МУЗИЧКО-СЦЕНСКИ СПЕКТАКЛ "УНА САГА СЕРБИКА"

Музичко-сценски спектакл плесне групе "УНА САГА СЕРБИКА" бави се

очувањем традиције на иновативан начин, представљајући спој традиције и
модерног покрета, базиран на разноликости ритмова Србије, приказан на један
савремен начин у оквиру кореографија. Кроз игру, музику, костиме,
сценографију, специјалне ефекте, атрактиван визуелни доживљај, повезујући
етно ритмове са модерним нотама, ова трупа представља нову форму
оживљавања изворног балканског фолклора. Покретима тридесет плесача и
солиста, Уна Сага Сербица прича љубавну причу уплетену у призму народног
предања, кроз утицај разних божанстава и митских бића у које се некада
веровало широм Балкана.
Сценографија обухвата промишљање, артикулацију и извођење целокупне
сценске слике –визуелне, али и аудитивне и тактилне. Сценографију,чине
архитектонски сценски простор, реартикулација тог простора, дизајн и
реализација свих елемената сценске слике (декора, реквизите, костима, светла,
звука, пројекција, посебних ефеката...). Изнад свега, сценографију чине тела
извођача , као и кретање тих тела. Сценографија је синтеза простора, текста,
истраживања, ликовне уметности, глумаца, редитеља и гледалаца, која ствара
ово оригинално сценско дело.
Овај музичко- сценски спектакл оживљава причу на сцени користећи
технологију 3Д мапирања којом повезују игру и визуелни доживљај. Пошто
сценографију чине плесачи(и реквизити које повремено користе као део
костима) и 3Д зид, његова улога је посебно у фокусу.Анимације које се смењују
на њему строго прате оно што је на сцени и даје потпун доживљај, изазива
узбуђење када трепери, тугу и најаву преокрета приче када нагло или постепено
крене да из јарких живаних боја прелази у тамне. 3Д зид је заиста толико
реалистичан да је већина публике за малим екранима која не присуствује уживо
спектаклу чврсто верује да се ради о већ променама локација и читаве
сценографије а не само анимација.
Кроз спектакл се смењују најпознатије изворне песаме, међу којима су: “Зајди,
зајди”, “Хајде Јано”, “Македонско девојче”, “Македонско оро”, “Бугарка”,
“Биљана платно белеше”... Музика и играчи доносе велики спектакл, користећи
разноврсност и сензибилитет музичких нумера и управо њима, уз плес и глуму,
чине заплете и развоје радње али и ликова. Свака нумера има различиту причу,
те се сценографија мења у складу са њом. Музика је наравно опет у функцији
драмског збивања. Она наглашава на изузетан уметнички начин сцене, дилеме
главних ликова и њихове емотивне ломове. Током целог музичко-сценског
спектакла, темпо музике је заиста веома изнијансиран. Има свој утемељени
развојни пут. Од идиле до пропасти где је жешћи, некако упечатљивији,
енергичнији. Ритам музике слика стања и атмосферу. Уз музичка уметничка
дела непролазне вредности која се појављују, она додатним средствима и
укупном динамиком обогаћује целокупну атмосферу новим изражајним
средствима. Музика је врло важна компонента, извођачи видљиви на сцени али
звук и ефекат њихових инструмената јесте. Свака нумера носи своју причу и она
је та којој се сви остали прилагођавају. Прича и емотивни садржај дела - хумор,

1
патос, љубав, бес - преносе се речима, музиком, покретом и техничким
аспектима забаве као интегрисане целине. Песме које користе у представи
помогле би да опишу своју ситуацију или заплет или би једноставно описале
осећања.
Свако на свој начин доижвљава плес и то јесте једна од његових чари. Плес је
врста уметности, начин комуницирања, експресија тела. Нераскидива веза
плеса, музике и ритма открива више делова једног бића. У техничком и
естетском (уметничком) смислу плес даје велику могућност изражавања путем
невербалне комуникације, просторне, музичке, телесно - моторичке, емотивне и
социјалне комуникације. Као уметност покреће емоције, укључује сва чула,
ствара осећај као да и ми као гледаоци учествујемо у целој причи. Како би на
сцени све изгледало грандиозно , неопходно је пре свега да се је да се тридесет
душа сведе у једну и да сви осете исту емоцију и поруку. Стварањем нових
корака, изучавањем музике, усложњавањем плесачких форми, плес је лагано
добијао специфичан облик какав је присутан на сцени. Чињеница је да је плес
настао као људска потреба. Из људске суштине и бића, из једноставних ствари
које су чиниле живот, плес се изродио и преносио осећања, мишљења и потребу
људи да се изразе. Ритам и плес сy дубоко повезани. У народним плесовима
Балкана, плесне традиције у великој мери зависе од сложенијих ритмова. Дакле,
комплексни плесови састављени од фиксне секвенце корака увек захтевају
фразе и мелодије одређене фиксне дужине која прати тај низ.
Плесач или плесачица покретима тела прати музику и на тај начин изражава
неку идеју или причу. 
Посебан квалитет даје осветљење, оно свему даје додатну тензију и боји
атмосферу.Док су у изведби веселе песме, праћене су јаким и светлим бојама,
као и веселом кореографијом. Посматрајући светло видимо да оно представља
посебан елеменат сенчења ликова и емоција и да као такво остварује уметнички
допринос толико битан и експресивно значајан. Тамни валери са праменима
светлости који осликавају сломљеност појачавају целокупну атмосферу. Јарким
тоновима оцртава озареност ликова у тренуцима среће и емотивног испуњења.
Иако се музичко- сценски спектакл преклапа са другим позоришним формама,
може се разликовати по једнаком значају који се даје музици у поређењу с
дијалогом, покретом и другим елементима дела. Сцена за музичко- сценски
спектакл се не разликује толико од уобичајене позоришне позорнице. Морају се
одржати сценске слике течним и занимљивим. Међутим, осветљење,
кореографија, камера, нису увек фокусирани на једну личност, углавном су сви
учесници стављени у положај једнаке важности. Лица нису јасно осветљена,
што указује на то да идентитети актера нису значајни већ оно што се дешава на
сцени. Не видимо лица плесача јасно, само сенке које се бесомучно ударају.
Ниједно лице, већ само тамне сенке и обриси који наглашавају драматику
збивања.. Уколико ипак ситуација буде другачија, да се неко од извођача
посебно истакне, осветљење и кадрирање те особе је сасвим другачије. Јасно се
види израз лица, емоција, сваки покрет, мимика и тиме он постаје главни актер
коме остали постају подређени. Уместо хорског или вишегласног певања, у
оваквим случајевима главни актер постаје и вокални солиста, са или без
музичке пратње и оно што он тада изведе оличење је само његовог психолошког

2
стања. Глас се чује и преноси се преко звучника у комбинацији са позадинским
звуком, тако да их публика неће чути акустично. Микрофони нису видљиви већ
се користе бубице.
Костими које носе зависе од приче коју причају. Костими су настали
овладивањем вештином приказа костима, одевних целина и ношње, користећи
знања стечена изучавањем настанка и развоја костима од првих одевних форми
до данас. Од посебног је значаја владање реалистичним приказом људске
фигуре према усвојеним естетским мерилима античких и ренесансних канона,
како би се ушло у специфична одступања и особености сваког проученог
раздобља еволуције костима. Почетна компонента је увек сценарио, па затим
редитељски концепт из кога се развијају костими како би били веродостојни и
усклађени са тематиком. У односу на то шта су потребе концепта, људи и
околности, развијају се ликовне скице, па техничке скице, а упоредо иде и
тражење материјала. Затим следе радионице у којима се дешавају прве кројачке
пробе. Када су костими спремни, појављују се на сцени, где заједно са глумцима
оживљавају карактере ликова. Уна сага сербика својим костимима нудити неки
нови свет, неке нове форме, употребу традиционалних али и атипичнних
материјала и неких нових технологија. Све је више представа у којима је костим
недомишљен и, због економске кризе, некако је најлакше одрећи се костима и
то је сакаћење представа. Те недостатке публика врло брзо примети и у овом
музичко-сценском спектаклу таквих пропуста нема. Када изостаје потпуни
сценски доживљај којег, осим костима, чине и сценографија, музика, покрет у
позориштима врло често их се људи одричу.

Студент: Ирена Новаковић 61/2019

Смер: Менаџмент уметничке продукције и медија
Фебруар 2020.