Стазе бивших покојника

Године 1826., по налогу Кнеза Милоша, премештено је гробље са београдске Варош-

капије на периферију, у село Палилула, одн. данашњи Ташмајдан. Сахране су почеле
после 1835. године, кад је сазидана стара црква Св. Марка ( срушена након пожара
1940. године). и трајале до 1886.године.
Ташмајданско гробље које је било на простору некадашњег каменолома, протезало
се од Таковске до данашње улице Старине Новака и није прелазило границу
садашњег Правног факултета.
Са северозапада граничило се тадашњим улицама: Тимичком, са североистока
Светогорском, са југозапада, Фишеклијском улицом са југозапада и новоизграђеним
хиподромом са југа.

Старо гробље није било подељено на парцеле, него је било изукрштано стазама, обрасло у жбуње
и дрвеће. .. Део гробља према Таковској улици припадао је католицима и лутеранима,
сахрањиваним измешано, а на узвишици према Сеизмолошком заводу било је гробље за војнике,
дављенике, самоубице и нехришћане (али не и за Јевреје, који су вековима имали своје гробље на
другом месту). Један од великих недостатака гробља био је и тај што у парохији није било доказа
ко све почива на гробљу јер књига и писане евиденције није било. Уместо црквених књига, податке
о покојницима могао је дати једино ондашњи осамдесетогодишњи црквењак деда Јова, који је то
чинио по сећању.

На централном делу данашњег ташмајданског шеталишта почивали су Илија

Коларац, Миша Анастасијевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Јоаким Вујић, Ђура
Јакшић, Ђура Даничић, .. У самој цркви, 1839. године сахрањен је кнежевић Милан
Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то десно од западних врата
њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од
западних врата у самој цркви.
Пољски писац Роман Зморски био је у посети Београду 1855. године, и у опису
гробља на Ташмајдану видео и неке старе обичаје српске традиције, за које је нашао
утемељење и у пољској традицији. Он бележи, описујући место Палилулу, "као
гробље са малом црквицом, недалеко од Београда".

- Због положаја који заузима на високој, стеновитој обали Дунава, то место је

прилично омиљено као шеталиште - писао је Зморски. - Нарочито живо постаје овде
за време црквене славе, која, ако се добро сећам, пада на Светог Марка и траје
неколико дана. Тада Палилула по подне пружа заиста редак призор. Цело, пространо
гробље, поље које се граничи са њим и сви путеви који воде ка њему, испуњени су
шароликом, многохиљадитом гомилом из града и околних села.
Треба подсетити да у то тоба панорамски поглед са Ташмајдана води скроз ка
Дунаву, будући да нису постојале вишеспратне куће, или данашња велика здања која
би омела поглед ка реци. У то доба одавде су се шириле само баште, воћњаци и
њиве.

- ПОД тремом гостионице подигнуте уз гробљанску капију часте се вином и ракијом

веселе гомиле, а у шаторима и кућицама подигнутим унаоколо одржава се прави
вашар. На самом гробљу у то време ођекује весела музика, широки круг момака и
најгиздавије обучених девојака скачу на слободном простору испред цркве, а
безбројно мноштво гледалаца, седећи и стојећи на узвишицама и надгробним
каменовима посматра игру. Тешко је рећи колико необичан и узбудљив призор пружа
та врева живота и весеља на тужном станишту смрти. То је на неки начин презрив
изазов младости која се вечито обнавља, бачен страшној краљици уништења, изазов
који по својој идеји подсећа на оно паганско потапање Мажане у нашем, пољском
народу и у других словенских племена које је некад било обављано уз песму и игру.

Тако је Зморски забележио обичај који није очуван у потоњем Београду, па је данас искорењено
макар и сликовито сећање на вашаре који су имали у себи, очигледно, нека обележја и обичаје из
доба нашег прапорекла.

Остао је само наговештај који прича о томе како су наши преци доживљавали смрт у овом граду.
Она је старим Београђанима чини се, често била изазов, а не крај.

Када је од стране виђенијих људи Београда тражено да дотада запуштено,

неодржавано и често девастирано, Ташмајданско гробље буде уређено или
измештено на периферију и плански изграђено, чиме би се обезбедила
репрезентативност гробља у градском простору, на предлог митрополита
Михаила 1871. године донета је коначна одлука да се Ташмајданско (Старо) гробље
пресели на Ново, које би се изградило у улици која је носила име Гробљанска
(данашња Рузвелтова).
Многи ондашњи варошани су бурно протестовали због те сеобе, јер су тврдили да је
гробље премештено на „ужасно“ далеку периферију и да ће бити потребно много
времена док поворка испрати покојника на вечни починак.
Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренети су на нову локацију,
"Ново гробље".

На месту некадашњег Ташмајданског или Старог гробља, у наредним деценијама

изграђен је велелепни парк са бројним садржајима. Међутим и данас, након више од
једног века, још увек се у Ташмајданском парку и његовој ближој околини могу
пронаћи остаци надгробних споменика, нпр. одмах поред зграде Сеизмолошког
завода, који су се тако уклопили у амбијенталну целину парка да ничим не подсећају
да су део нечијег гробног места.
Током периода после Другог светског рата, па скоро до дана данашњег, многи радови
који воде испод површине шеталишта воде ка заборављеним костима оних који до
данас нису пресељени.

Гробље је званично затворено 1927. године, а власт је продала велику количину

камена и опеке од које су споменици били изграђени. Међутим, упркос томе, остао
је већи број споменика са којима нису знали шта да ураде, а како је некако баш у то
време почело сређивање Београдске тврђаве, одлучили су да добије корисну
намену, па су камене плоче преселили на Kалемегдан.

Највећи део њих завршио је на калемегданским стазама, где се неки од њих и дан
данас, могу пронаћи. Понајвише на путу који води ка Kраљ капији. Зато су те стазе
од стране престоничких хроничара и назване „стазе бивших покојника“.
Пре неколико месеци, радници на реновирању статуе "Победника" у постољу су
пронашли "мистериозни камен", Наводи 2Националан географија" који "крије своју
тајну" . Ипак, установљено је да се ради о делу надгробног споменика на коме је
исписано:

С Т А[...]
[...] С КОЈОМ Ј[...]
У БРАКУ 18[...]

Добри познаваоци београдских прилика у прошлости тврде да је реч о надгробној

плочи са некадашњег Старог, одн.Ташмајданског гробља.

https://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:637479-Beogradske-price-Cudno-slavlje-
tasmajdansko
https://www.nationalgeographic.rs/vesti/14375-odakle-potice-misteriozni-kamen-otkriven-
ispod-spomenika-pobednik.html
https://sr.wikipedia.org/wiki/Ташмајданско_гробље
https://www.011info.com/vodic-kroz-beograd-za/kratka-istorija-tasmajdana-od-kamenoloma-do-
najlepseg-gradskog-parka