Анализа монодраме „Књига о Милутину“

Писац
Данко Поповић

Режија и адаптација текста

Егон Савин

Сценограф и костимограф
Весна Поповић

Композитор
Бора Дугић

Продуцент
Драгиша Ћургуз

Премијера
11.11.2021.

Трајање
105 минута
 Егон Савин – режија

Када је реч о аутору представе Књига о Милутину Егону Савину, потребно

је напомеути да се ради о једном од најплодотворнијих позоришних редитеља у овом
делу Европе. Готово да не постоји жанр у коме се није опробао, нити епоха на коју се
није осврнуо у безмало пола века дугој каријери. Његова театрографија већ довољно
говори о преданости свом позиву. Са намером говоримо о позиву, а не о професији или
послу, јер поменута преданост, оличена у преко седамдесет ауторских пројеката,
показује да се ради о готово религиозном приступу позоришној уметности. Иако
инспирацију за стварање не налази у признањима, треба напоменути да је лауреат више
десетина награда у домену режије и адаптације. Као редовни професор на катедри за
позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у сталном је
контакту са младим генерацијама што му омогућава сталну актуелност и тематску
разноликост. Позиција професора помогла му је да првенствено у себи нађе
приповедача какав је и Поповићев Милутин, а затим и да међу глумцима одабере
управо Ненада Јездића коме на несвакидашње успешан начи делегира жељену замисао.

Један Милутин – Дионизију у част!

(Лични утисци о глуми, сценографији, делу)

Када бих била у могућности да се вратим у прошлост, баш у ону у којој су

настале „даске које живот значе“, тамошњим атинским артистима причала бих о једној
монодрами. Сигурно не бих одустала док на Дионизијевим свечаностима на сцени не
бих видела извођење тог комада. Књига о Милутину, иако скромне сценографије
покривене визуелним приказима слика које прате радњу, представља врхунски глумачки
домет. Једна дигресија је потребна како бих на прецизан начин окарактерисала шта за
мене представља врхунски домет у уметности. Прва, вероватно и најважнија одлика
овог феномена јесте могућност општег препознавања вредноси дела од најразличитије
публике. Овај позоришни комад управо се одликује поменутом карактеристиком.
Невероватним талентом и преданошћу, Ненад Јездић на задивљујући начин
успева да из прве руке публици представи сведочанство страдања и дилеме страдалника
који се десио упрвој половини ХХ века. Не само што нам указује на месец који сија на
небу, већ се он на њега пење и одатле нам несвакидашње јасно приповеда епски положај
војника-сељака из једног малог народа, дочаравајући све узлете и падове, сумње и
надања са којима се српска војска, али и сам лик сусреће у вихору Великог рата.
 Јездић својом нарацијом и често на моменте веома ведрим тоналитетом још
једном потврђује речи Достојевског који каже да старе туге временом прерастају у
мирне радости.
Култни роман Данка Поповића, односно његова прва половина, после готово
четири деценије књижевног прогона триумфално се вратио и то освежен и обучен у
рухо адаптирано од стране самог редитеља представе Егона Савина. Ово дело најбоље
описују речи академика Душана Ковачевића, директора Звездара театра на чијој се
сцени и изводи поменути комад. Славни сценариста рекао је да су Данко и он у
приближно истом периоду писали два тематски слична дела, Душан „Свети Георгије
убив аждаху“, а Поповић своју „Књигу о Милутину“ додајући да је неупоредиво већи
квалитет постигао његов саборац по перу.
Вратимо ли се на терен театрологије, готово сваком гледаоцу бива
представљена катарзична снага наративног наступа. Не само да овакви и слични комади
оправдавају постојање позоришта, већ га чине и нужним елементом људске
свакодневнице. Мотив шумадијског војника Милутина представљен је кроз призму
појединачних и општих питања, које поставља другима саборцима, али пре свега самом
себи. Антихеројски став не огледа се у капитулацији појединца, већ његовој
непрестаној потреби да објасни значај рата, вредности стеченог и трагедију изгубљеног.
Савин и Јездић успевају да донесу баш онај сократовски колорит којим се одликује
само дело. Постављањем питања, намеће се одговор, али се не суди.
Глумац у улози приповедача прича своје лично доживљено искуство које на
час изгледа гротескно, затим тужно, а на крају рекли бисмо оптимистично. Уз моју
препоруку да се погледа Књига о Милутину иде и једно питање које себи постављам:
Да ли се врхунском драмом сматра само она која на крају изведбе на лицима публике
истовремено изазове и смех и сузе?