1

KONSTRUKCIJA RADNJE (FRAJTAGOVA PIRAMIDA)

Nemački teoretičar drame u XIX veku, Gustav Frajtag, je postavio

strukturalnu shemu u obliku piramide koja se pokazala dosta tačna i
primenljiva u dramaturškoj operativi.

Piramida je određena dramaturškim iskustvima proisteklim iz klasicističke

drame, klasične tragedije, dela Molijera i Šekspira, a uz određena odstupanja
primenljiva je na sve dramske tekstove do pojave avangardne drame.

Primena Frajtagove piramide uslovljava nastanak „dobro skrojenog komada“.

C (vrhunac)

B (potenciranje radnje) D (pad/obrt)

A (uvod) E (katastrofa)

A: uvod (ekspozicija) - opšte okolnosti komada (mesto, vreme, akteri).

Poželjno je, ali ne i obavezno da se u uvodu pojave svi akteri, da se u što
kraćem roku upoznamo sa svim licima koja će biti prisutna u drami. Ako se i
ne pojave, bar da se pomenu, da se u toku komada očekuje njihova pojava.

B: potenciranje (snaženje) radnje određuje se UZBUĐUJUĆIM MOMENTOM.

Od tog mesta počinje zaplet, stvari se „uzburkavaju“, od tog momenta ništa
neće biti isto. Protagonista će, shodno svom htenju, uraditi nešto što će
pokrenuti dešavanja, izazivati antagoniste. Ili, protagonista će biti ugrožen
delanjem antagonista i biti primoran da dela. Posle uzbuđujućeg momenta
ide snaženje radnje, niz uzročno posledičnih momenata koji će uslovljavati
 2

zaplet. Delanja protagonista i antagonista su sve snažnija, strasti sve

uskovitlanije, raste tenzija i neizvesnost.

C: vrhunac ili kulminacioni punkt je mesto na kome se protagonističke i

antagonističke snage direktno sučeljavaju, maksimalnim intenzitetom. Tek u
punktu TRAGIČKOG MOMENTA počinje faza raspleta. Dogodiće se, u tragediji,
nešto što će odrediti tragičan ishod sudbine protagoniste. Tragički momenat
je deo kulminacione faze. Na ovom mestu dešava se radikalni preokret u
komadu.

D: pad (slabljenje radnje) ili obrt određujemo kao RASPLET. Niz, opet uzročno
posledičnih momenata koji vode do konačnog ishoda. Sve što je postavljeno
u zapletu, što je „preokrenuto“ tragičkim momentom, sada se, naizgled samo
od sebe odvija.

Neobavezan ali efektan i poželjan punkt u fazi raspleta je MOMENAT

POSLEDNJE NAPETOSTI. To je trenutak odlaganja neizbežnog ishoda, „varka“
koja nam nudi drugačiji kraj. Učini nam se da će se sve dobro po protagonistu
završiti, ali...

E: katastrofa – definitivni rasplet. Propast za glavnog junaka, ako je tragedija.

Mesto gde postaje definitivno jasno da više ništa nije kao na početku, da je
svet junaka komada radikalno promenjen, da se dogodilo nešto važno,
pogubno. „svet više nije isti“. Naravno, u komediji je taj život srećno
promenjen.

KARAKTERI

Pojam „karaktera“ primarno se odnosi na psihološku definiciju, a psihologija

karakter određuje kao: UKUPNOST SMERA OSEĆANJA, VOLJE I RAZUMA.
KARAKTER JE ODREĐEN DUHOVNOM DINAMIKOM ČOVEKA. Međutim,
psihologija je samo pomoćno ili polazno sredstvo kad je u pitanju pojam
karaktera u literaturi. Karakter u dramaturgiji ima značenje lika.

U dramskom, tj. tragičkom pesništvu, Aristotel kaže da je karakter ono što

izražava volju, odnosno ono što neko odabira ili izbegava. Prvo (po
Aristotelu), karakter će biti valjan ako svojim delanjem i govorom otkriva
volju da nešto uradi. Karakter mora da bude priličan, sličan ili veran (ovo
se odnosi na likove koje preuzimamo iz istorije i poznatih životnih situacija).
Treba poštovati životne karakteristike lika. Karakter mora da bude dosledan.
 3

Dosledan samom sebi, dosledan onim htenjima i osobinama koje je pisac

karakteru dao.

Džon Drajden podržava Aristotelovu kvalifikaciju, ali i da lik ima uporište u

osnovnoj psihološkoj podeli karaktera. Drajden podseća na osnovnu tipologiju
temperamenta u psihologiji: kolerik, flegmatik, sangvinik i malenholik.
Ali, u životu, pa tako i u drami, ne postoje čisti tipovi, nego se međusobno
prožimaju i tako čine složeniji karakter. Pored osnovne psihološke
karakteristike LIKU morate podariti vrline, mane, poroke i strasti. Drajden
nas upućuje na filozofiju, etiku i istoriju, kao priručna sredstva u građenju
lika.

Takođe, da bismo izgradili kompleksan karakter, moramo dodati još jednu

važnu kategoriju: okolnosti ili situacije. One su neizostavne da bi lik ispoljio
sve što jeste. Dakle, jednostavno, postavite prepreku pred vaš karakter i on
će se ispoljiti. Dajte mu motiv, zašto radi to što radi i nađite onoga ili ono što
će se suprotstaviti njegovom delanju i njegovim motivima, i dobijate
relevantan prostor za ispoljavanje karaktera, a i dobijate elemente radnje.

Bejker u Tehnici drame daje neke napomene kako da se ispolji karakter u

dramskom delu. Prvo, čest običaj je da pisac oslika karakter junaka već u
spisku lica. Pored imena i godina navode se karakterne osobine lica. U
samom komadu, pisac se ne bavi manifestacijama datog karaktera nego ga
odmah pušta da dela na osnovu napisanog. Tu moramo da pretpostavimo da
publika nije kupila afišu ili da afiša nije ištampana, da je mrzi da čita šta piše.
Bejker zato ne preporučuje ovaj postupak. Naime, uputno je u opisu lica dati
psihološki kroki i biografske momente, ali oni moraju biti aktivni deo
dešavanja u drami.

Drugi način, znatno bolji, za deifnisanje karaktera je kada jedan lik opisuje
drugi. Licem u lice, dva junaka će reći jedan drugom šta misle jedan o
drugom, ili će trećem licu da izopanjavaju neprisutnog. Ovde valja voditi
računa o verovatnosti. Naime, valja izgraditi situaciju u kojoj je normalno i
verovatno da se tako nešto dogodi.

Treći i najbolji način je da se karakter ispoljava kroz radnju, kroz akciju.

Dakle, opet se vraćamo na one dramske okolnosti koje će izazvati
ispoljavanje karaktera.

Ono što je bitno da u eksplikaciji manifestacije karaktera NE GOVORIMO U

SVOJE IME I NE SAOPŠTAVAMO LIČNI STAV, nego neka LIK govori i dela u
sopstveno ime.
 4

Bejker: „Upznajte svoje likove tako intimno da se možete kretati, misliti i

osećati kao oni. Saznajte o njima mnogo više pojedinosti nego što ih možete
upotrebiti u komadu“.

Svođenje lika na osnovne psihološke crte, ili na samo jednu od osobina

/tvrdičluk, pohotnost, vlastoljublje/ usloviće stvaranje TIPA, a kompleksan
psihološki portret dovodi nas do složenog karaktera (pravljenje psihoprofila,
kao Foks Molder:).

Psihoprofil, motiv i okolnosti, to su punktovi na kojima se gradi i

ispoljava dramski karakter.

DRAMSKA SITUACIJA

Dramska situacija je „osnovna jedinica“ dramske radnje. Ona je glavni

zametak sukoba, a bez sukoba nema drame. Ona je i polazište iz kojeg
startuje ceo komad, a razvoj komada uslovljen je prelazima iz jedne u drugu
dramsku situaciju. Dakle, osnovna dramska situacija rađa sledeću, i tako
redom po uzročno posledičnom principu.

Sartr deifniše dramsku situaciju kao: KARAKTER IZ TAČNO UTVRĐENOG

MOTIVA/RAZLOGA/NASTOJI NEŠTO DA URADI I TIME IZAZIVA REAKCIJU.
Akterova akcija i izazvana reakcija čine osnovnu dramsku situaciju. Primarni
uslov za dramsku situaciju je RAZLOG DELANJA: MOTIV. Dakle, zašto neko
radi to što radi. Dakle, zametak i osnova dramske situacije je S RAZLOGOM
AKTIVIRANI JUNAK.

Karlo Goci, obnovitelj komedije del arte, pokušao je da napravi jasno

određenu tabelu motiva, u teoriji dramaturgije nazvana 36 dramskih
situacija. On kaže 36 situacija, 36 emocija, i ni jedna više.

Etjen Surio, francuski estetičar, filozof i teoretičar pozorišta, demantuje

Gocija tako što broj motiva poredi sa bajkom o šahu (geometrijska
progresija). On postavlja tezu o 200 000 dramskih situacija. Surio tvrdi da
svaka od Gocijevih situacija ima neograničen broj podsituacija, kombinovanih
situacija, koje mogu biti i osnovna, inicijalna dramska situacija. Dalje, Surio
daje shemu kako se, tehnički pravi dramska situacija:

1. STREMLJENJE SA RAZLOGOM. Zašto neko nešto radi (motiv).

2. CILJ STREMLJENJA. Čemu taj neko stremi i kako to ostvaruje.

 5

3. SUPROTSTAVLJANJE STREMLJENJU. Aktivirane antagonističke sile.

4. RASUĐIVANJE. Postavljanje dileme ko će nadvladati.

5. POBEDNIK. Ishod svega.

6. POMAGAČI onoga ko stremi i onoga ko sprečava (ostali akteri).

Motiv je uvek povezan sa emocijom. Ona je ta koja nas u životu tera na

delanje, ili je ishod naših delanja. Kao takva, ona je suštinski pokretački
faktor u dramskom delu.

DIJALOG

Dialogos na grčkom znači govor između dve osobe. U dramaturgiji, naravno,

podrazumeva komunikaciju između dva ili više lica. U pozorištu je moguća i
verbalna komunikacija između vidljivog i nevidljivog lica /teikhopia/, između
čoveka i boga, ili duha, između čoveka i neživog bića /razgovor sa mašinama,
telefonski razgovor/. Ono što je bitno da postoji uzajamna reakcija, da postoji
razmena.

Reč je ono što prvo izaziva pažnju, za šta se veže koncentracija gledalaca,
rečima se usmerava radnja karaktera, reč definiše misli. Rečenice izgovorene
u komadu zovemo dramskom replikom. Uzajamna razmena dramskih replika
između aktera je dijalog.

Dijalog ima 3 osnovne funkcije (Bejker):

1. da bude jasan.

2. da pomaže razvoj radnje i da unapređuje radnju.

3. da proizilazi iz karaktera.

Dijalog će biti bolji ako poseduje šarm, ako je duhovit, britak. To znači da je
dijalog koji samo taksativno navodi činjenice previše uopšten i dosadan.
Zadatak pozorišta je da stvari pojave čini specifičnim i posebnim, pa tako i
dijalog mora da ima svoj specifikum.

Dramska replika mora uvek da ima tačno iskazanu nameru. Ona je

ispitivanje, izjašnjavanje, istraživanje, ugovaranje, pogodba, molba, pretnja,
naređenje, zavođenje, iskušenje, optužba, vređanje, odbrana, opomena,
savet... U svakom slučaju, uvek mora da bude jasno šta se želi replikom i ona
 6

ne sme da bude deskriptivna. Opis pejzaža i osećanja je nešto što pripada

romanu. U nekim slučajevima u replici može da se kratko prepriča šta se
dogodilo u elipsi ako je to važna informacija za radnju (ali i tu kroz pričanje
aktivne situacije).

Neophodno je voditi računa o karalterima koji su u dijalogu. Dobro postavljen

karakter znači i dobro postavnjen dijalog. Jezik proističe iz individualnog i
privatnog definisanja junaka:

1. poreklo lika

2. vaspitanje

3. životna sredina

Ne postoje dve osobe na svetu sa identičnim okolnostima (ako nisu blizanci).

Ali i ako su blizanci, neće imati isti karakter. Pored toga, pisac mora da
poznaje varijante i podvarijate jezika, argoe i slengove. Vrsta dijaloga, njegov
stil i ton, određiće i vrstu komada.

Dramska replika je pozorišno funkcionalna ukoliko izražava VOLJNI NAPOR

LIKA.