Уиграни ауторски тим – диригент Стефан Зекић и редитељка Ана Григоpовић, са

сарадницима – поново су београдској публици приредили једно неконвенционално

оперско вече. Свесни ограниченог простора између жеља и могућности у нашој данашњој
оперској продукцији, они праве интелигентне изборе и нуде маштовите поставке. Овога
пута определили су се за један део чувеног триптиха Ђакома Пучинија - онај најмање
познат и најређе извођен део – једночинку Плашт. И сасвим у складу са њеном тематиком
поставили је у амбијент једног брода (сплава) на Сави који је савршено одговарао
захтевима сценографије. Штавише, тај специфични амбијент допринео је још
реалистичнијем доживљају ове веристичке драме у којој се на један чудесан начин
универзално спојило са локалним, уз осећање да се прича одвија сада и овде, уз
љуљушкање на таласима, у једно септембарско вече – главна јунакиња Ђорђета пева о
црвеном септембарском заласку – недалеко од једног, вероватно сасвим другачијег,
Белвила, како иначе гласи име места у којем је одрасла. „Г-ђа Сена треба да буде прави
протагониста драме“, рекао је Пучини свом либретисти, а овде, наравно, имамо Саву, која
неумитно тече, као сведок људске драме, као бесконачност у коју су загледани сви главни
јунаци опере у тренуцима своје најдубље ауто-рефлексије.
Избор Пучинијевог Плашта је био добар и зато што је то у суштини једна камерна опера,
погодна за инсценацију у једном релативно малом простору где су се, тако рећи, збијени
једни до других нашли и певачи и камерни ансамбл и публика. То је само појачало драму
коју смо посматрали из највеће близине, у једном интимном окружењу, готово као међу
пријатељима. А опет, било је ту места и за мале жанр сцене, за читаву галерију ликова,
метеж лучких радника, за Ђорђетин сусрет са пријатељима – радником Талпом (одлични
Михајло Шљивић)и његовом женом Фруголом (живописна Наташа Рашић), којој и име
говори да је продавачица половне робе на бувљој пијаци, а тако је и представљена, затим
за продавца канцонета, у овом случају компакт-дискова, те за малу пијанку и
одговарајући плес који је Пучини маестрално дочарао дисонантним тоновима,
асоцирајући на звук вергла, а Зекићев ансамбл то на најбољи начин извео.

Пучини је у имитацији вергла употребио флауте и кларинете у интервалу умањене октаве

како би добио ову необичну боју једног ишчашеног, пијаног плеса, ишчашеног и у
моралном смислу јер у овом тренутку постаје јасно да су Ђорђета и млади радник Луиђи,
љубавници. Дакле, после првог дела опере Плашт у којем дефилују споредни ликови,
други део је концентрисан на односе међу протагонистима. Као што рекох, ауторски тим
Зекић-Григоворић има и своје одане сараднике, а то су изванредни вокални солисти
захваљујући којима је уопште могуће конципирати неконвенционалне оперске представе
и који су својим вокалним умећем просто приковали нашу пажњу. Евгенија Јеремић, као
Ђорђета, још једном је показала врхунску лакоћу с којом изводи сваку своју ролу, као да
јој није потребан никакав напор да би емитовала свој прелепи сопрански глас у једној,
суштински, лирској улози жене која пати због тешке судбине и не види излаз из ње. Нека
врста излаза је само та љубав са Луиђијем, њеним вршњаком, за разлику од дупло
старијег мужа, и дует ово двоје младих подсећа на Пучинијеве најлепше љубавне дуете из
Боема, Тоске или Мадам Батерфлај. То је, зарпаво, жудња за другачијим животом, далеко
од немирне воде, за мирним бивствовањем у њиховом родном градићу Белвилу.
Тенор Марко Живковић је овде партнер Евгенији Јеремић, дакле, млади певач који је
такође изврсно тумачио улогу Луиђија, посебно се истакавши у свом тренутку
интроспекције, у спознаји да је у тој тешкој егзистенцији боље не мислити ни о чему, већ
сагнути главу и савити кичму. Била је то једна снажна, доживљена интерпретација, готово
крик против наметнутог тешког живота.

И трећи у овом триптиху главних ликова је Микеле, преварени муж, на крају убица, али и
сам несрећан у свом трагичном животу и жељан љубави. Вук Зекић, баритон изразито
снажног и сугестивног гласа, дао је једну глумачки резервисану интерпретацију овог лика,
који заправо једини нема никакву одушку и као да је најтрагичнија личност драме. И он
има свој лирски тренутак са Ђорђетом у којем је Зекић исказао једну посебну нежност у
гласу, али, иначе стално озбиљан, натмурен, свестан да се ствари дешавају ван његове
контроле, он као да предосећа трагедију. У свом монологу пред крај опере он
резигнирано пева о Сени која ће наставити да тече без обзира на све. И тим монологом
ћемо завршити овај прилог уз осврт на изванредни камерни ансамбл који је формирао
Стефан Зекић. Овај састав од 15 музичара је успешно заменио велики оркестар - био је
истовремено довољно звучан и избалансиран да се стекне утисак о раскошној
Пучинијевој партитури, али и довољно повучен како би вокални солисти били у првом
плану. И тако су се на једном савском сплаву зачуле и неке друге ноте осим оног
громогласног уобичајеног озвучења које се наставило тик пошто се представа завршила.
Да ли ћемо и убудуће трагати за правим уметничким доживљајем у оним кратким
тренуцима кад разглас утихне?

Горица Пилиповић