1

Javna politika

PRIRODA POLITIKE

Pojam politike je dvosmislen. Kad ga političari koriste oni generalno imaju na umu skup pristup. Hogvud
i Gan smatraju da politika izmedju ostalog može biti:

1. Odrednica za područje državne aktivnosti i uključenosti poput politike porodice ili saobracajne
politike
2. Izraz željenog stanja po pitanjima koja su od opšteg značaja - naša politika jeste pružanje
podrške porodici
3. Skup specifičnih predloga;
4. Odluka koju je donela vlada;
5. Proces formalnog odobravanja (poput politike lokalnog autoriteta, kao suprotnost ,,praksi" ili
diskrecionim ovlašćenjima organizacije");
6. Strategija, agenda ili program akcije - definisana sfera aktivnosti koja uključuje posebne,
međusobno povezane mere;
7. Teorija ili model u kojem se pretpostavlja da će određene radnje proizvesti izvesne posledice.
Taunsend tvrdi da je politika je institucionalizovana kontrola agencija i organizacija u održavanju
ili promeni društvenih struktura i vrednosti": Politika može biti implicitna, ,neizgovorena i čak i
neprepoznata. Polazeći od ovog shvatanja, moguće je vratiti se na rezultate kako bi se ukazalo
na nameru, čak i do „neodlučnih" mesta gde politika propušta da se bavi određenim pitanjima
zbog njihovih osnovnih pretpostavki.
8. Proizvod procesa odlučivanja. Ovo shvatanje se uglavnom koristi u akademskim diskusijama o
datoj temi: kada ljudi pitaju šta je „politika", ono na šta misle jeste upravo ono što je nastalo kao
rezultat procesa kreiranja politike. Neki, na primer, opisuju formiranje politike kao proces
pregovaranja ili pogađanja u političkoj zajednici. Politika nije racionalna; formira se kroz
blefiranje, pogadanje, korišćenje uticaja, lojalnost, trampu i tako dalje.

Opis metoda i ishoda se često koristi kao način da se namere politike identifikuju. Međutim, opasno je
zaključivati o namerama na osnovu krajnjih efekata; mogu biti ogromne razlike između onoga što su
kreatori politike nameravali i onoga što se stvarno dogodilo. U isto vreme, razumevanje šta bi politike
trebalo da ostvare jeste važan deo razumevanja socijalne politike u širem smislu.

FORMALNI PROCESI: ZAKON I DRŽAVA

-Većinu socijalnih politika uspostavlja i razvija država. Nije uvek jednostavno definisati granice ,države"
zato termin može imati različita značenja - javni sektor, skup formalnih institucija i sistem vlasti.
Poznatija je Veberova definicija koja državu definiše u kontekstu njene ekskluzivne upotrebe sile.
Ovakvo određenje je pogrešno; autoritet, a ne upotreba sile, jeste ključno.

Ustav SAD zadržava pravo upotrebe rezidualne sile prema svojim građanima, a u svakoj
konstitucionalnoj državi, država može upotrebljavati samo moći koje su u njenoj nadležnosti.
 2

Usko tumačenje ove strukture se svodi na to da državu određuje u kontekstu formalnih politickih
institucija društva. U nešto širem tumačenju, ona se posmatra kao sredstvo kojim se sprovodi vladina
moć (koja, na primer, može uključivati skole ili bolnice) ili pun opseg vladinih aktivnosti (koji może
uključivati i spon- zorisanje umetnosti).

Formalne političke institucije društva su konvencionalno klasifikovane u tri kategorije: zakonodavna,

sudska i izvršna (odnosi se na vladu i javne službe).

U SAD postoji stroga podela rada izmedu različitih grana vlasti koja se naziva „podela moći", i ovo je
imalo uticaja i na vlade mnogih drugih država. Socijalna politika u praksi nastoji da se fokusira na izvršne
funkcije.

- Kreiranje zakona predstavlja jednu od centralnih aktivnosti vlade: moderne države ostvaruju znatan
deo svoje vlasti upravo zakonima. Laici o zakonima često razmišljaju u kontekstu ,krivičnog"
zakonodavstva, ali ovo je samo mala uloga koju zakoni imaju u društvu.
-Zakon je, uopšteno posmatrano, sistem pravila i procedura, putem kojeg je delovanje pojedinaca i
ljudi uopšte regulisano i usmeravano.

-Hart tvrdi da zakoni mogu biti klasifikovani kao primarna i sekundarna pravila. Primarna pravila su ona
koja definišu uslove koji determinišu druge zakone. Oni uključuju pravila priznavanja, pravila promena
presude. Sve ostalo su sekundarni zakoni.

Kreiranje zakona je važno u socijalnoj politici iz četiri razloga:

1. Ustavni zakon. Zakoni iz okvira u kojem se politike sprovode. Ovlašćenja kojima institucije
raspolažu moraju biti definisana zakonom; moraju imati određene nadležnosti kako bi mogle da
rade.
2. Definisanje pravila. Zakon se koristi kako bi se uspostavila pravila prema kojima se politika
sprovodi. Zakon se opisuje kao sistem ,,normi", odnosno očekivanja zajedno sa sankcijama kako
bi proizvela željene efekte." Pa tako, na primer, zakon prema kojem roditelji moraju slati decu u
školu jeste pozitivna norma (zahteva od ljudi da nešto učine); zakon koji ljudima zabanjuje nešto
da čine, na primer iznajmljivanje kuća u kojima ne postoje adekvatni uslovi, predstavlja, s druge
strane negativnu normu.
3. Upravno pravo. Pravo se koristi kako bi se definisali administrativni procesi - odnosno, način na
koji će usluge biti realizovane. Sistemi socijalne sigurnosti se u mnogim državama nisu razvijali
spontano; obično je u jednom trenutku zakonodavstvo upotrebljeno za uspostavljanje
procedure prema kojoj bi država mogla na sebe da preuzme znatan deo odgovornosti u oblasti
socijalne zaštite gradana. Slično i često prema istoj proceduri, zakoni se koriste kako bi regulisali
ponašanje administracije.
4. Primena. Deo zakona obično čine i negativne sankcije, kako bi ljudi i organizacije koji se ogluše o
njih bili podvrgnuti nekoj vrsti kazne. Kazna protiv organizacije nije nužno kazna protiv ljudi koji
su u njoj angažovani.
-Postoje, međutim, mnogi zakoni koji se ne primenjuju, ili su neprimenljivi. Neki zakoni su
podsticajni, što znači da ohrabruju određeni oblik ponašanja.
 3

Japanski zakon o blagostanju starijih ljudi. na primer, navodi: Stariji bi trebalo da budu voljeni i
poštovani kao neko ko je tokom godina doprinosio razvoju društva. Ima zakona, koji umesto
čvrstih normi, nude smernice. Evropska unija je razvila sistem, poznat kao „meko pravo", koje se
sastoji jednim delom od preporuka a drugim delom od opštih sporazuma o principima, koje
nacionalne vlasti mogu slobodno da interpretiraju."

-Socijalna politika se ne kreira samo kroz zakonodavni proces. Može biti kreirana na taj način, utoliko što
usvojeni zakoni određuju politiku, ali je takođe moguće da se politika razvija i na drugim nivoima, od
strane izvršne vlasti.
-U sistemu sa jasnom podelom vlasti, nadležnost se mora preneti sa zakonodavne na izvršnu vlast kako
bi ona preduzela odgovarajuće mere.

Okvir - Socijalna politika Evropske unije

Ukoliko vlast čini skup institucija sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću koje deluju unutar
definisane teritorijalne jedinice, onda je Evropska unija sistem vladavine. Struktura evropske vlade je
federalna. Vear razmatra nekoliko definicija federacije:

1. Sistem uprave gde je rezidualna pravna moć u nadležnosti država članica a ne centralne vlasti;
2. Unija gde države članice zadržavaju svoje originalne ustave; Zajednica država organizovanih tako
da... i opšte i regionalne vlasti neposredno sprovode svoju vlast" i
3. Dve vlade koje imaju komplementarne nadležnosti, delujući nezavisno jedna od druge.

Prema Viru, federacija može biti formirana: Kada je grupa teritorijalnih jedinica spremna da međusobno
sarađuje kako bi regulisala određena pitanja, ali samo po tim pitanjima, i kada su istovremeno odlučne
da ostanu odvojene i vrhovne, svaka na svojoj teritoriji, u regulisanju svih drugih pitanja.
-Sve definicije o kojima Vir govori, mogu se primeniti na EU, dok poslednja definicija u potpunosti
odgovara evropskom primeru.

-Socijalna politika u Evropskoj uniji podrazumevala je razmatranje industrijskih odnosa, sa nekim

elementima politike koje su se odnosile na rod. Komisija, izvršna grana EU, bila je posvećena
progresivnoj ekspanziji „kompetencija" Unije - uspostavljanjem nadležnostiu nizu vladinih oblasti -i
vremenom se uloga i uticaj EU u oblasti socijalne politike progresivno širio.

-EU ima neposredni interes u socijalnoj zaštiti i pravima radnika. Pravila koja se odnose na nivo
aluminijuma u vodi su predstavljala preteču nadležnosti u oblasti zaštite životne sredine; pro-
gram za izučavanje jezika, prethodio je nadležnostima u oblasti obrazovanja;

Zelena knjiga o socijalnoj politici oslikala je prošireno polje delovanja; ona razmatra zapošljavanje i
obuku, strukturu porodice, socijalnu isključenost, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, prava žena, politiku
mladih, javno zdravlje, rasizam, blagostanje starih i ruralni razvoj.
Evropska socijalna politika je tokom poslednjih 30 godina uglavnom bila usredsređena na definisanje
agende-fokus manje na onome što EU u principu radi, a mnogo više na uspostavljanju prava EU da to
radi.
 4

Prateći otpor jednog broja država članica, i naglasak na „supsidijarnosti", u smislu ograničavanja
nadležnosti na niže nivoe, dalja ekspanzija vlasti je usporena; Otvoreni metod koordinacije, omogućio je
državama članicama da interpretiraju pravila u skladu sa sopstvenim politikama i prioritetima i čak
obezbedio priliku neposlušnim učesnicama da ne načine ustupke. Komisija je nedavno predložila
uspostavljanje fonda koji bi direktno trebalo da odgovori na problem ekstremnog siromaštva.

UPRAVLJANJE

Često pogrešno shvatanje u vezi sa vladama jeste da njihovo delovanje zavisi od mogućnosti da upotrebe
silu.

„Imperativna teorija prava“" pretpostavlja da vlade funkcionišu tako što govore ljudima kako da se
ponašaju. Prinuda funkcioniše tako što nameće sankcije (odnosno, negativne posledice ili kazne) ljudima.
Ovo je posebno karakteristično za krivični zakon. Sposobnost sprovodenja sankcija gotovo sigurno
ostvaruje veći uticaj na ljude da se povinuju vladinim željama. Pošto vlast može zahtevati od ljudi da
čine određene stvari, najčešće to i ne mora da čini. Na primer, roditelji moraju da obezbede
obrazovanje svojoj deci: u većini slučajeva ovo znači da moraju da šalju svoju decu u školu. Relativno je
mali broj ljudi koji ovo ne poštuje, i to znači da je direktna upotreba prisile, čak i ukoliko je u osnovi
mnogih aspekata politike, ograničena u praksi.
- Istovremeno, jedan broj sankcija se generalno zanemaruje.

Vlade rade mnogo više od ovoga, i većina stvari nema veze sa prinudom. Pojmom „upravljanje"
fokusiramo se na širok opseg metoda i pristupa kojima vlada može ostvariti svoje ciljeve. Verovatno
najvažnija uloga vlade, jeste uspostavljanje pravila i procedura - koja oblikuju lične živote ljudi - na
primer, putem braka, porodičnog zakona i vlasništva nad imovinom . Sposobnost ljudi da funkcionišu u
društvu umnogome zavisi od njihovih.
- Regulacija je proces uspostavljanja okvira pravila; što je fundamentalno za proces upravljanja. Ustavna
vlast počinje sa predlogom da vlade mogu činiti samo ono što je eksplicitno navedeno da se nalazi u
njihovoj nadležnosti. Izvan toga, u liberalnim padnim demokratijama, pretpostavlja se da bi svaka
intervencija države trebalo da bude minimalna.

- Umesto regulacije ljudskog ponašanja ili korišćenja prisile, većina demokratskih vlasti će početi sa
ubeđivanjem." Vlada može „gurkati“ ljude, putem kombinacije podsticaja, ubeđivanja i
marketinga.Ubedivanje se može direktnije sprovoditi kroz javno finansirano obrazovanje, propagandu,
reklame i druga sredstva koja utiču na formiranje mišljenja. Osim propagande, vlada može nastojati da
podstakne ili destimuliše određene vrste ponašanja na druge načine - obično putem primene selektivnog
nagradivanja ili kažnjavanja. Vlada subvencioniše aktivnosti koje nastoji da podstakne, dok neke druge
radnje nastoji da odvrati putem oporezivanja Ljudi ne reaguju proporcionalno na nagrade ili kazne", ili
direktno; efektivnost ovih aktivnosti umnogome zavisi od konteksta i kulture.

Vlade ne moraju da ograniče svoje delovanje na pokušaje da utiču na ponašanje ljudi. U nekim
slučajevima, gde procene da su pitanja od veće važnosti, one sami završavaju posao. One obavljaju
kupovinu za stanovništvo, ponašajući se kao kupac; one mogu upravljati privredom; mogu obezbeđivati
usluge. Ponekad su najznačajniji poslodavac u nacionalnoj ekonomiji.
 5

-Dve glavne poente pri nabrajanju osnovnih metoda upravljanja:

1) Prva se odnosi na diverzitet. Vlada ima na raspolaganju veliki raspon različitih opcija u
ostvarivanju svojih političkih ciljeva.
2) Druga se odnosi na ograničenja sa kojima se suočava prilikom upravljanja. Raznovrsnost
opcija oslikava istovremeno i ustezanje od upotrebe pravolinijske prisile i vremenom poteškoće sa
kojima se vlada susreće prilikom ostvarivanja svojih ciljeva pomoću raspoloživih sredstava.

-Tokom poslednjih godina, vlada polako počinje da podstiče partnerstvo, pregovaranje i saradnju,
umesto davanja direktivnih i komandnih struktura. Vlade su podstaknute da prihvate ograničenja onoga
što mogu učiniti. Ovo je posebno značajno u zemljama u razvoju, dok „podsticaji“ stižu od strane
međunarodnih organizacija poput MMF-a i Svetske banke. Mnoge vlade siromašnih država imaju
ograničene kapacitete, i uprkos težnji koje su često ispravne, njihov kapacitet da deluje, uspostavi okvire
i reguliše okruže- nje su ograničeni cesto su vlade u zemljama u razvoju najmanje uticajne, u odnosu na
preostale strane.

Okvir - Ko odlučuje

U većini područja socijalne politike, postoje suprotstavljeni argumenti u vezi sa tim ko bi trebalo da ima
autoritet prilikom donošenju odluka.
--U slučaju obrazovanja, postoji najmanje osam različitih potencijalnih centar autoriteta, gde na primer
odluke o obrazovnoj politici mogu biti donete. To su:

1. Centralna vlast. Tamo gde postoji želja da se obezbede uniformni standardi - na primer,
uspostavljanje univerzalnog osnovnog obrazovanja i promovisanje pismenosti - postoji snažan
argument u prilog usvajanja važnih odluka na nacionalnom ili regionalnom nivou.
2. Lokalna vlast. Lokalne i regionalne vlasti se smatraju demokratskim predstavnicima lokalnih
interesa. Lokalizam nužno implicira izvesnu varijaciju nacionalnih standarda
3. Interesne grupe. lako je obično obrazovanje u školama i na koledžima zaštićeno od spoljašnjih
uticaja - postoje izuzeci - jedan broj interesnih grupa ima privilegovani pristup. Religijska tela,
poslodavci i oružane snage često imaju posebne uloge, iu nekim slučajevima na njih se delegira
autoritet. Druge agencije, poput policije, zdravstvenih i socijalnih usluga, mogu direktno biti
povezane sa obrazovnim sistemom u realizaciji sopstvene agende.
4. Škole. Škole se mogu posmatrati kao birokratske organizacije, koje sprovode vladine inicijative,
ali one takode mogu biti samoupravne jedinice čiji rad kontroliše upravni odbor. Školama se u
nezavisnom sektoru može upravljati u skladu sa pravilima koja su uspostavili osnivači.
5. Direktori. Škole mogu biti tretirane kao upravne jedinice, gde centralnu autoritativnu ulogu ima
direktor kao lider škole.
6. Nastavnici. U okviru profesionalnog modela odgovornost za odluke u obrazovanju, uključujući
ciljeve i kurikulum je na nastavnicima
 6

7. Učenici. lako nijedan nacionalni sistem ne prenosi ekstenzivni autoritet na učenike,

dugogodišnji je argument u korist usvajanja kooperativnijeg pristupa koji priznaje i prepoznaje
motivaciju i autonomiju dece.
8. Roditelji. Modeli bazirani na potrošnji i slobodnom tržištu, posmatraju roditelje, pre nego decu,
kao osnovne potrošače u oblasti obrazovanja, pošto oni donose oduke u ime svoje dece.

Uzajamno dejstvo velikog broja međusobno konkurentnih interesa može delovati da implicira da je
obrazovanje slično političkoj areni. S vremena na vreme i jeste. Međutim, obim političke diskusije je
često ograničen, u zavisnosti od društvenog i organizacionog konteksta. Ideja „istorijskog
instrumentalizma" ukazuje na to da na odluke suštinski utiče organizacija i politički kontekst, ali kada se
odluka jednom donese, institucionalne strukture koje su u međuvremenu uspostavljene, svaku promenu
će učiniti teškom.

DRŽAVA I SOCIJALNA POLITIKA

Oblast socijalne politike je ispunjena složenom konstelacijom politika, institucija i aktivnosti. Široko
područje politike se najčešće deli na ekonomsku politiku, spoljnu politiku unutrašnju politiku.
-Pojam „politike" se ovde shvata dosta široko; pa se u tom kontekstu pod državnom politikom
podrazumeva sve ono što država učini ili propusti da učini. Socijalna politika se posmatra kao
potkategorija unutrašnje politike, zajedno sa kulturnom politikom i politikom zivotne sredine, medjutim,
ova konvencionalna distinkcija nije potpuno adekvatna jer je očigledno je oblast socijalne politike prolazi
kroz sva navedena područja

Takođe, socijalna politika daleko prevazilazi aktivnosti države; država igra značajnu ulogu, ali se socijalna
politika ne može svoditi samo na mere koje preduzme država. Oblast delovanja kojom država
neposredno upravlja, određuje se kao „javni sektor“. Ova oblast obuhvata čitav niz raznovrsnih
aktivnosti poput, na primer, direktnog angažmana u poslovanju državnih preduzeća, upravljanje javnim
službama, i tako dalje.

-„Javne službe“ obuhvataju agencije u javnom sektoru, ali isto tako uključuju i druge oblike
institucionalnih aranžmana - oni ne moraju nužno biti javni u smislu da ih je uspostavila država. Javne
usluge su ,„javne“ zato štu su se razvile iz političkih razloga. U principu, one su koncipirane tako da
omoguće realizaciju ciljeva države, donatora ili državnih tela - pre nego ciljeva potrošača, klijenata ili
proizvođača. One su ,usluge" u smislu da su neposredno namenjene građanima.

Odredjeni autori tvrde da su mnoge javne usluge takođe usluge u ekonomskom smislu. Većina ne
proizvodi „dobra“ koja mogu biti data ljudima. Mnoga su neopipljiva - poput obrazovanja, socijalnog
rada ili razvoja zajednice.
-Javne usluge obično zavise od odnosa između onoga ko obezbeđuje uslugu i korisnika te usluge."
Socijalne službe predstavljaju potkategoriju javnih službi. Konvencionalno, postoji razlika između javnih
usluga poput izgradnje puteva, kanalizacije i biblioteke, i socijalnih usluga, ali je sama distinkcija manje-
više arbitrarna.
 7

-Javne usluge su dostupne svima; ali su to i neke od socijalnih usluga, u Evropi na primer uključuju
obrazovanje i bolničku zdravstvenu zaštitu.
-I socijalne i javne usluge, obično obezbeđuje država.
- Javne usluge se ponekad naplaćuju: kao i neke od socijalnih usluga, poput socijalnog stanovanja.
-Konačno, distinkcija je čini se čisto konvencionalna - radi se o pretpostavci su korisnici socijalnih usluga
nešto drugačiji. Javne usluge su namenjene svima, dok se u slučaju socijalnih usluga, često potpuno
iracionalno, veruje da su namenjene ljudima koji su u izvesnom smislu zavisni od njih.

- Država može obezbediti ove usluge :

1. direktno, finansiranjem i iniciranjem različitih socijalnih usluga ili

2. indirektno, plaćanjem umesto svojih građana.

Direktno i indirektno snabdevanje su u krajnjoj liniji veoma slični, zato što u oba slučaja država može
efektivno odrediti obezbeđivanje usluga za kojima postoji potreba, ukoliko tako odluči. Postoje,
međutim i neke razlike:

1. Jedna od njih je ideološke prirode: u slučajevima kada vlada smatra da je obezbeđivanje

direktnih provizija suštinski nemoralno ili neproduktivno, indirektne provizije bi trebalo da imaju
obrnute efekte.
2. Druga razlika je praktična: kupovina usluga na privatnom tržištu omogućava korišćenje
institucija tržišta, posebno njegovu osetljivost na potražnju, i bilo je gde je stopa odgovora bila
veoma rapidna. Obrnuto, država koja se opredeli za usluge privatnog tržišta, podleže i njihovim
ograničenjima. Imaće ograničenu kontrolu nad efektivnom ponudom i potražnjom – ono što je
država spremna da plati za zdravstvenu zaštitu često je znatno manje od onoga što bi privatno
lice koje je izloženo bolovima, invaliditetu ili smrtno ugroženi platili.

Često je upravo država najznačajniji ponuđač usluga: takođe, često je i jedini, ukoliko to ne čini niko
drugi." Ali i znatan deo usluga, zapravo i ne dolazi od države.
-Engleski zakon za siromašne je uticao i na zakonodavstva drugih država, uključujući one koje su bile deo
britanske imperije ali i one koje su bile izvan nje - takođe, bilo je nekih neposrednih imitacija ovog
zakona u jednom broju istočnih država SAD. Ovo, međutim, nije bio trend u velikom broju drugih država.
Sistemi socijalne sigurnosti su se u mnogim državama razvili putem kombinacije nezavisnih, uzajamnih ili
profesionalnih organizacija.

Odluke koje donose vlade i one koje donose nezavisni ponudači, često utiču jedne na druge. Država ima
ključnu ulogu u donošenju propisa u vezi sa sistemom socijalne sigurnosti: definiše pravila i okolnosti u
kojima se obezbeduju usluge iz oblasti socijalne sigurnosti.

U nekim slučajevima, država zamenjuje nezavisne mere; ponekad ih samo dopunjuje. Država može
koristiti kupovnu moć; može odlučiti kako da raspodeli resurse. Postoje mere fiskalne kontrole, putem
subvencija i oporezivanja.
 8

Postoji legalna kontrola, na primer registracija i inspekcija, kojima se može ograničiti ulazak na tržište; i
može zahtevati od nekih firmi da obezbede određene usluge kao preduslov obavljanja delatnosti u
drugim oblastima (na primer, zahtevajući od svih poslodavaca da obezbede plaćeno porodiljsko
odsustvo).

SOCIJALNE USLUGE

Obezbedivanje socijalnih usluga predstavlja jedan od načina realizacije soci- jalne politike; ali ne jedini.
Socijalne usluge smatraju tako značajnim delom socijalne politike jer:

 razvoj socijalnih usluga i države blagostanja je bio predstavljen osnovni instrument putem kojeg
bi društveno blagostanje moglo biti unapređeno.
 odgovora je ideološke prirode: odnosi se na oblike kolektivne akcije i društvene organizacije za
koje ljudi smatraju da socijalna politika nastoji da promoviše. Tokom poslednjih deset godina,
socijalna politika se prevashodno bavila neuspesima drugih politika – ljudima koji su, iz nekog
razloga, marginalizovani, siromašni, socijalno isključeni ili obespravljeni.

Glavne socijalne usluge u industrijskim zemljama obično obuhvataju socijalnu sigurnost, zdravstvenu
zaštitu, obrazovanje, stanovanje i socijalni rad.

1. Socijalna sigurnost se generalno odnosi na sistem nadoknada u cilju održava- nja prihoda.
Uglavnom se odnosi na naknade za koje je lice uplaćivalo doprinose, ponekad obuhvata i
zdravstveno osiguranje. Međutim, postoje mnogi drugi oblici naknada, uključujući i one koje su
means-tested - namenjene ljudima čiji prihodi i bogatstvo su ispod određenog nivoa;
univerzalne beneficije, koje su usmerene ka svim pripadnicima određene kategorije, poput dece
ili starih; diskrecione beneficije, koje obično zavise od procene voditelja slučaja; i drugi oblici
nedoprinosnih beneficija, poput naknada za osobe sa invaliditetom kod kojih postoji potreba ali
koje nisu uslovljene ranijim doprinosima.
-Socijalna sigurnost podrazumeva da je ljudima poveren novac kako bi ga trošili, pre nego dobra,
medutim, povremeno je ta distinkcija zamagljena.
2. Zdravstvene usluge ovaj termin se obično odnosi na medicinsku negu i srodne usluge. Postoje
brojni načini na koje se može zaštititi zdravlje ljudi, od kojih su najznačajniji bezbednost hrane,
vode, kanalizacija, odvodi i pristojno stanovanje; i „javno zdravlje", koje se ponekad određuje i
kao »zdrava životna sredina", kao posebna usluga.
- Glavna razlika između različitih oblika usluga je u razlikovanju bolničke nege i primarne ili
ambulantne zdravstvene zaštite. -O mnogim zemljama poput Francuske, Nemačke ili SAD,
medicinska nega se primarno obezbeđuje putem osiguranja: doprinosi za zdravstveno osiguranje
bi nebalo da obezbede pokrivenost ljudi kada se razbole. Mali broj država, poput Velike
Britanije, Italije i Švedske obezbeđuje zdravstvenu zaštitu bez prethodne provere imovinskog
stanja ili doprinosa.
 9

3. Obrazovanje za razliku od drugih usluga suštinski je sveobuhvatno, i to ne samo za one koji se

nalaze u stanju „potrebe"; u većini država, je usvojeno da bi svi trebalo da imaju najmanje
osnovno obrazovanje .Proces obrazovanja se u principu poistovećuje sa školovanjem, iako je u
teoriji ono izvan toga, baveći se i intelektualnim i socijalnim razvojem. Akcenat je ovde na deci,
odnosno obezbeđivanju obrazovanja za sve. Obrazovanje je posebno značajno kao instrument
socijalne politike, i to ne samo sa stanovišta unapređenja blagostanja ljudi, već i zbog značaja
koje ima u procesu ličnog i društvenog razvoja, u politikama koje bi trebalo da promene
strukturu društva. Korišćeno je kao pokretač u nekim drugim oblastima socijalne politike politika
porodice, zdravstvena zaštita, socijalna sigurnost i strategija zapošljavanja.
4. Stanovanje nije opšteprihvaćeno kao socijalna usluga, pošto se u većini slučajeva obezbeđuje
preko privatnog tržišta. Jedan od razloga poimanja stanovanja na ovaj način jeste činjenica da je
stanovanje od suštinskog značaja za blagostanje ljudi. U Velikoj Britaniji počelo da bude
posmatrano kao socijalna usluga,razlog bila je činjenica da privatno tržište nije moglo adekvatno
da odgovori na probleme u vezi sa javnim zdravljem koji su se javljali uporedo sa procesima
industrijalizacije, kako su se uslovi stanovanja poboljšavali, naglasak na socijalnom stanovanju se
polako pomerao ka ljudima koji nisu bili u mogućnosti da obezbede adekvatne uslove stanovanja
pomoću privatnog tržišta - beskućnici, osobe koje imaju neke specijalne potrebe, i oni koji žive u
nerazvijenim područjima.
5. Personalne socijalne usluge Sam termin je počeo da se upotrebljava šezdesetih, i pod njim se
podrazumevao čitav niz usluga socijalne zaštite izvan obrazovanja, zdravstvene zaštite i socijalne
sigurnosti, obuhvataju usluge koje bi se mogle nalaziti, ali i ne moraju, u nadležnosti drugih
socijalnih usluga: rezidencijalna nega, za ljude kojima je potreba pomoć u posebnim uslovima;
kućna nega, za ljude kojima se pruža podrška u sopstvenim domovima; dnevna nega, koja
podrazumeva pružanje usluga grupama

Postoje dva glavna principa delovanja.

1. Prvi je „socijalni rad". Socijalni radnici obezbeđuju ljudima niz usluga koje se zasnivaju na ličnom
kontaktu, uključujući savetovanje, pomoć u rešavanju problema, emocionalnu podršku,
terapiju, posredovanje i zastupa- nje.
2. Drugi je obezbeđivanje podrške i praktične pomoći ljudima koji imaju posebne potrebe, kako bi
im se omogućilo da žive u svojim kućama ili u što „prirodnijem“ okruženju.

Aktivnosti koje se podrazumevaju pod „socijalnim uslugama“ se razlikuju od države do države. Na

primer, pod ,socijalnim radom“ se ne podrazumevaju iste aktivnosti u različitim državama (u Francuskoj,
postoji čitav niz srodnih zanima- nja koja obavljaju sličan, ali opet različit posao); zdravstvene usluge se
obično ne smatraju socijalnom uslugom , dok je stanovanje uglavnon ostavljeno privatnom tržištu.
Nasuprot tome, postoje kolektivne akcije koje se u dru- gim zemljama mogu smatrati „socijalnim
uslugama“, poput zapošljavanja, kulturnih aktivnosti ili redistribucije hrane.

-Neke druge usluge, poput biblioteke ili pogrebnih usluga, nisu posebno izučavane u okviru ove
discipline. Područja koja su važna za društvo u celini, poput kulturnih aktivnosti ili javnog prevoza,
najčešće se smatraju javnim uslugama a znatno ređe socijalnim uslugama.
 10

POREĐENJE POLITIKA

Kada kreatori politika ili profesionalci koji rade na realizaciji usluga pokušavaju da revidiraju različite
opcije koje im stoje na raspolaganju, uobičajen zajednicki korak jeste analiza onoga šta su drugi
prethodno uradili. Inovacije su teške, cesto skupe, i praćene brojnim problemima.

Transfer politika je često kompleksan, sa većim brojem učesnika, višestrukim izvorima informacija i
različitim interpretacijama onoga što se prenosi.
- Postojanje politike, programa ili pristupa u nekoj drugoj državi, predstavlja, između ostalog, dokaz o
izvodljivosti određene politike.
-Mičel je identifikovao pet glavnih pristupa koji se primenjuju prilikom poređenja redistribucije
blagostanja u različitim državama:

1. Poređenje konkretne politike. Prvi pristup podrazumeva poredenje sistema socijalne

sigurnosti u smislu eksplicitnih pravila pod kojima se određene aktivnosti odvijaju
2. Poređenje inputa. Inputi su resursi koji se koriste za obezbedivanje socijalne sigurnosti (primer
socijalnih izdvajanja).
3. Poređenje proizvodnje. Treći pristup je usredsređen na kreiranje sistema redistribucije
blagostanja - pravila i strukture pomoću kojih sistem funkcioniše.
Način na koje se određene stvari obavljaju sam po sebi je važan, i da je to verovatno najbolji
način predstavljanja efekata različitih principa u praksi:
4. Poređenje načina funkcionisanja. Moguće je porediti detaljan način funk- cionisanja
beneficija i usluga - šta rade, na koji način se finansiraju, i ko njima rukovodi.
5. Poređenje ishoda. Može se tvrditi da ono što je najbitnije prilikom analize sistema socijalne
sigurnosti, nije šta je bila osnovna namera, ni koje procese uključuje, već da li ljudi i u kojoj meri
imaju koristi od toga.
Koncept „paketa“ prihoda je bio uspostavljen kako bi se procenilo da li je socijalna sigurnost
efektivna ili ne; ono što je važno kada se govori o paketu jeste da nije toliko važno na koji način
se obezbeđuje, već da li dopire do ljudi kojima je najpotrebniji, i da li je adekvatan."

Pronalaženje adekvatnih podataka za poređenje nije jednostavno. Lajter ukazuje na pet problema:

1. Mere predviđene politikama nisu neposredno uporedive.

2. Neke države falsifikuju svoje podatke.
3. Postoje specifičnosti u načinu na koji se podaci prikupljaju u različitim državama.
4. Potrošnja se često ne prijavljuje ili je sakrivena.
5. Postoje razlike u cenama dobara i usluga što otežava poređenje inputa."

Neki od ovih problema ukazuju na poteškoće u potpunom razumevanju politika i usluga bez poznavanja
konteksta u kojem se one sprovode. Razumevanje, na primer, kako funkcionišu naknade za porodiljsko
odsustvo, zahteva mnogo više od poređenja visine i uslova za njihovo ostvarivanje.
 11

Beneficije se moraju smestiti u širi kontekst drugih usluga, uključujući zdravstvene usluge, prenatalnu i
postnatalnu negu, i alternativne beneficije , uslova na tržištu rada, uključujući participaciju žena kao i
visinu zarada koje beneficije zamenjuju. Ova građa može razumeti samo u širem kontekstu. Posledice
analize politika blagostanja izolovano, može fundamentalno biti obmanjujuće.