1.

РАЗВОЈ ЛУТКАРСТВА

Поријекло луткарског позоришта је у фолклорној традицији многих народа свијета

– у преисторијским ритуалима, магијским обредима и култним играма, лутка је имала
исцјелитељску моћ. Иако многи извори потврђују да се јавило у древним културама
Истока (Јапан, Индија, Кина, Индонезија, Мала Азија), не зна се тачно ни вријеме ни
тачна локација првих луткарских представа. У Европи се луткарски театар јавља у
античко доба у Грчкој под утицајем представа са далеког Истока, а затим у Риму. Зна се да
је једно од првих Европских луткарских позоришта у Атини држао луткар по имену
Потин.

Луткарство је, без обзира на његове везе са другим врстама високе или артистичке
формалне умјетности, током многих вијекова припадало популарној умјетности. У
прошлости су биле познате приредбе путујућих мађионичара и приповједача, који су
лутке адаптирали за своје потребе – за своју умјетност. Такође, били су познати
марионетски циркус и варијететске представе, луткарске опере и балети. Лутка није била
само супститут глумца, него и супститут жонглера, атлете, плесача, пјевача.

Термин „позориште лутака“ није паралела термину „драмског позоришта“, већ је

његов дијапазон знатно шири. То значи да је лутка, остајући у служби великих артиста –
мајстора опере или стваралаца представа друкчијих врста од опере, лутка која је била
предмет дивљења као идеални глумац, остајала је у кругу популарне разоноде на
вашарима, на улицама, у мјузиклима, у рукама путујућих комедијаша различитих типова
који су стварали за масе. У срећним околностима дио тих комедијаша успио је да дође до
сопствених сталних позоришта. Та вишедисциплинарна пракса на популистичком нивоу,
створила је друштвено убјеђење да је позориште лутака у суштини народна умјетност,
која се, као посљедица специфичног кретања помјерила у правцу дјечије публике и добила
етикету позоришта за дјецу. Луткари (манипулатори лутака ) никада нису уживали славу и
респект као ствараоци забаве за народ.

Истина је да ни глумци великог позоришта такође нису уживали добру репутацију,

али су заузимали високу позицију у умјетничкој хијерархији. Лутка као средство
умјетничког израза није била тијесно везана са неким одређеним стилом или умјетничким
правцем у практичном смислу. Била је и увијек остала неутрална на располагању
умјетницима независно од тога какве су естетске програме они заступали.

Лутке су увијек на страни људи, јер без њих не постоје. Без човјека лутка је мртва
форма, а тек је аниматор оживљује обликујући јој природу и душу.

1
 Из крила путујућих луткара у Европи 16. и 17. вијка расте луткарство као
специфична грана умјетности која своје прве умјетничке врхунце достиже у времену
романтизма.

Луткарство «службено» постаје умјетност, а престаје бити искључиво забава, те су

у 19. вијеку утемељена и прва луткарска позоришта. Почетак 20. вијека за луткарство, као
и за умјетност у цјелини, означава раскид с нормом. Уступа се мјесто слободи
изражавања, симболизму, апстракцији.

2
 2. ЛУТКАРСКО ПОЗОРИШТЕ

Луткарско позориште је позориште у коме се умјесто глумаца појављују лутке.

Такво позориште је најчешће намјењео дјеци, али постоје луткарска позоришта која
својим квалитетом могу бити веома интересантна и за одрасле. Вријеме и мјесто настанка
луткарског позоришта нису одређени, али се ипак може претпоставити да су поједине
форме настале у различита времена на различитим мјестима.

Античка свједочанства говоре о настанску луткарског позоришта у Грчкој и Риму.

Луткарско позориште данас одликује разноликост жанрова, стилских рјешења, умјетност
симболике и сл. Све то од глумца захтијева велику вјештину и мајсторство у владању
својим умјетничким дјелом- лутком. Да би изразио сво шаренило и богатство људских
особина и емоција, да би открио суштину лика, глумцу, тј. луткару није довољна
увјежбаност, рутина у руковању луткама, већ се од глумца захтијева виртуозност у
руковању луткама. Сценска радња је основно обиљежје театра. Чувено је
позориште ,,Обрасцов“ из Москве.

Као прво професионално позориште лутака у Босни и Херцеговини наводи се

позориште лутака у Мостару. Позориште лутака Мостар је најстарије професионално
позориште лутака у Босни и Херцеговини. Основано је давне 1952. године од када на истој
адреси постоји до данас.

3
 У својој богатој историји освојило је бројне награде на домаћим и међународним
фестивалима и гостовало у 16 земаља свијета. Само у посљедњих 10 година освојило је 40
значајних награда. На своме репертоару има класичне луткарске бајке, савремене
луткарске текстове и игроказе за дјецу узраста од 5 до 12 година.

Дјечије позориште Републике Српске из Бање Луке основано је 30. децембра 1955.
године.Прве професионалне балетске и луткарске представе Дјечије позориште изводи у
мају и октобру 1956. године. Од 1998. године до данас чест је гост европских сцена за
дјецу, али и са Вечерњом сценом „Атеље 333″ и за одрасле: Варшаве, Варне, Софије,
Лондона, Магдебурга, Франкфурта, Москве, Перуђе, Кремоне, Солуна, Београда,
Љубљане, Сарајева, Печуја и др.
За свој рад Дјечије позориште је добило многа градска, републичка и државна
признања у бившој Југославији, а као национални театар за дјецу Републике Српске
истичу се бројна одликовања и награде.
Важно је напоменути да се тамо налази и једини Музеј позоришних лутака у
југоисточној Европи, гдје мпожете да видите више од двије стотине лутака коришћених у
професионалним позоришним представама, а рађеним у радионицама Софије, Прага,
Берлина, Минска, Варшаве, Бање Луке и других европских градова.

Музеј лутака, Дјечије позориште Републике Српске

4
 3. СЦЕНСКА ЛУТКА

У луткарској игри доминантна компонента је сценска лутка која је у средишту

интереса луткарске умјетности. То је ликовна творевина која има сродности са
скулпутром или сликом, али се ипак издваја својом специфичном и најважнијом
особином, а то је могућност покрета и драмског израза.

Ликовни квалитет сценске лутке није само естетска вриједност, већ од ње зависи
функционалност умјетничке поруке луткарске игре. Лутка као умјетничко изражајно
средство сама по себи нуди сопствене могућности. Она је вјештачки лик, а при томе лик
фигуративни, специјално начињен за кориштење у позоришту, прилагођен анимацији као
тродимензионална икона сценског лика.

Али, као ликовна творевина човјека, исто као многе друге ликовне творевине,
може бити преобликована у складу са вољом њеног творца или корисника, као и онога
који је у позоришту заинтересован да ствара традиционална ђела, тако и за онога који има
новаторске амбиције.

3.1. Лутка и дијете

Дијете се у луткарском свијету обогаћује спознајно и емоционално. Луткарска

сценска умјетност оплемењује свијет и важна је саставница одгоја и образовања и
незаобилазна је у стицању социјалних, културних, етичких, естетских вриједности. У
лутковним метафорама све је могуће. Лутке изводе све радње па и оне које није могуће
извести у реалном свијету, њена је основна карактеристика геста.

Креатор лутке замишља лутку у одређеној драмској ситуацији размишља о њеној

функционалности и ликовној причи. Лутка није вјерна копија човјека или лика којег
предочава јер је симболика моћно изражајно средство. Лутка треба бити функционална и
лако обављати све оне радње које су за њу предвиђене у игри.

Дјечију душу лутка надахњује својим хумором, симболиком, лириком и

непосредношћу. Њена улога битна је у потсицању психофизичког дјечијег развоја.
Помаже дјетету у побољшавању комуникације те му даје и једну врсту заштите иза које се
може сакрити, а исто тако и открити своје осјећаје. Она улази у дјететов свијет маште у
којем оно само износи правила и истражује могућности рјешавања својих проблема.

Дјеца помоћу лутке анализирају свијет око себе и тако боље разумију загонетке
које их окружују. Лутка нуди дјетету маштовите ситуације а машта је дјетету покретачка
енергија.

5
 4. ЛУТКА У ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ

Лутка заслужује више активног простора у наставном плану и програму. Дебоунy

тврди ако лутку употријебимо у наставним предметима као што су математика, историја,
географија, дјечије учење је учинковитије и снажније мотивисано.

У учионици ће летјети нове идеје, а ученичке ће особности на многбројан начин

бити потстакнуте. Луткарство се вијековима развијало те је тако настала сценска
умјетност која има одлучујућу улогу у култури човјека, али битно ју је и темељитије
употребљавати у школским установама.

Лутка као посредник омогућава лакшу комуникацију учитељ- ученик. На врло

оригиналан начин лутка може помоћи у расправи око усвајања разредних правила, може
помоћи при усвајању сложенијих школских појмова. Учитељ као луткар уноси узбуђење,
радост и повјерење међу ученике, а дијете као аниматор лутке може опуштеније
одговарати на постављена питања учитеља, ученику је мањи стрес ако нешто не зна јер не
зна лутка и у овој комбинацији лутка је заштитник.

Мало који предмет има толико разноврсну и битну улогу у животу дјеце као што је
има лутка. Она утиече на психофизичке особине, развија и обогаћује машту, координише
покрете, подстиче правилан говор, мотивише тимски рад, његује осјећај одговорности.

Креативне луткарске игре имају саставнице дјечје игре којом можемо позитивно
утицати на развијање занимања за различите врсте умјетности и разноврсне садржаје у
изборним или обвезним наставним програмима.

4.1. Луткарске технике

Сценске су се лутке од најстаријих времена појављивале у различитим облицима.

Најпознатија је њихова подјела у двије групе: марионете и ручне лутке. Марионете су
лутке које се анимирају шипком која иде од главе, а ноге и руке су дугим вјежбањем
постигле покрете који наликују ходу. С временом су марионете добиле конце за
анимацију руку и ногу јер је створена тзв. водилица, анимира се одозго.

„Ручна лутка“ је лутка коју натакнемо на руку, тачније на длан. Водимо је –

анимирамо – помицањем прстију, длана и цијеле руке, скривене иза луткарске позорнице
или паравана“ . Детаљан приказ израде сценских лутака дала је Варл у шест књижица о
луткарској технологији. Обликоватељица лутака доноси сљедећу подјелу:

6
 1. мимичке лутке;

2. плошне лутке;

3. маске;

4. лутке на штапу;

5. лутке на концу;

6. ручне лутке – гињоли.

Луткарски теоретичари и практичари нуде различите подјеле сценских лутака.

„Играчке и предмети, ручне лутке, лутке сјене, марионете, хуманете – лутке на тијелу,
мимичке лутке, руке, прсти, кољена, стопала“ ,могу постати једноставне лутке и лако
примјењиве у редовитој настави. Најједноставније лутке које увијек носимо собом су
дијелови нашег тијела.

7
 4.2. Поријекло и начин израде марионете

Ако се за неког може рећи да му живот виси о концу, онда је то марионета.

Заправо, може се рећи да је то стил живота- конац и чвор. Кад је човјек изумио прве ните
могао је направити марионету.

Људска потреба за луткама није могла чекати вјечност, па су прве марионете

настале у Египту, чим су се стекли и прави услови. Тако су марионета и конац временом
стицали финоћу у изгледу и покрету. Конац је постао фин, а марионета њежна, танана,
врло грациозна и осјећајна. Име марионета потиче од француке ријечи Мариот (име које
су дали лутки Дјевице Марије). Марионетама називамо лутке којима се управља одозго,
помоћу конца.

За израде марионете потребан је материјал од дрвета, спужве, стиропора, пластике,

гуме... и то зависи од особе која је прави. Веома је важно да лутка има фино извучене
карактеристике лица (уста, јагодице, нос), мора бити упадљиво, изразито и оштро. Поред
тога важан је начин како је боји лутка.

Сваки дио тијела (главе, руке, шаке, удови, ноге) се право засебно и повезује
одређеним концем,канапом, односно комадићима коже или платна и причвршћује
ексерчићима, који је затим законцају за контролник- скаламерија од дашчица, преко којих
контролишемо лутку.

8
 5. ЛУТКАРСКЕ ИГРЕ

Рад с лутком не тражи увијек „производ“ или резултат луткарски игроказ или
представу. Планирана луткарска импровизација коју изводе учитељ и ученици мање
оптерећује, а такође подстиче креативност. Учитељ мора импровизирати према својим
креативним могућностима.

Како би луткарска игра имала квалитет учитељ мора бити вођен својом
креативношћу. У његовим рукама и најбоља лутка може постати незанимљива, а исто тако
и тиквица која је натакнута на прст може се претворити у лутку која осјећа, мисли и нешто
поручује. Да би луткарска импровизација учитеља имала пуну педагошку вриједност,
потребно је да испуњава и неке основне захтјеве, који би се укратко могли формулисати
овако:

– да садржава свјежу оригиналност, што значи одустајање од понављања,

стереотипности, превелике сладуњавости, сентименталности;

– да одише учитељево њежношћу и заиграношћу;

– да по наивности, а понекад и неспретности, подсјећа на дјечју игру;

– да се говорно обликује чисто и јасно, луткарски функционално;

– да заплет не произлази из грубих сукоба лутака;

– да сви елементи луткарске импровизације непрестано осцилирају од чистог

илиризма до

пуног хумора.

Дијете привлачи његова знатижеља и зато је важно да изражавајући своје мисли

осјети слободу. Овакво изражавање бити ће му велика помоћ у даљњем животу при
властитом изражавању. Пружимо лутки могућност креативног провоцирања у настави.