ФАКУЛТЕТ САВРЕМЕНИХ УМЕТНОСТИ

Увод у сценски дизајн

Семинарски рад

„Сунчаница“

Предметни наставник: Студент:

Проф. Петар Станојловић Софија Аћимовић (201/19)

Датум предаје: 18.02.2020.

Београд,
фебруар,
2020
Сунчаница је руски историјски филм. У филму се константно смењују контрастни
планови из прошлости и садашњости. У првој сцени филма примећује се опустошен град
чији се додатни осећај самоће наглашава криком пауна спуштених крила и јатом птица
које одлазе према топлијим крајевима. Сиво и тмурно небо прекрило је град, сунчеве
светлости нема уопште што нам даје наговештај да почиње зима. Гране дрвећа су потпуно
оголеле и нема биљног света. Сви ови елементи припадају природној сценографији. Кроз
двоглед и са висине приказују се младићи у маслинасто зеленим униформама са коферима
у рукама. Свако од њих у коферу носи одређене успомене што нам даје знак да негде
одлазе. По иразу њихових лица закључује се да ни они сами не знају где то тачно иду. У
једном тренутку главни јунак овог филма застајкује и постваља питање које ће се
провлачити кроз цео филм а гласи „Како је све почело“. Од овог тренутка примећујемо
потпуну измену сценографије и амбијента. Приказано је ведро, сунчано небо, озеленело
дрвеће, река на чијој се површини преламају сунчеви зраци што нам одаје информацију да
је у питању пролеће. Сам пејзаж природе одаје утисак новог почетка и безбрижности.
Кроз исти двоглед сада се види млади официр који носи белу униформу и у рукама два
кофера. У позадини се чује весела музика и весео смех путника брода. По његовом
самоувереном ходу можемо закључити да је свестан своје младости и сигуран да га чека
светла будућност. Луксузан брод под називом „Летећи“ приказан је како плови великом и
широком Волгом. Механизам брода који ужурбано ради асоцира на неизвесност
долазећих ситуација. На палуби брода налази се жена са двоје деце чију мараму боје неба
ветар односи и она лети попут беле птице кроз целу палубу брода. Изабрана боја управо
симболише поверење и оданост али и веру и духовност. Девојка кроз двоглед посматра
младог официра са крупним зеленим очима, уредног и обријаног лица и прецизно
намештене беле капе. Бела боја костима одаје утисак чистоће и уредности али може
симболисати и његове жеље за светлом будућношћу. Примећује се смена сцена. Један од
војника отвара свој кофер успомена и проналази медаљон осликан плавом бојом у чијем
се углу налази сунце. Замишљеног погледа који га води у срећнија времена сећа се свог
путовања и истог оваквог медаљона који је донео свом сину. Убрзо затим затвара кофер и
заједно са старим и зарђалим дечијим колицима која нам показују да је прошло пуно
времена од тих времена, војник гура колица низ степенице верујући да је дошло време
опраштања и пажљиво одбројава сваки степеник док на самом крају колица не упадну у
ватру и заувек нестану заједно са успоменама. Официр се затим поново сећањима враћа
броду. Улази у кабину мистериозне жене са жељом да ће је затећи тамо. Њену кабину
обасјава сунце и игром светла наглашава фотографију на њеном столу на којој се налази
мушкарац са двоје деце. На самом крају стола налазе се беле рукавице које симболизују
невиност и чистоћу. Кабина у којој се он налази веома је чиста и уредна. Собу обасјавају
сунчеви зраци који улазе кроз мали прозор што чини да соба увек буде осветљена и самим
тим креира осећај ширег простора и истиче његове одређене аспекте. Простор испуњава
кревет са чистом белом постељином као и сточић са огледало док се на сточићу налази
слика девојке што нам показује његову преданост и верност. Све супротно овој сцени
дешава се у садашњости где се официр налази у заједничкој просторији саграђеној од
трулог дрвета кроз које улази само киша и хладноћа. На самом улазу налазе се велика и
пространа врата која асоцирају да је простор велики и да се у њему налази доста људи.
Прозора нема као ни сунца и једини извор светлости јесте запаљена свећа. У централном
делу просторије смештен је дрвени сто за којим су окупљени сви војници. Са леве и десне
стране налазе се дрвени кревети напуњени сламом. На столу се у самом центру налази
свећа која симболизује налазе се војници који играју одређену игру која указује на њихову
нестрпљивост. Један од војника почиње да пева и све присутне обузима осећај носталгије.
Лагана музика клавира примарно прати сцену у којој официр са спуштеном главом на
столу своје кабине тоне у сан мислећи да ће тако вратити време које је изгубио због жеље
да се докаже младој девојци. За округлим столом у ресторану брода погледи официра и
младе девојке се сусрећу. Они се најзад срећу код мотора брода који ужурбано ради што
нам заправо показује његова необуздана осећања према самој девојци. Такође примећује
се да су њих двоје стално раздвојени и да увек постоји нека препрека која их одваја што
нам указује да међу њима увек влада нетрпељивост и неизвесност, као и да блискост
између њих не постоји. Покушавајући да дође до ње он прескаче ту препреку и преузима
одговорност за своја осећања и моли је да пође са њим. Док одлазе раде то тихо,
ужурбаним кораком, по ноћи скривајући се од свих. Магловита ноћ додатно наглашава
покушај да се сакрију и побегну од стварности. Девојка је обучена у дугачки бели мантил,
лице јој је прекривено шеширом али овог пута носи црне рукавице. Црна боја наговештава
покушај девојке да сакрије свој поступак и свесност да ради нешто лоше и нечисто.
Тренутак у којем улазе у хотел додатно прати мистериозна музика. Хотел у коме се налазе
осветљен је свећама и делује доста мрачно и тајанствено. Соба у коју улазе обасјана је
месечином и испод прозора се налази кревет. Наспрам кревета налази се ормар док се у
ћошку налази сточић и славина чији звук капљица наглашава напетост. Девојка стоји крај
прозора док је официр у ћошку собе и поново је наглашена дистанца између њих. Она гаси
свећу што додатно доприноси атмосфери која слути на интиму и блискост. Начин на који
скида своју хаљину говори да жели да прескочи тренутак и побегне од стварности што
брже. Музика додатно прати њихове покрете и сада су емоције највише наглашене. Док
воде љубав девојка у сузама и са крстом на врату дозива Бога тражећи опроштај за оно
што чини. Види се да жали због тога што ради али да чини то само да би заборавила
реалност. Седи крај њега у црној хаљини, са црним шеширом и црним рукавицама. Њена
црна хаљина изражава снажан став о томе да се она каје због учињеног и носи црну боју
како би додатно изразила своје стање. Одлази док он спава што показује да се плаши да
изађе из своје зоне комфора због страсти. Своју несигурност додатно показује
прецртавањем одређених речи у писму које му оставља на столу. Официр губи свој крст
што указује на то да је заправо изгубио везу са Богом али да се и даље труди да је
успостави одлазећи у манастир. Дечак на ког наилази сада представља једини извор
информација о девојци која га је напустила. Његове мисли испуњене су једино њом а то
показује фотографијом на којој се овог пута налазе дечак и он у једном излогу одмах
поред ње. У сумрак поново одлази на брод и заувек бежи од девојке и успомена. Ноћ
полако пада што је показатељ да му време истиче и да нажалост више никада неће срести
девојку. Дечак узалудно трчи за официром покушавајући да му врати сат, што асоцира на
то да је изгубио своје време и да га више не може вратити. Што више покушава да буде
ближе девојци, сат све брже откуцава и времена преостаје све мање. Путовањем официр
долази до старог оронулог борда у ком се налази са осталим војницима. Тмурно небо
наглашава осећај самоће и страха. Ентеријер одише хладном сивом бојом и рђом. Тим
одсуством боја наглашава се празнина њихових душа и свесност да је дошао крај.
Конструкција брода у којем се он сада налази потпуно је равна. Он нема своју посебну
кабину, налази се на дну старог зарђалог брода без светлости или могућности да изађе и
прошета палубом. Мали прозор брода поред кога стоји не пружа светлост и све око њега је
прљаво и неуредно. У својим последњим тренуцима живота он белим завојем покушава да
врати свој мир и спокој али не успева. Најзад официр добија свој сат и своје време назад
али у тренутку када му то време заувек истиче. Музика додатно прати сцену и заједно са
осталим војницима баш као и девојка официр одлази у бескрај. Овог пута његов брод тоне
у широком океану симболишући велику земљу која се урушила под утицајем велике силе.
Двоглед који је приказан заправо приказује путовање кроз време и сећања која остају у
њему. Фотографије које су направили војници једини су траг који асоцира на њихову
борбу. У филму нема имена главних јунака што указује да они заправо представљају
слику народа Русије, да су имена ипак убачена не би се на прави начин доживео филм и
била би представљена само једна судбина. Сценографија бродова која је избрана
примарно приказује слику државе пре и после рата али и унутрашњих осећања кроз које
један човек прође током тог искуства. Приказују нам се и сва осећања за којим свачија
душа вапи. Кроз ентеријере бродова и одабир боја за њихов приказ симболизован је
простор који дочарава ширину младости и почетак живота али и онај осећај
беспомоћности и малог простора на самом дну. Овако се у потпуности види њихов живот
који за официра почиње луксузно а завршава се трагично. Да је погинуо на истом борду не
би се на прави начин приказао осећај рата и нестанка. Боја која је изабрана за костиме
прати сваку промену везану и за сценографију али и за саме глумце. Сцене које прати
музика додатно наглашавају сва та осећања. Тиха клавирска музика јасно нам дочарава
жељу за спокојним животом док гласан рад машине сваки пут када се дешава нешто даје
до знања да су укључене снажне емоције. Стална игра са бројем „9“ симболизује
универзалну љубав и нежност али и храм царске Русије. Последња степеница пред пад
колица у ватру била је „89“-та, кабина у којој се девојка налазила означена је бројем 9 па
чак и хотелска соба у којој су провели страствену ноћ. Сви ови симболи суштински су јако
важни за овај филм. Пејзажи и места која су одабрана за природну сценографију врло
јасно приказују судбину једног живота као и ток једног живота. Одабир праве
сценографије и сценског простора има за циљ да јасно прикаже и додатно нагласи дубље
значење и да приказане сцене добију свој прави значај.