Normativna etika se bavi ispitivanjem postojećih moralnih praksi, kao i formulacijom i vrednovanjem

principa i pravila moralnog ponasanja. Rat je posebno stanje, potpuno drugačije od normalnog, pa se
samim tim ne mogu primeniti sve etičke norme i pravila, jer se čovek dovodi direktno u moralnu
dilemu.Teorija pravednog rata predstavlja tradiciju misljenja i
diskutovanja o značaju, mestu, strukturi i funkciji etičkih normi u
kompletnom periodu rata: priprema, povod, tok, posledice.
Zainteresovana je za ispitivanje pravednosti pripreme, određenog rata,
načina vođenja rata, i potpisivanja mira ili primirja. Određene delove rata
proučavaju određeni delovi etike, samim tim je jako važan njihov međusobni odnos, jer nam pomaže
pri određivanju opštih pravila i principa etičkih normi primenljivih u ratu. Vojna etika je posebna grana
primenjene etike, nije rat jedina stvar kojom se bavi, ali je definitivno centralni pojam i odnosom
delova teorije pravednog rata određujemo i etičku funkciju i moralnost vojske.
Uticaj Jus ante Bellum-a, Jus ad Bellum-a na Jus in Bello, i uticaj Jus in Bello-a na Jus post Bellum
Delovi teorije pravednog rata: 1) Jus ante Bellum
2) Jus ad Bellum
3) Jus in Bello
4) Jus post Bellum
Rat je najveći i nakatastrofalniji ljudski sukob, koji utiče na sve podjednako. Ne postoji nijedan čovek,
koliko se god on trudio, da rat nije uticao na njega u bar nekom segmentu života. Međutim, smatraju
neki da nije bilo rata, ne bi bilo ni države, ni civilizacije, doprineo je velikim društvenim promenama.
Za Grke: rat – deo strukture sveta, zakon kosmosa; mir – samo predah između dva rata.
Za Rimljane: rat – suštinski pojam viđenja sveta, centralna aktivnost
Srednjovekovno viđenje: pokušaj stvaranja teorije pravednog rata (religija je uglavnom miroljubiva, a
rat je ipak neodvojiv od ljudske prirode i društva)
Humanizam i renesansa: dijametralno suprotna viđenja rata
Novovekovna filozoofija: 11. str.
Marksizam: rat – klasna borba, pojava nastala iz oštrih društvenih suprotnosti, oružje sprovođenja
revolucije
Rat – ništa drugo do nastavka politike drugim sredstvima (Klauzevic)
Rat – veza dve ili više država kroz njihove oružane snage, sa svrhom da jedna drugu savladaju i da
nametnu takve uslove mira, koji bi odgovarali samo pobedniku (Openhajmer)
RAT – masovno, dugotrajno, kolektivno sukobljavanje suprotstavljenih političkih zajednica
korišćenjem, pre svega oružanog nasillja, koje se vrši i direktno i indirektno, a za cilj ima
nametanje volje protivniku, ili njegovo potpuno istrebljenje.
Razlike izmedju rata i mira:
1) mogućnost kontrole i predviđanja budućnosti u miru
2) rat je privremeno stanje
3) rat je negativan, a mir pozitivan pojam
4) količina i intezitet nasilja
5) veći rizik od smrti (dolazi do suspenzije zakona) u ratu
Moralna analiza rata: 1) TPR – kompromis pacifizma i realizma, teorija analize
rata (kako da ga opravda i obuzda?) – slično kao i sam rat (mobiliše sva ljudska
dostignuća u cilju negacije civilizacije)
2) Pacifizam – apsolutna negacija nasilja – i rata koji je krajnji
oblik nasilja za koji je čovek sposoban; nasilje je pogrešno, konflikti se rešavaju
miroljubivo, postavlja se pitanje o samoodbrani od nasilja, ali pacifisti zabranju
ubistvo i iz samoodbrane; po njima je jedini oblik otpora nenasilni otpor –
građanska neposlušnost ili slično, „nagrađuje agresiju“; nije zainteresovan za mir
niti da stvori mir, već samo da ne upotrebi silu – moguć tek u naprednim društvima
3) Realizam – moralne kategorije nemaju značaja u
međunarodnim odnosima (skeptici), pravila postoje, ali nisu uvek sasvim
poštovana (društveni moralisti), imaju isključiv stav o ratu (Kisindžer, Makijaveli,
Tukidid, Morgentau)

TPR – nastaje kao produkt hrišćanstva, Aurelije Avgustin začetnik, skoro sve religije dozvoljavaju rat
judaizam – opravdava rat, u kom se zatiru protivnici bez izuzetka,odbrambeni rat je obavezan
islam (najgori oblik džihadizam – konstantan i neprekidan rat sa ne-muslimanima (nevernicima) i lošim
muslimanima) – dok ne iskorene ili ne unište sve koji se ne slažu sa njima – opšta misao rata, teritorija
se deli na teritoriju gde žive muslimani i kuću rata (gde ne žive)
hrišćanstvo – opravdava odbrambeni rat, dok katoličanstvo opravdava i „sveti“ rat
doktrina tek od srednjovekovne sholastike
Aurelije Avgustin i Toma Akvinski
Jus ante Bellum – period pripreme za rat; spadaju sve pripreme ljudi i boraca za rat, takođe obuhvata
aktivnosti kao što su ekonomske sankcije, električni ratovi, zabrane, blokade, restrikcije, elementi
obuzdavanja (sve osim rata), medijska priprema rata (neki novinare smatraju i legitimnim metama,
koliku štetu naprve svojim izlaganjima), političke aktivnosti, i etičko obrazovanje oficira – menadžer
nasilja u ratu; izvor ad Bellum-a
Jus ad Bellum – period pre rata
Utvrđuje kome se može pripisati moralna odgovornost za rat.
Ispituje opravdanost rata po šest kriterijuma:
1) pravedan povod
2) pravedna namera 1), 2), 3) deontološki uslovi (Toma Akvinski)
3) objava od strane kompetente vlasti
4) proporcionalnost
5) poslednje rešenje 4), 5), 6) konsekvencijalistički uslovi
6) razumni izgledi pobede
1) Prvi uslov opravdanog ulaska u rat. Najočigledniji povod – samoodbrana. Ostali pravedni
povodi su humanitarna intervencija (državna upotreba sile kako bi se zaštitila ljudska prava) i
preventivni rat (prevencija (izazivan strahom, često destruktivan, političke prirode, održava
balans snaga, možda dođe do sukoba) i pre-empcija (vojnički koncept, opasnost toliko izvesna da ne
ostavlja drugi izbor) – ključna razlika je u izvesnosti i blizini napada i pretnje koje se očekuju ), 32-33.
str
2) Nije nužno pravedna, ako je i povod. Ne mogu se utvrditi sigurno tuđe namere, posebno što se
menjaju u toku rata. Jedina pravedna namera je stvoriti mir, zemlja nema pravednu nameru ako ne
planira da se bori moralno.
3) Legitiman predstavnik koji objavljuje rat, u ime većine. Da bi bio legitiman predstavnik, mora
da ispuni 4 kriterijuma: 1) podrška i zastupanje naroda, 2) monopol nasilja i efektivna kontrola
ljudi, 3) pridržavanje međunarodnih pravnih standarda i 4) predispozicija da teži trajnom miru .
4) Ukupno zlo koje dolazi sa ratom neće nadmašiti dobro koje će rat postići. Posmatraju se gubici obe
strane.
5) Rat mora biti poslednje rešenje ili poslednja opcija nekog sukoba. Treba iscrpeti sve mogućnosti za
rešavanje problema.
6) Ne ulazi se u rat ukoliko nema racionalnih izgleda za pobedu.
Jus in Bello – pravila ratovanja
1) Koga je dozvoljeno ubijati? dva osnovna pitanja
2) Na koji način je dozvoljeno ubijati? principi diskriminacije i proporcionalnosti
Princip diskriminacije (selektivnosti) – pravljenje razlike između boraca (legitimne mete) i neboraca
(nelegitimne mete), odnosno krivih i nedužnih. Borci su svi oni koji su uključeni u lanac posredovanja
percipirane agresije ili zločina. Leg. mete su i oni koji izdaju naređenja, ministri i predsednici, a ne
samo ljudi u uniformi sa oružjem u rukama. Vojnici su uvek leg. mete, bez obzira šta rade u datom
trenutku, jer su članovi oružanih snaga koje produbljuju nasilni projekat. Među pripadnicima oružanih
snaga ipak postoje i oni koji nisu leg. mete – vojni lekari i pripadnici verske službe (ne doprinose
ratnom ishodu, već lično egzistenciji vojnika). Neborci, koji proizvode ono što je potrebno vojnicima
za borbu, postaju leg. mete – doprinos ratu, dok oni koji proizvode ono što im je potrebno za život, nisu
leg. mete. Zapravo, neborci postaju leg. mete ako njihovo postupanje doprinosi pretnji, odnosno ratnom
naporu njihove strane. Što se tiče objekata, dozvoljeno je gađati samo vojna postrojenja i infrastrukturu
koja direktno doprinosi vojnom poduhvatu protivnika. „Božji mir“ – pravilnik još iz srednjeg veka, o
zaštiti neboraca. Ne slažu se svi sa ovim principom, neki su smatrali da je bolje sačuvati jednog
vojnika, nego civila, jer je vojnik sposobniji.
Princip proporcionalnosti – leg. mete se mogu gađati i ubijati samo ako je njihova patnja i smrt
proporcionalna dobru koji iz toga proizilazi. Razlika od JaB je što se odnosi na svaku konkretnu
situaciju. Odnosi se na broj ubijenih neboraca, a zapravo bi trebalo da se odnosi i na borce, jer nema
potrebe ubiti mnogo suparničkih vojnika, da bi osvojio strateški nebitan položaj. PP zahteva najmanju
moguću količinu ubijanja, odnosno najmanju upotrebu sile za isti ishod. Postoje mala in se sredstva,
koja su zlo sama po sebi, pa ne postoji nijedan način da se ona opravdaju (silovanja, genocidi, trovanja
izvora vode...).
Kolateralna šteta – doktrina „dvostrukog efekta“, koristi se da opravda nenamerna ubistva i stradanja
neboraca, usled napada na leg. ciljeve. Da bi opravdanost kol. štete postojala, vojna prednost mora da
prevazilazi patnju i stradanja onih koji su svrstani u kol. štetu. Jus post Bellum – moralna analiza
postupaka posle završetka borbi i potpisivanja mir. sporazuma, kao i samim sporazumom. Postavlja set
neophodnih uslova za postizanje pravednog i trajnog mira. Odgovara na pitanja kakve uslove može da
postavi pobednik i koje obaveze padaju na njega posle rata. Prvo mora da proceni da li je rat pravedno
započeo i da li se pravedno vodio. Pobednik u ratu ne sme ostavitisvog protivnika u toliko lošim
uslovima da onemogući normalan život stanovništvu posle rata. U razmatranjima zahteva JpB lideri se
moraju voditi načelima srazmernosti i javnosti, kažnjavanja, selektivnosti, povraćaja prava, nadoknade
i rehabilitacije.
Misije VS: 1) odbrana zemlje (odbrana RS od oružanog ugrožavanja spolja)
2) učestvovanje u mirovnim misijama (učestvovanje u izgradnji i očuvanju mira u regionu i
svetu)
3) vojno – civilna saradnja (podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama
bezbednosti)
Vojna etika nije fokusirana samo na rat, već i na moral vojske u delatnostima odbrane – stvara vojni
etos (kodeks časti, vrednosti, standarda, normi ponašanja pripadnika vojske, razvijanje liderstva i
borbenog morala i duha). Glavna funkcija vojske – da vodi rat ili da se za njega priprema.

Uticaj JanB na JiB

Ne može se tačno utvrditi kada počinnje priprema za rat, jer svaki postupak utiče na to, ali za vojsku je
to celokupni period između dva rata. Uloga vojske je odbrana i odvraćanje. U tom periodu treba ojačati
vojsku, ali ne sme doći do trke naoružanja, jer je rizik od izbijanja rata sve veći, poverenje manje. Za
vojsku, period pripreme za rat može biti prekinut jedino ratom.
Vojnici nemaju mogućnost i slobodu da samostalno biraju način, intezitet, niti pravac dejstvovanja, već
postupaju po komandi oficira. Oficiri su rukovodioci nasilja u ratu. Vojska na njima počiva. Vojnici
izvršavaju naređenja tačno i precizno, ako se neko ogluši o njih, biva odstranjen, kažnjavan, nekad i
smrću. Oficir je odgovoran za svoje postupke, postupke svojih podređenih i za njihovo blagostanje, za
živote ljudi na koje njegove aktivnosti utiču, i ima i društvenu odgovornost. Pripadnost profesiji i
disciplina inherentna vojnoj organizaciji su dva glavna faktora koja oficira čine ključnim akterom.
Karakteristike profesije:
1) stručnost – ekspertsko znanje i veštine u određenoj sferi ljudskog života, podiže se školovanjem
i praktičnim radom
2) odgovornost – pripadnik profesije je dužan da obavlja svoj posao u korist društva
3) pripadništvo grupi – svest o izdvojenosti od ostalih grupa, doprinosi stvaranju kolegijalnosti i
korporativnosti
Oficir kao profesija:
Korporativnost – pripadnost grupi, pripadnici dele slično ili isto obrazovanje, ali istu odgovornost
prema društvu. Pripadnost jačaju: izolovanost vojske od ostatka društva, izgled koji odudara
(uniforme), norme koje su besmislene van vojske.
Kolegijalnost – identifikacija i sa oficirima suparničke vojske, poštovanje pravednog ratovanja
Oficiri su oslonac vojske, a vojska oslonac države. Oficir sve stavlja ispred svog života.
Intelektualna sposobnost – konceptualno mišljenje i komunikacija, usko stručne i tehničke sposobnosti
i šire opšte razumevanje, samodisciplina, savest, pouzdanost i moralna hrabrost, dubina karaktera,
potencijal i sposobnost da vode, motivišu i razvijaju druge, predanost i emocionalna kontrola.
Disciplina – način uspostavljanja poslušnosti, neophodan uslov upravljanja nasiljem od strane oficira,
stub vojne organizacije, pozivanje na odgovornost.
Država je obavezna da obezbedi moralnu edukaciju oficirima, ako to ne učini, šteti svojim
interesima. Najkonvencionalniji pristup je etika vrlina koja se fokusira na razvijanje karaktera
oficira. Razvijanje klase ratnika – dve osnovne osobine: hrabrost i odanost. Ono što mora da
isprati etiku vrlina je „praktična mudrost“ – omogućava borcu da prepozna slučajeve gde može
manifestovati svoje karakteristične vrline (lojalnost, poslušnost, hrabrost). Konsekvencijalistički
pristup: fokusira se na opravdavanje ubistava, ranjavanja, uništavanja, ako će proisteći dobre
posledice. Nijedna namera oficira koja bi ugrozila uspostavljanje održivog mira, ne može biti
moralna. Utilitaristički pristup: ideja činjenja manjeg zla, da bi se sprečilo veće zlo, mora se
podjednako vrednovati dobro i za jednu, i za drugu stranu. Deontološki pristup: sam akt se
ocenjuje kao dobar ili loš, bez obzira na posledice (mala in se). Zabrana ubijanja nevinih ne važi
jedino kada za ubistvo jednog nevinog, spasimo život više njih.
Oficirima mora biti ponuđen sveobuhvatan plan etičkog obrazovanja, kroz teoriju i praksu, kao i
pokazana pogrešna primena tih pristupa, takođe kroz teoriju i praksu. Oficir se razlikuje od
podoficira i regruta, jer on mora da razume značaj moralnih ograničenja, on uživa neki vid
slobode u ratu, ali samim tim snosi i veću odgovornost. Prelazak iz prostog poštovanja moralnih
normi u njihovo razumevanje jeste ono što oficira odvaja od ostalih i što ga čini liderom. Vojnici
u ratu nemaju vremena, a verovatno ni volje da se obrazuju. Oficiri moraju da se etički
obrazuju. Cilj je da stvori i obrazuje starešine koje ne razmišljaju samo o ishodu rata, već i o
kompletnoj civilizaciji. Postavlja se pitanje moralne odgovornosti onih koji sprovode etičko
obrazovanje.

Uticaj JaB na JiB

Samo vladar ima autoritet da počne rat, nije na običnom vojniku da o tome odlučuje, niti da se pita da li
je rat pravedan, tako da vojnici nemaju moralnu odgovornost za početak rata. Rat se vodi između
država, a ne između ljudi. Borci u ratu, bez obzira kojoj strani pripadaju, nisu odgovorni za rat,
moralno su nedužni, pa samim tim jednaki. U TPR, termin nevin označava one koji nisu opasni, ne
predstavljaju nikakvu pretnju po protivnika – neborce. Vojnici oblače uniforme kako bi skrenuli pažnju
na sebe, kao legitimne mete. Vojnici nisu nevini u ratu, ali su nevini za rat. Sve strane u ratu veruju da
je njihova strana pravedna. Država može nepravedno da započne rat, ali da ga vodi pravedno, i obrnuto.
Empatija boraca – npr. Božićno primirje.
Moralna jednakost vojnika u ratu:
1) epistemička limitiranost – vojnik ne može da zna da li ratuje na pravednoj strani ili ne, jer nije
dovoljno obrazovan za to; mora da ispuni sva naređenja nadređenih, osim kada su u pitanju
mala in se i sl, kada mora da odbije naređenje, u svim ostalim slučajevima, svako odbijanje
naređenja, usled nepoverenja u opravdanost, smatra se aktom arogancije; može se postupati po
savesti, ukoliko ne utiče na celokupno društvo; samo-obmanjivanje
2) mehanizam prisile – ne može im se pripisati moralna odgovornost za sam čin borbe, ali može za
činjenje ratnih zločina pod prisilom, bez obzira na kaznu za neposlušnost; vojnici čine to zbog
budućnosti svojih porodica
3) priroda vojne organizacije – percipiramo grupu kao superiornu, da li se vojnici stvarno bore u
ratu?, vojnici misle da se bore na pravoj strani