Пролегомена за пропаст

Један од узрока који су доводили до хроничног атрофирања институција у Србији била

је стална доминација концепта партијске над концептом правне државе. Није то никако
изум Српске напредне странке. Ако се вратимо на саме почетке партијског живота у
нашој земљи, пажљивом анализом доћи ћемо до закључка да је Српска напредна
странка укорењена у најдубљој традицији модерног политичког живота у Србији, а да
је њена тренутна доминација образац политичке културе више пута посведочен кроз
српску историју. Биле би потребне читаве социолошке, етнолошке и психолошке
студије да објасне зашто је у Србији решење за друштвене тензије и напетости
демократског плураилзма увек била доминантна аутократска партија с јаким лидером,
од времена Пашићевих радикала до Вучићевих напредњака.
У савременој напредњачкој Србији, тај тренд је толико транспарентан да читави
општински одбори различитих политичких странака акламативно прелазе у редове
СНС-а. Пре само неколико дана једна за другом су пласиране вести да је прво ДСС у
Гаџином Хану остао без чланова јер су сви прешли у СНС. Убрзо потом је јављено да су
сви чланови Јединстевене Србије у Нишу и Нишавском округу такође прешли у СНС и да
странка ЈС у Нишу више не постоји. Претходно се исто догодило са одборима Нове
Србије у Ужицу, Севојну и Брусу, одборима ДСС у Земуну, Панчеву, Тополи, Жабљу,
Шиду, одбором СДС-а у Белој Паланци, итд.
Објашњење прелетача је увек исто. С обзиром да је СНС успоставио скоро монополски
систем власти једне фракције (клике) становништва која се, потакнута пре свега личним
интересима, окупља насупрот правима осталих грађана, односно трајним и општим
интересима заједнице, прелетачи своје опортуне трансфере и колективно окупљање
под егидом СНС-а оправдавају управо тим општим и националним интересима.
Колико је такав тренд израз тренутне политичке надмоћи СНС-а над партијском
конкуренцијом, толико је, дугорочно посматрано, и знак њихове бесповратне
декадентности и први наговештај трауматичног слома, којим ће се окончати
напредњачка доминација. Ово предвиђање најбоље се може објаснити једном
историјском аналогијом.
Финансијке и друштвено-политичке потешкоће у позним годинама владавина Луја XIII,
Луја XIV и Луја XV биле су подједнако изражене као у предвечерје Француске
револуције. Поставља се питање зашто су баш финансијски проблеми Луја XVI
изнедрили кризу глобалних размера и лансирали револуцију? Разлог је тај што су
предреволуционарне управљачке структуре у Француској саме себи осујетиле стару
излазну стратегију из таквих ситуација.
Припадници грађанског сталежа који су стекли огромно богатство кроз прекоморску
трговину, краљевско пословање или који су напредовали у служби куповином
државних и војних звања могли су лако да стекну, односно купе и племићки статус и
привилегије које су ишле уз њега. Привилегије су се посебнио односиле на изузетост од
плаћања пореза и других дажбина према монархији. Многе од најуспешнијих и
најугледнијих племићких породица у 18. веку у Француској своје племићко порекло
нису могле испратити даље од три генерације уназад, јер оно није било укорењено у
древној породичној генеалогији, већ у купљеним аристократским титулама.
Свака претходна финансијска криза у монархији епилог је добијала пред ванредним
државним Судским већем које је пажњу јавности преусмеравало на скупљаче пореза,
рачуновође и државне зајмодавце као на профитере одговорне за изазвану кризу.
Веће је у таквим ситуацијама имало развијена законска средства за отказивање
државних дугова финансијерима или присилно прикупљање средстава од њих. Држава
би искористила прилику да спроведе одређене, краткорочне реформе у финансијским
институцијама и циклус би се враћао на почетак.
Међутим, током 18. века скупљачи пореза, државни благајници, рачуновође и разне
државне платише постали су племићи у тако великом броју и интегрисали се с
владајућом класом у толикој мери да круна више није била у позицији да сазове
државно Судско веће против њих. Систем купљених звања и стечених повластица се
самоурушио као неодржив, а оплемењена владајућа класа се нашла као препрека
државним реформама, јер су оне угрожавале њене интересе и привилегије.
Ако ову ситуацију упоредимо са стихијским омасовљењем чланства СНС-а, није тешко
замислити да ћемо у догледно време доћи у ситуацију коју најбоље описује доскочица
- Мала бара, много крокодила. СНС функционише као клијентелистички покрет.
Њихова главна кохезиона сила је ауторитарни председник, а основни мотив чланства
су користољубље и личне привилегије. Како број чланова, руковођен тим мотивима,
буде растао, због ограничених ресурса и међусобне конкуренције, покрет ће постати
рањив изнутра. Неће бити могуће намирити све експоненцијално растуће апетите, а да
то не буде на штету других чланова који су партијску књижицу такође задужили као
гаранцију положаја или каквих других погодности. Колективна приступања покрету
замениће колективно отказивање послушности од стране интересних кланова у
странци оног тренутка када странка, споља и изнутра, буде најугорженија.
Колико год деловао тренутно моћан, овако устројен СНС, а са њим и партијска држава
коју је успоставио, представљају врло нестабилне структуре. Један од типова слабе
државне структуре јесте неопатримонијални режим, односно репресивна,
ексклузивистичка и персоналистичка држава. Она је структуирана око одређене
личности, чија владавина је заснована на контроли ресурса, који се деле онима који
подржавају режим и који су одани лидеру и систему који их награђује. Таква држава је
рањива на неколико врста проблема - економску депресију која самњује доступне
ресурсе, војни пораз који ствара еконосмке тешкоће и нарушава углед лидера, болести,
несреће, убиства и све оно што потенцијално умањује лидерову моћ и што може да
угрози систем који подржава државу.
(Партијски) систем који подржава и води ову државу је заснован на мрежи клијента
зависних од воље и моћи свог патрона и, као такав, представља изразити облик
политичке корупције, чија самоурушавајућа судбина је виђена више пута и кроз
националну и кроз светску историју.

Александар Дивовић