Скрипта за 3.

вjежбу из социологије
Привреда и друштво- М. Вебер
Марија Божић Н3 

Увод:
СТВАРНО ДЕЛАЊЕ се у великој већини случајева одвија у тупој полусвести или
несвесности о свом „смераном значењу“. Онај који дела ради то нагонски или сходно
навици.

СТВАРНО ЕФЕКТИВНО, тј. потпуно јасно и свесно, смисаоно делање је у

стварности увек само гранични случај. Свако историјско и социолошко посматрање
приликом АНАЛИЗЕ СТВАРНОСТИ мора увек узимати у обзир ту околност.
Социологија мора стално , кад је посреди посматрање стварности у њеној
конкретности, да узима у обзир одступање од стварности и да утврђује степен и врсту
тог одступања. Врло често у методолошком смислу остаје само избор између
НЕЈАСНИХ и ЈАСНИХ, а затим између ИРЕАЛНИХ и ИДЕАЛНО-ТИПСКИХ
термина. А онда у том случају треба се одлучити за ове последње што је најбоље за
науку.

ПОЈАМ ДРУШТВЕНОГ ДЕЛАЊА

ДРУШТВЕНО ДЕЛАЊЕ (укључујући уздржавање од радње или трпљење) може бити
оријентисано према ПРОШЛОМ, САДАШЊЕМ или БУДУЋЕМ, очекиваном
понашању других. Ти „други“ могу бити ПОЈЕДИНЦИ и ПОЗНАТИ или неодређено
МНОШТВО и сасвим НЕПОЗНАТИ.

Није свако делање- ни спољње делање- „друштвено делање“, а овде се употребљава у

том смислу речи. СПОЉЊЕ ДЕЛАЊЕ није такво онда кадда се оријентише према
очекивању понашања мртвих предмете. УНУТРАШЊЕ ПОНАШАЊЕ је
ДРУШТВЕНО ДЕЛАЊЕ само онда када се оријентише према понашању других.

ФОРМАЛНО И УОПШТЕНО:

Та делатност је друштвена уколико преко трећих рефлектира на респектовање

сопствене фактичке моћи располагања привредним добрима.

МАТЕРИЈАЛНО:

Она је друштвена уколико нпр. при потрошњи узима у обзир и будуће жеље трећих
лица и према томе оријентише начин своје „штедње“ или уколико она при производњи
узима за основу свог оријентисања будућу жељу трећих лица.

1
Нема сваки додир између људи друштвени карактер, него је само сопствено понашање
смисаоно оријентисано према понашању другог. Друштвено делање НИЈЕ ни
идентично :

1. Са једнаким делањем више лица

2. Са сваким делањем на које утиче понашање других

Познато је да на делање појединца много утиче проста чињеница да се он налази у

„маси“ сабијеној на једном месту: ДЕЛАЊЕ УСЛОВЉЕНО УТИЦАЈЕМ МАСЕ. И
раштркана маса може да условљава понашање појединаца понашањем многих које
утиче СИМУЛТАНО или СУКЦЕСИВНО на појединца, а осећа се као такво
понашање. Просто „подражавање“ туђег делања не би у појмовном смислу било
СПЕЦИФИЧНО „ДРУШТВЕНО ДЕЛАЊЕ“ ако се јавља чисто као реакција, а не као
смисаоно оријентисање сопственог делања према туђем делању. Делање је
КАУЗАЛНО, а не СМИСАОНО одређено туђим делањем. Социологија нема ни у
ком случају везе само са „друштвеним делањем“ већ оно представља њен централни
објект, онај који њу као науку тако рећи, КОНСТИТУИШЕ.

Као и свако делање, тако и друштвено делање може да буде одређено:

 ЦИЉНОРАЦИОНАЛНО: кад се дела у складу са очекивањем понашања

предмета спољњег света и других људи и користи се тим очекивањима као
„условима“ или као „средствима“ за постизање сопствених ЦИЉЕВА којима се
РАЦИОНАЛНО тежи
 ВРЕДНОСНОРАЦИОНАЛНО: кад се свесно верује у- етичку, естетску,
религиозну или било какву другу апсолутну ВРЕДНОСТ неког одређеног
понашања, због тога што је она таква и независно од успеха
 АФЕКТИВНО (нарочито емоционално) : кад се дела у складу са актуелним
афектима и душевним стањем
 ТРАДИЦИОНАЛНО: кад се дела у складу са устаљеним навикама

СТРОГО ТРАДИЦИОНАЛНО понашање налази се- исто као и чисто реактивно

подражавање сасвим на граници и често с оне стране онога што се уопште може
назвати „смисаоно“ оријентисаним делањем. Јер оно је врло често ТУПО РЕАГОВАЊЕ
на навикнуте надражаје, реаговање које се одвија на већ устаљен начин.

СТРОГО АФЕКТИВНО понашање налази се исто тако на граници и често с оне

стране онога што је „смисаоно“ оријентисано. То може да буде реаговање без
устручавања на неки несвакодневни надражај. СУБЛИМАЦИЈА настаје када се
афективно условљено делање јавља као свесно психичко растерећење. Онда се човек
већином (не увек), налази већ на путу ка ,,вредносној рационализацији“ или и ка једном
и ка другом.

АФЕКТИВНА и ВРЕДНОСНОРАЦИОНАЛНА оријентација делања РАЗЛИКУЈУ СЕ

међу собом што ова последња свесно ствара крајњи циљ делања и што се
КОНСЕКВЕНТНО плански оријентише према њему. ЗАЈЕДНИЧКО им је то што за

2
њих смисао делања не лежи у постизању циља који је изван њега, но у делању одређене
врсте као таквом.

АФЕКТИВНО дела онај ко задовољава своју потребу за актуелном осветом, актуелним

ужитком, актуелним предавањем, актуелним контемплативним блаженством или за
ослобађањем од актуелних ефеката.

ЧИСТО ВРЕДНОСНОРАЦИОНАЛНО дела онај ко без обзира на могуће последице,

уверен у оно што му се чини да налажу дужност, достојанство, лепота, божја заповест,
пијетет или важност неке „ствари“ било које врсте. Вредноснорационално делање је
УВЕК делање по „заповестима“ или по „захтевима“ за које онај који дела верује да су
му постављени.

ЦИЉНОРАЦИОНАЛНО дела онај ко своје делање оријентише према циљу,

средствима и пропратним последицама и при том рационално одмерава однос средстава
према циљевимам циљева према пропратним последицама и најзад међусобан однос
различитих могућих циљева. У сваком случају онај који НЕ дела ни афективно ни
традиционално.

Вредноснорационална оријентација делања може стајати у различитим односима према

циљнорационалној оријентацији. Али са становишта циљнорационалне оријентације,
вредносна рационалност је УВЕК- и то више уколико она подиже на ниво апсолутне
вредности вредност према којој се делање оријентише- ИРАЦИОНАЛНА, јер она
утолико мање помишља на последице делања уколико је више интересује само вредност
саме вредности. А АПСОЛУТНА циљна рационалност је у суштини само
исконструисан гранични случај. Делање, нарочито друштвено делање, врло ретко је
оијентисано само на један или на други начин.

ДРУШТВЕНИ „ОДНОС“ треба да значи понашање већег броја особа које по свом
смисаоном садржају узајамно подешено и тиме оријентисано. Друштвени однос састоји
се дакле, потпуно и искључиво у изгледима да се друштвено дела на неки (смисаоно)
могућ начин, без обзира на чему се заснивају ти изгледи. Појмовна ознака треба да буде
постојање ма и најмањег степена УЗАЈАМНОГ односа међу делањем једне и друге
стране. Стално је реч о емпиријском смисаоном садржају, СМЕРАНОМ од стране оних
који делају, у појединачном случају СТВАРНО или ПРОСЕЧНО или у конструисаном
„чистом“ типу, а НИКАД о нормативно „тачном“ или метафизички „истинитом“
значењу. Друштвени однос који потпуно почива на узајамном смисаоно
ОДГОВАРАЈУЋЕМ држању је у стварности само граничан случај. Друштвени однос
може имати сасвим ПРОЛАЗАН карактер или пак ТРАЈАН, тј. бити такав да постоје
изгледи да се смисаоно одговарајуће понашање непрекидно ПОНОВО јавља. Само
постојање тих изгледа- дакле веће или мање вероватноће да ће се одвијати смисаоно
одговарајуће делање, а ништа друго означава „постојање“ друштвеног односа.Смисаони
садржај неког друштвеног односа може се мењати. Договор о смисаоном садржају
неког друштвеног односа могућно је постићи на основу узајамног обећања. То значи да
учесници у том односу ОБЕЋАВАЈУ како ће се у будућности понашати. Онда сваки
учесник, уколико рационално процењује, најпре, наравно са различитим степеном

3
сигурности, рачуна с тим да ће онај други оријентисати своје делање према онаквом
смислу споразума како га је он сам (онај који дела) разумео. Он оријентише сопствено
делање делимично циљнорационално према том очекивању, делимично вредностно
рационално према „дужности“ да се са своје стране „придржава“ споразума у смислу
који му он придаје.

У оквиру друштвеног делања могу се запазити стварне правилности, тј.токови делања

који се понављају у типично истом СМЕРАНОМ значењу код једних те истих особа које
делају или које се јављају код већег броја других особа које делају. Овим ТИПОВИМА
тока делања бави се СОЦИОЛОГИЈА за разлику од ИСТОРИЈЕ која тежи да
КАУЗАЛНО објасни важна, тј.судбоносна појединачна збивања, Стварно постојеће
изгледе једне ПРАВИЛНОСТИ у подешавању друштвеног делања треба назвати
УПОТРЕБОМ, ако су и уколико изгледи за њено постојање у неком кругу људи
одређени само СТВАРНИМ УПРАЖЊАВАЊЕМ. Употребу треба назвати ОБИЧАЈЕМ
ако се стварно упражњавање заснива на дуготрајној УЖИВЉЕНОСТИ и
НАВИКНУТОСТИ. Али она може бити означена и као правилност „УСЛОВЉЕНА
ИНТЕРЕСНОМ СИТУАЦИЈОМ“ (интересно-условљена) ако су и уколико изгледи за
њено емпиријско одржање условљени само чисто циљнорационалном оријентацијом
делања појединаца према истим ОЧЕКИВАЊИМА. Насупрот „КОНВЕНЦИЈИ“ и
„ПРАВУ“ , обичај треба за нас да значи правило за које НИСУ дате спољне гаранције.
Онај који дела стварно се придржава тог правила добровољно. Појава да оријентација
према голом сопственом и туђем интересу је управо један од извора настанка политичке
економије као науке. Стабилност обичаја заснива се битно на томе да онај који своје
делање не оријентише према њему дела „неприлагођено“ , то значи да он мора да води
рачуна на мање и веће непријатности и штете све док делање већине у његовој околини
рачуна са постојањем тог обичаја и све док је оријентисано према томе.

Ставилност интересне ситуације заснива се на томе да онај ко своје делање не

оријентише према интересу других- и са њима не „рачуна“- изазива њихов отпор и
постиже успех који није желео и предвиђао, па се, дакле излаже опасности да његов
сопствени интерес претрпи штету.

Делање, нарочито друштвено делање и опет нарочито друштвени однос могу учесници
да оријентишу према ПРЕДСТАВИ о постојању ЛЕГИТИМНОГ ПОРЕТКА. Изгледе да
се ово стварно деси треба назвати „важењем“ дотичног поретка.

Смисаони садржај једног друштвеног односа назваћемо:

 Само онда „поретком“ кад се делање (просечно и приближно) оријентише према

одређеним „максимама“
 Говорићемо о „важењу“ тог поретка тек онда кад та стварна оријентација према
оним максимама настаје у најмању руку и стога што се оне сматрају нечим што
на било који начин важи за делање: као ОБАВЕЗА или као УЗОР.

Оријентација делања према једном поретку природно настаје код учесника из веома
различитих побуда. Човек своје делање не мора „оријентисати“ према важењу поретка

4
само на тај начин што ће „следити“ његово (просечно схваћено) значење. И у случају
„избегавања“ или „повреде“ његовог (просечно схваћеног) значења могу утицати
изгледи да он важи у било ком обиму као обавезан. Ако избегавање или повреда
(просечно схваћеног) значења неког поретка постане ПРАВИЛО, онда поредак „важи“
само у ограниченој мери или уопште не важи.

ЛЕГИТИМНОСТ ЈЕДНОГ ПОРЕТКА МОЖЕ ДА СЕ ГАРАНТУЈЕ:

1) Чисто унутрашњим побудама и то:

 Чисто афективно: осећајним предавањем
 Вредноснорационално: веровањем у његово апсолутно важење као израз крајњих
вредности које обавезују(моралних, естетских или неких других)
 Религиозно: веровањем у зависност спасења од одржања поретка
2) И (или само) очекивањима специфичних спољних последица, дакле интересном
ситуацијом, али очекивањима посебне врсте

Један поредак треба да значи:

 КОНВЕНЦИЈУ ако је његово важење споља загарантовано изгледима да ће

одступање у оквиру одређеног круга људи наићи на (релативно) опште
практично осетно неодобравање
 ПРАВО ако је споља загарантовано изгледима на физичку и психичку
принуду, у виду делања апарата људи који је посебно за то одређен и који
треба да изнуди одржање поретка или да казни повреду.

Конвенција треба да значи „обичај“ који се у оквиру једног круга људи одобрава као
важећи и код којега је загарантовано да ће одступање наићи на неодобравање. Насупрот
праву НЕ постоји апарат људи који је специјално одређен за принуду. Од појединца се
сасвим озбиљно, као обавеза или симболично, тражи да се покорава конвенцији и није
му остављено да ради по вољи шта хоће. Повреда конвенције („друштвеног обичаја)
кажњава се веома често успешним и осетним друштвеним бојкотом припадника једног
сталежа, јаче него што би то могла да учини било каква правна принуда. Недостаје само
посебан апарат људи, одређен за специфично делање које гарантује одржање поретка.
Гранични случај конвенционалног обезбеђења неког поретка јесте примена
ОРГАНИЗОВАНОГ формалног бојкота којим се прети. Постојање АПАРАТА ЗА
ПРИНУДУ треба за нас да буде пресудно за појам ПРАВА. „Међународном праву“ је
непрестано изнова оспоравано својство „права“ јер му недостаје НАД-ДРЖАВНА
СИЛА ПРИНУДЕ. Средства принуде су ИРЕЛЕВАНТНА. Нема сваки важећи поредак
нужно ОПШТИ и АПСТРАКТАН карактер. Пореци, који су загарантовани споља могу
осим тога да буду заштићени и унутрашњим побудама. Однос између права, конвенције
и „етике“ није за социологију никакав проблем. „Етичко“ мерило за њу је такво мерило
које људском делању као норму поставља неку специфичну врсту
вредноснорационалног веровања људи. То делање узима као предикат „морално
доброг“ као и делање које полаже право на то да је „лепо“ па се на тај начин мери
естетским мерилима. Етичке представе о норми веома често штити РЕЛИГИЈА.

5
Они који делају могу приписати неком поретку ЛЕГИТИМНО ВАЖЕЊЕ:

 На основу ТРАДИЦИЈЕ: важење онога што је увек постојало

 На основу АФЕКТИВНОГ (нарочито емоционалног) веровања: важење
новооткривеног или онога што представља узор
 На основу ВРЕДНОСНОРАЦИОНАЛНОГ веровања: важење онога за шта је
утврђено да апсолутно важи
 На основу тога што је тај поредак ПОЗИТИВНО успостављен и што се верује у
ЛЕГАЛНОСТ тог успостављања.

Та легалност може важити као легитимна:

 На основу споразума оних који су за то заинтересовани

 Кад се она намеће на основу власти људи која легитимно важи над људима и
захтева покоравање

Важење поредака засновано на веровању да је традиција нешто свето јесте

најуниверзалније и најстарије. Вера у легитимност је данас најчешћи вид
легитимности. Она представља покоравање ономе што је ФОРМАЛНО тачно и што је
установљено на уобичајени начин. При том постоји само релативна супротност између
поретка успостављеног споразумно и поретка који је наметнут. Владавина већине је
само привидна. Покоравање појединаца или већине октроисању поредака,
претпоставља веру у једну у било ком смислу ЛЕГИТИМНУ ВЛАСТ онога или оних
који власт октроишу, уколико за то није пресудан само страх или циљнорационални
мотиви него представе да постоји легалност.

БОРБОМ треба назвати друштвени однос уколико је делање оријентисано према

намери да се спроведе сопствена воља насупрот отпору једног или више партнера.
МИРОЉУБИВИМ средствима борбе треба називати она средства која не
подразумевају употребу актуелног физичког насиља. Ту мирољубиву борбу треба
називати ТАКМИЧЕЊЕМ ако се води као формално мирољубиво такмичење за
стицање моћи располагања изгледима које и други желе. РЕГУЛИСАНИМ
ТАКМИЧЕЊЕМ треба називати такмичиње уколико је оно у својим циљевима и
средствима оријентисано према једном поретку. (Латентну) борбу за опстанак људских
индивидуа или типова, коју ови воде међусобно, а да немају смисаоне борбене намере,
треба називати СЕЛЕКЦИЈОМ: уколико су посреди изгледи живих у животу, онда је
то ДРУШТВЕНА СЕЛЕКЦИЈА, а уколико су посреди изгледи да се одрже наслеђена
својства, онда је то БИОЛОШКА СЕЛЕКЦИЈА. Појмовно одвајање насилне борбе
оправдава се својеврсношћу средстава која су за њу нормална, а особитостима
социолошких консеквенци појаве те борбе које из тога следе. У услове борбе и
такмичења спадају поред свих могућих индивидуалних и општих квалитета и они
пореци којима се понашање у борби оријентише било традиционално, било
вредноснорационално или циљнорационално. Сваки од њих утиче на друштвену
селекцију. Није свака друштвена селекција у нашем смислу „борба“ . Борба се једино у
смислу „селекције“ не може чињенички избећи, а принципијелно се не може избећи
једино у смислу биолошке селекције. Селекција је „вечита“ зато што је немогућно
6
измислити неко средство да се она потпуно искључи. Треба разликовати БОРБУ
ПОЈЕДИНАЦА ЗА ЖИВОТ И ОПСТАНАК од „БОРБЕ“ и „СЕЛЕКЦИЈЕ“ друштвених
односа.

Људско делање се може:

 СВЕСНО усмерити ка томе да омета одређене конкретне или генерално одређене

сређене друштвене односе, тј.делање које се одвија у складу са њиховим
смисаоним садржајем или да спречава њихов настанак или даље постојање

Могу се јавити нежељене пропратне последице тока друштвеног делања и услова

потребних за њега. Може се десити да одређени конкретни односи или односи одређене
природе имају све мање изгледа да се одрже или да изнова настану.

Израз „ДРУШТВО“ треба да значи друштвени однос уколико оријентација друштвеног

делања почива на рационално (вредносно или циљно) мотивисаном КОМПРОМИСУ
интереса или на исто тако мотивисаном ПОВЕЗИВАЊУ интереса. Типично је да
друштво може да почива нарочито, али не само на рационалном СПОРАЗУМУ
постигнутом на основи узајамног обећања. Тада се подруштвљено делање у случају
рационалности оријентише:

 Вредноснорационално- према веровању у СОПСТВЕНУ обавезу

 Циљнорационално- према очекивању да ће ПАРТНЕР бити лојалан

Најчистији типови друштва су:

 Строго циљнорационална, слободно уговорена размена на тржишту, стварни

компромис супротних, али комплементарних интереса
 Чисто, слободно уговорено УДРУЖЕЊЕ створено ради остварења неког циља,
споразумно уговорено непрекидно делање које је, по намери и средствима
оријентисано чисто материјалним интересима чланова
 Вредноснорационално мотивисано удружење ИСТОМИШЉЕНИКА:
рационална секта уколико она апстрахује емоционалне и афективне интересе и
хоће само да служи „ствари“.

Заједница може да почива на свакој афективној или емоционалној, али и традицоналној

основи. Најпогоднији такав тип представља ПОРОДИЧНА ЗАЈЕДНИЦА. Велика
већина друштвених односа има ДЕЛИМИЧНО карактер ЗАЈЕДНИЦЕ, а ДЕЛИМИЧНО
карактер ДРУШТВА. Заједница је по смераном значењу, нормално најрадикалнија
СУПРОТНОСТ „борби“. Борба и заједница су релативни појмови.

Један друштвени однос треба назвати „отвореним“ у односу на оне који нису у њему,
ако се и уколико учешће у узајамном друштвеном делању које је оријентисано према
његовом значењу,а које конституише тај однос у складу са важећим порецима не
забрањује никоме ко је стварно кадар за то и склон томе. Отвореност и затвореност
могу бити условљени традиционално или афективно или вредноснорационално или

7
циљнорационално. Затворени друштвени однос може учесницима гарантовати
монополисане изгледе:

 Слободно
 Регулисано и рационално по мери и врсти
 Давањем трајно и релативно или потпуно у неотуђиво власништво појединцима
или групама

Изгледе дате у власништво треба назвати „ПРАВИМА“. У складу са поретком, давање

у својину може бити:

 Давање учесницима одређених заједница и друштава, нпр.породичним

заједницама
 Давање појединцима и у овом случају:
 Чисто лично
 Тако што ће у случају смрти изгледе добити у својину појединац или
више њих који су били повезани друштвеним односом или по рођењу са
досадашњим уживаоцем права или неко или неки други које он означи
(НАСЛЕДНА АПРОПРИЈАЦИЈА)
 Може бити такво да уживалац то право, може више или мање слободно да
уступи:
 Одређеним
 Било којим другим, путем споразума (ОТУЂИВА АПРОПРИЈАЦИЈА)

Учесника у једном затвореном односу треба називати САДРУГОМ, а САДРУГОМ СА

ОДРЕЂЕНИМ ПРАВИМА треба га називати у случају кад је учешће регулисано тако да
су му дати у својину извесни изгледи. Права дата у својину појединцима, заједницама
или друштвима треба назвати: СВОЈИНОМ (појединаца или дотичних заједница или
друштава), а уколико су отуђива: СЛОБОДНОМ СВОЈИНОМ.

o На традиционалној основи затворене су обично, нпр. заједнице у којима се

припадност заснива на породичним везама
o
o На афективној основи затворени су обично лични емоционални односи
o На вредноснорационалној основи (релативно) затворене су, обично строге верске
заједнице
o На циљнорационалној основи, типично затворене су економске групе
монополистичког или плутократског карактера

Постоје најразноврснији услови за пријем у чланство:

 Подвизи
 Испосништво
 Улог који се обавезно плаћа за пријем у чланство
 Пријем путем тајног гласања
 Припадност
8
  Пријем на основу права која се стичу рођењем (наследно)
 На основу одређених резултата у чијем постизању може да учествује свако
 На основу стицања неког апрописаног права

Мотив за затварање може да буде:

 Уважавање квалитета и престижа као и уважавање изгледа да се стекне углед

и добит
 Недостатак изгледа у поређењу са потребама: монопол потрошње
 Недостатак изгледа за стицање: монополи

За учеснике друштвени однос може, зависно од традиционалног или успостављеног

поретка да има за последицу то да се одређене врсте делања:

 Свакога учесника у односу приписују свим учесницима

 Делање одређених учесника приписује осталим учесницима да им дакле, како
изгледи тако и консеквенце користе односно штете

Власт заступања (неограничена власт) може зависно од важећих поредака:

 Да буде у свим видовима и степенима присвојена (СОПСТВЕНА

НЕОГРАНИЧЕНА ВЛАСТ)
 По обележјима, трајно или привремено дата
 Да се одређеним актом учесника или трећих особа пренесе, привремено или
трајно (УСПОСТАВЉЕНА НЕОГРАНИЧЕНА ВЛАСТ)

У условима у којима се друштвени односи (заједнице и друштва) третирају као односи

солидарности или заступања може се само уопштено рећи да је за њих одлучујући
степен у коме је делање заједнице или друштва оријентисано:

 Према насилној борби


 Према мирољубивој размени као циљу

Приписивање одговорности може практично да значи:

 Пасивну
 Активну солидарност

Друштени однос који је затворен или у који је пријем правилима ограничен, треба
називати ГРУПОМ кад се одржање поретка гарантује понашањем одређених људи
које је усмерено на то одржање.

Делањем групе треба називати:

 Легитимно делање самог управног апарата које на основу извршне или

заступничке власти тежи одржању поретка
 Делање чланова групе којим руководи управни апарат издајући наредбе

9
 Група може бити:

 АУТОНОМНА или ХЕТЕРЕНОМНА

 АУТОКЕФАЛНА или ХЕТЕРОКЕФАЛНА

Аутономија значи да су поредак групе успоставили чланови групе на основу те своје

особине за разлику од хетерономије гдје су поредак успоставиле особе ван те групе.
Аутокефалност значи да су руководилац и управни апарат постављени на основу
поредака саме групе, за разлику од хетерокефалности где их постављају особе ван
групе.

Правно засновани пореци једног друштва могу настати:

 Слободним договором
 Наметањем и покоравањем

Групу чији пореци у начелу намећу територијално важење треба називати

територијалном групом.

Поредак који регулише групно делање треба називати управним поретком.

Поредак који регулише друго друштвено делање и који онима који делају ЈАМЧИ
изгледе који се отварају тим делањем треба назвати регулативним поретком.
Уколико се једна група оријентише само према порецима прве врсте, њу треба
назвати управном групом, а ову другу регулативном.

Организацијом треба називати трајно делање одређене врсте са неким циљем, а

организованом групом скупину са управним апаратом који трајно дела са неким
циљем.

Удружењем треба назвати удружену групу чији правни пореци важе само за
учеснике на основу њиховог личног ступања у удружење.

Установом треба називати групу чији се успостављени пореци успређно намећу у

границама одређене сфере утицаја, сваком делању које се може одредити према
одређеним својствима.

МОЋ представља изгледе да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе

сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи.

ВЛАШЋУ треба називати изгледе да ће се одређене особе покорити наредби

одређеног садржаја.

ДИСЦИПЛИНОМ треба називати изгледе да ће се одређени велики број људи ,

захваљујући устаљеној навици, брзо, аутоматски и шематски покорити једној
наредби.

Појам моћи је АМОРФАН са социолошке тачке гледишта. Једну групу треба

називати ГРУПОМ КОЈА ИМА ВЛАСТ, уколико су њени чланови као такви,

10
 захваљујући важећем поретку подвргнути односима власти. Отац породице влада
без управног апарата. Нормална група која има власт је као таква уједно и управна
група. Начин на који се управља, као и домет власти одређују особеност групе. А
прва два фактора су у највећој мери зависна од врсте ЛЕГИТИМНИХ основа власти.

ПОЛИТИЧКОМ ГРУПОМ треба називати групу која има власт у случају кад њено
географско постојање и важење њених поредака у оквиру одређене географске
области непрекидно гарантује управни апарат применом и претњом физичке
природе. Једну политичку организацију са карактером УСТАНОВЕ треба називати
ДРЖАВОМ ако њен управни апарат са успехом полаже право на МОНОПОЛ
ЛЕГИТИМНЕ физичке принуде за одржавање поредака. Једно друштвено делање, а
нарочито групно делање, треба називати „политички оријентисаним“ ако оно има за
циљ да утиче на управљање једном политичком групом, а нарочито на присвајање,
принудно одузимање или нову расподелу или додељивање извршне власти. Једну
групу која има власт треба називати ХИЈЕРОКРАТСКОМ групом ако се у циљу
гарантовања њених поредака примењује психичка принуда путем давања или
ускраћивања средстава спасења (хијерократска принуда).

ЦРКВОМ треба називати хијерократску организацију са карактером установе ако

њен управни апарат полаже право на монопол легитимне хијерократске принуде.
Политички карактер једне групе може се дефинисати само помоћу средства које је
под извесним околностима постајало циљ за себе. То средство није својствено и
самој тој групи, али је у сваком случају специфично и неопходно за њено биће:
НАСИЉЕ. За данашњу државу је у формалном погледу карактеристично да има
управни и правни поредак, који је могућно мењати законским путем, према којима
се оријентише групно делање управног апарата и који претендује на то да важи не
само за чланове групе него у широком обиму и за свако делање које се одвија у
области којом се влада. Према нормалној тежњи црквене установе, цркви је
својствена хијерократска територијална власт и територијална подела, при чему се у
појединачном случају може одговорити на питање којим средствима она обезбеђује
своје претендовање на монополски положај.

ТИПОВИ ВЛАСТИ

1.ВАЖЕЊЕ ЛЕГИТИМНОСТИ
Одређени минимум воље за покорношћу, дакле минимум заинтересованости за
покорношћу, својствен је сваком правом односу према власти. У свакодневном животу
доминира ОБИЧАЈ, а уз њега материјалан, циљнорационалан ИНТЕРЕС. У нормалном
случају, уз њих се јавља још један моменат: ВЕРА У ЛЕГИТИМНОСТ.

Сврсисходно је поделити типове власти према ВРСТИ ЗАХТЕВА ЗА

ЛЕГИТИМНОШЋУ који је за њих типичан. Апсолутно одсуство добровољности
постоји само код робова.

ПОСЛУШНОСТ значи да се делање послушног у суштини одвија тако као да је он

садржај наредбе ради ње саме учинио максимом свог понашања и то само из формалне

11
послушности, без обзира на сопствено мишљење о вредности или безвредности те
наредбе.

ПОСТОЈЕ ТРИ ЧИСТА ТИПА ЛЕГИТИМНЕ ВЛАСТИ. Пуноважност њихове

легитимности може имати првенствено:

 РАЦИОНАЛАН КАРАКТЕР: Може се заснивати на вери у легалност законски

заснованих поредака и права особа које су на основу њих позване да врше власт
(ЛЕГАЛНА ВЛАСТ)
 ТРАДИЦИОНАЛАН КАРАКТЕР: Може се заснивати на уобичајеном веровању
у светост традиција које постоје одвајкада и на веровању у легитимност особа
које су на основу њих позване да уживају ауторитет (ТРАДИЦИОНАЛНА
ВЛАСТ)
 ХАРИЗМАТСКИ КАРАКТЕР: Може се заснивати на изузетној преданости
светости или хероизму или узорним особинама неке особе у поретку који је ова
открила или створила (ХАРИЗМАТСКА ВЛАСТ)

У случају легалне власти постоји покоравање легално успостављеном материјалном

БЕЗЛИЧНОМ ПОРЕТКУ или особи, коју он одређује за претпостављену, по сили
формалне легалности његових наредби и у границама њиховог важења. У случају
традиционалне власти постоји покоравање ГОСПОДАРЕВОЈ ЛИЧНОСТИ позваној
да то буде на основу традиције и везаној за сферу традиције по сили пијетета у
границама уобичајеног. У случају харизматске власти постоји покоравање
харизматски квалификованом ВОЂИ као таквом на основу личне вере у његово
откривање, јунаштво или његове узорне особине у границама вере у ту његову
харизму.

2.ЛЕГАЛНА ВЛАСТ СА БИРОКРАТСКИМ УПРАВНИМ АПАРАТОМ

Легална власт се заснива на уверењу да су истините следеће међусобно повезане
представе:

 Да свако право може бити уговором или наметањем рационално-

циљнорационално или вредноснорационално- установљено са захтевом да се по
њему управљају бар чланови организоване групе, а редовно и лица која у сфери
моћи те групе ступају у одређене друштвене односе које је поредак те
организоване групе прогласио за релевантне или лица која тамо социјално делају
 Да је свако право по својој суштини космос апстрактних, у нормалном случају
намерно успостављених правила
 Да се дакле, типични легални господар „претпостваљени“ у својим налозима и
заповестима и сам покорава безличном поретку према коме оријентише своје
делање
 Да лице које се покорава то чини само као члан групе и покорава се само праву
 У складу са бројем 3, постоји представа да се чланови групе покоравајући се
господару не покоравају његовој личности већ поменутим безличним порецима

12
 и да су стога обавезни на послушост само у домену рационално ограничене
НАДЛЕЖНОСТИ коју му дају ти пореци

ОСНОВНЕ КАТЕГОРИЈЕ РАЦИОНАЛНЕ ВЛАСТИ СУ:

 Непрекидно, правилима регулисано обављање службених послова у оквиру

 Компетенције (надлежности) која представља:
 Сферу обавеза на вршење функција, сферу којој су на основу поделе
рада постављење границе
 Са придодатом потребном наредбодавном влашћу
 Са строго одређеним средствима евентуалне принуде и строго
одређеним условима за њихову употребу

Уз то постоји:

 Принцип хијерархије у служби, тј.поредак строго одређених контролних и

надзорних органа власти за сваки орган власти с правом подређених на
подношење апела или жалбе претпостављенима

Правила по којима се поступа могу бити:

 Техничка правила
 Норме

У оба случаја је потребно стручно школовање. Принцип САОБРАЗНОСТИ управе

актима важи и тамо где усмена дискусија стварно представља правило или чак пропис:
ПИСМЕНО су забележени, у најмању руку, претходна дискусија и предлози, коначне
одлуке, наредне и налози сваке врсте. Акта и послови који непрекидно обављају
чиновници, чине канцеларију (биро) која је ЈЕЗГРО сваког модерног групног делања.

Најчистији тип легалне власти јесте власт која се врши посредством БИРОКРАТСКОГ
УПРАВНОГ АПАРАТА. Цео управни апарат се у најчистијем типу састоји од
ИНДИВИДУАЛНИХ ЧИНОВНИКА који су:

o Лично слободни и покоравају се само објективним службеним дужностима,

затим који се
o Постављају (а не бирају) по строго утврђеној хијерархији у служби
o Са строго одређеним компетенцијама у служби
o На основу уговора, дакле (принципијелно) на основу слободног избора према
o Стручним квалификацијама које се проверавају испитом, а доказују дипломом
o Они добијају утврђене плате у новцу, већином са правом на пензију
o Чиновници који се односе према свом једином и главном занимању
o Виде могућност да направе каријеру: напредовање са годинама службе или на
основу резултата рада или и једног и другог
o У свом раду су потпуно одвојени од власништва над средствима за управљање
o Подвргнути су јединственој строгој дисциплини и контроли у вршењу службе

13
Бирократска власт се у најчистијем виду врши тамо где у најчистијем виду влада
принцип НАИМЕНОВАЊА чиновника. Постављање на основу уговора, дакле слободан
избор јесте битна карактеристика бирократије. Улога стручне квалификације стално
расте у бирократији. Строго одређена плата је нормална појава. Патримонијалне слуге
одвојене од средстава за управљање и особе које поседују најамну војску за остварење
капиталистичких циљева су ПРЕТЕЧЕ МОДЕРНЕ БИРОКРАТИЈЕ. Бирократска управа
представља власт на основу ЗНАЊА: то је њен специфично рационални основни
карактер. Бирократска власт представља у друштвеном погледу:

 Тенденцију ка нивелисању, у интересу највеће могућности регрутовања из

редова стручно најквалификованијих
 Тенденцију ка плутократизовању, у интересу што дужег стручног обучавања
 Владавину формалистичке безличности: идеалан чиновник врши своју дужност
без мржње и страсти, стога без љубави и ентузијазма под притиском појмова о
непосредним дужностима, без обзира на личност, формално подједнако за сваког
тј. свако заинтересовано лице које се налази у истој фактичкој ситуацији

Дух рационалне бирократије је нормално:

 Формализам, који тражи да све особе заинтересоване за обезбеђење личних

изгледа за живот било које врсте- иначе би се као последица јавила својевоља, а
формализам је линија мањег отпора.
 Склоност чиновника да према својим управним задацима заузимају материјално
утилитаристичко становиште у интересу оних који су под њиховом влашћу.

3.ТРАДИЦИОНАЛНА ВЛАСТ
Власт треба називати традиционалном кад се њена легитимност ослања на светост
прастарих поредака и моћи и када се у њу верује на основу те светости. Особа која
влада није претпостављени већ лични господар. Његов управни апарат се не састоји
претежно од чиновника већ од личних „слугу“ , подвлашћени нису чланови групе већ
или:

 Традиционални другови
 Поданици

Односи управног апарата према господару нису одређени објективном службеном

дужношћу већ личном оданошћу слуге. Нема покоравања законским одредбама већ
особи која је на основу традиције позвана да влада или коју је традиционални господар
одредио за то. Заповести те особе су легитимне из два разлога:

 Делимично на основу традиције

 Делимично на основу слободе господара да тамо где то допушта традиција дела
по својој вољи

Постоји двострука сфера:

 Делања господара које је материјално везан за традицију

14
  Делања господара које је материјално слободно од традиције

Као средство оријентације за правосуђе долазе у обзир само документа

традиције:

ПРЕСЕДАНИ и ПРЕЈУДИЦИЈЕ.

Господар влада или:

 Без управног апарата

 Са управним апаратом

Типични управни апарат може се регрутовати :

 Из редова особа које су традицонално, везама пијетета везане за господара. То

могу бити:
 Сродници
 Робови
 Зависни чиниоци у домаћинству, нарочито „минестеријали“
 Клијенти
 Колони
 Ослобођени робови
 Екстрапатримонијално регрутован из круга:
o Особа које лично уживају поверење
o Особа које стоје у односу верности према легитимном господару
o Из редова слободних људи који као чиновници ступају у однос
личног пијетета према господару

Управном апарату традиционалне власти у чистом типу недостаје:

 Строга одређена надлежност према објективним правилима

 Строга рационална хијерархија
 Регулисани систем постављања на основу слободног уговора и регулисано
напредовање
 Стручна обученост
 Строго одређена плата и плата у новцу

Примарни типови традиционалне власти су случајеви кад не постоји лични управни

апарат господара:

 Геронтократија
 Првобитни патријархализам

Геронтократија означава стање у коме уколико се власт уопште врши у групи, њу

врше најстарији као најбољи познаваоци свете традиције.

Патријархализам означава стање у коме у једној већином примарно економској и

породичној групи власт врши појединац који је одређен строгим правилом
15
 наслеђа. СТАЛЕШКОМ ВЛАШЋУ треба називати онај облик патримонијалне
власти код кога управни апарат апроприше одређену власт и одговарајаће
економске изгледе. Апропријација може бити:

 Апропријација коју је извршила нека група или категорија особа која се

одликује неким посебним обележјима или апропријација извршена
 Индивидуално и то само доживотно или опет и наследно као слободна
својина

Апропријација од стране појединаца може да почива на:

 Давању у закуп
 Давању у залогу
 Продаји
 Личној или наследној привилегији

Та привилегија може бити дата:

 као накнада за услуге или с циљем да се купи послушност

 у знак признавања стварне узурпације моћи

Патримонијлни слуга може да се издржава:

 за столом господара
 следовањима из господаревих резерви добара и новца
 са земље којом ће се користити у накнаду за службу коју врши
 на основу апропријације изгледа на приход у виду ренте, дажбина или
пореза
 приходима са лена

О СТАЛЕШКОЈ ВЛАСТИ треба говорити онда кад организоване групе особа које су
сталешки привилеговане на основу апроприсане господарске моћи, путем компромиса
са господаром доносе политичке или управне прописе конкретне управне одредбе или
мере за контролу.

Традиционална власт утиче на привређивање, по правилу прије свега на тај начин што у
извесном смислу јача традиционалне ставове. Финансијска политика у случају
СТАЛЕШКЕ ПОДЕЛЕ ВЛАСТИ има то типично својство да намеће компромисом
утврђене прорачунљиве намете, да неутралише својевољу господара у стварању нових
намета, а пре свега монопола или да је бар у великој мери ограничава.

Тип владајућег слоја:

 феудалан
 патрицијски

16
 4.ХАРИЗМАТСКА ВЛАСТ
Харизмом треба називати неку особину неке личности на основу које она важи за
изузетну и захваљујући којој се сматра да је та личност обдарена натприродним или
надљудским или бар специфично изузетним, не свакако доступним моћима или
особинама. Чињеница је да особе потчињене харизматској власти слободно признају ту
харизму и та чињеница је фактор који одлучује о њеној пуноважности. То признавање је
зајемчено ОСВЕДОЧАВАЊЕМ- првобитно увек чудом, а поникло је из преданости
откривењу, обожавању јунака, поверењу у вођу. То признавање је психолошки сасвим
лично предавање харизматској личности поникло из одушевљења или очајања или
наде. Ако никако не долази до осведочавања харизме, ако се покаже да је харизматски
обдарену особу напустио њен БОГ или ишчезла њена магијска или јуначка снага, ако
успех стално изостаје, а пре свега ако вођство харизматске личности не доноси користи
њеним потчињенима, онда постоје изгледи да ће ишчезнути њен харизматски
ауторитет. То је прави харизматски смисао „божје милости“.

Организована група с влашћу која се заснива на емоционалној форми повезивања

представља ХАРИЗМАТСКУ ЗАЈЕДНИЦУ. Управни апарат харизматског господара није
„чиновништво“ , а најмање је стручно обучено чиновништво. Он није изабран ни због
сталешког положаја нити је избор вршен са становишта породичне или личне
зависности, већ због харизматске особине: „пророк“ има своје „ученике“ , вођа у рату-
„свиту“ , а „вођа“ уопште- поверенике.

За сваку харизматску власт важи овај став: „написано је, а ја вам кажем“.

Харизматска власт је оштра супротност како рационалној, нарочито бирократској, тако и

традиционалној власти, а нарочито патријархалној и патримонијалној или сталешкој.
Чиста харизма је специфично туђа економској делатности. Харизматски страначки вођа
тражи материјална средства моћи. Харизма може бити преиначавање изнутра, нестало
из очајања или одушевљења. У предрационалистичким епохама ТРАДИЦИЈА и
ХАРИЗМА су биле једини носиоци свеколике ОРИЈЕНТАЦИЈЕ ДЕЛАЊА.

5.ПРЕТВАРАЊЕ ХАРИЗМЕ У НЕШТО СВАКОДНЕВНО

У свом чистом облику харизматска власт је специфично НЕСВАКОДНЕВНОГ карактера и
представља друштвени однос строго лично везан за важење харизматских личних
особина и њихову потврду. Ако тај однос не остане чисто пролазна појава већ добије
карактер трајног односа- постане „заједница“ истоверника или ратника или ученика
или страначка организована група или политичка или хијерократска организована
група, онда харизматска власт која је постојала неизбежно мења свој карактер: она
постаје традиционализована или рационализована или и једо и друго. Мотиви који
изазивају ту промену су следећи:

 идеална или материјална заинтересованост следбеника за опстанак и стално

оживљавање заједнице

17
  још јача идеална и још јача материјална заинтересованост управног апарата:
свите, ученика, страначких повереника за:
o даље одржавање тог односа и то у том смислу
o да то даље одржавање буде такво да се при том сопствени положај у
идеалном и материјалном свету постави на трајну основу СВАКОДНЕВНЕ
ПОЈАВЕ, а то значи узимање учешћа у породичном животу или пак
обезбеђена егзистенција уместо мисија које их одвајају од света и отуђују
од породице и економске делатности.

Питање наследника може да се реши на следеће начине:

 може се поново тражити личност која је као носилац харизме квалификована да

буде господар
Тада је легитимност новог носиоца харизме везана за карактеристична обележја,
дакле правила за која се ствара традиција (традиционална) , значи чисто ЛИЧНИ
карактер се све више губи.
 Решење се може тражити уз помоћ откривења: пророчанство, жлеб, божји суд
или друге технике избора.
Тада је легитимност носиоца харизме изведена из легитимности те технике
(легализовање).
 Дотадашњи носилац харизме може одредити наследника кога заједница
признаје
Легитимност је у том случају стечена АКТОМ ДЕСИГНАЦИЈЕ.
 Харизматски квалификован управни апарат може одредити наследника кога
заједница признаје.
 Решење се може заснивати на представи да се харизма носи у крви и да према
томе њу поседују и сродници, нарочито најближи сродници њеног носиоца:
НАСЛЕДНА ХАРИЗМА
 Решење се може заснивати на претпоставки да је харизма (првобитно магијска)
особина коју неки њен носилац ритуалним средствима може пренети на друге
или је створити у њима: постварење харизме, нарочито ХАРИЗМА ЗА СЛУЖБУ

Стога се претварање харизме у нешто свакодневно врши и :

 У виду апропријације моћи господара и економских изгледа од стране

следбеника или ученика, с тим што је њихово регрутовање РЕГУЛИСАНО
 Ово традиционализовање или легализовање може имати различите форме:
o Прави начин регрутовања је онај код кога се регрутовање врши на основу
личне харизме. Следбеници и ученици могу у случају претварања
харизме у нешто свакодневно постављати норме за регрутовање,
нарочито:
 Норме у васпитању
 Норме у осведочавању

18
Харизма може бити само ПРОБУЂЕНА или ОСВЕДОЧЕНА, а никако је није могуће
НАУЧИТИ или неком УСАДИТИ.

o Харизматске норме могу се лако претворити у норме које одређују

традиционално сталешки положај
o Управни апарат може тражитии остварити за своје чланове право на
стварање и апропријацију ИНДИВИДУАЛНИХ положаја и економских
изгледа. У том случају настају, зависно од тога да ли је у питању
традиционализам или легализовање:
 Пребенде:
 Од просјачења
 Од натуралне ренте
 Од новчаних пореза
 Од споредних прихода
 Лена

Претпоставка претварања харизме у нешто свакодневно јесте измена њеног

антиекономског карактера, њено прилагођавање фискалним формама подмирења
потреба, а тиме и економским условима који омогућавају убирање пореза и дажбина.
Првобитна својственост се испољава у врсти ПРЕСТИЖА оних који владају. Претварање
харизме у нешто свакодневно по правилу не порлази без борбе. Рим представља
најважнији историјски пример десигнације наследника коју врши сам харизматски
господар. Индија је класичан случај развитка наследне харизме. Квалификованост на
основу сопственог рада замењена је квалификованошћу на основу порекла.

Однос према привреди: Привреда има улогу водећу, а не улогу објекта.

19