Romeo i Julija u Zrenjaninu nakon 47 godina

Objavljeno 25.10.2016.

O premijeri predstave „Romeo i Julija“, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“

O ŠEKSPIRU, SNAZI LJUBAVI I NAŠEM POZORIŠNOM RINGIŠPILU
Mnogo je bilo neobičnosti i neuobičajenosti, pogotovo za one koji duže pamte, ali i znaju više o
pozorištu, na nedavnoj zrenjaninskoj premijeri Šekspirovog klasičnog dela „Romeo i Julija“. Jer, pre
47. u nekadašnjem Domu omladine, zrenjaninski, nepravedno bi bilo reći – dramski amateri, jer tada je
to bila avangarda družina koja je i profesionalcima nametala standarde, recimo zato dramski entizijasti
i vizionari, izveli su ovo Šekspirovo delo (doduše, imenovali su ga kao „Romeo u Đulijeti“) silinom i
imaginacijom, koja mi je došla u pamet, dok sam posmatrao ovovremenu verziju ovog Šekspirovog
dela, u postavci Nikole Zavišića. I prepoznao sam mnoge elemente slične dramaturgije, koje Zavišić
nije mogao da vidi, a primenio ih u svojoj postavci, koji su delovali kao preslikani u njegovoj parafrazi
ovog Šekspira.

Ruku na srce, odigrani su, ipak mnogo profesionalnije i primerenije današnjem vladajućem ukusu
teatralizacije klasike. Ondašnji, već davni Miodrag Martinov Dživ, režirao je svoju verziju Romea i
Julije (Romea u Đulijeti) sa pet Romea i pet Julija, pribegavši mnogo radikalnijem čitanjem velikog
klasika, insistirajući na žestini i ismevanju društvenog licemerja, dok Nikola Zavišić, što je pomalo
začudno kada se ima u vidu njegov stil, rekao bih, čak i manir, u predstavljanju klasika i velikana,
insistira na večnoj i ve;itoj nežnosti ove teme, odnosno na pretpostavci da drastično izmenjen
civilizacijski okvir, koji se najviše ogleda u brzini i dimamici, koji ne samo da opisuju život današnje
mladeži ve’ su i supstrat ove epohe, zapravo ništa suštinski ne menja u uzvišenosti mladalačke ljubavi.
Ove dve predstave rađene po Šekspiru, onom najsuštastvenijem, a tu su još, po meni „Hamlet“, „Otelo“
i „Magbet“, spajaju, dakle, ekpresija, brzina, igra i muzika, a razdvaja skoro pola veka praznog hoda u
kome srpski teatar iznova osvaja već davno osvojene artističke slobode. Na personalnom planu, ovu
zrenjaninsku predstavu „Romea i Julije“, sa onom iz 1969. godine povetuje i glumac Milan Kočalović,
koji je tada igrao jednog od petorice Romea, a sada je interpretirao Kneza.
Šta je i kako, dakle, uradio Nikola Zavišić sa Šekspirovim predloškom uvodeći ga u epohu današnjeg
vremena? Pre svega, uz pomoć Kristine Bojanić – skratio ga, reklo bi se drastično, ali sasvim vešto, bez
gubljenja bitnih elemenata za razvoj drame, na račun „ geo-političkog“ uvida u vreme i okolnost
odvijanja originalne radnje, koja, međutim, ni kod velikog Vilijama, nije dokumentaristička već
umetnička. Dakle, taj posao je sproveden dobro. Brzinom, sažetošću i razigranošću zbivanja,
podrazumevajući da današnja publika zna dovoljno o zapletu i okolnostima, stvorio je akterima
dovoljno slobodan ambijent za scenske vragolije, pretežno usmerene ka fizičkom „prikazivanju“
uzbuđenosti i sukobljenosti svetova, generacija i predrasuda. U sažimanju dramskih prostora,
verovatno i nažalost, Šekspirova lirika je premeštena u drugi plan ali je, srećom, ipak, dopirala do
gledališta kao reminiscencija i „ muzika sfera“.

Romeo i Julija 2016

Glumci, zrenjaninski, i oni sa audicije, u izmenjenom „transkriptu“ Šekspirovog „Romea i Julije“,
uglavnom, uspešno deluju, glume i ponašaju se. Sažimanje inetgralnog teksta je, naravno, suzilo
prostor za govorenje stihovane, što je inače poseban i nesvakidašnji izazov za svaki ansambl, ali je,
pomalo neočekivano, pomerilo i izmenilo „raspodelu“ prostora, vremena i verbalnih „partitura“. Taj
momenat pomerenog težišta najbolje je iskoristio Ljubiša Milišić, koji se razigranom kombinacijom
izrugivanja i persiflaže, svog Padre Lorenca, duhovito je njegovo transformisanje u voditelja lokalnog
radia, predstavio kao svojevrsnog Falstafa. Romea modernih vremena je Milan Kolak protumačio
dovoljno razigrano, amblematično i sa doziranom autoironičnošću, zadržavaju, ipak, koncentrisanost na
nežnosti, koja je skriveni lajt-motiv ove predstave. U ulozi Julije pojavljuje se Una Đelošević, dovoljno
otvorena i gipka, mentalno i fizički za uklapanje u Zavišićevu verziju ovovremene verzije „ Priče sa
zapadne strane“, po Šekspiru. Dve vrsne glumice zrenjaninske scene, Jelena Šneblić Živković, kao
dadilja, i Vesna Varićak, u ulozi grofice Kapuleti, precizno, koncentrisano i dosledno su ostvarile svoju
dramsku funkciju, rekao bih čak i svesno žrtvujući nešto od svoje glumačke personalnosti. Veteran
Prvoslav Zakovski, pomalo začudno, bio je efektniji igrajući mlađašnog Marka dok je kao Monteki bio
uskraćen rediteljsko/dramaturškim sažimanje ovog Šekspira. U ulozi grofa Kapuletija Dragan Đorđević
je bio te;an i funkcionalan. Miljan Vuković, u okviru svog standarda, izraženiji kao Benvolio. Dejan
Karlečik, kao Tibalt odnosno grof Paris, iz kulturološke neuroze mlade generacije efektno se
transformiše u blasfemičnost „elite“. Markucia i Baltazara, Stefan Juanin je doneo kao dijaboličke
karaktere izvan svake statike. Nekadašnji Romeo, Milan Kočalović je kao Knez ležerno i tačno
pokazao kako izgleda vlast kada je moć na drugoj strani.
Scenografska rešenja Željka Piškorića i Vladimira Savića su praktično bila neizbežni deo primenjene
dramaturgije i poetike. Funkcionalna, uticajna i deo pozorišne metafore. Scenografija Marine Sremac –
ekletična, dopadljiva, diskretna.
I da završim ovaj prikaz „ Romea i Julije“ iz 2016. dobre, dinamične, razigrane predstave, koja je
sačuvala Šekspira u sebi, sa konstatacijom da je u i u onoj davnoj, iz 1969. glumački dominirao lik
Padre Lorenca, koga je onda tumačio Tihomir Mačković, potonji maestralni lutkar, animator i kreator
lutki. Davnog autora Miodraga Martinova Điva, sadašnji Nikola Zavišić je, bez gledanja i sećanja,
nastavio, malo pomerio ka igri i zvuku. I Brzini. Uostalom, nekada se govorilo – ipak je sve to
rokenrol! I Šekspir?
Zoran Slavić
književnik i publicista