STIL

Kada je reč o šekspirovskoj konvenciji glume, treba reći da vremensko razdoblje u kome
je živeo i svoja velika dela Vilijam Šekspir, obuhvata vreme tzv. elizabetansko-jakobinske epohe,
odnosno period vladavine Elizabete I u XVI veku i Džemsa I s početkom XVII veka. Kao što svako
vreme, pa i ovo ima svog dramskog pisca i pozorište koje u potpunosti odražava neprilike tog
vremena, tako i poznati, slavni glumci, tumači uloga, određuju i nameću svoj stil igre ne samo
savremenicima, već i budućim pokolenjima.

Pozorišni život u renesansnoj Engleskoj raznovrstan je i bogat, a dramska tradicija

izrazita, najpoznatiji „univerzitetski umovi“, preteče Šekspirovog stvaralačkog genija, jesu
Tomas Kid i Kristofer Marlo. Uporedo sa razvijanjem dramske tradicije grade se i pozorišta:
Glob, Svon, Kreten, a izgled i dimenzije scena umnogome uslovljavaju način i stil igre glumaca.
Rekonstrukicijom stila glume shvatamo da je od trupe do trupe ona bila različita, ali ako bi se
ipak ona morala podvsti pod isti termin ipak ne bismo mogi da zaobiđemo reč „realizam“.
Upravo je taj „realizam“ ono najrevolucionarnije što desilo u pozorištu elizabetansko –
jakobinske epohe.

Ako pažljivo pročitamo Hamletov govor glumcima koji je napisan kao program za
glumce, koji im zadaje sam Šekspir. Sasvim je zvesno da je Šekspir u svojim tekstovima davao
jasne instrukcije o kretanju, govoru, radnji, pevanju, pauzama, ritmu i tempu. U pogledu grupa
na sceni, Šekspir daje vrlo precizna i čvasta uputstva o mizanscenu. Uostalom, zanimanje
reditelj se pojavljuje tek u 19. veku, tako da je sasvim izvesno da je sam Šekspir bio prvi reditelj
svojih komada.

Hamletov govor glumcima

„Molim vas, izgovorite taj govor onako kako sam vam ja pokazao, da vam gotovo klizi sa
jezika. Ali ako budete žvakali, kao što čine mnogi vaši glumci, onda će mi to biti isto tako
prijatno kao da sam opštinskom dobošaru dao da govori moje stihove. Pa nemojte suviše ni
testerisati vazduh rukama, ovako; nego budite u svemu umereni. Jer i u samoj bujici, buri, ili, da
tako kažem, vihoru strasti, morate imati i pokazati meru, koja će to ublažiti. O, kako me vređa
do dna duše kad čujem kakvog plećatog razbarušenog klipana kako u dronjke cepa neku strast,
da bi probijao uši najjeftinijoj publici u pozorištu, koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive
pantomime ili za galamu. Voleo bih da išibam takvog dripca koji želi da prevaziđe i samog
Termaganta; takav bi dripac nadirodio Iroda. Molim vas, izbegavajte to. (…) Ali ne budite ni
suviše krotki, već neka vas uči vaše rođeno osećanje mere; udesite radnju prema reči, a reč
prema radnji, i naročito se starajte da nikada ne prekoračite granice prirode. Jer svaka takva
preteranost pramaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i sad, bio i jeste da bude, tako reći,
ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom
sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik, i otisak. Sad ako se u tome pretera, ili ne dotera,
neznalice će se možda smejati, ali će pemetnima biti vrlo mučno. A sud ovih, ako dopustite,
mora pretegnuti čitavo pozorište prvih. – O, gledao sam igru nekih glumaca i slušao druge da ih
hvale, i to vrlo mnogo, koji, pa da se ne izrazim prostački, nisu imali ni naglaska krštene duše, ni
hoda krštenog, ni nekrštenog, ni čovečjeg; nego se to šepurilo i urlalo, da sam pomislio da je
kakav nadničar prirode napravio ljude, a nije ih napravio dobro, tako su nakazno podražavali
čovečanstvu. (…) I neka oni što igraju vaše budale ne govore više nego što je za njih napisano.
Jer, među njima ima i takvih koji će se sami smejati, da bi time naterali na smeh i izvestan broj
budalastih gledalaca, iako je baš tada, možda, u pitanju kakav važan trenutak radnje. To je
ružno, i kod budale koja se tim služi pokazuje sažaljenja dostojnu ambiciju. Idite, spremite se.”

REALIZAM, KOJI NIJE REALIZAM

Šekspirov stil i model glume, uslovljen je dramaturgijom, a za svoje vreme je svakako realističan,
ili tačnije, realističniji i prirodniji od onoga što su gledaoci do tad imali prilike da vide. Ali nikako
ne možemo tvrditi da je šekspirovska konvencija glume realistična u današnjem smislu te reči.
Današnja saznanja , duhovni, društveni umnogome se razlikuju od shvatanja renesansnog
čoveka i ne semomo ih podrediti današnjem načinu igre. Ono u čemu se razlikuje stil glume u
Šekspirovo vreme i danas, jeste pokret. Međutim intervencija na vremnu kojim Ukroćenu
goropad umesto renesansne Italije, premeštam u Italiju 30ih godina prošlog veka, nikako samog
Šekspira ne lišava scenskog pokreta. Pokret biti onoliko zastupljen da označi stalež, lik, odnose,
sukobe, temu, ali ne i da pocrta. Uzimajući u obzir da je elizabetanska scena bila potpuno
oslobođena dekora i od glumaca se očekivalo da glumom dočaraju publici mesta igre (dvorove,
šume, trgove…) glavno sredstvo za je bio pokret, poza i gest. Piter Bruk radeći predstavu “San
letnje noći” podelio je pokret u pet grupa:
1. lik (voljni pokreti) - kretanje, gledanje, pokazivanje. Ovo su pokreti jednog lica koje se kreće,
gleda i pokazuje. Pokreti zavise od volje lika, njegove odluke da nešto preduzme ili da se
nečemu po-vinuje (naredba nadređenog). Može se reći da su ovo „spoljašnji” pokreti, ono što
lik čini „racionalno”;

2. lik (nevoljni pokreti) - „predstavljanje” pojava, „predstav-ljanje” stanja i „predstavljanje”

ludila. Pokrete nazivamo „unut-rašnjim”, onim što lik trpi, „iracionalnim”, Kod Šekspira, broj-na
su opisivanja i objašnjavanja izgleda, pojave, ponašanja, stanja, emocija, karakternih osobina
likova. Pokreti koji prate ove opise nevoljni su pokreti „prikazivanja”, odnosno „predstavljanja”.
Pokre-te likovi ne čine svojevoljno, ali ih glumci, po prirodi svoje umet-nosti, glumačkim
sredstvima „predstavljaju” na sceni;

3. odnosi - oslovljavanja i obraćanja (pozdravljanje, zaklinjanje, pružanje, davanje, uzimanje,

pozivanje, odbijanje). Oslovljavanja (porodična, društvena, hijerarhijska i sl.) u zavisnosti od
vrste odnosa i veze ne zahtevaju nužno pokret. On nije neophodan, niti izrazit, dok obraćanja
već zahtevaju određen pokret: pogled, okret glave, tela i sl. Pokreti pozdravljanja, pružanja,
pozivanja i drugi, naročito ističu odnose i neminovno podrazumevaju: 1. postojanje dva lica u
od-ređenim situacijama, odnos akcije i reakcije; 2. približavanje ili udaljavanje dva lika;

4. sukobi - tuča, udaranje, vezivanje, borbe, ranjavanje i umiranje. Odnos akcije i reakcije u
kome su dva lica suprotstavljena u sporu, svađi, prepirci, tuči, viteškoj borbi ili oružanom
sukobu. Su-protstavljenost načela, htenja, želja, zahteva dva lika odražava se u čestim
sukobljavanjima, s različitim posledicama u komediji i tra-gediji;

5. različiti pokreti prema veštinama - čitanje, pevanje, muzika, podražavanje. Pokreti su svrstani
po glumačkim veštinama.
Držeći se ovih grupa pokreta, a u vremenu 30ih godina i svih društvenih normi koje to vreme
nosilo u odnosu svakodnevnog ophođenja, nećemo Šekspira „osušiti“ u pokretu i spustiti ga na
nivo realizma u današnjem smislu te reči.