je bio aktivan član »Saveza za
društvenu reformu i zaštitu« čiji je predsednik bio Lord Šaftzberi, a Kvintin Hog (Quintin Hogg)
― predak današnjeg Lorda Hejlšama (Hailsham) ― počasni član. Možda je i zato Lord Šaftzberi
posetio Ašli Daun. Milerovi dnevnici pokazuju da je on bio svestan zvaničnih izveštaja o
siromaštvu, o stanju u kojem se nalaze domovi za nezbrinute i zatvori. Ali njegova glavna
preokupacija je bila da učini ono što je mogao direktnom akcijom, nudeći deci bolji početak
života, više nego što je želeo da dovede do reforme zakon o siromašnima. Njegov odgovor na
otkriće u zvaničnom izveštaju, da se po zatvorima Engleske nalazi šest hiljada mlade siročadi,
bio je: »Sa Božijom pomoći, učiniću sve što mogu da sačuvam jadnu siročad od zatvora« ―
uglavnom se zadovoljavao da drugima prepusti menjanje samog sistema.
Možda će reakcija nekih na prepričavanje Milerove priče, biti želja da i njima bude darovana
slična vera. A sigurno je, da je Miler bio veliki čovek vere. Ali, za vreme svoga života obično je
poricao taj svoj specijalni dar vere.
»Moja vera,« rekao je, »je ista vera koja se nalazi u svakom verniku. Isprobajte samo i
videćete pomoć Božiju, ako se pouzdate u Njega«.
Obično su ga pitali: »Ali šta možemo da učinimo da bismo ojačali svoju veru?«.
»Prvo,« odgovorio bi, »čitajte Bibliju pažljivo i sa puno razmišljanja. tada ćete sve više i više
moći da saznajete o Božijem karakteru ― kako je On dobar, pun ljubavi, milosti, mudar i veran.
A onda kada navale teškoće, bićete u stanju da se oslonite na Božiju sposobnost i voljnost da
vam pomogne.
»Drugo,« rekao je Miler, »nastojte da održite čistu savest. Nemojte da se navikavate da radite
stvari koje nisu ugodne Bogu. Jer u suprotnom, kada vaša vera bude na probi, nećete imati
poverenje u Boga zbog svoje opterećene savesti.
»Treće, nemojte da izbegavate situaciju u kojoj bi vaša vera mogla da bude stavljena na
probu. Za nas je prirodno da ne volimo da se pouzdajemo u Boga, ali to, ipak, činimo kada
dozvolimo da se naša vera jača.
»Konačno, setite se da Bog neće dozvoliti više iskušenja nego što možete podneti. Budite
strpljivi i On će vam dokazati koliko je spreman da pomogne i da vas izbavi u trenutku koji je
najbolji za vas«.
Ali ako još uvek niste započeli život vere, evo dve Milerove kratke rečenice na temu
»Hrišćanstvo«, napisane pre sto pedeset godina, i koje još uvek važe: »U našoj svetoj veri je
život, moć i stvarnost. Ako to još uvek niste upoznali, onda krenite i probajte sami«.
Ako želite potvrdu da je Bog poslednje decenije dvadesetog veka Bog u kome se Džordž
Miler radovao, trebalo bi da zapamtite ovu izjavu: »Živi Bog je sa nama, čija moć nikada ne
prestaje, čija ruka se nikada ne umara, čija mudrost je bez kraja i čija sila je nepromenljiva. Zato
danas, sutra i sledećeg meseca i sve dok bude života, On će biti Pomoćnik i Prijatelj. I još nešto
― kakav je On kroz sva vremena, takav će biti u celoj večnosti«.
 26

Novi temelj - isti temelj

Z AŠTO je ovo mesto toliko drugačije i zašto su ljudi toliko pažljivi?« upitala je jedna
majka, posle osam meseci očajnih pokušaja da se nosi sa svojim problematičnim detetom,
kada su je proveli kroz Centar za dnevnu brigu koju je vodio Zavod Džordža Milera.
»Bog je ovde i svakoga dana se molimo za vas i vašu porodicu,« usledio je smiren odgovor.
»Nekoliko meseci kasnije,« sećala se ta ista majka, »srela sam Boga i bila sam nanovorođena.
Osećala sam se kao nova osoba. Zahvaljujem Bogu za te divne ljude, jer kroz to Božije delo u
Centru ja sam bila spasena«.
Od prvog dečijeg doma u Vilsonovoj ulici, koji je Miler otvorio 1836. godine, pa do početka
rada Porodičnog centra danas, Milerovi naslednici nastavljaju da se brinu za decu kojoj je
potrebna pomoć. Potrebe su se menjale godinama, ali jedna stalna potreba kroz sve generacije je
bila ljubav. Danas su oni koji rade u Centru za dnevnu brigu, Porodičnom savetovalištu i Centru
za društvenu brigu još uvek veoma svesni te osnovne ljudske potrebe. I dok rade svoj posao sa
mnogo umešnosti, oni uvek žele da pokažu Božiju ljubav svakom detetu ili roditelju u potrebi.
Milerov zavod produžava da vodi brigu zato što Bog produžava da se brine.
Dnevni boravak pomaže u čuvanju dece sa mentalnim, fizičkim ili emocionalnim problemima
od dve do pet godina. Zaposleni stvaraju takve uslove gde se roditeljima pružaju saveti i
praktična pomoć, kao i reči evanđelja. Centar zadovoljava osnovne potrebe dece, daje im
mogućnost za igru i priliku da nešto nauče. U grupama od petoro do desetoro dece, koju paze
vaspitačice, deca imaju priliku da se oprobaju u kuvanju, slikanju i u svim ostalim kreativnim
aktivnostima. Ona imaju priliku da se igraju, istražuju i da se razvijaju. Roditelji su veoma
zahvalni za to mesto gde deca mogu »slobodno da dišu«. Veoma cene i iskrene pokušaje osoblja
da i njih uključe u sve to i da im pomognu u njihovim teškoćama. Roditelji i deca idu zajedno na
letnje izlete van grada koji su nešto specijalno, pored posebnih Božićnih aktivnosti.
Zaposleni u Centru nalaze mnogo prilika da podele Isusovu ljubav i sa roditeljima i sa decom.
Česta pitanja, koja im postavljaju su rezultat onoga što deca govore svojim roditeljima. Mnoga
deca koja su u nezavidnom položaju imaju priliku da započnu bolji život, i roditelje zaista raduje
napredak koji vide kod dece. Ona deca koja su bila veoma povučena i imala probleme u
ponašanju, izašla su iz svojih čaura i počela da se normalno razvijaju.
Porodični centri u Bristolu, Veston-Super-Meru i Klivlendu teže da pokažu Isusovu ljubav
celoj porodici, i roditeljima i deci. Ocene o radu dolaze od zdravstvenih i socijalnih radnika i
članova lokalnih crkava koji su posetili Centar. Miler je uvek blisko sarađivao sa drugim
društvima za zbrinjavanje, da bi zajedno više mogli da pomognu. Porodice dolaze u Centar iz
raznih razloga. Za neke je to prilika da steknu nove prijatelje, ili da pobegnu za trenutak iz
stešnjenog životnog prostora, da nađu mesto gde bi se njihova deca igrala, ili da pronađu pomoć
za svoje poteškoće. Osoblje se trudi da iskaže dobrodošlicu, da stvori takvu atmosferu gde majke
(a ponekad i očevi) mogu da imaju poverenje i budu u mogućnosti da prime pomoć za svoje
konkretne probleme. To može biti izbavljenje iz dugova, obučavanje kako voditi domaćinstvo i
kuvati, priča o bračnim problemima, ili kako da se bolje igraju i ophode sa svojom decom. Majke
su uključene u kuvanje, kao i u zabavne aktivnosti poput fitnesa, ručnih radova, grupnih radova i
dramske sekcije. Neka deca imaju probleme kao što su teškoće u govoru, problemi u ponašanju
ili spor razvoj. Seksualno zlostavljanje može biti stvaran ili izmišljen problem. Rad osoblja sa
pojedincima može da pomogne u izgrađivanju poverenja i pouzdanja.
»Postepeno sam se menjala,« izjavila je jedna majka. »Sretajući se sa ljudima postajala sam
sve samopouzdanija. Bila sam u stanju da prekinem uzimanje tableta protiv depresije. Izašla sam
iz kuće iz koje zbog depresije i bolesti nisam izlazila više od dve godine. Ali ne samo to, našla
sam živu veru u Gospoda Isusa«.
To iskustvo je pomoglo ovoj majci da se bori s gnevom i okrutnošću, koje je ispoljavala
prema svojoj kćerki, i da poboljša njihov međusobni odnos.
Društvena briga je druga oblast rada. Ona uključuje saradnju sa lokalnim crkvama,
ohrabrujući ih i pružajući im podrušku u njihovim poduhvatima. To je značilo dolazak majki i
problematičnih grupa, započinjanje grupnog rada za obučavanje roditelja da pomognu sami sebi,
i započinjanje širokog kruga aktivnosti gde bi se brinulo za društvo, a posebno pomoglo deci u
nevolji. Pored toga, grupa radnika za brigu o porodici bila je uspostavljena da bi se pronašli što
bolji načini za približavanje društvenih potreba i da bi se videlo kako mogu da rade sa
porodicama u njihovim domovima. Takođe su oformili grupe koje sarađuju sa lokalnim
osnovnim školama i organizuju aktivnosti posle škole. Ciljevi ovih grupa su razvijanje
samopoštovanja i socijalizacija dece koju im je poverio Glavni Učitelj. Ovo se postiže za vreme
osmonedeljnih sastanaka, posle kojih su ojačane veze između dece i njihovih porodica.
Dalji napredak u zbrinjavanju dece i ispunjavanju prvobitne vizije Džordža Milera za škole,
jeste rad u novom odeljenju za obrazovanje. Tim punovremenih školskih radnika ima priliku da
radi sa mnogima iz srednjih škola u Bristolu. Oni nastoje da u školu prenesu mladima kako se
Radosna vest Isusa Hrista dotiče svakog područja života. Taj tim odlazi u srednje škole i
organizuje skupove, društvene tribine, obrazovanje iz religije i lekcije iz humanosti. Oni
razvijaju lično, društveno i moralno obrazovanje, koje je inače u planu srednjih škola. Bili su
ohrabreni što su videli, da škole uviđaju potrebu i značaj iznošenja hrišćanskog gledišta u vezi
problema sa kojima se omladina suočava. Mnogi mladi su pokazali veliko interesovanje za
Hristovo evanđelje i šta ono znači za njihove živote. Za škole se priređuju aktivnosti kao što su
kampovanje i večernji zabavni događaji. Vođe timova dolaze sa svojih područja da zajedno
osmisle radne vikende, kampove, misije i časopise.
»Kako možemo da znamo da nas Bog voli?« upitao je jedan dečak na času u školi.
Bio je to očajni vapaj izgubljenog srca. Ko može sa sigurnošću dati odgovor na ovo pitanje?
Savremeni mladi ljudi žele nešto živo i stvarno što bi dotaklo i rešilo njihove probleme. Pokazati
ljubav u Gospodu Isusu je odgovor koji im je potreban. Milerovi školski timovi imaju zadatak
pred sobom da objave radosnu vest. Nedavno prepravljen podrum u Milerovoj kući, predstavlja
centar za ovaj rad i bazu radnika godišnjeg tima ― koji godinu dana svog života dobrovoljno
ulažu u rad sa školskim timovima. Proširenje ovog posla je vezano za bristolski autobus za
mlade. Kupljeni autobus na sprat se koristi kao pokretna školska učionica preko dana, i kao
pokretni centar za kontakt sa mladima koji noću lutaju ulicama.
Institut Džordža Milera ima nekoliko udruženih službi, od kojih je prva Krizni centar u Ulici
Sv. Pavla u Bristolu. Ovaj centar pomaže siromašnim mladim ljudima i samohranim roditeljima,
na istom području gde je i Džordž Miler započeo svoj rad u Bristolu. Iz restorana za siromašne,
mladi, samohrani roditelji i porodice pronašli su utočište gde im se pokazuje pažnja, pruža
podrška i Božija ljubav koja im je neophodno potrebna. Iako se sve manje brine za stanovanje
dece, zbog promene društvenih uslova, Institut, ipak, raduje činjenica što može da bude uključen
u rešavanje problema smeštaja nezaštićenih mladih ljudi. Institut je kupio posed da bi obezbedio
siguran smeštaj omladine kojoj je potrebna pomoć u ovom delu grada.
Druga služba, oformljena u jednom od starih Milerovih domova, je služba hrišćanskog
savetovanja, koja pomaže porodicama i ljudima u potrebi. Ta služba takođe obezbeđuje i
novčana sredstva i organizuje obučavanje hrišćana za poslove savetovanja.
Poslednje društvo koje je osnovano kao deo Milerovog Instituta jesu Milerovi starački
domovi. Mnoga deca koja su bila odgajana na Ašli Daunu, kada su ostarela nisu imala porodice
koje bi se brinule o njima, a hrišćani su, ipak, želeli da budu u društvu hrišćana u kome bi proveli
poslednje godine svoga života. Tišli dom u Veston-Super-Meru, sada služi kao starački dom,
pružajući smeštaj za petnaest ljudi, uključujući tu i nekoliko misionara koji su dugo služili u
drugim zemljama. Briga za stare je sve veća u Vestonu, a ako Boga da, biće i u Bristolu.
Institut za poznavanje Svetog pisma koji su osnovali Miler i Krejk 1834. godine, još uvek
svakog meseca šalje potporu misionarima u inostranstvu i domaćim propovednicima evanđelja.
Biblijsko skladište, čiji je rad započeo Miler 1849. godine, uvećalo se i po veličini i po obimu
rada. Uspešne hrišćanske knjižare u Bristolu, Batu i Veston-Super-Meru poznate su bile pod
imenom »Evanđeoska hrišćanska literatura«. Institut i njima upravlja, a zarada ide misionarima u
inostranstvu.
Godine 1987. naziv Instituta je promenjen u »Institut Džordža Milera«, koji bolje opisuje
prirodu delovanja danas, iako su tri institucije ostale registrovane kao dobrotvorna društva. Ta
društva su: »Milerovi domovi za decu«, »Milerovi domovi za stare« i »Institut za poznavanje
Svetog pisma«. Od 1988. radom Instituta upravlja Robert Skot-Kuk. Sledeći odlomci su uzeti iz
njegovog dnevnika, i opisuju Gospodnje postupke sa njim, koji pokazuju da je Bog i danas
veran, kao što je bio u danima Džordža Milera.

1. marta 1988. Molio sam se mnogo u vezi preuzimanja odgovornog posla kao direktor
Instituta Džordža Milera. Tražio sam od Gospoda jasan znak potvrde u vezi ovog koraka. Ovo
bi moglo da bude jasan pokazatelj činjenice da Gospodnja ruka obezbeđuje sve, kao što je i
radila pre mnogo godina, kao odgovor na molitve Božijih ljudi. Finansijska godina, okončana
krajem februara, pokazala je da su troškovi rada sa decom prevazišli prihode. Ako ovaj rad
treba da napreduje i da se širi, Gospod će sigurno sve obezbediti na najbolji način, što i
potvrđuje da je Njegova ruka još uvek nad ovim poslom. Gospod je u stanju da to uradi. On je
uvek bio veran u svojoj brizi za nas, ali ovo je ipak presudno doba, kada se rad nalazi na
raskrsnici. »Gospode, potvrdi da želiš da produžiš ovo delo vere time što ćeš danas da
pribaviš potrebe!«

3. mart 1988. Sreo sam se sa glavnim poverenikom društva i obradovao, kada mi je rekao da
je Gospod pribavio jedan od najvećih darova ikada primljen u obliku nasledstva. Kako je
dobar Bog koji čini za nas tako nešto u ovome času. Prihvatili smo ovaj dar kao pokazatelj
Božijeg blagoslova i sigurnosti u Njegove planove za ovo delo.

6. april 1988. Danas se srećem sa novim obavezama zamenika počasnog direktora Instituta.
Stigao sam ranije i prošetao oko Milerove kuće, pomolivši se za nju i sav budući rad u njoj.
Osećao sam slobodu u svom duhu dok sam se molio.

7. april 1988. Proveo sam noć u molitvi u Milerovoj kući. Sada je upravo nešto posle 2 posle
 ponoći. Dobro je izneti plan pred Gospoda i čuti šta Gospod kaže u vezi Njegove želje za ovu
službu. Gospod je govorio kroz Pismo. Upravo sam čitao poslanicu Galatima. Deseti stih
drugog poglavlja je privukao moju pažnju. Pavle piše: »Samo da se sećamo siromašnih, to
sam se baš i trudio da činim«. Ovo je bio jedini uslov koji su tražili Jakov, Petar i Jovan od
Pavla i Varnave. Zatim šesto poglavlje šesti stih nas podseća: »Stoga, dakle, činimo dobro
svima dok imamo vremena, a najviše onima koji pripadaju našoj verskoj porodici«. Gospod
mi je govorio da stvorim bližu saradnju sa lokačnom crkvom u vezi ove službe.

8. april 1988. Gospod mi daje novu snagu danas, iako sam celu noć proveo u molitvi.
Zadivljujuće je kako su časovi brzo prolazili. Cele noći je tišina u osami glavne prostorije u
Milerovoj kući ukazivala na stvarno Gospodnje prisustvo. Krenuo sam u rane jutarnje sate u
šetnju po okolini, koristeći priliku da produžim molitvu. Gospod me uči da prihvatim molitvu
kao ključ svih Njegovih namera.

1. april. 1989. Godina se završila sa istom Božijom vernošću, sa kojom nam je obezbedio
razvitak posla u mnogim novim i uzbudljivim pravcima. Poverenici su me pozvali da
preuzmem mesto počasnog direktora od 1. aprila 1989. Posle mnogo molitve, osećao sam da
je ovo Božije vođstvo u skladu sa vizijom i službom u koju me je Bog pozvao za objavljivanje
evanđelja u susedstvu, kao i za osnivanje novih crkava i brigu o njima. Kao porodica, radovali
smo se što smo bili uključeni u punovremenu službu, skoro dvadeset godina. Za sve to vreme,
možemo da posvedočimo da je Bog bio veran u podmirivanju svih naših potreba,
odgovarajući na molitvu.

Kao počasni direktor ne želim da primam bilo kakav prihod od posla, i sada imam privilegiju
da svakodnevno prenosim to delo vere na širu službu Instituta. Ljudi nas često pitaju da li još
uvek sledimo načela koja je postavio Džordž Miler, kada je započeo svoj rad. Mnogi pitaju da
li je jednostavna vera u Boga dovoljna da pokrije sve potrebe današnjeg društva. Želim da još
više utvrdim naše pouzdanje u te biblijske principe koji su se ogledali u ciljevima Džordža
Milera; ti principi su bili izraženi u sledećim stavovima: »Prvi i osnovni cilj Instituta je da se
Bog veliča kroz činjenicu da su deca, koja su pod mojom brigom, snabdevana sa svim onim
što je potrebno, i to je postignuto samo molitvom i verom, a da ni od koga nismo tražili ni ja,
a ni moji saradnici, da bi se videlo da je Bog još uvek veran, da čuje i odgovara na molitvu«.

U aprilu 1994. godine sa novim zakonom za dobrotvorna društva i ponovnim ispitivanjem

rada, Đulijan Marš (Julian Marsh) je postavljen za izvršnog direktora, a Robert Skot-Kuk za
predsednika poverenika dobrotvornog društva. Oni su i dalje imali istu viziju o radu Instituta.
 »Teši se Gospodom, i učiniće ti što ti srce želi«
(Psalam 37:4).

»Iz otkrivenja koje nam je u Svojoj svetoj Reči dao o Sebi, znam kako je Bog divno,
milostivo i bogato biće. Ja verujem u to otkrivenje. Isto tako, iz svog ličnog iskustva znam
verodostojnost tog otkrivenja. Zato sam bio oduševljen Bogom, radovao sam se u Bogu; i dao mi
je što mi je srce želelo«.
Džordž Miler, aprila 1874.

Jedan čovek, koji je živeo u Horfildu odakle je mogao da vidi Ašli Daun, rekao je: »Kad god
sam osećao da mi se u razum uvlači sumnja u Živoga Boga imao sam običaj da ustanem noću i
gledam mnogobrojne prozore na Ašli Daunu, koji su bili osvetljeni i caklili se kao zvezde na
nebu«.